Dejvid Mičel - Atlas oblaka

orkestar u glavi svirao Delijusovu Ariju i ples. Sladunjav kolačić od muzike, ali je dremljiva flauta prilično uspela. U sledećem času obreo se u toliko dubokom jarku da se nebo pretvorio u traku, osvetljenu blescima jačim od dnevne svetlosti. Po parku krstarili divljaci, jašući ogromne zubate smeđe pacove koji su njuhom nalazili radničku klasu i kidali je na komade. Šetao se, trudeći se da delujem imućno, i obuzdavao se od panične jurnjave, no uto sretoh Evu. Kazah: – Otkud sad pa vi ovde? Eva sva pobesne! – Ce lac appartient à ma famille depuis cinq siècles! Vous êtes ici depuis combien de temps exactement? Bien trois semaines! Alors vous voyez, je vais où bon me semble! (Ovo jezero pripada mojoj porodici već pet vekova! Vi ste ovamo došli pre koliko ono beše? Tri nedelje! Dakle, vidite, ja idem kuda god mi se svidi!) – Evin bes bio gotovo telesan, nalik šamarčini posred njuške tvog skromnog dopisnika. Pošteno: optužio sam je da narušava posed sopstvene majke. Potpuno razbuđen, pridigao se na noge i stao se izvinjavati u potocima, objašnjavajući da sam govorio u snu. Potpuno zaboravio na jezero. Pao pravo u vodu kao poslednja budala! Mokar do gole kože! Sreća te je bara duboka tek do struka, a samo je bog sprečio Ersovog voljenog Ničea da mi se pridruži u brčkanju. Kad je Eva napokon obuzdala smeh, rekao da mi je drago što je vidim i nenadurenu. Imam sočivicu u kosi, reče mi na engleskom. Nisam imao šta drugo do da snishodljivo hvalim njene jezičke sposobnosti. Odvratila: – Ni po muke zadiviti Engleza. – Otišla. Bridak odgovor smislio tek kasnije, tako da je devojka osvojila set. Sada dobro pazi dok govorim o knjigama i ćaru. Čačkajući po niši punoj knjiga u svojoj sobi, naleteo na neobičnu rascepanu knjigu i želim da mi pronađeš celovit primerak. Počinje na 99. strani, korica nema, povez je rašiven. Koliko vidim, posredi je redigovan dnevnik Adama Juinga, beležnika iz San Franciska, s putovanja od Sidneja do Kalifornije. Pominje zlatnu groznicu, pa mislim da smo u 1849. ili 1850. Čini se da je dnevnik objavljen posmrtno, i to od ruke Juingovog sina (?). Juing me podseća na Melvilovog pritupog kapetana Delana iz Benita Serena, pošto je potpuno slep za svaku zaveru – nije primetio da je pouzdani doktor Henri Gus krvopija koja mu pothranjuje hipohondriju kako bi ga polako otrovao radi novca. Nešto je sumnjivo u pogledu verodostojnosti zapisa – deluju suviše

uređeno za pravi dnevnik, a ni jezik nije baš kako treba — ali ko bi se inače zlopatio krivotvorenjem takvog dnevnika, i zašto? Na moje veliko razočaranje, tekst se prekida usred rečenice, četrdesetak stranica kasnije, gde se povez iskidao. Naglavačke preturio čitavu biblioteku u potrazi za ostatkom, đavo da ga nosi. Uzalud. Nije nam u interesu da Ersu ili gđi Kromelink skrećemo pažnju na njihova nepopisana knjižna blaga, stoga sani u čabru. Da li bi upitao Ota Janša iz Ulice Kejtnes zna li išta o tom Adamu Juingu? Polupročitana knjiga je kao poludovršena ljubavna avantura. Priložen spisak najstarijih izdanja nađenih u biblioteci Zedelgema. Kao što vidiš, neki su naslovi vrlo stari, s početka 17. veka, pa mi što pre pošalji Janševe cene i održi ciciju zapetog kao pušku tako što ćeš se „izlanuti“ da su zainteresovani i pariški preprodavci. Srdačno, R.F. ♦ Dvorac Zedelgem, 28–vii–1931. Siksmite, Povod za malo slavlje. Prekjuče Ers i ja dovršili svoje prvo zajedničko delo, kratku tonsku poemu „Ptica smrti“. Komad iskopao u obliku osrednjeg aranžmana stare tevtonske himne, koga se Ers odavno ostavio zbog sve slabijeg vida. Nova verzija zanimljiva živuljka. Oslanja se na Vagnerov Prsten, potom se tema razara u košmar tipičan za Stravinskog pod nadzorom sibelijusovskih aveti. Užasno, izvrsno, kamo sreće da možeš čuti. Završava se solo flautom: ne lepršavim flautizmima, nego naslovnom pticom smrti, koja najednako proklinje i prvorođene i najmlađe. Juče opet navratio Augustovski, u povratku iz Pariza. Pročitao partituru i zasuo je pohvalama kao što ložač utovaruje ugalj. I treba! To je najbolja posleratna tonska poema za koju ja znam; i da ti kažem, Siksmite, u njoj dobar deo najboljih ideja potiče od mene. Verovatno sekretar mora pristati na odricanje od svog udela u autorskom pravu, ali nikad nije lako ujesti se za jezik. No, najbolje tek sledi – Augustovski želi lično da praizvede kompoziciju za tri nedelje, na festivalu u Krakovu!

Juče ustao u cik zore i ceo dan čitko prepisivao. Odjednom mi ne izgleda tako kratka. Ruka mi otpala i notni sistemi igraju mi pred očima, ali ipak uspeo da završim do večere. Učetvoro popili pet boca vina da proslavimo. Za desert izvrstan muskat. Sada sam zlatni dečak Zedelgema. Odavno nisam bio ničiji zlatni dečak i prilično uživam. Jokasta predložila da pređem iz gostinske sobe u jednu od većih slobodnih spavaćih soba na 2. spratu, gde će se dopremiti svaki komad nameštaja iz čitavog Zedelgema koji poželim i koji mi se svidi. Ers podržao predlog, zato pristadoh. Na moju radost, duribaba izgubila sang-froid (hladnokrvnost, pribranost op.prev.) i mjauknula: – Oh, pa što ga onda ne uključiš i u testament, mama? Zašto mu ne ostaviš pola imanja? Otišla od stola bez dozvole. Ers graknuo: – Posle 17 godina, najzad da i ta cura nešto pametno predloži! – dovoljno glasno da ga i ona čuje. – Frobišer makar zarađuje za stan i hranu! Domaćini nisu hteli ni da čuju za moja izvinjenja, rekli da se Eva mora meni izviniti i okaniti se svog prekopernikanskog shvatanja da se svemir okreće oko nje. Muzika za moje uši. Takođe u vezi s Evom, ona i dvadeset školskih drugarica vrlo uskoro odlaze u Švajcarsku kako bi se nekoliko meseci obrazovale u zbratimljenoj školi. Još muzike! Osećaću se kao da mi je ispao šupalj zub. Nova soba dovoljno velika za badminton u parovima: veliki krevet s četiri stuba, iz čije zavese morali da se otresu lanjski moljci; viševekovni španski zid ljušti se kao zmijska krljušt, ali na svoj način deluje lepo; tamnoplava kristalna kugla protiv uroka; ormari s inkrustacijama od orahovine; šest ministarskih naslonjača i javorov pisaći sto za kojim pišem ovo pismo. Obilje svetlosti prošarano orlovim noktima. Na jugu se vide sivkaste živice okresane u razne oblike. Na zapadu krave pasu na livadi, a nad šumom u daljini diže se crkveni toranj. Zvona mi služe kao sat. (U stvari, u Zedelgemu ima mnogo antikvitetnih satova koji što kasne, što žure, poput minijaturnog Briža.) Sve u svemu, malčice velelepnija od našeg smeštaja na Vajmans Lejnu, malčice propalija od „Savoja“ ili „Imperijala“, ali prostrana i bezbedna. Sem ako ne uradim nešto trapavo ili nepromišljeno. To me dovodi do gđe Jokaste Kromelink. Bog da me oslepi, Siksmite, ako ta žena nije prepredeno počela da koketira sa mnom. Dvosmislenost njenih reči, pogleda i lakih dodira suviše je besprekorna da bi bila slučajna. Evo, sam prosudi. Juče po podne u sobi proučavao retke Balakirjevljeve

rane radove kad je pokucala gđa Kromelink. Bila u jahaćoj odeći, a kosu podigla kako bi prikazala vrlo primamljiv vrat. – Moj muž želi da vam pokloni nešto – kazala ulazeći pošto sam se makao. – Izvolite. U čast završetka Ptice smrti. Znate, Roberte – sklona je da oteže završni slog – Vivijan je vrlo srećan što ponovo radi. Godinama nije bio tako živahan. Ovo je samo znak pažnje. Obucite. – Pružila mi izvanredan prsluk, svilen, u otomanskom stilu, isuviše divan da bi ikad ušao u modu ili izašao iz nje. – Kupila sam ga na našem medenom mesecu u Kairu, kad je on bio vaših sadašnjih godina. Više ga neće nositi. Rekoh da sam polaskan, ali i da nikako ne mogu primiti odevni predmet od takve sentimentalne vrednosti. – Upravo zato i želimo da bude vaš. U njega su utkane naše uspomene. Obucite ga. – Udovoljio, a ona me pomazi preko njega, pod izgovorom (?) da uklanja trunčice. – Dođite da se pogledate! – Uradio. Žena stajala tik iza mene. – Predobar je za moljce, slažete li se? – Da, složio sam se. Osmeh joj bio dvosekao. Da smo bili junaci kakvog Emilinog strastvenog romana, zavodničine ruke obujmile bi nevinašcetov trup, ali je Jokasta ipak lukavija. – Potpuno ste isto građeni kao Vivijan u vašim godinama. Čudno, zar ne? – Da, opet se saglasih. Noktima mi izvukla pramen kose što se uhvatio u prsluk. Niti dao korpu niti podsticao. S time ne treba žuriti. Gđa Kromelink ode ne rekavši više ništa. Za užinom Hendrik saopštio da je provaljeno u kuću doktora Egreta u Nerbekeu. Srećom, niko nije povređen, ali policija upozorila da treba pripaziti na čergare i razbojnike. Kuće noću treba osigurati. Jokasta se naježila i rekla da joj je drago što sam ja u Zedelgemu da je zaštitim. Priznao da sam se dobro držao kao pesničar na Itonu, ali da se teško mogu suprotstaviti čitavoj bandi skitnica. Možda mogu držati Hendriku peškir dok ih on svojski bije? Ers bez komentara, ali naveče razmotao „luger“ iz salvete. Jokasta ga ukorila što pokazuje pištolj za večerom, ali se nije na to obazreo. – Na povratku iz Gotenburga našao sam ovu zverčicu sakrivenu ispod podne daske u spavaćoj sobi, s mecima – objasnio je. – Ili ga je pruski kapetan ostavio u žurbi ili je ubijen. Možda ga je tu smestio kao osiguranje protiv pobune ili nepoželjnih gostiju. Ja ga držim pored kreveta iz istih razloga. Upitao smem li da ga uzmem, pošto sam dotad hvatao samo lovačke puške. – Naravno – odvrati Ers i pruži mi ga. Svaka mi se dlaka naježila.

Taj zgodan gvozdeni stvor ubio je bar jedanput, kladio bih se u sve svoje nasledstvo da ga još imam. – Vidite – Ers se pokvareno nasmeja – možda jesam matori slepi bogalj, ali još imam čime da ujedem. Naoružan slep čovek koji nema skoro ništa da izgubi. Samo zamislite kakav bih haos napravio! – Nije jasno da li mi se zloba u njegovom glasu samo pričinila. Odlične vesti od Janša, ali mu prećuti da sam to rekao. Tri pomenute knjige poslaću ti iz Briža kad idući put tamo odem – poštar u Nerbekeu previše je ljubopitljiv da bih se uzdao u njega. Preduzmi uobičajene mere opreza. Doznači mi prihod na Prvu banku Belgije, glavna ispostava, Briž – Dont pucnuo prstima, a upravnik mi otvorio račun. Sigurno sam jedini Robert Frobišer na njihovom spisku. Najbolje od svega: opet počeo da komponujem za sebe. Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem, 16–viii–1931. Siksmite, Leto skrenulo na staze čulnosti: Ersova žena i ja smo ljubavnici. Ne paniči! Samo u telesnom smislu. Jedne noći prošle nedelje došla mi u sobu, zaključala vrata za sobom i bez reči se svukla. Ne bih da se hvališem, ali me njena poseta nije iznenadila. U stvari, ostavio sam vrata odškrinuta radi nje. Zaista, Siksmite, treba da probaš vođenje ljubavi u potpunoj tišini. Sva ona halabuka preobražava se u blaženstvo ako samo držiš jezik za zubima. Kad se otključa ženino telo, otvara se i njen kovčežić s tajnama. (Treba jednom da probaš žene.) Ima li to veze s njihovim potpunim manjkom dara za kartanje? Posle čina, meni prijalo da mirno ležim, ali je Jokasta pričala plahovito, kao da želi našu veliku crnu tajnu sakriti ispod manjih sivih. Saznao da je 1915. Ers zaradio sifilis u kopenhagenskoj javnoj kući, tokom duže razdvojenosti, i da otad nije zadovoljio svoju ženu; posle Evinog rođenja, lekar Jokasti rekao da više nikad neće zaneti. Vrlo probira svoje povremene avanture, ali ne pokazuje grižu savesti što se u njih uopšte upušta. Uporno tvrdi da i dalje voli Ersa. Ja na to sumnjičavo odgunđao. To da ljubav voli vernost, odvratila, jeste mit koji muškarci tkaju od svoje nesigurnosti.

