Dr Sleep - Stephen King

istočnom horizontu, hvala bogu na tome.
„Abs? Mama je ovde. Pričaj sa mnom.“
Narednih desetak sekundi i dalje nije bilo reakcije. Onda se,

najzad, kamena statua u zagrljaju opustila i ponovo postala devojč ica
od krvi i mesa. Abra je duboko udahnula vazduh.

„Ponovo sam ružno sanjala. Kao nekada.“
„Zaključila sam to, dušo.“
Abra se retko kad sećala ičega više od fragmenata sna, činilo se.
Ponekad su to bili ljudi koji viču jedni na druge, ili se udaraju
pesnicama. „Prevrnuo je sto jureći za njom“, kazala bi. Drugi put bi
sanjala jednooku krpenu lutku koja lež i na auto-putu. Jedanput, kad je
imala svega četiri godine, rekla im je da je videla ljude-duhiće kako se
voze na vozu „Helen Rajvington", popularnoj turističkoj atrakciji u
Frejžeru. Voz je pravio petlju od Malengrada do Klaud Gapa, a zatim
ponovo natrag. „Mogla sam da ih vidim zbog mesečine", rekla je
roditeljima. Lusi i Dejvid sedeli su pored nje, grleći je. Lusi nije mogla
da zaboravi Abrine pidžame mokre od znoja. „Znala sam da su ljudi-
duhići jer su imali smežurana lica kao stare jabuke, a mesec je sijao
pravo kroz njih." .
Abra je do sledećeg popodneva ponovo trčala, igrala se i smejala
sa prijateljima, ali Lusi nikad nije zaboravila tu sliku: mrtvi ljudi voze
se tim vozićem kroz šumu, lica nalik prozirnim jabukama na mesečini.
Pitala je Končetu da li je ikada odvela Abru na taj voz za vreme nekog
od njihovih „ženskih dana". Ceta je rekla da nije. Da, bile su u
Malengradu, ali je voz tog dana bio na popravci, te su se umesto toga
vozile na ringišpilu.
Abra je sada pogledala u majku i rekla: „Kad će se tata vratiti?"
„Prekosutra. Rekao je da će stići na vreme za ručak."
„To nije dovoljno brzo“, reče Abra. Suza joj je kanula iz oka,
zakotrljala se niz obraz, a zatim pala na kragnu pidžame.
„Dovoljno brzo za šta? Čega se sećaš, Aba-Du?“
„Povređivali su dečaka."
Lusi nije želela da nastavlja taj razgovor, ali je osećala da mora.
Postojalo je previše uzajamnih veza između Abrinih ranijih snova i
realnosti koja se zaista dogodila. Dejvid je spazio fotogra iju jednooke
krpene lutke u Sanu, dnevnom listu iz Nort Konveja, ispod naslova
TROJE MRTVIH U SUDARU U OSIPIJU. Lusi je traž ila i naš la policijsku

knjigu dnevnih izveštaja o slučajevima nasilja u porodici u danima
nakon Abrinih snova u kojima su ljudi vikali i tukli se. Cak se i Džon
Dalton složio da Abra možda prima prenose onoga što je zvao
„uvrnuti radio u njenoj glavi".

Zato je sada upitala: „Koji dečak? Živi li negde u blizini? Znaš li?“
Abra je odmahnula glavom. „Daleko. Ne mogu da se setim.“ Onda
se ozarila. Brzina s kojom je izlazila iz tih fuga za Lusi je bila skoro
jednako jeziva koliko i same fuge. „Ali mislim da sam rekla Toniju. On
će možda kazati svom tati.“
Toni, njen nevidljivi prijatelj. Nije ga pominjala već nekoliko
godina, a Lusi se nadala da ovo nije neka vrsta regresije. Deset godina
je malo prematoro za nevidljive prijatelje.
„Tonijev tata će možda moći to da spreči." Onda joj se lice
smračilo. „Doduše, mislim da je prekasno."
„Tonija nema već neko vreme, zar ne?“ Lusi je ustala i protresla
zbačeni čaršav. Abra se zakikotala kada joj je pao preko lica. Najbolji
zvuk na svetu, makar što se Lusi tiče. Zdrav zvuk. A u soba je bilo sve
svedije. Ubrzo će zapevati prve ptice.
„Mama, to me golica!"
„Mame vole da golicaju. To je deo njihovog šarma. A sad, šta je s
Tonijem?"
„Kazao je da će doći kad god mi je potreban", reče Abra,
smeš tajuć i se ispod č arš ava. Potapš ala je krevet pored sebe, a Lusi je
legla, deleč i jastuk sa svojom kć erkom. „To je bio ruž an san, a on mi je
bio potreban. Mislim da je došao, ali ne mogu stvarno da se setim.
Njegov tata radi u stranačkom domu."
To je bilo novo. „Stranački dom? Da li je to nešto kao opštinska
uprava?"
„Ne, ludice, to je dom za ljude koji će umreti." Abra je zvučala
popustljivo, maltene nastavnički, ali Lusi su podišli žmarci jeze.
„Toni kaž e da kada se ljudi toliko razbole da ne mogu da ozdrave,
onda odlaze u stranački dom, a njegov tata pokušava da učini da se
osećaju bolje. Tonijev tata ima mačku koja se zove slično kao i ja. Ja se
zovem Abra, a mačka se zove Azi. Nije li to uvrnuto, ali na smešan
način?"
„Da. Uvrnuto, ali smešno."
Džon i Dejvid verovatno bi kazali, zasnovano na sličnosti imena, da

je priča o mački konfabulacija veoma bistre desetogodišnjakinje. Ali
bi samo napola poverovali u to, a Lusi uopšte nije verovala. Koliko
desetogodišnjakinja zna šta je zaista starački dom, a naročito kad ne
znaju ni da ga izgovore?

„Pričaj mi o dečaku iz tvog sna." Pošto se Abra sada smirila, taj
razgovor joj je izgledao bezbedan. „Kaž i mi ko ga je povređivao, Aba-
Du.“

„Ne seć am se, osim š to je mislio da mu je Barni prijatelj. Ili mož da
Beri. Mama, mogu li da dobijem Skočka?"

Njen plišani zeka sedeo je u dugouhom izgnanstvu na najvišoj
polici u njenoj sobi. Abra nije spavala s njim najmanje dve godine. Lusi
je uzela Skočka i stavila ga u kćerkino naručje. Abra je privila zeca na
gornji deo ruž ič aste pidž ame i skoro istog č asa zaspala. Uz malo sreć e,
spavać e još ceo sat, a mož da i dva. Lusi je sedela pored nje, gledajuć i
naniže.

Neka ovo za još koju godinu zauvek prestane, kao što je Džon rekao
da hoće. Još bolje, neka prestane još danas, ovog jutra. Dosta, molim te!
Dosta je pretraživanja lokalnih novina da vidim da li je nekog dečaka
ubio očuh ili su nasmrt nekogpretukle siledžtje drogirane lepkom, ili
nešto drugo. Neka prestane!

„Gospode", tiho je kazala, „ako si tamo, hoćeš li da uradiš nešto za
mene? Hoćeš li da isključiš radio u glavi moje devojčice?"

2Kada se Pravi čvor ponovo zaputio na zapad auto-putem 1-80,
kotrljajući se prema gradu visijama Kolorada, gde će provesti leto
(uvek pod pretpostavkom da neće iskrsnuti prilika za skupljanje neke
obližnje velike pare), Vrana Dedi se vozio na suvozačevom sedištu
Rouzine kuće na točkovima. Džimi Cifra, spektakularno uspešni
računovođa Cvora, za sada je vozio Vranin a initi kantri kouč. Rouzin
satelitski radio bio je podešen na stanicu Zemlja odmetnika i trenutno
je svirao pesmu Henka Vilijamsa mlađeg, Whiskey Bent and Hell
Bound. Bila je to dobra stvar, a Vrana je pustio da se izvrti do kraja pre
nego što je pritisnuo dugme za isključivanje.

„Rekla si da ćemo pričati kasnije. Sada je kasnije. Sta se tamo
desilo?"

„Imali smo posmatrača", reče mu Rouz.

„Stvarno?" Vrana je izvio obrve. Uzeo je od klinca pare koliko i
svako od njih, ali nije izgledao ništa mlađe. Retko je izgledao mlađe
nakon obroka. S druge strane, retko kad je izgledao starije između
obroka, osim ukoliko razmak ne bi bio veoma dug. Rouz je mislila da
je to dobra trampa. Verovatno neš to u njegovim genima. To jest, pod
pretpostavkom da još imaju gene. Orah je rekao da maltene sigurno
imaju. „Hoćeš da kažeš nekog paroglavca."

Klimnula je. Ispred njih se 1-80 odmotavao ispod svetloplavog
neba prošaranog kumulusima nošenim vetrom.

„Velika para?"
„O, da. Ogromna!"
„Koliko daleko?"
„Istočna obala. Mislim."
„Kaž eš da je neko gledao sa razdaljine od - koliko - dve i po hiljade
kilometara?"
„Možda i više. Možda čak i iz Kanade."
„Dečak ili devojčica?"
„Verovatno devojč ica, ali posredi je bio samo blesak. Tri sekunde
uvrh glave. Zar je bitno?"
Nije. „Koliko bi kanistera mogla da napuniš od klinke s toliko
mnogo pare u kotlu?"
„Teško je reći. Tri najmanje." Ovog puta je Rouz umanjivala.
Pretpostavljala je da bi nepoznata gledateljka mogla da napuni bar
deset kanistera, a možda čak i dvanaest. Prisustvo je bilo
kratkotrajno, ali snažno. Posmatračica je videla šta rade, a njen užas
(ako to jeste bila ona) bio je dovoljno jak da ukoči Rouzine ruke i
natera je da oseti trenutno gađenje. To nije bilo njeno osećanje,
razume se - tranžiranje geaka nije bilo ništa gadnije od tranžiranja
jelena - već neka vrsta psihološkog rikošeta.
„Možda bi trebalo da se okrenemo", reče Vrana. „Da je ščepamo
dok je još uvek vredi ščepati."
„Ne. Mislim da ova tek sazreva. Pustićemo je da još malčice sazri."
„Da li je to nešto u šta si sigurna ili puka intuicija?"
Rouz je mahnula rukom kroz vazduh.
„Intuicija dovoljno snažna da rizikujemo da je ubije neki pijani
vozač, ili da je se dočepa neki perverznjak koji maltretira decu?"
Vrana je to rekao bez ironije. „I šta je sa leukemijom, ili nekim drugim

rakom? Znaš da su podložni tim boljkama."
„Ako pitaš Džimija, reći će ti da je statistika na našoj strani."

Nasmešila se i nežno ga potapšala po butini. „Previše brineš, Dedi.
Nastavićemo prema Sajdvajnderu, kao što je i planirano, a zatim ćemo
za nekoliko meseci krenuti ka Floridi. Beri i Dedica Flik misle da će
ova godina biti plodna za uragane."

Vrana je napravio grimasu. „To je kao preturanje po
kontejnerima."

„Možda, ali su otpaci u nekim od tih kontejnera prilično ukusni. I
hranjivi. I dalje mi dođe da se šutnem što smo propustili onaj tornado
u Džoplinu. Ali, naravno, imamo manje upozorenja kad su takve
iznenadne oluje u pitanju."

„Ta klinka. Videla nas je?"
„Jeste."
„I šta da radimo."
„Tvoja poenta, Vrano?"
„Može li da nas prepozna?"
„Dušo, ako je starija od jedanaest, poješću svoj šešir." Rouz je
potapšala cilindar da bi naglasila svoje reči. „Njeni roditelji verovatno
nemaju pojma šta je ona, niti šta može da uradi. Cak i da znaju,
verovatno to minimalizuju u svojim umovima, kako ne bi morali
previše da razmišljaju o tome."
„Ili će je poslati psihijatru koji će joj dati pilule", reče Vrana. „Koje
će prigušiti njenu sposobnost i otežati nam da je pronađemo."
Rouz se nasmešila. „Ako sam dobro procenila, a prilično sam
sigurna da jesam, davanje paksila toj klinki bi bilo prebacivanje
celofana preko reflektora. Naći ćemo je kad za to kucne čas. Ne brini."
„Ako ti tako kažeš. Ti si šef."
„Tako je, šećeru." Ovog puta, umesto da ga potapše po butini,
preko pantalona mu je stisnula genitalije. „Omaha večeras?"
„Gostionica La Kvinta. Rezervisao sam čitav prvi sprat."
„Odlično. Nameravam da jašem na tebi kao na toboganu smrti."
„Videćemo ko će koga jahati“, reče joj Vrana. Osećao se veselo
nakon klinca Trevora. Baš kao i Rouz. Kao i svi, uostalom. Ponovo je
uključio radio. Kros kanadijan ragvid pevali su o momcima iz
Oklahome, koji su skroz pogrešno smotali svoje džointe.
Pravi čvor kotrljao se na zapad.

3Postojali su laki AA mentori, ali teški AA mentori, a zatim su tu bili
i oni poput Kejsija Kingslija, koji nisu prihvatali apsolutno nikakva
proseravanja svojih štićenika. Na početku njihovog odnosa, Kejsi je
zapovedio Denu da poseti devedeset od devedeset AA sastanaka, i
nalož io mu je da ga zove telefonom svakog jutra u sedam sati. Kada je
Den završio svojih devedeset uzastopnih sastanaka, Kejsi mu je
dozvolio da batali i jutarnje pozive. Potom su se sastajali tri puta
nedeljno na kafi u kafeu „Sanspot".

Kejsi je čekao u separeu kada je Den ušao jednog julskog
popodneva 2011. Iako Kejsi još nije stigao do penzije, Denu je njegov
dugogodiš nji AA mentor (i prvi poslodavac u Nju Hempš iru) izgledao
veoma staro. Izgubio je najveć i deo kose i hodao izraž eno hramljuć i.
Bio mu je potreban veštački kuk, ali je neprestano odlagao odlazak na
operaciju.

Den ga je pozdravio, seo, sklopio ruke i sačekao na Kejsijev
katehizam.

„Jesi li trezan danas, Deno?“
„Jesam.“
„Kako se dogodilo to čudo apstiniranja od alkohola?"
Izrecitovao je: „Zahvaljujući programu Anonimnih alkoholičara i
Gospodu mog razumevanja. Moj mentor je takođe, možda, odigrao
malecnu ulogu."
„Draž estan kompliment, ali nemoj da mi bacaš praš inu u oč i pa ni
ja neću bacati tebi."
Peti Nojz im je prišla sa lončetom kafe i bez pitanja nasula Denu
šoljicu. „Kako si, lepotane?"
Den joj se nasmešio. „Dobro."
Promrsila mu je kosu, a zatim se vratila do šanka, za notu
naglašenije vrckajući. Dva muškarca su pogledom ispratili slatko
njihanje njenih kukova, kako to muškarci već rade, a onda je Kejsi
ponovo pogledao u Dena.
„Jesi li ostvario ikakav napredak s tim Gospodom svog
razumevanja?"
„Ne mnogo", odgovorio mu je Den. „Cini mi se da je to posao za
čitav život."
„Ali ujutru i dalje tražiš pomoć da ostaneš podalje od pića?"

