Dejvid Mičel - Atlas oblaka

19 Jutro je u sredu prepuno smoga i užasno vrelo, kao i poslednjih stotinu i narednih pedeset jutara. Luiza Rej pije crnu kafu u zamagljenoj hladnoći gostionice „Snežana“, na uglu Druge avenije i Šesnaeste ulice, na dva minuta peške od sedišta Durbina, i čita o bivšem mornaričkom nuklearnom inženjeru iz Atlante, baptisti Džejmsu Karteru, koji planira da postane demokratski predsednički kandidat. Vozila po Šesnaestoj ulici pomeraju se u nemoćno besnim milimetrima i strmoglavim stampedima. Trotoari su zamućeni od užurbanih ljudi i neuhvatljivih skejtbordera. – Ništa jutros za doručak, Luiza? – pita Bart, kuvar za fritezom. – Samo vesti – odgovara njegova vrlo redovna mušterija. Roland Džejks se sapliće na ulazu i dolazi do Luize. – Ovaj, je li ovde slobodno? Nisam od jutros ništa u usta stavio. Širli me ostavila. Opet. – Sastanak redakcije je za petnaest minuta. – Čitava večnost. – Džejks seda i naručuje jaja na oko. – Deveta strana – kaže Luizi. – Donji desni ugao. Nešto što treba da pogledaš. Luiza okreće devetu stranu i poseže za kafom. Ruka joj se koči. Naučnik se ubio u aerodromskom hotelu u Buenas Jerbasu Ugledni britanski naučnik dr Rufus Siksmit nađen je mrtav u utorak ujutru, u svojoj sobi u hotelu „Bon voajaž“ na međunarodnom aerodromu u Buenas Jerbasu, nakon što je digao ruku na sebe. Dr Siksmit, bivši predsednik Globalne atomske komisije, poslednjih deset meseci radio je kao savetnik u postrojenju profitabilne kompanije „Sibord“ na ostrvu Svaneke u okolini Buenas Jerbasa. Poznato je da se celog života borio s kliničkom depresijom, a poslednjih nedelju dana pred smrt ni sa kim nije kontaktirao. Gđa Fej Li, medijska predstavnica „Siborda“, rekla je: – Prerana smrt dr Siksmit a tragedija je za čitavu međunarodnu naučnu zajednicu. Mi u naselju „Sibord“ na ostrvu Svaneke nismo izgubili samo duboko poštovanog kolegu nego i vrlo dragog prijatelja. Svoje najiskrenije saučešće upućujemo njegovoj

porodici i brojnim prijateljima. Izuzetno će nam nedostajati. – Na lešu dr Siksmita ustanovljena je jedna prostrelna rana na glavi. Našle su ga sobarice, a biće prebačen avionom u rodnu Englesku radi sahrane. Patolog iz policijske službe Buenas Jerbasa potvrdio je da oko incidenta nema sumnjivih okolnosti. – Dakle – kezi se Džejks – da li se tvoje raskrinkavanje veka sada sjebalo? Luiza se ježi, a uši je bole iznutra. – Auh. – Džejks pali cigaretu. – Bila si blizu? – Nije mogao... – Luiza traži prave reči. – Ne bi to uradio. Džejks postaje skoro i nežan. – Izgleda da ipak bi, Luiza. – Nećeš se ubiti ako imaš misiju. – Mogao bi, ako od misije poludiš. – Ubili su ga, Džejkse. Džejks obuzdava grimasu jao, opet počinje. – Ko ga je ubio? – Korporacija „Sibord“. Naravno. – Ah. Oni koji su ga zaposlili. Naravno. Motiv? Luiza se upinje da govori smireno i da zanemari Džejksovu podrugljivu „uverenost“. – Napisao je izveštaj o reaktoru tipa HIDRA, koji je razvijen za Svaneke B. Planovi za elektranu C čekaju dozvolu iz ministarstva energetike. Kad dozvola stigne, „Sibord“ će moći da licencira tehnologiju na domaćem i stranom tržištu: samo od državnih poslova prihodi će se meriti desetinama miliona godišnje. Siksmitova uloga bila je da na projekat stavi odobrenje, ali pošto nije pročitao scenario, ustanovio je fatalne konstrukcione propuste. Za uzvrat, „Sibord“ je sakrio izveštaj i porekao njegovo postojanje. Ne mogu to još da dokažem, ali hoću. – A šta je uradio tvoj doktor Siksmit? – Spremao se da izađe u javnost. – Luiza udara po novinama. – Eto kakvu je cenu platio za istinu. Džejks krutonom probija drhturavu kupolu žumanceta. – Znaš li, hm, šta će Grelš reći? – „Čvrsti dokazi“ – kaže Luiza poput lekarke koja daje dijagnozu. Gleda na sat. – Čuj, Džejkse, možeš li Grelšu da kažeš... samo mu reci da sam morala nekud da odem.

20 Upravniku hotela „Bon voajaž“ danas uopšte nije lako. – Ne, ne možete da vidite njegovu sobu! Specijalizovana služba za čišćenje tepiha uklonila je sve tragove incidenta. Pri čemu smo ih platili iz sopstvenog džepa! Uostalom, kakva ste vi vrsta lešinara? Novinarka? Lovite duhove? Pišete romane? – Ja sam... – Luiza Rej neočekivano počinje da jeca – njegova bratanica Megan Siksmit. Jedna stamena gospođa privija uplakanu Luizu na grudi planinskih dimenzija. Slučajni posmatrači streljaju upravnika strogim pogledima. Upravnik bledi i počinje da spasava što se spasti može. – Molim vas, dođite pozadi, daću vam... – Čašu vode! – viče gospođa i udarcem sklanja upravnikovu ruku. – Vendi! Vode! Odmah! Molim vas, dođite ovamo, zašto ne biste... – Stolicu daj, za ime božje! – Gospođa uvodi Luizu u polumračnu pomoćnu kancelariju. – Vendi! Stolicu! Iz ovih stopa! Luizu saveznica čvrsto steže za ruke. – Pusti to iz sebe, dušo, pusti sve, Gospod te sluša, ja te slušam, ja sam Dženis iz Esfajmenua u Juti, i evo šta se meni desilo. Kad sam bila tvojih godina, jednom sam se zatekla sama u kući. Silazila sam iz sobe svoje kćeri i na pola stepeništa zatekla svoju majku. „Pogledaj bebu, Dženis“, rekla je. Odgovorila sam joj da sam je maločas pogledala i da lepo spava. Majčin glas se pretvorio u led. „Ne nateži se sa mnom, gospođice, odmah pogledaj bebu!“ Deluje neverovatno, ali sam se tek tad setila da mi je majka umrla na Dan zahvalnosti pre toga. Međutim, otrčala sam gore i zatekla ćerku kako se davi kanapom od roletne koji joj se upetljao oko vrata. Pola minuta kasnije više joj ne bi bilo spasa. Eto, vidiš. Luiza trepće očima punim suza. – Vidiš, dušo? Odlaze, ali ne nestaju. Izgrđeni upravnik vraća se s kutijom za cipele. – Soba vašeg strica je zauzeta, nažalost, ali je sobarica našla ova pisma u hotelskoj Bibliji. Na koverti je njegovo ime. Naravno, nameravao sam da ih prosledim vašoj porodici, ali pošto ste već ovde...

Pun poštovanja daje joj devet požutelih koverata, adresiranih na „Rufus Siksmit, Koledž Kajus, Kembridž, Engleska“. Na jednoj je vrlo sveža mrlja od čaja. Sve su veoma izgužvane i na brzinu izravnate. – Hvala... – kaže Luiza nesigurno, a zatim nešto odlučnije: – Stric Rufus vrlo je držao do svoje prepiske, a sad je to sve što mi je od njega ostalo. Neću vas više zadržavati. Izvinite što sam napravila scenu. Upravniku je uočljivo laknulo. – Ti si izuzetna žena, Megan – uverava Luizu Dženis iz Esfajmenua u Juti dok se rastaju u predvorju hotelu. – Ti si izuzetna žena, Dženis – odvraća Luiza i vraća se na parking, prolazeći na deset metara od pregratka N0909.

21 Ni minut pošto se Luiza Rej vratila u Durbin, Dom Grelš urlanjem nadjačava žamor u redakciji: – Gospođice Rej! Džeri Nusbaum i Roland Džejks dižu pogled na Luizu, jedan na drugog, i usnama opisuju „Joj!“. Luiza stavlja Frobišerova pisma u fioku, zaključava je i odlazi u Grelšovu kancelariju. – Dome, izvini, nisam mogla da dođem na sastanak... – Preskoči izgovore o ženskim problemima. Zatvori vrata. – Nemam naviku da dajem izgovore. – Imaš li naviku da dolaziš na sastanke? Plaćena si da je imaš. – Takođe sam plaćena i da istražujem priče. – Znači, odjurila si na mesto zločina. Jesi li našla neki dokaz koji je pandurima promakao? Krvavu poruku na pločicama? „Alberto Grimaldi je ubica“? – Dokaz nije dokaz ako ne ušineš krsta kopajući taj dokaz. To mi je rekao urednik po imenu Dom Grelš. Grelš pilji u nju. – Imam indiciju, Dome. – Imaš indiciju. Ne mogu da te prebijem, ne mogu da te prevarim, mogu samo da ti zagolicam radoznalost. – Telefonirala sam policijskoj stanici u kojoj se obrađuje Siksmitov slučaj. – Nema nikakvog slučaja! To je bilo samoubistvo! Sem ako ne pričamo o Merilin Monro, samoubistva ne dižu tiraž. Suviše su depresivna. – Slušaj me. Zašto bi Siksmit kupio avionsku kartu ako je nameravao da iste večeri sebi prosvira mozak? Grelš širi ruke kako bi pokazao veličinu svoje neverice u to da uopšte vodi taj razgovor. – Nagla odluka. – Zašto bi onda otkucano oproštajno pismo... pri čemu pisaće mašine nema... spremno čekalo tu njegovu naglu odluku? – Ne znam! Baš me briga! Broj moram da zaključim u četvrtak uveče, svađam se sa štamparima, sprema se štrajk raznosača novina, a Ogilvi mi drži čiji ono beše mač nad glavom. Napravi spiritističku seansu i sama pitaj Siksmita! Siksmit je bio naučnik. Naučnici su labilni.

– Proveli smo devedeset minuta zaglavljeni u liftu. Hladan kao špricer. „Labilan“ prosto nije pridev koji bi išao uz njega. Još nešto. Upucao se... navodno... najtišim pištoljem na tržištu. „Roučfordom“ .34 s prigušivačem. Prodaje se samo preko kataloga. Što bi se toliko maltretirao? – Dakle, panduri su pogrešili, patolog je pogrešio, svi su pogrešili osim Luize Rej, tata-mate od reportera, čija pronicljiva intuicija zaključuje da je svetski poznat genijalac ubijen samo zato što je ukazao na neke sitnice u nekom izveštaju, a za taj izveštaj svi tvrde da ne postoji. Jesam li u pravu? – Dopola. Verovatnije je da su panduri podstaknuti da donesu zaključke koji pogoduju „Sibordu“. – Ah, pa da, komunalna kompanija kupuje snage reda. Baš sam glup. – Ako računaš i ispostave, „Sibord“ je deseta po veličini kompanija u zemlji. Mogli bi da kupe i Aljasku ukoliko požele. Daj mi vremena do ponedeljka. – Ne! Za ovu nedelju imaš prikaze i, da, članak o hrani. – Da ti je Bob Vudvord rekao kako sumnja da je predsednik Nikson naredio provalu u prostorije političkih protivnika i snimio sebe kako izdaje to naređenje, da li bi rekao: „Ma pusti to, Bobe, nego, macane, treba mi osamsto reči o prelivima za salatu.“ – Da se nisi usudila da izigravaš zgroženu feministkinju. – Onda nemoj ti meni da izigravaš baju koji je već trideset godina u poslu! Previše nam je već i jedan Džeri Nusbaum. – Pokušavaš da uguraš stvarnost veličine četrdeset pet u pretpostavku veličine trideset osam. Mnogi su dobri novinari tako propali. Mnogi dobri ljudi uopšte. – Ponedeljak! Nabaviću primerak Siksmitovog izveštaja. – Neodrživa obećanja nisu dobar ulog za pregovore. – Osim što sam na kolenima i preklinjem te, nemam ništa da uložim u pregovore. Hajde. Dom Grelš neće odbaciti solidno istraživačko novinarstvo samo zato što se rezultat neće pojaviti odmah sutra ujutru. Tata mi je rekao da si šezdesetih bio praktično najsmeliji novinar uopšte. Grelš se okreće i gleda na Treću aveniju. – Ma jeste klinac. – Jeste! Ono raskrinkavanje finansiranja kampanje Rosa Zina 1964. Zauvek si iz politike isterao jezivog belog vlastodršca. Tata te je nazvao istrajnim, zadrtim i nepopustljivim. Za Rosa Zina trebalo je hrabrosti, znoja i vremena. Meni sleduju hrabrost i znoj, a od tebe tražim malo vremena. – Prljav je trik to što si ćaleta uplela u ovo.

– Novinarstvo iziskuje prljave trikove. Grelš gasi cigaretu i pali novu. – Ponedeljak, sa Siksmitovim izveštajem, i dokaz mora da bude bomba, Luiza, s imenima, izvorima, činjenicama. Ko je sklonio taj izveštaj, zašto, i kako će Svaneke B pretvoriti južnu Kaliforniju u Hirošimu. Još nešto. Ako nađeš dokaz daje Siksmit ubijen, prvo idemo u policiju, pa onda štampamo. Ne želim da mi pod auto podmetnu dinamit. – „Sve vesti bez straha i pristrasnosti.“ – Briši. Nensi O’Hejgan izrazom lica pokazuje „nije loše“ pošto Luiza sedne za svoj sto i izvadi Siksmitova pisma. Grelš u kancelariji udara vreću. – Istrajan! – Tres! – Zadrt! – Tres! – Nepopustljiv! – Urednik opaža svoj odraz kako mu se ruga.

