Dejvid Mičel - Atlas oblaka

beskonačnosti. Zubi mi se žarili duboko u jezik. Da kočnice nisu usmerile „bugati“ dalje niz put, okončali bismo dan – ako ne i živote – omotani oko bresta. Kola stala. Dont i ja iskočili i pojurili nazad – i videli ogromnog fazana kako lepeće slomljenim krilima. Dont izustio podužu kletvu na sanskritu ili nečem sličnom, a onda othuknuo od radosti što nije ubio nekoga, mada i od zaprepašćenja što je ubio nešto. Ja zanemeo i maramicom upijao krv iz jezika. Predložio da sirotoj ptici prekratimo muke. Dont odgovorio izrekom čija je tupavost možda bila i namerna: – Oni koji su na jelovniku ne brinu za sos. – Otišao da povrati „bugati“ u život. Ja nisam mogao shvatiti šta je hteo reći, ali sam otišao do fazana, od čega se on još očajnije razlepetao. Grudno perje bilo mu umrljano krvlju i izmetom. Cvileo je, Siksmite, kao beba od dva dana. Požalio što nemam pištolj. Uz put našao kamen velik poput pesnice. Udario njime fazana u glavu. Neprijatno – nije isto kao kad upucaš pticu, ni najmanje. Obrisao krv što sam bolje mogao, uz pomoć štavelja ubranog pored puta. Dont pokrenuo kola, ja uskočio, odvezli se do prvog sela. Mesto bez imena, koliko sam video, ali je imalo sirotinjsku gostionicu-garažumrtvačnicu koju je vodila grupa ćutljivih meštana, kao i mnoštvo muva što su manevrisale po vazduhu kao ošamućeni anđeli smrti. Jako kočenje iskrivilo prednju osovinu „bugatija“, pa je M.D. tu stao radi popravke. Seli alfresco na ivicu „trga“, zapravo jame kamenitog blata u čiji je pupak zaboden postament, no pražitelj postamenta odavno bio pretopljen u metke. Neka prljava deca po trgu jurila jedinu debelu kokoš u zemlji – ptica skočila na postament. Deca počela da je gađaju kamenjem. Zakopkalo me gde joj je vlasnik. Upitao gostioničara ko je ranije stajao na postamentu. Nije znao, rodio se na jugu. Čaša mi bila prljava, zamolio gostioničara da je zameni. Uvredio se i nadalje više nije bio pričljiv. M.D. me pitao kako je bilo na groblju u Zonebekeu. Nisam baš odgovorio. Pred oči mi stalno iskakao onaj osakaćeni, krvavi fazan. Upitao M.D.-a gde je on proveo rat. – Oh, znate, brinuo sam za posao. – U Brižu? Iznenadio sam se, pošto sam teško mogao zamisliti da belgijski trgovac dijamantima dobro posluje pod kajzerovom okupacijom. – Pobogu, ne – odgovorio M.D. – u Johanesburgu. Žena i ja nismo bili ovde dok je trajalo. – Odao mu priznanje na dalekovidosti. On skromno objasnio: – Ratovi ne izbijaju bez najave. Počnu kao male vatre na horizontu. Ratovi se primiču. Mudar čovek pazi na dim i priprema se da ode, baš kao Ers i Jokasta. Ja

brinem da će sledeći rat biti toliko velik da nigde više neće ostati ni pristojan restoran. Zar je toliko siguran da dolazi novi rat? – Novi ratovi uvek dolaze, Roberte. Nikad se ne ugase u potpunosti. Koja ih varnica pokreće? Volja za moć, kičma ljudske prirode. Pretnja nasiljem, strah od nasilja ili otvoreno nasilje jesu oruđa te stravične volje. Volju za moć možete videti u spavaćim sobama, kuhinjama, fabrikama, sindikatima i na državnim granicama. Upamtite šta vam kažem. Nacionalna država je puka ljudska priroda uvećana do čudovišnih razmera. Shodno tome, nacije su tvorevine čiji su zakoni ispisani nasiljem. Tako je oduvek bilo i oduvek će biti. Rat je, Roberte, jedan od dva večna pratioca čovečanstva. Upitao: koji je drugi? – Dijamanti. – Preko trga dotrčao mesar u krvavoj kecelji, deca se razbežala. Potom on ostao u nedoumici kako da namami kokoš s postamenta. Liga nacija? Nacije svakako poznaju i druge zakone osim ratovanja? Štaje s diplomatijom? – Oh, diplomatija – rekao M.D. u svom elementu – ona briše mrlje posle rata; ozakonjuje njegove ishode; daje jakoj državi način da nametne svoju volju slabijoj a da pri tome sačuva flote i bataljone za ozbiljnije protivnike. Samo zvanični diplomati, okoreli idioti i žene smatraju diplomatiju dugoročnom zamenom za rat. Uzvratio da je reductio ad absurdum M.D.-ovog stava to što će nauka smišljati sve okrutnije načine ratovanja, sve dok čovekova moć uništenja ne nadmaši moć stvaranja, pa će naša civilizacija samu sebe zatrti. M.D. prihvatio moje gledište sa sarkastičnim likovanjem. – Upravo tako. Naša volja za moć, naša nauka, i upravo one sposobnosti koje su nas uzdigle od majmuna, preko pećinskih ljudi, do savremenog čoveka, iste su sposobnosti koje će istrebiti vrstu Homo sapiens pre kraja ovog veka! Vi ćete verovatno doživeti da to vidite, srećniče. Kakav će to biti simfonijski fortissimo, a? Mesar došao da od gostioničara traži merdevine. Moram da završim. Oči mi se sklapaju. Srdačno, R.F.

♦ Zedelgem, 21–x–1931. Siksmite, Trebalo bi da Ers, posle dve nedelje u krevetu, sutra bude na nogama. Sifilis ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Dobro, možda jednome ili dvojici. Sifilitičari se raspadaju postepeno, kao voće što truli na ivici voćnjaka. Dr Egret navraća svakog drugog dana, ali mu nije mnogo šta preostalo osim da prepisuje sve veće doze morfijuma. V.E. se gnuša da ga uzima jer mu on zamagljuje muziku. J. sklona napadima potištenosti. Ponekad se noću samo drži za mene, kao da se davi, a ja joj pojas za spasavanje. Žalim tu ženu, ali me zanima njeno telo, a ne njeni problemi. Zanimalo me. Prethodne dve nedelje proveo u muzičkoj sobi, spajao skice iz proteklih godinu dana u „sekstet za nadovezane soliste“: klavir, klarinet, violončelo, flauta, oboa i violina, svako samostalan po ključu, tonalitetu i boji. U 1. stavu, svaki solo prekida se nastupom sledećeg instrumenta; u 2. se svaki prekid nastavlja, po redosledu. Revolucija ili kerefeka? Neću znati dok ne završim, i tad će već biti prekasno, ali to je 1. na šta pomislim kad se probudim i poslednje o čemu mislim pred spavanje, čak i dok mi je J. u krevetu. Ona bi bar morala shvatiti da umetnici žive u dvama svetovima. Sutradan. Imao paklenu svađu s V.E.-om. Tokom jutrošnje kompozicione seanse diktirao mi tokatnu etidu, meni se učinila strašno poznata, a onda prepoznao refren iz mog vlastitog Anđela iz Monsa! Ako se Ers nadao da neću uočiti, gadno se varao. Rekao mu u lice – ovo je moja muzika. On promenio pesmu: – Kako to misliš, tvoja muzika? Frobišeru, kad odrasteš, otkrićeš da svi kompozitori crpe nadahnuće iz svoga okruženja. Ti si jedan od mnogih elemenata u mome, na šta bi se moglo dodati i da dobijaš lepu platu, uživaš svakodnevne majstorske časove iz komponovanja i upoznaješ se s najvećim muzičkim umovima ovog doba. – Dakle, sušta suprotnost od onog čoveka od pre koju nedelju, kada sam ga vozio do vratareve kućice, a on me kumio da ostanem do proleća. Upitao ga ko će doći na moje mesto. Gđa Vilems? Baštovan? Eva? Nefertiti? – Oh, siguran sam da mi ser Trevor Makeras

može naći pogodnog momka. Da, objaviću oglas. Nisi toliko jedinstven koliko misliš. Dakle... želiš li posao ili ne? Nisam mogao naći načina da povratim izgubljenu teritoriju, pa sam izašao, žaleći se na bol u nožnom palcu. V. E. mi zario upozorenje u bok: – Ako ti palac ne ozdravi do jutra, Frobišeru, idi u London da ga lečiš i ne vraćaj se. – Ponekad poželim da zapalim đavolski veliku vatru i bacim matoru bitangu u njeno buktavo srce. Oko nedelju dana kasnije. Još sam ovde, J. posle došla do mene, napričala priču o Ersovom ponosu, o tome koliko on ceni moj rad, umetnički temperament itd., ali molim te, ostani, radi mene ako već ne radi njega. Prihvatio taj posrednički smokvin list na maslinovoj grančici, a te smo noći u vođenje ljubavi maltene uključili i osećanja. Dolazi zima, te nisam za vucaranje po Evropi sa svojom skromnom crkavicom. Morao bih se prilično dovijati da nađem glupavu, imućnu naslednicu ako sada odem. Imaš koga na umu? Poslaću novi paket Janšu, da upotpunim crni fond. Ako Ers neće da me isplati za moje ideje što su ušle u Pticu smrti – a koja se izvodi već dvadeseti put od Varšave – onda ću morati sam da se postaram za nadoknadu. Rešio da ubuduće V.E.-u znatno opreznije pokazujem svoje kompozicije. Znaš, ogavno je živeti tako da ti krov nad glavom zavisi od dobre volje poslodavca. Samo Gospod zna kako služinčad to podnosi. Da li se frobišerska čeljad neprestano grize za jezik kao što moram i ja, pitam se. Eva se vratila s letovanja u Švajcarskoj. Elem, ta devojka kaže da je Eva, i sličnost je svakako zapanjujuća, ali balavo pače što je pre tri meseca otišlo iz Zedelgema vratilo se kao najgraciozniji labud. Pruža podršku majci, očeve kapke briše pamučnom krpom umočenom u hladnu vodu i satima mu čita Flobera, ljubazna je prema posluzi, čak i mene pita kako napreduje sekstet. Bio uveren da je to neka nova strategija kako bi me se otarasila, ali posle već sedam dana počinjem podozrevati da je gadura E. ipak mrtva i sahranjena. U redu, nije Evino i moje primirje bez vraga, ali prvo mora uvod. Od mog dolaska u Nerbeke, Evina „gazdarica“ u Brižu gđa Van de Velde navaljivala i na Evu i na J.-u da im ja dođem u kućnu posetu, kako bi njenih pet kćeri – Evinih školskih drugarica – vežbale engleski s pravim engleskim gospodinom. G. Van de Velde, setićeš se, navodni je razvratnik iz parka Minevater, a ispostavilo se da proizvodi municiju, da je uvaženi stub

zajednice itd. Gđa Van de Velde je jedna od onih zamorno upornih žena čije ambicije neće popustiti pred „Trenutno je vrlo zauzet“. U stvari, moglo bi se posumnjati da je J. iz zlobe namestila svršen čin – kako kći sve više nalikuje labudu, tako se majka sve više pretvara u gadnu matoru čavku. Za danas mi zakazan ručak u kući V.d.V. – pet ravnomerno raspoređenih kćeri plus Mater i Pater. Trebale mi nove žice za violončelo, a ni Ersu neće škoditi da oseti koliko je bespomoćan bez mene, stoga se naoružao hrabrošću i ponadao se da je veština kuvara V.d.V.-ovih srazmerna fabrikantskim prihodima. Tako su u jedanaest kola Van de Veldeovih – srebrni „mercedes benc“, najlepše hvala – stigla u Zedelgem, te je vozač, znojav Sneško Belić bez vrata i bez znanja francuskog, odvezao Evu i mene u Briž. U prošlosti bismo se vozili u ledenoj tišini, ali sada sam od sebe počeh pričati Evi o svojim danima na Kembridžu. E. me upozorila da je Mari-Luiza, najstarija Van de Velde, rešila da se uda za Engleza po svaku cenu, pa ću svoju čednost morati braniti svim sredstvima. Kako ti se to sviđa? U kući Van de Veldeovih, devojke su, radi pozdrava sa mnom, poredane na stepenište uzlazno po uzrastu – napola slutio da će zapevati i, tako mi paklenih vrana, Siksmite, to su i uradile. Greensleeves, na engleskom. Sladunjavo kao šećerlema. Onda me gđa V.d.V. štipnula za obraz kao da sam begunac što se vraća kući i zahukala kao sova: – Kako ste-eee? – Sproveden u „salon“ – dečju sobu – i posađen na „stolicu za pitanja“, kutiju za igračke. Kćeri V.d.V., petoglava Hidra po imenu MariLuiza, Stefanija, Zenoba, Alfonsina, poslednju zaboravio, u rasponu od devet godina do pomenute Mari-Luize, godinu dana starije od Eve. Sve devojke odišu potpuno neopravdanim samopouzdanjem. Vrlo dugačak divan ulegao se pod tom porodicom svinja. Služavka donela limunadu, a onda gđa počela s pitanjima. – Eva nam kaže da vaša porodica ima odlične veze na Kembridžu, g. Frobišeru? – Glednuo Evu; ona navukla lažno zapanjen izraz. Prikrio smešak i priznao da mi je porodica vekovima vlastelinska i da je Pater uvaženi sveštenik. Svi pokušaji da se tema udalji od moje prikladnosti propali, te je posle četvrt sata buljava Mari-Luiza osetila majčino odobravanje i rešila da ću ja biti njen Princ Na Belom Konju. Upitala je ovo: – G. Frobišeru, da li dobro poznajete Šerloka Holmsa iz Ulice Bejker? – Pa dobro, pomislio, možda još nije sve potpuno propalo. Devojka koja voli ironiju svakako morati imati i izvesnu dubinu. No Mari-Luiza bila je ozbiljna! To se rodilo tupavo. Ne, odgovorio, ne

poznajem lično g. Holmsa, ali on i Dejvid Koperfild svake srede igraju bilijar u mom klubu. Obrok poslužen na finoj drezdenskoj keramici u trpezariji s velikom reprodukcijom Tajne večere preko cvetnih tapeta. Hrana razočaravajuća. Suva pastrmka, povrće obareno u sluz, kolač jednostavno oduran; učinilo mi se da jedem u Londonu. Devojke su se u glissandu kikotale mojim neznatnim greškama na francuskom – dok pak njihov engleski para uši preko granice bola. Gđa V.d.V., koja je takođe letovala u Švajcarskoj, marljivo ispripovedala kako je Mari-Luiza u Bernu dobila kompliment da je „alpski cvet“, i to od grofice Balzamov-Prababinski ili vojvotkinje od Selendraštata. Nisam mogao izustiti čak ni uljudno „Comme cest charmant!“. (Baš divno! prim.prev.) G. V.d.V. stigao iz ureda. Postavio stotinu pitanja o kriketu da bi zabavio kćeri tim čudnim engleskim ritualom gde je „unutra kad je napolju“ i „napolju kad je unutra“. Magarac kraljevskih proporcija koji obožava da soli pamet, toliko zanet smišljanjem naredne neotesane upadice da uopšte ne sluša kako treba. Sam sebi neuvijeno komplimentira, počinjući sa „Nazovite me staromodnim, ali...“ ili „Neki me smatraju snobom, ali..Eva me pogledala ispod oka, u značenju: „I vi ste stvarno pomislili da će ovaj tikvan ugroziti moju reputaciju!“ Posle jela granulo sunce, a gđa V.d.V. saopštila da ćemo se prošetati kako bismo počasnom gostu pokazali Briž. Pokušao reći da sam se već dovoljno okoristio njihovim gostoprimljivošću, ali nije to moglo tek tako. Veliki Patrijarh se izvinio – ima da potpiše hrpu računa visoku kao Materhorn. Dabogda poginuo u lavini. Pošto su služavke opremile devojke šeširima i rukavicama, pozvana je kočija, pa sam vozan od crkve do crkve. Što bi rekao stari dobri Kilvert, ništa ne zamara toliko kao kad ti govore čemu treba da se diviš i kad stvari pokazuju štapom. Ne mogu da se setim imena ni jedne jedine građevine koju smo videli. Na završnici obilaska, pred velikom sahat-kulom, vilica me bolela od dugotrajnog obuzdavanja zevanja. Gđa V.d.V. bacila pogled na vrh i rekla da će nama mladima dopustiti da se tamo popnemo sami, a ona će sačekati u poslastičarnici s druge strane pjace. Mari-Luiza, još teža od majke, rekla da mladoj gospođici ne priliči ostaviti majku samu. Pametnica ne može zbog astme, a ako Pametnica ne ide itd. itd., te na kraju samo Eva i ja kupili ulaznice. Ja platio, da joj pokažem da je ne krivim za katastrofalan dan. Pošao prvi. Stepenište spirala koja se stalno sužava. Kroz gvozdene alke u zidu

