Dr Sleep - Stephen King

što se dogodilo i o svemu što će se tek dogoditi. To jest, ako sve prođe
onako kako se nadaju.

„Ne“, smesta reče Lusi. „Previše je opasno. Za oboje."
Dž on se sumorno osmehnuo. „Najopasnije bi bilo ignorisati ta... ta
stvorenja. Rouz kaže da, ako Abra ne dođe njoj, ona će doći po nju.“
„Ona je kao opsednuta Abrom" reče Bili, birajući parče pice sa
feferonima i pečurkama. „To se čest slučaj s luđacima. Sve što treba da
uradite da biste to znali jeste da gledate Doktora Fila.“
Lusi je iksirala svoju kćerku pogledom punim prekora. „Ti si je
podbadala. To je bilo opasno, ali kad bude imala priliku da se smiri...“
Premda joj niko nije upao u reč , zać utala je. Mož da je, pomisli Den,
čula koliko to neverovatno zvuči kad se zapravo izgovori naglas.
„Oni neće stati, mama“, reče Abra. „Ona neće stati.“
„Abra će biti dovoljno bezbedna", reče Den. „Postoji točak. Ne
znam kako to drukčije da objasnim. Ako stvari pođu po zlu, Abra će
upotrebiti taj točak da pobegne. Da se izvuče. Obećala mi je to.“
„Tako je“, reče Abra. „Obećala sam.“
Den je oštro pogledao u nju. „I održaćeš to obećanje, zar ne?“
„Da“, reče Abra. Rekla je to dovoljno čvrsto, iako s očiglednim
oklevanjem. „Hoću.“
„Takođe, treba uzeti u obzir i sve te klince", reče Džon. „Nikad
nećemo znati koliko ih je Pravi čvor oteo tokom godina. Na stotine
možda."
Den je mislio da je verovatnije da ih je bilo na hiljade ako č lanovi
Pravog č vora ž ive onoliko dugo koliko je Abra verovala. Kazao je: „Ili
koliko će tek oteti, čak i da ostave Abru na miru."
„Pod pretpostavkom da ih male boginje sve ne pobiju", reč e Dejv
glasom punim nade. Okrenuo se prema Džonu. „Rekao si da se to
stvarno može desiti."
„Zele me jer misle da mogu da izlečim male boginje", reče Abra.
„Ma šta mi reče!"
„Vodi računa o tome šta pričaš, gospođice", reče joj Lusi, ali
odsutno. Uzela je zadnji komad pice, pogledala ga, a zatim bacila
nazad u kutiju. „Nije me briga za drugu decu. Marim samo za Abru.
Znam koliko to grozno zvuči, ali to je istina."
„Ne bi se tako osećala da si videla sve one sličice u Potrošaču",
reče joj Abra. „Ne mogu da ih izbacim iz glave. Ponekad ih sanjam."

„Ako ta ludača ima pola mozga, znače da Abra ne dolazi sama",
reče Dejv. „Sta će da uradi? Da odleti u Denver, a zatim iznajmi
automobil? Trinaestogodišnjakinja?" A onda, bacivši poluzabavljen
pogled na svoju kćer: „Ma šta mi reče!"

Den reč e: „Na osnovu onoga š to se desilo u Klaud Gapu, Rouz već
zna da Abra ima prijatelje. Ono što ne zna, međutim, jeste da ima
najmanje jednog sa isijavanjem.“ Pogledao je u Abru, traž eć i potvrdu
svojih reći. Klimnula je. „Slušaj, Lusi. Dejve. Svi. Mislim da Abra i ja
možemo da okončamo ovu“ - tražio je pravu reč i našao jedinu koja
odgovara - „kugu. Jedno od nas dvoje, samo...“ Zavrteo je glavom.

„Osim toga“, reče Abra, „ti i tata ne možete zaista da me sprečite.
Možete da me zaključate u sobu, ali ne možete da mi zaključate um."

Lusi joj je uputila pogled smrti, onaj pogled koji majke čuvaju
isključivo za buntovne mlade kćerke. Uvek je palio kod Abre, čak i
kada je imala izlive besa, ali ne i ovog puta. Smireno je gledala u svoju
majku. I s tugom zbog koje se Lusino srce ohladilo do srži.

Dejv je uhvatio Lusi za ruku. „Mislim da ovo mora da se uradi.“
U sobi je zavladao tajac. Abra ga je prekinula. „Ako niko drugi neće
da pojede to zadnje parče, ja ću. Gladna sam kao vuk!“

3Još nekoliko puta su ponovili plan, a glasovi su se nekoliko puta
podigli, ali u suštini, sve je bilo rečeno. Izuzev, kako se ispostavilo,
jednog. Kada su napustili sobu, Bili je odbio da uđe u Džonov
saburban.

„Idem s tobom“, kazao je Denu.
„Bili, cenim to, ali to nije dobra ideja."
„Moj kamionet, moja pravila. Osim toga, hoćeš li zaista sam stići do
planina u Koloradu do ponedeljka po podne? Nemoj da me
zasmejavaš. Izgledaš kao da te je poplava izbacila."
Den reče: „Nekoliko ljudi mi je to reklo u poslednje vreme, ali niko
to nije sročio s tolikom elegancijom kao ti."
Bili se nije osmehnuo. „Mogu da ti pomognem. Mator sam, ali
nisam mrtav.“
„Povedi ga“, reče mu Abra. „U pravu je.“
Den ju je pomno pogledao.
(znaš li nešto, Abra)

Odgovor je bio munjevit.
(ne ali nešto osećam)
To mu je bilo dovoljno. Ispruž io je ruke a Abra ga je č vrsto zagrlila
i naslonila mu obraz na grudi. Mogao je dugo da je drž i tako, ali ju je
pustio i zakoračio unazad.
(javi mi kad priđeš blizu, ujka Dene, doći ću) .
(samo mali dodiri, upamti)
Poslala je sliku umesto misli izraž ene reč ima: detektor za dim koji
piš ti kao š to ta sokoć ala piš te kada je potrebno zameniti im bateriju.
Savršeno je upamtila.
Dok je išla prema automobilu, rekla je ocu: „Moramo u povratku
da stanemo negde usput i kupimo č estitku za brzo ozdravljenje. Dž uli
Kros je juče na treningu polomila ručni zglob."
Namrštio se. „Kako to znaš?"
„Znam", odgovorila mu je.
Než no ju je povukao za kiku. „Stvarno si sve vreme mogla da radiš
teo, zar ne? Ne razumem zašto nam prosto nisi kazala, Aba-Du.“
Den, koji je odrastao sa isijavanjem, mogao bi da odgovori na to
pitanje.
Roditelje ponekad treba zaštititi.

4Tako su se rastali. Džonov saburban je otišao na istok, a Bilijev
kamionet na zapad, s Bilijem za volanom. Den ga upita: „Jesi li
zaista sposoban da voziš, Bili?"

„Posle silnog noćašnjeg sna? Sinko, mogao bih da vozim sve do
Kalifornije."

„Znaš li kuda idemo?"
„Kupio sam auto-kartu dok sam čekao picu u gradu."
„Dakle, još tada si odlučio. I znao si šta Abra i ja planiramo."
„Pa... u neku ruku."
„Kad budeš ž eleo da sednem za volam, vič i", reč e mu Den i smesta
utonu u san, glave naslonjene na prozor. Spustio se niz dubinu
neprijatnih slika. Najpre životinje od žive ograde u „Vidikovcu", one
koje su se pomerale kad ih ne gleda. Za njima je usledila gospođa Mesi
iz sobe 217, koja je sada nosila nahereni cilindar. I dalje se spuštajući,
ponovo je posetio bitku u Klaud Gapu. Samo što, kad je ovaj put uleteo

u vinebago, zatekao je Abru na podu s prerezanim grkljanom i Rouz
koja stoji iznad nje s krvavom britvom u ruci. Rouz ga je videla, a
donja polovina lica joj je pala u opscenom kezu, iz koga je blistao
jedan dugački zub. Rekla sam joj da će se ovo završiti na ovaj način, ali
nije htela da sluša, kazala mu je. Deca nikad ne slušaju starije.

Ispod toga, postojala je samo tmina.
Kada se probudio, svuda unaokolo je bio sumrak, sa izlomljenom
belom linijom u sredini. Bili su na međudržavnom auto-putu.
„Koliko sam dugo spavao?"
Bili je bacio pogled na sat. „Prilično dugo. Osećaš li se bolje?"
„Da." I jeste i nije. Glava mu je bila bistra, ali ga je stomak vraški
boleo. S obzirom na ono što je tog jutra video u ogledalu, nije bio
iznenađen. „Gde smo?"
„Dvesta kilometara istočno od Sinsinatija, manje-više. Prespavao si
dva zaustavljanja na benzinskoj stanici. I hrkao si."
Den se naglo uspravio. „Mi smo već u Ohaju? Hriste! Koliko je
sati?"
Bili je bacio pogled na sat. „Sest i petnaest. Nije bilo strašno; lagan
saobraćaj bez kiše. Mislim da se sa nama u kolima vozi anđeo."
„Pa, hajde da nađemo neki motel. Ti moraš da odspavaš, a ja
moram da pustim pevcu krv.“
„Nisam iznenađen."
Bili se isključio s auto-puta na sledećem izlazu s putokazima za
benzin, hranu i motele. Parkirao se ispred prodavnice brze hrane
„Vendiz“ i uzeo nekoliko hamburgera dok je Den bio u muškom
toaletu. Kad su se vratili nazad u kamionet, Den je uzeo jedan zalogaj
duplog hamburgera, vratio ga u kesu, a zatim oprezno otpio gutljaj
milkšejka. Činilo se da je njegov stomak voljan to da primi u sebe.
Bili je delovao šokirano. „Coveče, moraš da jedeš! Sta nije u redu s
tobom?"
„Pretpostavljam da je pica za doručak bila loša ideja." A zato što je
Bili i dalje gledao u njega, dodao je: „Sejk je OK. Sve š to mi treba. Drž i
oči na drumu, Bili. Ne možemo da pomognemo Abri ako završimo u
urgentnom centru."
Pet minuta kasnije, Bili je parkirao kamionet ispod nadstrešnice
gostionice „Fer ild", s trepćućim znakom SLOBODNE SOBE iznad
vrata. Isključio je motor, ali nije izašao. „Budući da rizikujem život s

tobom, šefe, hoću da znam šta te muči."
Denu je na vrh jezika bilo da mu predoč i kako je rizikovanje bilo

njegova ideja, ali to ne bi bilo fer. Objasnio mu je. Bili je ćutke slušao,
razrogačenih očiju.

„Isuse skačući Hriste!", kazao je kad je Den završio.
„Osim ako mi nije promaklo", reče Den, „u Novom zavetu nigde ne
piše ništa o Isusu koji skače. Premda pretpostavljam da je mogao, kao
dete. Većina to radi. Hoćeš li da uzmeš sobu, ili da ja to uradim?"
Bili je ostao da sedi u kamionetu. „Da li Abra zna?"
Den je zavrteo glavom.
„Ali bi mogla da otkrije."
„Mogla bi, ali neće. Zna da nije lepo zavirivati u tuđe umove, a
naročito umove dragih osoba. Ne bi to radila ništa više nego što bi
špijunirala svoje roditelje dok vode ljubav."
„Znaš to iz ličnog iskustva?"
„Da. Ponekad vidiš malo, hteo - ne hteo, ali se zatim okreneš."
„Hoćeš li biti dobro, Deni?"
„Neko vreme." Pomislio je na trome muve na svojim usnama,
obrazima i čelu. „Dovoljno dugo."
„A posle?"
„Posle ću brinuti o posle. Dan za danom. Hajde da se prijavimo.
Sutra moramo rano da krenemo."
„Jesi li se čuo s Abrom?"
Den se nasmešio. „Dobro je."
Barem zasad.

5Ali nije bila, ne zaista.
Sedela je za svojim stolom s Majstorom svaštarom u rukama,
trudeć i se da ne gleda u prozor spavać e sobe da ne bi videla kako je
odatle posmatra određena žena. Znala je da nešto nije u redu s
Denom, i znala je da on ne ž eli da ona to zna, ali je bila u iskuš enju da
svejedno pogleda, uprkos svim godinama tokom kojih se učila da ne
gura nos u PPO: privatna posla odraslih. Dve stvari su je sprečile.
Jedno je bilo znanje da, sviđalo joj se to ili ne, sad ne može da mu
pomogne. Druga (snažnija) bilo je znanje da će možda osetiti njeno
prisustvo u svojoj glavi. Onda bi se razočarao u nju.

To je ionako verovatno zaključano, pomislila je. Može to da uradi.
Prilično je jak.

Ne toliko jak kao ona, doduš e... ili, u terminima isijavanja, blistav.
Mogla je da otvori njegove mentalne sefove i baci pogled na ono
unutra, ali je mislila da bi to moglo da bude opasno po oboje. Nije
postojao konkretan razlog za to, posredi je bilo samo osećanje - poput
onoga da bi bila dobra ideja da gospodin Friman pođe s Denom - i
verovala mu je. Mogla je da se nada tome. Brzo leti istinska nada, kao
da je nose lastina krila - to je bila još jedna rečenica iz Šekspira. 19

Nemoj ni slučajno da pogledaš u taj prozor. Da se nisi usudila.
Ne. Apsolutno ne. Nikad. Zato je to uradila, a tamo je bila Rouz,
cereći joj se ispod svog razvratno naherenog šešira. Raščupana
kosurina, bleda porcelanska koža, tamne luđačke oči i kao vino
crvene usne, koje su maskirale taj jedan izbačeni zub. Tu kljovu.
Umrečeš vrišteči, kučko od devojčice.
Abra je zažmurila i snažno pomislila
(nije tamo, nije tamo, nije tamo)
a zatim ponovo otvorila oči. Iscereno lice na prozoru je nestalo. Ali
ne zaista. Negde visoko u planinama - na krovu sveta - Rouz je mislila
na nju. I čekala.

6Motel je imao salu za doručkovanje. Zato što ga je saputnik
posmatrao, Den je napravio predstavu od ž vakanja malo ovsenih
pahuljica s jogurtom. Bili je izgledao kao da mu je pao kamen sa srca.
Dok ih je odjavljivao, Den se odšetao do muškog klozeta u predvorju.
Kada je ušao, zaključao je vrata, pao na kolena i povratio sve što je
pojeo. Nesvarene pahuljice i jogurt plutale su u crvenoj peni.

„Jesi li u redu?“, upitao je Bili kada mu se Den pridružio za
recepcijom. „Da“, reče Den. „Hajde da krenemo."