Pričali i o Evi. Strepi da je preterano revnosno usađivala svojoj kćeri smisao za uljudnost i da se stoga nikad nisu sprijateljile, a sad se, po svemu sudeći, ta ždrebica otrgla. Uglavnom prespavao te površne tragedije, ali ću ubuduće biti oprezniji s Dancima, posebno u danskim burdeljima. J. poželela 2. rundu, kao da se želi prilepiti za mene. Nisam se protivio. Ima telo jahačice, gipkije nego u prosečne zrele žene, a i veštija je od većine jeftinih ždrebica na koje sam se popeo. Reklo bi se da su brojni mladi pastuvi pozvani da se nahrane iz njenih jasala. Zbilja, baš kad sam po poslednji put zadremao, rekla je: – Debisi je jednom proveo nedelju dana u Zedelgemu, pre rata. Spavao je baš u ovom krevetu, ako se ne varam. – Po molskom akordu u glasu, naslutilo se da je bila s njim. Nije nemoguće. Sve što nosi suknju – tako sam čuo za Kloda, a i jeste bio Francuz. Kad je ujutru Lučila pokucala i donela mi vodu za brijanje, bio sam posve sam. Za doručkom se J. držala jednako nehajno kao i ja, što sam s radošću primetio. Bila čak i malo osorna prema meni kad mi je pekmez pao na podmetač, no V.E. ju je na to hitro izgrdio: – Ne budi takva oštrokonđa, Jokasta! Tvoje lepe ručice neće to morati da brišu. – Preljuba je zakučast duet, Siksmite: kao i u bridžu, ako je partner trapaviji od tebe, izrodiće se pakao. Griža savesti? Nimalo. Likovanje zbog nabijenih rogova? Ne posebno. Ponajpre sam i dalje kivan na Ersa. Neko veče Dontovi došli na večeru i gđa D. zatražila klavirsku muziku da lakše provari večeru, pa sam odsvirao onaj komad Anđeo iz Monsa, koji sam napisao kad smo se pre dva leta ti i ja odmarali na Ostrvima Sili, premda sam porekao autorstvo rekavši da ga je komponovao „jedan prijatelj“. Doradio sam ga. Bolji je, tečniji i tananiji od onih šerbetnih šubertovskih pastiša koje je V. E. štancovao u svojim dvadesetim. J.-i i Dontovima toliko se dopalo da su tražili bis. Posle jedva šest taktova V.E. uložio dotad nepoznat veto. – Savetovao bih vašem prijatelju da prvo ovlada klasicima, a tek onda pravi nestašluke s modernistima. – Sasvim bezazlen savet, naoko? Međutim, „prijatelju“ je izgovorio s vrlo jasnim povišenjem tona po kome sam shvatio da zna ko je zapravo taj prijatelj. Možda se koristio sličnom smicalicom, u Grigovoj dvorani u Oslu? – Bez temeljnog poznavanja kontrapunkta i harmonije – frknu V.E. – taj momak zauvek će ostati puki preprodavač besmislenih trikova. Prenesite to svom prijatelju. – Pušio sam se u tišini. V.E. rekao J.-i da pusti ploču s njegovim Duvačkim kvintetom „Jugo“. Poslušala svirepog starog grubijana. Da bih se

utešio, setio se J.-inog tela pod letnjom haljinom od svilenog krepa i njenog pohotnog skoka u moj krevet. U redu, malo ću likovati nad rogovima svoga poslodavca. Tako mu i treba. Matori bolesni drznik ipak je i dalje drznik. Augustovski poslao sledeći zagonetan telegram posle izvođenja u Krakovu. U prevodu s francuskog: prva ptica smrti zbunjeni stop druga tuča stop treća obožavanje stop četvrta grad bruji stop. Nismo znali šta da mislimo sve dok, odmah za telegramom, nisu stigli isečci iz novina koje je Augustovski preveo na poleđini programa. Dakle, naša Ptica smrti postala je cause celebre. (čuven slučaj prim.prev.) Koliko shvatamo, razgradnju vagnerovskih tema kritičari protumačili kao čeoni napad na Republiku Nemačku. Grupa nacionalističkih poslanika iznudila od uprave festivala 5. izvođenje. Dvorana, naslutivši prihode, vrlo rado pristala. Nemački ambasador uložio zvaničan prigovor, pa se 6. rasprodalo u roku od 24 sata. Ishod: Ersu porasla cena svuda osim u Nemačkoj, gde ga blate kao jevrejskog đavola. Državne novine širom kontinenta pismeno tražile razgovore. Meni zapalo zadovoljstvo da svima pošaljem učtivu ali odlučnu pro forma odbijenicu. – Prezauzet sam komponovanjem – gunđa Ers. – Ako ih zanima „šta sam hteo reći“, neka slušaju moju muziku, đavo da ih nosi. – Doduše, vrlo mu godi opšta pažnja. Čak i gđa Vilems kaže da je od mog dolaska gospodar živnuo. Na Evinom frontu nastavljaju se neprijateljska dejstva. Brine me što njuši nešto trulo između svog oca i mene. Javno se pita zašto mi nikad ne stižu pisma od porodice i zašto nisam naručio da mi se pošalje odeća. Pitala da li bi neka moja sestra htela da se dopisuje s njom. Radi dobitka na vremenu, obećao da ću im to predložiti, a od tebe će mi možda trebati još jedan falsifikat. Neka bude vrhunski. Prepredena rospija gotovo da je ja u ženskom obličju. Belgijski avgust ove godine užurban. Livada žuti, baštovana brinu požari, ratari strepe nad žetvom, ali nađeš li mi spokojnog ratara, ja ću tebi naći duševno zdravog dirigenta. Sada pečatim ovu kovertu i odlazim do seoske pošte kroz šumu iza jezera. Ne bi valjalo da ovi papiri ostanu na stolu i da na njih naleti izvesno njuškalo od 17 leta. Važno. Da, naći ću se s Otom Janšem u Brižu da bih mu lično predao iluminirane rukopise, ali ti moraš oko svega posredovati. Ne želim da Janš zna čije gostoprimstvo uživam. Kao i svi preprodavci, Janš je pohlepni, ćelavi sebičnjak, čak i preko mere. Neće prezati od učene da bi snizio cenu – ili čak dobio robu potpuno badava. Reci mu da isplatu očekujem na licu

mesta u novim novčanicama, i neka ne pokušava da mi proturi one svoje smešne kreditne ponude. Onda ću tebi poslati poštansku uputnicu na svotu koju si mi posudio. Tako ti nećeš biti osumnjičen ako išta krene naopako. Ja sam već osramoćen i stoga ne mogu izgubiti dobar glas ako ga odam. A to reci i Janšu. Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem, Veče, 16–viii–1931. Siksmite, Tvoje naporno pismo od očevog „advokata“ leglo kao kec na deset. Bravo. Pročitao ga naglas za doručkom – izazvalo letimično zanimanje. Poštanski žig Safron Voldena takođe majstorski detalj. Nisi valjda izmileo iz svoje laboratorije po sunčanom eseksovskom popodnevu i sam ga poslao? Ers pozvao našeg „g. Kamingsa“ da me poseti u Zedelgemu, ali si napisao da je vremena vrlo malo, pa je gđa Kromelink rekla Hendriku da me odveze u grad kako bih tamo potpisao dokumenta. Ers gunđao zbog jednodnevne pauze u radu, ali je ionako najsrećniji kad gunđa. Hendrik i ja ovog rosnog jutra pošli istim putevima kojima se ja dovezao pre mesec i po. Obukao otmen Ersov sako – velik deo njegove garderobe prešao ka meni, pošto ono malo odeće što sam spasao iz „Imperijala“ polako propada. „Enfild“ privezali za zadnji branik kako bih ispunio obećanje i dotični velosiped vratio dobrom pozorniku. Ukoričeni plen maskirao notnom hartijom, za koju svi u Zedelgemu znaju da je stalno nosim, i sklonio u uzapćenu prljavu torbicu. Hendrik spustio krov „kaulija“, dakle previše vetra za priču. Uzdržan momak, što i dolikuje njegovu mestu. Začudo, otkako zadovoljavam gđu Kromelink, nervozniji pored sluge nego pored muža. (Jokasta i dalje pruža svoje čari, svake 3. ili 4. noći, ali nikad kad je Eva tu, što je vrlo mudro, a ionako ne treba sve rođendanske slatkiše pojesti odjednom.) Nelagoda potiče iz mogućnosti da Hendrik zna. Oh, mi s viših spratova volimo sebi da čestitamo na dovitljivosti, ali oni što menjaju posteljinu prokljuve sve tajne. Ne brinem mnogo. Od posluge nikad ne očekuj previše, a Hendrik dovoljno lukav da se prikloni prodornoj gospodarici, koja će poživeti još mnoge godine, a ne obogaljenom

gospodaru u Ersovom stanju. Hendrik zapravo vrlo čudan. Njegovi ukusi nejasni. Bio bi odličan krupije. Ostavio me pred zanatskom komorom, odvezao „enfild“ i ostavio me da bi obavio razne posliće i posetio, kako reče, bolešljivu baba-tetku. Provezao se na dva točka kroz vrevu posmatrača, školaraca i varošana, zalutao samo nekoliko puta. U stanici policije muzikalni inspektor sav se usplahirio oko mene i naručio kafu i kolače. Oduševio se što mi kod Ersa tako dobro ide. Izvukao se tek oko deset, za kad mi bio zakazan sastanak. Bez žurbe. Trgovce valja pustiti da malo čekaju. Janš oslonjen na šank „Roajala“, pozdravio me sa: – O, života mi, evo Nevidljivog čoveka, koji se vraća na zahtev javnosti. – Bogami, Siksmite, taj bradavičavi matori Šajlok svaki put izgleda sve odvratnije. Da li na tavanu drži svoj portret, koji je s godinama sve lepši? Neshvatljivo otkud tolika radost što me vidi. Obazreo se da vidim je li dojavljeno kakvom poveriocu – na jedan pohlepan pogled smesta bih strugnuo. Janš mi pročitao misli. – Baš si sumnjičav, Roberto? A što bih ja pravio nevolje bezobraznoj guski koja leže tako iluminirana jaja, je li? Hajde – pokazao na šank – čime se truješ? Odvratio da je boravak s Janšem u istoj zgradi, čak i tako velikoj, dovoljno otrovan, pa bih radije odmah prešao na posao. Nasmešio se, potapšao me po ramenu, poveo u sobu rezervisanu za našu razmenu. Niko nas nije pratio, ali to nije moralo ništa značiti. Pokajao se što te nisam zamolio da urediš sastanak na javnom mestu, kako mi siledžije Tama Bruera ne bi bacile vreću na glavu, ugurale me u prtljažnik i vratile u London. Izvadio knjige iz torbice, a on uzeo cviker iz džepa na sakou i pregledao ih na stolu pod prozorom. Pokušao da obori cenu, tvrdeći da je roba više u „pristojnom“ nego u „dobrom“ stanju. Ja mirno uzeo knjige, vratio ih u torbicu i naterao jevrejsku ciciju da me juri po hodnicima dok nije priznao da su knjige ipak u „dobrom“ stanju. Pustio ga da me dodvoravanjem vrati u sobu, gde smo polako odbrojali novčanice, punu svotu. Posao obavljen, uzdahnuo on, rekao da sam ga doveo do prosjačkog štapa, osmehnuo se na onaj način i spustio mi dlakavu šaku na koleno. Ja rekao da sam došao da prodam knjige. On upitao zašto se posao ne može pomešati sa zadovoljstvom. Mladom pastuvu u inostranstvu dobro bi došao i mali džeparac. Sat kasnije ostavio Janša da spava pored ispražnjenog novčanika. Otišao pravo u banku s druge strane trga, gde su me odveli pravo

