Dejvid Mičel - Atlas oblaka

kitove u tegli. He-Džu mi je rekao da umiru četrdeset osam sati pošto se odnesu kući. Vođa cirkusa je mamio potrošače kroz megafon: – Neverovatni Dvoglavi Šizoidni Čovek! Pogledajte Madam Matrjošku i njen Trudni Embrion! – Čistokrvni mornari sa svih strana Nea So Koprosa sedeli su u barovima i flertovali s tešiteljkama, pod nadzorom ljudi iz MakroKorpa. Videla sam debelokože Himalajce, Kineze iz Hana, svetle maljave Bajkalce, bradate Uzbeke, žilave Aleućane, preplanule Vijetnamce i Tajlanđane. Reklamovizija za tešionice garantovala je zadovoljenje svakog greha koji čistokrvni mogu zamisliti. – Ako je Seul Odbornikova verna supruga – kazao je He-Džu – Pusan mu je razuzdana ljubavnica. Sporedne ulice su se suzile; usmeren vetar prevrtao je boce i konzerve; pored nas su žurile figure pod kapuljačama. He-Džu me je uzeo za ruku i proveo kroz skriven ulaz i slabo osvetljen tunel do ulaza s kliznim vratima; iznad bočnog prozora pisalo je KUKDŽE PANSION. He-Džu je pritisnuo zvono. Zalajali su psi; zastor se rastvorio, a staklo su zabalavila dva istovetna sabljozuba, od čega sam odskočila. Neobrijana žena odvukla ih je u stranu i pogledala nas; ozarila se kad je prepoznala He-Džua. – Nun-Hel Han! – uzviknula je. – Prošlo je skoro dvanaest meseci! Pravo čudo, ukoliko su glasine o tvojim sukobima čak i upola tačne! Kako je bilo na Filipinima? He-Džu je prešao na izvrsno uvežban izgovor; u stvari, bacila sam pogled da proverim je li pored mene i dalje on. – Tonuli smo, gospođo Lim, i to brzo. – Ne sasvim u šali, upitao je da li je iznajmila njegovu spavaonicu. – Oh, ovo je pouzdana kuća! – Odglumila je uvređenost, proveravajući račune, ali ga je upozorila da će joj trebati sveža zaliha dolara ukoliko će njegovo naredno putovanje biti jednako dugo kao i poslednje. Vrata su se podigla, a ona je pogledala mene: – Čuj, Nun-Hel, ako će tvoja cica ostati preko nedelje, samački apartmani naplaćuju se kao dvokrevetni. Takva su pravila. Uzmi ili ostavi, meni svejedno. Mornar Nun-Hel Han rekao je da ću s njim provesti samo jednu ili dve noći. – Po jedna u svakoj luci – zlonamerno se iscerila gazdarica. – Znači, ipak je istina ono što kažu. Je li pripadala Uniji? Ne. Vlasnice prenoćišta izdale bi sopstvene majke za dolar; izdajući pripadnike Unije, zaradile bi znatno više. Međutim, vlasnice prenoćišta

takođe ne vole ljubopitljivce, rekao mi je He-Džu, i pružaju odličnu kamuflažu. Prljavo stepenište orilo se od svađe i buke 3D-a; najzad sam se navikla na stepenice. Na devetom spratu prošli smo crvotočnim hodnikom. He-Džu je iz šarke izvadio patrljak čačkalice, krišom tamo postavljen, primetivši da je upravu spopao težak napad iskrenosti. U sobi je bio prljav dušek, uredna kuhinjica, ormar s odećom za različite vremenske uslove, montiran kodak dveju prostitutki u akciji s NunHel Hanom i dvojicom drugara, suveniri iz Dvanaest Multiurba i manjih luka, te, naravno, uramljeni kodak Voljenog Predsednika. Na konzervi od piva ostao je marlboro umazan karminom. Prozor je bio zatvoren. He-Džu se istuširao i presvukao za celonoćni sastanak ćelije, upozorivši me da ne otvaram prozor i da ne se ne javljam ni na vrata ni na telefon, sem ako dođu on ili Apis sa sledećom šifrom: na papiru je napisao OVO SU SUZE STVARI, a onda ga spalio u pepeljari. Kazao je da mi je Sapun u frižideru i obećao da će se vratiti sutradan ujutru, ubrzo posle prestanka zabrane kretanja. Svakako je tako uvažena prebeglica zaslužila raskošniji doček? Raskošni dočeci privlače pažnju. Na soniju sam proučila geografiju Pusana, popila Sapun, istuširala se, a onda spavala do časa šest trideset, kad se iscrpljeni He-Džu vratio sa kesom smrdljivog tokbukgija. Napravila sam mu šolju starbaksa; jedini koristan trik iz mojih poslužiteljskih dana. Zahvalno ju je popio. Potom me je zamolio da stanem uz prozor i zatvorim oči. Poslušala sam ga. Zastor se podigao, škripeći od starosti. – Ne gledaj... – zapovedao je He-Džu. – Sada otvori oči. Sunčani roj krovova, krozputeva, stambenih košnica, Reklamovizije, betona... a dalje, u pozadini, nebeski sediment potonuo je na mesto gde sva žalost reći „postojim“ nestaje u plavom miru. Kazao je: – Okean. Nikad ga pre toga nisi videla? Samo na soniju, na 3D-u života u Egzaltaciji u Tata Songu, i u Juninoj knjizi; nikad uživo, nikad sopstvenim očima. Žudela sam da odem i dodirnem ga, da se šetam pored njega. He-Džu je smatrao da je najbezbednije da ostanemo skriveni preko dana, dok nas ne premeste na udaljenije mesto. Onda je prostro dušek i za tren oka zahrkao.

Sati su prolazili; na komadima okeana što su se videli među zgradama, promicali su teretnjaci i vojni brodovi. Žene iz nižih slojeva prostirale su izlizan veš po obližnjim krovovima. Kasnije se natmurilo; aeri su tutnjali kroz oklopljene oblake. Proučavala sam ih. Počela je kiša. He-Džu se okrenuo i kroz san promrmljao: – Ne, samo prijateljev prijatelj. – Iz usta mu je curila pljuvačka i kvasila mu jastuk. Pomislila sam na Profesora Mefija: na našem poslednjem seminaru govorili smo o tome kako se otuđio od porodice, a tada je priznao i da više vremena provodi obrazujući mene nego sopstvenu kćer. He-Džu se probudio po podne, istuširao i napravio čaj od ženšena. Zavidim čistokrvnima na njihovoj kuhinji; pre uspona, Sapun mi se činio najukusnijom zamislivom supstancom, ali mu je ukus sada neodređen i bljutav. Ako pojedem hranu čistokrvnih, pripadne mi muka. Pripadnik Unije zatvorio je prozor. – Vreme za kontakt. – Potom je skinuo kodak Voljenog Predsednika, stavio ga licem naniže na nizak sto, a zatim uključio svoj soni u utikač sakriven u ramu. Protivzakonit primopredajnik? Sakriven u kodaku arhitekte Nea? Profano se odlično može sakriti u svetom: jedno vrlo nalikuje drugom. Ukazao se 3D jednog čoveka; činilo se da je žrtva opekotina koje su jeftino lečene. Pokreti usana bili su mu blago neusklađeni s rečima. Čestitao mi je na bezbednom dolasku i upitao me ko mi je lepši, on ili šaran. Odgovorila sam iskreno: šaran. An-Kor Apisov smeh pretvorio se u kašalj. – Ovo je moje pravo lice, ma šta to značilo. – Kazao je da mu nezdrav izgled dobro dođe, jer se redari plaše zaraze. Potom je pitao jesam li uživala u putovanju kroz našu voljenu domovinu. He-Džu Im se dobro brinuo o meni, rekla sam. General Apis upitao je da li shvatam ulogu koju Unija želi da mi dodeli. Rekla sam da je shvatam, ali su preduhitrili moju neradost da pokažem koliko sam neodlučna. – Želimo da te izložimo... jednom prizoru, formativnom iskustvu u Pusanu, pre nego što se odlučiš, Sonmi – počeo je Apis. Upozorio me je da neće biti prijatno, ali da se ne može izbeći. – Kako bismo ti dali priliku da doneseš promišljenu odluku o svojoj budućnosti s nama. – Ako se slažem, Zapovednik Im će me odmah otpratiti do dotičnog mesta.

Zadovoljna što ću dobiti na vremenu, rekla sam da ću poći.– Onda ćemo se čuti vrlo uskoro – obećao je Apis i isključio svoj uređaj. He-Džu je iz ormara izvadio dve tehničarske uniforme i dva poluvizira; obukli smo ih, a onda preko njih navukli ogrtače, radi gazdarice. Napolju je bilo hladno za to doba godine, pa mi je bilo drago zbog dvostruke odeće. Metroisali smo se do lučkog terminala i pokretnom trakom otišli do sidrišta, prolazeći pored ogromnih okeanskih brodova. Noćno more bilo je potpuno crno; jedna lađa, međutim, blistala je u zlatnim lukovima i podsećala na podvodnu palatu. Videla sam je ranije, u prethodnom životu. – Zlatna arka Tata Songa – uzviknula sam i rekla He-Džuu da je to brod kojim dvanaestozvezdane poslužiteljke putuju u Egzaltaciju na Havajima. He-Džu je to znao; uputili smo se upravo na zlatnu arku. Obezbeđenje na mostiću bilo je minimalno: čistokrvni mutnih očiju, koji je, podigavši noge na sto, na 3D-u gledao fabrikovane gladijatore u Šangaj Koloseumu. – A vi ste? He-Džu je mahnuo Dušom: – Tehničar petog sloja Man-Šik Gang. – Pogledao je u ručni soni i pročitao da su ga poslali kako bi podesio termostate na palubi sedam. – Sedam? – Čuvar se osmehnuo. – Nadam se da vam stomak nije pun. – Pošto je potvrdio radni nalog, čovek je pogledao mene. Ja sam zurila u pod. – Ko je ova verbalna maratonka, tehničaru Gang? – Moja nova Pomoćnica – kazao je He-Džu. – Tehničarska Pomoćnica Ju. – Je li? Večeras si prvi put u našoj kući zadovoljstava? Klimnula sam glavom: da, tako je. Čuvar je rekao da je prvi put najbolji. Naložio nam je da prođemo lenjim pokretom stopala. Toliko ste lako ušli na korporativni brod? Zlatna arka Tata Songa nije baš magnet za protivzakonite putnike, Arhivisto. Po mostićima su žurili članovi posade i Pomoćnici, suviše zaokupljeni svojim poslom da bi nas primetili. Servisni prolazi bili su prazni; neometano smo se spustili u utrobu arke. Najke su nam odzvanjale po metalnim stepenicima. Džinovski motor je; bubnjao. Učinilo mi se da čujem pevanje. He-Džu je pogledao u plan paluba, otvorio jedan kapak i zastao da mi nešto kaže.

Predomislio se, ušao, pomogao mi da prođem, a onda zaključao kapak za nama. Našla sam se na visećoj stazi, okačenoj o krov velike stovarišne komore; drugi kraj bio je zaklonjen pomičnim vratancima, a nije bilo dovoljno prostora da se uspravimo. Kroz rešetkasti pod i staze videla sam oko dvesta dvanaestozvezdanih poslužiteljki Tata Songa koje su bile obrađivane na obrtnom podijumu; jedini pravac bio je napred. June, HvaSun, Ma-Leu-Da, Sonmi, sestre iz nekih starijih matičnih tipova koje nisam prepoznala. Učinilo mi se da sanjam kad sam svoje bivše sestre videla izvan Tata Songove kupole. Pevale su Tata Songov Psalam, iznova i iznova. Muzika se mešala sa zvukom hidrauličnog pogona. Kako su oduševljeno zvučale! Investicija je isplaćena; počelo je putovanje na Havaje; uskoro će početi novi život na Egzaltaciji. Jesi li im zavidela? Zavidela sam im na tome što im je budućnost izvesna. Na svakih pedesetak sekundi, jedan Pomoćnik provodio bi narednu poslužiteljku ispod zlatnih lukova. Sestre su svaki put aplaudirale; srećna dvanaestozvezdana bi se okrenula, mahnula rukama i prošla kako bi bila odvedena do kabine. Obrtni podijum primicao je fabrikovane jednu po jednu. Najzad, He-Džu me je kucnuo po stopalu i mahnuo mi da nastavim da puzim do vratanaca koja su odvajala stazu od naredne komore . Je li postojala opasnost da budete primećeni? Sa staze su visile jake lampe; odozdo smo bili nevidljivi. U svakom slučaju, i nismo bili uljezi nego tehničari na održavanju. Sledeća komora bila je zapravo skučena ćelija. Na postamentu je stajala plastična stolica; odmah iznad nje visio je glomazan šlemmehanizam, okačen o gredu na tavanici. Tri nasmešena Pomoćnika, odevena u Tata Songov skerlet, dovela su poslužiteljku do stolice. Jedan Pomoćnik objasnio je da će joj šlem ukloniti kragnu, kao što garantuje Katehizam Deset. – Hvala vam, Pomoćniče – izustila je uzbuđena poslužiteljka. – O, hvala vam! Na Sonminu glavu i vrat spušten je šlem; u tom trenutku primetila sam koliko vrata vodi u ćeliju. Od zaključka sam se naježila. Šta je tu bilo čudno?

