Dejvid Mičel - Atlas oblaka

Meronimza Macu. Dva, dušam već bila pola kamen, jaštase neć ope rodit, štabi zgubijo? Dobrijeda Stari Džordži po jede men dušuneg ne kome štaćes ope rodit, jelda? Ni je to rabros, jok, toj razum. Keva ni je bila za dovoljna, tadje bila žetva, alu zoru Meronimi ja pošli, dalami zaput rane štaj dimlaj rekla dap ćale bijo ponosan štasam posto rabar. Džonasmi dao spec ostari dobar bodač, Asusi amajlijej školjku štaću snjome za slepit Džordžija aknas po juri. Moj roda Prika došoda čuva kozej dononam vreću suvog rožđasa ocvoji loze. Maca bila zadnja, ljublaj menej Meronimi moralijoj obeća daćmos vrati dza šez dana. Najstoko Clušinog nis pošli stazom Kukuihele, jok, neg najuguz potok Vajluli, ajas pozno mestokod vodopada Hilave disam zateko Kone štas ubli ćaleta pre toga šez godna. Za raslo svo, samse mal vido garod vatre štasmo ložili. U jezeru Hilave naboz dve ribe Ždžonasa darom, danam po traje rana. Palaj kiša paj Vajluli mnogo došo pasmos probili kro šećer trsku, jes, po dana teškog odado Koale; načistini bijo vetara kroz oblakes vidli Mauna Keu visini, jes. Jaštasam vido Mauna Keuz Honoke ranije, alkace oš penjatna planinu, toj druga planina negona našta neš. Ni je lepa, jok. Aku ćutiš, čušje. Trskas proredlaj zašlismona Stari Put za Vajmeu. Nekolko kilasmo išli ustaj ispuco puti najšlina lovcana krznoj psetomu šta odmaraju kod bare. Zvaos Stari Janagij imo tako gadnu plućovodu das pomisijo dać Mali Janagi malo po malo uzet poso. Rekli das travarijda tražimo spec trave, možbiti nam Janagi po verovo, možbiti ni je, alje trampijo gljive zaribuj rekonamda u Vajmei ni je tako lepo koštaj nekad bilo, jok, Kones tamoj stalno bis tukli, nemoš nat štać uradit. Kilu-dve najstokod Vajmee ćuliš kopita pasmo skočliju žbunje, a pore nas prošle tri Konena crnim ždrepcimaj konjušarna poniju. Uvatijome straj mržnjaj teosami ubitko rakovena prutu, al sporije. Bijo jen mladi štas misijo daj možbit Adam, altos uvek misijoza mlade Kone, imalis kacige paniz bijo siguran, jok. Ćutalismo jer priču čuju uode štaji nevidiš. Išli najug svedok ni smo došlina širput. Za širpucam ču od rugi šta pričajuj tacam gaj vido, dugi ravanjod kamena. Bilo već zaraslou mlacej žbunje, al bilo divno tuna vetru. Meronim rekla daz ove „Ajro Drom“ najesku Stari, tubi vezali brodove štas leteli, jašta, ko guskepo močvari. Ni smo prešli širput, jok, nego bišli, ni je bilo di sakrice. U sumrak metli šatoru rupis kaktusima, akace zamračilo, zapalij osam vatru. Bilom tuga štasam daleko d Olinej roda, altuj Meronim pala maskaj

vido samje jasnijene granije. Pitosam je: Kakavje Ceo Svet, svo no preko keana? Ni je maska pala oma, jok. Stati misiš? Rekojoj kako za mišljam estajs tari knjigaj slika iškole. Zemljedi Pad ni je Pao, gradove velikije ocvina Velkom, kulej zvezdej suncašta gore visokije neg Mauna Kea, nesam jen Brod Vidoviti neg miljon, Pamet kutješta prave slas ranu tolko daj nemoš poist, Pame cevišta liju pivu tolko daj nemoš popit, mesta di juvek prolećej ni ko neboluje, ni kos netuče, ni ko ni je rob. Disu svi lepij žive stopedez godna. Meronims ogrnla ćebetom. Moji roteljis verovali das ne gde celi gradovi Stari preživli Pa cone strane okeana, koti, Zakri. Stalnos mislina staraj mena... Melbun, Orkland, Jobug, Benas Jerbes, Mumbaj, Singopur. Brocka Žena učlame stani jen Dolinar ni je ni ka čuo, pasam slušobez reči. Naj zad, pedez godna poštoj moj naro došona Vidovito, ope crno seli nabrod štasmo snjime došli. Dingosiz avijali daleko o ljudma štać brzo umret, molijos Onmida ni smo mi. Našliz gradove disu mape rekle, al srušene, zarasle, bolesnej ni gde živi gradovajs priče. Mi Vidoviti nis verovali daj naš plamičak Civilize naj jakijiju Ćelom Svetuj plovilis ve daljej dalje godnuza godnu, al nis našli jakiji. Štasmos ošćali sami! Teško bremeza četiriljade ruku. Svogami, skoro ni gde nema Pame čtajma u Deve Dolina. Oti rečimi došla težinaj ponos, ikoda onaj ja nis više bili različitiko bogi čovek, jok. Drugi dan meki oblakčićis jurcali nazapada suncej ko zmija sikćalo glasnoj ljuto. Pilismo ko kitoviz ledenij prljavi potoka. Penjalis na ladniji vazdu doknas viš ni je bocko komarac. Suve šumes mešales crnom oštrom lavom štaj bljuvala Mauna Kea. Vuklis ko puževi oko stena, jašta, pipniji samoj prstićeti krvariliko ludi, zatosi sebij Meronim povezo čizmej ruke potkorom. Njojse noge osule o džuljeva, tabanijoj bili slabiji neg umene kozara, nate, alta žena ni je kukala, jok. Smestli smos ušumu o trnjaj igala, maglaj sakrila vatru alje krilaj štabis prišunjali pasam se stalno štreco. Crklisod umora, alod misli nis mogli spavat, pasmo pričalijuz jelo. Stvarnos nebojiš, rekoj pokazo palcem gore, davidimo Džordžija kacepopnemo, ko Truman Repa? Meronim reče daj vreme mnogije plaši. Ja izusti: Neverujež daon postoji, jelda?

Reklaj da zanju ne postoji, alda zamene moždaj postoji. Pa koj, upito ja, napravijo Pad ako nema Starog Džordžija? Neke čudne tice štaji ni sam znao pro čavrljale malko. Vidovitaj rekla: Starisu sami sebi napravili Pad. O, koje šta. Al Staris imali Pamet! Sećamse daj rekla: Jes, Staris vladaliz bolestima, putevimaj semenima, kodnjisu čuda bila svaki dan, al nis vladalis jednim, atoj gladu srcu, jašta, gladzajoš. Šta još?, pito ja. Staris imali svo. O, još tvari, još rane, svo brzije, dugiji život, lakiji život, još moći,jes. Sadje Ceo Svet velik al nije bijo dovoljan zatugla čtaj na terala Stareda pokidaju neboj skuvaju morej zatruju zemlju ludim atomimaj teraju šegus lošim semenjem pas napravli nove bolestija bebe bile nakaze. Naj zad, za čas, državese raspaleu vavarska plemenaj za vršlas Civiliza, ostalaj samo po ne gdeda tinja. Pitos Meronim štato ni kad ni je pričalau Dolinama. Dolinari ne čeda čuju, reklaj, daj čovekova glad rodla Civilizu, alje čovekova gladi ubila. Takvasi druga plemena štasam snjima bila ranije. Kad ljudma kaeš dašta veruju ni je isna, misle daj njiov život nije isnaj da njiova isna nije isna. Jes, mož biti daj u pravu. Treći dan bilo lepo vreme, al Meronim noge ovolko natekle, pas ja svo na trpona leđa, sam ni sam njenu torbu. Prešlis preko prevojana južnu stranu di su ostacijod staze Stari vijugali navr. Oko podne Meronim sodmorla, aja skupijo dva snopa granja jersmo izlaz lišume. Pogledalis prema Mauna Loi, vidli krdo konjana Putu Sedla, sijojim Kona metalna suncu. Tolkos visoko bili das konji biliko mravi. Došlomi zgnječi divljake prsmaj obrisat ijo pantale. Molijos Onmi das Kone nepojavena stazi jerje bilo fini mestaza zasedu, a Meronimi ja nebiz dugo opirali. Ipak nis vido tragove kopitani logora. Izašliš ume, vetars pojačoj raz ljutijo, nijes osećo dimni kućani balega, ni šta sam sitna sitna prašna. Itices pro redle natoj goleti, samsu jastrebovi letli visoko. U veče stiglido neki kućao Ctari štaj Meronim rekla daj selo ctronoma štas bili Octari popovi štaš čitali zvezde. Tus ni je živilo Otpadaj ni kad ni sam vido šta pustije. Nema vode, nema njive, oj kadje pala noć ljutaj ladna, obuklisej zapali vatru praznoj kući. Plamen baco senkena stare

zidove. Mene brino vr sutra, dabi skreno misli, pitos Meronim jel Opatica isnu reklada Ceo Svet letijoko sunca ilje isna štau Hilu kažuda sunce letijoko Celog Sveta. Opaticaj upravu, reklaj Meronim. Ondaj prava isna drukča oita izgleda daj isna?, reko ja. Jes, čestoj tako, reklaj Meronim, zatoj isna vrednijoj retkija od ijamanta. Po maloj savato san, alja ni sam mogo prestat mislit, a ondaj edna žena došlaj sela uzvatru, kijalaj drktala. Okovrata imala školjke, takoz nao daj ribarkajz Honomua, a daj bila živa, bilap sočna negošta. Pružla prste kvatri ko naj lepije rumene lace, alje samuz danulako ticau kutij ubunaru jerje vatra ni je mogla u grejat. Mesto čiju imala kamičke, ajas pito dalse penjena Mauna Keu dabijoj Stari Džordži naj zad o kamenijo dušu. Koje mrtav čuje odživi misli, ata ribarka štas utopla piljila umene sonim kamenjem, klimnula glavomi zvadla lulu, alja nis tražijo dunut. Kasnijes probudijo, vatras prigasla kamena Honomu očla. Ni je ostavla tragove, alsam malko miriso dimiz lule. Eto, po misli, Meronim mnogo znao Pameti životu, al Dolinari znaju mnogijeo smrti. * U četvrtu zoru duvo vetarko sonog sveta, majok, izvrno nu grubu svetlosti obuvatijo rizonti čupoti rečiz ustaj toplotujz tela kroz krzno. Staza šta jišla ocela octronoma bila gadno iz rovana, jes, velkise komadijod ronili, ni gde lišćani korenjani maovne, sam suva zaleđena zemlja štanamje kopala očiko luda žena. Dolinarske čizmesejs cepale panam Eronim izvadla Pamet Vidovite čizme neznam očega alštas bile mekej tople pas mogli dalje. Pešes kila dalje zemljas poravnala pa ni je bilokona planini, jok, ne kodasmo mravina tanjiru, sam velko ravnomeđ ovimi onim svetom. Oko podne za makliza krivinuj etoga zi čtaj Truman pričo, alni je bijo visoko crvenika, jok, više ko morka. Staž išla pravodo gvožđevi vrata, jes, alzid ni je bijo baš bes kraja, jok, mogos obiđza frta ljutra. Uziduz bili razni ramovi, jes, naj strašnije Stare zgradena Vajima ilu Ćelom Svetu, kožna? Kakoćemo donji? Meronim opipala ona čelikova vrataj rekla: Trebanam puknjač dabi ovo izvali, jes. Istorbe nije izvadla puknjač, jok, neg Pamet uže, koštasu Vidoviti po neka trampili, lepoj lako. Dva balvana štrčilanad vratma paj ona probala uvatit jenu omču. Vetarjoj po mrsijo račun, alondas ja proboj odma uspeo, pasmos popeli micpo mic uzazid Starog Džordžija.

Utom stra mestu navr sveta, jašta, vetar uminoko u sred uragana. Sunce peklo natoj visini, jes, peklo takodaj vreme stalo. Tam ni je bilo staza, sam miljon stena kou Trumana Repe priči, leševi ot kameni bez duše, ajas u pito oćemol Meronimi ja bic tene doveče. Dez-dvanes ramova tujtamo, belij srebrenij zlatnij bronzanij niskij okruglij retko kojis prozorima. Naj bliziji nasam sto koraka pas pošli pravo kanjemu. Ja pito jesulse tu Stari klanjali Pameti. Meronim rekla, učudu koja, da ni sto ramovi, jok, neg opresvatori štas Tari korislida učeo planetamaj mesecuj zvezdamaj svomu međunjima, dab svatli dije svo počelo) diče svo prestat. Pazlismo di gazimo međonim kamenjem. Oko jednoks vido slomljene školjkejz Honomuaj znao daj tona štaj bila kodmene prošlu noć. Vetarmi dono glaso dedejz daleka... Judo. Jeza, jašta, al nise pre seko, jok, jerje svotu bilo jeza... Judo. Nis reko Meronim. Kakoj otvorla vrataod opresvatora, pojma nempa dame nepitate. Neku traku metlau vrataj nešta napravla sonim orison jajetom. Eonda men palo dana štitim očtas živli unutra. Ono štami deda šaputo, sadme počo sovati vidobiga napola, albi nešto kabi pogledo. Nešta siknulojz vrata opresvatora kace otvorla. Vazdu skros kisoj buđav, kodaj ostotuot Pada, jes, možbit daji jes. Ušlij štas vidli? Ni je mlak opisa tu Pamet. Svaštaj bilo tuštasna Vajima zaboravilo pasni mena nepamte, jašta, ni šta tu ni sam ogo svatit. Podovi šta sijaju, beli zidovij tavani, velka soba, sva u krug, a unjoj tanjiretina štab des muški leglo otamo dovamo, toz ove radijo telespok, rekla Meronim, tojoko šta naj dalekije vidi štas Tari napravli. Svo čistoj beloko Sonmine aljine, jašta, ni mrva sem štas uneli. Stolovij stolce čekalida nanjiko sednena terasama očelika, pasnam koraci zvonli. Čaksej Brocka Žena za čudla nasvu tu Pamet. O kretala orison usvo štasmo vidli. orison sam zujoj sijoj svos vidli neki prozori. Pamti ovo mesto, rekla Meronim, alja ni svatijo pas pito kakoto Pamet jaje moš reć isnu. Meroni malo stalaj ot pila pivojz boce. Orisonje mozaki prozori pamćenje. Smozgom moš otvorit opresvator koštaš malo čas vido. Sprozorom moš priča c drugim orisonom daleko daleko. Spamćenjem moš vit štas orisoniju prošlosti vidlij čulij sačuvat štaj moj orison vido das nezaboravi.