provučeno uže za pridržavanje. Nogama mora da se napipava. Jedini izvor svetlosti mestimičan uzak prozor. Čuli se jedino naši koraci i Evino žensko disanje, što me podsetilo na noći s njenom majkom. Kćeri V.d.V. su pet beskrajnih allegra za raštimovano čembalo, te su mi uši bile zahvalne što su ih se oslobodile. Naglas pomislio da sam zaboravio brojati stepenike. Zazvučao kao da sam u ormaru punom ćebadi. Eva lenjo odgovorila: – Oui... Stupili u prostranu odaju gde se nalaze zupčanici satnog mehanizma. Užad i kablovi nestajali u tavanici. U sklopivoj stolici dremao Službenik. Imao nam pogledati ulaznice – na kontinentu stalno traže da se pokazuju nekakve ulaznice – ali smo se provukli mimo njega do poslednjeg stepeništa ka vidikovcu. Ispod nas rasprostro se trobojni Briž: krovovi narandžasti; zidovi sivi; kanal smeđ. Konji, automobili, velosipedi, horski dečaci dva po dva, šiljasti krovovi, rublje po konopcima u sporednim ulicama. Potražio Ostende, našao. Osunčani potez Severnog mora postao polinežanski ultramarin. Galebovi kružili u strujama, zavrtelo mi se od gledanja u njih, pomislio na Juingovu burnicu. Eva saopštila da je opazila Van de Veldeove. Shvatio to kao komentar na njihovu brojnost, ali pogledao kuda je pokazala i, naravno, šest pastelnih tačaka oko stola u poslastičarnici. E. savila ulaznicu u strelu i bacila je preko zida. Vetar je nosio dok je sunce nije spržilo. Šta će ako se Službenik probudi i traži joj ulaznicu? – Zaplakaću i kazaću da ju je ukrao grozan engleski momak. – Zato i ja savio svoju ulaznicu u strelu, kazao Evi da neće imati dokaza i bacio je. Umesto da se vine, moja strela začas pala ravno dole. Evin karakter zavisi s koje strane gledaš, što je osobina vrhunskih opala. – Znate, ne pamtim da sam tatu videla tako zadovoljnog i živog kao sad – kazala. Užasni V.d.V.-ovi ponašali se u duhu sloge i drugarstva. Upitao je otvoreno šta se desilo u Švajcarskoj. Je li se zaljubila, radila u sirotištu, doživela mističan susret u snežnoj pećini? Nekoliko puta zaustila pa stala. Na kraju kazala (crveneći!): – Nedostajao mi je izvestan mladić koga sam upoznala u junu. Iznenađen si? Zamisli kako je meni bilo! Ipak, ostao u potpunosti džentlmen kakvim me znaš. Nisam uzvratio nego rekao: – A vaš prvi utisak o tom mladiću? Zar nije bio krajnje nepovoljan? – Delimično nepovoljan. – Osmotrio joj graške znoja od uspona, usta, tanane-tanane malje na gornjoj usni.

– Visok, crn, naočit, muzikalan stranac? Frknula. – Jeste... visok, da; crn, prilično; naočit, ne toliko koliko misli, ali neka bude da je privlačan; muzikalan, izuzetno; stranac, do srži. Zadivljujuće je što toliko znate o njemu! Da li i njega uhodite dok prolazi parkom Minevater? – Morao se nasmejati. I ona je. – Roberte, osećam... – Stidljivo me pogledala. – Ti si iskusan. Uzgred, možemo li na „ti“? Rekao da je za to već krajnje vreme. – Moje reči nisu... potpuno umesne. Ljutiš li se? Ne, kazao, ne. Iznenađen, polaskan, ali ljut ni najmanje. – Ponašala sam se veoma pakosno prema tebi. Ali se nadam da možemo početi iznova. – Odgovorio: naravno, i ja bih to voleo. – Još od detinjstva – rekla E. gledajući u stranu – zamišljala sam da je ovaj balkon moj sopstveni vidikovac, kao iz Hiljadu i jedne noći. Često sam dolazila ovamo u ovo doba, posle škole. Ja sam carica Briža, znaš. Građani su moji podanici. Van de Veldeovi su mi lude. Odrubiću im glave. – Očaravajuće stvorenje, zaista. Krv mi uzavrela, obuzeo me poriv da caricu Briža strastveno poljubim. Nisam stigao: grupa paklenih Amerikanaca pokuljala kroz uska vrata. Pošto je dobro znano kakva sam budala, pravio sam se da nisam s Evom. Pogledao vidik s druge strane, pokušavajući da pritegnem sve popucale žice u sebi. Kad je Službenik najavio da se balkon uskoro zatvara, Eva već bila otišla. Vrlo prikladno. Opet zaboravio da brojim stepenike pri silasku. U poslastičarnici Eva se s najmanjom gđicom V.d.V. igrala „kolarićupaniću“. Gđa V.d.V. hladila se jelovnikom i jela boule de l'Yser s MariLuizom dok su secirale odeću prolaznika. Eva izbegavala da me pogleda. Čarolija nestala. Mari-Luiza pokušavala da mi uhvati pogled, zatelebana junica. Odšetali se nazad u kuću V.d.V., gde je, aleluja, Hendrik čekao s „kaulijem“. Eva mi na vratima rekla au revoir – osvrnuo se da joj vidim osmeh. Blaženstvo! Veče bilo zlatno i toplo. Čitavim putem do Nerbekea video Evino lice, pramen-dva kose preko čela koje je tu naneo vetar. Ne budi grozomorno ljubomoran, Siksmite. Znaš kako je. J. oseća savezništvo između Eve i mene i to joj se uopšte ne sviđa. Sinoć zamišljao da je poda mnom Eva, a ne njena majka. Klimaks usledio jedva nekoliko taktova potom, čitav stav pre J.-e. Mogu li žene uočiti imaginarne prevare? Pitam se jer me je, s neverovatnom intuicijom, ovako upozorila: – Želim da znaš nešto, Roberte. Ako ikad pipneš Evu, ja ću to otkriti i uništiti te.

– Ne bi mi na pamet palo – slagao. – Ne bih to ni sanjala, da sam na tvom mestu – opomenula. Nisam mogao da ostavim na tome. – Zašto, do đavola, uopšte i misliš da me privlači tvoja štrkljasta neprijatna kći? – Frknula u dlaku isto kao Eva na vidikovcu. Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem, 24–x–1931. Siksmite, Gde je, đavo da te nosi, tvoj odgovor? Vidi, mnogo ti dugujem, ali ako misliš da ću čekati na tvoja pisma, nažalost se debelo varaš. Sve je to potpuno odvratno, odvratno kao moj licemerni otac. Mogao bih ga uništiti. On je uništio mene. Predviđanje smaka sveta je najstarija zabava čovečanstva. Dont je u pravu, proklete bile njegove belgijske oči, proklete bile sve belgijske oči. Adrijan bi još bio živ da „srčana mala Belgija“ nikad nije ni postojala. Neko treba ovu patuljastu zemlju da pretvori u džinovsko jezero i da u njega ubaci izumitelja Belgije s kamenom oko nogu. Ako ispluta, kriv je. Zariti usijani žarač u đavolske oči moga oca! Navedi mi jednog. Hajde, navedi mi samo jednog poznatog Belgijanca. Ima više para od Rotšilda, ali da li će mi dati jedan cvonjak? Bedno, strahovito bedno. Zar je hrišćanski ostaviti me bez jednog jedinog šilinga? Utapanje je preblaga kazna za njega. Dont je u pravu, nažalost. Ratovi se nikad ne izleče, samo se povuku na koju godinu. Kraj je ono što želimo, pa ćemo, nažalost, taj prokleti Kraj i dobiti. Eto. Napiši muziku za to. Timpani, čineli i milion truba, ako bi bio tako ljubazan. Plaćam starom skotu sopstvenom muzikom. To me ubija. Srdačno, R.F. ♦ Zedelgem,

29–x–1931. Siksmite, Eva. Pošto je njeno ime sinonim za iskušenje: šta bolje opisuje muškarčevu srž? Pošto joj u očima plovi duša. Pošto sanjam da se kroz baršun došunjam do njene sobe, uđem, otpevušim joj pesmu vrlo, vrlo, vrlo nežno, ona bosim nogama staje na moje bose noge, stavlja uho meni na srce i igramo valcer kao lutke na žici. Posle poljupca kaže: – Tu embrasses comme un poisson rouge! (Ljubiš se kao zlatna ribica!) – te se u ogledalima pod mesečinom zaljubljujemo u svoju mladost i lepotu. Čitavog mog života prefinjene, glupave žene pokušavale su da me razumeju, da me izleče, ali Eva zna da sam terra incognita i istražuje me bez žurbe, kao što si ti radio. Pošto je mršava kao dečak. Pošto miriše na badem i travu. Pošto će me, ako se nasmejem njenoj želji da postane egiptolog, ispod stola udariti nogom u cevanicu. Pošto me tera da ne mislim isključivo na sebe. Pošto blista čak i kad je ozbiljna. Pošto više voli putopise nego ser Valtera Skota i više voli mjuzik-hol nego Mocarta, pošto ne shvata razliku između C-dura i pandura. Pošto ja, jedino ja, vidim njen osmeh malčice pre no što će joj se razliti licem. Pošto car Robert nije dobar čovek – najbolje iz sebe pretočio je u svoju neizvedenu muziku – ali mi ona svejedno upućuje taj svoj redak osmeh. Pošto slušamo legnjeve. Pošto joj smeh prska kroz rupu na temenu i obliva čitavo jutro. Pošto čovek kao ja ne zna šta bi s tom supstancom zvanom „lepota“, a ipak, eto je u zvučno izolovanim odajama moga srca. Srdačno, R.F. ♦ Hotel „Roajal“, Briž, 6–xi–1931. Siksmite, Razvodi. Vrlo neprijatne pojave, ali Ersov i moj obavljen za jedan dan. Koliko juče ujutru radili na 2. stavu njegove ambiciozne labuđe pesme. Najavio novi pristup kompozicionom radu. – Frobišeru, hteo bih da danas smisliš neke teme za stav Severo. Nešto u stilu „rat pred vratima“ u e-molu. Kad smisliš nešto što će mi se svideti, ja ću to preuzeti i razviti. Razumeo?

Razumeo jesam. Složio se nisam, uopšte. Naučni radovi imaju koautore, da, a kompozitor može sarađivati s virtuozom kako bi istražio granice izvodljivog – poput Elgara i V.H. Rida – ali koautori simfonijskog dela? Vrlo sumnjiva ideja, rekao to V.E.-u otvoreno. On coknuo. – Nisam rekao „koautori“, momče. Ti skupljaš sirovi materijal, ja ga prečišćavam kako mi se hoće. – To me nije umirilo. Izgrdio me: – Svi Velikani imaju šegrte koji im to rade. Kako bi inače čovek poput Baha izbacivao novu misu svake nedelje? Odvratio da smo, koliko je meni poznato, sada u dvadesetom veku. Publika plaća da čuje kompozitora čije je ime na programu. Ne plaćaju za Vivijana Ersa da bi dobili Roberta Frobišera. V.E. se usplahirio. – Neće ni „dobiti“ tebe! Dobiće mene! Ne slušaš, Frobišeru. Ti obavljaš fizičke poslove, ja orkestriram, ja aranžiram, ja glancam. „Fizičke“ poslove kao što je besramna krađa mog Anđela iz Monsa za Adagio u Ersovom veličanstvenom završnom spomeniku? Plagiranje ostaje plagiranje, ma kako ga krstili. – Plagiranje? – Ers ostao tih, ali mu zglobovi prstiju na štapu pobeleli. – U prohujalim danima, kad si mi bio zahvalan za podučavanje, zvao si me jednim od najvećih evropskih kompozitora. Što će reći svetskih. Zašto bi takav umetnik uopšte morao da „plagira“ išta od prepisivača koji, podsetiću ga, nije mogao da stekne čak ni osnovnu diplomu fakulteta za privilegovane? Nisi ti dovoljno gladan, momče, to je tvoja teškoća. Ti si Mendelson koji imitira Mocarta. Ulozi rasli kao inflacija u Nemačkoj, ali sam po ustrojstvu nesposoban da pokleknem pod pritiskom. Zagrizao. – Reći ću vam zašto morate da plagirate! Zbog muzičke jalovosti! – Najbolja mesta u Ptici smrti su moja, rekao mu. Moja je i kontrapunktska domišljatost u odeljku Allegro non troppo u novom delu. Nisam, do đavola, došao u Belgiju da dirinčim umesto njega. Matori zmaj bljuvao vatru. Deset taktova tišine u 6/8. Ugasio cigaretu. – Tvoja drskost na zaslužuje ozbiljnu pažnju. Zapravo, zaslužuje da te otpustim, ali bi to bilo prenagljeno. Umesto toga, želim da razmisliš. Misli o reputaciji. – Ers otegao reč. – Reputacija je sve. Izuzev mladalačke nepromišljenosti koja mi je donela bolest, moja je besprekorna. Tvoja je, moj razbaštinjeni, siromašni, u kockanju ogrezli prijatelju, izdahnula. Napusti Zedelgem kad god poželiš. Ali pazi. Odeš li bez mog pristanka, sva

muzička društva zapadno od Urala, istočno od Lisabona, severno od Napulja i južno od Helsinkija saznaće da je probisvet Robert Frobišer napastvovao suprugu poluslepog Vivijana Ersa, njegovu voljenu suprugu, da, očaravajuću gospođu Kromelink. Ona to neće poreći. Zamisli taj skandal! I to posle svega što je Ers uradio za Frobišera... dakle, svi bogati pokrovitelji, svi siromašni pokrovitelji, svi organizatori festivala, svi upravni odbori, svi roditelji čije Zlato Malo želi da zasvira na klaviru, svi će od tebe bežati kao od kuge. Znači, V.E. zna. Verovatno već nedeljama, mesecima. Ja gadno izbačen izkoloseka. Istakao svoju nemoć vređanjem Ersa. – Oh, laskavče! – graknuo. – Bis, Maestro! – Jedva odoleo da ne ubijem sifilitični leš fagotom. Nisam odoleo da ne prosikćem: da je Ers upola tako dobar muž kao što je dobar u manipulisanju i krađi ideja od boljih ljudi, njegova žena ne bi toliko ševrdala. Kad malo razmislim, dodao, koliko će uverljivo delovati njegova kampanja da mi okalja ime kada evropsko društvo sazna kakva je Jokasta Kromelink u privatnom životu? Nisam ga ni okrznuo. – Stvarno si glupavi magarac, Frobišeru. Jokastine brojne avanture su diskretne, uvek su bile. Visoka klasa svakog društva vrvi od nemorala, kako bi inače, po tvom mišljenju, očuvala moć? Reputacija je kraljica javne sfere, ne privatne. Nju svrgavaju javni postupci. Razbaštinjenje. Bežanje iz čuvenih hotela. Neplaćanje dugova zelenašima. Jokasta te je zavela s mojim blagoslovom, nadmena ništarijo. Trebao si mi da bi završio Pticu smrti. Misliš da si zabavan dasa, ali između Jokaste i mene postoji alhemija koju ti uopšte ne možeš ni pojmiti. Prestaće da te voli istog časa kad nam postaneš pretnja. Videćeš. Ne, odlazi i dođi sutra s urađenim domaćim zadatkom. Pravićemo se da se tvoj mali ispad nikad nije desio. Jedva dočekao da poslušam. Morao da razmislim. J. zacelo igrala veliku ulogu u istraživanju moje skorije prošlosti. Hendrik ne govori engleski, a V.E. nije mogao sam toliko kopati. Sigurno voli podmukle muškarce – eto zašto se udala za Ersa. Nisam mogao oceniti kakav je Evin položaj u svemu tome, pošto je juče bila sreda, te je bila u Brižu u školi. Eva nije mogla znati za moju avanturu s njenom majkom, a ipak dati tako jasne znake ljubavi prema meni. Valjda? Proveo popodne šetajući se po golim poljima u usamljeničkom besu. Sklonio se od ledene kiše u ulaz jedne urušene kapele. Mislio na Evu, mislio na Evu, mislio na Evu. Samo dve stvari bile jasne: bolje da se obesim

