ušao sam u Dokeri spreman da izgubim nevinost, ali sam bio toliko zadivljen svojom Božanskom Kleopatrom, toliko nervozan, toliko zablenut u viski njenog oca, toliko mlitav od pića da ću, elem, radije velom zakloniti sramotu od te noći, čak i posle četrdeset godina. Dobro, posle četrdeset sedam godina. Isti ovaj beli hrast grebuckao je po Ursulinom prozoru dok sam ja pokušavao nešto da uradim, pri čemu već odavno nisam mogao više ni da se pretvaram da se tek zagrevam. Ursula je imala gramofonsku ploču Rahmanjinovljevog Drugog klavirskog koncerta u svojoj spavaćoj sobi, baš ovoj, gde na prozoru gori električna sveća. I dan-danas se svaki put štrecnem kad čujem Rahmanjinova. Nije bilo nikakve šanse da Ursula i dalje živi u Dokeriju, to sam znao. Čuo sam da vodi agenciju za odnose s javnošću u Los Anđelesu. Ipak, provukao sam se kroz zimzelenu živicu i pritisnuo nos na neosvetljen trpezarijski prozor zaklonjen zavesom, pokušavajući da virnem. Te davne jesenje večeri Ursula je poslužila pohovani sir na krišci šunke i pilećem belom mesu. Baš tu... baš tu. Još sam pamtio ukus. Osećam ga i dok ovo pišem. Blesak! Soba se osvetlila strujom boje nevena, a u nju je ušla – okrenuta leđima, srećom po mene – mala veštica s riđim spiralnim kovrdžama. – Mama! – napola sam razabrao, a napola pročitao s usana. – Mama! – i uto je ušla mama, s istim spiralnim kovrdžama. Pošto mi je to bio dovoljan dokaz da je Ursulina porodica odavno napustila kuću, vratio sam se u žbunje – ali sam se opet okrenuo i nastavio da špijuniram jer... pa, dakle, ahm.. je suis un homme solitaire. (ja sam samac prim.prev.) Mama je popravljala slomljenu metlu dok je devojčica sedela na stolu i mahala nogama. Tada je ušao odrastao vukodlak i skinuo masku: začudo, mada to verovatno i nije veliko čudo, prepoznao sam ga – onaj televizijski voditelj vesti, jedan iz plemena Feliksa Finča. Džeremi Nekako, obrve u stilu Hitklifa, vaspitan kao terijer, znate ga već. Izvadio je izolacionu traku iz fioke komode i umešao se u popravku metle. Zatim je i baka ušla u taj domaći prizor i đavo da me nosi, ma sto đavola da me nosi, bila je to Ursula. Ona Ursula. Moja Ursula. Gle tu krepku, vremešnu damu! U mojim sećanjima nije ostarila ni dana – koji joj je šminker uništio svežinu mladosti? (Isti onaj koji je uništio tvoju, Timbo.) Rekla je nešto, kći i unuka su se zasmejale, da, zasmejale, a zasmejao sam se i ja... Šta? Šta je rekla? Hoću i ja da čujem vic! Crvenu
čarapu napunila je zgužvanom novinskom hartijom. Đavolov rep. Zihernadlom ga je zakačila svojoj potomkinji, a uspomene s fakultetskog bala za Sve svete udarile su o tvrdu ivicu moga srca i iscurilo je žumance – tada se bila obukla kao đavolica, namazala lice crvenom bojom, ljubili smo se cele noći, samo ljubili, a ujutru smo našli radničku kafanu u kojoj je bilo jakog čaja s mlekom u prljavim šoljama i dovoljno jaja za čitavu vojsku. Dvopek i topao paradajz iz konzerve. Smeđi sos. Iskreno, Kevendišu, da li je ijedan drugi doručak u tvom životu ikad bio tako sladak? Nostalgija me je toliko opila da sam se naterao da odem pre no što napravim kakvu glupost. Gadan glas, svega dva-tri metra od mene, rekao je ovo: – Da se nisi ni mrdnuo, inače ću te iskasapiti i napraviti od tebe paprikaši Šokiran? Odskočio kao mlazni avion s vertikalnim poletanjem! Srećom, moj potencijalni ubica nije imao više od deset godina, a šiljasti mu zubi behu od kartona, ali su krvavi zavoji bili prilično uverljivi. Tiho sam mu to i rekao. Namrštio se: – Jesi ti prijatelj bake Ursule? – Nekada sam bio, da. – U šta si se maskirao? Gde ti je kostim? Vreme za odlazak. Povukao sam se ka živici. – Ovo mi je kostim. Stao je da čačka nos. – Mrtvac iskopan s groblja? – Divne reči, ali ipak ne. Došao sam kao Duh prohujalih Božića. – Ali sad su Svi sveti, a ne Božić. – Ne! – Pljesnuh se po čelu. – Stvarno? – Aha... – Onda sam zakasnio deset meseci! Užasno! Bolje da se vratim pre nego što primete da me nema... i ukore zbog toga! Dečak je stao u kung-fu pozu iz stripa i pripretio mi igračkom u vidu motorne testere. – Nećeš ti nikud, Zeleni Gobline! Ti si uljez! Prijaviću te policiji! Rat. – Baš si prava tužibaba, a? I ja konja za trku imam. Ako ti prijaviš mene, ja ću svom drugu Duhu budućih Božića reći gde živiš. Znaš li šta će ti on uraditi? Govnarčić odmahnu glavom razrogačenih očiju, potresen i uznemiren. – Kad se cela tvoja porodica ušuška u vaše fine krevetiće i zaspi, on će vam se ispod vrata uvući u kuću i pojesti... ti... kuče! – Žuč mi je brzo pumpala otrov u krvotok. – Repić će mu ostaviti tebi pod jastukom, a ti ćeš biti kriv. Tvoji drugovi će vrištati „Ubico kučića!“ kad god te vide.
Doživećeš starost bez prijatelja i umrećeš sam i očajan, na Božić kroz pola veka. Dakle, da sam na tvom mestu, ne bih nikome ni zucnuo o meni. Provukao sam se kroz živicu pre no što je stigao sve to da svari. Dok sam se vraćao na stanicu, vetar je doneo njegove jecaje: – Ali ja čak i nemam kuče... Sakrio sam se iza časopisa Prajvat aj u kafeu rekreativnog centra „Velnes“, gde smo mi dokoni usamljenici ostavljali lep pazar. Skoro da sam očekivao da Ursula besno bane s unučetom i mesnim pozornikom. Privatni čamci za spasavanje došli su berzanskim mešetarima u pomoć. Stari otac Timoti nudi ovaj savet mladim čitaocima, besplatno u okviru cene ovih memoara: život živite tako da, kad voz počne da koči u smiraj vašeg veka, imate topla i suva kola kojima će vas voljena osoba – ili iznajmljeni vozač, nebitno – odvesti kući. Poštovanja vredan autobus stigao je tri viskija kasnije. Poštovanja vredan? Čista šklopocija. Morao sam da trpim brbljive studente sve do Kembridža. Muke s mladićima, sadistički nastrojeni profesori, cimeri iz pakla, reality televizija, psovke – pojma nisam imao zašto su deca tih godina toliko hiperaktivna. Kad sam najzad stigao do stanice Kembridž, potražio sam govornicu kako bih u „Auroru“ javio da ću stići tek sutradan, ali su prva dva telefona bila uništena (u Kembridžu, zamislite!), a tek kad sam stigao do trećeg, video sam da je Denholm napisao samo adresu, ali ne i broj. Pored jedne perionice našao sam hotel za poslovne putnike. Više mu ne pamtim ime, ali sam po recepciji shvatio da je posredi rupa puna mačjih govana, a kao i obično, prvi utisak mi je bio ispravan. Bio sam, međutim, suviše premoren da bih našao šta lepše, a i buđelar mi je bio izgladneo. Soba mi je imala visoke prozore s roletnama koje nisam mogao da spustim jer nisam visok tri i po metra. Maslinaste kuglice u kadi zaista su bile mišji izmet, virbla od tuša ostala mi je u ruci, a vruća voda bila je mlaka. Okadio sam sobu dimom cigare, legao i pokušao da se setim spavaćih soba svih svojih ljubavnica, redom, gledajući kroz prljavi teleskop vremena. Princ Rupert i Momci nisu se probudili. Uhvatila me je čudna ravnodušnost prema pomisli da mi Hoginsi pljačkaju stan na Patniju. Sigurno je to mršav plen spram drugih njihovih pljački, ako je suditi po Pesnici u zube. Nekoliko lepih prvih izdanja, ali ništa naročito vredno. Televizor mi je crkao one noći kad se Džordž Buš II dočepao prestola, a od onda se nisam usudio da kupim nov. Gospođa X uzela je natrag svoje antikvitete i
porodičnu baštinu. Telefonom sam naručio trostruki viski – đavola ću sići u bar s čoporom prodavača koji pričaju o sisama i varijabili. Umesto trostrukog, donet mi je jedva dupli skoč, te sam to i rekao. Špicasti pubertetlija samo je slegao ramenima. Bez izvinjenja, samo gest. Zamolio sam ga da mi spusti roletnu, ali je on samo pogledao i procedio: – Ne mogu da dohvatim! – Ledeno mu odvratih: – To je onda sve – bez napojnice. Pri odlasku je pustio vetar, otrovan. Još sam malo čitao Poluživote, ali sam zaspao baš kad su Rufusa Siksmita našli ubijenog. U lucidnom snu brinuo sam se o dečačiću beskućniku, koji me je preklinjao da se provoza na jednom od onih uređaja po uglovima samoposluga, u koje se ubacuje po 50 penija. Kazao sam: – Dobro, u redu – ali kad se dete popelo, pretvorilo se u Nensi Regan. Kako ću to objasniti njegovoj majci? Probudio sam se po mraku, a usta kao da su mi bila prepuna superlepka. Gibonova odredba o istoriji – jedva nešto više od spiska zločina, ludosti i nesreća čovečanstva – kuckala mi je u glavi iz nedokučivog razloga. Ovozemaljsko vreme Timotija Kevendiša, u deset reči. Ponovo sam se upustio u stare svađe, a potom i u svađe koje se nikad nisu desile. Pušio sam cigaru dok se u visokim prozorima nije ukazala vodnjikava zora. Obrijao sam se. Sitna Severnoirkinja u prizemlju poslužila je pregorele ili ledene dvopeke s kesicama džema boje karmina i neslanim maslacem. Setio sam se dosetke Džejka Balokovskija o Normandiji: Kornvol u kome se ima šta pojesti. Po povratku na stanicu, moji jadi iznova su počeli kad sam pokušao da ostvarim povraćaj novca za prekinuto putovanje od prethodnog dana. Šalterska službenica, čije su mi bubuljice bujale pred očima, bila je neukrotivo tupava kao i koleginica joj na Kings Krosu. Korporacija ih gaji iz istih matičnih ćelija. Krvni pritisak mi se približio rekordu. – Kako to mislite da je jučerašnja karta sada nevažeća? Nisam ja kriv što se prokleti voz pokvario. – Nismo ni mi. Za vozove je nadležan „Sautnet“. Mi smo „Tiketlords“, vidite. – Kome onda da se žalim? – Pa, vlasnik „Sautneta“ je holding iz Diseldorfa, a taj pripada onoj finskoj kompaniji za mobilne telefone, zato najpre pokušajte s nekim iz Helsinkija. Budite srećni što voz nije iskočio iz šina. Danas se to vrlo često dešava.