Stidme bijo sećat Meronimna kakosam preturo, alimosam prilku pitatje tatpa kožna kad, pas reko: Sjajnaj lepa cura štasje vido tu... u orisonu ranije... jelona sećanjejlprozor? Oklevalaj. Sećanje. Pitos jel cura jo živa. Jok, reklaj Meronim. Ja pito jelbila Vidovita. Oklevalaj i rekla daćmi reć celu isnu, alda drugi Dolinari nis premni daj čuju. Jaz aklou ćaletovu ikonu dać utat, jes, da neć ni kom ni šta reć. Uredu. Toj Sonmi, Zakri. Gadorođena Sonmi štas tvoji preci misli daj vaša boginja. Sonmi bila ljucko biće kosvi mi? Nebi jato ni kad pomislijo nitje Opatica rekla takvu ludos, jok. Sonmise rodla od boga štaz vao Darvin, utosmo verovali. Jel Meronim isli daj ta Sonmi živlana Vidovitom ilna Velkom? Rodlasej umrla prestotnaj stotna godna preko keana, na zapad sever zapad, reklaj Meronim, na pola ostrvu štaj sacvo mrtvo, alse neka dzvalo Nea So Kopros, a jošpre Koreja. Živlaj kratkoj teškoj tekadje umrla, počelis daj poštuju čistokrvnij gadorođeni. Tome svo na čisto preseklo u glavij niz nao uštać verovat. Pitos Meronim štać joj sećanjena Sonmi u orisonu stotne godna posle. Tace vidio das pokajala štoj počela pričat, jašta. Sonmis ubli gazde Stari štas jese plašli, alpre smrtij u orison rekla štaj sve radla. Sećanjej kodmene jersam učla o njenom kratkom životu dab olje svatla vas Dolinare. Zatome cura tako progonla. Jesam jato vido duha Stari? Meronim reklada jesam. Zakri, moramo još mnoge zgrade obićpre mraka. Doksmo išlido drugog opresvatora, stene počele pričat. Joj, jaštas bijo upravuza Vidovite, bato Zakri! Onaćet naglavu iz vrnuti svu veru! Zapušijo uši, jašta, al glasovi prolazli krošake. Ovaj spasla Macu samdabite uvatlana dugi čas! Gadnez bile stenej gadnos pričale, morosam stisnu dzube dajm nebi odgovorijo. Ona otima Pame Cvelikog Ostrva štajod Dolinara! Đavolimis uvukliju glavu. Tvoj ćale nebi pustijo stranu ženu kocebe, bato, nebijoj on bijo mazga! Toj bila živa isna, ni sam ni šta mogo reći svo sam posrtod bola. Meronime pri držala. Nisjoj reko dam stenje blebećej grdije, alje vidlada ne šta nevalja. Vazduj ovdi redak, reklaj, paćeš se ošamutiti svoćet

bit još čudnije. Ušlisu drugu zgraduj as kljoko dokje Vidovita radla oko vrata. Joj, štame sunce tuklo uglavu! Onaj prevrtljiva negošta, Zakri! Truman Repa Treći čučo nasvojoj steni. Meronimga ni je ni čula. Oš verovat njojil svome rodu?, doviknomi žalosno. Jes tvoje isne samo „redak vazdu“? A ja? O, štamije laknulo kace vrata opresvatora otvorla. One avetij njiove ružne isne nis mogle sanama unutra, valjdaji Pame držala na polju. Takoj prošlo celo po podne, jes. Drugi opresvatori bili skoroko prvi. Vidovitab otvorla, ispitala sorisonom iju glavnom nebi obraćala pažnju namene. Jabi sedeoj diso naj Pamet vazdu dokona završi. Alkadbi odali ozgrade dozgrade, stene bim vikale: Judoj! Mazgoj! Robe! Aveti Dolinara kumilime kamenim usma, jes: Ona ni jejz tvog plemena! Nije nij ste boje! Joj, štasu bili strašni, tovam sad priznajem. Grizlame sumlja. Ni jen Vidoviti ni je ni kad otvoreno pričo Zdolinarom, ajas ta cvatijo dani Meronim ni je drukča. Neboj bilo plavo, alje octena postalo teškoj sivo kacmo stigli dozadnje zgrade. Meronimi rekla dato ni je opresvator nego generator šta pravi Pamet magiju štaz ove lektrika šta pokreće sve zgrade košta srce pokreće telo. Onas vo divla mašinamaj takoto, aljas baš ošćo glupo štame zaslepla Brocka Žena otkamise uvukla ukuću. Niz nao štaću ni kakoćuje zaustavit, al Džordžij imo svoje namere, daleko bijo. Unutraj generator bijo drukči odrugi zgrada. Vidovita bila sva začarana kacmo ušli, alja ni sam. Nate, naosam daniz bili sami tu. Brocka ženam nije verovala, jašta, al utoj velkoj zgradi dije gvožđevo srce pre stalo kucat biloj neko presto, okonjega stolovij prozorićij brojevij šta ne, inato presto sedijo mrtav Stari, skljoko se pot prozorom. Vidovita progutala nedluj prišla davidi. Gazda stronom, reklabi, tijoj rekla, ostoj ovdi kadje bijo Pad, a svoj bilo zatvorenopa ni je is trulijo. Kralj ane gazda, pomislijo ja, utoj divnoj palati. Ona počela pamtit svaki pedalj tog mesta nasvoj orison, ajas prišo kraljujz savršene civilize. Bijo čupavi noktimujz raslij obrazi mupali, almu Pamet odeća jožbila fina, ušima imo safirej pocetijo mena teču Čelu, istinos ko kuka, jašta. Slušajme, Dolinaru, reko kralj, jes, slušaj. Mi Stariz bili bolesnijot Pametij Padje bijo naš lek. Vidovita nezna daj bolesna, al bolesnaj oškako. Krostaj luko ctakla valjalis talasi snegaj davili sunce. Uspavaje, Zakri, ilće njeni done cvoju boles uvaše divne Doline. Jaćuz brinut onjenoj duši ovdi, nebrigaj. Brocka Žena išla okolo sorisonomi pevušla Vidovitu pesmicu štaj

na učila Macuj Susi. Brzosam razmišljo. Kadbij ubijo, bijobi varvari divljak? Nematu dobroj zlo, naučijome kralj stronom, ilće žaštiti cvoje pleme ilćeš izda cvoje pleme, jašta, jakić ubi clabog. Ubije, bato. Nije ona boginja, onaj otkrvij mesa koj tij a. Ubije, toz dužan, znaždajesi. Rekoda nemogu, blebeće reć dasam ubicaj Opaticaće skupi dzbor dam oterajz Dolina. Ma misli, Zakri, izgrdijome kralj. Misli! Otkuće blebe znat? Blebeće reć: „Ona tuđa svezna ni je slušala štasmo govorlij oćlana Mauna Keuj rabri Zakris trudijo daj o pameti, alnije ona imala Pamet koštaj misla. “ Vremej prolazio. Dobro, rekoja naj zad ozbiljno, ubošćuj kad izađemo. Kralj stronoms osmenuo zadovoljnoj nije više pričo. Naj zadme moja žrtva pitala kakoje. Dobro, rekoja, alsam bijou žmarcima, nate, ni kad ni sam ubijo ni šta većeod koze, a sacam reko ubit Vidovitu. Reklaj dać poćer ne će danas tuvati mećava, pasmo pošli na polje. Na polju, stene ućutaleu snegudo članka. Jedna oluja prošla, alće druga veća doć, takomiš činio. Pošliska gvožđevim vratma, ona predamnom, ajaz držo Džonasov bodaču džepuj spalcem probojel oštar. Sad!, vikoj svaki kamen ubicana Mauna Kei. Štopre todobrije, jašta. Tijos naciljo navrat Vidovitej nekmise Sonmi smiluje, bacijosam oštricu štosam jače mogo. Jok, ni samje ubijo, vite, začas otkacam naciljo dokacam bacijo, Sonmimise jes milovala, jaštaj mrdlami ruku paj bodačod leteo u gvožđeva vrata. Meronim ni je ni svatla dajoj glava zamalod letela, aljasam svatijo dame za čaro đavos Mauna Kee, jašta, namo kakose zove, daleko bijo. Viš ne šta tamo?, pitala Meronim posmog bodača. Da, slago ja, alni je to ni šta, učinlotise. Idemo, reklaj, idemodma. Nad mudrilis Tarog Džordžija, vite, ni samjejmo kako ubidbez bodača, alznaozda nećeon tektako gledat moju pobedu, jok, znaos ja kakvojto đubre. Dokse peouz uže storbom, Mauna Kea is pljunula tovar snegapa nis mogo vide dzemlju, des vetrovanam šibalo lice, prstmise ukočli, na polasam sklizno do pola, užemi opeklo prste, alsamse naj zad popoj dono torbu zbolnim jopečenim rukama. Meronim ni je išla brzo, alje bila dovr kadjena jednom vreme stalo.

Vremej stalo, jašta, tosam reko. Za Ceo Svet semenej jednog lukavog đavola, jes, nate kojeg, kojij savažan došo nazid, vremej prosto... stalo. Paulje lebdile. Stari Džordžiji sklonijo rukom. Pokušosamse dogovori ctobom, Zakri, tvrdoglavo momče, asad moram dava dznakovej upozorenja. Vadi sečivoj secijovo uže. Nogom tako uže štaj držalo ukočenu Meronim. Mukajojse vidlana licu, upinjalaz das popne. Šes meteri rupa podnjom. Kat padne, možda ne će poginut, pročitoj Stari Džordži šta misim, alćejoj stene izlomit kičmuj nogej umrećedo zore. Nek razmisi štaj radla. Upitoga stani je sam ubijo Meronim. Šta-šta-šta?, rugos Tari Džordži. Oćudaj ti ubiješ, ati samo štašta-šta. Vidi, ako nejsečešto uže, zatri mescaćet porqca bit mrtva, kunemse! Kunemse. Biraj. Oslida Rabra Keva, Jaka Susi, Bistri Džonas, Slatka Maca dasvi umru. Kukavica Zakriće živiti kajaćez dosmrti. llijožda umre jedna stranašta ni kom ne će falit. Četrišta voliši jednašta nevoliš. Mogobičak vratit Adamaot Kona. Nemada misim. Meronim ora umret. Jašta, nemada misiš, momče. Brojim dopet... Izvadijo sečivo. Kros koru glavi niklom seme sećanja, atoj seme bilo štaj Džordži taman reko: znakove. Brzos bacijo sečivo dij bodači pogledo đavolau grozne oči. Onse svo iznenadijoj ne stajomu osmeji savse smračijo. Pljunoga ja, almise pljuca vratla. Šta? Jesja očou luđake skroz? Stari Džordži, nate, napravijo velku grešku. Upamtijome po znakovima onunoć kacam sanjo. Ruke gore, nemodas uže iseče. Tacam odlučijo, nate, rukemi gorile, nači tojto uže štami Sonmi reklada nejsečem. Sečivo palo dolej vreme počeloj udarilome miljon rukuj vriskovajz đavolove mećave, alme ni su gurnuli sazida, j ok, ne kakos povuko Meronimi prešlis nadrugu stranu čitavi. Gazilikroz besnu beluj crnu mećavu nazadu selo stronoma, posrtalij stigli skoropa sleđeni, alnam Sonmi tamo metla drva, pas ne kako zapalijo vatruj opetnas spaso. Istopli ledaj ugrejali kostij osušli krzno kolkos mogli. Ni šta ni smo pričali, smrzlisej bili mokri. Jesamse pokajo štasam pokazo šipak Starom Džordžiju? Jok, ni onda ni danas. Za štaz god Meronim penjala natu đavolsku planinu, nis verovoda jizdala Dolinare, jok, nisu duši verovo, a Koneb u Dolinama napravle štapse samo desio prejil posle. Takoj delovala budućnost prve noći pos penjanja. Drugarca podela samnom neke tabletej zaspalismo besnova, ko kralj stronom.

* Esad, povrataku Doline, nito nij bijo mačji kašalj, jok, alnoćas ni je doba davamto pričam. Nis mnogo pričali doksmo išli dole, vezalonas neko povererenjej svatanje. Mauna Kea dalaj sve ocebe danas ubije, alsmo preživli skupa. Svatijosam daj daleko cvoji, pame duša bolila štaj sama. Abelnaz do čekou svojoj kući tri noći po tomi pošlo glas Bejlijima daćmos vratit. Svis pitali sam jedno: Štaste gore vidli? Bilo pustoj tijo, rekojm ja, ipuno ramova ot Pametij kostiju. Alnis rekoni rečo kralju stronomu, ni štamij Meronim reklao Padu, a specsam ćuto susretus Tarim Džordžijem, ito godnama. Svatijosam šta Meronim ni je rekla svu isnu o Vidovitom ostrvuj njenom plemenu. Ljudi veruju daj svet napravljen takoj tako, a kadim kaežda ni je takoj tako, ondajmse svo sruši, a moždaj tebi. Baba Bleba pusla glas daj Zakri štaj sišos Mauna Kee drukčijod Zakrija štas nanju popoj valjdaj to isna, pute uvek malo promeni. Roda Prika priznoda ćalovij keve svutpo Deve Dolina brane ćerma daz družes Zakrijemod Bejlija jermise das moro ne šta petljac Tarim Džordžijem dapsišo živ otud, ijes dato ni je baš bila isna, alni je bilani laž. Džonasi Susi nisme grdli kopre. Al kevas ras plakala kacmo stigli, zagrlame, Moj Zaki, kozemis obradovale, Macas ni šta ni je promenla. Uškolise počeli igra Dzakrijaj Meronimna Mauna Kei, Alopaticajm rekla dato nemožejer po nekad igra moš po kvari dživot. Rekla Maca daj mnogo dobra igra, alja nis teo čutni pravlani kraj. Malpo malo došo Meronim zadnji mescu Deve Dolinaj vremeza trampu Honoki, naj velikiji sabor ljudiju Privetrini, jenput nagodinu kadje žetva, pasmo danma na velko pravli koziju ćebad štas odnaše kuće naj dobrijaza trampu. Otkacumi ćaleta ubli, išlismou Honokupodeset, alte godne išlonas dvacet jersmo dobli spec stvarijod Vidoviti za to štasmo gosli Meronim. Kolaj mazgesa suvim esomi siromi vunom. Vimoveji Ruža trampile trave stane rastu Dolinama, alse Ružaj Prika tadveć spanđalija mento nije smetalo. Po želijos rođi sreću jerje treboj srećuj biči jaka leđaj svoto. Kacmo prešli Slušin gaz, vidos putnikeštas mećali nove kamenena ćaletov grob, taki bijo običaja ćale imo kolk oćeš drugaraj bata štazga pravo

volili. Namauna Kei onaj đavo oštrijo kandžena kamenu dab uvatijo ovu vašu kukavicui lažova, jašta. Pos Lušinog tamovamo staza uz brdodo Kukuihelea. Jedna kolas ras palaj prevrnla, mnogos poro išli, jes, davno prošlo podne kacmo stiglido selceta. Mi mladis pobrali kokosaza ranuj ni kos ni je bunijo, jok. Kacmo pošli najug po Octari putuza Honoku, vetar smora osvežijo, amis oporavli pas tražlida počne priča, aonaj štaj pričo sedijona prvom magarcu leđma na pred, pazga svi čuli. Rodrik pričo Rudolfu štaj krao koze jimo crven prsten ijo Bilija groznom bodaču, Volt pevo blentavu pesmuo Saliz Doline, alsmomu dali malo šibe jerje skroz po kvarijo pesmu. Ondaj teča Čela tražijod Meronim danam kaže Vidovitu priču. Ona nije telaj rekla das Vidovite priče mnogo tužnej nevaljajuza lep danpre trampu, albinam rekla priču štaj čulaod jednogiz dalekog mesta štaz ove Panama. Mi pristali, ona selana magarca, panam rekla štaćvam sad is pričat, avida ćutitej slušatej nekmi kodo nese još rakije, grlomi skro suvo. Kace desijo Pad, ljudiz aboravli kakos pali vatra. Au štaj bilo gadno, jašta. Dođe noć, ljudi niš nevide, dođe zima, niš nemogu zagrejat, dođe jutro, niš nemogu ispeć. Zatoj pleme očlokod Mudrogi pitalo: Mudri, pomoznam, zaboravlis kakos pali vatraj svis tužni. Zatoj Mudri pozvo Vranuj rekojoj vako: Poleti preko besnog morado Velkog Vulkanaj na padni nađi dugi štap. Uvati štapu kljun, poletido rupe Velkog Vulkanaj umočigau jezero vatre štatu ključa. Onda doneš tap vamou Panamu das ljudi sete vatrej kakosona pali. Vrana pošala Mudrogi poletla preko besnog mora, aondaj daleko vidla Velki Vulkan štaz dimi. Sletlana padnu po čumom, kljucnula ne šta bobica, popla ladne vode, mal odmorla krila, aonda našla duk štapod bora. Jen, dva, trij polete Vranasa štapomu kljunu, tup pade rabra ticana smradljivu rupu Velkog Vulkana, jes, uzadnji čazda nepaneu nutra, zamočla štapu vatru, puf zapalise! Polete Vranaod vatre supaljenim štapomu kljunu, pošla kući, maše krilma, štap gori, danza danom, tuče grad, oblačiš navlače, vatrajož gorina štapu, dimjoj ide uoči, perjes priji, kljun gori... Boli!, graktala Vrana. Boli! Aljel pusla štapil ni je? Jel znamo palit vatrujl neznamo? Esad, rekla Meronim dokje jahalana opakona magarcu, nije pričao Vranij vatri, nek akosmo mi ljudi dobli duh. Nekažem data priča ima smisla, alje uvek pamtima po nekadje malije smisla mnogije smisla. Elem, na oblačlos pred veče, ami jož bili koju kiluot Honoke, paz anoćlij bacali kocke koćna stražu, nate, gadna vremena bila

panis teli rizikova dzasedu. Jaz dobijo šesi šes, možbitmise vraća sreća, pomisijo, sudbinas igra samnom, jašta, sasvim nama. Honokaj bila naj gužva mestona severistok Privetrini, nate, Starij sagradli visokoda pre žive moreštaj dolazio, neko pola Hila ni Kona štasu poplavi skoro celu godnu. Muškiz Honoke radli naj mnogije trampuj zanat, o, klanjalis Onmi, alsu malo vatalij nadrugu stranuj klanjalisi Hilo bogovma pasi mi Dolinari računaliko pola divljake. Gazdaz vao Senatori bijo moćnijijod Opatice, jašta, imo vojsku des-petnes jakisa bodačima štas pazli dabude kakoj Senator reko, ini jez biro Senator, jok, neko varvari socana sina. Honoka bila taman asre dza Hiloj Honomu, Idolinarej Mukinije doknis očliu roblje, ibrcka plemena. Zidine Stariz novajz gradlij po pravli krovove, alsi mog odat malim ulcamaj zamisit kajakešta letej kolabes konja tamo vamo. Tuj bilaj trampara, au štajto bila velka zgrada štaj Opatica rekla dasne ka dzvala crkva dise klanjali starom bogu alse tajbog zaboravijot Pada. Crkva imala jake zidovej divne prozorez bojamaj bilau zelenluj mnogo kamenja okoloda vežeš ovcej kozej svinje. Kadje trampa, Senatora ljudi stojena kapijama ju ostavama jimajuj zatvorsa gvožđevim šipkama. Nijen vojak ni je udarijo trampača akni je kraoil remetijo miri zakon. Ni gdena Velkom ni je bilo tolko zakona kou Honoki, osim ožbitiju Deve Dolina, alzakoni civiliza ni jejsto, jok, nate, Kone imaju Kona zakon alnemaju ni mrvu civilize. Natoj trampi Dolinars jajno prošli. Od brđanaz dobli dvaes vreoa pirinčaza Vidovite platno, jašta, aod Parkera kravej kožeza gvožđe. Nis ni kom rekli daj Meronim strana, jok, dalijoj ime Vidrajz Samokuće u Dolini Pololu, Vidra skuplja travej grdorođenal imala sreće, takos reklida objasnimo štoj crnaj ima bele zube. Stvari Vidoviti rekli dasi našli sakrivene, alkatko pita: Ot kudvatn ovo?, ni kad neočekiva isnu. Baba Bleba ćutiko zalivena kad ni je u Dolinama, pa kadme jenšta priča pričej zoveš Lav pito jesli ja Zakrijz Doline Elepajo štas popona Mauna Keu prošli mesc, jas gadno iznenadijo. Jes, reko ja,jazAkri ote Doline, almi ni je još dojadijo život dapsepenjo na tu planu, jok. Rekoz das išopo listovej korenoves tetkom Vidrom, alnis išli visokodi drva prestaju, jok, akoj čuo drukče, evo jamu kaem daj čuo loše. Lav pričo lepo, al kadmi bata Hari reko daj vido Lavaj Bradavog Lifijada šapću ne kom budžaku, rešijosamga pri javit Opatici kace vratimo davidim štaćona reć. Lirimi uvek smrdijo, aza koji saću viti kolkosam bijo u pravu.