upravnikovoj sekretarici. Svi te vole kad si imućan. Kako Pater rado kaže: „Čoveku je sopstveni znoj najveća nagrada!“ (mada se on nikad nije preterano znojio u svojoj sinekuri). Posle svratio u prodavnicu nota „Flagstad“ i kupio štos notnog papira da nadoknadim manjak u torbici, kako niko ništa ne bi primetio. Izlazeći, opazio par kratkih sivih gamaša u obućarskom izlogu. Ušao, kupio. Kod duvandžije video šagrinsku tabakeru. Kupio. Ostalo dva sata slobodnog vremena. Popio hladno pivo u kafani, pa drugo, pa treće, i popušio čitavu paklu sjajnih francuskih cigareta. Janšev novac nije zmajsko blago, ali bogami, kao da jeste. Potom našao zavučenu crkvu (zaobišao turistička mesta da bih izbegao kivne preprodavce knjiga) punu sveća, senki, potištenih mučenika, tamjana. U crkvi nisam bio od jutra kad me je Pater izbacio. Vrata na ulici neprestano treskala. Dolazile suvonjave babe, palile sveće, odlazile. Katanac na kutiji za darove vrhunske kakvoće. Ljudi klečali moleći se, neki mrdali usnama. Zavidim im, zaista. Zavidim i bogu što je posvećen u njihove tajne. Vera, najmanje isključiv klub na svetu, ima najveštije vratare. Kad god kročim kroz njena širom otvorena vrata, opet se obretem na vilici. Svom se snagom predao blaženim mislima, ali mi se um neprestano vraćao Jokasti. Čak me i sveci od vitraža i mučenici blago uzbuđivali. Ne pomišljaj da me takve misli približavaju raju. Na kraju me je oterao Bahov motet – hor čak i prihvatljiv, ali orguljašu ne preostaje ništa drugo nego da se upuca u glavu. Rekao mu to – obzir i uzdržanost primereni su za ćaskanje, ali kad je posredi muzika, okolišenja ne sme biti. U propisno doteranom parku pod imenom Minevater ljubavni parovi šetali se podruku među vrbama, australijskim ružama i gardedamama. Slep i suvonjav violinista svirao za milostinju. Bogme, dobro svira. Zatražio „Bonsoir, Paris!“, a on pokazao toliki polet da sam mu u šaku gurnuo svežu novčanicu od pet franaka. On skinuo crne naočari, proverio vodeni žig, zahvalio omiljenom svecu, pokupio novčiće i šmugnuo kroz cvetne leje smejući se kao lud. Ko god rekao „Novcem se sreća ne kupuje“, očito ga je imao kao blata. Seo na gvozdenu klupu. Zazvonilo jedan po podne, blizu, daleko, isprekidano. Činovnici izašli iz advokatskih i trgovačkih ureda da pojedu sendviče u parku i osete zdrav povetarac. Upitao se hoću li odocniti na sastanak s Hendrikom, a onda, čik pogodi ko se ušetao u park, bez gardedame, s nacifranim paličnjakom u vidu muškarca dvostruko starijeg

od sebe, koji je bez trunke srama nosio kičeroznu burmu. Pogodio si iz prve. Eva. Sakrio se iza novina koje je jedan činovnik ostavio na klupi. Eva se nije dodirivala s pratiocem, ali su me mimoišli odišući jednostavnom prisnošću kakvom ona nikad, baš nikad ne zrači u Zedelgemu. Doneo očigledne zaključke. Eva se uplela u sumnjivu rabotu. Zakreštao je, kako bi ga neznanci čuli i zadivili se. – Vremena su dobra, Evo, kad čovek i njegovi bližnji uzimaju jedne iste stvari zdravo za gotovo, ne razmišljajući. Slično, čovek propada kad se vremena promene a on ne. Dodao bih da i carstva propadaju iz istog razloga. – Usplahirio me taj gačac-filozof. Devojka lepa kao E. svakako može sebi naći nešto bolje, zar ne? I njeno me ponašanje usplahirilo. U po bela dana, u rođenom gradu! Zar želi da se upropasti? Zar je od onih slobodarskih sifražetkinja kao Rosetijeva? Pratio par, na bezbednom odstojanju, do jedne varoške kuće u bogatunskoj ulici. Čovek se prevejano osvrnuo preko ramena pre no što je gurnuo ključ u bravu. Ja zamakao za ugao konjušnice. Zamisli Frobišera kako trlja ruke od radosti! Eva se, kao i obično, vratila kasno u petak po podne. U predvorju između njene sobe i ulaza u štalu nalazi se hrastov presto. Tu se ja posadio. Nažalost, zaneo se akordima u odsjajima starog stakla i prevideo E. koja je ušla s korbačem, ne sluteći da joj je postavljena zaseda. – S’agit-il d’un guet-apens? Si vous voulez discuter avec moi d’un problème personnel, vous pourriez me prévenir? (Je li ovo zaseda? Ako želite sa mnom da porazgovarate o ličnom problemu, možete li me prethodno upozoriti?) Uhvaćen na prepad, sve izbrbljao pošto mi jezik bio brži od pameti. Eva razumela reč. – „Smutljivica“, tako me zovete? „Une moucharde”? Ce n’est pas un mot aimable, Mr Frobisher. Si vous dites que je suis une moucharde, vous allez nuire à ma réputation. Et si vous nuisez à ma reputation, eh bien, ii faudra que je ruine la vôtre! (To nije lepa reč, g. Frobišeru. Ako kažete da sam smutljivica, naškodićete mojoj reputaciji. A ako vi naškodite mojoj reputaciji, onda treba da ja uništim vašu!) Dockan otvorio vatru. Da, upravo na reputaciju i moram da je upozorim. Ako ju je čak i turista u Brižu video kako se u vreme nastave šeta po Minevateru sa škrofuloznim gadom, samo je pitanje vremena kad će sve varoške abronoše preinačiti prezime Kromelink-Ers u Kaljuga! U prvi mah očekivao šamarčinu, no potom pocrvenela i spustila pogled. Krotko upitala: – Avez-vous dit à ma mère ce que vous avez vu?

(Jeste li mojoj majci kazali šta ste videli?) – Rekoh da nisam još nikome kazao. E pažljivo naciljala: – Baš glupo, g. Frobišeru, pošto bi vam mama rekla da je taj tajanstveni „udvarač“ monsieur Van de Velde, blagorodan čovek u čijoj porodici boravim radnim danima. Njegov otac poseduje najveću belgijsku fabriku municije, a on je ugledan porodičan čovek. U sredu je bio manji praznik, pa me je monsieur Van de Velde ljubazno otpratio od ureda do kuće. Njegove kćeri imale su probu hora. Škola ne odobrava da se devojke same šetaju po ulici, čak ni po danu. Smutljivci žive po parkovima, znate, smutljivci podlih namera koji čekaju da devojci unište dobar glas, ili možda vrebaju priliku da je učene. Blef ili uzvratna paljba? Odigrao na obe mogućnosti. – Učene? Sam imam tri sestre i brinuo sam za vaš dobar glas! Ništa drugo. Uživala u preimućstvu. – Ah oui? Comme c’est délicat de votre part! (Ah, tako? Baš divno od vas!) Recite mi, g. Frobišeru, šta ste tačno pomislili da će mi monsieur Van de Velde uraditi? Je li vas uhvatila strahovita ljubomora? Užasna neuvijenost – za jednu devojku – potpuno me izbacila iz koloseka. – Laknulo mije što je ovaj jednostavan nesporazum razjašnjen – odabrao najneiskreniji mogući osmeh – i nudim svoje najiskrenije izvinjenje. – Vaše najiskrenije izvinjenje prihvatam u potpuno istom duhu u kome je ponuđeno. – E. otišla u štalu, mlateći bičem kao lavica repom. Ja otišao u muzičku sobu da utopim tragičan nastup u nekom đavolskom Listu. Inače briljantno izvodim Propoved pticama, ali tog petka nikako. Hvala bogu što E. sutra odlazi u Švajcarsku. Ako bi ikad saznala za majčine noćne posete – dakle, ne smem ni da zamislim. Dosad nisam sreo nijednog momka koga ne bih uspeo da zavrtim oko prsta (i ne samo oko prsta), ali me žene iz Zedelgema svaki put nadigraju – zašto? Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem, 28–viii–1931. Siksmite, Sedim za pisaćim stolom, u penjoaru. Crkvena zvona oglašavaju pet sati. Još jedna žedna zora. Sveća mi dogorela. Zamorna noć okrenula se

naglavačke. J. mi došla u krevet oko ponoći i tokom sportskih aktivnosti neko mi hrupio na vrata. Lakrdija i užas! Hvala bogu što ih je J. zaključala po dolasku. Kvaka se tresla, počelo uporno kucanje. Strah ume da raščisti um, baš koliko i da ga pomuti, te sam, setivši se Don Huana, sakrio J. u gomilu pokrivača i čaršava na svom ulegnutom krevetu i ostavio zavesu dopola razmaknutu kako bih pokazao da nemam šta kriti. Posrtao po sobi, ne mogavši da poverujem šta mi se dešava i namerno nalećući na stvari kako bih dobio na vremenu, a kad sam stigao do vrata, viknuo: – Šta je bilo, do đavola? Kuća gori? – Otvaraj, Roberte! – Ers! Jasno ti je da sam bio spreman na pucnjavu. Očajnički upitao koliko je sati, samo da dobijem još koji trenutak. – Koga je briga? Ne znam! Imam melodiju, momče, za violinu, pravi dar, i ne da mi da spavam, pa je moraš zapisati, smesta! Da li da mu verujem? – Ne može da sačeka do ujutru? – Ne može, do đavola, Frobišeru! Mogla bi nestati! Zar ne treba da odemo u muzičku sobu? – Razbudili bismo čitavu kuću, a i nema potrebe, svaka mi je nota u glavi na mestu! Rekao mu da sačeka dok ne upalim sveću. Otključao vrata – tamo Ers, po štap u obe ruke, ukipljen u noćnoj košulji pod mesečinom. Iza njega Hendrik, ćutljiv i smotren kao indijanski totem. – Mesta, mesta! – Ers se progurao pored mene. – Nađi pero, uzmi čist notni papir, upali lampu, brzo. Zašto, pobogu, zaključavaš vrata ako spavaš pored otvorenog prozora? Prusi su otišli, a duhovi prolaze kroz vrata. – Promrmljao neku budalaštinu o tome da ne mogu zaspati u otključanoj sobi, ali me nije slušao. – Imaš li ovde notnog papira ili da Hendrik donese? Od olakšanja što V.E. nije došao da me uhvati kako mu štepujem ženu, nisam njegovu nametljivost doživeo kao grozotu, stoga kazao: dobro, da, imam papira, imam pera, počnimo. Ers suviše slabovid da primeti išta sumnjivo u brdašcima na mom krevetu, ali Hendrik bio prilično opasan. Na diskreciju slugu ne treba se oslanjati. Pošto je Hendrik smestio gospodara u stolicu i ogrnuo ga ćebetom, rekao sam mu da ću mu pozvoniti kad završimo. Ers se nije usprotivio – već počeo da pevuši. Zaverenički blesak u H.-ovim očima? Soba suviše mračna za nedvosmislen zaključak Sluga se gotovo neprimetno naklonio i kliznuo napolje kao na dobro podmazanim kolicima, tiho zatvarajući vrata za sobom.

Pljusnuo se vodom iz lavora i seo spram Ersa, uz bojazan da će J. zaboraviti na škripav pod i pokušati da se na prstima odšunja napolje. – Spreman. Ers pevušio svoju sonatu, takt po takt, a onda solmizirao note. Začudnost te minijature ubrzo me obuzela, uprkos okolnostima. Kolebljiva je, ciklična, kristalno čista. Završio posle 96 taktova i dao mi oznaku tempa triste. Zatim upitao: – Pa, šta misliš? – Ne znam – rekoh. – Uopšte ne liči na vas. Ne liči zapravo ni na koga. Ali opčinjava. Ers se iznureno skljokao, a la prerafaelitsko ulje na platnu pod nazivom Kako zadovoljena muza odbacuje svoju lutku. Bašta prštala od cvrkuta tik pred svanuće. Setio se J.-inih oblina u krevetu, samo koji metar dalje, a nestrpljenje za njom počelo opasno da mi se propinje. V.E. za promenu nesiguran u sebe. – Sanjao sam... košmarnu kafanu, jarko osvetljenu, ali ispod zemlje, bez izlaza. Bio sam već vrlo dugo mrtav. Sve konobarice imale su isto lice. Za jelo se služio sapun, a za piće jedino pena u šoljama. U kafani je svirala – pripretio iscrpljenim prstom notnom papiru – ta muzika. Pozvonio H.-u. Hteo da izbacim Ersa iz sobe pre no što zora prikaže njegovu ženu u mom krevetu. Ubrzo H. pokucao. Ers ustao i odšepao do vrata – mrzi da mu iko javno pomaže. – Bravo, Frobišeru – dobacio mi iz hodnika. Zatvorio vrata i snažno odahnuo. Legao nazad u krevet, gde je krokodilka u vlažnoj posteljini zarila zubiće u svoj mladi plen. Otpočeli natenane da se ljubimo za rastanak, ali se tada, đavo da me nosi, ponovo odškrinuše vrata. – Još nešto, Frobišeru! – Grom i pakao, nisam zaključao vrata! Ers otplutao ka krevetu poput olupine Hesperusa. J. se vratila pod posteljinu dok sam ja dahtao razbarušeno i iznenađeno. Hvala bogu, napolju čekao Hendrik – slučaj ili takt? V.E. napipao kraj mog kreveta i seo tu, svega pedalj od J.-e u vidu brdašceta. Da je J. kinula ili kašljucnula, čak bi i slepi matori Ers sve shvatio. – Škakljiva tema, stoga neću okolišiti. Jokasta. Ona nije baš verna žena. U bračnom pogledu, naime. Prijatelji diskretno nabacuju njene ispade, neprijatelji me obaveštavaju o avanturama. Da li je ikad... prema tebi... shvataš na šta mislim? Majstorski pustio glas da mi se stegne. – Ne, gospodine, ne shvatam na šta mislite.