22 Sefardska romansa, komponovana pre proterivanja Jevreja iz Španije, ispunjava muzičku prodavnicu „Izgubljeni akord“ na severozapadnom uglu Skvera Spinoza i Šeste avenije. Lepo odeven muškarac na telefonu, preterano bled spram svog preplanulog grada, ponavlja pitanje: – Sekstet „Atlas oblaka“... Robert Frobišer... Ako ćemo pravo, jesam čuo za to, ali mi snimak nikad nije dopao šaka... Frobišer je bio vunderkind, umro je taman kad je počeo da se probija... Dajte da pogledam ovde, imam spisak jednog preprodavca iz San Franciska koji je specijalista za raritete... Frank, Ficroj, Frobišer... Evo, čak i mala podbeleška... Proizvedeno svega pet stotina primeraka... u Holandiji, pre rata, pobogu, pa nije ni čudo što je retkost... Preprodavač ima acetatnu kopiju iz pedesetih... napravljenu zastarelom francuskom opremom. Sekstet „Atlas oblaka“ sigurno nosi kletvu smrti za sve koji ga se dohvate... Pokušaću, imao je jedan primerak pre mesec dana, ali nema nikakvih garancija u pogledu kvaliteta zvuka, a i moram vas upozoriti da nije jeftino... Ovde je navedena svota... od sto dvadeset dolara... plus naša provizija od deset odsto, to iznosi... Toliko? U redu, zapisaćuvaše ime... Rej kako? Oh,gospođica R-E-J, izvinjavam se. Inače tražimo depozit, ali mi vi delujete kao ozbiljan kupac. Nekoliko dana. Nema na čemu. Prodavač piše belešku i vraća ručicu na početak romanse „Por qué llorax blanca niña“, spušta iglu na svetlucavi crni vinil i sanjari o jevrejskim pastirčićima kako prebiraju po lirama na iberskim brežuljcima pod mesečinom.

23 Dok ulazi u svoju zgradu, Luiza Rej ne vidi prašnjavi crni „ševrolet“ kako promiče. Ne primećuje gotovo ništa otkako je pročitala prvo dugačko pismo iz zaostavštine Rufusa Siksmita. Bil Smouk, koji vozi taj „ševrolet“, pamti adresu: Apartmani „Pacifički raj“ 108. Za poslednji dan i po Luiza je pročitala Siksmitova pisma desetak puta. Duboko je uznemiruju. Siksmitov prijatelj sa studija Robert Frobišer napisao ih je leta 1931, tokom dužeg boravka u jednom dvorcu u Belgiji. Ne muči Luizu to što povodljivog mladog Rufusa Siksmita ta pisma i ne prikazuju u najboljem svetlu, nego je muče vrtoglavo žive slike mesta i ljudi koje su joj ta pisma pobudila u umu. Slike toliko žive da ih može nazvati jedino sećanjima. Pragmatična novinarska kći objasnila bi, što je i uradila, ta „sećanja“ preosetljivošću mašte posle skorašnje očeve smrti, ali pojedinosti u jednom pismu obaraju to objašnjenje. Robert Frobišer pominje mladež u obliku komete, između svoje lopatice i ključne kosti. Jednostavno ne verujem u to sranje. Ne verujem. Ne. Građevinski radnici preuređuju hol „Pacifičkih apartmana“. Pod je zastrt plastikom, električar namešta svetiljku, čuje se udaranje čekića. Poslovođa Malkom opaža Luizu i dovikuje: – Hej, Luiza! Neki nezvani gost popeo ti se u stan pre dvadeset minuta! – Međutim, nadjačava ga buka bušilice, telefonski se raspravlja s jednim opštinarom o građevinskim dozvolama i propisima, a Luiza je već ionako ušla u lift.

24 – Iznenađenje – suvo kaže Hal Broudi, uhvaćen kako uzima knjige i ploče s Luizinih polica i stavlja ih u svoju sportsku torbu. – Hej – kaže kako bi prikrio nalet griže savesti – ošišala si se na kratko. Luiza i nije naročito iznenađena. – Zar to ne rade sve ostavljene žene? Hal guta knedlu. Luiza je ljuta na sebe. – Dakle, povraćaj imovine. – Skoro sam gotov. – Hal otresa nepostojeću prašinu s ruku. – Da li su odabrana dela Volasa Stivensa tvoja ili moja? – To smo za Božić dobili od Fibi. Pozovi Fibi. Neka ona odluči. Ili recimo, iscepi neparne strane, a meni ostavi parne. Ovo je kao nenajavljena racija. Mogao si se javiti i upozoriti me da ćeš doći. – Javio sam se. I dobio samo tvoju sekretaricu. Baci je ako je već nikad ne slušaš. – Ne lupetaj, koštala je đavo i po. Elem, šta te dovodi u grad, osim ljubavi prema modernom pesništvu? – Tražim lokaciju za Starskija i Hača. – Mislila sam da Starski i Hač žive u Njujorku. – Starskija otimaju. Puca se na Zalivskom mostu u Buenas Jerbasu, a posle imamo scenu potere gde Dejvid i Pol trče preko krovova automobila u saobraćajnom špicu. Biće muka živa da sve uskladimo sa saobraćajcima, ali moramo to da snimimo na autentičnoj lokaciji, inače ćemo izgubiti i poslednje tragove umetničkog integriteta. – Hej, nećeš uzeti Blood on the Tracks. – Moj je. – Više nije. – Luiza se ne šali. S ironičnom popustljivošću, Broudi vadi ploču iz torbe. – Čuj, bilo mi je mnogo žao kad sam čuo za tvog tatu. Luiza klima glavom i oseća kako tuga narasta, a odbrambeni se mehanizmi koče. – Dobro. – Verovatno je to... olakšanje, na neki način. Istina, ali samo ožalošćeni to smeju da kažu. Luiza se opire iskušenju da kaže nešto zajedljivo. Seća se kako je njen otac zadirkivao Hala, „onog

malog s televizije“. Zajedno gledaju praznine na policama. Neću se rasplakati. – Znači, dobro si? – Dobro sam. A ti? – Dobro. – Posao u redu? – Posao je dobro. – Skrati nam oboma muke. – Mislim da je kod tebe jedan moj ključ. Hal zatvara torbu, pretura po džepovima i spušta joj ključ od vrata na dlan. Uz naklon, da naglasi simboličnost čina. Luiza oseća nepoznatu kolonjsku vodu i zamišlja Nju kako mu je tog jutra nanosi na lice. Pre dva meseca nije imao ni tu košulju. Kaubojske čizme koje su zajedno kupili na dan Segovijinog koncerta. Hal gazi preko Havijerovih prljavih patika, a Luiza ga gleda kako odustaje od vickastog komentara na račun njenog novog čoveka. Umesto toga, on samo kaže: – Dakle, zbogom. Da se rukujemo? Da ga zagrlim? – Da. Vrata se zatvaraju. Luiza stavlja lanac i ponovo proživljava ceo susret u glavi. Pušta vodu iz tuša i skida se. Ogledalo u kupatilu napola je zaklonjeno policom sa šamponima i regeneratorima, kutijom uložaka, kremama za kožu i sapunčićima. Luiza sve to sklanja kako bi bolje osmotrila mladež između svoje lopatice i ključne kosti. Više ne razmišlja o susretu s Halom. Koincidencije se stalno dešavaju. Međutim, mladež je nesumnjivo u obliku komete. Ogledalo se magli. Činjenice su tvoja svakodnevica. Mladeži mogu da izgledaju kakogod umisliš, ne samo kao komete. I dalje te potresa tatina smrt, ništa drugo. Novinarka staje pod tuš, ali joj misli prolaze hodnicima dvorca Zedelgem.

25 Demonstrantski kamp ostrva Svaneke nalazi se na matičnom kopnu, između peščane plaže i močvarne uvale koju more redovno plavi. Iza uvale, hektari agrumskih voćnjaka uzdižu se ka neplodnim brdima. Iscepani šatori, izletničke prikolice ofarbane u dugine boje, pokretne kuće – sve to liči na neželjene darove koje je Pacifik tu izbacio. Okačeni transparent kaže: PLANETA PROTIV SIBORDA. Na suprotnoj strani mosta nalazi se Svaneke A, i treperi kao Utopija u podnevnoj fatamorgani. Bela dečica, jako pocrnela od sunca, gacaju po plićaku; bradati apostol pere rublje u koritu; dvoje zmijolikih tinejdžera ljubi se u sprudoj travi. Luiza zaključava „bubu“ i preko šipraga stiže do kampa. Galebovi lebde u nemilosrdnoj vrućini. U daljini brekće poljoprivredna mehanizacija. Prilazi joj nekoliko stanara, ali ne na prijateljski način. – Da? – zaustavlja je jedan čovek jastrebovskih crta američkog domoroca. – Mislila sam da je ovo javni park. – Loše ste mislili. Privatan je. – Ja sam novinarka. Nadala sam se da ću uspeti da intervjuišem neke od vas. – Za koga radite? – Za Durbin. Tračak boljeg raspoloženja. – Zar ne treba da pišete o najnovijim avanturama nosa Barbre Strajsend? – kaže Indijanac, uz sarkastični dodatak: – Bez uvrede. – Pa, izvinjavam se, nisam baš Herald tribjun, ali zašto mi ne biste dali priliku? Dobro bi vam došao neki pozitivan tekst, sem ako niste ozbiljno naumili da demontirate onu tempiranu atomsku bombu na ostrvu tako što ćete mahati transparentima i pevati protestne pesme. Bez uvrede. Jedan južnjak gunđa: – Ma šta mi napričaste, gospođo. – Intervju je završen – kaže Indijanac. – Odlazite odavde. – Ne brini, Miltone. – Starija sedokosa žena preplanulog lica izlazi na stepenike svoje prikolice. – Ja ću se pobrinuti za ovo. – Pas mešanac aristokratskog držanja protura glavu pored svoje gospodarice. Očigledno njena reč ima određenu težinu, pošto se okupljeni razilaze bez pogovora. Luiza prilazi prikolici. – Dete cveća?

– Sedamdeset peta veze nema sa šezdeset osmom. „Sibord“ i policija imaju doušnike u našoj mreži. Prošlog vikenda organi reda hteli su da očiste ovo zemljište radi slavnih gostiju, pa je pala i krv. Tako su panduri dobili izgovor da hapse sve redom. Nažalost, paranoja se isplati. Uđite. Ja sam Hester van Zant. – Silno sam se nadala da ću vas upoznati, doktorko – kaže Luiza.

26 Sat vremena kasnije Luiza daje ogrizak svoje jabuke lepo vaspitanom psu Hester van Zant. Radna soba Van Zantove, prepuna knjiga, uredna je baš koliko je Grelšova haotična. Luizina domaćica dovršava priču. – Sukob između korporacija i aktivista jeste sukob između narkolepsije i pamćenja. Korporacije imaju novac, moć i uticaj. Naše jedino oružje je javno mnjenje. Ono je sprečilo izgradnju brane Jukan, svrgnulo Niksona i, delimično, okončalo strahote u Vijetnamu. Ali mnjenje je nepodesno za stvaranje i rukovanje. Prvo vam treba uvid, zatim široka svest, a tek kad to dvoje stigne do kritične mase, javnost eksplodira u besu. Svaka od tih faza može se sabotirati. Alberti Grimaldiji ovoga sveta mogu se boriti protiv uvida tako što će zakopati istinu u komisije, otupelost i dezinformacije, ili tako što će uplašiti posmatrače. Svest mogu ugasiti tako što će ograničiti obrazovanje, kupovati televizijske stanice, plaćati „honorare“ glavnim izveštačima ili prosto potkupljivati medije. Mediji, i to ne samo Vašington post, jesu mesta na kojima demokratski režimi vode svoje građanske ratove. – Zato ste me spasli od Miltona i njegovih drugara. – Htela sam da vam iznesem naše viđenje istine, kako biste mogli makar razložno odabrati kojoj ćete se strani prikloniti. Ako napišete satiru o novim naturalistima „Grinfronta“ u njihovom mini-Vudstoku, onda ćete potvrditi sve republikanske predrasude i zakopati istinu još malo dublje. Ako budete pisali o nivoima radijacije u hrani, o „bezbednim“ nivoima zagađenja koje određuju zagađivači, o vladinoj politici koju diktiraju finansijeri predizbornih kampanja i o „Sibordovoj“ vanzakonskoj policiji, onda ćete malo podići temperaturu javne svesti ka tački paljenja. Neposredno pred odlazak, Luiza pita: – Jeste li poznavali Rufusa Siksmita? – Naravno, bog da mu dušu prosti. – Svrstala bih vas na suprotne strane... ili ipak ne? Van Zantova klimanjem glave odobrava Luizinu taktiku. – Rufusa sam upoznala početkom šezdesetih, među intelektualcima u Vašingtonu, na poslovima vezanim za Ministarstvo energetike. Pomalo sam mu i zavidela! Nobelovac, veteran projekta „Menhetn“. Nije baš bio naklonjen ženama.