Meronimi jas trampili ćebićeot koze baž brzo, jes, jaz dobijo vreću dobre kafejz Manuke, cevijod plaske, dobar ječami vreće suvog rožđaot crnke jedne Kolekole, ijoš koje šta, nesećamse danas. Kolekole nis tolko divlji, rekobi, ma da saranjuju mrtve ispot kućadi žive živida mrtvi nebudu sami. Ondas pomogo malo drugu trampu, pas prošeto, pričos raznim trampačima, divljaci nis uvek loši, nate. Čuozdas Makenzima usnu javijo bog ajkula, paž rtvovali ovceu more. Čuosi stalne priče šta Konerade najstokod svoji lovištajte pričenas uznemirle. Vidos das ljudi okuplijoko ne kog, prisoj vido Meronim, Ilvidru, dasedina stolcij crta ljudima lica, jes! Trampila crtanjeza drangulijejl šaku rane, aljudi bili skros rećni, gledaliju čudu kakimse lice pojavljujena artiji, prišlo još veta, govorli: Sad mene! Sad mene! Pitalije dije to naučla, ona uvek isto govorla: Nis naučla, bato, samos vežbala. Gadnimaj dala malo dasu lepiji, altakos crtači radli uvek, paj Vidra Travarkašta Crta rekla: Jes, štas tiče lica, lepa laže dobrijaod ružne isne. Pala noć, vratlise nanaše mesto, vukli koć stražarit, ondas počli zabavljatu spec kućama štaz ovu barovi. Jas rano stražarijo, onda povo Meronimna razna mestas Voltomi teča Čelom, ondanas muzikači odveli jope ucrkvu. Vergali bendžoj vijolinaj spec retka gvožđeva gitara, burići pića štaj svako pleme doneloda pokae štaj bogato, vreće duvotrave jerdije Hilo, tuj duvotrava. Povukos jakojz Volta lulej četir dana odaod naše slobodne Privetrinedo Kona Zavetrine činlos ko četir miljona, jes, teme noći mazila duvotrava, ondaj počelo bubnjat, nate, svako pleme imasvoj bubanj. Fodej ocela Lotosaj dvatri Dolinara lupaliju bubanjot kozije kože, oniz Honoke lupaliju dajre, ljudiz Honomua tresli zvečkeo čkoljkij tasila bubnjeva raz vesela nas mlade, jes, duvotravat vodi med tap-tapi bum-bumi pin-pon igraš doktis noge nepretvoreu kopitaj krvti provrij godne prođuj svaki udaracti oljušti jenživot stebe, jašta, vidosam svo štaj bila moja duša skroz odavno, otpre Pada, jašta, vidosam skonjau trku krozuragan, nisto mogo pisat jernema reči, alpamtim onu Kolekole crnku sot plemena tetovirom, jes, onaj bila mlaca štas povija jas bijo uragan, ja duvo onas povijala, jaduvo jakije onas povila jakijej dubokije, jas posto Odvrane krila onaj bila vatra, kadje Kolekole mlaca obavilami prste oko vrata, očijoj sijalej šanulami nauvo: Jes, oću ope, jes, oćemo ope. *

Dišse, mali, iz grdijome ćale, nema danas das vučešpo krevetu, davot odno. Tosam sanjo aondas probudijo pot Kolekole ćebetom štagrebe. Crnkaj ase svo upleli, jašta, kodva guštera štać pro gutat jen drugog. Mirisalaj na lozuj lavin pepoj grudiko maslines dizalej spuštale, gledojej svose raz nežijo kodaj to moj bebac uzmene. Duvotravame jož držala, čuos kakos jož abavljaju, ma daj svanuloj diglas magla, jes, takoto budena trampi žetve po nekad. Zevnoj protegnose, svom bilo lepo, nate kakoj kace isprazniteu lepu curu. Blizos kuvo do ručak pas obuko, Kolekole curas rasanlaj promrnula: Brojtro, kozar, jas nasmejoj reko: Vraćamse sranom, nijem verovala pas rešijo daj dokažemi vidim kakos meje ka donesem do ručak. Na polju bijo kamen put štaj išo pore dzida odgrada, alniz nao oćul naseveril najug, pas muvo tamo vamo kadli Honoka stražar paoz idaj za malme ubijo. Stomakmis okreno. Kroznos mu virla strelca, avrmu izašona potiljak Taj strelca ocvoga toga napravla joj gadan užas. Ona zabava, toj bila bitka, jes! Onoštaj miriso do ručak, toj slama gorila, jes! Prvos po misijona svoje pas otrčodo Dolinara zgrade, svo viko: KONE! KONE! Jašta, crna krila ote reči malapo Honoki, čuos kako drvo pucaj užas kriki svatijos daj pukla grada kapija. Stigozdo trga alme panikači za ustavlij stra, jašta, strame vratijo na zad. Krivudospo uskim ulcama alse bukaj konjij bičevi Kona svo mnogije bližli, valjalispo ulcamako talas, niz nao kućuj tres!, paou jarak, udarlame baba neka oklagijom, svoz drala: Nešti mene uvati cvojim prljavim rukama, alkac usto, ona jož bila belaj mirna, nate, problaje strelca, juto švić, bičmi obuvatijo noge, švić poleteo ja, švić pado naglavu, joj razbijo glavu, jes, kodam neko zabijo dleto. Kacamse probudijo, svome bolo, jes, kolenamiz ubijana, lakace ukočijod modrice, rebra na pukla, dva zuba ispala, nis mogo zagrist, čvoruga velikija ne glava. Pokrilimeko kozu pret klanje,rukej noge gadno vezane, ležo ispod drugi, jes, bolelome ko ni kadu životu, jok! Kola škripala, gvožđeve cipele lupale, kakos ljuljali takomi bol pucou glavi. Elem, svoj bilo jasno. Zaroblinasi vodli na zadu Konu komog batu Adama. Niz bijo srećan štosam živ, svem živo bolo, bijos ko ticana kuki. Nekomi nogom stiso jaja, pas tijo reko: Jeljoš neko živ? Nate, misijos dać možbiti pak uteć otud, al grubi Kona glas tune gde dovikno: Zavešte, momci, iltakom noža, sveću vas preklat! Ne štamse toplo raz lilopo ruci,

nekom zapišo, itos polako ledio. Iz brojos pe Kona štas pričali, tri konjaj kaves pilićima. Onis pričalijo curama štasuji rasporilij streslise unji kacu upali, paz nao dasam tuveć podana. Niz bijo gladan, al joj štaz bijo žedan ko pepo. Jen Kona glas prepozno, alnis vato kako. Tujtamose čule brze kopitepo putuj Kakoj, kapetane! i Razumem! i Dobro ide borba! i takos aznoda Kone nis upale samu Honoku negoće zarobi čitav sever Velikog ostrva, jes, ato načij Doline. Sonmi, molijose, milost, Sonmi, čuvajmi porocuj rod. Naj za dzaspo, sanjo Kolekole curu, alsujoj grudi bile ocnegaj lavej kace probudijou kolma, svatijos daj onaj podamnom umroj celogme izladijo. Ja vikno: Ej, Kona, umrovam ovdi jen, biće konju lakije dagajz bacite. Momak prekomene cikno kadga vozač ošino, moždas taji upišo. Tices pevale paz nao daz bliži noć, jes, vozlinas ceo dan. Mnogo posies tali, izvuklimejz kolaj bocnuliz bodačem. Ja vrisnoj koprcnose, čuo Konu: Ovaj oš živ, diglime, metlijus neki kameni skinli krpuz glave. Jaz digoj čkiljijo. Bilisna Vajmea putu, kišica, znaos tačno di, pored bare, ataj kamen isti onaj dismo Meronimi ja sreli Starog Janagija mesc pre. Gledos Kone šta ostavljaju tri mrtva robaza dingej gavranej znaos štamije poznad bijo onaj glas, nate, med Konama bijo Lav šta pričo priče bata od Lirija. Priča pričej uodi, nekmu Stari Džordži istrese koske. Jaz bijo jedini Dolinar med preživlima, jes, ostali Honomuj Havi. Molijozda odone trojce nije Prika moj roda. Sviz bili mladi, jašta, pas reko das tarije ubliju Honoki, Imeronim, jersam znaoda nećona preživit ni pobeć. Jen Kona salijonam barske vodena lice, mi vatali svaku kap albilo malo das napijemo. Gazda reko malomod konjada digne logor, onda pro govorijos uvaćenima. Odjutros, rekoj namazani gad, vaši životij tela pripadaju Koni, ito brzoda privatite, paćete lakije preživitko robovi pravi naslednika Velkog, a kasnijej celi Javaja. Gazda rekoda sadimamo nova pravla, alsu ta pravla prosta. Prvo: rob radi štamu Kona gazda kaže, brzoj bez reči. Ako neslušate, gazdaće vas kaznit, malije ili mnogije dok nenaučite. Drugo: rob nepriča aga gazda nepita. Ako pričate, gazdaćevam oceć jezik, ajijaću. Treće: nebacajte vremena bežanje. Kadvas prodamo sledeći mesc, dopćete žigna lice. Nećete ni kadproćiko Kona, isnuda kažem, sviz Privetrine su gadorođena govna. Ako pobegnete, svegami, kadvas uvatimo, gazdaćevam oceć rukej noge, oceće vam kituj turitvamje ustaj ostavićevas usput das muvej pacovi časte. Reklibi brza smrt, al radlis to štošta putaj nebi verovali

kolkoj spora. Gazdaj rekoda sve dobre gazde tujtamo ubiju roba dab drugi vidli štaj čekako niz dobri. Nakraj pito imal štako reć. Ni ko ni je imo ni šta reć. Mirni ljudiz Privetrine patlijod ranaj žeđij gladi, slomlonas svo ubijanje štas vidlij štać bit robovi. Nema poroce, nema slobode, sam radi boli radi boldo smrtij dićenam duše onda otić? Pitos oću viti Adama ilje već umro. Jen mali Havi počo cmizdrit alje imo deve dez godna, ni ko mi ni je vikoda ćutij taje plako zasve nas, jes. Džonas verovatnoj isto rob, Isusij Maca, alme onda stiglo, obes lepe cure. Kevaj stara... Štać ona Koni? Nis teo misitna babus oklagijom, almis to stalno vraćalo. Lav prišo malom, reko Bu!, mali još jakije zaplako, Lavse nasmejoj skinom Vidovite čizme. Navukojij divijojm se. Zakri Kozar nemadas penjena Mauna Keu, reko izdajica, pamu ovo neć trebat, jok. Nis ni šta reko, Alavus ni je dopalo kakos ćuto, pam šutnou glavuj muda smojim čizmama. Neznam tačno, albi reko daj bijo omajza gazde, ni ko ni je probo uzetmu čizme. Pala noć, Kone ispekle piliće, svimib dali dušuza kap ileće mastina ješku. Bilo zima, Kone nis teleda umremo pre pijace, alsu teleda budemo lošejernaz bilo dese nji pet. Otvorli neko piće, pilij pili, kidali piliće, ope pili. Tijo pričali, gledalinas, onda jedan prišoz upaljenim štapom. Prišo svakome, njegovi vikali Da! ii Ne! Nakraj odvezo malog Havijaj pomogomuda priđe dovatre. Tuzga ugrijalij dalimu pilej piće. Mi drugi umirali odgladij žeđij komaracajz bare, mnogo zavidli malom, jašta, svodokmu nis trgli pantale, uvatligaj razbilimu čmar, namazalimu rupus masti pas izredali. Lav bijou jadnom aloma kacam čuo kssss ijon sam pao. Ona četris nasmejala, misla pjanko zemlja, alope kss-kss, dve crvene tačkena glavi drugo Konej on pao. Neki konasa šlemomi ogrtačem izašona čistac, držo ko neku cevanicuj njome uperijou ostala tri. Ope ksssi mali Kona pao. Gazda dovatijo bodači bacijogana ovoksa šlemom, alovaj skočijoj prevrnospo zemlji pamu bodač samiscepo odeću. Ope KssSSSss, trupod gazdes isekona pola. Jas ponado, al švić! Zadnji Konaz bičem uvatijo nu smrtnu cevanicuj švić! Izbijoj spasijocujz rukuj uvatijoj ko magija. Zadnji Kona uperijo oružijena spasijoca, prišo blizoda nepromaši, javido kakoj pritiso dugmej KSSS! Zadnjem Koni očla glavaj drvo štaj bilo izanjega fiju, svoz apalilo. Telom alo stajaloko bebac štauči odat, onda... tras! Nate, pomešo štaj na pred štaj na zad na oružiju, paj sam sebe ubijo. Naš tajni Kona spasijoc eo, istrljo laktove, skino šlemi pogledou pe mrtvi.