nasred Zedelgema nego da dopustim kralju parazita da makar još i dan hara moje talente; ne mogu ni zamisliti da više nikad ne vidim Evu. – Sve će se to u suzama završiti, Frobišeru! – Da, može biti, ljubavna bekstva su često takva, ali je volim, zaista je volim, i eto. Vratio se u dvorac malo pre mraka, pojeo hladno meso u kuhinji gđe Vilems. Saznao da su J. i njena kirkinska milovanja u Briselu radi posla vezanog za imanje i da se vraćaju tek sutra. Hendrik mi rekao da se V.E. povukao rano da sluša radio, uz naređenje da ga niko ne uznemirava. Savršeno. Dugo ležao u kadi i napisao nekoliko dobrih lestvičnih bas linija. Od kriznih trenutaka bežim u muziku, gde mi ništa ne može nauditi. I ja rano otišao u sobu, zaključao vrata, spakovao kovčeg. Probudio se jutros u četiri. Napolju ledena magla. Hteo da obiđem V.E.-a poslednji put. U čarapama se odšunjao studenim hodnicima do Ersovih vrata. Otvorio ih u drhtavici, mučeći se da ne napravim ni šušanj – Hendrik spava odmah pored. Svetla ugašena, ali u odsjaju žara iz kamina video Ersa, ispruženog poput one mumije iz Britanskog muzeja. Soba mu zaudarala na gorak lek. Prišunjao se ormarčetu pored kreveta. Fioka zapinjala; dok sam je cimao, gore se zaljuljala boca etra – uhvatio je u poslednji čas. Razmetljivi „luger“ V.E.-a ležao umotan u krpi, pored metaka na tanjiriću. Zazveckali. Ersova krhka lobanja bila tek na koji pedalj, ali se nije probudio. Disao sipljivo kao razdrndani stari harmonijum. Osetio poriv da ukradem pregršt metaka, to i uradio. Preko Ersove jabučice pulsirala plava vena, ja se borio protiv neopisivo jake želje da je rasečem perorezom. Vrlo jezivo. Ne baš déjà vu, više jamais vu. Ubistvo je iskustvo koje je, van ratnih vremena, malo kome znano. Kakav je tembr ubistva? Ne brini, nije ovo ispovest ubice. Preteško bi mi bilo da radim na sekstetu dok izvrdavam progoniteljima, a i ne bi baš bilo dostojanstveno kad bih karijeru završio klateći se u opoganjenom rublju. Još gore: ubijem li Evinog oca hladnokrvno, mogao bih zauvek ugasiti njena osećanja prema meni. V.E. i dalje spavao, nesvestan svega toga, a ja stavio pištolj u džep. Ukrao metke, stoga bilo logično da uzmem i „luger“. Pištolji su neobično teški. Proizveo mi basovsku notu na butini: sigurno je ubijao ljude; taj mali „luger“ bio je u akciji. Zašto sam ga tačno uzeo? Ne umem ti reći. Ali ako prisloniš cev na uho, svet čuješ na sasvim drugačiji način. Poslednja stanica bila Evina prazna soba. Legao na njen krevet, mazio odeću, znaš koliko sam sentimentalan pri rastancima. Na toaletnom stočiću

ostavio joj najkraće pismo u svom životu: „Carice Briža, tvoj vidikovac, tvoje vreme.“ Nazad u moju sobu. Toplo se pozdravio sa svojim krevetom, zadigao tvrdoglavi prozor i pobegao preko zaleđenog krova. Zamalo da bude „odleteo“ – jedan crep ispao i razbio se o šljunak. Legao ničice, očekivao viku i uzbunu svakog časa, ali niko nije čuo. Dosegao zemlju ljubaznošću najbliže ti se i pošao kroz zaleđeni zadnji vrt, pazeći da od soba za poslugu ostanem zaklonjen kavezom za ptice. Izbio na prednju stranu kuće i pošao Monaškim šetalištem. Istočni vetar ravno iz ruskih stepa, bilo mi drago zbog Ersovog kožuha. Čuo artritične topole, legnjeve u fosilizovanoj šumi, pomahnitalog psa, korake po smrznutom šljunku, sve brži puls u slepoočnicama, čak i neku tugu, zbog sebe, zbog godine dana. Prošao staru kućicu, izašao na put za Briž. Nadao se da ću zaustaviti mlekadžiju ili zapregu, ali nije bilo ničega. Zvezde već počele da blede od mrazovitog praskozorja. U nekim kućama gorele sveće, opazio plameno lice u kovačnici, ali put na sever pripadao jedino meni. Tako sam mislio, no iza sebe čuo zvuk automobila. Nisam hteo da se krijem, pa sam stao i okrenuo se. Prednja svetla zaslepila, kola usporila, motor se utišao, poznat glas ciknuo: – A kuda ste vi to namerili u ovo gluvo doba? Gđa Dont, niko drugi, u bundi od foke. Jesu li je Ersovi poslali da uhvati odbeglog roba? Zbunjeno, kao potpuni idiot probrbljao: – Oh, desila se nesreća! Opsovao u sebi zbog tog ćorsokaka od laži, jer sam očito bio zdrav kao dren, sam, na nogama, s kovčegom i torbom. – Kakav maler! – uzvratila gđa Dont s ratobornim poletom, popunjavajući praznine umesto mene. – Prijatelj ili porodica? Opazio čamac za spasavanje. – Prijatelj. – Bruno je pokušao da odgovori g. Ersa od kupovine „kaulija“ upravo iz tog razloga, znate! Nepouzdan u krizi. Šašava Jokasta, zašto mi nije telefonirala? Uskačite onda! Jedna moja araberka oždrebila je dvoje sjajne mladunčadi pre jedva sat vremena, i sve troje su odlično! Pošla sam kući, ali sam suviše uzbuđena da bih spavala, pa ću vas odvesti u Ostende ako propustite voz u Brižu. Zaista vrlo volim puteve u ovo doba. I kakva se tačno nesreća desila? Glavu gore, Roberte. Nikad ne pretpostavljajte najgore dok ne saznate sve činjenice. Stigli do Briža u zoru, uz pomoć nekoliko presnih neistina. Odabrao ovaj izvanredan hotel preko puta Svetog Venceslasa jer spolja izgleda kao

graničnik za knjige, a u žardinjere su zasadili majušne jele. Soba gleda na miran kanal na zapadnoj strani. Pošto sam završio ovo pismo, dremnuću dok ne kucne čas da pođem na toranj. Eva bi mogla biti tamo. Ako ne bude, vrebaću u uličici pored škole i zaskočiću je. Ako se ne pojavi ni tamo, možda ću morati da obiđem Van de Veldeove. Ukoliko mi je ime ukaljano, maskiraću se u odžačara. Ako me prebiju, dugačko pismo. Ako dugačko pismo neko presretne, na toaletnom stočiću čeka je drugo. Ja sam odlučan čovek. Srdačno, R.F. P.S. – Hvala na zabrinutom pismu od 5. novembra, ali čemu Mama Guska? Da, naravno da sam dobro – izuzev posledica opisanog razmimoilaženja s V.E.-om. I više sam nego dobro, iskren da budem. Um mi je sposoban za svaki kreativni zadatak koji zamislim. Komponujem najbolje delo svog života; svih života. Imam novca u buđelaru i još novca u Prvoj banci Belgije. Sad se setih. Ako Oto Janš ne odustaje od trideset gvineja za dva Mintea, reci mu da odere i usoli svoju majku. Proveri koliko bi ispljunuo onaj Rus iz Grčke ulice. P.P.S. – Samo još jedno srećno otkriće. Još u Zedelgemu, dok sam se pakovao, pogledao da mi nešto nije otišlo pod krevet. Našao polovinu pocepane knjige, koju je pod jednu nogu zavukao neki davni gost kako se krevet ne bi ljuljao. Pruski oficir, možda, ili Debisi, ko zna? Sinulo mi tek posle nekoliko trenutaka, kad sam razaznao naslov na hrptu. Prljav posao, ali sam zadigao krevet i izvukao uvezane listove. I naravno – „Pacifički dnevnik Adama Juinga“. Od prekinute stranice do kraja 1. toma. Možeš li da poveruješ? Ubacio pola knjige u kovčeg. Progutaću ga vrlo uskoro. Srećni umirući Juing, koji nikad nije primećivao čudovišta što vrebaju iza uglova istorije. ♦ Hotel „Roajal“, Briž, Blizu poslednjeg–xi–1931. Siksmite,

Noću radim na Sekstetu „Atlas oblaka“ dok ne padnem, sasvim doslovno, pošto nema drugog načina da zaspim. Glava mi je vatromet inventivnosti. Muzika za nečiji čitav život stiže mi cela odjednom. Sada uviđam da su granice između šuma i zvuka konvencionalne. Sve granice su konvencionalne, tako i nacionalne. A svaka konvencija može se prevazići ukoliko ti takvo šta prvo padne na pamet. Uzmi ovo ostrvo, sredokraću između tembra i ritma, nezabeleženu ni u jednoj teorijskoj knjizi, ali ipak postoji! Čujem instrumente u glavi, savršeno jasno, sve mi se želje ostvaruju. Kad ga završim, u meni neće ostati više ništa, znam, ali Kralj Šiling kojeg držim u znojavom dlanu jeste Kamen Mudrosti! Čovek poput Ersa troši svoju suđenu porciju u zalogajčićima tokom rastegnutog života. Ja ne. Nisu mi se javljali ni V.E. ni ona njegova prevrtljiva, gumasta, melodramatična žena. Pretpostavljam da misle kako sam utekao kući u Englesku. Sinoć sanjao da sam pao s „Imperijal Vesterna“ držeći se za oluk. Ton na violini, grozno falš – to je poslednja nota mog seksteta. Savršeno zdrav. Kamo sreće da ti mogu predočiti ovu jasnoću. Proroci postajali slepi ako bi videli Jehovu. Ne gluvi nego slepi, shvataš značaj. Još ga čujem. Povazdan pričam sam sa sobom. Isprva to radio odsutno, ljudski glas me vrlo smiruje, ali sad me već staje truda da prestanem, stoga i ne prestajem. Kad ne komponujem, šetam se. Već bih mogao napisati turistički vodič po Brižu, samo da imam prostora i vremena. Obilazim i siromašnije četvrti, ne samo zabrane bogatih. Iza zamazanog izloga jedna baka smeštala afričke ljubičice u vazu. Kucnuo o staklo i zamolio je da se zaljubi u mene. Napućila usne, verovatno nije znala francuski, ali ja pokušao opet. U izlogu se pojavio neki glavonja s potpuno uvučenom bradom te sasuo paklene kletve na mene i moju kuću. Eva. Penjem se svakog dana na kulu i pevušim srećni napev slog po slog u ritmu koraka: – Da-nas da-nas ne-ka bu-de tu da-nas da-nas. – Još je nema, iako čekam do mraka. Zlatni dani, bronzani dani, gvozdeni dani, vodeni dani, magloviti dani. Zalasci kao ratluk. Noći dužaju, mraz štipa. Evu na tlu čuvaju u školi, gde žvaće olovku i sanja da bude sa mnom, znam to, a ja, gledajući u društvu oguljenih apostola, sanjam da budem s njom. Prokleti roditelji sigurno našli poruku na toaletnom stočiću. Kamo sreće da sam sve izveo lukavije. Kamo sreće da sam ubio prokletog prevaranta kad sam imao priliku. Ers nikad neće naći zamenu za Frobišera – Večno vraćanje istog umreće s njim. Oni Van de Veldeovi začelo presreli moje drugo pismo Evi u Brižu. Pokušao na prevaru da se uvučem u školu, ali me

oterale dve livrejisane svinje s pištaljkama i palicama. Pratio Evu pri povratku iz škole, ali se zavese dana razmiču tek nakratko, hladno i sumračno kad joj se završe časovi, u smeđoj je pelerini s kapuljačom, okružuju je V.d.V.-ove, gardedame i drugarice. Gleduckao kroz kapu i šal, čekao da me njeno srce oseti. Nije smešno. Danas okrznuo Evinu pelerinu prolazeći kroz gužvu, po kišici. Nije me primetila. Dok joj prilazim, tonični pedal jača, iz prepona, odjekuje mi u grudnom košu, sve do iza očiju. Što sam tako nervozan? Možda sutra, da, sutra, sigurno. Nemam čega da se bojim. Rekla mi je da me voli. Uskoro, uskoro. ♦ Hotel „Roajal“, 25–xi–1931. Siksmite, Slinav nos i gadan kašalj od nedelje. Slaže mi se s posekotinama i modricama. Jedva promolio nos napolje, a i ne želim. Iz kanala puzi ledena magla, guši pluća i zamrzava vene. Pošalji mi termofor od indijske gume, hoćeš li? Ovde imaju samo zemljane. Ranije navratio upravnik hotela. Pravi pingvin bez guzice. Pomislilo bi se da škripa pri njegovom hodu potiče od lakovanih cipela, ali se u Niskim Zemljama nikad ne zna. Pravi razlog posete: da se uveri kako jesam imućni student arhitekture, a ne neki premazani koji će uteći iz grada nenamirenog računa. Elem, obećao da ću sutra na recepciji pokazati novac, stoga odlazak u banku neizbežan. To razvedrilo čoveka, i nada se da mi studije idu dobro. Izvanredno, uverio ga. Ne pričam da sam kompozitor jer više ne podnosim Kretensku Inkviziciju: „Kakvu muziku pišete?“; „Oh, da li sam čuo za vas?“; „Odakle dobijate ideje?“ Nisam raspoložen za pisanje pisama, bar ne nakon poslednjeg susreta s Evom. Fenjerdžija pošao u obilazak Da samo mogu vratiti vreme, Siksmite. Da samo mogu. Sutradan. Bolje. Eva. Ah. Smejao bih se da me ne boli toliko. Ne sećam se gde sam bio kad sam ti poslednji put pisao. Od moje Noći Bogojavljenja, vreme je zamućeni allegrissimo. Dakle, postalo prilično jasno da Evu neću moći

da ulovim samu. Nikad se nije pojavila na tornju u 4 sata. Jedino objašnjenje koje sam mogao naći jeste da moje poruke ne stižu do nje. (Ne znam je li V.E. održao obećanje da će mi zatrovati ime u Engleskoj; možda si čuo nešto? Nije me mnogo briga, ali bi bilo dobro znati.) Napola se nadao da će me J. naći u ovom hotelu – u drugom pismu naveo gde sam. Čak bih i spavao s njom ako bi to otvorilo put ka Evi. Podsetio sebe da nisam počinio nikakav zločin – va bene, cepidlako, nisam počinio zločin protiv Kromelink-Ersa za koji oni znaju – a čini se da J. ponovo igra kako joj muž svira. Verovatno je tako uvek i bilo. Zato preostalo jedino da odem kod Van de Veldeovih. Prešao dragi stari park Minevater po sumraku i susnežici. Hladno kao na Uralu. Ersov „luger“ hteo da se pridruži, pa sam zakopčao svog čeličnog prijatelja u dubok džep kožuha. Zubate uličarke pušile pored orkestarskog paviljona. Ni na tren nisam pao u iskušenje – samo se očajnici u to upuštaju po ovakvom vremenu. Ersova razaranja me odbila od njih, možda doživotno. Ispred kuće V.d.V.-ovih red kočija, konji frktali hladan vazduh, kočijaši pogureni u dugim kaputima, puše, trupkaju da se ugreju. Prozori bili osvetljeni lampama boje vanile, ustreptale debitantkinje, čaše za šampanjac, fantastični lusteri. U toku bio značajan društveni događaj. Savršeno, pomislio. Kamuflaža, znaš. Jedan srećni par oprezno se popeo stepenicama, vrata se otvorila – Sezam – na ledeni vazduh izletela gavota. Pošao za njima uz stepenike posute solju i udario zlatnim zvekirom, pokušavajući da ostanem smiren. Kerber u fraku me prepoznao – iznenađen batler nikad ne donosi ništa dobro. – Je suis désolé, Monsieur, mais votre nom ne figure pas sur la liste des invités. (Žao mi je, gospodine, ali vašeg imena nema na spisku zvanica.) – Izbačen već na vratima. Spiskovi gostiju, upozorio ga, ne važe za stare porodične prijatelje. čovek se izvinio osmehom – imao sam posla s profesionalcem. Uto pored mene projurilo šljašteće jato ogrnutih guskica, a batler ih nepromišljeno pustio da me mimoiđu. Stigao do pola blistavog hodnika pre no što mi se ruka u beloj rukavici spustila na rame. Odbrusio, moram priznati, na vrlo nizak način – ovo je crn period, neću to poreći – zaurlao Evino ime i urlao ga bez prekida, kao razmaženo dete u napadu besa, sve dok plesna muzika nije utihnula, a u hodnik i na stepenice stupila gomila preneraženih gostiju. Jedino trombonista nastavio da svira. Takvi su ti trombonisti. Roj zapanjenih reči na svim većim jezicima skupio se i poleteo napred. Kroz zloslutan zuj došla Eva, u

električno plavoj haljini i rivijerom zelenih perli. Mislim da sam viknuo: – Zašto me izbegavaš? – ili nešto podjednako dostojanstveno. Eva nije kliznula kroz vazduh u moje naručje, istopila se u mom zagrljaju i pomazila me rečima ljubavi. Njen 1. stav bilo Gađenje: – Na šta to ličiš, Frobišeru? – U hodniku visilo ogledalo; pogledao da shvatim o čemu govori. Zapustio se, ali kao što znaš, ne brijem se redovno dok komponujem. Zatim 2. stav, Iznenađenje: – Gđa Dont je rekla da si se vratio u Englesku. – Sa zla na gore. Zatim 3. stav, Bes: – Kako se usuđuješ da se pojaviš ovde posle... svega? – Uverio je da su joj roditelji o meni napričali samo gomilu laži. Zašto bi inače presreli moja pisma njoj? Rekla da je primila oba moja pisma, ali ih je pocepala „iz sažaljenja“. Prilično uzdrman. Zahtevao da razgovaram s njom tete-a-tete. Toliko toga imamo da razjasnimo. Površno naočit mladić obuhvatio je rukom, preprečio mi put i vlasničkim mi tonom rekao nešto na flamanskom. Ja mu na francuskom rekao da drapa devojku koju volim, dodajući da je rat morao naučiti Belgijance kada da potraže zaklon od superiorne sile. Eva ga uhvatila za desnu ruku, obujmila mu pesnicu obema šakama. Intiman čin, to sad vidim. Pričuo ime njenog kavaljera, promrmljao ga neki prijatelj dok ga opominjao da me ne zvizne: Grigoar. Čvor ljubomore duboko u mojoj utrobi sada imao i ime. Upitao Evu ko joj je to zastrašujuće psetance. – Moj verenik – mirno rekla – i nije Belgijanac nego Švajcarac. Tvoj šta? Čvor pukao, vene zatrovane. – Rekla sam ti za njega, onog popodneva na kuli! Zašto sam se vratila iz Švajcarske, zašto sam srećnija... Rekla sam ti, ali si me ti podvrgao onim... ponižavajućim pismima. – Niti se njoj omaklo u govoru niti meni u pisanju. Grigoar Verenik. Svi okupljeni kanibali gostili se mojim dostojanstvom. Eto. Moja strastvena ljubav? Ne postoji. Nikad nije postojala. Onaj nevidljivi trombonista sad je pravio lakrdiju od Ode radosti. Zaurlao mu stihijskom snagom – oderao grlo – da je svira u tonalitetu koji je Betoven predvideo ili da je ne svira uopšte. Upitao: – Švajcarac? Zašto se onda ponaša tako agresivno? – Trombonista visokoparno započeo Betovenovu Petu, takođe u pogrešnom tonalitetu. Evin glas jedan stepen iznad apsolutne nule. – Mislim da si bolestan, Roberte. Sad treba da odeš. – Švajcarski Verenik Grigoar i batler uhvatili me svaki za po jedno rame i kroz čopor me sproveli nazad do vrata. Visoko gore, opazio dve male

