Dejvid Mičel - Atlas oblaka

ATLAS OBLAKA Dejvid Mičel Preveo Goran Kapetanović Naslov originala David Mitchell Cloud Atlas Copyright ©2004 by David Mitchell

Hani, Haninoj baki i Haninom deki

Pacifički dnevnik Adama Juinga Četvrtak, 7. novembar S onu stranu indijanskog seoceta, na pustu žalu, naiđoh na sveže stope. Kroz natrulu morsku travu, morske kokose i bambus, stope me odvedoše svome tvorcu, belu čoveku u podvrnutim čakširama i koporanu, s negovanom bradom i prevelikim cilindrom, koji je čajnom kašičicom prečešljavao tamni pesak tako usredsređeno da me je primetio tek kad ga nazvah sa deset koraka. I tako se zbi da se upoznah s doktorom Henrijem Gusom, lekarom londonskoga plemstva. Nisam se začudio njegovu poreklu. Ako gdegod i ima dovoljno osamljena timora ili dovoljno zabačena ostrva na kome čovek može proboraviti a da ne nabasa ni na jednog Engleza, takva nema ni na jednoj karti koju sam dosad video. Je li doktor štogod zagubio na toj čemernoj obali? Mogu li mu kako pomoći? Doktor Gus odmahnu glavom, razveza maramicu i sav ponosan prikaza njen sadržaj. – Zubi su, gospodine, gleđosani gral ovoga pohoda. U prohujalim danima ovo arkadisko žalo bilo je ljudožderska dvorana za gozbe, nego šta, gde su jaki proždirali slabe. Zube bi ispljunuli, baš kano što vi izbacujete koštice od trešanja. Ali ovi kutnjaci, gospodine, daju se u zlato pretvoriti, a kako? Jedan zanatlija sa Pikadilija, koji pravi veštačke vilice za plemstvo, izdašno plaća za ljudske zube. Znate li pošto je četvrt funte, gospodine? Priznadoh da ne znam. – Nećete ni od mene čuti, gospodine, jer je to poslovna tajna! – Lupnuo se po nosu. – Gospodine Juing, znate li se možda s markizom Grejs od Mejfera? Ne? I bolje, pošto je to jedna strvina u podsuknjama. Pet godina ima otkako je ta babuskera okaljala moje ime, nego šta, lažima koje su dovele do mog izbacivanja iz Društva. – Doktor Gus pogleda u more. – U taj zao čas počeše moja putešestvija. Izrazih saosećanje s doktorom u nedaći. – Zahvaljujem vam, gospodine, zahvaljujem vam, ali ove bele koščice – protresao je maramicom – moji su anđeli iskupljenja. Dopustite mi da objasnim. Markiza nosi veštačke vilice koje je izradio pomenuti lekar. Sad o

Božiću, baš kad se ta namirisana magarica bude obratila Poslaničkom balu, ja, Henri Gus, nego šta, upravo ću ja ustati i svima prisutnima saopštiti da naša domaćica žvaće ljudožderskim kutnjacima! Ser Hjubert će me, slutim, izazvati. „Pružite dokaze“, zagrmeće taj prostak, „ili izađite na dvoboj!“ Ja ću reći: „Dokaze, ser Hjuberte? Svojeručno sam sakupio zube vaše majke iz južnopacifičke pljuvaonice! Evo, gospodine, evo još takvih!“, pa ću zavitlati upravo ove zube u njenu zdelu za supu i time ću, gospodine, dobiti zadovoljštinu! Cvrkutave šaljivdžije ošuriće ledenu markizu u svojim novinama, pa će dogodine biti srećna ako je pozovu i na sirotinjski bal! Brže-bolje poželeh Henriju Gusu prijatan dan. Slutim da je skrenuo. Petak, 8. novembar U prostu brodogradilištu pod mojim prozorom radi se na prikosniku, pod vođstvom gospodina Sajksa. Gospodin Voker, jedini krčmar u Okeanskom zalivu, takođe je i glavni trgovac drvenom građom i razmeće se time da je godinama bio upravnik brodogradnje u Liverpulu. (Pošto sam se već dobro upoznao s pravilima ophođenja na južnoj polulopti, znam da takve neverovatne tvrdnje treba oćutati.) Gospodin Sajks mi reče da će sređivanje Proročice „ро bristolski“ potrajati celu sedmicu. Nimalo mi se ne mili što ću sedam dana čamiti u Musketi, no ipak se sećam ledenih očnjaka oluje i poginulih mornara, te mi moje sadašnje teškoće ne deluju tako strašno. Doktora Gusa sretoh jutros na stepeništu, pa smo zajedno doručkovali. On je u Musketi od sredine oktobra, a stigao je brazilskim trgovačkim brodom Namorados sa Fidžija, gde je svoje veštine usavršavao među misionarima. Sada se doktor nada da će australiski lovac na tuljane Neli, uprkos velikom odocnjenju, ipak doći i prevesti ga u Sidnej. U koloniji namerava potražiti mesto na kakvu putničkom brodu do Londona. Doktora Gusa procenih nepravedno i prenagljeno. Da bi se napredovalo u mome poslu, mora se biti ciničan poput Diomeda, ali cinici znaju biti slepi za tananije vrline. Doktor ima svojih čudnovatih strana i rado ih obelodanjuje u zamenu za čašicu portugalske lozovače (u piću nikad ne preteruje), ali jemčim da sem njega nema nikakve blagorodne gospode na ovim širinama istočno od Sidneja i zapadno od Valparaisa. Možda ću mu čak sročiti pozdravno pismo za Partridže u Sidneju, jer su doktor Gus i dragi Fred jednoga kova.

Pošto mi je rđavo vreme osujetilo jutarnju šetnju, ćaskali smo pored vatre od treseta, a sati proleteše kano minuti. Opširno mu ispričah o Tildi i Džeksonu i o svojim bojaznima od „zlatne groznice“ u San Francisku. Zatim u razgovoru pređoh sa zavičaja na skorašnje beležničke dužnosti u Novom Južnom Velsu, a otud na „Gibonsa, Maltusa i Godvina“ preko pijavica i lokomotiva. Pažljiv je sagovornik melem za kojim na Proročici strasno žudim, a doktor je prava sveznalica. Povrh toga, ima lepo izdeljane šahovske figure na kojima nam se neće uhvatiti paučina, bilo to do Proročicinog isplovljavanja ili do Nelinog prispeća. Subota, 9. novembar Jutarnje sunce sjajno poput srebrena dolara. Naša škuna u zalivu i dalje kukavno izgleda. Na obalu se izvlači indijanski ratni kanu. Henri i ja udarismo ka „Trpezariskom žalu“ praznično raspoloženi, radosno pozdravljajuči služavku što dirinči za gospodina Vokera. Namrgođena gospođica razastirala je rublje po grmlju i nije se obazrela na nas. Ima primesu crne krvi i držim da joj mati nije mnogo odmakla od prašumskog soja. U prolasku ispod indijanskog seoceta, znatiželju nam pobudi neki „zuj“, te rešismo da mu nađemo izvor. Naseobina je okružena ogradom od kolja, toliko trulom da se ući može na tušta i tma mesta. Jedna bezdlaka kuja podiže glavu, ali budući krezuba i na izdisaju, nije lanula. Vanjski krug koliba ponga (sagrađenih od granja, blata i pletenih tavanica) šćućurio se u senku „otmenih“ prebivališta, drvenih građevina s rezbarenim nadvratnicima i malecnim tremovima. U središtu toga sela teklo je javno bičevanje. Henri i ja bejasmo jedini belci, no tri kaste prisutnih Indijanaca jasno su se razgraničile. Poglavica u perjanom ogrtaču sedeo je na prestolu, dok su tatuirani plemići i njihove ženskinje i deca mirno stajali, sveukupno tridesetak duša. Robovi, crnji od svojih smeđih gospodara, i više nego dvostruko malobrojniji, čučahu u blatu. Kakva urođena volujska tromost! Rošavi i prištavi od haki-takija, ti jadnici posmatrahu kaznu, ali ne puštajući ni glasa osim onoga čudnovata pčelinjeg „zuja“. Nismo znali šta zvuk pokazuje – saosećanje ili osudu. Batinaš beše golijat koji bi stasom uplašio svakog takmičara u pesničenju. Po svakom pedlju divljakovih mišića behu iscrtani mali i veliki gušteri: njegova koža skupo bi se prodala, mada se ja ni za sve bisere Havaja ne bih usudio da mu je uzmem! Nesrećnog zarobljenika, proseda od mnogih teških godina, vezali su golog za prečke.

Telo mu se treslo sa svakim udarcem što je odirao kožu, leđa mu nalikovahu pergamentu s krvavim runama, ali mu je obesvešćeno lice odavalo spokoj mučenika koga je Gospod već uzeo. Priznaću, zamirao sam uz svaki zamah biča. Uto se zbi nešto čudno. Išibani divljak podiže klonulu glavu, pronađe moje oči i jezovito me pogleda kano znanca! Kaogod da je pozorišni glumac video starog prijatelja u kraljevskoj loži i, kradom od gledališta, pokazao da ga prepoznaje. Tatuirani „garavi“ priđe nam i zamahom bodeža od žada naznači da nismo dobrodošli. Upitah za prirodu zarobljenikova zločina. Henri prebaci ruku preko mene: – Hajde, Adame, mudar čovek neće stati između zveri i njena obroka. Nedelja, 10. novembar Gospodin Burhave sedeo je među svojom družinom pouzdanih razbojnika kano Gospodar Zmija među belouškama. Njihove „svetkovine“ za nedelju počeše u prizemlju i pre nego se probudih. Nadah se u potragu za vodom za brijanje i videh da krčma vrvi od mornara što čekahu svoj red kod onih sirotih Indijanki koje je Voker ulovio u svoj sklepani burdelj. (Rafaela među razvratnicima nije bilo.) Ja svoju posnu nedelju ne kršim u javnoj kući. Henri beše jednako zgađen kano i ja, te ostadosmo bez doručka (služavku su nesumnjivo prisilili na još jednu dužnost) i zaputismo se u kapelu na molitvu ne pokvariv posta. Ne pređosmo ni dve stotine metara kad se, na svoj užas, setih da mi ovaj dnevnik leži na stolu u sobi u Musketi, vidljiv svakom pijanom mornaru koji uđe. Strahujući za njegovu sigurnost (i za svoju, ukoliko ga se dokopa gospodin Burhave), vratih se da ga skrijem malo veštije. Moj povratak propratili su široki zlobni osmesi, te pomislih da sam „vuk na vratima“, ali pravi razlog saznadoh kad otvorih svoja vrata: tako mi svega, medveđa zadnjica gospodina Burhavea objahala mavarsku Zlatokosu u mome krevetu! Je li se taj vražji Holanđanin izvinio? Ni blizu! Smatrao je sebe oštećenom strankom i prorežao: – Gubite se, gospodine Petliću! inaće ću vam, boga mi bogovog, zavrnuti tu obesnu amerikansku šiju! Zgrabih svoj dnevnik i oteturah se u prizemlje, gde me dočeka vesela i podsmešljiva varvarokratija okupljenih belih divljaka. Prigovorih Vokeru da plaćam zasebnu sobu i da zasebna ima ostati čak i dok nisam tu, ali mi ta hulja ponudi samo popust od jedne trećine za „četvrt sata galopa na

najlepšoj ždrebici u mojoj štali“! Zgnušan, odvratih da imam ženu i dete!, i da ću pre umreti nego izgubiti čast i pristojnost sa ijednom od njegovih zaraženih kurvi! Voker se zakle da će me „oplaviti“ ako njegove drage kćeri opet nazovem „kurvama“. Jedna bezuba guja naruga se: – Ako je vrlina imati ženu i dete, onda sam ja, gospodine Juing, deset puta vrliji od vas! – a neko mi s leđa sasu vrč groga na glavu. Otidoh istog časa, e da ne zavitlaju štogod tvrđe. Crkveno zvono sazivalo je bogobojažljive žitelje Okeanskog zaliva, te požurih tamo gde me je Henri čekao, trudeći se da odagnam iz uma malopređašnje poganštine u svom konačištu. Kapela je škripala kano star čabar, a pastva se dala nabrojati na prste, ali smo se Henri i ja pomolili zahvalnije no da smo utolili žeđ u pustinjskoj oazi. Osnivač luteranac upokojio se na groblju kapele pre deset zima, a nijedan zaređeni naslednik nije se još usudio preuzeti vođstvo nad oltarom. Stoga se može reći da je kapela „hrišćanska s koca i konopca“. Bibliske stihove čitao je onaj deo pastve koji zna slova, a otpevali smo i unapred određene dve-tri himne. „Nadzornik“ tog narodnog stada, izvesni gospodin D’Arnok, stade ispod skromnog raspeća i zamoli Henrija i mene da postupimo isto. Još pod utiskom vlastitog izbavljenja iz prošlosedmične oluje, navedoh 8. glavu Luke: I pristupivši probudiše Gagovoreći: Učitelju! Učitelju! Izgibosmo. A On ustade, i zapreti vetru i valovima; i prestadoše i posta tišina. Henri je kazao Psalam osmi, zvonko kano kakav školovan dramatičar: Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove, ovce i volove sve, i divlje zverinje, ptice nebeske i ribe morske, šta god ide morskim putevima. Iako nikakav orguljaš nije odsvirao Magnificat nego je vetar zavijao u dimnjaku, iako nikakav hor nije otpevao Nunc Dimittis nego su samo galebovi kreštali, verujem da Tvorac ne beše nezadovoljan. Više smo nalikovali ranim rimskim hrišćanima nego bilo kojoj kasnijoj crkvi ukrašenoj tajnim znanjem i draguljima. Usledila je zajednička molitva. Parohijani su se po volji molili za iskorenjenje krompirove zlatice, za pokoj duše umrlog deteta, za blagoslov nad novim ribarskim čamcem itd. Henri je zahvalio na gostoprimstvu koje su nama posetiocima ukazali hrišćani ostrva Čatam. Ja se pridružih tome, a pomolih se i za to da Tildu, Džeksona i tasta služi zdravlje dok mene nema. Posle službe, doktoru i meni vrlo srdačno priđe postariji „рrveni jarbol“ te kapele, neki gospodin Evans, koji predstavi Henrija i mene svojoj

dobroj ženi (oboje su doskočili gluvoći time što su odgovarali samo na pitanja koja su, po njihovu uverenju, postavljena i prihvatali samo one odgovore koji su, po njihovu uverenju, izgovoreni – a tim lukavstvom služi se mnogi amerikanski advokat) i svojim blizancima Kiganu i Difedu. Gospodin Evans saopšti da svake sedmice običava pozvati gospodina D’Arnoka, našega propovednika, na večeru u njihovu obližnjem domu, pošto inače žive na Port Hatu, rtu udaljenom koju milju. Hoćemo li im se i mi pridružiti u nedeljnome obedu? Pošto sam Henrija već obavestio o onoj Gomori u Musketi i pošto nam stomaci povikaše „Pobuna!“, zahvalno prihvatismo ljubaznost Evansovih. Gazdinstvo naših domaćina, smešteno na pola milje od Okeanskog zaliva uz vijugavu vetrovitu dolinu, beše skromna građevina, ali dovoljno čvrsta pred onim paklenim burama što mnogobrojnim nesrećnim brodovima lome kosti o obližnje grebene. U salonu obitavahu čudovišna glava vepra (obolela od oduzetosti vilice i razrokosti), koga su blizanci ubili na svoj šesnaesti rođendan, i pospan stojeći sat (u višesatnom raskoraku s mojim džepnim satom. Zbilja, od sveg uvoza s Novog Zelanda, najviše se ceni tačan časovnik.). Radnik Indijanac virnu kroz prozor na gazdine goste. Nikad ne videh odrpanijeg jadnika, ali se gospodin Evans zakle da je taj polumešanac, imenom Barnabas, „najbrži dvonožni ovčarski pas sviju vremena“. Kigan i Difed poštena su i smušena čeljad, potkovana ponajviše u ovčarstvu (porodica poseduje dve stotine grla) pošto nijedan nije išao u „grad“ (tako ostrvljani zovu Novi Zeland) niti stekao obrazovanje izuzev što ih je otac podučavao Bibliji, posredstvom čega naučiše da čitaju i pišu prihvatljivo dobro. Gospođa Evans se pomoli, a ja se latih svog najboljeg obroka (neokuženog solju, crvima i psovkama) još od one oproštajne večere s konzulom Baksom i Partridžima u Bomontu. Gospodin D’Arnok pripovedao je o brodovima koje je snabdevao za svojih deset godina na ostrvu Čatam, a Henri nas je pak zanimao pričama o pacijentima, kako visoka tako i niska roda, koje je lečio u Londonu i Polineziji. Sa svoje strane sam opisao mnoge teškoće koje je ovaj amerikanski beležnik doživeo ne bi li pronašao australiskog baštinika jednog kaliforniskog zaveštanja. Ovči paprikaš i valjuške od jabuka zalivali smo slabim domaćim pivom, koje gospodin Evans vari radi trgovine s kitolovcima. Kigan i Difed odoše pozabaviti se stokom, a gospođa Evans vratila se kuhinjskim poslovima. Henri upita jesu li misionari i dalje prisutni na Čatamskim ostrvima, na šta