Mnogos ja stara za ovo, reklaj Meronim svo namršteno. Odvezalis druge robove, dalim Kona ranu, Meronim imala zanasu torbamana konju, onim jadnicima trebalo svo das povrate. Otpe mrtvi uzelis amo moje čizmes Lava. Uratu, naučlam Eronim, prvo brigajza čizme, pos brigajza ranuj svo drugo. Meroni-mi svojs pričala mnogo posleu jednoj Stari ruševiniju Zavetrini Koala dismo zapali vatru. Ni je priča duga, jok. Meronim ni je bila kod Olinara kacu Kone napale Honoku, jok, bilajna zidovma, crtala more, aljoj strelca izbila crtanjejz ruku. Vratlas kod Olinara prenek štos provali kapiju, alteča Čelajoj viko damene nema pame pošla tražiti toj zadnje štaj vidla odmog roda. Konjaj šlem uzela ot Kona gazde štaj pojurijo po ulcij tomu bilo zadnje. U Kona stvarmaj u ne redu, iz vuklas na poljejs voga. Ni je bilo borbe, nate, negokupljanje, Senatora vojskas predala pre svi. Meronim prvo pošla naseveru Doline, alse Kone skupljale oko Kukuihele dab napale Doline, paj okrenla unutra po Vajmea putu, altu bilo mnogo stražej nebi prošlako Kona kadbij ustavli. Okrenla najug dab vidla jel Hilo još slobodan. Alje Sonmi ustavla dovoljno dugoda opazi kola, isti kola virle dve noge, nate noge bile Vidovite čizme, a sam jeniz Privetrine nosi Vidovite čizme. Ni jem smela spasitpo danu, mal dam izgubi jerje morala obić krdo konja, das nis Kone drale doksu malog Havij a nate već, moglanas promašiti otiđ dalje. Joj štase opasnosti zložla dam spasi! Štos nis akrilaj sebe spasila?, pito ja. Samom pogledala, nalicuj pisalo čuj budalu. Jes, al štaćemo? Misijos brzo. Dolines napalij zapalili, verovatno... ak Hilo još ni je pao, u skoro će... Moja prijam sam prevla rane, ondam dalada popijem lek. Odovog ćeš ozdravit, Zakri. Dosta priče, spavaj. Probudlome štaj neki pričo u Stari kući dij lišće probijalo kroz prozore. Svem živo bolo, alne jako. Jutro bilo vedro, svetrom, alse setijo daj došlo crno vremeza Privetrinu, joj štasam bijo tužan štasamse probudijo. Nadrugoj strani Meronim pričalana orisoii sonim strogim Vidovitim štame uvatijoda preturam podnje stvarma. Maloz gledoj čudijose, nate, bojes lepijenaorisonu. U skorom on vidoj mano glavom. Imeronims okrenlaj pozdravlame. Dobrijeneg juče, prišos viti tu spec Pamet. Malom bole koskej zglobovi. Meronim rekla daveć nam tog Vidovitog štaz ove Duofizit, ajas

rekoda niz aboravijo jersam se mnogo prepo. Vidovitina orisonu slušošta pričamoj samos malo malo raz vedrijo. Bilob lepodas nesrećemou tako crno vreme, Zakri, reko Duofizit, alte molimda povedeš Meronimna samjoš jen put, do Ikata Prsta. Znaš dije? Jes, naosam, nasever o Dzadnje Doline preko mosta Polulu, dugačko parče zemlje štajdena severistok. Jelće Brodza Meronim pristatna Ikata Prstu? Vidovitiz gledali, aonda Duofizit pro govorijo. Imamo loše vesti zatebe, na žalost. Orisonina Vidovitomi Brodu nejavljajusna transmisiju već mnogo dana. Štaj transmisija?, upito ja. Poruka, reklaj Meronim, prozor, susretna orisonu košta jasat pričams Duofizitom. Ja pito: Jelsu orisoni pokvareni? Možbitij gore, rekonajz prozora, naš, ne davnoj boles prišla Vidovitom Ostrvu, nazapadod Ankridža, jes, gadna boles štaj naša Pamet nemož izlečit. Odvesta štas razbole, sam jen preživi, jes. Mi Vidovitina Vajima moramos ponašat kodasmo sami jer Brod verovatno neće doć. Alštajs Anafijem, Meronim sinom? Kacam tad pogledo Meronim, poželijosamse ujes dzajesk mesto štas išta reko. Sudbinami da neznam, rekla prija, tako tužna das mogo zaplakat. Nis prva koja nezna, nis ni zadnja. Ote priče svaka nada umrla umeni. Pitos Duofizita kolkoj Vidovitina Celim Avajima. Pet, reko čovek. Pe ctotna?, upito ja. Duofizit vido dasam ne srećani svatijo. Jok, sam pet. Po jena svakom ostrvu. Naša cela isnaj prostaj sadje trebaš čut. Brigalisdać ova boles tiđdo Vidovitogi ugastinam civilizu. Tražlismo dobru zemljuda napravimo novu civilizuna Vajimaj ni smo vas teli preplašica mnogim stranim. Eto viš, pro govorla Meronim, nisis ti džaba plašijo daja imam drugo stana umu. Ni je me za to bila briga. Rekoda akos Vidoviti ko Meronim, jes, pet iljada ćemo lepo do čekatu Dolinama. Duofizice smrko, razmišljo kako Vidoviti sa džive. Gazda odmog plemena ovdina Mauiju otkut pričam stobom dobar je čoveko tvoja

Opatica. Rekojda dva ratna kajaka pređu Maui Tesnaci dođuna Ikata Prstu podne zadva dana. Obećos dać Meronim dotle zdravuj živu doves tamo. Taćutija moć reć fala. Duofizit reko dać bit mesta na kajakovima akoću pobeć Svelikog snjom. Jas odma odlučijo. Fala, rekoja Vidovitom, almoram ostati nać porocu. Ostalis utoj ruševni još noć damis mišići oporavej rane zacele. Žalijos što nejurim Dolineu borbu, Almeronim vidla Kona konjej strelce kako vriju prema Dolinama preko Kukuihelej uverlame daj borba, akoj bilo, veđ gotovaza par sati. Gadanto bijo dan. Meronime naučla kakoću pucatiz one cevanice. Vežbalina ananasima pana čvorovmana drvetima pana žirovma dok ni sam naučijo ciljat. Stražarijos dokje Meronim spavala, paj ona stražarla doksam ja spavo. U skoro namse vatra pri gasla, jelismo Kona ranu, slanu ovcu, morsku travu, voće štaj raslou ruševini. Napunijos konja torbu, potapšoga, nazvoga Volt jerje bijo ružanko moj roda, ondas ras tužijo, upitos komije odroda jož iv. Isnuda kaem, kad neznaš naj lošije, toj lošije negda znaš naj lošije. Neštosamse setijo, pas pito Meronim kako Brocka Žena jašiko Kona. Reklajda malo Vidoviti zna jašit, alje ona živila splemenom štazove Svanekej živi dalekod Ankridžaj Fan Kuvera.Svaneke gaje konje košta Dolinari gaje koze, jašta, decajim jaše pre nek prodaju, aonaj naučla dokje bila snjima. Meronimi mnogo pričalao plemenima štaj snjima bila, al nemam sad vremena zato, jok, kasnoje. Pričalis kakoćemo sutrado Ikata Prsta, nate, moš preko Koalaj Deve Dolina, almoši juz Vajpijo rekudo Abela kuće vitišta imadas vidi. Ni smo nali, nate, jelsu Kone poklalej popale Doline koštasu Mukini ilsunas teli porobi di živimo. Obećos doves Meronimdo Ikata Prsta živuj zdravu ani je zdravo muvace oko Kona, alje Meronim reklada prvo vidimo Doline, pastako rešli štaćemo sutra. Svanulo tmurno. Teškos proveli konja preko Koaledo Vajpijo izvora, niz nali jelnas Kone čekaju iza trske štasmoj seklina velko. Vodlismo životnju, alsmo u podne stiglido vodej vezaliga tuj očunjalise kilu ipodo Abela pogustišu. Umagli namse činio ocvakog panja daj Kona, alsam ipak zafalijo Sonmi štanas krije. Provirli odozgona kuću. Gadno, jašta. Samo

kapija stajala cela, nate, zidovi svo izgorlij srušeni. Nastub obesili golog čoveka, jes, za članke, tako Kone rade, moždaj to bijo Abel, možda nije, almu vrane već jele creva, adva dinga glodali štaj palo. Doksmo gledali, trijes-četres zarobljeni Dolinaras vodilis u Kukuihele. Toću pamti doksam živ. Nekis tegli kolas plenomi stvarma. Konas dralij pucali bičevma. Magla bila gusta, nis mogo viti lica, al joj štas bili jadni doksus vukli prema Slušinom Gazu. Aveti. Žive aveti. Eto sudbine zadnjeg civilizplemenana Velkom, pomislijoja, eto štanam dala Školaj Ikonar, dabudemo roboviza Kona poljaj kućej štalej krevetej rupeu zemljina Zavetrini. Štas mogo? Jurnut? Dvaes Konaj vodlou Zavetrinu. Čakis Meronim pucačem skinobi možbit pet, moždajoš ako bude sreće, alšta onda? Koneb uble sve Dolinare nanaj manju gužvu. Nije Zakri Kukavica pobedijo Zakrija Rabrog, jok, negoj Zakri Sjuga pobedijo Zakrija Preživilogi nise stidijo reć kojij pobedijo. Manos Meronim das vratimodo konja, almi tekle suze. * Mali, dajtog voća. Kace setim te muke, ogladnim. Nastavlijuz Koala pašnjake, izronliz magle, najug vidli Mauna Keu tom keanu oblaka, jasnoj blizo daj pljuneš, takoj delovaloj tos uradijo, jes, pljuno jako. Nekmi duša kamena, nek nemam sreće, aljoš umem sovat. Isvake od Deve Cavijeni Dolina vijugala crna zmija dima, svaki lešinar šta letij trči gostijose kodnasu Dolinama, pomislijo. Napašnjacima našli koze, neke moje, nekeot Kaj me, alni jednog pastira, jok. Pomuzoji, popili zadnje u slobodi mlekojz Dolina. Kros Pršljen sišlido Palca dije Meronim crtala mapu pet mesca pre, jes, pored mesta dis uzo Ružu šes mesca pre. Sunce osušio magluj rosu, ispo lepe duge vidos daj Škola srušena, jes, sam crna školjka, nema knjiga, nema sata. Sišlido Elepajo potoka, tus išo, Meronim metla šlem, vezalami ruke, akonas ko gledada misi daj uvatila begunca, dobilibi vreme. Tudas išlido Klunija štaj naj visokija kuća tu. Meronim sjašila, uvatila pucač, tijos prišliko miševi, almeni srce lupalo, jašta. Tuj bila borba, svo srušeno, alni ko mrtav ni je ležo, jok. Uzeli raneza put, naozdas Kluni neće bunit. Kacmo odlazli, vidos koko štas nabolina štap, muve letele, toj bilo čudno, prišli bliže, makakav kokos, jok, glava Make Klunija, jes, jošje imo lulu stima.

Praviz divljaci Kone, bato moj. Neverujim niza živu glavu. Od Makine glavesamse skroz potreso doksmo išli daljedo Bejlija. Kanta ugrušanog mleka stajalau mlekari, svosam zamišljo Susi kakoj vukus prevrnute stolčiće, štaj oj rade, joj adna moja draga seka. Kopita tragovi svutpo dvorištu. Koze oterali, piliće ukrali. Svo tijo. Nema razboja, Maca nepeva, Džonas nepravi gluposti. Potoki ticej ni šta. Ni šta groznona kapiji, zafalijos Onmi zato. U nutra, jajaj kajsije pališ prevrnutog stola. Stalnos traovo štać viti, al jok, Sonmi rešla, izgleda, dami poroca ni je još poklana... Sastavlime krivicaj tuga. Krivica štas preživijoj uteko ijakomi duša kamena. Tuga štas delovi starog života rasuli tamo vamo. Džonasa igračke štaj ćale pravijopre mnogo godna. Kevin razbojna vratima, ljuljosena tijom vetru leta. Miris paljene ribej duvotrave. Maca štaj pisalaza Školu jož bilona stolu dije pisala. Niz nao štab misijojl reko. Stada radim?, pitosi prijuj sebe. Stada radim? Meronim selana drvenu kutiju štaj Džonas pravijo, štaj keva nazvala njegov prvi remek. Gadantij izbor, Zakri, reklaj. Ostaniju Dolini dokte nezarobe. Bežij krise dok One nenapadnu, paćet ubitil zarobit. Živiju divljiniko samotnjak dokte neuvate. Pođi samnomna Mauij nešse verovatno ni kad vratitna Velko. Jes, svosam to mogo, alse nis mogo rešit, naos amo daneđ bežac Velkog dokne osvetim štas tamo desio. Nijet ovde dobro sediti mislit, Zakri, reklaj Meronim tako nežno das nakraj zaplako. Kacmo uzjašili, setijos ikona poroce. Akoji tamo ostavim daji iscepajuza vatru, ni šta neće ostatod Bejli roda. Zatos otrčo daji uzmem. Kacamse vraćo, čuos daj nešto palos polce. Ukopose. Polakos okrenoj pogledo. Tamoj bijo debo pacov, gledomej mrdo brkovitim nosom. Sati žaošta nis iseko ono užena zidu dija živim, jelda, Zakri? Mogos izbeć svovo. Nis lušo tog lažova. Koneb napale vakojl nako, jes, nemato vezes onim štaj bilo samnomi tim Đavolom. Digos jedan lonadzda gađam Starog Džordžija, alkacam zamano, pacov nešto, jes, ajsprazne sobe sieve strane čuos neki uzdak skrevetadi niz gledo ranije. Trebosam samo uteć, jes, naosam dasam trebo, alni sam, prišunjosi vido Kona stražarada ležimeć

ebadimaj vuče duvotravujz Mormon doline. Nate, bijoj siguran das vi Dolinari uvaćenij zatoj duvona straži. Eto gadnog neprijatelja. Devetnes-dvaes godna možda. Žilamu kucalana jabučici dije ostalo belo med dva tetovira guštera. Našosime, jašta, šapnulomi to grlo. Isecime. Moj drugi san, sećatese, jes, aji jas ećo. Neprijatelj spava, nemo daga ko prekolje. Ovomej san govorijo, sigurno. Rekos ruci daga prekolje, alse ne kako ukočla. Jese ja tuko, ko nije?, al ni kad ni sam ubijo ni koga. Nate, ubice ni je smelopo zakonu Doline, jes, ako uzme život, nećeš niko trampi ctobom, nećed gledat, ni šta jerti duša tako trovna daćes oni razbolit. Takosam stajo tamo, pore cvog krevetaj držo bodač pore tog rla. Tices pevale brzoj glasno. Tičija pesma zvuči kokad oštriž bodače, tomi ta cinulo. Znaosam štanesmem ubi tog Konu. Tako neću vratid Oline Dolinarima. Takoćem samo duša postat kamen. Dase opet rodimko Kona, onbi mogo bitja, ajabi ubijo sebe. Das Adama dakažemo usvojlij napravli Konu, mogobi svoga brata ubit. Stari Džordžij teo daga ubijem. Jelto svo dosta daga pustimi tijo odem? Jok, rekos vom neprijateljuj zarijomu bodaču grlo. Crveno prsnuloj zapeniloj scurlo napod. Obrisos bodačo mrtvoga košulju. Znaos dađ zato platit jednog dana, alrekos već ranije, u našem srušenom svetu nemoš uvek urati štaj ispravno. Najzlazu na leteona Meronim štaj žurla pomene. Kone!, siknula. Ni sam imo vremena objasni čtas uradijoj zašto. Nabrzinus pakovo poroce ikoneu torbe, onam diglana konja. Octrane dije tetka Čela čulas tri-četir konja. Joj štasmo jurliz Bejlija zadnji put, kodanam Stari Džordži diše zavrat. Čuoz glasove iza, okrenos, čaksam vidoda oklopi sijaju kros mokve, Alsonmi dala danas nevide. Odmaza timza pištala školjkapo Dolini, jes, triput, znaos das našli stražara štasamga ubijoj da dižu zbunu: Dolinari nisvi mrtvi. Znaos dać brzo plati čtas neposlušo drugi san, jašta, aji Meronimće. Ainas ni je još sreća ostavla. Druga školjkaš javlana prvu, jes, al zdruge strane, ami jurli preko Pršljena, strepili alni je bilo zasede. Zadlakus pobegli, jes, das malo dugije ostali, ovibinas vidlij pojurli. Obišlis otvorene pašena Koali, držališ ume, teksam tad reko Meronim štas uradijo, neznam kakoto naše tajne oće dat ubiju aki nekažeš. Onaj sam slušala, jes, ini štam ni je grdla.

Znaos jednu pećnu pored vodopada Mauka, tusamnas dovoda Meronim prenoći zadnji putna Velkom ako svo bude kakos misli. Nados das Voltil Prikajl neki pastir pobeglij tu sakrili, al jok, prazno, sam ćebići štas mi pastiri ostavliza spavanje. Vetar ojačo pas uplašijoza kajake štać poćis Mauija uzoru, alni je bilo zima panis palijo vatru, nisam teo doksmo blizo neprijatelju, jes. Okupalise, jelis ranuot Klunija, lebo cmokve štaz grabijo isvoje kuće kacamse vratijopo ikone. Nis mogo prestat pamtiti pričat doksmo jeli, jok, o porocij ćaletuj Adamu, činilomse daž ivi zajsta ako živeu rečma. Znaos daćmi Meronim gadno ne dostajat kadode, nate, nis imo ni jednog batu štaj ostona Velkomda ni je rob. Mesce digo, jas pogledo moje divne srušene Doline stužnim očima, dingosis tugovalza mrtvima. Pitos dićez duše moga plemena ope rodit satkad Dolinarke tu neće rađat bepce. Bilom krivošta Opatica ni je tuda kaže, jerja niz nao ani Meronim. Mi Vidoviti, reklaj malo pos, verujemo dakad umreš, umrosi nema vraćanja. Al štatij zdušom?, pito ja. Vidoviti neverujuda duša postoji. Alondaj smrt ladna jezak nema niš posle? Jes, neštas kao na smejalali ni je, naša isnaj ladna jeza. Tadmije bilo žao. Duše letepo nebu od vremena, reklaj Opatica, košto blaci letepo nebu o cveta. Sonmij istoki zapad, Sonmij mapaj kraj mapej preko kraja. Zvezdes upale, jas prvi stražarijo, alsam znaoda Meronim nespava, jok, mučleje misipod ćebetom, nakrajse diglaj sela domeneda gleda vodopad. Mene mučla pita-nj ako komarči. Vatraod Olinaraj Vidoviti obes ugasle ovu noć, reko ja, jelto dokaz daz divljaci jakijijo civiliz ljudi? Niz divljaci jakijijo civiliz ljudi, reklaj Meronim, negje mnogo jakijeod malo. Pamet nama davala prednoz godnama, koštoj meni pucač dao prednoskod bare, alkad bude mnogo rukuj glava, taćprednos nestat jedan dan. Jel onda dobrije bid ivljak neg civiliz? Štaj gola isna iza tedve reči? Divljaci nemaju zakon, rekoja, al civilizi maju zakon. Dubokije. Divljak odma radi štamu dođe. Akoj gladan, jede. Akoj besan, tućese. Akomuj milo, uzeće ženu. Njemujgazda njegova želja, ako poželi „Ubi“, ubiće. Ko divlja zver. Jes, tos Kone.