7Sudeći po Bilijevoj mapi, od Sinsinatija do Denvera bilo je 1.900
kilometara. Sajdvajnder je lež ao približ no 120 kilometara dalje na
zapadu, duž drumova prepunih lakat krivina i oivičenih provalijama.
Den je pokušao da vozi neko vreme tog nedeljnog popodneva, ali se
brzo umorio i opet prepustio volan Biliju. Zaspao je, a kad se
probudio, sunce je zalazilo. Nalazili su se u Ajovi - domu pokojnog

Breda Trevora.
(Abra)
Plašio se da će velika razdaljina otežati ili u potpunosti

onemogućiti mentalnu komunikaciju s Abrom, ali mu je istog časa
odgovorila, jednako snažno kao i uvek; da je bila radio-stanica,
emitovala bi signal jačine 100.000 vati. Bila je u svojoj sobi,
otaljavajući domaće zadatke na računaru. Zabavilo ga je, ali i
rastužilo, kad je uvideo da u krilu drži Skočka, svog plišanog zeca.
Stres onoga što su radili vratio ju je na nivo mlađe Abre, makar na
emotivnom nivou. Kada se veza između njih skroz otvorila, uhvatila je
tu njegovu misao.

(ne brini za mene, dobro sam)
(odlično, jer moraš da obaviš telefonski poziv)
(da, okej, jesi li ti dobro)
(fino)
Znala je da nije, ali nije pitala, a on je upravo to i želeo.
(jesi li uzeo)
Poslala mu je mentalnu sliku.
(ne još, nedelja je, radnje su zatvorene)
Još jedna slika, koja ga je naterala da se osmehne. Volmart... s tim
što je na znaku ispred pisalo ABRIN SUPERMARKET.
(nisu hteli da nam prodaju ono što nam treba, naći ćemo radnju
koja hoće) (dobro, pretpostavljam)
(znaš šta da joj kažeš)
(da)
(pokušaće da te uvuče u dug razgovor, pokušaće da njuška, nemoj
da joj dopustiš) (neću)
(javi mi se posle da se ne brinem)
Naravno da će se brinuti.
(hoću, volim te, ujka Dene)
(i ja tebe volim)
Odaslao joj je poljubac. Abra mu je poslala sliku: velike crvene
usne iz crtaća. Skoro da je mogao da ih oseti na obrazu. Onda je
nestala.
Bili je zurio u njega. „Upravo si pričao s njom, jelda?“
„Zaista jesam. Oči na drum, Bili.“
„Da, da. Zvučiš kao moja bivša žena.“

Bili je uključio migavac, prestrojio se u brzu traku i obišao
ogromnu „ litvud pejs arou“ kuću na točkovima. Den je pogledao u
vozilo, pitajući se ko se nalazi unutra i da li gledaju u njih kroz
zatamnjene prozore.

„Zelim da pređem još nekih sto šezdeset kilometara pre nego što
se zaustavimo da prenoćimo", reče Bili. „Kako sam skontao sutrašnji
dan, to će nam dati sat vremena da obavimo tvoj poslić i dovoljno
vremena da stignemo u planine u vreme koje ste Abra i ti odredili za
obračun. No, moramo krenuti pre praskozorja."

„Dobro. Razumeš li kako će se sve ovo odigrati?"
„Razumem kako bi trebalo da se odigra." Bili ga je okrznuo
pogledom. „Bolje se nadaj da neće koristiti dvoglede, ako ih imaju.
Misliš li da odande mož emo da se vratimo ž ivi? Kaž i mi istinu. Ako je
odgovor ne, kad se zaustavimo, za večeru ću naručiti najveći odrezak
koji si ikada video. Masterkard slobodno mož e da juri moje rođake da
im naplati poslednji rač un. A pogodi š ta? Ja nemam ž ivih rođaka. Osim
ako ne rač unaš bivš u ž enu, a da kojim sluč ajem gorim, ona se ne bi ni
popišala po meni da ugasi vatru."
„Vratićemo se", reče Den, ali su mu vlastite reči zvučale
neubedljivo. Osećao se previše bolesno da se uverljivo pretvara.
„Aha? Pa, mož da ć u ipak da naruč im taj odrezak za več eru, č isto za
svaki slučaj. Šta je s tobom?"
„Mislim da ću moći da progutam malo supice. Sve dok je bez
rezanaca." Od pomisli da jede iš ta toliko gusto da se kroz to ne mogu
pročitati novine - paradajz-čorbu, krem supu sa pečurkama -
prevrnula mu se utroba.
„Dobro. Zašto još malo ne odmoriš oči?"
Den je znao da ne može pošteno da odspava, bez obzira na to
koliko se osećao umorno i bolesno - ne dok se Abra preganja s
prastarim už asom koji izgleda kao ž ena - ali je uspevao da drema. San
mu je bio lak, ali dovoljno dubok da usni još snova, najpre o
„Vidikovcu" (današ nja verzija sadrž ala je lift koji je u gluvo doba noć i
išao sam od sebe), a zatim o svojoj sestričini. Abra je ovog puta bila
zadavljena parčetom električnog kabla. Zurila je u njega iskolačenim,
optuž ujuć im oč ima. Bilo je lako proč itati š ta je u njima. Kazao si da ćeš
mi pomoči. Kazao si da ćeš me spasti. Gde si bio?

8Abra je odlagala ono š to je morala da uradi sve dok nije shvatila
da će majka ubrzo početi da joj dodijava da legne u krevet. Sutra
ujutru neće ići u školu, ali je i pored toga čeka veoma važan dan. A
možda i veoma dugačka noć.

Odgađanje samo pogoršava situaciju, cara mia.
To je bilo jevanđelje po Konč eti. Pogledala je ka prozoru, ž eleć i da
tamo umesto Rouz može da vidi svoju momo. To bi bilo lepo.
„Momo, tako se plašim", kazala je. No, nakon dva duga udisaja,
uzela je ajfon i pozvala Ložu Vidikovac u Izletničkom kampu „Plavi
zvončići". Javio joj se neki muškarac, a kada mu je rekla da želi da
priča sa Rouz, upitao ju je ko to zove.
„Znate vi ko sam", rekla mu je. A zatim - s neč im za š ta se nadala
da zvuči kao razdražujuća radoznalost: „Jeste li bolesni, gospodine?"
Covek na drugom kraju veze (bio je to Ljigavi Sem) nije joj
odgovorio, ali ga je čula kako mrmlja nekome. Delić sekunde kasnije,
Rouz je bila na vezi, a njena pribranost je ponovo bila na mestu.
„Zdravo, dušo. Gde si?"
„Na putu", reče joj Abra.
„Stvarno? To je baš lepo, dušo. Dakle, pretpostavljam da neću
otkriti da ovaj poziv ima pozivni broj Nju Hempšira ako pozovem broj
s koga me zoveš?"
„Naravno da hoćeš", reče Abra. „Zovem te s mobilnog. Moraš da
uđeš u XXI vek, kučko!"
„Šta želiš?" Glas na drugom kraju veze je sada bio osoran.
„Da se uverim da si shvatila pravila", reče Abra. „Biću tamo sutra u
pet. Biću u starom crvenom kamionetu."
„Koji će voziti ko?“
„Moj ujka Bili", reče Abra.
„Da li je on jedan od onih iz zasede?"
„On je onaj koji je bio sa mnom i Vranom. Prestani da postavljaš
pitanja. Samo zaveži i slušaj."
„Tako si nevaspitana", tužno reče Rouz.
„Parkiraće se na kraju parkinga, pored znaka na kojem piše
KLINCI JEDU ZA DŽABE KAD GOD POBEDE TIMOVI IZ KOLORADA."
„Vidim da si posetila naš veb-sajt. To je tako slatko. Ili je to uradio
tvoj ujak, mož da? Veoma je hrabro od njega š to ti služ i kao š ofer. Da li

ti je rođak s majčine ili s očeve strane? Geačke familije su mi hobi.
Pravim porodična stabla."

Pokušaće da njuška, rekao joj je Den i bio je u pravu.
„Koji deo u zaveži i slušaj nisi razumela? Želiš li ovo ili ne?"
Nije bilo odgovora, samo napete tišine. Jezive napete tišine.
„S parkirališ ta ć emo moć i sve da vidimo: kamp, Lož u i Krov sveta
na vrhu brda. Bolje da te moj ujak i ja vidimo tamo gore, i bolje da
nigde ne vidimo ljude iz tvog Pravog čvora. Ostaće u toj sali za
sastanke dok ne završ imo naš posao. U velikoj sobi, kontaš ? Ujka Bili
neće znati ako nisu tamo gde treba da budu, ali ja hoću. Ako primetim
samo jednog od njih na nekom drugom mestu, odlazimo."
„Tvoj ujak će ostati u kamionetu?"
„Ne. Ja ću ostati u kamionetu, sve dok ne budemo sigurni. Onda će
se on vratiti u kamionet, a ja ću ti doći. Ne želim da bude u tvojoj
bližini."
„U redu, dušo. Biće kao što kažeš.“
Ne, neće. Lažeš.
Međutim, i ona je lagala, tako da su, u neku ruku, bile kvit.
„Imam jedno zaista važno pitanje za tebe, dušo", reče prijazno
Rouz.
Abra je zamalo upitala koje, a zatim se setila ujakovog saveta. Svog
pravog ujaka. Jedno pitanje, nije nego. Koje će voditi ka još jednom... i
još jednom... i još jednom.
„Duvaj ga!“, rekla je i prekinula vezu. Sake su počele da joj se
tresu. A zatim noge, ruke i ramena.
„Abra?" Mama. Doziva iz podnožja stepenica. Oseća to. Samo
malčice, ali ipak oseća. Da li je posredi majčinsko šesto čulo, ili
isijavanje? „Mila, jesi li dobro?"
„Dobro sam, mama! Spremam se da legnem!"
„Deset minuta, a onda dolazimo gore po poljubac. Budi u pidžami."
„Hoću."
Kada bi samo znali s kim sam upravo razgovarala, pomislila je. Ali
nisu. Samo su mislili da znaju š ta se deš ava. Ona je bila u svojoj sobi,
sva vrata i prozori na kući bili su zaključani, a oni su mislili da je
bezbedna. Čak i njen otac, koji je video Pravi čvor u akciji.
No, Den je znao. Zažmurila je i posegnula ka njemu.

9Den i Bili su se nalazili ispod nadstrešnice još jednog motela. A
Abra se i dalje nije javljala. To je bilo loše.
„Hajde, šefe", reče mu Bili. „Ajde da te uvedemo unutra i..."
„Cuti na tren", reče mu Den i oslušnu. Dva minuta kasnije se
okrenuo ka Biliju, koji je pomislio da ga osmeh na licu ponovo čini
Denom Torensom.

„Da li je to bila ona?"
„Da."
„Kako je prošlo?"
„Abra kaže da je prošlo dobro. Na konju smo."
„Nije pitala za mene?"
„Samo s čije si strane porodice. Slušaj, Bili, ta priča o tome da si joj
ujak je bila greška. Previše si star da budeš Lusin ili Dejvidov brat.
Kada sutra stanemo da obavimo naš poslić, moraš kupiti naočare za
sunce. I to velike. I nabij taj kačket skroz do ušiju, tako da ti se ne vidi
kosa."
„Možda bi trebalo da nabavim malo farbe za kosu, kad smo već
kod toga."
„Nemoj da si drzak, matori prdežu."
To je nateralo Bilija da se osmehne. „Hajde da uzmemo sobu i
nađemo neku hranu. Izgledaš bolje. Kao da bi zapravo mogao da
jedeš."
„Supu“, reče Den. „Nema smisla da kušam sreću.“
„Supu. Važi.“
Sve je pojeo. Polako. I - podsetivš i se da ć e sve ovo biti gotovo na
ovaj ili onaj način za nešto manje od dvadeset četiri sata - uspeo je da
ne povrati. Obedovali su u Bilijevoj sobi, a kada je završio, Den se
protegao na tepihu. To mu je malo olakšalo bol u stomaku.
„Šta je to?“, upita ga Bili. „Neka vrsta jogi sranja?"
„Tač no tako. Nauč io sam to gledajuć i crtać e Medved Jogi. A sad mi
sve ponovi."
„Sve sam ukapirao, šefe, ne brini. Počinješ da zvučiš kao Kejsi
Kingsli."
„Zastrašujuća pomisao. A sad mi sve ponovi."
„Abra poč inje da odaš ilje signal u okolini Denvera. Ukoliko imaju
nekoga ko mož e da sluš a, znač e da dolazi. I da je u komš iluku. Mi rano

stižemo u Sajdvajnder - recimo u četiri, umesto u pet - i prolazimo
pored puta do kampa. Neće videti kamionet, osim ako ne postave
stražara pored auto-puta."

„Mislim da neće." Den je pomislio na još jedan AA aforizam:
nemoćni smo nad ljudima, mestima i stvarima. Kao i većina
alkoholič arskih zrnaca mudrosti, to je bilo sedamdeset posto istina, a
trideset posto neotesano sranje. „U svakom sluč aju, ne mož emo sve da
kontrolišemo. Nastavi."

„Otprilike kilometar i po dalje niz drum postoji izletište. Išao si
tamo nekoliko puta s majkom pre nego što ste bili zavejani." Bili je
zastao. „Samo ti i ona? Nikad tvoj tata?"

„Pisao je. Radio je na pozorišnom komadu. Nastavi."
Bili je nastavio da priča. Den je pomno slušao, a zatim klimnuo. „U
redu. Skontao si."
„Nisam li upravo to rekao? Mogu li sada nešto da te pitam?"
„Svakako."
„Do sutra po podne, hoćeš li i dalje biti sposoban da prepešačiš
kilometar i po?"
„Biću."
Bolje bi mi bilo.

10Zahvaljujući ranom startu - 4.00, dosta pre prvog svetla
praskozorja - Den Torens i Bili Friman ugledali su oblak iznad
horizonta nedugo posle devet. Sat kasnije, do vremena kad se
plavosivi oblak pretvorio u planinski venac, zaustavili su se u gradiću
Martenvil u Koloradu. Tamo je na kratkoj (i uglavnom pustoj) glavnoj
ulici Den video ne ono čemu se nadao, već nešto još bolje: butik dečje
odeće po imenu „Sve za klince". Pola bloka dalje se nalazio dragstor
između zalagaonice i videoteke sa znakom u izlogu: ZATVARANJE,
MORAMO DA RASPRODAMO SVE ZALIHE PO BAGATELNIM CENAMA.
Poslao je Bilija u martenvilsku robnu kuću da kupi naočare za sunce, a
zatim ušao u „Sve za klince".