Luiza je isti utisak stekla iz Frobišerovih pisama. – Znate li možda išta o izveštaju u kome je osudio HIDRA-nula reaktor i zahtevao da se Svaneke B stavi van pogona? – Doktor Siksmit? Jeste li potpuno sigurni? – „Potpuno sigurna“? Ne. „Đavolski sigurna“? Da. Van Zantova deluje nervozno. – Bože mili, kad bi se „Grinfront“ dočepao primerka... – Lice joj se mrači. – Ako je čuveni doktor Rufus Siksmit iskasapio HIDRA-nulu i ako je pretio da će izaći u javnost... pa, više nisam uverena da se ubio. Luiza primećuje da obe šapuću. Postavlja pitanje za koje zamišlja da bi ga Grelš postavio. – Zar ne deluje paranoično verovati da bi „Sibord“ ubio nobelovca samo da bi izbegao negativan publicitet? Iz plutenog rama Van Zantova vadi fotografiju jedne žene od preko sedamdeset godina. – Evo vam imena. Margo Rouker. – Pre neki dan sam videla to ime na jednom transparentu. – Margo je aktivna u „Grinfrontu“ otkako je „Sibord“ kupio ostrvo Svaneke. Vlasnica je ove zemlje i pušta nas da odavde delujemo kao neugodan trn u „Sibordovom“ oku. Pre mesec i po provaljeno joj je u bungalov, tri kilometra dalje uz obalu. Margo nema novca, samo nekoliko ari zemlje, kojih neće da se odrekne uprkos svim mamcima kojima joj je „Sibord“ mahao. Hlem, provalnici su je isprebijali i ostavili misleći da je mrtva, ali nisu ništa odneli. Posredi i nije ubistvo, pošto je Margo još u komi, pa se policija drži priče da je to loše planirana pljačka s nesrećnim ishodom. – Nesrećnim po Margo. – I vrlo srećnim po „Sibord“. Zdravstveni računi joj uništavaju porodicu. Nekoliko dana posle napada, na scenu stupa „Open vista“, losanđeleska kompanija za nekretnine, i njenom nećaku nudi otkup ovog parčeta priobalne zemlje po četvorostrukoj ceni od tržišne. Kako bi se napravio privatni prirodni rezervat. Zato sam zamolila „Grinfront“ da malo istraži tu „Open vistu“. Registrovana je tek pre dva meseca, i čik pogodite ko je na spisku korporativnih sponzora. – Van Zantova maše glavom ka ostrvu Svaneke. Luiza razmišlja o svemu. – Javiću vam se, Hester. – Nadam se da hoćete.

27 Alberto Grimaldi uživa u Vanrednim bezbednosnim sastancima s Bilom Smoukom i Džoom Nejpijerom u svojoj kancelariji na Svanekeu. Voli zdravorazumsko držanje te dvojice, nasuprot gomili udvorica i molilaca. Voli da šalje sekretaricu na prijemni deo, gde direktori kompanija, sindikalne vođe i vladini službenici moraju da čekaju, ako treba i satima, i sluša je kako izgovara: – Frenk, Džo, gospodin Grimaldi sada ima slobodnog vremena za vas. – Smouk i Nejpijer puštaju Grimaldija da iživljava huverovske crte u svom karakteru. Nejpijera smatra nepokolebljivim buldogom čije detinjstvo provedeno u Nju Džersiju nimalo nije omekšalo posle trideset pet godina života u Kaliforniji; Bil Smouk mu je blizak čovek, koga ni zidovi, nacionalnosti ni zakoni ne mogu zaustaviti u sprovođenju gospodarove volje. Današnjem sastanku doprinosi i Fej Li, koju je Nejpijer pozvao zbog poslednje stavke na nenapisanom dnevnom redu: novinarke Luize Rej, koja je posetila Svaneke za vikend i možda predstavlja bezbednosnu pretnju. – Dakle, Fej – pita Grimaldi ljuljuškajući se na ivici stola – šta sve znamo o njoj? Fej Li govori kao da je fotografski upamtila spisak. – Novinarka u Durbinu... pretpostavljam da svi to znamo? Dvadeset šest godina, ambiciozna, više liberalka nego radikalka. Kći čuvenog Lestera Reja, stranog dopisnika, koji je nedavno umro. Majka se preudala za arhitektu posle mirnog razvoda pre sedam godina, živi u Juingsvilu pored Buenas Jerbasa. Nema braće ni sestara. Istorija i ekonomija na Berkliju, odlične ocene. Počela u Los Anđeles rekorderu, objavljivala političke članke u Tribjunu i Heraldu. Neudata, živi sama, račune plaća na vreme. – Potpuno nezanimljiva – komentariše Nejpijer. – Onda me podsetite zašto razgovaramo o njoj – kaže Smouk. Fej Li se obraća Grimaldiju: – Uhvatili smo je kako se vrzma po Istraživačkom u utorak, tokom otvaranja. Tvrdila je da ima sastanak s doktorom Siksmitom. – Povodom? – Članka za Durbin, ali mislim da je lovila u mutnom.

Direktor konsultuje Nejpijera, koji sleže ramenima: – Teško je to provaliti, gospodine Grimaldi. Ako je lovila u mutnom, onda treba pretpostaviti da je znala i da ovde ima ulova. Grimaldija je lako upecati kad mu se crtaju očigledne stvari. – Izveštaj. – Novinari imaju grozničavu maštu – kaže Lijeva – posebno mladi i energični koji priželjkuju prvi veliki proboj. Možda pomišlja da je smrt doktora Siksmita... kako to da kažem? Alberto Grimaldi je zbunjen. – Gospodine Grimaldi – ubacuje se Smouk – verujem da je Fej isuviše taktična da bi izgovorila sledeće: Rejova možda umišlja da smo koknuli Siksmita. – „Koknuli“? Pobogu. Stvarno? Džo? Šta ti misliš? Nejpijer širi dlanove. – Fej je možda u pravu, gospodine Grimaldi. Durbin nije poznat po čvrstom poštovanju činjenica. – Imamo li ikakav uticaj u tom časopisu? – pita Grimaldi. Nejpijer odmahuje glavom. – Poradiću na tome. – Telefonirala je – nastavlja Lijeva – i pitala može li da intervjuiše nekoliko naših ljudi za članak „Jedan dan u životu naučnika”. Pozvala sam je u hotel na večerašnji banket i obećala da ću je preko vikenda upoznati s nekim ljudima. Tačnije – baca pogled na sat – treba da se nađem s njom za jedan sat. – Odobrio sam to, gospodine Grimaldi – kaže Nejpijer. – Bolje da nam njuška tamo gde možemo da je nadziremo. – Sasvim ispravno, Džo. Sasvim tačno. Sada procenite kolika nam je ona pretnja. I istovremeno suzbijte sve morbidne sumnje u vezi sa sirotim Rufusom. – Laki osmesi od svih prisutnih. – Dobro, Fej, Džo, završili smo, hvala vam na vremenu. Bile, još nekoliko reči o nekim stvarima u Torontu. Direktor i ubica ostaju sami. – Naš prijatelj – počinje Grimaldi – Lojd Huks. Brine me. Bil Smouk razmišlja o tome. – Nešto posebno? – Živnuo je kao da drži poker kečeva. Ne sviđa mi se to. Imaj ga na oku. Bil Smouk naginje glavu. -1 bolje pripremi neku nesreću za Luizu Rej. Na aerodromu si postupio vrhunski, ali je Siksmit bio uvaženi strani državljanin, pa ne želimo da ta žena iskopa ikakve glasine o zločinu.

– Maše glavom za Nejpijerom i Lijevom. – Da li ono dvoje sumnjaju išta u vezi sa Siksmitom? – Li uopšte ne razmišlja. Ona je medijska predstavnica, tačka. Nejpijer ne gleda. Imamo slepu osobu, gospodine Grimaldi, imamo svesno slepu osobu, i osobu koja će ubrzo otići.

28 Ajzak Saks sedi pogrbljen u erkeru bara u hotelu „Svaneke” i posmatra jahte u gustom večernjem plavetnilu. Na stolu mu je netaknuto pivo. Naučnikove misli lete od smrti Rufusa Siksmita, preko straha da će njegova sakrivena kopija Siksmit ovog izveštaja biti nađena, do Nejpijerovog upozorenja u vezi s poverljivošću. Stvar je u tome, doktore Sakse, što su vaše ideje vlasništvo korporacije „Sibord“ Ne biste voleli da zeznete čoveka kao što je gospodin Grimaldi, zar ne? Neotesano, ali delotvorno. Saks pokušava da se seti vremena kad nije neprestano nosio ogroman čvor u stomaku. Čezne za starom laboratorijom u Konektikatu, gde se svet sastojao od matematike, energije i atomskih kaskada, a on je bio istraživač tog sveta. Nema on šta da traži u politici ovog reda veličine, gde zbog greške u lojalnosti čovek može završiti mozga prosutog po hotelskoj sobi. lscepaćete taj izveštaj, Sakse, stranicu po stranicu. Potom mu misli prelaze na nagomilavanje vodonika, eksploziju, prepune bolnice, prve smrti od radijacione bolesti. Zvanična istraga. Žrtveni jarci. Saks udara pesnicom o pesnicu. Dosad je ova izdaja „Siborda“ samo misaoni zločin, ne i stvaran. Usuđujem li se da pređem tu granicu? Trlja umorne oči. Upravnik hotela vodi jato cvećarki u salu za bankete. Jedna žena strčava u prizemlje, traži nekoga ko još nije došao, i ulazi u bar pun ljudi. Saks se divi njenom dobro odabranom kostimu od antilopa, vitkoj figuri, diskretnim biserima. Šanker joj sipa čašu belog vina i daje duhovit komentar koji zaslužuje naklon glavom ali ne i osmeh. Okreće se u Saksovom pravcu, a on prepoznaje ženu za koju je pre pet dana mislio da je Megan Siksmit: čvor straha steže se jače, a Saks žurno izlazi preko terase, sklanjajući lice. Luiza dolazi do erkera. Na stolu je netaknuto pivo, ali pošto vlasnika nigde nema, seda na njegovu ugrejanu stolicu. Najbolje mesto u baru. Posmatra jahte u gustom večernjem plavetnilu.

29 Alberto Grimaldi razgleda salu za bankete osvetljenu svećama. Prostorija žamori od rečenica koje se više izgovaraju nego slušaju. Njegov govor izazvao je češći i duži smeh nego govor Lojda Huksa, koji se sada trezveno savetuje s Grimaldijevim potpredsednikom Vilijamom Vajlijem. Ma o čemu sad ta dvojica tako napeto diskutuju? Grimaldi u sebi proširuje spisak pitanja za Bila Smouka. Načelnik Agencije za zaštitu okoline priča mu beskrajnu priču o školskim danima Henrija Kisindžera, pa Grimaldi pred zamišljenom publikom govori o moći. „Moć“. Šta pod time podrazumevamo? „Sposobnost da se odredi tuđa sreća.“ Naučnici, građevinski magnati i kreatori javnog mnjenja: ako moj avion poleti s Lagvardije, vi biste, pre no što i sleti u Buenas Jerbas, mogli postati niko i ništa. Moguli s Volstrita, pobednici na izborima, sudije: za vas bi mi možda trebalo više vremena, ali bi vaša propast bila jednako potpuna. Grimaldi gleda u načelnika Agencije za zaštitu okoline, da proveri treba li da reaguje – ne treba. A ipak, kako to da neki ljudi zagospodare drugima, dok ogromna većina živi i umre kao služinčad, kao stoka? Odgovor je u svetom trojstvu. Prvo: božji dar harizme. Drugo: disciplina da se ti darovi odgaje do zrelosti, jer iako je zemljište čovečanstva bogato talentima, samo će jedno od deset hiljada semena proklijati – usled manjka discipline. Grimaldi opaža Fej Li kako vodi neprijatnu Luizu Rej u krug u kome Spiro Egnju drži slovo. Novinarka je lepša u prirodi nego na slici: Znači, tako je upecala Siksmita. Pogled mu se sreće s pogledom Bila Smouka. Treće: volja za moć. To je zagonetka u srži raznih ljudskih sudbina. Šta neke nagoni da gomilaju moć kada većina njihovih sunarodnika gubi, pogrešno koristi ili izbegava moć? Je li to zavisnost? Imetak? Opstanak? Prirodno odabiranje? Tvrdim da su to sve izgovori i ishodi, a ne koreniti uzroci. Jedini mogući odgovor jeste: „Ne postoji zašto“. Takva je naša priroda.“ „Ko“ i „šta“ zadiru dublje nego „zašto“. Načelnik Agencije za zaštitu okoline trese se od smeha na sopstvenu doskočicu. Grimaldi se kezi kroz zube. – Fenomenalno, Tome, potpuno fenomenalno.

30 Luiza Rej izigrava praznoglavu novinarku primernog ponašanja kako bi uverila Fej Li da nije opasna. Tek tada bi joj se dizgini mogli popustiti dovoljno da istraži Siksmitove kolege disidente. Džo Nejpijer, šef obezbeđenja, podseća Luizu na oca – ćutljiv, trezven, sličnih godina, proćelav. Jednom-dvaput tokom raskošnog obroka od deset jela uhvatila ga je kako je gleda: ne pohotno nego zamišljeno. – Da vas pitam, Fej, zar se baš nikad ne osećate zatočeno na ostrvu Svaneke? – Na Svanekeu? Pa ovo je raj! – oduševljava se medijska predstavnica. – Buenas Jerbas je na samo jedan sat, Los Anđeles je niz obalu, porodica mi je u San Francisku, sve je idealno. Roba i komunalije po sniženim cenama, besplatno lečenje, čist vazduh, nema kriminala, morska panorama. Čak su i muškarci – poverava se prigušenim glasom – unapred provereni. Štaviše, mogu da pristupim njihovim personalnim dosijeima, pa se potencijalni kreteni mogu izbeći. Kad smo već kod toga... Ajzače! Ajzače! Regrutovan si. – Fej Li hvata Ajzaka Saksa za lakat. – Sećaš se da si pre neki dan naleteo na Luizu Rej? – Baš sam srećan regrut... zdravo, Luiza, još jednom. Luiza oseća nervozu u njegovom rukovanju. – Gospođica Rej je došla – kaže Fej Li – da napiše članak o antropologiji na Svanekeu. – O? Dosadno smo mi pleme. Nadam se da ćete uspeti da izvučete zacrtani broj reči. Fej Li blista svom snagom. – Sigurna sam da će Ajzak naći vremena da odgovori na sva vaša pitanja, Luiza. Zar ne, Ajzače? – Ja sam najdosadniji od dosadnih. – Ne verujte mu, Luiza – upozorava je Fej Li. – Sve je to deo Ajzakove strategije. Čim vam oslabe odbrambeni mehanizmi, nasrće. Navodni slamač ženskih srca ljuljuška se napred-nazad i nelagodno smeška.