Civiliz ima iste želje, alvidi dalekije. Današće pojest pola rane, jes, alće zasadid rugo polada nebude gladan sutra. Akoj besan, staćej razmisiće stoj besanda nebude besan drugi put. Akomuj milo, ima sekej ćerke staji treba poštovat pać poštovat odrugog sekej ćerke. Njemuj njegova želja rob, ako kaže „Nemoj!“, neće. Opecam pito: jel dobrije bid ivljak neg civiliz? Slušaj, divljacij civilizi nispodeljeninaplemenaj verejplanine, jok, svakje jednoj drugo. Staris imali Pamed bogova, alsu bili divljiko šakaljeto Pada. Neki divlji štaji znam imaju spec iviliz srce. Možbitij neki Kona. Nije to dostada okrene pleme, alkozna jedan dan? Jedan dan. „Jedan dan“, nada sitnako buva. Jes, reklaj Meronim, sećamse, alse buva teško tarasit. Mesc osvetlijo čudan mladež ispodod prije plećke kadje zaspala nakraj. Neštako ruka, jes, glavaj šes crta, beo, ajas čudijo štaga nis ranije vido. Pokrijozga šćebetom da nenazebe. Mauka potok vijugopo Mauka dolini, jes, pojijo sam pe-šes kućau celu dolinu jerni jeto bilo lepo mesto, jok. Mauka nis držali koze paj staza zaraslau trnje štabit iskopalo koak negledaš, aji konjse mučijo. Zadnja kućauz dolinuj prva štasmoj našli bilaj Sveta Sonmi dije gazda bijo neki Silvestri štaj gajijo voćej ječam. Blebe pričale daj Silvestri volijo ćerke neprirodnoj gadilega šta nedaje deoza zalihe. Podvorištu rasut veš, ćerke odveli, Alsilvestri ni je očo ni gde, ocečena glavana štapu gledalanas doksmo stizali. Bijoj dugo tu, nate, ucrvose, pacovs popenjoj pojomu oko. Jes, brkoviti đavo mrdno nosom namene: Kakoje, Zakri, jeldaj Silvestri lepiji sadnegpre?, alja ni sam obraćo pažnju. Zdimnjakas prodro pevac, jamalšta ni sam paos konja, nate, misijo daj zaseda. Mogliz birat, oćemol ostavit konjaj popeceuz grebendo Polulu doline, ilćemo Mauka stazomdo bale dibi mogli najićna neke Kone. Biloj malo vremena pas tako rešli ostatna konju, nate, moralis tiđdo Ikata Prsta dopodne, ajoš petnes kilaod Silvestrija. Nis vraćaliju Plavu kuću niju Zadnju Pastrmku. Kišanas krenla nizdolinus Koale, alsmo stiglido bale bez asede, ma das vidli sveže tragovepot palmama. Keans malo talaso, alnedap revrno dobar kajak. Nekuce čula Kona školjka, jas uz nemirijo. Kodas čuo moje ime. Neštaj vislou zraku, ni sam poslušo drugi san, naos dać plati dzato štos uradijo štani sam trebo uradit. Kacmo stiglido Meduza Lice, moraliz avitu nutra kroz bananedo Polulu staze štaj vodla kroz naj sever dolinuna Nikoga Zemlju, paposlena

Ikata Prs. Stazas tistla međdve crne stenej čuliz viždanje, pre čovekneg tica. Meronim za vukla ruku ogrtačal ni je stiglajz vadi cevanicu, podve Kone skočlesa podve stene. Četir strelce uperlinam uglave izblizo. Krozdrvas vido celu Kona četu! Desetil još, nakonjma, sedlou logoruj naosam dasmo gotovi, amaloj falo. Prolaz reč?, vikno jen stražar. Štaj ovo, vojak, iza šta?, drugim bočno strelomu grudi. Dolinarska gusca prlja dobrok Ona konja? Kotij genral, vojak? Mnogoz bojoj naos dasto vidi. Meronimza režala, pogledala ona četri kroš lem, ondas prodrala das tice odletile. KAKO MOŠ TAKO PRIČADZ GENRAL0M, PACOVE PACOVSKI! MOGA ROBA GUSCAĆE PRLJAČ TAJA KAEM! KOJMOJ GENRAL? JAS MOJ GENRAL, CRVINI JEDNI! DASTE SIŠLI ODMAJ KAPTANADA VIDIM, ILĆUVAS, TAKOMI RATA BOGOVA, ODRATI OBESITNA PRVO TRNJE! Očajničkij gadorođen plan, jes. Meronim prevara dalanam jen tren, alto malne bilo dosta. Dva stražara pobledla, spusla strelcej skočlana stazu. Druga dva očla na zad. Kss! Kss! Ona dva prednama nis ustali, Meronimna jednom podbola, konjza njištoj proposi jurnoja zamal pao. Sonmime zadržalau sedlu, jes, kojakni je ona? Vikali Stoj!, školjke pištale, konj trčo, onda fissssss-ping, prva strelcaz abolau granu, ondami bol iseko levi lis, evotu, ajas preseko kokati telo kaedaj nešta mnogo gadno dab zaraslo. Evo, dignem pantale, vite ožiljak... jašta, bolijo košta misitej akije. Jašilis po Polulu putupo grbamaj korenju, brzije, gledalida nepadnemo, jas moro trpid bol, mogos amo stezat Meronim jakije akije, trudiceda snogom idem skonjem ilbi pao, jašta, ineb ilo vremenadas popnem ope, stiglibinas Konej njiove strelce. Stazom stiglido dnikaod rvećaj Stari mosta preko Polulu reke ušća štaj nasever granca Dolina. Stoko raka otog mosta, sunce sinlo, ja pogledo, daske sijaleko zlato, gredeko bronza. Odbolas etijo, jašta, treći san. Bronza gori, neprelazi taj mos. Nis mogo bjasnit Meronimna konju, pasjoj sam vikno nauvo: Pogodlime! Ustavla konja korakod mosta. Di? Levi lis, reko ja. Meronim pogledala na zad zabrinuta. Nise vidli još oni štasnas jurli, paj skočla doleda vidi ranu. Pipnulaj, ja zaječo. Sad strelca zapusla ranu,

jes, moramo prvodo naši, paću... Buka kopitaš čulauz Polulu put. Rekojojtada nemožmo preć mos. Šta? Okrenlasi pogledalam uoči. Zakri, jelti kaežda mos nije siguran? Naos daj mos čvrst, nate, čestos vodijo Džonasau galebova ; jaja kadje bijo maliji, Makolifiz Zadnje Pastrmke išo prekonjeg lovit foke, alsaniz Ikonara nije laž, jok, Opaticam rekla upamtit snoveza spec dani evo spec dan. Kaem, rekoja, dam Sonmi rekla daga nepređem. Odstra Meronim postala zajed, nate, onaj bila čoek kovija. Jel zna Sonmi danas juri čopor Kona? Polulu rekaj širokana ušću, rekojoja, za to ni je duboka ni brza. Stazaz dela predmostom, jes, vodla dole dismo mogli pregazit vodu. Kopitaz bila svo blizijej blizije, jošmalo paćenas Kone viti. Elem, Meronim poverovala štas ludojs pričo, neznam štalje poverovala, u brzo ladan Pololumi ladijo ranu alse konj gadno klizopo dnu. Pabam pabam, tri Kone jurlena konjmana mos, vidlinas, jedna strelca, dve, treća pogodla vodu, poprskalanas. Joštri Kone stigli ona tri, nis talida streljaju, jok, jurcali preko Polulu mosta danas oceku nadrugoj obali. Jabijo čajan, sovo sebe: Jes, gotovismo, mislijosam. Esad, jelnate kace seku drva? Bukakat pada, svo škripij eči, ceo balvan stenje? Toš čuo. Nate, kad jen-dva Dolinarana kolma mirno prelaze, tojedno, al konjšta trči toj drugo, a še-sedamosam Kona štajure, toj pre mnogo. Mose slomijo kodaj oclame, jes, grede pukle, svos srušio. Inijeto bilo nisko, jok. Polulu mos ko petnes ljudi visok bijo. Pali konji, okrenlisna leđa, ljudis uvatiliju zengije, rekoja već Polulu reka ni je duboka dat uvati ka ckočiš, jok, nekpuna stenja, razbilise svi baž gadno. Nijen Kona ni je usto, jok, sam dva-tri konjas koprcala, alnis imali vremena leči dživotnje. Eto, još malopaj gotova moja priča. Meronimi ja pregazlina drugu obalu, jazafalijo Sonmi ma da viš ni je bilo Dolinarske civilize, ipakmi spasla kožu još jednom. Druge Kones valjda zabavile oko mrtvi, nis pošle zanama. Prešlis Ame Dinej nakraj stiglina Ikata Prs. Kajakovi niš čekali, alsmo sjašili, Ameronim iskorisla Pame dza moj lis. Kadje izvadla strelcu, bolme ošino, zanesvestijose, isnuda kaem, nis vido kacu došli kajakovij Duofizit. Moja prija morala birat, nate, ilćeme metnutna kajak ilćeme ostavitna Velkom di nemogu odat, a odma tu Kone. Etomene ovdi davam

pričam, panate štaj odabrala, almi neka džao zato, jes, a nekad nije. Pesma odoni štas veslali umom novom plemenu probudlame napola vode. Meronimi menjala krvav zavoj, dalam neki Pamet lek štami ublažijo mnogo bol. Gledos oblake spoda otok ajaka. Duše letepo vremenu košto blaci letepo nebu, ma da odoblaka obliki bojaj velikos neostaju isti, tojipak oblak, takoji duša. Kožna otkudje oblak došo, kožna diće duša bi cutra? Sam Sonmi istoki zapadi kompasi atlas, jes, samo atlas oblaka. Duofizit vido das probudijo, pokazomi Velko Ostrvo, crvenona plavom, Amauna Kea sakrila glavuko stidna mlada. Jes, moj Ceo Sveti ceo živoce skupijo dam staneu O međ palcaj prsta. *** Moj ćale Zakri bijo čudak, neću lagacad kadje umro. Naj čestijej pričo koje šta, poludijoko starac, čakje verovo daj Meronim Vidovita bila ustvari Sonmi, jes, stalnoto ponavljo, rekodaj svatijopo mladežuj kometamaj štaja nam. Jelja verujem uto Konamaj kakoj pobegos Velkog? Priče imaju malo isne, neke priče imaju mnogije isne, malo priča ima mnogo isne. To Meronim Vidovitoj ima mnogo isne, rekobi. Nate, kadje ćale umro, sekaja preturilimu stvarij našlimu srebreno jaje štaj zvao „rison“. Koštaj pričo, aga ugriješu ruke, pojaviš divna ave curau zrakuj priča Stari ješkom štani ko nerazumej ni kad neće, jok. Nemoštu Pamet upotrebit, neće ubit Kona gusare, nešse odnje najest, aluveče nekad moj rodi bate probudimo ave curu daj samo gledamo kako sijaj trepće. Divnaj, malij mnogo vole, katpriča, uspavanam bepce. Sete malo. * Prušte ruke. * Vite.

SONMI~451 I NJEN ORISON A ko je onda bio He-Džu Im, ako „zapravo i ne onaj za koga se izdavao“? Iznenadila sam i samu sebe time što sam dala odgovor: – Unija. He-Džu je rekao: – Da, time sam počašćen. Student Si-Li izuzetno se uznemirio. He-Džu mi je rekao da ću, ukoliko mu ne ukažem poverenje, za nekoliko minuta biti mrtva. Klimnula sam glavom: verovaću mu. Ali već te je lagao u pogledu svog identiteta – zašto si mu opet poverovala? Kako si mogla biti sigurna da te neće oteti? Nisam bila sigurna. Odluku sam zasnovala na karakteru. Mogla sam se jedino nadati da će mi vreme dati za pravo. Ostavili smo Timotija Kevendiša njegovoj neznanoj sudbini i požurili ka vlastitoj, niz stepenice; liftovi čitaju Duše i mogu se kontrolisati, pa bismo se uhvatili u klopku. Hodnici su promicali, požarna vrata su se otvarala, pasaži nestajali u mraku. He-Džu me je napola sneo niz mnoštvo stepenika; nismo imali vremena za moj nespretan silazak. U drugom suterenu čekao je gospodin Čang u običnom fordu. Suviše smo žurili da bismo se pozdravili. Vozilo je projurilo kroz niz tunela i fordoparkova. Gospodin Čang bacio je pogled na svoj soni i izvestio da su putevi severno i istočno blokirani, ali da uskoput još deluje slobodno i da će nas njihovi ljudi tamo čekati. He-Džu je naredio da pođemo uskoputem. Onda je iz džepa izvadio nož, rasekao jagodicu levog kažiprsta i iz nje izvadio majušno metalno jaje. Pošto ga je bacio kroz prozor, naredio je i meni da se na sličan način otarasim svoje Prstenaste Duše. I Si-Li je izvadio svoju Dušu. Pripadnici Unije zaista vade svoje večne Duše koje im je podario Džuče?

Kako bi inače pokret otpora pobegao Jednoglasju? U protivnom bi rizikovali da budu otkriveni kad god prođu pored semafora. Ford je zaobišao rampu, a fosfatni pljusak razbio je prozore; metal je zaškripao; ford je zastrugao uza zid i naglo stao. Sakrivena na podu, čula sam još koltovatre. Ford se stresao i brzo krenuo; čula sam da s vozila pada telo. Tugovanje se nastavilo: bio je to Si-Li. He-Džu je prineo kolt Si-Lijevoj glavi i opalio. Šta? Zašto? Dumdumovi Jednoglasja kombinuju kalodoksalin i gigastimulin, kasnije sam saznala. Prvo je otrov koji u strašnoj agoniji prži žrtvu, te se ona po vrištanju može locirati; druga materija sprečava gubitak svesti. Si-Li se zgrčio u fetusnom položaju. He-Džu je spustio kolt. Veseli doktorant koga sam nekad poznavala nestao je; upitala sam se da li je ikad i postojao. Kroz razbijene prozore ulazili su kiša i vetar. Gospodin Čang vozio je duž uskog pasaža za smeće, odvaljujući oluke, sve do obilaznice. Ispred su se videla crveno-plava trepćuća svetla na ulazu u studentski grad. Lebdeći aero nosio je krošnje; ogromni zvučnici izdavali su nejasna naređenja ko zna kome. Gospodin Čang upozorio nas je da se dobro uhvatimo, ugasio motor i skrenuo s puta. Ford je poskočio; glavom sam udarila u krov; HeDžu me je nekako sputao pod sebe. Ford je ubrzao, istovremeno i težak i bez težine. Sećam se pada: povratio je ranije sećanje o crnilu, inerciji, gravitaciji, o zarobljenosti u drugom fordu; nisam mu mogla naći izvor u sopstvenom pamćenju. Bambus se rascepio, metal se zgužvao, rebrima sam tresnula o pod. Haos i buka sve su zamutili. Ford je crkao. Čula sam pesme insekata i kišu po lišću, a onda žurno šaputanje. Još sam bila pod He-Džuom, koji se promeškoljio i zastenjao. Zaslepila me je lampa; vlasnik je pitao je li iko pri svesti. Čula sam gospodina Čanga kako traži da se vrata otvore. Ubrzo su neke ruke izvukle He-Džua, gospodina Čanga i mene iz slupanog forda; ugruvala sam se, ali ništa nisam slomila. Si-Lijev leš ostao je gde je i bio. Uznemirena lica, odlučna lica, neispavana lica: pripadnici Unije. Spustili su me niz šaht. Rukama sam se hvatala za prečke; kolena sam odirala o kratak tunel. Druge ruke popele su me u, kako sam kasnije

