Dejvid Mičel - Atlas oblaka

* Da li si i dalje bila Bum-Sukov doktorantski primerak – prema opštoj pretpostavci – kad se vratio na drugi semestar? Jesam. Došla je moja prva jesen; tajno sam prikupila vatreno obojeno lišće koje je vetar naneo na krov fakulteta. Onda je i sama jesen ostarila, a moje lišće izgubilo je boju. Noći su postale ledene; čak je i po danu bilo mraza. Hladnoća je bila još jedan začuđujući osećaj posle uvek toplog restorana. Bum-Suk bi po podne uglavnom dremao na ugrejanom ondulu i gledao 3D. Preko leta je izgubio mnogo dolara u sumnjivim investicijama, a otac je odbijao da mu pokrije dugove, pa je moj doktorant bio loše volje. Od njegovih izliva mogla sam se odbraniti jedino tako što sam glumila potpunu prazninu. Kako si reagovala na sneg? Divan je. Prvi sneg je prošle godine pao veoma kasno: poslednje Prve Noći Meseca Dvanaest. Probudila sam se pre zore i očarano posmatrala pahulje oko novogodišnjih vilenjaka koji su stajali kao ukrasi na prozorima. Žbunje pod zapuštenom statuom povilo se pod težinom snega; statua je postala komično veličanstvena. U polumraku, belina snega pretvara se u boju ljubičaste modrice. I otprilike u to vreme u priču ulazi i doktor Mefi? Da, uoči Seksteta. Bum-Suk, Min-Sik i Očnjak hrupili su na vrata kasno, toksikovani i potpuno obuzeti smehom. Ja sam bila u predsoblju i jedva sam stigla da sakrijem soni. Bum-Suk je na glavi imao zidarsku kapu, a Min-Sik je nosio korpu orhideja s mirisom mentola, skoro pa veću od sebe samog. Bacio ih je na mene govoreći: – Cveće za Spuni, Sponi, Sonmi, kako li se već zove... Očnjak je otvorio ormarić gde je Bum-Suk držao svoj sodžu i preko ramena bacio tri boce. – Sve je ovo pseća pišaćka! – graknuo je. Min-Sik je uhvatio dve, ali se treća razbila o pod, što je izazvalo napad smeha. – Počisti to, Pepeljugo! – Bum-Suk je pljesnuo rukama prema meni, a onda smirio Očnjaka rekavši da će otvoriti bocu najboljeg pića, pošto raspust za Sekstet dolazi samo jednom godišnje.

Dok sam ja uklonila sve staklene krhotine, Min-Sik je na 3D-u našao porno dizni. Gledali su ga s uživanjem, prepirući se oko njegovih kvaliteta i realističnosti i pijući dobar sodžu. U njihovom pijanstvu te noći bilo je nečeg bezočnog, posebno kod Očnjaka, i to me je uznemiravalo. Vratila sam se u predsoblje; odatle sam čula Gil-Su Nuna na laboratorijskim vratima kako moli ovu trojicu da budu tiši. Krišom sam posmatrala. Min-Sik se rugao Gil-Suovim naočarima, pitajući zašto njegova porodica nema para da mu koriguje kratkovidost. Bum-Suk je predložio susedu da gurne glavu u sopstveno dupe ako želi mir i tišinu poslednjeg dana Starogodišnjeg Semestra. Očnjak je pomenuo da će preko oca naručiti poresku inspekciju za klan Nun. Gil-Su Nun je besneo na vratima sve dok ga tri direktorska sina nisu zasuli šljivama i dodatnim poniženjima. Izgleda da je Očnjak bio kolovođa. Jeste: umeo je da napipa pukotine u karakteru i tako da iskorišćava ljude. Sada se nesumnjivo veoma uspešno bavi pravom u nekoj od dvanaest metropola. Te noći je rešio da razljuti Bum-Suka tako što je mahnuo bocom sodžua ka kodaku mrtvog snežnog leoparda. Koliko su, upitao je Očnjak, ošamućeni bili ti genomski unazađeni grabljivci kako bi ih turisti mogli bezbedno loviti? Bum-Suku je bio povređen ponos: odvratio je da lovi samo životinje čija je krvožednost genetski unapređena. On i njegov brat satima su vrebali snežnog leoparda u rezervatu u Dolini Katmandu pre nego što je saterana životinja skočila bratu za grlo. Bum-Suk je mogao da odapne samo jednom. Strela je još u vazduhu pogodila zver pravo u oko. Očnjak i Min-Sik glumili su strahopoštovanje nekoliko trenutaka, a onda iznova prsli u smeh. Min-Sik je udarao o pod, govoreći: – Sereš koliko si težak, Kime! – Očnjak je pobliže pogledao kodak i kazao da deluje montirano. Bum-Suk je dostojanstveno nacrtao lice na sintetičkoj dinji, napisao mu na čelu „Očnjak“ i stavio voćku na gomilu časopisa pored vrata. Uzeo je samostrel sa stola, otišao do prozora na suprotnom kraju laboratorije i naciljao. Očnjak je povikao: – Ne-ne-ne-ne-ne-ne-ne! – i zamahao rukama, uz objašnjenje da dinja neće zaklati lovca ukoliko ovaj promaši. Bum-Suk nije bio pod dovoljnim pritiskom. Mahnuo je ka meni da stanem pored vrata.

Shvatila sam njegovu nameru i počela da molim svog doktoranta, ali me je Očnjak presekao opomenom da će Min-Sika zadužiti za moj Sapun ukoliko ga ne poslušam. Min-Sikov osmeh je nestao: razumela sam Očnjakovu pretnju. Zario mi je prste u ruku, poveo me, stavio mi zidarsku kapu na glavu, nacrtao mačje lice na dinji i stavio voćku na kapu. – Dakle, Bum-Suk – rugao se – i dalje misliš da si nepogrešiv strelac? Bum-Sukovo prijateljstvo s Očnjakom zapravo je bilo mešavina suparništva i gnušanja. – Naravno – kazao je. Lepo sam zamolila svog doktoranta da prestane. Bum-Suk je podigao samostrel i rekao mi da se ne mrdam. Čelični vrh strele svetlucao se preda mnom. Bilo je uzaludno i glupo umreti zbog svađe tih momaka, ali fabrikovani ne mogu da nameću uslove. Trzaj, fijuk i strela se zabola pravo u dinju; voćka se skotrljala s kape. MinSik je srdačno zapljeskao, nadajući se da će time zagrejati situaciju. Od olakšanja više nisam osećala uvređenost. – Zaista ti i ne treba laserska preciznost da bi pogodio toliku dinjetinu – nadurio se Očnjak. – A i pogledaj – podigao je dinju – promašio si Macino oko. – Svakako će, nastavio je, mango biti vrednija meta za lovca Bum-Sukovih navodnih sposobnosti. Bum-Suk je Očnjaku dao samostrel, izazivajući ga da pokaže sopstvenu veštinu: da pogodi mango s petnaest koraka. – Važi. – Očnjak je uzeo samostrel i naredio mi da stanem gde sam bila. – Gospodine... – očajno sam zaustila. – Umukni – dreknuo je Bum-Suk na mene i stao da gleda mango. Očnjak je odbrojao korake i stavio strelu u samostrel. Min-Sik je s nelagodom upozorio prijatelje da je dokumentacija o mrtvom eksperimentalnom primerku potpuni pakao. Očnjak je dugo ciljao. Ruka mu je zadrhtala. Mango je eksplodirao i zalio zidove. Znala sam da ne smem pretpostaviti da su mi muke gotove. Očnjak je dunuo u samostrel. – Dinja s trideset koraka, mango s petnaest... Idemo na... šljivu s deset. – Kazao je da je šljiva i dalje veća od oka snežnog leoparda, ali i dodao da će, ukoliko Bum-Suk prizna da ih je lagao, odustati od opklade. Min-Sik i on smatraće priču zaključenom, na čitavih deset minuta. Bum-Suk je odvagao moju bezbednost spram svoje časti. Stavio mi je šljivu na glavu i rekao mi da budem veoma, veoma mirna. Odbrojao je deset

koraka, okrenuo se, stavio strelu i naciljao. Gotovo da sam poželela nekoga da ubijem. Na vrata je ponovo zalupao Gil-Su. Odlazi, rekla sam mu u sebi. Sad niko ne sme da nam smeta... Bum-Suku se trznula vilica kad je zategao tetivu. Lupanje se uporno nastavilo. Očnjak je doviknuo neke vulgarnosti o Gil-Suovim genitalijama i majci. Bum-Suk je netremice piljio u šljivu na mojoj glavi. Prsti su mu pobeleli od stiska. Glavu kao da mi je neko ošinuo bičem; bol mi je zario zube u uho; iza mene su se vrata naglo otvorila. Digla sam pogled; Bum-Suk, Min-Sik i Očnjak najednom su izgledali kao da im nema spasa. Radoznalost mi je načas odagnala sve jači bol. Na vratima je stajao jedan bradat čovek, zaduvan, i stravično besan. Ogrtač mu je bio zasut snegom i ledom. Odbornik Mefi? Profesor Jednoglasja, tvorac Rešenja za Žrtve Kalifornijskih Poplava, nosilac Ordena Nea So Koprosa za Zasluge, autor monografija o Tu-Fuu i Li-Pou; Odbornik Mefi. U prvi mah ga nisam prepoznala. Niz vrat i kičmu tekla mi je tečnost. Dotakla sam uho i osetila jak bol; prsti su mi bili sjajni i skerletni. Bum-Suku je zaigrao glas: – Odborniče, mi smo... – Ni Očnjak ni MinSik nisu mu priskočili u pomoć. Odbornik mi je pritisnuo čistu svilenu maramicu na uho i rekao mi da ne puštam. Iz unutrašnjeg džepa izvadio je ručni soni. – Gospodine Čang – kazao je u njega, i tada sam prepoznala pospanog putnika koji me je pratio s trga Čongmjo osam meseci ranije. Zatražio je neodložnu prvu pomoć. Tada se okrenuo doktorantima i kazao im da su zloslutno loše započeli godinu Zmije. Min-Sika i Očnjaka će disciplinski odbor obavestiti o kaznenoj svoti, rekao je, a onda im naložio da odu. Obojica su se poklonili i žurno izašli. Min-Sik je bio ostavio svoj ogrtač na ondulu, ali se nije vratio po njega. Bum-Suk kao da je neutešno žalio samog sebe. Moj spasilac pustio ga je da pati nekoliko sekundi, a onda upitao: – Planiraš li i mene time da ubiješ? Bum-Suk Kim je uvideo da i dalje drži samostrel koji ga optužuje, pa ga je bacio kao da ima sto celzijusa. Odbornik Mefi razgledao je laboratoriju i onjušio bocu sodžua. Pažnju mu je odvukao 3D. Bum-Suk se

spetljao s daljinskim, ispustio ga, podigao ga, pritisnuo stop, uperio ga u pravu stranu, pritisnuo stop. Odbornikovo strpljenje uopšte nije obećavalo ništa dobro; hteo je da mu Bum-Suk objasni zašto je fakultetsku eksperimentalnu fabrikovanu koristio za vežbu u gađanju iz samostrela. * I ja bih voleo to da čujem. Bum-Suk je pokušao sve. Bio je neoprostivo pijan posle Noći Seksteta; izgubio je svest o prioritetima; zanemario simptome stresa; uhvatio se lošeg društva; zaneo se dok je disciplinovao arogantan nastup svog primerka; za sve je Očnjak bio kriv. Pošto nije bio uveren ni u jednu tu tvrdnju, ispostavilo se da je nevešt lažov. Gospodin Čang stigao je s medikockom, isprskao mi uho, naneo koag i previo ranu. Moj doktorant upitao je hoće li mi uho zaceliti. Odbornik Mefi odgovorio je da je Bum-Sukov doktorat završen. Bivši doktorant zanemeo je i prebledeo kad je sagledao posledice. Gospodin Čang nežno me je uhvatio za okrvavljenu ruku i rekao da mi je ušna školjka otkinuta. Ujutru će je lekar zameniti. Već sam slutila BumSukove optužbe kad ostanemo sami, ali je gospodin Čang rekao da će me on i Odbornik Mefi otpratiti u novi dom. Odmah ću poći s njima. To su sigurno bile dobre vesti. Da, izuzev sonija. Kako sam ga mogla poneti sa sobom? Nisam smislila nikakav plan, pa sam zato krotko klimnula glavom, nadajući se da ću ga možda uzeti tokom raspusta za Sekstet. Kako je Odbornik razjasnio to što su te spasli u pravi čas? Nisam pitala; moj spasilac je tek kasnije dao objašnjenje. Helikoidalne stepenice ka holu zahtevale su od mene punu koncentraciju; silazak je teži od uspona. U holu su o staklo udarali vrtlozi i talasi snega. Gospodin Čang dao mi je ogrtač s kapuljačom i par zimskih najki. Odbornik Mefi šaljivo je pohvalio gospodina Čanga za to što je odabrao zebra-dezen. Gospodin Čang je odgovorio da je zebrina koža de rigeur potpuno šik te zime na ulicama Lase. Biću premeštena na Fakultet Jednoglasja na zapadnoj strani studentskog grada, kazao je Odbornik Mefi, izvinjavajući se što je dopustio

„onim trima direktorskim miševima“ da se igraju mojim životom. Zbog vremena nisu mogli ranije da intervenišu. Ne znajući kako da reagujem, rekla sam tiho i lepo orijentisano: – Da, gospodine. Po stazama i arkadama u studentskom gradu studenti su veselo dočekivali Sekstet. Gospodin Čang naučio me je kako da vučem noge po zrnastijem ledu i izbegnem klizanje. Pahulje su mi padale na trepavice i nozdrve. Kad bih pogledala u nebo, činilo mi se da padam naviše. Grudvanje je prestalo kad je Profesor Mefi pristao; borci su se poklonili. Skrivenoj pod kapuljačom, anonimnost mi se vrlo svidela. Prolazeći kroz dvorište, čula sam muziku. Ne Reklamoviziju ni poppesmu, nego ogoljen i zvonak zvuk. Odbornik Mefi primetio je moju začuđenost i kazao mi da je to ljudski hor. Nakratko smo zastali, da bolje oslušnemo muziku. Dva redara ispred hola Fakulteta Jednoglasja salutirala su i uzela nam ogrtače. Veličina te zgrade bila je nešto sasvim novo za mene; unutrašnja oprema bila je isto onoliko raskošna koliko je Fakultet psihogenomike bio spartanski. Duž hodnika s tepisima visila su ildžongovska ogledala, urne Kralja Scile, junaci Jednoglasja na 3D-u. Odbornik Mefi naveo je njihova imena. U liftu se nalazio luster; njegov mehanički glas recitovao je Katehizme Jednoglasja, ali mu je Odbornik Mefi rekao da začuti. Lift se otvorio u prostranom, slabo osvetljenom apartmanu kao sa Reklamovizije za visoke slojeve. 3D vatra gorela je u centralnom kaminu, okružena lebdećim maglev nameštajem. Kroz dva jednosmerna staklena zida pružao se vrtoglav pogled na multiurb, zaklonjen izmaglicom i snegom. Po unutrašnjim zidovima nalazile su se slike. Upitala sam Odbornika da li je to njegova kancelarija. – Kancelarija mi je sprat više – odgovorio je. – Ovo je tvoj novi stan. Gospodin Čang potvrdno je klimnuo glavom i predložio da svog gosta ponudim da sedne. Molila sam Odbornika Mefija da mi oprosti; nikad ranije nisam imala gosta, pa ću morati da se naučim učtivosti. Maglev sofa blago se zaljuljala pod Odbornikovom težinom; kazao mi je da je njegova snaha dizajnirala stan imajući mene na umu. Odabrala je Rotkova platna nadajući se da ću ih doživeti meditativno. – Molekularne kopije originala – uverio me je, premda nisam imala pojma ko je „Rotko“ – mada bi neko tvrdio da u našem svetu više nema originala. Umetnikov stil kao da odslikava tvoj položaj, Sonmi~451; prikazao je kako slepi vide.

