VANZEMALJCI,NOVO DOBA I OKULTNI NOVI SVETSKI POREDAK

VANZEMALJCI, NOVO DOBA I
OKULTNI NOVI SVETSKI POREDAK

ANTIHRIŠĆANSKA ZAVERA

PREDGOVOR

Radio drama „Rat svetova“ napravljena na osnovu istoimenog romana Herberta Džordža Velsa, koju je Radio
Teatar Merkur (Mercury Theatre on the Air) emitovao na CBS (CBS - Columbia Broadcasting System) kao specijal za
praznik Noći veštica, 30 oktobra 1838, je u Americi izazvala masovnu paniku među građanima. Ova radio drama je
ušla u istoriju medija, po načinu na koji je realizovana: kao direktan prenos invazije Marsovaca, urađena tako verno,
da su mnogi slušaoci širom Amerike podlegli panici, misleći da se to događa stvarno. Dramu je režirao Orson Vels,
koji je tada imao 23 godine. Ova radio – drama se često navodi kao primer uticaja medija na mase i to nekorektni
ljudi od moći koriste.

Tobožnji napad vanzemaljaca ne bi trebao da predstavlja problem ljudima na početku XX veka, veka
racionalizma, i materijalizma, ljudima koji ne veruju u ništa neuobičajeno. Kakvu bi reakciju izazvala radio drama
koja opisuje napad velikog jata pterodaktila iz vazduha, ili vest da nailazi stampedo brontosaurusa teških po 40 tona.
Verovatno nikakvu, osim smeha, ali kada su u pitanju došljaci iz dalekog, nepoznatog, tajanstvenog i mračnog
svemira, nikad se ne zna, posebno ako su stanovnici pripremani godinama ili čak vekovima unazad na takvu
mogućnost. Polako, perfidno.... Vekovima? ... neko će da upita. Naravno. Po nekim, veoma popularnim teorijama,
veoma popularnih naučnika i kvazinaučnika još od praistorije i antičkih vremena postoje svedočanstva o poseti
„bogova“ iz kosmosa, o njihovom civilizovanju ljudi, gradnji građevina i hramova, saradnjom sa sveštenicima i
vladarima. Tajanstveni prastari mitovi koji su puni opisa koji se ne uklapaju u konvencionalno shvatanje istorije,
građevine, crteži, arheološki ostaci, slikarije. Nakon toga dolaze svedočanstva iz kasnijih razdoblja o pojavama na
nebu, neobjašnjivim svetlosnim objektima, vratolomijama na nebu srednjevekovne Evrope, i moderne pojave
letećih tanjira, „malih zelenih“ u skafanderima, otmicama ljudi od strane vanzemaljaca... što danas podgrevaju
filmovi, romani, stripovi...

Broj viđenja NLO-a je masovno porastao u poslednjih 50 godina, ali to ne znači da izveštaji o NLO- ima postoje
tek 50 godina. Ako pogledamo pismena predanja starih kultura, uvek iznova se susrećemo se božanskim likovima i
bićima, koja dolaze sa neba, izlaze iz oblaka ili stižu sa drugih svetova, koji su tad pominjani, a ponovo „otkriveni” u
20. veku. Odakle ta znanja? Ko je dao ta znanja ljudima za koje smo mislili i o kojima smo učili da su gradili opekama,
pisali zašiljenim drvcetom i putovali na konjima Kulture koje su za sobom ostavile najobimnije izvore, su neosporno
staro-indijska, Sumerska, Egipatska i latinoameričke kulture. Ti izvori nam prenose dragoceno znanje o svim važnim
oblastima ljudske egzistencije. I kada je reč o temi NLO-a, vanzemaljskih bića, tobožnjih bogova, nisu nas ostavili na
cedilu. Senzacionalna štiva, filmovi, dokumentarne emisije, svedočanstva....kao da nas hoće ubediti u postojanje
inteligentnih rasa u svemiru sa naprednom tehnikom, kao da ih neko ili nešto forsira da tu temu eksploatišu. Kakav
je cilj? Šta se postiže dokazujući da postoje? Ništa, rekli bi, puki senzacionalizam. Ali bi se prevarili... ciljevi su itekako
skriveni od širokih masa, nemaju nikakve veze sa milionskim tiražima novina, knjiga i časopisa, niti sa količinom
kupljenih bioskopskih karata. Nemaju veze ni sa budžetima aerodroma i kosmodroma. Imaju veze sa nama lično i
sa našom večnom sudbinom! Sa našim verovanjem i našom predstavom o Bogu, dakle sa našom duhovnošću, a
time i sa našim spasenjem. Imaju veze jer sve to i postoji da bi se porobile i podjarmile mase, da bi se hrišćanstvo
napokon pobedilo, ono što nije uspelo rimskim legijama, a kasnije srednjevekovnom mračnom misticizmu,
prosvetiteljstvu, racionalizmu, treba da uspe najvećoj prevari u istoriji čovečanstva – dolasku vanzemaljaca, tom
novom aspektu spiritizma, jer bi pojava ijednog vanzemaljca podrila temelje hrišćanstva i Biblije. Da li stvarno
postoje vanzemaljci, ili je sve to proizvod ovozemaljske kuhinje, i čije kuhinje...ostavljam na vama da budete strpljivi
i dobro razmislite i presudite na osnovu onoga što ćete da pročitate u daljem tekstu.

Povezaćemo sa ovom temom i pitanje religije, koja se utrkuje da porobi a ne da spase, kao i ateizma koji tvrdi
da nema Boga a neprestano ga napada. Dokazaćemo da je sve povezano, pomenuti vanzemaljci, okultizam, tajna
društva, politika, biznis, šou biznis, tradicionalne crkve i religije, istorija koju pišu pobednici i istorija koju znaju
malobrojni. Osvrnućemo se na to kakve veze imaju katoličanstvo, komunizam, nacizam, fašizam, moderna
demokratija i okultizam, kao i na činjenicu da su milijarde ljudi prevarene da veruju da su tradicionalne crkve
hrišćanske a one to nisu. One su paganske, a upravo iz paganskih kultova nam dolazi spiritizam, kult sunca, a iz
kultura koje su obožavale sunce činjenica da su baš one očijukale sa „vanzemaljcima“. Pozabavićemo se i modernim
kultom sunca koji nikako ne zaostaje za onim drevnim, samo je modifikovan, kao i sa pitanjem – ko se brine da nam
ništa ne ide od ruke i da nam život prolazi pored nas. Doći ćemo do zaključka da na svetu postoje samo dve religije,
hrišćanstvo, nauka Isusa Hrista zapisana u jevanđeljima i satanizam koji ima hiljade pipaka, od paganskih kultova,
spiritizma, ateizma, darvinizma, komunizma, demokratije, okultnih tajnih društava. Jednoj je cilj carstvo nebesko a
drugoj Novi svetski poredak. Jedna ljude želi da spase a druga da ih čipuje i porobi. Jedna ljudima nudi neograničenu
duhovnu slobodu, a druga ih porobljava putem medija, biznisa, nametnutog stila života, pogrešnih verovanja,

~2~

izrabljivanja, straha, progona. Jedna im kaže – razmišljajte i istražujte, a druga – slušajte, gledajte i prihvatajte. Jedna
im nudi da žive slobodnim životom, a druga im nameće kredite, besmislene zakone, dugove, obesmišljen rad,
ismejano poštenje, napredovanje beskrupuloznih. Koje su manifestacije jedne a koje su manifestacije druge religije.
Kakav se obruč steže oko čovečanstva i da li ima ikakve nade za ljude. Postavićemo pitanja i pokušati da odgovorimo
na njih.

Postoje li vanzemaljci i šta znače navodne antičke posete zemljanima? Foklorne predstave i predanja naroda
antičkog vremena?

Ko je hteo da ostavi „uspomenu“ za XX vek? Šta to leti, pojavljuje se i nestaje na nebu?
Ko je gradio i zašto je gradio Stonhendž, Markahuasi, Saksahuaman, Baalbek i ostale neobjašnjive građevine?
Kako fenomen „vanzemaljci“ nastoji da podrži evoluciju?
Zašto vanzemaljci trebaju Novom svetskom poretku, Nju Ejdžu i ekumenizmu?
Zašto poplava knjiga i emisija koje povezuju antičke paganske bogove sa vanzemaljcima, tumačenja drevnih
legendi koja ide na ruku toj teoriji i golicanje mašte masa?
Kako priča iz antičkog Sumera ponovo postaje aktuelna i svet se plaši sa „nadolazećom planetom Nibiru“ i
reptilima u ljudskom telu, koji su došli u drevna vremena i danas i vladaju svetom?
Odakle potiču neobjašnjive slike i reljefi po celom svetu kao i građevine za koje niko ne zna ko ih je sagradio i
čemu su služile?
Da li je svet stvarno star milijarde godina?
Kakve veze imaju komunizam, nacizam, ateizam, fašizam, darvinizam, moderna demokratija sa spiritizmom i
okultizmom?
Ciljevi Novog Doba?
Novi svetski poredak, tajna društva i porobljavanje čovečanstva
Rat dve religije, osobine jedne i osobine druge, prikriveni satanizam u institucijama, medijima, tradicionalnim
religijama, ideologijama?
Da li su tradicionalne crkve hrišćanske? Ima li uopšte ičega u svemiru?
Šta kaže Sveto Pismo (Biblija) na ovu temu, i zašto baš u toj knjizi tražimo odgovor?

Da li su nas pogrešno učili... Kamenje iz Ike, u Peruu koje prikazuje ljude i dinosaure.

~3~

JESMO LI SAMI U SVEMIRU?

Večno pitanje koje je „mučilo“ svaki um koji je bar malo posvećen knjizi i nauci je pitanje „Jesmo li sami u
svemiru“?

Ovo pitanje prvi su, najverovatnije, postavljali još pre nekoliko hiljada godina, kineski, arapski, egipatski,
vavilonski i grčki astronomi. Mada ne treba nikako zaboravljati i veoma razvijene civilizacije, kao što su Inke, Maje,
Olmeci i Asteci. Svaka od ovih civilizacija je imala drugačiji pristup svemiru jer je svaka kultura drugačija, a samim
tim i razmišljanje. Začuđuje poznavanje astronomije, koje su imali Sumeri, Vavilonci, Asteci, Maje, Egipćani, Kelti,
Kinezi, svi uglavnom mnogobošci i poklonici kulta Sunca.

Jedan od velikih uticaja na razvoj pitanja „jesmo li sami“ su bili Grčki filozofi koji i dan danas važe za najveće
mislioce svih vremena. Grčka filozofija ima veliki uticaj na sve nauke, a ne samo na astronomiju, jer je Grčka kolevka
zapadne, evropske filozofije.

Kao jedan od tvoraca evropske filozofije Tales iz Mileta (oko 640-550 godine p.n.e) je bio jedan od najvećih
filozofa svoga vremena. Taj period (6 i 7 vek p.n.e) je nazvan Kosmološkim periodom jer su se filozofi toga vremena
duboko bavili poreklom svega što postoji. Tales je bio veoma svestran filozof jer se bavio mnogim pitanjima o
postojanju svega što vidimo i ne vidimo. On je stekao slavu pošto je izračunao dan kada će biti pomračenje Sunca
(28.05.585. godine p.n.e.). Postoji i jedna anegdota o njemu da je upao u bunar dok je duboko bio zamišnjen
gledajući zvezde. Bio je odličan matematičar (izračunao je visinu piramida u Egiptu pomoću njihovih senki).

Svaki filozof antičke Grčke je imao različito mišljenje o postojanju svega – kosmosa. Kroz mnogo godina u antičkoj
Grčkoj je prošlo mnogo poznatih i značajnih filozofa koji su imali veliki značaj u razvoju nauka koje danas poznajemo.
Nema grčkog filozofa koji se nije tokom života bavio od poezije do najkomplikovanijih matematičkih rešavanja.
Njihov postepeni razvoj misli o svemiru i prostoru je imao veliki uticaj na astronomiju. Iako su njihova verovanja i
pretpostavke o svemiru bile na mnogo manjem nivou nego sada, ipak su bili jedni od začetnika astronomije u Evropi.
Postoje razne priče da su antički filozofi mislili da Sunce ima u prečniku samo 30 santimetara, a da su sve zvezde na
istoj udaljenosti od Zemlje i da neke sijaju jače jer su veće od drugih. Zbog mnogih neslaganja i nerazumevanja
složenih stvari i slika o svetu, Aristotel prvi uvodi metafiziku kao filozofsku nauku. On ju je nazvao prvom filozofijom.

Aristotel je tvrdio da se svet sastoji od 56 sfera, a da Zemlja zauzima centralni položaj među tim sferama. On
takođe tvrdi da je vreme beskonačno, tačnije da vreme nema ni početak ni kraj. Do sada se veruje da je svemir star
između 15 i 20 milijardi godina jer se najudaljenija tela (kvazari) nalaze na udaljenostima od 15-20 milijardi
svetlosnih godina od nas. Verovanja antičkih filozofa o nastanku sveta nisu bila vezana samo za materiju već i za
višu silu-Boga. Mnogi filozofi su tvrdili da je začetnik svega što postoji, jedan jedini, Bog dok su drugi, tačnije,
materijalisti, tvrdili da je sve sačinjeno od materije i time dokazuju da Bog, koji je nemateraijalno biće, ne postoji.
Sve ovo vodi u veliku raspravu o filozofskim pitanjima o nastanku sveta, čime se nabacuju nove polemike.