– Poštedi me te stidljivosti, momče! – Ers se nagnuo bliže. – Da li ti se moja žena ikad udvarala? Imam pravo da znam! Za dlaku obuzdao nervozan kikot. – Vaše je pitanje krajnje neukusno. – Jokastin dah mi ovlažio bedro. Mora da se živa kuvala pod pokrivačima. – Ja bih se otarasio svakog „prijatelja“ koji bi širio takve gadosti o meni. U slučaju gđe Kromelink, iskreno, čitava zamisao mi je i nezamisliva i bljutava. Da se, da se, zbog, šta znam, nekog sloma živaca ponašala tako nedolično... pa dakle, Erse, da budem otvoren, verovatno bih tražio savet od Donta ili popričao s doktorom Egretom. – Sofizmi su uvek dobra dimna zavesa. – Znači, nećeš mi odgovoriti u dva slova? – Odgovoriću vam u dve reči. „Izričito ne!“ I iskreno se nadam da je ta tema zatvorena. Ers dugo oćutao. – Mlad si, Frobišeru, bogat si, imaš mozga, i svakako si daleko od rugobe. Nije mi baš jasno zašto ostaješ ovde. Lepo. Postaje sentimentalan. – Vi ste moj Verlen. – Jesam li, mladi Rembo? Gde ti je onda „boravak u paklu“? – U skicama, u glavi, u utrobi, Erse. U mojoj budućnosti. Ne znam da li je Ers osetio šalu, sažaljenje, nostalgiju ili prezir. Otišao. Ja zaključao vrata i legao po 3. put te noći. Farsa u spavaćoj sobi, kad se zbilja desi, izrazito je tužna. Jokasta delovala ljuta na mene. – Šta je? – prosiktao. – Moj muž te voli – rekla supruga oblačeći se. Zedelgem uskomešan. Vodovodne cevi puštaju zvuke kao vremešne tetke. Razmišljao o dedi, čija se ćudljiva genijalnost nije prenela na pokolenje moga oca. Jednom mi je pokazao akvatintu jednog sijamskog hrama. Ne sećam se imena, ali još otkako se prvi Budin sledbenik tu pomolio pre mnogo vekova, svaki vođa razbojnika, tiranin i monarh tog kraljevstva ukrasio je taj hram mermernim tornjevima, mirisnim vrtovima, pozlaćenim kupolama, raskošnim muralima na zasvođenim tavanicama, smaragdima u očima statueta. Kada hram najzad postane ravan svom parnjaku u Zemlji Čistote, čovečanstvo će, veli legenda, ispuniti svoju svrhu, a Vreme će stati. Čini mi se da je za ljude poput Ersa taj hram civilizacija. Svetina, robovi, seljaci i pešadinci bitišu u pukotinama njegovih kamenih ploča, nesvesni čak i svoje nesvesti. Drugačije je s velikim državnicima,

naučnicima, umetnicima i ponajviše kompozitorima moga doba, koji su arhitekti, neimari i žreci civilizacije. Ers smatra da je naša uloga učiniti civilizaciju još blistavijom. Najdublja, ili možda jedina želja mog poslodavca jeste da stvori minaret u koji će naslednici Napretka za hiljadu godina upreti prstom i reći: – Pogledajte, eno Vivijana Ersa! Sasvim je prostačka ta čežnja za besmrtnošću, sasvim tašta i lažna. Kompozitori naprosto škrabaju po zidovima pećine. Muziku pišemo zato što je zima beskrajna i zato što bi nas se u protivnom vukovi i mećave dočepali i pre nego inače. Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem, 14–ix–1931. Siksmite, Danas po podne na čaj došao ser Edvard Elgar. Čak si i ti čuo za njega, neznalice. Elem, na pitanje šta misli o engleskoj muzici, Ers obično odgovori: – Kakvoj engleskoj muzici? Ona ne postoji! Još od Persia! – i duri se ceo dan, kao da je reformacija sagovornikovo lično zamešateljstvo. To neprijateljstvo zaboravljeno za tren oka kad se ser Edvard jutros javio telefonom iz hotela u Brižu, pitajući se može li Ers da mu posveti sat-dva. Ers sav džangrizav, ali sam, po tome kako je gnjavio gđu Vilems oko priprema za čaj, video da je zadovoljan kao kuče koje je dobilo kosku. Slavni gost stigao u pola tri, u tamnozelenom invernes-ogrtaču, uprkos ugodnom vremenu. Nije ništa zdraviji od V.E.-a. Na stepeništu Zedelgema dočekali ga J. i ja. – Znači, vi ste Vivov novi par očiju, je li tako? – rekao mi dok smo se rukovali. Kazao da sam ga desetak puta gledao kako diriguje na festivalu, što mu je godilo. Uveo kompozitora u skerletnu sobu, gde ga čekao Ers. Pozdravili se srdačno, ali kao da paze da ne dotaknu modrice. Elgara silno muči išijas, a čak i u dobrim trenucima V.E. izgleda grozno na 1. pogled, a još gore na 2. Poslužen čaj, oni pričali o poslu, uglavnom bez obaziranja na J.-u i mene, ali me očaralo što sam muva na zidu. Ser E. povremeno bacao pogled na nas, da se uveri kako ne zamara domaćina. – Ni slučajno.

– Mi se osmehnuli. Oni diskutovali o temama poput upotrebe saksofona u orkestru, da li je Vebern varalica ili mesija, muzičkog pokroviteljstva i politike. Ser E. saopštio da radi na 3. simfoniji posle dugog zimskog sna – čak nam je na pijaninu odsvirao i skice za molto maestoso i allegretto. Ers vrlo željan da dokaže kako ni on još nije zreo za sanduk, pa me naterao da prođem kroz neke skorašnje klavirske skice – vrlo slatke. Posle nekoliko boca piva „trapist“, ja upitao Elgara za Marševe „Ponos i slava“. – O, trebao mi je novac, dragi mladiću. Ali nemojte to nikom reći. Kralj bi mogao zatražiti da vratim titulu. – Ers na to prsao u smeh. – Tede, uvek kažem: ako hoćeš da ti svetina kliče „Osana“, moraš prvo ujahati u grad na magarcu. Najbolje naopačke, dok ljudima pričaš neverovatne priče koje žele da čuju. Ser E. čuo kako je Ptica smrti prošla u Krakovu (kao i ceo London, izgleda), pa me V.E. poslao po partituru. Kad sam se vratio u skerletnu sobu, naš gost odneo ptičicu pod prozor i stao da je čita pomoću monokla dok smo se Ers i ja pravili da imamo svoja posla. – Čovek u našim godinama, Erse – najzad prozborio E. – nema prava na tako smele ideje. Otkud ih crpiš? V.E. se naduo kao uobraženi žabac. – Verovatno sam dobio jednu ili dve pozadinske bitke u svom ratu s oronulošću. Mladi Robert pokazao se kao vredan ađutant. Ađutant? Ja sam mu general, do đavola, a on je debeli matori Turčin koji caruje zbog sećanja na prohujalu slavu! Nasmešio se što sam ljubaznije mogao (kao da će mi se u protivnom krov sručiti na glavu. Sem toga, ser E. bi mogao biti koristan jednog dana, stoga neću da ostavim utisak buntovnosti.). Dok se pio čaj, Elgar pohvalio moje nameštenje u Zedelgemu u poređenju sa svojim 1. poslom vođe orkestra u ludnici u Vusterširu. – Sjajna priprema za dirigovanje Londonskom filharmonijom, a? – doskočio V.E. Svi se nasmejali, a ja skoro i oprostio podlom starom sebičnom osobenjaku što ispoljava svoju pravu ćud. Stavio još cepanicu-dve u kamin. U svetlosti dimljivog plamena, dva starca zadremala kao drevni kraljevi koji provode eone u svojim kriptama. Ja muzički zapisao njihovo hrkanje. Elgara će svirati bas tuba, Ersa fagot. Isto ću uraditi Fredu Delijusu i Džonu Makerasu i sve ih objaviti u delu pod nazivom Tajni muzej prepariranih edvardijanaca.

Tri dana kasnije. Taman se vratio iz lento šetnje s V.E.-om po Monaškom šetalištu do vratareve kućice. Gurao ga u kolicima. Pejzaž večeras pun atmosfere; jesenje lišće kovitla se u brzim spiralama, kao da je V.E. čarobnjak, a ja njegov šegrt. Duge senke platana isprugale pokošenu livadu. Ers hteo da obelodani zamisli za poslednje, veliko simfonijsko delo, pod nazivom Večno vraćanje istog u čast voljenog mu Ničea. Jedan deo muzike preuzeće se iz napuštene opere zasnovane na Ostrvu doktora Moroa, čiju je bečku postavku prekinuo rat, za drugi deo V.E. veruje da će mu „doći“, a okosnica će biti „sanjani“ komad koji mi je diktirao one gadne noći prošlog meseca – pisao sam ti o tome. V.E. želi četiri stava, ženski hor i veliki orkestar bogat ersovskim drvenim duvačima. Zbilja čudovištan sastav. Želi moje usluge još pola godine. Kazao da ću razmisliti. On odvratio da će mi povećati platu, što je i banalno i domišljato od njega. Ja ponovio da mi treba vremena. V.E. vrlo uzrujan što nisam jedva dočekao da na licu mesta viknem „Da!“ – ali hoću da matora bitanga prizna da ja njemu trebam više nego on meni. Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem, 28–ix–1931. Siksmite, J. postaje vrlo zamorna. Posle vođenja ljubavi rasprostre mi se po krevetu kao neka kravetina i zapitkuje me o drugim ženama na čijem sam telu svirao. Pošto je iščeprkala imena, sad mi govori stvari poput: – Oh, je li te Frederika tome naučila? (Igra se onim mojim mladežom na ramenu, za koji si rekao da liči na kometu – ne podnosim kad mi žene prčkaju po koži.) J. zapodeva sitne svađe da bi se upustila u zamorna pomirenja i, što me brine, počinje da pušta naše drame po mesečini u dnevni život. Ers ne vidi ništa osim Večnog vraćanja istog, ali Eva treba da se vrati za deset dana, a to oštrooko stvorenje začas će nanjušiti razornu tajnu. J. smatra da joj naše ponašanje dopušta da moju budućnost čvršće veže za Zedelgem – kaže, napola u šali, napola smrknuto, da mi neće dati da „napustim“ ni nju ni njenog muža u „njihovom“ teškom času. Đavo je, moj

Siksmite, u zamenicama. Najgore od svega, počela da mi pominje onu reč na lj i traži da joj uzvratim. Šta je toj ženi? Gotovo je dvaput starija od mene! Šta želi? Uverio je da nikad nisam voleo nikoga osim sebe i da to ne nameravam sad da menjam, pogotovu sa ženom drugog muškarca i pogotovu ako bi taj muškarac mogao da mi oblati ime u evropskoj muzičkoj zajednici tako što bi napisao probranih 5-6 pisama. Zato se, naravno, žena obraća poznatim smicalicama: plače mi u jastuk, optužuje me daje „koristim“. Slažem se, naravno da sam je „iskoristio“, kao što je i ona „iskoristila“ mene. Takav je dogovor. Ako joj se on više ne sviđa, ne držim je zaključanu. Stoga besna odlazi da se duri nekoliko dana i noći, ali na kraju se matora ovca uželi mladog ovna, pa se vrati, zove me „dragi momče“, zahvaljuje mi što sam „Vivijanu vratio njegovu muziku“, i glupi krug počinje opet iznova. Pitam se da li je ranije dolazila i Hendriku. Nije ona baš sva svoja. Kad bi joj neki od Renvikovih austrijskih lekara otvorio glavu, izleteo bi čitav roj neuroza. Da sam znao da je toliko neuračunljiva, ne bih je uopšte ni pustio u krevet. Ljubav vodi bez radosti. Tačnije, brutalno. Pristao na predlog V.E.-a da ostanem bar do leta. Ne zbog nekakvog kosmičkog uticaja – nego zbog umetničkih i novčanih pogodnosti, a i zato što bi J. mogla doživeti nekakav slom ukoliko odem. Posledice toga ništa živo neće oprati. * Kasnije, istog dana. Baštovan zapalio suvo lišće – upravo se vraćam otud. Toplota na licu i rukama, zagasit dim, pucketanje i šištanje vatre. Podseća me to na čuvarevu kućicu kod terena u Grešamu. Elem, vatra me inspirisala na sjajan odlomak – udaraljke umesto pucketanja, alt fagot umesto drveta, nemirna flauta umesto plamena. Ovog časa završio notiranje. Vazduh u dvorcu lepljiv kao rublje koje neće da se osuši. Po hodnicima vrata lupaju od promaje. Jesen polako prelazi s mekoće u bodljikav i truo stadijum. A ne sećam se da se leto čestito i završilo. Srdačno, R.F.