V.d.V.-ove s noćnim kapama, kako kroz rešetke rukohvata na stepeništu vire poput nakazica u spavaćicama. Namignuo im. Pobedonosni blesak ispod lepih dugih trepavica moga rivala, kao i njegova naredba: – Vratite se u Englesku! – uspalili Frobišera Bitangu, nažalost. Kako sam kročio preko praga, tako sam uhvatio Grigoara u kragnu, odlučivši da će taj nadmeni papagaj poći sa mnom. Rajske ptice u hodniku vrisnule, pavijani zarežali. Mi odskakutali niz stepenište, ne, treskali, klizali se, psovali, udarali i cepali. Grigoar kriknuo od straha, pa od bola – upravo ono što treba za pravu Osvetu! Kamene stepenice i ledeni pločnici meni naneli jednako crne modrice kao i njemu, ja ugruvao laktove i kukove jednako teško kao i on, ali makar nisam bio jedini kome je propalo veče u Brižu, te sam povikao, udarajući ga nogom u rebra pri svakoj reči: – Ljubav boli! – a onda napola otrčao napola odšepao na povređenom gležnju. Sada bolje raspoložen. Jedva da se još i sećam kako Eva izgleda. Nekada mi njeno lice bilo urezano u idiotske oči, video je svuda, u svakome. Grigoar ima izvanredne prste, duge i gipke. Franc Šubert osakatio je svoje šake vezujući tegove za njih. Mislio je da će tako povećati raspon na klavijaturi. Veličanstveni gudački kvarteti, ali kakva prokleta budala! Grigoar je, s druge strane, rođenjem dobio savršene šake, ali je verovatno potpuni duduk za note. Šest-sedam dana kasnije. Zaboravio na ovo nedovršeno pismo, tačnije napola zaboravio, zavuklo mi se među rukopise na klaviru, bio prezauzet komponovanjem da ga iskopam. Hladno vreme. Pola satova u Brižu smrznuto. Dakle, sad znaš za Evu. Cela stvar me ispraznila, ali moliću, šta odjekuje u praznini? Muzika, Siksmite, neka bude Muzika, i gle: sinoć, za šest sati provedenih u kadi pored vatre, napisao 102 takta posmrtnog marša zasnovanog na Odi radosti za svog klarinetistu. Jutros još jedan posetilac; nisam bio tako popularan još od onog zloglasnog dana u Darbiju. U podne me probudilo ljubazno ali odlučno kuckuc-kuc. Doviknuo: – Ko je? – Verplanke. Nisam prepoznao ime, ali kad sam otvorio vrata, tamo stajao moj muzikalni policajac, onaj koji mi je u prethodnom životu posudio velosiped.

– Mogu li da uđem? Je pensais vous rendre une visite de courtoisie. (Hteo sam da vam dođem u kurtoaznu posetu.) – Svakako – odvratio, dodajući vickasto: – Voilà qui est bien courtois, pour un policier. ( Vrlo kurtoazno od jednog policajca.) – Raskrčio mu fotelju i ponudio da pozvonim za čaj, ali gost odbio. Nije uspeo prikriti iznenađenje zbog nereda. Objasnio da sobaricama dajem napojnicu kako ne bi ulazile. Ne podnosim da mi iko dira rukopise. G. Verplanke saosećajno klimnuo glavom, a onda pitao zašto bi se džentlmen prijavio u hotel pod pseudonimom. Tu ekscentričnost nasledio sam od oca, kazao, čoveka poznatog u javnosti koji voli da mu privatni život ostane privatan. Na sličan način krijem i svoj poziv kako ne bih morao da prebiram po dirkama tokom koktela. Odbijanje se shvata kao uvreda. V. delovao zadovoljan mojim objašnjenjem. – „Roajal“, luksuzan dom daleko od doma. – Obazreo se po mojoj dnevnoj sobi. – Nisam znao da su sekretari tako dobro plaćeni. – Priznao ono što je taktični čovek nesumnjivo već znao: Ers i ja se razišli, napomenuo da imam i nezavisan prihod, što bi pre pukih 12 meseci bila istina. – Ah, milioner na velosipedu? – Osmehnuo se. Nepokolebljiv, jelda? Ne baš milioner, osmehnuo se i ja, ali, sticajem okolnosti, dovoljno imućan da sebi priuštim „Roajal“. Najzad prešao na stvar. – Tokom svog kratkog boravka u našem gradu stekli ste uticajnog neprijatelja, g. Frobišeru. Izvesni fabrikant, obojica znamo koji, podneo je prijavu mom pretpostavljenom zbog incidenta od pre neku noć. Njegova sekretarica – inače odlična čembalistkinja u našoj maloj grupi – prepoznala je vaše ime i preusmerila prijavu na moj sto. I zato sam ovde. – Jedva ga ubedio da je u pitanju samo apsurdni nesporazum vezan za osećanja jedne mlade dame. Šarmantni momak klimnuo glavom. – Znam, znam. Cherchez la femme. 6 U mladosti, srce uvek svira più fortissimo nego glava. Teškoća je u tome što je mladićev otac bankar nekoliko naših viđenih građana i reklo bi se da je vrlo rešen tužiti vas za napad i telesne povrede. Zahvalio g. Verplankeu na upozorenju i taktu, obećao da ću se nadalje držati povučeno. Avaj, nije tako jednostavno. – Monsieur Frobišeru, ne mislite li da je naš grad nepodnošljivo hladan zimi? Ne mislite li da bi mediteranska klima bolje nadahnula vašu muzu? Upitao da li bi se bankarov bes smirio ukoliko bih obećao da ću napustiti Briž u roku od sedam dana, kada dovršim poslednje revizije

seksteta. V. smatrao da bi takav sporazum mogao smiriti situaciju. Zato sam dao svoju džentlmensku reč da će to biti sređeno. Pošto smo obavili posao, V. upitao može li da pogleda moj sekstet. Pokazao mu kadencu klarineta. U prvi mah ga uplašile spektralne i strukturalne neobičnosti, ali je naredni sat proveo postavljajući pronicljiva pitanja u vezi s notacijom, koju sam napola sam smislio, i osobenom harmonijom komada. Kad smo se rukovali, dao mi svoju posetnicu, naložio mi da njegovom ansamblu pošaljem primerak objavljene partiture, i izrazio žaljenje što je njegova javna ličnost morala da potisne privatnu. Bilo mi žao kad je otišao. Pisanje je prokleto usamljenička boleština. Dakle, jasno ti je, svoje poslednje dane moram dobro iskoristiti. Ne brini za mene, Siksmite, sasvim sam dobro i previše radim da bih melanholisao! Na kraju ulice je mornarska krčma gde mogu naći društvo ako poželim (momci neprestano dolaze i odlaze), ali sada mi je bitna jedino muzika. Muzika galami, muzika buja, muzika šiba. ♦ Hotel „Memling“, Briž Četiri i petnaest ujutru, 12–xii–1931. Siksmite, Jutros u 5 pucao sebi u usta iz Ersovog „lugera“. Ali video sam te, moj dragi, dragi druže! Silno sam ganut što toliko brineš! Na vidikovcu kule, juče, u suton. Čista slučajnost što nisi ti mene prvi video. Stigao do poslednjeg stepeništa i video profil čoveka naslonjenog na balkon, kako gleda u more – prepoznao tvoj divni kaput od gabardena, tvoj jedinstveni šešir. Još jedan stepenik i opazio bi me pogurenog u senci. Otišao si na severnu stranu – da si malo zamakao ka meni, oborio bi me. Posmatrao te koliko sam god dugo smeo – minut? – pre nego što sam se okrenuo i požurio nazad na zemlju. Ne ljuti se. Hvala ti od srca što si pokušao da me nađeš. Jesi li došao Kraljicom Kenta? Pitanja su sad prilično besmislena, zar ne? Mada i nije čista slučajnost što nisi ti mene prvi video. Svet je pozorište senki, opera, i takve stvari su ključne u njegovom libretu. Ne ljuti se zbog moje uloge. Ne bi shvatio, ma koliko ti ja objašnjavao. Ti si briljantan fizičar, tvoj drugar Raderford et al. slažu se da imaš blistavu budućnost, sasvim sam siguran da su u pravu. Međutim, u nekim osnovnim

stvarima potpuni si glupan. Zdravi ne mogu razumeti ispražnjene, slomljene. Pokušao bi da nabrojiš sve razloge za život, ali ja sam ih za sobom ostavio još početkom leta na stanici Viktorija. Evo zašto sam se odšunjao s vidikovca: ne bih podneo da sebi prebacuješ što nisi uspeo da me razuveriš. Možda ćeš ipak sebi prebacivati, ali nemoj, Siksmite, ne budi takav magarac. Takođe, nadam se da se nisi previše razočarao kad si otkrio da sam otišao iz „Roajala“. Upravnik se uplašio od posete g. Verplankea. Obavezan da me zamoli da odem, kazao, pošto mu stiže veliki broj gostiju. Koještarija, ali sam prihvatio smokvin list. Frobišer Gad hteo je scenu, ali je Frobišer Kompozitor hteo mir i tišinu da dovrši sekstet. Platio ceo račun – tako odoše poslednje Janševe pare – i spakovao kovčeg. Lutao krivudavim uličicama i prelazio zaleđene kanale dok nisam naišao na ovaj naoko napušten karavan-saraj. Recepcija uglavnom prazna, smeštena ispod stepeništa. Jedini ukras u mojoj sobi užasan Nasmejani kavaljer, suviše ružan da se ukrade i proda. Kroz prljavi prozor vidi se ista ona oronula stara vetrenjača na čijim sam stepenicima odremao kad sam stigao u Briž. Baš ta vetrenjača. Šta kažeš? Krugovi se zatvaraju. Znao da neću dočekati 25. rođendan. Za promenu sam poranio. Odbačeni ljubavnici, neshvaćene duše, svi otužni tragičari koji samoubistvo iznose na zao glas jesu budale koje žure, kao dirigenti amateri. Pravo samoubistvo je odmerena, disciplinovana izvesnost. Ljudi propovedaju: „Samoubistvo je sebičluk.“ Visoki sveštenici poput Patera idu korak dalje i zovu ga mučkim napadom na žive. Tikvani argumentuju tu varljivu tvrdnju iz raznih razloga: da izbegnu prst osude; da impresioniraju publiku svojim umnim sposobnostima; da iskale bes; ili samo zato što nisu dovoljno propatili da bi saosećali. Kukavičluk nema nikakve veze s tim – za samoubistvo je potreba znatna hrabrost. Japanci imaju ispravno shvatanje. Ne, pravi sebičluk je zahtevati od drugog da trpi nepodnošljiv život samo da porodice, prijatelji i neprijatelji ne bi morali malčice da se zamisle nad sobom. Jedini sebičluk je kvariti nepoznatim ljudima dane terajući ih da gledaju grotesku. Zato ću od nekoliko peškira napraviti debeo turban da prigušim pucanj i upijem krv, i učiniću to u kadi, da ne ostavim mrlje na tepisima. Sinoć sam pod vrata upravnikove kancelarije proturio pismo – naći će ga u 8 ujutru – gde ga obaveštavam o promeni u svom egzistencijalnom statusu, pa će, ako bude sreće, nedužna sobarica biti pošteđena neugodnog iznenađenja. Vidiš, ipak mislim na male ljude.

Ne dozvoli im da pričaju kako sam se ubio zbog ljubavi, Siksmite, to bi bilo isuviše komično. Na tren oka bio sam zanesen Evom Kromelink, ali i ti i ja u srcu znamo ko je prava ljubav mog života. Uredio sam da ti, zajedno s ovim pismom i ostatkom Juingove knjige, u „Roajal“ stigne i moj dovršen rukopis. Iskoristi Janšev novac da podmiriš troškove objavljivanja, i pošalji primerke svima na priloženom spisku. Ni u kom slučaju ne dozvoli mojoj porodici da se dočepa bilo kog originala. Pater će uzdahnuti: – Ovo nije Eroika, zar ne? – i baciće ga u fioku; ali to je neuporediva kreacija. Odjeci Skrjabinove Bele mise, zagubljene stope Stravinskog, hromatika mesečevog Debisija, ali istina je da ne znam otkud je to došlo. San na javi. Nikad više neću napisati ništa ni izdaleka tako dobro. Voleo bih da sam neskroman, ali nisam. Sekstet „Atlas oblaka“ sadrži moj život, jeste moj život, sada sam sagorela raketa; ali makar jesam bio raketa. Ljudi su vulgarnost. Radije bih bio muzika nego gomila cevi koja nekoliko decenija iz sebe izlučuje polučvrstu materiju pre nego što se toliko raspadne da više ne funkcioniše. „Luger“ je tu. Još trinaest minuta. Osećam strepnju, naravno, ali je moja ljubav prema ovoj kodi jača. Električno uzbuđenje toga da, kao i Adrijan, znam da ću umreti. Ponos što ću to sprovesti do kraja. Izvesnost. Odbaciš li uverenja koja su nalepile guvernante, škole i države, u čovekovoj srži naći ćeš neuništive istine. Rim će ponovo pasti, Kortasar će ponovo ploviti, kasnije i Juing, Adrijan će opet odleteti u paramparčad, ti i ja ćemo ponovo spavati pod korzikanskim zvezdama, ja ću opet doći u Briž, zaljubiti se u Evu i prestati da je volim, ti ćeš opet čitati ovo pismo, sunce će se ponovo ohladiti. Ničeova gramofonska ploča. Kad se završi, svira ponovo, za čitavu večnost. Vreme ne može da prodre u to odsustvo. Ne ostajemo dugo mrtvi. Kad me „luger“ oslobodi, na svoje sledeće rođenje čekaću tek nekoliko trenutaka. Kroz trinaest godina opet ćemo se sresti u Grešamu, deset godina kasnije ja ću ponovo biti u ovoj istoj sobi, držaću ovaj isti pištolj, pisaću isto pismo, a odlučnost će mi biti savršena kao i moj višeglavi sekstet. Te elegantne izvesnosti pružaju mi utehu. Sunt lacrimae rerum. R.F.