Zbunjujuće veče – u prvom trenutku samostrel, u sledećem istorija umetnosti... Svakako, a to nije sve. Profesor je sebe krivio što je tokom one vožnje u fordu s trga Čongmjo prevideo moj potencijal. – Pretpostavio sam da si samo još jedan eksperiment u poluusponu, osuđena na mentalni raspad u roku od nekoliko nedelja. Ako me sećanje dobro služi, čak sam i zadremao... gospodine Čang, je li tako? Da čujem istinu. Sa svoga mesta blizu lifta, gospodin Čang se setio da je njegov gospodar odmarao oči tokom putovanja. Odbornik Mefi je slegnuo ramenima. – Sigurno se pitaš čime si to privukla moju pažnju, Sonmi. Ta izjava delovala je kao rukovanje; izađi, znam da si unutra. Ili pak kao klopka. Učtivo sam se pravila da ne razumem. Mefijev saučesnički izraz lica rekao mi je da me ne osuđuje što sam oprezna. Kazao je da u Temosanu ima trinaest hiljada devetsto studenata koji po semestru naprave preko dva miliona zahteva za preuzimanje bibliotekarskih odrednica. Većinom su to nastavni tekstovi i dopunski članci – a ostatak je vrlo šarolik: od nekretnina do berze, od sportofordova do stenveja, od joge do ptica u kavezima. – Stoga će se, Sonmi, glavni bibliotekar pomučiti da me obavesti samo ako naiđe na čitaoca sa zaista eklektičnim navikama. – Profesor je uključio ručni soni i pročitao moj spisak zahteva. Mesec Šest Osamnaest, Ep o Gilgamešu; Mesec Sedam Dva, Uspomene Irenea Funesa. Mesec Devet Jedan, Gibonov Uspon i pad. Odbornik je, u ljubičastoj svetlosti sonija, delovao gotovo ponosan: – Mesec Deset Jedanaest, potpuno bestidna unakrsna pretraga o onom karcinomu u našem voljenom korpokratskom telu: o Uniji. Kao pripadniku Jednoglasja, nastavio, takva glad za alternativnim vremenima, mestima i idejama ukazuje mu na prisustvo unutrašnjeg disidenta. Takvi disidenti su veoma pogodna sirovina za agente Jednoglasja. Moj „gost“ objasnio je da je kao ljubopitljivog vlasnika sonija identifikovao Nun Hel-Kvona, geotermistu iz mećavama izloženog Onsonga koji je dve zime ranije poginuo u skijaškoj nesreći. Odbornik Mefi poverio je jednom nadarenom diplomcu detektivski zadatak da pronađe lopova. Pomoću e-talasa sonijev receptor lociran je u Bum-Suk Kimovoj laboratoriji; ali zaključak da je Bum-Suk uronio u Vitgenštajnove ideje bio je neverovatan. Stoga je Mefijev student ugradio mikrooko u sve sonije u sobi, tokom zabrane kretanja šest nedelja ranije. – Sutradan smo otkrili da naš disident nije čistokrvni, nego prvi naučno stabilan primerak

fabrikovanog u usponu, a i sestra-poslužiteljka zloglasne June~939. Moj posao, Sonmi, zna da bude naporan i opasan, ali dosadan? Nikad.

Poricanje očito nije imalo svrhe. Tako je. Mefi nije bio Ri. Slušala sam Mefijevu priču o međukatedarskim raspravama koje su usledile kad je podneo izveštaj. Korpokrati starog kova hteli su da se nada mnom obavi eutanazija zbog devijantnosti; psihogenomisti su želeli da budem podvrgnuta moždanoj vivisekciji; Marketing je hteo da izađe u javnost i predstavi me kao naučni prodor univerziteta Temosan. Po svemu sudeći, niko od njih nije isterao svoje. Nije. Jednoglasje je ostvarilo privremeni kompromis: dopustiće mi se da nastavim svoje samoobrazovanje, posmatraće me izdaleka u mojoj iluziji slobodne volje, sve dok se ne postigne konsenzus. Bum-Sukov samostrel je, međutim, saterao Jednoglasje uza zid. I... šta je Odbornik Mefi dalje nameravao s tobom? Da sroči novi kompromis između onih koji su hteli da me prisvoje, a onda da ga nametne. Milijarde korporativnih dolara potrošene su na neuspešna istraživanja u privatnim laboratorijama radi ostvarivanja onoga što sam, prosto rečeno, ja već bila. Da bi genomisti ostali zadovoljni, niz proverenih naučnika sprovešće interdisciplinarne testove na meni. Sećam se kako je Mefi stavio ruke ravno u 3D plamen i kazao mi da oni neće biti ni teški ni bolni, da neće trajati duže od tri sata dnevno, pet dana od deset. Da bi se pridobio Odbor Temosana, pristup istraživanju biće ponuđen na licitaciji; moji novi gospodari na meni će zaraditi mnogo dolara. Da bi se ućutkali ortodoksni korpokrati, fabrikovana u usponu opisaće se kao još jedan neuspeo eksperiment na pragu mentalne entropije; tako ni Abolicionisti ni Unija neće dobiti trojanskog konja, ikonu, mučenicu. Da li su i interesi Sonmi~451 uvršteni u tu jednačinu? Univerzitet će me primiti kao stipendistkinju. Takođe će mi se u kragnu ugraditi Duša kako bih mogla nesmetano da izlazim iz studentskog grada i vraćam se. Odbornik Mefi čak mi je i obećao da će mi biti povremeni mentor kad se tu zatekne. Izvukao je ruke iz vatre i pogledao prste. – Samo svetlost, bez toplote. Današnja omladina ne bi prepoznala

pravi plamen sve i da im u sobi besni požar. – Kazao mi je da ga oslovljavam s „profesore“ umesto „gospodine“. Jedno ne razumem. Ako je Bum-Suk bio takva lenja budala, kako je onda ostvario sveti gral psihogenomike – stabilan uspon? He-Džu Im je to ovako objasnio. Agentu koga je Bum-Suk unajmio za doktorat posrećilo se s izvorima. Jusuf Sulejman, izbeglica na Institutu Bajkal, napisao je Bum-Sukovu tezu pre petnaest godina. U to vreme su ekstremni Abolicionisti ubijali genomiste u Sibiru, pa su Sulejman i tri njegova profesora poginuli u eksploziji automobila-bombe. Pošto je Bajkal ipak Bajkal i pošto je Sulejman bio useljenik iz Proizvodne Zone, njegovo istraživanje tavorilo je u mraku sve dok nije našlo put do Bum-Sukove teze. Agent je stupio u vezu s Korporacijom Tata Song radi dodavanja formule za uspon u naš Sapun. Juna~939 bila je glavni primerak; ja sam bila modifikovana rezerva. Ukoliko to deluje neverovatno, kazao je He-Džu, treba da se setim da su mnogi veliki događaji u istoriji nauke rezultat sličnih srećnih sticaja okolnosti. A Bum-Suk je ostao nesvestan bure koju je pokrenuo njegov doktorat? Samo bi budala koja nikad nije stisla pipetu ili uhvatila petrišolju ostala nesvesna, ali je Bum-Suk bio takva budala. Možda to i nije bila slučajnost. Kako si reagovala na svoj novi život na Fakultetu Jednoglasja? Setićete se da sam premeštena uoči Seksteta, pa sam imala šest mirnih dana pre no što je novi život zaista počeo. Poslednji Sekstet bio je najhladniji još od četrdesetih. Samo sam se jednom prošetala po zaleđenom studentskom gradu; genomirana sam da mi bude ugodno u toplim restoranima. Izlaganje zimi u dolini Han na planini Temosan povredilo mi je kožu i pluća, pa sam šest dana provela unutra, učeći. Na Novu godinu probudila sam se i zatekla tri poklona. Zvezdicu za kragnu, treću po redu; olupani stari soni koji mi je dao Ving~027, donet iz bivše Bum-Sukove laboratorije; i knjigu čiji sam naslov tada umela da pročitam: Bajke Hansa Kristijana Andersena. Otvorila sam je i prepoznala Juninu Knjigu o Spoljašnjosti. Pročitala sam je od početka do kraja i pomislila na svoje sestre širom Nea So Koprosa kako uživaju u Zvezdanoj

Ceremoniji. Srećne dvanaestozvezdane poći će u Egzaltaciju na Havajima upravo tog jutra, pošto su otplatile Investiciju. Silno sam poželela da Juna~939 bude sa mnom na mom prvom predavanju Drugog Dana. Strašno mi je nedostajala; i danas je tako. Šta je bilo prvo predavanje? Svantijeva „Biomatematika“; ali prava pouka sastojala se u poniženju. Otišla sam do sale preko bljuzgavice, zaklonjena kapuljačom i neprimećena. Međutim, kad sam u hodniku skinula ogrtač, moje Sonmi crte lica izazvale su iznenađenje, a zatim i nelagodu. Kad sam ušla u salu, dočekana sam prezrivom tišinom. Nije potrajala. – Ej! – povikao je jedan momak. – Jedan topli ženšen i dve pseće pljeskavice – i čitava se sala nasmejala. Nisam genomirana da pocrvenim, ali mi se puls ubrzao. Sela sam u drugi red, gde su bile devojke. Glavna među njima imala je smaragde u zubima. – Ovo je naš red. Idi nazad. Smrdiš na majonez. – Poslušala sam. U lice me je pogodila papirna strelica. – Ja ne prodajem pljeskavice u tvom restoranu, fabrikovana: zašto ti zauzimaš mesto u mojoj sali za predavanja? – Baš kad sam krenula napolje, krakata doktorka Čuan saplela se izlazeći na podijum i ispustila beleške, što je označilo početak predavanja. Trudila sam se da se koncentrišem; poznavala sam Svantijeve teorije, ali ne i njihovu primenu. Posle petnaestak minuta, doktorka Čuan pogledom je prešla po slušaocima, opazila mene i stala usred rečenice. Slušaoci su shvatili zašto. Doktorka Čuan s mukom se naterala da nastavi. Ja sam sebe naterala da ne odem. Nisam imala dovoljno hrabrosti da na kraju postavim pitanja. Napolju me je čekao rafal pogrda. Je li profesor Mefi znao za loše ponašanje studenata prema tebi? Da. Profesor je upitao je li predavanje bilo plodonosno; odabrala sam reč „informativno“ i upitala zašto me studenti toliko preziru kad ih ničim nisam uvredila. Upitao je zašto se ugnjetač plaši da će ugnjeteni steći znanje. Nisam se usudila da izustim reč „pobuna“, te sam odabrala okolni put. – Šta ako razlike između društvenih slojeva ne potiču od genomike, inherentne veličine, čak ni dolara, nego od razlika u znanju? Profesor je upitao: zar to ne znači da je cela Piramida sagrađena na živom pesku?

Izrazila sam mišljenje da bi se takav stav mogao proglasiti ozbiljno devijantnim. Mefi je delovao oduševljeno. – Evo ti ovo: fabrikovani su ogledala za savest čistokrvnih; čistokrvnima je zlo od onoga što tamo vide. Stoga krive ogledala. Upitala sam kad bi čistokrvni mogli početi da krive sebe. Mefi je odgovorio: – Sudeći po istoriji, tek kad na to budu primorani. Shvatila sam da mi je zime preko glave. – Kad će se to desiti? Profesor je zavrteo svoj starinski globus. – Predavanje doktorke Čuan nastavlja se sutra. Sigurno ti je trebalo hrabrosti da se vratiš. Pratio me je jedan redar, i više me niko nije vređao. Redar se obratio devojkama u drugom redu s učtivom zlobom: – Ovo je naš red; vi imate mesta pozadi. – Devojke su smesta nestale, ali je meni bilo neprijatno: nisu one mene prihvatile nego su se plašile Jednoglasja. Doktorku Čuan redar je toliko usplahirio da je promrmljala čitavo predavanje ne okrenuvši se ni jedan jedini put prema slušaocima. Predrasude su večiti led. Da li si otišla na još neka predavanja? Na jedno, o Levovim Fundamentima. Išla sam bez pratnje, jer sam ipak lakše podnosila uvrede nego spoljašnji oklop. Stigla sam ranije, sela sa strane i držala vizir na licu dok se sala punila. Studenti su me gledali nepoverljivo, ali više nisu bacali papire. Dva momka iz prednjih redova okrenula su se ka meni. Imali su ozbiljne, zabrinute izraze lica. Jedan je upitao da li sam zaista neka vrsta veštačkog genija. – „Genije“ nije reč koju tako olako treba koristiti – odgovorila sam. Kad su čuli poslužiteljku da govori, obojica su se začudila. – Mora da je čisti pakao – drugi mi je rekao – što je tolika inteligencija zarobljena u tako slabom telu genomiranom za posluživanje. Rekla sam da sam postala privržena svom telu. Tom prilikom, kad sam pošla iz sale, na mene se stuštila pedesetoglava hidra od pitanja, vokmena i nikona. Iz kog Tata Songa dolazim? Ko me je upisao na Temosan? Da li sam zaista u „usponu“? Ima li još takvih kao ja? Da li sam čula za Sonmi~939? Koliko još imam nedelja pre no što se moj uspon degeneriše? Jesam li Abolicionistkinja? Imam li dečka?

Medijima je bio dozvoljen pristup u državni univerzitet? Ne, nego su Mediji nudili nagrade za članke o Sonmi s Temosana. Stavila sam kapuljaču i probala da se probijem nazad do Fakulteta Jednoglasja, ali je gužva bila tako gusta da sam ostala bez vizira, a onda sam i pala i zadobila gadne modrice pre nego što su dva redara u običnoj odeći ispraznila hodnik. Profesor Mefi našao se sa mnom u holu Jednoglasja, mrmljajući da sam isuviše vredna da bih se izlagala skarednoj rulji. Žustro je vrteo svoj prsten s poludragim kamenom; tako nesvesno pokazuje da je pod stresom. Složili smo se da predavanja treba da dobijam direktno na soni. Kako su izgledali jutarnji eksperimenti? Svakodnevno su me podsećali na moj pravi status. Sa sadašnjeg stanovišta, prepoznajem isto otuđenje koje je uhvatilo Junu~939 kad se povukla u sebe. Čemu sve to znanje, pitala bih se, ako njime ne mogu da poboljšam svoj život? Spoznala sam koliko je ukupna slika mračna. Kako ću se za devet godina, s devet zvezdica više, uklopiti u Egzaltaciju sa svojim nadmoćnim znanjem? Mogu li amnezidi obrisati znanje koje sam stekla? Želim li da se to desi? Satima bih sedela ne pročitavši nijednu stranicu sa sonija. Jedne nedelje pročitala sam samo priču Mala sirena iz Junine Knjige o Spoljašnjosti, mračnu raspravu o izopštenosti. Stigao je Mesec Četiri, s njime i moja prva godišnjica u zvanju eksperimentalne nakaze na Temosanu, ali se proleću nisam obradovala. Radoznalost mi umire, rekla sam Profesoru Mefiju tokom našeg seminara o Tomasu Pejnu. Bilo je to jednog vedrog Prvog Dana, a kroz prozor je dopirala buka s igrališta za bejzbol. Mentor mi je rekao da hitno moramo ustanoviti uzrok te bolesti. Kazala sam da čitanje i nije pravo znanje, da je znanje bez iskustva isto što i hrana bez hranljivosti. – Moraš češće da budeš napolju – primetio je Profesor. Na predavanjima? U studentskom gradu? Ili u multiurbu? Devete Noći u moj stan došao je mladi doktorant Jednoglasja po imenu He-Džu Im. Obraćajući mi se sa „gospođice Sonmi“, objasnio mi je da mu je Profesor Mefi predložio da me „razvedri“. Pošto Profesor Mefi u svojim