Treba ukratko napomenuti da su stari Grci imali najveći značaj u razvoju današnje astronomije jer se smatra da
su oni prvi, i to još u 6. veku p.n.e. otišli daleko sa pretpostavkom da je Zemlja okrugla, a ne ravna. U 3. veku p.n.e.
Grčki astronom Aristarh sa Samosa je odredio razdaljinu između Zemlje i Meseca, koja se kasnijim merenjima
novijega doba, pokazala da ima manje greške u proračunima, ali za ono vreme je to bilo nepojmljivo. Što se tiče
poznatog „Ptolomejevog geocentričnog sistema sveta“, on je tu napravio veliku grešku misleći da je Zemlja centar
svemira i da se sve okreće oko nje. Ono što je u toj priči zanimljivo je to da se ovaj zakon održao do 16. veka nove
ere, pošto ga je svojim heliocentričnim sistemom pobio poljski astronom Nikola Kopernik.

I danas jednako postavljamo pitanje: šta ima tamo gore i ko to gore živi? Jesmo li mi usamljeni u svemiru, kakva
stvorenja žive (ako uopšte žive) na drugim svetovima, i koliko su tehnološki uznapredovali, jesu li stvoreni ili
evoluirali. Da li su onakvi kakvima ih predstavlja Holivudska industrija zabave, popularni romani, stripovi, jesu li
stvarno onako ružni, nepredvidivi i zli, ili dobri kao E.T.? Preti li nam opasnost od njih? Ili treba da ih očekujemo kao
potencijalne spasitelje od nas samih i sve većih svetskih problema?

Postoje mnogobrojni zapisi još od grčkih antičkih filozofa, kao i istočnjačkih filozofa, o verovanju u vanzemaljski
život i viđenjima NLO. Od tog vremena, veliki naučnici sve više razmišljaju o postojanju vanzemaljskih civilizacija
koje su slične našoj. Mnoge legende se bave ovom problematikom, i na hiljade je citata iz pesama, predanja, priča...
o „bogovima sa zvezda” Nastaju mnoge teorije o postojanju vanzemaljaca izvan našeg Sunčevog sistema pa čak i u
njemu, kao npr. na Marsu. Astronomi su do pre 50-60. godina verovali i bili duboko ubeđeni da na Marsu postoje
razvijeni oblici života, šume i zelenilo, voda, reke, okeani, ali kada su poslate sonde, „Mars 1” 1962. i „Mariner 4”
1964. godine, koje su detaljno proučile Marsovu površinu, dokazano je da na Marsu od života nema ni traga, čak ni
gljiva i lišajeva koji imaju izuzetnu sposobnost preživljavanja. Potpuno negostoljubiva i mrtva planeta. Time je Mars
otpisan sa liste za „potencijalne izvore života” i pridodato mu je novo ime „Pusta, crvena planeta”. Postojale su

~4~

teorije da su i ostale planete Sunčevog sistema „žive” i naseljene, ali se polako odustajalo, kada su one, bar približno
proučene.

Čovek je pokušavao da objasni svoje poreklo. Hiljadama godina je verovao da ga je stvorilo jedno inteligentno
biće – Bog, ili više „bogova” ali želeći da se „osamostali” od religijskih stega, pokušavao je sa novim teorijama, koje
ga oslobađaju moralnih odgovornosti prema višoj duhovnoj sili. I dalje pokušava, od priče da je život nastao u oluji
koja je nekada davno besnela na planeti Zemlji na kojoj je bilo samo vode i prašine, pa do priče da je život posejala
neka nadmoćna civilizacija koja je evolutivni put od životinje do natčoveka odavno prevalila, pa je našla za shodno
da ubrza evoluciju na Zemlji, genetskim inženjeringom, ili da nonšalantno poseje jednostavne oblike života i
„sačeka” nekoliko miliona godina da se Zemlja naplodi, a danas čeka da se ljudi dozovu pameti. Naučnici priznaju
da je teorija evolucije puna rupa, i nedostajućih karika, pa teorija po kojoj je neka vanzemaljska civilizacija ubrzala
evoluciju dobro dođe da se te rupe popune, i sve je popularnija čak i kod autoriteta u nekim tradicionalnim
hrišćanskim crkvama. Mase odavno ne razmišljaju i ne proveravaju, već „gutaju” ono što se medijski servira,
posebno ako je to dobro izreklamirano i zanimljivo. Po pisanju Dr. Zaharije Sičina (Sitschin) se upravo i dogodilo da
vanzemaljci ubrzaju evoluciju, jer on smatra da bi evolucija, da je tekla bez mešanja sa strane, čoveka još i danas
držala u gvozdenom dobu. Njegova knjiga „12 planeta” je senzacionalno štivo, koje su čitali milioni. Sam Sičin je
nešto novo za evolucioniste kojima nedostajuće karike u evoluciji treba da popuni iznenadna pojava
superinteligentne rase koja je „završila posao.“

Sve drevne kosmogonije, legende o stvaranju, su zasnovane na stvaranju od strane jednog višeg ili grupe viših
bića, koji su došli sa nebesa, obitavaju na nebu, bogova ili Boga, nadmoćnih ili nadmoćnog, i upravo na tome Zaharija
Sičin i slični zasnivaju svoju teoriju – da su bogovi ustvari – kosmonauti, pa i sam biblijski Gospod koga poštuju
milioni hrišćana i muslimana, kao Alaha.

Po nekim evolucionističkim teorijama život na zemlji je nastao svemirskom setvom. Ostavljeni su najjednostavniji
oblici života na planeti da se sami razvijaju. I ta teorija ima mnogo pristalica.

Zna se da u našoj galaksiji postoji oko sto milijardi zvezda, a u vidljivom delu svemira oko dvesta milijardi
galaksija. S tim u vezi današnji naučnici su ubeđeni da u tolikom mnoštvu zvezda i planeta ima naseljenih svetova.
Ipak, jesu li to baš onakvi svetovi kakvima ih zamišljaju pisci romana i tvorci futurističkih filmova poput Džordža
Lukasa, (George Lucas) i što začuđuje, predstave iz drevnih mitova, sa reljefa, pećinskih slikarija, koji potiču iz
vremena kada su bicikl i parna mašina bila naučna fantastika. Po prvima su to svetovi sa kojih dolaze visokorazvijene
civilizacije sa različitim namerama, a po drevnim autorima odozgo su sišli njihovi bogovi. Samo još treba da se ove
dve teorije stope u jednu – da su antički bogovi ustvari vasionski putnici.

Primetićemo da je poplava knjiga, filmova, romana, priča, stripova, i uopšte većina pominjanja vanzemaljaca
počela pre manje od sto godina, najviše nakon II svetskog rata. Ova priča ide paralelno uz teoriju evolucije,
prosvetiteljstvo, ateizam i emancipaciju čoveka, koji traži „društvo” u svemiru, nove temelje na kojima bi počivala
ljudska civilizacija, brisanje postojećih normi i religija, ili neku nadu da se produži trajanje ljudskog roda, kome se
predviđa neslavan kraj ako nastavi sa samodestruktivnim ponašanjem. Vanzemaljci su prvo predstavljeni kao
opasnost. Rat svetova, invazije, istrebljivanja, porobljavanja, da bi u novije vreme postali potencijalni prosvetitelji i
učitelji posrnulom čovečanstvu – ustvari oni isti „bogovi” koji su usmeravali žrece i kraljeve Maja, Egipćana,
Sumera… ima li razloga zašto je to tako, zašto se troše milioni da se u svaku kuću useli priča o vanzemaljcima… na
šta nas pripremaju?

Sovjetski naučnik Oparin je izneo teoriju po kojoj je život na Zemlji „posejan“ iz kosmosa. Biolog Ciril
Ponamperuna je, navodno, u meteoru koji je krajem septembra 1939. godine pao u Australiji našao 16 vrsta
aminokiselina, od kojih su nastale belančevine, osnovni elementi života. Ovu teoriju, nazvanu „Teorija panspermije”
(panspermija – svuda seme) je „proslavio“ sir Fred Hojl (Fred Hoyle) astrofizičar i kosmolog, kao i profesor Čandra
Vikramašinge (Chandra Wickramashinge) iz Kardifa, koji su smatrali da je život na zemlji nastao udarom komete ili
asteroida koji su na sebi nosili oblike života. Oni smatraju da su i velike epidemije, kao Velika kuga bile posledice tih
udara.

Najnovija studija Centra za astrobiologiju iz Kardifa, potvrđuje vezu „bombardovanja“ Zemlje i putovanja
solarnog sistema kroz galaksiju. Kompjuterski model kretanja Sunčevog sistema kroz galaktičku ravan je pokazao da
kada „izađemo“ iz najgušćeg dela galaksije, gravitacione sile okolnog gasa i oblaka svemirske prašine, skreću komete
sa njihovih putanja ka sunčevom sistemu, a neke pogađaju Zemlju. „To se događa svakih 35 do 40 miliona godina,
a nakon perioda bombardovanja sledi mirnije razdoblje od oko 35 miliona godina. Poslednje svemirsko
bombardovanje se poklapa sa nestankom dinosaurusa pre oko 65 miliona godina. Znatno je neprijatniji zaključak
naučnika iz Kardifa, da je naša trenutna pozicija u galaktičkim razmerama, upravo ona koja nas uvodi u period novog
bombardovanja“!

~5~

Model panspermije

Profesor Vikramašinge kaže: „Sada imamo model po kojem je nešto moglo da nastane. Tu su i svi neophodni
elementi - glina, organski molekuli i voda. Dakle, teorija panspermije je veoma aktuelna. Naučnici smatraju da se
pri većim udarima prašina i krhotine koje u sebi sadrže mikroorganizme odbacuju u svemir. Oni misle da se tako
život širio svemirom. Zagovornik je profesor Čandra Vikramašinge iz Kardifa, pristalica ideje o „panspermiji“ - teoriji
o tome da je život počeo unutar kometa i raširio se po naseljivim planetama širom galaksije. Znači - život je začet u
kosmosu, a ne na Zemlji. U prilog ove teoriji je otkriće organskih hidrougljeničnih molekula unutar kometa.
Vikramašingeov tim iz Kardifa smatra da unutar kometa radioaktivni elementi mogu da zadrže vodu u tečnom stanju
milionima godina, stvarajući idealne inkubatore za rani stadijum života. Što se tiče ulaska Zemlje u period
svemirskog bombardovanja - do tada ostaje još koji milion godina.

Profesor Frensis Krik (Francis Crick) ide dalje: „Pošto ništa ne znamo o prelasku najprostijih organskih molekula
do prirodne selekcije i evolucije, a čiji je rezultat razumno biće, naše su hipoteze plod iluzije. To nas primorava da
izađemo iz opšteprihvaćenih šema”. Krik smatra da je život na Zemlji donet i namerno posejan, iz vasionskog broda
koji je iz dubina svemira uputila visoko razvijena civilizacija. Arhenius se bavio ovom problematikom početkom veka,
a još u antička vremena i Anaksagora iz Klazomene (500 – 428 p.n.e.). Krik ju je samo osavremenio „ubacivši”
vasionski brod, u kom su bili uskladišteni „zameci”, zaštićeni od delovanja opasnih zračenja, u kapsulama, koje su
se otvorile razbijanjem o tlo, ili automatski, sejući mikroorganizme po atmosferi.

Krik je svoju teoriju temeljio na dve karakteristike: genetska šifra je identična za sve oblike, kako biljnog tako i
životinjskog sveta, za proste i složene oblike života, pa i čoveka. Prisustvo molibdena kao važnog činioca u
funkcionisanju života. „Mnogi enzimski sistemi” – kaže Krik – „sadrže taj metal kao aktivni faktor, a njega je na Zemlji
jako malo - 0,02 % (srodni metali: nikl 0,2 % hrom 3,16 %) a hemijski sastav Zemlje treba da bude slika biološke
strukture živih bića.”

Ovi naučnici nisu usamljeni. Ovom problematikom se bave i naučnici, a i ljudi željni senzacije, koju uglavnom i
imaju, jer masa to traži – Erih fon Deniken, Jozef Blumrih, Semir Osmanagić, Vjačeslav Zajcev, Zaharija Sičin,
Aleksandar Kazancev, Ahmed Bosnić… Poslednjih pedesetak godina je došlo do poplave knjiga, tekstova,
„senzacionalnih otkrića“...da su ljude stvorili vanzemaljci, koje su drevni narodi i njihovi žreci nazivali bogovima, a
to stvaranje, podučavanje i usmeravanje su opisani u drevnim mitovima, pa i Bibliji!! Predavač Dejvid Ajk (David
Icke), istraživač Zeharija Sičin, i slični žele da potpuno promene shvatanje prošlosti, negirajući i izvrćući ne samo
zvaničnu nauku, religije (posebno hrišćansku, Biblijsku) nego delom i Darvinovu Teoriju evolucije, samo je
ubrzavajuči, ubacujući inteligentne vanzemaljce koji su emancipovali čoveka ili od Homo Erectusa „stvorili“ Homo
Sapiensa po ubrzanoj proceduri. Bog ili bogovi nisu sa Zemlje, dolaze, stvaraju čoveka od praha, doteruju ga
genetski, prilagođavaju sebi, i daju mu sve svoje osobine osim moći – i to je stvaranje. Takođe imamo i teoriju da su
vanzemaljci na zemlji i da su to ustvari reptili u ljudskoj koži, i da oni vladaju svetom, preko tajnih društava. Naravno,
sledbenici Nju Ejdža i okultisti za koje lično verujem da stoje iza svih tih priča o NLOima (biće jasno zašto) tvrde da
su vanzemaljci ustvari, duhovna bića, koja su tu da pomažu ljudima, da služe, kako reče Bendžamim Krem (Benjamin
Crem) promoter duhovnog mesije Nju Ejdža – „gospoda“ Maitreje.