♦

Pacifički dnevnik Adama Juinga U toku naše zajedničke mal de mer na Tasmanovu moru, zapanjuje me kako se taj vragolast momak, blistav od uzbuđenja pred svojom prvom plovidbom i tako rad da ugodi, preobrazio u ovoga namrgođena mladića za svega šest sedmica. Prozračna mu se lepota okrnjila, a ukazuje se mornar razvijenih mišica u kakvog raste. Već deluje prilično odat rumu i vodi. Henri veli da se to „izleganje iz čaure“ ne može izbeći, bon gré mal gré, a ja držim da je verovatno u pravu. Ono malo obrazovanja i razuma što je Rafael dobio od svoje pokroviteljke, gospođe Fraj iz Brizbejna, za novaka su samo breme u raspojasanu svetu kaštela. Kamo sreće da mu ja mogu pomoći! Da ne beše posredovanja mojih gospodina i gospođe Čening, moja bi sudba sad lako mogla ići podruku s Rafovom. Upitah Finbara smatra li da je momak „dobro seo“. Od Finbarova delfskog odgovora: – Dobro seo na šta, gospodine Juing? – cela je menza prsla u smeh, ali ja ostadoh u popriličnu mraku. Subota, 7.decembar Burnice lete, čigre plivaju, a morske laste čuče na snasti. Ribe nalik tunama jurile su za ribama nalik sardelama. Dok smo Henri i ja večerali, iz pukotina na mesecu kano da u potocima izvirahu crvenkasti noćni leptiri, zastirući fenjere, lica, hranu i svaku površinu trzavim čaršavom od krila. Eda bi potvrdio taj nagoveštaj obližnjih ostrva, merač dubine izvika svega osamnaest hvati. Gospodin Burhave naredi da se sidro podigne kako obnoć ne bismo udarili u greben. Beonjače su mi poprimile limunsko žutu primesu, a rubovi kapaka crveni su i bolni. Henri tvrdi da te znake valja radosno dočekati, ali je izašao u susret mome zahtevu da se doza leka poveća. Nedelja, 8.decembar Budući da se Šabat na Proročici ne praznuje, Henri i ja jutros rešismo održati kratko čtenje u njegovoj kabini, na „niskocrkveni“ način pastve Okeanskog zaliva, „opkoračiv“ prepodnevnu i jutarnju smenu, e da bi nam se i desna i leva posada mogla pridružiti. Žao mi je što to moram napisati,

ali nijedan čovek ni iz jedne smene nije se usudio prisustvovanjem izazvati nezadovoljstvo prvog oficira, dočim ćemo mi ipak nepokolebljivo ustrajati u svojim naporima. Rafael beše u košu te nam prekide molitve piskavim povikom: – Kopnooooo! Mi prekratismo službu i odolesmo vodenoj prašini te izgledasmo tlo gde se pomalja s ljuljuškava horizonta. – Rajatea – reče nam gospodin Roderik – iz Društvenih. – (Ponovo se Proročici i Pregnuću ukrštaju kobilice. Ime je grupi nadenuo sam kapetan Kuk.) Upitah hoće li biti iskrcavanja. Gospodin Roderik potvrdi: – Kapetan bi hteo obići jednu misiju. – Društvena se stadoše bližiti, a posle triju sedmica okeanskog sivila i buktavog plavetnila, oči nam se obradovaše mahovinastim obroncima prošaranim slapovima i zastrtim bučnom džunglom. Proročica je ugazila u petnaest hvati, no voda beše toliko bistra da se nazirahu korali duginih boja. Nagađah s Henrijem kako da od kapetana Molinea dobijemo dopust za izlazak na obalu, kadli se iz palubne kućice pojavi upravo on, štucovane brade i nauljene kose. Protivno svome običaju da nas zanemaruje, prišao nam je nasmejan ljubazno poput secikese. – Gospodine Juing, doktore Guse, bi li vam po volji bilo da ovoga jutra načinite prvom oficiru i meni društvo pri iskrcavanju na ostrvo? U zalivu na severnoj strani smešteno je naselje metodista, zovu ga „Nazaret“. Za gospodu ljubopitljiva uma ovo se može ispostaviti zanimljivim mestom. – Henri oduševljeno prihvati, a ni ja se nisam nećkao, premda zadržah izvesnu sumnju u pobude starog rakuna. – Dogovoreno – saopšti kapetan. Kroz jedan sat Proročica se ukotvila u Vitlejemski zaliv, uvalu s crnim peskom, zaklonjenu od pasatnih vetrova zavijenim krajem Nazaretskog rta. Na obali, tik uz vodu, zatekosmo sloj grubih nastambi na „štulama“, gde su (ispravno pretpostavili) obitavali pokršteni Indijanci. Iznad toga, desetak drvenih zgrada izrađenih civilizovanom rukom, a još više, pod glavicom brda, uzdizala se ponosita crkva označena belim krstom. Posada je za naše potrebe porinula veći od dva čamca. Četiri veslača behu Gernsi, Bentnejl i dve opake guje. Gospodin Burhave odenu šešir i prsluk dostojniji salona na Menhetnu nego prelaska talasa. Pristadosmo uz ne veću nevolju no što je dobro kvašenje, ali jedini izaslanik kolonista beše polinežanski pas što je dahtao pod zlatnim jasminom i ružičastom katalpom. U priobalnim kolibama i na „Glavnoj ulici“ što je zavijala ka crkvi ne beše ni traga ljudskome životu. – Dvadeset ljudi, dvadeset musketa – primeti gospodin Burhave – i zauzeli bismo ovo do večere. Da se čovek zamisli, a,

gospodine? – Kapetan Moline naredi veslačima da čekaju u hladu dok mi „posećujemo Kralja u njegovom sedištu“. Moje sumnje da je kapetanova nova dobrota samo tanka pokorica potvrdiše se kad je otkrio da je trgovačka radnja zaključana i iz sebe pustio ljutu kletvu. – Može biti – nagađao je Holanđanin – da su se crnci vratili staroj veri i pojeli pastore za užinu? Iz crkvenog tornja zazvoni zvono, a kapetan se udari po čelu. – Đ— mi oči odneo, gde mi je pamet? Pa Šabat je, pob—, a ova g—a njaču u svojoj klimavoj crkvi! – Popesmo se uza strmo brdo stopu pred stopu, a usporavala nas je i podagra kapetana Molinea. (Pri naporu me trošna hvata velika zadihanost. Setiv se svoje bodrosti na Čatamskima, zabrinuh se što mi nametnik tako ozbiljno ugrožava telesno stanje.) Do nazaretske bogomolje stigosmo taman kad pastva stade izlaziti. Kapetan skide šešir i srdačno zagrme: – Pozdravi! Džonaton Moline, kapetan Proročice. – Rukom pokaza našu lađu u zalivu. Nazarećani behu manje poneseni: muškarci nam udeliše oprezne naklone glavom, a ženskinje se sakrivaše iza lepeza. Dok su žitelji crkve hitali da vide posetioce, kroz crkvene apside zaječaše povici: – Dovedite propovednika Horoksa! – Izbrojah preko šezdeset odraslih muškaraca i žena, od čega po prilici trećina beše bela i odevena u „lepu“ odeću za crkvu (onoliko koliko je to moguće kad je najbliža galanterija na dve nedelje putovanja). Crnci nas posmatrahu s neuvijenom radoznalošću. Domorotkinje behu pristojno obučene, ali dobar broj njih patio je od gušavosti. Dečaci što suncobranima od palmovog lišća štićahu svoje bledopute gospodarice od žestoke pripeke ovlaš se osmehnuše. Povlašćeni „odred“ Polinežana nosio je gizdavu smeđu lentu ukrašenu belim krstom kano svojevrsnu uniformu. Uto se pojavi ne čovek no topovsko đule, čiji se poziv naslutio po svešteničkoj odori. – Ja sam – saopšti sveti otac – Džajls Horoks, propovednik Vitlejemskog zaliva i predstavnik Londonskog misionarskog društva na Rajatei. Navedite kakvim ste poslom došli, gospodo, i ne odugovlačite. Kapetan Moline na to predstavi i gospodina Burhavea „iz holandske reformističke crkve“, doktora Henrija Gusa, „lekara londonskog plemstva, odskora i misije na Fidžiju“, i gospodina Adama Juinga, „amerikanskog javnog beležnika“. (Tad sam shvatio bitanginu igru!) – Ime propovednika Horoksa i Vitlejemskog zaliva izgovara se s poštovanjem među putujućim vernicima Južnog Pacifika. Nadasmo se proslaviti Šabat pred vašim oltarom – kapetan snuždeno pogleda u crkvu – ali, avaj, nepovoljni vetrovi usporiše

nam prispeće. Ako ništa drugo, molim se da vaša kutija za priloge još nije zatvorena? Propovednik Horoks pomno se zagleda u kapetana. – Zapovedate pobožnim brodom, gospodine? Kapetan Moline skrenu pogled izigravajući poniznost. – Niti toliko pobožnim niti toliko nepotopivim kano vaša crkva, gospodine, ali da, gospodin Burhave i ja činimo šta možemo za poverene nam duše. To je neprestana borba, nažalost. Mornari se vraćaju svojim obestima čim okrenemo leđa. – Oh, ali, kapetane – prozbori dama s čipkanim okovratnikom – i mi u Nazaretu imamo okorelih grešnika! Oprostićete mome mužu na oprezu. Iskustvo nas uči da nam većina brodova pod takozvanim hrišćanskim zastavama ne donosi ništa do boleštine i pijandure. Moramo pretpostaviti krivicu dok se ne dokaže nevinost. Kapetan se ponovo nakloni. – Gospođo, ne mogu pružiti oprost tamo gde uvreda nije niti naneta niti primljena. – Vaše predrasude o tim „morskim Vizigotima“ duboko su opravdane, gospođo Horoks – umeša se gospodin Burhave u razgovor – ali ja ne dopuštam ni kapljicu groga na Proročici, ma koliku dreku ljudi dizali!, a dreku dižu i te kako, ali im ja uzvraćam: „Opijte se Svetim duhom!“, a ja vičem i glasnije i duže! Predstava je ostvarila željeno dejstvo. Propovednik Horoks predstavi svoje dve kćeri i tri sina, od kojih su se svi rodili u Nazaretu. (Devojke kano da su izašle iz kakva damskog pansionata, ali momci pod uštirkanim kragnama behu preplanuli poput kanaka.) Iako mi ne beše milo što me kapetan upetljao u svoju maskaradu, kopkalo me je da saznam više o teokratiji na ovom ostrvu i da me struja događaja ponese svojim tokom. Ubrzo naša družina pođe do Horoksova parohiskog doma, kojega se ne bi postideo nijedan niži konzul na južnoj polulopti. Tu behu velik salon sa staklenim prozorima i nameštajem od tulipanovca, nužnik, dve kolibe za poslugu te trpezarija, gde su nam ubrzo poslužili sveže povrće i mladu prasetinu. Svaka noga stola beše potopljena u tanjir s vodom. Gospođa Horoks objasni: – Mravi, glavna pošast Vitlejema. S vremena na vreme moramo izbaciti njihove utopljene leševe, da ne bi sami od sebe izgradili nasip. Pohvalih im naselje. – Propovednik Horoks – ponosito nam reče gospa od kuće – učio je za stolara u grofoviji Gloster. Veći deo Nazareta izgradio

je svojim rukama. Paganski će um većma podleći materijalnom razmetanju, znate. Paganski um razmišlja: „Kako su hrišćanske kuće doterane! Kako su naše udžerice prljave! Kako je velikodušan beli Bog! Kako je naš škrt!“ Na taj način, još jedna duša prihvata Gospoda. – Da mogu iznova proživeti svoj život – uključi se gospodin Burhave bez i trunke srama – izabrao bih nesebični misionarski put. Propovedniče, ovde vidimo uhodanu misiju s korenjem što seže duboko, ali kako se započinje preobraćenje na neprosvećenu žalu gde hrišćanska stopa nikad nije kročila? Propovednik Horoks pogleda kroza sagovornika u buduću propovedaonicu. – Istrajnošću, gospodine, saosećajnošću i zakonom. Pre petnaest godina ne bejasmo u ovom zalivu dočekani tako srdačno kano vi sada, gospodine. Vidite ono ostrvo u vidu nakovnja na zapadu, tamo? Crnci ga zovu Borabora, ali je „Sparta“ prikladnije ime sudeći po ratobornosti tamošnjih ratnika! Na žalu Vitlejemskog zaliva suočismo se s bitkom, a neki od nas padoše. Da naši pištolji nisu odlučili ishod te prve sedmice, misija na Rajatei lako je mogla ostati samo pusti san. Međutim, volja Gospodnja beše da mi ovde upalimo i održavamo Njegovu kulu svetilju. Pola godine kasnije mogli smo dovesti ženskinje s Tahitija. Žalim zbog palih domorodaca, ali čim Indijanci videše kako Bog štiti svoje stado, svega mi, čak i Spartanci stadoše moliti da im pošaljemo propovednike. Gospođa Horoks preuze priču. – Kada se boginje dadoše na svoj smrtonosni posao, Polinežani su iskali pomoć, i duhovnu i materijalnu. Tada je naša saosećajnost dovela neznabošce do svete krstionice. Sada je tu Sveti zakon da naše stado zaštiti od Iskušenja... i morskih pljačkaša. Kitolovci nas osobito preziru što žene naučavamo čestitosti i skromnosti. Naši muškarci moraju stalno paziti da im je oružje dobro podmazano. – A ipak, pri brodolomu – primeti kapetan – siguran sam da isti ti kitolovci preklinju Sudbu da ih izbaci na žalo gde su upravo „ništavni misionari“ doneli Jevanđelje, nije li tako? Saglasnost beše ozlojeđena i jednoglasna. Gospođa Horoks odgovori mi na pitanje o sprovođenju zakona na ovoj zabačenoj ispostavi Napretka. – Naš Crkveni savet... moj muž i tri mudra starca... donosi one zakone koje smatramo potrebnima, vođeni molitvom. Naši Čuvari Hristovi, izvesni domoroci koji se dokazaše kano verne sluge crkve, sprovode te zakone u zamenu za veresiju u prodavnici moga muža.

Budnost je ključna, inače bi do sledeće sedmice... – Gospođa Horoks zadrhta kad aveti otpadništva zaigraše hulu na njenome grobu. Po okončanju obroka, preselismo se u salon gde nam urođenički dečak posluži hladan čaj iz lepih šolja od tikve. Kapetan Moline upita: – Gospodine, otkud pritiču sredstva za misiju delatnu poput vaše? Propovednik Horoks oseti da se vetar promenio te ponovo dobro odmeri kapetana. – Troškove namiruju škrob strelastog korena i ulje kokosova oraha, kapetane. Crnci radom na našoj plantaži plaćaju za školovanje, veronauku i crkvu. Iduće sedmice, ako Bog da, čeka nas obilata berba kopre. Upitah rade li Indijanci po svojoj slobodnoj volji. – Naravno! – uzviknu gospođa Horoks. – Ako podlegnu lenjosti, znaju da će ih Čuvari Hristovi za to kazniti. Poželeh upitati za te kaznene podsticaje, ali se kapetan Moline ponovo umeša. – Brodovi vašega Misionarskog društva prevoze tu kvarljivu robu oko Horna u London? – Vaša je pretpostavka tačna, kapetane. – Jeste li pomišljali, propovedniče Horokse, koliko bi svetovni temelji vaše misije... a shodno tome i duhovni... bili bezbedniji ako biste našli pouzdano tržište bliže Društvenima? Propovednik naloži malome slugi da izađe iz sobe. – O tome pitanju iscrpno sam razmišljao, ali gde? Tržišta u Meksiku sitna su i izložena banditima, Kejptaun je spoj podmićenih trošarinaca i pohlepnih Afrikanera. Južna kineska mora vrve od bezočnih, drskih pirata. Holanđani iz Batavije prave su krvopije. Bez uvrede, gospodine Burhave. Kapetan pokaza na me. – Gospodin Juing žitelj je... – zastade da obelodani predlog – ...San Franciska u Kaliforniji. Poznato vam je da je taj grad narastao iz kukavne varoši od sedam stotina duša do metropole od... četvrt miliona? Čak ni popisni ured nema tačan broj! Kinezi, Čileanci, Meksikanci, Evropljani, stranci svih boja tamo naviru iz dana u dan. Jaje, gospodine Juing, budite dobri pa nas obavestite koliko sada košta jedno jaje u San Francisku. – Dolar, tako mi supruga piše. – Jedan jenkijevski dolar za obično jaje. – (Kapetan Moline osmehnu se kano onaj balsamovani krokodil koga jednom videh u prodavnici sušene robe u Luizijani.) – Nad time se čovek vaših sposobnosti zacelo mora malo zamisliti?