se gospodin Evans i gospodin D’Arnok zgledaše, te nas prvi izvesti: – Ne, Maori nisu blagonakloni prema nama Pakehama koji im preteranim civilizovanjem kvarimo Moriore. Upitah postoji li „preterano civilizovanje“. Gospodin D’Arnok mi reče: – Ako nema Boga zapadno od rta Horn, onda nema ni onoga Svi su ljudi stvoreni jednaki iz vašega Ustava, gospodine Juing. – Reči „Maori“ i „Pakeha“ bejah čuo za vreme Proročicinog boravka u Zalivu ostrva, ali sam molio da mi se kaže šta su „Moriori“. Pitanjem otvorih Pandorinu kutiju istorije, uz podrobne pojedinosti o propasti i padu čatamskih domorodaca. Upalismo lule. Pripovest gospodina D’Arnoka prekide se tri sata kasnije, kad smo morali poći za luku Hat pre no što suton zamrači izrovan put. Što se mene tiče, njegova je priča rame uz rame s Defoovim ili Melvilovim perom, te ću je ispisati na ovim stranicama posle, bude li volja Morfejeva, čvrsta sna. Ponedeljak, 11. novembar Zora sparna i oblačna. Zaliv liči na sluz, ali je vreme dovoljno blago da se popravka Proročice može nastaviti, hvaljen Neptun. Dok ovo pišem, na jarbol se diže nova krmena košnjača. Pre malo vremena, dok Henri i ja doručkovasmo, gospodin Evans stiže navrat-nanos i salete moga prijatelja lekara da se postara za povučenu susetku, izvesnu udovu Brajden, koju je konj zbacio na kamenjar. Gospodin Evans je očevidac i strahuje da udova leži u smrtnoj opasnosti. Henri uze svoju lekarsku torbu i krenu iz istih stopa. (Ponudih se da pođem s njim, ali me gospodin Evans zamoli da se uzdržim, pošto je pacijentkinji obećao da je niko sem lekara neće videti onesposobljenu.) Voker mi, čuv te reči, kaza da nikoje muško nije prešlo udovin prag već dvadeset godina i zaključi da će „ledena matora krmača zacelo Bogu na istinu čim pušta tog nadrilekara da je pipka“. Poreklo Moriora s „Rekohua“ (izvorno ime Čatamskih ostrva) nije se razjasnilo ni do dana danjeg. Gospodin Evans je uverenja da potiču od proteranih španskih Jevreja, ukazujući na kukaste nosove i izvijene usne. Tumačenje kome se gospodin D’Arnok priklanja, da su Moriori negdašnji Maori čiji su se kanui nasukali na ova najzabačenija ostrva, zasniva se na sličnostima u jeziku i legendama, te stoga ima viši carat logike. Izvesno je da, posle stoleća i tisućleća osamljenosti, Moriori žive jednako prostim životom kano i nesrećni im rođaci s Van Dimenove Zemlje. Veština gradnje

čamaca (izuzev grubih pletenih splavova za prelazak od jednog do drugog ostrva) i plovidbe s vremenom su nestale. Moriori ni sanjali nisu da na ovoj našoj kugli postoje druge zemlje, po kojima hode druge noge. Zbilja, u svome jeziku nemaju reč za trku, a „Moriori“ znači naprosto „ljudi“. Nisu se bavili ratarstvom i stočarstvom, jer na ovim ostrvima nije bilo nikakvih sisara dok kitolovci namernici nisu svojevoljno pustili nekoliko svinja da se množe. U svom izvornom stanju, Moriori su bili sakupljači: uzimali su školjke paua, ronili za rakovima, pljačkali ptičja gnezda, brali morsku travu, iskopavali crve i korenje. Dosad su Moriori samo ovdašnja vrsta neznabožaca s platnenim pregačama i perjanim ogrtačima, neznabožaca iz onih sve malobrojnijih okeanskih „ćorskokaka“ do kojih još nije stigla nauka bela čoveka. Rekohu je, međutim, osoben po jedinstvenoj pacifičkoj veri. Od pamtiveka je sveštenička kasta Moriora nalagala da ko god prolije ljudsku krv ubija svoju manu – čast, vrednost, položaj i dušu. Nijedan Morior ne bi skrivao, hranio, oslovio, čak ni pogledao izopštenika. Ako izopšteni ubica i preživi prvu zimu, težina samoće obično ga odvodi u pećinu na rtu Jang, gde sebi oduzima život. Promislite o tome, naloži nam gospodin D’Arnok. Dve hiljade divljaka (po najpribližnijoj proceni gospodina Evansa) drži se zapovesti Ne ubij na rečima i na delu, te sastavljanjem usmene „Magna Carte“ stvara sklad kakav ostali svet nije dosegao u šezdeset vekova otkako je Adam okusio ploda s drveta znanja. Rat je Moriorima stran koliko i teleskop Pigmejima. Mir – ne predah između ratova nego hiljade godina postojana mira – vlada ovim dalekim ostrvima. Ko sme tvrditi da je Rekohu dalji od Morove Utopije nego naše napredne države koje vode pohlepni vlasteličići u Versaju i Beču, Vašingtonu i Vestminsteru? – Ovde – svečano reče gospodin D’Arnok – i samo ovde glavom i bradom postoje te neuhvatljive utvare: plemeniti divljaci! – (Dok smo se kasnije vraćali u Musketu, Henri priznade: – Nikad ne bih 'plemenitim' nazvao divljake toliko zaostale da ne mogu ni koplje ravno da bace.) I staklo i mir pokazaće se krhkim ako se neprestano udaraju. Prvi udar na Moriore bila je britanska zastava, koju je u tlo Zaliva čarki, u ime kralja Džordža, pobo poručnik Broton s broda Čatam pre nepunih pedeset godina. Tri godine potom, Brotonovo otkriće našlo se u kartografskim službama Sidneja i Londona, pa je šačica slobodnih doseljenika (među kojima i otac gospodina Evansa), nasukanih mornara i „osuđenika sukobljenih s

kolonijalnim vlastima Novog Južnog Velsa povodom uslova izdržavanja kazne“ uzgajala bundeve, luk, kukuruz i šargarepu. Njih su prodavali potrebitim lovcima na tuljane, a ovi su zadali drugi udarac nezavisnosti Moriora, razočarav urođeničke snove o napretku time što su talase pocrvenili tuljanskom krvlju. (Gospodin D’Arnok oslikao je zaradu ovom računicom: jedna koža plaćala se 15 šilinga u Kantonu, a ti prvi lovci dopremali su preko dve hiljade koža po brodu!) Kroz nekoliko godina, tuljana je ostalo samo na udaljenim stenama, te su se i „lovci na tuljane“ okrenuli gajenju krompira, ovčarstvu i svinjarstvu u tolikom obimu da su Čatamska ostrva dobila nadimak „Pacifički vrt“. Ti ratari skorojevići krče zemlju paleći žbunje, koje više godina tinja pod tresetom i razbukatava se u sušna vremena da iznova poseje užas. Treći udar na Moriore bili su kitolovci, koji sada u znatnom broju pristaju u Okeanski zaliv, Vajtangi, Ovengu i Te Vakaru radi izvlačenja na suvo, opravki i odmora. Na kitolovcima su se mačke i pacovi množili kano bibliske pošasti i pojeli ptice jamarke čija su jaja Moriori vrlo cenili u ishrani. Četvrto, one šarolike bolesti koje proređuju tamnije rase kad god se ovima primakne bela civilizacija još su više umanjile domorodačku brojnost. Sve bi te nedaće, međutim, Moriori možda i izdržali da do Novog Zelanda ne stigoše opisi Čatamskih ostrva kano prave zemlje hananske u kojoj su lagune pune jegulja, uvale zasute školjkama, a žitelji ne razumeju ni šta je bitka ni šta je oružje. Za Ngati Tame i Ngati Mutunge, dva klana Taranaki Te Ati Ava Maora (maorski rodoslov je, tvrdi nam gospodin D’Arnok, do u granu jednako isprepletan kano i toliko voljena rodoslovna stabla evropskog plemstva: zbilja, svaki dečak iz te nepismene rase može se setiti čukundedina imena i „položaja“ dok dlanom o dlan) te su glasine obećavale nadoknadu za svu predačku zemlju koju su izgubili u skorašnjim „ratovima musketa“. Poslate su uhode da iskušaju ćud Moriora narušavanjem tapua i skrnavljenjem svetilišta. Na te izazove Moriori su odgovorili kako Gospod nalaže, „okretanjem drugoga obraza“, a izgrednici se vratiše na Novi Zeland s potvrdama o navodnom kukavičluku Moriora. Tatuirani maorski conquistadores našli su svoju jednobrodnu armadu u kapetanu Hervudu s briga Rodni, koji je krajem 1835. pristao da preveze devet stotina Maora i sedam ratnih kanua u dva navrata, u zamenu za rasad krompira, vatreno oružje, svinje, veliku količinu češljanog lana i jedan top. (Gospodin D’Arnok upoznao je osirotela Hervuda pre pet godina, u krčmi u

Zalivu ostrva. Isprva je ovaj poricao da je Hervud s Rodnija, a onda se kleo da beše primoran prevesti crnce, ali je ostalo nejasno na koji tačno način.) Rodni je isplovio iz luke Nikolas u novembru, ali je njegov neznabožački tovar od pet stotina muškaraca, žena i dece, tesno natrpanih u potpalublje radi šestodnevnog putovanja, ogrezlih u izmet, izloženih morskoj bolesti i skoro potpunu nedostatku vode, pristao u uvalu Vangatete u tako namučenu stanju da bi čak i Moriori, da su imali volje, lako pobili svoju ratobornu braću. Dobri Samarićani su, međutim, bili radiji da podele umanjeno obilje Rekohua nego da unište manu krvoprolićem, te ponegovaše bolesne i umiruće Maore do ozdravljenja. – Maori su i ranije dolazili na Rekohu – objasni gospodin D’Arnok – ali su uvek i odlazili, stoga Moriori pretpostaviše da će ih doseljenici jednako ostaviti na miru. Širokogrudost Moriora nagrađena je kad se kapetan Hervud vratio s Novog Zelanda sa još četiri stotine Maora. Tada su stranci položili pravo na Čatam takahijem, maorskim ritualom koji se prevodi kano „hodanje po zemlji radi posedovanja zemlje“. Tako je stari Rekohu rasparčan, a Moriori su obavešteni da su oni sada maorski vazali. Početkom decembra, kad se nekih desetak domorodaca usprotivilo, bez premišljanja ih pobiše sekirama. Maori su se pokazali kano valjani engleski učenici u „mračnim veštinama kolonizacije“. Na istoku ostrva Čatam nalazi se Te Vanga, velika zatonska slatina: iako je to maltene jezero, za plime dobija vodu iz mora kroz tesnac kod Te Avapatikija. Pre četrnaest godina na tom su svetom tlu muškarci Moriori održali skupštinu. Trajala je tri dana, a raspravljalo se o sledećem: Hoće li onaj ko prolije maorsku krv takođe uništiti svoju manu? Mladići su tvrdili da zavet mira ne važi za strane ljudoždere o kojima preci ništa nisu znali. Moriori moraju ubiti, inače će biti ubijeni. Starci su podstrekivali smirenje, jer dokle god Moriori budu čuvali svoju manu sa svojom zemljom, dotle će ih bogovi i preci izbavljati od zla. – Zagrli svoga dušmanina – govorahu starci – kako bi ga sprečio da te napadne. (– Zagrli svoga dušmanina – našali se Henri – da bi osetio kako ti bodežom golica bubrege.) Starci su pobedili, ali to nije bilo važno. – Kad im manjka brojčane nadmoći – reče nam gospodin D’Arnok – Maori stiču prednost tako što udaraju prvi, i to iz sve snage, o čemu će nam posvedočiti grob mnogog nesrećnog Britanca i Francuza. – Ngati Tama i Ngati Mutunga održali su vlastita savetovanja. Moriorski muškarci u povratku sa skupštine padoše u zasede, pa se te noći

odigralo nepojmljivo zverstvo, kasapljenje, paljenje sela, otimačina: redove muškaraca i žena proboli su na žalima, decu skrivenu po rupama nanjušili su i raskomadali lovački psi. Neke poglavice mislile su na budućnost, pa su pobili tek toliko ljudi da obezbede užasnutu poslušnost preostalih. Druge poglavice nisu se toliko uzdržavale. Na žalu Vajtangi pedesetoro Moriora iseckano je, umotano u lišće lana i ispečeno u ogromnoj zemljanoj peći, s prilogom od slatkog krompira. Ni pola onih Moriora koji su gledali poslednji zalazak sunca na starom Rekohuu nije doživelo da vidi maorsku zoru. (– Sada ima manje od stotinu čistokrvnih Moriora – zakuka gospodin D’Arnok. – Na papiru ih je britanska kruna oslobodila od sužanjskog jarma pre dosta godina, ali Maori ne haju za papire. Na sedam smo dana plovidbe od guvernerove kuće, a Njeno veličanstvo na Čatamu nema garnizon.) Upitah zašto belci nisu obuzdali Maore za vreme pokolja. Gospodin Evans više ne beše pospan, a ni upola onoliko gluv koliko sam mislio. – Jeste li kad videli maorskog ratnika žednog krvi, gospodine Juing? Rekoh da nisam. – Ali ste videli ajkule žedne krvi, zar ne? Odgovorih da jesam. – Tu su negde. Zamislite krvavo tele koje se rita po plićaku prepunom ajkula. Šta činiti: ostati izvan vode ili obuzdavati ralje ajkula? U takvoj smo bili dvoumici. Oh, jesmo mi pomogli šačici koja nam je došla na vrata – među njima je bio i naš pastir Barnabas – ali da smo kročili u tu noć, pojela bi nas. Ne zaboravite, nas je belaca u to doba u Čatamu bilo manje od pedeset. A ukupno devet stotina Maora. Maori se drže uz Pakehe, gospodine Juing, ali nas preziru. To zauvek upamtite. Kakvu pouku izvući? Mir, iako omileo Gospodu našem, vrhunska je vrlina samo ako su vam i susedi jednako savesni kao vi. Noć Ime gospodina D’Arnoka nije omiljeno u Musketi. – Beli crnac, polutan nečiste krvi – kaza mi Voker. – Niko ne zna šta je on. – Sags, jednoruki pastir što živi ispod točionice, zakle se da je naš znanac bonapartistički general koji se ovde krije pod lažnim imenom. Drugi pak reče da je Poljak. Nije omiljena ni reč „Moriorf. Pijani maorski polutan reče mi da je čitavu istoriju domorodaca izmislio „sumanuti stari luteranac“ i da gospodin

D’Arnok propoveda svoje moriorsko jevangelije samo da bi ozakonio to što krade zemlju Maorima, pravim posednicima Čatama, koji ovamo stižu kanuima od pamtiveka! Džejms Kofi, svinjar, reče da Maori učiniše belcima uslugu time što su istrebili drugu rasu divljaka i napravili mesta za nas, dodav da Rusi obučavaju kozake da „omekšavaju sibirske kože“ na sličan način. Usprotivih se: mi moramo biti rešeni da civilizujemo crne rase kroz pokrštavanje, a ne da ih zatremo, jer je Božja ruka i njih stvorila. Svi prisutni u krčmi zasuše me plotunom zbog „srceparajućeg amerikanskog praznoslovlja“! – Nisu oni dostojni ni da ih prekolješ ko svinju! – viknu jedan. – Od svih jevanđelja, crnci razumeju samo jevanđelje biča, đ— ih odneo! – Treći: – Mi Britanci ukinuli smo ropstvo u svojoj imperiji, a Američani se time ne mogu podičiti! Henri je, najblaže rečeno, bio podvojena mišljenja. – Posle višegodišnjeg rada s misionarima, sklon sam zaključiti da njihova dela samo produžavaju ropac umiruće rase za desetak-dvadeset godina. Milostiv ratar ubiće verna konja koji je prestareo za službu. Pošto smo čovekoljupci, nije li nam možda dužnost da u sličnom vidu olakšamo muke divljacima tako što ćemo ubrzati njihovo istrebljenje? Seti se vaših Indijanaca, Adame, seti se svih sporazuma koje vi Američani ukidate i kršite, bez kraja i konca, po ko zna koji put. Zar nije mnogo čovečnije i poštenije rascopati divljaku glavu i okončati priču? Koliko ljudi, toliko istina. Povremeno mi se pred očima ukaže istinitija Istina, sakrivena u nesavršenim podražajima same sebe, ali dok joj se primičem, ona se trza i zaranja dublje u trnovitu močvaru nesloge. Utorak, 12. novembar Naš plemeniti kapetan Moline danas je počastio Musketu svojim prisustvom, kako bi se s mojim gazdom natezao oko cene za pet buradi usoljene konjetine (pitanje je rešeno neotesanim igranjem trentuna, koje je dobio kapetan). Na moje iznenađenje, pre no što se vratio da proveri napredak u brodogradilištu, kapetan Moline je zatražio od Henrija razgovor u četiri oka u sobi moga druga. Savetovanje još traje. Moj je prijatelj svestan kapetanova despotstva, ali mi se to svejedno ne dopada. Kasnije

