Dr Sleep - Stephen King

šaka joj je pala sa usana. Prevrnula se na bok i navukla jorgan do
brade. Kad je zaspala, zamiš ljala je kako u punoj ratnič koj odež di jaš e
na belom pastuvu. Gospodin Vini Pu na noćnoj lampi gledao je sa svog
mesta na komodi, kao što je to radio još od vremena kada je Abra
imala četiri godine, bacajući prigušenu svetlost na njen levi obraz. To i
kosa su bili jedini delovi njenog tela koji su se i dalje videli.

U snovima je galopirala po prostranim poljima ispod četiri
milijarde zvezda.

10Rouz je nastavila da meditira do pola dva ujutru. Ostali
članovi Pravog čvora (sa izuzetkom Kecelje Eni i Velike Mo,
koje su pazile na Dedicu Flika) spavali su kao klade kad je odlučila da
je spremna. U jednoj ruci držala je fotogra iju Anistona, ne naročito
impresivnog grada u Nju Hempširu, odštampanu na računaru. U
drugoj je držala kanister. Mada u njemu nije ostalo ništa osim
najslabijeg daška pare, uopšte nije sumnjala da će to biti dovoljno.
Stavila je prste na ventil, spremajući se da ga olabavi.

Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo: Sabbatha hanti!
Mi smo izabrani: Lodsam hanti!
Mi smo srečnici: Cahanna risone hanti!
„Uzmi ovo i dobro to iskoristi, Rouzi devojko", kazala je. Kad je
odvrnula ventil, iz kanistera je pobegao kratak uzdah srebrnkaste
izmaglice. Udahnula je, pala natrag na jastuk i pustila da kanister
sklizne na tepih s tupim zvukom. Podigla je fotogra iju glavne ulice
Anistona do očiju. Ruka i šaka joj nisu bile sasvim tu, zato se činilo kao
da fotogra ija lebdi u vazduhu. Nedaleko od te glavne ulice, devojčica
je verovatno živela u Ričland kort. Spavaće snom pravednika, ali je
negde u njenom umu bila i Rouz Sešir. Pretpostavila je da devojčica ne
zna kako ona izgleda (ništa više nego što ona zna kako izgleda
devojčica... makar ne još uvek), ali je znala kako izgleda prisustvo
Rouz Sešira. Takođe, znala je u šta je Rouz gledala juče u Semovoj
samoposluzi. To je bio njen marker, njen ulaz.
Rouz je usredsređenim i sanjivim očima zurila u fotogra iju
Anistona, ali ono š to je zaista traž ila u mislima bio je š tand sa mesom,
gde je SVAKI KOMAD MESA KAUBOJSKI KOMAD VRHUNSKOG
KVALITETA. Tražila je samu sebe. I nakon kratke potrage, našla se.

Isprva tek čujni trag: zvuk muzike iz supermarketa. A zatim kolica. Iza
njih je sve i dalje bilo u mraku. To je u redu; ostalo će doći. Pratila je
muziku, sada odzvanjajuću i daleku.

Svuda tama, tama, tama, a onda malo svetlosti... pa još malo. Evo
ga središnji prolaz između rafova, koji se pretvorio u hodnik, a ona je
znala da je skoro ušla. Puls joj se ubrzao.

Lež eć i na krevetu, sklopila je oč i tako da balavica, ako shvati š ta se
dešava - što je malo verovatno, ali ne i nemoguće - ne vidi ništa.
Zastala je na nekoliko sekundi da se podseti šta su joj primarni ciljevi:
klinkino ime, tačan položaj, obim znanja, bilo ko kome je možda
kazala.

(zavrti se, svete)
Skupila je snagu i gurnula. Ovog puta osećaj okretanja nije bio
iznenađenje već nešto što je planirala i nad čime je imala potpunu
kontrolu. Na trenutak je i dalje bila u tom hodniku - cevovodu između
njihova dva uma - a onda se obrela u sobič ku u kojem je devojč ica s
kikama vozila bicikl i pevušila neku pesmicu. To je bio devojčicin san,
a Rouz ga je posmatrala. No, imala je pametnija posla od toga. Zidovi
prostorije nisu bili pravi zidovi, već ormani za dokumenta. Mogla je da
ih otvora po volji, pošto je sad bila unutra. Devojčica je bezbedno
sanjala u svojoj glavi, da ima pet godina i da vozi svoj prvi bicikl. To je
bilo veoma lepo. Samo ti nastavi da sanjaš, princezo.
Dete je proš lo pored nje, pevajuć i tra-la-la i ne videć i niš ta. Bicikl
je imao bočne pomoćne točkiće, ali su treperili, nestajali i vraćali se.
Pretpostavila je da princeza sanja dan kada je konačno naučila da vozi
bicikl bez njih. Uvek lep dan u životu deteta.
Uživaj u vožnji, draga, dok ja saznajem sve o tebi.
Pokrenuvši se sa samopouzdanjem, otvorila je jednu od fioka.
Istog trena kad je posegla rukom unutra, oglasio se alarm, toliko
glasan da od njega pucaju bubne opne, a bleštavo beli re lektori
obasjali su sobu, zasipajući je i toplotom i svetlošću. Prvi put posle
mnogo, mnogo godina, Rouz zvana Sešir, nekad davno Rouz O’Hara iz
Okruga Antrim u Severnoj Irskoj, bila je uhvaćena potpuno spuštenog
garda. Pre nego što je uspela da izvuče ruku, ioka se zalupila uz
tresak. Bol je bio straš an. Vrisnula je i trgla se unazad, ali nije mogla
da izvuče zarobljenu ruku.
Senka joj je skočila visoko na zid, ali bila je tu još jedna. Okrenula

je glavu i videla kako joj se devojčica približava. Samo što više nije
bila mala. Sada je bila devojka u kož nom grudnom oklopu sa zmajem
na grudima, kose uvezane plavom trakom. Bicikl je postao beli pastuv.
Beštijine oči su, poput očiju device-ratnice, blistale.

Devica-ratnica imala je i viteško turnirsko koplje.
(vratila si se, Den je rekao da hoćeš i stvarno jesi)
A onda - neverovatno za geakinju, pa čak i jednu s tolikom parom -
iskazala je uživanje.
(ODLIČNO)
Dete koje više nije bilo dete čekalo ju je u zasedi. Postavila je
klopku, nameravala je da je ubije... a s obzirom na njeno stanje
mentalne ranjivosti, verovatno je to i mogla.
Sakupivši svaku trunčicu snage, Rouz je uzvratila udarac, ne s
nekakvim kopljem iz stripova, već s ovnom za probijanje zidina, koji
je sa sobom nosio svu njenu snagu volje i godine iskustva.
(SKLANJAJ SE OD MENE, SKLANJAJ SE, JEBOTE, ŠTA GOD DA
MISLIŠ DA JESI, TI SI IPAK SAMO DEVOJČICA)
Devojčicina odrasla vizija same sebe - njen avatar - nastavila je da
dolazi, ali se štrecnula kad ju je pogodila Rouzina misao, a koplje se
zarilo u zid ormana za dokumenta tik levo od Rouz, umesto u njen
bok, gde je ciljalo.
Popišulja (Ona je samo obična popišulja, ponavljala je Rouz u sebi)
okrenula je konja i odstupila, a Rouz se posvetila ioci u kojoj joj je
bila zarobljena š aka. Sč epala ju je slobodnom rukom i povukla iz sve
snage, ignorišući bol. Fioka se isprva nije ni mrdnula. Onda je malo
popustila, a ona je uspela da izvuče zglob. Bio je izgreban i krvav.
Neš to drugo se deš avalo. U glavi je osetila leprš avi oseć aj, kao da
unutra leti neka ptičica. Kakvo je sad ovo novo sranje?
Očekujući da joj se to prokleto koplje svakog časa zarije u leđa,
cimnula je ruku svom snagom. Ruka joj je izletela napolje, a ona je
stisnula prste u pesnicu taman na vreme. Da je sačekala samo
trenutak duže, ioka bi ih odsekla kada se uz tresak zatvorila. Nokti su
joj bolno pulsirali, a znala je da će, kad bude imala priliku da ih
pogleda, biti ljubičasti od podlivene krvi.
Okrenula se. Devojka je nestala. Soba je bila prazna. No, lepršavi
osećaj u glavi se nastavio. Staviše, postajao je jači. Odjednom, bol u
ruci i zglobu više joj nije bio ni na kraj pameti. Ona nije bila jedina

koja se vozila na točku, i nije bilo bitno što su joj oči i dalje zatvorene
u stvarnom svetu, gde leži na svom francuskom krevetu.

Jebeno derište bilo je u drugoj sobi ispunjenoj ormanima s
dokumentima.

U njenoj sobi. U njenoj glavi.
Umesto da bude provalnik, Rouz je postala žrtva provale.
(IZLAZI ODATLE IZLAZI ODATLE IZLAZI ODATLE)
Lepršanje nije prestalo; ubrzalo se. Potisnula je paniku, pokušala
da se usredsredi i na jedvite jade nekako uspela. Taman dovoljno da
ponovo zavrti točak, iako je postao uvrnuto težak.
(zavrti se, svete)
Kad se zavrteo, osetila je kako joj se izluđujuće lepršanje u glavi
najpre smanjuje, a zatim u potpunosti prestaje kad je devojčica
zarotirana nazad odakle je došla.
Osim što to nije tačno, a situacija je kudikamo preozbiljna da bi se
upustila u luksuz samozavaravanja. Ti si došla k njoj. I ušetala pravo u
zamku. Zašto? Jer sije, uprkos svemu što si znala, potcenila.
Otvorila je oč i, uspravila se u sedeč i polož aj i spustila noge preko
ivice lež aja na tepih. Stopalom je zgazila prazni kanister i iznervirano
ga šutnula. Majica, koju je obukla pre nego što je legla, bila joj je kroz
mokra i zaudarala je na znoj. Miris je bio u potpunosti neprijatan. S
nevericom je pogledala u š aku, izgrebanu, krvavu i oteč enu. Nokti su
joj prelazili iz ljubičaste u crnu boju, a pretpostavljala je da će joj
najmanje dva otpasti.
„Ali nisam znala“, rekla je. „Nije bilo načina da znam.“ Mrzela je
cviljenje koje je č ula u svom glasu. To je bio glas mrzovoljne starice.
„Ama baš nikakvog načina."
Morala je da izađe iz svog prokletog vozila. Mož da je bilo najveć e i
najluksuznije na svetu, ali joj je trenutno izgledalo teskobno poput
mrtvač kog sanduka. Poš la je prema vratima, pridrž avajuć i se za stvari
radi ravnoteže. Pre nego što je izašla, bacila je pogled na sat na
instrument-tabli. Deset do dva. Sve se izdešavalo za svega dvadeset
minuta. Neverovatno.
Koliko je saznala pre nego što sam se oslobodila? Koliko mnogo zna?
Nije postojao način da to zasigurno ustanovi, ali bi čak i malo
znanja bilo opasno. Moraju da srede to derište, i to uskoro.
Zakoračila je na bledu mesečevu svetlost i.desetak puta duboko

udahnula svež noćni vazduh. Počela je da se oseća malo bolje, malo
više nalik sebi, ali nije mogla da se otarasi onog lepršavog osećaja.
Osećaja da se u njoj nalazi neko drugi - i to ni manje ni više nego geak
- i pretura po njenoj privatnosti. Bol je bio loš, a iznenađenje što je
zarobljena na takav način bilo je još gore, ali je najgore od svega bilo
poniženje i skrnavljenje. Kao da joj je nešto ukradeno.

Platićeš mi za to, princezo. Upravo si se zajebavala sa pogrešnom
kučkom.

Oblik se kretao ka njoj. Rouz je sedela na gornjem stepeniku svoje
kuće na točkovima, ali je sada ustala, napeta, spremna za bilo šta.
Mrač no oblič je se onda približ ilo, a ona je uvidela da je to Vrana. Na
sebi je imao donji deo pidžame i papuče.

„Rouz, mislim da bi bilo bolje da...“ Naglo je zaćutao. „Sta ti se, kog
đavola, desilo s rukom?"

„Pusti sad moju jebenu ruku", brecnula se. „Sta radiš ovde u dva
izjutra? Pogotovo kad si znao da ću biti zauzeta?"

„Radi se o Dedici Fliku", rekao je. „Kecelja Eni kaže da umire."

JEDANAESTO POGLAVLJE

TOUMI 25

1Umesto na osvež ivač vazduha s mirisom borovine i cigare marke
„Alkazar“, litvud Dediče Flika je tog jutra smrdeo na govna,
bolest i smrt.

Takođe je bio krcat. Bilo je prisutno najmanje desetak članova
Pravog čvora, pojedini okupljeni oko starčeve postelje, ali ih je mnogo
više sedelo ili stajalo u dnevnom boravku i pilo kafu. Ostali su bili
napolju. Svi su izgledali ošamućeno i nervozno. Pravi čvor nije
navikao na smrt u porodici.

„Razidite se“, reče im Rouz. „Vrano i Oraše - vas dvojica ostanite."
„Pogledaj ga“, reče Peti Zutać drhtavim glasom. „Pogledaj te tačke!
I ciklira kao lud, Rouz! O bože, ovo je užasno!"
„De de“, reč e joj Rouz. Govorila je než no, i uteš no stisnula Peti za
rame, iako je ž elela da iš utira njeno debelo kokni dupe napolje. Peti je
bila debela alapača, dobra ni za šta drugo osim da greje Berijevu
postelju, a verovatno ni u tome nije bila naročito dobra.
Pretpostavljala je da je Peti bila stručna jedino za zvocanje, to jest
kada nije bila nasmrt preplašena.
„Hajde, narode", reče Vrana. „Ako če Dedica stvarno umreti, ne
mora to da uradi pred publikom."
„Izvući će se", reče Sem Harfaš. „Zilaviji od Cerkeza, takav je
Dedica Flik.“ Međutim, prebacio je ruku preko ramena Babe Baćuške,
koja je izgledala skršeno, i na tren je čvrsto pribio uz sebe.
Pokrenuli su se, a neki su bacili zadnji pogled preko ramena pre
nego što su sišli niz stepenice da se pridruže ostalima. Kada ih je
ostalo samo troje, Rouz je prišla ležaju.
Dedica Flik je zurio u nju ne videći je. Usne su mu se povukle s
desni. Veliki pečati ine sede kose opali su na jastučnicu, dajući mu
izgled bolesnog psa. Oči su mu bile ogromne, vlažne i ispunjene
bolom. Bio je nag, ne računajući bokserice, a koščato telo su mu

prekrivali crveni pečati koji su ličili na bubuljice ili ujede insekata.
Okrenula se ka Orahu i upitala: „Šta je to, dovraga?“
„Koplikove pege“, odgovorio je. „Meni barem tako izgledaju.

Obično se nalaze u ustima.“
„Pričaj na engleskom."
Orah je provukao šake kroz proređenu kosu. „Mislim da ima male

boginje."
Rouz je šokirano otvorila usta, a zatim se graktavo nasmejala. Nije

htela da stoji tamo i sluša to sranje; želela je da uzme aspirin zbog
svoje šake, koja je bolno pulsirala sa svakim otkucajem srca.
Neprestano je razmiš ljala o tome kako izgledaju š ake likova iz crtać a
kada ih neko lupi čekićem po njima. „Mi ne dobijamo geačke bolesti!"