rukama čvrsto drži njegovu budućnost, poslušao ga je. – Šalim se – dodao je. Potom je upitao da li ga se sećam. Sećala sam ga se. Sada mu je crna kosa bila kratko ošišana i kestenjasta, a obrve su mu bile ukrašene; međutim, bio je to Bum-Sukov mršavi kolega s predavanja koji je izvestio da je Ving~027 izgubio život od idiotske Min-Sikove ruke. Osvrnuo se po mom životnom prostoru. – Pa, ovo je znatno bolje od one Bum-Suk Kimove rupetine. Ovde bi stao čitav stan moje porodice. Složila sam se: stan je bio veoma prostran. Tišina je dugo potrajala. He-Džu Im ponudio se da ostane u liftu sve dok ga ne zamolim da ode. Ponovo sam se izvinila za nedostatak vaspitanja i pozvala ga da uđe. Izuo je najke, govoreći: – Ja se izvinjavam za svoj nedostatak vaspitanja. Previše pričam kad sam nervozan, i govorim gluposti. A to mi se opet dešava. Smem li da isprobam vaš maglev šezlong? Da, rekla sam; i upitala zašto je nervozan preda mnom. Očigledno je, kazao je, da izgledam kao i svaka druga Sonmi u restoranima, ali kad otvorim usta, postajem doktorka filozofije. Doktorant je prekrstio noge na šezlongu i prošao rukom kroz magnetno polje. Priznao je: – Tihi glas u mojoj glavi kaže: „Zapamti, ova devojka je prekretnica u istoriji nauke. Prva fabrikovana u stabilnom usponu! Pazi šta govoriš! Neka ti reči budu značajne!“ – Naravno, kazao je, baš zbog toga brblja ništavne koještarije. Uverila sam ga da se osećam više kao primerak nego kao prekretnica. He-Džu je slegao ramenima, rekao da je Profesorova želja da večeras malo izađem, i mahnuo Prstenastom Dušom, uz osmeh. – Sve na trošak Jednoglasja. Juhu. Nema ograničenja. Kako zamišljate provod? Nemam pojma šta je provod, odvratila sam uz izvinjenje. He-Džu je nastavio da ispituje: šta radim da bih se opustila? – Igram go protiv sonija – rekla sam. – Da biste se opustili? – odgovorio je u neverici. – Ko pobeđuje, vi ili soni? – Soni – odvratila sam – kako bih inače napredovala? – Dakle, pobednici su – zaključio je He-Džu – zapravo gubitnici jer ne nauče ništa? – Šta su onda gubitnici? Pobednici? Nisam znala da li je ozbiljan. Rekla sam: – Ako gubitnici mogu da iskoriste ono čemu ih protivnici nauče, onda da, gubitnici mogu u

perspektivi postati pobednici. – Mila Korpokratijo – frknuo je He-Džu – idemo dole. Da li te je bar malo iritirao? U prvi mah me je mnogo iritirao; ali sam sebi rekla da je taj doktorant zapravo lek koji je Profesor Mefi prepisao za moju bolest. Takođe, He-Džu mi je uputio kompliment obrativši mi se kao „osobi“, a čak ni Juna~939 nije sa mnom razgovarala tako spontano. Upitala sam gosta šta on obično radi Devete Noći, kad ga ne teraju da se brine za kapitalne primerke. He-Džu se diplomatski osmehnuo i rekao mi da ljudi iz Mefijevog sloja ne moraju da teraju; oni samo predlažu. Kazao je da Devete Noći obično ide u restoran ili bar s kolegama, a ako mu se posreći, možda i u neki klub s devojkom. Ja nisam bila koleginica, a ne baš ni devojka. Predložio je galeriju, da se „upoznamo s plodovima Nea So Koprosa". Zar ga neće biti sramota, upitala sam, da bude viđen sa Sonmi? Mogu da stavim kapu i ogrnem se. He-Džu je uz sumnjičav izraz predložio čarobnjačku bradu i jelenske rogove. – Nemam ih – rekla sam. He-Džu se nasmejao i kazao mi da obučem bilo šta u čemu mi je ugodno, uveravajući me da ću napolju štrčati znatno manje nego u sali za predavanja. Taksi je pred ulazom, a on će me sačekati u holu. Jesi li bila nervozna što izlaziš iz Temosana? U nekoj meri jesam. He-Džu mije odvratio misli objašnjavajući mi šta vidimo. Usmerio je taksi pored Spomenika Palim Plutokratima, oko Palate Kjongbokung i Avenijom Deset Hiljada Reklamovizija. Vozač je bio čistokrvni iz Bangladeša, s dobrim osećajem za skupu vožnju s korporativnog troškovnog računa. – Idealna noć za Mesečevu Kulu, gospodine – uzgred je pomenuo, a He-Džu se smesta složio. Put se popeo uz džinovsku piramidu, visoko iznad svodova, visoko iznad svega osim korporativnih monolita. Jeste li ikad noću bili na Mesečevoj Kuli, Arhivisto? Ne, čak ni danju. Mi građani uglavnom prepuštamo Kulu turistima.

Otiđite. S dvesta trideset četvrtog sprata, multiurb se pretvara u maglu ksenona, neona, pokreta, ugljen-dioksida i svodova. Staklena kupola je neophodna, objasnio mi je He-Džu, jer bi nas vetar na toj visini oduvao kao papirne zmajeve. Pokazao mi je razne tačke u krajoliku: za neke sam čula, a neke i videla na Reklamoviziji ili 3D-u. Trg Čongmjo bio je sakriven iza monolita, ali se stadion video: otvoreno neboplavo oko. Te večeri je mesečev sponzor bio SemeKorp. Ogroman lunarni projektor s udaljenog Fudžija bacao je Reklamoviziju na površinu Meseca; paradajzi veliki kao bebe; kremaste kocke karfiola; lotosovo korenje bez rupa; kratke rečenice iz sočnih usta Logotipika SemeKorpa. Dok smo silazili, vremešni taksista pričao jeo svom dečaštvu u multiurbu po imenu Bombaj, sada poplavljenom, u vreme kad je Mesec uvek bio go. He-Džu je rekao da bi ga Mesec bez Reklamovizije prestravio. U koju ste galeriju otišli? U Voćnjak Vangšimi. Galerija me je podsetila na enciklopediju sačinjenu od predmeta, a ne od reči. Satima sam pokazivala na stvari, a HeDžu je odgovarao: bronzane maske, instant supa od ptičjih gnezda, fabrikovane poslužiteljke, zlatni suzukiji, vazdušni filteri, pređa otporna na kiselinu, proročki modeli Voljenog Predsednika i statuete Imanentnog Prvog Predsednika, parfemi s prahom od dragog kamenja, šalovi s bisernom svilom, mape, artefakti iz pustoši, programabilne violine. He-Džu mi je pokazao apoteku: pakovanja tableta protiv raka, side, alchajmera, trovanja olovom; protiv debljine, anoreksije, ćelavosti, maljavosti, preterane radosti, potištenosti; Rosu protiv starenja; lekove protiv preteranog uživanja Rose. Zazvonio je dvadeset jedan sat, a mi nismo bili obišli ni desetinu. Potrošači su besomučno kupovali, kupovali, kupovali; potražnja je višećelijski sunder koji upija robu i usluge iz svake prodavnice, restorana, bara, radnje i piljarnice, a ispušta dolare. He-Džu me je poveo do elegantne kafe-platforme. Za sebe je uzeo stirop starbaks kafe, a za mene vodu. Objasnio je da po Zakonu o Bogaćenju potrošači moraju da potroše fiksan mesečni dolarski iznos, zavisno od toga kom sloju pripadaju. Zgrtanje je antikorporativni zločin. To sam već znala, ali ga nisam prekidala. Kazao je da se njegova mama plaši modernih galerija, pa računa o kvoti obično vodi He-Džu. Zamolila sam ga da mi ispriča kakav je osećaj biti u porodici.

Doktorant se i osmehnuo i namrštio. – Nužno zlo – poverio mi se. – Mamin hobi je skupljanje manjih bolesti i lekova za njihovo lečenje. Tata radi u Ministarstvu Statistike i spava ispred 3D-a s nogama u kanti. – Oboje roditelja prirodno su začeti, kazao mi je, ali su prodali kvotu za drugo dete kako bi He-Džua propisno genomirali, što mu je omogućilo da se usmeri ka karijeri u Jednoglasju. Poželeo je da postane član Jednoglasja još otkako je prvi put video redarske drame na 3D-u. Dopadalo mu se da platu zarađuje provaljivanjem vrata. Rekla sam da ga njegovi roditelji sigurno veoma vole kad su se toliko žrtvovali. He-Džu je odvratio da će im penziju obezbediti njegova zarada. Zatim je upitao: zar mi se svet nije okrenuo naglavačke kad sam istrgnuta iz Tata Songa i presađena u Bum-Sukovu laboratoriju? Zar mi ne nedostaje svet za koji sam genomirana? Odgovorila sam: – Fabrikovani su orijentisani da im ništa ne nedostaje. Nastavio je: zar u usponu već nisam prevazišla orijentaciju? Kazala sam da ću morati da razmislim o tome. Da li si doživela ikakvu negativnu reakciju od potrošača u toj galeriji? Hoću reći, kao Sonmi izvan Tata Songa. Tamo je bilo mnogo fabrikovanih: nosača, kućnih slugu, čistača. Zaista nisam mnogo odudarala. Dodatno mi se razjasnilo zašto niko nije zgranut studentima nešto kasnije, kad je He-Džu otišao u higijenizator. Žena s crvenim pegicama i tinejdžerskim tenom, ali očigledno starim očima izvinila mi se što me uznemirava. – Čuj, ja sam medijski modni agent – rekla je – i zovem se Lili. Špijunirala sam te! – zakikotala se. – Ali šta bi žena s toliko hrabrosti, toliko instinkta, no pre svega s toliko vidovitosti, draga moja, mogla i očekivati, zar ne? Silno sam se zbunila. Kazala je da nikad ranije nije videla potrošačku koja se podvrgla potpunom dizajnu lica kako bi ličila na dobro poznatu fabrikovanu poslužiteljku. – Niži slojevi – dostojanstveno je rekla – mogli bi to nazvati hrabrim, a ja kažem da je genijalno. – Zatim je upitala da li bih pozirala za „bolesno šik 3D časopis". Platiće me stratosferski, uverila me je, prijatelji mog momka šištaće od ljubomore, a muška ljubomora je ženama vredna koliko i dolari u Duši. Zahvalila sam joj i odbila, dodavši da fabrikovane nemaju momke. Popustljivo se nasmešila, zagledajući svaku crtu mog lica, i preklinjala me

da joj kažem kod kog sam dizajnera bila. – Tako dobrog zanatliju moram da upoznam. Neverovatan minijaturista! Posle rezervoara i orijentacije, kazala sam, čitav sam život provela za pultom u Tata Songu, pa nikad nisam upoznala dizajnera svog lica. Modna agentkinja se nasmejala šaljivo ali uznemireno. * Oh, sad mi je jasno – nije poverovala da nisi čistokrvna? Dala mi je karticu, moleći me da razmislim i javim se.- Ovakve prilike ne nailaze svakog dana. Kad me je taksi ostavio pred Jednoglasjem, He-Džu mi je rekao da mu se nadalje obraćam sa „ti“. Od „gospodine Im“ osećao se kao da je na seminaru. Na kraju je upitao da li ću biti slobodna sledećeg Devetog Dana. Kazala sam da ne želim da troši svoje dragoceno vreme na profesionalnu obavezu. He-Džu je rekao da nije znao šta da očekuje, ali je uporno tvrdio da je uživao. – Hajde zato da napravimo revanš. Odgovorila sam: – Dobro, u redu. Znači, taj izlazak pomogao ti je da se oslobodiš... osećaja čamotinje? Shvatila sam da je okolina svakome ključna za identitet, ali da je moja okolina, Tata Song, izgubljen ključ. Shvatila sam da želim opet da vidim svoj bivši restoran pod trgom Čongmjo. Nisam sigurna da umem objasniti zašto, ali porivi mogu biti i nejasni i jaki. ...Za poslužiteljku u usponu sigurno nije mudro da posećuje restoran? Ne kažem da je bilo mudro; samo da je bilo neophodno. He- Džu je takođe bio sumnjičav, deset dana kasnije, brinući da bi „pokopane stvari mogle isplivati na površinu“. Upravo je u tome i bila moja poenta. Pokopala sam prevelik deo sebe. Složio se, pa mi je pokazao kako da podignem kosu i naneseni kozmetiku. Drečavim svilenim šalom sakrila sam kragnu, a u liftu, dok smo

se spuštali do taksija, He-Džu mi je na lice stavio svoje tamne naočari od žada. Devete Noći Meseca Četiri, trg Čongmjo nije bio vazdušni tunel prepun smeća koji sam pamtila: bio je to uzavreo kaleiodoskop Reklamovizije, potrošača, direktora i pop-pesama. Monumentalna statua Voljenog Predsednika svoje je uzavrele ljude nadgledala s mudrim i dobroćudnim izrazom. Na jugoistočnom obodu trga ukazali su se lukovi Tata Songa. He-Džu me je uhvatio za ruku i kazao da u svakom trenutku možemo odustati. Stali smo u red za lift; na prst mi je stavio Prstenastu Dušu. Zašto? Za sreću: He-Džu je imao sujevernu crtu. Ušli smo u gužvu u liftu, a kutija je počela da se spušta. Potpuno drugačiji osećaj nego s gospodinom Čangom! Najednom, vrata su se otvorila i gladni potrošači ugurali su me u restoran; zastala sam, zapanjena time što su moje uspomene bile potpuno pogrešne. U kom smislu? Ta prostrana kupola: vrlo zagušljiva. Veličanstvene crvene i žute boje: ukočene i vulgarne. Zdrav vazduh: zadah masti me je gušio. Posle tišine na Temosanu, buka u restoranu podsećala je na beskrajnu paljbu. Tata Song stajao je na Svom Stubu i pozdravljao nas. Pokušala sam da progutam, ali mi je grlo bilo suvo. Svakako će naš Logotipik osuditi svoju zabludelu kćer? Ne. Namignuo nam je, povukao se naviše za kaiševe sopstvenih najki, kinuo, prevrnuo se, i sunuo nazad na Svoj Stub. Deca su vrištala od smeha. Kako je šašavi hologram izazivao takvo strahopoštovanje u nama? He-Džu je otišao da nađe sto dok sam ja obilazila Čvor. Sestre su mi se smešile pod nežnim osvetljenjem. Kako su neumorno radile! Videla sam June, videla sam i Ma-Leu-Da~108 na čijoj je kragni još stajala zvezdica moje mrtve prijateljice. Planirana osveta tada mi se učinila sasvim ništavnom. Kakvu bih goru sudbinu mogla smisliti nego dvanaest godina u Tata Songu? Za mojim starim zapadnim pultom stajala je početnica Sonmi. Tu je bila i Kjelim~889, Junina zamena. Stala sam pred njenu kasu, i

postajala sve nervoznija što sam joj se više bližila. – Ja sam Kjelim~889! Slasni, magični Tata Song! Da, gospođo? Šta želite danas? Upitala sam je da li me poznaje. Kjelim~889 šire se nasmešila da bi ublažila zbunjenost. Upitala sam je, tiho i polako, da li se seća Sonmi~451, poslužiteljke koja je radila pored nje i nestala jednog jutra. Bezizražajan osmeh. Reč „seća“ nije se nalazila u njenom leksikonu. – Zdravo! Ja sam Kjelim~889! Slasni, magični Tata Songl Upitala sam: – Da li si srećna, Kjelim~889? Lice joj se ozarilo od oduševljenja i klimnula je glavom. – „Srećna“ je reč iz Katehizma Dva. Mogu tačno da ga navedem. „Pod uslovom da poštujem Katehizme, Tata Song me voli; pod uslovom da me Tata Song voli, ja sam srećna.“ Osetila sam okrutnu prinudu u sebi. Upitala sam Kjelim da li želi da živi isto kao čistokrvni. Da sedi za stolovima umesto da ih briše. Kjelim~889 toliko je silno želela da mi udovolji da je odgovorila: – Poslužiteljke jedu Sapun! Da, bila sam uporna, ali zar ne želi da vidi Spoljašnjost? Poslužiteljkin izraz verovatno je bio isti kao moj kada je Juna~939 izgovarala svoje devijantne rečenice. Kazala je: – Poslužiteljke ne idu u Spoljašnjost dok ne dobiju dvanaest zvezdica. Jedna mlada potrošačka s prstenjem od cinka i plastičnim noktima bocnula me je prstom. – Ako baš moraš da maltretiraš glupe fabrikovane, radi to Prvog Dana ujutru, a ne Devete Noći. Moram da stignem u galeriju pre zabrane kretanja, razumeš? Na brzinu sam od Kjelim~889 naručila sok od ruža i knedle od ajkule. Zažalila sam što He-Džu nije pored mene: strepela sam da će se Prstenasta Duša pokvariti i da ću biti otkrivena kao odbegla fabrikovana. Prstenasta Duša radila je dobro, ali su moja pitanja izazvala gnev. – Poboljšavaj ti svoje fabrikovane – popreko me je gledao potrošačicin momak dok sam se probijala s poslužavnikom.– Abolicionistkinjo. – Drugi čistokrvni u redu zabrinuto su se osvrtali dok sam prolazila, kao da sam zarazna. He-Džu je našao slobodan sto u zapadnoj četvrtini. Koliko sam desetina hiljada puta obrisala tu površinu? He-Džu je nežno upitao jesam li otkrila išta vredno. Šapnula sam: – Mi smo ovde dvanaest godina najobičnije robinje.