31 – Tragična mana Ajzaka Saksa – analizira Ajzak Saks, zavaljen naspram Luize Rej u erkeru, dva sata kasnije – jeste to što je previše kukavica da bi bio ratnik, ali i nedovoljno kukavica da bi šenio kao dobro kučence. – Reči mu klize kao Bambi po ledu. Na stolu je gotovo prazna boca vina. Bar je pust. Saks ne pamti kad je poslednji put bio toliko pijan, ili toliko napet i opušten istovremeno: opušten zbog pametne mlade žene kojoj prija njegovo društvo; napet zbog spremnosti da probije čir na svojoj savesti. Na njegovo nastrano iznenađenje, Luiza Rej mu je privlačna i žao mu je što su se sreli u ovakvim okolnostima. Žena i novinarka neprestano se pretapaju jedna u drugu. – Hajde da promenimo temu – kaže Saks. – Vaša kola, vaš – imitira holivudski esesovski izgovor – „Volkswagen“. Kako se zove? – Otkud znate da moja „buba“ ima ime? – Svi vlasnici „buba“ nadevaju svojim kolima imena. Ali, molim vas, samo mi nemojte reći da se zove Džon, Džordž, Pol ili Ringo. – Bože, Luiza Rej, kako si lepa. Ona kaže: – Nasmejaćete se. – Neću. – Hoćete. – Ja, Ajzak Kaspar Saks, svečano se zaklinjem da se neću smejati. – I bolje bi vam bilo, kad vam je drugo ime Kaspar. Zove se Garsija. Oboje se tresu, bez zvuka, a onda zajedno prskaju u smeh. Možda se i ja njoj sviđam, možda nije sve samo posao. Luiza obuzdava smeh. – Znači, toliko vrede vaše zakletve? Saks gestom pokazuje mea culpa i briše oči. – Obično traju duže. Ne znam zašto mi je to toliko smešno. Hoću reći, Garsija – kratko se zakikoće – nije baš smešno ime. Nekada sam se zabavljao s devojkom po imenu Rosinanta, bože me oprosti. – Ime mu je dao jedan moj bivši dečko, bivši bitnik s Berklija. Po Džeriju Garsiji, znate, iz grupe „Grejtful ded“. Ostavio je kola ispod moje sobe kad mu je dihtung iz motora proleteo kroz haubu, baš u vreme kad me je napustio zbog čirlidersice. Jeftino, ali istinito. – A vi niste spalili kola?

– Nije Garsija kriv što mu je bivši vlasnik prevrtljiva prskalica za spermu. – Taj mora da je bio lud. – Saks nije nameravao to da kaže, ali se ipak ne stidi. Luiza Rej prima kompliment učtivim naklonom glave. – Elem, ime „Garsija“ mu sasvim odgovara. Stalno je raštelovan, gas hvata naglo i nenajavljeno, raspada se, prtljažnik mu se ne zaključava, ulje mu curi, ali nikako da ispusti dušu. Pozovi je opet unutra, misli Saks. Ne budi glup, niste deca. Gledaju talase kako se razbijaju pod mesečinom. Reci. – Pre neki dan ste – tiho mrmlja i hvata ga muka – tražili nešto u Siksmitovoj sobi. – Senke kao da su načuljile uši. – Zar ne? Luiza takođe proverava prisluškuje li neko, a onda progovara izuzetno tiho. – Čula sam da je doktor Siksmit napisao određen izveštaj. – Rufus je morao blisko da sarađuje s ekipom koja je osmislila i izgradila reaktor. To jest, sa mnom. – Onda znate do kakvih je zaključaka došao? U vezi s HIDRA reaktorom? – Svi ih znamo! Džesops, Mozes, Kin... svi znaju. – Za kritičan propust u konstrukciji? Saks se ježi. – Da. – Sve je isto, samo što više ništa nije isto. – Koliko bi nesreća bila gadna? – Ako je doktor Siksmit u pravu, biće daleko, daleko gora od gadne. – Zašto Svaneke B naprosto nije ugašen dok traje istraga? – Novac, moć, dežurni krivci. – Slažete li se sa Siksmitovim zaključcima? Oprezno. – Slažem se da postoji znatan teorijski rizik. – Da li vas je iko terao da svoje sumnje zadržite za sebe? – Svakoga od nas. Svi su pristali. Osim Siksmita. – Ko, Ajzače? Alberto Grimaldi? Da li sve to polazi od samog vrha? Senke koralnih drveta pod mesečinom zasecaju srebrnasti travnjak. – Luiza, šta biste uradili s primerkom izveštaja ako bi vam nekako stigao u ruke? – Iznela ga u javnost što pre mogu. – Jeste li svesni da... – Ne mogu da izustim. – Da veliki igrači više žele moju smrt nego diskreditaciju HIDRA reaktora? Trenutno sam jedino toga i svesna.

– Ne mogu ništa da obećam. – Gospode, kakva bedna rečenica. – Postao sam naučnik zato što... to liči na ispiranje zlata iz muljevite reke. Istina je zlato. Ja... ja ne znam šta želim da uradim... – Novinari rade u jednako muljevitim rekama. Mesec je nad vodom. – Uradite – najzad kaže Luiza – sve ono što ne možete da ne uradite.

32 Pod razmetljivim jutarnjim suncem Luiza Rej gleda igrače golfa kako napreduju po bujnom terenu, pitajući se šta bi se desilo da je sinoć pozvala Ajzaka Saksa u sobu. Treba da se nađe s njim na doručku. Pita se treba li da se javi Havijeru. Nisi mu majka, nisi mu starateljka, samo si mu komšinica. Nije baš uverena u to, ali baš kao što nije umela da ignoriše uplakanog dečaka koga je zatekla pored odvoda za smeće, baš kao što nije mogla da ne ode kod nastojnika, pozajmi njegove ključeve i prerovi đubre u potrazi za njegovim dragim albumom za marke, sada ne zna kako da se distancira. Zar on nema nikog drugog? Sem toga, jedanaestogodišnji dečaci nisu prefrigani. Doduše, koga drugog ti imaš? – Izgledate kao da vam je ceo svet na plećima – kaže Džo Nejpijer. – Džo. Sedite. – Nemam ništa protiv. Nosim loše vesti. Ajzak Saks se iskreno izvinjava, ali mora da otkaže sastanak. – O? – Alberto Grimaldi je jutros avionom otišao na našu lokaciju na ostrvu Tri milje, da razonodi grupu Nemaca. Trebalo je da Sidni Džesops pođe kao tehnička podrška, ali mu je otac doživeo infarkt, a Ajzak je bio sledeći na spisku. – Oh. Da li je već otišao? – Nažalost, jeste. Već je – Nejpijer gleda na sat – nad Stenovitim planinama u Koloradu. Muči ga mamurluk, što i nije čudo. Neka se ne vidi da si razočarana. – Kad se vraća? – Sutra ujutru. – Oh. – Do đavola, do đavola, do đavola. – Dvaput sam stariji od Ajzaka i triput ružniji, ali mi je Fej naložila da vas provedem unaokolo. Zakazala je nekoliko intervjua s ljudima koji bi vam mogli biti zanimljivi. – Džo, svi ste vrlo ljubazni što na mene odvajate toliko od svog vikenda – kaže Luiza. Jesi li znao da je Saks bio na ivici izdaje? Kako? Sem ako Saks nije bio podmetnut. Gubim tlo pod nogama. – Ja sam samo usamljeni starac s mnogo slobodnog vremena.

33 – Istraživačko se zove Koktel-sala jer se tu mnogo mućka glavom – Luiza kroz smeh zapisuje u notes dok joj Džo Nejpijer, dva sata kasnije, pridržava vrata kontrolne sobe. – Kako zovete zgradu s reaktorom? Tehničar koji žvaće žvaku dovikuje: – Dom heroja. Džoov izraz lica kaže čudno. – To je potpuno nezvanično. – Da li vam je Džo rekao kako zovemo obezbeđenje? – kezi se kontrolor. Luiza odmahuje glavom. – Planeta majmuna. – Okreće se Nejpijeru. – Predstavi gošću, Džo. – Karlo Ben, Luiza Rej. Luiza je novinarka, Karlo je glavni tehničar. Promuvajte se malo i ubrzo ćete čuti još mnogo njegovih nadimaka. – Da vas provedem naokolo, ukoliko Džo hoće da vas pusti na pet minuta. Nejpijer posmatra Luizu dok je Ben vodi po sobi punoj svetlećih panela i kazaljki. Niži službenici proveravaju odštampane izveštaje, mršte se na brojčanike, žvrljaju po notesima. Ben flertuje s njom: dok je Luiza okrenuta leđima, hvata Nejpijerov pogled i rukama opisuje bujne grudi; Nejpijer odmahuje trezvenom glavom. Mili bi te tetošila, razmišlja. Dovela bi te na večeru, natrpala te tonom hrane i gnjavila te svačim čime te treba gnjaviti. Seća se Luize kao napredne devojčice od šest godina. Sigurno ima već dve decenije otkako sam te video na poslednjoj godišnjici Desete stanice. Od svih profesija kojima je ta drska curica mogla da se posveti, od svih novinara koji su mogli da nanjuše Siksmitovu smrt, zašto baš kći Lestera Reja? Zašto tako kratko pred moju penziju? Ko je smislio ovu bolesnu šalu? Grad? Nejpijeru dođe da zaplače.

34 Dok sunce zalazi, Fej Li hitro i iskusno pretresa sobu Luize Rej. Gleda u vodokotlić, pod dušek, pod tepihe, u mini-bar, u plakar. Original se mogao fotokopirati na četvrtinu originalne veličine. Recepcioner, inače njen poslušnik, izvestio je da su Saks i Luiza razgovarali do sitnih sati. Saks je jutros uklonjen, ali pošto nije kreten, mogao joj je ostaviti izveštaj. Odvrće telefonski mikrofon i nalazi Nejpijerov omiljeni odašiljač, onaj koji liči na tranzistor. Zavlači ruku duboko u Luizinu putnu torbu, ali od štampanih materijala nalazi samo Zen i umetnost održavanja motocikla. Prelistava njen notes na stolu, ali Luizina stenografija teško se može dokučiti. Fej Li se pita da li gubi vreme. Da li gubiš vreme? Rafinerija „Meksori“ podigla je ponudu za Siksmitov izveštaj na sto hiljada dolara. A ako ozbiljno nude sto hiljada, pristaće i na milion. Za sahranu čitavog programa atomske energije, milion nije ništa. Zato nastavi da tražiš. Telefon zvoni četiri puta: upozorenje da je Luiza Rej u predvorju i čeka lift. Li proverava da je sve vratila na mesto, odlazi i stepenicama se spušta u predvorje. Posle deset minuta poziva Luizu s recepcije. – Dobro veče, Luiza, ovde Fej. Odavno ste se vratili? – Taman da se na brzinu istuširam. – Plodonosno popodne, nadam se? – Izuzetno. Imam dovoljno materijala za dva ili tri članka. – Sjajno. Čujte, ako nemate druge planove, šta kažete na večeru u golfklubu? Od svanekeovskog jastoga nema boljeg nadaleko. – Smela tvrdnja. – Ne tražim da verujete meni.

35 Velika gomila ljuskarskih krhotina. Luiza i Fej Li propiraju prste u zdelicama vode s limunom, a Li pokretom obrve nalaže konobaru da skloni tanjire. – Kakav sam rusvaj napravila. – Luizi ispada salveta. – Najgora sam aljkavuša, Fej. A vi ste komotno mogli da otvorite visoku damsku školu u Švajcarskoj. – S time bi se složio samo manji deo ljudi u naselju „Sibord“. Je li vam iko rekao kako me zovu? Nije? „Gospodin Li“. Luiza nije sigurna kakva se reakcija očekuje. – Dobro bi mi došlo šire objašnjenje. – Moja prva nedelja na poslu. U kantini sam, sipam sebi kafu. Prilazi jedan inženjer, kaže mi da ima problem mehaničke prirode i pita mogu li da pomognem. U pozadini se njegovi kompanjoni kikoću. Kažem: „Sumnjam.“ Tip kaže: „Ma sigurno možete.“ Hteo je da mu izglancam vratilo i ispraznim rezervoare. – Koliko je taj inženjer imao godina? Trinaest? – Četrdeset, oženjen, dvoje dece. Drugari mu se već previjaju od smeha. Šta sam mogla? Da im dobro odbrusim i pokažem koliko sam ljuta? Da ga ošamarim i dobijem etiketu da sam histerična? Osim toga, takvi kreteni vole da dobijaju šamare. Da ne uradim ništa? Pa će onda svi muškarci u firmi znati da mi mogu nekažnjeno prosipati takva sranja? – Zvanična žalba? – Dokaz da žene traže zaštitu muškog rukovodstva čim zagusti? – Pa šta ste uradili? – Premestila ga u naše postrojenje u Kanzasu. Bogu iza nogu, usred januara. Žao mi je njegove žene, ali je niko nije terao da se uda za njega. Priča se pronela po firmi, dobila sam nadimak „Gospodin Li“. Prava žena ne bi tako okrutno postupila prema jadnom čoveku, ne, prava žena bi njegovu šalu shvatila kao kompliment. – Fej Li ispravlja nabore na stolnjaku. – Dešavaju li se vama na poslu takve stvari? Luiza pomišlja na Nusbauma i Džejksa. – Neprekidno. – Možda će naše kćeri živeti u slobodnom svetu, ali za nas nema šanse. Moramo same da se snalazimo, Luiza. Muškarci nam neće pomoći. Novinarka oseća da se plan promenio.