„Pa... ranije nikad nismo."
Prostrelila ga je pogledom. Zelela je svoj šešir, ali je ostao u
ertkruzeru.
Orah reče: „Mogu samo da kažem ono što vidim, a to su male
boginje, takođe poznate i kao rubeole."
Geačka bolest po imenu rubeole. Ala je to jebeno savršeno.
„To je obično... sranje!"
Orah se lecnuo, a zašto i ne bi? Zvučala je kreštavo čak i samoj
sebi, ali... ah, Isuse bože, male boginje? Najstariji član Pravog čvora
umire od dečje bolesti od koje čak ni klinci više ne obolevaju?
„Onaj klinac iz Ajove, koji je igrao bejzbol, imao je nekoliko
tačkica na sebi, ali mi nikad nije palo na pamet... zato što - ah, kao što
kažeš. Mi ne dobijamo njihove bolesti."
„To je bilo pre nekoliko godina!"
„Znam. Sve što mi pada na pamet jeste da je to bilo u njegovoj pari,
u nekoj vrsti mirovanja. Postoje boleštine koje to rade, znaš. Leže
pasivno, ponekad godinama, a onda naprasno izbiju."
„Možda kod geaka!" Neprestano se vraćala na to.
Orah je samo zavrteo glavom.
„Ako je Dedica ima, zašto je nemamo svi? Jer te dečje bolesti -
varič ele, rubeole, zauš ke - prolaze kroz geač ku decu kao govno kroz
gusku. To nema smisla." Onda se okrenula ka Vrani Dediju i istog
trena porekla samu sebe. „Sta si, jebote, mislio kada si pustio gomilu
njih da stoje oko kreveta i udišu njegov vazduh?"
Vrana je slegnuo ramenima, a oči mu nijedne sekunde nisu

napuš tale drhtavog starca na krevetu. Njegovo uzano i naoč ito lice je
bilo zamišljeno.

„Stvari se menjaju", reč e Orah. „Samo zato š to smo pre pedeset ili
sto godina bili imuni na geačke bolesti ne znači da smo imuni i danas.
Koliko nam je poznato, ovo je možda sasvim prirodan proces."

„Hoć eš da mi kaž eš da postoji neš to prirodno u ovome?" Pokazala
je na Dedicu Flika.

„Usamljeni slučaj ne predstavlja epidemiju", reče Orah, „ali posredi
može biti i nešto drugo. Međutim, ako se ovo ponovo dogodi,
moraćemo obolelog da stavimo u karantin."

„Da li bi to pomoglo?"
Prilično dugo je oklevao. „Ne znam. Možda svi mi to stvarno već
imamo. Možda je to nalik podešenom satnom alarmu ili dinamitu s
tajmerom. Sudeći prema najnovijim naučnim teorijama, to je način na
koji geaci stare. Zive i žive, skoro nepromenjeni, a onda se nešto
isključi u genima. Počnu da se pojavljuju bore i odjednom su im
potrebni štapovi da bi hodali."
Vrana je posmatrao Dedicu. „Evo ga, odlazi. Jebote!"
Kož a Dedice Flika postajala je mleč nobela. Zatim napola providna.
Dok se kretala ka potpunoj prozirnosti, Rouz je mogla da vidi njegovu
jetru, sparušene sivo-crne vreće pluća, pulsirajući crveni čvor srca.
Videla je vene i arterije nalik auto-putevima na GPS-u. Mogla je da vidi
optičke nerve koji su povezivali oči s mozgom. Izgledali su kao
utvarne vrpce.
Onda se vratio. Oči su mu se pomerile, uhvatile njen pogled,
zadržale ga. Ispružio je ruku i uhvatio je za nepovređenu šaku. Njen
prvi impuls bio je da ustukne - ako Dedica odista ima ono što Orah
kaž e da ima, bio je zarazan - ali š ta ima veze, dođavola. Ako je Orah u
pravu, svi su već izloženi virusu.
„Rouz", prošaputao je. „Ne napuštaj me.“
„Neću.“ Sela je pored njega na krevet i preplela prste sa njegovim.
„Vrano?"
„Da, Rouz."
„Paket koji si poslao u Sterbridž - zadržaće ga, zar ne?"
„Jašta."
„U redu, pregrmećemo ovo. Ali ne smemo čekati predugo.
Devojčica je mnogo opasnija nego što sam mislila." Uzdahnula je,

„Zašto nesreća nikad ne dolazi sama?"
„Da li ti je ona nekako uradila to s rukom?"
To je bilo pitanje na koje nije želela direktno da odgovori. „Neću

moći da idem s vama jer sada zna kako izgledam." Takođe, pomislila
je, ali nije izgovorila, zato što, ako ovo zbilja jeste ono što Orah misli da
jeste, ostalima ću biti potrebna da izigravam Majku Hrabrosti. „Ali
moramo da je imamo. To je važnije od svega."

„Zašto?"
„Ako je preležala male boginje, imaće geački imunitet na njih. To
bi moglo da učini njenu paru korisnom."
„Klince danas vakcinišu protiv svih tih sranja", reče Vrana.
Klimnula je glavom. „I to bi moglo da upali."
Dedica Flik je ponovo poč eo da ciklira. Bilo je to teš ko gledati, ali
se prisilila da gleda. Kad viš e nije mogla da vidi starč eve organe kroz
krhku kož u, pogledala je u Vranu i podigla oteč enu i izgrebanu š aku u
vazduh.
„Takođe... moramo joj očitati i bukvicu."

2Kad se Den u ponedeljak probudio u svojoj sobi u tornjiću,
raspored je još jednom bio obrisan s njegove table, a zamenila ga
je Abrina poruka. Na vrhu je stajao i smajli. Svi zubi su se videli, što
mu je davalo radostan izgled.

Došla je! Bila sam spremna i povredila sam je!
STVARNO JESAM!!

Zaslužila je to, zato URAA!!!
Moram da pričam s tobom, ali ne ovako ili preko interneta.

Na istom mestu kao i prošli put, u 15.00.

Den je ponovo legao na krevet, šakom prekrio oči i potražio je.
Našao ju je u šetnji do škole s tri prijateljice, što mu je delovalo
opasno. I za prijateljice, baš kao i za samu Abru. Nadao se da je Bili
tamo, i na oprezu. Takođe se nadao da će Bili biti diskretan i da ga
neki preterano revnosni i radoznali komšija neće označiti kao
sumnjivog lika.

(Mogu da dođem, Džon i ja ne polazimo do sutra, ali mora da bude
brzo i moramo da budemo pažljivi)

(da, okej, dobro)

3Den je još jednom sedeo na klupi ispred Gradske biblioteke u
Anistonu kada se Abra pojavila, odevena za školu, u crvenom
dž emperu i modernim crvenim patikama. U ruci je nosila ranac. Cinilo
mu se kao da je porasla dva-tri centimetra otkako ju je video poslednji
put.

Mahnula mu je. „Ćao, striče Dene!"
„Zdravo, Abra. Kako je bilo u školi?"
„Super! Dobila sam peticu iz biologije!"
„Sedi na minut i ispričaj mi sve o tome."
Priš la je klupi, toliko puna gracioznosti i energije da se č inilo kao
da pleše. Bleštavih očiju, rumenih obraza, zdrava tinejdžerka čiji svi
sistemi pokazuju zeleno. Sve u vezi s njom govorilo je: Priprema,
pozor, sad! Nije bilo razloga da se zbog toga oseća nelagodno, ali se
ipak osećao. Nešto je bilo i dobro: neupadljivi ford pikap bio je
parkiran pola bloka dalje, a starac iza volana srkao je kafu za poneti i
čitao časopis. To jest, činilo se kao da čita časopis.
(Bili?)
Nije bilo odgovora, ali je starac na časak podigao pogled s
časopisa, a to je bilo dovoljno.
„Dobro“, tiho reče Den. „Hoću da čujem tačno šta se dogodilo."
Ispričala mu je za zamku koju je postavila, i koliko dobro je to
uradila. Slušao je zapanjen, diveći joj se... i s tim rastućim osećajem
nelagode. Zabrinjavalo ga je njeno samopouzdanje u svoje
sposobnosti. To je bilo samopouzdanje jednog deteta, a ljudi s kojima
su imali posla nisu bili deca.
„Rekao sam ti samo da postaviš alarm", kazao je nakon što je
završila.
„Ovo je bilo bolje. Ne znam da li bih mogla da krenem na nju na
takav način da se nisam pretvarala da sam Deneris iz Igre prestola, ali
mislim da bih. Jer je ubila bejzbol dečaka i mnoge druge. Takođe, zato
što..." Osmeh joj se prvi put pokolebao. Dok je pričala svoju priču, Den
je video kako će izgledati kad bude imala osamnaest. Sad je video
kako je izgledala kada je imala devet godina.
„Zato što..."

„Ona nije ljudsko bić e. Niko od njih nije. Mož da su nekada bili, ali
više nisu." Ispravila je ramena i zabacila kosu unazad. „Ali ja sam
snažnija. Ona je to znala, takođe."

(mislio sam da te je odgurnula)
Namrštila se, iznervirana, protrljala usta, a zatim uhvatila svoju
ruku kako to radi i spustila je u krilo. Zatim ju je uhvatila drugom
šakom. Bilo je nečega poznatog u vezi s tim gestom, ali zašto i ne bi
bilo? Video je kako to radi i ranije. Sada je imao preče brige na pameti.
(sledeći put ću biti spremna ako bude sledećeg puta)
To mož e biti istina. Ali ako bude sledeć eg puta, ž ena sa š eš irom ć e
takođe biti spremna.
(samo želim da budeš oprezna)
„Hoću. Sigurno." To je, naravno, bilo nešto što svi klinci govore da
umire odrasle osobe u svom ž ivotu, ali je ipak uč inilo da se Den oseti
bolje. Malčice, u svakom slučaju. Osim toga, tuje bio i Bili u svom F-
150, sa izbledelom crvenom farbom.
Oči su joj ponovo zaplesale. „Saznala sam mnogo toga. Zbog toga
sam morala da se vidim s tobom."
„Šta to?"
„Ne gde se nalazi, nisam stigla toliko daleko, ali sam otkrila... vidiš,
kada je bila u mojoj glavi, ja sam bila u njenoj. Kao trampa svesti,
znaš? Glava joj. je bila puna ioka, kao da sam u katalogu najveće
biblioteke na svetu, iako sam to mož da videla na takav nač in zato š to
je ona to tako videla. Da je gledala u monitore računara u mojoj glavi,
ja bih možda videla monitore."
„U koliko njenih fioka si zavirila?"
„Tri. Možda četiri. Sebe zovu Pravi čvor. Većina njih su stari, i
zaista su nalik vampirima. Traž e decu kao š to sam ja. I kao š to si ti bio,
pretpostavljam. Samo š to ne im piju krv, već udiš u ono š to izlazi dok
ta posebna deca umru." Zgađeno je zadrhtala. „Sto ih više povrede, to
je ta tvar snažnija. Zovu je parom."
„Crvena je, zar ne? Crvena ili crvenkastoružičasta?"
Bio je siguran u to, ali se Abra namrštila i zavrtela glavom. „Ne,
bela je. Blistavi beli oblak. Nema ničeg crvenog u vezi s njom. I slušaj,
mogu da je uskladište! Ono što ne iskoriste, skupljaju u stvarčice nalik
termosima. Ali je nikad nemaju dovoljno. Gledala sam jednom emisiju
o ajkulama? Rekli su da su ajkule uvek u pokretu jer nikad nemaju

dovoljno da jedu. Mislim da je Pravi čvor sličan njima." Napravila je
grimasu. „Rđavi su, nego šta."

Bela tvar. Ne crvena, već bela. To i dalje mora da je bilo ono što je
stara sestra zvala „dahtaj“, ali drugačije vrste. Jer dolazi iz zdravih
mladih ljudi umesto iz staraca koji umiru od skoro svake bolesti koje je
njihovo meso nasledilo? Jer su bili ono što je Abra nazvala posebnom
decom? I jedno i drugo?

Klimnula je glavom. „I jedno i drugo, verovatno."
„Dobro. No, najvažnije od svega jeste to što znaju za tebe. Ona
zna."
„Malo se plaše da bih mogla nekome da ispričam za njih, ali ne
mnogo."
„Zato što si samo klinka, a klincima niko ne veruje."
„Tako je." Oduvala je šiške sa čela. „Momo bi mi poverovala, ali
ona ć e umreti. Ona dolazi u tvoj stranač ki dom, Dene. Hoć u da kaž em,
starački dom.
Pomoći ćeš joj, jelda? Ako ne budeš u Ajovi?"
„Kako god mogu. Abra - da li dolaze po tebe?"
„Mož da, ali ako to urade, to neć e biti zbog onoga š to znam o njima.
Uradiće to zbog onoga što jesam." Njena sreća je isparila kada se
suočila s tim oči u oči.
Opet je protrljala usta, a kada je spustila ruku, usne su joj bile
razdvojene u besnom osmehu. Ova devojka ima kratak itilj, pomisli
Den. Mogao je da se poistoveti s tim. I sam je imao kratak itilj. To ga
je mnogo puta uvalilo u probleme.
„Ona, doduše, neće doći. Ta gadura. Zna da je sada poznajem, i da
ću je osetiti ako mi priđe blizu, jer smo u neku ruku povezane. Ali
postoje drugi. Ako oni dođu po mene, povrediće svakoga ko im stane
na put!"
Uzela je njegove šake u svoje i snažno ih stisnula. To ga je
zabrinulo, ali nije pokušao da izvuče šake iz njenih. Trenutno joj je
bilo potrebno da dodirne nekoga kome veruje.
„Moramo da ih zaustavimo tako da ne mogu da povrede mog tatu
ili moju mamu, ili nekog od mojih prijatelja. I kako ne bi ubili više
nijedno dete."
Na trenutak je uhvatio jasnu sliku iz njenih misli - ne poslatu, već
prosto tamo u prvom planu. To je bio kolaž fotogra ija. Deca, na

desetine klinaca, ispod naslova JESTE LI ME VIDELI? Pitala se koliko
njih je uhvatio Pravi čvor i ubio zarad njihovog poslednjeg dahtaja -
opscenog delikatesa kojim se hrani ta žgadija - i koliko su ih ostavili
da leže u neobeleženim grobovima.

„Moraš da nađeš tu rukavicu za bejzbol. Ako je imam, moć i ć u da
otkrijem gde je Beri Zutić . Znam da hoć u. A ostali ć e biti tamo gde je
on. Ako ne možeš da ih ubiješ, bar možeš da ih prijaviš policiji. Nađi
mi tu rukavicu, Dene, molim te.“

„Ako je tamo gde kaž eš da jeste, nać i ć emo je. Ali u međuvremenu,
Abra, moraš da se paziš.“

„Hoć u, ali mislim da neć e opet pokuš ati da mi se uš unja u glavu."
Abrin osmeh se ponovo pojavio. Den je u tom osmehu video ž estoku i
nemilosrdnu ratnicu u čijoj koži je Abra ponekad zamišljala da se
nalazi - Deneris ili koja god. „Ako pokuša, zažaliće!"

Odlučio je da ne forsira. Sedeli su na klupi dugo koliko se
usuđivao. U stvari, duže. „Postavio sam i svoj bezbednosni sistem
zarad tvoje odbrane. Ako pogledaš u mene, pretpostavljam da ćeš
otkriti š ta je u pitanju, ali ne ž elim to da uradiš . Ako neko drugi iz tog
Cvora pokuš a da ti rovari po glavi - ne ž ena sa š eš irom, već neko drugi
- ne mogu saznati ono što ne znaš."