Mesto je odisalo nesreć nom, beznadež nom atmosferom. On je bio
jedini kupac. To je bila nečija dobra ideja koja je pošla po zlu,
verovatno zahvaljujući velikim tržnim centrima u Sterlingu ili Fort
Morganu. Zašto kupovati u svom gradu, kada možete da se odvežete

malo dalje i kupite jeftinije pantalone i haljine? Pa š ta ako se prave u
Meksiku ili Kostariki? Umorna ž ena s umornom frizurom izaš la je iza
pulta i uputila mu umoran osmeh. Upitala ga je može li da mu
pomogne. Den je rekao da može. Kad joj je rekao šta želi, izbečila se.

„Znam da je neobično", reče joj Den, „ali udovoljite mi. Platiću
gotovinom."

Na kraju je dobio ono š to je hteo. U malim prodavnicama koje su
propadale udaljene od auto-puteva, reč na slovo G poseduje veliku
moć.

11Dok su se približavali Denveru, Den je stupio u kontakt s
Abrom. Zažmurio je i zamislio točak za koji su sada oboje
znali. U Anistonu, Abra je učinila to isto. Ovog puta bilo je lakše. Kada
je ponovo otvorio oči, gledao je niz strmi travnjak u zadnjem dvorištu
Stounovih, ka reci Sako, koja se blistala na suncu. Abra je otvorila
svoje i ugledala Stenovite planine.

„Opa, ujka Bili, prelepe su, jelda?"
Bili je pogledom okrznuo čoveka koji je sedeo pored njega. Den je
prekrstio noge na način koji uopšte nije ličio na njega, i tapkao je
jednim stopalom. Boja mu se vratila u obraze, a u očima mu se caklila
blistava bistrina, koje nije bilo za vreme njihove vožnje na zapad.
„Nego šta su, dušo", kazao je.
Den se nasmeš io i zaž murio. Kada je opet otvorio oč i, zdravlje koje
je Abra unela u njegovo lice je izbledelo. Kao ruža bez vode, pomisli
Bili.
„I šta?"
„Ping", reče Den. Ponovo se osmehnuo, ali je taj osmeh bio
umoran. „Kao detektor za dim kojem treba zameniti bateriju."
„Misliš li da su čuli?"
„Nadam se da jesu", reče Den.

12Rouz je šetkala napred-nazad pored svog ertkruzera kad je
do nje dotrčao Token Carli. Pravi čvor je tog jutra uzeo paru,
sve osim jednog kanistera koji je imala u skladištu, a povrh onoga što
je sama uzela u toku proteklih nekoliko dana, bila je isuviše živčana
da uopšte pomisli da sedne.

„Šta?“, upitala je. „Reci mi nešto dobro."
„Imam je, da li je to dobro?“ I sam živčan, Carli ju je zgrabio za
ruku i zavrteo ukrug, usled čega joj je kosa poletela u vazduh. „Imam
je! Samo na nekoliko sekundi, ali to je bila ona!“
„Jesi li video njenog ujaka?“
„Nisam, gledala je kroz šoferšajbnu u planine. Rekla je da su
prelepi..."
„I jesu“, reč e Rouz. Usne joj se raš iriš e u osmeh. „Zar se ne slaž eš ,
Čarli?“
„... a on je kazao: nego šta. Dolaze, Rouz! Zaista dolaze!"
„Da li je znala da si tamo?“
Pustio ju je i namrštio se. „Ne znam sigurno... Dedica Flik bi
verovatno znao...“
„Samo mi reci šta misliš."
„Verovatno nije.“
„To je dovoljno dobro za mene. Idi na neko tiho mesto. Negde gde
možeš da se koncentrišeš a da te niko ne ometa. Sedi i slušaj. Ako -
kada je ponovo detektuješ , javi mi. Ne ž elim da joj izgubim trag ako to
mogu da sprečim. Ako ti treba još pare, zatraži. Sačuvala sam malo."
„Ne, ne, dobro sam. Slušaču. Načuliću uši!" Token Carli se
nasmejao prilično mahnito i odjurio. Rouz je mislila da nema pojma
kuda ide, i nije marila. Samo neka nastavi da sluša.

13Den i Bili su do podneva stigli u podnožje Flatirona. Dok je
gledao kako se Stenovite planine približavaju, Den je mislio
na sve lutalačke godine koje je proveo izbegavajući ih. To ga je,
zauzvrat, nateralo da pomisli na pesmu o tome kako mož ete provesti i
godine i godine u bekstvu, ali na kraju uvek završite suočeni sa samim
sobom u nekoj hotelskoj sobi, s golom sijalicom koja vam visi iznad
glave i napunjenim revolverom na stolu.

Pošto su imali dovoljno vremena, isključili su se s auto-puta i
odvezli u Bolder. Bili je bio gladan. Den nije... ali je bio znatiž eljan. Bili
je uvezao kamionet na parkiralište sendvičarnice, ali kada ga je upitao
šta da mu donese, Den je samo odmahnuo glavom.

„Siguran? Čeka te još dosta toga."
„Ješću kada se ovo završi."

„Pa..."
Bili je ušao u radnju da kupi sendvič s piletinom. Den je stupio u
kontakt s Abrom.
Ping!
Kada je Bili izašao, Den je klimnuo glavom ka umotanom sendviču.
„Sačuvaj to nekoliko minuta. Kad smo već u Bolderu, hoću nešto da
proverim."
Pet minuta kasnije, bili su na Arapaškoj ulici. Dva stambena bloka
dalje od oronulog kvarta ka ića i barova, kazao je Biliju da stane iz
ivičnjak. „Uživaj u piletini. Neću dugo."
Izašao je iz kamioneta i stao na ispucali pločnik, gledajući u
trospratnicu sa znakom u prozoru, na kome je pisalo: IZDAJEM
GARSONJERE ZA STUDENTE. Travnjak je ćelavio. Korov je rastao
kroz pukotine na trotoaru. Sumnjao je da će to mesto još biti tu, mislio
je da će Arapaška sad biti ulica prepuna kondominijuma naseljenih
imuć nim š alabajzerima koji piju kafe s mlekom iz Starbaksa, pet-š est
puta dnevno proveravaju svoje pro ile na Fejsbuku i tvituju kao ludi.
Ali, evo nje, potpuno iste - koliko je mogao da vidi - kao i nekada
davno.
Bili mu se pridruž io, drž eć i sendvič u jednoj š aci. „I dalje nas č eka
sto dvadeset kilometara vožnje, Deno. Bolje da pođemo."
„Aha“, reč e Den, a zatim nastavi da gleda u građevinu sa zelenom
fasadom koja se ljuš ti. Tuje nekada ž iveo mali deč ak; nekad je sedeo
na istom delu ivičnjaka gde sada stoji Bili Friman i žvaće sendvič s
piletinom. Deč ak koji je č ekao da mu se tata vrati kuć i s intervjua za
posao zimskog čuvara u „Vidikovcu". Imao je drvenu maketu jedrilice,
taj mali dečak, ali joj je levo krilo bilo slomljeno. To je, doduše, bilo u
redu. Kad se tata vrati kući, popraviće je selotejpom i lepkom. Onda će
je mož da zajedno puš tati. Njegov tata je bio straš an č ovek, ali kako ga
je samo taj mali dečak voleo.
Den reč e: „Ziveo sam ovde s majkom i ocem pre nego š to smo se
preselili u Vidikovac. Nije bogzna šta, zar ne?“
Bili je slegnuo ramenima. „Viđao sam i gore."
U svojim lutalačkim danima, i Den je, takođe, viđao i gore. Na
primer, Dinin stančić u Vilmingtonu.
Pokazao je levo. „Tamo je postojala gomila barova. Jedan se zvao
„Slomljeni doboš". Izgleda da je projekat urbanog obnavljanja

zaobišao ovu stranu grada, tako da je možda još uvek tamo. Kad
bismo moj otac i ja prošli pored njega, uvek bi stao i pogledao kroz
prozor, a ja sam mogao da osetim koliko je žedan da uđe unutra.
Toliko žedan da sam i ja postajao žedan. Mnogo godina sam pio da
utažim tu žeđ, ali ona nikad ne prestaje. Moj tata je to znao, čak i
tada."

„Ali si ga ipak voleo, pretpostavljam."
„Jesam.", reče i dalje gledajući u tu oronulu stambenu zgradu. Nije
bila bogzna šta, ali Den nije mogao a da se ne zapita koliko su njihovi
životi mogli biti drugačiji da su ostali ovde. Da ih „Vidikovac" nije
uhvatio u zamku. „Bio je i dobar i loš , a ja sam voleo obe strane. Bog
neka mi pomogne, ali mislim da ih još uvek volim."
„Ti i većina klinaca", reče Bili. „Voliš svoje matorce i nadaš se
najboljem. Sta drugo mož eš da radiš ? Hajde, Dene. Ako ć emo ovo da
uradimo, moramo da krenemo."
Pola sata kasnije, Bolder je ostao iza njih, a oni su se peli na
Stenovite planine.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

LJUDI-DUHIĆI

1Iako se bližio sumrak - makar u Nju Hempširu - Abra je i dalje
sedela na stepeniš tu trema u zadnjem dvoriš tu i gledala nadole u
reku. Skočko je sedeo u blizini, na poklopcu kompostera. Lusi i Dejvid
su izašli i seli levo i desno od nje. Džon Dalton ih je posmatrao iz
kuhinje, drž eć i š olju hladne kafe. Njegova lekarska torba stajala je na
pultu, ali u njoj nije bilo ničega što bi večeras mogao da upotrebi.

„Trebalo bi da uđeš i večeraš“, reče Lusi, znajući da Abra neće -
verovatno ne mož e - dok se ovo ne završ i. Ali drž iš se poznatog. Zato
što je sve izgledalo normalno i zato što je opasnost više od hiljadu i po
kilometara daleko, to je bilo lakše njoj nego njenoj kćerki. Iako je
Abrina koža donedavno bila čista - glatka kao kada u bebe - sada je
imala gnezda akni oko nozdrva i ružnu galaksiju bubuljica na bradi.
Samo hormoni koji su proradili, objavljujuć i poč etak puberteta: ili bi
Lusi želela da u to veruje, jer je to bilo normalno. No, stres takođe
izaziva akne. Zatim, tu su mrtvačko bledilo kože i tamni podočnjaci.
Izgledala je skoro jednako bolesno kao i Den kada ga je zadnji put
videla kako s bolnom sporošću ulazi u kamionet gospodina Frimana.

„Ne mogu sada da jedem, mama. Nema vremena. Verovatno bih
sve povratila.“

„Koliko još pre nego što se to desi, Abi?“, upita Dejvid.
Nije gledala u njih. Netremice je gledala u reku, ali je Lusi znala da
zapravo ne gleda ni u nju. Bila je negde daleko, na mestu gde nisu
mogli da joj pomognu. „Uskoro. Trebalo bi da me poljubite, a zatim
uđete u kuću.“
„Ali...“, zaustila je Lusi, a zatim videla kako Dejvid vrti glavom.
Samo jednom, ali odlučno. Uzdahnula je, uhvatila Abrinu šaku (koliko
je samo hladna) i poljubila je u levi obraz. Dejvid ju je poljubio u
desni.
Lusi: „Upamti šta je Den rekao. Ako nešto pođe po zlu...“

„Sada bi stvarno trebalo da uđete. Kad počne, uzeću Skočka i
staviću ga u krilo. Kad to vidite, ne smete da me prekidate. Ni za šta
na svetu. Mogli biste tako da skrivite ujka Denovu smrt, a možda i
Bilijevu. Mož da ć u pasti, kao u nesvest, ali to neć e biti nesvest, zato me
ne pomerajte i nemojte dopustiti doktoru Dž onu da me pomera. Samo
me pustite na miru dok se sve ne završi. Mislim da Den zna jedno
mesto gde možemo da budemo zajedno."

Dejvid reč e: „Ne shvatam kako ovo mož e da upali. Ta ž ena, Rouz,
videče da u kamionetu nema devojčice..."

„Morate da uđete, smesta!" reče Abra.
Postupili su kao što im je rekla. Lusi je molećivo pogledala u
Džona; on je mogao samo da slegne ramenima i zavrti glavom. Njih
troje stajali su pored kuhinjskog prozora i gledali u devojč icu koja je
pogrbljeno sedela na verandi, rukama obgrlivš i kolena. Nigde se nije
videla opasnost; sve je bilo spokojno. Međutim, kad je Lusi videla
kako Abra - njena mala devojčica - pruža ruku ka Skočku i stavlja svog
starog plišanog zeca u krilo, zaječala je. Džon joj je ohrabrujuće
stisnuo rame. Dejvid ju je čvršće obgrlio oko struka, a ona je stegnula
njegovu šaku paničnom čvrstinom.
Bože, molim te da moja kćerka bude dobro. Ako već nešto mora da
se desi... nešto loše... neka se to desipolubratu koga nikad nisam
upoznala. Ne njoj.
„Biće sve u redu", reče joj Dejvid.
Klimnula je. „Naravno da hoće. Naravno da hoće."
Posmatrali su devojčicu na verandi. Lusi je sad znala da ako je
pozove, neće odgovoriti. Abra je nestala.

2Bili i Den su u dvadeset do četiri stigli do druma koji vodi do baze
operacija Pravog čvora u Koloradu, po srednjoameričkom
vremenu, dobrano pre predviđenog vremena. Iznad poploč anog puta
stajao je drveni luk, sličan onima na kaubojskim rančevima, s
urezanim rečima: DOBRO DOSLI U KAMP PLAVI ZVONCICI! OSTANI
NEKO VREME, DRUGAR! Znak pored puta bio je znatno manje
gostoprimljiv: ZATVORENO DO DALJEG.

Bili se provezao pored znaka ne usporivši, ali su mu oči budno
osmatrale okolinu. „Ne vidim nikoga. Cak ni na travnjacima, mada

pretpostavljam da su mogli da sakriju nekoga u onoj tamo daščari.
Isuse, Deni, izgledaš grozno."

„Na svu sreću po mene, takmičenje za Mistera Amerike neće
skoro", reče mu Den. „Još kilometar i po, možda malo manje. Na
znaku piše Vidikovac i izletište."