Fej Li se naginje. – Nadam se da ćete me smatrati sopstvenom krticom na Svanekeu. Luiza oprezno ispituje. – Novinarstvu su krtice neophodne, Fej, pa ću to svakako imati na umu. Moram, doduše, da vas upozorim: Durbin nema sredstava za nadoknadu kakvu biste... – Novac su izmislili muškarci. Žene su izmislile uzajamnu pomoć. Mudra je ona duša, misli Luiza, koja razlikuje klopku od prilike. – Nisam sigurna... kako bi sitna novinarka mogla „pomoći“ ženi na vašem položaju, Fej. – Ne potcenjujte se. Prijateljski nastrojeni novinari vredni su saveznici. Razmislite do sutra. Ako ikad poželite da se ostavimo priče o godišnjoj potrošnji prženog krompira među inženjerima na Svanekeu i pređemo na neke značajnije teme – glas joj se spušta do šapata, znatno tišeg od zveckanja pribora za jelo, klavirske muzike iz koktel-bara i smeha prisutnih gostiju – kao što su podaci doktora Siksmita o HIDRA reaktoru, čisto primera radi, garantujem vam da ću biti daleko kooperativnija nego što mislite. Fej Li puca prstima, a kolica s desertom odmah stižu. – Elem, šerbet od limuna i dunje, izuzetno niskokaloričan, čisti nepce, idealan pre kafe. Uzdate li se u moj sud? Preobražaj je toliko potpun da Luiza maltene ne veruje svojim ušima. – Uzdam se u vaš sud. – Drago mi je što se razumemo. Luiza se pita: Koji je nivo obmane dopustiv u novinarstvu? Seća se očevog odgovora, jednog popodneva u bolničkom parku: Jesam li ikad lagao da bih došao do priče? Najbestidnije na svetu, bez kraja i konca, ako sam se tako makar i za milimetar bližio istini.

36 Zvonjava telefona prekida Luizi san i vraća je u sobu osvetljenu mesečinom. Ona se hvata za lampu, za radio-budilnik i na kraju za slušalicu. Načas ne može da se seti ni kako se zove ni u kom je krevetu. – Luiza? – pita glas iz crnog ponora. – Da, Luiza Rej. – Luiza, ja sam, Ajzak, Ajzak Saks, zovem iz druge države. – Ajzače! Gde si? Koliko je sati? Zašto... – Pst, pst, izvini što sam te probudio, i žao mi je što su me odvukli juče u cik zore. Slušaj, u Bostonu sam. Sad je pola osam po istočnom vremenu, u Kaliforniji će uskoro svanuti. Još si tu, Luiza? Nisi nestala? Boji se. – Da, Ajzače, slušam. – Pre nego što sam otišao sa Svanekea, ostavio sam kod Garsije poklon za tebe, tek mali znak pažnje. – Trudi se da rečenica ne zvuči značajno. – Razumeš? O čemu ovaj priča, ako boga zna? – Čuješ li me, Luiza? Kod Garsije je poklon za tebe. Budi se hitriji deo Luizinog mozga. Ajzak Saks ostavio je Siksmitov izveštaj u tvojoj „bubi“. Pomenula si da se prtljažnik ne zaključava. Pretpostavlja da ovaj hotel nije bezbedan i da nas prisluškuju. – To je vrlo lepo od tebe, Ajzače. Nadam se da se nisi istrošio. – Vredeo je svake pare. Izvini što sam ti razbio san. – Nema problema. Ne smem previše da spavam. Srećan ti put, i vidimo se uskoro. Možda na večeri? – To bi bilo divno. Sad moram na avion. – Srećan put. – Luiza spušta slušalicu. Da odem kasnije, smireno? Ili da smesta pobegnem sa Svanekea?

37 Oko petsto metara dalje u naselju, budan je i Džo Nejpijer. Kroz prozor vidi tamnoplavo nebo pred zoru. Polovinu sobe zaprema konzola s elektronskom opremom. Sa zvučnika se čuje prekinuta telefonska veza. Nejpijer premotava škriputavi magnetofon. „Pre nego što sam otišao sa Svanekea, ostavio sam kod Garsije poklon za tebe, tek mali znak pažnje... Razumeš?... Čuješ li me, Luiza? Kod Garsije je poklon za tebe.“ Garsija? Garsija? Nejpijer se mršti na hladnu kafu i otvara fasciklu s oznakom „LR 2“. Kolege, prijatelji, kontakti... nijedan Garsija. Bolje da upozorim Bila Smouka da ne prilazi Luizi dok ne popričam s njom. Pali upaljač. Bila Smouka je teško i naći, a kamoli upozoriti. Nejpijer udiše jedak dim u pluća. Zvoni mu telefon: Bil Smouk. – Pa ko je sad taj Garsija, jebo te? – Ne znam, nema ga u dosijeu. Slušaj, ne želim da... – Jebi ga, Nejpijeru, zadužen si da znaš. Opa, sad mi se i tako obraćaš? – Hej! Pazi na... – Hej i tebi. – Bil Smouk spušta slušalicu. Loše, loše, vrlo loše. Džo grabi jaknu, gasi cigaretu, izlazi napolje i odlazi do Luizinog hotela. Pet minuta peške. Priseća se pretećeg tona Bila Smouka i daje se u trk.

38 Roj deža vi doživljaja progoni Luizu koja trpa svoje stvari u putnu torbu. Robert Frobišer, posle klope, beži iz ko zna kog po redu hotela. Silazi stepeništem u prazno predvorje. Tepih je bešuman poput snega. Iz recepcionerske kancelarije radio šapuće slatke bezvezarije. Luiza se šunja do glavne kapije, nadajući se da će izaći bez dodatnih objašnjenja. Vrata su zaključana za ulazak, ne za izlazak, i ubrzo Luiza ide preko hotelskog travnjaka do parkinga. Rani okeanski povetarac donosi varljive slutnje. Noćno nebo nad kopnom postaje tamnoružičasto. Nema nikoga u blizini, ali dok prilazi kolima, Luiza se s mukom uzdržava od trka. Ostani mirna, ne žuri, i možeš reći da ideš u vožnju po rtu uz izlazak sunca. Na prvi pogled prtljažnik je prazan, ali je patosnica izbočena. Pod njom Luiza nalazi paket u crnoj plastičnoj kesi za smeće. Vadi fasciklu boje vanile. Pod slabim svetlom čita naslov: REAKTOR HIDRA-NULA – OPERATIVNI PROBNI MODEL – VOĐA PROJEKTA DR RUFUS SIKSMIT – NEOVLAŠČENO POSEDOVANJE JE FEDERALNO KRIVIČNO DELO PO ZAKONU O VOJNOJ I INDUSTRIJSKOJ ŠPIJUNAŽI IZ 1971. Oko petsto stranica tabela, dijagrama, matematike i dokaza. Ispunjava je oduševljenje. Polako, ovo je samo početak kraja. Luiza krajičkom oka opaža neki nedalek pokret. Muškarac. Luiza se saginje iza Garsije. – Hej! Luiza! Čekajte! – Džo Nejpijer! Kao u noćnoj mori s ključevima, bravama i vratima, Luiza zavlači fasciklu u crnoj kesi ispod suvozačkog sedišta – Nejpijer već trči, a snop svetlosti baterijske lampe šiba polutamu. Motor se pali sporo, uz lavlju riku – „folksvagen“ prebrzo kreće u rikverc. Džo Nejpijer udara u zadnji deo automobila i viče, a Luiza ga u retrovizoru gleda kako skače kao glumac u burlesci. Ne zaustavlja se da se izvini.

39 Prašnjavi crni „ševrolet“ Bila Smouka staje na ostrvskom kontrolnom punktu pred mostom Svaneke. Tačkice svetlosti nanizane su po matičnom kopnu s one strane tesnaca. Stražar prepoznaje kola i odmah prilazi vozačkom prozoru. – Dobro jutro, gospodine! – Izgleda da je dobro. Rikter, tako beše? – Da, gospodine Smouk. – Pretpostavljam da te je Džo Nejpijer upravo zvao i rekao da ne pustiš narandžasti „folksvagen“ napolje. – Tako je, gospodine Smouk. – Ja sam došao da opozovem to naređenje, po ličnom ovlašćenju gospodina Grimaldija. Podići ćeš rampu pred „folksvagenom“ i pustićeš mene da prođem. Telefoniraćeš kolegi na kopnu i reći ćeš mu da ne pušta nikoga dok ne vidi moja kola. Kad gospodin Nejpijer stigne, za petnaestak minuta, reći ćeš mu da Alberto Grimaldi poručuje: „Vrati se na spavanje.“ Jasno, Rikteru? – Jasno, gospodine Smouk. – Oženio si se proletos, ako me sećanje ne vara. – Imate odlično pamćenje, gospodine. – Imam. Nadaš se prinovi? – Žena mi je u petom mesecu trudnoće, gospodine Smouk. – Savet, Rikteru, u vezi s uspehom u bezbednosnom poslu. Želiš li da te posavetujem, sinko? – Želim, gospodine. – I najgluplji pas ume da sedi i gleda. Pametan zna kad da okrene glavu. Shvataš li me, Rikteru? – U potpunosti, gospodine Smouk. – Onda je budućnost tvoje mlade porodice osigurana, sinko. Smouk u rikverc parkira kola pored stražarske kućice i duboko se poginje na sedištu. Minut kasnije, brektavi „folksvagen“ skreće na rt. Luiza staje, spušta prozor, pojavljuje se Rikter, a Smouk razabire reči „hitan porodični slučaj“. Rikter joj želi srećan put, a rampa se diže. Bil Smouk ubacuje u prvu, pa u drugu brzinu. Zvučna tekstura površine druma menja se kad „ševrolet“ stigne do mosta. Treća brzina,

četvrta, pritisnuta pedala. „Bubini“ se pljosnati zadnji farovi sve više bliže, pedeset metara, trideset, deset... Smouk nije upalio farove. Skreće u praznu traku za suprotni smer, ubacuje u petu brzinu i vozi uporedo s Luizom. Smouk se smeši. Misli da sam Džo Nejpijer. Naglo okreće volan, metal cvili kad se „buba“ uhvati u sendvič između njegovih kola i ograde mosta, a onda se ograda izvali iz betona i „buba“ nestaje u praznini. Smouk gazi kočnicu. Izlazi na svež vazduh i oseća smrad nagorele gume. Pozadi, dvadesetak metara niže, „bubin“ prednji branik tone pod iskrzanim elipsama uspenušanih talasića u pusto more. Ako joj kičma nije pukla, udaviće se za tri minuta. Bil Smouk razgleda štetu na svojim kolima i oseća se ispražnjeno. Anonimnim, bezličnim ubistvima, zaključuje, nedostaje uzbudljivost ljudskog kontakta. Američko sunce, sada u punoj snazi, najavljuje novu zoru.

Paklene muke Timotija Kevendiša Jednog vedrog sumraka pre četiri, pet, bogami ne, pre šest leta, šetao sam se Avenijom Grinič, među starim kestenima i divljim jasminima, u stanju blaženstva. Te kuće s početka 19. veka ubrajaju se među najskuplje londonske nekretnine, ali ako ikad naslediš jednu takvu, dragi čitaoče, prodaj je, nemoj živeti u njoj. Takve kuće luče neke mračne vradžbine koje njihove vlasnike pretvaraju u ludake. Jedna žrtva te vrste, bivši načelnik rodezijske policije, napisao mi je dotične večeri ček okrugao poput svog tela kako bih redigovao i objavio njegovu autobiografiju. Za moje blaženstvo delimično je bio zaslužan i taj ček, a delimično i šabli, berba 1983. iz vinograda Duruzoj: magični napitak koji naše nebrojene tragedije razlaže u najobičnije nesporazume. Tri mlade tinejdžerke, odevene kao Barbike uličarke, prilazile su mi raširene preko celog trotoara. Kročio sam na kolovoz da izbegnem sudar. Međutim, dok smo se mimoilazili, one su oljuštile ambalažu sa svojih groznih lizalica i bacile je na ulicu. To mi je potpuno razorilo sreću. Pa ljudi, kanta je bila odmah pored! Zgađeni građanin Tim Kevendiš doviknuo je bezobraznicama: – Znate, treba to da pokupite. Leđa mi je okrznulo besno: – Oš nas nateraš? Proklete majmunice. – Nemam nameru ništa da preduzmem – dobacio sam preko ramena. – Samo sam rekao da... Kolena su mi klecnula, a trotoar me je zviznuo u obraz, što me je podsetilo na nezgodu s triciklom u ranom detinjstvu pre no što je bol izbrisao sve osim bola. Nečije oštro koleno zgnječilo mi je lice u kompost. Osetio sam krv u ustima. Moj šezdeset i nešto godina star ručni zglavak izvrnut je unazad, u devedeset stepeni agonije, a s njega je skinut „ingersol solar“. Sećam se asortimana starinskih i modernih psovki, ali pre nego što su pljačkašice stigle da mi dignu novčanik, naišao je sladoledžijski kombi s pesmom „Devojka iz Ipaneme“, pa su se razbežale kao vampirice minut pre svanuća. – I nisi ih prijavio? Budalo! – Gospođa X je sutradan ujutru doručkovala mekinje i posipala ih zaslađivačem u prahu. – Pozovi policiju, za ime boga. Šta čekaš? Trag će se izgubiti. – Avaj, već sam bio doterao