Pomama zvana NLO

Milione ljudi danas fasciniraju knjige tzv. „denikenovskog” tipa (literatura koja nameće mišljenje da su drevne
civilizacije na Zemlji posećivali visokorazvijeni vanzemaljci). Milioni ljudi veruju u ono što tu piše i čak šta više,
postoje hiljade hodočasnika koji odlaze da posete mesta koja su u davnoj prošlosti posećivali vanzemaljci i sarađivali
sa žrecima i druidima (sveštenicima), poglavicama i kraljevima pojedinih plemena i naroda, učeći ih kako da grade
hramove, kako da žive, i kako da veruju. Saksahuaman u Andima, piramide Maja u Meksiku, Baalbek u Palestini,
piramide u Egiptu, statue Rapa Nui na Uskršnjim ostrvima, Naska u Peruu… Hodočasnici odlaze i ne bi li se sreli sa
vanzemaljcima. Postoje hiljade udruženja koja čekaju dolazak vanzemaljaca, ili su vezana za temu o vanzemaljcima,
kao što je, recimo Crkva Džedaja osnovana 2007 u V. Britaniji, na osnovu filmova „Ratovi zvezda” Džordža Lukasa.
Ta organizacija ima elemnte hinduizma, kao i sam pomenuti film, i neguje kult koji zovu „Džedajizam.” Džedajisti
tvrde da je, recimo, 2% stanovnika grada Brajtona u Engleskoj potvrdilo da veruje u Džedaje (viteški red na strani
pravde u filmu „Ratovi zvezda”).

~6~

Logo „Crkve Džedaja”

Filmovi na temu vanzemaljaca su jako popularni. Setimo se filma „E.T.” Stivena Spilberga, pomenutih „Zvezdanih
Ratova”, „Predatora”, „Aliena – 8 putnika”, „Rata svetova” do modernih blokbastera poput „Dana nezavisnosti.”
Serije poput „Svemirska krstarica Galaktika” (Battlestar Galactica) ili „Zvezdane staze” (Star Trek Enterprise).
Neverovatna gledanost, popularnost i medijska pažnja. I u mnogim srcima strah – a šta ako stvarno dođu? Na drugoj
strani bi mnogi i želeli da se neko pojavi. Da se nešto desi. Promeni. Samo da se prekine ovo stanje, rekli bi. U naša
vremena ima više ljudi koji veruju u vanzemaljce nego u hrišćanskog Boga.

Hiljadu devetsto četrdeset sedme u Americi je počela era najvećeg modernog mita. Pilot američkog
vazduhoplovstva, Kenet Arnold, tog dana je primetio letelicu neverovatnih performansi i kasnije je opisao kao
„leteći tanjir“. Od tada, sve neobično što je primećeno na nebu iznad Zemlje ili, zatim, u orbiti planete biće nazvano
„leteći tanjir“. Od čuvenog slučaja Rozvel ili Rouzvel (Roswell), koji se dogodio juna iste te, 1947. godine, i kada je
tadašnji predsednik Truman osnovao komisiju poznatu kao „12 veličanstvenih“, formiran je čitav niz vladinih
komisija u SAD: u Pentagonu, NASA, Kongresu, pri Beloj kući - i sve redom, nespretnim i nedorečenim izveštajima
samo su podgrevale uverenja da se radi o „zaveri ćutanja“. Ono što se događa poslednjih decenija, navodi na
pomisao da se vrata tajne polako otvaraju - doduše s nekom, još uvek nedokučenom namerom. Ipak, ko ima imalo
mogućnosti i želje da nezavisno razmišlja, dokučiće bar površinu namere. Zbog toga postoji ovaj tekst.

Danas između ostalih postoji i projekat SETI (Search for Extarterrestrial Intelligence) ili „Potraga za
vanzemaljskim inteligencijama”, osnovan 8. aprila 1960. godine od strane Frenka Drejka (Frank Drake) pod imenom
„Projekat Ozma”. Frenk Drejk je pionir i astronom koji je prvi uključio dugme za rad „Projekta Ozme”. Njegova
motivacija je bila ta da napravi nekoliko radio-teleskopa koji su dovoljno ostetljivi da uspostave kontakt sa nekim
drugim civilizacijama. Prvobitna ideja potiče iz 1959. godine kada je Drejk zamislio da je moguće uspostaviti kontakt.
Tridesetak godina unazad, tačnije 1932. godine jedan čovek je sasvim slučajno ušao u istoriju velikih. To je bio Karl
Janski (Carl Iunski) (1905-1950 ). Janski je sasvim slučajno otkrio radio-talase koji dolaze iz tada „nepoznatih
vasionskih prostora”, dok je radio na zadatku da pronađe smetnje (parazite) koje kvare zemaljske radio-veze na
kratkim talasnim dužinama. Tada Karl Janski otkriva radio-emisije koje dolaze sa svih strana i iz svih delova Mlečnog
Puta i time on obeležava početak radio-astronomije. Radio-astronomija je izazvala čitavu revoluciju u daljem razvoju
nauke. Iako je zvanično obeležena 1932. godina za njen nastanak, radio-astronomija je tek dobila to ime 1954.
godine, što znači da ona kao nauka u povoju postoji samo 50-ak godina. Revolucija koju je primena radio-talasa
izazvala za ispitivanja svemira je daleko veća od one revolucije kada su srednjevekovni astronomi preko noći prešli
sa oka na sasvim novo oruđe zvano teleskop. Radio-astronomija ima veliku prednost u odnosu na optičku
astronomiju. Radio-astronomija za svoja proučavanja koristi radio-teleskope ili laički govoreći, velike satelitske
antene koje dostižu više od 300 metara u prečniku. Takvi radio-teleskopi mogu znatno više skupiti energije nego
optički instrumenti jer najveći teleskop na svetu ima prečnik ogledala od oko 15 metara. Uporediti 15 metara i 300
metara u ovom slučaju je razlika velika jer za prikupljanje bilo radio ili svetlosnih talasa, svaki santimetar je važan.
Pomoću radio-teleskopa se može jednostavno „proći” kroz prostore koji su optičkim teleskopima 100% nedostupni.
Takav primer je sam centar Mlečnog Puta. Radio-teleskopom možemo videti šta je sa druge strane Mlečnog puta
dok optičkim teleskopima to ne možemo videti. Zato je ova nauka posebna i specijalna. Pomoću radio-teleskopa
možemo prodreti u svemir kao nikada dublje jer granica radio-teleskopima nema. Još veća prednost radio-teleskopa
u odnosu na optički teleskop je ta da združivanjem velikog broja radio-teleskopa dobijamo jedan džinovski radio-
teleskop koji može raditi kao jedan i time povećavamo mogućnosti i kompatibilnost ovih instrumenata. Spajanje
optičkih teleskopa je teško zamisliti mada ima planova za konstruisanje takvih teleskopa.

SETI institut je nastao zvanično 20. novembra 1984.godine. Cilj istraživanja koja ova institucija vodi je poboljšanje
rada u naučnim istraživanjima, širenje obrazovanja i naravno, potraga za vanzemaljskim inteligencijama. Za
dvadeset godina rada, SETI institut je potrošio oko $137 miliona. Na čelu SETI-ja je dr. Frenk Drejk, a njegovi
pomoćnici su visoko kvalifikovani ljudi iz NASA-e i ostalih velikih istraživačkih organizacija. Istorija SETI-ja je počela
sa Frenk Drejkom u proleće 1960. godine kada je prvi put obavljeno mikrotalasno istraživanje svemira na talasnoj
dužini od 21 santimetra (talasna dužina koju zrači vodonikov atom ili frekvencija od 1490MHz). Početkom
sedamdesetih, NASA je uvela novi program u SETI, poznat pod imenom „Kiklop“ koji je vodio Bernard Oliver. Pošto

~7~

je prvobitno SETI preuzet od strane SSSR već 1960. godine, Amerikance ponovo počinje da interesuje SETI
sedamdesetih godina. Kasnih 70-ih godina, SETI nalazi bazu u NASA-i i JPL-u (Jet Propulsion Laboratory). Plan je bio
da se vrše proučavanja na hiljadu zvezda koje su istog tipa kao i Sunce. Sve je išlo kao podmazano dok NASA 1993.
godine nije prekinula sa finansiranjem SETI projekta. Ubrzo, SETI postaje samofinasirajuća oranizacija kojoj pomažu
donacijama veliki broj ljudi iz celog sveta. Od kada je SETI pokrenut ogromni radio teleskopi širom naše planete
osluškuju različite delove neba, beleže tačno vreme, koordinate i signale koje čuju. U pocetku su radio teleskopi
korišćeni za SETI samo u slobodno vreme, kada nisu radili druge stvari. Bio je to, može se reći hobi za naučnike,
radio-astronome. Vremenom, stvari su ipak postale ozbiljnije, mnogo profesionalnije. Danas, svakoga dana 24 sata
dnevno, 7 dana u nedelji, cele godine neki radio teleskopi slušaju i beleže podatke. Podaci sami za sebe ne znače
ništa, potrebna je detaljna analiza. Tu na scenu stupaju moćni racunari. Račcunari obrađuju podatke i u njima
tragaju za različitim pravilnostima, bilo čime što bi ukazalo na prisustvo nekog inteligentnog života sposobnog da
komunicira.

Količina podataka koju prikupljaju radio teleskopi je ogromna, a vreme koje je bilo potrebno za obradu dosta
veliko. Moćni računari bili su zauzeti i drugim stvarima. Bilo je potrebno obezbediti dovoljno računara koji bi obradili
tu ogromnu količinu podataka.

Godine 1997. počeo je projekat SETI-home. Bio je ovo zanimljiv projekat koji je trebao da iskoristi računare koji
„sede” i čekaju novi posao. Zamisao je bila da se to vreme „dremanja” upotrebi za obrađivanje podataka koje su
prikupljali radio teleskopi. Napravljen je jedan zanimljiv i vrlo koristan kompjuterski program. Zapravo, bio je to
skrinsejver, ali ne običan. On ne samo sto je igrao ulogu obicnog skrinsejvera on je i radio, tragao je za signalima.
Skrinsejver je preko interneta, sa servera SETI-home preuzimao pakete podataka, radio signale koje su snimali
teleskopi, obrađivao ih a onda rezultate slao nazad glavnim serverima SETI projekta. U javnosti se brzo čulo za ovaj
skrinsejver i njegovu namenu. Vekovima stara ljudska želja za potragom za vanzemaljcima odigrala je ovog puta
ulogu.

Ogroman broj korisnika interneta instalirao je ovaj program
i učestvovao je u obradi SETI podataka. Ovo nije bio prvi
projekat ovakve vrste, dobrovoljnog ustupanja procesorskog
vremena, ali sigurno je bio najpopularniji i najmasovniji.
Postavio je i osnove za dalji razvoj mnogih sličnih projekata za
različite namene (fizika elementarnih čestica, klimatologija,
genetika, medicina). Zbog problema sa održavanjem i
finansiranjem nekoliko godina nakon nastanka, nekoliko
miliona korisnika i verovatno milijardi obrađenih paketića
podataka, 15. decembra 2005 godine originalni projekat SETI-
home je ugašen. Pridružen je projektu BOINC. Bio je to
projekat koji je radio na sličan način, ali korisnici su osim
potrage za vanzemaljcima slobodno vreme svojih računara
mogli da koriste i za druga istraživanja. Inače, ljudima koji se
bave pričom zvanom vanzemaljci nisu potrebni personalni
računari građana, ali je omasovljene ove priče bilo potrebno
da što više ljudi počne da razmišlja o vanzemaljcima kao o
mogućoj stvarnosti. To je potrebno upravo onima koji forsiraju
tu priču.

Ime je promenjeno, ali suština je ostala ista – traganje za
signalom neke napredne civilizacije. Ipak, sve do današnjeg
dana, ko zna koliko obrađenih podataka nije otkriveno ništa.
Samo par signala koji su bili kandidati za „nešto”, ali ništa više od toga. Gomila šumova i ničeg drugog… Oni koji
podržavaju SETI projekat ne odustaju, traganje se nastavlja, ogroman broj računara analizira podatke, i sve to sa
nadom da će prvi kontakt uskoro biti ostvaren, da će signal neke udaljene civilizacije biti detektovan. (Za to će se
već neko pobrinuti – na primer, projekat NASA „Plavi zrak“ ili HAARP – da masama napravi scenario dolaska
vanzemaljaca, „svemirske braće“ kako ih zovu Nju Ejdž propovednici, ili antičkih „bogova”, novog „Mesije”)
Projekat „Feniks” je započeo sa radom u februaru 1995. godine koristeći veliki Parkesov radio-teleskop od 210
stopa, u Australiji. To je najveći radio-teleskop na južnoj hemisferi. Pošto se projekat „Feniks” zasitio sa južnim
nebom, počelo je da se širi interesovanje za severno nebo. To je zahtevalo korišćenje radio-teleskopa od 140 stopa
u Grin Benku koje je započelo u novembru 1996. godine. „Feniks” ne pretražuje celo nebo. Ovaj projekat radije traži
signale koji potiču sa obližnjih zvezda sličnih Suncu. Takvih zvezda ima stotinak na udaljenosti do 200 svetlosnih

~8~

godina. Istraživanja se obavljaju na frekvencijama između 1000 do 3000MHz.
Do sredine 1999. godine, projekat „Feniks” je istražio više od polovine zvezda sa njihove liste i do dan danas

rezultata o postojanju vanzemaljaca nije bilo.