Ponekad čupavi zeka neverice zamakne za krivinu tako brzo da hrt jezika ostane uzbuđen i ukopan u mestu. Morao sam drčno da pružim korak kako bih uhvatio prvi naredni voz – samo da bih ustanovio da je otkazan! Ali „srećom“, voz pre mog toliko je kasnio da nije još ni bio pošao. Sva su mesta bila zauzeta, pa sam morao da se udenem u deset centimetara prostora. Kad je voz pošao, izgubio sam ravnotežu, ali mi je ljudska tampon-zona predupredila pad. Tako smo i stajali sve vreme, u polupadu. Dijagonalni ljudi. Na periferiji Kembridža danas su samo naučni parkovi. Ursula i ja pravili smo gomilu pod onim starinskim mostom, gde su sada biotehnološko-svemirski kuboidi u kojima se kloniraju ljudi za sumnjive Korejce. Oh, starenje je potpuno nepodnošljivo! Naše nekadašnje ja žudi da ponovo udahne vazduh sveta, ali možemo li se izbaviti iz ovih okamenjenih čaura? Ma možemo đavola. Drveće mekih grana povija se pod ogromnim nebom. Naš voz neplanirano je i neobjašnjeno stao na vetrovitoj pustopoljini, ne sećam se na koliko dugo. Sat mi je bio stao usred prethodne noći. (Nedostaje mi moj „ingersol“, i dan-danas.) Obrisi drugih putnika pretopili su se u napola poznate oblike: jedan agent za nekretnine, iza mene, blebetao je preko mobilnog, a ja bih se bio zakleo da je to moj trener hokeja iz šestog razreda; namrgođena žena dva sedišta dalje, zadubljena u Hemingvejev Pokretni praznik, zar to nije ona gorgona iz Poreske službe što me je onako ribala pre koju godinu? Konačno su skretnice zaškripale, a voz se dovukao do još jedne seoske stanice, na čijoj je izguljenoj tabli pisalo „Ejdlstrop“. Glas s gadnim nazebom saopštio je: – „Sentralo“ sa žaljenjem saopštava da će, usled kvara na kočionom sistemu, ovaj voz kratko zastati na ovoj – kijanje – stanici. Putnici se mole da izađu ovde... i sačekaju drugi voz. – Saputnici su uzdisali, stenjali, psovali, odmahivali glavama. – „Sentralo“ se izvinjava za sve – kijanje – neugodnosti proistekle iz ovoga i uverava da činimo sve kako bismo održali naš uobičajen visok nivo – jako kijanje – usluge. Daj maramicu, Džone. Činjenica: železnički park ove zemlje pravi se u Hamburgu ili negde drugde, te kad nemački inženjeri testiraju vozove namenjene Britaniji, uvoze naše bedne, privatizovane koloseke jer marljivo održavane evropske pruge ne bi dale adekvatne rezultate. Do đavola, pa ko je dobio rat? Trebalo
je da od braće Hogins pobegnem Velikim severnim putem na prokletom trotinetu. Prolaktao sam se kroz prljavi kafe, uzeo pitu s ukusom paste za cipele i šolju čaja s mrvicama plute, stao da prisluškujem dvoje odgajivača šetlandskih ponija. Utučenost nas navodi da žudimo za neproživljenim životima. Zašto si se posvetio knjigama, TK? Dosadno, dosadno, dosadno! Hajde da si ostao na memoarima, nego sva ona prokleta beletristika! Junak kreće na putovanje, neznanac stiže u grad, neko želi nešto, to dobija ili ne dobija, volje se sukobljavaju. – Obožavajte me, jer ja sam metafora. Uz pridržavanje sam stigao do muškog klozeta, punog smrada amonijaka, odakle je neki šaljivdžija ukrao sijalicu. Taman sam raskopčao šlic kad je iz senke izronio neki glas. – Hej, gof’n, imaf upaljat il’ nefto? – Obuzdavajući srčani udar, izvadio sam upaljač. Pod plamenom se ukazao Jamajkanac u holbajnovskom ćilibaru, tek pedalj-dva od mene, s cigarom među debelim usnama. – Fala – šapnu moj crni Vergilije, naginjući glavu kako bi zapalio. – Nema, ovaj, nema na čemu – rekoh. Širok mu se nos trznu. – Pa kud si pošo, čoveče? Opipao sam novčanik – još je bio tu. – U Hal... – Tupava laž otela se kontroli. – Da vratim jedan roman. Bibliotekaru koji tamo živi. Vrlo poznat pesnik. Na univerzitetu. U torbi mi je. Zove se Poluživoti. – Jamajkančeva cigara mirisala je na kompost. Nikad ne mogu da dokučim šta zaista misle. Doduše, nikad nisam nijednog čestito ni upoznao. Nisam rasista, ali verujem da se sastojci u takozvanim kazanima nacija moraju krčkati generacijama. – Gos’n – reče mi Jamajkanac – treba ti... – trgoh se – malo ovoga. – Prihvatih ponudu i povukoh dim iz cigare debele poput govna. Sto mu gromova! – Šta je ovo? Iz grla je pustio zvuk nalik aboridžinskom rogu. – To ne raste u okrugu Marlboro. – Glava mi se uvećala više stotina puta, u stilu Alise, i postala višespratna garaža u kojoj je obitavao hiljadu i jedan kičerozni „sitroen“. – Časti mi, potpuno si u pravu – izustio je Čovek Nekada Poznat Kao Tim Kevendiš. Sledeće što znam jeste da sam ponovo bio u vozu i pitao se ko je obložio moj kupe ciglama zaraslim u mahovinu. – Spremni smo, gospodine Kevendišu – reče mi ćelav glupan s naočarima. Nije bilo nikog drugog, nigde naokolo. Samo čistačica, koja je prolazila kroz prazan voz i skupljala
smeće u vreću. Sišao sam na peron. Hladnoća mi je zarila zube u ogoljen vrat i stala da traži nezaštićene tačke. Ponovo na Kings Krosu? Ne, ovo je bio preledeni Gdanjsk. U panici sam shvatio da mi nema torbe i kišobrana. Popeo sam se i uzeo ih s police za prtljag. Mišići kao da su mi atrofirali tokom sna. Napolju su prošla jedna električna kolica za prtljag, a vozio ih je Modiljani. Do đavola, gde sam? – Došsi Haldrže – odvratio je Modiljani. Arapski? Mozak mi je sročio sledeću ideju: voz „eurostar“ stao je u Ejdlstropu, a ja sam se ukrcao i prespavao sve do Istanbula. Pokvaren mozak. Trebao mi je jasan natpis, na engleskom. DOBRO DOŠLI U HAL. Hvala bogu, putovanje mi je skoro gotovo. Kad sam poslednji put otišao ovako daleko na sever? Nikad, eto kad. Nagutao sam se hladnog vazduha da obuzdam nagli poriv da povratim – tako je, Time, samo ti sve to lepo popij. Uznemiren želudac proizvodi slike uzroka svoje nevolje, te mi je pred očima sevnula Jamajkančeva cigara. Stanica je bila okrečena skroz u crno. Zamakao sam za ugao i video dva osvetljena sata kako vise iznad izlaza, ali gore je imati dva neusklađena sata nego nemati nikakav. Nijedan čuvar na kapiji nije hteo da pogleda moju svemirski skupu kartu, pa sam se osetio prevarenim. Napolju je ovamo vrebao prosjak, onamo žmirkao izlog, a iz pivnice s druge strane ulice na mahove je dopirala muzika. – Imaš sitno? – upitalo je, ne, zahtevalo, ne, optužilo bedno pseto u ćebetu. Nos, obrve i usne njegovog gospodara bili su toliko izbušeni gvožđarskim proizvodima da bi mu jak elektromagnet u samo jednom prolazu raskomadao lice. Šta ti ljudi rade u aerodromskim detektorima metala? – Imaš sitno? – Video sam sebe njegovim očima: kao oronulog dedu, uveče u gradu bez igde ikoga. Pas se pridigao, osetivši ranjivost. Nevidljivi čuvar uhvatio me je za lakat i poveo ka taksi stanici. Taksi se naizgled vrteo po istom krugu omanju večnost. Vrišteći pevač na radiju izvodio je pesmu o tome kako se sve što umre jednog dana vrati. (Sačuvaj bože i sakloni – setite se Majmunske šape!) Vozaču je glava bila izrazito, izrazito prevelika spram pleća, mora da je patio od bolesti čoveka slona, ali kad se okrenuo, razaznao sam mu turban. Žalio se na klijentelu. – Uvek mi kažu: „Kladim se da u tvojim krajevima nije ovako hladno, a?“, a ja uvek kažem: „Prevario si se, druže. Očito nikad nisi bio u Mančesteru u februaru.“
– Znate put do „Aurore“, zar ne? – upitah, a Sik reče: – Pogledajte, već smo stigli. – Uzak prilazni put završavao se impozantnom edvardijanskom rezidencijom neodredive veličine. – Čezneš, Kiti. – Ja nisam Kiti. Pogledao me je, zbunjeno, a onda ponovio: – Šesnaest... kinti. – Oh. Da. – Novčanik mi nije bio u džepu pantalona ni u sakou. Ni u košulji. Niti se ponovo pojavio u džepu pantalona. Užasna istina zviznula me je po glavi. – Do đavola, pljačka! – To me vrlo vređa. Moj taksimetar je baždaren po gradskoj normi. – Ne, ne shvatate, novčanik mi je ukraden. – Oh, sad razumem. – Lepo, razume. – Razumem ja odlično! – Gnev potkontinenta planuo je u tami. – Razmišljaš: „Ovaj obojeni zna na čiju će stranu stati cajkani.“ – Koješta! – usprotivio sam se. – Čujte, imam neke novčiće, sitninu, da, pun džep sitnine... evo... da, hvala bogu! Da, mislim da ću imati... Prebrojao je dukate: – Bakšiš? – Uzmite... – Istresao sam mu sve šrapnele u drugu ruku i izvukao se napolje, pravo u jarak. Iz perspektive žrtve udesa video sam taksi kako odlazi i neugodno se podsetio džeparenja u Griniču. Tada me nije bio zaboleo gubitak sata, pa čak ni modrice ni šok. Zabolelo me je to što sam nekada bio čovek koji se suočio s kvartetom arapskih bandita u Adenu i izašao kao pobednik, ali u očima tih devojčica bio sam... star, naprosto star. A to što sam se ponašao suprotno pravilima za starce – budi nevidljiv, ćuti i plaši se – samo je po sebi bilo dovoljna provokacija. Popeo sam se do zamašnih staklenih vrata. Recepcija je sijala zlatnim sjajem Svetoga grala. Pokucao sam i dočekala me je žena koja kao da je sišla iz scenskog mjuzikla Florens Najtingejl. Učinilo mi se da je neko mahnuo čarobnim štapićem i rekao: „Kevendišu, sve su tvoje muke završene!“ Florens me je pustila unutra. – Dobro došli u „Auroru“, gospodine Kevendišu! – O, hvala vam, hvala. Današnji dan je bio neopisivo težak. Otelotvorenje anđela. – Glavno je da ste sada stigli živi i zdravi. – Čujte, postoji manji finansijski problem koji bih morao odmah da pomenem. Znate, dok sam dolazio...
– Sada treba da brinete samo o tome da se lepo naspavate. Sve je pod kontrolom. Samo potpišite ovde i odvešću vas do sobe. Lepa je, tiha i gleda na baštu. Dopašće vam se. Očiju suznih od zahvalnosti, pošao sam za njom u svoje utočište. Hotel je bio moderan, besprekorno čist, s vrlo diskretnim osvetljenjem u pospanim hodnicima. Prepoznao sam mirise svog detinjstva, ali ih nisam baš mogao tačno odrediti. Uz drveno brdo ka krevetu. Soba mi je bila jednostavna, s čistom i sveže opeglanom posteljinom, s peškirima na prečki. – Treba li vam još nešto, gospodine Kevendišu? – Sve je savršeno, dušo moja. – Onda lepo spavajte. – Znao sam da će tako biti. Na brzinu sam se istuširao, uvukao u pidžamu i oprao zube. Krevet mi je bio čvrst, ali i udoban kao plaža na Tahitiju. Užasni Hoginsi ostali su na drugoj strani, ja sam bio slobodan čovek, a Deni, mili moj Denholm, namirivao mi je račune. Brat u nevolji, pravi brat. U mekim jastucima zapevale su mi sirene. Ujutru će život početi iz početka, iz početka, iz početka. Ali ću ovog puta sve uraditi kako treba. „Ujutru“. Sudbina voli da minira tu kratku reč. Kad sam se probudio, zatekao sam ne baš mladu ženu s paž-frizurom kako mi pretura po stvarima kao da traga za vrednim antikvitetima. – Sto mu gromova, šta ćeš ti u mojoj sobi, kradljiva krmačo bradavičava? – napola sam urliknuo, napola prošištao. Žena je ostavila moj sako bez ikakve griže savesti. – Pošto ste novi, neću vam usta izribati sapunom. Ovog puta. Ali pripazite. Ne dopuštam uvredljive izraze u „Aurori“. Nikome. I nikada nemojte pretiti uprazno, gospodine Kevendišu. Nikada. Pljačkašica grdi svoju žrtvu zbog teških reči! – Bogami ću ti se obraćati kako mi se hoće, do đavola, prokleta smrdljiva lopužo! Da mi ribaš usta sapunom? Čik da pokušaš! Da pozovemo hotelsko obezbeđenje! Da pozovemo policiju! Ti prijavi uvrede, ja ću provalu i krađu! Prišla je krevetu i jako me ošamarila preko gubice. Toliko sam se prenerazio da sam samo pao na jastuk. – Loš početak. Ja sam gospođa Nouks. Nije vam pametno da me ljutite. Je li ovo nekakav sadomazohistički hotel? Je li mi ova ludača provalila u sobu pošto mi je našla ime u hotelskom registru?
– Pušenje se ovde suzbija. Moraću da konfiskujem te cigare. Upaljač je preopasna igračka za vas. A šta je ovo, moliću? – Zazveckala je ključevima. – Ključevi. A na šta vama liče? – Ključevi imaju noge! Daćemo ih gospođi Džad da ih čuva, važi? – Nećemo ih dati nikome, luda aždajo! Udaraš me! Pljačkaš me! Kakav to hotel zapošljava kradljivice kao sobarice, đavo te odneo? Stvorenje je stavilo plen u lopovsku vrećicu. – Drugi vredni predmeti? – Da si sve to vratila! Odmah! Inače ćeš leteti odavde, kunem ti se! – Shvatiću to kao „ne“. Doručak je tačno u osam. Danas su barena jaja i dvopek. Ko kasni, ne dobija ništa. Obukao sam se čim je izašla i potražio telefon. Nije ga bilo. Posle vrlo brzog umivanja – kupatilo mi je bilo prilagođeno hendikepiranim ljudima: puno zaobljenih ivica i držača – požurio sam na recepciju, rešen da isteram pravdu. Međutim, izgubio sam se. Barokna muzika sviruckala je u istovetnim hodnicima s nanizanim stolicama. Gubavi patuljak uhvatio me je za zglavak i pokazao mi teglu maslaca od lešnika. – Ako hoćeš ovo da poneseš kući, reći ću ti zašto ja nikako neću. – Pomešali ste me s nekim. – Otrgoh se stvoru i prođoh kroz trpezarijski deo, gde su gosti sedeli u redovima, a konobarice donosile zdele iz kuhinje. Šta je ovde toliko čudno? Najmlađi gosti imali su preko sedamdeset godina. Najstariji gosti imali su preko trista. Zar se školski raspust već završio? Ukopčao sam. A ti, dragi čitaoče, sigurno još pre nekoliko strana. „Aurora” je bila starački dom. Đavo da nosi onog mog brata! Ovo je njemu smisao za humor?! Gospođa Džad i njen glatki osmeh opsluživali su recepciju. – Dobar dan, gospodine Kevendišu. Osećate se sjajno od jutros? – Da. Ne. Desio se neverovatan nesporazum. – Je li? – Svakako. Sinoć sam se prijavio misleći da je „Aurora” hotel. Moj brat je rezervisao mesto, znate. Ali... oh, on je sklon ovakvim neslanim šalama. Mada uopšte nije smešno. Njegova odvratna psina „uspela“ je samo zato što mi je jedan Jamajkanac dao dim iz sumnjive cigare u Ejdlstropu, a proklete klonirane bliznakinje, koje su mi prodale kartu dovde, užasno su me iscrple. Ali čujte. Imate vi ovde i veći problem: neka sumanuta gadura Nouksova jurca naokolo i glumi sobaricu. Verovatno ju je uhvatio
Alchajmer, ali, jao meni, baš ima tešku ruku. Ukrala mi je ključeve! U gogo baru u Puketu to bi bilo sasvim normalno, ali u staračkom domu u Halu? Da sam inspektor, smesta bih vas zatvorio, znate. Osmeh gospođe Džad pretvorio se u kiselinu za baterije. – Želim natrag svoje ključeve – naterala me je da kažem. – Odmah. – „Aurora” je sada vaša kuća, gospodine Kevendišu. Potpisom ste se povinovali našim uslovima. A ja na vašem mestu više ne bih tako govorila o mojoj sestri. – Povinovao? Potpisom? Sestri? – Akt o staranju koji ste sinoć potpisali. Vaša stanarska dokumenta. – Ne, ne, ne. To je bio hotelski registar! Nije bitno, čitavo pitanje je akademsko. Otići ću posle doručka. U stvari, pre doručka, pošto mirišu splačine! Bože, ala će ovo postati dobra anegdota. Čim zadavim brata. Uzgred, račun ispostavite njemu. Samo, moram insistirati na tome da mi se vrate ključevi. I pozovite mi taksi. – Većina naših gostiju predomisli se prvog jutra. – Nema nikakvog predomišljanja, ali možda nisam bio jasan. Ako mi ne... – Gospodine Kevendišu, zašto prvo ne doručkujete pa... – Ključeve! – Dali ste nam pismenu saglasnost da vaše vredne predmete držimo u službenom sefu. – Onda moram porazgovarati s upravnikom. – To je moja sestra, bolničarka Nouks. – Nouksova? Upravnica? – Bolničarka Nouks. – Onda moram porazgovarati s upravnim odborom ili vlasnikom. – To sam ja. – Čujte. – Guliver i Liliputanci. – Kršite prokleti... Zakon protiv bespravnog utamničenja, ili koji god. – Izlivi besa neće vam pomoći u „Aurori“. – Telefon, molim vas. Hoću da pozovem policiju. – Stanarima nije dozvoljeno da... – Ja nisam stanar, do đavola! A pošto nećete da mi vratite ključeve, do podneva ću doći s jednim vrlo nervoznim policajcem. – Gurnuo sam glavnu kapiju, ali je ona mene gurnula nazad još jače. Nekakva prokleta
bezbednosna brava. Pokušao sam s požarnim izlazom s druge strane trema. Zaključan. Uprkos protestima gospođe Džad, polomio sam rezu malim čekićem, vrata su se otvorila i bio sam na slobodi. Sto mu gromova, hladnoća me je zviznula u lice gvozdenim ašovom! Sad mi je jasno zašto severnjaci gaje brade, modar ten i salo. Pošao sam vijugavim prilaznim putem, kroz rododendrone satrvene glistama, opirući se jakom porivu da potrčim. Nisam trčao još od sredine sedamdesetih. Stigao sam do nekakve kosilice kad je rutavi džin u baštovanskoj odeći izronio iz zemlje poput Zelenog Viteza. Sa sečiva je krvavim rukama uklanjao ostatke ježa. – Nekud ste pošli? – Naravno! U zemlju živih ljudi. – Nastavio sam. Pod nogama mi se lišće pretvorilo u zemlju. Tako je to: drveće jede samo sebe. Izgubio sam orijentaciju i otkrio da put zavija nazad ka trpezarijskom aneksu. Skrenuo sam na pogrešnu stranu. Zombiji „Aurore“ gledali su me kroz stakleni zid. – Pljeskavice su od ljudi! – rugao sam se njihovim praznim pogledima. – Pljeskavice se prave od ljudi! – Delovali su zbunjeno: ja sam, avaj, poslednji od svog plemena. Jedna od izboranijih osoba kucnula je po prozoru i prstom pokazala iza mene. Okrenuo sam se, a divljak me je prebacio preko ramena. Ostajao sam bez daha pri svakom njegovom pokretu. Smrdeo je na đubrivo. – Imam ja važnija posla... – Onda idi pa ih radi! – Uzalud sam pokušavao da ga uhvatim u kragnu, ali mislim da on to nije ni primetio. Stoga sam upotrebio svoje nadmoćne jezičke sposobnosti da okujem zlotvora: – More, sto te paklova progutalo, ništarijo! Ovo je teška telesna povreda! Ovo je protivzakonito utamničenje! Stegao me je nekoliko stepeni jače da me ućutka, a ja sam ga, nažalost, ujeo za uho. Strateška greška. U jednom snažnom trzaju ostao sam bez pantalona – zar će da mi ga nabije? Ono što je uradio bilo je još neprijatnije. Postavio me je na kosilicu, pritisnuo jednom rukom i stao da me šiba bambusovim štapom. Bol me je ožegao preko koščatih nogu, jednom, dvaput, opet, opet, opet, opet! Gospode bože, kakav bol! Vikao sam, onda vrištao, pa jecao da prestane. Šljis! Šljis! Šljis! Bolničarka Nouks najzad je džinu naredila da prestane. Guzovi su mi se pretvorili u dva ogromna uboda ose! Žena mi je prosiktala na uvo: – Napolju nema mesta za vas. Sada živite u „Aurori“. Dopire li vam to do mozga? Ili da zamolim gospodina Vidersa da sve ponovi?