Kapetan Moline, saznalo se, pati od nezdrava stanja koje bi, ostane li nelečeno, ugrozilo ronilačku sposobnost, neophodnu na njegovu mestu. Kapetan je stoga predložio Henriju da ovaj s njim otplovi do Honolulua (prehrana i zasebna odaja gratis) u svojstvu kako brodskog lekara tako i ličnog lekara kapetana Molinea dok ne pristanemo. Prijatelj mi izloži da je nameravao vratiti se u London, ali kapetan Moline nije popuštao. Henri je obećao da će razmisliti i odlučiti do petka ujutru, za kada je zakazano Proročicino isplovljavanje. Henri nije imenovao kapetanovu bolest, niti sam ja pitao, mada čovek ne mora biti asklepijevac da bi shvatio da kapetan Moline robuje podagri. Smotrenost mome prijatelju služi na veliku čast. Ma koliko čudnovat Henri Gus bio kano sakupljač retkih zanimljivosti, verujem da je doktor Gus uzorit iscelitelj, a ja se gorljivo, mada i sebično nadam da će Henri prihvatiti kapetanovu ponudu. Sreda, 13. novembar Svome dnevniku prilazim kano katolik ispovedniku. Modrice su mi svedoci da ovih neverovatnih poslednjih pet sati nisu priviđenje izazvano mojom boljkom nego stvarnost. Opisaću šta me je danas snašlo, držeći se činjenica što čvršće mogu. Jutros je Henri opet posetio udovu Brajden ne bi li podesio udlagu i promenio oblog. Ne hoteći da se odam dokonosti, reših da se popnem na visoko brdo severno od Okeanskog zaliva, poznato kano Kupasta čuka, čija znatna nadmorska visina obećava najbolji pogled na „zaleđe“ ostrva Čatam. (Henrija, čoveka u zrelijim godinama, višak zdravog razuma sprečava da bez pratnje skita ostrvima na kojima žive ljudožderi.) Iscrpen potok koji vodom snabdeva Okeanski zaliv vodio me je uzvodno kroz glibovite pašnjake, padine prošarane panjevima, u netaknutu šumu toliko trulu, gustu i neprohodnu da sam se morao pentrati kano orangutan! Najednom neočekivano poče tuča, ispuni šumu mahnitim bubnjanjem i iznenada se završi. Uočih „južnog crvendaća“ kome je, protivno imenu, perje crno kano noć, a krotkost mu se graniči s prezirom. Nevidljivi tui poče da peva, no moja razuzdana mašta pripisa mu moć ljudskoga govora: – Oko za oko! – vikao je, lepršajući kroz lavirint pupoljaka, granja i trnja. – Oko za oko! – Posle mučna uspona, osvojih vrh ljuto izboden i izgreban u ne znam ni ja koliko sati, pošto sinoć smetnuh s uma da navijem svoj džepni sat. Neprozirne magle koje opsedaju ova ostrva (domorodačko ime „Rekohu“,

saopštava nam gospodin D’Arnok, znači „Sunce Magle“) spuštale su se kako sam se ja penjao, pa su od divna vidika ostali samo vrhovi krošanja izgubljeni u kiši. Zbilja bedna nagrada za toliki moj trud. „Vrh“ Kupaste čuke beše grotlo, s kraja na kraj kamenom da se dobaci, oko vrletnog udubljenja kome je dno ležalo van dosega pogleda, daleko ispod pokrova od krošanja stotinak drveta zvanih kopi. Nisam smeo istraživati njegove dubine bez pomoći konopca i pijuka. Kružio sam po ivici grotla, tražeći bolji put za povratak do Okeanskog zaliva, kad me strahovit hu-ruš! baci na tlo: um se užasava praznine i običava je naseliti prikazama, stoga prvo uočih kljove vepra u jurišu, a potom maorskog ratnika s uperenim kopljem u ruci i praotačkom mržnjom svoje rase urezanom na licu. Ne beše to ništa do burnica, koja je lepetala kano jedro na vetru. Otpratio sam kako se vraća u prozračnu maglu. Iako bejah pun korak od ruba grotla, tlo se poda mnom, na moj užas, mrvilo kano sipkavo testo: stajao sam ne na čvrstoj zemlji nego na izbočini! Presamitih se, očajnički se hvatajući za neke trave, ali one mi se pokidaše u rukama te sunuh naniže, kano lutka bačena u bunar! Sećam se da sam se obrtao u vazduhu, da sam vikao, da su mi grane bole oči, da sam se prevrtao preko glave, da mi se kaput kačio i cepao; sećam se rastresite zemlje; iščekivanja bola; užurbane bezoblične molitve za pomoć; grma koji mi je usporio, ali ne i zaustavio pad i beznadežnog pokušaja da povratim ravnotežu – klizanja – a na kraju mi je terra firma poletela u susret. Udarac me je obeznanio. Ležim među nejasnim pokrivačima i letnjim jastucima, u spavaćoj sobi u San Francisku sličnoj mojoj. Patuljasta služavka reče: – Ala si ti šašav dečko, Adame. – Uđoše Tilda i Džekson, ali kad zaustih da oduševljeno uskliknem, iz usta mi ne poteče engleski jezik nego grleni lavež indijanske rase! Moja žena i sin postideše me se i sedoše u kočije. Pojurih za njima, žudeći da razjasnim taj nesporazum, ali kočije odmagliše u daljinu, a ja se probudih po šumskome sutonu, u potpunoj i večitoj tišini. Modrice, posekotine, mišići i udovi bučali su kano puna sudnica nezadovoljnih parničara. Dušek od mahovine i gnojiva, prostrt u tu mračnu jamu još drugoga dana Postanja, spasao mi je život. Anđeli mi sačuvaše udove, jer da sam slomio ikoju ruku ili nogu, još bih tamo ležao, nemoćan da se izvučem, i čekao smrt od prirodnih sila ili zverinjih pandži. Kad se digoh na noge i ustanovih koliko sam se otklizao i pao (za visinu prvenog jarbola) bez nekih

težih povreda, zahvalih Gospodu na izbavljenju, jer zbilja: U nevolji si me zazvao, i izbavih te, usliših te usred groma. Oči mi se privikoše na tamu te ugledaše prizor i neizbrisiv i strašan i uzvišen. Iz večitog polumraka izronilo je prvo jedno, pa deset, pa stotine lica, koje su sekirama u koru urezali neznabošci, kano da je okrutni čarobnjak skamenio gorske duhove. Nikakav pridev ne može prikladno ocrtati to začarano pleme! Samo neživa tvar može biti toliko živa. Prevukoh prstima po tim užasnim licima. Nesumnjivo sam bio prvi belac u tom mauzoleju od njegova preistoriskoga začetka. Najmlađa rezbarija ima, rekao bih, deset godina, ali starce, sve naduvenije kako je drveće raslo, usekli su bezbožnici kojima su već i duhovi odavno umrli. Takva starina svakako je ostavština D’Arnokovih Moriora. Na tom omađijanom mestu prolazilo je vreme, te stadoh gledati kako da se izbavim, ohrabren spoznajom da stvaraoci „drveta-kipova“ moraju nekamo redovito pristupati u jamu. Jedan zid učini mi se manje strm od ostalih, a žilave puzavice poslužiše kano svojevrsna „snast“. Spremao sam se za uspon, kadli začuh zagonetno „zujanje“. – Ko je tamo? –doviknuh (nepromišljen čin za nenaoružana bela uljeza u paganskom svetilištu). – Izađite! – Tišina proguta i moje reči i njihovu jeku, te mi se naruga. Moja boljka mi uzruja slezinu. Izvor „zujanja“ beše roj muva što su kružile oko okrugline nabodene na odlomljenu granu. Bocnuh grudvu štapom od borovine i samo što ne povratih, jer to beše komad smrdljivog droba. Okrenuh se da uteknem, ali sam bio dužan razvejati crnu slutnju da na tom drvetu visi ljudsko srce. Prekrih nos i usta maramicom te štapom dotakoh odsečeno meso. Organ se tržnu kano živ! – a vrela boljka jurnu mi uz kičmu! Kano u snoviđenju (ali san to nije bio!), providni daždevnjak izgmiza iz svog staništa u crkotini i jurnu po štapu ka mojoj ruci! Ja istog časa bacih štap i ne videh kud je daždevnjak nestao. Krv mi se natopila strahom, te požurih da izađem odatle. Lakše reći no učiniti, jer da sam se okliznuo i ponovo se survao sa tih vrtoglavih zidova, sreća mi možda ne bi opet ublažila pad. Međutim, u stenu su bile uklesane rupe za stopala, te se milošću Božjom dokopah ivice grotla bez nezgoda. Po povratku u čemerni oblak, željan sam bio ljudi svoje boje, jašta, čak i bezobraznih mornara u Musketi, te se iz istih stopa počeh spuštati pravcem za koji sam se nadao da je jug. Početna rešenost da izvestim o svemu što videh (gospodin Voker, konzul makar de facto ako ne de iure, svakako treba da zna za krađu ljudskog srca?) jenjavala je kako sam se bližio Okeanskom

zalivu. Još nisam siguran o čemu i koga da izvestim. Srce je najverovatnije svinjsko, ili ovče, bez pogovora. Mogućnost da Voker i njemu slični poseku drveće i prodaju rezbarije sakupljačima povredila mi je savest. Možda jesam bolećiv, ali ne želim ja da izazovem završno nasilje nad Moriorima. 1 Uveče Henri se u Musketu vratio kad je na nebu već zablistao Južni Krst, pošto su ga zadržali ostrvljani željni da se s „isceliteljem udove Brajden“ posavetuju o svojim kostoboljama, malinastim boginjama i vodenim bolestima. – Da su krompiri dolari – vajkao se moj prijatelj – bio bih bogatiji od Nabukodonosora! – Zabrinula ga je moja (vrlo sažeto prepričana) nezgoda na Kupastoj čuki, te je navaljivao da mi pregleda rane. Prethodno sam služavki Indijanki naložio da mi napuni kadu, iz koje ustadoh prilično osnažen. Henri mi dade bočicu melema za upale i odbi da uzme i centa. Strahujući da će mi to biti poslednja prilika za razgovor s nadarenim lekarom (Henri namerava da odbije predlog kapetana Molinea), otvorih mu dušu vis-a-vis svoje boljke. Trezveno me je saslušao i pitao za učestalost i trajanje nastupa. Požalio je što nema vremena ni opreme za potpuniju dijagnozu, ali mi je preporučio da po povratku u San Francisko najhitnije nađem stručnjaka za tropske nametnike. (Ne smogoh snage reći mu da takvih tamo nema.) Ne spavam. Četvrtak, 14. novembar Isplovljavamo po jutarnjoj plimi. Ponovo sam na Proročici, ali se ne mogu pretvarati da mi je drago. U odaji su mi sada tri velika kotura palamara, preko kojih moram da se verem ne bih li došao do kreveta, pošto se ne vidi ni pedalj poda. Gospodin D’Arnok je intendantu prodao šest buradi raznovrsna provijanta i balu jedrenine (na Vokerovo gnušanje). Stupio je na brod da nadgleda utovar, uzme novac i poželi mi srećan put. U odaji bejasmo stisnuti kano u rudarskoj jami, te se uputismo na palubu jer je veče ugodno. Posle razgovora o raznim stvarima, rukovasmo se, a on siđe u čamac, kojim su vešto upravljala dvojica mladih slugu mešovite rase. Gospodin Roderik nema mnogo sluha za moju molbu da se palamar premesti: morao je, naime, napustiti zasebnu odaju (iz niže navedenih razloga) i premestiti se na kaštel s običnim mornarima, čiji se broj uvećao za petoricu Kastiljanaca „otetih“ sa španskog broda usidrena u zalivu.

Kapetan im je oličenje Furije, a ipak, ukoliko Proročici neće da objavi rat – u toj bi bici stradao, pošto zapoveda najgorim koritom – onda može samo da zahvali zvezdama što kapetanu Molineu nije trebalo još prebeglica. Same reči „plovimo u Kaliforniju“ posute su zlatnim prahom i privlače sve ljude kano fenjer noćne leptire. Ta petorica zamenjuju dvojicu koji su prebegli u Zalivu ostrva i one koji pogiboše u oluji, ali nam i dalje manjka nekoliko ljudi. Finbar mi kaže da ljudi gunđaju oko novoga rasporeda pošto, s gospodinom Roderikom na kaštelu, ne mogu mirne duše raspredati uz bocu. Sudba mi je pružila dobru nadoknadu. Platio sam Vokeru zelenaški račun (naravno da bitangi nisam ostavio ni centa napojnice) i stao da punim svoj kovčeg od hlebovog drveta kadli uđe Henri i ovako me pozdravi: – Dobro jutro, saputniče! – Bog mi je uslišio molitve! Henri je prihvatio službu brodskog lekara, a ja više nisam sam na ovom plovećem gazdinstvu. Obični mornari toliko su zlobne mazge da ih, umesto da budu zahvalni što će im doktor nameštati slomljene kosti i lečiti zaraze, čujem kako govore: – Šta smo mi pa da vozimo brodskog lekara koji ne zna hodati po kosniku? Kraljevska lađa? Moram priznati da sam se malo rasrdio što je kapetan Moline platežnu gospodinu poput mene dodelio bedu od odaje, imajući sve vreme na raspoloženju prostraniji smeštaj. Daleko je značajnije, međutim, Henrijevo obećanje da će svoj golemi dar usmeriti ka otkrivanju moje boljke čim isplovimo na pučinu. Neopisivo mi je laknulo. Petak, 15. novembar Sidro digosmo u cik zore, ne osvrnuv se na to što je petak Jona među mornarima. (Kapetan Moline urla: – Praznoverice, crvena slova i ostale lakrdije sasvim dolikuju papinskim ribarkama, ali ja se bavim zaradom!) Henri i ja se nismo usudili izaći na palubu, pošto je cela posada zaokupljena snašću, a jugo je vrlo hladan i diže talase; brod sinoć beše neugodan, a ni danas nije ništa bolji. Pola dana proveli smo sređujući Henrijeve lekarije. Osim pribora savremena doktora, moj prijatelj poseduje i nekoliku učenu knjigu na engleskom, latinskom i nemačkom. Jedan sanduk sadrži „spektar“ prašaka u začepljenim bočicama s grčkim pismenima. Od njih Henri meša raznorazne tablete i meleme. Oko podneva provirismo kroz otvor potpalublja: Čatamska behu puke mrlje od mastila na olovnu horizontu, ali

je ljuljanje lađe opasno za one koji su svoje morske noge sedam dana odmarali na kopnu. Po podne Šveđanin Torgni pokuca na vrata moje odaje. Iznenađen i začuđen zbog njegova tajanstvena držanja, pozvah ga da uđe. Smestio se na „piramidu“ od palamara i prošaputao da donosi predlog grupe mornara. – Kažite nam gde su najbolje žile, one skrivene koje vaši meštani čuvaju za sebe. Ja i moji ćemo sve kopati. Vi samo mirno sedite, a mi ćemo vam dati desetinu. Trebao mi je časak-dva da shvatim kako Torgni govori o kaliforniskim rudnicima. Dakle, sprema se opšte bekstvo čim Proročica stigne do odredišta, a priznaću da podržavam mornare! Rekav tako, zakleh se Torgniju da ne znam ništa o zlatnim ležištima, pošto odsustvujem već godinu dana, ali da ću kartu navodnih „Eldorada“ nacrtati gratis, a i drage volje. Torgnija je to zadovoljilo. Iscepiv list iz ovoga dnevnika, stadoh praviti nacrt Sosalita, Benesije, Stanislausa, Sakramenta itd. kad se začu pakostan glas: – Pravo proročište, a, gospodine Petliću? Nismo čuli Burhavea kad je sišao stepenicama i odškrinuo mi vrata! Torgni zaprepašćeno kriknu i time u magnovenju priznade svoju krivicu. – Kakva, molio bih – nastavi prvi oficir – kakva posla ti imaš s našim putnikom, gnoju stokholmski? – Torgni zaneme, ali ja se nisam dao zastrašiti te rekoh grubijanu da ovome opisivah „znamenitosti“ svoje varoši, e da bi Torgni bolje uživao svoj dopust. Burhave podiže obrve. – Sad razdeljujete i dopuste, je li? To još nisam čuo. Tu hartiju, gospodine Juing, ako vam je po volji. – Nije mi bilo po volji. Nije Holanđanin imao prava da pleni moj poklon mornaru. – Oh, najdublje izvinjenje, gospodine Juing. Torgni, primi svoj poklon. – Nisam mogao ništa do da dam papir bespomoćnu Šveđaninu. – Torgni, daj mi svoj poklon ovoga časa, inače ćeš, tako mi paklenih dveri, prokleti dan kad si ispao iz majčine [pero mi odbija zabeležiti tu prostotu]. – Obamrli Šveđanin posluša. – Vrlo poučno – primeti Burhave, merkajući moju kartu. – Kapetan će se obradovati kad čuje kako se zdušno trudite da popravite naše šugave momke, gospodine Juing. Torgni, ti ćeš osmatrati iz koša dvadeset četiri sata. Četrdeset osam ako išta u usta staviš. Pij sopstvenu p— ako ožedniš.