Postojala su samo jedna vrata: ulaz iz stovarišta. Jedna jedina vrata. Kako su onda sve prethodne poslužiteljke izašle? Oštar „klak“ iz šlema preusmerio mi je pažnju na postament pravo ispod; poslužiteljka se skljokala i zakolutala očima; kablovska kičma između šlema i grede ukrutila se; šlem se podigao; poslužiteljka je sela uspravno; podignuta je sa zemlje. Leš joj je mlatio nogama u vazduhu; uzbuđen osmeh, zamrznut u času smrti, zategao se kad joj se koža na licu opteretila težinom tela. Jedan radnik usisao je prolivenu krv sa plastične stolice; drugi ju je dobro obrisao. Šlem-greda je kao na pokretnoj traci odneo svoj teret paralelno s našom stazom, kroz vratanca i u sledeću komoru. Nad stolicu se spustio novi šlem, a tri Pomoćnika tamo su već smeštala novu uzbuđenu poslužiteljku. He-Džu mi je šapnuo na uho: – Njih ne možeš spasti, Sonmi. Sudbina im je zapečaćena kad su se ukrcale. – Bio je gotovo u pravu; tačnije, sudbina im je zapečaćena još u materičnom rezervoaru. Još jedan šlem škljocnuo je oko žrtve. Tom prilikom June. Užas te prostorije ne može se odgovarajuće opisati ni zamisliti; može se samo doživeti. Otpuzali smo dalje, do zvučne barijere. Šlemovi su odnosili leševe u ljubičasto osvetljenu jamu; kad smo prošli kroz vratanca, celzijus je naglo opao, a mašinska buka probila nam je uši. Ispod nas se ukazala klanička proizvodna linija, za kojom su radili ljudi s makazama, testerama, noževima, alatima kojima ni ime ne znam... natopljeni krvlju, od glave do pete, kao u sadističkoj viziji pakla. Đavoli su dole odsecali kragne, skidali odeću, brijali kosu, gulili kožu, odsecali ruke i noge, rezali meso, vadili organe... Vodovi su usisavali krv... buka je bila neopisiva. Ali... zašto bi... šta bi bila svrha takvog... krvoprolića? Genomička industrija zahteva ogromne količine tečne biomaterije za materične rezervoare, ali pre svega, za Sapun. Ima li ekonomičnijeg načina za proizvodnju tog proteina od recikliranja fabrikovanih koji su stigli do kraja radnog veka? Pored toga, ostaci „povraćenih proteina“ koriste se za proizvodnju Tata Songovih prehrambenih artikala, koje u restoranima jedu potrošači širom Nea So Koprosa. Ne. Ubijanje poslužiteljki radi pravljenja hrane i Sapuna... ne. Optužba je... nečuvena. Ne poričem da si videla šta si videla, ali to mora, to mora biti Unijina... nameštaljka, postavljena da ti ispere

mozak. Ni u kom slučaju takvo... „klanje“ ne bi bilo dozvoljeno. Ni Voljeni Predsednik ni Džuče ne bi dopustili takvo zverstvo! Ako fabrikovanima za njihov rad ne bi bilo plaćeno u zajednicama rasposlenih, čitava Piramida bila bi... najgnusnija moguća perfidnost. Posao je posao. Ali... zašto to nije pomenuto na tvom suđenju? Moram ponoviti, Arhivisto: moje „suđenje“ nije bilo suđenje, nego vežba u kreiranju javnog mnjenja. Da, ali to što tvrdiš je... noćna mora! Jeste, ali noćne more nisu obavezno nemoguće. Da li vi lično poznajete ikoga ko je posetio Egzaltaciju? Kuda zaista poslužiteljke odlaze kad se rasposle? Ne samo poslužiteljke: stotine hiljada fabrikovanih koji završe svoj radni vek svake godine. Gde su njihovi multiurbi? Šta je s 2D-ima Havaja? Sama si ih videla u Tata Songu na trgu Čongmjo. Eto ti dokaza. Egzaltacija je soni-generisan simulakrum montiran u Neo Kdu. U pravom havajskom arhipelagu ne postoji takva lokacija. Znate, tokom poslednjih nedelja u Tata Songu, činilo mi se da se scene iz Egzaltacije ponavljaju. Jedna ista Hva-Sun trčala je jednom istom peščanom stazom do jedne iste uvale. Sestre nisu primećivale jer nisu bile u usponu, a i ja sam neprestano sumnjala u samu sebe; ali sada imam objašnjenje. Ne, ne prihvatam da – ne shvatam kako – takvo zlo može uhvatiti korena u našoj civilizovanoj državi. Zakoni Nea So Koprosa zasnovani su na pravičnoj trgovini. Moja peta Deklaracija objašnjava kako je zakon podriven. Posredi je krug star poput plemenskog uređenja. Na početku je neznanje. Neznanje rađa strah. Strah rađa mržnju, a mržnja rađa nasilje. Nasilje rađa još nasilja, sve dok kao jedini zakon ne ostane ono što žele najmoćniji. A Džuče želi stvaranje, pokoravanje i uredno istrebljivanje ogromnog plemena lakovernih robova. Tvoje Svedočenje ostaće zabeleženo onako kako ga izgovoriš. Ali... moramo dalje... Koliko ste dugo posmatrali opisano klanje?

Ne sećam se. Sledeće čega se sećam jeste da me He-Džu vodi kroz sobu za ishranu. Čistokrvni su igrali karte, jeli rezance, pušili, slali poštu, šalili se, uživali u svakodnevnom životu. Kako su, znajući šta se dešava ispod njih, mogli samo... sedeti kao da u svom brodu obrađuju sardine? Bradati čuvar mi se osmehnuo i rekao „brzo opet dođi, maco“. U metrou su se putnici ljuljali; „videla“ sam leševe na gredi. Silazeći niz stepenice, „videla“ sam leševe kako se iznose iz sobe za pogubljenje. He-Džu u svojoj sobi nije upalio solar; samo je zadigao zastor nekoliko centimetara kako bi svetla grada razredila tamu. Nasuo je sebi čašu sodžua. Od klanice nismo izgovorili ni reč. Jedino sam ja, od svih sestara, videla Egzaltaciju i preživela. Naš seks bio je bez radosti, bez elegancije i bez plana; ali bio je to čin živih ljudi. Zvezdice znoja na He-Džuovim leđima bile su njegov poklon za mene; pobrala sam ih jezikom. Mladić je nervozno, u tišini, pušio marlboro i radoznalo proučavao moj mladež. Zaspao mi je na ruci i prignječio je. Nisam ga probudila; bol se pretvorio u utrnulost; utrnulost u bockanje; tada sam se izmigoljila ispod njega. Raširila sam ćebe: čistokrvni su skloni nazebu, čak i po toplom vremenu. Pusan se pripremio za zabranu kretanja. Njegov zamrljani sjaj prigušio se kad su ugašene Reklamovizije i svetla. Poslednja poslužiteljka iz poslednjeg reda dotad je već sigurno bila mrtva. Linija za klanje biće očišćena i tiha; koljači, ako su fabrikovani, otići će u ležajeve. Zlatna arka sutra će otploviti u novu luku gde će recikliranje početi iznova. U času nula popila sam Sapun i pridružila se He-Džuu ispod ćebeta. Telo mu je bilo toplo, živo i mlado, uprkos užasu koji smo videli. Upravo zbog užasa, potisli smo sećanje na klanicu, onako kako žena i muškarac umeju. Ali zar nisi bila besna na njega i Apisa što su te odveli u zlatnu arku nepripremljenu za izuzetan šok? Ne. Kakve su reči mogli upotrebiti? Jutro je donelo znojavu maglu. He-Džu se istuširao, a onda pojeo ogromnu činiju pirinča, kiselog kupusa, jaja i supe od algi. Ja sam se oprala; moj čistokrvni ljubavnik seo je za drugu stranu stola. Progovorila sam prvi put otkako sam videla tu liniju za izdvajanje proteina. – Brod mora biti uništen; svaka slična klanica u Nea So Koprosu mora biti potopljena.

He-Džu je rekao: – Da. Kazala sam: – Svaki potrošač, direktor i Odbornik u Nea So Koprosu mora biti uveren da fabrikovani jesu čistokrvni; ako uveravanje ne uspe, fabrikovani u usponu moraju se boriti zajedno s Unijom za ostvarenje tog cilja, korišćenjem svake neophodne sile. He-Džu je rekao: – Da. Kazala sam: – Fabrikovanima u usponu treba Katehizam: da bi ih podučio njihovim pravima; da bi zauzdao njihov gnev; da bi usmerio njihovu energiju. – Fabrikovana koja će napisati te reči bila sam ja. Upitala sam može li – hoće li – Unija da raširi takvu deklaraciju o pravima? He-Džu je kazao: – Još pitaš. Mnogi stručnjaci na tvom suđenju porekli su da su Deklaracije delo fabrikovane osobe, bila ona u usponu ili ne, i tvrdili su daje pravi autor neki čistokrvni Abolicionista. „Stručnjaci“ jedva čekaju da odbace sve što ne razumeju! Deklaracije sam napisala u Ulsukdo Keu, izvan Pusana, u usamljenoj direktorskoj vili s pogledom na estuar Nakdong. Tokom pisanja savetovala sam se sa sudijom, genomičarem, sintaktičarem i An-Kor Apisom; ali su Katehizmi Uspona u Deklaracijama, njihova logika i etika, inače ocrnjeni na mom suđenju kao „najgori nemoral u istoriji društvene devijantnosti“, plod moga uma, Arhivisto. Moje Deklaracije začele su se kad je Nadzornik Ri osakatio Junu~939; ponegovali su ih Bum-Suk i Očnjak; ojačali Mefi i Opatica; rodio ih je Tata Songov pokolj. I uhvaćena si ubrzo po završetku teksta? Istog popodneva. Čim sam ispunila funkciju, bilo je opasno ostaviti me i dalje na slobodi. Hapšenje je dramatizovano za Medije. Deklaracije sam na soniju predala He-Džuu. Pogledali smo se poslednji put; nikakve izjave ne bi bile rečitije od tišine. Znala sam da se više nećemo videti; možda je i on znao da ja znam. Na ivici imanja je mala kolonija divljih pataka preživela zagađenje; sirovi genom daje im otpornost kakvu njihovo čistokrvno potomstvo nema. Nahranila sam ih hlebom, posmatrala gazivode kako klize po glatkoj površini, a onda se vratila u kuću da predstavu posmatram iznutra. Jednoglasje me nije pustilo da dugo čekam.

Nad vodu je stiglo šest aera; jedan je sleteo u zadnje dvorište. Agenti su iskočili, napunili koltove i prišunjali se mome prozoru s mnogo znakova rukama i neustrašive razmetljivosti. Ostavila sam i vrata i prozore otvorene za njih, ali su moji hvatači smislili spektakularnu opsadu sa snajperima i megafonima. Želiš reči da si očekivala upad, Sonmi? Kad sam završila manifest, sledeća faza mogla je biti jedino moje hapšenje. Kako to misliš? Kakva „sledeća faza“ čega? Pozorišne predstave, postavljene dok sam još bila poslužiteljka u Tata Songu. Čekaj, čekaj, čekaj. Šta je sa... pa dakle, svime? Tvrdiš li da je tvoja cela... ispovest sačinjena od... unapred smišljenih događaja? U ključnim aspektima, da. Neki glumci nisu znali ništa: Bum-Suk i Opatica, na primer, ali glavni igrači bili su provokatori. He-Džu Im i Odbornik Mefi svakako su to bili. Zar niste primetili tanke pukotine? Recimo? Ving~027 bio je u jednako stabilnom usponu kao i ja; zar sam zaista bila tako jedinstvena? Zar bi Unija zaista rizikovala svoje tajno oružje u jurnjavi preko države? Zar to što je Nadzornik Kvon ubio fabrikovanu Žizi Hikaru na visećem mostu nije malo previše očigledno podvuklo okrutnost čistokrvnih; zar se to nije dogodilo u preterano dobar čas? * Ali šta je sa Si-Lijem, mladim čistokrvnim koji je ubijen one noći kad si pobegla izTemosana? Njegova krv nije bila... kečap! Taj jadni idealista bio je potrošni statista u dizniju Jednoglasja. Ali... Unija? Zar kažeš da je čak i Unija izmišljena radi tvog scenarija? Ne: Unija je postojala i pre mene, ali njen raison d’être nije da podstakne revoluciju. Prvo, ona privlači društvene nezadovoljnike poput Si-

Lija i drži ih na oku Jednoglasja; drugo, ona Nea So Koprosu obezbeđuje neprijatelja kakav treba svakoj hijerarhijskoj državi radi održanja društvene kohezije. I dalje ne shvatam zašto bi se Jednoglasje toliko trudilo da postavi tu lažnu... avanturističku priču. Da bi dobilo predstavu od suđenja, Arhivisto! Da bi svi živi čistokrvni u Nea So Koprosu postali nepoverljivi prema svim živim fabrikovanima. Da bi iznudilo pristanak na Zakon o Ograničenju Kretanja Fabrikovanih, iznet pred Džuče. Da bi diskreditovali Abolicionizam. Čitava zavera briljantno je uspela. Ali ako si znala za tu... zaveru, zašto su u njoj sarađivala? Zašto mučenik sarađuje sa svojim izdajicama? Zato što vidi dalju završnicu. Kakva je tvoja? Deklaracije. Mediji su preplavili Nea So Kopros mojim Katehizmima. Sada svako školsko dete u Nea So Koprosu zna mojih dvanaest „svetogrđa“. Čuvari mi čak kažu da se priča o organizovanju Svedržavnog „Dana Budnosti“ protiv fabrikovanih koji ispolje znake Deklaracija. Moje ideje reprodukovane su u milijardama primeraka. * Ali s kakvim ciljem? Neke... buduće revolucije? Korpokratiji, Jednoglasju, Ministarstvu Svedočanstava, Džučeu i Predsedniku citiram Senekino upozorenje Neronu: Ma koliko nas da pobiješ, nikad nećeš ubiti svog naslednika. Dva kratka pitanja za kraj. Žališ li zbog toka svog života? Kako bih mogla? „Žaljenje“ podrazumeva slobodno izabrane ali pogrešne akcije; slobodna volja ne igra nikakvu ulogu u mojoj priči. Da li si volela He-Džu Ima? Recite Predsedavajućem Narcisizma da će to morati da pita buduće istoričare. Moja priča je gotova. Sada možete isključiti orison, Arhivisto.

Ostalo mi je malo vremena i imam poslednju želju.

Dobro... reci šta želiš. Pristupne šifre za upotrebu vašeg sonija. Šta želiš da preuzmeš? Želim da dovršim gledanje filma započeto kada sam, na jedan sat u svom životu, spoznala sreću.

Paklene muke Timotija Kevendiša – Gospodine Kevendišu? Jesmo li budni? – U vidno polje uklizava zmija od sladića na polju od pavlake. Broj pet. Peti novembar. Zašto me moj matori đoka toliko boli? Neslana šala? Bože blagi, nabili su mi cev u njega! Pokušavam da se oslobodim, ali me mišići ignorišu. Iz one boce gore curi u cev. Iz cevi curi u iglu u mojoj ruci. Iz igle curi u mene. Ukočeno žensko lice uokvireno paž-frizurom. – C-c. Sreća vaša što ste bili ovde kad ste pali, gospodine Kevendišu. Zaista velika sreća. Da smo vas pustili da lunjate po ledini, sad biste ležali mrtvi u jarku! Kevendiš, poznato prezime, Kevendiš, ko je taj „Kevendiš“? Gde sam ja? Pokušavam da je pitam, ali mogu samo da ciknem, kao Zeka Piter bačen sa zvonika katedrale u Solzberiju. Tonem u tamu. Hvala bogu. Broj šest. Šesti novembar. Već sam se ovde budio. Slika kolibe pokrivene trskom. Tekst na kornvolskom ili druidskom. Cev iz đoke je nestala. Nešto smrdi. Šta? Listovi su mi podignuti, a neko mi briše dupe hladnom mokrom krpom. Izlučevine, fekalije, izmet, otpadne materije... kaka. Jesam li seo u nju? Oh. Ne. Kako je došlo do ovoga? Pokušavam da oteram krpu, ali mi telo samo drhti. Namrgođeni automat gleda me u oči. Odbačena ljubavnica? Strahujem da će me poljubiti. Pati od manjka vitamina. Treba da jede više voća i povrća, smrdi joj iz usta. Ali makar kontroliše svoje motorne funkcije. Makar može da ode u klozet. Snu, snu, snu, dođi i izbavi me. * Progovori, Memorijo. Ne, ni reč. Vrat mi se pomera. Aleluja. Timoti Lengland Kevendiš može zapovedati svojim vratom, a i ime mu se vratilo kući. Sedmi novembar. Sećam se jučerašnjeg dana i vidim sutrašnji. Vreme, ne strela, ne bumerang, nego harmonika. Dekubitus. Koliko već dana ležim ovde? Preskočimo to. Koliko godina ima Tim Kevendiš? Pedeset? Sedamdeset? Stotinu? Kako možeš da zaboraviš koliko ti je godina? – Gospodine Kevendišu? – Iz muljevite površine izranja lice.