„Da."
„Na kolenima?"
„Da."
„Noću se zahvaljuješ?"
„Da, i to na kolenima.“
„Zašto?"
„Zato što moram da upamtim da me je piće oborilo na kolena“,
reče Den. To je bila gola istina.
Kejsi je klimnuo. „To su prva tri koraka. Reci mi sažeto.“
„Ja ne mogu, Gospod može, mislim da ću ga pustiti." Dodao je:
„Gospoda svog razumevanja."
„Zato što ne razumeš."
„Tako je.“
„A sada mi reci zašto si pio.“
„Zato što sam alkoholičar."
„Ne zato što te mamica nije volela?"
„Ne.“ Vendi je imala svoje mane, ali se njena ljubav za njega - i
njegova za nju - nikad nije pokolebala.
„Jer te tatica nije voleo?"
„Ne.“ Premda mi je jednom slomio ruku, a na kraju me je zamah
ubio.
„Jer je alkoholizam nasledan?"
„Ne.“ Den je otpio gutljaj kafe. „Ali jeste. Znaš to, zar ne?“
„Da. Ali takođe znam da to opet nema nikakve veze. Pijemo jer
smo alkosi. Nikad se ne oporavljamo od toga. Dobijamo dnevno
odlaganje zasnovano na našem duhovnom stanju, i to je to.“
„Razume, šefe. Jesmo li završili s ovim delom?"
„Skoro. Jesi li danas razmišljao o piću?"
„Nisam. A ti?"
„Ne." Kejsi se nasmešio. Osmeh mu je ozario lice i podmladio ga.
„To je pravo čudo. Da li bi rekao da je to čudo, Deni?"
„Da. Bih."
Peti se vratila s velikom činijom pudinga od vanile - na vrhu nije
stajala samo jedna trešnja, već dve - i stavila je ispred Dena. „Pojedi to.
Kuća časti. Previše si mršav."
„A šta je sa mnom, ljubavi?" upita je Kejsi.
„Ti si konj. Doneć u ti plutajuć i bor ako ž eliš . To je č ač kalica u č aš i

vode." Nakon što je imala svoju poslednju reč, ležerno se odšetala.
„Još bambusaš ovo?", upita Kejsi kad je Den počeo da jede puding.

„Šarmantno", reče Den. „Veoma osećajno, baš nju ejdž."
„Hvala. Još uvek krešeš ovo?"
„Bili smo u šemi koja je potrajala četiri meseca, a to je bilo pre tri

godine, Kejse. Peti je sada verena za finog momka iz Graftona."
„Grafton", reče sa omalovažavanjem Kejsi. „Lep vidik, usran

gradić. Nešto se ne ponaša vereno kada si ti u kući."
„Kejsi..
„Ne, nemoj pogrešno da me shvatiš. Nikad ne bih savetovao svog

štićenika da zabada nos - ili kitu - u vezu koja je u toku. To je sjajna
postavka za piće. Ali... viđaš li se ti s nekim?"

„To računaš u tvoja posla?"
„Igrom slučaja, da."
„Ne trenutno. Bila je jedna sestra iz Rajvingtona - pričao sam ti o
njoj..."
„Sara... nešto."
„Sara Olson. Prič ali smo o tome da poč nemo da ž ivimo zajedno, a
onda je dobila sjajan posao u Opštoj bolnici Mas. Ponekad se
dopisujemo."
„Bez veza u toku prve godine, to je zlatno pravilo", reč e mu Kejsi.
„Veoma malo alkosa na odvikavanju to ozbiljno shvata. Ti jesi. Ali,
Deno, vreme je za ozbiljnu vezu s nekim."
„Bož e blagi, moj mentor se upravo pretvorio u doktora Fila", reč e
Den.
„Da li ti je ž ivot bolji? Bolji nego š to je bio kad si siš ao sa autobusa
u moj grad, vukući guzicu zakrvavljenih očiju?"
„Znaš da jeste. Bolji nego što sam ikada mogao i da zamislim."
„Onda razmisli o tome da ga podeliš s nekim. To je sve što hoću da
kažem."
„Zabeležiću to. A sad, možemo li da pričamo o nečemu drugom?
Red soksima, na primer?"
„Najpre moram da te priupitam još nešto, kao tvoj mentor. Onda
možemo ponovo da budemo samo prijatelji koji piju kafu."
. „U redu..." Den ga je umorno pogledao.
„Nikad nismo mnogo pričali o tome šta radiš u staračkom domu.
Kako pomažeš ljudima."

„Nismo", reč e Den, „a radije bih da tako i ostane. Znaš š ta kaž u na
kraju svakog AA sastanka? Ono što vidite ovde, ono što čujete ovde,
kada odete odavde, neka ostane ovde. Tako se osećam što se tiče
drugog dela mog života."

„Na koliko delova tvog života je uticalo tvoje pijanstvo?"
Den je uzdahnuo. „Znaš odgovor na to pitanje. Na sve."
„Pa?“ A kada Den nije rekao ništa: „Osoblje u Rajvingtonu naziva te
Doktor Sleep. Ljudi pričaju, Deno."
Den je ćutao. U ćasi je ostalo još pudinga; Peti će ga zadirkivati ako
ga ne pojede, ali naprasno je izgubio apetit. Pretpostavljao je da ovaj
razgovor dolazi, a takođe je znao da će, posle deset godina bez pića
(sa štićenikom-dva nad kojima je bdeo ovih dana), Kejsi poštovati
njegove granice, ali i dalje nije želeo da ga vodi.
„Pomažeš ljudima da umru. Ne tako što im stavljaš jastuk preko
lica, niti bilo šta slično, niko to ne misli, ali prosto tako što... ne znam.
Izgleda da niko ne zna."
„Sedim s njima, to je sve. Malo pričam s njima ako to žele."
„Praktikuješ li korake, Deno?“
Da je Den verovao da je to novi smer razgovora, dočekao bi ga s
dobrodošlicom, ali je znao da nije. „Znaš da praktikujem. Ti si moj
mentor."
„Aha, da, traž iš pomoć ujutru i zahvaljuješ se naveč er. Radiš to na
kolenima. Dakle, to su prva tri. Cetvrti korak je sve ono moralno
proseravanje. Šta je s petim?“
Sve u svemu, postojalo je dvanaest koraka. Nakon što je nebrojeno
puta slušao kako ih čitaju na početku svakog sastanka kojem je
prisustvovao, znao ih je napamet. „Priznati Gospodu, samom sebi i
drugom ljudskom biću tačnu prirodu svojih rđavih dela.“
„Jeste.“ Kejsi je podigao kafu, srknuo i pogledao u njega preko
ruba šolje. „Jesi li učinio to?“
„Većinu." Den je shvatio da želi da se nalazi negde drugde. Skoro
bilo gde drugde. Takođe je shvatio - prvi put nakon dosta vremena -
da želi piće.
„Pusti me da pogađam. Ispričao si samom sebi sva svoja rđava
dela, i ispričao si Bogu svog nerazumevanja sva svoja rđava dela, i
ispričao si jednoj drugoj osobi - meni - većinu svojih rđavih dela.
Jesam li pogodio?"

Den je oćutao.
„Evo šta ja mislim", reče Kejsi, „a ti me slobodno ispravi ako
grešim. Osmi i deveti korak su sređivanje ruševina koje smo ostavili za
sobom kad smo bili pijani kao dupeta približno dvadeset četiri sata
svakog božjeg dana. Mislim da je bar deo tvog rada u staračkom
domu, važan deo, ispravljanje tih grešaka. Takođe mislim da postoji
jedno rđavo delo koje ne mož eš da ostaviš za sobom, jer te je previš e
sramota da pričaš o tome. Ako je to slučaj, nisi ni prvi ni poslednji,
veruj mi."
Den je pomislio: Mama.
I pomislio je: Slakiši.
Video je crveni novčanik i patetični svežanj bonova za hranu.
Takođe je video neveliku svotu novca. Sedamdeset dolara, dovoljno
za četvorodnevno pijančenje. Za pet dana opijanja, ako se pare
pažljivo razdele, a hrana svede na goli minimum, neophodan za
preživljavanje. Video je klinca u majici Atlanta Brejvsa i upišane
pelene.
Pomislio je: Klinac se zvao Tomi.
Pomislio je, ni prvi ni poslednji put: Nikad neću pričati o ovome.
„Deno? Postoji li nešto što želiš da mi ispričaš? Mislim da postoji.
Ne znam koliko već dugo tegliš to sranje unaokolo sa sobom, ali
mož eš da ga ostaviš kod mene i izađeš odavde pedeset kila lakš i. Tako
to ide."
Den se setio kako je klinac dobauljao do majke
(Dini, zvala se Dini)
i kako ga je, čak i duboko u pijanom snu, Dini zagrlila i privukla
bliže k sebi. Bili su okrenuti licem u lice na jutarnjem suncu, koje je
dopiralo kroz musavi prozor spavaće sobe.
„Ne postoji ništa“, kazao je.
„Skini to s duše, Dene. Govorim ti to kao prijatelj, baš kao i tvoj
mentor."
Den se postojano zagledao u drugog čoveka i oćutao.
Kejsi je uzdahnuo. „Na koliko sastanaka si bio na kojima je neko
rekao da si bolestan samo onoliko koliko su ti bolesne tajne? Stotinu?
Verovatno i hiljadu. Od svih starih AA otrcanih fraza, ta je verovatno
najstarija."
Den nije rekao ništa.

„Svi kad-tad imamo mračnu noć duše", reče mu Kejsi. „Jednog
dana ćeš nekome morati da ispričaš svoju. Ako to ne uradiš, negde,
nekad, zateći ćeš sebe u nekoj birtiji s pićem u šaci."

„Poruka primljena", reče Den. „Možemo li sad da pričamo o Red
soksima?"

Kejsi je bacio pogled na ručni sat. „Drugi put. Moram da se vratim
kući."

Aha, pomisli Den. Svom psu i zlatnoj ribici.
„U redu." Zgrabio je račun pre Kejsija. „Drugi put!"

4Kada se Den vratio u svoju sobicu u tornjiću, dugo je gledao u
svoju tablu, a zatim polako obrisao ono što je na njoj pisalo:

Ubijaju bejzbol dečaka!

Kada je tabla ponovo bila prazna, upitao je: „Koji bi bejzbol dečak
to bio?"

Nije bilo odgovora.
„Abra? Jesi li još tamo?"
Ne. Ali bila je; da se deset minuta ranije vratio s nelagodnog
sastanka s Kejsijem, mož da bi video njen fantomski oblik. No, da li je
došla po njega? Nije tako mislio. To je bilo neporecivo suludo, ali je
mislio da je mož da doš la po Tonija. Koji je, nekada davno, bio njegov
nevidljivi prijatelj. Onaj koji je ponekad donosio vizije. Onaj koji je
ponekad upozoravao. Onaj za koga se ispostavilo da je dublja i
mudrija verzija njega samog.
Za uplašenog dečaka koji pokušava da preživi u hotelu
„Vidikovac", Toni je bio zaštitnički stariji brat. Ironija je bila u tome
što je sada, batalivši cirku, Danijel Entoni Torens postao autentična
odrasla osoba, a Toni je i dalje bio klinac. Možda čak i ono mitsko
unutraš nje dete o kojem gurui nju ejdž a tupe bez kraja i konca. Bio je
siguran da su te budalaš tine o unutraš njem detetu stavljene u pokret
kako bi se opravdalo mnogo sebičnog i destruktivnog ponašanja (ono
što je Kejsi nazivao sindromom „moram to sada da imam"), ali takođe
nije ni najmanje sumnjao da odrasli muš karci i ž ene negde u umovima
čuvaju svaku fazu svog razvoja - ne samo unutrašnje dete, već i
unutrašnju bebu, unutrašnjeg maloletnika i unutrašnjeg mladića ili

devojku. A ako je tajanstvena Abra došla k njemu, nije li bilo prirodno
što je mimoišla njegov odrasli um, tražeći nekog njenih godina?

Drugara za igru?
Zaštitnika možda?
Ako je zbilja tako, to je bio posao koji je Toni obavljao i ranije.
Međutim, da li joj je bila potrebna zaštita? U njenoj poruci
(ubijaju bejzbol dečaka)
očigledno je bilo agonije i bola, ali agonija i bol prirodno idu
podruku sa isijavanjem, što je odavno otkrio. Mala deca ne bi trebalo
da vide i znaju toliko mnogo. Mogao bi da je potraž i, mož da da pokuš a
da sazna neš to viš e, ali š ta bi rekao njenim roditeljima? Ćao, vi me ne
poznajete, ali ja poznajem vašu kćer, ona mi ponekad dolazi u sobu i
postali smo baš dobri drugari?
Nije mislio da bi na njega napujdali okružnog šerifa, ali ne bi
mogao da ih krivi ako bi to uradili, a s obzirom na njegovu
problematičnu prošlost, nije osećao poriv da je pronađe. Bolje je da
pusti Tonija da joj bude prijatelj, ako je to ono što se zaista događa.
Toni je možda nevidljiv, ali je makar po godinama manje-više
prikladan njenom uzrastu.
Kasnije, mož e da zameni imena i brojeve soba na njegovoj tabli. Za
sada, uzeo je komadić krede i napisao: Toni i ja ti želimo da lepo
provedeš ovaj letnji dan, Abra! Tvoj DRUGI prijatelj, Den.
Nekoliko trenutaka je proučavao šta je napisao, klimnuo glavom, a
zatim prišao prozoru. Predivno popodne poznog leta, a i dalje je imao
slobodni dan. Odlučio je da pođe u šetnju i pokuša da iz misli izbaci
onespokojavajući razgovor s Kejsijem. Da, pretpostavljao je da je ono
što se desilo u Dininom stančiću u Vilmingtonu bila njegova mračna
noć duše, ali ako ga ćutanje o tome nije sprečilo da nagomila deset
treznih godina, nije uviđao zašto bi ga nastavak ćutanja o tome
sprečio da nagomila još deset. Ili dvadeset. A zašto razmišljati o
godinama, u svakom slučaju, kada je geslo AA bilo dan po dan?
Vilmington je bio daleka prošlost. Taj deo njegovog života bio je
gotov.
Zaključ ao je sobu kad je izaš ao, kao i uvek, ali brava neć e zadrž ati
tajanstvenu Abru ukoliko odluči da mu dođe u posetu. Kada se bude
vratio iz šetnje, na tabli će ga možda čekati još jedna poruka od nje.
Možda možemo da postanemo prijatelji koji se dopisuju.

Jašta, a možda će udruženje manekenki modne kuće „Viktorijas
sikret“ otkriti tajnu nuklearne fuzije.

Kezeći se, Den je izašao napolje.

5Gradska biblioteka u Anistonu priređivala je godišnju letnju
rasprodaju knjiga, a kad je Abra pitala mož e li da ide, Lusi je bila
oduševljena idejom da ostavi po strani popodnevne kućne posliće i
prošeta se s kćerkom do glavne ulice. Na travnjaku su bili postavljeni
sklopivi stolovi s raznoraznim naslovima. Dok je Lusi prebirala po
stolu sa knjigama u mekom povezu (1 $ KNJIGA, 6 ZA 5 $, VI BIRATE),
traž eć i roman Dž odi Piko koji dosad nije proč itala, Abra je razgledala
naslove na stolovima obeleženim sa TINEJDZERI. Iako još prilično
daleko od punoletstva, bila je halapljiva (i prerano sazrela) čitateljka s
posebnom ljubavlju prema epskoj i naučnoj fantastici. Njena omiljena
majica s kratkim rukavima na grudima je imala sliku ogromne,
komplikovane mašinerije iznad poruke: STIMPANK JE ZAKON.