Da bi se poboljšao rad SETI projekta, napravljen
je najveći radio-teleskop na svetu prečnika 305
metara, koji se nalazi u Portoriku, u mestu Aresibo.
Ovaj radio-teleskop je posebne vrste jer je
konstruisan u grotlu ugašenog vulkana što mu
onemogućava normalnu okretnost kao kod klasičnih
radio-teleskopa. Pomeranjem žiže može se
promeniti položaj gledanja antene za nekoliko
stepeni, što je njen glavni nedostatak. Sa ovog radio-
teleskopa je pre nekog vremena poslata inteligentna
poruka u svemir.

Ova ploča, pričvršćena za svemirsku letelicu
„Pionir 10” koja je izbačena 1972, prvi je ljudski
predmet koji je napustio Sunčev sistem u potrazi za
inteligentnim bićima u svemiru koji bi je pročitali. Do
današnjih dana (kraj 2011) je letelica „Pionir 10“ sa porukom
već napustila sunčev sistem. Da verovanje u vanzemaljsku
inteligenciju nije niti šala ni zabava dokonih lakrdijaša,
dokazuje i ovaj projekat, koji je finansirala najbogatija država
sveta SAD. Ne verujem da bi bilo ko finansirao potragu za
patuljcima iz Nordijske mitologije, ili za dinosaurusima u
afričkim jezerima. Vanzemaljci su projekat u koji se ulaže
veliki novac, a zašto, shvatiće svako ko razmišlja. Zrakaste
linije predstavljaju 14 pulsara, a dvojne oznake daju njihove
frekvencije, prema frekvenciji vodonikovog atoma. Gore
levo, opadanje njihove frekvencije daje vreme proteklo od
lansiranja. Isto tako je obeležen i Zemljin položaj u Sunčevom
sistemu, putanja „Pionira“ i ljudski likovi. Koliko je ova
šklopocija koštala, kao i antene usmerene ka nebu, koliki je budžet za istraživanje vanzemaljaca, možemo samo da
zamišljamo. Kapitalistički svet ne daje novac nigde ako to davanje ne donosi neku dobit ili korist. Logika kaže da
nikakve dobiti od vanzemaljaca nema, novac se neće vratiti, nikakav posao se neće ostvariti. Ipak, ogroman novac
se ostavlja u budžet istraživanja i traganja za vanzemaljcima, a svrha itekako postoji.

~9~

PALEOKONTAKTI, PRAISTORIJA I ANTIČKA VREMENA

Mnogi naučnici, istraživači i senzacionalisti smatraju da su kontakti ljudi i bića iz svemira ostvareni u prošlosti.
Profesor Marks, šef katedre atomske fizike na univerzitetu u Budimpešti tvrdi da je želja posetilaca iz svemira da
ostave neki trag bila veoma jaka i da takvih tragova ima. „Poruke su“ - tvrdi on – „posvuda po našoj planeti.“ Samo
zagrebite.

Godine 1885. fizičar dr Žive je u naslagama uglja u severnoj Austriji našao predmet čije poreklo i strukturu niko
nije mogao sa sigurnošću da odredi. To je bio precizno obrađeni kvadar razmera 67 x 67 x 47 milimetara, težak 785
grama. Predmet je nestao 1910. godine iz muzeja u Salzburgu. Naučni autoriteti profesori Ljunen i Aleksandar
Gorbovski su ovaj predmet povezali sa vanzemaljskom civilizacijom. Ta teorija je obišla svet. Smatrali su da je
predmet obrađeni deo meteorita koji je ležao u uglju i čekao da ga neko nađe i dešifruje poruku koju on nosi. U
novija vremena se pojavilo niz autora, samozvanih istraživača, senzacionalista, ali i naučnika sa diplomom, koji su,
iz njima znanih razloga počeli da se bave teorijom po kojoj su u drevna vremena Zemlju posetili visokorazvijeni
vanzemaljci, koji su ubrzavali evoluciju čoveka, gradili gradove, stvarali i uvodili ljude sa Zemlje u civilizaciju. Ovi
ljudi smatraju da se odgovor na ovo pitanje krije u drevnim legendama, kosmogonijama, predanjima, građevinama,
pećinskim slikarijama, hijeroglifima, na glinenim tablicama, u drevnim hramovima. Takođe i velika sličnost u
panteonima i sistemima verovanja Egipta i Sumera sa pretkolumbovskim civilizacijama Amerike, za koje zvanična
nauka tvrdi da nisu imale dodira, takođe golica njihovu maštu. Kult Sunca, bogovi sa vatranim strelama, plamenovi
koji sagorevaju sve, ogromne građevine neobjašnjivog porekla, od Baalbeka u Palestini i egipatskih piramida, do
Saksahuamana, Kuska, Olantajamba i Markahuasija u Južnoj Americi i kineskih piramida… od kamenja iz Ike koje
prikazuje ljude i dinosaure, operacije na srcu i mozgu, preko kamenja iz Drope, sa prikazima letećih tanjira do
majanske gravure pilota unutar kabine i egipatskih helikoptera, aviona i cepelina iz Abidosa… ipak, ove teorije nisu
starije od sedamdesetak godina. Isto kao ni masovna pojavljivanja NLO. Ima razloga zašto.

Pretpostavka o paleokontaktima, koja na temelju bogate i raznovrsne ostavštine drevnih kultura zastupa ideju
da su još tokom kamenog doba neka područja na Zemlji posetili ili posećivali predstavnici neke visokorazvijene
civilizacije iz svemira te svojim misionarskim radom civilizovali i edukovali gotovo poludivlje (pra)ljude i primate
kamenog doba, kao i ljude antike stara je tek nekoliko decenija. Uz pojavu velikih arheoloških otkrića, koja su
potvrdila da su mnoga mesta opisana u Bibliji za koje se mislilo da su legenda, postojala. Tada se pojavljuju i teorije
o paleokontaktima. Nikako nije slučajno!

Drevni astronauti?

Ta se hipoteza isprva prilično dugo iznosila vrlo oprezno van naučnih
krugova, ali su je, unatoč tome, predstavnici službene nauke ubrzo „ex
cathedra“ okvalifikovali kao smešnu, neozbiljnu i neodrživu pa stoga
prilično dugo nije mogla biti zapažena ni uvažena. Niko je od ozbiljnijih
naučnika nije uopšte smatrao dostojnom za bilo kakvo razmatranje, a
kamoli za prihvatanje i dalje razvijanje. U posljednjih četrdesetak godina
sve veći broj slobodoumnih i nezavisnih istraživača i naučnika različitog
profila, počevši od samoukog švajcarskog hotelijera Eriha fon Denikena
(Erich von Deniken) pa sve do američkog orijentaliste i akademika dr.
Zaharije Sičina (Zecharia Sitschin ), pretpostavlja da su našu planetu još u
kameno doba barem jednom posetili neki napredni došljaci iz svemira te da su tokom svoje misije primitivnom,
surovom i neukom čovečanstvu postupno podarili mnoga visoka znanja koja su ih korak po korak privela civilizaciji
i kulturi. Priznali mi ili ne, ali ovi ljudi su objavili knjige koje su čitane u milionima domova. Čitaoci bez osnovnog
predznanja su te teorije prihvatali bez pogovora, odbacujući zvaničnu istoriju i hrišćansko učenje.
Legende i drevni zapisi kriju čudne opise bogova, viših sila, božanskih ratnika, krojača sudbine običnih ljudi.
Takođe i stotine epova i predanja o stvaranju sveta, ratova bogova sa bogovima, bogova i ljudi kriju opise koji ne
pripadaju kamenom dobu ili razdoblju koje istorija naziva Stari vek.
U drevnim legendama japanskog plemena Ainu, čiji pripadnici imaju više evropeidne, slovenske, nego japanske
crte lica, spominju se i neka „telesa koja svetle” pod nazivom Šinta, što u prevodu znači kolevka. Legenda kaže da
je nekada davno u jednoj takvoj „kolevci” s neba na zemlju sišao bog Ukikurumi-Kamui. Dr J. Tange je na otoku
Hokaido, gde Ainu i žive, otkrio i oko četiri milenijuma star grob s crtežom na kojem je prikazana grupa ljudi kako
pogledom prati spiralnu putanju nekog letećeg objekta nalik kolevci. U srednjovekovnim japanskim letopisima

~ 10 ~

spominju se „vatrena sunca” - pod čime se podrazumevaju neki gorući leteći objekti. Tako, na primer, jedan japanski
crtež urađen tušem u 9. veku prikazuje neobičan vatreni objekat na nebu čiji let netremice posmatraju tri
sveštenika, dok nedaleko od njih stoji na tlu neobičan krilati muškarac kojeg, čini se, ne primećuju.

Drevne kineske legende spominju „leteće zmajeve” na kojima dolaze „sinovi nebesa.” Tako se, na primer, u
kineskoj provinciji Junan, u jednoj legendi spominju neobična „leteća zvona” koja su se u davnim vremenima
pojavljivala na nebu, letela i nestajala. Ona u letu nisu proizvodila nikakve zvukove. Zanimljivo je da su upravo takve
zvonolike bešumne leteće objekte neverovatnih manevarskih sposobnosti često uočili i brojni današnji očevici NLO-
a širom sveta.

Posebno ostavlja utisak odlomak legende o drevnom kineskom junaku Huang Diu, koju u svojim „Istorijskim
beleškama” navodi Sim Kuian, otac kineske istoriografije, kojeg neki autori smatraju kineskim Herodotom. On u
svome hroničarskom delu tvrdi da su zabeležene legende o drevnom junaku Huang Diu, koji je živeo i vladao Kinom
oko 2600. pr. n ere, „bliske istini.” Zanimljivo je da Huang Di svojim znanjem, sposobnostima i načinom života ima
prilične sličnosti sa sumerskim bogovima – Anunakijima. Ta sličnost zasigurno ne može biti samo puka slučajnost.
Jedna od zabeleženih zgoda iz života Huang Dia, često spominjanog u mitovima i legendama, kazuje sledeće: „Kada
je otkrio bakar u gori Šan Šan, Huang Di dao je izliti „tronožac” u samom podnožju brda Jin Šan. Kada je „tronožac”
bio gotov iza Huang Dia spustio se „zmaj s obešenim brkovima”. Huang Di se po njima uspeo na zmaja, a za njim su
krenuli svi njegovi pomoćnici s porodicama. Na zmaja se popelo više od sedamdeset ljudi. A svi preostali podanici
koji se nisu uspjeli popeti na zmaja prihvatili su se zmajevih brkova. Brkovi su otpali, a ljudi popadali (na tlo).” Valja
istaći da se u drevnim kineskim legendama i hronikama po pravilu spominju „leteći zmajevi” koji rigaju silnu vatru i
dim ili „ptice koje grme”, a vrlo retko neki drugi leteći objekti. Razlog tome vjerojatno treba potražiti u činjenici da
je za Kineze zmaj od pamtiveka u njihovoj tradiciji bio simbol božanskog, nedostižnog i nepobedivog. Prema nekim
zapisima u starokineskim hronikama, drevni Kinezi su takođe poznavali rentgen, amfibijska vozila, hibernaciju,
genetski inženjering, svemirske letove te neka druga dostignuća za koja samouvjereno smatramo da su vlasništvo i
simbol našeg vremena.

U izuzetno bogatoj klasičnoj vedskoj književnosti, pisanoj izvorno na sanskritu, u više drevnih dela opisuju se vrlo
detaljno raznovrsne letelice kojima su se služili bogovi, polubogovi, demoni i kraljevi za daleka putovanja ili za ratne
operacije. Tako, na primer, veliki junački ep „Ramajana” koji sadrži oko 24 hiljade dvostiha od po 32 sloga podeljenih
u sedam knjiga, donosi vrlo detaljne opise vimaana – „nebeskih kočija” ili letelica čije pogonske motore pokreće
neka belo-žućkasta tečnost, verovatno neka vrsta benzina ili živa. U široj javnosti manje poznatom vedskom spisu
„Sabha-Parvanu” opisuju se, uz Vimaane, i ogromni sjajni „leteći gradovi” koji sa lakoćom lebde nebom. Sjajili su
poput srebra, a u njima je bilo mnogo hrane, vode, raznovrsnih pića i svih ostalih životnih potrepština te različitog
odbrambenog oružja velike razorne moći. U njih se moglo smestiti i do hiljadu osoba. I u „Mahabharati” se takođe
nalaze slični opisi „letećih gradova” koji su se sami mogli pokretati i podizati visoko u nebo i spuštati na zemlju. Na
njima su bila ogromna vrata kroz koja su mogle uletati i izletati manje letelice (Vimaane). Opis asurskog „letećeg
grada” iz „Mahabharate”, koji veoma podseća na neke savremene opise ogromnih NLO-a, glasi: „A na povratku
preda mnom se stvori predivan grad koji sam sebe pokreće. Bleštav i sjajan poput vatre i sunca, prepun dobara
raznolikih, prepun sreće, bez tuge i bolesti „Lebdeći grad,” sjajan i blistav poput sunca, kretao se uvek u željenom
smeru. Uspješno se branio zahvaljujući darovima od sinova Ditinih dobivenim. Čas je nestajao u nedrima Zemljinim,
čas se skrivao u daljinama nebeskim, čas je dolazio sa strane, čas bi nestajao u vodi. Najzad ga strele moje železne i
oštre razbiše u komadiće, i ruševine tog grada asurskog na zemlju popadaše.”