– Ursula? Žena me gleda. – Je li Ursula bila vaša gospođa supruga, gospodine Kevendišu? – Ne veruj joj. – Ne, ja sam gospođa Džad. Imali ste šlog, gospodine Kevendišu. Razumete li? Mali malecni šlog. Kad se to desilo? Pokušao sam da izgovorim. Čulo se „Kft dfl.“ Zapevušila je. – Zato je sve zbrda-zdola. Ali ne brinite, doktor Apvord kaže da super napredujemo. Ne idemo u grozne bolnice! – Šlog? Šlag? Jagode sa šlagom? Margo Rouker je imala šlog. Margo Rouker? Ko ste svi vi, ljudi? Memorijo, kučko matora. Nudim te tri vinjete za račun srećnih čitalaca čije se psihe nikad nisu smrvile u krš pod dejstvom pucanja krvnih kapilara u mozgu. Vraćanje Timotija Kevendiša u pređašnje stanje bio je urednički posao tolstojevskih razmera, čak i za čoveka koji je ranije sažeo devetotomnu Priču o oralnoj higijeni na ostrvu Vajt na pukih sedamsto strana. Sećanja se nisu uklapala, ili se jesu uklapala ali i raspadala. Čak i mesecima kasnije, kako mogu da znam je li neko značajno poglavlje mene ostalo izgubljeno? Moj moždani udar bio je relativno lak, istina, ali naredni mesec ispostavio se kao najgore iskustvo u životu. Govorio sam kao da imam grčeve. Ruke su mi bile mrtve. Nisam mogao sam sebi dupe da brišem. Um mi je tumarao po magli, a ipak sam bio svestan svoje obeznanjenosti, i stoga postiđen. Nisam se usuđivao da doktora ili bolničarku Nouks ili gospođu Džad upitam: „Ko ste vi?“, „Da li se mi poznajemo?“ „Kuda ću otići kad izađem odavde?“ Stalno sam tražio da vidim gospođu Latam. Basta! Kevendiš može posrnuti, ali nikad ne pada. Kada se Paklene muke Timotija Kevendiša pretoče u film, savetujem ti, najdraži Reditelju, koga vidim kao žestokog Šveđanina po imenu Lars, odevenog u rolku, da taj novembar prikažeš kao sekvencu „bokser se sprema za veliki meč“. Kameni Kevendiš prima injekcije i ne trepnuvši. Radoznali Kevendiš ponovo otkriva jezik. Divljeg Kevendiša ponovo pripitomljavaju doktor Apvord i bolničarka Nouks. Džon Vejn Kevendiš na hodalici (uznapredovao sam do štapa, koji još koristim. Veronika kaže da s njim podsećam na LojdDžordža). Kevendiš a la Karl Sejgan, zatvoren u pahuljastoj glavici maslačka. Dokle god je Kevendiš umrtvljen amnezijom, može se reći daje dovoljno srećan. Potom, Larse, udari u zlokobnu žicu.

Vesti u šest prvog dana decembra (prikazani su kalendari Adventa) upravo su počele. Nahranio sam se pireom od banane i mleka u prahu bez prosipanja po portikli. Prošla je bolničarka Nouks, a moji drugovi zatvorenici odmah su zaćutali, kao ptice pevačice kad uoče senku sokola. Najednom, pojas nevinosti s mog pamćenja otključao se i uklonio. Kamo sreće da nije. Moji „drugovi“ u Aurori bili su senilni prostaci koji su neverovatno nevešto varali u skreblu i koji su bili ljubazni prema meni isključivo zato što je u Kraljevstvu Umirućih onaj Najslabiji zajednička Mažino Linija protiv Nepobedivog Firera. Moj osvetoljubivi brat držao me je pod ključem već čitav mesec, što očito znači da opštenacionalna potraga za čovekom nije u toku. Moraću sam da organizujem bekstvo, ali kako da uteknem onom mutantnom domaru Vidersu, kad na pedeset metara imam prolazno vreme od petnaest minuta? Kako da nadmudrim Nouksovu iz Crne Lagune kad ne mogu da se setim ni sopstvenog poštanskog broja? O, kakav užas, kakav užas. Pire od banane zastao mi je u grlu. * * * Pošto su mi se čula vratila, posmatrao sam decembarske rituale čoveka, prirode i zveri. Jezerce se zaledilo prve sedmice decembra, te su se zgađene patke klizale. Aurora se ledila ujutru i ključala uveče. Aseksualna negovateljica, sasvim očekivanog imena Dirdre, okačila je ukrase na lustere, ali se ipak nije ubila strujom. U kanti umotanoj u krep-papir pojavila se plastična jelka. Gvendolin Bendinks organizovala je akcije pravljenja papirnih girlandi, na koje su se Nemrtvi sjatili, pri čemu nijedna strana nije bila svesna ironije tog prizora. Nemrtvi su dizali graju kako bi baš oni otvorili prozorčić na kalendaru Adventa, a tu privilegiju je Bendinksova dodeljivala kao što kraljica deli novac za sirotinju: – Gospođa Birkin je našla nevaljalog Sneška, dragi moji, zar to nije sjajno? – Kao psi čuvari u službi Nouksove, ona i Vorlok-Vilijams našli su svoju ekološku nišu. Setio sam se Potonulih i spasenih Prima Levija. Doktor Apvord bio je jedna od onih Oskara Dostojnih Arogantnih Budaletina kakve nalazite u obrazovnoj administraciji, pravu i medicini. Auroru je posećivao dvaput nedeljno: ako mu, u pedeset šestoj godini, karijera nije ispunila proročanstvo sadržano u prezimenu, svakako je spala do onih groznih prepreka na putu svakog Poslenika Isceliteljskog – na nas

bolesnike. Odbacio sam ga kao mogućeg saveznika čim mi je ušao u vidokrug. Takođe, ni honorarni brisači guze i kuvari splačina neće ugroziti svoj ugledan društveni položaj time što će se okrenuti protiv nekoga od pretpostavljenih. Ne, suđeno mi je da ostanem u Aurori i tačka. Sat bez kazaljki. „Sloboda!” je glupava pesmica naše civilizacije, ali samo oni kojima je uskraćena imaju nekakvog pojma šta je ona zapravo. Nekoliko dana pre Spasiteljevog Rođendana, minibus dečurlije iz privatne škole došao je da peva prigodne pesme. Nemrtvi su s njima pevali pogrešne stihove, a buka me je izludela, nije čak bilo ni smešno. Šepao sam po Aurori tragajući za nestalom živahnošću, a klozet mi je trebao na svakih trideset minuta. (Venerini Organi dobro su znani Svima, ali, Braćo, Saturnov Organ je Bešika.) Prikrivene sumnje dahtale su mi za vrat. Zašto je Denholm plaćao mojim tamničarima i poslednji cvonjak da bi me pretvorio u dete? Da li je Džordžeta, nemoćna i senilna, rekla mom bratu za naše kratko skretanje s puta bračne vernosti, pre toliko godina? Da li je ova klopka rogonjina osveta? Majka je govorila da bekstvo nikad nije dalje od najbliže knjige. Dakle, mamice, baš i nisi u pravu. Tvoje omiljene krupno štampane sage o sirotinji, bogatašima i slomljenim srcima ne mogu kamuflirati jade koje ti zadaje mašina za ispaljivanje životnih teniskih loptica, zar ne? Ali, da, mama, s druge strane, u pravu si. Knjige ne nude pravi beg, ali mogu da spreče um da se češe do krvi. Bog mi je svedok da sam u Aurori batalio sve drugo osim čitanja. Čim sam se čudesno oporavio, dohvatio sam Poluživote i, gospode bože, počeo da se pitam nije li Hilari V. Haš ipak napisala triler dostojan štampanja. Zamislio sam Prvi slučaj Luize Rej u ukusnom crnobronzanom povezu kako se prodaje u samoposlugama; potom Drugi slučaj, pa Treći. Kraljica Gven(dolin Bendinks) zamenila je zaoštrenu 2B olovku otvorenim ulagivanjem (misionari omekšaju kao pamuk ako padnu na to da ste mogući preobraćenik), a ja sam se dao na temeljno redigovanje čitavog teksta. Jedan ili dva detalja moraće da lete napolje: insinuacija da je Luiza Rej reinkarnacija onog tipa Roberta Frobišera, na primer. Suviše hipi-narkonju-ejdžovski. (I ja imam mladež, pod levim pazuhom, ali ga nijedna ljubavnica nikad nije uporedila s kometom. Džordžeta ga je nazvala Timbovo Govance.) No, sve u svemu, zaključio sam da triler o mladoj novinarki protiv korporativne korupcije ima potencijala. (Duh ser Feliksa Finča cvili: „Ali to je urađeno već stotinu puta!“ – kao da postoji išta što

nije urađeno stotinu hiljada puta od Aristofana do Endrua Lojda Štrebera! Kao da je Umetnost Šta, a ne Kako!) Redigovanje Poluživota stiglo je do prirodne prepreke kada je Luiza Rej sletela s mosta, a prokleti se rukopis prekinuo na pola. Čupao sam kosu i udarao se u grudi. Da li drugi deo uopšte postoji? Da li je sakriven u kutiju za cipele u menhentskom stanu Hilari V.? Još zri u materici njene kreativnosti? Po dvadeseti put pregledao sam skrivene pregratke u svojoj aktovci tražeći propratno pismo, ali sam ga ostavio u kancelariji na Hejmarketu. Ostatak literarne ponude bio je mršav. Vorlok-Vilijams rekao mi je da je u Aurori nekada postojala mala biblioteka, sada napunjena naftalinom. („Krelevizija je za obične ljude mnogo stvarnija, to je suština.“) Trebao mi je rudarski šlem i prokleti pijuk da bih locirao tu „biblioteku“. Nalazila se u šlepom hodniku što ga je prečila gomila naslaganih spomen-ploča iz Velikog rata, s natpisom Da se ne zaboravi. Prašina je bila debela, oštra i ravnomerna. Jedna polica sa starim brojevima časopisa pod nazivom Ova Engleska, desetak vesterna Zejna Greja (krupnim slovima), kuvar naslovljen Ja ne bih meso, hvala!. Sem toga, Na zapadu ništa novo (gde je u uglovima stranica neki kreativni školarac davnih dana nacrtao crtani film čovečuljka koji masturbira sopstvenim nosom – gde su danas ta deca?) i Nebeski jaguari, priča o svakodnevici pilota helikoptera iz pera „najznačajnijeg američkog pisca vojno-akcionih romana“ (no sticajem okolnosti znam da ga je uradio „crnac“ u „Komandnom centru“ – neću nikoga imenovati iz straha od pravnih posledica), a ostalo – iskreno rečeno, nek ide do đavola. Uzeo sam sve. Izgladnelom čoveku su i ljuske od krompira gastronomski praznik. Erni Bleksmite i Veronika Kostelo, uđite, kucnuo je čas. Erni i ja imali smo svojih nesuglasica, ali da nije bilo to dvoje drugara disidenata, bolničarka Nouks i danas bi me držala drogiranog do guše. Jednog oblačnog popodneva, dok su Nemrtvi bili na probi za Veliki San, dok je osoblje držalo sastanak, a Aurorin dremež bivao narušen jedino zvukom kečerskog meča između Debelog Fontleroja i Dispečera, primetio sam da je, neočekivano, nemarna ruka ostavila glavna vrata odškrinuta. Išunjao sam se u izviđanje, naoružan izmišljotinom o vrtoglavici i svežem vazduhu. Hladnoća mi je oprljila usne i zadrhtao sam! Tokom oporavka ostao sam bez potkožnog sala; telo mi se skupilo od pseudo-Falstafa do Jovana

Postitelja. To mi je bio prvi izlazak od šloga, koji se desio šest ili sedam nedelja ranije. Obišao sam unutrašnji krug i našao ruševine stare zgrade, a potom se probio kroz neodržavan gustiš do spoljnog zida te u njemu potražio rupe ili pukotine. Preko njega se mogao popeti specijalac s najlonskim užetom, ali ne i žrtva moždanog udara sa štapom. Dok sam prolazio, vetar je razarao i stvarao gomile smeđeg lišća. Stigao sam do veličanstvene gvozdene kapije, koju je otvarala i zatvarala razmetljiva pneumatsko crtica elektronska napravica. Sto mu gromova, imali su čak i kameru za nadzor i interfon! Zamislio sam bolničarku Nouks kako se hvali deci (zamalo da napišem „roditeljima“) potencijalnih stanara da im je san miran zahvaljujući toj vrhunskoj opremi, što naravno znači: „Platite nam na vreme i nećete čuti ni slovca od nas.“ Stvari nisu izgledale dobro. Hal se nalazio na jugu, na pola dana hoda za kršno momče po sporednim putevima oivičenim banderama. Samo bi zalutali turisti mogli nabasati na kapiju institucije. Vraćajući se kolskim prilazom, čuo sam škripu guma i besno trubljenje jupiterovski crvenog „rejndž rovera“. Sklonio sam se u stranu. Za volanom je sedeo nabijen momak u jednoj od onih srebrnih vetrovki kakve obožavaju u transpolarnim ekspedicijama. „Rejndž rover“ je zakočio pred glavnim stepeništem, a vozač se otkočoperio do recepcije kao leteći heroj iz Nebeskih jaguara. Vrativši se do glavnog ulaza, prošao sam pored kotlarnice. Iz nje je glavu proturio Erni Bleksmit: – Čašicu vatrene vode, gospodine Kevendišu? Nije morao dvaput da me pita. Kotlarnica je mirisala na đubrivo, ali ju je grejala peć na ugalj. Gugućući kao zadovoljna beba, na vreći uglja sedeo je dugogodišnji stanar sa statusom maskote, gospodin Miks. Erni Bleksmit bio je tih čovek, kakvog primećujete tek na drugi pogled. Taj pronicljivi Škot družio se s damom po imenu Veronika Kostelo, koja je, kako legenda veli, ranije posedovala najbolju modističku radnju u istoriji Edinburga. Njih dvoje ponašali su se kao žitelji oronulog čehovljevskog hotela. Erni i Veronika poštovali su moju želju da budem neutešni nesrećnik, a ja sam poštovao to. Sada je iz vedra za ugalj izvadio bocu irskog molta. – Napola si šenuo ako misliš da izađeš odavde bez helikoptera. Nema razloga da se odajem. – Ja? Blef mi se razbio u paramparčad o Ernijevu Stenu. – Sedi – kazao mi je, namrgođen i svestan šta je posredi. To sam i uradio. – Fino je ovde.