Kad je Lusi odlučila da se zadovolji starim romanom Dina Kunca i
neznatno novijim krimićem Lise Gardner, Abra je dotrčala do nje.
Smešila se. „Mama! Mama! Zove se Den!“

„Ko se zove Den, dušo?“
„Tonijev otac! Poželeo mi je da lepo provedem dan!“
Lusi je pogledala unaokolo, skoro očekujući đa vidi čudnog čoveka
koji sa sobom vodi dečaka Abrinih godina. Bilo je dosta neznanaca - i
leto, na kraju krajeva - ali nije videla nijedan takav par.
Abra je shvatila šta majka radi i zakikotala se. „O, on nije ovde.“
„Gde je onda?“
„Ne znam, tačno. Ali je negde blizu.“
„Pa... pretpostavljam da je to lepo, ljubavi."
Lusi je imala taman dovoljno vremena da promrsi kćerkinu kosu
pre nego š to je Abra otrč ala da obnovi lov na raketaš e, putnike kroz
vreme i volšebnike. Lusi je stajala i gledala je, zaboravivši na knjige
koje je izabrala i držala u ruci. Da li da ispriča Dejvidu za ovo kada
pozove iz Bostona, ili ne? Mislila je da je bolje da ne kaže ništa.
Uvrnuti radio, to je sve.
Bolje je pustiti da prođe.

6Den je odlučio da svrati u „Java ekspres", kupi nekoliko kafa, i
odnese jednu Biliju Frimanu u Malengrad. Iako je njegovo
zaposlenje u opštinskom odeljenju Frejžera bilo izuzetno
kratkotrajno, ostali su prijatelji tokom proteklih deset godina. Deo
toga činilo je i to što su imali nešto zajedničko - Kejsija, Bilijevog šefa i
Denovog mentora - ali je uglavnom posredi bilo obično međusobno
dopadanje. Den je uživao u Bilijevom stavu „ne trpim ni trunku
sranja".

Takođe je už ivao da vozi „Helen Rajvington". Verovatno je to opet
bilo ono s unutrašnjim detetom; bio je siguran da bi i psihijatri tako
rekli. Bili je obično bio voljan da mu prepusti kontrole, a za vreme
letnje sezone često je to činio s olakšanjem. Između Cetvrtog jula i
Praznika rada, „Rajv“ je deset puta dnevno išao do Klaud Gapa i nazad,
a Bili nije postajao ništa mlađi.

Dok je prelazio preko travnjaka do Kranmorske avenije, spazio je
Freda Karlinga koji je sedeo na klupi u hladovini, na pešačkoj stazi
između centralnog zdanja Rajvingtona 1 i Rajvingtona 2. Bolničar, koji
je jednom ostavio tragove prstiju na jadnom starom Carliju Hejzu, i
dalje je radio u noćnoj smeni, lenj i svadljiv kao i uvek, ali je bar
naučio da se drži podalje od Doktora. Denu je to sasvim odgovaralo.

Karling, č ija je smena ubrzo poč injala, u krilu je drž ao zamaš ć enu
papirnu kesu iz Mekdonaldsa i ž vakao big mek. Pogledi dva muš karca
su se susreli na tren. Nijedan nije rekao „zdravo". Den je mislio da je
Fred Karling lenji kuč kin sin sa sadistič kom crtom, a Karling je Dena
smatrao nametljivcem koji svoju čestitost nabija drugima na nos, tako
da su bili u ravnotež i. Sve dok jedan drugome ne zadaju nevolje, sve
će biti dobro i svi će biti dobro i svašta će biti dobro.

Kupio je dve kafe (Bilijevu s četiri kockice šećera), a zatim prešao
do opštinskog zemljišta, krcatog ljudima na zlatastoj svetlosti rane
večeri. Frizbiji su leteli kroz vazduh. Majke i očevi ljuljali su mališane
na ljuljaškama ili su ih hvatali dok su se spuštali niz tobogane. Na
terenu za softbol je u toku bila utakmica, klinci iz frejž erskog YMCA 10
protiv ekipe s natpisom REKREATIVNI CENTAR ANISTONA na
narandžastim dresovima. Spazio je Bilija na železničkoj stanici, kako
stoji na hoklici i lašti hromiranu oplatu „Rajva". Sve je izgledalo dobro.
Sve je izgledalo kao dom.

Ako nije, pomislio je, onda je nešto najbliže domu što ću ikada
imati. Sada su mi potrebni još samo žena po imenu Sali, klinac po
imenu Pit, i kerpo imenu Rover.

Došetao se do malengradske verzije Kranmorske avenije i stupio u
hlad nadstrešnice malengradske železničke stanice. „Hej, Bili, doneo
sam ti malo onog tvog omiljenog šećera s ukusom kafe."

Na zvuk njegovog glasa, prva osoba koja mu je ponudila
prijateljsku reč u Frejžeru se okrenula. „Oho, nisi li ti koristan. Baš
sam mislio kako bi mi dobro došla - Boga mu poljubim, eto ti ga sad."

Kartonski posluž avnik ispao je iz Denijevih ruku. Osetio je toplinu
kada mu je vrela kafa isprskala tenisice, ali mu je to delovalo
kilometrima daleko, nevažno.

Muve su milele po licu Bilija Frimana.

7Bili nije ž eleo da se narednog jutra vidi s Kejsijem Kingslijem, nije
hteo da uzme slobodan dan, a nipošto nije želeo da ode na
lekarski pregled. Neprestano je ponavljao da se oseća fino, zdravo kao
dren, apsolutno tip-top. Cak nema ni letnju prehladu, koja bi ga obično
strefila u junu ili julu.

Den je, međutim, probdeo najveć i deo prethodne noć i, i nije hteo
da prihvati „ne“ kao odgovor. Mož da bi ga prihvatio da je bio ubeđen
da je prekasno, ali je mislio da nije. Viđao je smrt-muve i ranije i
naučio da proceni njihovo značenje. Citav roj - dovoljno da prekrije
crte lica neke osobe velom gadnih milećih tela - značio je da nema
nikakve nade. Desetak, ili tu negde, značilo je da se nešto može
uraditi. Nekoliko muva, i bilo je vremena. Na Bilijevom licu bilo ih je
svega tri-četiri.

Međutim, na licima smrtno bolesnih pacijenata u staračkom domu
nikad nije video nijednu.

Setio se posete majci devet meseci pre njene smrti, na dan kada je i
ona takođe tvrdila da se oseća ino, zdravo kao dren, apsolutno
izvrsno. U šta to gledaš, Deni? - upitala je Vendi Torens. Jesam li se
umazala? Komično je obrisala vrh nosa, a prsti su joj prošli pravo kroz
stotine smrt-muva koje su joj prekrivale lice od brade do linije kose,
poput posteljice.

8Kejsi je imao običaj da meditira. Ljubitelj ironije, voleo je da
govori ljudima kako je to razlog zašto zarađuje šestocifrenu
godišnju platu. Prvo je saslušao Dena. Onda je saslušao Bilijeve
proteste o tome kako nema šanse da uzme slobodan dan, ne na
vrhuncu turističke sezone, dok ljudi čekaju u redu da se ukrcaju na
„Rajva“ za vožnju u devet. Osim toga, nijedan doktor ga neće primiti za
tako kratko vreme. I za njih je takođe vrhunac sezone.

„Kada si poslednji put bio na pregledu?", upitao ga je Kejsi nakon
što je Bili konačno zaćutao. Den i Bili stajali su ispred njegovog radnog
stola. Kejsi je sedeo zavaljen u fotelju, glave naslonjene na uobičajeno
mesto tik ispod raspeća na zidu, držeći prste prepletene na stomaku.

Bili je zauzeo odbrambeni stav. „Rekao bih 2006.1 tada sam bio
dobro, Kejse. Doktor je rekao da mi je krvni pritisak za deset stepeni
niži od njegovog."

Kejsijeve oč i pomeriš e se na Dena. U njima je bilo procenjivanja i
znatiželje, ali ne i neverice. Clanovi AA uglavnom su držali jezik za
zubima tokom svojih interakcija s ljudima van programa, ali u
grupama, ljudi su pričali - a katkad i tračarili - prilično slobodno. Kejsi
je zato znao da talenat Dena Torensa da pomogne smrtno bolesnim
pacijentima da lako umru nije i njegov jedini talenat. Sudeći prema
glasinama, Den T. je, s vremena na vreme, pruž ao i određene korisne
uvide. One vrste koja se ne može tačno objasniti.

„Blizak si s Džonom Daltonom, zar ne?“, upitao je Dena.
„Pedijatrom?"

„Da. Viđam ga četvrtkom uveče u Nort Konveju."
„Imaš li njegov broj?“
„Zapravo, imam.“ Den je imao čitav spisak s brojevima telefona
č lanova AA, u maloj belež nici koju mu je dao Kejsi i koju je još nosio
sa sobom.
„Pozovi ga. Reci mu da je važno da neko smesta pregleda ovog
ovde tikvana. Pretpostavljam da ne znaš kakva vrsta lekara mu je
potrebna? U njegovim godinama to sasvim sigurno nije pedijatar."
„Kejsi...“, zaustio je Bili.
„Cut’", reče mu Kejsi, a zatim ponovo obrati pažnju na Dena.
„Mislim da znaš, tako mi boga. Jesu li njegova pluća? To mi izgleda
najverovatnije s obzirom na to koliko puši.“

Den je zaključio da je otišao predaleko da bi se sad okrenuo.
Uzdahnuo je i kazao: „Ne, mislim da je nešto u njegovoj utrobi."

„Osim malo rđavog varenja, moja utroba je..."
„Rekoh ti da ćutiš!" Onda, okrenuvši se prema Denu: „Doktor za
stomak, dakle. Kaži Džonu D. da je važno." Zaćutao je. „Hoće li ti
poverovati?"
To je bilo pitanje koje je Denu bilo drago da čuje. Pomogao je
nekim članovima AA za vreme svog boravka u Nju Hempširu, a iako ih
je zamolio da ne pričaju unaokolo o tome, savršeno je dobro znao da
neki jesu, i da neki to još uvek č ine. Bilo mu je drago š to Dž on Dalton
nije bio jedan od njih.
„Mislim da hoće."
„Dobro." Kejsi je pokazao na Bilija. „Imaš slobodan dan. Plaćeno. I
bolovanje."
„Rajv..."
„U ovom gradu desetak ljudi koji mogu i umiru od želje da voze
Rajva. Pozvaću neke od njih, a lično ću odraditi prve dve vožnje."
„Tvoj loš kuk..."
„Đavo odneo moj povređeni kuk! Prijaće mi da malo izađem iz ove
kancelarije."
„Ali, Kejsi, osećam se dob..."
„Boli me dupe osećaš li se dovoljno dobro da istrčiš maraton sve
do jezera Vinipesoki. Ideš na pregled kod doktora, i s tim nema
rasprave."
Bili je ogorčeno pogledao u Dena. „Vidiš li u šta si me uvalio?
Nisam čak stigao ni jutarnju kafu da popijem."
Muve su nestale - ali su i dalje bile tamo. Den je znao da bi, ako se
koncentriše, mogao ponovo da ih vidi, ako to poželi... ali ko bi to
poželeo, za ime božje?
„Znam", reč e mu Den. „Nema pravde, a ž ivot je sranje. Mogu li da
upotrebim tvoj telefon, Kejsi?"
„Samo izvoli." Kejsi je ustao. „Pretpostavljam da ću se odgegati do
stanice i otkucati nekoliko karata. Imaš li kapu mašinovođe koja će mi
pristajati, Bili?"
„Ne."
„Moja hoće", reče Den.

9Za organizaciju koja ne reklamira svoje prisustvo, ne prodaje
nikakvu robu i izdržava se izgužvanim dolarskim novčanicama
ubačenim u bejzbol kačket, Anonimni alkoholičari su imali prilično
veliki uticaj, koji se protezao daleko izvan vrata raznih iznajmljenih
sala i crkvenih podruma u kojima su održavani sastanci. To nije bila
mreža starih momaka, mislio je Den, već mreža starih pijanaca.

Pozvao je Džona Daltona, a Džon je pozvao specijalistu interne
medicine po imenu Greg Felerton. Felerton nije bio u programu AA, ali
je dugovao uslugu Dž onu D. Den nije znao zaš to, a i nije ga bilo briga.
Najhitnije je bilo da se kasnije u toku tog dana Bili Friman nalazio na
stolu za preglede u Felertonovoj kancelariji u Luistonu. Dotična
kancelarija bila je udaljena sto deset kilometara od Frejž era, a Bili je
sve vreme vožnje neprestano gunđao.

„Jesi li siguran da je loše varenje sve što ti smeta?" upitao ga je Den
kad su se dovezli na Felertonovo malo parkiralište u Borovu ulicu.

„Jah“, reče Bili. Onda je s oklevanjem dodao: „Malo se pogoršalo u
zadnje vreme, ali ništa što me drži budnog noću.“

Lažljivče, pomisli Den, ali je oćutao. Imao je posla sa starim
kučkinim sinom koji voli da kontrira, a to je bio teži deo.

Den je sedeo u čekaonici i listao časopis OK! s princem Vilijamom i
njegovom lepuš kastom ali mrš avom ž enom na naslovnoj strani, kad je
dalje niz hodnik čuo silovit uzvik bola. Deset minuta kasnije, Felerton
je izaš ao i seo pored njega. Pogledao je u naslovnicu i kazao: „Taj tip
je mož da naslednik britanskog prestola, ali ć e biti ć elav kao bilijarska
kugla pre nego što napuni četrdesetu."

„Verovatno si u pravu."
„Naravno da jesam. Kad su ljudi u pitanju, jedini pravi kralj je
genetika. Saljem tvog prijatelja u centralnu bolnicu u Mejnu na
kompjuterizovanu tomogra iju. Prilično sam siguran šta će se
pokazati. Ako sam u pravu, zakazaću sastanak gospodinu Frimanu s
vaskularnim hirurgom, da ga malo s^ckaju i ušivaju sutra rano
ujutru."
„Šta nije u redu s njim?"
Bili je hodao niz hodnik, zakopčavajući kaiš. Preplanulo lice mu je
sada bilo žućkasto i vlažno od znoja. „Kaže da u mojoj aorti postoji
oteklina. Kao mehurić na automobilskoj gumi. Samo što se

automobilske gume ne deru kada ih bocneš."
„Aneurizma", reče Felerton. „O, postoji šansa da je i tumor, ali

mislim da nije. Kako bilo, vreme je od suš tinske važ nosti. Prokletinja
je veličine loptice za pingpong. Dobro je što si ga doveo na pregled. Da
je pukla bez bolnice u blizini..." Zavrteo je glavom.

10Kompjuterizovana tomogra ija potvrdila je Felertonovu
dijagnozu, a do šest sati po podne, Bili je ležao u bolničkom
krevetu, gde je izgledao znatno umanjen. Den je sedeo pored njega.