Poluživoti: Prvi slučaj Luize Rej

1 Rufus Siksmit naginje se preko balkona i procenjuje brzinu svog tela kad bude udarilo o pločnik i time mu razrešilo dvoumice. U neosvetljenoj sobi zvoni telefon. Siksmit se ne usuđuje da digne slušalicu. Disko-muzika trešti iz susednog stana, gde je zabava u punom zamahu, a Siksmitu se čini da ima i više od šezdeset šest godina. Smog zaklanja zvezde, ali severno i južno, duž poteza obale, trepere milijarde svetala Buenas Jerbasa. Na zapadu – pacifička večnost. Na istoku – naš ogoljeni, junački, pogubni, dragoceni, žedni, ludi američki kontinent. Iz stana gde je zabava izlazi jedna mlada žena i naginje se preko susednog balkona. Kosa joj je kratko podšišana, ljubičasta haljina elegantna, ali izgleda neizlečivo tužna i usamljena. Predloži joj samoubilački pakt, što da ne? Siksmit nije ozbiljan, neće ni on skočiti, bar dok ne zgasne i poslednji žar raspoloženja. Sem toga, diskretna nesreća upravo je ono za šta se Grimaldi, Nejpijer i ostale bitange u skupim odelima mole. Sirena hitne pomoći proseca neprestanu saobraćajnu buku. Siksmit polako ulazi u sobu, gde zvonjava telefona naglo prestaje. Sipa sebi još jedan veliki vermut iz mini-bara svog odsutnog domaćina, zaranja ruke u kasetu za led, a potom briše lice. Izađi i telefoniraj Megan, ona ti je jedina preostala prijateljica. Zna da neće to uraditi. Ne možeš je uvlačiti u ovaj smrtonosni haos. Ritam diska kao da mu bubnja u slepoočnicama, ali pošto iznajmljuje stan, ustručava se da se požali. Buenas Jerbas nije Kembridž. Sem toga, kriješ se. Vetar zatvara balkonska vrata, a prepadnuti Siksmit proliva vermut. Ne, budalo matora, nije to bio pucanj. Kuhinjskim ubrusom briše prosutu tečnost, pali televizor i utišava zvuk, vrti kanale tražeći M*A*S*H. Tu je negde. Samo moram da ga nađem.

2 Luiza Rej čuje lupu sa susednog balkona. – Hej? – Niko. Nemir u stomaku tera je da spusti čašu tonika. Trebalo ti je kupatilo, a ne vazduh, ali joj se ne da da se ponovo probija kroz gužvu, a ionako nema vremena – bljuje niz fasadu zgrade: jedanput, dvaput, ostaci masne piletine, treći put. To je, briše oči, treća najodvratnija stvar koju si ikad uradila. Ispira usta, pljuje u saksiju iza paravana. Život ti uludo prolazi. Luiza tapka usne maramicom, a u tašni nalazi mentol-bombonu. Idi kući i za promenu izmisli svojih posranih trista reči. Ljudi ionako samo gledaju slike. Na balkon izlazi čovek prestar za svoje kožne pantalone, obnažen trup i prsluk sa zebrastom šarom. – Luizaaa! – Zlatna brada u faraonskom stilu, oko vrata mesečev kamen i žad. – Ćao! Luiza se pita hoće li ga njen smrad oterati, ali je on suviše drogiran da bi primetio. – Ričarde – kaže ona. – Malo si izašla da gledaš zvezde, a? Kapiram. Biks je doneo četvrt kile belog, čoveče. Kakav lik! Hej, jesam li ovo rekao u intervjuu? Sad isprobavam ime „Gandža“. Maharadž Adža kaže da „Ričard“ nije sinhronizovano s mojim ajurvedskim bićem. – Ko? – Moj guru, Luizaaa, moj guru! U poslednjoj je reinkarnaciji pre – Ričard prstima pokazuje puff! ka nirvani. – Zakaži sastanak. Na njegovoj listi čekanja inače se provodi, ono, milion godina, ali sledbenici žada i anka dobijaju sastanke istog popodneva. Kao, što da se mučiš s fakultetom i tim sranjima kad Maharadž Adža može, ono, da te nauči sve o... tome. – Obuhvata mesec prstima. – Reči su toliko... prazne... Svemir je... tako... znaš, ono, totalan. Hoćeš vutre malo? „Zlatni Akapulko“. Dao mi Biks. – Primiče se na određen način koji žene razumeju. – Čuj, Lu, hajde da se uradimo posle žurke. Sami zajedno, kod mene, važi? Mogla bi dobiti vrlo ekskluzivan intervju. Možda ću ti čak napisati i pesmu i staviti je na sledeći album. – Radije ne bih. Roker drugoligaš steže kapke. – Dobila, a? A sledeće nedelje? Mislio sam da ste sve vi ribe iz medija na piluli, ono, zauvek.

– Da li ti Biks prodaje i žvake za muvanje? Kikoće se. – Hej, da ti nije Biks svašta napričao? – Ričarde, čisto da ništa ne bude nejasno: radije bih skočila s ovog balkona nego spavala s tobom, dobila ne dobila. Zaista bih. – Auh! – Trza ruku kao da se ubo. – Ala si razmažena! Šta ti misliš ko si, jebo te, Džoni Mičel? Jebo te, pa ti si samo trač-kolumnistkinja u časopisu koji niko nikad ne čita!

3 Vrata lifta zatvaraju se baš kad Luiza Rej stiže do njih, ali ih skriveni čovek unutra zaustavlja štapom. – Hvala – kaže Luiza starcu. – Drago mi je što kavaljeri nisu potpuno izumrli. On ozbiljno klima glavom. Do đavola, misli Luiza, izgleda kao da mu je ostalo još nedelju dana života. Luiza pritiska dugme za prizemlje. Stari lift počinje da se spušta. Kazaljka lenjo odbrojava spratove. Motor zavija, sajle stružu, ali između desetog i devetog sprata čuje se eksplozivno gata-gata-gata, koje prestaje uz fzzz-zzz-zz-z. Luiza i Siksmit padaju na pod. Svetio žmirne, a onda se pretvori u zujeću sepiju. – Dobro ste? Možete li da ustanete? Rasprostrti čovek malčice dolazi sebi. – Nisam slomio nijednu kost, čini mi se, ali ću ostati da sedim, hvala vam. – Starinski engleski izgovor Luizu podseća na tigra iz Knjige o džungli. – Struja bi mogla naglo da se vrati. – Gospode bože – mrmlja Luiza. – Nestanak struje. Savršen završetak savršenog dana. – Pritiska dugme za alarm. Ništa. Pritiska dugme za interfon i urla: – Hej! Ima li koga? – Samo šum. – U nevolji smo! Da li nas iko čuje? Luiza i starac gledaju se, postrance, i slušaju. Nema odgovora. Samo nejasni podvodni zvuci. Luiza razgleda tavanicu. – Mora da postoji kapak... – Nema ga. Zadiže tepih: čelični pod. – Izgleda da postoji samo u filmovima. – Da li vam je još drago – pita starac – što kavaljeri nisu izumrli? Luiza jedva uspeva da se osmehne. – Mogli bismo ovde ostati duže vreme. Prošlog meseca je nestanak struje trajao sedam sati. – Makar se nisam zatekla sa psihopatom, klaustrofobom ili Ričardom Gangom.

4 Šezdeset minuta kasnije, Rufus Siksmit sedi u uglu i briše čelo maramicom. – Šezdeset sedme sam se pretplatio na Ilustrovanu planetu da bih čitao vijetnamske reportaže vašeg oca. Hiljade ljudi je to uradilo. Lester Rej je bio jedan od svega četiri ili pet novinara koji su rat sagledali iz azijskog ugla, pa sam zadivljen time što je policajac postao jedan od najboljih dopisnika svog pokolenja. – Sami ste tražili tu priču. – Priča se sa svakim prepričavanjem doteruje. – Tata je stupio u policiju svega nekoliko nedelja pre Perl Harbora, pa je rat proveo ovde, a ne na Pacifiku, za razliku od njegovog brata Hauija koji je nagazio na japansku minu igrajući odbojku na plaži na Solomonskim ostrvima. Uskoro je postalo jasno da je tata slučaj za Desetu stanicu, pa je tamo i završio. U svakom gradu u zemlji postoji takva stanica – svojevrsni brlog gde prebacuju sve nekorumpirane policajce koji neće da uzmu mito i koji neće da zažmure na jedno oko. Elem, uveče na dan pobede slavilo se u celom Buenas Jerbasu, a kao što možete zamisliti, policije je bilo malo. Tata je dobio poziv da je u toku pljačka u pristaništu Silvaplana, svojevrsnoj ničijoj zemlji između Desete stanice, Lučke uprave i stanice Spinoza. Ko je to prijavio stanici i zašto – autentična dojava, izdaja iznutra, greška, zlonamerna šala koja je pošla naopako – to se nikad nije saznalo, ali su se tata i njegov partner Net Vejkfild odvezli da pogledaju. Parkirali su se između dva teretna kontejnera, ugasili motor, nastavili pešice i videli oko dvadeset pet ljudi kako utovaruju gajbe iz jednog skladišta u oklopljen kamion. Svetio je bilo slabo, ali ljudi nisu izgledali kao lučki radnici, a nisu bili ni u vojnim uniformama. Vejkfild kaže tati da se vrati do radija i zatraži pojačanje. Baš kad tata stigne do radija, stiže poziv da je izvorno naređenje za istragu pljačke opozvano. Tata izveštava o onome što je video, ali naređenje se ponavlja, pa tata trči do skladišta i stiže u času kad njegov partner traži vatru od jednog čoveka i dobija šest metaka u leđa. Tata nekako uspeva da očuva prisebnost, juri nazad do kola i šalje šifru 8 – poziv u pomoć – pre no što mu automobil zaspu mecima. Opkoljen je sa svih strana osim s mola, stoga skače u koktel od dizela, đubreta, kanalizacije i morske vode. Pliva ispod keja – u to vreme Silvaplana je bila čelična konstrukcija nalik džinovskoj daščanoj promenadi, a ne betonsko

poluostrvo kao danas – i izlazi preko servisnih merdevina, mokar do gole kože, bez jedne cipele, s revolverom koji ne radi. Može jedino da posmatra ljude kako završavaju posao, ali tada na lice mesta stižu dvoja kola iz stanice Spinoza. Pre nego što tata uspe da zaobiđe pristanište kako bi upozorio policajce, počinje beznadežno neravnopravna pucnjava – po policijskim kolima pljušte meci iz ručnih automata, prvi pada mrtav. Motor kamiona se pali, kriminalci se penju, izlaze iz pristaništa i bacaju dve ručne bombe iz tovarnog dela. Da li su hteli da ih osakate ili samo da preduprede junačenje? Ko zna. Međutim, jedna je dokačila tatu i pretvorila ga u jastuče za igle. Probudio se dva dana kasnije, u bolnici, bez levog oka. Novine su incident opisale kao oportunu pljačku od strane bande lopova kojima se posrećilo. Ljudi iz Desete stanice smatrali su da su organizovani kriminalci koji su tokom celog rata krijumčarili oružje rešili da promene robu, pošto se rat završio i knjige će se voditi detaljnije. Javnost je vršila pritisak da se sprovede šira istraga, pošto su tri mrtva policajca 1945. ipak nešto značila, ali je gradonačelnik to sprečio. Zaključke sami izvedite. Tata ih je izveo, i u velikoj meri izgubio veru u organe reda. Kad je osam meseci kasnije izašao iz bolnice, već je bio završio dopisnu školu novinarstva. – Bože blagi – kaže Siksmit. – Ostalo možda i znate. Izveštavao je iz Koreje za Ilustrovanu planetu, a onda postao latinoamerički čovek za Pacifički Herald. Otišao je u Vijetnam da izveštava o bici kod Ap Baka i bio stacioniran u Sajgonu do prvog sloma u martu mesecu. Čudo je što su mi roditelji ostali tolike godine u braku... znate, moj najduži period s njim bio je sad, od aprila do jula, u domu za nemoćne. – Luizi zamire glas. – Nedostaje mi, Rufuse, neprestano. Stalno zaboravljam da je mrtav. Stalno mislim da je otputovao na zadatak, nekuda, i da će za koji dan doleteti kući. – Mora da se ponosio vama što ste nastavili njegovim stopama. – Oh, Luiza Rej nije Lester Rej. Straćila sam godine: bunila se protiv svega, bila liberalka, izigravala pesnikinju i radila u knjižari u Engelsovoj ulici. Moja gluma nikoga nije ubedila, poezija mi je bila „toliko prazna da čak nije ni loša“, kako reče Lorens Ferlingeti, a knjižara je propala. Dakle, i dalje sam samo kolumnistkinja. – Luiza trlja umorne oči i razmišlja o završnom udarcu Ričarda Gange. – Nemam nagrađivan članak s ratišta. Nade su mi porasle kad sam prešla u

Durbin, ali od čitave tatine vokacije, stigla sam samo do šaljivih tračeva o zabavama slavnih. – Ah, ali da li su to dobro napisani šaljivi tračevi? – Oh, izvanredno napisani šaljivi tračevi. – Onda nemojte još oplakivati svoj uludo potrošen život. Izvinite što se razmećem iskustvom, ali nemate vi ni najblažeg pojma šta je to uludo potrošen život.

