otvarajući moj kovčeg. – Lekari su osobeno bratstvo, Adame. Za nas, ljudi nisu sveta bića stvorena po slici Božjoj, ne, ljudi su hrpe mesa; bolesna, kožasta mesa, da, ali ipak mesa spremna za ražanj. – Vrlo je dobro podražavao moj glas. – „Ali zašto ja, Henri, zar nismo prijatelji?“ Dakle, Adame, čak su i prijatelji sačinjeni od mesa. Sve je ovo smešno prosto. Treba mi novac, a načuh da je u tvom kovčegu čitavo imanje, pa te zbog toga ubih. Gde je misterija? „Ali, Henri, to je zlo!“ Ali, Adame, svet jeste zao. Maori love Moriore, beli love tamnije rođake, buve love miševe, mačke love pacove, hrišćani nevernike, prvi oficiri mlađane novake, smrt žive. „Slabi su meso koje jedu jaki.“ Gus me pogleda u oči da vidi jesam li svestan i poljubi me u usne. – Red je na tebe da budeš pojeden, dragi Adame. Nisi bio ništa lakoverniji nego drugi moji pacijenti. – Poklopac kovčega široko se otvori. Gus prelista moju beležnicu, iskezi se, nađe Fon Vajsov smaragd i pogleda ga kroz lupu. Nije se oduševio. Nitkov potom odveza svežanj dokumenata vezanih za Basbijevo imanje i pocepa zapečaćene koverte u potrazi za novčanicama. Čuh ga kako broji moju skromnu zalihu. Prepipao je kovčeg tragajući za skrivenim odeljcima, ali nije ih našao jer ih nema. Na kraju, otrgao mi je dugmad s prsluka. Gus mi se u mome stanju bunila obrati kano što bi se obratio nevaljanoj alatki. – Iskreno, razočaran sam. Upoznao sam čak i irske radnike koji imaju više novca. Ti ćeš mi jedva pokriti arsenik i opijat. Da gospođa Horoks u moju korist nije priložila svoju hrpicu crnih bisera, siroti Gus bio bi pečen! Elem, vreme je da se rastanemo. Ti ćeš umreti u roku od sat vremena, a ja, oho-ho!, odoh kud mi drago. Sledeće čega se neosporno sećam jeste da se davim u slanoj vodi, i to s bolnom jasnoćom. Je li Burhave našao moj leš i bacio me preko ograde da obezbedi moju ćutnju i izbegne zamorne postupke s amerikanskim konzulom? Um mi još beše priseban, te je kano takav još mogao odigrati kakvu ulogu u mojoj sudbini. Da pristanem utopiti se ili da pokušam zaplivati? Utapanje beše daleko najprostiji izbor, te stadoh birati poslednju misao i odlučih se za Tildu kako ispraća Lepu Hoksi sa pristaništa Silvaplana pre toliko mnogo meseci, dok Džekson viče: – Tata! Donesi mi kengurovu šapu! Pomisao da ih više neću videti toliko me je potresla da reših zaplivati, no nađoh se ne u moru no sklupčan na palubi kako obilato povraćam i
žestoko se tresem od groznice, bolova, grčeva, probada. Držao me je Autua (silom mi je nalio kantu slane vode u stomak kako bi „isprao“ otrov). Bljuvao sam bez kraja i konca. Burhave se probi kroz okupljene obalske radnike i mornare, režeći: – Već sam ti rekao, crni, da Jenki nije tvoja briga! A ako ti naređenje nije dovoljno... – Iako me je sunce napola zaslepilo, videh kako prvi oficir grubo udara Autuu u rebra i zamahuje opet. Autua jednom rukom zgrabi golenicu žučna Holanđanina, dok drugom nežno spusti moju glavu na palubu, a onda se uspravi do pune visine, povlačeći napadačevu nogu i izbacujući Burhavea iz ravnoteže. Holanđanin pade na glavu uz lavlji urlik. Autua ga uto uhvati i za drugu nogu te zavitla našeg prvog oficira preko ograde kano vreću kupusa. Nikad neću saznati je li posada bila suviše uplašena, zapanjena ili oduševljena da bi pružila otpor, no Autua me je bez ometanja sneo niza stepenice na pristan. Razum me je obavestio da Burhave ne može biti u Raju niti Autua u Paklu, te smo dakle u Honoluluu. Iz luke produžismo kolskim drumom što je vrveo od bezbrojnih jezika, boja kože, veroispovesti i mirisa. Pogled mi pade na jednoga Kineza što se odmarao ispod izrezbarenog zmaja. Dve žene, čija su oslikana lica i turniri jasno ukazivali na najstariji zanat, pogledaše me i prekrstiše se. Pokušah im