„Ubio bih za pljugu", reče mu žalostivo Bili.
„Ne mogu da ti pomognem s tim.“
Bili je uzdahnuo. „Ionako je krajnje vreme da ih batalim. Zar im
nećeš nedostajati u Domu Rajvington?“
„Imam slobodan dan.“
„A nije li ovo vraški dobar način da ga provedeš. Znaš šta, ako me
sutra ujutru ne umore nož evima i viljuš kama, pretpostavljam da ć u ti
dugovati život. Nemam pojma kako si znao, ali ako ikada budem
mogao nešto da učinim za tebe - bilo šta - nemoj se libiti da pitaš.“
Den se setio kako je pre deset godina sišao s autobusa, zakoračivši
u kovitlac snežnih pahuljica inih kao čipka na venčanici. Setio se svog
oduševljenja kad je spazio jarkocrvenu lokomotivu koja vuče vozić
„Helen Rajvington". Takođe se setio kako ga je ovaj čovek upitao da li
mu se dopada vozić , umesto da mu kaž e da odjebe od onoga š to nije
imao nijedan razlog da dodiruje. Obična mala ljubaznost, ali je
otvorila vrata svemu što je sada imao.
„Bili, ja sam tvoj duž nik, a dugujem ti viš e nego š to ti ikada mogu
vratiti."

11Tokom treznih godina, primetio je neobičnu činjenicu. Kada
stvari u ž ivotu ne idu tako dobro - na pamet mu je padalo ono
jutro 2008, kada je otkrio da mu je neko kamenom razbio zadnje
staklo na kolima - retko kad je mislio na piće. Međutim, kada je sve
dobro, stara ž eđ uvek nađe nač in da mu se vrati. Te noć i, nakon š to se
oprostio od Bilija, na putu kući iz Luistona, dok je čitava situacija bila
pod kontrolom i sve bilo u najboljem redu, spazio je drumsku kafanu
„Kaubojska č izma“ i osetio skoro nesavladiv poriv da uđe, kupi bokal

piva i dobije dovoljno kusura da puni dž uboks najmanje sat vremena.
Da sedi i sluš a Dž eningsa i Dž eksona i Hagarda, ne prič ajuć i ni sa kim,
ne izazivajuć i nevolje, već samo da se opija, oseć ajuć i kako mu teš ko
breme treznosti - ponekad je to bilo kao da nosi olovne cipele - pada s
pleća. Kad bi mu ostalo još svega pet novčića, pustio bi pesmu Whiskey
Bent and Hell Bound šest puta zaredom.

Prošao je pored kafane, skrenuo na džinovski parking Volmarta
odmah pored nje i otvorio mobilni telefon. Pustio je da mu prst lebdi
iznad Kejsijevog broja, a onda se setio njihovog teškog razgovora u
kafeu. Kejsi će možda želeti da ga ponovo pokrene, a naročito temu
koju je Den prećutkivao. To bi bilo traćenje vremena.

Oseć ajuć i se kao č ovek koji upravo dož ivljava vantelesno iskustvo,
vratio se do drumske kafane i parkirao na parkingu od utabane
zemlje. Oseć ao se dobro zbog toga. Takođe se oseć ao kao č ovek koji
upravo uzima napunjeni pištolj i prislanja cev sebi na slepoočnicu.
Prozor na kolima bio je otvoren pa je č uo kako bend už ivo svira staru
pesmu Lovers Lie Direjlersa. Nisu zvučali previše grozno, a s dva-tri
pić a u sebi, zvuč ać e sjajno. Unutra ć e biti dama koje ć e ž eleti da pleš u.
Dama s loknama, dama s biserima, dama u suknjama, dama u
kaubojskim košuljama. Uvek ih ima. Zapitao se kakvu vrstu viskija
imaju u š teku, a Gospode - Gospode - Gospode Bož e - toliko je ž edan.
Otvorio je Vrata automobila, zakorač io jednom nogom na tlo, a zatim
sedeo sa spuštenom glavom.

Deset godina. Deset dobrih godina, a on bi mogao da ih u narednih
deset minuta baci niz vodu. To bi bilo veoma lako uraditi. Kao pčeli
med.

Svi kad-tad imamo mračnu noć duše. Jednog dana ćeš nekome
morati da ispričaš svoju. Ako to ne uradiš, negde, nekad, zateći ćeš sebe
u nekoj birtiji spićem u šaci.

A ja mogu tebe da krivim, Kejsi, pomislio je hladno. Mogu da kažem
da si mi ti ubacio tu ideju u glavu dok smo pili kafu u „Sanspotu“.

Iznad ulaznih vrata bleštala je crvena strela i znak: BOKAL MILER
SVETLOG 2 $ DO 21.00. UĐITE!

Den je zatvorio vrata, ponovo otvorio mobilni i pozvao Džona
Daltona.

„Da li ti je drugar dobro?“, upitao ga je Džon.
„Ušuškan je i spreman za operaciju sutra u sedam ujutru. Džone,

imam želju za pićem."
„O, neeee!“, povikao je Džon drhtavim falsetom. „Ne piiiiće!"
I tek tako, poriv je nestao. Den se nasmejao. „Dobro, to mi je bilo

potrebno. Ali ako ikad budeš ponovo imitirao glas Majkla Džeksona,
moraću nešto da popijem."

„Trebalo bi da me čuješ kako izvodim Billie Jean. Ja sam karaoke
čudovište. Mogu li nešto da te pitam?"

„Samo napred." Kroz vetrobransko staklo video je kako muš terije
„Kaubojske čizme" dolaze i odlaze, verovatno ne razgovarajući o
Mikelanđelu.

„Šta god da imaš, da li je piće... ne znam... to isključivalo?"
„Prigušivalo. Stavljalo mu je jastuk preko lica i teralo ga da se bori
za vazduh."
„A sad?"
„Kao Supermen, koristim svoje moći da promovišem istinu, pravdu
i američki način života."
„Što znači da ne želiš da pričaš o tome."
„Ne", reče Den, „ne želim. Ali sada je bolje. Bolje nego što sam
mislio da će ikada biti. Kada sam bio tinejdžer..." Zaćutao je. Kada je
bio maloletnik, svaki božji dan bio je borba da sačuva zdrav razum.
Glasovi u njegovoj glavi bili su loši; slike su često bile još gore. Obećao
je majci i sebi da se nikad neće propiti kao otac, ali kad je konačno
počeo da pije, još u prvom razredu srednje škole, to je bilo toliko
veliko olakš anje da je - isprva - samo ž eleo da je poč eo ranije. Jutarnji
mamurluci bili su hiljadu puta bolji od košmara koji traju po čitavu
noć. Sto je sve, u neku ruku, vodilo do pitanja: U kolikoj meri je sin
svog oca? Na koliko mnogo načina?
„Kada si bio tinejdžer, šta?“, upita ga Džon.
„Ništa. Nije bitno. Slušaj, bolje da krenem. Sedim na parkingu
ispred kafane.“
„Stvarno?" Džon je zvučao zainteresovano. „Koje kafane?“
„Bircuz po imenu Kaubojska čizma. Služe bokale piva po ceni od
dva dolara do devet sati uveče."
„Dene!“
„Da, Džone.“
„Znam to mesto iz starih dana. Ako već nameravaš da baciš svoj
ž ivot u klozetsku š olju, nemoj tamo da poč neš . Dame su profuknjač e s

met-ustima, a muški klozeti bazde na plesnive gaće. Čizma je
isključivo za mračne noći duše.“

Eto je, opet ta fraza.
„Svi kad-tad imamo mračnu noć duše“, reče Den. „Zar ne?“
„Gubi se odatle, Dene!“ Džon je postao mrtav ozbiljan. „Smesta!
Nema viš e zajebancije! I prič aj sa mnom preko telefona sve dok ti ta
velika neonska čizma na krovu ne nestane iz retrovizora."
Den je uključio motor, izašao s parkinga i uključio se na drum 11.
„Nestaje", kazao je. „Nestaje... iiii... nestala je." Osetio je neiskazivo
olakšanje. Takođe je osetio gorko žaljenje - koliko je bokala od dva
dolara mogao da isprazni pre devet sati?
„Nećeš kupiti pakovanje od šest piva ili lašu vina pre nego što se
vratiš u Frejžer, jelda?"
„Ne. Dobar sam."
„Onda se vidimo u četvrtak uveče. Dođi ranije, ja kuvam kafu.
Foldžers, iz mog specijalnog šteka."
„Biću tamo", reče mu Den.

12Kada se vratio u svoju sobu u tornjić u i č vaknuo prekidač za
svetio, na tabli je pisala nova poruka.

Čarobno sam provela dan!
Tvoja prijateljica,
ABRA

„To je lepo, dušo", reče Den. „Drago mi je."
Zujanje. Interfon. Prišao je uređaju i pritisnuo dugme za razgovor.
„Hej, Doktore", reče Loreta Ejms. „Učinilo mi se da sam te videla
kako ulaziš. Pretpostavljam da ti je, tehnički gledano, i dalje slobodan
dan, ali želiš li da odeš u kućnu posetu?“
„Kome? Gospodinu Kameronu ili gospodinu Mariju?"
„Kameronu. Azi je s njim još od večere."
Ben Kameron bio je u Rajvingtonu 1. Drugi sprat.
Osamdesettrogodišnji penzionisani računovođa sa srčanom
insu icijencijom. Đavolski dobar tip. Dobar igrač skrabla i pravi
gnjavež u ne ljuti se čoveče, vazda postavljajući blokade koje su
protivnike dovodile do ludila.

„Odmah krećem", reče Den. Dok je izlazio iz sobe, zastao je i bacio
pogled preko ramena na tablu. „Laku noć, dušo", kazao je.

Nije se čuo s Abrom naredne dve godine.
Tokom te dve godine, nešto je spavalo u krvotoku Pravog čvora.
Mali oproštajni poklon od Bredlija Trevora, takođe poznatog i kao
„bejzbol dečak".

DRUGI DEO
ŠUPLJI ĐAVOLI

SEDMO POGLAVLJE

JESTE LI ME VIDELI?

1Jednog avgustovskog jutra 2013, Končeta Rejnolds probudila se
rano u svom stanu u Bostonu. Kao i uvek, prvo čega je postala
svesna jeste da nikakav pas ne leži sklupčan u uglu pored ormana.
Beti je bila mrtva već godinama, ali joj je i dalje nedostajala. Obukla je
šlafrok i zaputila se u kuhinju, gde je nameravala da skuva jutarnju
kafu. To je put koji je prešla već nekoliko hiljada puta i nije imala
nijedan razlog da veruje da će ovo biti iole drugačije. Svakako joj
nijednom nije palo na pamet da ć e se to ispostaviti kao prva karika u
lancu zloćudnih događaja. Nije se spotakla, reći će svojoj unuci Lusi
kasnije tog dana, niti je udarila u nešto. Naprosto je čula pucanje iz
desne strane donje polovine svog tela, naš la se na podu, a onda joj je
vrela agonija jurnula nogom gore-đole.

Lež ala je tamo tri minuta, ili otprilike toliko, zureć i u svoj odraz na
uglačanom parketu, pokušavajući da snagom volje natera bol da mine.
Istovremeno je pričala sama sa sobom. „Glupava starice, nemaš
ž ivotnog saputnika. Dejvid ti zadnjih pet godina govori da si prestara
da živiš sama, a sada nikad neće prestati da ti zakera zbog ovoga.“

Međutim, životnom saputniku bila bi potrebna soba, koju je
odvojila za Lusi i Abru, a Ceta je poslednjih godina živela za njihove
posete, buduć i da Beti viš e nije bila ž iva, a sva poezija kao obrisana iz
nje. Imala devedeset sedam ili ne, dobro se osećala i ino snalazila.
Dobri geni s majč ine strane. Nije li njena momo sahranila č etiri muž a i
sedmoro dece i doživela sto drugu?

Mada, istini za volju (a to bi smela da prizna isključivo samoj sebi),
ovog leta se nije osećala baš najbolje. Ovo leta bilo je... teško.

Kada je bol najzad malo popustio - počela je da puzi niz kratki
hodnik prema kuhinji, koju je sada ispunjavala svetlost praskozorja.
Otkrila je da joj je teže da se divi toj prelepoj ružičastoj svetlosti s
nivoa poda. Svaki put kada bi bol postao prevelik, stala bi i položila

glavu na koščatu ruku, dahćući. Za vreme tih predaha, razmišljala je o
sedam čovekovih životnih doba, i kako opisuju savršen (i savršeno
glup) krug. Ovo je bio njen vid kretanja nekada davno, za vreme
četvrte godine Prvog svetskog rata, takođe poznatog i kao - ala je to
smešno - rat koji će okončati sve ratove. Tada se zvala Končeta Abruci
i puzila je po dvorištu farme svojih roditelja u Davoliju, odlučna u
nameri da uhvati kokoške koje su joj s lakoćom bežale. Od tih
prašnjavih početaka, vodila je plodan i zanimljiv život. Objavila je
dvadeset knjiga poezije, pila čaj s Grejamom Grinom, večerala s dva
predsednika i - najbolje od svega - dobila na poklon dražesnu,
briljantnu i čudnovato nadarenu praunuku. A do čega su sve te
čudesne stvari dovele?

Do onog istog puzanja, eto do čega. Natrag na početak. Dio mi
benedica.

Stigla je do kuhinje i kao jegulja dogmizala kroz sunčanu elipsu na
podu do stočića za kojim je jela većinu obroka. Na stočiću je stajao
njen mobilni. Uhvatila je nogar stola i drmusala ga sve dok mobilni
nije skliznuo do ivice a onda pao. I, meno male, nije se polomio.
Ukucala je broj koji su joj rekli da pozove kad se dogode ovakva
sranja, a zatim sačekala dok je snimljeni glas sumirao svu apsurdnost
XXI veka, govoreći joj da se njen poziv snima.

Konačno, hvaljena bila Bogorodica, pravi ljudski glas.
„Služba hitne pomoči, kakav problem imate?“
Zena na podu, koja je nekada puzila za kokoš kama u juž noj Italiji,
progovorila je razgovetno i smisleno uprkos bolu. „Zovem se Končeta
Rejnolds i živim na trećem spratu stambene zgrade broj 219 u
Marlborovoj ulici. Izgleda da sam slomila kuk. Mož ete li da poš aljete
kola hitne pomoći?“
„Da li je neko s vama, gospođo Rejnolds?“
„Zbog mojih grehova, ne. Pričate s glupavom staricom koja je
insistirala na tome da joj niš ta ne fali da ž ivi sama. Uzgred, ovih dana
više volim da me oslovljavaju sa gospođice.“

2Lusi je primila poziv od svoje bake nedugo pre nego što su
Končetu odvezli na hirurgiju. „Slomila sam kuk, ali mogu to da
poprave", rekla je Ceta Lusi. „Verujem da će mi staviti unutra šipke i

takve stvari.“
„Momo, jesi li pala?“ Lusina prva misao bila je Abra, koja je još

nedelju dana trebalo da provede u letnjem kampu.
„O da, ali je lom koji je izazvao pad bio potpuno spontan.