– Ranije sam bio kvalifikovani kotlar. Besplatno održavam instalacije, pa mi osoblje dopušta slobodicu ili dve. – Erni je izdašno nasuo u dve plastične šolje. – Naiskap. Kiša u Serengetiju! Kaktusi su procvetali, gepardi se dali u trk! – Kako ga nabavljaš? – Prodavač uglja otvoren je za dogovore. Elem, ozbiljno, moraš da budeš oprezan. Viders odlazi do kapije po drugu isporuku pošte svakog dana u petnaest do četiri. Bolje da te ne uhvati kako kuješ svoje izbavljenje. – Deluješ mi dobro obavešten. – Bio sam i bravar, posle vojske. U igri obezbeđenja stupaš u kontakt s polukrimosima. Lovočuvarima, lovokradicama i tako to. Nisam ja nikad prekršio zakon, da se zna, ja sam moralan do srži. Međutim, naučio sam da dobre tri četvrtine bekstava iz zatvora propadne jer se sva siva materija – kucnuo se po glavi – potroši na samo bekstvo. Amateri pričaju o strategiji, profesionalci o logistici. Ona moderna električna brava na kapiji, na primer, nju bih mogao da rastavim žmureći ako bih imao dovoljno pameti, ali šta ću s vozilom na drugoj strani? Novcem? Skrovištem? Vidiš, bez logistike, gde si? Na zemlji, eto gde, i nazad u Vidersovom kombiju u roku od pet minuta. Gospodin Miks iskreveljio je svoje gnomsko lice i progunđao jedinu koherentnu reč koja mu je preostala: – Znam! Znam! Pre nego što sam uspeo da ocenim da li me Erni Bleksmit upozorava ili iskušava, na unutrašnja vrata ušla je Veronika, sa šeširom od vatrenog skerleta. Zamalo da joj se poklonim. – Dobar dan, gospođo Kostelo. – Gospodine Kevendišu, kakvo zadovoljstvo. Šetate se po ovoj ciči zimi? – Traži ljudstvo – odgovorio je Erni – za svoj jednočlani komitet za bekstvo. – Oh, kad jednom kročite u Starost, svet ne želi da se vratite. – Veronika je sela na stolicu od ratana i namestila šešir. – Mi... pod čime podrazumevam sve starije od šezdeset... činimo dva izgreda samim svojim postojanjem. Prvi je Manjak Brzine. Presporo vozimo, presporo hodamo, presporo govorimo. Svet će podneti diktatore, perverznjake i preprodavce droge svih boja, ali ako ga usporite, to mu je nepodnošljivo. Drugi naš izgred je to što smo Svakome memento mori. Svetu može biti udobno u veselom poricanju samo ako se mi sklonimo s vidika. – Veronikini roditelji doživotno su robijali u sloju inteligencije – dodao je Erni, s dozom ponosa.

Ona se toplo osmehnula. – Samo pogledajte ljude koji dolaze ovamo u posetu! Treba im lečenje od šoka. Zašto bi inače ponavljali ono otrcano „Star si samo onoliko koliko se osećaš“? Zaista, zar misle da će ikoga nasamariti? Nas neće... samo sebe! Erni je zaključio: – Mi starci smo moderni gubavci. To je suština. Usprotivio sam se: – Ja nisam otpadnik! Imam sopstvenu izdavačku kuću i moram da se vratim na posao, a mada ne očekujem da mi poverujete, zaista sam ovde zatvoren protiv svoje volje. Erni i Veronika zgledali su se na svom tajnom jeziku. – Vi ste izdavač? Ili ste bili izdavač, gospodine Kevendišu? – Jesam izdavač. Sedište mi je na Hejmarketu. – Šta onda – razumno je upitao Erni – kog boga radite ovde? E, to je bilo pravo pitanje. Stadoh pričati čitavu svoju neverovatnu priču. Erni i Veronika slušali su kao što bi slušali mentalno zdravi pažljivi odrasli ljudi. Gospodin Miks je zadremao. Stigao sam bio do šloga kad me je prekinulo vikanje napolju. Pretpostavio sam da neki Nemrtvi ima napad, ali kad sam pogledao kroz procep, video sam vozača jupiterovski crvenog „rejndž rovera“ kako viče u mobilni telefon. – Što da se trudim? – Lice mu se grčilo od nemoćnog besa. – Ona je u oblacima! Misli da je 1966!... Ne, ne pretvara se. Da li bi se ti umokrila u gaće čisto radi predstave?... Ne, nije. Mislila je da sam joj prvi muž. Kazala je da nema nikakvog sina... Kažeš mi da je to edipovski... Da, opisao sam ponovo. Tri puta... Detaljno, da. Dođi i pogledaj sama ako misliš da možeš bolje... Pa, ni mene nikad nije nešto volela. Ali ponesi parfem... Ne, za sebe. Ona smrdi... Na šta bi drugo smrdela?... Naravno da to rade, ali je teško stići, pošto... stalno ćurka. – Seo je u „rejndž rover“ i odvezao se kolskim prilazom. Palo mi je na pamet da pojurim za njim i šmugnem kroz kapiju pre no što se zatvori, ali sam se onda setio koliko mi je godina. U svakom slučaju, primetila bi me nadzorna kamera i Viders bi me uhvatio pre no što bih stigao da zaustavim ikakva kola. – Sin gospođe Hočkis – reče Veronika. – Ona je divna duša, ali njen sin, auh, nikako. Dobre duše ne bi mogle pod svoje uzeti polovinu hamburgerdžinica u Lidsu i Šefildu. Plivaju u parama. Mini-Denholm. – Pa dobro, makar je posećuje. – A evo i zašto. – Stara dama se ozarila u privlačnom, zlobnom osmehu. – Kad je gospođa Hočkis naslutila njegov plan da je šutne u

Aurora, strpala je čitav porodični nakit u kutiju za cipele i zakopala ga. Sad ne može da se seti gde, ili može, ali neće da kaže. Erni je razdelio poslednje kapi molta. – Mnogo me nervira što ostavlja ključ od kola u bravi. Svaki put. To nikad ne bi uradio u stvarnom svetu. Ali mi smo toliko oronuli, toliko bezopasni da ne mora čak ni da pazi kad dolazi u posetu. Učinilo mi se neumesnim da upitam Ernija zašto je primetio takvu stvar. On u životu nije izgovorio ni jednu jedinu nepotrebnu reč. U kotlarnicu sam navraćao svakodnevno. Zaliha viskija bila je neredovna, ali društvo ne. Gospodin Miks imao je ulogu labradora u dugom braku, nakon što su deca otišla od kuće. Erni je znao da iznese nastrane primedbe o svom životu i Aurorinim predanjima, ali je njegova de facto supruga mogla da razgovara o skoro svakoj zamislivoj temi. Veronika je čuvala ogromnu kolekciju potpisanih fotografija manjih zvezda. Bila je dovoljno načitana da voli moje književne doskočice, ali ne i toliko načitana da bi znala izvore. To mi se dopada kod žene. Mogao sam da joj kažem nešto poput: „Najizrazitija razlika između sreće i radosti je to što je sreća čvrsta, a radost tečna“, te bih se, siguran u to da neće prepoznati Dž. D. Selindžera, osetio dovitljivo, šarmantno i, da, čak i podmlađeno. Slutio sam da me Erni strelja pogledom dok se pravim važan, ali šta me briga?, pomislih. Sme da se flertuje. Veronika i Erni su preživeli. Upozorili su me na opasnosti Aurore, na to kako zadah mokraće i dezinficijensa, šepesanje Nemrtvih, prkos Nouksove i ishrana redefinišu pojam „normalnog“. Kada tiranija postane prihvaćena kao normalna, po Veronikinom mišljenju, njena pobeda je neizbežna. Zahvaljujući njoj, bogme sam stao da pucam na veće. Podsekao sam dlake u nosu i pozajmio od Ernija pastu za cipele. Glancaj cipele svake večeri, govorio je moj stari, i bićeš dasa. Kad pogledam unazad, Erni je trpeo moje poze jer je znao da mi Veronika samo povlađuje. Erni u životu nije pročitao nikakvo prozno delo. – Ja sam uvek bio za radio – ali dok bih ga gledao kako po ko zna koji put vraća u život viktorijanski kotao, uvek bih se osetio kao glupan. Istina je: od previše pročitanih romana čovek oslepi.

Svoj prvi plan bekstva smislio sam sam, i bio je toliko jednostavan da mu ne vredi ni ime nadevati. Iziskivao je volju i nešto hrabrosti, ali ne i mozga. Noćni telefonski poziv s aparata u kancelariji bolničarke Nouks na automatsku sekretaricu u Izdavačkoj kući „Kevendiš“. SOS za gospođu Latam, čiji nećak krupajlija vozi snažan „ford kapri“. Stižu u Auroru; posle pretnji i prigovora ulazim u kola; nećak nas odvozi. To je sve. Uveče 15. decembra (čini mi se) probudio sam se u nedoba, navukao kućni ogrtač i izašao u polumračan hodnik. (Prestali su da mi zaključavaju vrata otkako sam se napravio mrtav.) Nikakvog zvuka osim hrkanja i vodovodnih cevi. Setio sam se kako se Luiza Rej, protagonistkinja Hilari V. Haš, šunjala po Svanekeu B. (Vidi, vidi, moje bifokalne naočari.) Recepcija je delovala pusto, ali sam se sagnuo ispod stola, u stilu specijalaca, i ponovo se uspravio – pravi podvig. U kancelariji Nouksove svetio je bilo ugašeno. Uhvatio sam se za kvaku i da, vrata su se otvorila. Ušao sam. Kroz odškrinuta vrata dopiralo je taman toliko svetlosti da vidim kuda idem. Podigao sam slušalicu i okrenuo broj Izdavačke kuće „Kevendiš“. Nisam dobio svoju automatsku sekretaricu. – Ne možete dobiti birani broj. Prekinite vezu, proverite broj i pokušajte ponovo. Očaj. Pretpostavio sam najgore: da su Hoginsi spalili prostorije tako gadno da su se i telefoni istopili. Pokušao sam još jednom, uzalud. Jedini telefonski broj koga sam posle moždanog udara mogao da se setim bio mi je sledeća i poslednja nada. Posle pet-šest napetih zvona javila se Džordžeta, moja snaha, mačkasto-napućenim tonom koji sam znao, o gospode, gospode bože, odlično znao. – Već sam legla, Astone. – Džordžeta, ja sam, Timbo. Daj mi Denija, hoćeš? – Astone? Šta ti je? – Nije Aston, Džordžeta! Ovde Timbo! – Onda vrati Astona. – Ne znam ko je Aston! Slušaj, moraš mi dati Denija. – Deni trenutno ne može da se javi. Džordžeta nikad nije bila u prisnoj vezi sa svojim vijugama, ali sad se činilo da je pukla kao zvečka. – Jesi li pijana? – Pijem samo u finoj vinariji s dobrim podrumom. Ne podnosim pivnice. – Ne, slušaj, ovde je Timbo, tvoj dever! Moram da razgovaram s Denholmom.

– Glas ti liči na Timbov. Timbo? Jesi li to ti? – Da, Džordžeta, ja sam, a ako je ovo... – Vrlo je ružno od tebe što se nisi pojavio na bratovljevoj sahrani. To misli cela porodica. Pod se zavrteo. – Šta? – Znali smo za mnoge vaše svađe, ali hoću da kažem... Pao sam. – Džordžeta, upravo si rekla da je Deni mrtav. Da li si htela to da kažeš? – Naravno da jesam! Ne misliš valjda da sam skrenula, do đavola? – Reci mi opet. – Ostao sam bez glasa. – Da li je... Deni... mrtav? – Zar misliš da bih tako nešto izmislila? Stolica bolničarke Nouks zaškripala je od izdajstva i agonije. – Kako, Džordžeta, za ime božje, kako? – Ko je to? Usred noći! Ma ko je to? Astone, jesi li to ti? Grlo mi se zgrčilo. – Timbo. – O, a u kom si nepoznatom pravcu ti nestao? – Slušaj, Džordžeta. Kako je Deni – reč je sve učinila stvarnijim – preminuo? – Hranio je svoje omiljene šarane. Ja sam za večeru mazala pačju paštetu na krekere. Kad sam otišla po Denija, zatekla sam ga kako pluta u ribnjaku, potrbuške. Možda je ležao tamo ceo dan, nisam mu ja bila dadilja, znaš. Diksi mu je rekao da smanji so, ima u porodici slučajeve moždanog udara. Slušaj, prekini da zadržavaš liniju i daj mi Astona. – Čuj, ko je sad tamo? S tobom? – Samo Deni. – Ali Deni je mrtav. – Znam! Leži u ribnjaku već... nedeljama. Kako da ga izvadim? Čuj, Timbo, budi srce, donesi mi korpu voća ili tako nešto iz robne kuće, hoćeš? Pojela sam sve krekere, a drozdovi su pojeli mrvice, pa sad nemam ništa za jelo osim riblje hrane i kamberlend sosa. Aston se nije javio otkako je pozajmio Denijevu zbirku umetničkih dela da je pokaže svom prijatelju procenitelju, a to je bilo... pre nekoliko dana, možda i nedelja. Zavrnuli su mi gas i... Pred očima su mi iskočili svetlaci. Na vratima se pojavio Viders. – Opet vi. Poludeo sam. – Brat mi je umro! Mrtav je, razumeš li? Mrtav kao kamen, do đavola! Snaha mi je luda i ne zna šta da radi! Ovo je hitan

porodični slučaj! Ako imaš ijednu hrišćansku kost u svom prokletom telu, pomoći ćeš mi da rešim ovu đavolsku strahotu! Dragi Čitaoče, Viders je video samo histeričnog zatvorenika kako posle ponoći nekoga zeza telefonom. Nogom je odgurnuo stolicu s puta. Ja sam u slušalicu viknuo: – Džordžeta, slušaj me, zatvoren sam u prokletoj paklenoj ludnici po imenu Aurora u Halu, jesi li razumela? Aurora u Halu, za ime božje, nađi nekoga da dođe i spase... Džinovski prst prekinuo je vezu. Nokat mu je bio polomljen. Bolničarka Nouks isprebijala je gong za doručak i označila početak neprijateljskih dejstava. – Prijatelji, na svoja nedra privili smo lopova. – Među okupljenim Nemrtvima zavladao je muk.Jedan osušeni orah tresnuo je kašikom. – Arapi znaju šta se s njima radi, bolničarko! U Saudijskoj nema lake ruke, a? Petkom po podne na parkingu džamije, sec! A? A? – U našem buretu je trula jabuka. – Kunem se, ponovo Osnovna škola „Grešam“, pre šezdeset godina. Isto seckano žito rastapa se u istoj zdeli mleka. – Kevendišu! – Glas bolničarke Nouks zazvoni kao dečja pištaljka. – Ustani! – Glave tih poluživih autopsija u buđavom tvidu i bezbojnim bluzama okretoše se ka meni. Ako reagujem kao žrtva, svršeno je. Borio sam se da mi ne bude svejedno. Nisam ni trenuo čitave noći. Deni je umro. Pretvorio se u šarana, najverovatnije. – O, pobogu, ženo, nađi neku srazmeru u svom životu. Dinastički nakit je i dalje bezbedan u Taueru! Samo sam obavio jedan ključan telefonski poziv. Kad bi Aurora imala sajber-kafe, drage volje bih poslao mejl! Nisam želeo nikoga da budim, pa sam preuzeo inicijativu i posudio telefon. Moje najdublje izvinjenje. Platiću poziv. – Oh, platićeš i te kako. Stanari, šta radimo s trulim jabukama? Gvendolin Bendinks je ustala i uprla prstom. – Sram te bilo! Vorlok-Vilijams podržao je predlog. – Sram te bilo! Jedan po jedan, pridružili su se i oni Nemrtvi dovoljno svesni da isprate zaplet. – Sram te bilo! Sram te bilo! Sram te bilo! – Gospodin Miks dirigovao je horom kao Herbert fon Karajan. Sipao sam čaj, ali mi je drveni lenjir izbio šolju iz ruku. Bolničarka Nouks bacala je električne varnice: – Da ti nije na pamet palo da gledaš u stranu dok si izložen sramoti! Hor je izvršio kaznu, osim dvoje-troje izgubljenih.