Torgni pobeže, ali prvi oficir još ne beše završio sa mnom. – U ovim vodama vrve ajkule, gospodine Petliću. Čekaju ukusan otpad s brodova, naravno. Jednom sam gledao kako jedu putnika. Taj je, kano vi, zanemario oprez i pao preko ograde. Čuli smo kako vrišti. Velike bele igraju se svojom večerom, žvaću je polako, malo odgrizu nogu, pa malo glocnu sa strane, a taj bedni prok— poživeo je duže no što biste poverovali. Imajte to na umu. – Zalupio je vrata moje odaje. Burhave, kano i svi nasilnici i tirani, ponosi se upravo onom ogavnošću zbog koje i jeste na zlu glasu. Subota, 16. novembar Sudba mi je nametnula najveću neprijatnost na mome dosadašnjem putovanju! Senka starog Rekohua gurnula je mene, koji čeznem jedino za mirom i povučenošću, u klade podozrenja i ogovaranja! Ipak, nisam kriv ni za šta izuzev za hrišćansku poverljivost i neprestanu zlu sreću! Tačno mesec dana po isplovljavanju iz Novog Južnog Velsa napisao sam ovu rečenicu: „Očekujem dosadno i naporno putovanje.“ Kako mi se te reči sada rugaju! Poslednjih osamnaest sati nikad neću zaboraviti, ali pošto ne mogu ni spiti ni misliti (a Henri je sada u postelji), nesanici mogu pobeći samo tako što ću na ovim saosećajnim listovima kleti svoju Sreću. Sinoć se povukoh u odaju „umoran kano pseto“. Posle molitve udunuh sveću, te umiren mnoštvom brodskih zvukova potonuh u plićake sna, no uto me krupan glas, u mojoj odaji!, naglo probudi i uplaši! – Gosin Juing – preklinjao je taj usplahireni šapat. – Ne boj se, gosin Juing, ništa nećem, ne vikaš, molim, gosin. Nesvesno skočih i udarih glavu o drveni zid. Po slabašnoj ćilibarnoj svetlosti kroz traljavo okačena vrata i sjaju zvezda kroz prozorčić, videh da se zmijoliki palamar odmotava, a crni se obris kroza nj oslobađa kano smrt na Sudnji dan! Snažna ruka dolete kroz tamu i zapuši mi usta pre no što i stigoh viknuti! Napadač prosikta: – Gosin Juing, ništa nećem, ti živ, ja drug od gosin D’Arnok, znaš on hrišćanin, molim ćutiš! Napokon je razum zbio redove i odagnao strah. U spavaonici mi se krio čovek, a ne prikaza. Da me je hteo preklati zarad šešira, cipela i prtljaga, već bih bio mrtav. Ako je tamničar slepi putnik, onda je u smrtnoj opasnosti on, a ne ja. Po sirovu jeziku, nejasnu obrisu, a i smradu naslutio sam da je slepi putnik Indijanac, sam na brodu sa pedeset belaca. U redu. Polako klimnuh glavom, ne bih li pokazao da neću vikati. Obazriva ruka skloni mi se s usta. – Ja zove Autua – reče.

– Ti znaš ja, ti vidiš ja, da, ti žališ ja. – Upitah o čemu priča. – Maori bič ja, ti glediš. – Sećanje mi nije podleglo čudnovatosti trenutka, te se setih Moriora koga je bičevao „Gušterski kralj“. To ga osokoli. – Ti dobra čovek, gosin D’Arnok kažeš ti dobra čovek, on sakriješ ja u tvoj soba sinoć, ja begam, ti pomoć, gosin Juing. – Uto prostenjah!, a on mi nanovo prekri usta rukom. – Ako ti ne pomoć, ja stradam umrem. Sušta istina, pomislih, a i ja ću stradati s tobom, sem ako ne ubedim kapetana Molinea u svoju nevinost! (Strahovito me je razljutilo to što je D’Arnok uradio, a i dalje sam ljut. Nek se on bavi svojim „uzvišenim ciljevima“, a nedužne posmatrače da ostavi na miru!) Proročica je trgovački brod, a ne „podzemni kanal“ za spasavanje robova. – Ja snažan mornar – navaljivao je crnac. – Ja zaradim put! – Sve je to lepo, rekoh mu (sumnjajući u to da je vešt mornar) i zatražih da se prepusti kapetanovoj milosti. – Ne! Oni ne slušaš ja! Plivaš kuća, crnja, oni kažeš i baciš ja u voda! Ti pravnik, da? Ti ideš, ti pričaš, ja ostanem, sakrijem! Molim. Kapetan tebe slušaš, gosin Juing. Molim. Uzalud ga ubeđivah da nijedan posrednik na sudu kapetana Molinea nije u većoj nemilosti doli Američanin Adam Juing. Nisam hteo učešća u njegovoj moriorskoj pustolovini. Uhvatio me je za ruku i, na moje zaprepašćenje, sklopio mi prste oko drške bodeža. Odlučan i turoban beše njegov zahtev. – Onda ubiješ ja. – S užasnim spokojem i rešenošću pritisao je šiljak na svoje grlo. Rekoh Indijancu da je lud. – Ja ne lud, ti ne pomoć ja, ti ubiješ ja, isto. To tačno, ti znaš. – (Kumio sam ga da se obuzda i utiša.) – Zato ubiješ ja. Kažeš drugi ja tebe napadne, zato ti ubiješ ja. Nećem da ribe jedeš ja, gosin Juing. Bolje umrem tu. Psujući svoju savest jednostruko, svoju sudbu dvostruko i gospodina D’Arnoka trostruko, zamolih ga da vrati nož u korice i da se, za ime božje, sakrije kako ga niko ne bi čuo i došao na vrata. Obećah da ću popričati s kapetanom za doručkom, jer bi bilo pogubno da ga sada probudim. To je zadovoljilo slepog putnika, te mi je zahvalio. Vratio se u namotaje užeta i ostavio mi gotovo nemoguć zadatak da se zauzmem za urođeničkog slepog putnika na engleskoj škuni, a da pri tome onaj ko ga je otkrio i s kojim deli smeštaj ne padne kano žrtva optužbi za zaveru. Po divljakovu disanju shvatih da spava. Dođe mi da projurim kroz vrata i viknem u pomoć, ali je pred Bogom moja reč zavet, čak i ako sam je dao Indijancu. Neskladna mešavina škripe greda, njihanja jarbola, lepeta jedrenine, kozjeg meketa, pacovskog trčkaranja, bubnjanja crpki, zvonjave koja

oglašava smene, svađe i smeha s kaštela, naredbi, pesme s vitla i zvukova Tetidina večna kraljevstva: sve me je to uspavljivalo dok sam razmatrao kako da ubedim kapetana Molinea da nisam sudeonik u zaveri gospodina D’Arnoka (sad moram više nego ikad paziti da ovaj dnevnik ne padne u neprijateljski nastrojene šake), no uto se iz daljine začu falsetni krik koji se stade bližiti brzinom taneta, da bi ga na kraju ugušila paluba, jedva nekoliko palaca meni nad glavom. Kakav jeziv svršetak! Ležah kano proštac, preneražen i ukočen, toliko da zaboravih disati. Diže se graja i blizu i daleko, začuše se brzi koraci i poziv na uzbunu: – Budite doktora Gusa! – Bedni prok— padneš sa snast, mrtav sad. – Indijanac je šaputao dok sam žurio da ispitam šta se desilo. – Ništa ne mogneš, gosin Juing. – Naredih mu da ostane skriven te istrčah napolje. Verujem da je osetio u kolikom sam iskušenju da ga, pod okriljem nesreće, prijavim. Posada se okupila oko čoveka koji je ležao udno prvenog jarbola. Pod treptavom svetlošću fenjera, prepoznah da je to jedan Kastiljanac. (Priznaću da mi je u prvi mah laknulo što nije poginuo Rafael nego neko drugi.) Čuh Islanđanina gde reče da je mrtvac, kartajući se, svojim zemljacima uzeo sledovanje pirinčane rakije i čitavo ga popio pre svoje smene. Henri stiže u noćnoj košulji, s lekarskom torbom. Kleknu uz unakaženo telo i opipa srčani rad, ali odmahnu glavom. – Ovome momku lekar više ne treba. – Gospodin Roderik skide Kastiljancu čizme i odeću e da bi se prodale na dražbi, a Mankin donese nekakvu trećerazrednu kostret za leš. (Gospodin Burhave odbiće cenu kostreti od prihoda s dražbe.) Mornari se ćutke vratiše na kaštel i položaje, svi do jednog smrknuti od novog susreta s krhkošću života. Henri, gospodin Roderik i ja ostadosmo posmatrati Kastiljance kako izvode katolički posmrtni obred za zemljaka, da bi onda vezali kostret i predali njegovo telo dubinama uz suze i bolne uzvike adios! – Strastveni Latini – primeti Henri i ponovo mi požele laku noć. Ja sam goreo od želje da s prijateljem podelim tajnu o Indijancu, ali sam zadržao jezik za zubima da ga ne učinim saučesnikom. * Vratih se s mesta nesreće, videh gde u kuhinji svetluca fenjer. Tamo spava Finbar da bi „osujetio lopuže“, ali je i njega iza sna trgao noćni metež. Prođe mi kroz glavu da slepi putnik ništa nije jeo dan i po, te se

uplaših: ima li, naime, opačine na koju divljaka neće naterati prazan želudac? Iako mi se moj čin sutradan mogao obiti o glavu, kuvaru rekoh da mi jaka glad ne da zaspati, te (po dvaput višoj ceni usled „neprilična doba dana“) pribavih tanjir kisela kupusa, kobasicu i hlepčiće tvrde poput đuladi. Kad sam se vratio u odaju, divljak mi zahvali na dobroti i pojede skroman obrok kano da je posredi predsednička gozba. Nisam priznao svoje prave pobude: naime, što mu je puniji želudac, to su slabiji izgledi da će se nahraniti mnome, nego ga upitah zašto mi se, dok su ga bičevali, nasmešio. – Bol jak, jašta, ali prijatelja oči, više jake. – Rekoh mu da ne zna skoro ništa o meni, kaogod ni ja o njemu. On dotače svoje pa moje oči, kano da će te proste kretnje sve objasniti. Kroza srednju smenu vetar je ojačao, pa su grede škripale, a more se talasalo i zapljuskivalo palube. Ubrzo je slana voda prodrla u moju odaju, procurila niz zidove i smočila mi ćebe. – Mogao si naći i suvlje skrovište od ovoga – šapnuh, da vidim je li slepi putnik budan. – Sigurno bolje neg suvo, gosin Juing – promrmlja, svestan koliko i ja. Zašto su ga, upitah, tako surovo tukli u indijanskom seocetu? Tišina se otegla. – Ja vidim mnogo svet, ja ne dobar rob. – Da bih predupredio morsku bolest u tim sumornim satima, kleštima sam mu izvlačio životnu priču. (Povrh toga, ne mogu poreći da sam ljubopitljiv.) Pošto loše vlada jezikom, niže ću navesti samo srž onoga što je rekao. Belački brodovi su na stari Rekohu doneli preokrete, kako nam ispripoveda gospodin D’Arnok, ali i čudesa. Za vreme svoga dečaštva, Autua je žudeo da nauči više o tim svetloputim ljudima, poteklim sa mesta čije se postojanje, za doba njegova deda, graničilo s legendom. Autua tvrdi da mu je otac bio među urođenicima koje je posada kapetana Brotona susrela u Zalivu čarki, i daje čitavo svoje detinjstvo slušao jednu te istu priču: o „velikom albatrosu“ koji je leteo kroz jutarnje magle; o njegovim slugama živog perja i čudnih zglobova, koji su u kanuima veslali ka obali okrenuti joj leđima; o nerazumljivom brbljanju albatrosovih slugu (ptičji jezik?); o tome kako su udisali dim; o njihovom užasnom skrnavljenju onoga tapua koji strancima zabranjuje da diraju kanue (time plovilo postaje ukleto i neupotrebljivo za plovidbu, kano da je za nj privezan kamen); o sledstvenim rasprama; o „gromovitim štapovima“ čiji je volšeban gnev mogao ubiti čoveka na drugom kraju žala; i o jarkoj krpi plavoj poput okeana, beloj poput oblaka i crvenoj poput krvi, koju su sluge podigle na

motku pre no što su odveslali natrag na velikog albatrosa. (Ta je zastava uklonjena i darovana poglavici, koji ju je ponosito nosio dok nije podlegao skrofulama.) Autua ima strica Kočea, koji se ukrcao na jednog bostonskog lovca na tuljane circa 1825. (Slepi putnik ne zna tačno koliko ovaj ima godina.) Moriori behu cenjena posada na takvim lađama pošto se, u nedostatku ratničkih veština, muškost na Rekohuu dokazivala lovom na tuljane i plivanjem. (Da bi stekao pravo na ženu, mladić je morao zaroniti do dna i izneti po jednog raka u obema rukama i trećeg u ustima.) Nedavno otkriveni Polinežani, mora se dodati, lak su plen za bezobzirne kapetane. Autuin stric Koče vratio se posle pet godina odeven u pakeha odeću, s naušnicama te skromnim zamotuljkom dolara o reala, odat čudnim navikama (među njima i „udisanju dima“), neugodnim psovkama i pričama o gradovima i prizorima previše stranim da bi ih moriorski jezik opisao. Autua se zavetovao da će se ukrcati na sledeći brod koji isplovi iz Okeanskog zaliva i svojim očima videti ta daleka mesta. Njegov stric ubedio je drugog oficira na jednom francuskom kitolovcu da uzme desetogodišnjeg (?) Autuu za šegrta. U svom bivstvovanju na moru, Morior je video ledena područja Antarktika, kitove preobražene u hrpe iznutrica i burad ulja; na mirnim pepeljastosivim ostrvima Galapago lovio je džinovske kornjače; u Sidneju je video velelepne građevine, parkove, kočije, dame sa šeširićima i čuda civilizacije; prevozio opijum od Kalkute do Kantona; preboleo srdobolju u Bataviji; izgubio pola uha u sukobu s Meksikancima ispred oltara u Santa Kruzu; preživeo brodolom kod rta Horn i video Rio de Žaneiro, mada nije kročio na kopno; i sa svih ga je strana saletala ona nehajna okrutnost koju bela rasa ispoljava ka crnoj. Autua se vratio leta 1835, kano dvadesetogodišnji mladić što je video sveta. Nameravao je oženiti se devojkom iz sela, sagraditi kuću i obrađivati komad zemlje, ali je, kako reče gospodin D’Arnok, do prve naredne kratkodnevice svaki Morior ili umro ili postao maorskim robom. Godine provedene među posadama svih boja nisu uzdigle mlada povratnika u osvajačkim očima. (Primetih da se kući nije mogao vratiti u gori čas. – Ne, gosin Juing, Rekohu mene zoveš, tako ja vidiš on umre, tako ja znaš – kucnuo se po čelu – istina.) Autuin gospodar beše Maor s gušterima po telu, Kupaka, koji je svojim užasnutim, slomljenim robovima kazao da će ih pročistiti od lažnih idola (– Jesu li vas vaši bogovi spasli? – rugao se Kupaka); od njihova

pogana jezika (– Moj bič će vas naučiti pravome maorskome!); od zaprljane krvi (– Brakovi s rođacima razvodnili su vam manu!). Otud su zabranjene veze među Moriorima, a sve potomke maorskih muškaraca s moriorskim ženama proglašavali su Maorima. Grešnike su u prvo vreme pogubljivali na grozomorne načine, a ostali su živeli u onom mrtvilu koje izaziva nemilosrdna podjarmljenost. Autua je iskrčio zemlju, zasejao žito i držao svinje za Kupaku dok nije zadobio dovoljno poverenja da utekne. (– Tajni mesta na Rekohu, gosin Juing, jaruge, jame, duboki pećine u šuma Motoporoporo, mnogo gust, ne možeš pas da te namirišiš tamo. – Pretpostavljam da sam i ja onomad upao na jedno takvo mesto.) Godinu dana potom opet su ga uhvatili, ali je moriorskih robova dotad već ostalo premalo da bi se olako ubijali. Niži Maori morali su raditi skupa s robljem, na svoje veliko nezadovoljstvo. (– Napustili smo zemlju svojih predaka u Aotearoi zarad ovog bednog krša? – gunđali su.) Autua je ponovo pobegao i tom mu je prilikom gospodin D’Arnok pružio tajno skrovište na nekoliko meseci, čime je i sebe izložio povelikoj opasnosti. Tada se Autua krstio i okrenuo Gospodu. Kupakini ljudi sustigli su begunca kroz godinu i po, ali tada je nestalni poglavica ispoljio poštovanje za Autuin duh. Posle odmazde u vidu bičevanja, Kupaka je naimenovao roba za svoga ličnog ribara. Na tom poslu, Morior je proveo godinu dana dok mu se jednog popodneva u mreži nije zapraćakala retka riba moika. Kazao je Kupakinoj ženi da tu kraljicu riba može pojesti samo kralj ljudi te joj pokazao kako da je spremi mužu. (– Mnogo mnogo otrov taj moika riba, gosin Juing, jednom ujedeš, spavaš, više ne probudiš.) Te noći, za vreme gozbe, Autua se iskrao iz bivaka, ukrao gospodarov kanu i odveslao preko ustalasanog i strujama ispresecanog mora bez mesečine do pusta ostrva Pit, dve milje južno od ostrva Čatam (Moriori ga zovu „Rangiauria“ i klanjaju mu se kano kolevci ljudskog roda). Sreća je poslužila slepog putnika, jer je zdrav i čitav stigao u zoru, baš pre no što će se dići oluja, a za njim nije uspeo da pređe nijedan kanu. Autua je u tom polinežanskom raju živeo na celeru, potočarki, jajima, bobicama, ovda-onda mladoj divljoj svinji (vatru se usuđivao potpaliti samo po mraku ili magli) i spoznaji da je Kupaku napokon stigla zaslužena kazna. Zar mu samoća ne beše nepodnošljiva? – Noćom dođeš preci. Danjom ja pričam priči o Maui ptićima, a ptici meni pričaš priči o more.