Očigledno, ovo je sasvim uobičajeno za ljude mojih godina, a budući
da danas ima viš e ljudi mojih godina nego ikada ranije, doktori č esto
viđaju ovakve slučajeve. Nema potrebe da smesta dolaziš ovamo, ali
mislim da ć eš hteti da dođeš prilič no brzo. Cini mi se da ć emo morati
da pričamo o raznoraznim aranžmanima."

Lusi je osetila hladnoću u dnu stomaka. „Kakvim vrstama
aranžmana?"

Pošto su je nakljukali valijumom, ili mor inom, ko zna kakvim
sedativima, Končeta se osećala prilično spokojno. „Cini mi se da je
slomljeni kuk najmanji od mojih problema." Objasnila je. Nije dugo
trajalo. Završ ila je kazavš i: „Nemoj da kaž eš Abri, cara. Dobila sam na
desetine imejl poruka od nje, pa čak i pravo pravcato pismo; izgleda
da zaista už iva u letnjem kampu. Kasnije ć e biti dovoljno vremena da
nađe svoju momo koja se sprema da baci kašiku."

Lusi je pomislila: Ako stvarno veruješ da ću morati da joj kažem...
„Ne moram da budem vidovita da bih pogodila o čemu razmišljaš,
amore, ali možda će je loše vesti ovog puta zaobići."
„Možda", reče Lusi.
Cim je spustila slušalicu, telefon je ponovo zazvonio. „Mama?
Mamice?" Bila je to Abra i plakala je. „Hoć u da se vratim kuć i! Momo
ima rak, a ja hoću da se vratim kući!"

3Nakon prevremenog povratka iz kampa Tapavingo u Mejnu, Abra
je dobila ideju kako bi izgledalo živeti s roditeljima koji se
razvode. Ona i njena majka provele su poslednje dve nedelje avgusta i
prvu sedmicu septembra u Cetinom stanu u Marlborovoj ulici. Starica
je bez problema preživela operaciju kuka i odlučila se protiv dužeg
boravka u bolnici ili bilo kakve vrste lečenja raka pankreasa koji su
joj lekari pronašli.

„Bez pilula, bez hemoterapije. Devedeset sedam godina je sasvim
dovoljno. Sto se tebe tič e, Lusija, odbijam da ti dozvolim da narednih
šest meseci prevedeš donoseći mi obroke i pilule i noćni sud. Imaš

porodicu, a ja mogu sebi da priuštim celodnevno staranje."
„Nećeš preživeti ostatak života među strancima", reče joj Lusi

tonom koji nije dopuštao protivljenje. Abra i njen otac znali su da se s
tim glasom ne vredi raspravljati. Cak ni Končeta to nije mogla da
uradi.

Takođe, nije bilo rasprave o Abrinom ostajanju; 9. septembra
trebalo je da pođe u osmi razred u Anistonu. To je bila sabatska
godina 11 Dejvida Stouna, koju je nameravao da upotrebi da napiše
knjigu u kojoj bi uporedio burne dvadesete s ludim šezdesetim, i tako
- kao mnoštvo devojaka s kojima je boravila u kampu Tap - Abra je
išla od jednog do drugog roditelja. Tokom radne nedelje, bila je s
ocem. Vikendima je putovala u Boston da bude s majkom i momo.
Mislila je da niš ta ne mož e postati gore... ali to je uvek moguć e, a č esto
upravo i bude gore.

4Premda je radio kod kuće, Dejvid Stoun se nikad nije zamarao da
prošeta prilaznim putem do poštanskog sandučeta i uzme poštu.
Tvrdio je da je Poštanska služba SAD arhaična birokratija koja je
prestala da ima bilo kakav značaj negde na prelazu iz XIX u XX vek. S
vremena na vreme bi se pojavio poneki paket, katkad knjige koje je
naručivao za u posao, znatno češće nešto što je Lusi naručivala iz
kataloga, ali je inače tvrdio da je sve to đubre. Spolja gladac, a iznutra
jadac.

Kad je Lusi bila kod kuće, uzimala je poštu iz sandučeta kraj kapije
i pregledala je uz šolju jutarnje kafe. Većina jeste bila đubre i išlo je
direktno u kantu za smeće. No, Lusi nije bila kod kuće tog dana
početkom septembra, tako da je Abra - sada nominalna gazdarica
kuć e - proverila sanduč e kada je siš la sa autobusa. Takođe je dvaput
nedeljno prala sudove, svoj i tatin prljav veš i uključivala usisivač kad
bi se setila. Te posliće obavljala je bez kukumavčenja jer je znala da
majka pomaž e momo, a da je oč eva knjiga veoma važ na. Rekao joj je
da ć e biti POPULARNA a ne AKADEMSKA. Ako bude uspeš na, mož da
ć e moć i da prestane da predaje na fakultetu i u potpunosti se posveti
pisanju, makar neko vreme.

Tog dana, 17. septembra, poštansko sanduče sadržalo je reklamu
iz Volmarta, brošuru koja je najavljivala otvaranje nove stomatološke

ordinacije u gradu (GARANTUJEMO KILOMETRE OSMEHA!) i dva
šljašteća letka lokalnih trgovaca nekretninama koji su prodavali
tajmšer apartmane u skijaškom odmaralištu na planini Tander.

Takođe i masovno deljene besplatnih novina Anistonski potrošač.
Na prve dve strane bile su novinske vesti i šačica lokalnih priča
(mahom o regionalnom sportu) u sredini. Ostalo su bile reklame i
kuponi. Da je bila kod kuće, Lusi bi sačuvala nekoliko zanimljivih
kupona, a zatim bacila ostatak Potrošača u kantu za đubre. Njena
kć erka ih nikad ne bi ni videla. Tog dana, dok je Lusi bila u Bostonu,
Abra ih je videla.

Dokono je prelistavala novine dok je hodala po prilaznom putu, a
zatim okrenula. Na poleđini je bilo trideset ili četrdeset fotogra ija ne
većih od poštanskih markica, mahom u boji, šačica crnobelih. Iznad
njih je stajalo sledeće zaglavlje:

JESTE LI ME VIDELI?
Nedeljni servis vašeg Anistonskog potrošača

Abra je na trenutak mislila da je reč o nekoj vrsti nadmetanja,
nalik igri potraga za blagom. Onda je shvatila da su to nestala deca i
osetila kao da joj je ruka š č epala meku postavu stomaka i iscedila je
kao krpu za sudove. Kupila je tri pakovanja keksa „Oreo“ u kafeteriji
za vreme ručka, i sačuvala ih za vožnju autobusom kući. Sad joj se
činilo da oseća kako ih neka zgrčena ruka podiže nagore ka njenom
grlu.

Nemoj da gledaš u to ako te sekira, kazala je sebi, strogim i
neumoljivim glasom koji je često upotrebljavala kada bi bila uzrujana
ili zbunjena (momin glas, iako to nikad svesno nije shvatila). Samo
baci te novine u kantu s ostatkom smeća. Međutim, č inilo joj se da ne
može a da ne gleda uto.

Eto je Sintija Abelar, DR: 9. jun 2005. Nakon kratkog razmišljanja,
shvatila je da je DR skraćenica za datum rođenja. Dakle, Sintija bi sada
imala osam godina. Ako je i dalje živa. Nestala je još 2009. godine.
Kako neko može da izgubi četvorogodišnje dete? - zapitala se. Mora da
je imala zaista šugave roditelje. Ali naravno, verovatno je nisu izgubili
roditelji. Verovatno je neki bolesnik kružio po komšiluku, video
priliku i oteo je.

Evo ga i Merton Askju, DR: 4. septembar 1998. Nestao 2010.

Ispod je, na pola stranice, bila prelepa latinoamerička devojčica
Anhela Barbera, koja je nestala iz svog doma u Kanzas Sitiju kada je
imala sedam i nema je već punih devet godina. Abra se zapitala da li
njeni roditelji uistinu misle da će im ta mala sličica pomoći da je
pronađu. A ako bi je naš li, da li bi je uopš te prepoznali? Kad smo već
kod toga, da li bi ona mogla da ih pozna?

Ratosiljaj se toga, reče momin glas. Imaš o mnogo čemu da brineš i
bez gledanja u gomilu nestale de...

Oči su joj ponašle fotku u najnižem redu, a jedva čujan zvuk
utekao joj je iz grla. Verovatno je to bio jecaj. Isprva nije znala zaš to,
iako skoro da jeste; to je bilo kao kada ponekad znate koju reč ž elite
da upotrebite na pismenom zadatku, ali ipak ne mož ete da je se setite,
iako vam prokletinja čuči na vrhu jezika.

Na toj fotogra iji bio je beli klinac s kratkom kosom i širokim,
budalastim osmehom. Izgledao je kao da na obrazima ima pegice.
Slika je bila premala da bi bila sigurna, ali je

(to su pegice, znaš da jesu)
nekako ipak bila sigurna, u svakom slučaju. Da, to su bile pegice, a
njegova starija braća zadirkivala su ga zbog njih, a majka mu je kazala
da će s vremenom izbledeti.
„Kazala mu je da pegice donose sreću“, prošaputala je Abra.
Bredli Trevor, DR: 2. mart 2000. Nestao od 12. jula, 2011. Rasa:
belac. Mesto: Bankerton, Ajova. Trenutni uzrast: 13. A ispod toga -
ispod svih tih fotogra ija uglavnom nasmešene dece: Ako mislite da ste
videli Bredlija Trevora, pozovite Nacionalni centar za nestalu i
eksploatisanu decu.
Samo što ih niko neće zvati zbog Bredlija Trevora, jer ga niko neće
videti. Takođe, on nije imao trinaest godina. Bredli Trevor je zauvek
zastao na jedanaest. Stao je kao pokvareni ručni sat koji pokazuje isto
vreme dvadeset četiri sata dnevno. Abra je shvatila kako se pita blede
li pegice pod zemljom.
„Bejzbol dečak", prošaputala je.
Prilazni put oivičavale su leje cveća. Abra se nagnula, sa šakama
na kolenima, sa š kolskom torbom koja joj je odjednom bila preteš ka
na leđima, i povratila keks i nesvareni deo školskog ručka u bele kate
svoje majke. Kada je bila sigurna da neće povratiti i drugi put, ušla je u
garažu i bacila poštu u đubre. Svu poštu.

Njen otac je bio u pravu - sve je to đubre.

5Vrata sobice, koju je njen tata koristio kao radnu prostoriju, bila
su otvorena, a kad je Abra stala pored sudopere, da natoči čašu
vode i iz usta ispere kiselkasto-čokoladni ukus „orea“, čula je
postojano kuckanje na tastaturi. To je bilo dobro. Kada bi se kucanje
usporilo ili potpuno prestalo, imao je sklonost da bude natmuren i
mrzovoljan. Takođe, postojale su veće šanse da je primeti. Danas nije
želela da bude primećena.

„Aba-Du, jesi li to ti?" zapevušio je otac.
Obično bi ga zamolila da je ne zove tim bebećim imenom, ali ne
danas. „Aha, ja sam."
„Sve u redu u školi?"
Postojano klik-klik-klik je utihnulo. Molim te nemoj da dođeš
ovamo, pomolila se. Nemoj da dođeš i vidiš me i upitaš me zbog čega
sam bleda ili tako nešto.
„Aha. Kako napreduje knjiga?"
„Imam sjajan dan", kazao je. „Pišem o čarlstonu i crnoj guzi. Vo-do-
di-o-do.“ Šta god to značilo. Ono što je bilo važno, međutim, beše to što
je klik-klik-klik ponovo počelo. Hvala bogu!
„Super", rekla je, ispirajući čašu i stavljajući je na stalak za ceđenje
posuđa. „Odoh na sprat da radim domaći."
„To je moja devojka. Razmišljaj o Harvardu 2018.“
„Važi, tata." A možda i hoće. Bilo šta, samo da ne razmišlja o
Bankertonu u Ajovi 2011.

6Samo što nije mogla da prestane.
Jer.
Jer šta? Jer zašto? Zato što... pa...
Zato što ja mogu nešto da uradim.
Izvesno vreme je ć askala s Dž esikom, ali je Dž esika onda otiš la u
tržni centar u Nort Konveju, da večera sa roditeljima u restoranu
„Panda garden", tako da je Abra otvorila knjigu iz građanskog
vaspitanja. Nameravala je da otvori četvrto poglavlje, strahovito
dosadnih dvadesetak stranica naslovljenih Kako funkcioniše naša
vlada, ali se knjiga umesto toga otvorila na petom poglavlju: Vaše

dužnosti kao građanina.
O, gospode, ako postoji ijedna reč koju ne želi da vidi tog

popodneva, onda je to reč „duž nost". Otiš la je u kupatilo po još jednu
č aš u vode jer je u ustima i dalje oseć ala fuj ukus i zatekla sebe kako
zuri u svoje pegice u ogledalu. Bilo ih je tačno tri, jedna na levom
obrazu i dve na njokalici. Nije loše. Imala je sreće što se tiče pegica.
Niti je imala mladež kao Betani Stivens, niti je bila zrikava kao
Norman Makginli, niti je mucala kao Džini Vitlo, niti je imala užasno
ime kao jadni Pens Eferšam, kog su svi u školi zadirkivali. Abra je bilo
pomalo čudno ime, naravno, ali je bilo u redu, ljudi su mislili da je
zanimljivo, a ne uvrnuto kao Pens, koji je među deč acima bio poznat
(ali su i devojčice nekako uvek saznavale te stvari) kao Penis Pens.

A najlepše od svega, nisu me raščerečili luđaci koji nisu obraćali
pažnju dok sam vrištala i preklinjala ih da prestanu. Nisam morala da
gledam kako neki od tih luđaka ližu moju krv sa svojih dlanova pre
nego što sam umrla. Aba-Du je prava srećnica.

Ali, na kraju krajeva, možda ipak ne tolika srećnica. Srećnici ne
znaju ono što ne treba da znaju.

Spustila je dasku na šolji, sela i tiho zaplakala žarivši lice u
dlanove. Ponovno razmišljanje o Bredliju Trevoru i načinu na koji je
umro bilo je dovoljno loše, ali nije reč samo o njemu. Postojali su i svi
oni ostali klinci, toliko mnogo slika da su bile zbijene na poslednjoj
stranici Potrošača kao školski zbor iz pakla. Svi ti krezavi osmesi i sve
te oči koje su znale manje o svetu, čak i od Abre - i šta ona uopšte zna?
Ne zna čak ni Kako funkcioniše naša vlada.