Student Jednoglasja počešao se po uhu i proverio da nas niko ne prisluškuje. Pijucnuo je sok od ruže i klimnuo glavom. Deset minuta smo gledali Reklamoviziju, ćutke. Znači, tvoja poseta Tata Songu bila je... antiklimaks? Jesi li nasla „ključ" za svoje ja u usponu? Verovatno je ključ bio taj da ključa nema. U Tata Songu sam bila robinja; u Temosanu sam bila robinja s nešto više privilegija. Desilo se, međutim, još nešto dok smo se vraćali ka liftu. Prepoznala sam jednu direktorsku ženu koja je radila na soniju. Glasno sam joj se obratila: – Gospođo Ri. Žena besprekorno tretirana Rosom digla je pogled, uz zbunjen osmeh punih, preoblikovanih usana. – Bila sam gospođa Ri, ali sam sada gospođa An. Moj pokojni muž udavio se prošle godine, pri potonuću ribarskog broda. – Oh – rekla sam. – To je zaista strašno. Gospođa An je pitala da li sam dobro poznavala njenog pokojnog muža. Laganje je teže nego što bi se to zaključilo po čistokrvnima. Gospođa An je ponovila pitanje. – Moja žena bila je korporativna standardizatorka kvaliteta pre nego što smo se venčali – brzo je objasnio He-Džu, dodavši da se trg Čongmjo nalazio u njenom rejonu i da je Nadzornik Ri bio uzoran službenik. Gospođa An postala je sumnjičava. Upitala je kada sam tačno radila za njenog pokojnog muža. Više nisam znala šta da kažem. – Kada mu je Pomoćnik bio potrošač po imenu Čo. Osmeh joj se nije pokolebao, ali se promenio u izrazu. – A, da, Pomoćnik Čo poslat je negde na sever, da se nauči timskom radu. He-Džu me je uzeo za ruku i rekao: – Dakle, „Svi za Tata Songa, Tata Song za sve“. Galerije nas zovu, draga. Gospođa An je očigledno žena koja nema vremena za bacanje. – Poželeli smo joj dobru sudbinu, a i ona nama. Kasnije, kad smo se vratili u moj tihi stan, He-Džu mi je dao ovaj kompliment: – Da sam se ja uspeo od poslužitelja do intelektualca za svega dvanaest meseci, sada ne bih živeo u gostinskom apartmanu na Fakultetu Jednoglasja nego duboko u Zemlji Dembeliji. Kažeš da si „deprimirana“, ali

ja vidim jedino čvrstinu. Dozvoljeno ti je da se osećaš potpuno grozno. Ali to ne znači da si defektna, nego da si ljudsko biće. Igrali smo go do zabrane kretanja. He-Džu je dobio prvu partiju, a ja drugu. Koliko ste puta izašli? Svake Devete Noći do Dana Korpokratije. Kako sam bolje upoznavala He-Džua, tako sam ga više i poštovala. Počela sam da delim visoko mišljenje Odbornika Mefija o njemu. Profesor na seminarima nije diskutovao o našim izlascima; njegov proteže možda je podnosio izveštaje, ali je Mefi hteo da uživam u osećaju privatnosti. Odbornički posao odnosio mu je mnogo vremena, pa sam ga rede viđala. Jutarnji testovi su se nastavili, s učtivim ali nebitnim naučnicima. He-Džuova naklonost ka univerzitetskim intrigama donela je zanimljive informacije. Naučila sam da Temosan nije ujedinjen organizam nego brežuljak sukobljenih plemena i interesnih grupa, baš kao Džuče. Fakultet Jednoglasja održavao je dominaciju, koju su ostali prezirali. – Tajne su magični meci – citirao je He-Džu svog profesora. Međutim, ta dominacija objašnjava i zašto su redari-početnici imali malo prijatelja izvan fakulteta. Devojke u potrazi za muževima, priznao je He-Džu, privlači njegov budući status, ali muškarci njegovih godina ili stariji nisu želeli da se napiju pred njim. Arhivisto, vreme prolazi. Možemo li preći na moju poslednju noć u studentskom gradu?

Ako tako želiš. He-Džu je veoma voleo diznije, a jedna od sporednih dobrih strana mentorstva Profesora Mefija bio je i pristup zabranjenim sadržajima u bezbednosnim arhivima. Misliš na samizdate Unije iz Proizvodne Zone? Ne. Mislim na još zabranjeniju zonu: na prošlost. Na diznije iz vremena pre Čarki. U to vreme zvali su se „filmovi“. He-Džu je rekao da je u stara vremena postojala veština koja je odavno pala u zaborav usled korpokratije i 3D-a. Morala sam da mu verujem: dotad sam videla jedino porno diznije kod Bum-Suka. Poslednje Devete Noći Meseca Šest, He-Džu je došao zveckajući ključevima univerzitetske projekcione sale, objasnivši da mu jedan student Medija duguje uslugu. Govorio je teatralnim šapatom: – Na disku imam jedan od najvećih filmova svih vremena, ozbiljno. Naime? Pustolovina pod naslovom Paklene muke Timotija Kevendiša, napravljen davno pre osnivanja Nea So Koprosa, u sada opustošenoj provinciji neuspešne evropske demokratije. Jeste li ikad videli film iz ranog dvadeset prvog veka, Arhivisto? Arhivista osmog sloja ni u snu ne može da dobije takvu bezbednosnu dozvolu! Zapanjen sam što je takva izazivačka fikcija poverena običnom doktorantu, makar studirao i Jednoglasje. Zbunjujuće je pitanje zašto naša korpokratska država zabranjuje svaki istorijski diskurs. Da li istorija pruža uvid u ljudska iskustva drugačija od onih koje prikazuju Mediji? Ako je tako, zašto se onda organizuju arhivi poput vašeg, čije je samo postojanje državna tajna? Siguran sam da nemam odgovor. Kakvo je tvoje lično mišljenje o tim Paklenim mukama? Svet prikazan u tom filmu me je zaintrigirao; neopisivo se razlikovao od našeg. Tada su čistokrvni obavljali sve niske poslove; jedine fabrikovane bile su bolešljive ovce. Ljudi su s godinama pobolevali i ružneli; nije bilo

Rose. Stari su čekali smrt u zatvorima za senilne i nepokretne; nije bilo fiksnih životnih vekova niti eutanazije.

To deluje izuzetno antiutopijski. Tada je, kao i danas, antiutopija bila funkcija siromaštva, a ne državna politika. Prazna projekciona sala bila je upečatljiv okvir za kišovite krajolike na starom dizniju. Ekranom su prolazili džinovi, osvetljeni sunčevim zracima snimljenim kroz sočivo kada se deda vašeg dede, Arhivisto, ritao u majčinoj utrobi. Vreme je ono što sprečava istoriju da se dogodi odjedanput; vreme je brzina kojom prošlost nestaje. Film nakratko oživljava te izgubljene svetove. Te odavno srušene zgrade i nestala lica obuzeli su mi misli. Mi smo bili kao što vi jeste, govorili su. Sadašnjost nije bitna. Mojih pedeset minuta pred ekranom s He-Džuom bili su uvežbavanje sreće. Svega pedeset minuta? He-Džuov ručni soni zazujao je u ključnoj sceni, kada naslovnog kradljivca knjiga hvata nekakav napad; lice mu se izobličilo i ukočilo nad tanjirom graška. Iz He-Džuovog ručnog sonija čuo se paničan glas: – Ovde Si-Li! Napolju sam! Pusti me unutra! Desilo se ono najgore! – He-Džu je pritisnuo dugme na daljinskom upravljaču i vrata sale su se otvorila; po praznim sedištima skliznuo je zrak žute svetlosti. Utrčao je jedan student, lica sjajnog od znoja, pozdravio He-Džua i saopštio novosti koje će mi raspresti život. Ponovo. Četrdeset-pedeset redara upalo je na Fakultet Jednoglasja i uhapsilo Profesora Mefija, a sada traže nas. Naređeno im je da He-Džua uhvate radi ispitivanja, a mene ubiju na licu mesta. Svi kontrolni punktovi u studentskom gradu se nadziru. Šta si pomislila kad si to čula? Nisam mogla da razmišljam. Iz mog pratioca počeo je da isijava svirep autoritet, za koji sam shvatila da je oduvek postojao u njemu. Bacio je pogled na roleks i upitao da li je gospodin Čang još slobodan. Si-Li, glasnik, rekao je da je gospodin Čang pošao ka fordoparku u podrumu. Čovek koga sam znala kao doktoranta He-Džu Ima, pred kulisom u vidu davno umrlog glumca u ulozi zamišljenoj pre stotinu godina, pogledao

m e j e u o č i i o s l o v i o p o i m e n u: – J a z a p r a v o i n i s a m o n aj z a k o g a s a m s e i z d a v a o.

Slušin gazi svo pos toga Starom Džordžijuj meni stas e ukrštale češće nekštobi volo pamtit, akad umrem, kožna štađ avo dam napravi... dajte mal ovcepa davam pričam kaksmose sreli. Lep sokovan komad, batalte ona izgorila drvca... Moj bata Adami ćalej a vozilise spijaceu Honokipo blatnjavom putus propalim kolmau iscepanim odećama. Mrak nas uvatijo rano, pas metli šator najug stranu Slušinog Aza, jerje reka Vajpijo besnila pos mnogo kišejna došlaod prolećni voda. Oko Slušinog ni je opasno, alje močvara, ni ko neživiju dolini Vajpija, sam ilijon tica, za to ni smo krili ni šator ni kola. Ćalem pošlo kupid granje, aoni Adam uzeli diza čator. E, tajdan jas prosro jersam pojo gadan kereći butu Honoki, pas čučno među drveća, kadna jednom neko gleda, osetijo ja. – Koj tamo? – vikno ja, almise glas izgubijou paprati. Sacise uvalijo, momak, rekla gusta paprat. – Reci ko si! – poviko ja, al nebaš naglas. – Tumij nož, evo! Bašnad glavom neko mi šapno: Reci kosi, momak, jesil Zakri Rabril Zakri Kukavica? Digo pogledi jašta, eto Starog Džordžijana trulom drvetu, očimus kesere kou varalce. – Tebes nebojim! – rekomu ja, al pravoda kaem, glasmi bijoko pačiji prdežu oluji. Drktos usebi kadje Stari Džordži skočijoz granej štaj onda bilo? Nestou žbunju, aa, izamene. Ni šta... sam debela tica kljucala gliste, tačno daj očerupaši nabiješna ražanj! Elem, računo sam daz Akri Rabri suočijosa Starim Džordžijem, aa, jovaj očo lovit velkije kukavice. Teo ćaletu i Adamu kaza čtaj bilo, al pričaj slatkijas mal rane, pas tijo-tijo digo lonej prišunjos onoj perjanoj živini... i skočijo. Gosin Ticam isklizno krozrukej otrčo, al ni sam odusto, jok, lovijo ga uz reku kro šibljej kamenje, preskako suvo granje, trnjem izgreblo lice gadno, al nate, uvatijom lovca žar, pani sam primetijo daš uma proređuje,

nida vodopad Hilave tutnji blizo, dokni sam istrčona čistinuj uplašijo krdo konja. Jok, ne divlji, negu oklopuot kože, ana Velkom Ostrvu to dznači sam jedno, aa, Kone. Dez-dvanesti obojeni divljaka već uvatlo bičevej mačevej počeli klica dzarat! E, tacam pružijo nogu otkucami došo, jašta, lovac posto plen. Najbliskiji Kona pojurijo zamnom, drugi skakalina konjmaj smejalis. Elem, u panciti noge lete, altis pamet muti, pasko zečina otrčo ćaletu. Sam deve godna, pas postupijopo nagonu, a ni sam razmišljo. Ni sam ni kad stigo do šatora, inače nebi sad ovdi bijoj pričo svama. Zapnemza debo koren – il možbiti Džordžijevu nogu – i panem urupu suvog lišćaj tus akrijemod Konini kopita. Osto tu, slušo kako viču, trče kro šumu samna korak-dva... pravona Slušin. Ko ćaletaj Adama. Došunjos ja kradomi brzo, al zakasnijo, aa, mnogo zakasnijo. Kone okružle logori pucale bičevma. Ćale zamano sekiroma bata izvadijo bodač, alse Kone sam igrale snjima. Ja ostona ivci proplanka, maldas upišamod straj ni sam mogo dalje. Švić! puko bič, ćalej Adam pali, koprcalisko jeguljena pesku. Vođa Kona, opasan gad, sišos konjaj gaco kros plića ko ćaleta, osmejivos bojenoj braći, izvadijo noži preklo ćaletaod uvado uva. Ni šta crvenije nis vido nek ćaletovu krv. Vođa polizo ćaletovu krv snoža. Adamse skroz preseko, ni jeni mrdno. Obojeni gad vezomu nogej rukej bacijomi starijeg batu preko sedla kodžak voća, adrugi maznuli svo gvožđejz logoraj razbli štanis uzeli. Vođa uzjahoj okrenosi pogledo pravo umene... iste očiko Stari Džordži. Zakri Kukavice, reklemte oči, rodijos e dabudeš moj, štamse opšte opireš? Dal samu pokazo da ni je u pravu? Dal sam osto tu i zabijo nož u Konin vrat? Pratijoji u logori oslobodijo Adama? Jok, Zakri Rabri od Deve Godina zazmijos kroz rupuda cmizdrij moli se Sonmi daj njega neuvate. O, dasam ja bijo Sonmij to slušo, smučijo bis ebij zgnječijobi sebeko bubu. Ćale još ležou slanom plićaku kacamse vratijopo noći; rekas umirila, a nebo razvedrilo. Ćaleme mazijoj pazijoj volo. Klizavko riba, težako krava, ladanko kamen, svaku kap krvi isisalamu reka. Ni sam ga oplako kako treba jerje, nate, svo bilo mnogo nagloj užasovito. Slušinje dez-dvanest kila uziniz reku od Obale Kostiju, paš ćaleta tu saranijo. Nise mogo setit Opaticini sveti reči osim Draga Sonmi, koja jesi među nama, vrati ovu voljenu dušu u Utrobu Doline, molimo te. Takos to reko, pregazijo Vajpijoj kreno noću krošumu.