„Oh. Okej." Uvideo je da Abra razmišlja o tome kako će svako ko to
pokuša gorko zažaliti, a to je povećalo njegovu nelagodnost.

„Samo.. ako se nađeš u škripcu, iz sve snage vikni: Bili. Jesi li
ukapirala?"

(da, onako kako si ti jednom pozvao svog prijatelja Dika)
Malo se lecnuo. Abra se nasmešila. „Nisam virila; samo sam..."
„Razumem. A sada mi reci još nešto pre nego što pođeš."
„Šta?"
„Jesi li zaista dobila peticu iz biologije?"

4U petnaest do osam tog ponedeljka predveč e, Rouzin voki-toki je
zakrčao i oživeo. Bio je to Vrana. „Bolje dođi ovamo", kazao je.
„Dešava se!"

Pravi čvor stajao je okupljen u tihom krugu oko Dedičine kuće na
točkovima. Rouz se (sada noseći svoj cilindar pod uobičajenim uglom
koji prkosi gravitaciji) probila kroz njih, zastavši usput da zagrli Endi,

a onda se popela uz stepenike, pokucala jednom i ušla. Orah je stajao
pored Velike Mo i Kecelje Eni, dve Dedičine nevoljne bolničarke.
Vrana je sedeo na uznožju kreveta. Ustao je kad je ona ušla. Ove
večeri pokazivao je svoje godine. Oko usta je imao duboke bore i
nekoliko sedih vlasi u crnoj kosi.

Moramo da uzmemo paru, pomisli Rouz. A kada se ovo okonča,
hoćemo.

Dedica Flik je sada ciklirao munjevitom brzinom: najpre providan,
zatim ponovo vidljiv, a onda providan. Međutim, svaki period
prozirnosti bivao je sve duž i, i sve već i deo njega je iš č ezavao. Rouz je
uvidela da zna šta mu se dešava.

Oči su mu bile razrogačene i preplašene; telo mu se uvijalo i grčilo
od bola pramena kroz koje je prolazilo. Uvek je dopuštala sebi da
veruje, negde duboko u umu, u besmrtnost Pravog čvora. Da, na
svakih pedeset godina ili tu negde, neko bi umro - kao onaj veliki glupi
Holanđanin, Ruke Sebi Hans, koga je ubio sruš eni stub dalekovoda u
oluji u Arkanzasu, nedugo nakon završetka Drugog svetskog rata; ili
Kejti Krpica, koja se udavila; ili Tomi Teretnjak - ali to su bili izuzeci.
Oni koji bi umrli najčešće bi izgubili život zbog vlastitog nemara.
Oduvek je verovala u to. A sada je uvidela da je bila budalasta kao i
geačka deca koja se grčevito drže verovanja u Deda Mraza ili
Uskršnjeg Zeca.

Dedica je ponovo postao čvrst, ječeći, plačući i drhteći. „Učini da
prestane, Rouzi, učini da prestane. Boli..."

Pre nego što je uspela da odgovori - a uistinu, šta bi uopšte mogla
da mu kaž e? - opet je poč eo da bledi, sve dok od njega nije ostalo niš ta
sem skice kostiju i izbuljenih, lebdečih očiju. One su bile najgore.

Pokušala je da ostvari kontakt umom i tako ga uteši, ali nije imala
za šta da se uhvati. Na mestu gde je oduvek bio Dedica Flik - često
džangrizav, ponekad drag - sada se nalazila samo hrpa izlomljenih
slika. Povukla se, uzdrmana. Ponovo je pomislila: Ovo se ne dešava.

„Možda bi trebalo da mu prekratimo muke“, reče Velika Mo.
Zarivala je nokte u Eninu podlakticu, ali se činilo kao da Eni to ne
oseć a. „Da mu damo injekciju, ili neš to. Imaš neš to u svojoj torbi, zar
ne, Orahu? Mora da imaš.“

„Cemu?“ Orahov glas bio je promukao. „Možda ranije, ali sada je
prekasno. Više nema sistem po kojem bi neka droga mogla da kruži.

Ako mu ubrizgam injekciju u ruku, pet sekundi kasnije ćemo videti
kako tečnost natapa posteljinu. Najbolje je da prosto pustimo da ide
svojim tokom. Neće dugo trajati.“

Niti je trajalo dugo. Rouz je izbrojala još četiri puna ciklusa. U
petom su i kosti nestale. Očne jabučice videle su se još trenutak-dva,
zureći najpre u nju, a zatim u Vranu Dedija. Lebdele su iznad jastuka, i
dalje spljoštenog težinom njegove glave i umazanog „vajldrut krim oil“
tonikom za kosu, koji je Dedica naizgled imao u neograničenim
zalihama. Setila se kako joj je Alava G. jedanput kazala da ga je kupio
preko Ibeja. Preko Ibeja, za ime sveta!

Zatim, polako, oči su takođe nestale. Osim što, naravno, nisu zaista
nestale; znala je da će ih videti u snovima kasnije u toku noći. Baš kao
i ostali okupljeni oko Dedičine smrtne postelje. Ako noćas uopšte
budu mogli da spavaju.

Cekali su, niko u potpunosti ubeđen da se starac neće pojaviti pred
njima kao duh Hamletovog oca, ili Dž ejkob Marli, ili neko drugi, ali se
video samo oblik njegove iš č ezle glave na jastuku, mrlje od tonika za
kosu i ispumpane bokserice, uneređene urinom i izmetom.

Mo je briznula u plač i zakopala lice u bujne grudi Kecelje Eni. Oni
koji su čekali napolju su je čuli, a jedan glas (Rouz nikad neće saznati
čiji) počeo je da napeva. Drugi mu se priključio, a zatim i treći, pa
četvrti. Ubrzo su svi naricali pod zvezdama, a Rouz je duž kičme
osetila ledene ž marce jeze. Ispruž ila je ruku, pronaš la Vraninu š aku i
stisla je.

Eni se pridružila napevu. Mo je bila sledeća, a reči su joj bile
prigušene suzama. Potom Vrana. Rouz Sešir je duboko udahnula
vazduh i dodala svoj glas njihovim. Lodsam hanti, mi smo izabrani!

Sahanna risone hanti, mi smo srečnici!
Sabbatha hanti, sabbatha hanti, sabbatha hanti!
Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo!

5Kasnije, Vrana joj se pridružio u njenom ertkruzeru. „Zaista ne
ideš na istok, zar ne?“
„Ne. Ti ćeš biti glavni.“
„Šta ćemo sada da radimo?"
„Ož alić emo ga, naravno. Naž alost, mož emo da mu damo svega dva

dana.“
Tradicionalni period žalosti bio je sedam dana: bez jebanja, bez

praznih priča, bez uzimanja pare. Samo meditacija. A potom krug
opraštanja, kada će svi istupiti i ispričati poneko sećanje na Dedicu
Dž onasa Flika i odreć i se jednog predmeta koji su dobili od njega, ili
koji su povezivali s njim (Rouz je već odabrala svoj: prsten s keltskom
š arom, koji joj je Dedica poklonio u vreme kada je ovaj deo Amerike
još bio indijanska zemlja, a ona bila poznata kao Irska Ruž a). Kada bi
neki član Pravog čvora umro, nikad nije postojalo telo, tako da su
sahranjivali te uspomene. Umotali bi predmete u belo platno i
zakopali.

„Dakle, kada polazi moja grupa? U sredu noću ili u četvrtak
ujutru?“

„U sredu noć u." Zelela je devojč icu š to pre. „Vozite pravo ka cilju.
Siguran si da će čuvati sedativ u poštanskom pretincu u Sterbridžu?"

„Da. Ne moraš da se brineš o tome."
Neću prestati da se brinem sve dok ne vidim tu malu kučku kako
leži u sobi tik preko puta moje, nadrogiranu do zuba, vezanu lisicama i
punu ukusne pare.
„Koga vodiš sa sobom? Imenuj ih."
„Oraha, Džimija Cifru, ako možeš da ga se odrekneš..."
„Mogu. Koga još?"
„Zmijski Ujed Endi. Ako budemo morali nekoga da uspavamo, ona
to mož e da uradi. I Zutać a. Njega svakako. On je naš najbolji lokator,
pošto više nema Dedice. Mislim, posle tebe."
„Bezuslovno ga povedi, ali ti neće trebati lokator da pronađeš ovu
devojčicu", rekla mu je. „To neće biti problem. Takođe, biće vam
dovoljno samo jedno vozilo. Uzmi Stimhed Stivov vinebago."
„Već sam pričao s njim o tome."
Klimnula je glavom, zadovoljna. „Još nešto. U Sajdvajnderu postoji
zabačena radnjica Distrikt X.“
Vrana je upitno izvio obrve. „Porno-palata s lutkom na
naduvavanje u izlogu?"
„Vidim da znaš za nju.“ Ton Rouzinog glasa bio je suvoparan. „A
sad me dobro slušaj, Dedi.“
Vrana je načuljio uši.

6Den i Džon Dalton poleteli su iz Logana u utorak ujutru, taman
kad je sunce izlazilo. Promenili su avione u Mem isu i sleteli u De
Mojn u 11.00 po centralnoj vremenskoj zoni, na dan koji je više
nalikovao sredini jula nego poznom septembru.

Den je proveo prvi deo leta iz Bostona do Mem isa pretvarajući se
da spava kako ne bi morao da se nosi sa sumnjama i preispitivanjima
stavova koji su, oseć ao je, kao korov bujali u Dž onovom umu. Negde
iznad Apstejt Njujorka, prestao je da se pretvara i zaista zaspao. Dž on
je takođe prespavao let od Mem isa do De Mojna, tako da je to bilo u
redu. A kada su se obreli u Ajovi, kotrljajući se prema gradiću
Frimanu u totalno nenametljivom fordu fokusu, Den je osetio da je
Džon potisnuo svoju sumnjičavost. Za sada, makar. Zamenile su je
radoznalost i nelagodno uzbuđenje.

„Deč aci u lovu na blago“, reč e Den. On je duž e dremao, tako da je
najpre on vozio. S obe strane promicala su polja kukuruza, sada viš e
žutog nego zelenog.

Džon se malo lecnuo. „A?“
Den se nasmešio. „Nije li to ono o čemu si razmišljao? Da smo nalik
dečacima u lovu na blago ?“
„Prilično si prokleto jeziv, Danijele."
„Pretpostavljam. Navikao sam se na to.“ To nije bilo sasvim tačno.
„Kada si otkrio da možeš da čitaš misli?"
„To nije puko čitanje misli. Isijavanje je jedinstveno
promenljivtalenat. Ako je uopšte talenat. Ponekad - veoma često - više
liči na gnojni čir. Siguran sam da bi Abra rekla to isto. A što se tiče
toga kada sam otkrio... Nikad. Oduvek ga imam. Došlo je u
originalnom pakovanju."
„A ti si pio da ga utuliš."
Debeli detlić je s opuštenom neustrašivošću leteo preko druma
150. Den je skrenuo da ga izbegne, a detlić je nestao u kukuruziš tu, i
dalje ne ž ureć i. Ovde je bilo lepo, nebo je izgledalo hiljadu kilometara
duboko, a na vidiku nije bilo nijedne planine. Nju Hempšir je bio u
redu, i Den je poč eo da ga gleda kao dom, ali ć e se ipak uvek oseć ati
lagodnije u nizijama. Bezbednije.
„Znaš da to nije to, Džoni. Zbog čega svi alkoholičari piju?"
„Zato što su alkoholičari?"

„Pogodak. Ne može biti jednostavnije. Prosej psihološko
proseravanje i ostaje ti gola istina. Pijemo jer smo pijandure.“

Džon se nasmejao. „Kejsi K. ti je stvarno isprao mozak.“
„Pa, tu je takođe i nasledni faktor“, reče mu Den. „Kejsi ga uvek
zanemaruje, ali je ipak tu. Da li je tvoj otac pio?“
„I on, i moja draga majka. Njih dvoje mogli su sami da održavaju
kantri klub u poslu. Sećam se dana kada je majka skinula tenisku
haljinu i skočila u bazen s nama klincima. Muškarci su tapšali. Moj
otac je mislio da je to straobalno smeš no. Ja, ne baš toliko. Imao sam
devet, i sve dok nisam otišao na koledž, bio sam dečko sa striptiz
mamom. A tvoji?“
„Moja majka je mogla da uzme ili ostavi. Ponekad je sebe zvala
Dva Piva Vendi. Moj otac, međutim... jedna čaša vina ili limenka
badvajzera, i terevenka nema kraja.“ Bacio je pogled na merač
pređenog puta i uvideo da treba da prevale još šezdeset pet
kilometara. „Hoć eš li da č uješ jednu prič u? Prič u koju nikada nikome
nisam ispričao. Trebalo bi da te upozorim, uvrnuta je. Ako misliš da
isijavanje počinje i završava se s tričavim sranjima poput telepatije,
silno grešiš.“ Zastao je. „Ima još svetova pored ovog.“
„Ti si... ovaj... video te druge svetove?“ Den je izgubio kontakt s
Dž onovim umom, ali je dr Dž . odjednom delovao malo nervozno. Kao
da bi tip na sedištu pored njega iznenada mogao da zavuče ruku u
košulju i proglasi se reinkarnacijom Napoleona Bonaparte.
„Ne, več samo neke ljude koji tamo žive. Abra ih zove ljudima-
duhičima. Želiš li da čuješ priču ili ne?“
„Nisam siguran da želim, ali možda bi trebalo."
Den nije znao koliko bi ovaj pedijatar iz Nove Engleske poverovao
u priču o zimi koju je porodica Torens provela u hotelu „Vidikovac",
ali je shvatio da ga nije mnogo briga. I sama priča o tome u
neupadljivom automobilu, ispod bleštavog neba Srednjeg zapada, biće
dovoljno dobro. Postojala je jedna osoba koja bi poverovala u sve to,
ali je Abra bila premlada, a priča previše strašna. Ali odakle da počne?
Od Dž eka Torensa, pretpostavljao je. Duboko nesreć nog č oveka, koji
je omanuo kao nastavnik, pisac i muž . Kako ono igrač i bejzbola zovu
tri ispadanja u nizu? Zlatni sombrero? Denov otac je imao samo jedan
znač ajan uspeh: kada je napokon kucnuo č as - trenutak prema kome
ga je „Vidikovac" gurao od njihovog prvog dana u hotelu - odbio je da

ubije svog sina. Ako postoji prikladan epitaf za njega, to bi bio...
„Dene?“
„Moj otac je pokuš ao", kazao je. „To je najbolje š to mogu da kaž em

za njega. Najzlonamerniji duhovi u njegovom životu dolazili su u
bocama. Daje pokuš ao sa AA, stvari bi mož da ispale mnogo drugač ije.
Ali nije. Mislim da moja majka uopšte nije ni znala da postoji tako
nešto, ili bi mu sigurno predložila da pokuša s tim. Do vremena kad
smo otišli u hotel Vidikovac, gde mu je prijatelj našao posao zimskog
čuvara, njegova slika mogla je da stoji u rečniku pored de inicije suvi
pijanac.“

„Tamo su bili duhovi?"
„Da. Video sam ih. On nije, ali ih je oseć ao. Mož da je imao i vlastito
isijavanje. Verovatno jeste. Mnogo toga je nasledno, na kraju krajeva,
a ne samo sklonost prema alkoholizmu. A oni su radili na njemu.
Mislio je da oni - ljudi-duhić i - ž ele njega, ali to je bila samo još jedna
laž . Zapravo su ž eleli malog deč aka s velikim isijavanjem. Isto kao š to
Pravi čvor želi Abru.“
Zaćutao je, prisetivši se šta mu je Dik, govoreći kroz mrtva usta
Elenor Ue-let, odgovorio kada ga je upitao šta su šuplji đavoli. U tvom
detinjstvu, odakle su dolazili svi đavoli. -
„Dene? Jesi li dobro?"
„Aha", reče Den. „Bilo kako bilo, znao sam da nešto nije u redu s
tim prokletim hotelom i pre nego što sam kročio tamo. Znao sam to
kada smo nas troje jedva sastavljali kraj s krajem dole u Bolderu, na
Istočnoj padini. Međutim, mom ocu je bio potreban posao kako bi
mogao da završi pozorišni komad na kojem je radio..."