Zanimljiva je činjenica da su drevni Egipćani nepokolebljivo vjerovali da njihovi bogovi u „nebeskim lađama”
putuju „nebeskim Nilom” - Mlečnom stazom - te da redovno navraćaju na Zemlju. Egipćani od pamtiveka takođe
veruju da su njihovi vladari (faraoni) zemaljski potomci nebeskih bogova te da se oni posle smrti na svojim
„nebeskim barkama” vraćaju u svoj nebeski dom. Prema tradicionalnom egipatskom verovanju da svako zbivanje
na nebu nužno ima svoj zemaljski odraz, postaje razumljivo zašto su Egipćani uvek bili toliko orijentisani na pažljivo
posmatranje kretanja zvezda i nebeskih pojava. Ove teorije su razrađivali i moderni istraživači, poput Sičina i
Denikena. U 19. veku otkrio je u Tebi - današnjem Luksoru - profesor Alberto Tuli, tadašnji kustos egipatskog muzeja
u Vatikanu, deo nekog prilično oštećenog papirusa iz „Anala” Tanunva, pisara i vojnog zapovednika faraona
Tutmosisa III. iz 18. dinastije (1504.-1450. p. n. ere.), koji je zbog svojih velikih osvajanja ostao zabeležen u istoriji
kao „Napoleon drevnog Egipta.” Iz Tanunvaovog zapisa, na tom delimično oštećenom papirusu, može se o tom
neobičnom događaju pročitati sledeće: „U dvadeset drugoj godini vladavine Tutmosisa III., u trećem mesecu zime,
šestog sata dana spustio se na zemlju vatreni obruč koji je stigao s neba. Imao je glavu, a zadah iz njegovih usta bio
je težak. Njegovo je telo bilo jedan rod (oko 5 metara) dugačko i jedan rod široko. Nije davalo nikakve glasove. Zatim
se spustilo na svoj trbuh Otišli su do faraona reći mu. Njegovo je veličanstvo naredilo, i bilo je istraženo kako je sve
opisano na svicima pohranjenim u Kući života. Njegovo je veličanstvo razmišljalo o događaju. Kad je prošlo nekoliko
dana, broj ovih stvari na nebu se povećao. Sjali su tamo jače od samog Sunca i protezali su se dalje od četiri

~ 11 ~

podupirača nebesa. Moćan je bio ratnički položaj vatrenih obruča. Kraljeva vojska je s njim na čelu gledala prema
njima. Potom su svi vatreni obruči otišli više u nebo, poleteli su prema jugu i nestali.”

I u Rimskom Carstvu zabeleženo je takođe nekoliko viđenja neobičnih Selica na nebu. Tako su, prema jednom
sačuvanom zapisu, 170. godine p. n. ere stanovnici Lanopiuma, mesta na Apijskoj cesti udaljenog dvadesetak
kilometara od Rima, visoko na nebu videli neverovatan spektakl čitave flote blistavih letelica. Rimski pisac Gaj Plinije
Mlađi zabeležio je sledeći događaj: „U vreme konzula Lucija Valerija i Gaja Valerija (oko 100. p.n. ere) gorući štit
leteo je u predvečerje nebom od istoka prema zapadu bacajući iskre.” Više uvaženih rimskih pisaca, kao što su Livije,
Kasije, Ciceron, Seneka i drugi, opisali su u svojim delima tajanstvena pojave na nebeskom svodu, za koje u njihovo
doba nije bilo racionalnog objašnjenja. Tek danas postaje jasno da to mogu biti opisi viđenja NLO-a.

Valja istaći da su predanja i legende o bogovima, koji su svojim letelicama iz kojih je izlazila vatra praćena dimom
i strašnom bukom nalik jakoj grmljavini, nekada davno sišli s neba na zemlju, takođe zabeležene među
starosedeocima u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi koji žive na nekoliko međusobno vrlo udaljenih lokacija, i nisu
nikada mogli međusobno komunicirati. Ustvari, nema kutka sveta gde tih pojava nije bilo, i što je više bilo paganstva
i okultizma u jednoj kulturi, više je bilo i tih pojava. Tako, na primer, drevne predaje Asteka i Tolteka slave letećeg
boga Kuetzalkohuatla koji je bio najčešće prikazivan u liku pernate zmije. On je, kako kazuju drevna predanja, nekad
vrlo davno sišao s neba na zemlju uz silnu buku u oblacima dima u nameri da ljudima podari znanje da bi ih civilizirao
i priveo kulturi. Priča slična onoj o sumerskim Anunakijima o kojoj će biti reči više. Sačuvana legenda poznatih
severnoameričkih Navaho Indijanaca kazuje o nekim neobičnim bićima koja su na zemlju sišla iz oblaka. Oni su ta
čudna bića nazivali Anasazi, što na njihovom jeziku znači stari.Smatra se da su ti inteligentni došljaci iz svemira
prastanovnicima severne Amerike podarili mudrost i znanje i time udarili temelje poznatoj Anasazi kulturi koja je
nikla krajem 1. veka, na rubnim područjima Arizone, Novog Meksika, Kolorada i Jute. Anasazi kultura je bila na
vrhuncu svoje moći od početka 10. do kraja 13. veka, da bi naglo degradirala i propala tokom 14. veka. Ona ipak
ima istorijski kontinuitet sve do naših dana preko Pueblo Indijanaca koji su daleki potomci naroda Anasazi. Sumerani
su svoje drevne bogove s neba, koji su ih uvodili u civilizovan život, zvali Annunaki. Teško se oteti dojmu da nazivi
Anasazi i Annunaki za inteligentne nebeske došljake donekle slični, što navodi na teoriju da su drevne pretke
indijanskog plemena Navaho i hiljadama kilometara udaljeni Sumer svojevremeno posetila ili posećivala istovrsna
razumna bića i da su s njima duže vreme održavala kontakte. Ostaje pitanje za ljude koji su sigurni u ovakve tvrdnje
– postoji li i jedna sličnost kulture Anasazi i Sumera?

Vrlo sličn predanja i običaji zabeleženi su takođe i kod nekih međusobno hiljadama kilometara udaljenih
indijanskih plemena u Srednjoj i Severnoj Americi. Tako u indijanskom plemenu Huiho, koje živi u središnjem
području Meksika, sačuvano je drevno predanje koja kazuje kako su njihove pretke još davno pre dolaska španskih
osvajača posjetili pripadnici nekog „prijateljskog plemena” čija se domovina nalazi negde vrlo daleko u svemiru. Oni
su sleteli na Zemlju na velikim „točkovima sjajnim poput dragulja.” Dolazili su u sela kod strahovito uplašenih i
necivilizovanih Huiho Indijanaca. Kada su učeni došljaci s neba nakon dužeg vremena postepeno stekli njihovo
poverenje, kazivali su im mnoge teško razumljive stvari o svojoj dalekoj nebeskoj domovini.

Posebno je zanimljivo drevno predanje sačuvano među pripadnicima Hopi Indijanaca, koji danas žive u rezervatu
na severoistoku američke savezne države Arizone. U njemu se spominju „nebeski učitelji Kačini”, neobičnog izgleda,
koji su nekada davno dospeli na Zemlju s nekog velikog zvezdanog siatema zvanog Tonautaku oko kojeg, prema
njihovom kazivanju, kruži dvanaest planeta. Oni drevne „nebeske učitelje Kačine” opisuju kao čovekolika bića
neobičnog izgleda koja za svoja međuzvezdana putovanja koriste letelice raznih veličina i naziva. Indijansko
predanje tvrdi da su oni neko vreme živeli sa precima njihovog plemena i strpljivo ih podučavali mnogim korisnim
veštinama i znanjima. Jednog dana, nakon što su završili svoju istraživačko-edukativnu misiju na Zemlji, odleteli su
svojom nebeskom letelicom uz čvrsto obećanje, dano ožalošćenim precima Hopi Indijanaca, da će se jednog dana
vratiti.

Kajapo (Kayapó) Indijanci danas žive u srcu brazilske prašume, na području oko reke Rio Fresko u južnom delu
savezne brazilske države Para. Oni, odvojeni od civilizacije, već hiljadama godina žive ustaljenim plemenskim
načinom života bez promena. Dr. Žoao Ameriko Peret (Joao Americo Peret), eminentni brazilski istraživač indijanske
kulture, prvi je zabeležio na portugalskom jeziku drevno predanje Kajapo Indijanaca o stvaranju sveta i neobičnom
nebeskom učitelju Bep-Kororotiju. Tu mu je legendu davne 1952. godine, dok je boravio u njihovom selu, ponosno
ispričao stari plemenski savetnik Kuben-Kran-Kein, kojeg su njegovi saplemenici nazivali „Gway-Baba,” što u
prevodu znači mudrac. To drevno predanje Kajapoa kazuje da su nekad vrlo davno njihovi preci živeli daleko od
današnjeg prebivališta u prostranoj savani što se prostirala ispod velikog gorskog lanca Pukato-Tia. Pre mnogo
generacija s tog je brda jednog dana došetao u selo neobično obučen beli došljak. Preci današnjih Kajapoa, smrtno
uplašeni tim čudnim došljakom, panično su pobegli iz sela sa ženama i decom i posakrivali su se u obližnju šikaru.
Neobičan došljak je svojim krajnje miroljubivim stavom, ne braneći se ni na koji način od žestokih napada uplašenih
Indijanaca, na očigled ostalih pripadnika plemena koji su sve to vrlo uplašeno posmatrali iz prikrajka, ismijao i

~ 12 ~

osramotio hrabre ratnike koji su ga na razne načine bezuspešno pokušavali ubiti. Da bi im prikazao koliko je moćan
on bi povremeno podigao svoj kop - gromovito ručno oružje - kojim bi, na njihovo silno zaprepaštenje, u trenu
uništio drvo ili kamen prema kojem bi ga usmerio. On je, unatoč svim žestokim napadima kojima je bio neprestano
izložen, ostao u selu među još uvek uplašenim Indijancima koji su se, nakon dužeg vremena, postupno navikli na
njegovu prisutnost, prestali su ga napadati i napokon su se s njim sprijateljili. Za kratko vrijeme ga je jedna mlada
djevojka iz plemena uzela za muža i rodila mu je nekoliko dece, pripadnici plemena naučili su ga vjerojatno vrlo brzo
svoj jezik da bi se s njime mogli lakše i bolje sporazumijevati, a on im je zauzvrat pokazao neke trikove i tehnike
lovačke veštine te ih podučio boljoj upotrebi njihovog primitivnog oružja.

U svetim indijskim knjigama, poznatim kao „Vede”, o kojima će biti još reči, postoji opis oružja koje jedino može
da se uporedi sa nuklearnom bombom: „Vatra tog oružja je uništavala čitave gradove i bleštala svetlošću jačom od
stotinu sunaca.” Takođe indijska knjiga „Samaragan Sutradhara” kaže: „Vazdušne kočije pušpaka prenose mnoge
ljude u drevnu prestonicu Ajodija... Nebo je prekriveno mnogim letećim mašinama iz kojih izbija svetlost bleštavo-
žute boje.”

Legende Eskima i Keltske sage pominju „čelične ptice” koje su njihove praoce donele na sever. Kinezi imaju
legendu o „Sinovima neba” koji su se ljudima prikazivali zajedno sa gromovima. Mit sa Tibeta pominje „jaje koje je
stvoreno zahvaljujući magičnoj sili bogova Sah i Bal. Izašlo je svojom težinom iz svete utrobe neba. Iz samog središta
jajeta je izašao čovek koji je posedovao magičnu snagu.” Filistejska legenda kaže da je Bog izašao iz jajeta koje je sa
neba palo u Eufrat. „Nakon što je svom narodu mahnuo, Vapundi je ušao u sjajnu metalnu pticu, koja se uz zaglušuću
buku i plamen u zadnjem delu vinula ka nebu.” Svedočanstvo je Meskite Indijanaca iz Severne Amerike.

Ova maketa letelice je pronađena u Indiji

Motivi NLO-a na pećinskim slikarijama
Uvaženi francuski univerzitetski profesor Gurhan (Andre Leroi-Gourhan, 1911-1986) u naučnim je krugovima
upamćen kao jedan od najboljih stručnjaka za ranu praistorijsku umetnost Zapada. Budući da je tokom svog radnog
veka nebrojene dane proveo strpljivo sedeći ili čučeći pogrbljen u mračnim, vlažnim i prohladnim pećinama
planinskih masiva južne i jugozapadne Francuske i severne Španjolske (Altamira, Konjak (Cognac), Lasko (Lascaux),
Nijo (Niaux), Pech-Merle itd.), njegove su ga kolege, u žargonu, zvale Pećinskim čovekom. Glavna preokupacija
njegovog plodnog naučno-istraživačkog rada bile su brojne praistorijske pećinske slikarije koje su, po njemu, pre
nekoliko desetaka hiljada godina načinili svojim veštim rukama kromanjonci koji su se, posle naučno još uvijek

~ 13 ~

neobjašnjenog nestanka evropskih starosedelaca neandertalaca, nastanili u tim krajevima. Sistematskim
obilaskom velikog broja pećina u tom planinskom području neumorni profesor Gurhan otkrio je niz fascinantnih
crteža sa živopisnim prizorima iz svakodnevnog života drevnih stanovnika Pirineja. Brojni nalazi praistorijskih
pećinskih slikarija upućuju da je tamo još u mlađem paleolitu postojala neka napredna (lovačka) kultura koja je
imala mnoge nadarene umetnike. U vrlo dugom vremenskom rasponu od dvadesetak milenijuma, koji započinje
oko tridesetog, a završava oko desetog milenijuma p. n. ere, prastanovnici tih krajeva nacrtali su u raznim tehnikama
mnogobrojne izuzetne zidne slikarije. Za mnoge od njih može se bez ikakvog ustručavanja reći da su umetnička
remek-dela neprolazne vrednosti. Svi motivi na tim slikarijama prikazani su vrlo realno.