Sova zakreštala namene: Dobrosise borijo, Zakri Rabri! Poviko ja naticuda ućuti, al ona zakreštala: Inače? Razbićeš me ko što si razbijo Kone? Joj, imaj milosti za moje male male tiče! Na Planinama Koala zavijali dingosi: Kukavicaaa-aa-a Zakriii-ii-i. Nakraju se mesc probudijo, al taj ladni momak niš ni je reko, ni je ni moro, znaoš ta misli omeni. Jadamje gledo taj mesc, sam dve-tri kile dalje, al pošto ni sam mogo dam pomognem, mogoje bit iju Dalekom Honolulu. Pukosi počo ridati ridati ridat, aa, ko bebac kadga muči stomak. Očo kilu ipo uz brdodo Abelove kućej razbudijoji. Abelov naj stariji Isakpustijom unutra, a jajm ispričo štaj bilona Slušinom Gazu, nego... dalsamim ispričo celu istinu? Jok, umotanu Abelove ćebiće, ugrejanuz vatricu, mali Zakrij slago. Ni sam prizno das natero Konena ćaletov logor, rekos das očo lovit icu u gustiš, a kace vratijo... ćale bijo mrtav, Adama odveli, a Konina kopita svutpo blatu. Niš ni sam mogo, ni tad ni sad. Des Kona mogu pobit Abelov porod dok treneš, baško ćaleta. Vidim vam na licima. Što sam lago? Tacam, nate, bijo Zakri Glupi, a ne Zakri Kukavica, samoz bijo Zakri Nesrećn i Srećni. Lažis lešinari Starog Džordžijašta kružej traže sitnu slabu dušu daj uvate kandžama, atu noću Abela kući, ta sitna slaba duša, jes, toz bijo ja. Sa gleate izboranog dedu, od plućovode teško dišem i neću ja još mnogo zima dočekat, jok, znam. Četres dugi godina vičem nasebe, aa, na Zakrija o Deve Godina: Ej, slušaj! Nekaci slabiji od sveta! Nekad niš nemožeš! Ništi kriv, negoj ovaj gadan sve takav! Al kolko godja viko, Mali Zakrim nečujej neće čut. Kozi jesk je dar, dobiš ga kace rodiš il ga nikad nedobiš. Aga dobiš, koze clušaju, aga nedobiš, samte obore u blatoj stojej smeju se. Jas kozi jesk dobijo o ćaleta, i po nekad, kad biji skupljo, činlomise damu čujem frulu tu blizu, al Opatica rekla dason ponovo rodijo u kući Kašinski u Dolini Mormona. Elem, jutrombi muzo, a mal svaki dan vodijobi stadokroz ulazu Dolinu Elepajo, preko Pršljenado paše na vr Koale. Čuvosi koze ot etke Čele, on imali petnes-dvaes koza, dakle ukupno ja imo pede-šeset koza paziti jariti lečit. Mnogoj to koza, alsam te glupače volo mnogije nek sebe, spec kae ćale ubijen a Adam odveden. Svimado zadnje nadenos ime. Kabi pljuštalo, pokisobi dogole kože dogbim skido pijavice, po suncubise sav prepeko, a kabi bili visokou Koali, često ni sam silazijo po tri-četri noći, jašta. Moraš četiroka otvorit. Dingosi lovili po planinij uvatlibi mlado janje

aknebi pazijosa bodačem. Kae ćale bijo mali, divljaci z Mukinija popelis o Dzavetrinej maznuli kozu-dve, al onda Kone porobli Mukinijena jugu, a njiovo selou Haviju zaraslou maovinuj mravinjake. Mi kozari znalismo Koale ko ni ko drugi, jarugej potokej zavučena mesta, krali drva štobi drugima promaklaj samosmi znaliza dve-tri stare kuće. Zakozare spec važi daji cure vole. Kabi se cura uželela kozara, sambi pratila otkuce čuje frulaj radili bi to po vedrim nebom, i ni ko nebi vido osim koza, a one nebi niš rekle Baba Blebi. Takos napravijo svog prvog bepca ž Džejdžom isela Katera Noga, pod limunom, sunce bilo. Bar je to bijo prvi zakok sam sazno. Cure kriju koj kadi takoto. Ja imo dvanes, Džejdža imala čvrsto telo puno željej smejalas, obojez aljubli do ušiju, jašta, kovaz dvoje tu, i kae Džejdža po odrasla, pričali smo das uzmemoj daz doseli konas Bejlija. Imali mi mnogo prazni soba. Al Džejdži puko vodenjak pre ranoj Bendžome pošlo u Katera Nogu dise porađala. Bebac izašo čimsam ja stigo. Ni je ovo smeovta priča, al vime pitalijo životuna Velkom Ostrvu, jeto koje mise uspomene vrću. Bebac ni je imo ustani nozdrvej ni je mogo disati umiroj čimje njena keva isekla pupak, siroma mali. Ni je ni oči otvorijo, samomu ćale ugrejo leđa dlanoma onda mali pomodrijo, prestos ritati umro. Džejdža bila znojnaj masna, ko daji ona umirala. Zamotos mrtvog bepcau vuninu vrećuj odnogana Obalu Kostiju. Mnogos tugovo, pitoe jel Džejdžino seme loše ilje moje seme loše ilmije sreća loša. Bilo tmurno jutropo džbunjem krvocveta, talasi padalina obaluko bolesne krave. Bepcas aranijo brzije nek ćaleta. Obala Kostiju kandina travuj trulo meso, stare kosti leže meć kamenjem, tamos nezadržavaš akonis muvajl gavran. Džejdža ni je umrla, jok, al smnogije ni je smejala kondaj ni smo suzeli, štobi ka nam seme loše, jel? Koda ctruže maovinu skrovaj dati masti ikonu ot ermita kad umreš? Kabi se Džejdžaj a vidlina poselujl trampi, reklabi: Pada kiša odjutros, a?, jabi reko: Aa, rekobi dađdo naveče, i rastalibise. Udalaz a kožarajz Doline Kejn pos tri godne, alja nis išona svadbu. Dečak. Naš mrtvi bebadzbez imena. Dečak. Ljudiz Doline imaju sam jednu boginjuj zovuj Sonmi. Divljacina Velkom imaju bogova kolkoš. U Hilus mole Sonmi akojm dođe, alimajuj druge bogove, boga ajkule, boga vulkana, boga žita, boga kijavice, boga

čireva. Ma sam kaste iju Hilu imaju boga zato. Kone imaju celo pleme ratni bogovaj konjski bogovaj koješta. Alza Dolinare divlji bogovi nevrede, jok, samje Sonmi prava. Živilaj međnamaj pazilana Deve Cavijeni Dolina. U glavnomje ni smo viđali, neka cuj viđali, babasa štapom, alje ja nekad vidimko divnu curu. Sonmij viđala bolesne, od nosila ne sreću, akabi dobari civiliz Dolinar umro, uzelabi mu dušuj vratlaju trobu negdiju Dolinama. Nekadbis ećali naši prošli života, nekad nebi, nekadbi Sonmi pričala Opatici kojko usnu, nekad nebi... alsmo znali daćemos ope roditko Dolinarij zatos ni smo bojali smrti, jok. Sem akoti Stari Džordži nezgrabi dušu. Nate, kobis ponašoko divljaki sebičnoj kobis od reko civilize, ilkogabi Džordži navuko dabude varvarin, ondad uša otežaj iskidasi kokamen postane. Onda Sonmi nemož daj ugurau trobu. Taki pokvareni ljudi zvalis e „kamenij“ niš gore ni je moglo zadesit jednog Dolinara. Sat kadje sveća civilize izgorila, dalje to važno? Pojma nemam. Sam dajem svoju dušu Sonmi urukej molimse dami odvede dušu negde dije lepou sledećem životu jermije spasla duš u ovom životu, amalpo malo, akvas vatra neuspava, ispričaću kako: Ikonar e bijo jedina kućana Obali Kostiju od Oline Kejn do Doline Honokea. Ni je bilo zabranjeno das ulazi, al ni ko ni je ulazijo zadžabe jerbiga poterala ne sreća, a ni je bilo ni razloga das remetita noć pot krovom. Naše ikone, svo štosmo deljalij glancalij pisaliju životu, tuš čuvalo pos mrti. Jaza svoj vreme vido kakos iljade ikona tu meću, jašta, i svakapo jen Dolinar štas rodijoj živijoj ponovo rodijo otkadje Flotila donela naše pretke na Velko dabi uteklijot Pada. Prvi pucam ušou Ikonar šćaletomi Adamomi Džonasom kacam imo seam godina. Kevu uvatila boles curenja dok e rađala Macu, panaš ćale odvo das molimo Sonmi, jere Ikonar bijo spec sveto mestoj Sonmij tamo redovno slušala. Nutra mračno kou rogu. Miriso vosaki tikovo uljej vreme. Ikoneš živlena polcamaot podado krova, neznam kolkoji bilo, jok, nis one daz brojeko koze, al nekadživi bilo mnogije ocadživi kolko j lišća mnogije odrveća. Ćale progovorijo u mraku, malko jezivo, izamolijo Sonmida ustavi kevinu smrti dajoj sačuva dušu telu, ajas usebi molijo isto, jako sam znao dame Stari Džordži žigosona Slušinom Gazu. Ondaš čuli tutnjavu tišini,

milijon šapatako kean, al to ni je bijo kean, jok, neg ikonej znalismo daj Sonmi tuj danas luša. Keva ni je umrla. Sonmi jimala milosti. Drugi pucamu Ikonaru bijona Noć Sna. Ka četrnesta recka nikoni kaže dasmo odrasli Dolinari, spavalibi sami u Ikonaru, Asonmi binam dala spec san. Neke cure vidle zakok ćese udat, neki momci vidli kakoćejm biti, nekadbi vidli stvari štoj Opatica morala danam tumači. U jutro, kadbi zašliz Ikonara, bilib muškarcij žene. Elem, usumrak lego japo ćaletovo ćebeu Ikonar, podglavu meto svoju ne izreckanu ikonu. Na Obali Kostiju svo klepetalo, talasi udarali, ačuosi vodomara. Al ni je to bijo vodomar, jok, nekse krajmene otvorijo kapaku podu, a kroznjega konopac vodijo na nebo zemljanog sveta. Siđi, rekla mi Sonmi, pasam sišo, al konopac bijod ljudski prstijuj šaka upleteni. Ja pogledo gore, a spoda Ikonara spuštalas vatra. Preseci konopac, reko neki pokvarenjak, aljaz bojo jerbi pao, jel? Drugi san: držim svog gadorođenog bepcau Džejdžinoj sobi. Onse ritaj vrpolji konog dana. Brzo, Zakri, reko opet onaj čoek, prošeci bepcu usta da diše! Držos nožu ruci pasam proseko malom jen osmeh, ko sirda sečem. Ondaz ačule reči: Što sim ubijo, ćale? Zadnji san: hodam uz Vajpijo. Nadrugoj strani vidim Adama, sav srećan peca! Manuomu ja, al me nevidi, zatos otrčodo mosta, kogana javi nema, a savod zlataj bronze. Kacam najzad došo nadrugu stranu, rasplako samse ko kiša, jersu tamo bile samo kostij edna mala jegulja štas praćakalana zemlji. Jegulja, toj bila zora štos probijala ispo vrata od Ikonara. Upamtijos te snovej pokiši očo Opatici, a usput ni sam nikok sreo. Opaticaj ranila piliće i zaškole. Pažljivom slušala, aonda rekla dajto proročanski sani rekla daj sačkam uškoli das pomoli Sonmiza pravo značenje. Uškolij živila sveta tajnajz Dana Civilize. Tusna polcama stajale sve knjigejz Dolina, propalej crvave, jašta, alipak njigej znanje! Bilaj tuj loptao cveta. Akoj svet ogromna velka lopta, ja nerazumem šta ljudi nepanu snje, ni kad ni sam. Nate, nis ja mnogo učijo uškoli, za razlikuod Mace štabi bila druga Opatica dase svo desio drukče. Škola imala proglede o ctakla, celi ostalijot Pada. Naj mnogije me čudijo sat, aa, jedini satu Dolinama ina ćelom Velkom, ma na Vajima, kolko znam. Nije trebo baterije, navijo se. Kacam išo uškolu, plašijos e tok tikitakija štonas gledoj procenjivo. Opaticanas učla gledat, alsam svo zaboravijo. Sećamse daj Opatica govorla:

Civilizi treba vremena, akpustimo vaj sat daumre, umrećej vremej kak ondada vratimo Civilizu ot pre Pada? Itog jutra gledosam sat dokse Opatica ni je vratlaj sela onamod mene. Rekla daj Stari Džordži gladan moje duše, paje proklo moje snove daji zamagli. Al srećomjoj Sonmi rekla šta znače. Ajivida upamtite šta znače, jerće odnji priča često das okreće. Jen: Ruke gore, nemodas uže iseče. Dva: Neprijatelj spava, nemo daga ko prekolje. Tri: Bronza gori, neprelazi taj mos. Priznozda nerazumem. Opatica rekla danijona nerazume, alto ni je bitno jerću svatiti značenje ka dođe vreme, pami reklada dobro upamtim štaj rekla. Ondami dala jaje zado ručak, jož bilo toplo izticej pokazalami kagda pijem žumancena slamku. Jel davam pričam o Velkom Brodu Vidoviti? Jok, Brod ni je koje šta, bijoj praviko jaji vi. Ovim očimaz ga vido, au, bar dvaes puta. Brod pristajo u Zaliv Flotile dva put nagodinu, u prolećnoj jesenje pola na pola kadbi dani noć na jednačili. Ni kad ni je pristo ugra divljaka, niju Honoku, niju Hilo, niju Zavetrinu. A što? Samsu Dolinari bili dovoljno civiliz a Vidovite, eto. Ni su teli das trampes varvarima stasu misli daj Brod neki bog tičurina! Brod bijo bojeko nebo, pas mogo viti teg blizo obale. Ni je imo vesla, jok, ni jedra, ni je mu trebo vetar ni struja, pokretalaga pame Ctari. Velik o ostrvo, visok o brdo, nanjem bilo dvesta trista četristo ljudi, možbit milijon. Pame Ctari, kodnje uvek neke tajnej pitanja, jelda? Isto takoj Brod. Kakse kreto? Kudje putovo? Kakje opstou svo no rušenjej Pad? Pa, ni kad ni sam znao mnog odgovora, alza razliku odrugih, Zakri neizmišlja priče. Pleme štoj živilona brodu zvalose Vidovitij došlisu sostrva štose zvalo Vidovito Ostrvo. Vidovitoj bilo velikije od Mauija, malije od Velkogi baš baš dalekona plavi sever, niž drugo neznam. Brodbi pristona des kamenova o Čkole, pabi dva malija rogata brodića izašla od napred, pabi preletela vodudo žala. U obapo šez-dosam muškij ženski, sviju lepim odećama štose ni su kvasile. Joj, svoje njiovo bilo čudesno. Brocke žene ličile na muške, alim kosa bila isečena, ane upletena kokod naši, ibile žilavijej akije. Kožajm bila zdravaj glatka, bezi jednog čira, alsvi bili tamnij crnij ličli jedni nadruge. Vidoviti nis mnoo govorli. Kodva brodića dvoje držali stražuj kadbii mi upitali Kakse zovete, gospodne

ili Kuctepošli, gospojce?, sambi zavrtili glavom koda kažu: Niš neću da kaem, zato nepitajte. Čudna Pamet nas prečlada priđemo. Vazduse zgusno, nije se moglo proć kroznjega. Aj smrklobitis od bola, za to se ni smo tu vrzmali, jok. Trampili smose na Livadi. Vidoviti zgovorli čudno, jok polakoj namako Hilo, neg oštroj ladno. Kadbi pristali, blebebis užurbale, a isvi sela donoslese korpe svoćemi povrćemna Livadu. Vidovitis punili spec lonce svežom vodom sizvora. Za uzvrat, Vidoviti nam davali gvožđeve stvari dobrije ocvega na Velkom. Pošteni zbilij ni kad ni zgovorili gruboko divljaciz Honoke, al vaspitan govor meće grancu šta znači: Poštujemo mi vas, al ni smo rod, za to neprelaste ovu grancu, važi? Za to nas Vidoviti ni kad ni su pitaliza imena, nicu nam govorli svoja, alsmo imi mali davali nadimke Mali gazda i Glavonja i Rugoba, a naši matoris korisli te nadimke kadbi gosti očli nazad nabrod. Vidoviti simali stroga pravilaza trampu snama. Niz davali ni kakvu veću Pametod onok štoj veđ bilona Velkom. Naprimer, kaje ćale ubijen, skupilisej složili das napravi stražara kod Abela kuće, daz zaštiti Staza Mulivaj štanam bila glavni putod Slušino Gaza unaši Deve Dolina. Opatica tražla od Vidoviti spec oružje daz branimot Kone. Vidoviti odbili. Opaticaji mola. Opet odbilij gotovo. Drugo pravilo biloj danam nepričaju štaj iza okeana, čaknijo Vidovitom Ostrvu, sem kakoz ove. Repej sela Inojue tražlida uđu nabrodi tace Vidoviti jen jedini put mal nasmejali. Njiov gazda reko nemožej nikos ni je iznenadijo. Ni smo iza zivali ta pravila jersmo računalida našoj civilizi prave čas štos trampe. Opaticaji uvek pozivalada ostanuna jelu, albi gazda uvek lepo odbijo. Odnelibi robu nabrod, a jen sat posle očlibi, na istok uproleć, na sever ujesen. Takos dolazli svake godne, kolkosu svi živi pamtili. Godna dođe, godna prođe, Bro dođe, Brot prođe. Svedok nis napunijo šesnes. Tadmi je ukuću došla Vidovita po imenu Meronimi pos mnogije niš nije bilo isto, niju mom životu, niju Dolinama, jok, ni kad mnogije. Ocvi moji priča, jedine štasu baš pravej koj nis pokro odrugi, tos moj priče onjoj, o Meronim. Daleko iza Pršljena bijo greben štaz zvao Mescovo Nezdo, otkuce spaše na Koali naj dobrije vidi Privetrina. U jedno lepo prolećevo popodne ja čuvo stadona Mescovom Nezdu kacam spazijo Broda prilazi Zalivu