Gospođa Horoks nije se dala prevariti. – Uskoro će sve zlato biti iskopano. – Da, gospođo, ali gladni, bučni, bogati grad San Francisko... udaljen samo tri nedelje na brzoj škuni poput moje Proročice... ostaće gde jeste, a njegova sudbina prozirna je kano kristal. San Francisko će postati London, Roterdam i Njujork Tihog okeana. Naš capitan de la casa čačkao je zube košću plave tune. – Verujete li vi, gospodine Juing, da dobra što ih gajimo na našim planatažama mogu dostići dobru cenu u vašem gradu – (kako je čudno što našu varoš zove gradom!) – kako sada, tako i posle zlatne groznice? Moja iskrenost beše adut koji je kapetan Moline odigrao u svoju podmuklu korist, ali ja ne bih lagao ni da mu napakostim ni da mu pomognem. – Verujem. Džajls Horoks skide svešteničku kragnu. – Da li bi me otpratio do ureda, Džonatone? Vrlo se ponosim njegovim krovom. Sam sam ga napravio da izdrži užasni tajfun. – Tako, Džajlse? – odvrati kapetan Moline. – Posle tebe. Iako ime doktora Henrija Gusa sve do jutros beše neznano u Nazaretu, čim su supruge vitlejemske čule da je doputovao čuveni engleski lekar, prisetile su se svakojakih mogućih boljki i napravile veliki red pred parohiskim domom. (Vrlo je čudno ponovo biti u prisustvu lepšeg pola posle mnogih dana zatočeništva s ružnijim!) Moj velikodušni prijatelj ne mogaše odbiti nijednu posetiteljku, te je salon gospođe Horoks pretvoren u njegovu ordinaciju i opskrbljen čaršavima u svrsi prikladnih paravana. Gospodin Burhave vratio se na Proročicu da se poštara za raščišćavanje još mesta za tovar. Molio sam Horoksove da pođemo u istraživanje Vitlejemskog zaliva, ali je na žalu bilo prevruće, a insekti behu nesnosni, te se vratih „Glavnom ulicom“ prema crkvi, iz koje dopirahu zvuci psalmodije. Nameravah se priključiti popodnevnoj službi. Nijedna duša, nijedno pseto, čak ni urođenik, nisu remetili mir Šabata. Provirih u polumračnu crkvu i opazih toliko gust dim da se greškom pobojah kako je zgrada u plamenu! Pojanje se završilo, a nastupi horsko nakašljavanje. Opazih pedeset crnih leđa i shvatih da dim ne potiče ni od vatre ni od tamjana nego od sirova duvana!, jer su svi do jednog pušili lulu. Jedan debeljušan belac stajaše za predikaonicom i propovedaše onim mešanim „antipodskim“ izgovorom. Ta neobavezna religioznost ne beše

uvredljiva sve dok sadržaj „propovedi“ ne postade jasan. Navodim: – Takoj bilo, znate, sveti Petar, jes, oni štaga gosin Isus nazvo Pera Pušač, došoti oniz Rimaj naučijo oni Jevrejiz Palestine šta imaju kukaš nos štaj Stari Duvan, a jać sato vas naučit. – Tu je prekinuo da bi nekom pojedincu dao uputstvo. – Jok, Katrančiću, sves radijo pogrešno, vidi, mećeš duvanu debeli kraj, jes, tako, vidiš, o, H—ove ti sline!, dokle ćuti pričat, ovo je drška, ovo je burence, do đ—! Gledaj kako Čikov radi, jok, jaćut pokazat! Jedan ubledeo, poguren belac nasloni se na ormarić (u kome su, kasnije ustanovih, stotine Svetih pisama štampanih na polinežanskom – moram zatražiti jedno za uspomenu pre no što odemo) i zagleda se u opšte dimljenje. Ja mu se šapatom predstavih, e da pušačima ne bih ometao propoved. Mladi čovek reče da se zove Vagstaf i objasni da je osoba za predikaonicom „Upravnik Nazaretske škole pušenja“. Priznadoh da mi je takva akademija neznana. – Ideja oca Apvorda iz tahićanske misije. Morate shvatiti, gospodine, da prosečan Polinežanin prezire marljivost jer nema razloga da ceni novac. „Ako ja glad“, veli on, „ja ubere, ja ulovi. Ako ja zima, ja kaže žena: ’Tkaš!’“ Za dokone ruke, gospodine Juing, đavo začas nađe posla, obojica znamo kakva. Ali ako u lenje bitange usadimo odmerenu žudnju za ovim bezopasnim listom, dajemo im podstrek da zarade novac kako bi kupili svoj duvan... ne piće, naglašavam, samo duvan... u trgovinskoj radnji misije. Domišljato, zar ne? Zar sam mogao da se ne složim? Svetlost zamire. Čujem detinje glasove, osebujne ptičje oktave, talase kako zapljuskuju uvalu. Henri gunđa zbog svojih manšeta. Gospođa Horoks, čije gostoprimstvo Henri i ja večeras uživamo, poslala je služavku da nas obavesti kako je večera poslužena. Ponedeljak, 9.decembar Nastavak jučerašnje pripovesti. Pošto je škola pušenja raspuštena (nekoliko učenika ljuljahu se i beše im muka, ali nas njihov učitelj, putujući trgovac duvanom, uveri: – Upecaće se kano ribice dok dlanom o dlan!), jari se slomila kičma, mada se rt Nazaret još pekao pod jakim suncem. Gospodin Vagstaf prošetao se sa mnom po šumovitom potezu zemlje što se pružao na sever od Vitlejemskog zaliva. Kano najmlađeg sina sveštenika iz Grejvsenda, moga vodiča misionarski poziv privukao je još u detinjstvu. Društvo, u dogovoru s propovednikom Horoksom, poslalo ga je ovamo da

se oženi jednom nazaretskom udovicom, Elajzom rođ. Mejpl, i da bude otac njenu sinu Danijelu. Na ove obale prispeo je u maju. Divna je sudbina, izložih, obitavati u ovakvome Raju, no moje veselje mladiću pokvari raspoloženje. – Tako i ja verovah u prvo vreme, gospodine, ali sada više ne znam. Hoću reći, Raj je divno mesto, ali svaki živi stvor je ovde divalj te mnogo ujeda i grebe. Paganin priveden Bogu jeste spasena duša, znam to, ali sunce neprestano prži, a talasi i stenje uvek tako blešte da me oči bole sve do sutona. Ponekad bih sve dao za maglu sa Severnoga mora. Ovo mesto opterećuje i naše duše, iskren da budem, gospodine Juing. Moja žena je ovde od rana detinjstva, ali ni njoj nije ništa lakše. Očekivalo bi se da su nam divljaci zahvalni, pošto ih školujemo, lečimo, donosimo posao i večni život! Ma govore oni „Molim vas, gospodine“ i „Hvala, gospodine“ sasvim lepo, ali vi ne osećate ništa – Vagstaf se lupi po srcu – ovde. Jeste, možda izgleda kano Raj, ali Rajatea je posrnulo mesto, isto kano i svako drugo, da, nema zmija, ali Đavo plete svoje konce ovde kano i bilo gde drugde. Mravi! Mravi se svuda zavlače. U hranu, u odeću, čak i u nos. Dok ne pokrstimo te proklete mrave, ova ostrva nikad neće biti stvarno naša. Stigosmo do njegove skromne kolibe, koju je podigao prvi muž njegove žene. Gospodin Vagstaf ne ponudi me da uđem nego ode unutra po bocu vode da se osvežimo posle šetnje. Ja zađoh u skroman prednji vrt, gde je crni baštovan okopavao. Upitah ga šta uzgaja. – Dejvid je nem – s vrata mi doviknu žena odevena u široku prljavu pregaču. Nažalost, njenu pojavu i držanje mogu opisati jedino kano aljkave. – Vi ste engleski doktor što bude kod Horoksa? Objasnih da sam amerikanski beležnik i upitah razgovaram li možda s gospođom Vagstaf. – Tako stoji na mojoj venčanici, da. Rekoh da je doktor Gus ustanovio ad hoc ordinaciju kod Horoksovih, ukoliko bi želela da se posavetuje s njim. Naglasih da su Henrijeve medicinske veštine izvanredne. – Dovoljno izvanredne da me kradom odvedu odavde, vrate mi godine što sam ih ovde protraćila i smeste me u London s godišnjom rentom od tri stotine funti? Priznadoh da takav zahtev prevazilazi moći moga prijatelja. – Onda vaš izvanredni lekar ne može ništa učiniti za mene, gospodine.

U žbunju iza sebe začuh kikot, okrenuh se i videh mnoštvo crnih dečačića (začudilo me što se iz mešovitih brakova rađa toliko svetlopute dece). Zanemarih decu i ponovo se okrenuh, no tada videh belog dečaka od dvanaest-trinaest godina, prljavog poput majke, kako šmugnu mimo gospođe Vagstaf, koja ga ne pokuša zaustaviti. Njen sin igrao se jednako deshabille kano i drugari mu domoroci! – Hej, momče – prekorih ga – zar te neće uhvatiti sunčanica od jurcanja u takvu stanju? – Dečakove plave oči surovo blesnuše, a njegov odgovor, dreknut na polinežanskom narečju, zbunio me je koliko je i nasmejao mališane, što se razbežaše poput jata zelentarki. Gospodin Vagstaf pođe za dečakom, vidno uznemiren. – Danijele! Vraćaj se! Danijele! Znam da me čuješ! Istući ću te! Čuješ li? Istući ću te! – Ponovo se okrete svojoj ženi. – Gospođo Vagstaf! Zar želite da vam sin izraste u divljaka? Makar naterajte malog da nosi odeću! Šta će pomisliti gospodin Juing? Prezir gospođe Vagstaf prema mladome mužu mogao se prodavati u bočicama kano otrov za pacove. – Gospodin Juing pomisliće šta god bude pomislio. Onda će sutra otploviti na svojoj lepoj škuni i odneti svoje misli sa sobom. Za razliku od vas i mene, gospodine Vagstafe, koji ćemo ovde umreti. Uskoro, molim Boga. – Okrenula se meni. – Moj muž nije stigao dovršiti školu, gospodine, pa mi je tužni usud da objašnjavam očite stvari, po deset puta dnevno. Nerad posmatrati ponižavanje gospodina Vagstafa u rukama njegove supruge, neobavezno se naklonih i povukoh izvan ograde. Začuh kako po muškom gnevu gazi ženski podsmeh, te usredsredih pažnju na obližnju pticu čiji je pripev, u mojim ušima, zvučao ovako: – Tobi neće reći, neee... Tobi neće reći... Moji mi se vodič pridružio, izrazito natmuren. – Oprostite, gospodine Juing, gospođi Vagstaf su živci danas strašno tanki. Loše spava, zbog vrućine i muva. – Uverih ga da „večito popodne“ Južnih mora opterećuje i najizdržljiviju fiziologiju. Hodasmo kroz sluzavu paprat, po sve užem rtu, ubitačno plodnom, a dlakave gusenice, debele kano moj palac, padahu iz pandži prelepih helikonika. Mladić ispriča da je misija uverila porodicu gospodina Vagstafa u besprekorno poreklo njegove suđene. Propovednik Horoks venčao ih je dan po njegovu dolasku u Nazaret, dok su ga čarolije tropa još zaslepljivale. (Zašto je Elajza Mejpl pristala na takav ugovoren brak, ostaje nejasno:

Henri nagađa da podneblje i klima „remeti“ slabiji pol i čini ga povodljivim.) „Bolesti“ i prava starost neveste gospodina Vagstafa, te Danijelova buntovna narav ispoljiše se još dok se potpisi na venčanici maltene ne behu ni osušili. Očuh je pokušao tući svog novog štićenika, no to je dovelo do takvih „opakih protivoptužbi“ i od majke i od posinka da nije znao gde mu je glava. Propovednik Horoks ne da nije pomogao gospodinu Vagstafu; nego ga je štaviše ukorio kano slabića, a istina je da je u devet od deset dana nesrećan kano Jov. (Kakve god bile nevolje gospodina Vagstafa, može li se ijedna porediti s nametničkom glistom koja žvaće moždane kanale?) Pomisliv da ću zamišljenu mladiću skrenuti misli nešto svakodnevnijim stvarima, upitah zašto takvo obilje Biblija leži neupotrebljeno (čitaju ih samo knjiški moljci, iskreno rečeno) u crkvi. – Trebalo bi da to ispripoveda propovednik Horoks, ali, ukratko, misija iz Zaliva Matavija prva je prevela Reč Gospodnju na polinežanski, a misionari urođenici pomoću tih Biblija preobratili su toliko duša da je starešina Vitlok... jedan od osnivača Nazareta, sada pokojan... ubedio misiju da ogled ponovi i ovde. Nekada je šegrtovao kod metaloresca u Hajgejtu, znate. Tako su, s oružjem i alatom, prvi misionari doneli i štamparsku presu, papir, bočice mastila i olovna slova. U roku od deset dana po osnivanju Vitlejemskog zaliva, odštampano je tri hiljade bukvara za škole u misiji, čak pre no što su i povrtnjake zasadili. Potom su došla nazaretska jevanđelja, koja su raširila Reč Božju od Društvenih preko Kukovih do Tonge. Ali sada, kada je presa zarđala, imamo hiljade Biblija koje uzalud čekaju vlasnika, a zašto? Nisam mogao pogoditi. – Nema dovoljno Indijanaca. Brodovi ovamo donose kužnu prašinu, crnci je udišu, strahovito se razbole i padaju kano snoplje. Preživele naučavamo monogamiji i braku, ali njihovi brakovi nemaju ploda. – Ja se u sebi upitah koliko li je već meseci morali proći otkako se gospodin Vagstaf poslednji put nasmejao. – Ubiti ono što volite i lečite – zaključio je – izgleda da to tako ide. Staza se okončavala pored mora, na trošnoj „šini“ od crna korala, dvadeset jardi dugačkoj, a visokoj poput dvaju ljudi. – To se zove marae – obavestio me je gospodin Vagstaf. – Ima ih svuda po Južnim morima, koliko su mi rekli. – Popesmo se, te nam se pruži lep pogled na Proročicu, udaljenu koliko da dobar plivač čestito i ne okvasi udove. (Finbar izli čabar

preko ograde, a ja uočih Autuin crni obris na krmenu jarbolu, kako vezuje podigače vršnog jedra.) Raspitah se za poreklo i svrhu maraea, a gospodin Vagstaf mi u kratkim crtama izloži: – Pre svega jednog pokolenja, Indijanci su upravo na ovim stenama vrištali i puštali krv i prinosili žrtve lažnim idolima. – Misli mi se vratiše Trpezariskom žalu na ostrvu Čatam. – Čuvari Hristovi žestoko bičuju svakog crnca koji sada ovamo kroči. Ili bi bar to uradili. Urođenička deca čak više i ne znaju imena starih idola. Sve je to sad krš pun pacova. U to se sve vere pretvaraju jednog dana. U krš pun pacova. Obujmiše me latice i miris plumerije. Za večerom seđah do gospođe Darbišir, udove dobrano zagazile u šesto desetleće, opore i tvrde poput zelenih žirova. – Priznajem da su mi Amerikanci odvratni – reče mi. – Oni su ubili mog dragog strica Samjuela, artiljeriskog pukovnika Njegovog veličanstva, u Ratu iz 1812. – Ja izrazih (neželjeno) saučešće, no dodadoh da su, uprkos tome što su mog premilog oca u istom sukobu ubili Englezi, neki moji veoma bliski prijatelji poreklom iz Albiona. Doktor se malo preglasno nasmeja i doviknu: – Ura za Juinga! Gospođa Horoks dograbi kormilo razgovora, e da se ne bismo slupali o greben. – Vaši poslodavci ispoljavaju veliko poverenje u vaše talente, gospodine Juing, čim su vam poverili posao koji iziskuje tako dugačko i naporno putovanje. – Odgovorih da kano beležnik jesam dovoljno stručan da mi se mogao poveriti moj trenutni zadatak, ali i dovoljno mlad da nisam imao izbora. Za skromnost sam nagrađen saosećajnim coktanjem. Pošto je propovednik Horoks izgovorio molitvu nad tanjirima supe od kornjače i zatražio Božji blagoslov za novi poslovni poduhvat s kapetanom Molineom, tokom jela je propovedao o vrlo omiljenoj temi. – Uvek sam nepokolebljivo smatrao da se Bog, u našem civilizovanom svetu, ne ukazuje kroz čuda bibliske starosti nego kroz Napredak. Napredak je ono što vodi Čovečanstvo uz lestve ka Bogu. Nisu to Jakovljeve lestve, ne, nego „lestve Civilizacije“, ako hoćete. Najviše od svih rasa na tim lestvama stoje Anglosaksonci. Latini su prečku-dve ispod. Još su niže Azijati: marljiva rasa, to se ne može poreći, ali njima manjka naša arijevska hrabrost. Sinolozi tvrde da su oni nekada bili veliki, ali gde vam je žuti Šekspir, a, ili kosooki Da Vinči? Slučaj zaključen. Još niže, imamo crnce. Dobroćudan se može obučiti za posao, ali je nasilan čisto otelovljenje đavola! I amerikanski

Indijanac je sposoban za korisne poslove u kaliforniskim okruzima, zar ne, gospodine Juing? Rekoh da je tako. – Sada, naš Polinežanin. Posetilac Tahitija, Havaja ili, kad smo već tu, Vitlejema zaključiće da pacifički ostrvljanin, uz pažljivu poduku, može savladati „A-B-C“ pismenosti, računa i pobožnosti, te se tako uzdići mimo crnca i izjednačiti se s Azijatima po trudoljublju. Henri ga prekide primedbom da su se Maori uzdigli do „D-E-F“ trgovine, diplomatije i kolonijalizma. – Što dokazuje moju tvrdnju. Poslednje i najniže su one „nepopravljive rase“, australiski Aboridžini, Patagonjani, razni afrički narodi i tako dalje, tek prečku iznad velikih majmuna i toliko nepopustljivi pred Napretkom da je, nažalost, kano u slučaju mastodonta i mamuta, brzo „uklanjanje s lestava“, nakon njima srodnih Gvanča, naroda Kanarskih ostrva i Tasmanaca, najbolja moguća usluga. – Mislite na – kapetan Moline dovrši supu – „istrebljenje“? – Da, kapetane, tako je. Prirodni zakon i Napredak kreću se ruku pod ruku. U ovome veku doživećemo da ljudska plemena ispune ona proročanstva što su im upisana u rasne osobine. Nadmoćni će svesti prenamnožene divljake na prirodnu brojnost. Mogu se izroditi neprijatne scene, ali ljudi od intelektualne hrabrosti ne smeju pokleknuti. Uslediće veličanstven red, kada će sve rase spoznati i, da, prihvatiti svoje mesto na Božjim lestvama Civilizacije. Vitlejemski zaliv nudi najavu dolazeće zore. – Amin, propovedniče – odvrati kapetan Moline. Izvesni gospodin Gosling (verenik najstarije kćeri propovednika Horoksa) stezaše ruke u slatkorečivu divljenju. – Ako mogu biti toliko smeo, gospodine, meni se čini da je gotovo... da, gubitak ostaviti vašu teoremu neobjavljenu, gospodine. „Horoksove lestve Civilizacije“ obasjale bi Kraljevsko društvo! Propovednik Horoks reče: – Ne, gospodine Gosling, moj posao je ovde. Tihi okean sebi mora naći drugog Dekarta, drugog Kivera. – Mudro od vas, propovedniče – Henri spljeska letećeg insekta i zagleda mu se u ostatke – što takve misli zadržavate za sebe. Domaćin ne mogaše prikriti razdraženost. – Kako to? – Pa, ako se bolje pogleda, očito je da je „teorema“ suvišna kad je dovoljan i jednostavan zakon. – Kakav bi to zakon bio, gospodine?