Na brojnim pećinskim slikarijama iz kamenog doba, izrađenim neobično veštim rukama nepoznatih praistorijskih
umetnika, tematski vezanim uz svakodnevni život tadašnjih ljudi, vrlo su živopisno i uverljivo prikazani raznovrsni
motivi životinja, lova, ratovanja, neki magijski obredi. Jedna slikarija iz teško pristupačnog središnjeg dela špilje
Lasko (u južnoj Francuskoj) na kojoj je nacrtan bik, čovek-ptica neobičnog izgleda i neka ptica na štapu pobudila je
svojevremeno veliku pažnju naučnika, a posebno astronoma i matematičara, i, u novije vreme, istraživača
paleokontakata. Pretpostavlja se da oko bika, oko čoveka-ptice i oko ptice na štapu predstavljaju tri najsjajnije
zvezde vidljive u prolećnih i letnjim noćima sa severne hemisfere. Prije 17.000 godina, koliko je procenjena starost
te pećinske slikarije, te tri sjajne zvezde bile su pri vedrom vremenu vidljive do zore, jer zbog tadašnjeg bitno
drugačijeg položaja Zemljine ose rotacije nisu zalazile iza horizonta kao u naše doba. To otkriće upućuje da su
kromanjonci na svojim pećinskim slikarijama verovatno prikazivali karte zvezdanog neba, a ne motive iz lova kako
se prvobitno smatralo. Tome u prilog govore sledeće činjenice: da su retko prikazivane one životinje koje je vešti
lovac iz kamenog doba lovio da bi prehranio porodicu (antilope, sobovi, divlje svinje i zečevi) te da su na različitim
crtežima iste životinje (simboli sazvežđa?)uvek prikazane u gotovo istovetnom međusobnom rasporedu. Sredinom
60-ih godina 20. veka crteži i reprodukcije drevnog pećinskog slikarstva iz Altamire, Laskoa, Nijoa, Pech-Merlea te
iz još petnaestak drugih, široj javnosti manje poznatih pećina, koje je svojevremeno veoma pedantno izradio
profesor Gurhan, dospeli su u ruke uvaženom francuskom ufologu i publicistu Ajmu Mišelu (Aime Michel) (1919.-
1992.). Prikazani su ga motivi zainteresovali i duboko impresionirali svojom uverljivošću. Pomno razgledajući crteže
i fotografije pećinskih slikarija bio je veoma iznenađen i zbunjen kad je na nekima od njih, uz niz realnih prizora iz
svakodnevnog života, uočio neke jasno raspoznatljive leteće objekte kružnog ili sfernog oblika koje danas
poistovjećujemo s NLO-ima. Neki od njih nacrtani su kako se spuštaju na tlo, i čini se kao da iz njih, nakon sletanja,
izlaze neka čovekolika bića. U špilji kod gradića Nijoa u južnofrancuskoj oblasti Ariž (Arige) na jednom je crtežu kao
propratni motiv prikazan NLO u letu koji iza sebe ostavlja trag poput neke moderne letelice s mlaznim ili raketnim
motorom. Osobitu pažnju pronicljivog A. Mišela ubrzo su zaokupili upravo ti retki i neobični elementi koji su na
drevnim pećinskim slikarijama zasigurno prikazani podjednako realno kao i glavni motivi. Po uvreženoj logici koja
još uvek suvereno vlada u svetu nauke, tokom srednjeg i mlađeg mezolita, kada su načinjene te pećinske slikarije,
nisu mogle ili, bolje rečeno, nisu smele postojati nikakve letelice. Slobodoumni A. Mišel nije podlegao tom stavu
„pravovernih” pripadnika naučnih krugova koji se plaše svih novih pogleda i saznanja koja nisu u skladu s
postojećom paradigmom. On je, kao nezavisan istraživač neopterećen oficijelnim naučnim pogledima, logično
zaključio da su na nekim pećinskim i špiljskim slikarijama iz srednjeg i mlađeg mezolitika, pored glavnih motiva, vrlo
realistično prikazani NLO-i koji se u poslednjh pedeset godina, zbog učestalog pojavljivanja po čitavom svetu, nalaze
u središtu pažnje najšire svetske javnosti, a posebno stručnih, vojno-obaveštajnih i visokih političkih krugova. Na
temelju kritičke analize tih neobičnih popratnih motiva, koji su, osim u jugozapadnoj Evropi, takođe bili otkriveni na
mnogim pećinskim slikarijama širom sveta, A. Mišel je postavio smelu hipotezu da su još tokom kamenog doba na
Zemlji bili više puta viđeni NLO-i i da su se oni u nekim područjima sveta pojavljivali češće. U tom je pogledu A. Mšel,
na temelju svojih višegodišnjih istraživanja, 1969. godine odlučno izjavio: „Realno prikazivanje ljudi i životinja dovodi
do neizbežne pretpostavke da su ovde slikane stvarne pojave. Na pećinskim je crtežima prikazano čak 40 različitih
vrsta letećih objekata – „teliesa” - čiji oblici jako liče na objekte koje danas poznajemo kao NLO-i.” A. Mišel se, kao
dobro informisan i iskusan ufolog, s punim pravom upitao mogu li ti motivi NLO-a biti plod puke slučajnosti, bujne
mašte ili masovna halucinacija neukih ali talentovanih drevnih slikara. Njegov odgovor na to pitanje je sledeći: „Ako
je današnji NLO, kako tvrde neki skeptici, izmišljen zbog nekoliko zanesenjaka koji su pročitali previše SF- romana i
priča, moramo priznati da čovjek kamenog doba o tome nije mogao pročitati ništa. Kako je onda mogao doći na
ideju da na svojim slikarijama s tolikom neverovatnom realističnošću prikaže NLO-e?” Danas među stručnjacima za
istoriju umetnosti preovlađuje stav da su anonimni drevni umetnici srednjeg i mlađeg kamenog doba, koji su pre
20-ak milenijuma nastanjivali jugozapadnu Evropu, bili naturalisti, što znači da su na pećinskim slikarijama
prikazivali samo one motive koje su zaista viđali. Ti su motivi, dakle, uvek bili verno oblikovani prema stvarnim
slikama iz života, a ne iz mašte. Stoga vredi postaviti pitanje: „Šta je dalo povoda drevnim pećinskim umetnicima da
na nekim svojim slikarijama i gravurama tako realistično prikazuju razne letelice i neobična lebdeća bića u
skafanderima?“ Na primer, ako je neki neuki a talentovani pećinski slikar iz kamenog doba naslikao neobična

~ 14 ~

čovekolika bića u skafandere sa antenama ili s kacigom na glavi, tada je - tvrdi Mišel - logično zaključiti da ih je zaista
video. To su za njega bili neobični ali stvarni motivi iz života, duboko urezani u njegovo pamćenje, a ne plod njegove
bujne futurističke mašte. Sve je očiglednije da je duboko uvrežen stav zvanične nauke koja se bavi praistorijom
ljudskog roda, prema kojoj još uvijek nema mesta pretpostavci da su nekada davno Zemlju mogli posećivati
inteligentni došljaci iz svemira (paleoposetioci ) i kontaktirati s (pra)ljudima (paleokontakti). Niz kritičkih istraživanja
brojnih drevnih pećinskih slikarija i gravura obavljenih u poslednjim decenijama širom sveta jasno upućuje da se
prilično učestali motivi NLO-a i moderno obučenih humanoidnih bića ne nalaze kao lokalna osobitost samo na nekim
drevnim pećinskim slikarijama u planinskim masivima južne Francuske i severne Španije, već takođe i na mnogim
drugim, međusobno veoma udaljenim mestima na svim kontinentima. Jesu li možda njihovi autori krajem kamenog
doba održavali „letnje škole” i na nekoj od njih se dogovorili da širom svijeta svi crtaju manje-više iste futurističke
motive u nameri da njima iritiraju neke buduće generacije? Tako je, na jednom drevnom pećinskom crtežu nedaleko
od gradića Kejp Alave (Cape Alava), na pacifičkoj obali u američkoj saveznoj državi Vašington prikazan NLO koji leti
ili lebdi iznad zatalasane morske površine, a ispod njega se nalazi neka lađa. Slični motivi NLO-a otkriveni su i na
praistorijskim pećinskim crtežima u susednoj kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija.

Pećina Lasko, južna Francuska

Više hiljada godina star crtež na steni u dolini Džabar (Jabbar), koja se nalazi u afričkim planinama Tasili N Ažer
(Tassili-n-Ajjer) u jugoistočnom Alžiru, gotovo u srcu Sahare, prikazuje neku ženu (pastiricu) kako ispruženom
rukompozdravlja tri okrugla NLO-a s kupolom koja nadleću stado krava na pašnjaku. Osim što prikazuje NLO-e taj
crtež svedoči da u doba njegovog nastanka to područje nije bilo pustinja kao što je danas, već predeo bogat vodom
i vegetacijom, pogodan za život.

Na stenama podzemne dvorane pećine u Varzelandiji, u Brazilu, u Južnoj Americi članovi ekspedicije, koju je
predvodio profesor dr. Herman Ebeken, (Hermann Ebecken) vrstan arheolog i speleolog, su ubrzo zapazili i snimili
velik broj crteža. Na jednom od njih prikazan je neki pravilan kupolasti objekt koji proleće nebom između Sunca i
Meseca u pratnji nekog drugog izduženog letećeg objekta oblikom sličnog cigari. Na drugim slikarijama u toj pećini
prikazani su neki diskovi koji nadleću zemlju, a njihova formacija veoma liči na formaciju NLO-a viđenu 1957. kod
grada Luboka (Lubbocka) u Teksasu. Posebnu pažnju istraživača privukao je jasno raspoznatljiv crtež Sunčevog
sistema na kojem je, veličinom, i u donekle pravilnom rasporedu prema Suncu, prikazano osam planeta. Deveta
planeta - Pluton - možda nije bila poznata praistorijskom slikaru, ili je uništena zubom vremena

U julu 1961. u jugoistočnoj Kini, u provinciji Hunan, na južnim obalama velikog jezera Dongting, zapadno od
grada Juandžijanga (Yuanjianga) je profesor arheologije i etnologije Či Pen Laj (Chi Pen-Lai) sa Univerziteta u
Pekingu, sa svojim asistentom Huj Čutingom (Hui Chuting) i dr. Vu To Vajem (Wu To-Wai), izvodio na poluostrvu
Joto, u Dolini kamenja, arheološka iskopavanja i premeravanja osnova neke davno srušene velike piramidalne
građevine koja do tada nije bila istražena. Tokom arheoloških iskopavanja u blizini ostataka piramide oni su naišli
na neke zatrpane podzemne hodnike koji se spuštaju ispod nivoa jezera. U sklopu tog zadivljujućeg, davno
potopljenog tunelskog spleta glatkih i, čini se, glaziranih zidova, koji svojom složenošću i veličinom podseća na pravi
lavirint, otkrivena je, navodno na dubini od 32 metra ispod nivoa jezera, prostrana podzemna dvorana koja
predstavlja ukrštanje nekoliko hodnika. Pažljivim razgledanjem njenih glatkih zidova pod svetlom reflektora kineski
istraživači ubrzo su uočili na njima brojne precizno ugravirane crteže. Profesor Či Pen Laj je naknadno procenio da
te gravure verovatno potiču iz neolita, što znači da su stare najmanje pet ili šest hiljada godina.

Uočeni su tragovi glaziranja zidova koji upućuju da su ti tuneli i dvorana verovatno bili finalizirani uz primenu
nekih uređaja koji su u svome radu koristili visoku temperaturu od oko 1500-2000 C pri kojoj se topi kamen.

~ 15 ~

Profesoru Či Pen Laju i njegovim saradnicima bilo je odmah jasno da su taj drevni tunelski splet iz paleolita uz velik
broj dobro očuvanih neolitskih gravura na izuzetno tvrdim stenama podzemne dvorane, mogli biti izrađeni jedino
upotrebom specijalnih alata i naprava načinjenih iz vrlo tvrdih metala kojih, po svim dotadašnjim naučnim
saznanjima, tada još nikako nije moglo biti. No, kudikamo najveće iznenađenje za istraživački tim profesora Či Pen-
Laja, usledilo je tek kada su, razgledajući na stenama podzemne dvorane brojne zidne gravure s motivima iz lova,
na nekima od njih uočili vrlo neobične, ali u naše vreme jasno prepoznatljive motive koji se nikako ne mogu uklopiti
u našu ukalupljenu predstavu o životu, i tehničkoj i astronomskoj zaostalosti ljudi iz paleolita odnosno neolita.

Na jednom ugraviranom crtežu prikazana je neka kugla oko koje se, kao oko središnjeg tela, nalazi raspoređeno
deset manjih kugli na različitim udaljenostima. Nije bilo teško zaključiti da ta drevna gravura na steni podzemne
dvorane očigledno prikazuje šematizovani prikaz Sunčevog sistema koji, prema današnjim astronomskim
saznanjima, ima devet, a ne deset planeta. Posljednje tri planete (Uran, Neptun i Pluton) nisu vidljive ni najoštrijim
golim okom. Ta neolitska gravura navodi na zaključak da su njeni drevni autori, još pre najmanje pet ili više hiljada
godina, odnekud znali za sve planete Sunčevog sistema, uključujući i nama danas nepoznatu, hipotetičku desetu
planetu, koju već svi poznajemo kao Planetu X ili Nibiru, ali zasada bez ozbiljnih dokaza.