istinu i rekao joj da me je opljačkalo pet uličara s izbrijanim kukastim krstovima na glavama. Kako sad da podnesem izjavu po kojoj su me tri mlađane curice s lizalicama nadjačale s takvom lakoćom? Momci u plavom zagrcnuli bi se keksom. Ne, napad na mene nije pridodat nacionalnoj kriminalnoj statistici. Da moj ukradeni „ingersol“ nije ljubavni poklon iz toplije ere našeg sad već arktičkog braka, ne bih uopšte zucnuo ni o čemu. Gde stadoh? Čudno kako se u mojim godinama čovek stalno hvata za pogrešne priče. Ne, nije čudno, nego do zla boga strašno. Nameravao sam ovu pripovest da počnem Dermotom Hoginsom. To i jeste problem kad se uspomene beleže pismeno. Ono što se već zapisalo ne može se ispraviti a da se sve još više ne pokvari. * * * Čujte, ja sam Dermotu Hoginsu Tabadžiji bio urednik, a ne psihijatar ili astrolog, i kako sam onda mogao znati šta će zadesiti ser Feliksa Finča te kobne noći? Ser Feliks Finč, ministar kulture i el supremo u književnoj reviji Trafalgar, silovito je zablistao na medijskom nebu, toliko da je vidljiv golim okom još i danas, dvanaest meseci kasnije. Tabloidi su pisali o tome na naslovnim stranama; novine velikog formata prenerazile su se kad je Radio 4 izvestio ko je umro i kako. Ono jato lešinara i senica – „kolumnisti“ – jedan su za drugim pisali cvrkutave nekrologe Izgubljenom Kralju Umetnosti. Ja sam, s druge strane, očuvao dostojanstvo sve dosad. Treba, međutim, da upozorim zainteresovanog čitaoca da je poslednji desert Feliksa Finča tek aperitiv za moja lutalačka stradanja. Paklene muke Timotija Kevendiša, ako hoćete. Nego, to je baš zgodan naslov. Te večeri dodeljivala se Lemon nagrada, u Džejkovom baru „Starlajt“, raskošno preuređenom na vrhu zdanja Bejsvoter, čemu je obaška dodata i krovna bašta. Čitav izdavački lanac ishrane izašao je na vazduh i sjatio se kod Džejka. Popularni pisci, slavni kuvari, svite, kupci s jarećim bradicama, neuhranjeni prodavci knjiga, čopori piskarala i fotografa koji „Crko dabogda!“ shvataju kao „Oh, vrlo rado!“ Dopustite da odlučno poreknem onu podmuklu glasinu po kojoj sam ja sredio da Dermot bude pozvan: o, da, Timoti Kevendiš je znao da njegov pisac čezne za osvetom visokog

publiciteta, pa naravno, čitava tragedija bila je propagandni potez. Koještarija koju su smislili ljubomorni rivali! Niko nikad nije priznao da je Dermotu Hoginsu poslao pozivnicu, a sad, posle svega, dotična dama će svakako ćutati. Elem, dobitnik je proglašen i svi znamo ko dobija pedeset hiljada. Nacvrcao sam se. Gaj Faca dao mi je da probam koktel pod nazivom „Ground Control to Major Tom“. Strela vremena pretvorila se u bumerang, a ja više nisam znao koliko imam vodećih pisaca. Džez sekstet počeo je da svira rumbu. Izašao sam na balkon da udahnem vazduha i osmotrio gužvu spolja. Razigrani književni London podsetio me je na Gibonov Uspon i pad Rimskog carstva. Oblak kritičara, prepisivača, komentatora navukao se preko znanja, a za propašću genija ubrzo je usledio i raspad ukusa. Dermot me je našao, kao što neizbežno čini svaka loša vest. Da naglasim: manje bih se iznenadio da sam naleteo na papu Pija XIII. U stvari, Njegova svetost bolje bi se uklopila – moj nezadovoljni pisac imao je odelo boje banane preko košulje boje čokolade i „ribena“ kravatu. Ne treba ni da podsećam začuđenog čitaoca da Pesnica u zube još nije bila postala svetski hit. Zapravo, još nije bila ni stigla u knjižare, osim u radnju mudrog Džona Sanda na Čelsiju i kod onih nesrećnih prodavača novina, nekada Jevreja, pa Sika, sada Eritrejaca, smeštenih u komšiluku Hoginsove braće na Ist Endu. Zaista, Dermot je na terasi hteo da raspravlja o marketingu i distribuciji. Po stoti sam mu put objasnio da agencija poput Izdavačke kuće „Kevendiš“ jednostavno ne može bacati novac na luksuzne kataloge i kolektivne zabavne vikende radi povećanja prodaje. Objasnio sam mu, još jedan put, da moji autori nalaze zadovoljstvo u poklanjanju svojih lepo ukoričenih knjiga prijateljima, porodici, narednim pokolenjima. Objasnio sam mu, još jedan put, da je tržište zasićeno gangster-šik romanima; i da je čak i Mobi Dik pukao za Melvilovog života, premda nisam upotrebio konkretno taj glagol. – To zaista jesu fantastični memoari – ohrabrio sam ga. – Pusti da prođe malo vremena. Dermot, pijan, turoban i gluv, pogledao je preko ograde. – Koliko dimnjaka. Dubok ponor. Pretnja je, smatrao sam, prividna. – Baš. – Mama me je vodila na Meri Popins dok sam još bio klinja. Čišćenje dimnjaka uz ples po krovovima. Gledala ju je i na kaseti. Neprestano. U staračkom domu.

– Sećam se kad je postavljena. To mi određuje starost. – Ono tamo. – Dermot se namrštio i kroz francuske prozore pokazao u bar. – Ko je to? – Ko? – Onaj s leptir-mašnom što ćaska s dijademom u kesi za đubre. – Domaćin, Feliks... oh, kako mu beše prezime? – Bog te j***, Feliks Finč! Ono g**no koje mi se posralo na knjigu u svom je**nom pederskom časopisu? – Nije to bila baš povoljna kritika, ali... – To mi je jedina kritika, u p**du materinu! – Zaista nije delovala tako loše... – Ma je li? „Književna čuda bez ijednog hita, poput g. Hoginsa, jesu lešine moderne literature.“ Primeti kako ljudi ubacuju „g.“ pre nego što ti zariju nož u srce. „G. Hogins treba da se izvini drveću posečenom radi njegovog nadmenog ’autobio-romana’. Četiri stotine uobraženih strana vode do neverovatno bljutave i isprazne završnice.“ – Smiri se, Dermote, niko i ne čita Trafalgar. – Pardon! – Moj pisac je dočepao konobara za kragnu. – Jesi čuo za književnu reviju Trafalgar? – Pa naravno – odvratio je istočnoevropski konobar. – Čitavo moje osoblje kune se u Trafalgar, oni imaju najpametnije kritičare. Dermot je hitnuo čašu preko ograde. – Ma hajde, šta je pa kritičar? – pokušao sam da ga urazumim. – Onaj ko čita brzo i arogantno, ali nikad mudro... Džez sekstet završio je svoju numeru, a Dermot mi je ostavio rečenicu nedovršenu. Popio sam dovoljno da sednem na taksi i spremao sam se da pođem kad je nešto nalik istočnolondonskom telalu ućutkalo čitav skup: – Dame i gospodo iz žirija! Malo pažnje, molim! Sveci nam bili u pomoć, Dermot je lupao poslužavnikom o poslužavnik. – Večeras imamo dodatnu nagradu, dragi knjiški pederi! – urlao je. Zanemarujući ljutite coktaje i uzvike, iz sakoa je izvadio kovertu, rasekao je i pravio se da čita: – Nagrada za najeminentnijeg književnog kritičara. – Publika je nastavila da gleda, ili je vikala, ili se postiđeno okrenula na drugu stranu. – Nadmetanje je bilo žestoko, ali je panel jednoglasno izabrao Njegovo carsko veličanstvo iz književne revije Trafalgar, gospodina... izvinjavam se, ser Feliksa Finča, nosioca Ordena Britanske imperije, ljudi... da... vas... čujem!

Masa stade da urla. – Bravo, Felikse! Bravo! – Finč ne bi bio kritičar da nije voleo nezasluženu pažnju. Nesumnjivo je u glavi već sastavljao novo izdanje svoje kolumne za Sandej tajms, „Finčeve finte“. Sa svoje strane, Dermot je bio sav iskren i nasmejan. – Šta li mi je nagrada, pitam se – zlobno se smeškao Finč kad je aplauz jenjao. – Potpisani primerak nesamlevene Pesnice u zube? Sigurno ih još nije mnogo ostalo! – Finčeva klika združeno se nasmejala uz povike, podbadajući svog punomoćnika. – Ili dobijam besplatan let u južnoameričku zemlju s olakšavajućim uslovima ekstradicije? – Da, zlato – namignu Dermot – besplatan let je upravo ono što si osvojio. Moj pisac tada uhvati Finča za revere, nagnu se unazad, udari stopalom Finča u pojas i džudistički odbaci medijsku ličnost, rastom inače nižu nego što se generalno mislilo, u noćni vazduh. Finčev krik – a i život – okončali su se u zgužvanom metalu, dvanaest spratova niže. Nekome je piće iscurilo na tepih. Dermot Hogins Tabadžija otresao je revere, nagnuo se preko balkona i povikao: – E KO JE SAD STIGAO DO NEVEROVATNO BLJUTAVE I ISPRAZNE ZAVRŠNICE? Onemela gomila razdvojila se dok je ubica prilazio stolu sa zakuskom. Nekoliko svedoka je kasnije izjavilo da je videlo taman oreol. Uzeo je belgijski kreker s biskajskim inćunom, peršunom i susamovim uljem. Ljudi su se povratili. Grcaji, uzvici „bože blagi“, stampedo ka stepeništu. Strahovita ludnica! Moje misli? Iskreno? Užas. Svakako. Šok? Sigurno. Neverica? Prirodno. Strah? Baš i ne. Neću poreći izvestan utisak da je taj tragičan događaj imao i dobru stranu. U svojoj firmi na Hejmarketu imao sam devedeset pet neprodatih paketa Pesnice u zube Dermota Hoginsa, strasnih memoara čoveka koji će uskoro postati najpoznatiji britanski ubica. Frenk Sprat – moj pouzdani štampar iz Sevenouksa, kome sam dugovao toliko novca da sam jadnička držao u šaci – i dalje je imao ploče i bio spreman na doštampavanje svakog časa. Tvrdi povez, dame i gospodo. Četrnaest funti i devedeset devet penija po komadu. Kakva slast!

Kao iskusan urednik, nisam poklonik flešbekova, anticipacija i drugih trikova: njima je mesto u osamdesetima, zajedno s magisterijumima iz postmoderne i teorije haosa. Neću se, međutim, pravdati što sam (ponovo) počeo priču svojom verzijom tog šokantnog incidenta. Tada je, znate, moja dobra namera postala prva ploča na putu ka Halu, tačnije ka zaleđu Hala, gde će se moje paklene muke i odigrati. Sudbina je poprimila izvanredan tok, koji sam i predvideo posle poslednjeg leta Feliksa Finča. Na krilima slatkog i besplatnog publiciteta, moja ćurka u vidu Pesnice u zube uzletela je na bestseler-liste, gde je ćurlikala sve dok siroti Dermot nije osuđen na petnaest najboljih godina u Vormvud Skrabsu. Suđenje je neprestano prenošeno u Vestima u devet. Sa smrću se ser Feliks promenio od uobraženog razmetljivca koji staljinistički steže novac Umetničkog saveta u, oh, najvoljenijeg britanskog umetničkog gurua još od prethodnog takvog. Na stepenicima suda njegova udovica rekla je novinarima da je petnaest godina „ogavno blagonaklono“, pa je koliko sutradan otpočeta kampanja „Tabadžijo Hoginse, truni u paklu!“ Dermotova porodica uzvratila je protivnapadom u emisijama uživo, Finčeva uvredljiva revija pohlepno se čitala, BBC2 naručio je poseban dokumentarac gde je žena koja me je intervjuisala, inače lezbejka, potpuno izvukla moje zajedljive izjave iz konteksta. Zar je bitno? Novac se krčkao u loncu – ne, ključao kao lud i osvetljavao čitavu kuhinju. Izdavačka kuća „Kevendiš“ – to jest, gospođa Latam i ja – nije shvatala šta ju je snašlo. Morali smo da zaposlimo dve njene nećake (honorarno, naravno, jer nisam hteo da se zamajavam s Penzionim fondom). Originalni paketi Pesnice u zube razgrabili su se u roku od trideset šest sati, a Frenk Sprat ju je doštampavao otprilike svakog meseca. Za četiri decenije u izdavaštvu nisam nikad doživeo ni približan uspeh. Tekući troškovi uvek su morali da se plaćaju od autorskih donacija – a ne od proklete zarade! To je delovalo gotovo nemoralno. Sada sam pak na listama imao bestseler formata „jednom u deset godina“. Ljudi me pitaju: – Time, kako objašnjavaš njen vrtoglav uspeh? Pesnica u zube zapravo je dobro napisana i smela fiktivna memoarska proza. Kulturni lešinari diskutovali su o njenim sociopolitičkim podtekstima prvo u kasnim večernjim emisijama, pa u jutarnjim programima. Neonacisti su je kupovali zbog izdašnih količina nasilja. Vusterširske domaćice kupovale su je jer je izuzetno fino štivo. Homoseksualci su je kupovali zbog plemenske lojalnosti. Za četiri meseca otišlo je devedeset hiljada, da, devedeset hiljada primeraka, i pri tome još govorim o tvrdom povezu.