7Kad su stigli u Ader, stigao je do toga kako je kotao u „Vidikovcu"
eksplodirao i kako je stari hotel izgoreo do temelja u snežnoj
mećavi. Ader je bio gradić s dva semafora, ali je imao Holidej in, a Den
je upamtio adresu.

„Tamo ćemo odsesti za nekoliko sati", kazao je Džonu. „Ne
možemo da tražimo blago po dnevnom svedu, a osim toga, umoran
sam kao pas. Ne spavam mnogo u poslednje vreme."

„Sve to ti se zaista dogodilo?", upita ga Džon prigušenim glasom.
„Zaista se dogodilo." Den se nasmešio. „Možeš li uopšte da

poveruješ u to?"
„Ako nađemo rukavicu za bejzbol tamo gde Abra kaž e da se nalazi,

moraću da poverujem u mnogo toga. Zašto si mi to ispričao?"
„Jer jedan deo tebe misli da smo siš li s uma š to smo ovde, uprkos

onome što znaš o Abri. Takođe, zato što zaslužuješ da znaš da
postoje... sile. Sretao sam ih i ranije, a ti nisi. Sve što si video jeste
devojčica koja može da izvodi salonske trikove kao što je kačenje
kaš ika po plafonu. Ovo nije deč ja igra traganja za blagom, Dž one. Ako
Pravi č vor sazna š ta radimo, postać emo mete, baš kao i Abra Rafaela
Stoun. Ako odlučiš da digneš ruke od ovog poslića, blagosloviću te i
reći da ideš s milim bogom."

„I nastavićeš dalje sam."
Den mu se nasmešio. „Pa... tuje i Bili."
„Bili ima sedamdeset tri godine."
„On bi rekao da je to plus. Voli da priča ljudima kako je dobra stvar
u vezi sa starošću to što više ne moraš da se brineš o tome da češ
umreti mlad.“
Džon je pokazao prstom. „Gradska granica Frimana.“ Uputio je
Denu mali, suzdrž an osmeh. „Ne mogu da verujem da ovo radim. Sta
če biti ako više nema fabrike etanola? Ako su je srušili otkako je Gugl
ert snimio fotku, i na njenom mestu zasadili kukuruz?"
„I dalje je tamo", reče Den.

8I bila je: niz kao pepeo sivih betonskih blokova pokrivenih
zarđalim metalom. Jedan dimnjak je još stajao; druga dva su se
srušila i ležala na zemlji kao slomljene zmije. Prozori su bili
porazbijani, a zidove su prekrivali traljavi gra iti kojima bi se
nasmejali svi profesionalni crtači u bilo kojem velikom gradu. Izlokani
put odvajao se od druma s dve kolovozne trake i završavao na
parkiralištu na kojem je izniklo zalutalo seme kukuruza. U blizini je
stajao vodotoranj koji je Abra videla, ocrtan spram horizonta kao H.
Dž. Velsova marsovska ratna mašina. Na strani je pisalo FRIMAN,
AJOVA. Šupa s urušenim krovom takođe je još postojala.

„Zadovoljan?", upita Den. Usporili su na brzinu puža. „Fabrika,
vodotoranj, šupa, znak ZABRANJEN ULAZ. Sve je baš kao što je kazala
da će biti."

Džon je pokazao na zarđalu kapiju na kraju puta. „Sta ako je
zaključana? Još od osnovne škole nisam preskakao žičanu ogradu."

„Nije bila zaključ ana kada su ubice dovele tog klinca ovamo, ili bi
Abra to rekla."

„Jesi li siguran u to?"
Kamionet je dolazio iz suprotnog smera. Den je malo ubrzao i
podigao ruku u znak pozdrava kad su se mimoišli. Tip za volanom -
zeleni „džon dir“ kačket, naočare za sunce, radni kombinezon -
zauzvrat je podigao svoju, ali jedva da ih je okrznuo pogledom. To je
bilo dobro.
„Pitao sam jesi li..."
„Znam šta si me pitao", reče mu Den. „Ako je zaključana,
sredićemo to. Nekako. A sad, hajdemo natrag u hotel da se prijavimo.
Izmožden sam."

9Dok je Dž on iznajmljivao sobe u Holidej inu - plać ajuć i gotovinom
- Den je potražio gvožđaru u Aderu. Kupio je ašov, grabulje, dva
para rukavica, i dž ak od grubog sukna za skladiš tenje kupljenih stvari.
Jedina alatka koju je zaista ž eleo bio je aš ov, ali mu se č inilo pametnije
da pazari na veliko.

„Sta te dovodi u Ader ako smem da pitam?", upitao ga je prodavač
dok je kucao cene kupljenih predmeta.

„Samo sam u prolazu. Sestra mi živi u De Mojnu i ima prilično
veliku baš tu. Verovatno ima već inu ovog alata, ali izgleda da pokloni
uvek poboljšavaju njenu gostoprimljivost.“

„Razumem te, brate. A bić e ti zahvalna i na ovoj motici s kratkom
držaljom. Nijedan alat nije zgodniji za okopavanje, a nijednom
amaterskom baštovanu ne pada na pamet da ih kupe. Primamo
masterkard, vizu...“

„Mislim da ć u malo odmoriti plastiku", reč e Den vadeć i novč anik.
„Samo mi daj račun, zbog Ujka Sema.“

„Naravno. A ako mi kažeš svoje ime i adresu - ili tvoje sestre -
poslaćemo vam naš katalog."

„Znaš šta, drugi put“, reče Den, stavivši tanki svežanj dvadesetica
na pult.

10U jedanaest sati te noći, Džon je tiho pokucao na Denova
vrata.
Den ih je otvorio i pustio ga u sobu. Abrin pedijatar bio je bled i
nervozan. „Jesi li spavao?“

„Malo“, reče Den. „A ti?“
„Slabo. Uglavnom sam bio budan. Nervozan sam kao prokleta
mačka. Ako nas plavci zaustave, šta ćemo im reći?“
„Da smo čuli kako u Frimanu postoji dobra krčma i odlučili da je
potražimo.“
„U Frimanu nema ničega osim kukuruza. Otprilike devet milijardi
jutara kukuruza."
„Mi to ne znamo", reče blago Den. „Samo smo u prolazu. Osim
toga, nijedan drot nas neće zaustaviti, Džone. Niko nas neće čak ni
primetiti. Ali ako želiš da ostaneš ovde..."
„Nisam preš ao preko pola proklete drž ave da bih sedeo u motelu i
gledao š ou Dž eja Lena. Sač ekaj samo da skoknem u klonju. Piš ao sam
pre nego što sam izašao iz sobe, ali mi je bešika ponovo puna. Hriste,
ala sam nervozan!"
Denu je vožnja do Frimana delovala veoma dugo, ali čim su
ostavili Ader iza sebe, nisu sreli ni jedan jedini automobil. Farmeri
rano ležu u krevet, a oni su se držali podalje od kamiondžijskih ruta.
Kad su stigli do fabrike etanola, Den je isključio farove
iznajmljenog automobila, skrenuo na prilazni put i polako se dovezao
do zatvorene kapije. Dva muš karca su izaš la. Dž on je opsovao kad se
u kolima uključilo unutrašnje svetio. „Trebalo je da isključim tu
prokletinju pre nego što smo napustili motel. Ili da razbijem sijalicu
ako nema prekidač."
„Opusti se“, reče mu Den. „Ovde nema nikoga osim nas pilića."
Ipak, srce mu je dobovalo u grudima dok su prilazili kapiji. Ako je
Abra bila u pravu, deč ak je ubijen i zakopan nakon š to su ga zverski
mučili. Ako bi neko mesto trebalo da je ukleto...
Džon je pokušao da otvori kapiju, a kad guranje nije upalilo,
pokušao je s vučom. „Cabar. Sta sad? Pentranje, pretpostavljam.
Voljan sam da pokušam, ali ću verovatno slomiti jebeni...“
„Cekaj.“ Den je iz džepa jakne izvadio minijaturnu svetiljku i
obasjao kapiju, .najpre zapazivši slomljeni katanac, a potom teške

namotaje ž ice iznad i ispod njega. Vratio se do kola, a onda je bio red
na njega da se lecne kad se upalilo svetio u gepeku. Sranje! Ne mož e
na sve da se misli. Izvadio je novu torbu i zalupio prtljažnik. Opet
mrak.

„Evo“, kazao je, pružajući par rukavica. „Navuci ovo.“ Den je
navukao rukavice, odmotao žicu i okačio oba namotaja u jedan
romboidni otvor, za kasniju upotrebu. „U redu, hajdemo."

„Moram ponovo da pišam."
„O, čoveče! Stisni se malo!"

11Den je polako i pažljivo dovezao iznajmljen ford do doka za
utovar. Drum je bio prepun rupa, nekih i prilično dubokih,
koje je bilo teš ko videti s isključ enim farovima. Poslednje š to je ž eleo
bilo je da naleti na neku i skrši osovinu. Iza fabrike, površina puta bila
je mešavina utabane zemlje i asfalta koji se kruni. Dvadeset metara
dalje nalazila se još jedna žičana ograda, a iza nje beskrajna polja
kukuruza. Područje za utovar nije bilo veliko kao parkiralište, ali je
bilo dovoljno veliko.

„Dene? Kako ćemo znati gde..."
„Cuti." Den je sagnuo glavu sve dok čelom nije dodirnuo volan i
sklopio oči.
(Abra)
Niš ta. Spavala je, naravno. U Anistonu je već sreda ujutru. Dž on je
sedeo pored njega i grickao usne.
(Abra) .
Slabaš no komeš anje. Mož da je to samo uobrazilja, ali nadao se da
je nešto više.
(ABRA!)
Oči su se otvorile u njegovoj glavi. Usledio je trenutak
dezorijentisanosti, neka vrsta dvostrukog viđenja, a onda je Abra
gledala zajedno s njim. Platforma za utovar i ostaci dimnjaka
odjednom su postali jasniji, iako je jedina svetlost dopirala sa zvezda.
Vid joj je kudikamo bolji od mog.
Izašao je iz kola. I Džon je krenuo za njim, ali Den je to jedva
primetio. Prepustio je kontrolu devojč ici, koja je sada lež ala budna u
svom krevetu 1.800 kilometara daleko. Osećao se kao ljudski detektor

za metal. Samo što on - oni - nisu tragali za metalom.
(priđi onom betonskom delu)
Den je prišao platformi za utovar i stao leđima okrenut njemu.
(a sad počni da hodaš napred-nazad)
Usledila je pauza dok je traž ila nač in da mu pojasni š ta tač no ž eli

od njega.
(kao u seriji „Mesto zločina")
Pošao je pedesetak stopa, ulevo, a zatim skrenuo desno, šetajući

od doka u suprotnim dijagonalama. Džon je izvadio ašov iz džaka i
stao pored iznajmljenih kola, čekajući.

(ovde su parkirali svoje kuće na točkovima)
Den je ponovo skrenuo levo, hodajući polako, povremeno
šutirajući poneku ciglu ili komadić betona sa puta.
(blizu si)
Stao je. Namirisao je nešto neprijatno. Plinasti dašak raspadanja.
(Abra osećaš li)
(da, o bože, Dene)
(smiri se dušo)
(otišao si predaleko okreni se i polako se vrati)
Obrnuo se na peti, kao vojnik koji traljavo izvodi nalevo krug.
Pošao je natrag prema doku za utovar.
(levo, malo više ulevo, polako)
Krenuo je u tom pravcu, sada zastajući posle svakog pređenog
koraka. Ponovo je osetio taj zadah, sada malo jači. Natprirodno
vidljivi noćni svet iznenada je počeo da se zamagljuje kada su mu
Abrine suze ispunile oči.
(eto tuje bejzbol dečak, stojiš tačno na njemu)
Udahnuo je punim plućima i obrisao suze s obraza. Drhtao je. Ne
zato što mu je bilo hladno, već zato što je njoj bilo hladno. Sedela je u
krevetu, stiskala plišanog zeca i drhtala kao stari list na mrtvom
drvetu.
(idi odavde, Abra)
(Dene, jesi li)
(da dobro sam, ali ti ne moraš ovo da vidiš)
Ta apsolutna jasnoć a vida odjednom je nestala. Abra je prekinula
vezu, a to je bilo dobro.
„Dene?“, pozvao ga je tiho Džon. „Je li sve u redu?“

„Da.“ Glas mu je i dalje bio pridavljen Abrinim suzama. „Daj taj
ašov.“

12Bilo im je potrebno dvadeset minuta. Den je kopao prvih
deset, a zatim dodao ašov Džonu, koji je i pronašao Bredlija
Trevora. Okrenuo se od rupe, šakom prekrivajući usta i nos. Reči su
mu bile prigušene, ali razumljive. „Okej, telo tu je. Isuse!“

„Nisi ga namirisao ranije?"
„Zakopano toliko duboko, i to posle dve godine? Hoćeš da kažeš da
ti jesi?“
Đen mu nije odgovorio, zato se Dž on ponovo okrenuo ka rupi, ali
ovog puta nesigurno. Stajao je nekoliko sekundi leđa pognutih kao da
namerava da upotrebi ašov, a zatim se uspravio i odstupio kada je Den
obasjao neveliku iskopinu. „Ne mogu“, kazao je. „Mislio sam da mogu,
ali ne mogu. Ne s... tim. Ruke kao da su mi od gume.“
Den mu je dodao lampu. Džon je obasjao rupu, usmerivši snop
svetlosti na ono zbog čega je šiznuo: patiku punu zemlje. Radeći
sporo, ne ž eleć i da uznemiri posmrtne ostatke Abrinog bejzbol deč aka
niš ta viš e nego š to je nuž no, Den je uklonio zemlju s obe strane tela.
Malo-pomalo, pojavio se zemljom prekriveni oblik. Podsetio ga je na
rezbarije na sarkofazima, koje je video u časopisu Nacionalna
geografija.
Zadah truleži sada je bio izuzetno snažan.
Zakoračio je unazad i počeo da hiperventilira, završivši najdubljim
udisajem vazduha koji je mogao da uvuč e u pluć a. Onda je uskoč io u
ugao plitkog groba, gde su obe patike Bredlija Trevora štrčale u
obliku slova V. Na kolenima je prišao mestu gde je mislio da se nalazi
dečakov struk, a zatim podigao ruku zahtevajući lampu. Džon mu je
dodao i okrenuo se. Čujno je jecao.
Den je tutnuo lampu između zuba i počeo da razgrće još zemlje. Na
vidiku se pojavila dečakova majica, pripijena uz upale grudi. A potom
ruke. Prsti su, sad malo viš e od kostiju obmotanih ž uć kastom kož om,
bili zgrčeni oko nečega. Denove grudi počele su da bubnjaju,
zahtevajući kiseonik, ali je razdvojio dečakove prste što je nežnije
mogao. Ipak, jedan prst se slomio sa suvim i krckavim praskom.
Zakopali su ga s njegovom rukavicom za bejzbol na grudima. S

ljubavlju nauljena koža bila je puna buba.
Vazduh mu je pobegao iz pluća u šokiranom šištanju, a dah, koji je

udahnuo da ispuni prazninu, bio je bogato prožet zadahom truleži.
Naglo se uspravio i okrenuo udesno, uspevši da se ispovraća po zemlji
koju su iskopali iz rupe umesto na ostatke Bredlija Trevora, čiji je
jedini zločin bio što se rodio s nečim što je želelo pleme čudovišta. I
što su ukrali od njega na samom izdahu njegovih umirućih krika.