Tu je begunac proveo mnoga godišnja doba sve do septembra, kad je zimska bura razbila nantaketski kitolovac Elizu o greben ostrva Pit. Sva se posada utopila, ali je naš gospodin Voker, pohlepan za novcem, prešao tesnac u potrazi za naplavinama. Kad je našao znake ljudskoga staništa i video Kupakin stari kanu (svaki kanu ukrašen je drugačijim rezbarijama), znao je da je nabasao na blago koje zanima njegove maorske susede. Dva dana zatim velika hajka doveslala je s matična kopna do ostrva Pit. Autua je sedeo na žalu, gledao ih kako stižu, i silno se iznenadio kad je video svoga starog dušmanina Kupaku, proseda ali živa, kako ispeva ratničke pesme. Moj nezvani sadrug u odaji okonča priču. – Pas od taj prok— ukradeš moika iz kuhinja i umreš, Maori živ. Kupaka mene bičuješ, ali on star i daleko od kuća, mana mu prazan i gladan. Maori voliš rat i osveta i svađa, ali mir njih ubiješ. Mnogo Maori vratiš na Zeland. Kupaka ne možeš, nema više njegov zemlja. Prošla nedelja, gosin Juing, ja tebe vidim, ja znam, ti spasiš ja, ja znam. Jutarnja smena udarila je četiri zvona, a kroz prozorčić mi je u odaju ušla kišovita zora. Malo odspavah, ali molitva da praskozorje odnese Moriora ostade neuslišena. Zamolih ga da se pravi da se tek pojavio i da ne pominje naš sinoćni razgovor. Pokazao je da razume, ali sam strahovao od najgorega: Indijančeve vijuge nisu ni prineti Burhaveovima. Hodnikom otiđoh (Proročica se propinjala poput mlada pastuva) do oficirske menze, pokucah i uđoh. Gospoda Roderik i Burhave slušali su gospodina Molinea. Nakašljah se i svima nazvah dobro jutro, na šta naš srdačni kapetan opsova: – Biće meni dobro jutro ako ti odeš do đ—, smesta! Nepometen, upitah kada će kapetan imati vremena da čuje vesti o slepom putniku Indijancu koji se upravo izvukao iz palamara u „mojoj takozvanoj odaji“. Usledila je tišina, tokom koje je bledo, guštersko lice kapetana Molinea postalo crveno kano odrezak. Da me ne bi obasuo drvljem i kamenjem, dodadoh da slepi putnik sebe naziva snažnim mornarom i želi zaraditi za put. Gospodin Burhave preduhitri kapetana očekivanim optužbama i uzviknu: – Na holandskim trgovačkim brodovima pomagači slepih putnika dele njihovu sudbu! – Podsetih Holanđanina da plovimo pod engleskom zastavom i upitah ga zašto bih, da sam ja sakrio slepog putnika u palamar, od četvrtka uveče nebrojeno puta tražio da se palamar ukloni i time izlagao svoju navodnu „zaveru“ obelodanjenju. Od toga oštroumna zapažanja

povratih smelost, te ubedih kapetana Molinea da se kršteni slepi putnik odlučio na taj krajnji korak kako njegov gospodar Maor, koji se zakleo da će robu pojesti toplu džigericu (malo sam „začinio“ priču), ne bi usmerio svoj bezbožan gnev na Moriorova spasioca. Gospodine Burhave stade kleti: – Znači, taj prok— garavac želi našu zahvalnost? – Ne, odvratih, Morior traži priliku da na Proročici pokaže svoju vrednost. Gospodin Burhave dreknu: – Slepi putnik je slepi putnik, čak i ako k—a srebrne kuglice! Kako se zove? – Ne znam, odgovorih, jer nisam pričao s čovekom nego se odmah požurio kapetanu. Najzad se oglasi kapetan Moline. – Snažan mornar prvoga reda, kažete? – Malo ga je smirilo to što će besplatno dobiti vredan par ruku. – Indijanac? Gde je pekao zanat? – Ponovih da za dva minuta nisam mogao čuti njegovu priču, ali me slutnje uveravaju da je pošten čovek. Kapetan se počeša po bradi. – Gospodine Roderiče, otpratite našega putnika i njegove slutnje, a njihova mila divljaka dovedite pod krmeni jarbol. – Dobacio je ključ prvom oficiru. – Gospodine Burhave, moju sačmaru, ako biste bili ljubazni. Drugi oficir i ja učinismo kako nam je rekao. – Opasna rabota – upozori me gospodin Roderik. – Na Proročici nema zakona do starčevih mušica. – Drugi zakon po imenu „savest“ primenjuje se gde i ako Bog pogleda, odvratih. Autua je svoje suđenje čekao u pamučnim čakširama koje sam kupio u Port Džeksonu (kad se ukrcao na čamac gospodina D’Arnoka, na sebi je imao samo divljačku pregaču i ogrlicu od ajkulinih zuba). Leđa mu behu gola. Ožiljci će, nadah se, dokazati koliko je izdržljiv i pobuditi saosećanje u srcima posmatrača. Štakori krišom raširiše vesti o predstavi, a na palubi se okupi veći deo posade. (Moj saveznik Henri još je spavao, nesvestan opasnosti u kojoj sam se obreo.) Kapetan Moline odmeri Moriora kano mazgu i obrati mu se ovako: – Gospodin Juing, koji pojma nema kako si se ukrcao na moju lađu, kaže da sebe smatraš mornarom. Autua odvrati smeono i dostojanstveno. – Jašta, kapetan, dve godine na kitolovac Misisipi iz Avr s kapetan Maspero, četiri godine na Rog izobilja iz Filadelfija s kapetan Kejton, tri godine na... Kapetan Moline prekide i pokaza na Autuine čakšire. – Jesi li to ukrao iz potpalublja? – Autua prisebno nasluti da se sudi i meni. – Onaj hrišćan gosin daš, gosin. – Posada otprati prst slepog putnika uperen ka meni, a gospodin Burhave nađe rupu u mojemu oklopu. – Je li? A kada to? – (Setih

se tad dosetke svoga tasta: „Da bi prevario sudiju, pravi se da si očaran, ali da bi nasamario čitavu sudnicu, pravi se da ti je dosadno“, te stadoh vaditi nepostojeću trunčicu iz oka.) Autua odgovori izuzetno pronicljivo. – Pre deset minuti, gosin, ja ne odeća, onaj gosin kažeš ne valja go, obučeš ovo. – Ako si mornar – naš kapetan trznu palcem naviše – da vidimo kako spuštaš krajnjaču s ovog prvenog jarbola. –Na to slepi putnik stade zbunjeno da se snebiva, a ja osetih da mi se luđačka vera koju položih u reči toga Indijanca obija o glavu, no Autua je naprosto uočio klopku. – Gosin, ovo ne prveni jarbol, ovo krmeni jarbol, da? – Ravnodušni kapetan Moline klimnu glavom. – Onda budi dobar pa spusti krmenu krajnjaču. Autua lepo ustrča uz jarbol, a ja se počeh nadati da nije sve izgubljeno. Jutarnje sunce sjalo je nisko nad vodom i teralo nas da škiljimo. – Napunite pušku, naciljajte – naredi kapetan gospodinu Burhaveu kad je slepi putnik prošao mimo sošnjaka – i pucajte na moju zapovest! Tada se usprotivih svom snagom, kazav da je Indijanac primio sveti sakrament, ali mi kapetan Moline naredi da umuknem, inače ću plivati natrag do Čatama. Nijedan amerikanski kapetan ne bi tako opako ubio čoveka, čak ni crnca! Autua stiže do poslednjeg jedra i stade hodati po njemu vešto kaogod majmun, uprkos uzburkanu moru. Gledajući kako se jedro razvija, jedan od najiskusnijih na brodu, natmuren Islanđanin, trezven, poslušan i marljiv čovek, naglas izrazi svoje divljenje. – Garavi je morski vuk ravan meni, nego šta, ima udice namesto nožnih prstiju! – Toliku sam zahvalnost osetio da sam mu mogao poljubiti čizme. Ubrzo Autua spusti jedro, što je teško čak i za četvoricu ljudi zajedno. Kapetan Moline progunđa da je sve u redu i naredi gospodinu Burhaveu da vrati oružje na mesto. – Ali đ— me odneo ako šlepom putniku platim i prebijene pare. Putovanje do Havaja platiće radom. Ako ne zabušava, akta može potpisati tamo. Gospodine Roderiče, stavite ga u postelju mrtva Španca. Prepričavajući današnje događaje, istroših pero. Već je pao mrak i ne vidim. Sreda, 20. novembar Jak istočni vetar, vrlo slan i nesnosan. Henri me je pregledao i ima loše vesti, premda ne i najgore. Napao me je nametnik, Gusano Coco Cervello. Ta glista obitava u Melaneziji i Polineziji, ali ju je nauka upoznala tek pre desetak godina. Razmnožava se u smrdljivim kanalima Batavije, gde sam se nesumnjivo i zarazio. Pošto se unese u probavni sastav, putuje kroz

domaćinove krvne sudove do dela mozga po imenu cerebellum anterior. (Otud moje glavobolje i vrtoglavice.) Smešten u mozgu, prelazi na razmnožavanje. – Ti si obema nogama na zemlji, Adame – reče mi Henri – pa ti neću kititi. Čim se ličinke nametnika izlegu, mozak domaćina pretvara se u crvljivu cvast. Truležni plinovi istiskuju bubne opne i očne jabučice dok ove ne puknu, a tada se ispušta oblak spora Gusano Coco. Tako glasi moja smrtna presuda, ali još nije pravosnažna i mogu je osporiti. Mešavina urusijumove sode i orinoko mangana skameniće moga nametnika, a lafridiktičko će ga miro razoriti. Henrijeva „apoteka“ sadrži te sastojke, ali je od svega važnija tačna mera. Manje od pola drama neće isterati Gusano Coco, a više od toga ubiće bolesnika. Doktor me upozorava da, dok nametnik umire, njegove kesice s otrovom pucaju i ispuštaju svoj tovar, pa ću osetiti pogoršanje pre no što se sasvim oporavim. Henri mi je zapovedio da ne zucnem ni slova o svome stanju, pošto hijene poput Burhavea proždiru zanemoćale, a mornari neznalice ispoljavaju neprijateljstvo prema nepoznatim bolestima. (– Čuo sam za mornara koji je pokazao ovlašne znake lepre nedelju dana pošto su napustili Makao na dugom putu do Lisabona – prisetio se Henri – te je cela družina štapovima gurnula nesrećnika u more bez saslušanja.) Tokom moga oporavka, Henri će obavestiti „glasonoše“ da gospodin Juing pati od blage groznice uslovljene vremenom i lično će me negovati. Henri se naljuti kad mu pomenuh naknadu. – Naknadu? Ti nisi bolešljivi vikont s perinom punom novca! Božja volja uputila te je na moju pomoć, pošto ne verujem da bi te i pet ljudi na čitavu Tihom okeanu moglo izlečiti! Stoga bestraga i „naknada”! Jedino tražim, dragi Adame, da budeš poslušan pacijent! Uredno uzimaj moje praškove i ne izlazi iz kabine. Obići ću te kad sve utihne. Moj lekar je nebrušeni dijamant vrhunskog sjaja. Čak i dok pišem ove reči, oči mi se pune suzama zahvalnosti. Subota, 30. novembar Henrijevi praškovi zbilja su čudotvoran lek. Kako u nozdrve udahnem dragocena zrnca iz kašike od slonovače, tako me celog zapahne usplamsala radost. Čula mi se izoštre, ali mi udovi obamru. Nametnik se noću i dalje koprca, kano prst novorođenčeta, izazivajući nalete bola te bezobrazne i čudovišne snove. – Pouzdan znak – teši me Henri – da naši pripravci deluju na tvoju glistu, koja se stoga sklanja u moždane kanale gde se rađaju

priviđenja. Uzalud se Gusano Coco krije, Adame dragi, uzalud. Izbacićemo ga! Ponedeljak, 2.decembar Danju mi je odaja vrela kano pećnica, a znoj mi kvasi ove listove. Tropsko sunce jača i ispunjava podnevno nebo. Ljudi rade polugoli, preplanulih trupova, a na glavama nose slamnate šešire. Daske luče vreo katran koji se lepi za đonove. Olujne kiše udaraju iz vedra neba i jednako brzo prestaju, te se paluba, uz šištanje, osuši za koji minut. Portugalski bojni brodovi trepere na moru što liči na živu, leteće ribe opčinjavaju posmatrača, a zemljanožute senke čekićara okružuju Proročicu. Danas sam nagazio na sipu koja je iz vode skočila na palubu! (Po očima i kljunu podsetila me je na tasta.) Voda koju smo uzeli na ostrvu Čatam sada je ustajala i bez trunke alkohola, pa mi se stomak buni. Kad ne igramo šah u Henrijevoj odaji ili menzi, ostajem u svojoj spavaonici dok me Homer uspavljuje u ritmu nadimanja atinjanskih jedara. Autua mi je juče pokucao na vrata da mi zahvali što sam ga izbavio. Reče da mi je dužan (istina) dok jednog dana on meni ne spase život (ne daj bože da dotle dođe!). Upitah kako mu se čine nova zaduženja. – Bolje neg rintam za Kupaka, gosin Juing. – Elem, pošto je sve jače osećao moj strah da će nas neko videti zajedno i to prijaviti kapetanu Molineu, Morior se vratio na kaštel i više me nije tražio. Henri me upozorava: – Jedno je crncu baciti kost, ali je sasvim drugo doživotno se s njime zbližiti! Prijateljstva među rasama, Adame, nisu ništa dublja od naklonosti između odana kera i njegova gospodara. Noću moj lekar i ja uživamo u šetnji po palubi pre no što odemo na počinak. Ugodno je udahnuti sveža vazduha. Pogled nam se gubi u svetlucanju mora, a po nebu teče reka zvezda. Sinoć su ljudi na pramčanoj palubi, uz svetlost fenjera, sukali travu za užad, a izgleda da su i „prekobrojni" smeli pristupiti. (Od „izgreda s Autuom“ jenjao je onaj prezir prema „gospodinu Petliću“, kaogod i sam nadimak.) Bentnejl otpeva deset stihova o svetskim javnim kućama, toliko ogavnim da bi i najpohotniji satir otud pobegao glavom bez obzira. Henri dodade jedanaesti stih („Meri O’Heri ode u Invereri“) koji samo još raspali vatru nepristojnosti. Potom Rafaela navedoše da preuzme. On sede na „rub provalije“ i otpeva ove reći neškolovanim, ali iskrenim i časnim glasom:

O, Šenandoa, da te vidim žudim, Oj, burna, talasava reko. O, Šenandoa, izneverit neću, mnogo mi se žuri, Spremni smo da pređemo široki Misuri, O, Šenandoa, volim tvoju ćerku, Volim da jezdim niz tu vodupreku. Brod slobodno plovi, vetar huji, Zagrljaj žestok, val zapljusnut struji. Misuri, tu reku moćnu, reku silnu, Prebrodićemo, jedra napeti’, O, Šenandoa, ostavit te neću, Zauvek voleću, do dana kad moradnem mreti. Od sirovih je mornara ćutnja veće priznanje nego svaki rečit hvalospev. Zašto bi Australac Rafael naizust pevao amerikansku pesmu? – Nisa’ znao da j’ to amerikansko – nelagodno je odgovorio. – Mati m’ n’učila pre’ smrt. Sam’ tu njojzinu pesmu pamtim. Urezala mi se. – Vratio se poslu, uz nezgrapnu odsečnost u držanju. Henri i ja opet naslutismo ono neprijateljstvo koje radnici osećaju prema dokonome posmatraču, te odosmo i ostavismo trudbenike njihovu poslu. Čitajući svoj zapis od 15. oktobra, kad sam upoznao Rafaela

Pisma iz Zedelgema Dvorac Zedelgem, Nerbeke, Zapadna Flandrija 29–vi–1931. Siksmite, Sanjao da stojim u prodavnici porcelana koja je skroz od poda do udaljene tavanice toliko pretrpana policama s porcelanskim starinama itd. da bi se i od najmanjeg pokreta nekoliko komada srušilo i razbilo u paramparčad. Upravo se to i desilo, ali je umesto zvuka lomljave zazvonio veličanstven akord, napola violončelo, napola čelesta, D-dur (?), u trajanju od četiri dobe. Zglobom šake oborio nekakvu Ming vazu s postamenta – Esdur, čitav gudački korpus, veličanstveno, transcendentno, anđeoski plač. Zatim, za narednu notu, namerno lomim figuricu vola, pa mlekarice, pa detenceta – sva sila krhotina ispunjava vazduh, a u glavi mi božanske harmonije. O, kakva muzika! Krajičkom oka opažam oca kako sabira cene izlomljenih predmeta, pero samo leti, ali moram da nastavim s muziciranjem. Znao da ću postati najveći kompozitor veka ako uspem da prisvojim tu muziku. Čudovištan „Nasmejani kavaljer“ bačen u zid izazvao gromoglasan nastup udaraljki. Probudio se u svojoj sobi u „Imperijal Vesternu“, uterivači Tama Bruera maltene mi provalili vrata, a u hodniku velika strka. Nisu sačekali ni da se obrijem – te pustahije nepojmljivo su nevaspitane. Nema druge nego da hitro izađem kroz prozor kupatila pre nego što upravnik čuje džumbus i otkrije da mladi gospodin iz sobe 237 nema sredstava da namiri svoj već pozamašan ceh. Bekstvo nije proteklo glatko, nažalost. Oluk se izvalio iz ležišta uz zvuk silovane violine, a tvoj stari drug je padao i padao i padao. Na desnom guzu đavolska modrica. Pravo čudo što nisam slomio kičmu ili se nabo na ogradu. Neka ti to bude nauk, Siksmite. Kad nemaš para, nosi malo prtljaga, u koferu dovoljno izdržljivom da ga na londonski pločnik baciš s prvog ili drugog sprata. Po svaku cenu izbegni sobe na većoj visini. Sakrio se u čajdžinici ušuškanoj u čađav budžak na stanici Viktorija i pokušao da zapišem sanjanu muziku iz prodavnice porcelana – nisam stigao

ni do pišljiva dva takta. Predao bih se Tamu Brueru samo da mi se vrati ta muzika. Očajno raspoloženje. Bio okružen radnicima pokvarenih zuba, papagajskim glasovima i neosnovanom vedrinom. Rastreznio se i zapanjio koliko jedna jedina zlosrećna noć u kockarnici može nepovratno izmeniti čovekov društveni položaj. Ti prodavci, kočijaši i trgovci imali su u „sirotinjskim“ slamaricama više novčića od pola krune i tri penija nego ja, sin crkvenog Izvesnog. Pogledao u sokače: podjarmljene ćate jurcaju kao tridesetdvojke u betovenskom allegru. Da li ih se plašim? Ne, plašim se da ne postanem kao oni. Šta vredi obrazovanje, odgoj i dar ako čovek nema ni nokšir da se u njega ispiša? Ipak, ne mogu da verujem. Ja, student s Kajusa, na ivici bede. Pristojni hoteli više me ne puštaju da im ružim predvorja. Nepristojni hoteli zahtevaju gotovinu na licu mesta. Pristup svim čestitim kockarskim stolovima s ove strane Pirineja zabranjen. Elem, sabrao sam svoje mogućnosti: (i) Da pomoću kukavnih sredstava nađem prljavu sobu u nekom pansionu, izmolim koju gvineju od Deoničarskog društva „Stric Sesil“, vežbam skale s nacifranim gospođicama, a tehniku sa zajedljivim usedelicama. Sve se bojim. Da umem glumiti finoću prema budalama, još bih sa svojim bivšim kolegama studentima brisao dupe profesoru Makerasu. Ne, pre nego što to i izgovoriš: ne mogu otrčati Pateru s još jednim vapajem. To bi opravdalo svaku otrovnu strelicu koju mi je uputio. Radije bih skočio s mosta Vaterlo i predao se majci Temzi. Ozbiljno. (ii) Da nađem ljude s Kajusa, uvučem im se i ostanem kod njih preko leta. Sporno, iz istih razloga kao (i). Koliko bih dugo mogao sakriti svoj izgladneli buđelar? Koliko bih dugo mogao odgoniti njihovo sažaljenje, njihove kandže? (iii) Da se kladim na hipodromu – ali šta ako izgubim? Podsetićeš me da sam za sve sam kriv, Siksmite, ali okani se tog buržujskog razmišljanja i saslušaj šta još imam da kažem. Na prepunom železničkom peronu čuvar najavio da voz za Dover, s presedanjem na brod za Ostende, kasni trideset minuta. Taj čuvar beše moj krupije, koji me je pozivao na sve ili ništa. Kad bi se čovek umirio, ućutao i poslušao – gle, život će za čoveka prosejati prave zamisli, naročito na prljavoj londonskoj železničkoj stanici. Iskapio sapunjav čaj i krupnim korakom prošao kroz hol do biletarnice. Povratna karta do Ostendea bila preskupa – vidiš u koliko

sam neugodnom položaju – stoga morao uzeti u jednom smeru. Ukrcao se u vagon baš kad je mašina pustila roj piskutavih Furija na pikolu. Krenuli. A sad da otkrijem svoj plan, nadahnut člankom iz Tajmsa i dugim sanjarenjem u apartmanu u „Savoju“. U belgijskoj zabiti, južno od Briža, živi povučeni engleski kompozitor Vivijan Ers. Nisi čuo za njega jer si muzički tikvan, ali on spada u velikane. Jedini Britanac iz svog pokolenja koji je odbacio ponos i slavu, rustičnost i šarm. Nije napisao ništa još od početka dvadesetih, zbog bolesti – napola je slep i jedva drži pero – ali je Tajmsova kritika njegovog Sekularnog Magnifikata (izvedenog prošle nedelje u Svetom Martinu) pomenula punu fioku nedovršenih dela. U snovima otišao u Belgiju, stao da ubeđujem Vivijana Ersa da me mora zaposliti kao sekretara, prihvatio njegovu ponudu da me podučava, uspeo se do muzičkog Parnasa, stekao slavu i bogatstvo srazmerno svome daru, naterao Patera da prizna da je razbaštinjeni sin onaj Robert Frobišer, najveći britanski kompozitor njegovog doba. Zašto da ne? Nemam bolji plan. Gunđaš i odmahuješ glavom, Siksmite, znam, ali se i smeškaš, zbog čega te i volim. Dosadno putovanje do Lamanša... kužna predgrađa, dosadne njive, prljavi Saseks. Dover čista strahota prepuna boljševika, opevane litice romantične koliko i moja guzica, a i slične boje. U luci promenio poslednje šilinge u franke i smestio se u kabinu Kraljice Kenta, zarđalog korita zaostalog, po svoj prilici, još iz Krimskog rata. Mladi poslužitelj bucmastog lica i ja nismo se složili oko toga da li zbog bordo uniforme i retke bradice zaslužuje napojnicu. Narugao se mome kovčegu i torbi s rukopisima – „Pametno je što ne nosite mnogo prtljaga, gospodine“ – i ostavio me da se sam bakćem. Tako mi i treba. Za večeru piletina od drveta, sipkavi krompiri i kiselo vino. Za mojim stolom sedeo g. Viktor Brajant, vlasteličić iz Šefilda, proizvođač stonog pribora. Nema ni trunke muzikalnosti u sebi. Najviše govorio na temu kašika, moju učtivost pogrešno protumačio kao interes, te mi na licu mesta ponudio posao u svojoj trgovinskoj službi! Možeš li da poveruješ? Zahvalio sam se (hladnokrvnog lica) i priznao da bih pribor za jelo radije progutao nego prodavao. Tri snažna urlika sirene za maglu, motori promenili zvuk, osetio da brod kreće, izašao na palubu da gledam Albion kako nestaje u kišovitoj pomrčini. Više nema povratka; posledice onoga što sam uradio ukazale mi se u punoj veličini. Ralf Von Vilijams izvodio Morsku simfoniju s Orkestrom uma: Jedri dalje, ka pučini dubokoj, Neumitno, dušo, istražuj, skupa sa mnom. (Ne volim to delo nešto posebno, ali mu je programnost

savršena.) Drhtao od vetra sa Severnog mora, a vodena prašina zasipala me od glave do pete. Sjajna crna voda mamila me da skočim. Nisam podlegao. Legao rano, prelistao Nojsov Kontrapunkt, oslušnuo udaljeni limeni korpus iz mašinske sobe i napisao ostinatnu deonicu za trombon zasnovanu na brodskim ritmovima, ali nije ni na šta ličila, a onda, čik pogodi ko mi pokucao na vrata. Bucmasti poslužitelj, završio smenu. Dao mu i više od napojnice. Nije Adonis, žgoljav je, ali domišljat za svoje godine. Posle ga izbacio i zaspao kao zaklan. Jednim delom želeo da se to putovanje nikad ne završi. Međutim, završilo se. Kraljica Kenta kliznula preko blatnjave vode u krivozubu posestrimu doversku: Ostende, Gospa od sumnjiva morala. Cik zore, hrka Evrope brujala duboko ispod bas tuba. Prvi put video rođene Belgijance kako vade sanduke, svađaju se i razmišljaju na flamanskom, holandskom, kojem god. Začas spakovao kovčeg, plašeći se da se brod ne vrati u Englesku dok sam još na njemu; ili tačnije, plašeći se da se tome neću usprotiviti. Maznuo jedan plod iz zdele s voćem u restoranu prvog razreda i odjurio preko mostića da me ne stigne niko sa širitima na uniformi. Kročio na kontinentalni makadam i pitao carinika gde je železnička stanica. Ovaj pokazao na škriputavi tramvaj prepun neuhranjenih radnika, rahitisa i siromaštva. Više volim svoje dve noge, po kiši ili suvom. Pratio tramvajske linije po ulicama nalik mrtvačkim sanducima. Ostende sav siv kao tapioka i prljavosmeđ. Priznajem, pomislio da je Belgija đavolski glup izbor za begunca. Kupio kartu za Briž i ukrcao se na prvi voz – nemaju perone, zamisli – oronuo, prazan voz. Promenio odeljak jer je moj neprijatno mirisao, ali isto bilo u svim odeljcima. Pušio cigarete izmoljene od Viktora Brajanta, da pročistim vazduh. Otpravnik zazviždao na vreme, a lokomotiva se napela kao gihtozan činovnik na nokširu pre no što se dala u pokret. Ubrzo kroz maglovit krajolik od zapuštenih jaraka i razorenih šumica zadimili pristojnom brzinom. Ako mi plan urodi plodom, Siksmite, mogao bi uskoro doći u Briž. Pravo vreme šest ujutru, vrlo gnossiennesque. Izgubi se u trošnim ulicama, slepim kanalima, kapijama od kovanog gvožđa, nenastanjenim dvorištima – smem li da nastavim? Hvala, vrlo si ljubazan – sumnjičavim gotskim štitovima, turskim krovovima, zidanim zvonicima obraslim u žbunje, kaldrmisanim bazenima od kojih očiju ne možeš odvojiti, satovima s okrnjenim prinčevima i princezama koji udaraju sate, garavim golubovima i trima-četirima oktavama zvona, čas turobnim čas zvonkim.

Miris svežeg hleba odveo me u pekaru gde mi unakažena žena bez nosa prodala desetak kifli. Hteo samo jednu, ali pomislio da joj ionako dovoljno loše ide. Iz magle iskloparalo kljuse u zaprezi, čiji mi se bezubi vozač prijateljski obratio, ali ja mogao odvratiti samo: – Excusez-moi, je ne parle pas le Flamand (Izvinite, ne govorim flamanski) – na šta se on nasmejao kao Kralj Zloduh. Dao mu jednu kiflu. Ruka mu ličila na prljavu šugavu kandžu. U sirotinjskoj četvrti (sokaci zaudaraju na izmet) deca majkama pomagala da na crpkama natoče smeđu vodu u polomljene krčage. Konačno, pošto me uzbuđenje savladalo, seo na stepenice oronule vetrenjače da odahnem, obgrlio se rukama zbog vlage, zaspao. U sledećem trenutku neka me veštica bode drškom metle, krešti na primer: – Zie gie doad misschien? – ali me ne uzimaj doslovno. Plavo nebo, toplo sunce, ni pramička magle. Uskrsao, trepćem, ponudio joj kiflu. Uzela nepoverljivo, stavila u kecelju za kasnije i vratila se metenju, mrndžajući neku prastaru pesmu. Verovatno je sreća što nisam opljačkan. Podelio drugu kiflu s pet hiljada golubova, na zavist jednoga prosjaka, te morao i njemu dati jednu. Vratio se otprilike onako kako sam i došao. U čudnom petougaonom izlogu beloputa devojka nameštala ljubičice u vazu. Devojke čarobne na mnoge načine. Probaj ih jednog dana. Kucnuo u okno, upitao na francuskom želi li mi spasti život tako što će se zaljubiti u mene. Odmahnula glavom, ali se veselo osmehnula. Pitao gde je žandarmerija. Pokazala na raskrsnicu. Kolega muzičar prepoznaje se u svakoj situaciji, čak i među žandarmima. Čovek najluđeg pogleda, najčupavije kose, ili kost i koža ili urnebesno debeo. Taj islednik, koji zna francuski, koji svira engleski rog i koji je član mesnog operskog društva, čuo za Vivijana Ersa i ljubazno mi nacrtao mapu do Nerbekea. Za obaveštenja mu platio dvema kiflama. Upitao me jesam li dopremio svoja britanska kola – sin mu lud za „ostinima“. Rekao da nemam kola. To ga zabrinulo. Kako ću stići u Nerbeke? Nema autobusa, nema voza, a peške prevaliti četrdeset kilometara ravno je ubistvu. Upitao smem li da posudim velosiped nekog žandarma na neodređeno vreme. Odgovorio mi da to uopšte nije po pravilima. Uverio ga da ja uopšte nisam po pravilima i ukratko opisao razloge svog hodočašća Ersu, najčuvenijem posvojčetu Belgije (kojih je začelo toliko malo da bi to čak i moglo biti tačno), u slavu evropske muzike. Ponovio zahtev. Neuverljiva istina može poslužiti bolje nego uverljiva laž, i sada je bio pravi čas za to. Časni narednik odveo me u zgradu gde izgubljeni predmeti po

nekoliko meseci čekaju zakonite vlasnike (pre no što nađu put do crne berze) – ali prvo hteo moje mišljenje o svom baritonu. Oblio me arijom „Recitar!... Vesti la giubba“ iz Pajaca. (Ugodan glas u donjoj lagi, ali mora da poradi na disanju, a vibrato mu po obimu podseća na tablu za grmljavinu iza scene.) Dao nekoliko muzičkih saveta; dobio na zajam „Enfildov“ velosiped iz viktorijanske ere, kao i kanap da vežem kovčeg i rukopise za sedalo i zadnji blatobran. Poželeo mi bon voyage i lepo vreme. Adrijan nikad ne bi kročio na put kojim sam se odvezao iz Briža (preduboko je u švapskoj teritoriji), ali sam ipak osetio bliskost sa svojim bratom pošto smo disali isti vazduh na istoj zemlji. Nizija ravna kao tepsija, ali u lošem stanju. Usput se založio preostalim pecivom i zastao kod oronulih koliba da pijem vode. Niko nije bio govorljiv, ali niko nije ni odbio. Usled čeonog vetra i lanca koji je neprestano spadao, do Ersova sela po imenu Nerbeke stigao tek kasno po podne. Nemi kovač pokaza mi kako da stignem do dvorca Zedelgem tako što mi mapu išarao patrljkom olovke. Put obrastao zvončićima i lanilistom odveo me mimo prazne stražarnice do nekada veličanstvena drvoreda starih italijanskih topola. Zedelgem velelepniji od našeg parohijskog doma, zapadno mu krilo krasi nekoliko trošnih tornjeva, ali nije ni prineti Odli Endu ni letnjikovcu Kejpon-Tenčovih. Posmatrao jednu devojku kako jaše preko brdašceta na čijem je vrhu sasušena bukva. Prošao pored baštovana koji je razbacivao čađ da istrebi puževe golaće u povrtnjaku. U glavnom dvorištu, mišićavi sluga čistio motor „kaulija“. Opazivši da se primičem, digao se i sačekao me. U uglu tog bareljefnog prizora, na terasi pod rascvetalom glicinijom, u invalidskim kolicima sedeo jedan čovek i slušao radio. Vivijan Ers, pretpostavili. Obistinio se lakši deo moje sanjarije. Naslonio velosiped na zid, rekao slugi da imam posla s njegovim gospodarom. Ovaj beše dovoljno učtiv da me odvede do Ersove terase i najavi me na nemačkom. Ers senka od čoveka, kao da mu bolest isisala sav život, ali ipak klekoh na šljunak poput ser Persivala pred kraljem Arturom. Naša uvertira uglavnom se nastavila na taj način. – Dobar dan, g. Erse. – Koji ste sad pa vi đavo? – Velika mi je čast... – Rekoh: Koji ste sad pa vi đavo? – Robert Frobišer, gospodine, iz Safron Voldena. Ja sam... bio sam... student ser Trevora Makerasa na koledžu Kajus i došao sam čak iz Londona da bih...