Igrani film snima se dok ovo pišem, bar bi trebalo. Na frankfurtskom književnom poselu svečano su me dočekivali ljudi koji bi se pre toga jedva udostojili i da me obrišu s cipele. Ona grozna etiketa „Promašeni izdavač“ postala je „Kreativni finansijer“. Prava za prevođenje padala su kao teritorije u završnom krugu „rizika“. Američkim izdavačima, slava i aleluja, silno se dopao zaplet tipa „engleski aristokrata dobija svoje od ugnjetenog Kelta“, pa se u transatlantskoj licitaciji akontacija vinula do vrtoglavih visina. Ja – da, ja sam imao ekskluzivna prava na tu platinastu gusku obolelu od teškog proliva! Novac se na moje kavernozno šuplje račune slivao poput Severnog mora kroz holandsku branu. Moj „lični bankarski savetnik“, probisvet po imenu Eliot Maklaski, poslao mi je za Božić fotografiju svog potomstva, kao izašlog sa stranica Midvičkih kukavica. 3 Primati na vratima kluba „Gručo“ pozdravljali su me sa: – Prijatno veče, gospodine Kevendišu! – umesto sa: – Ej, mora neki član da te upiše na spisak! – Kad sam objavio da ću lično nadgledati džepno izdanje, po nedeljnim književnim rubrikama pojavili su se članci koji Izdavačku kuću „Kevendiš“ prikazuju kao dinamičnog i usijanog igrača u oblaku oronulih gasnih džinova. Stigao sam čak i do Fajnenšel tajmsa. I zar čudi što smo gospođa Latam i ja morali da popustimo – tek malčice – na polju knjigovodstva? Uspeh opija početnike za tren oka. Naručio sam vizitkarte: Novi Kevendiš, izdavač vrhunske proze. Dakle, pomislih, što ne bismo prodavali mnoga izdanja umesto jednog? Što ne bismo postali ozbiljna kuća kakvom nas svet smatra? Hoćeš đavola! Te elegantne vizitkarte behu crvena marama ispred očiju Bika Sudbine. Na prvu glasinu da je Tim Kevendiš pun kao brod, sabljozubi poverioci nahrupiše mi u kancelariju. Kao i uvek, gnostičku algebru tipa „kome, koliko i kada treba platiti“ prepustio sam nezamenljivoj gospođi Latam. Dakle, eto, bio sam i mentalno i novčano nedovoljno spreman za svoje ponoćne goste, gotovo godinu dana nakon one noći s Feliksom Finčem. Priznajem da je, otkako me je gospođa X napustila (i to sa zubarom, obelodaniću ma koliko bolelo), mojim domom na Patniju zavladala domaćinska anarhija (oh, u redu, gad je bio Nemac), pa mi je svakodnevni keramički presto de facto služio i kao službena stolica. Pristojan konjak stoji iza zastora na držaču toalet-papira, a vrata ostavljam otvorena kako bih čuo radio iz kuhinje.

Dotične noći odložio sam svoje stalno klozetsko štivo, Uspon i pad Rimskog carstva, zarad gomile rukopisa (bezukusnih bljuvotina) poslatih „Novom Kevendišu“, mojoj novoj punokrvnoj ergeli. Verovatno je bilo oko jedanaest kad sam čuo da mi neko petlja oko ulaznih vrata. Skinhedska dečica traže slatkiše ili pare? Neki ludak? Vetar? U sledećem trenutku vrata su izletela iz šarki, za ime božje! Pomišljao sam na Al Kaidu, pomišljao sam na loptastu munju, ali ne. Hodnikom je protutnjao naizgled čitav ragbistički tim, premda je uljeza bilo samo trojica. (Primetili ste da me uvek napadaju trojke.) – Timoti – izusti najgadniji – Kevendiš, pretpostavljam. Uhvatili smo te sa spuštenim pantalonama. „Radno vreme mi je od jedanaest do dva, gospodo“, rekao bi Bogart, „s trosatnom pauzom za ručak. Lepo vas molim da odete.“ Meni je iz usta izletelo samo: – Joj! Moja vrata! Pobogu, moja vrata! Siledžija Drugi zapali cigaretu. – Danas smo posetili Dermota. Pomalo je ljut. Ko ne bi bio? Parčići slagalice došli su na svoje mesto. Ja sam se raspao na parčiće. – Dermotova braća! – (Pročitao sam sve o njima u Dermotovoj knjizi. Edi, Moza, Džarvis.) Vruć pepeo opekao me je po butini, a više nisam pratio ko je šta govorio. Kao da je oživeo nekakav triptih Fransisa Bejkona. – Pesnica u zube dobro ide, koliko vidimo. – Gomile po aerodromskim knjižarama. – Sigurno si bar pretpostavljao da ćemo navratiti. – Kad si već tako sposoban za posao. Londonski Irci plaše me i u znatno boljim okolnostima. – Momci, momci. Dermot je potpisao ugovor o prenosu autorskih prava. Pogledajte, pogledajte, to je profesionalni standard, imam kopiju u svojoj aktovci, evo... – Zaista sam imao dokument pri ruci. – Član osamnaesti, o autorskom pravu... znači da je Pesnica u zube, zakonski... ovaj... – Nije bilo lako reći im to s gaćama oko nogu. – Ovaj, vlasništvo Izdavačke kuće „Kevendiš“. Džarvis Hogins nakratko je pogledao ugovor, a kad je prestao da mu zaokuplja pažnju, iscepao ga je. – Dermot je potpisao ovu je**nu budalaštinu kad mu je knjiga bila samo hobi, u pi**u materinu. – Poklon našoj bolesnoj staroj mami. Pokoj joj duši. – Uspomena na tatine najbolje dane.

– Dermot nikad nije potpisao nikakav je**ni ugovor razmišljajući o uspehu. – Obišli smo i tvog štampara Sprata. Rastumačio nam je ekonomsko stanje. Pljusak konfeta od ugovora. Moza mi se uneo toliko blizu da sam mu omirisao večeru. – Nakupio si pravo brdo higinsovskog novca, reklo bi se. – Sigurno se možemo dogovoriti o, hm, hm, toku finansijskih sredstava, što će... Edi se umešao: – Neka bude tri. Odglumio sam da se štrecam. – Tri hiljade funti? Momci, mislim da ne... – Ne budi idiot. – Moza me je uštinuo za obraz. – Tri... po podne. Sutra. U tvojoj kancelariji. Nisam imao izbora. – Možda možemo... ovaj... razmotriti provizornu sumu za kraj ovog sastanka, kao osnovu za... dalje pregovore. – U redu. Koju smo svotu ono razmotrili, Mozo? – Pedeset hiljada delovalo je razumno. Sad više nisam glumio bolan krik. – Pedeset hiljada funti? – Za početak. Utroba mi se stezala, vrpoljila i komešala. – Zar zaista mislite da toliki novac držim po kutijama za cipele? – Namestio sam glas kao Prljavi Hari, ali je ispalo više nalik šušketavom hobitu. – Nadam se da ga bar negde držiš, deda. – Gotovina. – Ništa budalaštine. Ništa čekovi. – Ništa obećanja. Ništa odlaganja. – Staromodan novac. Može i kutija za cipele. – Gospodo, rado ću platiti ugovorenu naknadu, ali zakon... Džarvis zviznu kroz zube. – Hoće li zakon pomoći čoveku tvojih godina da se oporavi od višestrukog preloma kičme, Timoti? Edi: – Ljudi tvojih godina ne odskaču. Nego šljisnu. Borio sam se iz sve snage, ali me je sfinkter izdao i započela je kanonada. Podneo bih smeh ili prezir, ali sažaljenje tih mučitelja označilo je moj kukavan poraz. Pustio sam vodu. – U tri. – „Novi Kevendiš“ otišao je u vetar. Siledžije uto izađoše, preko mojih oborenih vrata. Edi se okrenuo da dobaci poslednje reči. – Dermot je napisao lep mali odeljak u knjizi. O neplatišama.

Radoznalog čitaoca upućujem na 244. stranicu Pesnice u zube, koja se može naći u svakoj knjižari. Nipošto na pun stomak. Ispred moje poslovne zgrade na Hejmarketu taksiji su mileli i jurili. U mom utočištu, Nefertiti-minđuše gospođe Latam (poklon za njenu desetu godišnjicu u Izdavačkoj kući „Kevendiš“ našao sam ih na popustu u suvenirnici Britanskog muzeja) zveckale su kako je ona vrtela glavom: ne, ne, ne. – A ja vama kažem, gospodine Kevendišu, da vam ne mogu naći pedeset hiljada funti do danas u tri. Ne mogu vam naći ni pet hiljada. Svaki peni iz Pesnice u zube već je otišao u stare dugove. – Da li iko nama duguje novac? – Uvek vodim računa o fakturama, gospodine Kevendišu, zar ne? U očaju počeh da se ulagujem. – Ovo je doba instant kredita! – Ovo je doba kreditnih ograničenja, gospodine Kevendišu. Otišao sam u svoju kancelariju, nasuo sebi viski i drmnuo pilule protiv srčke, a onda otpratio poslednje putovanje kapetana Kuka na svom antikvitetnom globusu. Gospođa Latam je donela poštu i izašla bez reči. Računi, smeće, moralističke pljačke od dobrotvornih organizacija i paket adresiran „Vizionarskom uredniku Pesnice u zube“ u kome je bio rukopis s naslovom Poluživoti – loše ime za prozno delo – i podnaslovom Prvi slučaj Luize Rej. Autorka, sa sumnjivim imenom Hilari V. Haš, propratno pismo počela je ovako: „Kad sam imala devet godina, majka me je odvela u Lurd da se molim za izlečenje od svog noćnog mokrenja. Zamislite koliko sam se iznenadila kad mi se te noći umesto svete Bernardice u viziji pojavio Alen Furnije.“ Lujka na vidiku. Bacio sam pismo u pregradak „Hitni poslovi“ i uključio sjajan nov kompjuter s gigabajtom memorije da bih odigrao „minolovca“. Pošto sam dvaput eksplodirao, telefonirao sam „Sadebiju“ da za aukciju ponudim vlastiti, originalni, autentični pisaći sto Čarlsa Dikensa s početnom cenom od šezdeset hiljada. Prijatni procenitelj Kirpal Sing sa žaljenjem je napomenuo da je piščev sto već u njegovom kućnom legatu, a reče i da se nada kako me nisu baš preterano odrali. Priznajem, ne pamtim baš sve svoje sitne smicalice. Potom sam pozvao Eliota Maklaskija i upitao kako su mu divna dečica. – Dobro, hvala. – On je mene upitao kako mi je divan posao. Zatražio sam zajam od osamdeset hiljada funti. Počeo je zamišljenim „Dakle...“. Spustio sam na šezdeset. Eliot je ukazao da moja trgovinska kreditna struja mora teći još dvanaest meseci pre no što bi

povećanje došlo u obzir. Oh, tako mi nedostaju dani kad su se poverioci smejali kao hijene, terali ljude do đavola i spuštali slušalicu. Otpratio sam Magelanovo putovanje na globusu i čeznuo za vekom kad se nov početak svodio na sledeći jedrenjak iz Detforda. S već sasvim uništenim ponosom, javio sam se i gospođi X. Taman je upražnjavala svoje prepodnevno kupanje. Objasnio sam joj ozbiljnost svoje situacije. Nasmejala se kao hijena, oterala me do đavola i spustila slušalicu. Zavrteo sam globus. Zavrteo sam globus. Kad sam izašao, gospođa Latam piljila je u mene kao soko u zeca. – Ne, ne zelenaša, gospodine Kevendišu, cena je previsoka. – Ne strahujte, gospođo Latam, posetiću jedinog čoveka na ovom svetu koji veruje u mene i u dobru i u zlu. – U liftu sam se podsetio da „krv nije voda“ pre no što sam nabo dlan na žicu sklopivog kišobrana. – O, đavoljih mu testisa, ne ti. Čuj, samo se gubi odavde i ostavi nas na miru. – Moj brat se zabuljio preko bazena kad sam kročio na njegov trem. Denholm nikad ne pliva u tom bazenu, koliko znam, ali ga uredno hloriše i šta sve ne, svake nedelje, čak i po jakoj kiši. Skupljao je lišće mrežom na štapu. – Neću ti pozajmiti ni cvonjka dok ne vratiš prošlu svotu. Zašto celog veka ja tebi moram da dajem milostinju? Ne. Ne odgovaraj. – Denholm je izvadio pregršt mokrog lišća iz mreže. – Samo se vrati u taksi i briši odavde. Drugi put te neću lepo zamoliti. – Kako je Džordžeta? – Skinuo sam biljne vaši s latica uvele ruže. – Džordžeta sve više gubi razum, mada za to ne pokazuješ ni gram iskrenog zanimanja sem kad želiš novac. Posmatrao sam glistu kako se vraća u zemlju i poželeo da sam na njenom mestu. – Deni, u blažem sam sukobu s nezgodnim tipovima. Ako ne nabavim šezdeset hiljada funti, prebiće me na mrtvo ime. – Neka to snime i pošalju nam. – Ne šalim se, Denholme. – Ni ja! Dakle, ispao si pacer u pokušaju prevare. I šta s tim? Zar je to moj problem? – Braća smo! Zar nemaš savesti? – Trideset godina sam proveo u upravnom odboru trgovinske banke. Posečeni javor odbacuje lišće, ranije zeleno, kao što očajnici odbacuju ubeđenja, ranije čvrsta. – Pomozi mi, Deni. Molim te. Može i trideset hiljada za početak.