Stezao sam pesnice tako da su me prsti zažigali. Gnev i bol usredsrediše mi um kao budistička bambusova batina. – Sumnjam da vam je dobri gospodin Viders rekao, ali ispostavilo se da je moj brat Denholm mrtav. Da, zaista mrtav. Pozovite ga lično ako meni ne verujete. U stvari, preklinjem vas da ga pozovete. Moja snaha nije baš zdrava, a treba joj pomoć oko sahrane. – Kako bi znao da ti je brat umro pre nego što si mi provalio u kancelariju? Domišljata rvačka kragna. Njena igra razapinjanja nadahnula me je. – Sveti Petar. Veliko Gadno Mrštenje. – Šta s njim? – U snu mi je stavio do znanja da je Denholm nedavno prešao na Drugu Stranu. „Javi se snahi“, reče. „Treba joj tvoja pomoć.“ Kazao sam mu da je u Aurori zabranjeno koristiti telefon, ali me je sveti Petar uverio da je bolničarka Nouks bogobojažljiva katolikinja koja se ne bi rugala takvom objašnjenju. Musolinetu su te koještarije zaista ostavile bez reči. (Poznaj svoga neprijatelja jače je od Poznaj samoga sebe.) Nouksova je analizirala alternative: da li sam opasno devijantan; bezopasno poremećen; realpolitikant; religijski medijum? – Pravila u Aurori su za opštu korist. Vreme da konsolidujem dobit. – Živa istina. – Porazgovaraću s Gospodom. U međuvremenu – obratila se trpezariji – gospodin Kevendiš je uslovno kažnjen. Ova epizoda nije prošla i nije zaboravljena. * * * Posle skromne pobede, otvarao sam pasijans u salonu, što nisam radio još od zlosrećnog medenog meseca u Tintagelu s gospođom X. (Prava jazbina. Samo oronule gradske većnice i prodavnice indijskih štapića.) Prvi put sam postao svestan manjkavosti u pravilima pasijansa: ishod nije određen tokom igre već odmah pri mešanju karata, još pre početka. Zar to nije potpuno besmisleno? Smisao je u tome da vam misli mogu odlutati drugde. A „drugde“ nije bilo lepo. Denholm je pre nekog vremena umro, ali ja sam i dalje u Aurori. Razmotrih novi najgori mogući scenario, u kome Denholm organizuje trajni platni nalog s jednog od svojih prevarantskih računa kako bi obezbeđivao

moj boravak u Aurori, bilo iz dobrote, bilo iz zlobe. Od Hoginsa sam pobegao krišom, te niko ne zna da sam ovde. Trajni nalog nadživeće svoga tvorca. Gospođa Latam govori policiji da sam poslednji put viđen kako odlazim kod zelenaša. Detektiv Plod hipotetiše da mi je izmakla i poslednja slamka spasa, te sam se bacio pod „eurostar“. Dakle, pet nedelja kasnije, niko me ne traži, čak ni Hoginsi. Za moj sto došli su Erni i Veronika. – S tog telefona sam proveravao rezultate kriketa. – Erni je bio loše volje. – Sad će ga noću zaključavati. – Crna desetka na crvenog puba – posavetovala me Veronika. – Nema veze, Erni. Erni ju je ignorisao. – Nouksova će sad pokušavati da te linčuje. – Šta može da mi uradi? Da mi oduzme seckano žito? – Drogiraće ti hranu! Kao prošli put. – O čemu govoriš, za boga miloga? – Sećaš se kad si je prošli put naljutio? – Kad? – Onog jutra kad te je udario tvoj vrlo zgodan šlog. – Kažeš da je moj šlog... izazvan? Erni je napravio sasvim nepodnošljivu „dobro jutro, Kolumbo“ grimasu. – Ma ne bulazni! Otac mi je umro od šloga, a verovatno i brat. Smišljaj sopstvenu stvarnost ako moraš, Erneste, ali ne petljaj Veroniku i mene. Erni me mrko pogleda. (Larse, smanji rasvetu.) – Da. Misliš da si mnogo pametan, ali si obična nadmena južnjačka mućurla! – Bolje i mućurla, ma šta to bilo, nego pišmandžija. – Znao sam da ću se pokajati zbog tih reči. – Pišmandžija? Ja? Reci mi to opet. Samo napred. – Pišmandžijo. – (O, Džandrljivi Đavolčiću! Zašto te puštam da govoriš umesto mene?) – Evo šta ja mislim. Odustao si od stvarnog sveta izvan zatvora jer ga se plašiš. Ako bi neko drugi pobegao, tebi bi zbog ljubavi prema samrtnim posteljama postalo neugodno. Zato sad i besniš. Gasna Ringla Erni buknula je u plamenu. – Ja mogu da se zaustavim gde hoću, a ti nemaš pravo da me osuđuješ, Timoti Kevendišu! – (Škoti umeju da potpuno pristojno ime izvrnu u psovku.) – Ti ne bi uspeo da pobegneš ni iz cvećare! – Ako imaš plan koji i budala može sprovesti, da ga čujemo. Veronika je pokušala da posreduje. – Momci!

Erniju je krv udarila u glavu. – To zavisi od veličine budale. – Oštroumna propoved. – Zgadio mi se sopstveni sarkazam. – Ti mora da si genije u Škotskoj. – Ne, u Škotskoj je genije Englez koji slučajno završi zatvoren u staračkom domu. Veronika je pokupila moje rasute karte. – Zna li iko od vas pasijans „sat“? Morate da sabirate karte do petnaest? – Idemo, Veronika – zarežao je Erni. – Ne – brecnuh se i ustadoh, ne želeći, zbog sopstvenih ciljeva, da Veronika bira između nas dvojice. – Ja idem. Zakleo sam se da neću odlaziti u kotlarnicu dok ne dobijem izvinjenje. Stoga nisam otišao tog popodneva, ni sledećeg, ni sledećeg. * Erni je cele božične sedmice izbegavao da me pogleda u oči. Veronika mi se usput tužno osmehivala, ali beše jasno kome je lojalna. Sa ove tačke, potpuno sam zapanjen. Gde li mi je pamet bila? Durenjem sam ugrozio svoja jedina prijateljstva! Oduvek sam bio nadarena duribaba, čime se mnogo šta razjašnjava. Duribabe žive u samotnjačkim fantazijama. Fantazijama o hotelu „Čelsi“ na Vašington skveru, o kucanju na određena vrata. Ona se otvaraju, a gospođica Hilari V. Haš veoma je radosna što me vidi, spavaćica joj nehajno visi s ramena, bezazlena je kao Kajli Minog ali i strastvena kao gospođa Robinson. – Preleteo sam pola sveta da te nađem – kažem ja. Ona sipa viski iz mini-bara. – Zrelu. Meku. Podatnu. – Ta nevaljala kučka potom me odvlači na nenamešten krevet, gde tražim izvor večne mladosti. Na polici iznad kreveta nalaze se Poluživoti, II deo. Zaronjen u postorgazmičko Mrtvo more, čitam rukopis, dok se Hilari tušira. Druga polovina još je bolja od prve, ali će Majstor naučiti svoju Šegrtkinju kako da je napravi briljantnom. Hilari roman posvećuje meni, osvaja Pulicera i u pozdravnoj besedi kaže da sve duguje svom agentu, prijatelju i, na mnogo načina, ocu. Slatka fantazija. Rak protiv leka. Badnje veče u Aurori bilo je kilavo. Izašao sam (pravo za koje mi se iscenkala Gvendolin Bendinks) do kapije kako bih osmotrio spoljni svet.

Uhvatio sam se za gvozdena vrata i pogledao kroz rešetke. (Vizuelna ironija, Larse. Kazablanka.) Oči su mi lutale po vresištu, zastale na nadgrobnoj humki i napuštenom toru za ovce, dokačile normansku crkvu koja je napokon popustila pred druidskim elementima, skočile do elektrane, prešle mastiljavo Severno more do mosta Hamber, otpratile vojni avion iznad valovitih njiva. Sirota Engleska. Previše istorije za tako malu površinu. Godine ovde rastu na unutra, kao moji nožni nokti. Posmatrala me je nadzorna kamera. Nikuda se nije žurila. Pomislio sam da se prestanem duriti na Ernija Bleksmita, ne bih li čuo uljudan „Srećan Božić“ od Veronike. Ne. Đavo da ih nosi oboje. – Prečasni Runi! – U jednoj ruci je držao šeri, a ja sam mu drugu napunio parčetom pite od mesa. Iza jelke, lampice su nam porumenile ten. – Tražio bih malu-malecnu uslugu. – Šta bi to moglo biti, gospodine Kevendišu? – Nema šale s tim vikarom. Prečasni Runi bio je klerik od karijere, skoro potpuni dvojnik jednog Velšanina stakloresca sklonog utaji poreza, s kojim sam jednom ukrstio mačeve u Herefordu, ali to je druga priča. – Hteo bih da mi ubacite jednu božičnu čestitku u sanduče prečasni. – Samo to? Svakako bi i bolničarka Nouks mogla to da van obavi. Znači, veštica se i njega dočepala. – Bolničarka Nouks i ja često se razmimoilazimo u mišljenji povodom komunikacije sa spoljnim svetom. – Božić je divan trenutak da premostimo provalije među nama. – Božić je divan trenutak da ne diramo lava dok spava, vikaru. Ali strašno želim da moja sestra zna da mislim na nju i vreme rođenja Gospodnjeg. Možda je bolničarka Nouks pomenula smrt moga dragog zeta? – Velika tragedija. – Čuo je sve o svetom Petru. – Moje saučešće. Iz džepa sam izvadio čestitku. – Adresirao sam je na Udruženje gerijatrijskih negovateljica, kako bi moji pozdravi sigurno stigli na odredište. Nije sva – kucnuh se po čelu – svoja, nažalost. Evo, dajte da vam je stavim u mantiju... – Uzvrpoljio se, ali ga bejah saterao u ćošak. – Toliko sam blagosloven, vikaru, što imam prijatelje od poverenja. Hvala vam, hvala vam, od sveg srca. Jednostavno, efikasno, suptilno, pravi si matori lisac, TK. Do Nove godine, Aurora će samo jednog jutra ustanoviti da sam nestao, kao Zoro.

Ursula me poziva u garderobu. – Nisi ostario ni dana, Timbo, a nije ni ovaj piton! – Mufom mi trlja monumentalno veliki batinu i kugle naftalina... ali se tada, kao i uvek, budim, pri čemu mi natekao visuljak treba koliko i natekao crvuljak, a isto je toliko i koristan. Šest sati. Toplotne instalacije komponuju dela u stilu Džona Kejdža. Nožni me prsti peku od promrzlosti Pomislih na prohujale Božiće: mnogo ih je više za mnom nego preda mnom. Koliko još jutara moram da izdržim? – Hrabro, TK. Crveni poštanski voz nosi tvoje pismo na jug u London. Ono će svoju kasetnu municiju aktivirati pri udaru u policiju, u socijalnu službu, u gospođu Latam, poslednja adresa Hej market. Izaći ćeš odavde za tren oka. – Maštao sam o okasnelim božićnim poklonima kojima ću proslaviti slobodu. Cigare, kolekcionarski viski, telefonsko ašikovanje s Gospođicom Cicom za devedeset penija po minutu. Zašto bih stao na tome? Revanš protiv Tajlanda s Gajem Facom i Kapetanom Vijagrom? Primetio sam da s kaminske police visi izobličena vunena čarapa. Nije bila tu kad sam sinoć ugasio svetio. Ko se mogao ušunjati a da me ne probudi? Erni koji nudi božično primirje? Ko drugi? Dobri stari Erni! Drhteći od sreće u flanelskoj pidžami, uzeo sam čarapu i doneo je u krevet. Bila je vrlo lagana. Izvrnuh je naglavačke, gde iz nje pokulja lavina iscepanog papira. Moj rukopis, moje reči, moje fraze! Moje pismo! Moje spasenje – iskidano. Lupao sam se u grudi, čupao kosu, škrgutao zubima, povredio zglob udarajući u dušek. Grom te spalio, prečasni Runi, dabogda trunuo u paklu! Bolničarka Nouks, ta zatucana gadura! Stajala je nada mnom kao Anđeo Smrti, dok sam spavao! Nek je vama srećan Božić, gospodine Kevendišu! Podlegao sam. Prefiksalni glagol jasne strukture, pod i leći, no i osnovna potreba ljudske prirode, osobito u mom stanju. Podlegao sam tupavim negovateljicama. Podlegao sam pozdravnoj poruci: „Gospodinu Kevendišu od novih drugova – želimo vam još mnogo srećnih Božića u Aurori!“ Podlegao sam poklonu: kalendaru „Čuda prirode“, po dva meseca na strani. (Datum smrti nije uključen.) Podlegao sam gumenoj ćurki, sintetičkom nadevu, gorkom prokelju; petardi koja ne praska (ne smemo izazivati srčane udare, posao bi trpeo), majušnoj kartonskoj kapi, papirnim pištaljkama, plitkim šalama (Šanker: „Šta želite?“ Kostur: „Pivo i portfiš,