„Reci joj da se nosi do đavola“, upozorio me je moj duh, „inače ćeš se kasnije pokajati.“ „Reci joj ono što hoće da čuje“, urliknuo je moj nervni sistem, „inače ćeš se odmah pokajati.“ Duh je bio srčan, ali je telo bilo slabo. Poslat sam u sobu bez doručka. Isplanirao sam osvetu, sudski proces i mučenje. Pregledao sam ćeliju. Vrata, zaključana spolja, bez ključaonice. Prozor koji se otvara samo petnaest centimetara. Jaki čaršavi od kartonskih vlakana, s plastičnom mušemom ispod. Fotelja s vodootpornim prekrivačem sedala. Linoleum. Tapete koje se peru. Kupatilo: sapun, šampon, bademantil, izlizan peškir, bez prozora. Slika kuće s natpisom: Kuća se pravi rukama, ali se dom pravi srcem. Izgledi za bekstvo: malo morgen. Ipak, verovao sam da ću se na slobodi naći pre podneva. Jedan od nekoliko izlaza mora se otvoriti. Uprava će uvideti svoju grešku, obilato se izvinjavati, otpustiti Gaduru Nouks i moliti me da primim gotovinsko poravnanje. Ili će Denholm saznati da je njegov geg pošao po zlu i narediti da budem pušten. Ili će računovođa shvatiti da moje račune niko ne plaća i izbaciti me napolje. Ili će gospođa Latam prijaviti da sam nestao, što će biti saopšteno i na televiziji, pa će mi policija ući u trag. Oko jedanaest su se vrata otključala. Pripremio sam se da odbijem izvinjenja i kidišem na grkljan. Ušla je žena za koju se videlo da je nekad bila veličanstvena. Sedamdeset godina, osamdeset, osamdeset pet, ko će znati kad toliko ostare? Rahitično kuče u sakou pratilo je korak svoje gospodarice. – Dobro jutro – počela je žena. Ustao sam, ali gostima nisam ponudio da sednu. – Ne bih se složio. – Ja sam Gvendolin Bendinks. – Ja za to nisam kriv. Nimalo zatečena, sela je na fotelju. – Ovo je... – pokazala je na kuče – Gordon Vorlok-Vilijams. Zašto ne sednete? Mi smo predsednici kućnog saveta. – Drago mi je zbog vas, ali pošto ja nisam... – Nameravala sam da se predstavim za doručkom, ali su se jutrošnji nemili događaji odigrali pre no što smo stigli da vas uzmemo u svoje okrilje. – Sve je to bilo pa prošlo, Kevendišu – progunđa Gordon VorlokVilijams. – Niko to više neće pominjati, momak, budite uvereni. – Velšanin,
da, sigurno je Velšanin. Gospođa Bendinks nagnu se napred. – Ali shvatite ovo, gospodine Kevendišu: usijane glave ovamo nisu dobro došle. – Onda me izbacite! Preklinjem vas! – Iz „Aurore“ nema izbacivanja – rekla je licemerna krava – ali ćete, ukoliko vaše ponašanje to bude zahtevalo, biti pod medikamentima radi sopstvene bezbednosti. Zloslutno, zar ne? Let iznad kukavičjeg gnezda gledao sam s izuzetno netalentovanom no imućnom udovicom-pesnikinjom, čija sam sabrana dela pod nazivom Divlji i uvrnuti stihovi redigovao, ali se na kraju ispostavilo da je daleko manje udovica nego što je tvrdila na početku. – Čujte, siguran sam da ste razumna žena. – Oksimoron je prošao nezapaženo. – Stoga mi čitajte s usana. Ne treba da budem ovde. Došao sam u „Auroru“ misleći da je hotel. – Ah, ali mi to razumemo, gospodine Kevendišu! – klimnu glavom Gvendolin Bendinks. – Nije tačno! – Svi su u prvo vreme neraspoloženi, ali ćete se uskoro razveseliti kad shvatite da su vaši voljeni imali na umu samo vašu dobrobit. – Svi moji „voljeni“ su mrtvi ili ludi ili na BBC-ju, osim one šaljivčine od brata! – Uviđaš, zar ne, dragi čitaoče? Obreo sam se u ludnici iz horora B-produkcije. Što sam više drobio i besneo, to sam više dokazivao da mi je upravo tu i mesto. – Ovo je najbolji hotel u kome ćeš ikad odsesti, momak! – Zubi su mu bili boje biskvita. Da je bio konj, ne bi prošao kao poklon. – S pet zvezdica, nego šta. Obroci obezbeđeni, veš opran. Razne mogućnosti za razonodu, od kukičanja do kroketa. Nema zbunjujućih računa, nema dečurlije da ti se penju na glavu. „Aurora” je divota! Samo poštuj pravila i ne idi uz nos bolničarki Nouks. Nije ona okrutna. – „Neograničena moć u rukama ograničenih ljudi uvek dovodi do okrutnosti.“ – Vorlok-Vilijams me je pogledao kao da bulaznim. – Solženjicin. – Mardžori i ja uvek smo bili zadovoljni životom u Betus-e-Kojdu. Ali vidi ovo! Prvih nedelju dana i ja sam se osećao tačno kao ti. Jedva da sam i govorio, a, gospođo Bendinks, teška prznica, a? – Nenadmašna prznica, gospodine Vorlok-Vilijamse! – Ali sad sam kao bubreg u loju! A?
Gospođa Bendinks se osmehnula: jeziv prizor. – Došli smo kako bismo vam pomogli da se preorijentišete. Koliko sam razumela, bavili ste se izdavaštvom. Nažalost – kucnula se po glavi – gospođa Birkin sve je manje sposobna da vodi zapisnike sa sastanaka kućnog saveta. Odlična prilika da se vi uključite među nas! – Ja se još bavim izdavaštvom! Da li vam izgledam kao neko kome je ovde mesto? – Tišina se nije mogla podneti. – Ma napolje! – Razočarani smo. – Zagledala se u travnjak zasut lišćem i prošaran humkicama od kišnih glista. – „Aurora” je sada vaš dom, gospodine Kevendišu. – Glava mije bila pampur, a Gvendolin Bendinks vadičep. – Da, u domu ste za stara lica. Došao je i taj dan. Ovde vam može biti ili grozno ili lepo. Ali ostaćete zauvek. Razmislite o tome, gospodine Kevendišu. – Pokucala je na vrata. Nevidljive sile pustile su moje mučitelje da izađu, ali su meni zalupile vrata ispred nosa. Primetio sam da mi je za sve vreme razgovora šlic bio široko otvoren. Gledaj svoju budućnost, Kevendišu Mlađi. Iako nisi to želeo, pleme staraca uzeće te pod svoje. Tvoja sadašnjica zaostajaće za sadašnjicom sveta. Taj raskorak će ti rastegnuti kožu, oslabiti kostur, istrošiti kosu i uspomene, istanjiti ti kožu tako da ti se grčeviti organi i plave vene napola vide. Izlazićeš samo preko dana, izbegavajući vikende i školske praznike. Napustiće te i jezik, pa će se tvoja plemenska pripadnost očitovati kad god progovoriš. Na pokretnim stepenicama, na putevima, u samoposlugama, živi će te prestizati, bez kraja i konca. Neće te primećivati elegantne žene. Neće te primećivati detektivi u radnjama. Neće te primećivati ni prodavci, sem ako ne prodaju liftove za invalide ili sumnjive polise osiguranja. Samo će bebe, mačke i narkomani biti svesni tvog postojanja. Stoga nemoj straćiti svoje dane. Pre nego što se i pribojavaš, stajaćeš ispred ogledala u staračkom domu, gledati svoje telo i misliti: I-Ti, dve nedelje zaključan u prokletom plakaru. Bespolni automat doneo je ručak na poslužavniku. Ne želim da vređam, ali zaista nisam mogao da odredim da li je ona ili on zapravo on ili ona. Imalo je tanke brčiće, ali i majušne sise. Pomislio sam da to zviznem u glavu i pobegnem u stilu Stiva Mekvina, ali nisam imao nikakvo oružje osim sapuna, koji sam mogao da privežem samo za sopstveni kaiš.
Za ručak – mlaka jagnjeća krmenadla. Krompiri – skrobne bombe. Konzervisana šargarepa bila je odurna jer joj je to u naravi. – Čujte – zamolio sam automat – bar mi donesite malo dižonskog senfa. – Nije pokazalo ni traga razumevanja. – Krupno ili srednje mleven. Nisam probirljiv. – Okrenulo se da ode. – Čekajte! Da li vi... govorite... engleski? – Otišlo je. Ja se zagledao u jelo, a jelo u mene – i jelo je pobedilo. Strategija mi je od samog početka bila pogrešna. Pokušao sam vikom da se izbavim iz te besmislice, ali institucionalizovana lica to ne mogu da urade. Goniči robova jedva čekaju bundžije da im posluže za primer pred drugima. U svoj zatvorskoj književnosti koju sam pročitao, od Arhipelaga Gulag, preko Kolevke zla, do Pesnice u zube, prava se moraju lukavo razmenjivati i gomilati. Zatvorenik će otporom samo podstaći još žešći odnos tamničara prema sebi. Sada je pravi čas za podvalu. Treba da uhvatim opsežne beleške radi eventualnog novčanog poravnanja. Treba da budem učtiv s Crnom Nouksovom. Međutim, dok sam stavljao hladan grašak na plastičnu viljušku, u glavi mi je eksplodirala serija petardi, a stari svet je naglo prestao da postoji.
SONMI~451 I NJEN ORISON Još nerođeni istoričari u budućnosti će ceniti tvoju saradnju, Sonmi~451. Mi arhivisti zahvaljujemo ti u sadašnjosti. Naša zahvalnost možda ne znači mnogo, ali ću se truditi da ispunim bilo kakvu poslednju želju koju bi mogla Imati, ukoliko bude u okvirima uticaja mog ministarstva. Ovaj srebrni jajasti uređaj zove se orison. On snima i sliku tvog lica i tvoje reči. Kad završimo, orison će se pohraniti u Ministarstvo svedočanstava. Zapamti da ovo nije ni Ispitivanje ni suđenje. Bitna je tvoja verzija istine. Nijedna druga verzija istine nikad mi i nije bila bitna. Krenimo. Obično počinjem tako što sagovornike zamolim da se sete svojih najranijih uspomena. Ti deluješ nesigurno. Nemam najranije uspomene, Arhivisto. Svaki dan mog života u Tata Songu bio je jednoličan kao i prženi krompiri koje smo prodavale. Onda te molim da opišeš taj svet. Hermetički zatvorena kupola prečnika oko osamdeset metara: restoran u vlasništvu Korporacije Tata Song. Poslužiteljke za svojih dvanaest radnih godina nikad, baš nikad ne izlaze iz tog prostora. Dekorisan je zvezdama i prugama u crvenoj i žutoj boji, kao i izlazećim suncem. Celzijus mu je prilagođen Spoljašnjosti: topliji zimi, hladniji leti. Naš restoran bio je na minus devetom spratu ispod trga Čongmjo. Umesto prozora, na zidovima je Reklamovizija. U istočnom zidu nalazio se lift: jedini ulaz i izlaz. Severno je bila Nadzornikova kancelarija, zapadno soba njegovih Pomoćnika, južno spavaonica za poslužiteljke. Higijenizatorima za klijentelu pristupalo se severoistočno, jugoistočno, jugozapadno i severozapadno. U središtu se nalazio Čvor. Tu su kupci naručivali obroke; mi smo primale njihove narudžbine, na kasama im skidale svotu s Duša, a onda im na poslužavnicima davale hranu. S Čvora se uzdiže Stub Tata Songa. Tu On izvodi ludorije da bi razonodio kupce.