Sta li su mislili roditelji te nestale dece? Kako su nastavili sa
životom? Jesu li Sintija ili Merton ili Anhela bili prvo na šta pomisle
kad ujutru ustanu i poslednje pre nego što odu na počinak? Jesu li
ostavili njihove seobe netaknute za slučaj da se vrate kući, ili su svu
njihovu odeću i igračke poklonili Armiji spasa? Abra je čula da su to
učinili roditelji Leni O’Mire nakon što je Leni pala s drveta, udarila
glavom o kamen i umrla. Leni O’Mira, koja je stigla do petog razreda, a
onda prosto... stala. Ali, naravno, njeni roditelji znaju da je mrtva,
postoji grob na koji su mogli da odu i stave cveć e, a to je mož da velika
razlika. A možda i nije, ali je mislila da jeste. U suprotnom, morali
biste da se pitate, zar ne? Na primer, kad doručkujete, zapitali biste da
li vaše nestalo dete

(Sintija, Merton, Anhela)
takođe negde doručkuju, ili puštaju zmaja, ili beru narandže s
grupom imigranata, ili šta god. U pozadini uma morali biste da budete
prilično svesni da su mrtvi, da je većina njih ubijena (dovoljno je samo
da se pogledate vesti u š est da biste to znali), ali ne mož ete da budete
sigurni.
Nije mogla ništa da uradi povodom te nesigurnosti roditelja Sintije
Abelar ili Mertona Askjua ili Anhele Barbere, nije imala pojma š ta im
se dogodilo, ali znala je šta se desilo Bredliju Trevoru.
Skoro da ga je zaboravila, a zatim te glupave novine... te glupave
slike... i sećanja koja su joj se vratila, ono što nije ni znala da zna, kao
da su slike bile isterane na čistinu iz njene podsvesti...
A to je mogla da uradi. A to nikada nije pomenula svojim
roditeljima, jer bi ih to zabrinulo, kao što bi ih zabrinulo i kada bi
saznali da se vatala sa Bobijem Flanaganom - samo malčice, bez
ž valavljenja ili neč ega slič nog odvratnog - jednog dana posle š kole. To
je nešto što ne bi želeli da znaju. Pretpostavljala je (i tu nije mnogo
grešila, iako to nije imalo nikakve veze s telepatijom) da je ona u
umovima svojih roditelja zamrznuta u uzrastu osmogodišnjakinje i da
će tako verovatno ostati dok ne dobije sike, što se još uvek nije desilo
- makar ne sike koje su se mogle primetiti golim okom.
Dosad nisu č ak vodili ni ONAJ RAZGOVOR s njom. Dž uli Vandover
joj je rekla da je skoro uvek majka ta koja ti drži predavanje, ali jedino
predavanje koje joj je majka održ ala u zadnje vreme bilo je koliko je
važno da Abra iznese đubre iz kuće četvrtkom ujutru pre dolaska
školskog autobusa. „Ne tražimo od tebe da mnogo radiš po kući“,
rekla je Lusi, „a ove jeseni je izuzetno važ no da svi pomognemo koliko
možemo."
Momo se barem približila RAZGOVORU. U proleće, jednog dana
odvela je Abru u stranu i upitala je: „Znaš li šta dečaci žele od
devojčica kad dođu u tvoje godine?"
„Seks, pretpostavljam", odgovorila je Abra... iako joj se činilo da
sve š to skromni i trapavi Pens Eferš am od nje ž eli jeste kolač ić , ili da
pozajmi četvrt dolara za prodajni automat, ili da joj ispriča koliko je
puta gledao Osvetnike.
Momo je klimnula. „Ne možeš da kriviš ljudsku prirodu, ona je
takva kakva je, ali nemoj to da im daš. Tačka. Kraj diskusije. Kad

napuniš devetnaest, možeš ponovo da razmisliš o tome ako želiš."
To je bilo malo neprijatno, ali je makar bilo otvoreno i jasno. U

vezi s onim u njenoj glavi niš ta nije bilo jasno. To je bio njen mladež ,
nevidljiv ali stvaran.

Njeni roditelji više nisu pričali o sumanutim sranjima koja su se
desila kada je bila mala. Mož da su mislili da su nestala. Naravno, znala
je da je momo bolesna, ali to nije bilo isto kao suluda klavirska
muzika, ili otvaranje slavina u kupatilu, ili njena rođendanska zabava
(koje se sada jedva sećala) kada je okačila kašike na kuhinjski plafon.
Naučila je kako da se kontroliše. Ne sasvim, ali uglavnom.

I to se promenilo. Sada je retko viđala nešto pre nego što bi se
dogodilo. Ili pomerala predmete. Kad je imala šest ili sedam godina,
mogla je da se usredsredi na hrpu školskih knjiga i podigne ih skroz
do plafona. Mačji kašalj. Prosto kao pasulj, kao što je momo volela da
kaž e. A sada, i za jednu jedinu knjigu morala je da se koncentriš e sve
dok joj mozak ne iscuri na uš i, a mož da bi uspela da je pomeri svega
nekoliko centimetara, po stolu. I to kada ima dobar dan. Drugih dana
pak nije mogla čak ni da okrene stranicu.

No, mogla je da radi nešto drugo, a u mnogim slučajevima je to
bilo i kudikamo bolje od onoga što je mogla kada je bila mala. Na
primer, da gleda u glave drugih ljudi. Nije to mogla sa svima - neki
ljudi bili su u potpunosti zatvoreni, drugi su emitovali samo
sporadič ne bleskove — ali mnogi su bili nalik prozorima s otvorenim
zavesama. Mogla je da baci pogled unutra kad god joj se prohte.
Uglavnom to nije želela, jer bi najčešće otkrila nešto tužno, a često i
š okantno. Spoznaja da se gospođa Moran, njena voljena nastavnica u
šestom razredu, SVALERISE bila je najveći šok do sada, i to nimalo
prijatan.

Ovih dana, uglavnom je videči deo svog uma držala isključen.
Isprva joj je bilo teško da nauči kako to da uradi, poput učenja da vozi
rolšue unazad ili piše levom rukom, ali naučila je. Vežba ne čini
majstora (makar ne još), ali svakako pomaže. I dalje je ponekad
gledala u tuđe umove, ali uvek neodlučno, spremna da se povuče na
prvi znak nečega uvrnutog ili odvratnog. A nikad nije virila u umove
svojih roditelja, ili u momin. To bi bilo pogrešno. Verovatno je
pogrešno prema bilo kome, ali kao što je momo rekla: ne možeš da
kriviš ljudsku prirodu, a ništa nije ljudskije od radoznalosti.

Ponekad je mogla da natera ljude i da urade nešto na njenu
zapovest. Ne sve, č ak manje od polovine, ali je opet mnogo ljudi bilo
veoma otvoreno za sugestiju. (Verovatno su to bili isti oni ljudi koji su
mislili da ć e im stvari koje se prodaju na TV-u ukloniti bore ili uč initi
da im kosa ponovo izraste.) Znala je da je to talenat koji bi mogao da
poraste ukoliko bi ga vežbala kao mišić, ali nije. Taj ju je pomalo i
plašio.

Mogla je još mnogo toga, za pojedine veštine nije imala ni ime, ali
ona o kojoj je trenutno razmišljala jeste imala ime. Zvala ju je
„gledanje na daljinu“. Poput drugih aspekata njenog specijalnog
talenta, dolazilo je i odlazilo, ali ako bi to zaista ž elela - i ako je imala
na šta da se usredsredi - obično je to mogla i da izvede.

Sada bih to mogla.
„Zaveži, Aba-Du“, kazala je tihim, napregnutim glasom. „Zaveži,
Aba-kaka.“
Otvorila je udžbenik algebre na stranici s domaćim zadatkom za
taj dan, koju je obelež ila listom hartije na kojem je najmanje dvadeset
puta napisala imena Bojd, Stiv, Kam i Pit. Zajedno su bili Raund hir,
njen omiljeni dečački bend. Tako su slatki, a naročito Kam. Isto je
mislila i Ema Din, njena najbolja drugarica. Te plave oči, ti nemarni
čuperci plave kose.
Možda mogu da pomognem. Njegovi roditelji će biti tužni, ali će
makar znati.
„Zaveži, Aba-Du. Zaveži, Aba - Kaka Umesto Mozga.“
Ako je 5x- 4 = 26, koliko iznosi x?
„Šezdeset ziliona!“, rekla je. „Koga boli dupe!“
Pogled joj je pao na imena slatkih dečaka iz grupe, napisanih
boldovanim kurzivnim slovima, kakva su Ema i ona gotivile („Pisanje
tako izgleda romantičnije", izjavila je Ema), a odjednom su joj
izgledala glupavo, detinjasto i skroz pogrešno. Isekli su ga i lizali su
njegovu krv, a onda su mu uradili nešto još gore. U svetu gde tako nešto
mož e da se dogodi, maš tarenje o deč ač kom bendu je delovalo gore od
pogrešnog.
Abra je zatvorila knjigu uz tresak, sišla u prizemlje (klik-klik-klik
iz tatine radne sobe nastavljalo se bez prekida) i otišla u garažu.
Izvadila je Anistonski potrošač iz kante za đubre, odnela ga u svoju
sobu i poravnala stranice na stolu.

Sva ta lica - ali u tom trenutku marila je samo za jedno.

7Srce joj je jako-jako-jako udaralo. Bojala se i ranije, kada je
svesno pokušavala da gleda na daljinu ili čita misli, ali se nikad
nije ovoliko plašila. Ni izbliza.

Šta ćeš uraditi ako saznaš?
To je bilo pitanje za kasnije, jer možda neće ni moći da sazna.
Podmukli i kukavički deo njenog uma nadao se upravo tome.
Abra je stavila kažiprst i srednji prst leve šake na fotogra iju
Bredlija Trevora, jer je njena leva š aka bolje videla. Volela bi da mož e
da stavi sve prste na nju (a da je u pitanju bio predmet, drž ala bi ga u
šaci), ali je bila premala. Nakon što je stavila prste, fotka se više
uopšte nije videla. Osim što jeste. Ona ju je videla veoma dobro.
Plave oči, kao Kam Nouls iz grupe Raund hir. Na fotogra iji se to
nije videlo, ali su imale istu duboku nijansu. Znala je to.
Dešnjak, kao i ja. Ali i levoruk poput mene, takođe. Njegova leva
ruka je znala kakva lopta dolazi, brza ili felširana...
Zadahtala je. Bejzbol dečak je znao.
Bejzbol dečak je, zapravo, bio kao ona.
Da, tako je. Zato su ga uzeli.
Zažmurila je i ugledala njegovo lice. Bredli Trevor. Za prijatelje
Bred. Bejzbol dečak. Ponekad je nosio kačket izvrnut naopako jer je
verovao da mu to donosi sreću. Otac mu je bio farmer. Majka mu je
mesila pite i prodavala ih u lokalnom restoranu, a takođe i na tezgi na
njihovoj farmi. Kad mu je stariji brat otiš ao na koledž , Bredli je uzeo
sve njegove diskove AC/DC-ja. On i njegov najbolji prijatelj A1 voleli
su pesmu Big Balls. Sedeli bi na Bredovom krevetu, pevali zajedno i
smejali se, i smejali.
Hodao je kroz kukuruzište, a čovek ga je čekao. Bred je mislio da je
čovek dobar, jedan od dobrih tipova, jer je čovek...
„Beri“, tiho je prošaputala. Iza zatvorenih kapaka, oči su joj se brzo
pomerale gore-dole, kao kod spavača u REM fazi sna. „Beri Zutać.
Prevario te je, Brede. Zar ne?“
Ali ne samo Beri. Da je to bio samo on, Bred bi znao. Mora da su svi
ljudi s baterijskim lampama radili zajedno, odašiljući istu misao: u
redu je da Bred uđe u kamionet ili kamp prikolicu ili šta god što je

vozio Beri Žutać, jer je Beri dobar. Jedan od dobrih momaka. Prijatelj.
I tako su ga uzeli...
Otišla je dublje. Nije se zamarala onim što je Bred video, jer nije

video ništa sem sive podne prostirke. Bio je vezan izolir-trakom i
ležao u Berijevom vozilu licem okrenut podu. To nije bio problem.
Pošto se sinhronizovala, mogla je da vidi šire od toga. Videla je...

Njegovu rukavicu. Bejzbol rukavicu marke „Vilson". A Beri Žutać...
Onda je taj deo odleteo. Možda će se vratiti, a možda i neće.
Bila je noć. Osetila je vonj stajskog đubriva. Videla je fabriku. Neku
vrstu
(napuštene)
fabrike. U tom pravcu naišla je čitava kolona vozila, velikih, a
nekoliko i ogromnih. Farovi su bili isključeni, za slučaj da neko naiđe,
ali je na nebu sijao pun mesec. Dovoljno svetlosti da se vidi. Išla su po
džombastom asfaltiranom putu prepunom rupa, prošla su pored
vodotornja, prošla su pored šupe s urušenim krovom, prošla su kroz
otvorenu zarđalu kapiju, prošla su pored znaka. Prošla su toliko brzo
da nije mogla da ga pročita. A zatim fabrika. Napuštena fabrika s
propalim dimnjacima i razbijenim prozorima. Videla je još jedan znak,
a zahvaljujući mesečini, mogla je da ga pročita: ZABRANJEN ULAZ, PO
NAREDBI ŠERIFSKE SLUŽBE OKRUGA KANTON.
Išli su iza fabrike, a kad stignu tamo, povrediće Breda, bejzbol
dečaka, i nastaviće da ga povređuju sve dok ne umre. Nije želela da
vidi taj deo pa je učinila sve da premota unazad. To je bilo teško, kao
otvaranje tegle s čvrsto zatvorenim poklopcem, ali mogla je i to da
uradi. Kada je stigla tamo gde je želela, pustila je.
Beriju Žutaću sviđala se ta rukavica jer ga je podsećala na vreme
kada je bio dečak. Zbog toga ju je navukao na ruku. Navukao ju je i
omirisao ulje kojim ju je Bred mazao da bi koža ostala savitljiva i
nekoliko puta je udario levom pesnicom...
Međutim, slike su počele da se premotavaju unapred, a ona je
ponovo zaboravila na Bredlijevu rukavicu za bejzbol.
Vodotoranj. Supa s urušenim krovom. Zarđala kapija. A zatim prvi
putokaz. Šta je na njemu pisalo?
Ništa. I dalje je prebrzo, uprkos mesečini. Ponovo je premotala (na
čelu su joj sada izbijale i graške znoja) i pustila. Vodotoranj. Supa sa
uruš enim krovom. Spremi se, evo dolazi. Zarđala kapija. A zatim znak.

Ovog puta uspela je da ga pročita, premda nije bila sigurna da ga je
razumela.

Zgrabila je list papira, na kojem su krasnopisom bila ispisana sva
ta glupava imena dečaka, i okrenula ga. Brzo, pre nego što zaboravi,
naškrabala je sve što je videla na tom znaku: ORGANSKA INDUSTRIJA,
i FABRIKA ETANOLA #4, i FRIMAN, AJOVA, i ZATVORENO DO
DALJEG.

Dobro, sada zna gde su ga ubili, i gde su ga - bila je uverena -
zakopali, sa sve rukavicom za bejzbol. Sta je sledeće? Ako pozove broj
Centra za nestalu decu, oni č e č uti glas deteta i neć e obratiti paž nju...
osim š to ć e mož da dati njen broj telefona policiji, koja ć e je verovatno
uhapsiti zbog toga što je pokušala obesno da se našali s ljudima koji su
godinama tužni i nesrečni. Zatim je pomislila na svoju majku, ali
budući da je momo bila bolesna i spremala se da umre, to nije dolazilo
u obzir. Mama je i bez ovoga imala dovoljno briga na pameti.

Ustala je, otiš la do prozora, i zagledala se u svoju ulicu, u „Liketi-
split“ dragstor na uglu (koju su starija deca zvala „Liketi-splif " zbog
gandž e koju su puš ili iza njega, tamo gde stoje kontejneri za đubre), i
u Bele planine koje su bockale vedro plavo nebo poznog leta. Poč ela
je da trlja usta, nervozni tik od kojeg su roditelji pokušali da je
odviknu, ali oni nisu bili ovde, tako - šipak za to. Šipak svemu.