5 – Hičkok voli da je u centru pažnje – kaže Luiza, koju bešika već neugodno jako muči – ali mrzi intervjue. Na pitanja mi nije odgovorio jer ih zapravo nije ni čuo. Kazao je da su njegova najbolja dela tobogani koji publiku plaše do ludila, ali im omogućavaju da se na kraju bezbedno iskrcaju, uz kikot i želju za još jednom vožnjom. Velikanu rekoh da je ključ imaginarnog užasa razdvojenost ili zatvorenost: dokle god je motel „Bejts“ izdvojen iz našeg sveta, želimo da zavirimo, kao u oklop škorpije. Ali film koji prikazuje svet jeste motel „Bejts“, to je, dakle... neprestano uništavanje, antiutopija, depresija. Zamočićemo stopalo u grabljivački, nemoralan, bezbožan kosmos, ali samo stopalo. Hičkok je odvratio – Luiza ga natprosečno dobro imitira – „Ja sam holivudski reditelj, mlada damo, a ne tebanski prorok.“ Upitala sam ga zašto se Buenas Jerbas nikad nije pojavio u njegovim filmovima. Hičkok je odgovorio: „U ovom gradu ukršta se najgore od San Franciska i najgore od Los Anđelesa. Buenas Jerbas je nedođija.“ Govorio je u takvim doskočicama, ne sagovorniku lično, nego uhu narednih pokolenja, gostima na večerinkama u budućnosti koji će reći: „To je, znate, rekao Hičkok.“ Siksmit cedi znoj iz maramice. – Prošle godine sam u umetničkom bioskopu s bratanicom gledao Šaradu. Tera me da gledam takve stvari, kako ne bih postao „dosadan“. Sviđa mi se to poprilično, ali moja bratanica kaže da je Odri Hepbern „šupljoglava“. Divna reč. – U Šaradi se, beše, zaplet zasniva na poštanskim markama? – Projektovana zagonetka, istina, ali svaki triler propada ako nije projektovan. Hičkokova primedba o Buenas Jerbasu podseća me na Kenedijevu primedbu o Njujorku. Znate li je? „Većina gradova su imenice, ali Njujork je glagol.“ Šta bi Buenas Jerbas bio, pitam se. – Niz prideva i veznika? – Ili poštapalica?

6 – Megan, moja mila bratanica. – Rufus Siksmit Luizi pokazuje fotografiju preplanule devojke i vitkijeg, zdravijeg sebe snimljenu u osunčanoj marini. Fotograf je rekao nešto smešno baš pre no što će škljocnuti. Noge im vise preko krme male jahte po imenu Morska zvezda. – To je moje staro korito, ostatak iz žustrijih dana. Luiza učtivo poriče njegovu starost. – Budimo iskreni. Da bih sad pošao na ozbiljnije putovanje, morao bih da angažujem omanju posadu. I dalje mnoge vikende provodim oko broda, bazam po marini, pomalo razmišljam, pomalo radim. I Megan voli more. Nadarena je fizičarka s klikerom za matematiku boljim od mog, na veliku žalost svoje majke. Moj brat se nije oženio Meganinom majkom zbog njenog mozga, moram reći. Ta se zanosi feng šuijem, ji đingom ili bilo kakvim drugim budalaštinama na temu proricanja sudbine koje dospeju na nedeljnu top-listu. Pogrešno mi citira Hamletovo obraćanje Horaciju, svaki bogovetni put kad se vidimo: znate, čega sve ima na nebu i na zemlji i tako dalje. Ali Meganin um je nadmoćan. Godinu dana doktorskih studija provela je na mom starom fakultetu u Kembridžu. Žena na Kajusu! – Siksmit razdragano uzdiše. – Sada završava radioastronomsko istraživanje na velikim tanjirima na Havajima. Dok joj se majka i očuh peku na plaži, slaveći Dokolicu, dotle Megan i ja raspredamo o jednačinama u baru. – Imate li svoje dece, doktore Siksmite? – Čitavog sam života u braku s naukom. – Siksmit menja temu. – Hipotetičko pitanje, gospođice Rej. Koliku biste cenu, kao novinarka, platili za zaštitu izvora? Luiza ne razmišlja o pitanju. – Ako verujem u cilj? Bilo koju. – Zatvorsku kaznu, na primer, zbog nepoštovanja suda? – Ako dođe dotle, da. – Da li biste bili spremni da... ugrozite vlastitu bezbednost? – Pa... – Sada Luiza razmišlja. – Verovatno bih... morala. – Morali? Kako to? – Moj otac je izdržao minirane močvare i generalski gnev radi svog novinarskog integriteta. Kakva bi ovo farsa od života bila ako bi se njegova kći utronjala kad postane malo čupavo?

Reci joj. Siksmit otvara usta da joj ispriča sve – o zataškavanju u „Sibordu“, o ucenama, o korupciji – ali tada se lift bez najave zatrese, zaklopara i nastavi spuštanje stalnom brzinom. Njih dvoje škilje pod ojačalim svetlom, a Siksmit shvata da mu se rešenost raspršila. Kazaljka stiže do „1F“. Vazduh u predvorju svež je kao izvorska voda. Zgrada vibrira od oživelih električnih uređaja. – Telefoniraću vam, gospođice Rej – kaže Siksmit kad mu Luiza da štap – uskoro. – Hoću li prekršiti ili održati to obećanje? – Znate – kaže on – čini mi se da se znamo već godinama, a ne tek devedeset minuta.

7 Ravan svet krivi se u dečakovom oku. Havijer Mozes prelistava filatelistički album pod zglobnom lampom. Čopor haskija laje s aljaskanske marke, havajska guska gače i gega se na specijalnom izdanju od pedeset centi, parobrod brekće po tamnom Kongu. U bravi se okreće ključ: ulazi Luiza Rej i u čajnoj kuhinji šutira cipele s nogu. Ljuti se što ga je zatekla tu. – Havijeru! – E, ćao. – Nemoj ti meni „e, ćao“. Obećao si da više nikad nećeš skakati preko balkona! Šta da je neko pandurima prijavio provalnika? Šta da si se okliznuo i pao? – Onda mi daj ključ. Luiza davi nevidljivi vrat. – Ne bih bila spokojna kad bih znala da jedanaestogodišnjak može da mi ušeta u životni prostor kad god... – umesto njegova majka ostane napolju do jutra, Luiza kaže: – na televiziji nema ničega. – Zašto onda prozor u kupatilu ostavljaš otključan? – Ako ima šta gore od toga da skačeš preko provalije, to je da skačeš preko provalije i ne možeš da uđeš. – U januaru punim jedanaest. – Ključ ne može. – Prijatelji jedni drugima daju ključeve. – Ne ako jedan ima dvadeset šest godina, a drugi je još peti razred. – Zašto se tako kasno vraćaš? Upoznala si nekoga zanimljivog? Luiza netremice pilji, ali ne može dugo da se ljuti na dečaka. – Zaglavila sam se u liftu. A to se tebe ionako ne tiče, dečko. – Pali luster i strese se pošto na Havijerovom licu opazi gadnu crvenu masnicu. – Šta... šta se desilo? U dečaku usahnjuje sve raspoloženje. Baca pogled na zid, a onda se vraća albumu. – Vukodlak? Havijer odmahuje glavom, savija malenu traku hartije i liže obe strane. – Opet je došao onaj Klark. Mama cele nedelje radi noćnu u hotelu, a on je čeka. Zapitkivao me je o Vukodlaku, a ja sam mu rekao da ga se to ne tiče.

– Havijer kači štipaljku za marku. – Ne boli me. Već sam stavio nešto. – Luiza već diže slušalicu. – Ne zovi mamu! Pojuriće kući, gadno će se posvađati i hotel će je otpustiti kao i prošli i pretprošli put. – Luiza razmišlja o tome, vraća slušalicu i polazi ka vratima. – Ne idi tamo! Lud je! Pobesneće i izlomiće nam stvari i isprebijaće tebe, a mi ćemo na kraju verovatno završiti na ulici! Molim te. – Pobogu. – Luiza skreće pogled. Duboko udiše. – Kakao? – Da, molim te. – Dečak je rešen da ne zaplače, ali ga vilica boli od napora. Zglobovima šake briše oči. – Luiza? – Da, Havi, večeras spavaš kod mene na kauču, u redu je.

8 Kancelarija Dona Grelša egzemplar je uređenog haosa. S druge strane Treće avenije nanizani su biroi nalik njegovom. Na metalnom stalku u uglu visi bokserska vreća Neverovatni Hulk. Ponedeljak je ujutru i glavni urednik časopisa Durbin otvara sastanak redakcije bodući zdepastim prstom Rolanda Džejksa, prosedog smežuranog čoveka u havajskoj košulji, izlizanim „rengler“ farmerkama i sandalama na samrti. – Džejkse. – Ja, uh, hoću da nastavim sa svojom serijom Strava u kanalizaciji kako bih dostigao pomamu za Ajkulom. Dirka Melona, koji može biti slobodni novinarčić, nalaze ispod Istočne 50. ulice tokom rutinskog obilaska. Tačnije, uh, njegove ostatke. Identifikuju ga po zubarskom kartonu i iscepanoj novinarskoj propusnici. Meso je iskidano s kostiju na način koji odgovara vrsti Serasalmus scapularis... hvala lepo... najvećoj gaduri među svim piranama, koju su uvezli obožavaoci riba, a onda pustili u kanalizaciju kad su računi za meso postali previsoki. Telefoniraću kapetanu Štetočini u Gradsku kuću i naterati ga da porekne bujicu napada na kanalizacione radnike. Hvataš beleške, Luiza? Ne veruj ničemu dok se to zvanično ne demantuje. Elem, Grelše, zar nije vreme da mi daš povišicu? – Nek ti bude dovoljno što ti poslednji ček od plate ima pokriće. Na mom stolu do sutra u jedanaest, sa slikom te beštije. I ne zaboravi da ove nedelje ti radiš detalje horoskopa. Imaš nešto da pitaš, Luiza? – Da. Postoji li neka nova urednička politika o kojoj me niko nije obavestio, a koja zabranjuje istinite članke? – Hej, seminar o metafizici je na krovu. Samo se popni liftom i hodaj pravo dok ne udariš u trotoar. Sve je istina ukoliko u to poveruje dovoljan broj ljudi. Nensi, šta ti imaš za mene? Nensi O’Hejgan ima konzervativnu odeću, alkoholičarski ten i trepavice kao žirafa, koje joj se često odlepljuju. – Moja pouzdana krtica na klinici „Beti Ford“ ima sliku bara u predsedničkom avionu. Šta kažeš na „Lumperajke u avionu br.1“? Plaćenik kaže da su iscedili i poslednju kap pića iz matore pijandure, ali da ti kaže tetka Nens, nije to baš tako. Grelš nakratko razmišlja. Pozadina je izatkana od zvonjave telefona i štektanja pisaćih mašina. – U redu, ako ne iskrsne ništa svežije. Oh, za

rubriku Sa zla na gore treba i intervjuisati onog trbuhozborca s lutkom koji je izgubio obe ruke... Nusbaume. Ti si na redu. Džeri Nusbaum briše kapi otopljenog čokoladnog sladoleda s brade, greškom stavlja tamne naočari, zamenjuje ih naočarima za čitanje, naginje se i ruši gomilu papira. – Pošto se panduri vrte ukrug u slučaju svetog Kristofera, šta kažeš na članak „Jeste li vi sledeća žrtva svetog Kristofera?“ Prikazi svih dosadašnjih ubistava i rekonstrukcije završnih trenutaka života svih žrtava. Kuda su išli, s kime su se nalazili, šta im je prolazilo kroz glavu... – Kad im je metak svetog Kristofera prošao kroz glavu – smeje se Roland Džejks. – Da, Džejkse, nadajmo se da ga privlače žive havajske boje. Kasnije treba da se sretnem s obojenim taksistom koga su panduri maltretirali prošle nedelje. Tužiće policiju zbog neopravdanog hapšenja po Zakonu o građanskim pravima. – Moglo bi to i na naslovnu. Luiza? – Upoznala sam atomskog inženjera. – Luiza ne obraća pažnju na ravnodušnost koja hladi prostoriju. – Inspektora u korporaciji „Sibord“. – Nensi O’Hejgan sređuje nokte, što Luizu tera da svoje sumnje predstavi kao činjenice. – Smatra da novi nuklearni reaktor HIDRA na ostrvu Svaneke nije baš bezbedan koliko se zvanično tvrdi. Štaviše, da uopšte nije bezbedan. Po podne je ceremonija otvaranja, pa hoću da se odvezem i vidim šta mogu da iskopam. – Uh, strava, tehnološka ceremonija otvaranja – uzvikuje Nusbaum. – Narode, šta to tutnji? Ovamo se valja Pulicerova nagrada? – Ma poljubiš me u dupe, Nusbaume. Džeri Nusbaum uzdiše. – U mojim najpopaljivijim snovima... Luiza je rastrzana između osvete: Pa da svinja uvidi koliko te ljuti, i ignorisanja: Pa da svinja pomisli kako nekažnjeno može da priča šta hoće. Dom Grelš joj prekida nedoumicu. – Tržišna istraživanja pokazuju – vrti olovku – da sa svakim naučnim terminom koji upotrebiš dve hiljade čitalaca ostavi časopis i uključi reprizu serije Volim Lusi. – Dobro – kaže Luiza. – Može li: „’Sibordova’ atomska bomba razneće Buenas Jerbas u paramparčad!“? – Sjajno, ali to moraš da dokažeš. – Kao što Džejks dokazuje svoju priču?

– Hej. – Grelš prestaje da vrti olovku. – Izmišljeni ljudi koje su pojele izmišljene ribe ne mogu ti maznuti i poslednji dolar na sudu niti naterati tvoju banku da ti zavrne slavinu. Nacionalna korporacija poput „Siborda“ ima advokate koji mogu, a ako im, bože sačuvaj i sakloni, staneš na žulj, i hoće.