Ludorije? Razne 3D mađioničarske trikove; jednim prstom bi iz stiropa pio sok od guave; žonglirao zapaljenim hamburgerima; iskijavao mušice. Deca veoma vole Njegovo lepo ponašanje; naravno da Ga Njegove poslužiteljke takođe vole. Nismo imale ni oca ni majku osim Tata Songa, našeg korporativnog Logotipika. Koliko je zaposlenih bilo u restoranu? Približno četrnaest. Standardni Tata Song restoran zapošljava jednog čoveka Nadzornika, dva ili tri Pomoćnika i dvanaest poslužiteljki; obično po tri pripadnice četiri matična tipa. Tokom moje početničke godine imali smo tri Hva-Sun, tri June, tri Ma-Leu-Da i tri Sonmi; taj sastav bio je dovoljan i u časovima najveće potražnje. U restoran je moglo sesti četiri stotine potrošača, ali bi Devetih Noći i Desetih Dana sa Sportskog Stadiona Korpokratije došle toliko velike mase da su mušterije jele i stojećki. Možeš li opisati poslužiteljkin dnevni raspored? U četiri i trideset je žuti signal. U vazdušni tok ulazi stimulin kako bi nas digao iz postelja. Stajemo u red pred higijenizatorom; tu se čistimo parom. Po povratku u spavaonicu oblačimo čiste uniforme; zatim se okupljamo oko Čvora s Nadzornikom i njegovim Pomoćnicima. Na Svom Stubu pojavljuje se Tata Song radi Jutrenja, a mi zajedno recitujemo Šest Katehizama. Potom naš Logotipik drži Svoju Propoved. Minut pre pet zauzimamo svoja mesta oko Čvora. Lift dovodi prve mušterije. Devetnaest sati pozdravljamo goste, unosimo narudžbe, pružamo poslužavnike, prodajemo pića, donosimo začine, brišemo stolove, iznosimo smeće, čistimo higijenizatore za potrošače i molimo svoje uvažene goste da im s Duša naplatimo račun na kasama Čvora. Nemate odmora? „Odmor“ predstavlja krađu vremena, Arhivisto! U nula časova je zabrana kretanja, naravno, pa dotad sve mušterije odu. Do nula trideset čistimo svaki centimetar restorana, potom se okupljamo oko Stuba radi Večernjeg, pa u koloni odlazimo u spavaonicu, gde pijemo svoje vrećice Sapuna. Do nula četrdeset pet soporifiks ostvaruje dejstvo. Za manje od
četiri sata solarne ćelije ponovo požute radi nove radne smene, i tako počinje novi dan. Da li je tačno da fabrikovani zaista sanjaju, kao i mi? Da, Arhivisto, zaista sanjamo. Nekada sam često sanjala Havaje iznad tirkiznih talasa; život u Egzaltaciji; pohvalu od Tata Songa; svoje sestre, potrošače, Nadzornika Rija i Pomoćnike. Imamo i noćne more: ljute kupce, zastoje u hranovodu, izgubljene kragne i sramotno oduzimanje zvezdica. Šta sanjaš ovde u zatvoru? Čudne gradove; poteru preko crno-belih zemalja; predstojeće pogubljenje u Svetioniku; baš pre nego što me je stražar probudio da uvede vas, sanjala sam He-Džu Ima. I kod Tata Songa i u ovoj kocki, snovi su mi jedini nepredvidljiv činilac u isparcelisanim danima i noćima. Niko ih ne raspoređuje niti cenzuriše. Snovi su jedino što sam ikada istinski posedovala. Zar se poslužiteljke nikad ne pitaju o velikom svetu izvan kupole, ili pak verujete daje vaš restoran ceo kosmos? Naša kosmologija nije tako pojednostavljena niti inteligencija tako ograničena. Spoljašnjost smo gledale na Reklamoviziji; Tata Song pokazivao nam je prizore iz Egzaltacije; znale smo i da mušterije i hrana koju im služimo mora odnekud doći. Teško je zamisliti život s toliko... neizvesnosti. Kad ste imali tri-četiri godine, Arhivisto, vaš otac svakodnevno je nestajao u prostranstvu zvanom „Posao“, zar ne? Boravio je na „Poslu“ do zabrane kretanja, ali vi niste razmišljali o dimenzijama, lokaciji i prirodi tog prostranstva jer su vam sve brige bile isključivo vezane za dvorište. Tako i unutrašnji fabrikovani sagledavaju to mesto pod nazivom „Spoljašnjost“. Znači, nikad niste poželele da kročite u lift i samo... izađete da vidite? Zaista ste tipičan čistokrvni, Arhivisto! Nijedan lift ne funkcioniše ako u njemu nema Duše. Tačno. Jeste li imale osećaj vremena? Osećaj budućnosti?
Da: rukovođen Katehizmom Šest. Koji kaže? Jedna godina, jedna zvezdica, dvanaest zvezdica do Egzaltacije! Na Zvezdanoj Propovedi u jutro Nove godine, naše sestre s dvanaest zvezdica klečeći su pravile znak dolara u vazduhu, a onda odlazile kroz Izlaz na putovanje Tata Songovim zlatnim Kovčegom. Na 3D-u smo gledale kako se ukrcavaju za Havaje; kasnije i njihovo prispeće u Egzaltaciju; ubrzo bi se transformisale u užurbane, dobro odevene potrošače. Više nisu imale kragne; pokazivale su nam Duše od topaza u prstima; mahale su nam iz sveta koji je nadilazio naše leksikone. Butici, frizerski saloni, restorani; zelena mora, ružičasta nebesa; poljsko cveće, duge, čipka, konji, kolibe, staze, leptiri. Kako smo se tome divile! I kako su naše sestre izgledale srećno. Podsticale su nas da radimo marljivo; da prilježno zaradimo svoje zvezdice; da otplatimo Investiciju; i pridružimo im se u Egzaltaciji što je pre moguće. „Što je pre moguće“? Zar vas radni vek nije postavljen na dvanaest godina? Ako poslužiteljka prijavi devijaciju neke sestre, nagrađena je jednom zvezdicom s njenog bedža, a Egzaltacija stiže godinu dana ranije. Oduzimanje zvezdica efikasno zastrašuje. Ja sam ga videla samo jednom. Ah, da, čuvena Juna~939. Sećaš li se kako ste se upoznale? Sećam. Prvi utisak mi je bio negativan. Ma-Leu-Da sklone su da zavide početnicama; Hva-Sun se istresaju na nas; June deluju uzdržano i namrgođeno, a Juna~939 nije bila izuzetak. Želela sam da budem u paru s drugom Sonmi, ali je Nadzornik Ri ravnomerno rasporedio svoje matične tipove po kasama Čvora. Juna~939 i ja radile smo jedna do druge; i naše postelje u spavaonici bile su jedna do druge. Mišljenje o njoj promenila sam već do prvog Desetog Dana. Nije bila uzdržana nego oprezna; beličaste oči nisu bile namrgođene nego rečite. Njen unutrašnji karakter imao je boje koje su me privukle; uzvratila mi je želju za prijateljstvom; unapred me je upozoravala na inspekcije Nadzornika Rija; dešifrovala je narudžbine pijanih mušterija. Zahvaljujući namernim i nenamemim lekcijama koje mi je dala, preživela sam svoje vreme kod Tata Songa.
Te „boje“ koje pominješ, jesu li rezultat njenog uspona? Istraživački izveštaj studenta Bum-Suka bio je toliko haotičan da nisam mogla utvrditi kada je eksperiment na Juni~939 započet; ali na osnovu vlastitog iskustva, verujem da uspon samo oslobađa ono što Sapun potiskuje. Uspon ne može utisnuti osobine kojih nikad ranije nije bilo. Uprkos onome u šta čistokrvni silno žele da poveruju, umovi fabrikovanih znatno se razlikuju, čak i ako su im lica i tela ista. „Uprkos onome u šta čistokrvni silno žele da poveruju“? Zašto to kažeš? Porobljavanje pojedinca izaziva grižu savesti, ali porobljavanje klona isto je što i kupovina najnovijeg serijskog forda sa šest točkova. U stvari, svi fabrikovani, čak i oni iz istog matičnog tipa, jedinstveni su kao pahulje. Čistokrvni golim okom ne mogu da razaznaju te razlike, ali one postoje. Kada si primetila devijantnost June~939? „Kada“ je problematično pitanje u svetu bez kalendara i prozora. Prvi spoljašnji znak Juninog uspona bio je njen govor. To je počelo u Mesecu Šest. Prvo je počela više da govori. Katehizam ne propisuje ćutanje u spavaonici ili higijenizatoru, ali bi nas Nadzornik Ri ukorio ako bismo govorile bez razloga. Juna je počela da govori tokom mirnijih perioda na Čvoru, ili tokom čišćenja: o potrošačima, vaspitanju i odeći; o tračevima vezanim za Nadzornika i Pomoćnike. Čak i u higijenizatoru, a i dok smo pile Sapun. Svima nam je to bilo zabavno, u prvi mah, čak i matičnom tipu Ma-Leu-Da. Junin jezik potom je postao složeniji; bilo ju je sve teže razumeti. Na Orijentaciji smo podučene vokabularu neophodnom za posao, ali amnezidi u Sapunu brišu sve naknadno naučene reči. Junin govor bio je pun praznina koje mi ostale poslužiteljke nismo mogle registrovati. Kao da je bila čistokrvna. Kakve su se druge devijacije ukazale? Juna~939 imitirala je mušterije. Kad bismo prale higijenizatore za goste, Juna se pravila da je nevaspitani čistokrvni. Zevala je, žvakala, kijala, podrigivala i ponašala se pijano. Pevušila je Tata Songov Psalam s
komičnim varijacijama. Sviđalo joj se što me zasmejava. Smeh je anarhično svetogrđe. Tirani ga se s pravom plaše. Kada je Juna~939 javno prekršila Katehizam? U Mesecu Osam Juna je prekršila Katehizam Pet. Njime se zabranjuje poslužiteljki da se bez povoda obrati potrošaču. Jedna majka i njen mali sin naručili su knedlice od morske trave, ali je na hranovodu bila velika gužva, pa ih je Juna zamolila da sačekaju. Dečak, kome je bilo dosadno, upitao je zašto neke poslužiteljke izgledaju potpuno isto. Majka mu je objasnila da su odgajene u istom materičnom rezervoaru, kao rotkvice u njegovom kabinetu za biologiju. Dečak je potom upitao u kom je materičnom rezervoaru on odgajen. Dve slamke, odvratila je majka uz blago crvenilo, ili tri? Dečak je bio uporan: ko se brine za bebe fabrikovanih dok one ovde rade? Fabrikovane nemaju bebe, odvratila je majka, jer ih ne žele. Dečak je promislio o tome, a onda upitao da li je tetka E-Suk takođe fabrikovana. Majka je kazala da fabrikovani ne brinu o dolarima, testovima, osiguranju, napredovanju ka višem sloju ili padanju ka nižem sloju, bolestima ili kvotama rađanja. Mahnula je rukom ka Juni i meni; ovi srećni klonovi, rekla je, rade svega dvanaest godina pre no što se penzionišu na Havajima. Zato se poslužiteljke uvek osmehuju. Juna je rekla: – Gluposti, gospođo. To je rekla potrošaču?! Šta je žena uradila? Zapanjila se jednako kao i vi, Arhivisto. Preneražena, upitala je da li se Juna obraća njoj. – Da, vama. – Juna se nije zaustavila. – Da vidim vas kako radite na ovom Čvoru devetnaest sati dnevno, deset dana nedeljno, dvanaest godina života; da vi služite grube mušterije; da se vi pokoravate Nadzorniku, Pomoćnicima i Logotipiku; da vi poštujete naše Katehizme; uradite sve to, pa mi onda recite da su fabrikovani najsrećniji sloj u Državi. Smešimo se jer smo genetski programirani za to. Zovete nas „srećnima“? Iz ovih stopa bih oduzela sebi život, ali su svi noževi u ovom zatvoru plastični. Gospođo. Dečak se razrogačenih očiju zapiljio u Junu~939, a onda zaplakao. Majka je uhvatila sina za ruku i odjurila ka izlazu. *
Zašto majka nije prijavila devijaciju June~939, ni tada ni kasnije? Možda je bila otupela od šoka; možda je bila prikrivena Abolicionistkinja; možda i jeste podnela prijavu, ali ju je Jednoglasje zataškalo kako bi zaštitilo svoj eksperiment. To nikad neću tačno znati. Niko drugi nije prisustvovao tom izgredu? Ma-Leu-Da~801 bila je treća sestra zapadno. „Mrzela“ je Junu~939 zato što se sprijateljila s početnicom i zato što je to bila Ma-Leu-Da puna mržnje. Nije prijavila Junin izliv, ali sam opazila lukavštinu na njenom licu. Molila sam Junu da bude opreznija, ali je moja prijateljica bila ravnodušna. Po mom iskustvu, poslužiteljkama je teško da sroče rečenicu dužu od pet reči. Kako je Juna razvila svoje jezičke sposobnosti u tom hermetičnom svetu? Uspon upija jezik kao što suva zemlja upija vodu. Reči za koje čak niste ni svesni da ih znate izleću vam kroz usta. Ne zaboravite, Arhivisto, da Juna nije bila obična poslužiteljka, kao i da nijedan restoran nije zaista hermetičan. Svaki zatvor ima čuvare, a čuvari su kanali. I ja sam tokom svog uspona prikupila nove reči, gramatiku i idiome od našeg Nadzornika i njegovih Pomoćnika, od Tata Songa, s Reklamovizije, od mušterija i njihovih sonija. Jedno opštije pitanje. Da li si bila srećna u to vreme? Da li je sreća odsustvo lišenosti? Ako jeste, poslužiteljke su, kao što čistokrvni vole da veruju, najsrećniji sloj u korpokratiji. Ali ako je sreća pobeda nad nedaćom, ili osećaj da vas drugi vrednuju i ispunjavaju, onda smo od svih robova Nea So Koprosa mi svakako najočajniji. * U Nea So Koprosu nema robova! Sama ta reč je zabranjena! Arhivisto: je li vaša mladost autentična ili uzimate Rosu? Zašto vam je dodeljen moj slučaj „bez presedana“? Nije mi namera da vas uvredim. Ne vređaš me. Moje prisustvo je kompromis. Jednoglasje izričito tvrdi da jeretikinja može državnim arhivima da ponudi jedino neprijateljsku propagandu. Genomisti su ubedili Džuče 5 da se pozove na Pravilo 54.ili uprkos željama Jednoglasja, ali nisu računali da će viši
arhivisti pratiti suđenje i oceniti tvoj slučaj kao suviše opasan po njihovu reputaciju. Ja sam arhivista tek osmog nivoa u našem neuticajnom Ministarstvu, ali kad sam podneo zahtev da budem raspoređen na tvoj slučaj, odobrenje je dato pre no što sam stigao da se predomislim. Eto. Tvoj„ispovednik" se ispovedio. Dakle, rizikujete čitavu svoju karijeru radi mog Svedočanstva? ...To je manje-više suština, da. Naučila sam da od svojih ispitivača očekujem samo dvoličnost, ali vaša iskrenost je prijatna promena. Dvoličan arhivista ne bi nikome bio od koristi! Možeš li mi reći nešto više o Nadzorniku Riju? Igrao je veliku ulogu u tvom životu kod Tata Songa i svedočio je protiv tebe na suđenju. Kakav je to bio čovek? Nadzornik Ri bio je korporativni čovek, do srži. Glavni cilj u životu bio mu je da stigne do direktorskog sloja u Tata Song Korporaciji. Jalova nada. Odavno je prošao godine života u kojima se Nadzornici unapređuju do slojeva sa stvarnom moći. Ri se držao uverenja da će marljivim radom i besprekornim dosijeom postići ono za čime je žudeo. Noćnu zabranu kretanja često je provodio u kancelariji; bio je pun poštovanja prema svim mušterijama; ulizica prema nadređenima; okrutan prema fabrikovanima; i ljubazan prema brojnima koji su mu nabijali rogove, jer je od njih očekivao da ga izvuku iz zapećka pri svom napredovanju kroz slojeve. Rekla si „koji su mu nabijali rogove"! Nadzornik Ri mora se posmatrati u kontekstu svoje žene. Gospođa Ri koristila je svoga muža kao pumpu za dolare. Svoju kvotu muške dece prodala je godinama ranije, vispreno investirala novac i trošila muževljevu platu na Rosu i dizajn lica, tako da je i posle sedamdesete izgledala kao da joj je trideset. Gospođa Ri dolazila je u restoran da bi odmerila najnovije muške Pomoćnike. Sigurno je imala izvesnog uticaja u hijerarhiji Tata Songa; Juna~939 rekla mi je da Pomoćnici koji joj udovoljavaju mogu očekivati premeštaj u bolje restorane. One druge nesrećne mladiće očekivala je najgora Mandžurija. Kako to da takav svoj uticaj nikad nije upotrebila u muževljevu korist?