molim.“). Podlegao sam specijalnim epizodama sapunskih opera, začinjenim posebnim božičnim nasiljem; kraljičinom govoru iz groba. Po povratku iz klozeta, sreo sam bolničarku Nouks i podlegao njenom pobedonosnom: – Sve najbolje, gospodine Kevendišu! U dokumentarnom programu na BBC2 tog popodneva prikazani su stari snimci iz Ipra 1919. Ta paklena ruševina od nekada lepog gradića bila je moja vlastita duša. Svega tri-četiri puta, i to u mladosti, nazreo sam Ostrva Radosti, pre nego što su utonula u magle, depresije, hladne vazdušne frontove, loše vetrove i oprečne struje... pogrešno sam ih shvatio kao zrelost. Pod pretpostavkom da su bila nepokretna tačka na mom životnom putovanju, propustio sam da zabeležim njihovu geografsku širinu i dužinu. Prokleta mlada budala. Sve bih sad dao za postojanu mapu zauvek stalne neizrecivosti. Za, u suštini, atlas oblaka. * Drugi dan Božića doživeo sam samo zato što sam bio suviše očajan da se obesim. Lažem. Drugi dan Božića doživeo sam jer sam bio prevelika kukavica da se obesim. Za ručak ćureća supa (s krckavim sočivom), oživljena jedino potragom za mobilnim telefonom koji je Dirdre (androgini automat) zagubila. Zombiji su uživali u nagađanju gde bi mogao biti (upao u sofu), gde najverovatnije nije (na jelki) i gde nipošto ne može biti (u lopati gospođe Birkin). Ja sam se obreo pred kotlarnicom, kucajući poput skrušenog kučeta. Erni je stajao na novinama, pred raspadnutom mašinom za pranje. – Gle ko nam ne dolazi. – Srećan drugi dan Božića, gospodine Kevendišu – ozarila se Veronika s krznenom kapom u stilu Romanovih. Na krilu je držala debelu zbirku poezije. – Uđite, uđite. – Nismo se videli koji dan – trapavo ublažih situaciju. – Znam! – proreža gospodin Miks. – Znam! Erni je još odisao prezirom. – Ovaj... mogu li da uđem, Erni? Podigao je pa spustio bradu za nekoliko stepeni, pokazujući da mu je svejedno. Ponovo je rastavljao kotao, držeći srebrne zavrtnje zdepastim

masnim prstima. Nije hteo nimalo da mi izađe u susret. – Erni – najzad rekoh – izvini za ono. – Jes’. – Ako me ne izvedeš odavde... poludeću. Rastavio je neki deo kome čak ne znam ni ime. – Jes’. Gospodin Miks se ljuljao napred-nazad. – Dakle... šta kažeš? Seo je na vreću đubriva. – Jao, nemoj da si pekmez. Mislim da se nisam nasmejao još od Sajma knjiga u Frankfurtu. Zabolelo me je lice. Veronika je namestila svoju koketnu kapu. – Reci mu za našu naknadu, Erni. – Pristajem na sve. – Nikad to ozbiljnije nisam mislio. – Kolika vam je cena? Erni me je pustio da čekam sve dok u torbu nije vratio i poslednji odvijač. – Veronika i ja rešili smo da nađemo zelenije pašnjake. – Mahnuo je glavom ka kapiji. – Na severu. Imam starog prijatelja koji će se pobrinuti za nas. Dakle, povešćeš nas sa sobom. Nisam to očekivao, ali kakve veze ima? – U redu, u redu. Vrlo mi je drago. – Dogovoreno. Dan D je za tri dana. – Tako brzo? Već imate plan? Škot šmrknu, odvrnu termos i nali oštar crni čaj u poklopac. – Moglo bi se tako reći, jes’. Ernijev plan bio je rizičan niz poredanih domina. – Svaka strategija za bekstvo – stade da podučava – mora biti domišljatija od čuvara. – Plan jeste bio domišljat, i svakako smeo, ali ako ijedna domina otkaže, odmah ćemo biti uhvaćeni i ishod će biti crn, naročito ako je Ernijeva zlokobna teorija o nasilnom sedatiranju zaista tačna. S ove tačke, čudim se samom sebi što sam uopšte i pristao na sve. Zahvalnost što prijatelji opet razgovaraju sa mnom, kao i očajnička želja da se izbavim iz Aurore – živ – prigušile su mi urođenu promišljenost, jedino tako to mogu objasniti. Odabran je 28. decembar pošto je Erni od Dirdre saznao da će gospođa Džad tada otići u Hal da obiđe nećake i pogleda pantomimu. – Obaveštajni rad – Erni se lupnu po nosu. Više bih voleo da sa scene odu Viders ili harpija Nouks, ali je Viders odlazio samo u avgustu, da obiđe majku u

Zalivu Robina Huda, a Erni je gospođu Džad smatrao najpribranijom i stoga najopasnijom. * Dan D. Pojavio sam se u Ernijevoj sobi trideset minuta pre no što su Nemrtvi stavljeni na spavanje u deset. – Poslednja šansa da odustaneš ako misliš da nećeš imati snage – reče mi prepredeni Škot. – Nikad ni od čega u životu nisam odustao – odgovorih, što dakako beše bezočna laž. Erni je odšrafio uređaj za ventilaciju i izvadio Dirdrin mobilni telefon iz skrovišta. – Imaš najslađi glas – obavestio me je kad nam je dodelio uloge – a preseravajući se preko telefona zarađuješ pare. – Uneo sam broj Džonsa Hočkisa, koji je Erni našao u imeniku gospođe Hočkis više meseci ranije. Na drugoj strani čulo se pospano: – Šta je? – Ah, da, gospodin Hočkis? – Ja sam. Ko ste vi? Čitaoče, zacelo si ponosan na mene. – Doktor Konvej iz Aurore. Zamenjujem doktora Apvorda. – Gospode, je li se majci nešto desilo? – Nažalost jeste, gospodine Hočkise. Morate ostati jaki. Mislim da neće dočekati jutro. – Oh! Oh? Iz pozadine se začu oštar ženski glas: – Ko je to, Džonse? – Pobogu! Stvarno? – Stvarno. – Ali... šta joj je? – Teška pleurizija. – Pleurizija? Možda mi je uživljavanje u ulogu nadmašilo stručnost, tek za dlaku. – Hilijeva pleurizija nikad se ne može isključiti kod žena tih godina, gospodine Hočkise. Čujte, proveriću svoju dijagnozu kad dođete. Majka traži da vas vidi. Dao sam joj dvadeset miligrama, uh, morfadina-50, pa ne trpi bolove. Čudno je, međutim, što stalno priča o nakitu. Stalno govori: „Moram da kažem Džonsu, moram da kažem Džonsu...“ Znači li vam to išta? Trenutak istine.

Zagrizao je! – Blagi bože. Jeste li sigurni? Može li da se seti gde ga je stavila? Žena iz pozadine reče: – Šta? Šta? – Reklo bi se da je vrlo muči nedoumica hoće li taj nakit ostati u porodici. – Naravno da hoće, naravno, ali gde je, doktore? Gde ga je stavila, šta kaže? – Slušajte, moram da se vratim kod nje, gospodine Hočkise. Naći ćemo se na recepciji Aurore... kada? – Pitajte je gde... ne, kažite joj... kažite mami da... čujte, doktore... ovaj... – Ovaj... Konvej! Konvej. – Doktore Konveju, možete li da prinesete slušalicu majčinim ustima? – Ja sam lekar, a ne telefonski klub. Dođite sami. Tada će vam reći. – Recite joj... samo sačekajte da stignemo, za ime boga. Recite joj... da je Gugulence mnogo voli. Ja stižem za... pola sata. Kraj početka. Erni je zatvorio torbu. – Fino si to izveo. Zadrži telefon, ako se bude javio. Domina dva: ja držim stražu u sobi gospodina Miksa i virim kroz odškrinuta vrata. Usled poodmaklog stadijuma raspada, naša lojalna maskota iz kotlarnice nije sudelovala u velikom bekstvu, ali mu soba beše spram moje i razumeo je „Pst!“. U deset i petnaest Erni je otišao na recepciju da bolničarki Nouks prijavi moju smrt. Ta domina mogla je da padne u neželjenim pravcima. (Nadugačko smo razglabali o tome čiji leš i ko da bude kurir: Veronikina smrt iziskivala bi dramu u kojoj Erni ne bi uspeo da ne pobudi sumnju one goropadnice; Ernijeva smrt, koju bi prijavila Veronika, odbačena je zbog njene sklonosti da sklizne u melodramu; i Ernijevi i Veronikini susedi behu svesni Nemrtvi koji bi nam mogli ubaciti klip u točkove. Moja soba, s druge strane, nalazila se u starom školskom krilu, a jedini mi komšija beše gospodin Miks. Stoga sam za preminulog odabran ja.) Velika nepoznanica sastojala se u tome što sam se bolničarki Nouks očito gadio. Da li bi pojurila da vidi neprijateljevu pogibiju, da li bi mi zabila ukosnicu u vrat da proveri jesam li zbilja mrtav? Ili bi prvo odmereno proslavila?

Koraci. Kucanje na mojim vratima. Bolničarka Nouks, njuška mamac. Domina tri se ljulja, ali već počinju nepredviđena odstupanja. Trebalo je da je Erni doprati sve do moje posmrtne odaje. Mora da je požurila ispred njega. Iz svog skrovišta video sam grabljivicu kako viri. Upalila je svetio. Klasična prevara u vidu jastuka pod ćebadima, realističnija nego što biste pomislili, namamila ju je unutra. Jurnuh preko hodnika i zalupih vrata. Od tog trenutka, treća domina zavisila je od brava – spoljna kvaka bila je kruta i obrtna, te pre no što je okretoh, Nouksova stade vući vrata – zaglavila je stopalo u dovratak – demonskom snagom kidala mi je biceps i izvrtala zglobove. Znao sam da pobeda neće biti moja. Zato se odlučih na veliki rizik te naglo pustih kvaku. Vrata se naglo otvoriše, a veštica polete preko sobe. Pre no što je stigla opet jurnuti na vrata, ja sam ih zatvorio i zaključao. Kroz vrata stade sipati asortiman pretnji iz Tita Andronika. I danas ih čujem u noćnim morama. Erni zaduvano pristiže s čekićem i podužim ekserima. Zakucao je vrata za ram i ostavio zver da reži u sopstvenoj ćeliji. Na recepciji, domina četiri u formi plave lampice pištala je na interfonu glavne kapije. Veronika je znala koje dugme pritisnuti. – Do đavola, zvonim ovde već deset minuta dok majka umire! – Džons Hočkis beše van sebe. – Bog vas j**o, šta vi ovde izvodite? – Morao sam da pomognem doktoru Konveju da obuzda vašu majku, gospodine Hočkise. – Da je obuzda? Zbog pleurizije?. Veronika je pritisla dugme „otvaranje“, te smo se ponadali da se na drugoj strani dvorišta kapija širom otvorila. (Preduhitriću zadubljenog čitaoca koji se pita zašto pomoću istog tog prekidača nismo pobegli tako što ću objasniti da se kapija automatski zatvarala posle četrdeset sekundi; da recepcija obično nikad nije bila pusta; i da su se iza kapije prostirali kilometri zimskog vresišta.) Kroz ledenu maglu čula se škripa kočnica. Erni se sakrio u zadnjoj kancelariji, a ja sam dočekao „rejndž rover“ na spoljnom stepeništu. Za volanom je sedela žena Džonsa Hočkisa. – Kako joj je? – žustro upita Hočkis grabeći krupnim korakom. – Još je s nama, gospodine Hočkise, još pita za vas. – Hvala gospodu. Vi ste onaj Konvej? Hteo sam da predupredim dalja medicinska pitanja. – Ne, doktor je s vašom majkom, ja samo radim ovde.

– Nikad vas nisam video. – Zapravo mi je kći ovde pomoćna bolničarka, ali zbog manjka ljudstva i hitnog slučaja vaše majke, vraćen sam iz penzije na recepciju. Otud i zastoj u otvaranju glavne kapije. Njegova žena zalupi vrata od kola. – Džonse! Alo? Napolju je ledeno, a majka ti umire. Možemo li kasnije o propustima u protokolu? Pojavila se i Veronika, s noćnom kapom posutom šljokicama. – Gospodine Hočkise? Sreli smo se nekoliko puta. Vaša majka mi je ovde najbolja prijateljica. Požurite do nje, molim vas. U svojoj je sobi. Doktor je smatrao da je preopasno premeštati je. Džons Hočkis je osetio da nešto smrdi, ali kako bi mogao optužiti tu dragu staru ludu za obmanu i zaveru? Njegova žena ga je odvukla niz hodnik. * Ponovo se nađoh za volanom. Erni je svoju artritičnu dragu, s nepojmljivim brojem kutija za šešir, smestio pozadi, a onda uskočio na suvozačko sedište. Posle odlaska gospođe X, nisam kupio nova kola, a zub vremena nije ispunio moje nade i nestao za tren. Sto mu đavola, za šta je koja pedala? Gas, kočnica, kvačilo, retrovizor, sirena, ručna. Uhvatih se za ključ u bravi. – Šta čekaš? – upita Erni. Prsti su mi uporno tvrdili da ključa nema. – Požuri, Time, požuri! – Nema ključa. Nema ključa, do đavola. – Uvek ga ostavlja u bravi! Prsti su mi i dalje tvrdili da ključa nema. – Žena je vozila! Ona je uzela ključeve! Prokleta ženturača je odnela ključeve! Judinog mi konopca, šta ćemo sad? Erni pogleda na instrument-tablu, u kasetu, na pod. – Ne budi pekmez! – viknuo je za uzvrat, preturajući po pepeljari. Domina pet zacementirala se u uspravnom položaju. – Izvinite... – reče Veronika. – Pogledaj pod štitnikom od sunca! – Nema ničega, sto mu đavola... – Izvinite – reče Veronika. – Je li ovo ključ od kola?