– Čak iz Londona velosipedom? – Ne. Velosiped sam posudio od jednog žandarma u Brižu. – Tako? – Stanka za razmišljanje. – Mora da ste se satima vozili. – Ljubav ne zna za muku, gospodine. Kao kad se hodočasnici na kolenima penju uz brda. – Kakva je ovo koještarija? – Hteo sam dokazati da sam ozbiljan molilac. – Ozbiljan molilac za šta? – Za mesto vašeg sekretara. – Jeste li vi ludi? To pitanje uvek je škakljivije nego što deluje. – Sumnjam. – Čujte, nisam dao oglas za sekretara! – Znam, gospodine, ali vam on treba, čak i ako toga još niste svesni. U članku u Tajmsu stajalo je da zbog bolesti više ne možete komponovati. Ne mogu dozvoliti da ostanemo bez vaše muzike. Isuviše je dragocena. Stoga sam došao da vam se stavim na raspolaganje. Elem, nije me oterao istog časa. – Kako rekoste da se zovete? – Kazah mu. – Jedna od Makerasovih blistavih zvezda, zar ne? – Iskreno, gospodine, gadio sam mu se. Kao što si osetio na svojoj koži, umem spletkariti kad se potrudim. – Je li? A zašto? – Njegov sam Šesti koncert za flautu – nakašljah se – u časopisu koledža nazvao „prekinđurenim prepisom maloletnog Sen-Sansa“. Uvredio se. – To ste napisali za Makerasa? – Ers zašišta kao da mu ko testeriše rebra. – Nije ni čudo što se uvredio. Nastavak kratak. Sluga me uveo u zeleni salon, ukrašen nezanimljivom Farkarsonovom slikom s ovcama, krstinama i ne naročito dobrim holandskim krajolikom. Ers pozvao svoju ženu, gđu Van Autrive de Kromelink. Zadržala svoje prezime, a s takvim prezimenom ko je može kriviti? Gospodarica kuće bila hladno učtiva i pitala me za dosadašnji život. Odgovorio iskreno, mada izbacivanje s Kajusa prikrio iza nejasne bolesti. O trenutnim novčanim teškoćama ni zucnuo – što stanje očajnije, to darodavac uzdržaniji. Očarao ih u dovoljnoj meri. Složili se da bih mogao makar prenoćiti u Zedelgemu. Ers će ujutru ispitati moje muzičke sposobnosti i na osnovu toga doneti odluku o mom predlogu.

Ers se, međutim, nije pojavio na večeri. S mojim dolaskom počela i redovna dvonedeljna migrena, koja mu na dan-dva ne dopušta da izađe iz sobe. Audicija se odlaže dok se Ers ne oporavi, pa mi je sudbina i dalje na kantaru. S vedrije strane, pisporter i jastog à l'américaine bili ravni svemu u „Imperijalu“. Podstakao domaćicu na razgovor – mislim da joj je godilo što tako dobro znam njenog čuvenog muža i što je naslutila moju iskrenu ljubav prema njegovoj muzici. Oh, s nama je bila Ersova kći, mlada jahačica koju sam ranije opazio. Gđica Ers je sedamnaestogodišnje stvorenje zaljubljeno u konje i ima majčin prćast nos. Čitave večeri nisi iz nje mogao izvući ni jednu jedinu učtivu reč. Da li me vidi kao prepredenog engleskog muktaša koga je napustila sreća, te je došao da namami njena bolesna oca u veličanstveno miholjsko leto kuda ona ne može poći i gde nije dobrodošla? Ljudi su zapetljani. Prošla ponoć. Dvorac spava, moram i ja. Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem, 3–vii–1931. Telegram, Siksmite? Magarče. Ne šalji ih više, preklinjem te – telegrami privlače pažnju! Da, još sam u inostranstvu, da, bezbedan od Bruerovih siledžija. Iscepaj zahtev mojih roditelja da saznaju gde sam i baci ga u reku. Patera „brine“ jedino to što ga moji zajmodavci tresu ne bi li neka novčanica otpala s porodičnog stabla. Dugovi razbaštinjena sina, međutim, nisu ničija briga do sinovljeva – veruj mi, proučio sam zakone. Mater nije „poludela“. Mater bi poludela jedino ako bi karafe presušile. Audicija se održala u Ersovoj radnoj sobi, posle ručka, prekjuče. Nije baš najbolje prošla, blago rečeno – nemam pojma da li ću ovde proboraviti koje vreme ili odoh već sutra. Priznajem da su me podišli žmarci kad sam seo na Ersovu ličnu klavirsku stolicu. Istočnjački ćilim, ofucani divan, hrastovi plakari prepuni pultova, veliki „bezendorfer“, kampaneli – sve je to prisustvovalo začeću i rađanju Matrjoškinih varijacija i ciklusa pesama Društvena ostrva. Dodirnuo isto ono violončelo koje je prvo vibriralo uz

Untergehen Violinkonzert. Kad sam čuo da Hendrik dovozi gospodara ka sobi, prestao da njuškam i okrenuo se vratima. Ers je, bez obaziranja na moje „Nadam se da ste se oporavili, g. Erse“, naredio slugi da ga ostavi kod prozora ka bašti. – Dakle? – upitao je pola minuta pošto je ovaj izašao. – Izvolite. Zapanjite me. – Pitao ga šta želi da čuje. – Moram čak i program da biram? Dobro, znate li Tri ćorava miša? Tako sam seo za „bezendorfer“ i odsvirao kilavi vergl pod imenom Tri ćorava miša, u stilu zajedljivog Prokofjeva. Ers nije dao nikakvu opasku. Nastavio malo tananije, Šopenovim Nokturnom u F-duru. Prekinuo me zapomažući: – Pokušavate u gaće da mi se uvučete, Frobišeru? – Započeo Ersove Digresije na temu Lodovika Ronkalija, ali on već posle dva takta promrmljao psovku za koju se dobija šest šiba po turu, tresnuo štapom o pod i rekao: – Od samoljublja čovek oslepi, zar vas tome nisu naučili na Kajusu? – Nisam se na to osvrnuo, nego dovršio komad do u notu. Radi vatrometa u finalu, usudio se na Skarlatijevu dvesta dvanaestu u A-duru, bête noire od arpeđa i akrobatike. Zapetljao se dva-tri puta, ali ionako nisam polagao audiciju za koncertnog solistu. Pošto sam završio, V. E. nastavio da njiše glavom u ritmu nestale sonate; a možda je i dirigovao maglovitim ljuljuškavim topolama. Reči „Gnusno, Frobišeru, smesta mi se čistite iz kuće!“ možda bi me pogodile, ali ne i posebno iznenadile. Međutim, priznao je: – Možda ste stvoreni za muzičara. Dan je lep. Otiđite do jezera i pogledajte patke. Treba mi, hm, malo vremena da odlučim mogu li kako iskoristiti vaše... darove. Otišao bez reči. Matori me jarac hoće, reklo bi se, ali samo ako se od zahvalnosti ničice prostrem na pod. Da sam u buđelaru ičega imao, unajmio bih kola da me vrate u Briž i batalio čitavu sumanutu zamisao. Doviknuo je za mnom: – Savet, Frobišeru, i to gratis. Skarlati je bio čembalista, a ne pijanista. Ne svirajte ga u toliko jarkim bojama i ne pridržavajte pedalom note koje ne možete pridržati prstima. – Odvratio da mi treba, hm, malo vremena da odlučim mogu li kako iskoristiti Ersove... darove. Prešao preko dvorišta, gde je baštovan crven kao cvekla čistio vodoskok obrastao u korov. Objasnio mu da želim razgovarati s njegovom gospodaricom, i to pronto – nije baš najbistriji – a on je neodređeno mahnuo prema Nerbekeu, oponašajući okretanje upravljača. Božanstveno. Šta sada? Da pogledam patke, što da ne? Mogu dve-tri da zadavim i okačim u Ersov ormar. Eto koliko mi se smrklo. Stoga sam zakvakao kao patka i pitao baštovana: – Gde? – Pokazao je na bukvu i pokretom ruke saopštio:

Idite tuda, samo s druge stane. Krenuo, preskočio zapušten jarak uz ogradu, ali pre no što stigoh do slemena, na mene se stušti topot kopita u galopu: gđica Eva van Autrive de Kromelink – odsad samo Kromelink, inače ću ostati bez mastila – dojahala je na crnom ždrepcu. Pozdravih je. Kaskala oko mene kao kraljica Budika 2 , odrešito ravnodušna. – Baš je sparno danas – počeo zajedljivo. – Uveren sam da će kasnije biti kiše, slažete li se? – Nije odvratila ništa. – Dresuru ste savladali bolje nego vaspitanje – rekoh joj. – Ništa. S druge strane polja začuše se lovački pucnji, te Eva umiri konja, koji je pravi lepotan, a i nije kriv što se plaši. Upitah Evu kako se životinja zove. Sklonila je nekoliko crnih kovrdžavih pramenova kose s lica. Reče: – J’ai appelé le poney Néfertiti, d’après cette reine d’Egypte qui m’est si chère (Nazvala sam konja Nefertiti, po egipatskoj kraljici koja mi je vrlo draga) – i okrenu se na drugu stranu. – Pa ona govori! – uzviknuh i otpratih devojku kako galopira u daljinu dok se nije pretvorila u minijaturu na Van Dajkovoj pastorali. Za njom ispalio artiljerijska zrna u glatkim parabolama. Upravio topove ka dvorcu Zedelgem i pretvorio Ersovo krilo u zadimljeni krš. Setio se u kojoj smo zemlji i prestao. Iza rascepljene bukve ledina se spušta ka ukrasnom jezeru koje ječi od kreketa. Videlo je i bolje dane. Nepouzdan mostić povezuje ostrvce s obalom, a purpurni lokvanji cvetaju u ogromnom broju. Tu i tamo zlatne ribice pljuskaju i svetlucaju kao novčići bačeni u vodu. Brkate mandarinske patke pakanjem ištu hleb: savršeno doterane prosjakinje – baš kao ja. U skloništu za čamce, napravljenom od katranisanih dasaka, gnezde se laste. Legao pod niz krušaka – ostatak voćnjaka? – i predao se dangubljenju, a u toj sam se veštini usavršio za vreme dugog oporavka. Danguba i lenčuga razlikuju se koliko sladokusac i žderonja. Gledao blaženi let vilinih konjica u parenju. Čak im čuo i krila: zanesen zvuk nalik papirnim krilcima u paocima velosipeda. Piljio u slepića kako istražuje majušnu Amazoniju oko korenja na kome sam ležao. Tišina? Ne u potpunosti, nikako. Dosta kasnije probudile me prve kapi kiše. Kumulonimbusi dostizali kritičnu masu. Dojurio do Zedelgema brže nego ikad u životu, taman kad sam začuo glasnu tutnjavu u ušnim kanalima i osetio prve krupne kapi kako mi udaraju po licu poput maljica ksilofona. Stigao samo da obučem jedinu čistu košulju pre no što je zazvonilo za večeru. Gđa Kromelink se izvinila: muž još nema apetita, a demoiselle više voli da jede sama. Ništa mi nije moglo više odgovarati. Jegulja na lešo,

umak od krbuljice, kiša dobuje po terasi. Za razliku od kuće Frobišer i većine engleskih domova koje znam, u dvorcu se ne obeduje u tišini, te mi je gđa K. ispričala ponešto o svojoj porodici. Loza Kromelinka živi u Zedelgemu od prohujalih dana kad je Briž bio najprometnija evropska luka (tako mi ona kaže, deluje neverovatno), te je tako Eva vrhunski izdanak šestovekovne loze. Malo se zagrejao za gđu, priznajem. Raspravlja kao muškarac i puši mirišljave cigarete na muštiklu od nosoroga. Očas bi, međutim, primetila da išta vredno dobije noge. Pomenula je da su imali teškoća s kradljivom poslugom, pa čak i s dva-tri osirotela gosta, ako mogu poverovati da se ljudi uopšte mogu tako nečasno ponašati. Uverio je da se i mojim roditeljima dešavalo štogod slično i pustio pipke povodom svoje audicije. – Za vašeg Skarlatija rekao je da mu „ima spasa“. Vivijan prezire hvalu, i da daje i da prima. Veli: „Ako te ljudi hvale, znači da ne ideš sopstvenim putem.“ – Neuvijeno je upitao smatra li da će me on primiti. – Nadam se, Roberte. – (Drugim rečima: videćemo.) – Morate shvatiti da se zarekao da više neće napisati ni notu. Komponovanje mu je zadavalo velike muke. Oživljavanje nade da će to opet raditi... pa, taj se rizik ne sme olako shvatiti. – Tema okončana. Pomenuo svoj raniji susret sa Evom, a gđa K. izustila: – Kći mi je bila nevaspitana. – Uzdržana – beše moj savršen odgovor. Domaćica mi napunila čašu do vrha. – Evina je narav neugodna. Moj muž vrlo ju je slabo obuzdavao dok je bila mlađa. Nije ni želeo decu. Očevi i kćeri navodno se ludo vole, zar ne? Ovde nije tako. Guvernante kažu da je marljiva ali tajanstvena, a nije nikad ni pokušala muzički da se razvije. Često mi se čini da je uopšte ne poznajem. – Napunio čašu gđi K., a ona kao da se razveselila. – Oh, dosta je moje žalopojke. Vaše su sestre besprekorno odgajene engleske ruže, sigurna sam, Monsieur? – Čisto sumnjam da se iskreno zanimala za frobišersku ženskadiju, ali voli da me gleda kako pričam, pa sam dočarao domišljate karikature svoje otuđene familije da bih razonodio domaćicu. Svi smo delovali silno razdragano: zamalo da me uhvati nostalgija. Jutros (ponedeljak), Eva se udostojila da se pojavi na doručku – brandenamska šunka, jaja, hleb, slatkiši – ali je dobacivala sitničave primedbe majci, a na moje upadice odbrusila ravnodušno „oui“ ili oštro „non“. Ersu bilo bolje, jeo s nama. Hendrik potom odvezao kćer u Briž, na novu školsku sedmicu – Eva u gradu boravi kod porodice čije kćeri idu s njom u školu: Van Elovi ili tako nešto. Čitav dvorac odahnuo kad je „kauli“