uvidela, mehaničarsku radnju. Smeštena sam u lep direktorski ford dvosed. Izdata su naređenja, poslate poruke. Otvorila su se vozačka vrata, ušao je He-Džu Im i upalio motor. Vrata garaže su se podigla. Vozili smo se po predgrađu pre no što smo izašli na zakrčenu magistralu. U fordovima oko nas bili su usamljeni prigradski putnici, parovi na sastanku, male porodice, neke spokojne, neke uzrujane. Gospodin Čang, primetila sam, ponovo je nestao bez pozdrava. Kad je He-Džu najzad progovorio, glas mu je bio napukao. Rekao je da sam, ukoliko ga ikad okrzne dumdum, dužna da mu prekratim muke jednako brzo kao što je on to učinio za Si-Lija. Nisam znala kako na to da odgovorim. Pripadnik Unije molio me je da se još malo strpim, govoreći da će, ukoliko nas sada uhvate, biti bolje da znam što manje. Čeka nas burna noć, dodao je. Prvo, idemo u Huamdongil. Jeste li ikad posetili tu zonu, Arhivisto? Ne. Moje bi me ministarstvo izbacilo ako bih ikad pogledao naseobinu suphumanih. Šta ste tamo našli? Huamdongil je ubitačan lavirint kriminalaca, straćara, plastičnih kuća, zalagaonica, narko-barova i stambenih košnica što pripadaju zaostalijem svetu. He-Džu je ostavio ford pod ključem, upozorivši me da pokrijem oči i glavu, pošto ukradene fabrikovane često završavaju u tamošnjim bordelima – postaju uslužne posle grube hirurške intervencije. Vijugave uličice i vodovi smrdeli su na otpad. Čistokrvni su spavali po ulazima, a koža im je bila upaljena usled duge izloženosti kiseloj gradskoj kiši. Deca su pila vodu iz bara. Pitala sam ko tu živi; He-Džu mi je rekao da bolnice cede Duše migranata kojima obole mozak ili pluća, sve dok ne ostane taman dovoljno dolara za eutanaziju – ili putovanje do Huamdongila. Nisam shvatala zašto migranti beže iz Proizvodnih Zona radi takve sudbine. He-Džu je pobrojao malariju, poplave, sušu, loše biljne genome, parazite, pustare, kao i prostu želju da im deca žive bolje. Korporacija Tata Song, uverio me je, krajnje je čovečan poslodavac u poređenju s fabrikama iz kojih su mnogi od tih migranata pobegli. Prevoznici im obećavaju kišu dolara u Dvanaest Multiurba – migranti žude da u to poveruju, a istinu otkrivaju tek kad postanu suphumani. Prevoznici operišu samo u jednom smeru. He-Džu me je odmakao od dvoglavog pacova koji je mjaukao, uz upozorenje da takvi ujedaju. Upitala sam zašto Gradski Odbor toleriše toliku zapuštenost.

He-Džu mi je rekao da se Huamdongil smatra hemijskim toaletom u kome se neželjeni ljudski otpad razgrađuje tiho, ali ne i sasvim skriveno. Kada potrošači iz nižih slojeva vide naseobine suphumanih, motivišu se jer shvate kakva je sudbina onih koji ne troše i ne rade kao dobri građani. Preduzimači koriste zakonski vakuum da sagrade ogavne sladozone u naseobinama suphumanih, tako da novac iz Huamdongila odlazi na poreze i mito za više slojeve. MediKorp otvara nedeljnu bolnicu za umiruće suphumane, gde se u zamenu za zdrave organe dobija eutanazija; OrganoKorp, po unosnom ugovoru s multiurbom, svakodnevno šalje genomski imune fabrikovane – slične radnicima na katastrofama – da sklone mrtve pre no što se izlegu muve. Vodič mi je tada rekao da zaćutim, pošto smo stigli na odredište. Šta je to tačno bilo? Sećam se igraonice madžonga, nadstrešnice i visokog okrečenog nadvratnika da bi kišnica oticala napolje; međutim, ne bih je opet prepoznala. Huamdongil nije ni numerisan ni mapiran. He-Džu je pokucao, kroz rupu je sevnula svetlost, reze su se otključale i otvorio je vratar. Oklop mu je bio prljav, gvozdena šipka smrtonosna, i kroz zube je procedio da sačekamo Ma Arak Na. Upitala sam se da li ispod pločice na vratu ima kragnu fabrikovanih. Zadimljeni hodnik s papirnim zidovima na kraju je zavijao u stranu. Čula sam pločice za madžong; namirisala stopala; posmatrala egzotično odevene čistokrvne poslužiteljke kako nose poslužavnike s pićem. Namučen izraz lica pretvorio bi im se u devojačku radost kad god bi otvorile papirni zid. Uradila sam isto što i He-Džu: izula najke, prljave od ulica Huamdongila. – Ne biste bili ovde da vesti nisu loše – čula sam grub glas. Njegova vlasnica obratila nam se kroz otvor na tavanici. Nisam bila sigurna jesu li njene mrežaste usne, polumesečaste oči i isprekidan govor genomirani ili mutirani. Rukama prepunim prstenja držala se za rub otvora. He-Džu je stao tačno ispod otvora i obratio se Ma Arak Na, koju sam doživela kao madam te ustanove. Pripadnik Unije kazao joj je da je ćelija postala karcinom, da su Mefi i njegova ćelija uhapšeni, a Si-Li mrtav. Ma Arak Na imala je jezik dvostruko duži od normalnog; njime je ubila muvu. Oči su joj svetlucale u tami tavana. Upitala je koliko se

karcinom proširio. He-Džu je odgovorio kako je došao upravo da bi dobio odgovor na to pitanje. Madam nam je rekla da odemo u salon. Salon? Sobu iza bučne kuhinje i lažnog zida, osvetljenu slabim solarom. Na ivici gvozdene peći, starije od zgrade, lako moguće i od grada, stajala je čaša crvenog soka. Seli smo na izlizane podne jastuke. He-Džu je srknuo piće i rekao mi da mogu skinuti kapuljaču. Tavanica od dasaka zalupala je i zaškripala, otvorio se kapak i pojavilo se lice Ma Arak Na. Videla mi je lice, ali joj se u glasu nije osetilo nikakvo iznenađenje. U staroj peći zazujale su izuzetno moderne instalacije. Loptasto polje tame i tišine razlilo se po čitavom salonu i prigušilo buku iz kuhinje. Raznorodna svetlost nad peći pretvorila se u šarana. U šarana? Ribu? Božanstvenog, biserno-narandžastog šarana s mandarinskim brkovima, osutog gljivicama i dugačkog pola metra. Jednim lenjim pokretom repa zaputio se ka meni. Koreni lokvanja razmicali su se pred njim. Drevnim očima zagledao se u moje; mahnuo je bočnim perajima i stao. Spustio se nekoliko centimetara da mi pročita kragnu, a moje je ime izgovorio neki starac. Pogledala sam He-Džua, ali sam ga jedva nazirala kroz muljevit podvodni vazduh. – Duboko sam zahvalan što te vidim – glas prenet preko 3D-a bio je kulturan ali napukao – kao što sam i počastvovan. – Šaran se predstavio kao An-Kor Apis iz Unije i izvinio se na vizuelnoj dramatici; kamuflaža je bila neophodna pošto je Jednoglasje te noći prečešljavalo sve frekvencije. S oklevanjem sam odgovorila da shvatam. An-Kor Apis obećao je da ću uskoro shvatiti i mnogo više, te me zamolio da se još malo strpim. Šaran se okrenuo ka He-Džuu, oslovivši moga saputnika kao Zapovednika Ima. He-Džu je izvestio da je obavio eutanaziju nad Si-Lijem. Apis je rekao da to zna i da ne postoji anestetik za He-Džuov bol. Podsetio je He-Džua da je Si-Lija ubilo Jednoglasje; da ga je He-Džu oslobodio; i opomenuo je He-Džua da Si-Lijeva žrtva ne sme ostati uzaludna. Usledio je raport: šest ćelija je otkriveno, a još dvanaest spaljeno. Odbornik Mefi uspeo je da se ubije pre no što je počelo mučenje. Potom je šaran naredio He-Džuu da me izvede iz multiurba kroz Zapadnu Kapiju

Jedan i nastavi na sever u konvoju; i da dobro promisli o onome što mu je rečeno. Šaran je napravio krug i nestao u zidu salona, a onda ponovo izronio iz mojih grudi. – Dobro si odabrala prijatelje, Sonmi – rekao mi je Apis. – Zajedno možemo ostvariti promene, velike promene, istorijske promene i preobraziti naše društvo. – Obećao je da ćemo se uskoro ponovo videti. Lopta se ponovo skupila u peć, a salon se vratio u prvobitno stanje. Šaran je postao zrak svetlosti, pa tačka, a onda je nestao. Kako je He-Džu planirao da prođe kroz multiurb bez Duša u vašim kažiprstima? Ubrzo potom pozvan je usađivač Duša. Sitan i bezizražajan, s profesionalnim je prezirom pregledao He-Džuov isečen prst; pincetom izvadio majušnu tačku iz gela; stavio je u tkivo i poprskao kožosprej preko prsta. Upitala sam se kako tako naizgled beznačajna tačka nosiocu daje sva prava potrošača, a one koji je nemaju osuđuje na život poslužitelja ili još i gori. – Sada se zoveš Ok-Kjun Pjo – rekao je usađivač He-Džuu, dodavši da preko bilo kog sonija može da preuzme svoju istoriju. Usađivač se onda okrenuo meni i počeo da govori dok je vadio laserska klešta. Laser, objasnio je, seče čelik ali uopšte ne povređuje živo tkivo, pa ću osetiti samo blago golicanje. Nešto je škljocnulo. – A sada potkožni trakasti kod. – Čovek mi je namazao grlo anestetikom i upozorio me da će sledeća faza boleti, ali da će prigušno polje sečiva sprečiti trakasti kod da eksplodira u dodiru s vazduhom i otkine mi glavu od tela. – Ingeniozno – promrmljao je He-Džu. Držao me je za ruku. – Naravno da je ingeniozno – odvratio je usađivač. – Lično sam ga osmislio. – Žalio je što ne može da ga patentira i rekao He-Džuu da pripremi krpu kako bi upio krv. Bol mi je presekao grlo. He-Džu je zaustavio krvarenje; usađivač mi je pokazao trakasti kod Sonmi~451, uhvaćen u pincetu, i rekao da će ga se on pažljivo otarasiti. Na ranu mi je poprskao zarašćivač i stavio zavoj boje kože, naloživši da ga promenim pre spavanja. – A sada ću – nastavio je – počiniti toliko nov zločin da još nema ni ime. Podušenje fabrikovane. No umesto limene muzike, nobela za izvanredno naučno dostignuće i univerzitetskog položaja, zaradiću samo zagarantovano mesto u Svetioniku. Kao i, primetio je He-Džu, pasus u istoriji borbe protiv korpokratije.

Usađivač je odvratio: – Hvala, brate. Čitav pasus. – Operacija je bila brza. Stavio mi je desni dlan na krpu, naneo anestetik, zasekao mi jagodicu kažiprsta, potapkao koagom da zaustavi krv, pincetom uneo Dušu u rasekotinu i poprskao kožosprej da sakrije svaki dokaz mog iznenadnog uspona u sloj čistokrvnih. Tom prilikom je sarkazmom odao srž svoje iskrenosti. – Neka ti Duša donese mnogo sreće u obećanoj zemlji, sestro Jun-A Ju. Zahvalila sam mu. Potpuno sam zaboravila da Ma Arak Na gleda kroz otvor na tavanici. – Biće bolje da sestra Ju uz novu Dušu pribavi i novo lice – primetila je – inače će odavde do obećane zemlje iskrsnuti neka neugodna pitanja. Pretpostavljam, dakle, da ste potom otišli do dizajnera lica. Da. Vratar nas je otpratio do Ulice Ćoegjero, severne granice Huamdongila. Metroisali smo se do nekada moderne galerije u Šinčonu i eskalatorisali kroz kandelabre što su pevali psalme Imanentnog Predsednika, do kvarta nalik lovištu, na svodnom nivou, gde su zalazili samo potrošači koji su sigurni kuda su se zaputili. He-Džu me je proveo kroz krivine i okuke, oivičene diskretnim ulazima i tajanstvenim natpisima, do jednih običnih vrata. U niši je cvetao ljiljan. – Ne obraćaj se Madam – upozorio me je dok je zvonio. – Njene žaoke treba ublažiti. Ljiljan je dobio jarke pruge i pitao nas šta želimo. He-Džu je odgovorio da ima sastanak s Madam Ovidijom. Cvet se savio da nas osmotri i rekao nam da sačekamo. Vrata su se otvorila: – Ja sam Madam Ovidija – saopštila je žena bela poput kosti – a takav sastanak nije zakazan. – Rosa joj je zamrzla oštru lepotu negde usred dvadesetih godina života, odavno, ali joj je glas bio grub kao testera. – Naši biokozmetičari rade samo na ličnu preporuku. Probajte „ličnjake“ na nekom nižem spratu. Vrata su nam se zatvorila pred nosom. He-Džu se nakašljao i progovorio u ljiljan. – Ljubazno obavestite uvaženu Madam Ovidiju – kazao je – da Dama Him-Jung šalje srdačne pozdrave. Usledila je pauza. Ljiljan je zasijao i upitao dolazimo li izdaleka. Prepoznala sam niz lozinki. He-Džu je dovršio šifru. – Ako putuješ dovoljno daleko, srešćeš sebe.

Madam Ovidija otvorila je vrata, ali nije ublažila prezir. – Ko bi se usprotivio Dami Him-Jung? – Kazala nam je da pođemo za njom, bez odlaganja. Unutrašnjost hodnika pod zavesama bila je osmišljena za maksimalnu diskreciju. Solari nisu goreli, a prigušivači su upijali glasove i korake. Posle kraće šetnje po hodnicima, Madam Ovidija pucnula je prstima te nam se pridružio ćutljivi pomoćnik. Alat za dizajn lica svetlucao je pod sterilnim solarom. Madam Ovidija naložila mi je da skinem kapuljaču. Nije se iznenadila kad je videla da sam fabrikovana. Sumnjam da je ikad kročila u Tata Song. Upitala je koliko vremena imamo za tretman. Kad je He-Džu odgovorio da moramo otići za devedeset minuta, Madam Ovidija izgubila je svoju čvrstu hladnokrvnost. – Zašto ste onda uopšte dolazili kod umetnika? – odbrusila je. – Zašto sami to niste obavili žvakama i karminom? Zar Dama Him-Jung smatra Ljiljan jeftinom rupetinom s kodacima pre-i-posle u izlogu? He-Džu je žurno objasnio da ne očekujemo puni preobražaj – samo kozmetičke dorade koje će zavarati Oko ili letimičan pogled. Devedeset minuta jeste nemoguće malo vremena, priznao je, i upravo su zato Dami Him-Jung trebali najbolji. Ponosna dizajnerka lica prepoznala je laskanje, ali nije ostala imuna. – Niko – pohvalila se – ne vidi unutrašnjost lica bolje nego ja. – Madam Ovidija uhvatila me je za bradu, kazavši da mi može promeniti kožu, boju, kosu, kapke i obrve. Obojiće mi dužice u boju čistokrvnih. Mogu se dodati i bubuljice, a fabrikovane jagodice će se ukloniti. Rešila je da dragocenih devedeset minuta iskoristi što bolje može. Šta se, dakle, desilo s umećem Madam Ovidije? Meni izgledaš kao i svaka Sonmi tek izašla iz materičnog rezervoara. Jednoglasje mi je vratilo lice zbog pojavljivanja u sudnici. Glavna glumica mora da izgleda u skladu s ulogom. Međutim, kad sam izašla iz Ljiljana, ošamućena od bolova u licu, čak me ni Nadzornik Ri ne bi prepoznao. Dužice boje slonovače postale su kestenjaste, oči su mi se iskosile, kosa pocrnela. Ako ste radoznali, pogledajte kodake napravljene pri mom hapšenju, Arhivisto. Pored eskalatora čekao je zlatan dečak s crvenim balonom. Poveo nas je dvadeset koraka do zakrčenog fordoparka ispod galerije. Zatim je nestao, ali je balon ostao vezan za brisač terenskog vozila. Pošli smo Krozputem Jedan do Istočne Kapije Jedan.