reći da nisam još mrtav, no već su bile otišle. Autuino srce udaralo mi je u bok i podsticalo moje bilo. Triput je upitao neznance: – Di lekar, prijatelj? – Triput su se o nj oglušili (jedan je odgovorio: – Nema lekova za crnce što zaudaraju!) pre no što je jedan stari prodavač ribe gunđajući objasnio kako se stiže do bolnice. Neko vreme ostadoh bez svesti, a onda začuh reč „Bolnica“. Kako stupismo u njen smrdljiv vazduh, krcat izmetom i truljenjem, tako ja istog časa stadoh ponovo bljuvati, uprkos tome što mi želudac beše prazan kano odbačena rukavica. Čulo se zujanje zunzara, a jedan luđak buncao je o Isusu koji je doživeo brodolom u Sargaskom moru. Autua je na svome jeziku mrmljao sebi u bradu. – Strpiš još, gosin Juing... ovo mesto smrdiš smrt... ja vodim ti sestre. Kako su Autuine sestre mogle dospeti tako daleko od ostrva Čatam, to beše zagonetka koju uopšte nisam mogao rešavati, ali se poverih njegovoj brizi. Otišao je iz te mrtvačnice i uskoro se krčme, kuće i skladišta stadoše proređivati da bi ustupile mesto plantažama šećerne trske. Znao sam da Autuu moram pitati za Gusa, ili ga upozoriti na njega, ali još mi se ne beše povratila moć govora. Naizmence me je hvatao i puštao mučan dremež. Pred nama se ukaza prepoznatljiva uzvišica, a njeno ime promoli se iz
naslaga sećanja: Dijamantsko brdo. Put beše kamenit, prašnjav i izrovan, okružen sa obeju strana gustim rastinjem. Autua zastade samo jednom, da me napoji svežom vodom iz potoka, a na kraju stigosmo u katoličku misiju, iza poslednjih polja. Jedna sestra pokušala nas je „oterati“ metlom, no Autua je zapovedio, na španskom jednako lošem poput engleskog, da se njegovu belu štićeniku pruži utočište. Konačno se pojavila sestra što je očito poznavala Autuu i ubedila ostale da divljak nije došao iz zle nego iz milostive namere. Trećega dana već sam mogao sedeti, jesti, zahvaliti anđelima čuvarima i Autui, poslednjem slobodnom Morioru na ovome svetu, za svoj spas. Autua neprestano tvrdi: da nisam sprečio njegovo bacanje u more kano slepog putnika, on ne bi mogao spasti mene, te tako moj spasilac, na neki način, nije Autua nego ja sam. Bilo kako bilo, nijedna bolničarka nije se toliko nežno starala za moje različne potrebe koliko ogrubeli Autua za poslednjih deset dana. Sestra Veronika (s metlom) šali se da mog prijatelja treba odlikovati i naimenovati upravnikom bolnice. Ne pominjući ni Henrija Gusa (ili trovača koji je preuzeo to ime) niti slanu kupku koju je Autua priuštio Burhaveu, kapetan Moline prosledio je moje stvari preko Bedfordova predstavnika, nesumnjivo svestan toga da bi mu moj tast mogao znatno otežati trgovačku budućnost u San Francisku. S druge strane, ne želi da bude povezan s tim sada zloglasnim ubicom poznatim kano „Arsenik Gus“. Lučko pozorništvo još nije uhvatilo đavola niti će, slutim, taj dan uopšte doći. U razuzdanoj košnici Honolulua, gde lađe svih boja i nacija prometuju svakodnevno, čovek može promeniti svoje ime i istoriju od predjela do poslastice. Iscrpljen sam i moram se odmoriti. Danas mi je trideset četvrti rođendan. I dalje sam zahvalan Bogu na svim njegovim milostima. Ponedeljak, 13. januar Po podne je ugodno sedeti pod voskovcem u dvorištu. Prošarane senke, frangipani i koralni hibiskus odgone uspomene na skorašnja zla. Sestre se bave svojim poslovima, sestra Martinika brine se za povrtnjak, mačke priređuju svoje komedije i tragedije. Stičem poznanike među ostrvskim pticama. Palila ima glavu i rep od uglačanog zlata, a akohekohe je lep medovođa s krestom. Iza zida je sirotište za nahočad, kojim takođe upravljaju sestre. Čujem kako deca pevaju na časovima (baš kano moji školski drugovi i ja, pre no