„Šta ako su tamo postavili nekoga?"
„Nisu.“
„Kako možeš da budeš siguran?"
„Zato š to ni Abra ni njen ujka Bili ne mogu da znaju za to, buduć i
da nikada nisu bili ovde. A Pravi čvor ne zna za mene."
„Bolje se nadaj da ne znaju."
„Abra kaže da su svi tamo gde i treba da budu. Proveravala je. A
sad ućuti, Bili. Moram da razmislim."
Zeleo je da razmisli o Haloranu. Nekoliko godina nakon njihove
uklete zime u „Vidikovcu", Deni Torens i Dik Haloran su mnogo
razgovarali. Ponekad licem u lice, znatno češće umovima. Deni je
voleo svoju majku, ali je postojalo i ono što ona nije razumela; ono što
nije mogla da razume. Sefovi, na primer. Oni u koje stavljate opasne
stvari koje isijavanje ponekad privlači. Ne da su sefovi uvek radili. U
nekoliko navrata, pokušao je da napravi jedan sef za piće, ali je taj
pokušaj bio čemerni neuspeh (možda zato što je podsvesno želeo da
ne uspe). Gospođa Mesi, doduše... i Horas Dervent...
Sada je u skladištu postojao i treći sef, ali nije bio dobar kao oni
koje je napravio kao klinac. Zato š to viš e nije bio toliko jak? Zato š to
se ono u njemu razlikovalo od neupokojenih duhova dovoljno glupih
da ga potraže? I jedno i drugo? Nije znao. Znao je samo da sef nije
dobro zatvoren. Kada ga otvori, ono što je unutra moglo bi i da ga
ubije. Ali...
„Kako to misliš?", upita ga Bili.
„A?" Den se obazreo oko sebe. Jednom rukom se drž ao za stomak.
Sada ga je strahovito boleo.
„Upravo si rekao: Nemam drugog izbora. Kako to misliš?"
„Nije bitno." Stigli su do izletišta, a Bili je skrenuo. Ispred se
nalazio proplanak s klupama i jamama za roštiljanje. Denu je mesto
izgledalo kao Klaud Gap bez reke. „Samo... ako nešto pođe naopako,
uskoči u kamionet i beži odavde kao da su ti svi đavoli za petama."
„Misliš da bi to pomoglo?"

Den mu nije odgovorio. Utroba mu je gorela, i gorela.

3Malo pre četiri sata po podne tog ponedeljka krajem septembra,
Rouz se popela na Krov sveta s Ćutljivom Sari.
Nosila je uzane farmerke koje su naglašavale njene duge, lepo
građene noge. Iako je bilo prohladno, Cutljiva Sari nosila je samo
jednostavnu kućnu haljinu svetioplave boje, koja joj je lepršala oko
jakih listova u dugim čarapama. Rouz je stala da pogleda u metalnu
pločicu pričvršćenu za direk u podnožju tridesetak stepenica koje
vode do platforme osmatračnice. Natpis na pločici saopštavao je da je
to mesto nekadašnjeg hotela „Vidikovac", koji je pre trideset pet
godina izgoreo do temelja.

„Veoma su snažna osećanja ovde, Sari.“
Sari je klimnula.
„Znaš da postoje termalni izvori gde para izlazi direktno iz tla, zar
ne?“
„Da.“
„Ovo je nalik tome.“ Rouz se sagla da pomiriše travu i divlje cveće.
Ispod arome bilja osećao se bakarni miris prastare krvi. „Snažne
emocije - mržnja, strah, predrasude, požuda. Odjek ubistava. Nije
hrana - prastaro je - ali svejedno osvežavajuće. Opojni buket."
Sari ništa nije rekla, ali ju je pomno posmatrala.
„A ovo čudo.“ Rouz je mahnula ka strmom drvenom stepeništu
koje je vodilo na platformu. „Liči na vešala, jelda? Potrebna su još
samo vrataš ca u podu.“ Ni reč od Sari. Barem ne glasne. Njena misao
(nema užeta) bila je dovoljno jasna.
„To je istina, ljubavi, ali će jedna od nas dve svejedno visiti tamo
gore. Ili ja, ili ta mala kučka što zabija nos u naše poslove. Vidiš li
ono?“ Pokazala je na malu zelenu šupu udaljenu otprilike dvadesetak
metara.
Sari je potvrdno klimnula glavom.
Rouz je za pojasom nosila torbicu s patent-zatvaračem. Otvorila ju
je, preturala po njoj, izvadila ključ , a zatim ga pruž ila drugoj ž eni. Sari
je otiš la do š upe, a trava je š uš tala dok se č eš ala o njene č arape boje
mesa. Ključ je odgovarao katancu na vratima. Kada ih je otvorila,
svetlost smiraja dana obasjala je prostor ne mnogo veći od poljskog

klozeta. Unutra su se nalazile kosačica za travu, plastična kofa, srp i
grabulje. Aš ov i pijuk stajali su naslonjeni na straž nji zid. Unutra nije
bilo ničega drugog, i ničega iza čega bi se osoba mogla sakriti.

„Uđi“, reče joj Rouz. „Hajde da vidimo šta možeš da uradiš." A sa
tom parom u sebi, trebalo bi da i mene zapanjiš.

Poput svih ostalih članova Pravog čvora, i ćutljiva Sari je
posedovala svoj mali talenat.

Stupila je u neveliku šupu, onjušila vazduh i kazala: „Prašnjavo."
„Pusti sad prašinu. Daj da vidim kako izvodiš svoju stvar. Ili,
tačnije, daj da te ne vidim."
Jer to je bio Sarin talenat. Nije bila sposobna za nevidljivost (niko
od njih nije), ali je mogla da stvori neku vrstu nejasnoće, koja se
veoma dobro slagala s njenim neupadljivim licem i igurom. Okrenula
se prema Rouz, a zatim pogledala u svoju senku. Pomerila se - ne
mnogo, svega pola koraka - a njena senka se stopila s onom koju je
bacala drška kosačice. Onda še potpuno primirila - i šupa je bila
prazna.
Rouz je zatvorila oči, a zatim ih naglo otvorila, a Sari je bila tu,
stojeći pored kosačice, ruku skromno spuštenih pored bokova, kao
neka stidljiva devojka koja se nada da će je neki momak na zabavi
pozvati da plešu. Rouz je skrenula pogled ka planinama, a kada je
ponovo pogledala, šupa je bila prazna - tek malo skladište bez
prostora za skrivanje. Na jakoj sunčevoj svetlosti nije bilo čak ni
senke. Izuzev one koju je bacala ručka kosačice. Samo...
„Uvuci lakat", reče Rouz. „Vidim ga. Samo malčice.”
Cutljiva Sari je uč inila kao š to joj je reč eno i na trenutak je zaista
nestala, makar sve dok se Rouz nije usredsredila. Kada je to učinila,
Sari je opet bila tu. No, naravno, ona je znala da je Sari tu. Kada kucne
čas - a to će biti ubrzo - kučka od devojčice neće znati.
„Odlično, Sari!“, rekla je srdačno (ili onoliko srdačno koliko je
mogla). „Mož da mi neć eš biti potrebna. Ako budeš , upotrebić eš srp. I
misli na Endi kad to uradiš. Važi?“
Na pomen Endinog imena, uglovi Sarinih usana se oklembesiše.
Pogledala je u srp u plastičnoj kofi i klimnula.
Rouz je otišla do vrata i uzela katanac. „Sada ću te zaključati.
Devojč ica kuč ka proč itać e one u Lož i, ali neć e proč itati tebe. Sigurna
sam u to. Jer si tiha, zar ne?“ Sari je ponovo klimnula. Jeste tiha,

oduvek je to bila.
(šta je sa)
Rouz se osmehnula. „Katancem? Ne brini se za to. Samo se pobrini

da budeš tiha. Mirna i tiha. Razumeš li?“
„Lazumem.“
„I razumela si za srp?“ Rouz joj ne bi poverila piš tolj, č ak ni da je

Pravi čvor imao jedan.
„Sip. Lazumela.“
„Ako je savladam - a puna pare kao što sam trenutno, to ne bi

trebalo da bude problem - ostaćeš gde si sve dok te ne pustim. Ali ako
me č uješ da vič em... da vidim... ako č uješ da vič em: Ne teraj me da te
kaznim! - to znači da mi treba pomoć. Postaraću se da ti bude
okrenuta leđima. Znaš šta se tada dešava, jelda?“ (popeću se uz
stepenice i)

Međutim, Rouz je odmahnula glavom. „Ne, Sari. Nećeš morati.
Nikad se neće ni približiti platformi."

Ne sviđa joj se da gubi paru i propusti priliku da lično ubije
devojčicu kučku... nakon što je natera da pati, i to dugo. Ali ne sme da
odbaci svaki oprez. Devojčica je bila veoma jaka.

„Šta ćeš osluškivati, Sari?“
„Ne telaj me da te kaznim!“
„A na šta ćeš misliti?"
Oči, napola skrivene čupavim šiškama, blesnule su. „Osfetu!"
„Tako je. Osvetu za Endi, koju su ubili prijatelji te devojčice kučke.
Ali ne ako mi ne budeš potrebna, zato š to ž elim ovo lič no da uradim."
Sake su joj se stegle u pesnice, a nokti zarili u duboke, skorelom krvlju
ispunjene brazde, koje su već napravili u njenim dlanovima. „Ali ako
mi budeš potrebna, dođi. Nemoj da oklevaš, niti da staješ ni zbog čega
na svetu. Nemoj da staješ sve dok joj ne zariješ taj srp u vrat i ne vidiš
kako joj izlazi kroz jebeno grlo."
Sarine oči blesnuše. „Da.“
„Odlično." Rouz ju je poljubila, a zatim zalupila vrata i zaključala
katanac. Stavila je ključ u torbicu i nagnula se ka vratima. „Slušaj me,
ljubavi. Ako sve prođe dobro, ti ćeš dobiti prvu paru. Obećavam. I biće
najbolja koju si ikada okusila."
Vratila se do platforme osmatračnice, nekoliko puta duboko
udahnula vazduh, a onda počela da se penje uz stepenice.

4Den je stajao oslonjen rukama na izletnički sto, pognute glave,
zatvorenih očiju.
„Ovo je suludo", reče mu Bili. „Trebalo bi da ostanem s tobom."
„Ne možeš. Imaš i ti svoj deo da obaviš."
„Sta ako se onesvestiš na pola puta niz tu stazicu? Cak i da ostaneš
na nogama, kako ćeš se suprotstaviti čitavoj bulumenti? Kako
trenutno izgledaš, ne bi mogao da izdržiš ni dve runde u ringu s
petogodišnjakom."

„Mislim da ću se ubrzo osećati mnogo bolje. I jače. Hajde, Bili.
Sećaš se gde treba da se parkiraš?"

„Na udaljenom kraju parkirališta, pored znaka na kojem piše da
klinci jedu džabe kada pobede timovi iz Kolorada."

„Tako je." Den je podigao glavu i primetio prevelike naočare za
sunce koje je Bili sada nosio. „Navuci kačket sve do ušiju. Izgledaj
mladoliko."

„Mož da imam trik u rukavu koji ć e uč initi da izgledam još mlađe.
Ako to još uvek mogu da uradim, to jest."

Den ga je jedva čuo. „Potrebno mi je još nešto."
Uspravio se i raširio ruke. Bili ga je zagrlio, želeći da ga stegne
svom snagom - žestoko - ali nije se usudio.
„Abra je donela dobru odluku. Nikad ne bih stigao dovde bez tebe.
A sad obavi svoj deo posla."
„Ti se pobrini za svoj", reče mu Bili. „Računam na tebe da voziš do
Klaud Gapa na Dan zahvalnosti."
„Voleo bih to", reče Den. „Voz je najbolja igračka koju dečak nikad
nije imao."
Bili ga je gledao kako polako odlazi, držeći se obema rukama za
stomak, do putokaza na udaljenom kraju proplanka. Tamo su stajale
dve drvene strelice. Jedna je pokazivala na zapad, ka osmatračnici
Poni. Druga je bila usmerena ka istoku, nizbrdo. Na toj je pisalo:
KAMP PLAVI ZVONČIĆI.
Den je krenuo tim putem. Još neko vreme, Bili je mogao da ga vidi
kroz blistavo žuto jasikovo lišće, kako hoda sporo i bolno, spuštene
glave, vodeći računa o tome gde gazi. Onda je nestao s vidika.
„Cuvaj mi mog momka“, reče Bili. Nije bio siguran obraća li se Abri
ili Gospodu, a mislio je da to i nije bitno; ovo popodne su oboje

verovatno bili prezauzeti da bi obrać ali paž nju na molbe ljudi kao š to
je on.

Vratio se do kamioneta i iz teretnog dela izvadio malu devojčicu s
porcelanskim plavim očima i plastičnim plavim kovrdžama. Nije bila
mnogo teš ka; verovatno je bila i š uplja. „Kako si, Abra? Nadam se da
se nisi previše ugruvala."

Nosila je majicu kratkih rukava i plavi šorts. Stopala su joj bila
bosa - zašto da ne? Ova devojčica - zapravo plastična lutka kupljena u
butiku dečje odeće na umoru u Mortenvilu - nikad nije prešla ni jedan
jedini korak. No, kolena su mogla da joj se savijaju, a Bili ju je bez po
muke smestio na suvozačko sedište kamioneta. Zakopčao joj je
sigurnosni pojas, počeo da zatvara vrata, a zatim pokušao da joj
pomeri vrat. On se takođe savijao, iako samo malo. Zakoračio je
unazad da pogleda celokupni efekat. Nije loše. Cinilo se kao da
plastična devojčica gleda nešto u svom krilu. Ili da se možda moli za
snagu u predstojećoj bici. Uopšte nije bilo loše.

Osim ako imaju dvoglede, razume se.
Vratio se u pikap i sačekao, dajući Denu dovoljno vremena.
Takođe se nadajući da ne leži u nesvesti negde duž puta do Plavih
zvončića.
U petnaest do pet, Bili je uključ io motor i zaputio se nazad putem
kojim su došli.

5Den je održavao postojani ritam, uprkos sve većoj vrelini u
stomaku. Oseć ao se kao da tamo postoji zapaljeni pacov, koji mu
izjeda utrobu dok istovremeno gori. Da je put išao uzbrdo umesto
nizbrdo, nikad ne bi uspeo da ga pređe.

U deset do pet, savladao je krivinu i stao. Nedaleko napred, jasike
su ustupile mesto zelenom i uredno podšišanom travnjaku, koji se
spuštao prema teniskim terenima. S druge strane terena video je
parkirališ te za kuć e na toč kovima i dugač ku brvnaru: Lož a Vidikovac.
Iza nje, teren se ponovo uzdizao. Na mestu gde je nekada stajao
„Vidikovac", sad se nalazila visoka platforma, tamno postolje ocrtano
naspram vedrog neba. Krov sveta. Dok je gledao u nju, na pamet mu ,
je pala ista pomisao

(vešala)

koja je sinula Rouz Seš iru. Pored ograde, licem okrenuta juž no ka
parkiralištu za posetioce, stajala je usamljena tamna silueta. Zenska
figura. Na glavi je nosila nahereni cilindar.