Nisu mi poznati unutrašnji mehanizmi njihovog braka, Arhivisto, i o njima ne mogu da spekulišem. To ćete pitanje morati postaviti gospođi Ri. Ali zašto je Nadzornik Ri tolerisao to... neprestano ponižavanje? Prvo: njegova žena odisala je glamurom na korporativnim funkcijama i time nadomeštala njegovu manjkavost. Drugo: nijedan Službenik nikad se nije razveo. Treće: zato što je morao. Šta misliš, da li je Juna~939 ugrožavala besprekoran dosije Nadzornika Rija? Sigurno jeste. Poslužiteljka koja se ponaša kao čistokrvna znači nevolju; nevolja privlači sramotu; sramota se proteže do samog vrha. Stoga je Nadzornik Ri, kad je primetio devijacije June~939, preskočio oduzimanje zvezdica i pozvao korporativnog lekara da je preorijentiše. Bila je to taktička greška, karakteristična za neubedljivu karijeru Nadzornika Rija. Juna~939 prošla je pregled sa savršenim ocenama, a lekar je saopštio da ona funkcioniše u skladu sa svojim genomom. Prepisao je dodatnih pet miligrama amnezida u Sapunu; ništa drugo. Nadzornik Ri više nije mogao dopunski da disciplinuje Junu, jer bi time izazvao kritike višeg korporativnog lekara. Kada te je Juna~939 učinila saučesnicom u svojim zločinima? Juna je pokušala da objasni značenje novootkrivene reči: tajna. Ideja da se zna nešto što niko drugi ne zna, čak ni Tata Song, bila je nezamisliva. Zato je Juna, jedne noći posle smene, dok smo sedele i čistile se parom, obećala da će mi pokazati tajnu. Kad sam se probudila, to nije bilo zbog žutih svetala nego zbog June, koja me je drmala pod slabom svetlošću noćne lampe. Naše sestre ležale su u posteljama nepokretne, osim što su se ovlaš grčile. – Pođi za mnom – naredila je Juna poput Nadzornika. – Zabrana je kretanja – rekla sam joj. – Bojim se. – Ne boj se. Pođi za mnom. – Kuda ćemo? – Da vidimo tajnu. – Povela me je iz spavaonice u kupolu. Užasna tišina me je uplašila. Crveno i žuto pretvorilo se u sivo i smeđe. Stub Tata Songa postao je običan kamen. Slaba svetlost probijala se oko vrata
Nadzornika Rija. Juna ih je otvorila; tada sam naučila da strah od otkrivanja vreba unutar svake tajne. Naš Nadzornik ležao je skljokan s glavom na stolu. Pljuvačka mu je zalepila bradu za soni; kapci su mu se brzo pomerali, a i hrkutao je iz grla. Svake Desete Noći, rekla mi je Juna, naš Časni Nadzornik ostaje u restoranu tokom zabrane kretanja. Svojim Pomoćnicima kaže da mora završiti kancelarijske poslove, ali zapravo pije Sapun i spava do žutog signala. – Sapun na čistokrvne deluje kao droga. – Udarila ga je u stomak što je jače mogla; nasmejala se mojoj zapanjenosti. – Možeš da mu radiš šta hoćeš, nikad se ne budi. Toliko već dugo živi s nama fabrikovanima da je praktično postao kao mi. Juna je otvorila sto Nadzornika Rija, izvadila mali srebrni ključ i povela me na drugu stranu kupole, do zida između ulaza i severoistočnog higijenizatora. – Šta vidiš? – upitala je Juna. Rekoh da ne vidim ništa. – Pogledaj ponovo, pogledaj bolje. – Tada sam opazila tanku liniju i tačkicu. Dotakla sam tačkicu; bila je to rupa. Juna mi je dala ključ. Gurnula sam ga. Linija se pretvorila u pravougaonik, a onda su se otvorila vrata. U mračnoj sobi s one strane ništa se nije moglo razaznati. Juna me je uhvatila za ruku. Oklevala sam. Ako se za šetkanje po restoranu tokom zabrane kretanja i ne oduzimaju zvezdice, to sigurno ne važi za ulazak u nepoznate prostorije. Ali Juna nije htela da me pusti. Vrata su se za mnom zatvorila. Tama je mirisala na prašinu, trulež i star deterdžent. Juna je šapnula: – Sada si, Sonmi, unutar tajne. – Oštrica svetlosti zasekla je tamu; videla sam usku ostavu pretrpanu starim stvarima: naslaganim stolicama; plastičnim biljkama; kaputima, šeširima, lepezama; pregorelim suncem; mnogim kišobranima. Junino lice; moje oči. Svetlost je bolela. – Da li je svetlost živa? – upitala sam. – Svetlost jeste život – odgovorila je Juna. Pod jednim stolom bila je našla svetiljku, pa ju je sakrila u našem delu Čvora i kasnije je donela u tajnu sobu. To me je šokiralo više od svega. Zašto? Katehizam Tri uči da bi poslužiteljka, kad bi posedovala išta, čak i misli, izgubila ljubav koju nam Tata Song iskazuje kroz Svoju Investiciju. Upitala sam se da li Juna poštuje više ijedan Katehizam. Pokazala mi je metalnu kutiju s rasparenim minđušama, narukvicama i ogrlicama. Kroz
pletenice je provukla smaragdnu dijademu, a meni oko vrata okačila perle boje borovnice. Upitala sam je kako je našla tajnu sobu. – Radoznalost – rekla je. Nisam znala tu reč. – Da li je radoznalost svetiljka ili ključ? Juna reče da je radoznalost oboje. Onda mi je pokazala najlepše od svih blaga. – Ova knjiga – rekla je s divljenjem – prikazuje Spoljašnjost onakvom kakva jeste. Je li Juna mogla i da čita kao čistokrvna, kad je već tako govorila? I ja sam je to upitala; žalosno je porekla. Ali smo gledale slike. Na jednoj je bila prikazana soba osvetljena svećama, u kojoj su čistokrvni bili odeveni u savršena odela i svetlucave haljine. Bila sam opčinjena. Zašto se slike ne pokreću kao slike na sonijima naših potrošača? Juna je zaključila da je knjiga pokvarena; a to je i razlog zašto je se vlasnik odrekao. U knjizi je bilo mnogo slika: prljava poslužiteljka koja služi tri ružne sestre; bela veštica koja je zasipa zvezdama i pretvara u damu poput gospođe Ri; lepi čistokrvni koji mačem probija put kroz trnovitu šumu; sedam umanjenih fabrikovanih s neobičnim kuhinjskim priborom iza devojke u beloj suknji; kuća od slatkiša; morski konj koji češlja sireninu kosu; zamci, ogledala, zmajevi. Naravno, tada nismo prepoznavale skoro nijednu od tih stvari. Većinom reči iz ovog razgovora nisam vladala u vreme dok sam bila poslužiteljka. Toliko mnogo začudnosti u vreme zabrane kretanja ošamutilo mi je glavu. Juna je usmerila svetiljku na roleks i rekla da se moramo vratiti u spavaonicu pre žutog signala. Sledeći put, obećala je, pokazaće mi i druge stvari. Ponovo ste tamo otišle? Naravno. Deset Desetih Noći, ili petnaest, Juna me je budila i vodila u svoju tajnu. Svaki put sam se zaklinjala da će mi to biti i poslednji. Svaki put sam se divila novom blagu. Do zime je moja prijateljica prestala da pokazuje svoju pravu živost, osim pri tim tajnim odlascima u riznicu. Razmišljajući o Knjizi o Spoljašnjosti, iskazala je sumnje koje su uzdrmale moju veru u svaki aspekt onoga što sam smatrala istinom. * Kakav su oblik imale te sumnje?
Sumnje u stubove sveta fabrikovanih. Kako Tata Song može stajati na stubu u Tata Songu na trgu Čongmjo, a u isto se vreme šetati po plažama Egzaltacije? Zašto fabrikovani pri rođenju imaju dug, a čistokrvni ne? Ko je odlučio da otplaćivanje Investicije Tata Songa traje dvanaest godina? Zašto ne jedanaest? Šest? Jednu? Kako si reagovala? Molila sam Junu da prestane da izgovara protivzakonita svetogrđa. Plašila sam se da će je preorijentisati. Plašila sam se da ću izgubiti zvezdicu ako je ne izdam. Znate, njene sumnje optuživale su Tata Songa za užasne laži. Juna je priznala da je upravo to i uradila one noći, pre nego što mi je pokazala svoju tajnu. Stala je ispred Njegovog Stuba i rekla: Lažove. Tek da vidi šta će se desiti. – Ništa se nije desilo – rekla je Juna – baš ništa. Zato sam se upitala: da li je naš Logotipik uopšte tamo? Recitovala sam Katehizme zdušnije nego ikad; molila se Tata Songu da izleči moju prijateljicu; preklinjala Junu da glumi kako je normalna. Sve uzalud: sa svakim danom sve se više ponašala kao čistokrvna. Uskoro će čak i Nadzornik Ri morati nešto da preduzme. Juna je gledala Reklamoviziju dok je rasklanjala i brisala stolove. Naše fabrikovane sestre su je izbegavale. Juni~939 je bilo svejedno. Jedne noći u tajnoj sobi poverila mi je kako želi da ode iz restorana; i da ja pođem s njom. Čistokrvni nas teraju da radimo zatvorene pod zemljom, rekla je Juna, kako bi oni sebično mogli da uživaju u svojim lepim mestima na površini. Ja nikad ne bih mogla da budem tako opako devijantna, rekoh joj. Odrecitovala sam Katehizam Šest. Juna~939 se razbesnela. Rekla mi je da sam ista budala i krava kao i moje sestre. Ali bekstvo dve Unutrašnje poslužiteljke iz njihove korporacije, bez pomoći, pa to je... čista ludost. Jednoglasje bi vas uhvatilo za pet minuta. Kako je Juna~939 to mogla znati? Knjiga o Spoljašnjosti obećala joj je divan svet, prostran i prepun skrovitih mesta. Došla je zima moje prvozvezdane godine. Potrošači su pored ulaza otresali sneg sa svojih najki, a mi smo morale redovno da brišemo pod. Juna je zapala u tromu malaksalost. Uspon izaziva veoma oštru žudnju, koja na kraju zaposedne um.
Da li je išta podstaldo devijantnost June~939 ili se ona... pojavila iz vedra neba? Devijacije su bile neizbežne i samo im je trebao okidač. Tokom Novogodišnjeg Seksteta, kada smo svakog dana imali praznične gužve, Nadzornik Ri je došao do Čvora i ukorio Junu zbog nedovoljno živahnih pozdrava. Naredio joj je da pedeset puta odrecituje Dobrodošlicu Tata Songa: „Zdravo! Ja sam Juna! Pogledajte naš jelovnik i naručite! Slasni, magični Tata Song!“ Nadzornik Ri pustio ju je da to izgovori četrdeset pet puta, a onda joj rekao da počne iz početka. – Pošto nema Dušu, odgajeni klon nema opravdanja za defekte u ponašanju. Ako ponovo prekršiš Katehizam Četiri, bićeš preorijentisana u đubrivo! Bojala sam se da će Juna počiniti zločin kažnjiv oduzimanjem zvezdice, ali je odrecitovala pozdrav pedeset puta, na zadovoljstvo Nadzornika Rija; samo sam ja bila svesna koliko ju je to truda stajalo. Nadzornik se vratio u kancelariju, srećan zbog autoritativnog utiska koji je ostavio na mušterije u redu. – Bolje i klon bez Duše – hladno je rekla Juna njemu iza leđa – nego žohar s Dušom. Molila sam se Tata Songu da to niko nije čuo; nisam znala kome bih se drugom molila. Ali zašto bi On pomogao mojoj nezahvalnoj sestri? Potom sam videla Ma-Leu-Da~108 kako šapuće nešto Pomoćniku Čou. Pomoćnik je odveo Ma-Leu-Da~108 u kancelariju Nadzornika Rija. Predstojali su neki veoma loši događaji. * Da li si Juni~939 saopštila svoje strahove? Moja sestra uspela se toliko visoko da se spram Nadzornika Rija više nije osećala kao pripadnica nižeg sloja. Te noći, posle Poslednjeg Katehizma, Nadzornik je neraspoloženo obilazio Čvor. Jedna od nas obeščastila je svoju uniformu, saopštio je. Ima li ta fabrikovana hrabrosti da prizna svoj zločin? Nadzornik Ri stao je ispred June. – Ali vi ste sigurno žohar – izustila je Juna. – Razmislite. To je razlog što jedete Sapun: žohari jedu sve. To je razlog što se gadite vašim
Pomoćnicima i vašoj ženi: žohari su gadni. To je razlog i što trčkarate i što vam se koža sija: žohari trčkaraju i svetlucavi su. Nismo mogle da verujemo svojim ušima. Nadzornik Ri je otvorio svoju tašnu za dokumenta. – Shvatam. – Izvadio je Knjigu o Spoljašnjosti i počeo da čepa slike, jednu po jednu. – Pogledaj kakvu štetu – cep – žohar može da napravi – cep – tvojim tajnama – cep – tvome blagu – cep – tvojoj budućnosti. Juna~939 je zgrabila knjigu; Nadzornik Ri bio je krupan čovek. Čvrsto je uhvatio glavu moje prijateljice pod ruku i nekoliko puta udario njome o Stub, te je omlitavila i izgubila svest. Ri ju je šutirao dok nije pomodreo od napora. Juna je na kraju ostala izubijana, krvava i neprepoznatljiva. – Pogledajte je – zarežao je na nas uplašene fabrikovane. – Ovo se dešava klonovima koji razmišljaju van svog sloja. Ovaj devijantni primerak biće poslat na preorijentisanje, odmah sutra ujutru. – Nadzornik Ri se sagnuo, stao joj najkom na lice i strgnuo joj kragnu. Trakasti kod joj je ostao usađen u dušnik. Rijevi prsti bili su mokri od opne i krvi. Nadzornik je utisnuo jednu umrljanu zvezdu u kragnu Ma-Leu-Da, bez reči. Onda je nogom izgazio devet godina rada June~939. Ma-Leu-Da nije delovala srećna zbog nagrade. Uopšte to nije bila radosna Zvezdana Ceremonija. Pomoćnik Čo naredio je dvema Hva-Sun da odvuku moju nesvesnu prijateljicu u spavaonicu. Ja sam dobila zaduženje da obrišem pod. Smeju li Nadzornici nekažnjeno da oštećuju korporativnu imovinu na takav način? Nadzornici postupaju prema fabrikovanima onako kako nađu za shodno, bar teorijski. U praksi, osakaćivanje poslužiteljke oslabilo je Rijev položaj u hijerarhiji. Juna~939 onesposobljena je za vreme najvećih godišnjih gužvi. Lekari nisu bili na raspolaganju. Transport na Preorijentaciju nije se mogao organizovati za vreme Novogodišnjeg Seksteta. Držana je u nesvesti na svom krevetu, gde je kap po kap primala Sapun. Ali devijantnost June~939 na Novu godinu otišla je znatno dalje od toga. Možeš li opisati taj događaj sa svog stanovišta? Brisala sam stolove na uzdignutom rubu svoje četvrtine; sve sam jasno videla. Pomoćnik Čo posluživao je na Čvoru umesto naše oštećene sestre.