Istočne Kapije Jedan? General Unije – Apis – naredio vam je da odete do Zapadne Kapije Jedan. Vođa je svojim naređenjima dodao i da se „dobro promisli o onome što je rečeno“. Taj kripto je značio: „Obrnite ova naređenja.“ Zapad je značio istok, sever je značio jug, „putujte u konvoju“ značilo je „putujte sami“. *

Jednostavnost tog kripta je preopasna. Sitničavi umovi često previđaju jednostavne stvari. Dok smo jurili krozputem, upitala sam „He-Džu Ima“ je li mu to pravo ime. Pripadnik Unije odgovorio je da u njegovom pozivu nijedno ime nije pravo. Na izlazu smo skrenuli ka naplatnim kapijama. Stali smo u red. Pri izlasku, svaki vozač pruža ruku da Oku pokaže Dušu. Redari su nasumično zaustavljali fordove radi ispitivanja. – Svaki trideseti, u proseku – promrmljao je HeDžu – šanse su nam dobre. Stigli smo do skenera. He-Džu je stavio prst na skener i tada se oglasio alarm. Rampa se spustila. Pripadnik Unije tiho mije dobacio: samo se osmehuj, ponašaj se glupavo. Prišao nam je redar i napravio pokret palcem: – Napolje. He-Džu je poslušao, cereći se kao dečak. Redar je pitao za ime i odredište. Moj pratilac je glumio vrhunski. – Oh, uh, Ok-Kjun Pjo. Oficiru. Mi se, uh, vozimo do motela u spoljnom multiurbu. – He-Džu se osvrnuo i napravio gest čije sam nepristojno značenje naučila od Bum-Suka i Očnjaka. Stao je da blebeće o majčinoj dozvoli za mačke, ali je to ubrzo prekinuto. Koliko je daleko taj motel, pitao je redar; zar ne znamo da je već prošao čas dvadeset tri? – BumBumMrtavSi u Jodžuu – zaverenički je odgovorio He-Džu. – Udoban, čist, razumne cene, mada bi redaru poput vas verovatno dali prvi boravak gratis. Samo trideset minuta brzom trakom, istočni izlaz deset. – Stići ćemo tamo znatno pre zabrane kretanja, obećao je. Redar je upitao kako je He-Džu povredio kažiprst. – Oh, nije se valjda zato Oko aktiviralo? – He-Džu je scenski prostenjao i opisao kako se posekao vadeći košticu iz prirodnog avokada, u kući majke svoje devojke. Krv u potocima, velika neprijatnost, odsad samo avokado bez koštice, priroda zadaje prevelike probleme. Redar je provirio u ford i naredio mi da skinem kapuljaču. Nadala sam se da će moj strah delovati kao stid. Redar je upitao da li moj momak stalno ovoliko priča. Klimnula sam glavom, stidljivo.

Da li zato ja uopšte ne pričam? – Da, gospodine – rekla sam. – Da, Oficiru. Redar je He-Džuu rekao da su Hevojke poslušne i skromne do venčanja, a onda počinju da zvocaju i nikad ne prestaju. – Prođite – kazao je. Gde ste te noći proveli zabranu kretanja? U motelu? Ne. Sišli smo s prekoputa na izlazu dva, a onda izbili na neosvetljeni seoski put. U zasadu trnovitih borova skrivao se industrijski kompleks od preko stotinu jedinica. Tako blizu zabrane kretanja, nije bilo drugih vozila osim našeg forda. Parkirali smo i preko vetrovitog dvorišta otišli do betonskog bloka s natpisom: HIDRA KORPORACIJA ZA GAJENJE. HeDžuova Duša otvorila je pokretna vrata. Unutra se nije nalazila jedinica za hortikulturu nego crveno osvetljen luk iznad ogromnih rezervoara. Vazduh je bio neugodno vruć i vlažan. Umršena končasta kaša, koju sam videla kroz prozore na rezervoarima, nakratko je prikrila njihov sadržaj. Potom su počeli da se pomaljaju pojedini udovi i šake; lica u nastanku, sva do jednog istovetna. Materični rezervoari? Ušli smo u genomičku jedinicu, da. Gledala sam grozdove fabrikovanih embriona smeštene u uterini gel. Neki su nepomično spavali, neki su sisali palac, neki su drmali ruku ili nogu kao da kopaju ili trče. Upitala sam He-Džua jesam li i ja tu uzgojena. Kazao je da nisam: Tata Songova uzgajivačnica u Kvangdžuu pet je puta veća od tog mesta. Bacio je pogled u materični rezervoar i rekao mi da će ti novostvoreni završiti u uranijumskim tunelima ispod Žutog mora; oči su im ličile na tanjire. Poludeli bi ako bi predugo bili izloženi nefiltriranoj dnevnoj svetlosti. Od temperature u jedinici He-Džu se oznojio. – Sigurno ti treba Sapun, Sonmi – kazao je. – Naš apartman sa šest zvezdica nalazi se ovamo. Apartman? U uzgajivačnici fabrikovanih? Pripadnik Unije voleo je ironiju. Naš „apartman“ bila je čuvareva soba: betonski prostor u kome su se nalazili samo tuš, krevet, sto, nekoliko stolica, skoro pokvaren klimatizator i polomljen sto za pingpong. Iz debelih cevi izbijala je vrelina. Soni-panel prikazivao je rezervoare, a uzgajivačnica

se videla kroz prozor. He-Džu je predložio da se odmah istuširam pošto nije izvesno da ću sutradan uveče moći; raširio je foliju radi privatnosti i za sebe napravio krevet od stolica dok sam se ja prala. Kad sam završila, na ležaju me je čekala vrećica Sapuna i čista odeća. Nisi se osećala ugroženo što spavaš ko zna gde, a ne znaš čak ni He-Džuovo pravo ime? Ne. Fabrikovani su budni po preko dvadeset sati zbog stimulina u Sapunu; ali kad nas umor savlada, zaspimo praktično u trenutku, nenajavljeno. Probudila sam se tri sata kasnije, oštrih čula; Sapun za rudarske embrione bio je vrlo obogaćen kiseonikom. He-Džu je spavao na svom ogrtaču. Zagledala sam se u krastu na njegovom obrazu, preko ogrebotine koju je zaradio prilikom bekstva iz Temosana. Koža čistokrvnih toliko je nežna. Očne jabučice mrdale su mu se iza kapaka; sve je ostalo u sobi bilo nepomično. Možda je izgovorio Si-Lijevo ime, a možda mi se samo i učinilo. Upitala sam se koje je njegovo „ja“ kad sanja. Prešla sam Dušom preko He-Džuovog ručnog sonija da saznam više o svom pseudonimu, Jun-A Ju. Studirala sam genomiku, rođena Meseca Dva Trideset u Nadžuu, godine Konja. Otac Pomoćnik u Tata Songu; majka domaćica; bez braće i sestara... bilo je nekoliko desetina, čak i stotina strana podataka. Zabrana kretanja polako je prestala. He-Džu je protrljao slepoočnice. – Ok-Kjun Pjo voleo bi solju starbaks kafe. Odabrala sam taj trenutak za svoje pitanje: zašto Unija plaća toliko visoku cenu za zaštitu eksperimentalne fabrikovane? – Ah. – He-Džu je protrljao oči. – Dug odgovor, dugo putovanje. Opet je vrdao? Ne: dao mi je iscrpan odgovor dok smo se vozili dublje u unutrašnjost. Za vaš orison, Arhivisto, sada ću ga sažeti. Nea So Kopros umire od trovanja samog sebe. Zemljište je zagađeno, reke beživotne, vazduh prepun toksina, hrana zasićena sirovim genima. Niži slojevi ne mogu da plate lekove neophodne za borbu protiv tih teškoća. Pojasi melanoma i malarije šire se na sever četrdeset kilometara godišnje. Šezdeset odsto Proizvodnih Zona u Africi i Indoneziji, koje snabdevaju Potrošačke Zone, nemoguće je za život. Legitimitet Plutokratije, naime njen novac, polako presušuje; Džučeovi Zakoni o Bogaćenju puki su flasteri na krvarenjima i

amputacijama. Jedina druga reakcija jeste strategija omiljena svim propalim ideologijama: poricanje. Niži slojevi čistokrvnih postaju suphumani; direktori neprekidno ponavljaju Katehizam Sedam: „Vrednost Duše je u dolarima koje sadrži.“ Ali po kakvoj logici se nižim slojevima čistokrvnih dopušta da umru na mestima kao što je Huamdongil? Čime će se nadomestiti njihov dragoceni rad? Nama. Fabrikovani su vrlo jeftini za uzgajanje, Arhivisto, i nemaju neugodnih čežnji za boljim, slobodnijim životom. Ukoliko fabrikovani ne dobija visokogenomirani Sapun na čiju proizvodnju Korporacija ima iponopol, umreće već posle četrdeset osam sati, što znači da neće pobeći. Izuzmemo li mene, fabrikovani su vrhunske organske mašine. Arhivisto, da li i dalje smatrate da u Nea So Koprosu nema robova? * A kako Unija namerava da odagna te... navodne„bolesti“ iz naše države? Revolucijom. Istočna Azija pre Čarki bila je zbrka bolesnih demokratija, democidnih autokratija i novonastalih pustinja! Da Odbor nije ujedinio i koordonisao ovaj region, vratili bismo se u varvarstvo. Kako bilo koja organizacija može da se prikloni takvom... terorizmu? Mogla bih primetiti da ste u potpunosti prihvatili propagandu Nea So Koprosa zdravo za gotovo, Arhivisto. Je li He-Džu pomenuo kako tačno Unija planira da izvede udar u državi sa dva miliona stalnih vojnika? Jeste. Unija je nameravala da organizuje uspon šest miliona fabrikovanih. Ne razumem kako nisi uvidela da je to čista fantazija. Sve revolucije su čista fantazija dok se ne dese, a tada postaju istorijska neizbežnost.

Kako bi Unija uopšte ostvarila taj„simultani uspon“? Bojno polje bilo je na molekularnom nivou. Nekoliko stotina pripadnika Unije, zaposlenih u baznim instalacijama poput fabrika Sapuna i rezervoarskih uzgajivačnica, moglo bi pokrenuti uspon dodavanjem katalizatora doktora Sulejmana u ključne proizvodne tokove. Kakvu bi štetu čak i šest miliona fabrikovanih u usponu nanelo najstabilnijoj državnoj Piramidi u istoriji civilizacije? Ko bi radio u fabrikama? Obrađivao otpad? Održavao ribnjake? Vadio naftu i ugalj? Pokretao reaktore? Gradio zgrade? Služio u restoranima? Stajao na granici? Punio tankove? Dizao, kopao, vukao, gurao? Sejao, žeo? Čistokrvni su izgubili veštine pomoću kojih se gradi društvo. Pravo pitanje glasi: kakvu štetu šest miliona fabrikovanih u usponu, zajedno s graničnom milicijom i nižim slojevima na rubu suphumanosti, ne bi nanelo. Jednoglasje bi održalo red. Policijske agencije nisu sačinjene isključivo od dvostrukih agenata Unije. Čime Jednoglasje može da zaplaši? Da pripreti fabrikovanima koltom? Čak je i Juna~939, fabrikovana poslužiteljka, pre izabrala smrt nego ropstvo. Čekaj, čekaj, čekaj... Do tvog bekstva, Jednoglasje je već bilo svesno zavere – pokušavali su da te privedu. Bezbednosne ograde iskočile bi oko svih fabrika Sapuna. Jednoglasje je znalo za špijune Unije u Temosanu i za fabrikovanu poslužiteljku u usponu. Ni za šta više. A tvoja uloga u tom... konačnom planu? Prvo sam morala pokazati da Sulejmanov katalizator uspona funkcioniše. Moj um je to ostvario, prosto time što se nije degenerisao. Katalizator se naveliko sintetisao u nekoliko fabrika u podzemlju. – Tvoja druga uloga – obavestio me je He-Džu tog jutra – biće ambasadorska. – General Apis – šaran u igraonici madžonga – nadao se da ću moći delovati kao izaslanica, pregovaračka između Unije i fabrikovanih u usponu; da ću pomoći njihovu mobilizaciju u svojstvu revolucionara. Kakvo si mišljenje imala o takvoj ulozi u terorističkoj organizaciji?

Izuzetno sam strepela: nisam genomirana da menjam istoriju, kazala sam pripadniku Unije, koji je odgovorio da to niko nikad nije bio. Razmisli, nastavio je. Apis se nadao da ću doneti odluku do našeg narednog susreta. Unija je za prvo vreme tražila samo da ne odbijem predlog. * Zar te nije zanimala zamisao Unije o boljem sutra? Kako si mogla znati da novi poredak neće iznedriti još goru tiraniju? Seti se Boljševika, Saudijske Arabije, Pentekostalnih Revolucija u Severnoj Americi. Ako promena postane neophodna, svakako je najmudrije opredeliti se za program postepenih reformi, opreznih koraka. Vaša studijska baza neobično je široka za arhivistu osmog sloja. Jeste li u štivu o ranom dvadesetom veku našli ovu rečenicu: „Ponor se ne može preći u dva koraka“? Zadržavamo se na spornom pitanju, Sonmi. Vratimo se tvom putovanju. Oko časa jedanaest stigli smo na ravnicu Suanbo, po manjim putevima. Prskalice su puštale šafranske oblake đubriva i zaklanjale horizont. HeDžua je brinulo da će nas primetiti Oko-sateliti, pa smo pošli putem ka plantaži DrvoKorpa. Preko noći je padala kiša, pa smo po barama i blatu napredovali sporo, no nismo sreli druga vozila. Hibridi bora i kaučukovca bili su posađeni u savršenim redovima, te se činilo da šuma maršira pored nas, a da mi stojimo; milionski puk. Izašla sam svega jednom, kad je HeDžu dopunio tank iz kante. Na ravnici je svanulo vedro jutro, ali je unutar plantaže preko celog dana vladao vlažan sumrak. Čulo se jedino kako sterilan vetar ljulja zatupljene iglice. Drveće bez polena genomirano je da odbija insekte i ptice; ustajao vazduh zaudarao je na insekticid. Šuma se okončala jednako naglo kako je i počela; zemljište je postalo brežuljkastije. Put je skretao na istok, a planine Voraksan ostale su južno; na severu se prostiralo jezero Čungdžu. Jezerska voda gadno smrdi, objasnio je He-Džu; izliv sa farmi lososa. Na brdima s druge strane vode stajali su veliki korporativni logotipi; statua Proroka Maltusa od malahita razgledala je predeo. Put je prošao ispod brzoputa Čungdžu-Tegu-Pusan. He-Džu je kazao da bismo u Pusan mogli stići za dva sata ukoliko bi se usudio da se

uključi na brzoput, ali i da više voli spori oprez. Naš izrovani put presekle su planine Sobeksan. He-Džu Im nije pokušao da u Pusan stigne istog dana? Ne. Oko časa sedamnaest sakrio je ford u napuštenoj rezaonici drveta, pa smo pošli planinskom stazom. To me je iskustvo očaralo, kao nekada i multiurb: na krečnjaku su bujali lišaji; iz pukotina su rasle mlade oskoruše i planinski jasen. Vetar je mirisao na polen i sok; oblaci su plovili. Oko glava su nam se, poput elektrona, rojili nekada genomirani leptiri; logotipi na krilima su se u rasponu od nekoliko generacija pretvorili u nasumične slogove. Osetila sam se u potpuno novom elementu, stranom za fabrikovane poslužiteljke isto koliko su alpski pašnjaci tuđi za nautilusa. Na jednom ispustu, He-Džu je pokazao na drugu stranu zaliva i pitao me da li ga vidim. Koga? Videla sam samo stene. Nastavi da gledaš, naložio mi je vodič, i tada se iz stena pomolio isklesani div u lotos pozi. Jednu vitku ruku držao je dignutu u gracioznom pokretu prepunom značaja. Oružje i klima izbrazdali su mu, narušili i okrnjili crte lica, ali mu se obris još razaznavao kad se sagleda celina. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se setim na koga me džinovska klesarija podseća: na Timotija Kevendiša. He-Džu se nasmejao kad sam to rekla. Ranije je bio pretpostavio da je to neki drevni demokrata ili banditski vođa sklon divljenju samom sebi; no u stvari, prepotrošači su mu se klanjali kao božanstvu koje je nudilo spas od neprestanog rađanja i reinkarnacije. Zaista, div iz drugog doba, uprkos zubu vremena, i dalje je odisao nekim tragom božanskog. Samo nežive stvari mogu izgledati toliko živo. Više mi, nastavio je He-Džu, može reći Opatica. Verovatno će ga KamenolomKorp uništiti kad obrada tih planina dođe na red. * Šta je bila svrha odlaska na to nikakvo mesto? Svako mesto je nekakvo. S druge strane grebena, na čistini, naišli smo na skroman zasad žita, odeću razastrtu po grmlju, leje s povrćem, grub sistem za navodnjavanje od bambusa, groblje. Čula sam i vodopad. He-Džu

me je kroz usku pukotinu uveo u dvorište, okruženo kitnjastim zgradama kakve nikad nisam videla. Nedavna eksplozija ostavila je krater u zemlji, raznela drvenu građu, oborila krov. Jedna pagoda podlegla je tajfunu i srušila se na onu do sebe, koja se održavala više na bršljanu nego na zidovima. He-Džu mi je rekao da je opatija tu postojala petnaest vekova, sve dok korpokratija posle Čarki nije uništila prepotrošačke religije. Sada je to sklonište za koloniju proteranih čistokrvnih koji više vole da sastavljaju kraj s krajem na planinama nego u talogu suphumanih. Te je Unija sakrila svoju pregovaračku, svoju... „spasiteljku“ u koloniji recidivista? „Spasiteljka“. Kakva zvučna titula za poslužiteljku iz Tata Songa. Čula sam struganje po kamenju iza nas: u dvorište je ušepala izborana, preplanula seljanka, oslonjena na moždano umanjenog dečaka – nemog. Dečak se stidljivo osmehnuo He-Džuu; žena je He-Džua zagrlila toplo kao, zamišljala sam, majka. Opatici sam predstavljena kao „gospođica Ju“. Jedno oko bilo joj je mlečnobelo; drugo bistro i oprezno; zajedno su ostavljala utisak kao da me posmatraju dva ispitivača. Uhvatila me je za ruke; taj me je gest očarao. Bila je vremešna kao starica iz Kevendiševog doba. – Dobro si došla ovamo – rekla mi je – dobro si došla. He-Džu je pitao za krater. Opatica je odvratila da letećim fanaticima rastu očnjaci; prethodnog meseca pojavio se heliko i bez upozorenja lansirao granatu, koja je izazvala ozbiljne povrede ijedan smrtni slučaj. Zla namera, nagađala je Opatica; ili pilot koji se dosađivao; ili je možda neki građevinac na tom mestu zamislio banju ili hotel za direktore i hteo je da nas otera. – Ko zna? – Uzdahnula je. Moj pratilac obećao je da će pokušati da sazna. Ko su tačno bili ti ljudi? Suphumani? Teroristi? Unija? Svaki kolonista imao je svoju priču. Upoznala sam disidente Ujgure; propale zemljoradnike iz delte Ho Ši Mina; nekada uvažene žitelje multiurba koji su pali u nemilost korporativne politike; devijantne koji nisu mogli naći posao; mentalno bolesne koji nisu mogli steći dolare. Od sedamdeset pet kolonista, najmlađi je imao devet nedelja, a najstariji, Opatica, šezdeset osam godina, mada bih joj poverovala i da je rekla tri stotine.