Flotile, au štaj bijo lep, plav ko kean, ako nebi gledo dobro, nebiga opšte vido, jok. Znaozda moram začas ićna trampu, alsam pazijona kozej dokja stignem do Liva de, Vidovitiće već otić, pasam osto malo, buljijo u divni Brod ot Pameti staje stizoj odlazijo zdivljim guskamaj kitovma. Barsam tako reko sebi daću za to ostat, al za pravo sam osto zbog jedne Ruže štaj skupljala palilu dajoj keva pravi lekove. Bašmoz agrejali jedno zadrugo, nate, itog dana jas lizo njen sočni mangoj smokvuj ni sam teo dajdem ni gde, a ni Ruža ni je skupla mnogo palile, makakvi. E, smejetesi crvenite, vi mladi, aldavam kaem, nekacam ja bijo kovi sad. U veče ja dotero koze kući, a kevase razmalako gusan bes krila, i grdilame tako jako das tekod Susi čuo celu priču. Pos trampena Livadi, mesto das vi vrate Nabrod ko u vek, gazda Vidoviti tražijo da priča Sopaticom na samo. Poz dugog vremena, Opatica izašlaj zvala das vi okupe. Tuz bili Dolinari zobližnji kuća, semiz naše kuće Bejli. Ni keva, nate, ni je išlana trampu. Takos vi okupli. Gazda Vidoviti oćeda pravi spec trampu ove godne, rekla Opatica. Jedna žena zbroda oćeda živi radiju selu pola godne, danaučij svati kako živimo. A gazdaće nam za to platid dva put svo štoz danas trampimo. Mreže, lonce, gvožđe, sve dva put. Razmisite kakvaj to časi štaćemo svo dobidza stvari na trampi u Honoki. Odmas ljudi za vikali Jašta!, a Opaticaj morala viknu cledeće pitanje. Koć primit našu Vidovitu gošću? Au, ono Jašta! j odma stalo. Na jedan put svi smisili svakake iz govore. Nema konas mesta. Imamo dva bepca, nebi gošća dobro spavala. Komarcićej pojest. Onaj debeli gad Rđa Volvo prvij to reko. Možel kod Bejlija? Nate, ni ja ni keva niz bili tamo da i sprečimo, i svo se za čas desilo. Jašta, ima tamo prazni soba od kacu ubili ćaleta Bejlija! Bejlijis uzeli mnogo strampe, a malo dalijod berbe, dužnisu! Jašta, treba još ruku ukući ko Bejlija, kevi Bejliđ da godi pomoć! Takos rešli štas rešli. Itakos ja posto gusan bes krila. Šta Vidoviti jeduj piju? Jel spavaju senu? Jel spavaju? Šes mesca! Kevame grdila što ni sam išo na trampu, i akoj keva bila gazda u Bejlija, jaz bijo naj stariji muški pasa moro ne šta radit. Reko: Čuj, odo ja kod Opatice rećjoj da nemožemo primit Vidovitu... al tada kuc kuc kuc na vratima. Aa, Opatica dovela Vidovitu, došoj Majlo, pomoć Uškoli. Tacmo svatili danam došla gošćaod Oline, teli neteli, ni smo mogli reć Gubise odma, čuješ? Osramotilibi krovi ikone. Brocka Žena ošćalas na ono sirće Pametij prvaj pro govorla jerse kevi meni vezo jesk. Dobro veče, reklaj,

jasam Meronimi falavam štome primate doksamu Dolinama. Majlose cerekoko žabana moju nevolju, mogosamga ubit. Susis prva setla vaspitanja paj smesla gostej posla Džonasapo pivoj ranuj svo. Meronim reče: Međ mojimaj običaj daz domaćini daruju, pase nadam daće vamse dopast... Za vukla ruku vreću štaj donelaj dalanam darove. Keva dobla lep lonac štabi košto pe-čes bala vune u Honokij ostala bez daj reklada nemož primit tako skub dar jer Sonmi kaže daz gosti prime, aa, dobro došlicaj džabe ii je ne ma, al Vidovita reče da ni su darovi za platu, jok, neg samo fala u napred, a keva mnogije ni je odbila lonac, kakvi. Susij Maca doble ogrlice štasu sijaleko zvezde, iskolačilesej ob radovale, a Džonas dobijo ogledalona četri ćoška štagaje očaralo, sjajnije ocvakog staklića štaš nać još po nekad. Majlos cerekoko lud, alse meni niš ni su svidli ti darovi, aa, ta tuđaj kupovala moj rod, jašta, a jato nis teo trpit. Za tosam reko Brockoj Ženida mož ostati konas, alda neću dar odnjej gotovo. Bijoz grubiji neksam teoj kevame isekla očima, al Meronim sam rekla: Naravno, razumem, ko dasam govorijo naj običnije. Svo stado gostiju meketalo unašoj kući te noći još posle, isvi Deve Dolina, rodi braćaj pola tuđi štasmoji znali samos trampe, svijod Mauke do Mormona došli davide jel Baba Bleba rekla isnu, daj ko Bejlija prava živa Vidovita. Moralis pozva cve u nutra, jašta, a oniz zijaliju čudu koda Sonmi sedi unašoj kujni, ma da suse ipak setli danam izedu ranuj ispiju pivo joškako, idoksu pili, sasulis potok pitanja Vidovitimaj njiovom au Brodu. Neštaj bilo čudno. Meronimje odgovarala, al odgovori ni su lečili doznalos, baš ni malo. Za to moj rođa Spensa iskuće Kluni pito: Kakovamse Brot kreće? Vidovita reče: Fuzijoni motori. Svi mudro klimnuli glavom ko Sonmi, O, pada, fuzijoni motori, ni ko nij pito štas „fuzijoni motori“ dane ispanu varvaril glupi pre cvima. Opatica mola Meronim danam pokae Ostrvo Vidovitina karti sveta, al Meronim sam etla prsi rekla: Tu. De? upitali mi. Tam ni je bilo ništa sem plavog mora ijas prvi pomisijo danas vuče zanos. Vidovito ni je na kartama štos napravljene pre Pada, rekla Meronim, jersu ga osnivači skrivali. Imaga na starijim, al nena Opaticinoj. Jastad osmelijo papito gošću štobi Vidoviti telid uče onama Dolinarima kadimaju svutu Pamet. Štabi mi nju mogli naučit? Um šta uči, toj živ um, rekla Meronim, asva Pamet je prava Pamet, starajil nova, visokajil niska. Samsam ja osetijo laž utim rečma, ida ta vešta uoda koristi

naš ne znanje dabi za maglila prave namere, pasje malo iskušos prvim pitanjem. Alvi Vidoviti mate velikijuj akiju Pamet nek ceo vaj svet, jelda? Joj, štaje lukavo birala reči! Imamo mnogije nek plemena Vaja, malije nek Stari pre Pada. Jestel vidli? Ni šta ni je rekla. Sećamse sam da je tri put pošteno odgovorla. Rubi Grnčar pitala šta Vidoviti maju crnu kožu ko kokos, aa, ni kad ni smo vidli belej roze šta dolaze Zbroda. Meronim reče das njeni preci pre Pada iz menili seme da prave crne bepce štasu jači na češaću boles, a bepci od bebaca ispali isti, kakav otac takav sin, aa, koko dzecaj krastavca. Repa iz Inojuea upito jel udata jerje on samaci ma orajej smokvej limunove. Tace svi nasmejali, jašta, Meronimse osmenula. Rekla daj bila udata, jes, ida ima sina Anafija na Vidovitom, alsujoj muža ubili divljaci pre mnoo godna. Žaojoj što nemož na limunovej smokve, alje pre stara za muža, a Repa mano glavom razočarani reko: O, Brocka Ženo, bašmi lomiš srce. Na kraju moj rođa Prika reko: Kolko vamje godna? Jes, tosmo svi telida znamo. Ni ko ni je očekivo odgovor: Pedes. Jes, takoj rekla, a mise presekli kovi sad. Pedes. U kujni kodaje na jednom zaladilo. Živit pedez godna ni je čudo, jok, toj ezivoj ni je prirodno, jelda? Kolko onda žive Vidoviti? upito Melvil Crni Vo. Meronim slegla ramenima. Šeset, semdes... Joj, štasmo se svi presekli! Mise ščetres već molimo Sonmi danas spasi mukej metenas unovo telo, kokad ubiješ psa štaga voliš kace muči bolesan. Jedini Dolinar štaje živijo pedez beš češaćej plućovode bijoje Truman Treći, isvi znaju daz dogovorijo Starim Džordžijem jedne noći po vetru, jes, ta budalaj trampila dušu zaneku godnu. E, tace priča završlaj svis očlida blebeću stas čuli, sviš aptali: Fala Sonmi šta nije došla konas. Men bilo drago štaje pokvarenština pokazala svima daj neveruju, aa, ni malo, alte noći nis niš spavo, zbog komaracaj noćni ticaj žaba štas kreketale, iju našoj kući jedna čudna pre meštala stvari tamo vamo, ata čudna zvalas Pramena. Jen, drugi, treći dan Vidovitas motala po kući. Ruku nasrće, ni jes ponašla ko matica, jok, ni šta ni je bila lenja. Pomagalaj Susi oko muže, kevi oko tkanja, Džonas je vodijoda kupe jaja, slušalaj Macine priče Oškoli, donosla vodu, cepala drva, brzoj svo učla. Blebeće suj stalno pratle, jašta, isvis dolazli davide ženu ot pede šta izgleda ko dvajs pet. Oni štas misli dać pravit koje kakve stvari brzos razočarali jer ni je to radla. Kevu pustijo stra

od Brocke Žene za dan-dva, aa, postalajoj dobra. Naž gošća Meronim ovo i Naž gošća Meronim ono, gugutala od jutra do sutra, a Susi des put mnogije. Meronim sam radla, alje noću sedla za stalomi pisalana spec artiji, mnogo lepijoj odnaše. Au štaj brzo pisala, al ni je pisala nanašem ješku, jok, negna nekom drugom. Nate, u Starim Zemljama biloj drugi ješka, ne samo ma da suse ipak setli danam izedu ranuj ispiju pivo joškako, idoksu pili, sasulis potok pitanja Vidovitimaj njiovom au Brodu. Neštaj bilo čudno. Meronimje odgovarala, al odgovori ni su lečili doznalos, baš ni malo. Za to moj roda Spensa iskuće Kluni pito: Kakovamse Brot kreće? Vidovita reče: Fuzijoni motori. Svi mudro klimnuli glavom ko Sonmi, O, pada, fuzijoni motori, ni ko nij pito štas „fuzijoni motori“ dane ispanu varvaril glupi pre cvima. Opatica mola Meronim danam pokae Ostrvo Vidovitina karti sveta, al Meronim sam etla prsi rekla: Tu. De? upitali mi. Tam ni je bilo ništa sem plavog mora ijas prvi pomisijo danas vuče zanos. Vidovito ni je na kartama štos napravljene pre Pada, rekla Meronim, jersu ga osnivači skrivali. Imaga na starijim, al nena Opaticinoj. Jastad osmelijo papito gošću štobi Vidoviti telid uče onama Dolinarima kadimaju svutu Pamet. Štabi mi nju mogli naučit? Um šta uči, toj živ um, rekla Meronim, asva Pamet je prava Pamet, starajil nova, visokajil niska. Samsam ja osetijo laž utim rečma, ida ta vešta uoda koristi naš ne znanje dabi za maglila prave namere, pasje malo iskušos prvim pitanjem. Alvi Vidoviti mate velikijuj akiju Pamet nek ceo vaj svet, jelda? Joj, štaje lukavo birala reči! Imamo mnogije nek plemena Vaja, malije nek Stari pre Pada. Jestel vidli? Ni šta ni je rekla. Sećamse sam da je tri put pošteno odgovorla; Rubi Grnčar pitala šta Vidoviti maju crnu kožu ko kokos, aa, ni kad ni smo vidli belej roze šta dolaze Zbroda. Meronim reče das njeni preci pre Pada iz menili seme da prave crne bepce štasu jači na češaću boles, a bepci od bebaca ispali isti, kakav otac takav sin, aa, koko dzecaj krastavca. Repa iz Inojuea upito jel udata jerje on samaci ma orajej smokvej limunove. Tace svi nasmejali, jašta, Meronimse osmenula. Rekla daj bila udata, jes, ida ima sina Anafija na Vidovitom, alsujoj muža ubili divljaci pre mnoo godna. Žaojoj što nemož na limunovej smokve, alje pre stara za muža, a Repa mano glavom razočarani reko: O, Brocka Ženo, bašmi lomiš srce.

Na kraju moj rođa Prika reko: Kolko vamje godna? les, tosmo svi telida znamo. Ni ko ni je očekivo odgovor: Pedes. Jes, takoj rekla, a mise presekli kovi sad. Pedes. U kuj ni kodaje najednom zaladilo. Živit pedez godna ni je čudo, jok, toj ezivoj ni je prirodno, jelda? Kolko onda žive Vidoviti? upito Melvil Crni Vo. Meronim slegla ramenima. Šeset, semdes... Joj, štasmo se svi presekli! Mise ščetres već molimo Sonmi danas spasi mukej metenas unovo telo, kokad ubiješ psa štaga voliš kace muči bolesan. Jedini Dolinar štaje živijo pedez beš češaćej plućovode bijoje Truman Treći, isvi znaju daz dogovorijo Starim Džordžijem jedne noći po vetru, jes, ta budalaj trampila dušu zaneku godnu. E, tace priča završlaj svis očlida blebeću štas čuli, sviš aptali: Fala Sonmi šta nije došla konas. Men bilo drago štaje pokvarenština pokazala svima daj neveruju, aa, ni malo, alte noći nis niš spavo, zbog komaracaj noćni ticaj žaba štas kreketale, iju našoj kući jedna čudna pre meštala stvari tamo vamo, ata čudna zvalas Promena. Jen, drugi, treći dan Vidovitas motala po kući. Ruku nasrće, ni jes ponašla ko matica, jok, ni šta ni je bila lenja. Pomagalaj Susi oko muže, kevi oko tkanja, Džonas je vodijoda kupe jaja, slušalaj Macine priče Oškoli, donosla vodu, cepala drva, brzoj svo učla. Blebeće suj stalno pratle, jašta, isvis dolazli davide ženu ot pede šta izgleda ko dvajs pet. Oni štas misli dać pravit koje kakve stvari brzos razočarali jer nije to radla. Kevu pustijo stra od Brocke Žene za dan-dva, aa, postalajoj dobra. Naž gošća Meronim ovo i Naž gošća Meronim ono, gugutala od jutra do sutra, a Susi des put mnogije. Meronim sam radla, alje noću sedla za stalomi pisalana spec artiji, mnogo lepijoj odnaše. Au štaj brzo pisala, al ni je pisala nanašem ješku, jok, negna nekom drugom. Nate, u Starim Zemljama biloj drugi ješka, ne samo naš. Štato pišeš, tetka Meronim? pitala Maca, al Vidovita sam rekla: O svojim danima, lepoto, pišemo svojim danima. Mrzijo sam to lepoto u mojoj kućij nije mise svidio kakosus larci šunjali daj pitaju kakobi dugo živli. Al njeno pisanje o Dolinama šta Dolinari nis mogli čitat, tome naj mnogije mučio. Jelto Pamet il uoda il Stari Džordži? Jen vruć dan ja muzo jerje Susi ležala bolesna, a gošćame pitala dajde samnom u pašu. Keva rekla mož, jašta, ja nis reko mož, ja reko ladno ko kamen: Paša nije zanim za Ijudešta imaju tolko Pameti koti. Meronim lepo rekla: Svešta Dolinari rade zanimje zamene, Domaćine Zakri, alako neš