(Abra, jesi li tamo)
(ovde sam, Dene)
Bila je smirena, sudeći po glasu. Baš onakva kakva je želeo da
bude.
(da li te čuju)
To je izazvalo neodređeni osećaj golicanja: smeh. Ljutiti osmeh.
(ako me ne čuju, onda su gluvi kao topovi)
To je bilo dovoljno dobro.
(sada moraš da mi dođeš, ali upamti, ako ti kažem da ideš, onda
IDI)
Nije mu odgovorila, a pre nego što je stigao da joj ponovi, bila je s
njim.

6Stounovi i Džon Dalton bespomoćno su posmatrali kako Abra klizi
postrance, sve dok nije ležala s glavom položenom na daske
verande i nogama raširenim na stepenicama. Skočko joj je ispao iz
mlitave šake. Nije izgledala kao da spava, pa čak ni da je u nesvesti. To
je bilo ružna opruženost duboke nesvesti, nalik na smrt. Lusi je
jurnula napred. Dejv i Džon su je zadržali.

Opirala se. „Pustite me! Moram da joj pomognem!“
„Ne mož eš ", reč e joj Dž on. „Sada jedino Den mož e da joj pomogne.
Moraju da pomognu jedno drugome."
Zabuljila se u njega pomahnitalim oč ima. „Da li uopš te diš e? Vidiš
li?"
„Diše", reče Dejv, ali je čak i samom sebi zvučao neubedljivo.

7Kada mu se Abra pridružila, bol je prestao prvi put još od Bostona.
To ga nije mnogo utešilo, jer je sada i ona patila. Video je to na
njenom licu, ali je takođe mogao da vidi čuđenje u njenim očima kada
se osvrnula po prostoriji u kojoj se obrela. Postojali su kreveti na
sprat, zidovi prekriveni lamperijom od borovine i čilim ukrašen
izvezenim žal ijama i kaktusima. Cilim i donje krevete prekrivale su
jeftine igračke. Na stočiću u uglu stajala je hrpa razbacanih knjiga i

slagalica s velikim delovima. U udaljenom uglu prostorije, radijator je
čangrljao i šištao.

Abra je prišla stolu i uzela jednu knjigu. Na naslovnoj strani, malo
pseto je jurilo dete na triciklu. Naslov je glasio Čitanje je zabavno s
Dikom i Džejn.

Den joj se pridružio sa zamišljenim osmehom. „Devojčica na
naslovnici zove se Sali. Dik i Dž ejn su joj brat i sestra. A psić se zove
Džip. Neko vreme su mi bili najbolji prijatelji. Jedini prijatelji,
pretpostavljam. Ne računajući Tonija, naravno."

Spustila je knjigu i okrenula se ka njemu. „Kakvo je ovo mesto,
Dene?"

„Sečanje. Ovde je nekada postojao hotel, a ovo je bila moja soba. A
sada je mesto gde mož emo da budemo zajedno. Znaš za toč ak koji se
okreće kada uđeš u nekoga?"

„A-ha...“
„Ovo je sredina. Čvorište."
„Volela bih da možemo da ostanemo ovde. Izgleda... bezbedno.
Osim onog." Abra je pokazala na francuska vrata s dugim staklenim
panelima. „Ne izgledaju mi isto kao sve ostalo." Pogledala je u njega
bezmalo optuživački. „Nisu bila ovde, zar ne? Kada si bio dečak?"
„Nisu. U mojoj sobi nije postojao nijedan prozor, a jedina vrata bila
su ona koja su vodila u ostatak stana zimskog čuvara. Malo sam
dogradio. Morao sam. A znaš li zašto?"
Proučavala ga je, mrtva ozbiljna. „Zato što je to bilo tada, a ovo je
sada. Zato što je prošlost nestala, iako definiše sadašnjost."
Osmehnuo se. „Ni sam to ne bih bolje sročio."
„Nisi ni morao. Pomislio si to.“
Povukao ju je ka tim francuskim vratima koja nikad nisu postojala.
Kroz staklo su videli travnjak, teniske terene, Ložu Vidikovac i Krov
sveta.
„Vidim je", reče Abra. „Gore je, i ne gleda ovamo, zar ne?"
„Nadam se da ne gleda", reče Den. „Koliko te boli, dušo?"
„Mnogo", odgovorila je. „Ali nije me briga. Zato što..."
Nije morala da završi rečenicu. Znao je, a ona se nasmešila. To
zajedništvo bilo je ono što su imali, a uprkos bolu koji je dolazio s tim -
svakojakim vrstama bola - osećanje je bilo dobro. Bilo je veoma
dobro.

„Dene?"
„Da, dušo."
„Tamo napolju ima ljudi-duhiča. Ne mogu da ih vidim, ali ih
osećam. A ti?"
„Da." Osećao ih je godinama. Zato što prošlost de iniše sadašnjost.
Zagrlio ju je, a njena ruka ga je obujmila oko struka.
„Šta ćemo sada da radimo?"
„Sač ekać emo Bilija. Nadam se da ne kasni. A onda ć e se sve desiti
veoma brzo."
„Ujka Dene?"
„Reci, Abra."
„Šta je to u tebi? To nije duh. Kao da je..." Osetio je kako Abra drhti.
„Kao da je neko čudovište."
Nije joj odgovorio.
Uspravila se i odmaknula od njega. „Gledaj! Tamo!"
Stari ford pikap dokotrljao se na parkiralište za goste.

8Rouz je stajala, držeći se za ogradu osmatračnice i škiljila u
kamionet koji je ulazio na parking. Para joj je izoštrila vid, ali je
žalila što nije ponela dvogled. Sigurno su imali neki u ostavi, namenjen
gostima koji žele da posmatraju ptice. Zašto ga onda nije ponela?

Zato što si imala toliko drugih stvari na pameti. Bolest... pacovi koji
napuštaju brod... smrt Vrane Dedija...

Da, sve to - da, da, da - ali je ipak trebalo da se seti. Na trenutak se
zapitala šta je još zaboravila, ali je odgurnula tu ideju u zapećak uma. I
dalje je bila glavna, puna pare i u naponu snage. Sve ć e proteć i tač no
onako kao š to je planirala. Devojč ica ć e uskoro doć i ovamo gore, jer
je bila puna budalastog klinačkog samopouzdanja i vere u svoje
sposobnosti.

Ali ja sam na domaćem terenu, dušo, i to na mnogo načina. Ako ne
mogu sama da te sredim, crpeću snagu iz ostatka Pravog čvora. Svi su
zajedno u glavnoj sobi, jer si mislila da je to tako dobra ideja. No,
postoji nešto što nisi uzela u obzir. Kada smo zajedno, mi smo povezani,
mi smo Pravi čvor, a to nas čini džinovskim akumulatorom. Iz koga
mogu da crpim moć ako budem morala.

Ako sve drugo omane, tu je i Cutljiva Sari. Dosad već drži srp u

šaci. Možda nije bila genije, ali je bila nemilosrdna, krvožedna i -
nakon što je razumela šta se od nje traži - u potpunosti poslušna.
Takođe, imala je vlastite razloge zbog kojih je ž elela da vidi mrtvo telo
devojke kučke položeno na zemlju u podnožju osmatračnice.

(Čarli)
Token Carli joj se javio u isti mah, iako je inače bio nejak odašiljač,
sada se - pojač an ostalima u glavnoj sobi Lož e - zač uo jasno i glasno,
bezmalo lud od uzbuđenja.
(primam je snažno i postojano, svi je primamo, mora da je stvarno
blizu, mora da je i ti osećaš)
Zaista je osećala njeno prisustvo, premda se još iz petnih žila
upinjala da zatvori um, kako kučka od devojčice ne bi mogla da
upadne unutra i napravi darmar.
(pusti sad to, samo reci ostalima da budu spremni ako mi zatreba
pomoć)
U odgovor je čula mnoštvo glasova, koji su pokušavali da
nadjačaju jedni druge. Spremni su. Cak su i bolesnici bili spremni da
pomognu koliko mogu. Volela ih je zbog toga.
Zagledala se u plavokosu devojčicu u kamionetu. Gledala je
nadole. Spremajući nešto? Stiskajući petlju? Moleći se možda bogu
geaka? To ionako nije bilo bitno.
Dođi, kučko. Dođi kod tete Rouz.
Međutim, iz kamioneta nije izašla devojčica, već njen ujak. Baš kao
što je rekla da će biti. Proveravajući. Obišao je oko haube, vukući
noge, gledajući svuda oko sebe. Nagnuo se kroz prozor na
suvozačevoj strani, rekao nešto devojčici, a zatim se malo udaljio od
kamioneta. Pogledao je ka Lož i, a zatim se okrenuo ka platformi koja
se dizala put neba... i mahnuo. Taj drski jebač joj je zapravo mahnuo.
Nije mu uzvratila. Namrštila se. Ujak. Zašto su njeni roditelji poslali
ujaka, umesto da sami doprate svoju kć erku kuč ku? Staviš e, zaš to su
joj uopšte dozvolili da dođe?
Ubedila ih je da je to jedini način. Rekla im je da ako ne dođe k
meni, ja ću doći po nju. To ima smisla.
Imalo je smisla, ali je svejedno osetila nelagodu. Dopustila je
devojčici kučki da postavi pravila igre. Ruku na srce, bila je
izmanipulisana. Ali dopustila je to zato što je ovde bila na domaćem
terenu i zato š to je preduzela mere predostrož nosti, ali uglavnom zato

što je bila ljuta. Besna kao ris.
Pomno se zagledala u čoveka na parkingu. Ponovo je prošetao

tamo-amo, zagledajući ovde-onde, proveravajući da je zaista sama.
Savršeno razumljivo, a to je bilo upravo ono što bi i ona uradila da je
na njegovom mestu, ali je imala predosećaj da on zapravo samo
kupuje vreme, iako nije mogla da prokljuvi zašto bi to radio.

Zagledala se još pomnije, usredsredivši pažnju na čovekov način
hoda. Shvatila je da nije dovoljno mlad da bi bio devojčicin ujak.
Staviše, hodao je kao čovek daleko od svake mladosti. Kao da ga muči
artritis. I zašto je devojčica toliko nepomična?

Rouz je osetila prve impulse alarma.
Ovde nešto nije bilo kako treba.

9„Gleda u gospodina Frimana", reče Abra. „Treba da pođemo."
Den je otvorio francuska vrata, ali je oklevao. Nešto u njenom
glasu. „U čemu je problem, Abra?“

„Ne znam. Mož da nije niš ta, ali mi se ne sviđa. Gleda u njega zaista
intenzivno. Smesta moramo da krenemo."

„Prvo moram nešto da uradim. Pokušaj da budeš spremna i nemoj
da se uplašiš."

Sklopio je oči i otišao u skladište u podrumu svog uma. Prave
sefove bi nakon svih ovih godina prekrivala prašina, ali su dva koja je
stavio tamo kao dete bila svež a kao i uvek. A zaš to i ne bi? Napravljeni
su od čiste mašte. Oko trećeg sefa - najnovijeg - svetlela je slabašna
aura, a on je pomislio: Nije ni čudo što sam bolestan.

Nije bitno. Taj je za sada morao da ostane zatvoren. Otvorio je
najstariji od druga dva, spreman na sve, i našao... ništa. Ili skoro ništa.
U sefu u kome je trideset dve godine bila zaključana gospođa Mesi,
nalazila se gomilica tamno-sivog pepela. Ali u drugom...

Shvatio je koliko je bilo glupo s njegove strane š to joj je rekao da
se ne plaši.

Abra je vrisnula.

10Na straž njoj verandi kuć e u Anistonu, Abra je poč ela grč evito
da se trza. Noge su joj se ritale; stopala su joj zadobovala po
stepenicama; jedna šaka - koja se praćakala kao riba izvučena na

obalu i ostavljena da tamo umre - zavrljačila je izmaltretiranog i
namučenog Skočka.

„Šta nije u redu s njom?“, vrisnu Lusi.
Pojurila je ka vratima. Dejvid je ostao ukipljen u mestu - paralisan
prizorom svoje kć erke koja se trza kao da ima epileptič ni napad - ali
je Dž on uspeo da desnom rukom obgrli Lusi oko struka, a levom oko
gornjeg dela grudi. Ritnula se. „Pusti me! Moram da joj pomognem!"
„Ne!“, dreknu Džon. „Ne, Lusi, ne smeš!“
Oslobodila bi se, ali ju je onda i Dejvid uhvatio.
Smirila se, pogledavši najpre u Džona. „Ako Abra umre tamo
napolju, postaraću se da odeš u zatvor zbog toga.“ Zatim, pogled -
nemilosrdan i neprijateljski - pao je i na njenog muža. „A tebi nikad
neću oprostiti."
„Smirila se“, reče Džon.
Na verandi, Abrini grč evi su se primirili, a zatim potpuno prestali.
No, obrazi su joj bili vlaž ni, a suze su joj se slivale iz zatvorenih oč nih
kapaka. Na umirućoj svetlosti dana, visile su joj s trepavica kao biseri.

11U spavaćoj sobi iz detinjstva Denija Torensa - sobi sada
sazdanoj samo od sećanja - Abra se grčevito držala za Dena,
lica naslonjenog na njegove grudi. Kada je progovorila, glas joj je bio
prigušen. „Čudovište - da li je otišlo?"

„Jeste", reče joj Den.
„Kuneš se majčinim imenom?"
„Da."
Podigla je glavu, prvo gledajuć i u njega da bi se uverila da govori
istinu, a zatim se usudila da pogledom skenira sobu. „Taj osmeh."
Zadrhtala je.
„Da", reč e Den. „Mislim... da mu je drago š to se vratio kuć i. Abra,
hoćeš li biti u redu? Jer sada moramo da uradimo ovo. Vreme je
isteklo."
„Dobro sam. Ali, šta ako... se... vrati?"
Den je pomislio na sef. Bio je otvoren, ali je dovoljno lako mogao
ponovo da se zatvori. Naročito s Abrom da mu pomogne u tome.
„Mislim da on... ono... ne ž eli niš ta da ima s nama, duš o. Hajde. Upamti
- ako ti kažem da se vratiš u Nju Hempšir, odmah idi."

Još jednom mu nije odgovorila, a nije bilo vremena da razgovaraju
o tome. Vreme je isteklo. Zakoračio je kroz francuska vrata. Abra je
hodala pored njega, ali je izgubila čvrstoću koju je imala u sobi
sećanja i ponovo počela da treperi.

Ovde, ona je skoro duhić, pomisli Den. To ga je podsetilo na to
kolikom riziku se izlaže. Nije želeo da razmišlja o tome koliko je
tanana njena kontrola nad sopstvenim telom.