Erni i ja se okretosmo i u stereo tehnici zaurlasmo: – Ne-eeeeee – na cilindar-ključ. Zaurlali smo ponovo kad smo opazili Vidersa gde iz trpezarijskog aneksa dotrčava polumračnim hodnikom, u pratnji dvoje Hočkisa. – Oh – reče Veronika. – Ima i ovaj debeli... Gledali smo Vidersa kako stiže do recepcije. Osvrnuo se kroz staklo pravo na mene i telepatski poslao sliku rotvajlera kako komada lutku u formi Timotija Lenglanda Kevendiša, starog 65 godina i 9 meseci. Erni je zaključao sva vrata, ali kakve će koristi od toga biti? – A ovaj? – Da li mi je Veronika pred nosom klatila ključ od kola? S logotipom „rejndž rovera“. Erni i ja zadrečasmo: – Daaaaaa-aaa! Viders naglo otvori ulazna vrata i skoči niz stepenište. Ja stadoh petljati i ispustih ključ. Viders pade koliko je dug i širok u zaleđenu baru. Ja udarih glavom o volan te se začu sirena. Viders se dohvatio zaključanih vrata. Prsti su mi se tresli dok mi je unutrašnji vatromet bola eksplodirao u lobanji. Džons Hočkis je vrištao: – Mičite mi se iz kola, osušeni leševi, ili ću tužiti... MA TUŽIĆU U SVAKOM SLUČAJU, DO ĐAVOLA! – Viders udari po mom prozoru palicom, ne, pesnicom; ženin dijamantski prsten Zagreba staklo; ključ nekako skliznu u kontakt-bravu; motor je oživeo, a instrument-tabla zasijala. Čet Bejker pevao je „Let’s Get Lost“; Viders se držao za vrata i lupao; Hočkisi su čučali u snopu mojih farova kao El Grekovi grešnici; ubacio sam „rejndž rover“ u prvu brzinu, ali se kola samo trznuše pošto je ručna bila dignuta; Aurora je zableštala kao NLO iz Bliskih susreta treće vrste; odagnao sam osećaj da sam taj trenutak doživeo već mnogo puta ranije; spustio sam ručnu, udario u Vidersa; ubacio u drugu; Hočkisi se nisu davili nego su mahali, onda nestadoše i – poletanje! Obišao sam jezerce, na suprotnu stranu od kapije pošto je gospođa Hočkis ostavila „rejndž rover“ tako okrenut. Pogledao sam u retrovizor – Viders i Hočkisi sprintovali su za nama kao specijalci, do đavola. – Odvući ću ih dalje od kapije – dobacih Erniju – kako bi ti stigao da obiješ bravu. Koliko ti treba? Mislim da ćeš imati oko četrdeset pet sekundi. Erni me nije čuo. – Koliko će ti trebati da obiješ bravu?

– Moraćeš da se zakucaš u kapiju. – Šta? – Veliki dobri „rejndž rover“ pri devedeset na sat biće adekvatan za taj zadatak. – Šta? Rekao si da bravu možeš da obiješ i u snu! – Vrhunski elektronski uređaj? Nema šanse! – Ne bih zaključao Nouksovu ni ukrao kola da sam znao da ne možeš obiti bravu! – Upravo tako, ti si mekušac, pa ti je trebalo ohrabrenje. – Ohrabrenje? – zaurlao sam, uplašen, očajan i besan, sve po trećinu. Kola su iskidala gustiš, a gustiš je zagrebao kola. – Kakvo uzbuđenje! – uzviknu Veronika. Erni progovori kao da raspravlja o nekoj hobističkoj zavrzlami. – Ukoliko srednja greda nije preduboko ukopana, kapija će se od udara prosto razleteti. – A ako jeste preduboko ukopana? Iz Veronike se pomoli manična crta. – Onda ćemo se mi razleteti od udara! Dakle, gas do daske, gospodine Kevendišu! Kapija pojuri ka nama: deset dužina kola, osam, šest. Iz karlice mi progovori tata. – Imaš li blagog pojma u kakvoj si nevolji, momče? – Zato sam poslušao oca, da, poslušao sam ga i legao na kočnicu. Mama mi prosikta na uho: – Ma do đavola, Timbo, šta imaš da izgubiš? – Pomisao da sam legao na gas umesto na kočnicu bila je poslednja: dve dužine kola, jedna, bum! Uspravne rešetke postale su dijagonalne. Krila kapije izletela su iz šarki. Srce mi je skočilo bandži iz grla do utrobe, pa gore, pa dole, „rejndž rover“ se klizao svuda po putu, ja stegoh creva što sam jače mogao, kočnice su urlale ali sam izbegao jarak, motor je još radio, vetrobran je ostao ceo. Stali u mestu. Pod svetlošću farova magla se zgušnjavala i razređivala. – Ponosni smo na vas – reče Veronika – zar ne, Erneste? – Jes’, dušo, vala jesmo! – Erni me potapša po leđima. Začuh Vidersa gde iz usta bljuje sumpor i lavu, nedaleko iza nas. Erni spusti prozor i povika na Aurora: – Muuuućuuuuuurleeeee! – Ponovo sam pritisao gas. Gume zagrebaše po šljunku, motor se rascveta, a „Aurora” nestade u noći. Sto mu đavola, kad vam roditelji umru, usele se kod vas.

– Auto-karta? – Erni je preturao po kaseti. Dosad je našao tamne naočari i karamele. – Nema potrebe. Upamtio sam put. Poznajem ga kao svoj džep. Svako bekstvo je devedeset posto logistika. – Bolje se drži dalje od autoputeva. Tamo danas imaju kamere i koješta. Razmišljao sam o tome kako sam od izdavača postao kradljivac kola. – Znam. Veronika je briljantno imitirala gospodina Miksa: – Znam! Znam! Rekoh joj da je sličnost jeziva. Pauza. – Nisam ništa rekla. Erni se okrete i iznenađeno povika. Kad sam pogledao u retrovizor i video gospodina Miksa kako se trza na samom kraju kola, zamalo što nismo sleteli s puta. – Kako... – zaustih. – Kada... ko... – Gospodine Mikse! – zaguguta Veronika. – Kakvo lepo iznenađenje. – Iznenađenje? – rekoh ja. – Prekršio je sve zakone fizike, do đavola! – Ne možemo da se vratimo u Hal – utvrdio je Erni – a previše je hladno da ga izbacimo. Do ujutru bi se pretvorio u santu leda. – Pobegli smo iz „Aurore“, gospodine Mikse – objasnila je Veronika. – Znam – muknu pijani matori bukvan – znam. – Svi za jednog i jedan za sve, je li tako? Gospodin Miks se malo zakikota, uze da jede karamele i zapevuši „The British Grenadiers“ dok je „rejndž rover“ grabio kilometar za kilometrom ka severu. Pod farovima je zasvetleo znak: VOZITE OPREZNO U TOIK KROSU. Erni je tu velikom crvenom putačom okončao našu planiranu rutu, a ja sam tada uvideo zašto. Non-stop benzinska pumpa na nacionalnom autoputu – odmah pored pivnice pod imenom „Obešeni hrt“. Ponoć je odavno bila prošla, ali su svetla još gorela. – Parkiraj kod pivnice. Ja ću otići da nam uzmem kantu benzina kako nas niko ne bi video. Onda predlažem po malo pivo da proslavimo dobro obavljen posao. Glupi Džons je ostavio sako u kolima, a u sakou – ta-da. – Erni izvadi novčanik velik kao moja aktovka. – Siguran sam da nam može platiti jednu turu. – Znam! – oduševio se gospodin Miks. – Znam! – „Drambui“ sa sodom – odlučila je Veronika – bio bi prava stvar.

Erni se s kantom vratio za pet minuta. – Prosto ko pasulj. – Nasuo je benzin u rezervoar, a onda smo sve četvoro otišli preko parkinga do „Obešenog hrta“. – Sveža noć – primeti Erni nudeći Veroniki svoj lakat. Bilo je đavolski ledeno, a ja nisam prestajao da drhtim. – Divan mesec, Erneste – dodade Veronika i uhvati ga podruku. – Kakva sjajna noć za ljubavno bekstvo! – Zakikotala se kao šiparica. Ja s lanca pustih svog starog demona, Ljubomoru. Gospodin Miks beše nesiguran na nogama, te sam ga pridržavao sve do vrata, gde je na tabli pisalo „Sjajna utakmica!“. U toploj pećini unutra, okupljeni su na televiziji gledali fudbal iz neke daleke fluorescentne časovne zone. U osamdeset prvom minutu Engleska je gubila od Škotske s jednim golom razlike. Niko nas nije ni primetio. Engleska protiv Škotske, u inostranstvu, usred zime – zar je već počelo svetsko prvenstvo? Čisti Rip van Vinkl, do đavola. Nisam ljubitelj pivnica s televizijom, ali bar nije bilo tump-tump-tump esid muzike, a i potpuno sam uživao u ponovo stečenoj slobodi. Ovčarski pas ustupio nam je mesto pored vatre. Piće je naručio Erni, pošto je kazao da mi je izgovor suviše južnjački, pa bi mi mogli pljunuti u čašu. Ja sam uzeo dupli „kilmagun“ i najskuplju cigaru koja se nudila u lokalu. Veronika je naručila svoj „drambui“ sa sodom, gospodin Miks đumbirovo pivo, a Erni malu kriglu bitera „engri bastard“. Šanker nije skidao pogleda s televizora – pića nam je poslužio koristeći se isključivo čulom dodira. Baš kad smo seli za sto u niši, kroz pivnicu je prohujao ciklon očajanja. Za Englesku je dosuđen penal. Plemenski atavizmi naoštrili su publiku. – Voleo bih da proverim rutu. Erni, daj mi mapu, molim te. – Kod tebe je bila. – Oh. Mora da je u... – Mojoj sobi. Ekstremno krupan kadar, Reditelju Larse, Kevendiša koji shvata svoju kobnu grešku. Mapu sam ostavio na krevetu. Kod bolničarke Nouks. A ruta obeležena flomasterom. – ...kolima... O, bože. Bolje da popijemo piće i nastavimo. – Ali tek smo načeli ovu turu. Progutao sam knedlu. – U vezi sa, ovaj, mapom... – Pogledah na sat te proračunah udaljenosti i brzine. Erni je počinjao da shvata. – Šta s mapom? Odgovor mi je zagušio urlik plemenske tuge. Engleska je izjednačila. I upravo u tom trenutku, tako mi svega, u pivnicu je pogledao Viders. Gestapovski pogled spustio je na nas. Nije baš bio srećan. Uz njega se pojavio Džons Hočkis, opazio nas, i vrlo se obradovao. Uhvatio se

mobilnog telefona da pozove anđele osvete. Četu je upotpunio treći grubijan, u zamašćenom kombinezonu, ali je, po svemu sudeći, bolničarka Nouks zasad uspela da ubedi Džonsa Hočkisa da ne zove policiju. Identitet masnog grubijana nikad neću saznati, ali sam odmah shvatio: igra je završena. Veronika krhko uzdahnu. – Baš sam se nadala – napola je pevušila – da ću videti divlju planinsku majčinu dušicu, svuda po rascvalom vresu, a sad samo ajde curo mrdaj... Čekao nas je drogirani poluživot sa sigurnosnim kaiševima i sapunskim operama. Gospodin Miks krotko ustade da pođe s našim tamničarem. Zaurlao je kao truba jerihonska. (Larse: zumiraj kameru s parkinga, preko pune pivnice, pravo do trulih krajnika gospodina Miksa.) Gledaoci su ućutali, prosuli piće i pogledali. Čak, je i Viders stao ukopan u mestu. Osamdesetogodišnjak je skočio na šank, kao Aster u najboljim godinama, i doviknuo sledeći SOS svom univerzalnom bratstvu: – Zar ovde nema nijedan pravi Škot? Kompletna rečenica! Erni, Veronika i ja ostadosmo da blenemo od zapanjenosti. Dramatski vrhunac. Niko ni da mrdne. Gospodin Miks upro je koštunjavim kažiprstom u Vidersa i izustio ovu drevnu kletvu: – Oni tamo Englezi gaze moja bogomdana prava! Gadno se iživljavaju na meni i mojim drugarima i treba nam pomoć! Viders zareža na nas: – Pođite u tišini i suočite se s kaznom. Iz našeg tamničara progovorila je južna engleština! Jedan roker diže se kao Posejdon iz mora i stisnu pesnice. Uz njega stade kranista. I špicasti tip u odelu od hiljadu funti. I žena drvoseča, sa ožiljcima kao dokazom. Televizor je ugašen. Jedan brđanin tiho reče: – Ej, momak. Nismo gotovi s tobom. Viders proceni pozornicu i odluči se za osmeh dajte, ljudi!. – Ovo su kradljivci kola. – Ti si pandur? – primače mu se žena drvoseča. – Pokaži značku – primače mu se kranista. – Ma sereš, bre, čoveče – procedi Posejdon. Hladnokrvnost bi nam možda i odmogla, ali je Džons Hočkis napravio fatalnu grešku. Pošto mu je odstupnicu odsekao bilijarski sto, svoju uznemirenost izrazio je pomoću: – Ma da ja tebi kažem nešto, seljačino,

jebite se i ti i tvoj kilt ako misliš... – Jedan zub pao mu je u moj „kilmagun“, četiri i po metra dalje. (Izvadio sam zub i čuvam ga kao dokaz, inače mi niko nikad ne bi verovao.) Viders je uhvatio i izvrnuo ručni zglob koji mu se primicao, te bacio Škotića preko bilijarskog stola, ali šta će jedan trol protiv legije pobesnelih dušmana? Oh, usledio je pravi trafalgarski prizor. Moram priznati, nije mi bilo neprijatno što su isprebijali tu životinju, ali kad je Viders pao na pod i kad je usledila promena ličnog opisa, predložio sam diskretan izlazak sa scene i povratak u pozajmljeno vozilo. Otišli smo na zadnja vrata i pretrčali preko bučnog parkinga koliko su nas god noge, ukupno stare preko tri veka, mogle nositi. Povezao sam nas. Na sever. Kada će se sve ovo završiti, ne znam.

KRAJ * * * U redu, dragi Čitaoče, zaslužuješ epilog ako si već dovde stigao sa mnom. Moje paklene muke privele su se kraju u ovom besprekornom edinburškom pansionu, koji vodi jedna diskretna udova s Ostrva Man. Posle tuče u „Obešenom hrtu“, nas četvoro ćoravih miševa odvezli smo se u Glazgov, gde je Erni poznavao korumpiranog pandura koji se mogao pobrinuti za Hočkisovo vozilo. Tu se družina raspala. Erni, Veronika i gospodin Miks ispratili su me na stanici. Erni je obećao da će on preuzeti svu krivicu ukoliko nas ruka zakona ipak sustigne, pošto je prestar da bi mu se sudilo, a to je đavolski ljubazno od njega. On i Veronika zaputili su se u neko mesto na Hebridima, gde Ernijev majstor-sveštenik-rođak sređuje oronula imanja za ruske mafijaše i nemačke ljubitelje gejlika. Molim se za njihovo blagostanje. Bilo je planirano da gospodin Miks bude ostavljen u javnoj biblioteci, s natpisom „Molim vas, pobrinite se za ovog medveda“, ali podozrevam da će ga Erni i Veronika ipak povesti sa sobom. Posle dolaska kod manske udove, spavao sam pod guščjom dunjom mirno kao kralj Artur na Blagoslovenom ostrvu. Zašto nisam odmah uhvatio prvi voz za London? Još nisam siguran. Možda pamtim Denholmovu primedbu o životu s one strane puta M25. Nikad neću saznati koja je njegova uloga u mom utamničenju, ali bio je u pravu – London narušava mapu Engleske kao polip u crevu. Ovde je čitava druga zemlja. U biblioteci sam potražio kućni broj gospođe Latam. Ponovni susret preko telefona beše dirljiv. Naravno, gospođa Latam prigušila je osećanja tako što me je izgrdila, a potom mi je ispričala šta se sve dešavalo dok me nije bilo. Hoginsovska Hidri demolirala je kancelariju nakon što se u tri sata nisam pojavio na kastraciji, ali godine finansijskog žongliranja dobro su odrazile na moju nepokolebljivu saradnicu. Zabeležila je vandalizam malom kamerom koju joj je obezbedio nećak. Hoginsi su tako osujećeni: držite se dalje od Timotija Kevendiša, upozorili ih je gospođa Latam, inače će se ovaj snimak pojaviti na Internetu, a vaše raznorazne uslovne kazne pretvoriće se u zatvorske.