Nađene su takođe i astronomske karte zvezda, u vidu pećinskog slikarstva. U Kohezistanu, u prednjoj Aziji,
postoji na kamenu jedna karta u koju ne samo da su korektno ubeležene zvezde koje se ne mogu videti golim okom,
nego su i njihove uzajamne pozicije označene onako kako su stvarno izgledale pre 10 000 godina! Može li se
pretpostaviti da nepoznati umetnik iz praistorije nije koristio nikakvu „zemaljsku podlogu” za ovo?

Postoji čitav niz pokušaja da se za ovakve nelogičnosti nađu „prirodna” objašnjenja, ali brojna pitanja ipak ostaju
bez odgovora. Tako neki smatraju da se „bogovi u svemirskim odelima”, koji se vide na brojnim pećinskim slikama
i skulpturama u Južnoj Africi, Sahari i Dalekom istoku, mogu pripisati nedovoljnoj crtačkoj veštini umetnika kamenog
doba. Kako su onda verno prikazivali prizore iz lova?

U severnoj Australiji, u pećini kod sela Delemer se nalaze slike dva čovekolika stvorenja, jednog visokog četiri a
drugog dva metra i dvadeset centimetara. Obojca imaju tesno pripojene kostime i šlemove sa antenama na
glavama. Jedan u ruci drži predmet koji liči na ručni bacač granata - bazuku. U folkloru lokalnih Aboridžina, i u
njihovim običajima nema primera ovakvog odevanja, niti oni na glavu stavljaju šlemove. Osim toga, vitke figure dva
bića koja Aboridžini zovu „Gromovita braća” se potpuno razlikuju od omalenih i zdepastih starosedelaca Australije.
Na istom području se nalaze i reljefi bića koje stanovnici zovu „Vanđini” (Wondjina). Nemaju usta, u jednodelnim
su odelima, vitki i imaju crvene aureole oko glava. Po legendi lokalnog plemena Vorora, to su polubogovi koji su sišli
na Zemlju da bi prvo sa ljudima zapodevali kavgu, a onda im pomagali pri obradi zemlje, postavši tako bogovi
plodnosti u folkloru tog naroda.

Crteži u steni iz Val Kamonike (Val Camonica), sev. Italija prikazuju ljudske figure obučene u nešto što vrlo liči na
današnja svemirska odela. Šta su videli praistorijski ljudi pre nego što su naslikali ove prilike?

Na mnogim stenama i liticama duž obala Uralskih rijeka Jurzan, Nejva, Rež, Tagil i drugih, otkriveni su još krajem
17. veka - za vladavine ruskog cara Petra I - zagonetni crteži i zapisi nepoznatog porekla. Stručnjaci smatraju da
starost tih neobičnih drevnih pećinskih crteža iznosi četiri do pet hiljada godina. U pokušaju da objasni šta ti
zagonetni crteži prikazuju, ruski naučnik dr. V. N. Černecov u svojoj knjizi „Slikarije i crtarije na stenama Urala“, čiji
je prvi tom objavljen u izdanju Akademije nauka 1964., a drugi 1971., tvrdi da oni prikazuju neko praistorijsko
lovačko oružje i sprave. Ta nedovoljno uverljiva i neutemeljena etnografska pretpostavka važila je sve do 1974. u
naučnim krugovima kao jedina merodavna.

~ 16 ~

Vanđini (Wondjina)

Međutim, pažljivijim razgledanjem i analizom tih crteža zagonetnih motiva došlo se u novije vreme do drugačijih
ideja i boljih tumačenja. Tako, na primer, dr. V. I. Avinski, po struci rudarski inženjer i vrstan poznavalac mineraloško-
geoloških nauka, smatra da ti drevni crteži zadiru duboko u strukturnu hemiju. Po njegovu mišljenju, oni jako liče
na vrlo složene strukturne formule danas dobro poznatih složenih organskih spojeva ili materijala koji, po našim
saznanjima, nikako nisu mogli biti poznati primitivnom čoveku iz mlađeg paleolita ili halkolita (bakrenog doba). Dr.
V. I. Avinski objavio je svoje postavke o hemijskom značenju tih drevnih slikarija 1974. u časopisu „Hemija i život”.
Taj je rad veoma uzbudio mnoge ortodoksne naučnike koji smatraju da se tu radi samo o pukoj slučajnosti i bujnoj
ljudskoj fantaziji. No takvo uobičajeno, apriorno i odbojno tumačenje vidno uznemirenih naučnika ne deluje nimalo
ubedljivo, jer je podudarnost u velikom broju bitnih detalja (složene veze i strukture) toliko visoka da se zasigurno
ne može raditi ni o kakvoj slučajnoj sličnosti ili bujnoj mašti drevnih umetnika.

Uvrnuta arheologija

Jedno od najvećih i najuverljivijih arheoloških otkrića koje podupire temu o nepoznatim inteligentnim došljacima
koji su nekad vrlo davno sleteli na Zemlju i o tome ostavili pisano svedočanstvo, zbilo se krajem tridesetih godina,
neposredno pre izbijanja drugog svetskog rata, u visokom, teško pristupačnom i retko naseljenom azijskom
planinskom masivu, koji se proteže na velikom prostoru u graničnom području kineskih provincija Sečuan, Kuigtai i
Tibeta. Tamo je 1937. i 1938. tim kineskih arheologa, predvođen profesorom Či Pu Teijom (Chi Pu-Teiom) s pekinške
Akademije za praistoriju, izvodio detaljan rutinski pregled niza međusobno povezanog spleta planinskih pećina.
Navodno je jedan deo tih pećina bio izrađen nekom nepoznatom tehnologijom, pa je više naličio složenoj mreži
hodnika i tunela ili podzemnim skladištima.

Osnovni zadatak istraživanja tih teško dostupnih i vrlo visoko smeštenih planinskih pećina bio je iskopavanje u
njima nađenih nizova pravilno raspoređenih drevnih grobova u kojima su se nalazili neobično mali kosturi nekih
čovekolikih bića neprirodno vretenastog tela s neproporcionalno velikim i predimenzioniranim lobanjama. Njihova
prosečna visina iznosila je svega 130-ak centimetara, dok im je opseg lobanje bio čak 55 centimetara. Prilikom
iskopavanja pećinskih grobova i razgledanja tih neobičnih malenih kostura jedan član istraživačkog tima spotaknuo
se u polumraku jedne od tih pećina na oveći, napola zakopani pločasti komad kamena koji je delimično virio iz peska.
Kad ga je izvadio, očistio od peska i prašine i pažljivije razgledao odmah je uočio da to nije pljosnati komad prirodno
odlomljene granitne stene, već neki vrlo neobičan i brižljivo izrađen artefakat velike starosti. Taj, vrlo pravilan kružni
granitni kameni disk prečnika tridesetak centimetara i debljine oko dva centimetra, s precizno izrađenom kružnom
rupom prečnika oko četiri centimetra u njegovom središtu, veličinom i izgledom veoma liči na naše velike
gramofonske LP ploče ili savremene kompakt diskove. Pažljivim razgledanjem njegove dobro uglačane površine
kineski istraživači su odmah uočili da se od središnje rupe prema obodu diska u obliku spirale proteže neki gusti,
vrlo sitan dvokolosečni brazdasti zapis na nepoznatom pismu koje niko od članova tima nije mogao da identifikuje
i pročita. Zato se tim neobičnim zapisom na nađenom disku, zbog prečih poslova na iskopu grobova, dalje nisu bavili.
Nakon temeljitog naknadnog pregledanja i daljnjih arheoloških iskopavanja u teško dostupnim pećinama surovog
Bajan Kara Ula (Bayan Kara Ul) otkriveno je 1938. još 715 takvih precizno izrađenih kamenih diskova, s manje ili više
oštećenim spiralnim zapisom koji su takođe bili označeni, evidentirani i poslati u Peking. Ti su neobični nalazi, a
posebno brojni zagonetni kameni diskovi sa gustim spiralno raspoređenim zapisom, punih dvadesetak godina
izazivali znatiželju većeg broja kineskih naučnika, a posebno filologa i lingvista koji su ih pokušavali pročitati.

~ 17 ~

Diskovi „Dropa” iz Bajan Kara Ule - Kina

Među svima njima u tome je jedino ostao uporan profesor Cum Un Nui (Tsum Um-Nui) s pekinške Akademije za
praistoriju, uz svesrdnu pomoć četvorice svojih saradnika, nakon dugogodišnjeg rada. Oni su oko 1960., nakon
mnogih neuspelih pokušaja, napokon uspeli da otkriju ključ za delimično dešifrovanje tih krajnje zagonetnih spiralno
raspoređenih gustih brazdastih zapisa vrlo precizno ugraviranih na kamenim diskovima.

U delimično pročitanim zapisima s tih kamenih diskova stoji - sažeto „prepričano” - surova životna drama drevnih
nebeskih mornara koja se odigrala pre otprilike dvanaest hiljada godina u surovim vrletima Bajan Kara Ula. U
jednom od pročitanih zapisa stoji da se jedna veća grupa tima, kako u tekstu sami sebe nazivaju ti inteligentni
došljaci iz svemira, uputila prema „trećoj planeti“ našeg sistema. Zbog nekog kvara na njihovom „vazdušnom brodu“
on nije mogao normalno sleteti na predodređenom mestu, već se, uz velike napore posade, jedne noći, umesto na
planiranom odredištu, prisilno spustio u krajnje negostoljubivo planinsko područje Bajan Kara Ula. Nije bilo načina
ni materijalnih mogućnosti da se „vazdušni brod“ popravi i osposobi za let, a još manje da se napravi novi kojim bi
se Drope, kao su sebe zvali, mogli vratiti na matični svemirski brod ili planetu. Stoga nesrećnim preživelim došljacima
iz svemira nije preostalo ništa drugo već da zauvijek ostanu na Zemlji na kojoj je tada, prema današnjim službenim
naučnim saznanjima, još gotovo posvuda carevalo vrlo surovo kameno doba.

Prva noć koju su došljaci proveli u surovom ambijentu Bajan Kara Ula opisana je na jednom od tih granitnih
diskova otprilike ovako: „Drope su se spustile iz oblaka svom vazdušnom brodu. Naši muškarci, žene i deca sakrili
su se pred Kamama (starosedeocima? Ljudima?) deset puta u pećine prije nego što je izašlo sunce. Tek tada su oni
shvatili znake i uvideli da Drope imaju miroljubive namere.” Ostaje pitanje: kako su ovi naučnici uspeli da pročitaju
ovo pismo vanzemaljaca? Šampolion je pročitao egipatske hijeroglife tako što je pronađen natpis pisan grčkim
alfabetom i hijeroglifima. Prvo se dao prevesti grčki, pa upoređivati hijeroglife. A drugo pitanje je: gde su ostaci
broda?

U sklopu prostranog hramskog kompleksa faraona Setija I u Abidosu, Egipat, otkriveni su i snimljeni 1992. na
bočnoj ploči jedne masivne kamene grede kvadratnog preseka, koja nosi težak kameni svod grobnice, uklesani neki
neobični znaci. Oni se, zbog vrlo jasne raspoznatljivosti motiva, nikako ne mogu ubrojiti u hijeroglifske znakove, već
u kartuše.

~ 18 ~

Abidos: kome je ovo palo na pamet?

Već na prvi pogled svakome je jasno da oni vrlo realistično prikazuju tri moderne letelice; helikopter, vazdušni
brod (hoverkraft) i, po svoj prilici, neki veći vazdušni ili svemirski brod koji liči na one koje već decenijama viđamo u
SF filmovima. Ne znamo da li je Seti I imao kolekciju filmova kao severnootejski diktator, pokojni Kim Džong Il, ili se
Dart Vejder pojavio u Egiptu. Četvrti objekat, izduženog oblika s kupolom iz koje izlazi poduža ravno položena cev,
svojim izgledom napadno liči na tenk. Taj drevni zapis koji potiče iz razdoblja Novog kraljevstva (12. vek pre n. ere)
prvi je snimio i objavio još krajem 1992. Brus Rols (Bruce Rawles).

Nauka nema objašnjenja za zagonetno loptasto kamenje, kugle u Kostariki. Reč je o brojnim, često tonama
teškim kamenim kuglama, tako perfektno zaokrugljenim i obrađenim da se čak ni najmodernijim mernim
instrumentima ne može konstatovati nikakvo odstupanje od čistog oblika kugle. Kako su ove kugle napravljene - a
pre svega, odakle je poticao materijal? Tu, naime, nadaleko i naširoko nema nikakvih kamenoloma, niti tragova da
su drevni neimari na tom području klesali i obrađivali. Zvanični stav o istoriji Novog sveta, Amerike, je takav da se
veruje da je tamošnja civilizacija mnogo mlađa od one u Mesopotamiji i Egiptu, pa i Grčkoj i da su tamošnji gradovi
nastali kada su Damask i Jerusalim već bili prastari gradovi. Novootkriveni gradovi u Andima se ne mogu smestiti
nigde, ni u jedan period, i u tom slučaju za naučnike najbolje odgovara ono: „jako se malo zna i istraživanja su u
toku.” Poput policije koja još ne može da rasvetli slučaj i izveštaj za javnost je jasan: „detalji nisu poznati, istraga je
u toku.” A krivično delo se dogodilo. Inače, i kada bi se nešto saznalo, teško bi se neko usudio da u javnosti precizira
o starosti i poreklu tih gradova i građevina, jer bi srušio tvorevinu koja počiva na zvanično priznatim teorijama o
istoriji sveta. Reći zvaničnim naučnicima da su gradovi Anda savremenici Damaska, Eridua, Uruka, Heliopolisa,
Memfisa, Atine… bilo bi isto što i kazati da su Vikinzi sagradili Vašington.