13Ponovo su zakopali telo, pri č emu je Dž on obavio najveć i deo
posla, i prekrili mesto improvizovanom grobnicom od
izlomljenih komadić a asfalta. Nijedan nije ž eleo da misli kako se lisice
ili psi lutalice goste s ono malo oskudnog mesa.

Kad su završ ili, vratili su se u kola i sedeli u tiš ini. Najzad, Dž on je
rekao: „Sta ć emo da radimo s njim, Deno? Ne mož emo tek tako da ga
ostavimo. Ima roditelje. Babe i dede. Verovatno i brać u i sestre. A svi
oni se i dalje pitaju šta je s njim.“

„Morać e da ostane tamo još malo. Dovoljno dugo da niko ne kaž e:
Bože moj, taj anonimni poziv stigao je baš kad je neki stranac kupio
ašov u gvožđari u Aderu. To se verovatno ne bi dogodilo, ali ne
smemo da rizikujemo.“

„Koliko dugo je još neko vreme?“
„Bar mesec dana,“
Džon je razmislio o tome, a zatim uzdahnuo. „Možda čak i dva.
Dajmo toliko vremena njegovim matorcima da nastave da misle da je
možda samo pobegao od kuće. Dajmo im toliko pre nego što im
slomimo srca.“ Zavrteo je glavom. „Da sam morao da mu pogledam u
lice, mislim da nikad više ne bih mogao da zaspim.“
„Iznenadio bi se s čime sve čovek može da živi“, reče mu Den.
Mislio je na gđu Mesi, sada bezbedno zatvorenu u pozadini njegovog
uma i za svagda lišenu mogućnosti da ga opseda. Uključio je motor,
spustio prozor i nekoliko puta udario rukavicom za bejzbol u vrata,
kako bi iz nje istresao zemlju. Onda ju je navukao na ruku, uvukavši
prste u rupe koje su dečakovi prsti zauzimali mnoga sunčana
popodneva. Zaž murio je. Posle tridesetak sekundi ili tu negde, ponovo
je otvorio oči. „Išta?“
„Ti se zoveš Beri. Ti si jedan od dobrih momaka.“

„Šta to znači?“
„Ne znam, osim što bih se kladio na to da je to onaj kog Abra zove
Beri Žutić. “
„Ništa drugo?“
„Abra će moći da sazna više.“
„Jesi li siguran u to?“
Den je pomislio kako mu se vid izoštrio kada je Abra otvorila oči u
njegovoj glavi. „Jesam. Obasjaj mi dž ep rukavice na sekund, hoć eš li?
Tamo nešto piše.“ Džon je to učinio, otkrivši pažljivi dečji rukopis:
TOUMI 25.
„Šta to znači?“, upita ga Džon. „Mislio sam da se zvao Trevor.“
„Dž im Toumi je igrač bejzbola. Na dresu nosi broj 25.“ Na trenutak
je zurio u džep rukavice, a potom je nežno stavio na sedište između
njih. „Bio je ljubimac tog klinca, koji je po njemu nazvao rukavicu.
Srediću te jebače. Kunem se pred svemogućim Bogom, srediću ih i
nateraću ih da pišaju krv!“

14Rouz Seš ir je isijavala - č itav Pravi č vor je isijavao - ali ne na
način na koji su to činili Den ili Bili. Ni Rouz ni Vrana nisu
osećali, dok su se opraštali, da dete koje su oteli pre toliko mnogo
godina u Ajovi u tom trenutku otkopavaju dva č oveka koja već znaju
previše o njima. Rouz bi možda uhvatila komunikacije koje su letele
između Dena i Abre da se nalazila u stanju duboke meditacije, ali u
tom slučaju, razume se, devojčica bi smesta detektovala njeno
prisustvo. Osim toga, oproštaji koji su se te noći odvijali u njenom
ertkruzeru bili su naročito intimne vrste.

Ležala je s prstima isprepletenim ispod glave i gledala kako se
Vrana oblači. „Posetio si onu radnju, jelda? Distrikt X?“

„Ne lič no, moram da č uvam reputaciju. Poslao sam Dž imija Cifru.“
Nacerio se dok je zakopčavao kaiš. „Mogao je da uzme ono što nam je
potrebno za petnaest minuta, ali ga nije bilo puna dva sata. Mislim da
je Džimi pronašao novi dom.“

„Pa, to je lepo. Nadam se da ste už ivali." Trudila se da zvuč i veselo,
ali nakon dva dana oplakivanja Dedice Flika, koji su dostigli klimaks
krugom oproštaja, glumljenje veselosti zahtevalo je pozamašan napor.

„Nije nabavio ništa što može da se poredi s tobom.“

Izvila je obrve. „Bacio si pogled, zar ne, Henri?“
„Nisam morao." Oš acovao ju je dok je lež ala, gola, kose rasute na
jastuku. Bila je visoka, č ak i u lež eč em polož aju. „Ti si glavna atrakcija
u mom kućnom bioskopu, i uvek ćeš to biti.“
Prenaduvano - tek delić Dedijeve patentirane slatkorečivosti - ali
se svejedno osetila polaskanom. Ustala je i pribila se uz njega, ž arivš i
mu ruke u kosu. „Budi oprezan. Dovedi sve nazad č itave. I dovedi mi
nju.“
„Hoćemo."
„Onda bi bilo najbolje da smesta kreneš."
„Opusti se. Bićemo u Sterbridžu kad poštanska služba EZ otvori
ispostavu u petak ujutru. Do podne smo u Nju Hempširu. Do tada, Beri
će je već locirati."
„Samo da ona ne locira njega."
„Ne brinem se zbog toga."
Dobro, pomislila je. Ja ću se brinuti za oboje. Brinuću sve dok ne
vidim kako nosi lisice na zglobovima i stege na gležnjevima.
„Lepota toga", reče Vrana, „jeste u tome što čak i ako nas oseti i
pokuša da digne zid smetnje, Beri će se fokusirati na to."
„Ako se dovoljno uplaši, možda će otići u policiju."
Ogolio je zube u osmehu. „Misliš? Da, devojčice, kazali bi joj,
sigurni smo da te jure ti grozni ljudi. Zato, kaži nam jesu li oni
Marsovci iz svemira ili obični zombiji? Da znamo tačno koga da
tražimo."
„Nemoj se š aliti, i nemoj ovo olako da shvataš . Uđi č isto i izađi na
isti način, tako mora da bude. Bez mešanja ljudi sa strane. Bez nevinih
pasivnih posmatrača. Ubij joj roditelje ako moraš, ubij svakoga ko
pokuša da ti stane na put, ali vodi računa da to bude tiho."
Vrana je posprdno salutirao. „Razumem, kapetane!"
„Gubi se odavde, idiote! Ali me najpre još jednom poljubi. Ubaci i
malo tog tvog obrazovanog jezika, nemoj da štediš.“
Dao joj je ono š to je traž ila, a Rouz ga je privila uz sebe i drž ala ga
jako i dugo.

15Den i Džon su se vozili u tišini najveći deo puta nazad do
motela u Aderu. Aš ov je bio u prtljaž niku. Rukavica za bejzbol

na zadnjem sediš tu, umotana u peš kir iz Holidej ina. Dž on je napokon
rekao: „Sada moramo da uvučemo i Abrine roditelje u ovo. Znam da
će Abra negodovati i da će nam Dejvid i Lusi teško poverovati, ali
moramo. “

Den ga je pogledao, mrtav ozbiljan, i upitao: „Šta si ti, čitač misli?“
Džon nije mogao da čita misli, ali Abra jeste, a kada je njen
iznenadni krik odjeknuo u Denovoj glavi, bilo mu je drago što Džon
vozi. Da je on sedeo za volanom, najverovatnije bi završili u njivi
nekog poljoprivrednika.
(NEEEEE!)
„Abra!“ Progovorio je naglas kako bi Džon mogao da čuje bar
njegovu polovinu razgovora. „Abra, slušaj me!“
(NE, DENE! ONI MISLE DA SAM UREDU! MISLE DA SAM SADA
SKORO NORMALNA!)
„Duš o, ako ti ljudi budu morali da ubiju tvoje roditelje da bi doš li
do tebe, neće oklevati? Ja svakako mislim da neće. Ne posle onoga što
smo našli.“
Na to nije mogla da mu protivreči, a nije ni pokušala... ali su
Denovu glavu odjednom ispunili tuga i strah. Suze su mu ponovo
navrle na oči i skliznule niz obraze.
Sranje.
Sranje, sranje, sranje!

16Četvrtak, rano izjutra.
Stimhed Stivov vinebago, koji je trenutno vozila Zmijski Ujed
Endi, jezdio je ka istoku po auto-putu 1-80 u zapadnoj Nebraski,
savršeno legalnom brzinom od sto pet kilometara na sat. Na obzorju
su upravo počeli da se pojavljuju prvi zraci praskozorja. U Anistonu je
bilo dva sata više. Dejv Stoun je u bademantilu kuvao kafu kada je
zazvonio telefon. Bila je to Lusi; zvala je iz Končetinog stana u
Marlborovoj ulici. Zvučala je kao žena na izdahu snage.

„Ako se ništa ne promeni nagore - iako pretpostavljam da je to
jedini način na koji sada stanje može da joj se promeni - otpustiće
momo iz bolnice poč etkom naredne sedmice. Sinoć sam prič ala s dva
doktora."

„Zašto me nisi pozvala, draga?"

„Previse sam umorna. I depresivna. Mislila sam da ću se osećati
bolje nakon prespavane noći, ali skoro da nisam ni oka sklopila.
Ljubavi, ovo mesto je toliko puno nje. Ne samo njenog rada, njene
vitalnosti..."

Glas joj se slomio. Dejvid je čekao. Bili su zajedno više od petnaest
godina, a on je naučio: kada je Lusi uznemirena, čekanje je bolje od
priče.

„Ne znam šta ćemo da radimo sa svim tim. Puko gledanje u knjige
me umara. Na policama i u njenoj radnoj sobi ima ih na hiljade, a
nastojnik kaže da u podrumu postoji još nekoliko hiljada."

„Ne moramo odmah da odlučimo."
„Kaže da takođe postoji sanduk obeležen Alesandra. To je bilo
pravo ime moje majke, znaš, iako je sebe uvek zvala Sandra ili Sendi.
Nisam imala pojma da momo čuva njene stvari."
„Za nekoga ko se potpuno ogoljavao u svojoj poeziji, Ceta je umela
da bude vrlo ćutljiva dama."
Cinilo se da ga Lusi nije čula, pošto je nastavila da govori istim
monotonim, blago džangrižavim, nasmrt umornim tonom glasa. „Sve
je sređeno, mada ću morati ponovo da rezervišem privatna sanitetska
kola ako odluč e da je puste u nedelju. Kazali su da ć e mož da to uč initi.
Hvala milom bogu što ima dobro osiguranje. To vuče korene još iz
njenih profesorskih dana na Taftovom univerzitetu, znaš. Od poezije
nikad nije zaradila ni prebijene pare. Ko bi u ovoj sjebanoj zemlji
platio deset centi da čita poeziju?"
„Lusi..."
„Dobila je dobru sobu u glavnoj zgradi Doma Helen Rajvington -
apartmančić. Pogledala sam onlajn-prezentaciju. Nije da će ga dugo
koristiti. Sprijateljila sam se s glavnom sestrom na njenom spratu
ovde, a ona kaže da je momo na samom kraju svog..."
„Chia, volim te, dušo."
Taj nadimak, koji joj je dala Končeta, zaustavio ju je.
„Svim svojim univerzalno neitalijanskim srcem i dušom."
„Znam, i hvala bogu što je tako. Ovo je bilo tako teško, ali je skoro
gotovo. Doći ću kući najkasnije u ponedeljak."
„Jedva čekamo da te vidimo."
„Kako si ti? Kako je Abra?"
„Oboje smo dobro." Dejvidu će biti dopušteno da nastavi da veruje

u to narednih šezdesetak sekundi, otprilike.
Cuo je kako Lusi zeva. „Mož da ć u se vratiti nazad u krevet na još

sat-dva. Mislim da ću sada moći da zaspim."
„Ako. Ja moram da probudim Abs za školu."
Pozdravili su se, a kada se Dejvid okrenuo od zidnog telefona u

kuhinji, video je da je Abra već ustala. I dalje je bila u pidž ami. Kosa
joj je bila raščupana od spavanja, oči crvene, a lice bledo kao kreč.
Stezala je Skočka, svog starog plišanog zeca.

„Aba-Du? Dušo? Da li ti je dobro?“
Da. Ne. Ne znam. Ali tebi neće biti kad čuješ ono što imam da ti
kažem.
„Moram da prič am s tobom, tata. Takođe, danas ne ž elim da idem
u školu. Ni sutra. Možda ne neko vreme.“ Oklevala je, „U nevolji sam.“
Prva misao koju mu je ta fraza prizvala bila je toliko grozna da ju
je smesta odgurnuo, ali ne pre nego što ju je Abra uhvatila.
Bezvoljno se nasmešila. „Ne, nisam trudna."
Zastao je u pola koraka prema njoj, nasred kuhinje, i zaprepašćeno
otvorio usta. „Ti... jesi li upravo...”
„Da“, odgovorila je. „Upravo sam ti pročitala misli. Iako bi svako
mogao da pogodi š ta si mislio, tata - pisalo ti je na č elu. A to se zove
isijavanje, a ne čitanje misli. Još uvek mogu da uradim većinu onoga
što vas je nasmrt plašilo kada sam bila mala. Ne sve, ali većinu."
Progovorio je izuzetno polako. „Znam da i dalje ponekad imaš
predskazanja. I tvoja mama i ja to znamo."
„Posredi je mnogo više od toga. Imam i prijatelja. Zove se Den. On i
doktor Džon bili su u Ajovi..."
„Džon Dalton?"
„Da..."
„Ko je taj Den? Neki klinac koga dr Džon leči?"
„Ne, on je odrasla osoba." Uhvatila ga je za ruku i povela ka
kuhinjskom stolu. Tamo su seli, a Abra je i dalje držala Skočka u
naručju. „Ali kada je bio mali, bio je poput mene."
„Abs, ništa ne razumem."
„Postoje zli ljudi, tata." Znala je da ne mož e da mu kaž e kako oni
nisu baš ljudi, da su nešto gore od zlih ljudi, sve dok Den i Džon ne
dođu ovamo da joj pomognu da objasni. „I žele da me povrede."
„Zaš to bi iko ž eleo da te povredi? To š to prič aš nema smisla. A š to

se tiče onog što si nekada radila, ako još uvek možeš da ih radiš,
mama i ja bismo zna..."