što mi je čovečnost gospodina i gospođe Čening otvorila nove prilike u životu). Posle časova, deca se igraju u čarobnoj galami. Ponekad, malo smeliji među njima izazivaju nezadovoljstvo sestara tako što se penju na zid i prave izlet iznad bolničkog vrta pomoću grana voskovca. Ako je „vazduh čist“, prethodnica poziva svoje stidljivije drugove u taj ljudski ptičnjak, te se u šumskom gornjem svetu pojavljuju bela lica, smeđa lica, kanaka lica, kineska lica, mulatska lica. Neki su Rafaelova uzrasta, a kad se setim njega, u grlo mi se popne žuč kajanja, ali mi se siročići smeše, podražavaju majmune, plaze se, pokušavaju da ubace kukui orahe u usta usnulih bolesnika i ne dopuštaju mi da predugo tugujem. Moljakaju me za cent ili dva. Ja na to bacim novčić da ga spretni prsti, bez greške, uhvate u letu. Moje skorije pustolovine učinile su me priličnim filozofom, posebno noću, kad ne čujem ništa do kako potok mrvi kamenje u oblutke kroz neužurbanu večnost. Misli mi teku ovako. Naučnici u istoriji razaznaju kretanja i na osnovu tih kretanja sriču pravila koja upravljaju usponom i padom civilizacija. Moja je uverenje, međutim, protivno. Naime: istorija ne priznaje pravila; jedino ishode. Čime su ishodi izazvani? Grešnim delima i čestitim delima. Čime su dela izazvana? Verom. Vera je i nagrada i bojno polje, kako u umu tako i u ogledalu uma, svetu. Ako verujemo da se čovečanstvo može izjednačiti s lestvama plemena, s arenom sukoba, izrabljivanja i zverstava, takvo će čovečanstvo svakako ugledati svetlost dana, a svekoliki istoriski Horoksi, Burhavei i Gusi odneće pobedu. Vi i ja, imućni, povlašćeni, uspešni, nećemo odveć loše proći u takvom svetu, pod uslovom da nas sreća ne napusti. Šta ako nas zasvrbi savest? Zašto bismo podrivali dominaciju naše rase, naših ratnih brodova, našeg nasleđa i naše baštine? Zašto se boriti protiv „prirodnog“ (oh, kakve li dvolične reči!) poretka stvari? Zašto? Zbog ovoga: jednog lepog dana, isključivo grabljivački svet prožderaće sebe sama. Da, đavo će odnositi najslabije dok najjači ne postane najslabiji. U pojedincu, sebičnost ruži dušu; za ljudsku vrstu, sebičnost je istrebljenje. Je li ta entropija upisana u našu prirodu? Ako verujemo da čovečanstvo može nadrasti zakon jačeg, ako verujemo da razne rase i veroispovesti mogu deliti ovaj svet onako mirno kano što siročad deli svoj voskovac, ako verujemo da vođe moraju biti pravedne, da se nasilje mora obuzdati, da se za moć mora odgovarati i da se
bogatstva Zemlje i njenih Okeana moraju pravedno deliti, svet će na kraju postati takav. Nisam naivan. Ništa teže nego da svet postane takav. Mučna napredovanja kroz mnoga pokolenja mogu se uništiti jednim potezom pera kratkovida predsednika ili mača sujetna generala. Život posvećen oblikovanju sveta za koji želim da Džeksonu ostane u nasleđe, a ne onoga za koji strahujem da će Džeksonu ostati u nasleđe – to mi se čini kano život vredan življenja. Po povratku u San Francisku, priključiću se abolicionistima, pošto svoj život dugujem sužnju koji se sam oslobodio, a i pošto odnekud moram početi. Čujem tastov odgovor: – Oho, lepo. Vigovska osećanja, Adame. Ali nemoj meni pričati o pravdi! Odjaši u Tenesi na magarcu i ubedi seljake da su oni samo isprani crnci, a da su njihovi crnci nagaravljeni belci! Otplovi u stari svet, kaži im da su prava njihovih carskih robova neotuđiva kano prava belgiske kraljice! Oh, promuknućeš, osiromašićeš i osedećeš gubeći vreme! Pljuvaće te, pucače u tebe, vešaće te, smirivaće te odlikovanjima, budale će te prezreti! Razapeće te! Naivni moj sanjaru Adame. Onaj ko se želi boriti protiv višeglave hidre ljudske prirode mora istrpeti neopisiv bol, a cenu mora platiti i njegova porodica! Tek ćeš na samrtnoj postelji shvatiti da tvoj život ne vredi više od jedne kapi u beskrajnom okeanu! A ipak, šta je okean do mnoštvo kapi?