Na istoku se odvijala dečja zabava. Baloni, papirne trake i kape ispunjavali su prostor blizu lifta. Kupola je odjekivala od pop-pesama i žamora nekoliko stotina mušterija. Tata Song bacao je 3D eklere preko dečjih glava; ekleri su im prolazili kroz ruke i vraćali se na palacav jezik našeg Logotipika. Mislila sam na Junu; plašila sam se da sam je izdala. Tada se spavaonica otvorila i iz nje je izašla ugruvana i natečena Juna~939. Odšepala je do zabave na istoku. Znala sam šta radi. Uprkos njenom veoma lošem stanju, malo je koji potrošač digao pogled sa svog obroka, sonija ili Reklamovizije; oni koji su to ipak uradili samo su pokazali prstom, a nisu digli nikakvu uzbunu. Kad je Juna uzela u naručje jednog predškolskog dečaka u mornarskom odelu, prisutni su pomislih da je ona samo još jedna fabrikovana služavka koja je pala u nemilost svoje gospodarice. * Mediji su javili da je Juna dete otela da bi joj bilo živi štit. Mediji su javili ono što im je Jednoglasje reklo da jave. Knjiga o Spoljašnjosti bila je zbirka bajki, a ne teroristički priručnik. Vidite, Arhivisto, Juna je zaista verovala da lift vodi u magičnu zemlju sa tih ilustracija. Pošto se dokopa površine, nameravala je da nestane na skrivenim proplancima i baršunastim brdima. Dete je otela samo zato što lift ne bi radio za fabrikovanu bez Duše. Vratila bi ga u lift; ne bi tražila otkup, niti bi ga koristila kao živi štit, niti bi ga živog oglodala do kostiju. Nije s tobom pričala o svom pokušaju bekstva? Juna je sa mnom prestala da priča o svemu. Bez ikakvog saučesnika, unela je uplašenog dečaka u lift. Mene nije videla. Dečakova je majka, međutim, videla Junu, baš kad su se vrata zatvorila; vriskom je nadjačala buku u restoranu. Zavladala je opšta histerija; ispušteni poslužavnici, prosuti šejkovi, uspaničeni čistokrvni; jedan redar van dužnosti izvadio je kolt; zašao je u gužvu i vikao ljudima da se smire. Nadzornik Ri izašao je na vrata svoje kancelarije, okliznuo se na proliveno piće i nestao pod masom uspaničenih potrošača. Za sve to vreme, Tata Song je na Svom Stubu jahao na talasima od rezanaca. Pomoćnik Čo povikao je u svoj ručni soni.
Glasine su se množile eksponencijalno; jedna Juna je otela dečaka; ne, bebu; ne, čistokrvni je oteo Junu; redar je pucao u dečaka; ne, fabrikovana je pucala u redara; jedna Juna udarila je Nadzornika, evo pogledajte, nos mu krvari. – Lift! – neko je povikao. – Stiže! Ludnicu je obuzela ledena tišina. Redar je povikom zatražio mesta, čučnuo, naciljao u vrata. Mušterije su se sklonile. Vrata lifta su se otvorila. Dečak se sklupčao u jednom uglu, uzdrhtao; mornarsko odelo više nije bilo belo, ali nije delovalo da je povređen. Telo June~939 već je bilo pucnjima samleveno u kašu. I ja sam video tu sliku, Sonmi. Kad sam te večeri došao kući iz Ministarstva, moji sustanari nisu mogli da se odvoje od sonija. Skoro ceo Nea So Kopros je gledao. Priča se ponavljala nebrojeno puta, uz snimke s nikona na trgu čongmjo, gde se vidi kako redar eliminiše devijantnu Junu. Nismo mogli da poverujemo. Bili smo sigurni da je neka teroristkinja Unije dizajnirala lice kako bi ličila na poslužiteljku. Kad je Jednoglasje potvrdilo da je Juna~939 autentična fabrikovana... Osetili ste da svet više nikad neće biti isti. Zakleli ste se da više nikad nećete verovati fabrikovanima. Znali ste da Abolicionizam širi jednako podmuklu i opasnu dogmu kao i Unija. ...Da, osetio sam sve to, pa i štošta gore. Šta se posle desilo u tvojoj kupoli? Druge dve June odvedene su u spavaonicu da ih pobesneli potrošači ne bi raskomadali. Restoran je evakuisan četvrt po četvrt, u miru i redu. Jednoglasje je došlo da sasluša očevice. Mi smo očistile kupolu i, prvi put u životu, pojele Sapun bez Večernjeg. Posle žutog signala, izvele smo jutarnje rituale. Bez June~939 bilo je tiho; nijedna od nas nije izustila ni reč. Tata Song je na Jutrenju održao Svoju Propoved protiv Unije. Zapanjio sam se kad sam saznao da Logotipik svojim fabrikovanima govori o postojanju Unije. Onda shvatate koliki je bio nivo panike. Njegova Propoved možda je bila namenjena Medijima. Glava Tata Songa ispunila je pola kupole; stajale
smo unutar njegovog uma. Lice mu je bilo puno tuge i besa. Hva-Sun su drhtale; čak su i Pomoćnici izgledali puni strahopoštovanja. Nadzornik Ri bio je bled, kao da mu nije dobro. * Možeš li za arhivu prepričati šta je Tata Song rekao? Rekao je da je Nova godina inače radostan dan, kada dvanaestozvezdane završavaju s otplaćivanjem Njegove Investicije i slobodne su da odu u Egzaltaciju. Te godine, međutim, donosio je užasne vesti. U svetu postoji gas pod imenom zlo, rekao je Tata Song. Kada čistokrvni udahnu taj gas, promene se. Postanu teroristi. Teroristi mrze sve što je dobro: Jednoglasje, Tata Songa, marljive fabrikovane, čak i Voljenog Predsednika Nea So Koprosa i njegov Džuče. Teroristi imaju korporaciju pod imenom Unija. Unija želi da postane najmoćnija korporacija u Plutokratiji tako što će pretvoriti potrošače u teroriste i ubiti potrošače koji joj se suprotstave. U Tata Songu na trgu Čongmjo, naš Logotipik je pripovedao kako su teroristi Unije pustili zlo i kako ga je Juna~939 udahnula. Glas mu je bio pun očaja; oči su mu bile mutne od žalosti. Da li je Juna~939 prijavila teroriste svom Nadzorniku ili nekom Pomoćniku? Ne, Juna~939 nije to uradila: udahnula je gas zla; i juče je ta poslužiteljka postala tako zločinački devijantna da bi, da nije bilo veštog redara Jednoglasja koji je slučajno prolazio trgom Čongmjo, nedužni sin jednog potrošača sada bio mrtav. Dete je preživelo, ali je poverenje čistokrvnih u fabrikovane umrlo; a s njim, i poverenje potrošača u restorane Tata Songa. U teškoj godini pred nama, zaključio je Tata Song, moramo raditi složno i marljivo kako bismo povratili to poverenje. Ako ikad ijedan čistokrvni pred nama izgovori naziv „Unija“, to neodložno moramo prijaviti Nadzorniku, bez obzira na to koliko su nam dugi redovi. To je bio novi Katehizam, jači od svih drugih. Ako mu se povinujemo, Tata Song će nas voleti. Ako se ne povinujemo, nikad nećemo otići u Egzaltaciju: zauvek ćemo ostati početnice i nikad nećemo dobiti više nijednu zvezdicu. Jesmo li to razumele? Svuda oko Čvora promrmljalo se: – Da, Tata Song.
– Ne čujem vas! – podstakao nas je naš Logotipik. – Da, Tata Song! – povikale su sve fabrikovane. – DA, TATA SONG! Zar Juna~939 nije bila pripadnica Unije, kako je ustanovio Korpokratijski Džuče? Kako ju je i kada Unija mogla regrutovati? Zašto bi pripadnik Unije rizikovao da bude otkriven? Od kakve je koristi genomirana poslužiteljka terorističkoj grupi? Dakle, posle Propovedi... Nova godina je proticala u poslu, kao i obično? U poslu, ali ne kao i obično. Dve dvanaestozvezdane, Hva-Sun i drugu Sonmi, napolje je otpratio Nadzornik Ri. Vratio se s dve početnice iz novog matičnog tipa, Kjelim~889 i Kjelim~689, kao i s novom Junom. Mi ostale primile smo svoje godišnje zvezdice, koje nam je u kragne stavio Pomoćnik An. Kad se prvi lift otvorio, iz njega je pokuljala bujica Medija, koji su bleskali nikonima i opseli kancelariju Nadzornika Rija. On je celu zabranu kretanja proveo na ispitivanju u vrhu Tata Songa. Ubedio ih je da odu tek kad je stavio identifikaciju ~939 na kragnu druge June i pustio ih da je soniraju. Nekoliko svirepih potrošača nikonirali su jedni druge kako se prave mrtvi u liftu. Oko šesnaest sati stigao je odred Tata Songovih lekara. Sve poslužiteljke detaljno su pregledane. Ispitivali su nas o Uniji, ali nijedna za nju nije čula pre Propovedi tog jutra. Plašila sam se da će me posete tajnoj sobi s Junom~939 dovesti u opasnost, ali po svemu sudeći, za to se nije znalo. Komentare je izmamio jedino moj mladež. Nisam znao da fabrikovani imaju mladeže. Nemamo: izbacuju se iz genoma. Svaki lekar koji ga je ikad video potpuno se zbunio. Uvek mi je bilo neugodno da ga pokazujem. Ma-LeuDa~108 nazvala ga je „mrlja Sonmi~451“. Videćete ga, Arhivisto, između moje ključnjače i lopatice: evo. * Molim te, okreni ga prema orisonu. Neverovatno. Podseća na kometu.
Isto to je rekao i He-Džu Im. Dakle, pretpostavljam da si prošla lekarski pregled? Da. Na Večernjem nisu pominjani ni Unija ni Juna~939. Povećane su nam doze amnezida i soporifiksa u Sapunu. Već do drugog žutog signala u novoj godini, Ma-Leu-Da~108 više nije znala odakle joj dodatna zvezdica, čak ni da to jeste dodatna zvezdica. Samo sam se ja svega sećala. Da li je Nadzornik Ri zadržao svoj položaj? Da. He-Džu Im je umesto mene istražio ishod pucnjave. Ri je preživeo Juninu devijaciju tako što je ispitivačima rekao da je mesecima ranije zatražio hitan lekarski izveštaj o Juni~939. Međutim, u celoj Korporaciji Tata Song pao je profit; smanjio se broj mušterija u restoranu na trgu Čongmjo. Čistokrvni vole da kažu da grom nikad ne udara dvaput u isto mesto; doduše, često se ponašaju upravo suprotno tome. Čistokrvni takođe imaju i kratko pamćenje; ubrzo zaborave da je grom uopšte i udario, posebno ako se to tiče njihovih stomaka. Do Meseca Dva broj potrošača vratio se na prosečan nivo. Kjelim su bile nova atrakcija; genomirane sa zooskopnim očima i zečjim zubima, privlačile su duge redove posmatrača s nikonima. Ma-Leu-Da su bile zavidljive. Pamćenje poslužiteljki genomira se da bude slabo, a kažeš da su vam i povećane doze amnezida u Sapunu. Kako se onda tako precizno sećaš događaja u restoranu? Prosto pitanje s prostim odgovorom: i ja sam ušla u uspon. Prepoznala sam iste simptome kao i kod June~939. Slutim vaše sledeće pitanje, Arhivisto: želite da opišem to iskustvo. *
Nastavi. Prvo, u glavi mi je progovorio jedan glas. To me je izuzetno uznemirilo, ali sam uskoro shvatila da ga niko drugi ne čuje; glas razuma. Uspon me je uplašio, posebno nakon svega što se desilo Juni~939. Svuda po Nea So Koprosu, čistokrvni su pomno osmatrali fabrikovane, tražeći znake prekomerne inteligencije, i prijavljivali ih za preorijentaciju u količinama od nekoliko stotina nedeljno. Drugo, razvile su mi se jezičke sposobnosti, slično kao kod June~939. Kad bih htela da kažem „dobro“, iz usta mi je izlazilo povoljno, zadovoljavajuće ili ispravno. Naučila sam da prepravljam i doterujem svaku pojedinu reč koju sam koristila. Treće, postala sam radoznalija u vezi sa Spoljašnjošću. Prisluškivala sam potrošačke sonije i razgovore, Reklamoviziju, vremenske prognoze, govore Odbornika. Četvrto, otuđila sam se: druge poslužiteljke su me izbegavale, baš kao nekada i Junu~939 – sestre uvek znaju, čak i kad ne znaju da znaju; od monotonije se vreme usporilo; omrzla sam talase mušterija koje je lift bljuvao iz sebe; neprestano su me progonile Junine sumnje u naš svet. Šta ako Tata Song nije naš otac nego slika na Reklamoviziji? Strahovito sam zavidela svojim nekritičnim i spokojnim sestrama! Nijednoj se nisam usuđivala da pomenem svoj preobražaj. Znala si šta ne treba da uradiš. A šta jesi nameravala da uradiš? Šta sam mogla sem da čekam i trpim? Dva uspona, jedan za drugim, ukazivala su na program smišljen sa svrhom. Morala sam da izbegnem i preorijentaciju i sudbinu June~939 kako bih saznala tu svrhu. Zato sam zagledala druge fabrikovane i očajnički imitirala njihovu ravnodušnost. Poštovala sam sve Katehizme, pogotovu kad bi u blizini bio Nadzornik Ri. Nije bilo lako. Od straha se oprez izoštri, ali od dosade otupi. Nisam se usuđivala da odem u Juninu tajnu sobu, jer to nije bila tajna nego klopka. Koliko si dugo morala da trpiš svoj skriveni uspon?
Meseca Četiri, Poslednje Nedelje, Devete Noći, probudila sam se tokom zabrane kretanja. Nisam smela da izađem iz spavaonice i prekratim vreme. Mogla sam samo ili da čekam žuti signal ili da opet zaspim. Međutim, iz kupole sam čula slab, ali jasan zvuk: zveckanje stakla. Napregla sam se da bolje oslušnem: ništa. Sestre su spavale u svojim krevetima. Ko je još u kupoli? Samo Nadzornik Ri. Tiho sam ustala i prišla vratima spavaonice. Okrenula sam kvaku i provirila u prazan restoran. Iz kancelarije Nadzornika Rija dopirala je bela svetlost. Kroz otvorena vrata videla sam njega, nepokretnog; lice mu je bilo priljubljeno uz pod, a stolica prevrnuta. Prešla sam na drugu stranu kupole, pognuta u senci, i uverila se da je Nadzornik Ri bez svesti. Zenice su mu potpuno nestale u čistokrvničkim dužicama. Iz ušiju i nozdrva, po umornom licu, tekli su mu potočići krvi. Oko njega su na svetlu blistale staklene krhotine. Ri je bio mrtav? Namirisala sam Letu, soporifiks koji se dodaje u Sapun. Uobičajena doza za fabrikovanu poslužiteljku iznosi tri kapi, ali je Ri iskapio bocu od pola litra. Da sam smesta pozvala lekara, možda bi i preživeo. Ali kako bih objasnila svoju intervenciju? Čitava korpokratija je budno pratila hoće li se pojaviti novi fabrikovani u usponu; to bi bio dokaz da Unija kuje zaveru. Da li da poraženog čoveka spasem od bezbolnog samoubistva ili da sebe spasem od užasne preorijentacije i novog početka? Vratila sam se u krevet. * Da li si osetila ikakvu grižu savesti zbog te odluke? Ne. Osetila sam jedino slutnju da noć još nije gotova. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali sam čula kako stiže lift. Zatim korake. Naslutila sam da dolaze po mene, ali se nisam pomerila. Uključio se žuti signal, ali su sestre ostale uspavane. U vazduhu se nije osećao stimulin. U Juninoj knjizi bila je slika jedne palate plavokrvnih gde su poslužitelji zaspali usred jela, šivenja, kuvanja. Setila sam se te slike. Zatim je tišinu narušilo tiho struganje. Šibica? Potom sam čula kuckanje sonija. Ustala sam, došunjala se do vrata i provirila iz spavaonice. Svetla u kupoli bila su polovično upaljena, ali mušterija nije bilo; nijedan
Pomoćnik još nije došao na posao; nije bilo ni Tata Songa na Stubu da nam izgovori Večernje. Tamo je bio samo jedan čovek u tamnom odelu: držao je kafu i pisao pod čudnim svetlom. Gledali smo se; napokon mi je poželeo dobro jutro i ponadao se da je meni bolje nego jadnom Nadzorniku Riju. Redar? Kazao je da je šofer. Zvao se gospodin Čang. Izvinila sam se; nisam znala reč „šofer“. Tihi posetilac objasnio je da šoferi voze fordove za Odbornike i direktore. Šoferi su ponekad i glasnici. Gospodin Čang imao je poruku za mene, za Sonmi~451, od njegovog Nadzornika. Dat mi je izbor: mogla sam tog jutra da odem iz restorana, u Spoljašnjost, i svoju Investiciju otplatim na drugi način; ili sam mogla da ostanem u Tata Songu, sačekam da Pomoćnik Čo otkrije Nadzornika Rija, pozove redare i njihove detektore DNK, te da se moj uspon obelodani i pretrpi posledice.