Fioka ispod visećih šerpi izletela je iz kredenca i vratila se uz
tresak, a zatim se opet otvorila. Viš e nije mogla da podiž e kaš ike, ali je
fioka bila dovoljna da mu privuče pažnju.

„Cim sam shvatila koliko vas to brine - koliko vas plaši -
jednostavno sam ga sakrila. Ali ne mogu viš e da ga krijem. Den kaž e
da moram da vam kažem."

Pritisnula je lice uz Skočkovo ofucano krzno i zaplakala.

DVANAESTO POGLAVLJE

ONI TO ZOVU PARA

1Džon je uključio mobilni telefon čim su prošli kroz kapiju
aerodroma Logan u četvrtak po podne. Kad mu je telefon
zazvonio u ruci, nije stigao ni da registruje činjenicu da ima preko
desetak propuštenih poziva. Bacio je pogled na ekran.

„Stoun?“, upita ga Den.
„Imam gomilu propuštenih poziva sa istog broja, zato bih rekao da
je on.“
„Nemoj da se javiš. Pozovi ga kad budemo na auto-putu ka severu i
reci mu da ćemo stići tamo do...“ Bacio je pogled na ručni sat, još uvek
podešen na vreme Istočne obale. „Do šest. Kad stignemo, sve ćemo mu
lepo ispričati."
Džon je nevoljno strpao mobilni u džep. „Proveo sam čitav let
nadajući se da zbog ovoga neću izgubiti lekarsku dozvolu. Sada se
samo nadam da nas panduri neće zgrabiti kad se budemo parkirali
ispred kuće Stounovih."
Den je, koji se u povratku nekoliko puta savetovao s Abrom,
odmahnuo glavom. „Ubedila ga je da sačeka, ali u toj porodici se
trenutno dešava mnogo toga, a gospodin Stoun je samo jedan zbunjeni
Amerikanac."
Na to se Džon turobno nasmešio. „Nije jedini."

2Abra je sedela ispred vrata, na gornjem stepeniku, zajedno s
ocem, kada je Den skrenuo na prilazni putić Stounovih. Ostvarili
su dobro prolazno vreme; bilo je tek pola šest.

Ustala je pre nego što je Dejv mogao da je zgrabi, i potrčala niz
stazu dok joj se kosa vijorila. Den je video da ide ka njemu, pa je
Džonu pružio bejzbol rukavicu umotanu u peškir. Bacila mu se u
naručje. Celo telo joj je drhtalo.

(našao si ga, našao si ga i našao si rukavicu, daj mi je)

„Još ne“, reče Den, spuštajući je dole. „Najpre moramo da
raščistimo ovo s tvojim tatom."

„Sta da raš č istite?" upita Dejv. Uhvatio je Abru za zglob i odvukao
je od Dena. „Ko su ti zli ljudi o kojima govori? I ko si, dovraga, ti?“
Pogled mu se premestio na Dž ona, a u njegovim oč ima nije bilo nič ega
prijateljskog. „Šta se, za ime slatkog Isusa, dešava ovde?“

„Ovo je Den, tata. On je poput mene. Rekla sam ti.“
Džon upita: „Gde je Lusi? Zna li ona za ovo?“
„Neću vam ništa reći sve dok ne saznam šta se dešava."
Abra reče: „Ona je i dalje u Bostonu, s momo. Tata je hteo da je
pozove, ali sam ga ubedila da sačeka dok ne stignete ovamo." Oči su
joj ostale prikovane za rukavicu umotanu u peškir.
„Den Torens", reče Dejv. „Tako se zoveš?"
„Da.“
„Radiš u staračkom domu u Frejžeru?"
„Tako je."
„Koliko dugo se sastaješ s mojom kćerkom?" Sake su mu se stezale
i opuštale. „Jesi li je upoznao na internetu? Kladim se da je tako."
Premestio je pogled na Dž ona. „Da nisi Abrin pedijatar od dana njenog
rođenja, pozvao bih policiju pre šest sati. Zašto mi se nisi javio na
telefon?"
„Bio sam u avionu", reče mu Džon. „Nisam mogao."
„Gospodine Stoune", reče Den. „Ne poznajem vašu kćer onoliko
dugo koliko Džon, ali skoro. Prvi put sam je sreo kad je bila beba. U
stvari, ona je tad posegnula ka meni."
Dejv je zavrteo glavom. Izgledao je zbunjeno, ljutito, nesklon da
poveruje u išta što mu Den kaže.
„Hajdemo u kuću", reče Džon. „Mislim da možemo sve da
objasnimo - skoro sve - a ako sam u pravu, bićeš veoma srećan što
smo ovde, i što smo otišli u Ajovu da uradimo ono što smo uradili."
„Prokleto se nadam da je tako, Džone, ali zbilja sumnjam u to."
Ušli su u kuću, Dejv ruke prebačene preko Abrinog ramena - u tom
trenutku su više ličili na tamničara i zatvorenika nego na oca i kćerku
- Džon Dalton sledeći, a Den poslednji. Pogledao je u crveni pikap
parkiran na drugoj strani ulice. Bili je podigao palac, signalizirajući da
je sve u redu... a zatim prekrstio prste. Den je ponovio gest i krenuo za
ostalima kroz ulazna vrata.

3Dok je Dejv sedeo u svojoj dnevnoj sobi u ulici Ričland kort, sa
svojom zagonetnom kćerkom i još zagonetnijim gostima,
vinebago s lovačkom družinom Pravog čvora bio je jugoistočno od
Toleda. Orah je bio za volanom. Endi Stajner i Beri su spavali - Endi
kao zaklana, a Beri prevrć uć i se s boka na bok i mrmljajuć i. Vrana je
sedeo u salonu i prelistavao Njujorker. Jedino što mu se zaista
dopadalo bili su stripovi i mali oglasi za uvrnute predmete, kao što su
dž emperi od krzna tibetanskog goveč eta, vijetnamski radnič ki š eš iri i
lažne kubanske cigare.

Dž imi Cifra seo je pored njega s laptopom u krilu. „Ceš ljao sam net.
Moro sam da hakujem nekoliko sajtova, ali... mogu li nešto da ti
pokažem?"

„Kako možeš da surfuješ po netu s međudržavnog auto-puta?“
Džimi mu se snishodljivo nasmešio. „4G mreža, lutko! Ovo je
moderno doba!“
„Ako ti tako kažeš." Vrana je odložio časopis u stranu. „Šta imaš?“
„Skolske slike iz srednje š kole u Anistonu." Dž imi je kucnuo pad i
pojavila se fotogra ija. Ne zrnasta fotka skenirana s novinskog papira,
već školski portret u visokoj rezoluciji: devojka u crvenoj haljini s miš-
rukavima. upletene kose kestenjaste boje, a osmeh joj je bio širok i
samopouzdan.
„Džulijana Kros“, reče Džimi. Ponovo je dodirnuo pločicu, a na
ekran je iskoč ila riđokosa devojka s nestaš nim osmehom. „Ema Din.“
Još jedan dodir i pojavila se još lepša devojka. Plave oči, plava kosa
koja joj uokviruje lice i pada niz ramena. Ozbiljan izraz na licu, ali
jamice na obrazima nagoveštavaju osmeh. „Ovo je Abra Stoun.“
Abra?“
„Jah, danas im daju svakakva imena. Seć aš se kad su Dž ejn i Mejbl
bila dovoljno dobra imena za geake? Negde sam pročitao da je
Silvester Stalone nazvao svog klinca Sejdž Munblad - a, koliko je to
sjebano?"
„Misliš da je jedna od ove tri Rouzina devojčica."
„Ako je Rouz u pravu što se tiče toga da je naš plen mlađa
maloletnica, onda mora da bude. Verovatno Dinova ili Stounova, njih
dve žive u ulici u kojoj se desio mali zemljotres, ali ne smemo u
potpunosti da isključ imo i Krosovu. Ona ž ivi tik iza ugla.“ Dž imi Cifra

je napravio kruž ni pokret prstom na ploč ici, a tri fotke su se poredale
u niz. Ispod svake je kitnjastim slovima pisalo: MOJA SKOLSKA
SEĆANJA.

Vrana ih je pomno posmatrao. „Hoć e li neko zapaziti č injenicu da
mažnjavaš slike devojčica s Fejsbuka, ili tako nešto? Jer takve stvari
aktiviraju svakojake vrste alarma u Geakzemlji."

Džimi je izgledao uvređeno. „Fejsbuk, kurac moj! Fotke su iz
dokumentacije srednje škole u Frejžeru, skinute direktno s njihovog
rač unara na moj.“ Usisao je vazduh kroz zube. „I kaž i dragič ka! Tip s
pristupom celoj banci računara Agencije za nacionalnu bezbednost ne
bi mogao da prati moje tragove. Ko je svetski megacar, a?“

„Ti si", reče mu Vrana. „Nadam se.“
„Šta misliš, koja je od ove tri?“
„Kada bih morao da pogađam...“ Pokazao je na Abrinu fotogra iju.
„Ova ima određeni pogled u očima. Parni pogled."
Dž imi je trenutak-dva mozgao o tome, zaključ io da je skaredno, a
zatim prasnuo u grohotan smeh. „Da li ovo išta pomaže?"
„Da. Možeš li. da odštampaš ove slike i razdeliš kopije ostalima?
Naročito Beriju. On je glavni lokator u ovoj raboti." _
„Uradiću to odmah. Poneo sam Fudžicuov skensnap. Fantastična
napravica. Nekad sam imao model SI 100, ali sam ga trampio kada
sam u Svetu kompjutera pročitao da..." .
„Samo to uradi, važi?"
„Važi!"
Vrana je ponovo uzeo časopis i okrenuo na strip na zadnjoj strani,
onaj u kome čitalac sam treba da popuni balončiće s dijalogom.
Ovonedeljni je prikazivao stariju ž enu koja ulazi u bar s medvedom na
lancu. Usta su joj bila otvorena, što je značilo da pisano treba da bude
njen deo razgovora. Vrana je pažljivo razmislio, a zatim napisao:
„Okej, koji me je šupak nazvao pizdom?"
Verovatno ne najduhovitije rešenje na svetu.
Vinebago je nastavio da se kotrlja kroz sve mračnije veče. U
vozačkoj kabini, Orah je uključio prednja svetla. U jednom od kreveta,
Beri Zutać se okrenuo i počešao po zglobu. Tamo gde se pojavila
crvena tačkica.

4Tri muš karca sedela su u tiš ini dok je Abra iš la na sprat da uzme
neš to iz svoje sobe. Dejvu je palo na pamet da ih ponudi kafom -
izgledali su umorno i obojici je bilo potrebno brijanje - ali je odlučio
da im ne ponudi ni slani kreker sve dok ne dobije objašnjenje. On i
Lusi razgovarali su o tome šta će da rade kada se Abra jednog dana
vrati kuć i, u ne tako dalekoj buduć nosti, i saopš ti da ju je neki deč ak
pozvao da izađu. Ali ovo su bili muškarci, odrasli ljudi, a činilo se da se
ovaj kog ne poznaje već prilič no dugo druž i s njegovom kć erkom. Na
izvestan način... a nije li to bilo pravo pitanje: na kakav tačno način?

Pre nego što je iko od njih mogao da rizikuje i počne razgovor koji
ć e neminovno biti muč an i neugodan - a mož da i ogorč en - zač ula se
potmula tutnjava Abrinih patika po stepenicama. Ušla je u sobu s
primerkom Anistonskog potrošača. „Pogledaj zadnju stranu.“

Dejv je okrenuo novine i napravio grimasu. „Kakvo je ovo braon
šmeće?“

„Mrlje od kafe. Bacila sam novine u đubre, ali nisam mogla da
prestanem da mislim o tome, pa sam ih posle izvadila iz kante. Nisam
mogla da prestanem da razmišljam o njemu." Pokazala je na
fotogra iju Bredlija Trevora u donjem nizu. „I o njegovim roditeljima. I
o braći i sestrama, ako ih je imao." Oči joj se ispuniše suzama. „Imao je
pegice, tata. Mrzeo ih je, ali mu je mama kazala da one donose sreću."

„To ne možeš da znaš", reče Dejv bez pravog ubeđenja.
„Zna", reč e Dž on, „a znaš i ti. Budi s nama u ovome, Dejve. Molim
te. Važno je."
„Hoć u da znam o tebi i mojoj kć eri", Dejv reč e Denu. „Prič aj mi o
tome."
Den je ponovo ispričao celu priču. Skrabanje Abrinog imena u
beležnicu na AA sastanku. Prvo kredom ispisano „zdravo". Jasno
osećanje Abrinog prisustva u noći kada je umro Carli Hejz. „Upitao
sam da li je ona devojčica koja ponekad piše na mojoj tabli. Nije mi
odgovorila reč ima, ali se nakratko č ula klavirska muzika. Neka stara
pesma Bitlsa, mislim."
Dejv je pogledao u Džona. „Ti si mu ispričao za to!"
Džon je odmahnuo glavom.
Den je rekao: „Pre dve godine sam na tabli dobio poruku od nje,
koja je glasila: Ubijaju bejzbol dečaka. Nisam znao šta to znači, a

siguran sam da ni Abra nije znala. To bi mož da bio kraj svega toga, ali
je onda videla to." Pokazao je na zadnju stanicu Anistonskog potrošača
sa svim tim portretima veličine poštanskih markka.

Abra je ispričala ostatak.
Kada je završila, Dejv je rekao: „Dakle, odleteli ste u Ajovu zbog
nedokazane tvrdnje trinaestogodišnje devojčice."
„Veoma posebne trinaestogodišnje devojčice", reče Džon. „S
veoma posebnim talentima."
„Mislili smo da je sve to gotovo." Dejv je uputio Abri optužujući
pogled. „Sa izuzetkom nekoliko predskazanja, mislili smo da je to
prerasla."
„Žao mi je, tata." Glas joj je bio jedva glasniji od šapata.
„Mož da ne bi trebalo da joj bude ž ao", reč e Den, nadajuć i se da ne
zvuči ljuto kao što se osećao. „Sakrila je svoju sposobnost jer je znala
da ste ti i tvoja supruga želeli da ta sposobnost nestane. Sakrila ju je
jer vas voli i jer je želela da bude dobra kćerka."
„A kada ti je to rekla?"
„Nikad nismo ni pričali o tome", reče Den. „Međutim, imao sam
majku koju sam mnogo voleo, i zato š to sam je voleo, radio sam isto
što i Abra."
Abra mu je uputila pogled pun ogoljene zahvalnosti. Dok je
ponovo obarala oč i, poslala mu je misao. Neš to š to ju je bilo blam da
kaže naglas.
„Takođe nije htela da njeni prijatelji znaju. Mislila je da im se viš e
ne bi dopadala. Da bi je se plašili. Verovatno je i u vezi s tim bila u
pravu."
„Hajde da ne gubimo iz vida glavni problem“, reč e Dž on. „Odleteli
smo u Ajovu, da. Našli smo fabriku etanola u gradiću Friman, tačno
tamo gde je Abra i rekla da će biti. Pronašli smo i dečakovo telo. I
njegovu rukavicu. Na džepu rukavice napisao je ime svog omiljenog
igrača, ali je njegovo ime - Bred Trevor - napisano na kaišu.“
„Ubili su ga? To je ono što mi govorite? Ubila ga je banda lutajućih
luđaka?"
„Voze se u kamp prikolicama i kuć ama na toč kovima", reč e Abra.
Glas joj je bio tih i pospan. Dok je govorila, gledala je u rukavicu za
bejzbol umotanu u peškir. Plašila je se, ali i želela je da je stavi na
ruku. Te suprotstavljene emocije došle su do Dena toliko jasno da mu

se smučilo. „Imaju smešna imena, kao piratska imena."
Skoro tužno, Dejv je upitao: „Jesi li sigurna da je klinac ubijen?"
„Zena sa šeširom olizala je njegovu krv sa svojih šaka", reče Abra.