Zustrim koracima - ali ne trčeći; to bi privuklo Rouzin pogled, a
morali su da prevale najmanje sedamdeset metara pre nego š to ć e ih
zadnji deo Lože Vidikovac sakriti i blokirati pogled s osmatračnice -
Den i njegova saputnica duhić-devojčica prešli su preko travnjaka i
krenuli niz kamenom popločanu stazu između teniskih terena.

Stigli su do zadnjeg dela kuhinje, a glavna masa Lož e ih je konač no
sakrila od pogleda sa osmatračnice. Cula se postojana tutnjava
ventilatora i osećao zadah kvarnog mesa iz kanti za đubre. Pritisnuo
je kvaku straž njih vrata i otkrio da su nezaključ ana. Zastao je na tren
pre nego što ih je otvorio.

(jesu li svi tu)
(jesu, svi osim Rouz, požuri Dene, moraš zato što)
Abrine oči, treperave poput očiju deteta u nekom starom
crnobelom ilmu, razrogačile su se od užasa. „Zna da nešto nije u
redu.“

12Rouz je obratila pažnju na devojčicu kučku, koja je i dalje
sedela na suvozačevom sedištu u kamionetu, oborene glave,
mirna kao bubica.

Abra nije gledala u svog ujaka - ako joj je uopšte bio ujak - i nije
napravila nijedan pokret da izađe. Kazaljka alarma u Rouzinoj glavi
premestila se sa žute i ušla u crvenu zonu.

„Hej!“ Glas je dolebdeo do nje na razređenom vazduhu. „Hej, ti
bedna babuskero! Gledaj ovo!“

Vratila je pogled na čoveka na parkiralištu i zapiljila se, bezmalo
zgranuta, kad je podigao obe ruke iznad glave, a zatim napravio
veliku, nesigurnu zvezdu. Pomislila je da će sleteti na dupe, ali je na
pločnik pao samo njegov kačket. Ono što je otkrio beše seda kosa
čoveka dobranim sedamdesetim. Možda čak i osamdesetim.

Ponovo je pogledala devojčicu u kamionetu, koja je sedela
savršeno nepomično, pognute glave. Ujakove kerefeke apsolutno je
nisu zanimale. Najednom joj je sinulo i shvatila je ono što bi smesta
uvidela da trik nije bio toliko nečuven: bila je to lutka!

Ali, ovde je! Token Čarli oseća njeno prisustvo, svi u Loži je osećaju,
svi su zajedno i znaju...

Svi su zajedno u Loži. Svi zajedno na jednom mestu. A da li je to
bila njena ideja? Nije. Ideja je potekla od...

Rouz je jurnula ka stepenicama.

13Preostali članovi Pravog čvora tiskali su se pored dva prozora
koji su gledali prema parkiralištu, posmatrajuči kako Bili
Friman pravi zvezdu prvi put za više od četrdeset godina (a kada je
poslednji put izveo taj trik, bio je pijan). Peti Zutać se nasmejala. „Sta,
za ime sveta..."

Okrenuti leđima, nisu videli kada je Den ušao u prostoriju iz
kuhinje, niti su videli devojčicu koja je treperila pored njega, čas
vidljiva, čas nevidljiva. Den je imao vremena da primeti dve hrpe
odeće na podu, i da shvati kako su male boginje Bredlija Trevora i
dalje radile svoje. Onda se vratio u sebe, zašao duboko, i našao treći
sef - onaj koji je bio bušan. Otvorio ga je.

(Dene, šta to radiš)
Nagnuo se napred držeći ruke na butinama, dok ga je stomak
pekao kao usijani metal, i izdahnuo poslednji dah stare pesnikinje,
koji mu je dragovoljno dala u umirućem poljupcu. Iz usta mu je
izletela duga perjanica ružičaste izmaglice koja je promenila boju u
tamnocrvenu kada je dodirnula vazduh. Isprva nije mogao da se
usredsredi ni na šta drugo osim na blaženo olakšanje u sredini tela
kad su ga napustili otrovni ostaci Končete Rejnolds.
„Momo!", vrisnu Abra.

14Na platformi, Rouzine oči se razrogačiše. Devojčica kučka je u
Loži.
A još neko je tamo s njom!
Bez razmišljanja je uskočila u taj novi um. Tražeći. Ignorišući
obeležja koja su značila veliku paru, već samo pokušavajući da ga

zaustavi pre nego što uradi šta god da je nameravao da uradi.
Ignorišući užasnu mogućnost da je možda već prekasno.

15Clanovi Pravog čvora okrenuše se ka Abrinom vrisku. Neko -
bio je to Dugi Pol - reče: „Šta, dovraga..."
Crvena izmaglica zgusnula se u obličje žene. Na delić sekunde -
jamačno ne duže od toga - Den je pogledao u Končetine uskovitlane
oči i video da su mlade. I dalje slab i usredsređen na tu utvaru, nije
osetio prisustvo uljeza u svom umu.

„Momo!", ponovo vrisnu Abra. Ispružila je ruke.
Zena u oblaku je možda pogledala u nju. Možda joj se čak i
nasmešila. Onda je oblik Končete Rejnolds iščezao, a izmaglica je
zalebdela ka zbijenim č lanovima Pravog Cvora, od kojih su se mnogi
sada prestrašeno i zbunjeno držali jedni za druge. Denu je crvena
magla ličila na krv koja se širi po vodi.
„To je para“, reč e im Den. „Vi kuč kini sinovi ž ivite na njoj; sada je
posisajte i crknite od nje.“
Od samog zač etka plana znao je da neč e pož iveti dovoljno dugo da
vidi u kolikoj meri je uspelo, ako se ne dogodi brzo, ali nijednog
trenutka nije ni pomišljao da če se to desiti toliko munjevito. Male
boginje, koje su ih oslabile, možda su imale neke veze s tim, jer su
neki istrajali duž e od ostalih. I pored toga, sve je bilo gotovo za svega
nekoliko sekundi.
Zavijali su u njegovoj glavi kao kurjaci na samrti. Zvuk ga je
užasnuo, ali to nije bio slučaj s njegovom saputnicom.
„Bravo!“, vikala je Abra. Zamahnula je stisnutom pesnicom ka
njima. „Kakvog je ukusa, a? Kakvog je ukusa moja momo? Je li dobra?
Jedite koliko god želite! SVE POJEDITE/“
Počeli su da cikliraju. Kroz crvenu izmaglicu, Den je video kako se
dvoje grle, spojenih čela. I uprkos svemu što su uradili - svemu što su
bili - prizor ga je dirnuo. Video je reči „volim te“ na usnama Kratkog
Edija; video je kako je Velika Mo otvorila usta da mu odgovori; onda
su nestali, a njihova odeća je pala na pod. Desilo se toliko brzo.
Okrenuo se prema Abri, s namerom da joj kaže kako smesta
moraju da završe, ali je onda Rouz Sešir počela da vrišti, i na nekoliko
trenutaka - dok je Abra nije blokirala - ti krici gneva i raspomamljene

tuge pomrač ili su sve ostalo, pa č ak i blaž eno olakš anje oslobođenosti
od bola. A nadao se, i od prokletog kancera. To neć e zasigurno znati
sve dok ne pogleda svoje lice u ogledalu.

16Rouz je bila na početku stepeništa koje je vodilo naniže s
platforme kada je ubistvena izmaglica zapljusnula Pravi čvor,
dok su posmrtni ostaci Abrine momo obavljali svoj munjevito brzi i
smrtonosni posao.

Ispunila ju je bela agonija. Krici su joj odjeknuli kroz glavu poput
šrapnela. U poređenju s njima, krici lovačke družine u Klaud Gapu u
Nju Hempširu i Vranini u Njujorku delovali su slabunjavo. Zateturala
se unazad kao da ju je neko udario toljagom. Udarila je u ogradu,
odbila se i pala na daske. Negde u daljini, žena - starica, sudeći po
slabašnom zvuku njenog glasa - napevala je: Ne, ne, ne, ne, ne.

To sam ja. Mora da jesam, jer sam samo ja ostala.
Nije devojčica upala u zamku prevelikog samopouzdanja, već ona.
Pomislila je na nešto
(kada inženjer poleti sa sopstvenom bombom uvis)
što je rekla kučka od devojčice. Misao ju je opekla, ispunivši je
gnevom i užasom. Njeni stari prijatelji i dugogodišnji saputnici su
mrtvi. Otrovani. Izuzev kukavica koje su pobegle, Rouz Sešir je bila
poslednja od Pravog čvora.
Ali ne, to nije istina. Tu je Sari.
Ležeći opružena na platformi i drhteći pod nebom poznog
popodneva, Rouz je posegnula umom ka njoj.
(jesi li)
Misao koja joj se vratila bila je ispunjena zbunjenošću i užasom.
(jesam, ali Rouz, jesu li, da lije moguće da su)
(pusti sad njih, samo se seti, Sari, da li se sećaš)
(ne teraj me da te kaznim)
(odlično, Sari, odlično)
Ako devojčica nije pobegla... ako napravi grešku tako što će
pokušati da završi svoj ubilački posao...
Napravić e. Bila je sigurna u to, a u umu prijatelja devojč ice kuč ke
videla je dovoljno da sazna kako su izveli taj pokolj i kako se njihova
povezanost može okrenuti protiv njih.

Gnev je moćan.
Baš kao i sećanja iz detinjstva.
Uskobeljala se na noge, namestila š eš ir pod propisnim uglom i ne
razmišljajući o tome, prišla ogradi. Covek iz kamioneta zurio je u nju,
ali nije obratila pažnju na njega. Njegov podmukli poslić je završen.
Možda će se kasnije postarati za njega, ali je sada imala oči samo za
Ložu Vidikovac. Devojčica je tamo, ali takođe i veoma daleko. Njeno
telesno prisustvo u kampu Pravog čvora bilo je jedva nešto više od
prikaze. Onaj koji je bio celovit - stvarna osoba, geak - u stvari je
muškarac koga nikad ranije nije videla. I pritom paroglavac. Njegov
glas u njenom umu bio je jasan i hladan.
(zdravo, Rouz)
U blizini je postojalo mesto gde će devojčica prestati da treperi.
Gde će poprimiti svoje izičko telo. Gde će moći da je ubije. Neka se
Sari pobrine za tog paroglavca, ali najpre da se paroglavac pobrine za
devojčicu kučku.
(zdravi, Deni dečače)
Puna pare, ušla je u njega i udarcima ga potisnula do čvorišta
toč ka, jedva č uvš i Abrine zbunjene i už asnute krike kada se okrenula
da pođe za njim.
A kada se Den našao tamo gde ga je želela, na tren odveć
iznenađen da drž i gard, izlila je svu svoju srdž bu u njega. Izlila ju je u
njega poput pare.

DVADESETO POGLAVLJE

ČVORIŠTE TOČKA
KROV SVETA

1Den Torens je otvorio oči. Sunčeva svetlost mu je prostrelila očne
jabučice i zarila se u bolnu glavu, preteči da mu zapali mozak. To
je bio mamurluk za kraj svih mamurluka. Glasno hrkanje pored njega:
gadan, iritantan zvuk koji je mogla da ispušta samo neka pijana riba
koja spava na pogrešnom kraju duge. Okrenuo je glavu i pored sebe
ugledao ženu opruženu na leđima. Maglovito poznatu. Tamna kosa
oko glave, poput oreola. Prevelika majica kratkih rukava s logotipom
„Atlanta Brejvs“.

Ovo nije stvarno. Ja nisam ovde. U Koloradu sam, na Krovu sveta i
moram to da okončam.

Zena se prevrnula na bok, otvorila oči i pogledala u njega.
„Gospode, glava mi puca“, kazala je. „Donesi mi malo koke, tatice. U
dnevnoj sobi je.“

Zapiljio se u nju, zaprepašćen i sve gnevniji. Cinilo se da gnev
dolazi niotkuda, ali zar nije oduvek bilo tako? To je bila njegova stvar,
zagonetka umotana u enigmu. „Koka? Ko je kupio koku?“

Nacerila se, otkrivš i usta u kojima se nalazio jedan jedini ž uć kasti
zub. „Ti, tatice. A sad mi je donesi. Kad mi se u glavi malo razbistri,
prirediću ti finu jebačinu."

Nekako, ponovo je bio u oronulom stančiću u Vilmingtonu, nag
kao od majke rođen, pored Rouz Šešir.

„Šta si to učinila? Kako sam dospeo ovamo?"
Izvila je glavu unazad i nasmejala se. „Zar ti se ne sviđa ovo mesto?
Trebalo bi; opremila sam ga iz tvoje glave. A sad uradi kao što ti
kažem, seronjo. Donesi jebenu koku.“
„Gde je Abra? Šta si uradila Abri?"
„Ubila sam je", reče ravnodušno Rouz. „Toliko se brinula za tebe
da je spustila gard, a ja sam je rasporila od grkljana do stomaka.

Nisam uspela da posisam onoliko pare koliko sam ž elela, ali sam uzela
prilično..."

Svet je pocrveneo. Den ju je obema rukama ščepao za gušu i počeo
da steže. Jedna misao mu je tutnjala kroz um; Bezvredna kučko, sad ćeš
dobiti što zaslužuješ, bezvredna kučko, sad ćeš dobiti što zaslužuješ,
bezvredna kučko, sad ćeš dobiti sve...

2Paroglavac je bio snažan, ali ni izbliza kao devojčica. Stajao je,
razmaknutih nogu, pognute glave, pogrbljenih ramena i
uzdignutih pesnica - u stavu bilo kog čoveka koji je ikada izgubio
razum u ubilačkom besu. Gnev od muškaraca pravi lake mete.

Slediti njegove misli bilo je nemoguće, jer su pocrvenele. To je bilo
u redu, to je bilo sjajno, devojčica je bila tačno tamo gde ju je Rouz
ž elela. U Abrinom stanju š okirane zgranutosti, pratila ga je u č voriš te
točka. Doduše, neće još dugo biti šokirana i zgranuta; devojčica kučka
postala je davljena devojč ica. Ubrzo ć e biti mrtva devojč ica, poleteć e
sopstvenom bombom uvis.

(ujka Dene, ne, ne, prestani, to nije ona)
Jeste, pomisli Rouz pritiskajući još jače. Zub joj je izbio iz usta i
probio donju usnu. Krv joj se slila niz bradu i natopila top. Nije to
osetila ništa više nego što je osećala planinski lahor koji joj je mrsio
masu tamne kose. To jesam ja. Ti si bio moj tatica, moj barski tatica,
naterala sam te da isprazniš novčanik za gomilicu loše koke, a sada je
jutro posle i moram da dobijem ono što zaslužujem. To je ono što si
želeo da uradiš kada si se probudio pored te pijane kurve u
Vilmingtonu, ono što bi uradio da si imao muda; a i njenom
bezvrednom žgepčetu od sina, onako obaška. Tvoj otac je znao kako da
se ophodi prema glupim i neposlušnim ženama, i njegov otac pre njega.
Žena mora da dobije ono što zaslužuje. Mora da...
Začula se grmljavina motora. To je bilo jednako nevažno poput
bola u njenoj usni i ukusa krvi u ustima. Devojčica se gušila, batrgala.
Onda joj je u umu eksplodirala misao, zaglušujuća poput udara groma,
ranjeni urlik:
(MOJ OTAC NIJE ZNAO NIŠTA!)
Još je pokušavala da iščisti um od tog urlika kada je kamionet
Bilija Frimana udario u podnožje osmatračnice, obarivši je s nogu.