Tata je dole u prizemlju.
Nije htela da kaž e ni njemu. Ne zato š to je morao da završ i knjigu,
već zato što ne bi želeo da se meša u nešto ovako čak ni kad bi joj
poverovao. Nije morala da mu čita misli da bi to znala.
Kome onda?
Pre nego što je mogla da smisli logičan odgovor, svet s one strane
njenog prozora zavrteo se ukrug, kao da je postavljen na džinovski
disk. Tiho je kriknula i uhvatila se za prozor, gužvajući zavese u
pesnicama. To joj se događalo i ranije, uvek bez upozorenja, a ona je
bila preplašena svaki put kada bi se to desilo, jer je ličilo na epileptični
napad. Više nije bila u svom telu - bila je negde daleko, nije više samo
gledala u daljinu - i šta ako ne bude mogla da se vrati?
Točak je usporio, a zatim zaustavio. Umesto u svojoj spavaćoj sobi,
bila je u samoposluzi. Znala je to zato što se ispred nje nalazio štand s
mesom. Iznad njega (znak je bilo lako pročitati zahvaljujući bleštavim
neonkama) bilo je obećanje: KOD SEMA, SVAKI KOMAD MESA JE

KAUBOJSKI KOMAD VRHUNSKOG KVALITETA! Na trenutak ili dva,
š tand s mesom se približ avao, jer ju je vrtlog gurnuo u nekog ko hoda.
Hoda i kupuje. Beri Zutać? Ne, ne on, iako je bio u blizini; zahvaljujući
njemu je i doš la tu. Samo š to ju je od njega odvukao neko kudikamo
snažniji. U donjem delu vidnog polja videla je kolica dupke puna
namirnica. Onda je kretanje napred prestalo, a ona je osetila tu
senzaciju, to

(pretura, traži, zabada nos)
suludo osećanje da je neko U NJOJ, i iznenada je shvatila da prvi
put nije sama na točku. Gledala je prema štandu s mesom na kraju
prolaza između polica u samoposluzi, a druga osoba gledala je kroz
prozor njene spavaće sobe u Ričland kortu, u daljinu, ka Belim
planinama.
Panika je eksplodirala u njoj; kao da je benzin prosut na vatru.
Nijedan zvuk joj se nije oteo sa usana, toliko čvrsto stisnutih da su bila
samo tanka linija, ali je u glavi vrisnula jače nego što bi ikada verovala
da je sposobna:
(NE! IZLAZI IZ MOJE GLAVE!)

8Kada je Dejvid osetio kako kuć a podrhtava i video da se luster u
njegovoj radnoj sobi njiše na lancu, prva pomisao bila mu je
(Abra)
da je njegova kć er dož ivela jednu od svojih psihič kih provala, iako
već godinama nije bilo tih telekinetičkih sranja, a nikada ništa ni nalik
ovome. Dok su se stvari vraćale u normalu, druga - a u njegovom umu
kudikamo razumnija - pomisao bila je da je upravo dož iveo svoj prvi
njuhempširski zemljotres. Znao je da se to događa s vremena na
vreme, ali... Bog te mazo!

Ustao je od stola (ne zaboravivš i da snimi dokument pre nego š to
je to uč inio) i otrč ao u hodnik. U podnož ju stepeniš ta je viknuo: „Abra!
Jesi li osetila ovo?“

Izašla je iz sobe, prebledela i malčice uplašena. „Aha, kao. Ja...
mislim da...“

„Aha! Zemljotres!", reče joj Dejvid. „Tvoj prvi zemljotres! Zar nije
strava, a?“

„Aha“, rekla je, ne zvučeći naročito uzbuđeno. „Baš super."

Pogledao je kroz prozor dnevne sobe i video da komšije stoje na
verandama i travnjacima. Među njima je bio i njegov dobar prijatelj,
Met Renfru. „Odoh preko puta da popričam s Metom, dušo. Hoćeš li da
pođeš sa mnom?"

„Bolje da završim domaći iz matematike."
Dejvid je pošao prema ulaznim vratima, a zatim se okrenuo da
pogleda u nju. „Ne plašiš se, zar ne? Nema razloga. Gotovo je."
O, kako bi Abra volela da je gotovo!

9Rouz Sešir kupovala je za dvoje jer se Dedica Flik ponovo loše
osećao. U Semovoj samoposluzi videla je i nekoliko drugih
članova Pravog čvora, i klimnula im glavom u znak pozdrava.
Nakratko se zaustavila kraj police s konzerviranom hranom da
popriča s Berijem Zutaćem, koji je u šaci držao spisak za kupovinu
koji mu je dala žena. Brinuo se za Flika.

„Biće on opet onaj stari", reče mu Rouz. „Znaš ti Dedicu."
Beri se naceri. „Žilaviji od Čerkeza."
Klimnula je i ponovo zakotrljala kolica. „Možeš da se kladiš."
Samo obično popodne radnog dana u samoposluzi, a dok se
opraš tala od Berija, isprva je pogreš no shvatila ono š to joj se događa
kao nešto ovozemaljsko, možda nizak nivo šećera u krvi. Bila je
sklona vrtoglavici kad joj padne š eć er i obič no je nosila č okoladicu u
tašnici. Onda je shvatila da joj se neko nalazi u glavi. Neko je gledao.
Rouz se nije uzdigla do svog polož aja stareš ine Pravog č vora zato
što je bila neodlučna. Stala je, kolica uperenih ka štandu s mesom
(planiranoj sledećoj stanici) i istog časa uskočila u cevovod koji je
uspostavila neka radoznala i potencijalno opasna osoba. Ne član
Pravog, smesta bi prepoznala svakoga od njih, ali nije ni neki obični
geak.
Ne, ova je bila daleko od obične.
Tržnica se zavrtela, a ona je najednom gledala u neki planinski
venac. Ne Stenovite planine, njih bi prepoznala. Ove su bile niže.
Ketskil? Adirondak? Mogle su biti bilo koje. Sto se tiče posmatrača...
mislila je da je reč o detetu. Skoro sigurno devojč ica, i to devojč ica s
kojom se već srela.
Moram da vidim kako izgleda, onda ću moći da je nađem kad god

poželim. Moram da je nateram da pogleda u ogleda...
Međutim, onda joj je misao, glasna poput pucnja sačmarice u

zatvorenoj sobi
(NE! IZLAZI IZ MOJE GLAVE!)
izbrisala um i gurnula je na police s konzervisanim šupama i

povrćem. Limenke su popadale na pod i otkotrljale se svuda
unaokolo. Na trenutak-dva mislila je da će i ona poći za njima,
onesvestivši se kao sentimentalna heroina iz nekog ljubavnog romana.
Onda se povratila. Devojčica je prekinula vezu, i to prilično
spektakularno.

Da li to krvari iz nosa? Obrisala ga je prstima i proverila. Ne.
Dobro.

Magacioner je dotrčao do nje. „Jeste li dobro, gospođice?"
„Fino. Samo mi se malo zavrtelo u glavi. Verovatno zbog zuba koji
sam juče izvadila. Sada je prošlo. Napravila sam rusvaj, jelda? Izvinite.
Dobro je što su na polici stajale konzerve, a ne flaše."
„Ma nije problem, nije nikakav problem. Da li biste želeli da
izađete na svež vazduh ili da sednete na klupicu?"
„To neće biti neophodno", rekla mu je. I nije, ali je de initivno
završila s kupovinom za taj dan. Odvezla je kolica dva reda dalje i
ostavila ih tamo.

10Dovezla je pikap tojotu takomu (staru, ali pouzdanu) iz
kampa zapadno od Sajdvajndera, a čim se našla u kabini,
izvadila je mobilni iz torbice i pritisla dugme za brzo pozivanje.
Telefon na drugom kraju veze zazvonio je svega jedanput.

„Ša ima, Rouzi devojko?", javio se Vrana Dedi.
„Imamo problem!"
Naravno, problem je takođe bio i prilika. Klinka s dovoljno pare u
kotlu da aktivira takvu eksploziju - ne samo da primeti njeno
prisustvo, već i da je gurne na policu - nije bila samo obična
paroglavka, već otkriće stoleća. Osećala se kao kapetan Ahab kad je
prvi put vide svog velikog belog kita.
„Pričaj sa mnom", reče sada skroz poslovno.
„Pre nešto više od dve godine. Klinac u Ajovi. Sećaš ga se?“
„Da.“

„Takođe se sećaš da sam ti tada rekla da imamo posmatrača?"
„Aha. Istočna obala. Mislila si da je najverovatnije devojčica.“
„I jeste devojčica, nego šta! Maločas me je ponovo našla. Bila sam u
Semovoj samoposluzi, gledala svoja posla, a onda, kao grom iz vedra
neba, eto ti nje.“
„Zašto baš sad, posle svih ovih godina?“
„Ne znam, a i nije me briga. Ali moramo da je imamo, Vrano.
Moramo da je imamo!"
„Zna li ko si ti? Gde smo?"
Razmišljala je o tome dok je išla prema pikapu. Nametljivica joj
nije videla lice, u to je bila sigurna. Klinka joj je bila u glavi i gledala
napolje. A odatle je mogla da vidi prolaz između dva reda polica u
samoposluzi. Koliko takvih istih ima u Americi? Verovatno milion.
„Ne bih rekla, ali to nije bitno."
„A šta jeste?"
„Sećaš li se da sam ti kazala da ima veliku paru? Ogromnu paru?
Pa, mnogo je već a nego š to sam i pretpostavljala. Kada sam pokuš ala
da zavrtim točak, oduvala me je iz glave kao da sam uveli cvet
maslačka. Nikad ranije mi se ništa slično nije desilo. Cak bih smela da
tvrdim da je tako nešto nemoguće."
„Da li je potencijalna članica, ili potencijalna hrana?"
„Ne znam." Međutim, znala je. Para im je potrebna - uskladištena
para - mnogo više nego što su im bila potrebna nova gladna usta. Osim
toga, nekoga s toliko moći nikako nije želela u Pravom čvoru.
„Okej, kako da je pronađemo? Imaš li neku ideju?"
Pomislila je na ono što je videla kroz devojčine oči pre nego što je
bila toliko neceremonijalno šutnuta natrag u Semovu samoposlugu u
Sajdvajnderu. Ne mnogo, ali postojala je prodavnica...
Kazala je: „Klinci je zovu Liketi-splif.“
„A?“
„Ništa, nema veze. Moram da razmislim o tome. Ali imaćemo je,
Vrano. Moramo da je imamo."
Usledila je pauza. Kada je ponovo progovorio, Vrana je zvučao
obazrivo. „Sudeći po načinu na koji govoriš, možda će biti dovoljno
pare da se napuni desetak kanistera. To jest, ako zaista ne želiš da
pokušaš da je preobraziš."
Rouz se odsutno i kevtavo nasmejala. „Ako sam u pravu, mi

nemamo dovoljno kanistera da uskladištimo paru iz te devojčice. Da
je planina, bila bi Everest." Vrana nije odgovorio. Nije morala da ga
gleda ili da mu zaviri u um da bi znala da je zgranut. „A možda ne
moramo da uradimo ništa od toga."

„Ne kontam."
Naravno da nije. Razmišljanje na duge staze nikad nije bila
njegova specijalnost. „Mož da ne moramo ni da je preobrazimo ni da je
ubijemo. Pomisli na krave.“
„Krave."
„Možeš da zakolješ kravu i dobiješ dovoljno hamburgera i
odrezaka za nekoliko meseci. Ali ako je zadrž iš u ž ivotu i staraš se o
njoj, davaće mleko celog života. Računam na šest, ili možda osam
godina."
Tajac. Dug. Pustila ga je da se rastegne. Kada je odgovorio, zvučao
je opreznije nego ikada. „Nikad nisam čuo ni za šta slično. Ubijamo ih
nakon što od njih uzmemo paru, a ako imaju nešto što nam je
potrebno i dovoljno su jaki da prežive preobražaj, onda ih
preobrazimo. Onako kako smo osamdesetih preobrazili Endi. Dedica
Flik ć e mož da reć i drugač ije, ako mu veruješ da se seć a vremena kada
je Henri VIII ubijao svoje žene, ali mislim da Pravi čvor nikad nije
pokušao da čuva nekog paroglavca. Ako je stvarno toliko jaka kao što
kažeš, mogla bi da bude užasno opasna."
Reci mi nešto što ne znam. Da si osetio ono što sam ja osetila, rekao
bi mi da sam luda što uopšte razmišljam o tome. A možda i jesam. Ali...
Ali bila je umorna od toga da toliki deo svog vremena - vremena
čitave familije - provodi u potrazi za hranom. Od toga da živi kao
cigani čergari iz X veka, kad bi trebalo da žive kao kraljevi i kraljice
stvaranja. Što su i bili.
„Pričaj s Dedicom ako se oseća bolje. I s Teškom Meri, ona se
vrzma unaokolo skoro isto toliko dugo koliko i Flik. Sa Zmijskim
Ujedom Endi. Nova je, ali ima pametnu glavu na ramenima. Pričaj s
kim god da misliš da može imati važne informacije."
„Isuse, Rouzi. Ne znam..."
„Ni ja, bar ne još uvek. I dalje mi se manta u glavi. Sve što trenutno
tražim od tebe jeste da obaviš malo istraživanja. Ti si, na kraju
krajeva, uvek bio naša prethodnica."
„U redu..."

„O, i pobrini se da popričaš s Orahom. Pitaj ga kakve droge bi
mogle da drže geačko dete poslušnim i pitomim dugi vremenski
period."

„Ta devojčica mi ne izgleda kao geakinja."
„O, ali jeste. Ona je samo velika i debela geačka krava za mužu."
To nije baš istina. Veliki beli kit, eto šta je ona!
Rouz je okonč ala poziv ne sač ekavš i da vidi ima li Vrana Dedi još
štogod da kaže. Ona je bila še ica, a što se nje tiče, ovaj razgovor bio je
završen.
Ona je beli kit, a ja je želim.
No, Ahab nije ž eleo svog kita samo zato da bi mu Mobi obezbedio
tone sala i skoro beskrajnu zalihu burić a s uljem, a ni ona nije ž elela
devojčicu samo da bi im - primivši koktel droga i mnogo jakog
psihič kog umirivanja - im obezbedila skoro beskonač no snabdevanje
parom. Ovo je bilo lič nije od toga. Da je preobrazi? Da je uč ini delom
Pravog č vora? Nikad! Balavica je izbacila Rouz Seš ir iz svog uma kao
da je neka iritantni Jehovin svedok koji ide od vrata do vrata i deli
broš ure o predstoječ em smaku sveta. Niko je nikad nije tako izbacio,
kao staru kantu. Svejedno koliko je moćna, balavica mora da nauči
lekciju.
A ja sam prava žena za taj posao.
Uključila je motor, izvezla se s parkirališta samoposluge, a zatim se
zaputila ka auto-kampu Plavi zvonč ić i, vlasniš tvo Pravog č vora. To je
bila zaista prelepa lokacija, pa zašto da ne? Tamo je nekada stajao
jedan od najvećih hotela na svetu.
Ali, naravno, „Vidikovac" je odavno izgoreo do temelja.