I nije neki izbor. Bio je to prvi izbor u mom životu, i prostiji od većine koji su usledili. Gospodin Čang sklopio je soni i bacio šolju za kafu u smeće, pa smo otišli do lifta; manji je čak i od higijenizatora za poslužiteljke, ali je za mene ipak bio ogromna kapija. Setila sam se kako je Juna~939 ležala u uglu posle pucnjave. Pogledala sam preko prazne kupole u Čvor. Gospodin Čang rekao mi je koje dugme da pritisnem za penjanje. Vrata su se zatvorila za mojim starim životom. Trup mi je najednom opteretio slabe noge, pa sam pala. Gospodin Čang me je uhvatio. Sigurno je i Juna pala i ispustila dečaka kad je to iskusila. Gospodin Čang kazao mi je da svi podzemni fabrikovani osećaju istu nelagodu kad se prvi put voze liftom. Setila sam se prizora iz Knjige o Spoljašnjosti kako bih obuzdala mučninu. Setila sam se razuđenih rečica, nepreglednih šuma, pećina, kvrgavih tornjeva. Kad je lift usporio, učinilo mi se da mi se trup podigao. – Prizemlje – saopštio je gospodin Čang. Otvorila su se vrata ka Spoljašnjosti. Gotovo da ti zavidim. Molim te, tačno opiši ono što si videla. Trg Čongmjo pred svitanje Meseca Četiri. Izgledao je ogroman! Zavrtelo mi se u glavi, posle života u kupoli, premda trg nema ni petsto metara u prečniku. Oko večitih stopala Voljenog Predsednika žurili su ljudi; čistači trotoara su zujali; taksiji su pozivali mušterije; fordovi su izbacivali izduvne gasove; đubretarski kamioni milili su uz trotoare; brzoputevi sa po osam traka, oivičeni suncima na stubovima, natkriveni svodovima, ušančeni u beton i staklo; Reklamovizija koja zaslepljuje i trešti; reči, logotipi; neonizovani, pojačani; sirene, motori, mašinerija, saobraćaj; tutnjava iz podzemnih tunela; svetlost svih intenziteta pod svim uglovima. Nisam imala dovoljno reči za ono što sam videla. Od čitavog pitanja, uspela sam da sročim samo: – Šta...?
Sigurno je bilo nepojmljivo. Nepojmljivo: podesna reč. Vazduh Spoljašnjosti, s mnogim mirisima; dim, kim-či, kanalizacija, potrošačka tela. Jedna potrošačica u trku zamalo da me obori: – Pazi malo, klonirana! – Odjurila je pre no što sam stigla da se izvinim. Kosu mi je umrsio dah džinovskog, nevidljivog zrakovoda. – Ulice usmeravaju vetar – objasnio je gospodin Čang, vodeći me preko trotoara do forda obloženog ogledalima. Tri studenta divili su se vozilu; vratili su se u struju potrošača kada im je prišao gospodin Čang. Zadnja vrata otvorila su se uz šištanje. Šofer me je uveo unutra. U prostranoj unutrašnjosti sedeo je jedan bradat putnik i radio na svom soniju. Odisao je autoritetom, kao Logotipik, samo još više. Šćućurila sam se pored vrata i posmatrala njegove savitljive prste i ostarelo lice, čekajući da mi nešto naredi. Gospodin Čang je upalio motor, a ford se uključio u saobraćaj. Kroz zadnji prozor, zlatni lukovi Tata Songa utopili su se u stotinu drugih korporativnih logotipa. Neke sam znala s Reklamovizije; većinu nisam. Divila sam se gradu novih simbola kroz koji smo prolazili. Fordovi su jurili i usporavali neposredno pored nas. Koji Nadzornik sprečava hiljadu fatalnih sudara u minutu? Ford je zakočio, a ja sam izgubila ravnotežu. Bradati čovek promrmljao je da nikome neće smetati ako sednem. Dvoumeći se da li je izdao naređenje ili čak postavio klopku, izvinila sam se što ne znam odgovarajući Katehizam. – Moja kragna je Sonmi~451 – rekla sam, ali on na to nije obratio pažnju nego je protrljao umorne oči i zatražio vremensku prognozu od gospodina Čanga. Toplo i vedro, sa slabim vetrom, odgovorio je šofer, dodajući da su fordogužve gadne i da ćemo putovati oko devedeset minuta. Bradati čovek pogledao je na roleks i opsovao. Nismo bili mnogo odmakli kada se na nas obrušila neka tutnjava; prestravljeno sam pomislila da je Tata Song došao da me kazni što sam napustila njegovu službu. Međutim, tutnjava se udaljila, a ja sam kroz zadnji prozor videla donju stranu lebdeće crne mašine. Putnik je dozvao gospodina Čanga: da li misli da aero pripada Redarstvu, Jednoglasju, ili to samo neki Odbornik želi da svi niži građani znaju u čijoj senci moraju da žive? Gospodin Čang opredelio se za to poslednje.
Zar nisi upitala kuda te vode? Zašto postavljati pitanje na koje bi odgovor zahtevao desetinu novih pitanja? Ne zaboravite, Arhivisto, ja nikad pre toga nisam videla spoljašnjost neke zgrade niti iskusila saobraćaj; ipak, vozila sam se brzoputem kroz drugi najveći multiurb u Nea So Koprosu, u fordu obloženom ogledalima. Nisam bila čak ni turistkinja iz druge zone, već pre vremenska putnica iz prohujalog stoleća. Ford je napustio urbanu teritoriju blizu Mesečeve Kule, a ja sam nad planinama Kangvon-Do videla svoju prvu zoru u Spoljašnjosti. Prizor me je i opčinio i zaslepio; Pravo Sunce Imanentnog Prvog Predsednika, rasuta svetlost, petro-oblaci, Njegova nebeska kupola, viša od najviše, šira od najšire! Pogledala sam da li je i bradati čovek ushićen koliko i ja, ali je on dremao. Nisam shvatala kako se čitav multiurb ne zaustavi pred takvom lepotom. Šta si još primetila? Pošto smo ponovo zašli pod svod, zgrade su se smanjile, a mi smo prošli pored mokrog vrta. Paperjasto, resasto, mahovinasto zelenilo; močvarno zelenilo; livadsko zelenilo. Hektari zelenila oko derviš-prskalica. Jedino zelenilo u Tata Songu jesu kvadrati salate i hlorofilni šejkovi; mi poslužiteljke smatrale smo da je zelenilo dragoceno kao zlato. Na prozorima forda ukazale su se duge. Oko brzoputa su bili nanizani spavaći blokovi, svaki ukrašen krutom zastavom Nea So Koprosa. Bočni putevi su nestali, a onda smo prošli preko široke, vijugave trake smeđe poput izmeta. Smogla sam hrabrosti da gospodina Čanga upitam šta je to. – Reka Han – rekao mi je vozač. -I most Songsu. Mogla sam da pitam jedino šta to znači. Tada je putnik promrmljao odgovor. – Brzoput od vode. – U glasu mu se čulo razočaranje. – Most je put preko reke. Voda u reci i bistra tečnost koja je tekla iz slavina u kupoli nisu imale baš ništa zajedničko, ali nisam imala vremena za zbunjenost. Gospodin Čang pokazao je nizak vrh pred nama. – Planina Temosan. Dakle, na univerzitet Temosan odvedena si pravo iz Tata Songa? Da, kako bi se smanjila kontaminacija eksperimenta. Put je vrludao kroz šumu. Drveće, sa svojom jedva primetnom gimnastikom i glasnom
ćutnjom, za mene je još jedno čudo Spoljašnjosti. Deset minuta kasnije stigli smo u studentski grad na zaravni. Kuboidne zgrade zauzimale su gotovo sav raspoloživi prostor. Studenti i osoblje hodali su uskim stazama. Ford se zaustavio pred visokom zgradom umrljanom od kiše i ispucalom od sunca. Gospodin Čang mi je otvorio vrata, ali je bradati putnik nastavio da spava. Naokolo je bilo smeća, a među kamenjem su rasli lišajevi. Vazduh na planini Temosan bio je čistiji od vazduha u multiurbu, ali je hol zgrade bio prljav i neosvetljen. Zastali smo u podnožju dvostrukog helikoidalnog stepeništa. To je starinska vrsta lifta, objasnio je gospodin Čang. – Univerzitet uvežbava i studentske umove i studentska tela. – Tako sam se prvi put u životu borila protiv gravitacije, korak po korak, držeći se za rukohvat. Dva studenta spuštala su se niz silazni heliks, smejući se mojoj trapavosti; jedan je prokomentarisao: – Ovaj primerak neće baš brzo pobeći na slobodu. – Gospodin Čang me je upozorio da se ne osvrćem preko ramena; ipak sam to uradila i pala od vrtoglavice. Da me moj vodič nije pridržao, pala bih skroz do hola. Trebalo nam je nekoliko minuta da se popnemo na poslednji, šesti sprat. Tu se uski hodnik završavao vratima, blago odškrinutim, s pločicom Bum-Suk Kim. Gospodin Čang je pokucao, ali se niko nije javio. – Sačekaj gospodina Kima unutra – rekao mi je šofer. – Poštuj ga i slušaj kao da ti je Nadzornik. – Pošto sam ušla, upitala sam gospodina Čanga šta treba da radim, ali je šofer već otišao. Prvi put u životu bila sam potpuno sama. Kako ti je delovao tvoj novi dom? Zapanjila sam se koliko je prljav. Naš restoran uvek je bio besprekoran, jer je čistoća jedan od Katehizama. Laboratorija Bum-Suk Kima bila je, nasuprot tome, dugačka prostorija, prašnjava i puna zadaha muških čistokrvnih. Otpaci su se prelivali iz kanti; pored vrata je visila meta za samostrel; uza zidove su bili nanizani laboratorijski pultovi, pretrpani stolovi, zastareli soniji i preopterećene police za knjige. Uramljeni kodak jednog dečaka koji radosno stoji nad krvavim snežnim leopardom visio je nad jedinim stolom koji se, na prvi utisak, uopšte i koristio. Prljav prozor gledao je na zapušteno dvorište gde je na Stubu stajala uflekana figura. Nadala sam se da je to moj novi Logotipik, ali se čovek uopšte nije pomerao.
U zakrčenom predsoblju našla sam ležaj, higijenizator i nekakav prenosivi paročistač. Kada treba da ga koristim? Da li ću propustiti Večernje? Koji Katehizmi upravljaju mojim životom na ovom mestu? Vazduh je bio vruć i pun prašine. Moje genetski zatvorene pore su me peckale. Jedna muva zujala je opisujući spore osmice. Opčinjeno sam piljila u nju. Zar nikad ranije nisi videla insekta? Samo genetski sirove žohare; zrakovodom se u Tata Song unosi insekticid, tako da svi insekti koji eventualno uđu kroz lift odmah umiru i kasnije se uklanjaju. Muva je udarala o prozor, iznova i iznova. Tada nisam znala da se prozori mogu otvoriti. Sletela je na tavanicu. Kako to da ne padne? Čula sam falš pevanje; pop-pesma o devojkama iz Pnom Pena. Ubrzo potom, jedan student u kupaćem šorcu, sandalamai svili, s teškim torbama na ramenima, otvorio je vrata udarcem noge. Video me je i progunđao: – Tako mi Svete Korpokratije, šta ćeš ti ovde? Pokazala sam mu kragnu. – Sonmi~451, gospodine. Poslužiteljka Tata Songa iz... – Umukni, umukni, znam šta si! – Mladić je imao žabolika usta i tužne oči, što je tada bilo u modi. – Ali je trebalo da dođeš tek Petog Dana! Ako one kretenčine iz registrature očekuju da otkažem tajvansku konferenciju s pet zvezdica samo zato što oni ne umeju da čitaju kalendar, e, pa mnogo mi je žao, neka se najedu crva u sosu od ebole. Došao sam samo da uzmem svoj radni soni i diskove. Neću čuvati uniformisanog eksperimentalnog klona ako mogu ekstra da ludujem po Tajpehu. Muva je ponovo udarila o prozor; student je uzeo neku brošuru i prošao pored mene. Od udarca sam poskočila. Pogledao je mrlju uz pobedonosan smeh i rekao izobličenim, šaljivim glasom: – Da se naučiš pameti! – Nisam znala da li se obraća meni ili muvi. – Niko neće nekažnjeno varati Bum-Suk Kima! – Okrenuo se ka meni. – Ne diraj ništa, ne idi nikud. Sapun je u frigokutiji: zahvali Predsedniku što su ti na vreme dostavili hranu. Vratiću se Petog Dana. Ako odmah ne pođem na aerodrom, zakasniću na let. Ostala sam sama. On se ponovo pojavio na vratima. – Hej. Umeš da govoriš, zar ne? Klimnula sam glavom.