prošao kroz drvored topola (poznat i kao Monaško šetalište): eto koliko Eva truje atmosferu. U devet se Ers i ja premestili u muzičku sobu. – Po glavi mi se mota jedna mala melodija za violu, Frobišeru. Da vidimo možete li je zapisati. – Oduševio se kad sam to čuo, jer sam očekivao da ću poći s dna lestvice – da ću kaligrafisati rukopise i tako to. Ako se već prvog dana pokažem dostojnim uloge dvonožnog pera V.E.-a, posao mi je maltene obezbeđen. Seo za njegov sto, zarezao meku olovku, spustio je nad spremnu praznu notnu hartiju, čekao da on imenuje note, jednu po jednu. Najednom, čovek zaurla: – „Ta, ta! Ta-ta-ta tatitatitati, ta!“ Uhvatili? „Ta! Tati-ta! Tihi deo – ta-ta-ta-tttt-TA! TATATA!!!“ – Uhvatili? Matora bitanga očigledno se zabavljala – izobličena dreka mogla se notirati koliko i njakanje desetine magaraca – ali posle tridesetak sekundi sinulo mi da to nije šala. Pokušao da ga prekinem, no on se toliko uneo u muzičko stvaranje da me nije ni primetio. Pao u potpuni očaj dok je Ers nastavljao, i nastavljao, i nastavljao... Plan mi je propao. Gde li mi je pamet bila na stanici Viktorija? Utučen, pustio ga da smišlja muziku, u varljivoj nadi da ću je, kad je završi u glavi, lakše zapisati. – Eto, gotovo! – saopštio je. – Zapisali? Otpevajte, Frobišeru, da čujemo kako zvuči. Upitao u kom smo tonalitetu. – B-dur, naravno! – Takt? Ers se uhvati za koren nosa. – Hoćete reći da niste uhvatili moju melodiju? U sebi sam ponavljao da je sišao s uma. Zamolio ga da ponovi melodiju, mnogo sporije, i da imenuje note jednu po jednu. Usledila značajna stanka, naizgled tri četvrti sata duga, u kojoj je Ers odlučivao hoće li napraviti scenu. Naposletku ispustio mučenički uzdah: – Četiri osmine, promena u osam osmina posle 12. takta, ako umete dotle da brojite. – Stanka. Setio se novčanih teškoća i ugrizao se za jezik. – Idemo, dakle, od početka. – Pauza s visoka. – Spremni? Polako... Ta! Koja je to nota? – Tokom grozomornih pola sata pogađao svaku živu notu, jednu po jednu. Ers potvrđivao ili poricao moja nagađanja umornim klimanjem odnosno odmahivanjem glavom. Gđa K. unela vazu s cvećem, ja izrazom lica viknuo „Upomoć“, ali V.E. saopštio da smo za danas gotovi. Dok sam bežao, začuh Ersa (za moje dobro?): – Strašno, Jokasta, momak ne ume da zapiše ni prostu melodiju. Kako je krenulo, još ću postati avangardista i gađati notni papir pikado-strelicama s prikačenim notama. Na drugoj strani hodnika gđa Vilems – domaćica – žali se na vlažno, vetrovito vreme i mokar veš nekom nevidljivom služinčetu. Njoj je bolje nego meni. Od ljudi sam uspevao da izmamim napredovanje, strast ili

pozajmice, ali nikad krov nad glavom. Ovaj truli dvorac smrdi na pečurke i buđ. Nije trebalo da dolazim. Srdačno, R.F. R S. Finansijska „neprilika“ – kakav zgodan izraz. Nije ni čudo što su svi siromasi socijalisti. Čuj, moram te zamoliti da mi pozajmiš novca. Kućni red u Zedelgemu neverovatno je opušten (srećom! – čak i garderoba očevog batlera bolja od moje trenutne), ali neka merila ipak se moraju poštovati. Ne mogu čak ni napojnicu posluzi da ostavim. Da mi je ostalo imućnih prijatelja, tražio bih od njih, ali iskren da budem, nemam ih. Ne znam kako se novac šalje, da li telegramom ili paketom ili kako već, ali ti si naučnik, snaći ćeš se. Ako me Ers otera, sa mnom je svršeno. Do Kembridža će stići vest da je Robert Frobišer morao moljakati novac od svojih negdašnjih domaćina, a ovi su ga izbacili iz kuće jer nije dorastao poslu. Ako boga znaš, smesta šalji koliko god možeš. ♦ Dvorac Zedelgem, 14–vii–1931. Siksmite, Hvalite Rufusa Blaženoga, sveca zaštitnika kompozitora u oskudici, hvalite ga do neba, amin. Tvoja uputnica stigla jutros živa i zdrava – domaćinima te prikazao kao brižnog ujaka koji je bio smetnuo s uma moj rođendan. Gđa Kromelink tvrdi da je mogu unovčiti u banci u Brižu. Napisaću motet u tvoju čast i vratiću ti novac čim uzmognem. Možda i pre no što očekuješ. Debeo led oko moje budućnosti počinje da se topi. Posle ponižavajućeg prvog pokušaja rada s Ersom, vratio se u sobu očajno nesrećan. Popodne proveo pišući ti onu plačnu žalopojku – uzgred, spali je, ako već nisi – duboko zabrinut za budućnost. S kišom se suočio u gumenim čizmama i kabanici te otišao do pošte u selu, pitajući se, iskreno, šta će sa mnom biti za mesec dana. Gđa Vilems udarila u gong za večeru ubrzo po mom povratku, ali kad sam sišao u trpezariju, tamo sam zatekao samog Ersa. – Vi ste to, Frobišeru? – upitao je s onom nabusitošću staraca koji se trude da budu taktični. – Ah, Frobišeru, drago mi je što možemo nasamo

popričati. Čujte, jutros sam se gadno poneo prema vama. Od bolesti sam... direktniji nego što je to ponekad umesno. Izvinjavam se. Dajte ovoj svadljivoj bitangi sutra novu priliku, šta kažete? Je li mu žena rekla u kakvom me je stanju zatekla? Je li Lučila pomenula moj dopola spakovan kofer? Sačekao da mi iz glasa nestane olakšanje i dostojanstveno mu rekao da nema ničeg lošeg u izražavanju vlastitih misli. – Preterano sam snažno odbijao vaš predlog, Frobišeru. Muzika se neće lako izvlačiti iz ove moje ćupe, ali nema razloga da naše savezništvo ne uspe. Vaše muzičke veštine i karakter deluju više nego dorasli zadatku. Žena mi kaže da se čak i sami oprobavate u komponovanju. Očito, muzika je za obojicu vazduh koji dišemo. Uz dobru volju, pipkaćemo dok ne nabasamo na pravu metodu. – Uto gđa Kromelink pokuca, proviri, oseti atmosferu u prostoriji za tren oka, kako to neke žene umeju, i upita je li vreme za proslavu uz piće. Ers se okrete meni. – To zavisi od mladoga Frobišera. Šta kažete? Hoćete li ostati nekoliko sedmica, a možda i nekoliko meseci ako sve pođe kako treba? Moguće i duže, ko zna. Ali morate pristati na malu platu. Prikazao olakšanje kao zadovoljstvo, rekao mu da će mi biti čast, nisam iz istih stopa odbio platu. – Onda, Jokasta, reci gđi Vilems da donese pino ruž iz 1908! – Nazdravili Bahusu i muzama, popili vino jako poput jednorogove krvi. Ersov podrum, od nekih šest stotina boca, jedan je od najboljih u Belgiji i vredan kraćeg skretanja s teme. Iako su švapski oficiri za vreme rata koristili Zedelgem kao štab, podrum nisu poharali zahvaljujući tome što je Hendrikov otac zazidao ulaz pre no što je porodica pobegla u Gotenburg. Biblioteka i druge kabaste vrednosti takođe su rat provele dole (u bivšoj samostanskoj riznici), zapečaćene u sanducima. Prusi pretresli zdanje pre primirja, ali nikad nisu prodrli u podrum. Uspostavlja se radna kolotečina. Ers i ja ulazimo u muzičku sobu najkasnije do devet ujutru, kad god mu to razne boljke i žiganja dopuste. Ja sedam za klavir, a Ers na divan paleći ogavnu tursku cigaretu, te prelazimo na jedan od tri modi operandi. „Revizija“ – traži od mene da pregledamo jučerašnje radove. Pevušim, pevam ili sviram, zavisno od instrumenta, a Ers doteruje partituru. „Preoblikovanje“ – to znači da rijem po starim partiturama, beležnicama i kompozicijama, katkad napisanim i pre mog rođenja, kako bih našao odlomak ili kadencu koje se Ers nejasno seća i želi

da je spase. Vrhunski sam detektiv. „Komponovanje“ je najzahtevnije. Sedim za klavirom i pokušavam da držim korak s bujicom poput „Šesnaestine, H-G; cela nota, As – četiri dobe, ne, šest – četvrtine! Fis – ne ne ne ne, Fis – i... H! Ta-tati-tati-taaa!“ (Il maestro sada makar imenuje svoje note.) A ako je poetičnije raspoložen, može i „Dakle, Frobišeru, klarinet je ljubavnica, viole su ti se na groblju, čembalo je mesec, stoga... neka sa istoka dune trozvuk a-mola, od 16. takta nadalje.“ Kao dobrome batleru (mada budi uveren da sam i više nego dobar), devet desetina posla svodi mi se na predviđanje. Ponekad će Ers zatražiti umetničku ocenu, nešto kao: – Mislite li da je ovo dobar akord, Frobišeru? – ili: – Uklapa li se ovaj pasaž u celinu? – Ako poreknem, Ers me pita kakvu zamenu predlažem, a jednom-dvaput je čak i upotrebio moje dopune. To me priziva pameti. Budući studenti proučavaće tu muziku. Do jedan, Ers se iscrpi. Hendrik ga odnosi u trpezariju, gde nam se o užini priključuje gđa Kromelink, a i grozna E., ukoliko se vratila za kraj sedmice ili kratak raspust. Ers popodnevnu žegu provodi dremajući. Ja pak nastavljam da tražim blaga po biblioteci, komponujem u muzičkoj sobi, čitam rukopise u bašti (beli ljiljani raskošnih krunica, knifofije, slezovače, sve je u punom cvatu), vijugam po puteljcima oko Nerbekea na velosipedu, ili lunjam po obližnjim poljima. Čvrsto se sprijateljio sa seoskim psima. Jurcaju za mnom kao pacovi ili dečurlija za čarobnim frulašem. Meštani otpozdravljaju na moje „Goede morgen“ i „Goede middag“ – sada sam znan kao posetilac koji je na duže stigao u „kasteel“. Posle večere, utroje slušamo radio ukoliko se pušta nešto podesno, a inače se obraćamo pločama i gramofonu (stoni model u hrastovom kućištu), i to najčešće Ersovim delima pod upravom ser Tomasa Bičama. Kad nam dođu gosti, zapodenuće se razgovor ili će se malo kamerno muzicirati. Kad smo sami, Ers voli da mu čitam poeziju, posebno omiljenog mu Kitsa. Dok recitujem, šapuće stihove, kao da se svojim glasom oslanja na moj. Za doručkom mu čitam Tajms. Ma koliko bio star, slabovid i bolestan, odlično bi prošao u univerzitetskom retoričkom društvu, mada primećujem da retko nudi alternative za sisteme kojima se podsmeva. – Liberalizam? Strah bogatuna; Socijalizam? Mlađi brat oronulog despotizma, na čijem ponovnom ustoličenju radi; Konzervativci? Nebitni lažovi, čija je dogma slobodne volje najveća obmana. – Kakvu onda državu želi? – Nikakvu! Što je država bolje organizovana, to su njeni građani tuplji.

Ma koliko Ers bio naprasit, on je jedan od šačice Evropljana čiji uticaj želim u vlastitom stvaralaštvu. Muzikološki, ima Janusovu glavu. Jedan Ers gleda unazad, na odar romantizma, a drugi gleda u budućnost. Tog drugog pratim i ja. Gledajući ga kako koristi kontrapunkt i meša tonske boje, rafiniram i vlastiti jezik na uzbudljive načine. Već sam za ovo kratko vreme u Zedelgemu naučio više nego za tri godine pod prestolom one budale Makerasa i njegove družine veselih onanista. Ersa i gđu Kromelink prijatelji redovno obilaze. U proseku, gosta ili goste imamo dve do tri večeri nedeljno. Soliste koji se vraćaju iz Brisela, Berlina, Amsterdama ili izdalje; poznanike iz Ersove mladosti s Floride ili iz Pariza; i starog dobrog Mortija Donta sa suprugom. Dont je vlasnik brusionice dijamanata i u Brižu i u Antverpenu, govori nepoznat ali velik broj jezika, smišlja složene višejezične šale koje zahtevaju opsežna objašnjenja, pokrovitelj je nekolikih festivala i vodi metafizička prepucavanja s Ersom. Gđa Dont je kao gđa Kromelink, samo deset puta jače – u stvari, jezivo stvorenje koje vodi Jahačko udruženje Belgije, sama vozi Dontov „bugati“, mazi pufnastog pekinezera po imenu Vejvej. Nesumnjivo ćeš je još sretati u budućim pismima. Rodbina oskudna: Ers jedinac, a nekada uticajni Kromelinci iskazali izopačen dar za svrstavanje na pogrešnu stranu u odlučnim časovima tokom čitavog rata. Ko nije poginuo na bojištu, uglavnom je osiromašio i umro od bolesti još pre no što su se Ers i supruga vratili iz Skandinavije. Ostali su pomrli nakon što su pobegli preko okeana. Ponekad navrate stara guvernanta gđe Kromelink i dve-tri bolešljive tetke, ali samo ćutke sede u uglu, kao stari čiviluci. Prošle nedelje dirigent Tadeuš Augustovski, veliki pobornik Ersa u svom rodnom Krakovu, nenajavljeno banuo 2. dana glavobolje. Gđa Kromelink nije bila kod kuće, a gđa Vilems mi došla sva zapenjena, moleći me da zabavim uvaženog posetioca. Nisam smeo da je razočaram. Augustovski vlada francuskim jednako dobro kao i ja, popodne proveli u pecanju i raspravi o dodekafonistima. Sve ih smatra šarlatanima, ja suprotno. Ispričao mi orkestarske zgode i nezgode, kao ijednu neopisivo skarednu šalu zasnovanu na gestikulaciji, koju ću stoga morati ostaviti za naš naredni susret. Ja ulovio pastrmku od tridesetak centimetara, a Augustovski se dokopao džinovske belice. Kad smo se u sumrak vratili, Ers se bio pridigao, a Poljak mu reče da je vrlo srećan sticaj to što je mene zaposlio. Ers progunđa nešto poput: – Baš. – Divan kompliment, Erse. Gđu

Vilems nije toliko očarao naš perajast plen, ali ga je ipak očistila i spremila sa solju i maslacem, te se topio na viljušci. Augustovski mi sutradan ujutru, pri odlasku, dao svoju posetnicu. U „Langam kortu“ drži apartman za svoje posete Londonu, pa me pozvao da mu dogodine budem gost tokom festivala. Ura! Dvorac Zedelgem nije lavirintska kuća Ušera, kako deluje na prvi pogled. Istini za volju, zapadno krilo, zatarabljeno i zastrto čaršavima kako bi se platilo osavremenjenje i održavanje istočnog, u jadnom je stanju i nažalost mu uskoro sleduje rušenje. Jednog kišnog popodneva istražio prostorije. Memljiva katastrofa; otpao kreč visi u komadima; mišji i šišmišji izmet krčka po izlizanom kamenju; gipsane grbove nad kaminima oglodao zub vremena. Ista priča spolja – zidove treba omalterisati, nedostaju crepovi, pala kruništa leže bez reda na zemlji, kišnica nagriza srednjovekovni peščar. Kromelincima su se ulaganja u Kongo dobro isplatila, ali nijedna muška glava nije preživela rat, a švapski „podstanari“ Zedelgema probrali su sve što je vredelo ukrasti. Istočno je krilo, međutim, udobno malo leglo, mada mu krovne grede škripe kao brod po buri. Uvedeno je mušičavo centralno grejanje i najprostija elektrika koja pri okretanju prekidača stvara pucketave udare. Otac gđe Kromelink dovoljno je dalekovido podučio kćer vođenju imanja, te tako ona sad iznajmljuje zemlju ratarima iz okoline, čime taman pokriva održavanje dvorca, koliko shvatam. Nije to mali poduhvat u ovo vreme i u tom životnom dobu. Eva i dalje duribaba, odvratna kao i moje sestre, ali pametna baš koliko i neprijateljski nastrojena. Osim s milom joj Nefertiti, slobodno vreme provodi u durenju i izigravanju mučenice. Voli da rasplače osetljivije služavke, a onda dojuri i saopšti: – Ponovo cmizdri, mama, zar je ne možeš propisno disciplinovati? – Ustanovila da nisam laka meta, zato povela rat šikaniranjem: – Tata, koliko će g. Frobišer ostati u našoj kući?; Tata, da li g. Frobišera plaćaš isto koliko i Hendrika?; Oh, samo pitam, mama, nisam znala da je nameštenje g. Frobišera osetljiva tema. – Dovodi me do ludila: nerado to priznajem, ali je tako kako je. Još jedan susret – „sukob“ bolja reč – sad u subotu. Uzeo Ersovu Bibliju, Tako je govorio Zaratustra, i preko kamenog mostića na jezeru otišao do ostrvceta s vrbama. Jaka popodnevna žega: čak i u hladu bio u goloj vodi. Posle deset strana osetio da Niče čita mene, a ne ja njega, pa sam posmatrao čamdžije i daždevnjake dok mi je