date gleam šta radiš, dobro, sam reci. Vite? Rečijoj bile kliske, sam bi nemože okrenle na jašta. Kevam gledala popreko: Dobro, aj, pođi, morosam reć. Potero koze u Elepajo, niš ni sam pričo. Kot Klunija kuće, moj bata Gabo Vepar vikno: Desi, Zakri! das ispričamo, al kae vido Meronim, okrenos isam reko: Oprezno, Zakri. O, štasam teo tu ženuda skinem svrata, pas reko: Aj brzije, vi sporaći kozamaj poteroji, daj umorim, nate, pošlimi prek Pršljena, al ni je stala, jok, ni na kamenju do Mescovog Nezda. Vidovitis jakiko kozari, tacam naučijo. Misijosam da znašta misimi damise smeje usebi, pasam ćuto svo vreme. Štaj uradla kacmo stigli na Mescovo Nezdo? Selana Palac, izvadla artijuj na crtala onaj au pogled. Joj, štaje Meronim au crtala. Prava Pamet, moram reć. Nartijis pojavile Deve Cavijeni Dolinaj obalaj brdaj ravnice, baško pravi. Ni sam teo davidi damije zanim, al nis mogo stat. Rekosam joj štas kako svo zove, a ona svo na pisala takodaj bilo pola crtanje pola pisanje. Takosami reko. Baš tako, reklaj Meronim, sačmo napravli kartu. E, tacam čuo das lomi granau borovmaj zanas. Ma kaka vetar, jok, sigurno noga, al ni sam znao dal stopalo ii kopito. Kone niz alazile u privetrinu Koala, al nis nina Slušin Gaz, pas ušo u gustiš davidim. Meronim telada pođe samnom, aljoj rekoja da nemrda. Dalje to došo Stari Džordži dami još okameni dušu? II neki Mukini lutaj traži ranu? Izvuko bodači prilazijo borovma, bližej bliže... Na panjus maovinom sedlaj Ruža. Imaš novo društvo, reklaj lepo, alu očma joj sevala ljuta ženska dinga. Ona? Pokazo ja Meronim, štaj sedlaj gledalanaš ta pričamo. Blebeće ti valjda rekle, Brocka Ženaj starija nekštaj bila moja baba kace ponovo rodla! Nemoj bit ljubomor nanju! Ni je koti, Ružo. Tolko ima Pametiju glavi daćjoj puč vrat. Ruža viš ni je bila dobra. Oš reć da ja nemam Pamet? Žene, o, žene! Svatiće svo šta kaeš naj lošijej reć: Vičime sime napo! Štaz bijo pravo uspaljen, misijos dać koja oštra reč urazumit Ružu. Nažda ni sam to teo reć, glupačo glupa... Ni sam završijo jerme Ruža tresnulapo licu takodasam pao nadupe. Isekose ja skroz, samsam sedeo ko bebac, pipnose po nosu, ruke crvene. O, rekla Ruža, onda Ha!, onda Mošti psovat koze kolkoš, čobane, al mene jok, takoti Stari Džordži okamenijo dušu! Toje naj lošija psovka šta Dolinari

imaju. Ljubavnamse razbila u milijon parčićaj tadje Ruža očlaj malaj korpom. Kaci jadan iju sramoti, oš krivca, a jas krivijo Vidovitu štasam izgubijo Ružu. U jutro na Mescovom Nezdu pokupijo kozej oteroji na Palac Pašu adas ni sam ni pozdravijo Smeronim. Imalaj taman Pameti dam pusti namiru, nezaboravte daj imala svok sina na Vidovitom. Kacam došo kući na veče, za štalom sedli kevaj Susi Džonas. Vidlimi nosi pogledalse onako. Stati bilos nosom, bato? Upito Džonas veselo. Ovo? O, okliznosej pao na Mescovom Nezdu, rekomu ja odma. Susis nešta zasmejala. Da nispaona Ružinom Nezdu, a, bato Zakri? isvi pukli ocmejaj skros pocrvenili. Seka rekla daj čula bleb od Ruže jerje Volt reko Isusu štaje vido seku, alja ni sam slušo, jok, neksam slao Meronim ko Ctarog Džordžija, ini sam stao, blago njoj šta ni je bila u Bejlija tunoć, negje učla tkat ko tetke Čele. Takosam očo na okean da gleam Mesc dami oladi tugu. Kornjačas izvuklana obaluda leže jaja, ajaj mal ni sam ubijo izi nata, nate, akje meni život loš, šta životnji dabude dobro? Al vidosam joj oči, mnogo stare oči, vidle su buduće, aa, pas je pustijo. Gaboj Prika došlis daskamaj uz jašili zvezdinu vodu, Prika au dobro jaši, zvalij mene, alja ni sam teo, jok, imosam važniji poso. Školaci Zadnje Doline štaj služijo poškoli pustijome ko cvoje gazde ukuću, daomi pivoj očopo Opaticu na Livadu. Vatra puckala, okeans talaso u Zalivu Flotile. Opatica ušla, klala pile. Blebse čuje daz baž dobar domaćin zanašu spec gošću, ija se nato mal znenadijo. Jelda? Naša specgošćame baši muči, reko ja. Jel? rekla Opatica. Kako? Jelti znaš daj ona pravla tajne karte naši Dolina? reko ja. Jelo vakve? Rekla Opaticaj pokazalami istu onu kartu štaje Meronim crtalana Mescovom Nezduto jutro. Ovuj dala Školida naši školci znaju kolkanamje zemljaj kakva. E, tadme sastavio, alsam nastavijo. Piskarašta naučijo Dolinarima u knjigu, al nepiše napravom ješku, jok, negna nekom šta samo na razume. Ni tace ni je Opatica za brinla. Pre Pada na Vajimas pričalo destine ješka, au Svetu još totne. Naš, Zakri, rekla mi Opatica, kadbi ja bila gošćana Vidovitom, jabi pisala svoje uspomene nasvom ješku, šta nebi naša gošća pisala nasvom ješku kadjena Velkom?

Opatico, reko ja nakraju.jeZ neslutiš daće Vidoviti donet nevolju? Crtaju karte, mošto bit početak dana za uzmu. Štako ćenas oteraca zemlje? Štakoz dogovorlis Konama?Pami ni šta neznamo onjima. Opaticam oclušala, almi ni je ni šta verovala, jok, misla das izlačim od gošćenja Meronim. Vidosi Brod, vidosim gvozđe, vidosi Pamet štasunam alo pokazali. Das Vidoviti teli za uzet Deve Dolina, dalbi mi sat pričali otom? Dajmi dokaz daćenas Meronim pobit usnu, jać pozvat ljude das okupe. Ako nemaš dokaz, ondada ćutiš. Ni je lepoda praviš tužbuna spec gošću, Zakri, atvoj ćale nebi bijo srećan. Opatica ni kad ni je vikala nanas, alse znalo kadje priča gotova. Znači, kraj, samsam, jes. Zakri proti Vidoviti. Daniš prolazli, letoz za grejaloj o zelenelo. Gledosam Meronim kakse muva posvim Dolinama, pričaš ljudma, uči kag živimo, šta imamo, kolko nase mož borit, crta prolaze u Doline kros Koale. Jedan ildva starijaj lukavija čoeka, probosami spipat dal imaju sumlje ii stra od Vidoviti, al kacam reko napad, onise sam presekli pogledalime tako dasamse postidijoj zaćuto, nate, nis teo dami bleb zalepe. Trebosam malo bit dobar Smeronim dabise opustila, dajoj padne maska, dajoj vidim pravu namerujza maske, jašta, da nađem neki dokaz štabi odno Opatici. Samsam mogo čekati gledat. Meronimsu stvarno mnogo voli. Ženejoj svo pričale jerje gošćaj neće ni šta reći Babi Blebi. Crn kerbez imena štaje mučijo Dolinu Elepajo pošo zanjom, nazvalaga Pitagora ii tako nešta, miga zvali Pi, raniliga pomijama, aon čuvo koze noću. Vite? Čaksuj kerovi za volitu gadnu Vidovitu. Opaticaj zamola gošćuda uškoli priča o brojvimaji Meronim rekla mož. Maca rekla daj dobra učilka, ali ni je niš učila mnogije od Opatice, jakoj Maca znala dabi Meronim ogla kadbi tela. Neki školci uzeli mastit lica u crno nebil ičili na Vidovite, al Meronimim rekla das operu jeri ne će niš učit, jer Spameti civilize nevezujuz bojom kože, jok. Jedno veče nanaš trem, Meronim pitalaza ikone. Jels ikone kuća zadušu? Il uspomenana licej rodi godnej svo? Il molitvaza Sonmi? Il grobokam štas piše u sadživot za drugživot? Vite, Vidovitis talno pitali štaj kako, nemoš njima samo reć takoj dosta. Istoj bilos Duofizitima ovdena Mauiju, jelda? Teča Čela pokušoda kaže, rekojda zna štas tačno ikone, alkadje trebo objasnit, ućuto. Tetka Čela rekla, u Ikonarus nekadi sa Dolinara za jedno. Neću ja često čita čtako misi, al utaj čas vidosam da Brocka Žena misi: O, moram onda viti taj Ikonar, jašta. Jok, ni sam reko ni

šta, al sutras očodo Obale Kostijuj sakrijos na Jug Steni. Misijosam, nate, akuvatim tuđuda nepoštuje naš ikone ii daji gadi, okrenću starije Dolinare nanju, paću svom roduj ljudma pokasti štas prave namere Vidoviti. Takosam seo ičeko na Jug Steni, mislijo naljude štaje Džordži gurno odatle u gadne talase. Duvo vetarto jutro, aa, dobros ećam, travas ljuljalaj krvocvet mlatijoj pena letlas talasa. Pojosam mal gljivotesta štasam ponoza doruč, al ni sam jošni završijo kad kogas vido daide u Ikonar, Meronim, jašta, Irepa iz Inoujea. Pričaju oni kodas prijatelji od uvek! O, štasume misi spopale! Jel Repa posto desna ruka tuđe? Štako ođda postane gazda Deve Dolina mesto Opatice kadnas Vidoviti oterajuna Koale iju more sonom Pameti štaje imaju? Repaj bijo mijo momak, aa, sviga voli, pričo smeovite pričej tako. Akos ja imo kozi jesk, ondaj Repa imo ljucki jesk. Nemoš verovat ljudma štasu tako veštis rečma kon. Repaj Meronim ušliju Ikonar, rabri kopetlići. Ker Pi čekoj na polju štamuje Meronim rekla. Pošosam zanjima tijoko vetar. Pime gledo koda kaže Držimte naoku, Zakri, al ni je lano. Repa već za glavijo vrata dabude malo svetla, pame niš ni su čuli kacam ušo. Čuosam Repu kako šapćeod mračne polce dise drže naj starije ikone. Za vera, žnaosam! Prišosam blizije daji čujem. Al Repas falijo odede dedom štase zvao Truman, jes, isti Truman štase onjemu još pričapo Velkom itu na Mauiju. Meronim do znala, pajoj Repa pokazivo ikonu Trumana Trećegi falijose štamuse stari rod penjaona Mauna Keu. Jes, ta stara priča! Akvi mladi neznate pričuo Trumanu Repi, saćeteje čut, strptesej dajte vamotu travu. * Truman Repaj bio sakupljač dokse Staro đubre moglo nać tujtamopo rupama. Jedno jutro sinulomu das Tari možbit sakrili odlič stvari na Mauna Keu. Otomej misijo ceo dan, paj u veče rešijo das popne natu stra planinuj vidišta tamo ima, jes, jodmać poć u jutro. Ženamu rekla: Tis lud, niš nema na Mauna Kei, sam Stari Džordžij njegovi ramoviju stenama. Nećte pustit akni sijumroj daomu dušu. Trumansam reko: Spavaj, ludačo, ne ma isne utom suverju, paj zaspoj probudijos iju zoru počo uz Dolinu Vajpijo. Rabri Truman penjos tri cela danaj sva štaj do živijo štavam sad ne ću stić reć, alje svo pre živijoj stigona onaj straji jeza vr u oblacima štase vidiš celog Velkog, itolkos popoda ni je vido ni šta ispocebe. Svou pepelu, jes, ni

šta zeleno, milijon vetrova kida tamo vamoko besan dingo. Trumanje stao pre divnim gvožđevim zidom štaje bijo visokiji o crvenikej štaj okruživo rupu kilej kile. Truman odo okonjega ceo dan dabi našo prolaz, jer ni je bilo das penješ nida kopaš, alštaj našo baš predmrak? Jednog Havija, jašta, omotosod vetra, sedi za stenej puši lulu. Havij isto skupljoj došona Mauna Keu isto štaj Truman, kobi reko? Tolkoz bili sami dase složlida podele štagod nađu, pola pola. E, Trumana na pusla sreća odma, jes. Oni gusti oblaci raz išlisej čelikova vrata štaz bilau zidu za tutnjalaj otvorlase sama. Dalje to bila Pametil vradžba, Truman ije znao, alse kroznji vidli jeza ramovi, baš koštoj stara priča rekla, alse Truman ni je uplašijo, jok, svose obradovo kae pomislijo štasvo spec Staro ima unutra. Udarijo Havijapo leđmaj reko: Oho, bogatijismo ne kraljevij senatori pre Pada, bato Havi! Al akoj Truman Repa bij oko unukunuk, možbiti daj računo kagda svo uzme zasebe. Alse taj Havi ni je osmeno, jok, negje mračno pro govorijo ispot kapuljače. Bato Dolinaru, najzad mogda zaspem. Truman Repa ni je razumeo. Još je sunce, štatjefMense nespava, štos ti umoran? Alhavij prošo krosta jeza vrata. Trumanse zbunijoj vikno: Ni je ti vremeza spavat, bato Havi! Negza skupljat spec Staro! Ondaj Truman pošoza drugom skupljačem. Svudas ležale crne stenej neboj bilo crno. Havij paona kolena das moli. Trumanus rce oladlo, nate, jerje ladna vetrova ruka skinla Haviju kapuljaču. Truman tad vido daj to davno mrtav leš, pola kosti, pola crvavo meso, idaj ladna vetrova ruka Stari Džordži, jašta, đavo štaj stajo tamoj mao krivom kaškom. Jeldas bijo bolani sam tam napolju, mili moj, rekoj đavo Haviju, lutospo zemlji živi skamenom dušom iveć mrtav? Štomis ranije nis odazvo, glupane? Ondaj Stari Džordži gurno kašku Haviju krozoči, jes, ijskopomu dušu štamuje kapalaz mozgaj slomijoje, jes, slomijoje konjevim zubima. Havij sam paoj na jednoms pretvorijo u crnu stenu. Stari Džordži pojo Havija dušu, obriso usta, rigno nadupej počo štucat. Varvarska duša, slasnoj fino, počo pevat pesmicuj igratka Trumanu, kiseli orasi, kiselo vino. Truman ni je mogo mrdnut, jok, kolkose prepo, nate. Al dolinske dušejakej čiste, nji moja usta zatren oka sliste. Đavolujz usta smrdlona ribuj prdež. Pola pola, tako piše. Stari Džordži olizo svoju krivu kašku. Oš svoj deo sadil kate nebude, Trumane Repojz Doline Mormona?