9 Luizina zarđalo-narandžasta „buba“ prolazi ravnim putem ka kilometar dugačkom mostu između rta Jerbas i ostrva Svaneke, čija elektrana dominira zabačenim estuarom. Na kapiji mosta danas nije mirno. Preko stotinu demonstranata izvikuje: „Svaneke C samo preko nas mrtvih!“ Policijski kordon drži ih podalje od devet-deset vozila u koloni. Dok čeka, Luiza čita transparente, ulazite na ostrvo karcinoma, upozorava jedan, zatim ni slučajno nećemo otići! i, zagonetno, pa kud je nestala margo rouker? Stražar kuca po prozoru; Luiza ga spušta i vidi svoje lice u stražarevim tamnim naočarima. – Luiza Rej, časopis Durbin. – Novinarsku propusnicu, gospođo. Luiza je vadi iz tašne. – Očekujete probleme danas? – Jok. – Gleda u svoj notes i vraća joj propusnicu. – To su samo stari dobri zaštitnici prirode iz auto-kampa. Studenti letuju tamo gde su veći talasi. Posle dugačkog, dugačkog mosta, elektrana Svaneke B izranja iza starijih, sivljih rashladnih tornjeva Svanekea A. Ponovo joj na um pada Rufus Siksmit. Zašto mi nije dao broj kad sam ga zatražila? Naučnici ne mogu imati fobiju od telefona. Zašto ga nastojnik njegove zgrade nije prepoznao po imenu? Naučnici nemaju pseudonime. Stražar na ostrvskoj strani mosta usmerava je jedinim putem ka naselju Sibord. Znakovi će je onda dovesti do Javnog centra u Istraživačkorazvojnom bloku. Put se tesno drži obale. Na pučini galebovi lebde iznad ribarskih brodova. Spruda trava ljulja se na vetru. Deset minuta kasnije Luiza stiže do dvestotinak luksuznih kuća s pogledom na zaštićen zaliv. Na polušumovitoj padini ispod elektrane smešteni su hotel i teren za golf. Ostavlja „bubu“ na parkingu Istraživačko-razvojnog i gleda apstraktne kuće, napola sakrivene iza slemena. Na pacifičkom vetru šušti uređen zasad palmi. – Dobar dan! – Brzo joj prilazi Amerikanka kineskog porekla. – Izgleda da ste zalutali. Došli ste na ručak? – Od elegantnog zagasitocrvenog kostima, besprekorne šminke i samog njenog držanja Luiza se u svojoj teget jakni od antilopa oseća bedno. – Fej Li. – Žena pruža ruku. – Medijska predstavnica „Siborda“.

– Luiza Rej, časopis Durbin. Fej Li ima jaku ruku. – Durbin? Nisam znala da... – Naša uređivačka politika obuhvata i energetiku? Fej Li se smeši. – Nemojte me shvatiti pogrešno. To je prgav časopis. Luiza priziva pouzdano božanstvo Doma Grelša. – Tržišna istraživanja ukazala su na sve brojniju publiku koja traži ozbiljnije teme. U Durbinu sam angažovana kao zvučno ime. – Vrlo mi je drago što ste došli, Luiza, kakav god da vam je zvuk. Dopustite da vas prijavim na prijemnom. Obezbeđenje zahteva pretres tašne i ostalog, ali prema gostima ne valja postupati kao da su saboteri. Zato sam ja angažovana.

10 Džo Nejpijer posmatra niz nadzornih monitora koji pokrivaju salu za predavanja, okolne hodnike i spoljni krug Javnog centra. Ustaje, rastresa svoje specijalno jastuče i seda na njega. Da li mi se samo čini ili me stare rane uposlednje vreme više žigaju? Pogledom leti s ekrana na ekran. Na jednom tehničar vrši tonsku probu; na drugom televizijska ekipa diskutuje o uglovima snimanja i rasveti; Fej Li ide preko parkinga s posetiteljkom; konobarice sipaju vino u stotine čaša; niz stolica ispod transparenta na kome piše svaneke B – američko čudo. Pravo čudo je bilo, razmišlja Džozef Nejpijer, kad su jedanaest od dvanaest naučnika naterali da zaborave da je bilo istrage. Ekran pokazuje upravo te naučnike kako na pozornici prijateljski ćaskaju. Kao što Grimaldi kaže: svaka savest negde ima sakriven prekidač. Nejpijer se potom priseća blistavih rečenica iz razgovora koji su pali kao žrtve kolektivne amnezije. „Među nama rečeno, doktore Frenkline, advokati Pentagona jedva čekaju da upotrebe svoj divni novi Zakon o, bezbednosti. Izdajnik će dospeti na crnu listu svih plaćenih poslova u zemlji.“ Domar dodaje još jednu stolicu onima koje su već na pozornici. „Izbor je jednostavan, doktore Mozese. Ako želite da nas sovjetska tehnologija prešiša za dva koplja, dajte ovaj izveštaj vašem Savezu zabrinutih naučnika i odletite u Moskvu po orden, ali koliko mi je CIA rekla, povratna karta neće vam trebati.“ Publika sastavljena od zvaničnika, naučnika, vrhunskih stručnjaka i kreatora javnog mnjenja zauzima mesta. Na ekranu se vidi Vilijam Vajli, potpredsednik korporacije „Sibord“, kako se šali s onim uvaženim zvanicama koje će biti počašćene sedištem na pozornici. „Profesore Kine, glavešine iz Ministarstva odbrane pomalo su začuđene. Zašto tek sad iznosite sumnje? Tvrdite li da je vaš rad na prototipu možda... na neki način... aljkav?“ Preko dijaprojektora emituje se snimak Svanekea B iz ptičje perspektive. Jedanaest od dvanaest. Samo je Rufus Siksmit umakao. Nejpijer govori u voki-toki. – Fej? Priredba počinje za deset minuta. Šum. – Primljeno, Džo. Pratim gošću do sale za predavanja.

– Javi se Obezbeđenju kad završiš, molim te. Šum. – Primljeno. Kraj. Nejpijer odmerava težinu uređaja u ruci. A Džo Nejpijer? Ima li njegova savest prekidač? Otpija gutljaj gorke crne kafe. Hej, čoveče, ne gnjavi me. Ja samo slušam naređenja. Za osamnaest meseci idem u penziju, a onda me čeka pecanje u divnim brzim rekama dok se ne pretvorim u čaplju. Mili, njegova pokojna žena, gleda ga s fotografije na pultu.

11 – Naša velika nacija pati od pogubne zavisnosti. – Alberto Grimaldi, generalni direktor „Siborda“ i Njuzvikov čovek godine, perfektno vlada dramatičnim pauzama. – Ime joj je Nafta. – Svetla pozornice kupaju ga zlatom. – Geolozi nam kažu da je u Persijskom zalivu ostalo svega još oko milijardu i sedamsto miliona barela tog okeanskog otpada iz doba jure. Dovoljno, možda, da dočekamo kraj veka? Verovatno ne. Najodsudnije pitanje s kojim se SAD suočavaju, dame i gospodo, glasi: „A šta ćemo onda?“ Alberto Grimaldi gleda publiku. Jedu mi iz ruke. – Neki guraju glavu u pesak. Neki sanjaju o turbinama na vetar, kolektorima i – lukav poluosmeh – gasu iz svinjskog izmeta. – Smeh odobravanja. – Mi se u „Sibordu“ bavimo stvarnošću. – Pojačanje glasa. – Danas želim da vam kažem da je lek za naftu ovde i sada, na ostrvu Svaneke! Smeši se dok se klicanje stišava. – Danas je domaća, obilna i bezbedna atomska energija zakoračila u zrelo doba! Prijatelji, izuzetno sam ponosan što vam predstavljam jednu od najvećih tehničkih inovacija u istoriji... reaktor HIDRA-nula! – Dijapozitiv se menja, i sad se vidi šematski poprečni presek. Zagrejani deo publike žestoko aplaudira, a za njima se povodi i većina ostalih. – Ali, dobro, već sam dosadan, ja sam samo generalni direktor. – Srdačan smeh. – Porodica „Sibord“ duboko je počastvovana što želi dobrodošlicu veoma posebnom gostu, koji će otvoriti našu izložbenu galeriju i okrenuti prekidač kojim će se Svaneke B povezati na nacionalnu strujnu mrežu. Poznat je na Kapitolu kao predsednikov „energetski guru“ – širok osmeh – a meni je izvanredno zadovoljstvo da pozdravim čoveka koga ne treba predstavljati. Ministar energetike Lojd Huks! Besprekorno doteran čovek izlazi na pozornicu praćen gromkim aplauzom. Lojd Huks i Alberto Grimaldi hvataju jedan drugog za podlaktice, u gestu bratske ljubavi i poverenja. – Pišu ti sve bolje i bolje govore – mrmlja Lojd Huks dok se obojica široko osmehuju za publiku – ali si i dalje oličenje pohlepe. Alberto Grimaldi tapše Lojda Huksa po leđima i uzvraća istom merom: – U upravni odbor ove kompanije uvući ćeš se samo preko mene mrtvog,

potkupljivi gade! Lojd Huks ozareno gleda prisutne. – Znači, ipak ti nije još presahla sva kreativnost, Alberto. Počinje kanonada bliceva. Mlada žena u teget jakni iskrada se na sporedni izlaz.

12 – Gde je ženski toalet, molim vas? Čuvar maše rukom niz hodnik pošto govori preko voki-tokija. Luiza Rej se obazire preko ramena. Čuvar je okrenut leđima, te ona prolazi pored vrata, zamiče za ugao i zalazi među izukrštane hodnike, rashlađene klima-uređajima koji zuje. Mimoilazi dva užurbana tehničara u kombinezonima, koji joj odmeravaju grudi ispod štitnika kape, ali je ne zaustavljaju. Na vratima su zagonetni natpisi. w212 poluispusti, y009 potprolazi [ac], v770 bezopasno [razrešeno]. Poneka jače obezbeđena vrata imaju brave s numeričkim tastaturama. Na stepeništu Luiza razgleda šematski raspored kancelarija, ali nigde nema nikakvog „Siksmita“. – Izgubili ste se? Luiza se upinje da ostane pribrana. Gleda je sedokosi domar. – Da, tražim sobu doktora Siksmita. – A-ha. Englez. Treći sprat, C105. – Hvala. – Nema ga već nedelju-dve dana. – Stvarno? Znate li zašto? – Aha. Otišao na odmor u Las Vegas. – Doktor Siksmit? U Las Vegas? – Aha. Tako su mi rekli. * * * Vrata sobe Cl05 su odškrinuta. Nedavni pokušaj da se s pločice izbriše „Doktor Siksmit“ završio se neslavno. Kroz zazor Luiza Rej posmatra mladića za stolom, nagnutog nad gomilom svezaka, kako nešto traži. Stvari u sobi spakovane su u nekoliko teretnih sanduka. Luiza se seća očevih reči: Katkad je dovoljno samo i glumiti insajdera. – Hm – kaže Luiza ulazeći. – Vi niste doktor Siksmit, zar ne? Čovek osramoćeno baca svesku, a Luiza zna da je dobila na vremenu. – O, bože. – Netremice je gleda. – Vi ste sigurno Megan. Zašto poricati? – A vi ste?

– Ajzak Saks. Inženjer teoretičar. – Ustaje i prerano prekida rukovanje. – Radio sam s vašim stricem na njegovom izveštaju. – Stepeništem odjekuju brzi koraci. Ajzak Saks zatvara vrata. Glas mu je dubok i nervozan. – Gde se Rufus krije, Megan? Umirem od brige. Je li se bar vama javio? – Nadala sam se da ćete vi meni reći šta se desilo. Ulazi Fej Li, u društvu ravnodušnog pripadnika obezbeđenja. – Luiza. Još tražite ženski toalet? Glumi glupaču. – Ne, završila sam sa ženskim toaletom... besprekorno je čist... ali kasnim na sastanak s doktorom Siksmitom. Samo što... izgleda da se iselio. Ajzak Saks zbunjeno mumla. – Vi niste Siksmitova bratanica? – Izvinite, ko god da ste, ali nikad nisam ni rekla da jesam. – Luiza širi unapred pripremljen paravan za Fej Li. – Doktora Siksmita upoznala sam proletos u Nantaketu. Ispostavilo se da smo oboje iz Buenas Jerbasa, pa mi je dao svoju posetnicu. Iskopala sam je tri nedelje kasnije, pozvala ga i dogovorila se s njim da se nađemo danas i popričamo za naučni članak u Durbinu. – Gleda na sat. – Pre deset minuta. Uvodni govori potrajali su duže nego što sam očekivala, pa sam se tiho iskrala. Nadam se da nisam izazvala neki problem? Fej Li glumi da joj je poverovala. – Ne dopuštamo neovlašćenim ljudima da se šetaju kroz delikatan istraživački institut kakav je naš. Luiza glumi da se kaje. – Mislila sam da se s potpisom i pretresanjem tašne završila bezbednosna procedura, ali izgleda da sam ispala naivna. Elem, doktor Siksmit će garantovati za mene. Samo ga pitajte. Saks i čuvar bacaju pogled na Fej Li, koja nastavlja i ne trepnuvši. – To neće biti moguće. Doktor Siksmit morao je da posveti pažnju jednom našem projektu u Kanadi. Najverovatnije njegova sekretarica nije znala kako da vam se javi dok mu je pregledala rokovnik. Luiza gleda u kutije. – Izgleda kao da će duže biti odsutan. – Tako je, zato mu šaljemo neophodne stvari. Njegova savetodavna funkcija na Svanekeu bližila se kraju. Doktor Saks je ljubazno dovršio preostale detalje. – Eto, tako moj prvi intervju s velikim naučnikom ode u vetar – kaže Luiza. Fej Li joj pridržava vrata. – Možda vam možemo naći drugog.