Izjave zahvalnosti Manuel Beri, Jokasta Braunli, Ember Berlinson, Anheles Marin Kabeljo, Henri Džefriz, Lejt Džankšon, Rodni King, Dejvid Korner, Sabin Lakaz, Dženi Mičel, Džen Montefjore, Skot Mojers, David de Nef, Hejzel Orm, Džon Pirs, Džonatan Peg, Stiv Pauel, Elizabet Pointer, Majk Šo, Daglas Stjuart, Marniks Verplanke, Kerol Velč. Poglavlja o Juingu i Zakriju pripremljena su uz pomoć putne stipendije Udruženja pisaca. Iscrpno delo o Moriorima – Michael King, A Land Apart – pruža faktografiju o istoriji Čatamskih ostrva. Izvesne scene iz pisama Roberta Frobišera inspiraciju su našle u Eric Fenby, Delius: As I Knew Him (Icon Books, 1966; originalno G. Bell &Sons Ltd, 1936). Vivijan Ers citira Ničea slobodnije nego što priznaje, a pesma koju Hester van Zant čita Margo Rouker jeste Emersonov Brama.
Napomena prevodioca U tekstu su citirani američka narodna pesma Oh, Shenandoah u prevodu Branislave Radević-Stojiljković i odlomak iz pesme Brahma Ralfa Volda Emersona u prevodu Dubravke Srećković Divković.
O autoru Dejvid Mičel rođen je 1969. godine u Sautportu, a odrastao je u Melvernu (Vorčesteršair, Velika Britanija). Studirao je englesku i američku književnost. Nakon studija živeo je godinu dana na Siciliji, a zatim se peselio u Hirošimu (Japan) gde je tokom osam godina predavao engleski jezik. Sada živi u Irskoj. Prvi roman Dejvida Mičela, Ghostwritten, objavljenje 1999. Dobio je nagradu „Mejl on Sandej/Dion Luelin Ris“ kao najbolja knjiga pisca mlađeg od trideset pet godina, a takođe je uvršten i u uži izbor za Gardijanovu nagradu za debitantsku knjigu. Njegov drugi roman, number9dream, usledio je 2001. i uključen je u uži izbor za Bukerovu nagradu kao i za Memorijalnu nagradu „Džejms Tejt Blek“. Dejvid Mičel je 2003. izabran za jednog od Grantinih najboljih mladih britanskih romanopisaca.
Napomene 1 Otac mi nikad nije pominjao rezbarije na drveću, te sam za njih saznao onako kako je opisano u Uvodu. Pošto su sada Moriori sa ostrva Čatam istrebljeni, smatram da se pitanje njihova ugrožavanja više ne postavlja. – Dž. J. 2 Keltska kraljica-ratnica koja je u 1. veku n.e. povela ustanak protiv Rimljana na teritoriji današnjeg Norfoka u Engleskoj. (Prim, prev.) 3 Roman Džona Vindama (John Wyndham, 1903-1969) koji je dvaput ekranizovan pod nazivom „Selo ukletih" („Village of the Damned'). (Prim, prev.) 4 Izambard Kingdom Branel (Isambard Kingdom Brunei, 1806-1859) – britanski inženjer, tvorac Velike zapadne železnice, niza poznatih parobroda i brojnih mostova. (Prim, prev.) 5 „Ideja Džuče“ je zvanična državna ideologija u Severnoj Koreji, na kojoj se zasniva i politički sistem. Začetnik je Kim Il Sung (1912-1994). (Prim, prev.) 6 Fr. - doslovno „Potražite ženu“, a smisao je „Uzrok je uvek u nekoj ženi“. Fraza potiče od Aleksandra Dime. (Prim, prev.)