Ali... kako su uspevali da prežive bez franšiza i galerija? Šta su jeli? Pili? A struja? Zabava? Kako mikrodruštvo može funkcionisati bez redara i hijerarhije? Hranu su dobijali iz šume i bašte; vodu sa vodopada. Na otpadima su nalazili plastiku i metal za alatke. Njihov „školski“ soni pokretala je vodena turbina. Solarne noćne lampe punili su preko dana. Zabavu su priređivali sami sebi; potrošači ne mogu postojati bez 3D-a i Reklamovizije, ali ljudska bića nekada to nisu imala, a ni danas im ne treba. Redari? Sigurna sam da su problemi iskrsavali, ali su kolonisti cenili svoju nezavisnost i odlučno su je štitili od lenština iznutra i izrabljivača spolja. Šta je s planinskim zimama? Preživeli su kao i petnaest vekova sveštenstva pre njih: planiranjem, štedljivošću i srećom. Kolonija je sagrađena nad pećinom, a proširili su je banditi tokom japanske aneksije. Ti tuneli nudili su sklonište od zime i aera Jednoglasja. Nije to bila pastirska Utopija. Da, zime su oštre; kišne sezone neumoljive; useve zahvataju bolesti; pećine su pune gamadi, te malo koji kolonista poživi jednako dugo kao potrošač iz višeg sloja. Da, kolonisti se svađaju i tuguju kao i svi ljudi. Međutim, rade to zajedno. Nea So Kopros nema zajednice; ima samo državu. I od kakvog je interesa samostan bio za Uniju? Unija im obezbeđuje uređaje poput solara; kolonija obezbeđuje sklonište, kilometrima od najbližeg Oka. Probudila sam se u svom spavačkom tunelu malo pre zore i otišla do ulaza u pećinu. Stražarka je pripremala stimulin; pomogla mi je da dignem mrežu za komarce, ali me je upozorila na kojote koji zalaze pod zidine stare opatije. Obećala sam da neću daleko, te sam obišla dvorište i provukla se kroz stene da bih izašla na crnosivu terasu. Planina se naglo spuštala ka podnožju; iz doline se dizao povetarac, koji je donosio životinjske krike, zov, režanje i frktanje; ništa nisam mogla prepoznati. Planinske zvezde nisu ove bojažljive rupice na urbanom nebu: planinske zvezde su jedre i sipaju svetlost. Samo metar od mene mrdnuo se kamen. – Ah, gospođice Ju – čuo se Opatičin glas – i vi rano ustajete. Pozdravila sam je na odgovarajući način.

Kolonisti, rekla mi je, ne gledaju s odobravanjem na njene šetnje pre zore, da ne bi pala u neku rupu. Iz rukava je izvadila lulu, napunila je i zapalila; ni u kom slučaju neće je ponuditi mojim mladim plućima, kazala je, ali u njenim godinama je svejedno. Miris duvana podsećao je na aromatičnu kožu. Pitala sam je za isklesanu figuru s druge strane zaliva. Ta stara hulja, klimnula je glavom. Sidarta je imao i druga imena, ali su sada sva izgubljena. Opatičine prethodnice mogle su izrecitovati sva njegova imena i propovedi, ali su stara Opatica i starije sveštenice usvetioničene pre pedeset godina, kad su opatije stavljene van zakona. Žena s kojom sam razgovarala tada je bila iskušenica u opatiji, pa je Jednoglasje procenilo da je još dovoljno mlada da se preobrazuje, te ju je poslalo u blok za siročad u multiurbu Biserni Grad. Upitala sam: je li Sidarta vrsta boga? „Vrsta boga“ je podesan opis, rekla mi je Opatica. Sidarta ne utiče na našu sreću, ne deli kazne, ne menja klimu niti nas štiti od životnih udesa. Propovedao je, međutim, o nadilaženju bola i o tome kako zaslužiti više reinkarnacije u budućim životima. Ona mu se i dalje molila rano ujutru, „da bih mu pokazala da sam još ozbiljna“, mada je vernika među kolonistima bilo malo. Rekla sam da se nadam da će me Sidarta reinkarnirati u njenoj koloniji. Svetlost novog dana već je jasnije ocrtala svet. Opatica me je pitala zašto se tome nadam. Trebalo mi je malo vremena da svoja osećanja pretočim u rečenice, ali Opatica nije bila sklona požurivanju misli. Konačno sam sročila razlog: jedini čistokrvni u čijim očima nema potrošačke gladi jesu kolonisti. Opatica je razumela. Ako potrošači postanu zadovoljni svojim životom na bilo kom značajnom nivou, odvratila je istog časa, s plutokratijom je svršeno. Zato država koloniju smatra tolikom pretnjom. Mediji ih porede s pantljičarama; ocrnjuju ih za krađu kiše od VodoKorpa; za krađu autorskih zarada od vlasnika patenata u VegetoKorpu; za krađu kiseonika od VazduhoKorpa. – Možda će jednog dana – nagađala je Opatica – Odbor rešiti da smo mi suparnički model života izvan korpokratske ideologije. – Tog dana, strahovala je, „pantljičare“ će se pretvoriti u „teroriste“, počeće da padaju inteligentne bombe, a stari opatijski tuneli biće spaljeni.

Odvratila sam da se njihova zajednica mora sastojati od prognanih, ali na nevidljiv način. – Upravo tako. – Toliko se utišala da sam se morala nagnuti. – A tu ravnotežu je jednako teško održavati kao i glumiti čistokrvnu, rekla bih. Otkud je znala? Nisam je pitala: možda je neka uhoda videla kako pijem Sapun. Domaćica je rekla da ih je iskustvo naučilo da drže goste na oku, čak i pripadnike Unije i njihove prijatelje. – To je u suprotnosti s pravilima gostoprimstva stare opatije – izvinila se Opatica – ali mlađi kolonisti čvrsto zahtevaju da budemo na oprezu, posebno u svetu gde svako može postati bilo ko drugi posle jednodnevne posete dizajneru lica. Zašto je otvorila karte? Možda da bi iskazala solidarnost; ne znam. Od Džučeovih brojnih zločina, rekla je Opatica, najpodliji je stvaranje „podsloja robova“. Je li govorila u opštim ili konkretnim terminima? To sam saznala tek sledeće noći. U dvorištu su već bili počeli da zveckaju lonci: počinjalo se sa spremanjem doručka. Opatica je kroz procep pogledala u dvorište i promenila ton. – A ko nam je ovaj mladi kojot? Dotrčao je nemi dečak i nasmešeno seo Opatici uz noge. Sunčeva svetlost s istoka savila se oko sveta i nanovo ulila tanane boje u divlje cveće.

Drugog dana se bekstvo nastavilo. He-Džu je doručkovao kolače od krompira i smokvin med; za razliku od prethodne noći, mene niko nije terao da jedem hranu čistokrvnih. Oprostili smo se; dve-tri mlađe devojke rasplakale su se zbog He-Džuovog odlaska; prostrelile su me pogledom, što je njega prilično zabavilo. S jedne strane, He-Džu je bio okoreli revolucionar; s druge, tek dečak. Opatica je prošaputala; – Moliću se staroj hulji za vas. – Pod pogledom njenog boga, napustili smo te visine i pošli niz šumovitu padinu. Ford je i dalje bio tamo gde ga je He-Džu ostavio, netaknut. Ka Jongdžuu smo putovali pristojno; prošli smo pored fabrike drveta u kojoj su, primetila sam, radili krupni fabrikovani jednog te istog matičnog tipa. Putevi po pirinčanim poljima severno od jezera Andongo brzi su, ali i izloženi, pa smo ostali u fordu, skriveni od Oko-satelita, do časa petnaest. Pošto smo prešli preko visećeg mosta, visoko iznad uzburkane reke Čuvangsan, izašli smo da protegnemo noge. He-Džu se izvinio što mu je bešika čistokrvna, te se pomokrio u drveću stotinu metara niže. Ja sam posmatrala jednobojne papagaje kako sede na rubu litice uprljane guanom; po mahanju krilima i kreštanju, podsetili su me na Bum-Suk Kima i njegove drugove direktore. Uzvodno se nalazila jaruga; nizvodno je reka preusmerena kroz zaravnjena brda, a onda nestajala u Ulsongu. Nad multiurbom su leteli aeri; tačkice. Kablovi mosta škripali su pod težinom elegantnog direktorskog forda; skup auto za tako rustičan put. He-Džu je otišao do našeg forda po kolt. Vratio se, s rukom u džepu, i rekao mi da samo ćutim i budem spremna da skočim iza našeg forda ukoliko vozač pokaže kolt. Direktorski ford se zaustavio. Podebeo čovek, s dizajnerskim sjajem na licu, digao se s vozačkog sedišta uz prijateljski naklon glavom. – Divno popodne. He-Džu je uzvratio naklon, uz primedbu da nije mnogo sparno. Sa suvozačkog sedišta noge je pružila čistokrvna žena genomirana za seksepil. Bila je ogrnuta od glave do pete, tako da su joj se videli samo prćast nos i senzualne usne. Naslonila se na suprotnu ogradu, okrenuta leđima, i mrzovoljno zapalila marlboro. Njen pratilac je u međuvremenu otvorio prtljažnik forda i izvadio kutiju, po veličini pogodnu za psa srednje

veličine. Otvorio je bravice i izvadio neverovatnu, savršeno oblikovanu ali majušnu devojku, visoku tridesetak centimetara. Užasnuto je zapištala i pokušala da se izmigolji; videla nas je; minijaturnim krikom nije ništa rekla, ali nas je preklinjala. Čovek ju je uhvatio za kosu i bacio s mosta. Gledao ju je kako pada, a onda coknuo jezikom. – Daleko jeftina kuća – nacerio nam se – tom vrlo skupom smeću. Jedva sam uspela da ostanem nepokretna i nema: srce su mi kidali mržnja i bes. He-Džu me je dotakao po ruci. Oterala sam misli drugde, bilo kud; u umu mi je neočekivano iskrsla scena iz Paklenih muka Timotija Kevendiša, kada nevinog čistokrvnog kriminalac baca preko balkona. Pretpostavljam da je čovek bacio fabrikovanu živu lutku. Direktor je jedva čekao da nam ispriča sve o tome. – Lutka Zizi Hikaru bila je obavezna pretposlednjeg Seksteta. Kći mi nije dala ni trenutka mira. Naravno, moja zvanična supruga – mahnuo je glavom ka ženi na drugoj strani mosta – takođe je davala sve od sebe, ujutru, u podne, uveče. „Kako ću komšijama pogledati u oči ako naša kći jedina u karuselu ne bude imala Zizi?“, pitala me je. – Direktor je priznao da se krišom divio tvorcima tih stvari. Uzmeš polovnu fabrikovanu igračku, kazao je, genomiraš je kao prastarog svetlucavog idola, digneš joj cenu za pedeset hiljada i gledaš kako zalihe nestaju s polica. – A posle tek treba da pljuneš pare za dizajniranu odeću, kućicu za lutku, sitnice. I šta sam uradio? Kupio sam prokletinju samo da ućutkam žene! A kroz četiri meseca? Tinejdž moda ide dalje i Merilin Monro smenjuje jadnu passé Zizi. – Zgađeno nam je rekao da zvanično recikliranje košta devetsto dolara. U radosnijem tonu, uz pokret palcem preko ograde kazao nam je da je nesrećan pad u vodu besplatan, i ko bi onda bacao dobre dolare zbog loših? – Šteta – namignuo je He-Džuu – što i razvodi nisu tako jednostavni. – Čula sam te, đubre jedno! – Žena se okrenula ka nama. – Trebalo je da vratiš Zizi u franšizu kad sam ti rekla, pa bi ti redolarisali Dušu. Od početka je bila defektna. Nije umela čak ni da peva. A i ujela me je. Đubre se sav rastopio: – Nije mi jasno kako od toga nije uginula, najdraža. – Žena je promrmljala neku psovku. Čovek se prisno obratio HeDžuu, prelazeći pogledom preko mojih genomski odstranjenih grudi, i pitao da li kroz to zabačeno mesto prolazimo turistički ili poslom.

– Ok-Kjun Pjo, gospodine, vama na usluzi. – He-Džu se poklonio i predstavio kao Pomoćnik petog sloja u Računovodstvenoj franšizi Orao; manjem korporativnom odeljenju. Direktorova slaba radoznalost je zamrla. Kazao nam je da upravlja Golf Obalom između Pjonghea i Jongdoka. – Igraš golf, Pjo? Ne? Golf nije samo igra, znaš, golf je napredovanje u karijeri. – Na stazi Pegam, garantovao je direktor, uskoro će biti jedno do dva prazna mesta; pedeset četiri rupe po svim vremenskim uslovima, perfektna trava, jezera i fontane veličanstvene poput vodenih vrtova Voljenog Predsednika. Od njegovoj osmeha pripala mi je muka. – U borbi za pristup vodi, pobedili smo lokalnu rulju iz nižih slojeva. Samo pomeni moje ime ljudima zaduženim za članstvo: Nadzornik Kvon. Ok-Kjun Pjo se prenemagao od zahvalnosti. Zadovoljan, Nadzornik Kvon počeo je da priča svoju direktorsku životnu priču, ali je njegova žena bacila marlboro za Zizi Hikaru, sela u ford, pritisla sirenu i držala je dok su crno-beli papagaji bežali u vazduh. Direktor se tužno osmehnuo He-Džuu i savetovao mu da odvoji višak dolara kako bi začeo sina kad se oženi. Dok su odlazili, molila sam se Sidarti da se ford slupa o barikadu. Smatrala si ga ubicom? I to toliko plitkim da čak ni sam nije toga svestan. Ali ako mrziš ljude poput Nadzornika Kvona, mrziš ceo svet. Ne ceo svet, Arhivisto: samo Džuče i Korpokratsku Piramidu. Kada ste konačno stigli u Pusan? Noću. He-Džu je pokazao petro-oblake iz rafinerije u Pusanu, kojima se boja ružičaste dinje pretvarala u ugljeno sivu. – Tu smo – kazao je. Na severni obod Pusana ušli smo preko seoskog puta bez Očiju. HeDžu je ostavio ford pod ključem u predgrađu Somjon, pa smo se metroisali do galerije na trgu Čorjang; franšize su tu bile iste kao i u Voćnjaku Vangšimi. Fabrikovane dadilje trčale su za direktorskom decom; ljubavni parovi odmeravali su druge ljubavne parove; korporativni 3D-i međusobno su se nadmetali za prevlast. U jednoj starijoj sporednoj galeriji održavao se festival u starom stilu, gde su piljari prodavali sitnice veličine šake, „prijatelje za ceo život“: krokodile bez zuba, piliće s majmunskom glavom,