– Prvi od „Dva Gusova zakona opstanka“. Glasi ovako: „Slabi su meso koje jedu jaki.“ – Ali vaš „jednostavan zakon“ je slep za temeljnu misteriju: „Zašto bele rase vladaju svetom?“ Henri se osmehnu, napuni zamišljenu musketu, nacilja niz cev, zaškilji, a onda prepade okupljene povikav: – Bum! Bum! Bum! Vidite? Sredio sam ga pre no što je dunuo iz duvaljke! Gospođa Darbišir užasnuto uzdahnu: – O! Henri sleže ramenima. – Gde je temeljna misterija? Propovedniku Horoksu rasprši se dobro raspoloženje. – Vi nagoveštavate da bele rase vladaju kuglom ne po božanskoj milosti nego musketom? Ali takva tvrdnja je upravo ista misterija odevena u drugo ruho! Kako to da musketu ima beli čovek, a ne, recimo, Eskim ili Pigmej, ako ne veličanstvenom voljom Svemoćnog? Henri uzvrati. – Naše oružje nije nam jednog jutra palo u krilo. Nije to mana sa sinajskih nebesa. Od Ažinkura, beli čovek je poboljšavao i razvijao nauku o barutu sve do naših savremenih vojski, koje mogu nositi desetine hiljada musketa! „Aha!“, upitaćete, da, „ali zašto mi arijevci? Zašto ne jednonošci iz Ura ili mandraci s Mauricijusa?“ Zato, propovedniče, što je, od svih rasa na svetu, naša ljubav... ili tačnije, naša gramzivost... za blagom, zlatom, začinima i vlašću, oh, više od svega za slatkom vlašću, najjača, najneutoljivija, najbezočnija! Gramzivost, tako je, pokreće naš Napredak; da li s đavolskim ili božanskim ciljem,ne znam. Ne znate ni vi, gospodine. Niti previše marim. Jedino osećam zahvalnost što me je Tvorac smestio na pobedničku stranu. Henrijeva otvorenost pogrešno se doživela kano nevaspitanje, te propovednik Horoks, Napoleon svoje polutarske Elbe, pocrvene od gneva. Pohvalih supu naše domaćice (mada, istini za volju, od žudnje za lekom teško varim čak i najlakšu hranu) i upitah da li se kornjače love na obližnjim žalima ili se uvoze izdaleka. Docnije, dok ležasmo u sparnoj tami, a prisluškivahu nas gušteri, Henri reče da radni dan u ordinaciji beše „parada histeričnih prepečenih žena kojima ne treba nikakva leka nego čarapari, šeširdžije, modiskinje, parfimerije i svakojaki ukrasi njihova pola“! Njegova „savetovanja“, nastavio je, behu jedan deo medicine i devet delova rekla-kazala. – Kunu se

da njihovi muževi objahuju urođenice, te da same žive u smrtnu strahu kako će zaraditi „nešto“. Maramicama se mahalo na smenu. Od te priče osetih nelagodu i usudih se reći da bi Henri mogao biti odmereniji u nesuglasicama s našim domaćinom. – Najdraži Adame, jesam bio odmeren, i to ne malo! Čeznuh da toj matoroj budali viknem: „Čemu ulepšavanje jasne istine da teramo tamnije rase u grob e da bismo im uzeli zemlje i bogatstva? Vukovi ne sede u pećinama smišljajući maglovite rasne teorije kano opravdanje za to što će prožderati stado ovaca! ’Intelektualna hrabrost’? Prava ’intelektualna hrabrost’ znači odbaciti sve to smokvino lišće i priznati da su svi ljudi grabljivci, ali su beli grabljivci, sa smrtonosnim duetom od bolesti i vatrenog oružja, primeri grabljivosti par excellence, i šta s tim?“ Uznemirava me što posvećeni iscelitelj i dobrodušni hrišćanin podleže takvu cinizmu. Zatražih da čujem Drugi Gusov zakon opstanka. Henri se u tami isceri i nakašlja se: – Drugi zakon opstanka tvrdi da drugi zakon ne postoji. Pojedi da te ne pojedu. To je to. – Ubrzo je zahrkao, ali je mene moja glista držala budnim dok zvezde ne stadoše jenjavati. Gušteri su se najeli i mekano mi pretrčali preko čaršava. Zora beše znojava i skerletna poput voća strasti. I urođenici i urođenice vucijahu se „Glavnom ulicom“ do crkvenih plantaža navrh brda, gde su radili dok popodnevna vrućina ne postade nesnošljiva. Pre no što stiže čamac da Henrija i mene vrati na Proročicu, ja otidoh gledati radnike kako čupaju korov iz kopre. Sticajem okolnosti, jutros je mladome gospodinu Vagstafu zapalo biti njihovim nadzornikom, te je jednoga domorodnog dečaka poslao da nam donese kokosovog mleka. Ja se uzdržah od pitanja, o njegovim ukućanima, a on ih nije pomenuo. Nosi bič, „ali ga retko stavljam u službu, za to služe Čuvari Hrista Kralja. Ja samo stražarim nad stražarima.“ Tri takva zvaničnika posmatrahu svoje saplemenike, vodahu himne („muziku za rad“) i prekorevahu lenštine. Gospodin Vagstaf ne beše razgovorljiv koliko juče, a ja pustih svoje raspoloženje da zamre u tišini, koju narušavahu jedino zvuci džungle i trudbenici. – Razmišljate, zar ne, da smo porobili slobodne ljude? Izbegoh pitanje rekav da je gospodin Horoks objasnio kako radom plaćaju za preimućstva Napretka koji donosi misija. Gospodin Vagstaf me nije čuo. – Postoji pleme mrava, zovu se robovlasnici. Ti insekti pljačkaju

kolonije običnih mrava, kradu im jaja i nose ih u vlastita gnezda, a kad se izlegu, ukradeni mravi postaju radnici u većem carstvu te čak i ne sanjaju da su ukradeni. Ako mene pitate, Gospod Jehova satvorio je te mrave kano uzor, gospodine Juing. – Pogled gospodina Vagstafa beše prepun drevne budućnosti. – Za one što imaju oči da to vide. Uznemiruju me ljudi prevrtljive ćudi, a gospodin Vagstaf beše od takvih. Izvinih se te produžih do sledećega odredišta, naime škole. Tu maleni Nazarećani obeju boja izučavaju Sveto pismo, računicu i abecedu. Gospođa Darbišir naučava dečake, a gospođa Horoks devojčice. Po podne bela deca imaju još tri sata nastave, po sadržaju prikladne njihovu položaju (premda Danijel Vagstaf deluje otporan na lukavstva svojih učiteljica), dok se njihovi crnji drugovi pridružuju roditeljima u polju, sve do Večernjeg. U moju čast udešena je mala priredba. Deset devojčica, pet belih, pet crnih, recitovale su Božje zapovesti, svaka po jednu. Potom sam podvrgnut himni „O! Dom je tamo gde si najvoljeniji“, uz pratnju gospođe Horoks na pijaninu čija prošlost beše slavnija od sadašnjosti. Devojčicama je zatim dopušteno da gostu postave pitanja, ali su samo bele gospođice dizale ruke. – Gospodine, poznajete li Džordža Vašingtona? – (Avaj, ne.) – Koliko konja vuče vašu kočiju? – (Moj tast drži četiri konja, ali se ja radije vozim u jednopregu.) – Najmanja me upita: – Imaju li mravi glavobolju? – (Da je smeh njenih drugarica nije rasplakao, još bih stajao tamo i razmišljao.) Rekoh učenicama da im je živeti po Bibliji i slušati starije, a potom odoh. Gospođa Horoks reče mi da su nekada gostima na odlasku darovane ogrlice od plumerije, ali su starešine misije smatrali ogrlice nemoralnima. – Ako danas dopustimo ogrlice, sutra će biti plesa. A ako sutra bude plesa... – Stresla se. Šteta. Do podne ljudi završiše utovar tereta, te Proročica isplovi iz zaliva nasuprot nepovoljnu vetru. Henri i ja povukosmo se u menzu e da bismo izbegli vodenu prašinu i psovke. Moj prijatelj piše poemu u bajronovskim strofama, pod nazivom „Prava priča o Autui, posleđnjem Morioru“, i prekida me u pisanju dnevnika zapitkujući šta se s čime rimuje: – Potok krvi? Blato se mrvi? Debeli crvi? Sećam se zločina koje gospodin Melvil u skorašnjoj priči o Taipiju pripisuje pacifičkim misionarima. Kano među kuvarima, lekarima, beležnicima, sveštenstvom, kapetanima i kraljevima, zar i među

evangelistima ne može biti kako dobrih, tako i zlih ljudi? Možda bi Indijanci s Društvenih i Čatama bili najsrećniji da su ostali „neotkriveni“, ali to je sada neostvarljiv zahtev. Nismo li dužni pljeskati naporima gospodina Horoksa i njegove braće, koji pokušavaju uzdići Indijance na „lestvama Civilizacije“? Nije li taj uspon njihovo jedino spasenje? Niti znam odgovor, niti znam kud se dela uverenost iz mojih mlađih godina. Tokom noći u Horoksovu parohiskom domu, neki provalnik ušao mi je u sobu i probao na silu otvoriti moj kovčeg, pošto nije uspeo naći ključ (nosim ga oko vrata). Da je uspeo, dokumenta gospodina Basbija sada bi bila hrana za morske konjice. Kamo sreće da je naš kapetan iskovan od istog pouzdanog gvožđa kano i kapetan Bil! Ne usuđujem se kapetanu Molineupoveriti svoje vrednosti, a Henri me je upozorio da ću „čačnuti u osinjak“ budem li o pokušaju prestupa popričao s gospodinom Burhaveom, pošto bi istraga podstakla svaku živu lopužu na brodu da iskuša sreću kad god mene nema. Verovatno je u pravu. Ponedeljak, 16.decembar Danas je u podne sunce stajalo uspravno, te dođe vreme za onu uobičajenu glupost znanu kano „prelazak crte“, po kojoj „device” (to će reći članovi posade koji prvi put prelaze polutar) moraju izdržati razne batine i gnjuranja, po nahođenju onih mornara što vode ceremoniju. Razumni kapetan Bil nije traćio vreme na ovo tokom moga putovanja u Australiju, ali mornari na Proročici neće se odreći zabave. (Smatrah da je „zabava“ u svim značenjima anatema za gospodina Burhavea, sve dok ne videh kakve okrutnosti podrazumeva ta „razonoda“) Finbar nas upozori da su dve „device” Rafael i Bentnejl. Potonji je na moru već dve godine, ali je plovio samo na ruti od Sidneja do Kejptauna. Za vreme polusmene ljudi raširiše platneni krov preko pramčane palube te se okupiše oko čekrka, gde je „kralj Neptun“ (Pokok u budalastoj halji i s likovom metlom namesto vlasulje) predsedavao sudom. Device behu vezane za sidrene grede kano dva sveta Sebastijana. – Testerašu i gospodine Petliću! – viknu Pokok pošto opazi Henrija i mene. – Hoćete li priskočiti da spasete naše device od moje aždaje? – Pokok je prostački plesao s kopljem za sabljarke, a mornari pljeskahu kroz požudan smeh. Henri, kroza smeh, odvrati da on više voli device bez brade. Reči kojima je Pokok počastio bradate device suviše su skaredne da bih ih beležio.

Njegovo školjkasto veličanstvo vratilo se žrtvama. – Bentnejle iz Kejptauna, Rif-Rafe iz Zatvorske Varoši, jeste li spremni da stupite u Red Sinova Neptunovih? – Rafael, kome se od čitave lakrdije dečački duh malčice vratio, uzvrati živo: – Da, vaša visosti! – Bentnejl nadureno klimnu glavom. Neptun zagrme: – Neee! Tek kad vam obrijemo te prok— krljušti, vojsko! Donesite mi sapun! – Torgni dotrča s vedrom katrana, koji je četkom naneo zatvorenicima na lice. Potom se pojavi Gernsi, odeven kano kraljica Amfitrita, te katran ukloni britvom. Bentnejl stade glasno psovati, što izazva mnogo veselja i mnogi „pogrešan pokret“ britvom. Rafael imađaše dovoljno zdrava razuma da svoje muke istrpi ćutke. – Bolje, bolje – zareža Neptun, a onda viknu: – Vežite im oči, a mladog Rifa mi dovedite u sudnicu! Ta „sudnica“ beše bure slane vode, u koju su Rafaela zagnjurili naglavce i brojali do dvadeset, nakon čega Neptun zapovedi „dvoranima“ da „izvade mog najnovijeg građanina“! Povez beše uklonjen, a momka nasloniše na ogradu da se oporavi od batina. Bentnejl se nije tako dragovoljno pokorio, vičući: – Odvežite me, k—i sinovi! – Kralj Neptun užasnuto zakoluta očima. – Taj pogan jezik ište četrdeset u slanoj vodi, momci, tako mi očiju u glavi! – Na izbrojanih četrdeset, Afrikanera izvadiše, a on dreknu: – Ubiću vas sve do poslednjeg, svinje jedne, kunem se da ću vas... – Na opšte oduševljenje, potopili su ga na još četrdeset. Kad je Neptun odlučio da je kazna izvršena, siromah je mogao jedino grcati i kašljati. Gospodin Burhave potom je prekratio ludoriju, te najnoviji Sinovi Neptunovi očistiše lica kudeljom i peraćim sapunom. Finbar se u menzi i dalje keserio. Mene okrutnost nikad ne zasmejava. Sreda, 18.decembar Krljuštasto more, skoro bez daška vetra, temperatura stoji na oko 90° Farenhajta. Posada je oprala ležaljke i raširila ih da se osuše. Moje glavobolje počinju svakog dana sve ranije, a Henri je opet povećao dozu leka. Molim se da mu ga ne ponestane dok se ne usidrimo na Havajima, jer bi mi neublažen bol razneo lobanju. Mimo toga, moj doktor ima dosta posla oko crvenog vetra i kolere na Proročici. Ovog je popodneva grčevit odmor prekinula buka, te iziđoh na palubu i videh da su ljudi ulovili mladu ajkulu i izvukli je na brod. U vlastitim rubinski crvenim sokovima koprcala se poprilično dugo pre no što je Gernsi

proglasi odistinski mrtvom. Po ustima i očima podsetila me je na Tildinu majku. Finbar je iskasapi na palubi, no ipak joj u svojoj kuhinji nije uspeo do kraja uništiti sočnost (bakalar mu je uvek kano drvo). Sujeverniji mornari odrekoše se toga obroka, s obrazloženjem da ajkule jedu ljude, te je samim time uzimanje ajkulina mesa ljudožderstvo. Gospodin Sajks korisno je proveo popodne praveći brusnu hartiju od kože velike ribe. Petak, 20.decembar Može li biti da se žohari hrane mnome dok spavam? Jutros me je jedan probudio gamižući mi po licu i pokušavajući da pojede nešto iz moje nozdrve. Bez šale, beše dugačak šest palaca! Obuze me strahovit poriv da ubijem ogromnu bubu, ali je u skučenoj i mračnoj kabini ona bila u preimućstvu. Požalih se Finbaru, koji je tražio da za dolar kupim posebno obučena „žoharskog pacova“. Kasnije će nesumnjivo hteti da mi proda „pacovsku mačku“ koja bi obuzdala žoharskog pacova, pa će mi potom trebati mačji pas, i ko zna gde bi se to okončalo? Nedelja, 22.decembar Vruće je, toliko je vruće da se topim, sve me svrbi i iskaču mi plikovi. Jutros se probudih uz tužbalicu palih anđela. Slušah iz kabine, dok se trenuci rastezahu u minute, pitajući se kakvu mi psinu sada sprema moja glista, sve dok ne razabrah snažan povik odozgo: – Eno, duva! – Otvorih prozorčić, ali beše još suviše mračno da bih video, te se, uprkos slabosti, naterah da se popnem na palubu. – Eno, gospodine, tamo! – Rafael me obujmi oko struka jednom rukom, a drugom pokaza. Ja se čvrsto uhvatih za ogradu, pošto mi noge behu slabe. Dečak nastavi da pokazuje. – Eno! Zar nisu čudesni, gospodine? – U polumraku razaznah perjanicu, svega trideset stopa od desne strane pramca. – Šes’ u jato! – povika Autua s visine. Začuh disanje kitova, a onda osetih kapljice kako nas zasipaju! Složih se s momkom: zbilja ih je veličanstveno posmatrati. Jedan se prope na vazduh, pa zaroni pod talase. Spram istoka, gde je već rudilo, ocrtavahu se veliki riblji repovi. – Prava je šteta što ovo nije kitolovac, velim ja – opazi Njufi. – U velikom ima bar sto buradi ulja! – Pokok se brecnu: – Jok ja! Plovio sam ja na kitolovcu, kapetan je najgora hulja koju si ikad video, posle te tri godine Proročica mi je kano nedeljni odmor! Opet sam u kabini, odmaram se. Prolazimo kroz veliko mrestilište grbavih kitova. Povik „Eno, duva!“ čuje se toliko često da se više niko i ne