11Renfruovi, Met i Kesi, bili su ljudi vazda raspolož eni za feš tu, i
naprečac su odlučili da prirede „zemljotres-roštilj“. Pozvali su
sve stanare iz ulice Ričland kort i skoro svi su došli. Met je kupio
sanduk bezalkoholnog pića, nekoliko laša jeftinog vina i burence piva
iz dragstora „Liketi-split“ malo dalje niz ulicu. Bilo je veoma zabavno,
a Dejvid Stoun je silno uživao. Koliko je mogao da vidi, i Abra je,
takođe, uživala. Muvala se okolo s drugaricama, Džulijom i Emom, a
on se postarao da pojede pljeskavicu i malo salate. Lusi mu je rekla da
moraju da budu na oprezu kada je reč o ćerkinim prehrambenim

navikama, jer je doš la u godine kada devojč ice postaju veoma svesne
svoje težine i izgleda - godine u kojima su bulimija i anoreksija i te
kako sklone da pokažu svoja mršava izgladnela lica.

Ono š to nije primetio (iako bi Lusi mož da zapazila da je bila tamo)
jeste da se Abra nije pridruživala drugaricama u neprekidnom
kikotanju. Nakon što jerpojela činiju sladoleda (malu činiju), upitala je
oca može li da se vrati kući i završi domaći.

„Dobro", rekao je Dejvid, „ali se najpre zahvali gospodinu i gospođi
Renfru."

Abra bi to uradila i bez podsećanja, ali se složila ne rekavši to ocu.
„Nema na čemu, Abi“, rekla je gospođa Renfru. Oči su joj bile skoro
natprirodno sjajne od tri č aš e belog vina. „Nije li ovo kul? Trebalo bi
češće da imamo zemljotrese. Premda sam pričala s Viki Fenton -
poznaješ li Fentonove iz Ulice Pond? To je samo blok dalje odavde, a
ona kaže da ništa nisu osetili. Nije li to uvrnuto?"
„Nego šta", složila se Abra, misleći da, kada je već o tome reč,
gospođa Renfru ne zna ni U od uvrnutog.

12Završila je domaći i gledala TV u prizemlju s tatom kada je
mama nazvala. Neko vreme je pričala s njom, a zatim
prepustila slušalicu ocu. Lusi je nešto rekla, a Abra je znala šta je to
bilo i pre nego što ju je Dejv ovlaš pogledao i kazao: „Aha, dobro je,
samo je ošamućena od domaćeg, mislim. Ovih dana daju klincima
toliko toga. Da li ti je rekla da smo imali mali zemljotres?“

„Odoh u sobu, tata“, reče mu Abra, a on joj je odsutno mahnuo
rukom.

Sela je za sto, uključ ila komp, a potom ga isključ ila. Nije ž elela da
igra igricu Voćni nindža, a svakako nije želela ni sa kim da ćaska na
netu. Morala je da razmisli o tome š ta da radi, jer je nešto morala da
uradi.

Stavila je udžbenike u ranac, a potom podigla pogled, a žena iz
samoposluge zurila je u nju s njenog prozora. To je bilo nemoguće,
zato š to je prozor na spratu, ali je ž ena ipak bila tamo. Kož a joj je bila
čista kao suza i bela kao sneg, jagodice visoke, a tamne oči blago
zakošene nagore. Pomislila je da je to možda najlepša žena koju je
ikada videla. Takođe, smesta je shvatila, i bez ikakve senke sumnje -

da je potpuno luda. Slapovi crne kose uokvirivali su savršeno, donekle
arogantno lice, i padali joj niz ramena. Na tom izobilju kose, naheren
pod sumanutim uglom, stajao je pohabani somotski cilindar.

Ona nije stvarno tamo, a nije ni u mojoj glavi, takođe. Nemam
pojma kako je vidim, ali je ipak vidim i mislim da ona ne zna...

Ludača na prozoru se nasmešila, a kad su joj se usne razvukle u
osmeh, Abra je videla da u gornjoj vilici ima samo jedan zub,
monstruoznu pož utelu kljovu. Shvatila je da je to bila poslednja stvar
koju je Bredli Trevor video, i vrisnula je, vrisnula je najjač e š to mož e...
ali samo u sebi, jer joj se grlo zaključalo, a glasne žice sledile.

Zaž murila je. Kada je ponovo otvorila oč i, iskež ena ž ena belog lica
je nestala.

Nije tamo. Ali bi mogla da dođe. Zna za mene, i mogla bi da dođe.
U tom trenu, shvatila je ono što je morala znati čim je ugledala
napuštenu fabriku. Postoji samo jedna osoba koju može da pozove.
Samo jedna osoba koja bi mogla da joj pomogne. Ponovo je sklopila
oči, ali ne da se sakrije od užasne vizije koja je gledala u nju sa
prozora, već da pozove pomoć.
(TONI, POTREBAN MI JE TVOJ TATA! MOLIM TE, TONI, MOLIM TE!)
I dalje žmureći - ali sada osećajući toplinu suza na trepavicama i
obrazima - Abra je prošaputala: „Pomozi mi, Toni! Plašim se!“

OSMO POGLAVLJE

ABRINA TEORIJA
RELATIVITETA

1Poslednja dnevna vožnja na voziću „Helen Rajvington" zvala se
Krstarenje u suton, a često, kad nije bio na smeni u staračkom
domu, Den je upravljao kontrolama. Bili Friman, koji je vozio „Rajva“
približno dvadeset pet hiljada puta u toku svog radnog veka, bio je
oduševljen da mu ih prepusti.

„Nikad se ne umoriš od toga, zar ne?“, upitao je jednom prilikom
Dena.

„Pripiši to uskraćenom detinjstvu."
To nije bio pravi razlog, ne zaista, ali Den i njegova majka su se
mnogo seljakali unaokolo nakon što je presušila nadoknada od
osiguranja, a ona je često menjala poslove. Bez fakultetske diplome,
već ina tih poslova bila je slabo plać ena. Obezbeđivala im je krov nad
glavom i hranu na stolu, ali nikad nisu imali novca za bacanje.
Jednom - bio je u srednjoj š koli, a ž iveli su u Bradentonu, nedaleko
od Tampe - upitao ju je zašto se nikad ne viđa s muškarcima. Do tad je
već bio dovoljno star da zna da je njegova majka još uvek veoma
privlačna žena. Vendi Torens mu se tužno nasmešila i rekla: „Jedan
muškarac u životu mi je bio sasvim dovoljan, Deni. Osim toga, sada
imam tebe.“
„Koliko je znala o tvom opijanju?", upitao ga je Kejsi K. za vreme
jednog od njihovih susreta u ka iću „Sanspot". „Počeo si prilično rano,
zar ne?“
Den je morao da malo razmisli o tome. „Verovatno više nego što
sam ja znao u to vreme, ali nikad nismo pričali o tome. Mislim da se
plašila da započne razgovor o tome. Osim toga, nikad nisam upadao u
nevolje s policijom - bar ne tada - i maturirao sam s pohvalama."
Sumorno se nasmešio Kejsiju preko šolje s kafom. „Takođe, razume
se, nikad je nisam tukao. Pretpostavljam da je to predstavljalo bitnu

razliku."
Takođe, nikad nije dobio električni vozić, ali je osnovno načelo po

kojem su ž iveli Anonimni alkoholič ari glasilo: „Nemoj da piješ i sve ć e
krenuti nabolje." I iš lo je nabolje. Sada je imao najveć i vozić na svetu
koji bi deč ak mogao pož eleti, a Bili je bio u pravu: vož nja mu nikada
neće dosaditi. Pretpostavljao je da možda hoće za deset-dvadeset
godina, ali mislio je da će se verovatno čak i tada ponuditi da vozi
poslednju dnevnu vož nju, samo da upravlja „Rajvom" u suton, sve do
okretnice u Klaud Gapu. Vidik je bio spektakularan, a kada bi reka
Sako bila mirna (kakva bi obično bila nakon prolećnih bujica), sve
boje su se mogle videti dvaput, jednom iznad i jednom ispod. Sve je
bilo tiho na udaljenom kraju Rajvove trase; kao da bog zadržava dah.

Vož nje između Praznika rada i Kolumbovog dana, kada bi „Rajva"
garažirali preko zime, bile su najbolje. Više nije bilo turista, a šačica
putnika bili su samo Frejžerani koje je Den sad maltene sve znao po
imenu. Vikendima, kao večeras, bilo je manje od deset mušterija, što
mu je sasvim odgovaralo.

Kada je zaustavio „Rajva" na stanici u Malengradu, već je bio mrkli
mrak. Naslonio se na boč nu stranu prvog putnič kog vagona, s kapom
(s MASINOVOĐA DEN izvezenim crvenim koncem) naherenom na
glavi i poželeo malobrojnim putnicima laku noć. Bili je sedeo na
klupici, a žar cigarete mu je isprekidano osvetljavao lice. Mora da je
imao skoro sedamdeset, ali je izgledao dobro, potpuno se oporavio od
operacije trbušne duplje od pre dve godine i govorio da ne planira
skoro u penziju.

„Sta bih radio?" upitao je jednom prilikom kada je Den pokrenuo
tu temu. „Da se penzionišem na toj farmi smrti u kojoj radiš, i da
čekam da mi tvoj mačor dođe u posetu? Hvala, ali ne hvala."

Kada su dva-tri zadnja putnika siš la s vozić a i krenula, verovatno,
u potragu za restoranom, Bili je ugasio cigaretu i pridružio mu se.
„Odvešću ga u štalu. Osim ako ne želiš ti to da uradiš."

„Ne, samo napred. Dovoljno dugo si sedeo na guzici, besposlen.
Kada ćeš bataliti pljuge, Bili? Znaš da je doktor rekao da doprinose
tvom problemčiću sa stomakom."

„Smanjio sam na skoro nijednu na dan", reče Bili, ali oborivši
pogled na zemlju. Den je mogao tač no da sazna na koliko cigareta je
Bili smanjio - verovatno ne bi morao čak ni da ga dodirne da dobije tu

informaciju - ali nije. Jednog dana, proletos, video je klinca u majici
kratkih rukava sa osmougaonim saobrać ajnim znakom odš tampanim
na grudima. Umesto STOP, na znaku je pisalo PI. Kad ga je Den upitao
šta to znači, klinac mu je dobacio saosećajni osmeh, koji je verovatno
strogo č uvao za sredoveč nu gospodu. „Previš e informacija", rekao je.
Den mu se zahvalio, misleći: Priča mog života, mladiću.

Svi imaju tajne. Ovo je znao od najranijeg detinjstva. Pristojni ljudi
zaslužuju da čuvaju svoje, a Bili Friman je bio oličenje pristojnosti.

„Jesi li raspoložen za šolju kafe, Deno? Imaš li vremena? Neće mi
trebati ni deset minuta da stavim ovu kučku ukrevet."

Den je s ljubavlju dodirnuo bočnu stranu lokomotive. „Jašta, ali
pazi šta pričaš. Ona nije kučka, ona je dama...“

Utom mu je glava eksplodirala.

2Kada se osvestio, ležao je poleđuške na klupici na kojoj je Bili
donedavno pušio. Bili je sedeo pored njega, očigledno zabrinut.
Dovraga, izgledao je nasmrt preplašeno. U šaci je držao mobilni
telefon, a prsti su mu lebdeli iznad dugmića.

„Skloni to", reče mu Den. Reči su izašle u kreštavom graktanju.
Pročistio je grlo i pokušao ponovo. „Dobro sam.“

„Jesi li siguran? Isuse Hriste, mislio sam da te stre ila moždana
kap.“

Tako se i osećam.
Prvi put za mnogo godina, Den je pomislio na Dika Halorana,
svojevremeno glavnog kuvara u hotelu „Vidikovac". Dik je skoro
smesta znao da sinč ić Dž eka Torensa deli njegov talenat. Den se sada
zapitao da li je Dik možda i dalje živ. Skoro sigurno nije; već tada je
gurao šezdesetu.
„Ko je Toni?", upita ga Bili.
„A?“
„Rekao si: Molim te, Toni, molim te! Ko je Toni?"
„Tip koga sam znao dok sam pijančio." Kao improvizacija, to nije
bilo bogzna šta, ali to je bila prva stvar koja mu je pala na još uvek
ošamućeni um. „Dobar prijatelj."
Bili je još nekoliko sekundi gledao u osvetljeni ekran mobilnog
telefona, a zatim ga polako sklopio i stavio u dž ep. „Znaš , ne verujem

ti ni sekundu. Mislim da si imao jedan od svojih leševa. Kao onog
dana kada si saznao za moj...“ Potapšao se po trbuhu.

„Pa...“
Bili je podigao ruku u vazduh. „Ni reč viš e. To jest, ako si stvarno
dobro. I sve dok to nije nešto loše u vezi sa mnom. Jer hteo bih da
znam ako jeste. Nisam siguran da to važi za sve, ali u mom slučaju
važi, da znaš."
„Nije imalo nikakve veze s tobom." Den je ustao i sa zadovoljstvom
otkrio da ga noge sasvim ino drže. „Ali moraću da odložim tu kafu za
neki drugi put, ako nemaš ništa protiv."
„Taman posla. Moraš da se vratiš u svoju sobu i prilegneš. I dalje si
bled kao krpa. Sta god da je ovo bilo, bogami te je jako stre ilo." Bacio
je pogled na „Rajva". „Milo mi je što se nije desilo dok si sedeo za
upravljačem, kotrljajući se šezdeset na sat.“
„Pričaj mi o tome“, reče Den.

3Prešao je Kranmorsku aveniju do Rajvingtona, nameravajući da
posluša Bilijev savet i prilegne, ali umesto da prođe kroz kapiju
koja je vodila do prilaznog putića oivičenog cvetnim lejama, ka velikoj
viktorijanskoj kuć erini, odluč io je da još malo proš eta. Disanje mu se
unormalilo - on se unormalio - a noćni vazduh bio je opojan. Osim
toga, morao je da razmotri šta mu se upravo dogodilo, i to veoma
pažljivo.

Šta god da je bilo, bogami te je jako strefilo.
To ga je nateralo da ponovo pomisli na Dika Halorana, i na sve ono
što nikada nije ispričao Kejsiju Kingsliju. Niti će. Zlo koje je naneo Dini
i njenom sinu, ne učinivši ništa, bilo je ugnežđeno duboko u njemu,
kao umnjaci koji još nisu izbili, a tamo će i ostati. Ali kada je imao pet
godina, Deni Torens je bio onaj kome je naneto zlo - zajedno s
njegovom majkom, razume se - a njegov otac nije bio jedini krivac.
Tada Dik jeste učinio nešto. Da nije, Deni i njegova majka umrli bi u
„Vidikovcu". I dalje mu je bilo teš ko da misli o tim starim danima, još
jarko obojenih detinjim osnovnim bojama straha i už asa. Voleo bi da
nikad više ne pomisli na njih, ali je sada morao. Zato što... pa...
Zato što se sve vraća, i sve se plača. Možda je to sreća ili sudbina, ali
bilo kako bilo, sve se vraća. Šta mi je ono beše Dik rekao onog dana pre