Bum-Suk Kim je teatralno odahnuo. – Hvala Predsedniku! Za svaku zamislivu idiotariju, negde u nekoj registraturi postoji budala koja je upravo sada pravi. Šta je... trebalo da radiš naredna tri dana? Nisam imala pojma. Gledala sam kako kazaljka roleksa odbrojava sate. Genomirane smo da neprekidno stojimo devetnaest sati, ne zaboravite. Mislila sam na gospođu Ri. Da li je ožalošćena ili radosna udovica? Da li će Pomoćnik An ili Pomoćnik Čo biti unapređen u Nadzornika na trgu Čongmjo? Moj stari život izgledao mi je strahovito dalek. A moj novi život – potpuno misteriozan. S dvorišta sam čula neke sitne zvuke. Dopirali su iz žbunja ispod Stuba. Pogledala sam bolje i prvi put videla prave ptice; lastavice. Ptice sam ranije videla na 3D-u, ali nikada tako nasumičnu i goropadnu grupu. U blizini je nadleteo jedan aero i stotine njih su sunule naviše. Zašto su pevale? Zbog koga? Ptice sam posmatrala ceo dan, dok se u sobi nije smrklo. Moja prva noć u Spoljašnjosti. Prozori s druge strane dvorišta postali su žuti. Videla sam laboratorije poput Bum-Sukove, u kojima su bili mladi čistokrvni; urednije kancelarije, u kojima su bili profesori; prometne i prazne hodnike. Ali nisam videla baš nijednog fabrikovanog. U ponoć sam popila kesicu Sapuna, legla u postelju i poželela da je Juna~939 pored mene kako bi mi razjasnila mnoštvo nedoumica koje je taj dan doneo. Kad si se probudila, jesi li znala gde si? U Sapunu je bilo manje amnezida ali više soporifiksa nego kod Tata Songa, pa sam spavala duže, ali se i probudila bistrije glave. Prvo iznenađenje mog drugog dana u Spoljašnjosti stajalo je na drugoj strani predsoblja. Ogromna figura, visoka preko tri metra i odevena u narandžasti patent-triko, razgledala je police s knjigama. Koža na licu i vratu bila mu je ošureno crvena, izgorelo crna i mestimično bela, ali njemu to kao da nije smetalo. Po kragni se videlo da nije čistokrvni, ali nikad nisam videla fabrikovane takvog matičnog tipa i takvih dimenzija. – Ovde nema stimulina. – Kao da je progovorio iz duboke rupe. Usne su mu genetski odstranjene, a uši su mu bile zaštićene kapcima od supstance nalik noktima. – Budiš se kad se probudiš, posebno ako ti je
doktorant lenj kao Bum-Suk Kim. Direktorski doktoranti su najgori. Drugi im brišu guzice od obdaništa do eutanazije. Nedostaje im discipline; nikad ne razmišljaju o tuđim potrebama. Potpuni su višak. – Džinovskom rukom s dva palca pokazao je plavi patent-triko upola manji od svog. – Za tebe, sestrice. – Dok sam se presvlačila iz Tata Songove uniforme u novu odeću, upitala sam ga je li ga poslao Nadzornik ili Pomoćnik da me orijentiše. – Ne – kazao je opečeni džin. – Tvoj i moj doktorant su prijatelji, u neku ruku. Bum-Suk je navratio juče da se požali na to što si prerano dostavljena. Mislio sam da te posetim i pre zabrane kretanja, ali doktoranti na Fakultetu genomske hirurgije rade do kasno, za razliku od lenčuga na Fakultetu psihogenomike. Ja sam Ving~027. Hajde da otkrijemo zašto si ovde. Drugo iznenađenje pružio mi je roleks na zidu laboratorije: spavala sam čitavih šest sati. Ving~027 seo je na Bum-Sukov sto i uključio soni, zanemarujući moja upozorenja da mi je doktorant zabranio da ga diram. Ving je škljocnuo ekran: pojavila se Juna~939. Ving je prešao prstom preko nizova reči. – Pomolimo se Imanentnom Predsedniku da Bum-Suk više nikad ne ponovi tu grešku... Upitala sam Vinga ume li da čita. Ving mi je rekao da svaki genetski nasumičan čistokrvni ume da čita, stoga i pažljivo dizajniran fabrikovani to može s lakoćom da nauči. Na soniju se pojavila jedna Sonmi. Ving je pročitao: – Bum-Suk Kim: Sobno cerebralno poboljšanje službenog fabrikovanog: Studija o izvodljivosti kod Sonmi~451. E, sada – upitao se Ving – zašto šupljoglavi direktorski doktorant puca tako visoko? Kakva je vrsta fabrikovanog bio Ving~027? Vojni radnik? Radnik na katastrofama, pohvalio se. – Mi radimo u toliko zaraženim ili radioaktivnim pustošima da bi čistokrvni tamo umrli kao bakterije u belilu. Mozgovi su nam tek malo genetski izmenjeni: moramo samostalno da razmišljamo. Na orijentaciji učimo više nego čistokrvni na univerzitetima. I pokaži mi čistokrvnog koji bi preživeo ovo. – Pokazao je užasno ispečenu podlakticu. – Teza mog doktoranta je protivpožarna zaštita tkiva. Nisam znala čak ni šta je pustoš. Ving~027 je objasnio da ti ozračeni ili otrovni pojasevi primoravaju Potrošačku i Proizvodnu Zonu da se povlače, kilometar po kilometar. Njegov me je opis zgrozio, ali je on kao radnik na katastrofama to sagledavao u drugom svetlu. Kad se jednog dana
ceo Nea So Kopros pretvori u pustoš, kazao je, tada će fabrikovanima svanuti. To je delovalo devijantno. Ako su te pustoši tako raširene po svetu, upitala sam, zašto nijednu nisam videla iz forda? Ving~027 je ugasio soni i upitao me koliki je, po mom mišljenju, svet. Nisam bila sigurna, ali sam rekla da sam se vozila skroz od trga Čongmjo do ove planine, pa sam verovatno videla veći deo. Džin mi je rekao da pođem za njim i hitro izašao na vrata. Oklevala sam. Bum-Suk mi je naredio da ne idem nikud. Ving~027 mi je strogo domahnuo. – Da bi živela dug život, Sonmi~451, moraš sama stvarati svoje Katehizme. – Prebacio me je preko ugljenisanog ramena, poneo me duž uskog hodnika, oko ugla i uz prašnjavo stepenište, na čijem je vrhu otvorio zarđala vrata. Jutarnje sunce me je zaslepilo; vetar mi je šibao lice i nosio kosu. Krov Fakulteta psihogenomike, obavestio me je Ving~027 spuštajući me pored sebe, na ispust. Uhvatila sam se za ogradu: šest nivoa niže nalazio se zasad kaktusa, gde su među bodljama ptice lovile insekte; osam nivoa niže nalazili su se obronak i fordopark, polovično pun; deset nivoa niže bio je sportski teren, okružen divizijom uniformisanih studenata; ispod toga potrošački centar; iza toga šuma, koja se spuštala ka razuđenom, crnoneonskom multiurbu, oblakoderima, spavaćim blokovima, reci Han, sve do planina na horizontu punom aera. Ving je progovorio tihim, nagorelim glasom: – U poređenju s celim svetom, Sonmi~451, sve što ovde vidiš samo je jedna mrvica. Pokušavala sam da pojmim tu ogromnu veličinu i odustala; nisam čak ni znala šta mi treba da bih razumela takav bezgraničan prostor. Ving je odvratio da mi treba inteligencija: ona će doći s usponom. Treba mi i vremena: dokonost samog Bum-Suk Kima daće mi vremena. Ali mi takođe treba i znanja. Upitala sam kako se znanje nalazi. – Moraš naučiti da čitaš, sestrice – kazao je. Dakle, tvoj prvi mentor bio je Ving~027, a ne He-Džu Im ni Odbornik Mefi? Ving~027 mogao je i duže da mi bude mentor, ali je naš drugi susret bio i poslednji. Ponovo je došao u Bum-Sukovu laboratoriju sat pre zabrane kretanja mog prvog dana, da mi da „pronađen“ soni, napunjen doslovno
svim autodidaktičkim modulima u školstvu korpokratije. Pokazao mi je kako se njime rukuje, a onda me upozorio da me čistokrvni nikad ne smeju uhvatiti kako stičem znanje, jer ih taj prizor plaši, a uplašen čistokrvni spreman je na sve. Do Bum-Sukovog povratka s Tajvana, Petog Dana, ovladala sam korišćenjem sonija i završila osnovnu školu. Do Meseca Šest maturirala sam u direktorskoj srednjoj školi. Delujete skeptično, Arhivisto, ali ne zaboravite da sam bila izgladnela poslužiteljka na banketu. Što sam više jela, apetit mi je jačao. Soni me je vodio kroz univerzitetske i korpokratske biblioteke. Određuje nas jedino ono što znamo. Nisam hteo da delujem skeptično, Sonmi.Tvoj um, govor, tvoje... biće dokazuju koliko si snažno bila rešena da učiš. Zbunjuje me, međutim, ovo: zašto ti je Bum-Suk Kim ostavio toliko vremena za učenje? Direktorski naslednik svakako nije bio prikriveni Abolicionista? Šta je bilo s njegovim doktorskim eksperimentima na tebi? Bum-Suk Kim nije mario za eksperimente, nego za piće, kockanje i samostrel. Otac mu je bio visoki direktor u Kvangdžu Genomici; čak je i lobirao za mesto u Džučeu sve dok njegov sin nije umanjio tržišnu vrednost porodice Kim. Kako je onda Bum-Suk Kim nameravao da doktorira? Tako što bi akademskom agentu platio da ovaj sastavi tezu iz sopstvenih izvora; to je direktorskim doktorantima omiljeni put do uspeha. Hemikalije koje su dovele do Juninog i mog uspona bile su unapred formulisane, kao i rezultati i zaključci. Bum-Suk nije mogao da nabroji čak ni biomolekularne osobine paste za zube. Za devet meseci nije me izložio nikakvom „eksperimentu“ težem od čišćenja laboratorije i pravljenja čaja. Sveži podaci mogli bi protivrečiti onima koje je kupio, a i otkrilo bi se da je varalica. Ja sam morala biti prisutna kako bi njegovo ukradeno istraživanje dobilo smokvin list kredibiliteta. Naučila sam da su to okviri mog novog života, i odgovarali su mi; uporedite ih s restoranom Tata Songa. Kad moj doktorant ne bi bio tu, mogla sam neometano da učim. Na svaka dva-tri dana, Bum-Suk je oko četrnaest sati dolazio u svoju kancelariju da bi kopirao novu tranšu prikupljenih podataka u svoj soni.
Da li je Bum-Sukov akademski mentor znao za to plagiranje? Svi isuviše cene svoju redovnu profesuru da bi blatili sina budućeg Odbornika. Da li je Bum-Suk ikad razgovarao s tobom... komunicirao na bilo koji način? Obraćao mi se onako kako se čistokrvni obraćaju mački. Zabavljalo ga je da mi postavlja pitanja, ona za koja je mislio da ih neću ni razumeti: Dakle, da li da svom ocu kažem da gurne glavu u svoju demokratsku rupu, Sonmi? Ili; Hej, Sonmi, da li da azurišem zube, šta misliš, ili je safir samo prolazna moda? Nije očekivao ubedljive odgovore; ja ga nisam izvodila iz zablude. Moj odgovor postao je toliko redovan da mi je Bum-Suk dao nadimak „Ne-Znam-Gospodine~451“. * Znači, tokom devet meseci niko nije primetio da ti inteligencija vrtoglavo napreduje? Jedini redovni Bum-Suk Kimovi posetioci bili su Min-Sik i Očnjak. Očnjakovo pravo ime nikad nije izgovoreno preda mnom. Hvalili su se svojim novim fordovima i suzukijima i igrali poker. Uzaludno je opisivati ih: na dizajn lica odlazili su jednom mesečno. Tri doktoranta obično nisu primećivali fabrikovane, bar ne izvan sladokošnice Huamdongil. Gil-Su Nun, Bum-Sukov sused, stipendista iz nižeg sloja, povremeno je udarao o zid da se pobuni protiv buke, ali su tri direktorska sina zauzvrat udarali jače. Videla sam ga samo jednom ili dvaput. Šta je„poker“? Kartaška igra: igraju je sebični lažovi koji se pretvaraju da su prijatelji. Očnjak je u partijama pokera osvojio hiljade dolara s Bum-Sukove i MinSikove Duše. U drugim prilikama, Bum-Suk bi naložio da izađem dok oni uzmu direktorske droge; kazao je da im unosim nervozu kad su toksikovani. Otišla bih na krov fakulteta, sedela u senci vodenog rezervoara i gledala kako ptice love mušice sve do mraka, kada bi tri doktoranta otišla. Kako to da nikad više nisi videla Vinga~027?
Jednog vlažnog popodneva, tri nedelje posle dolaska u Temosan, kucanje na vratima omelo je Bum-Suka u razgledanju kataloga dizajna lica. Neočekivani posetioci retko su dolazili, što sam već rekla. – Napred! – kazao je Bum-Suk sakrivajući katalog ispod knjige pod nazivom Praktična genomika. Nikad je nije pročitao; za razliku od mene. Jedan mršavi student odgurnuo je vrata nogom. – Bum-Bume – dozvao je Bum-Suka. Moj doktorant skočio je na noge, ponovo seo, pa se opustio. – Hej, He-Džu – glumio je ležernost – šta ima? Posetilac je rekao da je samo navratio da ga pozdravi i prihvatio BumSukovu ponudu da sedne. Slušajući, saznala sam da je He-Džu Bum-Sukov drug iz srednje škole i da sada studira na Fakultetu Jednoglasja u Temosanu. Rečeno mi je da He-Džu Imu donesem šolju čaja, dok su oni razgovarali o nevažnim temama. Posetilac je tada pomenuo: – Sigurno si već čuo da je tvoj prijatelj Min-Sik imao grozan dan? Bum-Suk je kazao da mu Min-Sik i nije baš „prijatelj“, a onda upitao zašto mu je dan grozan. – Njegov primerak, Ving~027, reš se ispekao. – Navodno je Min-Sik pobrkao plus i minus na uputstvu za upotrebu neke zapaljive alkalije. Moj doktorant se zlobno osmehnuo, zakikotao, a onda prsao u smeh. He-Džu je tada uradio nešto neobično: pogledao me je. Zašto je to neobično? Čistokrvni nas uvek vide, ali nas retko gledaju. Mnogo kasnije, HeDžu je priznao da ga je zanimala moja reakcija. Bum-Suk ništa nije primetio: razmišljao je o nadoknadi koju će tražiti Min-Sikova sponzorska korporacija. U njegovom pak samostalnom istraživanju, likovao je BumSuk, nikome nije bitno da li se usput unište dva-tri eksperimentalna fabrikovana. Da li si se osećala... dobro, šta si osetila? Prezir? Tugu? Gnev. Vratila sam se u predsoblje. Nama fabrikovanima nedostaju i sredstva i prava da izrazimo emocije, ali mišljenje da ih nemamo je široko raširena zabluda. Ving~027 vredeo je više od dvadeset Min-Sikova, u svakom slučaju; zbog arogantnog nemara direktorskog sina, moj jedini prijatelj na planini Temosan izgubio je život; a Bum-Suk je to ocenio kao totalnu komediju.
Iz gneva izrasta čelična volja. Sada vidim da je taj dan bio prvi korak ka mojim Deklaracijama; ka ovoj zatvorskoj kocki; i ka Svetioniku. * Šta je bilo s tobom preko letnjeg raspusta? Prema propisima, Bum-Suk je morao da me smesti u zatvorenu sobu kako bi se izbegla kontaminacija. Srećom, moj doktorant toliko je želeo da ode u lov na fabrikovane jelene na Hokaidu u istočnoj Koreji da je zaboravio to da uradi; ili je pak pretpostavio da će neko iz nižeg sloja to učiniti umesto njega. Tako sam se jednog jutra probudila i zatekla čitavu zgradu praznu. Nije bilo buke s hodnika; nije bilo zvonjave; nije bilo saopštenja; čak su i zrakovodi bili isključeni. S krova sam videla dim i saobraćaj u multiurbu, kao i rojeve aera kako ostavljaju tragove pare po nebu, ali je studentski grad bio znatno tiši nego inače. Fordoparkovi su bili poluprazni. Građevinci su iznova popločavali ovalni trg pod vrelim suncem. Tada mi je palo na pamet da pogledam kalendar na soniju, i saznala sam da je u pitanju prvi dan raspusta. Zaključala sam vrata laboratorije i sakrila se u predsoblju. Znači, pet nedelja nisi izašla iz Bum-Sukove laboratorije? Nijednom? Nijednom: strahovala sam, znate, da će mi soni biti oduzet. Čuvar je proveravao vrata laboratorije svakog Devetog Dana. Ponekad bih čula GilSu Nuna kako radi u susednoj laboratoriji. Roletne sam držala spuštene, a noću gasila solare; imala sam dovoljno Sapuna za sve to vreme. Ali to je pedeset dana neprekidne samoće. Za tih pedeset dana, umom sam proputovala našu kulturu uzduž, popreko i po dubini. Progutala sam dvanaest temeljnih tekstova: Sedam dijalekata Džong-Ila; Osnivanje Nea So Koprosa Prvog Predsednika; Istoriju Čarki Admirala Jenga; poznat vam je spisak. Indeks u necenzurisanim Komentarima doveo me je do mislilaca iz doba pre Čarki. Biblioteka mi je, naravno, odbila mnoge zahteve, ali sam uspela s dvojicom Optimista prevedenim s poznog engleskog: Orvelom i Hakslijem. Našla sam i Vašingtonovu Satiru o demokratiji.