bakće posmatranjem. Usne su mi ispucale i oguljene. Boja jednoličnosti je plava. Badnji dan Bura, uzburkano more, brod se mnogo ljulja. Prst mi je toliko otekao da je Henri morao raseći burmu eda ne bi sprečila optok krvi i uzrokovala vodenu bolest. Gubitak tog simbola braka s Tildom sneveseli me preko svake mere. Henri me grdi što sam „bena“ i tvrdi da bi moja supruga više cenila moje zdravlje nego to što dve sedmice neću imati metalnu omču. Prsten će mi pričuvati doktor, pošto u Honoluluu poznaje zlatara Španca koji će ga popraviti po razumnoj ceni. Za jučerašnjom olujom ostaše dugi talasi. U zoru valovi nalikovahu planinskim vencima zlaćanih vrhova, dok su zraci sunca padali vrlo nakoso pod tamnim oblacima. Skupih svu raspoloživu snagu da stignem do menze, gde su gospodin Sajks i gospodin Grin prihvatili Henrijev i moj poziv na privatni božični obed. Finbar je poslužio manje škodljiv obrok nego obično, naime „lonac“ (usoljena govedina, kupus, slatki krompir i luk), te ga većinom uspevah gutati, no ne zadugo. Puding od šljive nije ni video šljivu. Kapetan Moline poruči gospodinu Grinu da se ljudima udvostruči sledovanje groga, te do popodnevne smene mornari behu pjani kano zemlja. Redovne saturnalije. Jednu čašu sasuli su u nesrećna Dijanina majmuna, koji je svoju pripitu priredbu krunisao skokom u more. Ja se povukoh u Henrijevu kabinu, gde zajedno čitasmo drugu glavu Matejevu. Jelo je posejalo pustoš u mome probavnom sastavu i izazvalo brojne odlaske u nužnik. Prilikom poslednje posete, ispred me je čekao Rafael. Izvinih se što ga zadržavam, ali momak reče da je svojevoljno utanačio taj susret. Priznade mi da je u nevolji i postavi mi ovo pitanje: – Bog vi pušta uć, jelda, ako s’pokajete... šta god uradili, ne šalje vi u... znate... – tu novak promrmlja – ...pakao? Priznajem, misli mi behu zaokupljenije varenjem no teologijom, te izvalih da je Rafael teško mogao prikupiti smrtnu količinu grehova za to svoje malo godina. Fenjer se zaljulja, a ja videh gde očaj izobličava lice moga mladog delije. Pokajav se zbog lakomislenosti, potvrdih da je milost Gospodnja zbilja beskrajna, da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje. Želi li mi se Rafael poveriti, upitah, kano prijatelju, ili kano sapatniku bez roditelja, ili kano srazmerno neznanu čoveku? Rekoh mu da

primetih koliko u skorije vreme deluje utučeno i zažalih u kojoj se meri izmenio onaj živahni dečak što se ukrcao u Sidneju, toliko željan da vidi sveta. Pre no što je stigao sročiti odgovor, međutim, nalet proliva prinudi me vratiti se u nužnik. Kad izidoh, Rafael već beše otišao. Neću navaljivati. Momak zna gde će me naći. Kasnije Sedam zvona prve smene samo što odzvoniše. Glista mi zadaje bolove u glavi kano da me klatno udara u lobanju. (Imaju li mravi glavobolju? Rado bih se pretvorio u mrava samo da se rešim ovih samrtnih muka.) Nije mi jasno kako Henri i ostali spavaju po ovoj graji od raspusnih i bogohulnih pesama, ali im silno zavidim. Šmrknuh malo leka, ali mi više ne donosi ushićenje. Sad mi samo pomaže da se osetim dopola uobičajeno. Potom se prošetali po palubama, no Davidovu zvezdu zaklanjahu gusti oblaci. Nekoliko trezvenih povika odozgo (među njima i Autua), a gospodin Grin za kormilom uveri me da nije cela posada „skrenula s kursa“. S ljuljanjem broda, prazne boce kotrljahu se s leve na desnu stranu i nazad. Sapletoh se o obeznanjena Rafaela sklupčanog oko vitla, gde je opijenom rukom stezao prazno kalajisano lonče. Gola mlada prsa behu mu poprskana žućkastim mrljama. Sneveselih se shvativ da je momak našao utehu u piću umesto u svome drugu po Hristu. – Griža savesti remeti vam odmor, gospodine Juing? – prozbori neki zloduh meni kod ramena, a ja ispustih lulu. Beše to Burhave. Uverih Holanđanina daje meni savest vrlo mirna, ali da sumnjam kako on to može reći. Burhave pijunu preko ograde, uz osmeh. Ne bih se iznenadio da su mu izrasli očnjaci i rogovi. Prebacio je Rafaela preko ramena, pljesnuo usnulog novaka po zadnjici i odneo svoj nesvestan tovar do zadnjeg potpalubnog kapka, e da ga ne bi snašlo kakvo zlo, verujem. Jučerašnji zapis osuđuje me na doživotnu kaznu kajanja. Kako izopačeno sad deluje, kako samo bejah lakomislen! Oh, kako mi je teško pisati ove reči. Rafael se obesio. Obesio, pomoću omče prebačene preko donjeg križa prvenog jarbola. Vešala je postavio između svoje smene i prvog zvona. Sudbina se postarala da ja budem među onima koji će ga naći. Stajah nagnut preko ograde, pošto glista pri izbacivanju izaziva napade mučnine. U plavom polusvetlu začuh povik i opazih gospodina Roderika gde gleda u nebo. Na licu mu se čitala zbunjenost; potom neverica; a onda

žalost. Usne mu oblikovaše reč, ali se ne ču ni glas. Pokazao je u onoga čije ime nije mogao izreći. Tamo se klatio leš, sivi obris što se otirao o jedreninu. Urlici se prolomiše sa svih položaja, ali se više ne sećam ko je kome vikao. Rafael, obešen, nepokretan poput olovnog tega dok se Proročica valjala i ljuljala. Taj dragi dečak, beživotan kano ovca na čengelama! Autua pojuri gore, ali je mogao jedino nežno spustiti leš. Čuh Gernsija kako promrmlja: – Nije trebalo da isplovimo u petak, petak je Jona. * Um mi gori od pitanja: Zašto? Niko o tome ne želi raspravljati, ali Henri, koji je užasnut koliko i ja, reče mi da mu je, u potaji, Bentnejl poverio da su Burhave i njegove „guje“ nametnule dečaku izopačeni zločin sodomski. Ne samo na Božić, već svake noći tokom mnogih sedmica. Dužnost mi je slediti tu mračnu reku do njena izvora i izvesti zločince pred pravdu, ali, Gospode, jedva se mogu pridići da se nahranim! Henri veli da ne mogu bičevati sebe sama kad god nevinost strada od divljaštva, ali kako mogu zažmuriti na ovo? Rafael beše Džeksonov vršnjak. Osećam toliku nemoć da mi je to nepodnošljivo. Petak, 27. decembar Dok Henri beše zauzet zbrinjavanjem neke povrede, ja se dovukoh do kabine kapetana Molinea da kažem šta mi je na duši. Njemu ne beše milo dočekati gosta, ali ja ne htedoh otići dok ne saopštim svoju optužbu: naime, Burhaveov čopor mučio je Rafaela bestijalnošću svake noći, sve dok dečak, ne videći mogućnosti ni za predah ni za olakšanje, nije sebi oduzeo život. Na kraju kapetan upita: – Vi, naravno, imate dokaze za taj zločin? Oproštajno pismo? Potpisana svedočanstva? – Svako živ na brodu zna da govorim istinu! Kapetan ne može ne znati koliko je Burhave okrutan! Zahtevah da se istraži uloga prvog oficira u Rafaelovu samoubistvu. – Zahtevajte vi šta hoćete, gospodine Petliću! – povika kapetan Moline. – Ja odlučujem ko plovi Proročicom, ko održava stegu, ko obučava novake, a ne prok— ćata, ne njegova prok— bulažnjenja i, Božje mi krvi, nikakva prok— „istraga“! Napolje, gospodine, i đ— da vas nosi!Učinih tako i smesta se sudarih s Burhaveom. Upitah ga hoće li mene zaključati u svoju kabinu sa svojim gujama, a potom se nadati da ću se i ja obesiti pre zore. On iskezi zube, te glasom punim otrova i mržnje izusti ovo

upozorenje: – Zaudaraš na trulež, Petliću, nijedan moj čovek ne bi te ni pipnuo e da se ne zarazi. Ubrzo ćeš umreti od te svoje „slabe groznice“. Beležnici Sjedinjenih Država, imadoh prisebnosti upozoriti ga, ne nestaju tako lako kano kolonijalni brodski novaci. Verujem da je poželeo zadaviti me. Ja sam, međutim, suviše bolestan da bih se bojao holandskog sodomita. Kasnije Sumnja mi opseda savest, a optužba je saučesništvo. Jesam li ja dao Rafaelu traženo dopuštenje da se ubije? Da sam dokučio njegov jad kad mi se poslednji put obratio, protumačio njegovu nameru i odgovorio: „Ne, Rafaele, Gospod ne može oprostiti smišljeno samoubistvo, jer pokajanje ne može biti iskreno ako se desi pre zločina“, momak bi možda još disao. Henri tvrdi da nisam mogao znati, ali za promenu, njegove reči nemaju težinu za mene. Oh, jesam li ja poslao jadnog Nedužnog u Pakao? Subota, 28. decembar Lanterna magica u mojoj glavi prikazuje dečaka kako uzima konopac, penje se na jarbol, vezuje omču, staje mirno, obraća se tvorcu, skače u ponor. Dok je leteo tamom, je li osećao spokoj ili strah? Pucanj njegovog vrata. Da sam samo znao! Mogao sam pomoći detetu da utekne s broda, preusmeriti mu sudbinu kano što Čeningovi preusmeriše moju, ili mu olakšati da shvati kako nijedna tiranija ne traje zanavek. Proročica je razvila svaki pedalj jedrenine, „plovi kano veštica“ (ne zbog moga stanja već zato što se tovar kvari) i dnevno prevaljuje 3° širine. Ja sam već užasno bolestan i ne izlazim iz sobe. Burhave verovatno misli da se krijem od njega. Vara se, pošto je pravedna osveta koju mu želim priuštiti jedan od šačice nezgaslih plamenova u ovoj strašnoj obamrlosti. Henri me preklinje da pišem dnevnik e da bih malo zanimao mozak, ali mi je pero sve nezgrapnije i teže. U Honolulu stižemo za tri dana. Moj odani lekar obećava da će me otpratiti na obalu, da neće žaliti novaca kako bi nabavio snažne paregorike i da će ostati uz moju postelju dok se potpuno ne oporavim, čak i ako Proročica mora bez nas nastaviti za Kaliforniju. Bog neka blagoslovi tog vrlog čoveka. Danas više ne mogu pisati. Nedelja, 29. decembar

Teško bolujem. Ponedeljak, 30. decembar Glista ponovo napada. Pukli su mehuri s otrovom. Umirem od bolova, nagnječenja i strahovite žeđi. Oahu je još dva do tri dana na sever. Smrt je na samo koji sat. Ne mogu piti, a ne sećam se kad sam poslednji put jeo. Od Henrija zatražih obećanje da će ovaj dnevnik dostaviti Bedfordu u Honoluluu. Odatle će stići mojoj ožalošćenoj porodici. On se kune da ću ga dostaviti glavom i bradom, na vlastite dve noge, ali su moje nade presahle. Henri je junački uradio šta je mogao, ali je moj nametnik suviše škodljiv, te moram poći Tvorcu na istinu. Džeksone, kad odrasteš, ne dozvoli poslu da te rastavi od voljenih. Tokom svojih meseci daleko od kuće, mislio sam na tebe i tvoju majku s neprestanom toplinom, i ako se desi da ... (Ovde očev rukopis postaje grčevito nečitak. - Dž. J.) Ponedeljak, 12. januar Pred jakim sam iskušenjem da počnem od verolomna kraja, no ovaj će se pisac držati hronologije. Na Novu godinu, glavobolja me stegla tako strahovito da sam Gusovlek uzimao na svaki sat. Ne mogah podneti ljuljanje broda, te ostadoh ležati u kabini, povraćajući u vreću dok mi se utroba nije ispraznila i drhteći od ledene, vrele groznice. Moja se bolest više nije mogla skrivati od posade, te je na moju kabinu stavljen karantin. Gus reče kapetanu Molineu da je moj nametnik zarazan, ostavljajući time utisak čistog uzora nesebične smelosti. (Saučestvovanje kapetana Molinea i Burhavea u narednim protivzakonitim delima ne može se ni dokazati ni opovrgnuti. Burhave mi je želeo zlo, ali sam prinuđen priznati da najverovatnije nije učestvovao u niže opisanom zločinu.) Sećam se da sam izronio iz grozničava plićaka. Gus beše tek na palac od mene. Glas mu potonu do nežnog šapata: – Najdraži Juing, tvoja glista je u samrtnom ropcu i izbacuje svaku kap svoga otrova! Moraš popiti ovaj purgativ e da bi izbacio njene okamenjene ostatke. Od leka ćeš usnuti, ali kad se probudiš, glista što te je toliko mučila biće napolju! Bliži se kraj tvojim patnjama. Otvori usta, samo još ovaj put, široko, najdraži druže... evo, gorka je i gadna ukusa, to je miro, ali progutaj sve, zarad Tilde i Džeksona...

Čaša mi dotače usne, a Gus mi zavuče ruku pod potiljak. Pokušah mu zahvaliti. Napitak imađaše ukus na kaljužnu vodu i badem. Gus mi zadiže glavu i stade maziti jabučicu dok nisam progutao tečnost. Vreme je prolazilo, ne znam koliko dugo. Škripa mojih kostiju i brodskih greda stopiše se u jedno. Neko pokuca. Svetio razredi tamu u kabini, a ja začuh Gusov glas iz hodnika. – Da, mnogo, mnogo bolje, gospodine Grine! Da, najgore je prošlo. Mnogo sam brinuo, priznajem, ali se gospodinu Juingu vraća boja, a srce mu jače kuca. Samo jedan sat? Sjajne vesti. Ne, ne, sada spava. Recite kapetanu da ćemo se noćas iskrcati... ako bi poslao zahtev da se uredi smeštaj, znam da bi mu se tast gospodina Juinga odužio za tu dobrotu. U vidokrug mi opet doplovi Gusovo lice. – Adame? Još jedna ruka pokuca na vrata. Gus opsova i udalji se. Više nisam mogao pomerati glavu, ali čuh Autuu gde zahteva: – Ja vidim gosin Juing! – Gus mu reče da ode, no uporni Indijanac nije se dao tako lako smesti. – Ne! Gosin Grin kažeš bolje! Gosin Juing spasiš život ja! On moj dužnos’! – Gus na to Autui reče ovako: da u Autui vidi kliconošu i ništariju koji namerava zloupotrebiti moju bolest kako bi mi ukrao čak i dugmad s prsluka. Molio sam Gusa, tako je makar tvrdio, da „drži tog prok— crnca dalje od mene!“, dodav da se kajem što sam mu uopšte spasao bezvrednu kožu. Posle toga, Gus zalupi i zaključa vrata kabine. Zašto je Gus tako lagao? Zašto je odlučno zabranjivao da me iko drugi vidi? Odgovor podiže rezu s vrata obmane, a unutra hrupi užasna istina. Naime, lekar beše trovač, a ja njegov plen. Od početka moga „lečenja“, doktor me je postupno ubijao svojim „lekom“. Moja glista? Uobrazilja, koju je oživotvorila doktorova moć usađivanja misli! Gus, lekar? Ne, nego lutalica i smrtonosan varalica! Napregnuh se da ustanem, no opaka tečnost što sam je dobijao od svoga demona oslabila mi je udove tako temeljno da ih ne mogoh ni trznuti. Probah povikati u pomoć, ali mi se pluća ne raširiše. Začuh Autuine korake gde se udaljavaju ka palubi i pomolih se Bogu da ga vrati meni, ali Njegove namere behu drugojačije. Gus se uz uže pope do mog ležaja. Video mi je oči. Opaziv da se bojim, zlotvor skide masku. – Šta to govoriš, Juing? Kako ću te razumeti ako toliko balaviš? – Tiho zacvileh. – Da pogodim šta mi želiš reći: „O, Henri, bili smo prijatelji, Henri, kako si mi mogao ovo uraditi?“ [Podražavao je moj promukao, samrtnički šapat.] Jesam li blizu? – Gus mi strgnu ključ s vrata i progovori