Sedela je na stepeništu. Sada je prišla ocu i naslonila mu glavu na
grudi. „Kada to želi, ima specijalan zub. Svi oni ga imaju."

„Taj klinac je stvarno bio sličan tebi?"
„Da.“ Glas joj je bio prigušen, ali razumljiv. „Mogao je da vidi kroz
svoju ruku."
„Šta to znači?"
„Kada bi određene lopte doletele, mogao je da ih udari jer ih je
prvo njegova ruka videla. A kada bi njegova mama nešto izgubila,
stavio bi šaku preko očiju i pogledao kroz nju da vidi gde je taj
predmet. Mislim. Taj deo ne znam zasigurno, ali i ja ponekad koristim
svoju šaku na sličan način."
„I zato su ga ubili?"
„Siguran sam u to", reče Den.
„Zbog čega? Zarad neke vrste ESP vitamina? Znate li koliko to
smešno zvuči?"
Niko nije odgovorio.
„A oni sad znaju da Abra zna za njih?"
„Znaju." Podigla je glavu. Obrazi su joj bili crveni i vlaž ni od suza.
„Ne znaju kako se zovem ili gde živim, ali znaju da postojim."
„Onda moramo da odemo u policiju", reče Dejv. „Ili možda...
pretpostavljam da ćemo na ovakvom slučaju hteti FBI. Isprva će imati
problema da poveruju u to, ali ako je telo tamo..."
Den reč e: „Neć u ti kazati da je to loš a ideja sve dok ne vidimo š ta
Abra mož e da uradi s rukavicom za bejzbol, ali prilič no paž ljivo moraš
da razmisliš o posledicama. Po mene, po Džona, po sebe i svoju
suprugu, a pre svega po Abru."
„Ne vidim u kakvu vrstu nevolju biste ti i Džon mogli da..."
Dž on se nestrpljivo promeš koljio na stolici. „Ma hajde, Dejvide. Ko
je našao telo? Ko ga je iskopao, a zatim ponovo zakopao nakon što je
uzeo dokaz koji bi forenzičari nesumnjivo smatrali važnim? Koje taj
dokaz preneo preko pola drž ave da bi uč enica osmog razreda mogla
da ga upotrebi kao tablu za prizivanje duhova?“
Iako to nije nameravao, Den se priključio. Vršili su pritisak na
Dejva, i u drugim okolnostima bi se mož da oseć ao loš e zbog toga, ali

ne i u ovim. „Tvoja porodica je već u krizi, gospodine Stoune. Baka
tvoje supruge umire, a žena ti je u žalosti i iscrpljena je. Ovo će kao
bomba eksplodirati u novinama i na internetu. Lutajući klan ubica
protiv vidovite devojč ice. Zeleć e da se Abra pojavi na televiziji, ti ć eš
reći ne, ali to će ih samo učiniti još gladnijim. Vaša ulica pretvoriće se
u studio pod vedrim nebom, Nensi Grejs će se verovatno useliti u kuću
do vas, a čitava medijska bulumenta će za nedelju-dve iz sveg glasa
vikati: obmana! Sećaš li se oca dečaka u balonu? To bi mogao da
budeš ti. U međuvremenu, ti ljudi će i dalje biti tamo negde.“

„Pa, ko bi trebalo da zaš titi moju devojč icu ako dođu po nju? Vas
dvojica? Lekar i bolničar iz staračkog doma? Ili si samo običan
domar?"

Ne znaš čak ni za sedamdesettrogodišnjeg domara koji čuva stražu
malo dalje niz ulicu, pomisli Den, zbog čega je morao da se nasmeši.
„Pomalo i jedno i drugo. Gledajte, gospodine Stoune..."

„S obzirom na to da ste ti i moja kćerka super drugari,
pretpostavljam da bi bilo bolje da me zoveš Dejv."

„Okej, Dejve. Pretpostavljam da tvoj sledeći potez zavisi od toga
jesi li ili nisi spreman da se kladiš da će joj organi reda i zakona
poverovati. Naroč ito kada im kaž e da su ljudi u kuć ama na toč kovima
vampiri koji sisaju krv deci."

„Hriste", reče Dejv. „Ne mogu to da kažem Lusi. Pošandrcaće."
„Cini mi se da to odgovara na pitanje treba li ili ne treba da zoveš
policiju", primeti Džon.
U sobi je nekoliko trenutaka vladao tajac. Sat je otkucavao negde u
kući. Negde napolju lajao je pas.
„Zemljotres", reče iznenada Dejv. „Onaj mali zemljotres. Jesi li to
bila ti, Abi?"
„Prilično sam sigurna da jesam", prošaputala je.
Dejv ju je zagrlio, a zatim ustao i skinuo peškir s rukavice za
bejzbol. Držao ju je, gledajući je. „Zakopali su je zajedno s njim",
kazao je. „Oteli su ga, mučili su ga, ubili su ga, a potom su ga zakopali s
njegovom rukavicom za bejzbol."
„Da", reče Den.
Dejv se okrenuo ka svojoj kćerki. „Zaista želiš da dodirneš ovu
stvar, Abra?"
Ispružila je ruke i kazala: „Ne. Ali mi je svejedno daj."

5Dejvid Stoun je oklevao, a zatim joj dao rukavicu. Abra ju je uzela
i pogledala u dž ep. „Dž im Toumi", rekla je, iako je Den bio voljan
da se opkladi u svoju ušteđevinu (posle dvanaest godina stabilnog
posla i stabilne trezvenosti, zapravo je i imao nešto ušteđevine) da se
nikad ranije nije susrela s tim imenom, ispravno ga je izgovorila: To-u-
mi. „On je u klubu igrača sa šesto optrčavanja.“

„Tako je“, reče Dejv. „On...“
„Psst“, reče mu Den.
Posmatrali su je. Podigla je rukavicu do lica i omirisala dž ep (Den
je, seć ajuć i se buba, morao da se suzdrž i da se ne š trecne). Kazala je:
„Ne Beri Zutić, već Beri Zutać. Samo što on nije Kinez. Tako ga zovu
zato što su mu oči blago iskošene. On je njihov... njihov... ne znam...
sačekajte..."
Privila je rukavicu na grudi, kao bebu. Disanje joj se ubrzalo.
Otvorila je usta i zaječala. Dejv joj je, nespokojan, stavio ruku na rame.
Abra ju je otresla. „Ne, tata, ne!“ Zažmurila je i zagrlila rukavicu. Tri
muškarca su čekala.
Konačno je otvorila oči i rekla: „Dolaze po mene!“
Den je ustao, kleknuo pored nje i stavio šaku preko njenih.
(koliko, nekoliko ili svi)
„Svega nekoliko. Beri je s njima. Zato mogu da ih vidim. S njim je
još troje. Možda četvoro. Jedna je i devojka s tetovažom zmije. Zovu
nas geacima. Mi smo za njih geaci.“
(žena sa šeširom)
(ne)
„Kada će stići ovamo?“, upita je Džon. „Znaš li?“
„Sutra. Najpre moraju da se zaustave i uzmu...“ Zastala je. Njene
oč i su pretraž ile sobu, ne videć i je. Jedna š aka izvukla se iz Denove i
počela da trlja usta. Druga je stisnula rukavicu. „Moraju da... ne
znam...“ Iz uglova očiju počele su da joj liju suze, ne od tuge, već od
napora. „Da li je to neki lek? Da li je... čekaj, čekaj, pusti me, Dene,
moram da... moraš da me pustiš..."
Den je sklonio ruku. Začulo se oštro pucketanje
statičkog.elektriciteta. Klavirje odsvirao neskladni niz nota. Na stočiću
pored vrata ka hodniku zadrhtalo je i zazveckalo nekoliko keramičkih
figura. Abra je navukla rukavicu na šaku. Oči su joj se razrogačile.

„Jedan od njih je Vrana! Jedan je doktor, a to je dobro po njih jer je
Beri bolestan! Bolestan je!“ Sumanuto se zagledala u njih, a zatim
nasmejala. Od tog zvuka, Denu su se naježile dlačice na vratu.
Pomislio je da je to nač in na koji se smeju umobolnici kada im kasne
lekovi. Na jedvite jade je suzbio poriv da joj strgne rukavicu sa šake.

„On ima male boginje! Dobio ih je od Dedice Flika i ubrzo će početi
da ciklira! To je bio taj jebeni dečak! Izgleda da nikad nije vakcinisan!
Moramo da kažemo Rouz!Moramo da...“

Denu je to bilo dovoljno. Skinuo je rukavicu s njene šake i
zavrljačio je preko sobe. Muzika je utihnula. Keramičke igurice su se
zanjihale poslednji put, a onda smirile; jedna od njih bila je na ivici da
se preturi sa stočića. Dejv je otvorenih usta buljio u kćerku. Džon je
ustao, ali se činilo kao da je nesposoban da napravi ijedan pokret više.

Den je uhvatio Abru za ramena i ž estoko je prodrmao. „Abra, trgni
se iz toga,“ Buljila je u njega ogromnim nefokusiranim očima.

(vrati se, Abra, sve je u redu)
Njena ramena, podignuta skoro do glave, postepeno su se opustila.
Oči su ga ponovo videle. Duboko je uzdahnula i srušila se na očevu
ispruženu ruku. Okovratnik njene majice bio je mokar od znoja.
„Abi?“, pozvao je Dejv. „Aba-Du? Jesi li dobro?“
„Da, i ne zovi me tako.“ Udahnula je vazduh, a onda ga ispustila u
još jednom dugom uzdisaju. „Bož e, to je bilo ž estoko." Pogledala je u
oca. „Nisam ja rekla ruž nu reč , tata, već neko od njih. Mislim da je to
uradio Vrana. On je vođa onih koji dolaze."
Den je seo pored Abre na kauč. „Jesi li sigurna da si dobro?“
„Da. Sada jesam. Ali nikad viš e ne ž elim da dotaknem tu rukavicu.
Oni nisu kao mi. Izgledaju kao ljudi imislim da su nekada bili ljudi, ali
sada imaju gušterske misli.“
„Rekla si da Beri ima male boginje. Sećaš li se toga?“
„Beri, da. Onaj kog zovu Žutać. Svega se sećam. Žedna sam.“
„Doneću ti čašu vode“, reče Džon.
„Ne, već nešto sa šećerom. Molim vas.“
„U frižideru ima nekoliko limenki koka-kole“, reče Dejvid.
Pomazio je Abru po kosi, zatim po obrazu, a onda po potiljku. Kao da
želi da se uveri da mu je kćer još tu.
Sačekali su da se Džon vrati s koka-kolom. Abra ju je zgrabila,
nadušak popila, a zatim podrignula. „Izvin’te“, kazala je i zakikotala

se.
Den nikad u životu nije bio srećniji što čuje kikotanje. „Džone.

Male boginje su mnogo ozbiljnije kod odraslih, zar ne?“
„Aha. Mogu da izazovu zapaljenje pluća, čak i slepilo - trajno

oštećenje rožnjače.“
„Smrt?“
„Naravno, ali je to retkost.“
„Za njih je drugačije“, reče Abra, „jer mislim da se oni obično ne

razbolevaju. Samo što Beri jeste bolestan. Zaustaviće se da uzmu
paket. To mora da je lek za njega. Od one vrste koji se daje
injekcijama."

„Šta si mislila pod cikliranjem?“, upita je Dejv.
„Ne znam.“
„Ako je Beri bolestan, hoće li ih to zaustaviti?", upita je Džon.
„Hoće li se možda okrenuti i vratiti natrag odakle su došli?"
„Mislim da neće. Možda su se već razboleli od Berija, i znaju to.
Nemaju š ta da izgube, a mogu sve da dobiju, tako kaž e Vrana." Otpila
je još koka-kole, držeći limenku obema šakama, a zatim pogledala u
svakog ponaosob, završivši sa svojim ocem. „Znaju gde živimo. I
možda ipak znaju kako se zovem. Možda čak imaju i moju sliku.
Nisam sigurna. Berijev um je u rasulu. Međutim, misle... misle da ako
ja ne mogu da dobijem male boginje..."
„Onda ć e tvoja esencija moć i da ih izleč i", reč e Den. „Ili barem da
učini ostale imunim."
„Oni to ne zovu esencija", reče Abra. „Oni to zovu para."
Dejv je oštro pljesnuo dlanom o dlan. „To je to. Zovem policiju.
Uhapsićemo ih."
„Ne možeš." Abra je govorila otupelim glasom depresivne
pedesetogodišnjakinje. Čini šta želiš, govorio je taj glas. Ja ti samo
kažem.
Izvadio je mobilni iz dž epa, ali umesto da ga otvori, drž ao ga je u
šaci. „Zašto ne?"
„Imaju dobru priču zbog čega putuju u Nju Hempšir i mnogo
dobrih identiteta. Takođe su bogati. Bezobrazno bogati, kao bogate
banke i naftne kompanije ili Volmart. Mož da ć e otić i, ali ć e se vratiti.
Uvek se vraćaju po ono što žele. Ubijaju ljude koji im stanu na put, i
ljude koji pokušaju da ih prijave, a ako moraju da podmite nekoga da

bi se izvukli iz nevolje, to je ono š to rade." Stavila je limenku na sto i
zagrlila oca. „Molim te, tata, nemoj nikome da kažeš. Radije bih pošla s
njima nego da povrede mamu ili tebe."