13 – Centrala? – Rufus Siksmit drži slušalicu u neupadljivom periferijskom hotelu izvan Buenas Jerbasa. – Ne mogu da dobijem vezu s Havajima... da, pokušavam da pozovem... – Naglas čita Meganin broj. – Da, molim vas. Da, ostaću na vezi. Na televizoru bez žute i zelene boje, Lojd Huks tapše Alberta Grimaldija po leđima na promociji novog HIDRA reaktora na ostrvu Svaneke. Prisutne u sali pozdravljaju kao pobednici sportskog meča, a s krova padaju srebrne konfete. – Poznat po kontroverzama – kaže reporter – generalni direktor „Siborda“ Alberto Grimaldi danas je najavio izgradnju Svanekea C. U drugom HIDRA-nula reaktoru završiće pedeset miliona federalnih dolara, a otvoriće se i hiljade novih radnih mesta. Strahovi da će se masovna hapšenja viđena letos na ostrvu Tri milje ponoviti u Kaliforniji nisu se ostvarili. Besan i umoran, Rufus Siksmit se obraća televizoru. – A šta kad nagomilani vodonik raznese krov izolacione komore? Kad vetrovi prošire radijaciju po Kaliforniji? – Gasi televizor i steže se za koren nosa. Dokazao sam. Dokazao sam. Niste mogli da me kupite, pa ste pokušali da me uplašite. Puštao sam vas, bože me oprosti, ali više neću. Više neću sedeti na svojoj savesti. Telefon zvoni. Siksmit grabi slušalicu. – Megan? Osoran muški glas. – Stižu. – Ko je to? – Ustanovili su da vaš poslednji poziv potiče iz motela „Talbot”, Bulevar Olimpija 1046. Smesta idite na aerodrom, sedite u prvi avion za Englesku i svoje raskrinkavanje sprovodite odande, ako morate. Ali pođite. – Zašto bih verovao... – Oslonite se na logiku. Ako lažem, i u Engleskoj ćete biti zdravi i čitavi... i to s izveštajem. Ako ne lažem, mrtvi ste. – Zahtevam da mi kažete... – Imate dvadeset minuta da umaknete, ne više. Polazite. Prekinuta veza, zujeća večnost.

14 Džeri Nusbaum okreće službenu stolicu, objahuje je, spušta prekrštene ruke na naslon, a na njih spušta bradu. – Zamisli scenu: ja i šest kretena negroidne sorte s jamajkanskim kikicama, a pištolj mi golica krajnike. Ne govorim o Harlemu u gluvo doba, nego o jebenom Grinič Vilidžu u po bela dana posle osam kila jebenog bifteka s jebenim Normanom Mejlerom. I tako ti mene taj crni bata prepipa svojom dvobojnom šapom i oslobodi me novčanika. „Š’a je ovo? Aligator?“ – Nusbaum imitira Ričarda Prajora. – „’De ti je, bre, nivo, belac?“ Nivo? Te bitange su me naterale da istresem poslednju paru iz džepova... doslovno. Ali Nusbaum se poslednji smejao, još kako. U taksiju kojim sam se vraćao na Tajms skver napisao sam svoj već klasični članak „Nova plemena“... nema potrebe za lažnom skromnošću... i do kraja nedelje licencirao ga trideset puta! Pljačkaši su me pretvorili u opštenarodno ime. Dakle, Lui-Lui, šta kažeš da te povedem na večeru i naučim kako da ukradeš malo zlata iz Čeljusti Sudbine? Luizina pisaća mašina zvoni. – Ako su ti pljačkaši uzeli i poslednju paru... doslovno... otkud ti onda u taksiju od Grinič Vilidža do Tajms skvera? Podao si se vozaču u zamenu za vožnju? – Genijalno si – Nusbaum se meškolji – nadarena da ne shvatiš poentu. Roland Džejks zasipa fotografiju kapima voska. – Definicija nedelje. Šta je konzervativac? Ta šala je leta 1975. već bajata. – Opljačkani liberal. Žacnuti Džejks vraća se retuširanju slike. Luiza odlazi preko hodnika do kancelarije Doma Grelša. Šef razgovara preko telefona dubokim, razdraženim glasom. Luiza čeka napolju, ali čuje. – Ne... ne, ne, gospodine Frume, jeste crno-belo, postoji li... čekajte, sad ja govorim... postoji li ikakvo crno-belje „stanje“ od leukemije? Znate šta ja mislim? Mislim da je moja žena samo još jedan komad papira između vas i vaše partije golfa u tri sata, je li tako? Onda mi to dokažite. Imate li ženu, gospodine Frume? Imate li? Imate. Možete li da zamislite svoju ženu kako leži u bolnici, a kosa joj opada?... Šta? Šta ste rekli? „Bes ne vodi ničemu“? To je sve što imate da ponudite, gospodine Frume? Ma još kako, draškane, tek ćeš da vidiš kakav ću pravni savet da potražim! – Grelš treska slušalicu, nasrće na boksersku vreću uz glasno stenjanje pri svakom udarcu, pada u

stolicu, pali cigaretu i opaža Luizu kako se snebiva na vratima. – Život. Uragan sranja desete kategorije. Čula si? – U glavnim crtama. Mogu da dođem kasnije. – Ne. Uđi, sedi. Jesi li mlada, zdrava i jaka, Luiza? – Jesam. – Luiza seda na kutije. – Zašto? – Zato što ćeš, kad čuješ šta imam da kažem o ovom nedokazanom zataškavanju u „Sibordu“, iskreno rečeno, postati stara, bolesna i slaba.

15 Na međunarodnom aerodromu Buenas Jerbas doktor Rufus Siksmit stavlja fasciklu boje vanile u garderobni pregradak N0909, obazire se po prepunom holu, ubacuje novčiće u prorez, okreće ključ i stavlja ga u obloženu maslinastu kovertu adresiranu na Luizu Rej, Durbin, Zdanje Klug 12F, Treća avenija, BJ. Siksmitu se puls ubrzava dok prilazi poštanskom šalteru. Šta ako me uhvate pre nego što stignem? Srce mu luđački udara. Poslovni ljudi, porodice s prtljažnim kolicima, kolone starijih turista – svi kao da su rešili da ga osujete u napredovanju. Poštansko sanduče se bliži. Svega još nekoliko metara, koraka. Maslinasta koverta je ubačena, nema je. S božjom pomoću. Siksmit staje u red za kartu. Izveštaji o kašnjenjima umiruju ga kao litanija. Nervozno motri hoće li „Sibordovi“ agenti doći da ga pokupe tako kasno. Napokon, šalterska službenica maše mu da priđe. – Moram do Londona. Tačnije, do bilo kog grada u Velikoj Britaniji. Bilo koje mesto, bilo koja kompanija. Plaćam u gotovom. – To vam neće pasti s neba, gospodine. – Službenici se i pored šminke vidi da je umorna. – Najranije što imam... – gleda u papir iz teleprintera – London, Hitrou... sutra u petnaest i petnaest, „Lejker skajtrejns“, presedanje na „Kenediju“. – Užasno je važno da poletim ranije. – Sigurna sam da je tako, gospodine, ali kontrola leta štrajkuje i već imamo more putnika koji čekaju letove. Siksmit u sebi kaže da čak ni „Sibord“ ne može organizovati štrajk kontrolora letenja kako bi ga sprečio da pobegne. – Onda moram sutra. U jednom smeru, poslovnu klasu, molim vas, nepušački deo. Da li se gde na aerodromu može prenoćiti? – Da, gospodine, na trećem nivou. Hotel „Bon voajaž“. Biće vam udobno. Ako samo mogu da vidim vaš pasoš, molim vas, kako bih vam izdala kartu.

16 Zalazak sunca kroz vitraž osvetljava luksuzno uvezanog Hemingveja u Luizinom stanu. Luiza se zadubila u Zauzdavanje sunca: Dve decenije mirnodopske atomske energije i žvaće olovku. Havijer je za njenim stolom i radi niz zadataka iz pismenog deljenja. Tiho svira ploča Tapestry Kerol King. Kroz prozore dopire prigušena buka automobila u povratku kućama kroz uređena predgrađa, a negde u blizini neko vežba klarinet. Zvoni telefon, ali se Luiza ne javlja. Havijer posmatra telefonsku sekretaricu koja se uključuje: – Pozdrav, Luiza Rej ne može trenutno da se javi, ali će vam se javiti ako ostavite ime i broj telefona. – Mrzim ove naprave – komentariše glas s druge strane. – Kolačiću, ovde tvoja majka. Upravo mi je Biti Grifin rekao da si raskinula s Halom... pre mesec dana? Zabezeknula sam se! Nisi ni zucnula, ni na očevoj sahrani ni kod Alfonsa. To ćutanje me mnogo brine. Dagi i ja organizujemo dobrotvornu zabavu za Američko društvo za borbu protiv raka, i ogrejalo bi nas sunce kad bi ti ostavila svoje skučeno gnezdašce i došla na vikend, Kolačiću. Doći će i trojke Henderson, to jest Dejmijen kardiolog, Lans ginekolog i Džesi... Dag? Dag! Čime se bavi Džesi Henderson? Lobotomijom? Jao, umirem od smeha. Elem, kćeri moja, Biti mi kaže da su nekim sumanutim spletom okolnosti sva tri brata samci. Na noge, Kolačiću, na noge! Dakle, javi se čim ovo čuješ. Mnogo te volim. – Završava zvučnim poljupcem: – Mmmuack! – Govori kao majka veštica u Začaranima. – Havijer pušta da prođe koji trenutak. – Šta znači „zabezeknuti se“? Luiza ne diže pogled. – Toliko se zapanjiti da ne možeš da govoriš. – Nije baš delovala mnogo zabezeknuto, zar ne? Luiza je udubljena u posao. – „Kolačiću“? Luiza gađa dečaka papučom.

17 U sobi u „Bon voajažu" doktor Rufus Siksmit čita svežanj pisama koje mu je, pre gotovo pola veka, napisao prijatelj Robert Frobišer. Siksmit ih zna napamet, ali mu njihova tekstura, šuškanje i prijateljev izbledeo rukopis umiruju živce. Spasao ih je iz požara. Tačno u sedam sati umiva se, presvlači košulju i stavlja devet pročitanih pisama u hotelsku Bibliju, a nju vraća u noćni ormarić. Ostala pisma zavlači u unutrašnji džep, da ih pogleda u restoranu. Frobišerova pisma nisu ucenjivačka, ali je Siksmitov um smotren i uredan. Za večeru je krvav biftek i prženi patlidžan, s loše opranom salatom. Hrana Siksmitu više ubija nego otvara apetit. Ostavlja tanjir na pola i pijucka kiselu vodu dok čita poslednjih osam Frobišerovih pisama. Sagledava sebe kroz Robertove reči dok je po Brižu tražio svog labilnog prijatelja, prvu ljubav i ako ću biti iskren, poslednju. Siksmit plaća račun i vraća se u sobu. U liftu razmišlja o odgovornosti kojom je opteretio Luizu Rej i pita se je li ispravno postupio. Kako otvori vrata sobe, tako se zavese zaljuljaju. Viče: – Ko je tu? Niko. Niko ne zna gde si. Čula ga varaju već nedeljama. Neispavan je. – Slušaj – kaže sebi – za četrdeset osam sati bićeš opet u Kembridžu, na svom kišovitom, bezbednom, uskom ostrvu. Imaćeš svoju opremu, saveznike, veze i odatle ćeš moći da planiraš paljbu po „Sibordu“.

18 Bil Smouk gleda kako je Rufus Siksmit izašao iz sobe, pa posle pet minuta i sam ulazi. Seda na rub kade i steže pesnice u rukavicama. Nikakav lek, nikakav verski doživljaj ne pokreće te tako kao pretvaranje čoveka u leš. Međutim, potreban je mozak. Bez discipline i stručnosti, naći ćeš se vezan za električnu stolicu. Ubica dodiruje zlatni južnoafrički rand u džepu. Nosi ga na sve specijalne projekte. Smouk je svestan da robuje sujeverju, ali mu ne pada na pamet da izvodi gluposti s amajlijom čisto da bi nešto dokazao. Tragedija za porodicu, poveliko ništa za ostale, rešen problem za moje klijente. Ja samo ispunjavam volju svojih klijenata. Da ovde nisam ja, bio bi sledeći plaćenik iz poslovnog imenika. Može odgovoran da bude vlasnik, ili tvorac pištolja, ali sam pištolj ne može. Bil Smouk čuje bravu. Diši. Pilule koje je ranije uzeo izoštravaju mu percepciju, u strahovitoj meri: kada Siksmit uđe u sobu, pevušeći „Leaving On A Jet-plane“, ubica se može zakleti da čuje žrtvin puls, sporiji od svog. Smouk opaža plen kroz odškrinuta vrata. Siksmit se baca na krevet. Ubica zamišlja neophodne pokrete: Tri koraka napolje, pucanj sa strane, kroz slepoočnicu, izbliza. Smouk izleće na vrata; Siksmit pušta grlen krik i pokušava da ustane, ali metak iz prigušenog pištolja već probija naučnikovu lobanju i dušek. Leš Rufusa Siksmita pada unazad, kao da se sprema da dremne posle ručka. Krv natapa perje. Ispunjenje cilja bubnja u mozgu Bila Smouka. Vidi šta sam uradio.