Tako su pristali da prihvate pravedan predlog u vidu udela u budućim tantijemama. (Podozrevam da su se kriomice divili hladnokrvnosti moje buldog-dame.) Uprava zgrade iskoristila je moj nestanak – i demoliranje apartmana – da nas izbaci. Dok pišem, moje nekadašnje sedište pretvara se u „Hard rok kafe“ za nostalgične Amerikance. Izdavačka kuća „Kevendiš“ trenutno se vodi iz kuće najstarijeg nećaka moje sekretarice, inače nastanjenog u Tangeru. A sada one najlepše vesti: jedan holivudski studio hoće da kupi prava na film Pesnica u zube za sumanuto veliku svotu, veću od broja na trakastom kodu. Mnogo novca otići će Hoginsima, ali prvi put od svoje dvadeset druge godine, ja sam imućan. Gospođa Latam sredila je moje bankovne kartice itd., a ja crtam budućnost na podmetačima za pivo, kao Čerčil i Staljin u Jalti, i moram reći da budućnost nije odveć loša. Naći ću izgladnelog „crnca“ da ove beleške koje čitaš pretoči u moj sopstveni filmski scenario. Ma do sto đavola, ako Dermot Hogins Tabadžija može da napiše bestseler i da dobije film, što ne bi i Timoti Kevendiš „Lazar“? Stavićemo bolničarku Nouks u knjigu, svima na uvid. Žena je bila iskrena – kao i većina bigota – ali stoga ne i manje opasna, i zato će biti imenovana i osramoćena. Maleni problem u vidu pozajmice vozila Džonsa Hočkisa moraće delikatno da se prikaže, ali prolazile su i gore stvari. Gospođa Latam je mejlom upućenim Hilari V. Haš iskazala našu zainteresovanost za Poluživote, a poštar je doneo drugi deo pre manje od sata. Priložena je i slika, te se ispostavilo da je „V“ od „Vinsent“! Kakav krmak! Ja nisam striptizer, ali Hilariju nisu dosta ni dva avionska sedišta. Da li je Luiza Rej još živa, otkriću u uglu „Zviždukavog čička“, moje de facto kancelarije, a inače olupane i oronule krčme na periferiji, gde je Meri, kraljica Škota, prizvala đavola u pomoć. Vlasnik, čije bi duple doze postale četvorostruke kada bi se pitali menadžeri iz Londinijuma, kune se da redovno viđa Njeno zlosrećno veličanstvo. In vino veritas. To je manje-više sve. Sredovečnost je prošla, ali je držanje, a ne starost, ono što nas osuđuje na položaj Nemrtvog, ili pak nudi spasenje. Među mladima ima mnogo Nemrtvih duša. Jure kroz život, a unutrašnja trulost prosto im ostaje prikrivena nekoliko decenija. Napolju krupne pahulje padaju na krovove i zidove. Kao i Solženjicin u Njujorku, tako ću ja okapati u izgnanstvu, daleko od grada koji mi je utkan u kosti. Kao i Solženjicin, vratiću se, jednog vedrog sumraka.

Poluživoti: Prvi slučaj Luize Rej

40 Tamno more kulja u automobil. Od hladnoće, Luizina čula oživljavaju. Zadnji deo „folksvagena“ udario je u vodu pod uglom od 45°, te joj je sedište spasio kičmu, ali se kola sada obrću naglavačke. Sputava je sigurnosni pojas, tek neki centimetar od vetrobrana. Morska voda udara je u glavu. Izađi, inače ćeš umreti. Luiza paniči, udiše vodu punim plućima i uspeva da se dokopa vazdušnog džepa, uz kašalj. Otkači pojas. Vrpolji se i savija da bi dohvatila kopču. Pritisni dugme. Neće da škljocne. Smeta mu tvoja težina. Kola uz polusalto tonu dublje, a džinovski mehur vazduha, oblikovan kao lignja, uz izobličen zvuk odleće ka površini. Odeća joj je naduvena i teška, lepi joj se za telo. Luiza mahnito udara po dugmetu, te se kopča najzad oslobađa. Još vazduha. Ispod vetrobrana nalazi još jedan vazdušni džep. Masa morske vode čvrsto je zaglavila vrata. Spusti prozor. On se pomera za jedan prst i staje, baš tamo gde se uvek i zaglavljuje. Luiza se obrće, protiskuje glavu, ramena i trup kroz zazor. U umu joj zvone dve reči. Siksmitov izveštaj! Vraća se ka vozilu koje tone. Ništa pod milim bogom ne vidim. Plastična kesa za smeće. Ispod sedišta. Savija se u skučenom prostoru... Evo ga. Vuče ga kao kakvu vreću kamenja. Izlazi stopalima napred kroz prozor, ali je izveštaj predebeo. Kola vuku Luizu naniže. Pluća je već bole. Mokar papir četiri je puta teži nego suv. Kesa prolazi kroz prozor, ali dok mlati nogama i koprca se, Luiza oseća da je teret lakši. Stotine stranica oslobađaju se iz fascikle, odlaze kuda god ih more odnese, motaju se oko nje, kao karte iz Alise. Zbacuje cipele. Pluća joj vrište, psuju, mole. Svaki otkucaj srca odjekuje kao tresak u Luizinim ušima. Kuda je gore? Voda je previše mračna da bi se ocenilo. Gore je na suprotnu stranu od kola. Pluća će joj se za trenutak-dva raspasti. Gde su kola? Luiza shvata daje Siksmitov izveštaj platila životom.

41 Ajzak Saks gleda blistavo jutro u Novoj Engleskoj. Lavirint predgrađa, vila obloženih slonovačom, svilastih travnjaka prošaranih tirkiznim bazenima. Na obrazu oseća hladnoću prozora direktorskog mlažnjaka. Dva metra ravno ispod njega, u teretnom odeljku, nalazi se kofer s dovoljno eksploziva C-4 da avion postane meteor. Dakle, razmišlja Saks, poslušao si svoju savest. Luiza Rej dobila je Siksmitov izveštaj. Pokušava da se seti što više pojedinosti njenog lica. Osećaš li sumnju? Olakšanje? Strah? Pravičnost? Slutnju da je više nikad neću videti. Alberto Grimaldi, čovek koga je izigrao, smeje se primedbi nekog pomoćnika. Stjuardesa pronosi poslužavnik sa zveckavim pićima. Saks se vraća beležnici u koju piše sledeće rečenice. • Uvod: dejstvo aktuelne prošlosti + virtuelne prošlosti može se ilustrovati događajem dobro znanim u kolektivnoj istoriji, kakav je potonuće Titanika. Sama aktuelna katastrofa pada u zaborav kako očevici umiru, dokumenti nestaju + olupina se rastače u atlantskom grobu. Ipak, virtuelno potonuće Titanika, stvoreno iz obrađenih uspomena, papira, glasina, fikcije – ukratko, uverenja – postaje sve „stvarnije“. Aktuelna prošlost je krhka, stalno bledi + sve joj je problematičnije pristupiti + rekonstruisati je: nasu-prot tome, virtuelna prošlost je rastegljiva, stalno jača + sve ju je teže zaobići/razotkriti kao prevaru. • Sadašnjica upravlja virtuelnom prošlošću zarad sopstvenih potreba: da bi obezbedila kredibilitet svojoj mitologiji + legitimitet nametanju volje. Moć traži + jeste pravo na „prostorno oblikovanje“ virtuelne prošlosti. (Onaj ko plaća istoričare drži konce u rukama.) • Simetrija iziskuje i aktuelnu + virtuelnu budućnost. Zamišljamo kakva će biti iduća nedelja, iduća godina, 2225 – virtuelna budućnost, konstruisana od želja, proročanstava + sanjarija. Ta virtuelna budućnost može uticati na aktuelnu

budućnost, recimo kroz proročanstvo koje se samo po sebi ispunjava, ali će aktuelna budućnost pomračiti virtuelnu baš kao što sutra pomračuje danas. Kao i Utopija, aktuelna budućnost + aktuelna prošlost postoje samo u maglovitoj distanci, gde nisu od koristi nikome. • Pitanje: Postoji li značajna razlika između jednog simulakruma dima, ogledala + senki – aktuelne prošlosti – i drugog takvog simulakruma – aktuelne budućnosti? • Jedan model vremena: beskonačna matrjoška naslikanih trenutaka, gde je svaka „ljuska“ (sadašnjost) zatvorena u ugneždenim „ljuskama“ (prethodne sadašnjosti) koje nazivam aktuelnom prošlošću, ali koje percipiramo kao virtuelnu prošlost. Lutka za „sada“ na sličan način obuhvata ugneždene sadašnjosti koje će doći, a koje nazivam aktuelnom budućnošću mada ih percipiramo kao virtuelnu budućnost. • Tvrdnja: zaljubio sam se u Luizu Rej. Detonator je aktiviran. C-4 se pali. Mlažnjak nestaje u platnenoj kugli. Metal, plastika, instalacije, putnici, kosti, odeća, beležnice i mozgovi – sve to gubi pojmljivost u plamenu vrelijem od 1200°C. Nestvoreni i mrtvi postoje isključivo u našoj aktuelnoj i virtuelnoj prošlosti. Sada će nastupiti razvode tih dveju prošlosti.

42 – Beti i Frenk morali su da podupru svoje finansije – kaže Lojd Huks publici za doručkom u hotelu „Svaneke“. Kružok novajlija i odanih sledbenika obraća pomnu pažnju na predsednikovog energetskog gurua. – Zato su rešili da Beti malo izađe na ulicu kako bi došla do gotovine. Dolazi ta noć, Frenk vozi Beti do Kurvinske ulice na njen novi posao. „Hej, Frenk“, kaže Beti s trotoara. „Koliko da naplaćujem?“ Frenk pravi računicu i kaže joj: „Sto dolara za sve đuture.“ Beti odlazi, a Frenk parkira kola u tihom pasažu. Uskoro dolazi jedan tip u olupanom starom „krajsleru“ i pita Beti: „Koliko za celu noć, maco?“ Beti kaže: „Sto dolara.“ Tip kaže: „Imam samo trideset. Šta može za to?“ Na to Beti odjuri do Frenka da ga pita. Frenk kaže: „Reci mu da za trideset dolara može ručni rad.“ Onda se Beti vraća do tipa... Lojd Huks u pozadini primećuje Bila Smouka. Bil Smouk podiže jedan-dva-tri prsta; tri prsta postaju pesnica; pesnica postaje gest preko grla. Alberto Grimaldi mrtav; Ajzak Saks mrtav; Luiza Rej mrtva. Prevarant, izdajica, njuškalo. Huks očima kaže Smouku da je razumeo, a u glavi mu se pojavljuje grčki mit. Dijanin sveti gaj čuvao je ratnik-sveštenik koji je uživao u raskoši, ali je svoj položaj morao da zasluži tako što bi ubio prethodnika. Ako bi zaspao, rizikovao bi život. Grimaldi, predugo si dremao. – Elem, Beti se vraća do tipa i kaže da za trideset može da dobije ručni rad, nema cenkanja. Tip kaže: „Dobro, maco, uskači, može ručni rad. Ima li neki miran pasaž ovde?“ Beti mu kaže da zamakne za ugao, u Frenkov pasaž, a tip otkopčava pantalone i vadi... ono, ogromnog pitona. „Samo trenutak!“, bez daha kaže Beti. „Odmah se vraćam.“ Iskače iz kola i kuca na Frenkov prozor. Frenk spušta staklo: „Šta je sad?“ – Huks pravi pauzu pre poente. – Beti kaže: „Frenk, hej, Frenk, ajd pozajmi ovom tipu sedamdeset dolara!“ Muškarci koji žele da budu članovi upravnog odbora kikoću se kao hijene. Ko god tvrdio da novcem ne možeš kupiti sreću, radosno misli Lojd Huks, očitoga nije imao dovoljno mnogo.

43 Hester van Zant kroz dvogled gleda ronioce pred skok. Jedna nesrećna bosonoga tinejdžerka u ponču tumara po žalu i mazi Hesterinog mešanca. – Jesu već našli kola, Hester? Kanal je tamo prilično dubok. Zato je odlično za pecanje. – Ne mogu baš dobro da vidim s ove daljine. – Malo je ironično da se udaviš u istom moru koje zagađuješ. Stražar se, kao, pali na mene. Reče mi da je vozila pijana žena, oko četiri ujutru. – Most Svaneke podleže istoj specijalnoj bezbednosnoj proceduri kao i ostrvo. „Sibord“ može da priča šta hoće. Niko im neće proveravati priču. Devojčurak zeva. – Misliš da se žena udavila u kolima? Ili misliš da je izašla, pa se, kao, udavila posle? – Nemam pojma. – Ako je bila toliko pijana da se zakuca u ogradu, ne bi doplivala do obale. – Ko zna? – Gadna smrt. – Devojčica zeva i odlazi. Hester se vraća u prikolicu. Na stepeniku sedi Indijanac Milton i pije mleko iz tetrapaka. Briše usta i kaže joj: – Superžena je budna. Hester zaobilazi Miltona i pita ženu na kauču kako se oseća. – Srećna što sam živa – odgovara Luiza Rej – puna kolača i suvlja. Hvala što ste mi posudili odeću. – Srećom, nosimo isti broj. Ronioci traže vaša kola. – Siksmitov izveštaj, a ne moja kola. Leš je samo bonus. Milton zaključava vrata. – Znači, prošli ste kroz rampu, pali u more, izvukli se iz kola i otplivali trista metara do obale, a posle svega ste se samo malo ugruvali? – Celo me telo zaboli kad pomislim na osiguranje. Hester seda. – Šta vam je sledeći potez? – Pa, prvo moram u svoj stan da uzmem neke stvari. Onda ću biti kod majke, na Juingsvil Hilu. Potom... opet iz početka. Bez izveštaja neću zainteresovati ni svog urednika ni policiju. – Je li kod vaše majke bezbedno?