Šešir joj je odleteo s glave.

3To nije bio stančić u Vilmingtonu. To je bila njegova odavno
iščezla spavaća soba u hotelu „Vidikovac" - čvorište točka. To nije
bila Dini, žena pored koje se probudio u tom stančiću, i to nije bila
Rouz.

Bila je to Abra. Davio ju je, a oči su joj bile iskolačene.
Na trenutak je ponovo poč ela da se menja kada je Rouz pokuš ala
da se ušunja natrag u njegov um, hraneći ga besom i pojačavajući
njegovu sopstvenu jarost. Onda se nešto dogodilo, a Rouz je nestala.
Ali će se vratiti.
Abra je kašljala i zurila u njega. Očekivao je šok, ali za devojčicu
koja je skoro zadavljena nasmrt, delovala je čudnovato staloženo.
(pa... znali smo da neće biti lako)
„Ja nisam moj otac!“, dreknu Den na nju. „Ja nisam moj otac!"
„To je verovatno dobro", reč e mu Abra. Onda se nasmeš ila. „Imaš
vraški kratak fitilj, ujka Dene. Izgleda da zaista jesmo u rodu."
„Zamalo da te ubijem!", reče Den. „Dosta! Vreme je da odeš
odavde! Smesta se vrati u Nju Hempšir!"
Odmahnula je glavom. „Moraću - ali samo nakratko, ne dugo -
trenutno sam ti potrebna ovde."
„Abra, to je naređenje!"
Prekrstila je ruke na grudima i ostala da stoji u mestu na tepihu sa
slikama kaktusa.
„O, Hriste!" Provukao je šaku kroz kosu. „Ti si pravo remek-delo."
Ispruž ila je ruku i uhvatila ga za š aku. „Dovrš ić emo ovo zajedno. A
sad hajdemo. Hajde da izađemo iz ove sobe. Mislim da mi se ovde ipak
ne sviđa."
Prsti su im se prepleli, a soba u kojoj je neko vreme živeo kao
dečak je nestala.

4Den je imao vremena da zapazi haubu Bilijevog pikapa zguž vanu
oko jednog od nosećih stubova osmatračnice Krov sveta, i da čuje
šištanje pare iz skršenog hladnjaka. Video je plastičnu verziju Abre
kako visi kroz prozor na suvozačevoj strani, s jednom plastičnom
rukom savijenom pod neprirodnim uglom iza nje. Video je kako Bili

pokuš ava da otvori zguž vana vrata na vozač evoj strani. Krv se slivala
niz starčevo lice.

Nešto mu je ščepalo glavu. Moćne ruke su uvrtale, pokušavajući da
mu skrše vrat. Onda su Abrine ruke bile tamo, odgurujući Rouzine.
Podigla je pogled. „Moraćeš da se potrudiš mnogo bolje pd ovoga,
kukavička matora kučko!"

Rouz je stajala pored ograde, gledala nadole i iznova nameštala
svoj ružni šešir pod nemogućim uglom. „Jesi li uživala u ujakovim
rukama oko svog grla?

Šta sad misliš o njemu?“
„To si bila ti, a ne on."
Rouz se nacerila, razjapivši krvava usta. „Taman posla, dušo. Samo
sam iskoristila ono što se već nalazilo unutra. Trebalo bi da znaš, ista
si kao on.“ Pokušava da nam skrene pažnju, pomisli Den. Ali s čega?
Onoga?
To je bilo neveliko zeleno zdanje - možda poljski klozet, možda
šupa za alat. (možeš li)
Nije morao da dovrši misao. Abra se okrenula ka šupi i zagledala u
nju. Katanac je zaš kripao, pukao, i pao na travu. Vrata su se otvorila.
Denu se učinilo da je unutra nešto osetio, ali mora da su posredi bili
samo njegovi prenapeti ž ivci. Kada su ponovo pogledali ka platformi,
Rouz više nije bilo na vidiku. Udaljila se od ograde.
Bili je napokon uspeo da otvori vrata kamioneta. Izašao je,
zateturao se, uspeo da ostane na nogama. „Deni? Jesi li dobro?" A
potom: „Da li je to Abra? Isuse, jedva je tamo."
„Slušaj, Bili. Možeš li da hodaš do Lože?"
„Mislim da mogu. Šta je s ljudima unutra?"
„Nestali. Mislim da bi bila veoma dobra ideja da odeš tamo -
smesta!“
Bili se nije raspravljao. Pošao je niz padinu, teturajući se kao
pijanac. Den je pokazao na stepenište koje je vodilo ka platformi
osmatračnice i upitno izvio obrve. Abra je zavrtela glavom
(ona upravo to i želi)
i povela ga oko Krova sveta, ka mestu odakle su mogli da vide sam
vrh Rouzinog cilindra. To je stavilo malu šupu za alat iza njihovih leđa,
ali Den nije mislio o tome, pošto je video da je prazna.
(Dene, sada moram da se vratim samo na minut, moram da se

okrepim)
Slika u njegovom umu: livada prepuna suncokreta, koji se svi

otvaraju u isti mah. Morala je da se pobrine za svoje izičko telo, a to
je bilo dobro. To je bilo ispravno.

(idi)
(vratiču se što pre budem mogla)
(idi, Abra, biću dobro)
Uz malo sreće, ovo će biti gotovo dok se vrati.

5U Anistonu, Džon Dalton i Stounovi videli su kako Abra usisava
vazduh i otvara oči.
„Abra!", viknu Lusi. „Da li je gotovo?"
„Još malo."
„Šta ti je to na vratu? Jesu li to modrice?"
„Mama, ostani u kući! Moram da se vratim. Potrebna sam Denu."
Posegnula je ka Skočku, ali pre nego što je uspela da zgrabi starog
plišanog zeca, oči su joj se zatvorile, a telo umirilo.

6Obazrivo gvireć i preko ograde, Rouz je videla kako Abra nestaje.
Devojč ica kuč ka ovde je mogla da ostane samo izvesno vreme, a
onda je morala da se vrati nazad, na odmor i oporavak. Njeno
prisustvo u Plavim zvončićima nije se mnogo razlikovalo od njenog
prisustva onog dana u samoposluzi, samo što je ova manifestacija bila
kudikamo moćnija. A zašto? Zato što joj je muškarac pomagao.
Ojačavao ju je. Ako bude mrtav kad se devojčica vrati...

Gledajući nadole u njega, Rouz viknu: „Da sam na tvom mestu,
odjebala bih odavde dok još uvek mogu, Deni. Ne teraj me da te
kaznim."

7Cutljiva Sari bila je toliko usredsređena na ono što se dešavalo na
Krovu sveta - slušajući sa svakim opštepoznato ograničenim
količnikom inteligencije svog uma, baš kao i ušima - da isprva uopšte
nije shvatila kako viš e nije sama u š upi. Ono š to ju je najzad uzbunilo
bio je smrad: nešto trulo. Ne đubre. Nije se usuđivala da se okrene, jer
su vrata bila otvorena, a čovek tamo napolju mogao bi da je vidi.

Stajala je u mestu, kao kip, sa srpom u šaci.
Cula je kako Rouz kaž e muš karcu da odjebe dok još uvek mož e, a

utom su vrata šupe počela ponovo da se zatvaraju, sama od sebe.
„Ne teraj me da te kaznim!", povikala je Rouz. To je bio znak da

Sari izjuri iz šupe i zarije srp u vrat problematične devojčice koja
zabada nos u tuđa posla, ali buduć i da je devojč ica nestala, muš karac
ć e morati da posluž i. Međutim, pre nego š to je mogla da se pokrene,
ledena šaka očešala je zglob koji je držao srp. Očešala i čvrsto
stegnula.

Sari se okrenula - više nije bilo razloga da to ne uradi, pošto su se
vrata već zatvorila - a ono što je ugledala na mutnom svetlu koje je
ulazilo kroz pukotine starih dasaka nateralo ju je da iz inače ćutljivog
grla ispusti zaglušujući vrisak. U nekom trenutku, dok se
koncentrisala, u šupi joj se pridružio leš. Njegovo nasmešeno lice
grabljivice imalo je vlažnu, beličastozelenu boju buđavog avokada.
Cinilo se da mu oči vise iz duplji. Odelo mu je bilo is lekano prastarom
buđi... ali su raznobojni konfeti na ramenima odela bili sveži.

„Sjajna zabava, zar ne?", upitao je, a kada se nakezio, usne su mu
se rascepile.

Ponovo je vrisnula i zarila mu srp u levu slepooč nicu. Zakrivljeno
sečivo je ušlo duboko u mrtvo meso i ostalo tamo, ali nije bilo krvi.

„Poljubi me, dušo", reče Horas Dervent. Između njegovih usana se
izmigoljio beli ostatak jezika. „Davno je bilo kad sam poslednji put bio
sa ženom."

Kad su se Horasove dronjave usne, blistave od trulež i, spustile na
Sarine, šake suj oj se sklopile oko vrata.

8Rouz je videla kako se vrata šupe zatvaraju, čula vrisak i shvatila
da je uistinu ostala sama. Ubrzo, verovatno već za nekoliko
sekundi, devojčica će se vratiti, a onda će ih biti dvoje protiv jedne. To
nije smela da dozvoli.

Pogledala je naniže u muškarca i prizvala svu svoju parom
pojačanu silu.

(zadavi se, uradi to SADA)
Sake su poč ele da mu se diž u ka grlu, ali presporo. Odupirao joj se,
i to sa stepenom uspeha koji ju je izluđivao. Očekivala bi bitku od

devojč ice kuč ke, ali je taj geak tamo dole bio odrasla osoba. Trebalo
je da mož e da odbije u stranu bilo kakvu paru preostalu u njemu, kao
izmaglicu.

Ipak, pobeđivala je.
Njegove šake digoše se do grudi... ramena... i napokon do grla.
Tamo su zadrhtale - čula je kako stenje od napora. Pritisnula je, a šake
su stegle, zatvarajući mu dušnik.
(tako je, ti jebeni kučkin sine, stiskaj, i stiskaj, i STII...)
Nešto ju je udarilo. Ne pesnica; pre nalik naletu gusto zbijenog
vazduha. Osvrnula se, ali nije videla ništa osim svetlucanja, koje je bilo
tamo na tren, a zatim nestalo. Manje od tri sekunde, ali dovoljno da joj
razbije koncentraciju, a kada se opet okrenula ka ogradi, devojčica se
vratila.
Ovog puta to nije bio nalet vazduha; bile su to šake koje su
istovremeno izgledale kao velike i male. Pritiskale su joj donji deo
leđa; gurale su. Devojčica kučka i njen prijatelj, radeći zajedno -
upravo ono što je htela da izbegne. U stomaku je počeo da joj se
odmotava crv už asa. Pokuš ala je da se udalji od ograde, ali nije mogla.
Bila joj je potrebna sva snaga prosto da stoji u mestu, a bez dodatne
sile Pravog čvora da joj pomogne, mislila je da ni to neće moći dugo
da radi. Naprotiv.
Da nije bilo tog naleta vazduha... to nije bio on, a ona nije bila ovde...
Jedna šaka joj je napustila donji deo leđa i oborila šešir sa glave.
Rouz je zaurlala zbog poniženja tog čina - niko ne dira njen šešir, niko!
- i na tren prizvala dovoljno snage da se zatetura od ograde, nazad ka
središtu platforme. Onda su se te šake vratile na donji deo njenih leđa
i ponovo počele da je guraju napred.
Pogledala je nadole u njih. Čovek je žmurio, koncentrišući se toliko
jako da su mu poiskakale ž ile na vratu, a graš ke znoja kotrljale se niz
obraze poput suza. Devojčicine oči, međutim, bile su otvorene i
nemilosrdne. Zurila je pravo u nju. I smešila se.
Rouz je svom snagom gurala nazad, ali kao da gura u kameni zid.
Zid koji ju je neumorno gurao ka ivici, sve dok stomakom nije udarila
u ogradu. Čula je kako škripi.
Pomislila je, samo na tren, na to da pokuš a da se nagodi. Da kaž e
devojčici kako mogu da sarađuju, da započnu novi Pravi čvor. Da će
Abra Stoun, umesto da umre 2070. ili 2080, moći da živi hiljadu

godina. Dve hiljade. Ali kakva je vajda od toga?
Da li je ikada postojala tinejdžerka koja se nije osećala

besmrtnom?
Zato je, umesto da pokuš a da se nagodi, prkosno vrisnula: „Jebite

se! Jebite se oboje!“
Devojč icin už asni osmeh se raš irio. „O, ne“, rekla je. „Ti si ona koja

može da se jebe!“
Ovog puta nije bilo škripanja; začuo se prasak sličan pucnju iz

puške, a onda je Rouz Šešir padala.

9Glavom je udarila u zemlju i istog časa počela da ciklira. Glava joj
je bila iskrivljena (kao i njen šešir, pomisli Den) na skršenom vratu
pod uglom koji je bio bezmalo bezbriž an. Den je drž ao Abru za ruku i
zajedno su posmatrali meso koje se pojavljivalo i nestajalo dok je
ciklirala između stražnje verande i Krova sveta.

„Da li te boli?“, upita Abra ženu na samrti. „Nadam se da boli.
Nadam se da boli kao sam đavo.“

Rouzine usne se povukoše u podrugljivom osmehu. Njeni ljudski
zubi su nestali; ostala je samo žućkasta kljova. Iznad nje, oči su joj
lebdele kao dva živa lazurita. Onda je nestala.

Abra se okrenula ka Denu. I dalje se osmehivala, ali sada u tom
osmehu nije bilo gneva ili zlobe.