Preterao sam. – Do sto đavola, Time, banka mi je pukla! Potpuno su nas iscedile one krvopije u „Lojdu“! Prošli su dani kad sam imao toliko love u buđelaru! Kuća nam je pod hipotekom, dvostrukom! Ja sam propao s velikim P, ti s malim. Uostalom, ona tvoja prokleta knjiga iskače iz svake knjižare na zemaljskoj kugli! Licem sam iskazao ono za šta nisam imao reči. – O, pobogu, budalo jedna. Za kad ti treba? Pogledah na sat. – Za danas u tri. – Nema šanse. – Denholm je spustio mrežu. – Podnesi zahtev za stečaj. Rejnard će ti uraditi dokumentaciju, dobar je. Gorka pilula, znam, ali ćeš tako skinuti poverioce s leđa. Zakon je jasan... – Zakon? Najbliži kontakt sa zakonom su moji poverioci imali kad su čučali nad kiblom u prepunoj ćeliji. – Onda idi u podzemlje. – Ti ljudi su veoma, veoma dobro povezani s podzemljem. – Ali sigurno ne dalje od puta M25. Drži se prijatelja. Prijatelji? Precrtao sam one kojima dugujem novac, mrtve, nestale u vrtlogu vremena, i ostali su mi... Denholm je dao konačnu ponudu. – Ne mogu da ti pozajmim novac. Nemam ga. Ali na jednom udobnom mestu, gde bi se možda mogao na neko vreme skloniti, duguju mi uslugu. * * * Hram Kralja pacova. Kovčeg boga čađi. Čmar Hada. Da, stanica Kings Kros gde, prema Pesnici u zube, pušenje košta samo pet kinti – bilo koja od tri najlevlje kabine u muškom klozetu u suterenu, dvadeset četiri sata dnevno. Javio sam se gospođi Latam i objasnio joj da idem u Prag na trodnevni sastanak s Vaclavom Havelom, ali će se posledice te laži ispostaviti neizlečivima poput herpesa. Gospođa Latam poželela mi je srećan put. Snaći će se s Hoginsima. Gospođa Latam snašla bi se i s deset biblijskih pošasti. Ne zaslužujem je, svestan sam toga. Često se pitam zašto je ostala u „Kevendišu“. Svakako ne zbog plate. Probijao sam se kroz šumu raznih vrsta karata na automatskoj kasi: Jednodnevna povratna van špica, Jednodnevna u jednom smeru u špicu, i tako dalje, i tako dalje, ali koja, pobogu, koja mi treba? Po ramenu me je kucnuo neki preteći prst, pa sam odskočio deset metara – ali to je bila samo

jedna starija gospođa koja mi je napomenula da su povratne jeftinije od onih u jednom smeru. Pretpostavio sam da joj fali daska, ali đavoljih mu vrana, bila je u pravu. Ubacio sam novčanicu s glavom naše kraljice naviše, pa naniže, pa ovako, pa onako, ali ju je mašina svaki put vratila. Zato sam stao u red pred običnim šalterom. Preda mnom je bio trideset jedan čovek: da, sve sam ih prebrojao. Prodavačice karata odlazile su sa svojih mesta i vraćale se otprilike kako im se htelo. Reklama koja se ukrug vrtela na velikom ekranu zahtevala je da uložim novac u lift za invalide. I onda sam konačno došao na red: – Dobar dan, želim kartu do Hala. Prodavačica se igrala glomaznim folklornim prstenjem. – Kad polazite? – Što je pre moguće. – To jest danas? – „Danas“ obično znači „što je pre moguće“, da. – Ja vam neću prodati kartu za danas. To je na onom šalteru. Ovaj je samo za pretprodaju. – Ali crveni svetleći znak naložio mi je da dođem na vaš šalter. – Nemoguće. Pomerite se. Zadržavate red. – Ne, na tom znaku je pisalo da dođem ovamo, do đavola! Stojim u redu već dvadeset minuta! Tek je tad pokazala interesovanje. – Želite da zbog vas promenim pravila? Bes u Timotiju Kevendišu zaiskrio je kao viljuška u mikrotalasnoj. – Želim da razvijete kreativnu inteligenciju i prodate mi kartu za Hal! – Ne dolazi u obzir da mi se tako obraćate. – Ja sam mušterija, do sto đavola! Vi se meni nećete tako obraćati! Pozovite mi prokletog šefa! – Sama sam sebi šefica. Uz psovku iz islandske sage, ponovo sam stao na početak reda. – Ej! – viknuo je pank-roker s nitnama u lobanji. – Stani u red, jebo te! Nikad se ne izvinjavaj, savetuje Lojd-Džordž, nego sve ponovi, samo bezobraznije. – Znam da postoji „red, jebo te“! Već sam stajao u njemu i ne pada mi na pamet da stojim opet samo zato što ona Nina Simon neće da mi proda prokletu kartu! Do nas je doleteo jedan obojeni uniformisani jeti. – Š’a je problem? – Ovaj matorac misli da zbog kese za kolostomu ima pravo da ide preko reda – reče skinhed – i da na rasnoj osnovi vređa gospođu afro-

karipskog porekla na šalteru za pretprodaju karata. Nisam verovao svojim ušima. – Čuj, druškane – obratio mi se jeti sa snishodljivošću rezervisanom za hendikepirane i vremešne – u ovoj zemlji redovi postoje da bi sve bilo pošteno, znaš, a ako ti se to ne sviđa, vrati se odakle si došao, jasno? – Jel’ ja tebi izgledam kao Egipćanin, do đavola? A? Znam da postoji red! Kako? Jer sam već stajao u tom redu i... – Ovaj gospodin tvrdi da nisi. – On? Hoće li biti „gospodin“ i kad nafarba Prosjak iz ludnice na tvom ćumezu u stambenom naselju? Iskolačio je oči, svega mi. – Biraj da li će te saobraćajna policija odvesti odavde ili ćeš stati u red kao civilizovan čovek. Meni je svejedno. Ali mi nije svejedno kad se ljudi guraju preko reda. – Ali ako opet stanem u red, neću stići da presednem! – Sve sam se – izustio je – potresao! Požalio sam se ljudima iza dvojnika Sida Rotena. Možda su me videli u redu, možda i nisu, ali me niko nije pogledao u oči. Engleskoj je odzvonilo, oh, đavolski odzvonilo. Posle sat i više vremena, London je skrenuo ka jugu, noseći sa sobom Kletvu braće Hoginsa. Prljavi voz bio je pun prigradskih putnika, tih nesrećnih duša koje se dvaput dnevno kockaju sa smrću u trošnoj britanskoj železnici. Nad Hitrouom su avioni kružili čekajući na sletanje, gusto kao mušice nad baricom u leto. U ovom prokletom gradu previše je materije. Ipak, bio sam uzbuđen što je putovanje počelo, te su mi odbrambeni mehanizmi popustili. U knjizi Prave uspomene guvernera Severnih teritorija, koju sam izdao davnih dana, tvrdi se da žrtve ajkula doživljavaju anestetičku viziju bezopasnog plutanja po pacifičkom plavetnilu, i to istog časa čim ih taj zubati levak zdrobi. Ja, Timoti Kevendiš, bio sam taj plivač: gledao sam kako London nestaje – da, ti, podmukli ćelavi televizijski voditelju od grada, ti i tvoje stambene zgrade pune Somalaca; vijadukti Kingdoma Branela 4 ; šetališta puna sezonskih radnika; slojevi čađavih cigala i blatnjave kosti lekara-psihopata; staklenici u funkciji poslovnih zgrada, gde cvetovi mladosti ogrubljuju u matore kaktuse nalik mome škrtom bratu. Eseks je digao svoju ružnu glavu. Dok sam bio đak u mesnoj srednjoj školi, sin opštinara u usponu, taj okrug bio je sinonim slobode, uspeha i

Kembridža. A vidite ga sad. Tržni centri i novogradnja vrše postepenu invaziju na naše drevno tlo. Vetar sa Severnog mora uhvatio je kitnjaste oblake u svoje čeljusti i zaždio do Midlendsa. Najzad smo zašli u pravu provinciju. Majka je tu imala rođaku s velikom porodičnom kućom, ali mislim da su se preselili u Vinipeg radi boljeg života. Tamo! Tamo, u senci stovarišta za kućne majstore, nekada se uzdizao niz orahovih stabala gde smo ja i Pip Ouks – drugar iz detinjstva koji je sa trinaest godina poginuo pod točkovima cisterne za naftu – jednog leta izlakirali kanu i porinuli ga u Sej. Gregorci u teglama. Tamo, baš tamo, iza one okuke zapalili smo vatru i spremili pasulj i krompir u srebrnoj foliji! Hoću nazad, oh, nazad! Ništa osim jednog brzog pogleda? Polja bez živica, bez ičega. Sada Eseks jeste Vinipeg. Strn je spaljena, a vazduh miriše na sendviče s reš pečenom slaninom. Misli su mi odletele s drugim vilenjacima, a kad smo prošli Safron Volden, voz je stao. – Hm... – čulo se sa razglasa. – Džone, je 1’ ovo uključeno? Džone, koje dugme da pritisnem? – Kašalj. – Železničko preduzeće „Sautnet“ sa žaljenjem vas obaveštava da će ovaj voz neplanirano stati na sledećoj stanici zbog... nedostatka mašinovođe. Pauza će trajati dok se ne pronađe odgovarajući mašinovođa. „Sautnet“ vas uverava da činimo sve – jasno sam razabrao kikot u pozadini! – kako bismo održali naš uobičajen visok nivo usluge. – Bes se lančano rasprostro po kupeima, mada zločine u naše doba ne čine prisutni kriminalci nego rukovodioci van domašaja rulje, u londonskim postmodernim sedištima od stakla i čelika. A i polovina mase poseduje akcije firmi koje bi ionako samlela u prah. I tako smo sedeli. Pokajao sam se što nisam poneo ništa za čitanje. Makar sam imao sedište i ne bih ga ustupio ni Helen Keler. Veče je bilo žućkasto-plavo. Senke pored šina postale su monolitne. Putnici su zvali svoje porodice s mobilnih telefona. Upitao sam se otkud onaj lukavi australijski činovnik zna šta žrtvama ajkula prolazi kroz glavu. Mimo nas su prolazili srećni brzi vozovi kojima nisu nedostajale mašinovođe. Išlo mi se u klozet, ali mi se i od same pomisli smučilo. Otvorio sam aktovku da bih izvadio kesicu karamela, ali sam naišao na Poluživote – Prvi slučaj Luize Rej. Prelistao sam prvih nekoliko stranica. Knjiga bi bila bolja da Hilari V. Haš nije tako izveštačeno i isprazno Dovitljiva. Pisala je u malecnim poglavljima, nesumnjivo imajući na umu holivudski scenario. Zvučnici su zakrčali. – Saopštenje za putnike. Pošto odgovarajući mašinovođa za ovaj voz ne može da se nađe, nažalost ćemo morati da produžimo do stanice Liti

Česterford, odakle će autobus prevesti putnike do Kembridža. Ukoliko možete, izmenite putni plan pošto autobus neće stići do Liti Česterforda [kako mi to ime odzvanja u pamćenju!] još... neodređeno dugo. Dodatne pojedinosti mogu se naći na našem vebsajtu. – Voz je mileo kilometar i po kroz sumrak. Spopali su nas šišmiši i đubre što ga je naneo vetar. Ko sad vozi ako nema mašinovođe? Zastoj, tresak, otvaranje vrata. Snažniji su pokuljali iz voza, preko pasarele, ostavljajući mene i nekoliko neuspešno prepariranih sisara da se izgegamo za njima četiri puta sporije. Popeo sam se uz stepenice i zastao da dođem do daha. Eto – našao sam se na pasareli stanice Liti Česterford. Bože blagi, od svih seoskih stanica, baš ovde da se nasučem! Uska staza ka Ursulinoj staroj kući još je zavijala oko kukuruzišta. Malo sam šta drugo prepoznao. Sveti Ambar Beskrajnog Maženja sada se pretvorio u fitnes klub „Premijer“. Ursula se našla sa mnom u svom „sitroenu“ one noći tokom jednonedeljnog raspusta u prvom semestru, tako je... na ovom trouglu od šljunka, ovde. Vrlo je boemski, pomislio je mladi Tim, što me sačekuje žena u kolima. Bio sam Tutankamon IV u kraljevskom čamcu, kojim su ka Žrtvenom hramu veslali nubijski robovi. Ursula me je odvezla nekoliko stotina metara do vile Dokeri, koju je u doba secesije naručio neki skandinavski konzul. Tu smo bili sami, dok su se majka i otac odmarali u Grčkoj s Lorensom Darelom, ako me pamćenje dobro služi. („Ako me pamćenje dobro služi.“ Varljiv kuplet.) Četiri decenije kasnije, farovi salonskih vagona na staničnom parkingu osvetljavaju čudnu najezdu dugonogih komaraca, a za to vreme jedan izdavač begunac u raskopčanom kaputu grabi preko ugara koji čeka subvenciju Evropske unije. Pomislio bi čovek da na mestu veličine Engleske u nečiji mali život svi događaji mogu stati bez mnogo preklapanja – hoću reći, ne živimo, do đavola, u Luksemburgu – ali ne, životni putevi ukrštaju nam se i prepliću kao klizački tragovi. Dokeri je i dalje stajao na mestu, odvojen od suseda ogradom od kaline. Delovao je strahovito raskošno posle roditeljske bezlične kutije u predgrađu: Jednog dana, obećao sam, živeću u takvoj kući. Još jedno prekršeno obećanje, ali sam ga makar dao samom sebi. Po obodu imanja stigao sam do prilaznog puta. Na znaku je pisalo: Hejzl Klouz – visokocenjene luksuzne kuće u srcu Engleske. Na spratu Dokerija gorelo je svetio. Zamislio sam par bez dece kako sluša radio. Stara vitražna vrata zamenjena su nečim otpornijim na provalnike. Tog raspusta