E, tace Truman po vratijoj utekokroz vrataj sjurijos nistu stra planinuj ni jese ni jednom osvrno. Kace vratijo u Doline, svis buljili unjega dokni je ispričo štaj bilo. Trumanje pretog bijo crnko vrana, altadje pobeleoko moreva pena. Svaka dlaka. Sedates dasamse ja, Zakri, skrivo u Ikonaruj slušo Repuda pričatu plesnivu priču mojoj lošoj gošćij pokazuje ocvoje poroce ikone. Pričojojšta načej kakse koriste, po duže vremena, aonda rekoda mora namestit mrežej ostavijoj samu. Jedva daj otišo kae Vidovita viknulajz mraka: Stati misišo Trumanu, Zakri? O, štosamse iseko, ni sam ni sanjoda zna dapri sluškujem! Alje pričala koda neće dam osramoti, jok, neko dasmo skupa došliju Ikonar. Misiš daj Trumanova pričaza glupe babe? II misiš daj moždaj tačna? Ni sam ogo praviceda ni sam tamo, jok, jerje znala dasam tamo, jašta. Ustosami pošodo polce dije Vidovita crtala ikonu. Očimiju mraku postale sovinej vidosamjoj lice kako treba. Ovoje naj svetije mesto, reko joj. Ovde živi Sonmi. Rekosam todlučno, alme ono skrivanje oslabilo. Tuđi nesmeju danam diraju ikone. Meronimje bila dobra kolkosam ja bijo loš. Pitalas Opaticuda uđem. Reklajda mogu. Nediram ni šta osim Repini kona. Onje rekoda mogu. Recimi štas tako bojiš, Zakri. Bašbida svatim, al nemogu. Vite? Vidovitas etla moji napada premene! Možbit dazglupila Opaticu, rekojoja ladnoj zlobno, možbit daz glupila kevuj porodicu mojuj svi Deve Dolina, almene niz glupila opšte! Znamda nepričaš vu isnu! E tacam jeznenadijoj mnogoz bijo srećan štos presto obilazit pokazoda mislim. Meronims na mrgodla. Nepričam svu isnu kakvu? Jes, Gazda Pametiju škripi. Štosti motaš ponašoj zemlji! Ponašem životu! Ponama! Meronim uz danulaj vratla Repinu ikonuna polcu. Ni je važna sva isna ii pola isne, Zakri, neg dalvam škodim. Po tom štaj rekla, tokodame bodačemu stomak. Jeldaj ti maš tajnušta kriještu „svu isnu“ ocvi, Zakri? Smutlomise. Kakoj znalaza Slušin Gaz? Toj bilo davno! Jel Vidoviti rade Skonama? Je limaju neku Pamečta vadi stari stidiz glave? Niš ni sam reko. Kunemse, Zakri, rekla, takomi Sonmi... Joj, štasam vikno nanju, tuđij divljaci čaki neveruju Sonmij štatu ona prljajoj ime svojim ješkom!

Meronim govorla mirnoj tijo koj uvek. Grešim, rekla, ona verujeu Sonmi, jašta, čak mnogijeneg ja, alakobi mnogije volijo, zaklećes na sina svog Anafija. Takojoj njegove srećej života, zaklelase, Vidoviti neće škodit Dolinarima, ni kad, Ividoviti poštuju moje pleme mnogo mnogo mnogo mnogije nekšto znam. Zaklelas daćemi svo reć kadbude mogla. Ondaj očla, ko pobednica. * Ja osto josi pogledo ćaletovu ikonuji kacam u vido liceu drvu, setijosam se kakje ležo u Elepaju. Joj, štasamse rasplako ctidaj tuge. Trebosam bid gazda Bejlija, alsam bijo plašivo janjej glupko uvaćen zec. Dajmi dokaz, Dolinaru, reklaj Opatica, ilda ćutiš, pasam stalno misijo kagda nađem dokaz, aga nemogu nać pošteno, ondađga ukrast. Mnogo dana po tom, moji očliko tetke Čele Smeronim daje uče medarit. Jas rano vratijo spase, jes, jošje sijalo suncena Koali, jušunjose usobu ko gošćej po tražijojoj torbu. Brzo samje našo, Brocka Ženaj sakrilapo daske. Nutra bili mali darovi koštoje nama dala kae došla, ali neke Pame ctvari. Kutje šta ni su zveckale al ni su imale poklopac paji nis mogo tvoriti nešta šta ni sam znao štaje, ko kozja nogal teškoj sivo ko lavakamen, dvoje dobri čizmi, tričetri knjige scrtanjemi pisanjem na tajnom ješku Vidoviti. Neznam dije svo to na crtala, al ni je na Velkom, jok, bilo biljki tica štaji ni sam ni sanjo, aa. Naj čudnije bilona kraju. Velko srebreno jaje, ko bepca glava, srupama dise meću prsti. Jeza štaj bilo teškoj ni jes telo kotrljat. Nam ja dato deluje ludo, alpriče o Pameti Starij letećim kućamaj bepcimau flašamaj slikama štalete prek Sveta istos lude alje tako bilo, tako kažu knjige. Uzosam srebreno jaje urukej stalo presti sijat, jes, ko živo. Odmazga pustijoj ućutalo. Dalje prelod moji topli ruku? Mnoksam bijo doznao, uzoga ope, jajes ope za tresloj pojavlase avecura! Jašta, ave-cura, iz nad jaja, tako košta vasad gleam, glavaj vrat leteli ko daz gleda uvodij govorlajel E tacam se uplašijoj pustijo jaje alje ave-cura ostala. Štaj radla? Sam pričalaj pričala, koja vama. Al ni je pričala priču, jok, negje pričala na Starom jeskuj ni štas ni je pravla, samje odgovarala štaj pito ti muški glas alse on ni je vido. Štas jednu reč razumeo, pe-čes ni sam.

Ave-curas meškala gorko, aljoj oči bile tužne, mnogo tužne, alponosnej ake. Kacamse usudijoda pro govorim, rekosam: Sestro, jesti izgubita duša? Niš ni je rekla, pasam pito: Sestro, jelme vidiš? Na krajusam svatijoda nepriča menij dam nevidi. Probosam je pomazit pokosi od vazduha, al takomi svoga, prstimi prošli kroznju, jašta, baš kodaz gleda uvodi. Mušce od artije letele joj kro sjajne očij usta, tamo vamo, aa, tamo vamo. O, štaj bila lepaj tužna, dušam bolela. Na jednom save-cura vratla u jajej po javijos neki muški. AvetVidoviti, alme on mogo vitij grubomi reko: Kosti, momak, idije Meronim? Vidovitis nagoj licemu po raslo. Režoj ko zver. Pitosam te dva pitanja, momak, dami kaeš oma ilćuti proklet porocuda ni jedan bebac nepoživi jedan mesc! Jase pre znojijoj guto nasuvo. Zakri, gosin, reko, a Meronimje dobro, jes, enoj kotetke Čele uči medarit. Vidovitime probodo očma, aa, misijo oćelmi verovat. Jel Meronim zna dajoj domaćin gleda stvari kadje nema? Isnuda kaešjerću znat kad laieš. Trgose ja od bolaj mano glavom. Slušaj vamo. Taje znao govorit ko Opatica. Meti ovaj orison, ovo „jaje“ dizga našo. Neš zanjeg reć ni kome, albaš ni kome. Naš taću inače uradit? Nam, reko ja. Prokletmiporocuda bepci nežive. Jes, svatijo si, reko taj gadan čoek. Gleaćute, Zakrijod Bejlija kuće, kazo taj avet-Vidoviti, eto znaoji di živim, koj Stari Džordži. Nestoje, a srebreno jajes u ćutalo. Za čas am vratijo stvarijod Meronimu torbuj po daskej pokajoš tosami opšte diro. Nate, ni sam ja našo dokaz a Opaticu, jok, ne kletvu ot Pametij, reko sebi, velku sramotu nameneko domaćna. Alnis mogo zaboravit u ave-curu, jok, sanjosam jej noćuj danju. Teosam pućod sviti ošćanja. Joj, štaj teškobit mlad kate sve muke muče prvi put. * Mesc sudebljo, ćeramu omršalaj već prošla trijod šes mesca štas Brod Vidoviti mo vratitpo Meronim. Mise nešta pomirli. Nisjoj verovo alsamje trpijo ukući dabije dobrije pratijo. Jedan danpo ne vremenu desijos prvi događaj, jes, odoni štać vezat naše sudbineko kanape.

Jedno jutro pokiši Rugobać, naj mladiji od bate Manra, do jurijo svous cikuj našom pod lišćemna Imanju Zoraj donomi jeza vest. Moja seka Maca pecalana obalikot Kereće Stenej na gazlana škorpribuj sad umireod jezej groznice ko Manra ukući. Travarka Vimove, jes, keva Ružina, brinlase zanju, a Liri, ranarz Hila, pravijoj svoje vradžbe, Almacaj odlazla, jes. Ni grmalj obično nepreživi škorpribu, ajadna Macać umredza možbiti dva-tri sata. Rugobać pri pazijo koze aja strčo krošumudo Manraj es bilo baško štoj Rugobać reko. Macaj gorilaj gušlasej ni je ni kog znala. Vimove iz vadla otrov perajaj stavla non i naranu, Asusij pritisla ladne krpe dajoj raz bistri glavu. Džonas očo das moli Sonmiju Ikonar. Bradavi Liri šapćo Hilo vradžbej mao čarob odačeda otera zle duse. Alni je to ni šta pomoglo, jok, Macaj umirala, osetlose u vazduhu, alje keva telada Liri bude tu, nate, verovaćete u milijon razni stvari akmisite daćvam sam jedna pomoć. Štasam ogo, samda sedimi držim Acuza vruće rukej sećamse tako dokon kakoj bilo Skonamaj ćaletomi Jadamom? Moždaj to bijo ćale, moždaj Sonmi, moždaj sam ja, almiju vu pro govorijo tijo neki glasić: Meronim, reko. Blebam rekla daj Meronimu Guske Klancu, pas otrčo tamoj našojda puni neke Pamed bočice vodomz Guske Klancu pokišurni, nate, Voltje prošo tudaj vidojej reko blebi. Vidovitaj imala sasobom spec torbuj zavalijosam Sonmi zato. Dobardan, rekla Brocka Žena kame vidla. Nije, reko ja. Maca umire! Meronime tužno slušala doksamjoj pričo škorpribi, al na žalost ni je imala Pamedza lečenjej Vimove travej Lirija vradžbes lečenjena Velkomi toj naj dobrijeza ljudena Velkom kacu bolesni, jelda? Koje šta, reko ja. Manula glavombaš tužna. Vidovitiz aklinju das ne će mešatu prirodin red. Tacam alo posto lukav: Maca dzove „tetkaj“ veruje daste rod. Konase ponašaš kodas rod. Jelto ope lažeš dabinas još učla? Ope „nije cela isna“? Meronimse trgla. Ne, Zakri, nije tako. Dobro, reko možbit uvatim sreću, valjda ima špec Pameč tać pomoć rodu. Meronim ješkom kobodačem. Štami nepogledaš stvari opej ukrade špec Vidovitu Pamet?

Jez nala zamenej srebreno jaje. Pravlase da nezna alje znala. Džababi pričoda ni sam. Sekami umire doksemi ovde svađamo. Krajnas pro teklo onolko rekaj kiše. Nakraju Meronim rekla dać doći pogledat Macu alje škorpribin otrov jaki možbiti neć imačta uradit daj spasij dato ma svatim. Nis reko ni jes ni jok, samsam je povo brzoko Manra. Kae Vidovita ušla, Vimovej rekla štaj uradla, alje Bradavi Liri reko: Ooo... đavospri vuko... ooo, ošćamjesa spec moći... Macaj palau ne svest, jes, ležala krutako ikona, samje malko disala. Meronim tužnim očma rekla: Jok, pre dalekoj dabijoj pomoglaj po ljublami seku čeloza kraj zašla tužna nakišu. O, vite Vidovite, pevoj Liri, njiovu Pame čta vozi vradž brodove o ćelkal sam Sveta Pesma Anđela Lazara mož vratit odmale dušujiz barejzmeđ životaj smrti. Ja bijo očajan, sekami umire, kiša bije almi sti glas zucnou šima. Meronim. Niz nao što alsam pošo zanjom. Sklonla seu vrata Manra grnčarijej gledla ukišu. Nemokti tražit uslugu, niz bijo dobar domaćin, ma bijosam loš, al... Niz nao štab reko. Vidovitas ni je makla nitme pogledala, jok. Tvoje pleme živipoprirodinom redu. Macab zgazla škorpribuj daniš ja ovde. Tice pevale po kiši. Jasam glupi kozar, albi rekoda ti štas ovde dato kvari prirodin red. Rekobi daš ubit Macu akni šta neuradiš. Irekobi da tvom Anafiju škorpriba kida srcej pluća, nep ti baš brinlaza prirodin red, jelda? Ni je ni šta reklal sam znaoda sluša. Štaj život Vidovitog vrednijijod života Dolinara? Tadje planla. Niz došla dabudem Sonmi kadgo čta pođe na opakoj sve za čas ispravim! Jas amo čovek, Zakri, koti kojsvi! Obećosam: Neđ bit kadgod, sam sad. Očjoj zasuzle. To nemoš ni obećat ni neobećat. Na jednomjoj ja počo priča cve štaj bilona Slušinom Gazu, jes, celu isnu. Kaksam dovo Koneda ubiju ćaletaj otmu Adamajda nisto prizno ni kom dotad. Niz nao štasam svoto reko mojoj ne prijateljci, tekna krajusam svatijoj rekojoj. Ovo štasamti reko mojoj duši, toj bodač men agrluj krpa ustma. Mošreć Babi Blebi štasti rekoj uništitme, kadgod oš. Verovaćetij trebati verovatjerje svoto isnaj ljudi ošćaju damije duša kamena. Akimaš neku Pamet, jes, išta štać pomoć Maci, dajmi, recimi, uradi. Ni ko ni kad, ni kad neđ znat, kunemse, sam tij a. Meronim metla ruke naglavukodaj tuga satrelaj mrmljalaj ne šta ko: Kadbi moj precednik sazno, opozvobi ceo mojprojekat, jes, ne kadje govorla

gomlu reči štaji opšte niz nao. Istegle štaj imalau torbij iz vadla kamen maliko mrava jaje, zelenkast, ireklam daga metem Aciju stada ni ko nevidi, jok, daj nepomisli daj vido. Takti Sonmi, upozorla me, ak Maca pre živija nekažemda oče, nek travarka dob je ura-ura štaj jejscela, a ne onaj svaštariz Hila, važi? Uzoja njen zelenkasti leki zavalijose sam jednom. Meronim rekla: Ni šta negovori, ni sad ni doksam živa itos obećoj održo. Udrage seke ustau bacijo doksam enjo krpu, štamije Meronim rekla, ni ko ni je vido ni šta. Ištaz desio? Krostri dana Macas vratla uškolu, jašta. Tri dana! Prestosam traži dokaze danas Vidoviti oče zarobit. Liriz Hila falijose svima živima, onje naj velikiji ranar, dobrijijod Vidoviti, alsu ljudi misli dajto Vimove uradla, jes, ane on. * Večeralsmo zecaj voće mesc pos Macne bolesti kanasje Meronim znenadla. Telaj das popnena Mauna Keu pre štas brod vrati, rekla, davidi štaj tamo. Kevaz abrinla: Štob to, seko Meronim? Ne ma nišna Mauna Kei, sam ciča zimaj kamenje. Keva ni je rekla štasmo svi misli jerni je telada ispanemo varvarij divljaci, al Susij imala brziji jesk. Tetka Mero, akodešgore, Stari Džordžić te zalediti skopati dušu krivom kaškomi pojesje pas ni kad neš ope roditi po staćeš leden kamen. Dobrijetije ostatu Dolini di nije opasno. Meronimni je izgrdla Susi, samje reklada Vidoviti maju Pame čtać oterat Starog Džordžija. Moraš popetna Mauna Keuda nacrta Privetrinu, reklaj, aj Dolinarma trebada znaju kako idu Kone preko Zavetrinej Vajmee. Sadbi mento bilo sumljivo, alonda ni je, jok, alsam se mnog za brino za gošću. Blebeće danma pričale kaceto sa znalo. Brocka Ženas penjena Mauna Keu! Na vraćali ljudida kažu Meronimda nebode noskod Starog Džordžija, nećeš ni ka vratit. Došoji Repa, reko daj edno penjace na Mauna Keu pričij daj ludos penjace zajsta. Opatica reklada Meronim možić kudgod oće, alda ona ni kom neć ređ dajde snjom gore, taje vr nepoznati jopasan, tri dana dogorej tri dodole, dingij Konej Sonmi zna štajoš, aji saće trampau Honokij trebaju svidas kotkuće. Tacamja sve iznenadijo, isebe, kacam reko dać poć snjom. Ni sam ja bijo ne šta neznamšta rabar. Pa štasam onda pošo? Evo. Jean, dugovos