Den reče: „Ali trenutno ih ima svega četvoro-petoro."
„Da."
„Gde su ostali? Znaš li to sada?"
„Na mestu koje se zove Plava zvona. Ili Plavi zvončići. Oni ga
poseduju. U blizini postoji gradić. Tamo se nalazi Semova
samoposluga. Gradić se zove Sajdvajnder. Rouz je tamo, i Pravi č vor.
Oni sebe tako nazivaju, Pravi... Dene? Šta nije u redu?"
Den joj nije odgovorio. Na trenutak nije bio sposoban da govori.
Setio se glasa Dika Halorana koji je izlazio iz mrtvih usta Elenor Uelet.
Upitao je Dika gde se nalaze šuplji đavoli, a njegov odgovor je sada
imao smisla.
U tvom detinjstvu.
„Dene?" Bio je to Džon. Zvučao je veoma daleko. „Bled si kao
krpa."
Sve je imalo nekakvog uvrnutog smisla. Od samog početka je znao
- i pre nego što ga je prvi put ugledao - da je „Vidikovac" zlo mesto.
Sada ga viš e nije bilo, izgoreo je do temelja, ali ko mož e da kaž e da je
zlo takođe izgorelo? On svakako ne. Kada je bio dete, posećivali su ga
neupokojeni duhovi iz tog hotela.
Taj kamp u njihovom vlasništvu - stoji na mestu gde je nekad stajao
hotel. Znam to. Pre ili kasnije, moraću tamo da se vratim. Znam i to.
Verovatno ranije. Ali prvo...
„Dobro sam", kazao je.
„Hoćeš li kokišku?“, upitala ga je Abra. „Sećer rešava mnoge
probleme, barem ja tako mislim.“
„Kasnije. Imam ideju. Tek je u zametku, ali možda nas četvoro
zajedno možemo da je pretvorimo u plan.“

6Zmijski Ujed Endi parkirala se na kamionskom stajalištu blizu
Vest ilda, u Saveznoj Državi Njujork. Orah je ušao u radnju da
kupi sok za Berija, koji je sada imao groznicu i grlobolju. Dok su čekali
njegov povratak, Vrana je pozvao Rouz. Javila se nakon prvog zvona.
Najbrže što može, obavestio ju je o razvoju situacije, a onda čekao.

„Šta to čujem u pozadini?", upitala ga je.
Vrana je uzdahnuo i dlanom protrljao neobrijani obraz. „Džimija
Cifru. Plače.“
„Reci mu da umukne. Kaži mu da u bejzbolu nema plakanja."
Preneo je poruku, izostavivš i njen č udan smisao za humor. Dž imi,
koji je u tom trenutku vlaž nom krpom brisao Berijevo lice, uspeo je da
priguši glasne i (Vrana je to morao da prizna) iritantne jecaje.
„To je već bolje“, reče Rouz.
„Šta želiš da uradimo?"
„Daj mi trenutak-dva, pokušavam da razmišljam."
Vrana je shvatio da ga ideja o Rouz koja pokušava da razmišlja
uznemirava jednako kao i crvene tačkice koje su sada izbile svuda po
Berijevom licu i telu, ali je uč inio kao š to je rekla, drž eć i ajfon na uvu
ali ne progovarajući. Znojio se. Je li unutra jednostavno prevruće, ili je
groznica? Pregledao je ruke, tražeći crvene mrlje, ali nije pronašao
nijednu. Još uvek.
„Da li sve teče po planu?“, upita ga Rouz.
„Za sada, da.“
Neko je pokucao na vrata. Endi je pogledala kroz špijunku, a zatim
ih otvorila.
„Vrano? Jesi li i dalje tu?"
„Da. Orah se upravo vratio sa sokom za Berija. Ima gadnu
gušobolju."
„Probaj ovo“, reče Orah Beriju, odvrnuvši čep. „Od jabuke. I dalje
je hladan, iz frižidera. Umiriće ti grlo,"
Beri se pridigao na laktove i otpio kad mu je Orah prineo staklenu
lašicu usnama. Vrani je bilo teško da to gleda. Viđao je kako nemoćni
jaganjci piju iz bočica za hranjenje na isti takav način.
„Može li da govori, Vrano? Ako može, daj mu telefon."
Vrana je laktom odgurnuo Džimija u stranu i seo pored Berija.
„Rouz. Želi da priča s tobom."
Pokušao je da prinese telefon do Berijevog uva, ali ga je Zutać
uzeo. Cinilo se da su mu sok ili aspirin, koji ga je Orah naterao da
proguta, dali trunku snage.
„Rouz“, zakreštao je. „Izvini zbog ovoga, draga." Slušao je,
klimajući glavom. „Znam. Kapiram. Ja...“ Slušao je još malo. „Ne, ne još,
ali... aha. Mogu. Hoću. Aha. I ja tebe volim. Evo ti ga.“ Dodao je mobilni

Vrani Dediju, a zatim klonuo na jastuke, istrošivši privremene rezerve
snage.

„Ovde sam“, reče Vrana.
„Da li je počeo da ciklira?"
Vrana je bacio ovlašan pogled na Berija. „Ne.“
„Hvala bogu na sitnim milostima. Kaže da još uvek može da je
locira. Nadam se da je u pravu. Ako ne može, moraćete sami da je
nađete. Moramo da imamo tu klinku.“
Vrana je znao da Rouz ima i druge razloge zašto želi klinku -
možda Džulijanu, možda Emu, najverovatnije Abru - a to mu je bilo
dovoljno, ali je ovde na kocki bilo mnogo više od toga. Možda
opstanak Pravog čvora. U tihom savetovanju u zadnjem delu
vinebaga, Orah mu je rekao da devojčica verovatno nikad nije imala
male boginje, ali da njena para možda ipak može da ih zaštiti, zbog
vakcina koje je primila kao beba. To nije bio zicer, ali jeste bilo vraški
bolje ni od kakve nade.
„Vrano? Pričaj sa mnom, ljubavi."
„Nać i ć emo je." Pogledao je u kompjuteraš a Pravog č vora. „Dž imi
je suzio izbor na tri mogućnosti, sve tri u radijusu od jednog bloka.
Imamo i slike."
„To je sjajno." Zać utala je, a kad je ponovo progovorila, glas joj je
bio tiš i, topliji, i jedva primetno drhtav. Vrani se nije sviđala pomisao
da se Rouz plaši, ali osećao je njen strah. Ne za sebe, već za Pravi čvor,
jer je njena dužnost bila da ga zaštiti. „Znaš da nikad ne bih poslala
bolesnog Berija s vama da nisam smatrala da je to apsolutno
neophodno."
„Aha."
„Uhvati je, onesvesti je i dovedi je nazad. Važi?"
„Važi."
„Ako se i vi razbolite, ako budete mislili da morate da zakupite
mlažnjak da biste je doveli natrag..."
„Učinićemo tako." No, užasavao se te mogućnosti. Svi koji nisu
bolesni, biće kad se ukrcaju na avion - sjebana ravnoteža, sluh
poremećen narednih mesec dana i više, poneka i paraliza. Takođe,
letovi ostavljaju i pisane tragove. To nije dobro za putnike u pratnji
drogirane i otete klinke. Ipak, nužda zakon menja.
„Vreme je da se vratite na drum", reče mu Rouz. „Vodi računa o

mom Beriju, ljudino. I o ostalima."
„Da li je kod tebe sve u redu?"
„Da“, reče Rouz i prekinu vezu pre nego što je mogao da je upita

išta drugo. To je bilo u redu. Ponekad čoveku nije potrebna telepatija
da bi znao kad ga neko laže. Čak i geaci to mogu da osete.

Bacio je telefon na sto i pljesnuo dlanovima. „Okej, krećemo!
Sledeć a stanica, Sterbridž , Masač usets. Oraš e, ti ostani s Berijem. Ja ć u
voziti narednih šest sati, a onda si ti na redu, Džimi.“

„Hoć u da idem kuć i“, reč e mrzovoljno Dž imi Cifra. Spremao se da
kaže još nešto, ali ga je vrela šaka ščepala za zglob pre nego što je
uspeo.

„Nemamo izbora!", reče Beri. Oči su mu bleštale od groznice, ali
bile su svesne i pribrane. U tom trenutku, Vrana se ponosio njime.
„Nikakvog izbora, kompjuterašu, zato stisni petlju. Pravi čvor je na
prvom mestu. Uvek!“

Vrana je seo za volan i okrenuo ključ. „Džimi“, kazao je. „Sedi sa
mnom na minut. Hoću da malo popričamo."

Džimi Cifra seo je na suvozačevo sedište.
„Te tri devojčice, koliko su stare? Znaš li?“
„Znam, i mnogo toga drugog. Hakovao sam njihove školske dosijee
kada sam uzeo slike. Kad si u kolu, valja da igraš, jelda? Dinova i
Krosova imaju četrnaest. Stounova je godinu dana mlađa. Preskočila
je razred u osnovnoj školi.“
„To mi miriše na paru“, reče Vrana.
„Aha.“
„I sve žive u istom komšiluku."
„Tako je.“
„To mi nagoveštava blisko prijateljstvo."
Dž imijeve oč i su i dalje bile oteč ene od suza, ali se nasmejao. „Aha.
Devojčice, znaš. Sve tri, verovatno, koriste isti karmin i maštare o
istim dečačkim bendovima. Šta hoćeš da kažeš?"
„Ništa", reče Vrana. „Samo skupljam informacije. Informacije su
moć, ili barem tako kažu."
Dva minuta kasnije, Stimhed Stivov vinebago vratio se nazad na
auto-put put 90. Kada je kazaljka brzinomera pokazala sto pet, Vrana
je uključio tempomat i opustio se.

7Den je u glavnim crtama opisao š ta ima na umu, a zatim sač ekao
da Dejv Stoun odgovori. Abrin otac je dugo sedeo pored svoje
kćerke, pognute glave, sa šakama stisnutim između kolena.

„Tata?", upita Abra. „Reci nešto, molim te."
Dejv je podigao pogled i upitao: „Ko hoće pivo?"
Den i Džon su se, zabavljeni, pogledali i odbili.
„Pa, ja hoću. Zapravo, ono što zaista želim jeste dupla doza džek
danijelsa, ali sam voljan da priznam - bez vašeg podsećanja, gospodo -
kako večeras pijuckanje viskija možda i nije toliko dobra ideja."
„Ja ću ti doneti, tata."
Abra je odskakutala u kuhinju. Culi su otvaranje limenke i šištanje
sode - zvuke koji su Denu vraćali uspomene, mnoge od njih izdajnički
srećne. Vratila se s konzervom piva marke „Kors“ i pivskom čašom.
„Mogu li ja da ti sipam?“
„Samo izvoli.“
Den i Džon su s nemim zadovoljstvom posmatrali dok je Abra
naginjala čašu i sipala pivo niz stranu, kako ne bi bilo mnogo pene,
radeći to sa ležernom stručnošću odličnog šankera. Pružila je čašu ocu
i stavila limenku na podmetač pored njega. Dejv je otpio gutljaj,
uzdahnuo, zažmurio, a zatim ponovo otvorio oči.
„Ala je to dobro“, kazao je.
Kladim se da jeste, pomisli Den, uvidevši da ga Abra posmatra.
Njeno lice, obično otvoreno, sada je bilo nedokučivo, i na trenutak nije
mogao da pročita misli iza njega.
Dejv je rekao: „To š to predlaž eš je sumanuto, ali ima svojih dobrih
strana. Glavna šansa bila bi da vidim ta... stvorenja... rođenim očima.
Mislim da moram, zato što - uprkos svemu što ste mi ispričali - ne
mogu da poverujem u njih. Cak i s rukavicom, i telom za koje kaž ete
da ste pronašli."
Abra je otvorila usta da progovori. Otac ju je zaustavio podigavši
ruku u vazduh.
„Verujem da vi verujete", nastavio je. „Sve troje. I verujem da neka
grupa opasno poremećenih pojedinaca možda - kažem možda -
progoni moju kć er. Svakako bih se slož io s tvojom idejom, gospodine
Torense, kada to ne bi značilo uplitanje Abre. Neću upotrebiti svoje
dete kao mamac."

„Ne bi ni morao", reče mu Den. Setio se kako ga je Abrino
prisustvo u doku za utovar iza fabrike etanola pretvorilo u neku vrstu
ljudskog psa, istreniranog da pronalazi mrtve ljude, i načina na koji
mu se vid izoštrio kada je otvorila oči unutar njegove glave. Cak je
isplakao i njene suze, iako DNK test to možda ne bi pokazao.

„Kako to misliš?"
„Tvoja kćerka ne mora da bude sa nama da bi bila sa nama. Ona je
jedinstvena na taj nač in. Abra, imaš li neku prijateljicu koju bi mogla
da posetiš sutra posle škole?"
„Da, Emu Din." Po uzbuđenom svetlucanju u njenim očima, uvideo
je da je već shvatila šta ima na umu.
„Loša ideja", reče Dejv. „Neću je ostaviti nezaštićenu."
„Abra je bila zaštićena sve vreme dok smo bili u Ajovi", reče Džon.
Abrine obrve su se iznenađeno podigle, a usta malo otvorila. Denu
je bilo drago š to to vidi. Bio je siguran da je mogla da mu pretraž i um
kad god to poželi, ali je ipak uradila ono što je od nje tražio.
Izvadio je mobilni i pozvao. „Bili? Zaš to ne dođeš ovamo i pridruž iš
se zabavi."
Tri minuta kasnije, Bili Friman je zakoračio u kuću Stounovih.
Nosio je farmerke, crvenu lanelsku košulju, koja mu je visila skoro do
kolena i kač ket Malengradske ž eleznice, koji je skinuo pre nego š to se
rukovao s Dejvom i Abrom.
„Pomogao si mu sa stomakom", reče Abra, okrećući se prema
Denu. „Sećam se toga.“
„Ipak si virila, na kraju krajeva", reče joj Den.
Pocrvenela je. „Ne namerno. Nikad. Ponekad se to jednostavno
dešava."
„Pričaj mi o tome."
„Uz sve dužno poštovanje, gospodine Frimane", reče Dejv, „ali
malo ste prematori za posao telohranitelja, a ovde je reč o ž ivotu moje
kćeri."
Bili je zadigao koš ulju i otkrio automatski piš tolj u ofucanoj crnoj
futroli. „Kolt M1911", kazao je. „Potpuno automatski. Iz Drugog
svetskog rata. I on je mator, takođe, ali će odraditi posao."
„Abra?“, upita Džon. „Misliš li da meci mogu da ubiju te stvorove, ili
to mogu samo dečje bolesti?"
Abra je gledala u pištolj. „O, da", rekla je. „Meci bi mogli da upale.

Oni nisu ljudi-duhići. Stvarni su, baš kao i mi."
Džon je pogledao u Dena i upitao: „Pretpostavljam da ti nemaš

pištolj?"
Den je odmahnuo glavom i pogledao u Bilija. „Imam puš ku za lov

na jelene, koju mogu da ti pozajmim", reče Bili.
„To... možda neće biti dovoljno", reče Den.
Bili je razmislio. „Dobro, poznajem tipa dole u Medisonu. Kupuje i

prodaje veće stvari. Neke od njih mnogo veće."
„O, Isuse!", reč e Dejv. „Ovo postaje sve gore i gore." Ali nije rekao

ništa drugo.
Den reče: „Bili, možemo li da rezervišemo voz sutradan, ako

poželimo da odemo na piknik u Klaud Gap?"
„Naravno. Ljudi to rade non-stop, pogotovo posle Praznika rada,

kada opada broj posetilaca."
Abra se nasmešila. Den je i ranije video taj osmeh. Njen ljutiti

osmeh. Zapitao se da li bi se Pravi čvor predomislio kada bi znao da
njihova meta u svom repertoaru ima takav osmeh.

„Odlično", rekla je. „Odlično!"
„Abra?" Dejv je bio zbunjen i uplašen. „Šta?“
Abra ga je ignorisala na trenutak-dva. Progovorila je, obraćajući se
Denu. „Oni to zaslužuju zbog onoga što su učinili bejzbol dečaku."
Sakom je protrljala usta, kao da želi da izbriše taj osmeh, ali kada je
sklonila šaku, osmeh je i dalje bio tamo, a ispod njenih istanjenih
usana, videli su se vrhovi zuba. Stegnula je šaku u pesnicu.
„Zaslužuju to!"