(plašila sam se za tebe, plašila sam se da će možda)
(zamalo je uspela, ali se neko pojavio)
Pokazao je ka mestu gde su slomljeni delovi ograde štrcali ka
nebu. Abra je pogledala u tom pravcu, a zatim opet pogledala u njega,
zbunjena. On je samo odmahnuo glavom.
Onda je došao red na nju da pokaže prstom, ne gore, već dole.
(nekad je postojao mađioničar koji je imao ovakav šešir, zvao se
Misterio)
(a ti si okačila kašike na plafon)
Klimnula je, ali nije podigla glavu. I dalje je proučavala šešir.
(moraš da ga se ratosiljaš)
(kako)
(spali ga, gospodin Friman kaže da je batalio pušenje, ali i dalje
puši, mogla sam da namirišem duvanski dim u kamionetu, on ima

šibice)
„Moraš“, kazala mu je. „Hoćeš li? Obećavaš?"
„Da.“
(volim te, ujka Dene)
(i ja tebe volim)
Zagrlila ga je. On je obmotao ruke oko nje i uzvratio joj zagrljaj.

Kad je to uradio, njeno telo je postalo kiša. Zatim magla. Onda je
nestalo.

10Na zadnjoj verandi kuće u Anistonu u Nju Hempširu, u sutonu
koji će se ubrzo pretvoriti u noć, devojčica se uspravila u
sedeć i polož aj, osovila na noge, a zatim zanjihala, na ivici nesvestice.
Nije bilo šanse da se sruši; roditelji su smesta dotrčali do nje. Zajedno
su je uneli u kuću.

„Dobro sam", reče Abra. „Možete da me spustite.“
Spustili su je, pažljivo. Dejvid Stoun je ostao da stoji u blizini,
spreman da je uhvati na najmanji znak klecanja kolena, ali je Abra
stajala postojano u kuhinji.
„Šta je s Denom?“, upita je Džon.
„Dobro je. Gospodin Friman je slupao kamionet - morao je - i
posekao se" - stavila je šaku na obraz - „ali mislim da je okej."
„A oni? Pravi čvor?"
Abra je prinela šaku do usta i dunula preko dlana.
„Prašina na vetru." A zatim: „Ima li šta da se jede? Gladna sam kao
vuk."

11Dobro je možda bilo malo preterivanje u Denovom slučaju.
Otišao je do kamioneta, gde je seo na vozačko sedište, trudeći
se da povrati dah. I pamet.

Bili smo na odmoru, odlučio je. Hteo sam daposetim svoje
nekadašnje prebivalište u Bolderu. Onda smo došli ovamo, da bacimo
pogled s Krova sveta, ali je kamp bio pust. Osećao sam se veselo i kladio
sam se s Bilijem da mogu da odvežem njegov pikap pravo uzbrdo do
osmatračnice. Išao sam prebrzo i izgubio kontrolu. Udario sam u stub.
Stvarno mi je žao. Prokleto glupo od mene.

Napisaće mu đavolski veliku kaznu, ali je postojala i dobra strana:

proći će duvanje u balon s velikim uspehom.
Pogledao je u pregradak za rukavice i pronašao kanister tečnosti

za upaljače. Nema zipa - biće da je u Bilijevom džepu - ali su zaista
postojale dve kutije šibica. Otišao je do šešira i sipao tečnost za
upaljače sve dok ga nije natopio. Onda je čučnuo, zapalio šibicu i
ubacio je u prevrnut šešir. Cilindar nije potrajao dugo, ali se Den
pomerio uz vetar, sve dok od njega nije ostalo ništa sem pepela.

Smrad je bio grozan.
Kada je podigao pogled, video je kako Bili vuče noge ka njemu,
rukavom brišući krvavo lice. Dok su trupkali nogama po pepelu,
uveravajuć i se da nije ostala nijedna ž eravica koja bi mogla da izazove
š umski pož ar, Den mu je rekao koju prič u ć e isprič ati Drž avnoj policiji
Kolorada kada stignu.
„Moraću da platim popravku te krntije, a kladim se da će koštati
kao svetog Petra kajgana. Sva sreća pa imam kakvu-takvu
ušteđevinu."
Bili je prezrivo frknuo. „Ko će te tužiti za odštetu? Od raje iz
Pravog čvora nije ostalo ništa osim odeće. Gledao sam.“
„Naž alost", reč e Den, „Krov sveta pripada velikoj Saveznoj Drž avi
Kolorado."
„Joj", reče Bili. „To nije fer, budući da si Koloradu i ostatku sveta
upravo učinio veliku uslugu. Gde je Abra?"
„Kod kuće."
„Odlično. Dakle, gotovo je? Stvarno je gotovo?"
Den klimnu glavom.
Bili je zurio u pepeo Rouzinog cilindra. „Izgoreo je prilično
prokleto brzo. Skoro kao specijalan efekat u nekom filmu."
„Pretpostavljam da je bio veoma star." I pun magije, ali to nije
dodao. Crne vrste.
Den je otišao do pikapa i seo za volan kako bi pregledao lice u
retrovizoru.
„Vidiš li nešto što ne treba da bude tamo?", upita ga Bili. „To je
moja majka vazda imala običaj da kaže kada bi me uhvatila kako
piljim u sopstveni odraz."
„Ama baš ništa", reče Den. Licem mu se raširio osmeh. Bio je
umoran, ali iskren. „Ama baš ništa na svetu."
„U tom sluč aju, hajde da pozovemo plavce i isprič amo im za naš u

nezgodicu", reče Bili. „Obično mi ne treba ni po lule duvana, ali mi
trenutno ne bi smetalo malo društva. Od ovog mesta me podilaze
žmarci." Uputio je Denu pronicljiv pogled. „Puno je duhova, zar ne?
Zato su ga odabrali."

To je bio razlog, bez ikakve sumnje. Ali čovek ne mora da bude
Ebenizer Skrudž da bi znao kako postoje dobri ljudi-duhići jednako
kao i loš i. Dok su hodali prema Lož i Vidikovac, Den je zastao da baci
pogled ka Krovu sveta. Nije se u potpunosti iznenadio kada je ugledao
čoveka koji stoji na platformi pored slomljene ograde. Podigao je
ruku, kroz koju se video vrh planine Poni, i poslao mu leteći poljubac
koga se Den seć ao iz detinjstva. Seć ao ga se veoma dobro. To je bila
njihova posebna stvar na kraju dana.

Vreme za spavanje, šefe. Sanjaj zmaja i pričaj mi o njemu sutra
ujutru.

Den je znao da ć e se rasplakati, ali ne sada. Sada nije bilo vreme.
Podigao je ruku do usta i vratio poljubac.

Još trenutak-dva gledao je u ono što je ostalo od njegovog oca.
Onda se zaputio ka parkiralištu s Bilijem. Kada su stigli tamo, još
jednom je pogledao unazad.

Krov sveta bio je prazan.

DOK NE ZASPIŠ

SSSSIOS znači: suoči se sa svime i oporavi se.
– Stara izreka Anonimnih alkoholičara

GODIŠNJICA

1Sastanak Anonimnih alkoholičara subotom po podne u Frejžeru
bio je jedan od najstarijih u Nju Hempš iru, sež uć i unazad do 1946,
a prvi je održao Debeli Bob D., koji je lično poznavao Bila Vilsona,
osnivača programa. Debeli Bob je odavno bio u grobu, žrtva raka
pluća - u ranim danima, alkosi na odvikavanju uglavnom su pušili kao
Turci, a novajlijama su govorili da drže jezik za zubima i redovno
prazne pepeljare - ali sastanci su i dalje bili veoma dobro posećeni.
Danas su sva sedišta bila popunjena i bilo je mesta samo za stajanje,
jer će se posle sastanka deliti pica i čokoladna torta. To je bio slučaj sa
svim godišnjicama, a jedan od njihovih članova danas je slavio
petnaest godina treznosti. U ranim danima bio je poznat kao Den ili
Den T., ali se njegov rad u lokalnom staračkom domu pročuo (časopis
AA nije za džabe bio poznat kao Trader), i sada su ga najčešće zvali
Doktor. Budući da su ga roditelji tako zvali, taj nadimak mu je bio
pomalo ironičan... ali na dobar način. Zivot je točak, njegov jedini
posao je da se okreće, tako da se uvek vraća nazad na početak.

Pravi doktor, pedijatar Džon, predsedavao je na Denov zahtev, a
sastanak je sledio uobičajeni tok. Salve smeha odjeknule su kada je
Rendi M. ispričao kako je upovraćao pandura koji ga je uhapsio zadnji
put kada je vozio pod dejstvom alkohola, a još više kada je rekao da je
godinu dana kasnije otkrio da je i sam policajac u AA programu. Megi
M. je plakala dok je pričala („delila“ na jeziku AA) kako joj je ponovo
uskraćeno zajedničko starateljstvo nad dva deteta. Ponuđeni su
uobičajeni klišei - vreme zahteva vreme, uspećeš ako se potrudiš, ne
odustaj sve dok se ne desi čudo - i Megi je naposletku prestala da
plače. Cuo se uobičajeni povik - Viša sila kaže da ga isključiš! - kada je
nekom tipu zazvonio mobilni telefon. Cura s drhtavim rukama prosula
je šolju kafe; sastanak bez ijedne prosute šolje kafe zaista je bio prava
retkost.

U deset do jedan, Džon D. je poslao ćasu za priloge („izdržavamo
se vlastitim dobrovoljnim prilozima") i upitao ima li neko nešto da
obznani. Trevor K., koji je otvorio sastanak, ustao je i zatražio - kao

š to je uvek č inio - pomoć u pospremanju kuhinje i uklanjanju stolica.
Jolanda V. je podelila ž etone: dva bela (dvadeset č etiri sata treznosti) i
jedan ljubič asti (pet meseci - poznat kao Barnijev ž eton). Kao i uvek,
završila je rekavši: „Ako danas niste popili nijedno piće, zahvalite se
sebi i višoj sili."

Učinili su to.
Kada je tapšanje zamrlo, Džon reče: „Danas slavimo i
petnaestogodišnjicu. Hoće li Kejsi K. i Den T. da dođu ovamo?"
Gomila je aplaudirala dok je Den išao napred - polako, kako bi
održao korak s Kejsijem, koji je sad hodao uz pomoć štapa. Džon je
pruž io Kejsiju medaljon sa rimskim brojem XV, a Kejsi ga je podigao u
vazduh kako bi ostali mogli da ga vide. „Nijednom nisam pomislio da
će ovaj tip uspeti", kazao je, „jer je bio SSS od samog početka, a po tim
mislim: seronja sa stavom."
Revnosno su se nasmejali toj bajatoj pošalici. Den se nasmešio, ali
mu je srce snaž no lupalo u grudima. Sada mu je na pameti bilo samo
kako da prebrodi ono što treba da usledi a da se ne onesvesti.
Poslednji put kad se ovoliko plašio, gledao je u Rouz Sešir na
platformi Krova sveta i pokušavao da se ne zadavi sopstvenim
rukama.
Požuri, Kejsi. Molim te. Pre nego što izgubim ili hrabrost ili doručak.
Kejsi je mogao da bude onaj sa isijavanjem... ili je možda video
neš to u njegovim oč ima. Bilo kako bilo, skratio je prič u. „No, prkosio
je mojim očekivanjima i oporavio se. Od svakih sedam alkoholičara
koji prođu kroz naš a vrata, š estorica ponovo izađu i napiju se. Sedmi
je č udo za koje svi ž ivimo. Jedno od tih č udesa stoji ovde pred nama,
veliki kao sam život i duplo ružniji. Izvoli, Doktore, zaslužio si ovo."
Pruž io je Denu medaljon. Den je na tren mislio da ć e mu skliznuti
kroz hladne prste i pasti na pod. Kejsi je, sklopio šaku oko njegove pre
nego š to se to desilo, a zatim obgrlio ostatak Denovog tela u masivan
zagrljaj. Prošaputao mu je u uvo: „Još jedna godina, kučkin sine!
Čestitam!"
Onda je odvukao noge do reda u straž njem delu prostorije, gde je
sedeo po pravu starešinstva, sa ostalim oldtajmerima. Den je ostao
sam u prednjem delu, stežući medaljon toliko jako da su mu
poiskakale tetive na zglobu. Okupljeni alkosi zurili su u njega, čekajući
ono što je dugogodišnja trezvenost trebalo da obznani: iskustvo,

snagu i nadu.
„Pre nekoliko godina...", započeo je, a zatim morao da pročisti

grlo. „Pre nekoliko godina, kad sam pio kafu s ovim kljakavim
starkeljom koji upravo seda, upitao me je jesam li uradio peti korak:
priznao Gospodu, samom sebi i drugom ljudskom biću tačnu prirodu
svojih rđavih dela. Odgovorio sam mu da sam već inu toga uradio. Za
ljude koji nemaju naš određeni problem, to bi verovatno bilo
dovoljno... a to je jedan od razloga zbog kojih ih zovemo Zemljani."

Zakikotali su se. Den je duboko udahnuo vazduh, govoreći sebi da,
ako je mogao da se suoč i s Rouz i njenim Pravim č vorom, onda mož e
da se suoči i sa ovim. Samo što je ovo bilo drugačije. Ovo nije bio heroj
Den, već Den dripac. Ziveo je dovoljno dugo da zna kako u svakoj
osobi postoji mali dripac, ali to ne pomaž e mnogo kada morate iz sebe
da izbacite svoje najmračnije tajne.

„Rekao mi je kako misli da postoji jedno rđavo delo koje ne mogu
da skinem sa duše, jer me je previše sramota da pričam o tome. Rekao
mi je da izbacim to iz sebe. Podsetio me je na nešto što čujete na skoro
svakom sastanku - bolesni smo samo onoliko koliko su bolesne naše
tajne. I rekao mi je da, ako ne ispričam svoju, negde dalje niz put,
zateći ću sebe s pićem u ruci. Da li je to bila suština toga, Kejsi?"

Iz zadnjeg dela prostorije, Kejsi je klimnuo glavom, š aka polož enih
na vrh štapa za hodanje.

Den je osetio peckanje u očima, što je značilo da su suze na putu, i
pomislio: Bože, pomozi mi da preguram ovo bez cmizdrenja! Molim te!

„Nisam mu rekao. Godinama sam govorio sebi da je to jedino što
nikada neću reći nikome živom. Ali mislim da je bio u pravu, a ako
ponovo poč nem da pijem, umreć u. Ne ž elim to da uradim. Ovih dana
imam mnogo razloga za život. Zato..."

Suze su potekle, proklete suze, ali je otišao predaleko da bi se sada
povukao. Obrisao ih je rukom kojom nije držao medaljon.

„Znate šta piše u Obećanjima? Kako ćemo naučiti da ne žalimo
zbog prošlosti, ili želeti da zatvorimo vrata? Ne zamerite mi što to
kaž em, ali mislim da je to jedino sranje u programu inač e prepunom
istine. Kajem se zbog mnogo čega, ali je vreme da otvorim vrata, ma
koliko to malo želeo."

Cekali su. Cak su i dve dame koje su stavljale parčiće pice na
papirne tanjuriće sada stajale u dovratku kuhinje i posmatrale ga.