Kugle u Kostariki
~ 19 ~

Stav koji je prihvatio ceo svet je onaj po kome su stanovnici Amerike došli preko Beringovog moreuza, koji je
tada bio kopno, još kao praljudi, dolutali posle poslednjeg ledenog doba iz Azije, preko prostranstva današnje Rusije,
i naselili kontinent i tu osnovali kulture. Kako tu uklopiti pojedine građevine i arheološke pronalaske, slikarije i
reljefe, koji nemaju nikakvo objašnjenje. Nekim građevinama se ne može prići ni sa današnjom građevinskom
tehnikom, a blokovi od kamena koji su ugrađeni u te građevine su teški i stotinama tona, i danas ne postoji način
da se popnu tamo gde su postavljene, na veliku nadmorsku visinu.

Naravno, staviće ih u „isti koš” sa poznatim civilizacijama Amerike, Astecima, Toltecima, Inkama i Majama. Kome
ćemo „utrpati” one kipove na Uskršnjim ostrvima? Andske građevine Olantajambo, Kusco, Saksahuaman…kao i
reljefe u stenama i na zlatnim pločama koje prikazuju nesvakidašnje ljude, nesvakidašnja bića i nesvakidašnje pojave
za antička vremena, poput reljefa iz Palenke i crteža u Naski.

Naučnici su se mučili da dokažu kako je ustvari naseljena udaljena Amerika. Poslednjih godina su popustili, dosta
bojažljivo, da su pre Kolumba Ameriku posetili Evropljani, Vikinzi, a pre njih verovatno Grci ili Feničani. Neki su opet
smelo dokazivali da su je naselili Grci i Feničani, koji su osnovali civilizacije u srednjoj Americi, dok su doseljenici
pridošli iz Azije ustvari oni „Indijanci” na koje je naišao Kolumbo, i koji su se raširili kontinentom, pa kasnije i ostrva
u Tihom okeanu su naselili ploveći na splavovima. Tor Hejerdal je u svojoj knjizi „Kon-Tiki“ dokazivao putovanje
američkih urođenika do tihookeanskih ostrva. U knjizi je splav „Kon Tiki” plovio od obale latinske Amerike do prvih
tihookeanskih ostrva, i ta ekspedicija je uspela. Ideja o feničanskoj kolonizaciji Amerike uopšte nije nova. Feničani
su došli na američko kopno, poznavajući civilizaciju, veštine gradnje, astronomiju, matematiku, i uspeli su lokalnom
stanovništvu da se nametnu kao vladajuća klasa, šireći se iz Meksika ka jugu do Perua i ka severu do postojbine
Anasaza. Ova opcija nije isključena, ali nije ni dokazana. Ipak, blizu je istine.

Biblija to objašnjava na vrlo jednostavan način. Nojevi unuci i praunuci, sinovi Hamovi, Semovi i Jafetovi,
stanovnici poslepotopnog sveta su isprva govorili jednim jezikom, i živeli na jednom području, u predelu današnje
istočne Turske, zapadnog Irana i Mesopotamije. U želji da „sebi steknu ime”, tj da stvore svoj sistem verovanja,
daleko od Boga, oni su, protiv Božije volje, počeli sa gradnjom visoke kule u gradu Vavilonu, što bi bio prvi pokušaj
stvaranja jednog svetskog poretka. U strahu da se potop ne ponovi, trebalo je sagraditi kulu ogromne veličine, koja
ne bi mogla biti potopljena, a to je rađeno u doba kralja Nevroda (Nimrud) i kraljice Semiramide. Nimrud je želeo
da vlada narodima kao Bog, i o tome pišu i potvrđuju glasnogovornici Nju Ejdža (Novo Doba, verski pokret), i ljudi
koji se bave poreklom masonerije, okultnih tajnih društava i samog okultizma, koga je rodonačelnik i pokretač
Nevrodov otac Hus (Hermes, hermetika – magija). Citirano iz knjige „Astrologija i Novo Doba Dragana Mirkovića.
Bog je to sprečio i rasejao Nevrodove podanike po celoj zemlji (1. knjiga Mojsijeva 11. 1-9). Zemlja je tada bila
jedinstvena, jedan kontinent, ali se kontinent razdvojio, („A Everu se rodiše dva sina: jednom beše ime Falek, jer se
u njegovo vreme razdijeli zemlja, a bratu njegovu ime Jektan“ - 1. Mojsijeva 10. 25; isto, 1. Mojsijeva 11. 17). Nakon
potopa su se ljudi raselili po svetu, pa je tako naseljena i Amerika, kao i Australija. Velika sličnost između civilizacija
Maja i Egipta, Vavilona, Inka i Asteka, čak i slična religija, obožavanje sunca, uz veliko prisustvo okultizma i
neograničenu vlast žreca govori tome u prilog. Piramide na Jukatanu, u Čičen Ici, u Gvatemali Hondurasu, Peruu,
kao i one u Egiptu, zigurati u Mesopotamiji, sve odreda hramovi sunca, imaju istu svrhu i jako su slične.

Dakle, jasno nam je kako je došlo do naseljavanja svih udaljenih delova zemlje, a za to postoje i dokazi, samo se
ne priznaju jer se ne uklapaju u zvaničnu istoriju. Piramide koje su se gradile po celoj planeti (izuzev Australije) i koje
su jako slične po geometrijskoj strukturi, kojih ima u Egiptu, Peruu, Meksiku, Kini, Indiji, a odskoro se tvrdi i u Bosni.
Legende o zmajevima, koje su veoma slične u čitavom svetu. Jedinstvene predstave o stvaranju, potopu i očekivanju
Mesije, spasitelja i sveta bez umiranja, bola i stradanja. To jasno govori da su ljudi potekli sa jednog mesta, sa
jednom idejom, sa koletivnim sećanjem, istim uspomenama, nadama i raširili se po celom svetu, noseći kolektivna
sećanja i nadanja. Mitologije svih naroda sadrže sledeće teme: stvaranje prvog para ljudi, potop koji je preživela
jedna porodica (Nojeva porodica u Biblliji, Deukalion i Pira kod Grka, Utnapištim kod Akađana, Ziusudra kod
Sumeraca, Manu kod Hindusa, Jima ili Džima kod Persijanaca, Tapi kod Maja, ...jedan pastir Inka, po legendi koju je
zapisao Kristobal de Molina) verovanje u bolji svet nakon smrti, uništenje postojećeg sveta i dolazak spasitelja,
mesije, univerzalnu pravdu. Kada smo kod zmajeva, kojih ima u ama baš svim legendama sveta, naučnici kreacionisti
sve više iznose dokaze o tome da je Zemlja mlada planeta, i da su ljudi i dinosauri savremenici, ali su dinosauri živeli
do potopa, a posle potopa, zbog promene klime, oni su, kao hladnokrvna bića velikih proporcija izumrli, bar oni koji
su preživeli potop, malobrojni kopneni i vodeni gmizavci.

Valdemar Julsrud (Waldemar Julsrud) je bio obrazovani i dobro stojeći Nemac koji se na prelasku 19. u 20. vek
doselio u Meksiko. U sunčano julsko jutro 1944. jahao je obroncima planine El Toro kad je iznenada spazio kamenje
i keramičke predmete koji su virili iz tla. Julsrud je sjahao i iskopao nekoliko komada. Odmah je shvatio da ti
keramički predmeti ne nalikuju ničemu što je video. Kad je kod Čupikauroa (Chupicauro) otkrio nekoliko fragmenata
keramike, Julsrud je unajmio ljude da iskopaju ostalo. Otkriće je privuklo pažnju arheologa iz celog sveta, koji su

~ 20 ~

nalaz isprva pogrešno identifikovali kao kulturu Taraskan, ali su kasnije shvatili da se radi o potpuno novoj
indijanskoj kulturi koja je postojala od oko 500. g p.n. ere do 500 n.ere ili od 800. g p.n. ere do 200. n. ere, skoro
hiljadu godina pre taraskanske kulture, a dobila je ime Čupikauro (Chupicauro). Predmeti koje je sad držao u ruci
bitno su se razlikovali od bilo koje indijanske kulture.

Oblikovane u različitim bojama gline, tu su bile figure koje su predstavljale dinosauruse, različite rase i narode -
Eskime, Azijate, Afrikance, bradate Kavkažane, Mongole, Polinežane – i predmete koji su pokazivali kulturne veze s
Egipćanima, Sumeranima i drugima. Predmeti su bili izrađeni od gline i kamena, različitih veličina, od tek nekoliko
centimetara do onih visokih skoro metar, kao i figura dinosaura dugih 120-150 cm. U toj zbirci od preko 30 000
predmeta ni jedan nije bio duplikat. Svaki glineni predmet bio je napravljen individualno, bez kalupa, vešto
oblikovan u skulpturu i pažljivo ukrašen. Bila je to kolekcija jedinstvena po svojoj veličini, ali ono fantastično tek
sledilo; sadržavala je stotine figura dinosaurusa koje su verno predstavljale velik broj vrsta. Naravno, bilo je
polemike oko ovog otkrića, a zvanična nauka ih nije priznavala kao originalne. One su ostale da stoje u daleko od
javnosti. Predmeti su umotani u papir i ne preterano brižno ostavljeni u kartonske kutije. Zaključani su u skladištu i
uglavnom nedostupni. Ne potpuno za one uporne, kao što su to 1999. potvrdili dr. Denis Svift (Dennis Swift) i dr.
Don R. Paton (Don R. Patton), kojima je trebalo nekoliko dana pregovora s gradonačelnikom, ministarstvom turizma
i kustosem akambarskog muzeja kako bi dobili dozvole da vide deo zbirke. U šest sati pregledali su sadržaj 14 kutija,
razmotali i slikali preko 800 figura, od čega je 75 predstavljalo dinosauruse, ponegde i u društvu ljudi. Zvanična,
evolucionistička nauka nastoji da ove dolaze sakrije od javnosti, a ne postoji ni interesovanje katoličke crkve koja je
uticajna u Meksiku da se ova otkrića obelodane, jer bi to dokazalo Biblijsku opciju stvaranja, što dokazuje koliko je
katoličkoj crkvi stalo do toga da ljudi upoznaju istinu o stvaranju. U posed fotografija ovih figura su došli kreacionisti
iz Centra za kreacionističke studije sa sedištem u San Dijegu i ogrankom u Beogradu na čelu sa dr Miroljubom
Petrovićem, što dokazuje da se ne radi o izmišljotini.

Legende o zmajevima dobijaju potvrdu. Ljudi i dinosaurusi su obitavali zajedno.

U Markahuasiju, gradu koji postoji još mnogo pre civilizacije Inka u Andima, (1000. godina p. n. e.) neke skulpture
predstavljaju ljude četiri rase, kao i životinje koje po tvrdnji zvanične nauke nikada nisu živele na tlu Amerike. Natpisi
na stenama su vidljivi samo u pojedinim delovima dana kada pod određenim uglom padne sunčev zrak na određeni
natpis. Megaliti u Markahuasiju su prava zagonetka, oni su ogromni, nisu mogli tu biti dovučeni ljudskom snagom
ni životinjskom vučom Veći su samo kameni blokovi u Baalbeku u Libanu. Mumije u obližnjem Parakasu su
balzamovane isto onako kao što je to činjeno u Egiptu. Piramide u Čičen-Ici (Meksiko) su slične onima u Egiptu i
sumerskim ziguratima. Jedan hrišćanski propovednik ih je nazvao „kopijama vavilonske kule, koja je takođe trebala
da bude ogromna piramida.

Sve ovo dokazuje da su Biblijski izveštaji tačni: prvo je došlo do raseljavanja već civilizovanih naroda, čiji su očevi,

~ 21 ~

svedoci potopa Sim, Ham i Jafet još bili živi, pa je bila „živa” i priča o skoro prošlom potopu. Onda dolazi do osnivanja
prvih država i kultura, od kojih su mnoge bile uspomena na „prapostojbinu” Sumer i njegove gradove. Pogledajmo
piramide, svuda ih je bilo osim u Australiji. Piramide su posebna priča. Njih odlikuje neverovatna preciznost za
antička vremena, koju zvanična gometrija objašnjava ali niko ne zna kako su drevni graditelji to znali. Kako su antički
graditelji uspeli da upoznaju matematiku i geometriju, koja se i danas naziva „Zlatna geometrija”., i po čijim
principima i danas podižu verske objekte, katedrale, hramove, obeliske, zavezne krstove, i između ostalog i hram
Sv. Save u Beogradu je podignut po tim principima.

Dinosaurusi su takođe Božja stvorenja, i nauka danas nagađa kako su oni živeli, šta su jeli i kakav je bio lanac
ishrane, i tu postoji mnogo manipulacije. Eminentni naučnik dr Miroljub Petrović direktor Centra za prirodnjačke
studije, navodi da u naše vreme živi samo 1 % živih bića koja su živela pre potopa, zajedno sa ljudima, dokazujući tu
tvrdnju na osnovu pronađenih fosila biljaka i životinja. Ostatak kolektivnog sećanja na dinosauruse su legende o
zmajevima i aždajama, iako danas neki, poput Dejvida Ajka te legende povezuju sa tobožnjom reptilskom
vanzemaljskom rasom koja je u davna vremena naselila zemlju, i skrivena u ljudskim telima političara i aristokrata
vlada planetom. Moćna vanzemaljska kultura koja poznaje dimenzije, astralna putovanja, neverovatnu tehnologiju
je po Dejvidu Ajku došla na Zemlju i krije se od ljudi pokušavajući da zavlada planetom. Smešno g. Ajk. Zamislite da
se mesari zavuku u svinje i žive sa svinjama, u svinjskim telima da bi zavladali svinjcem?? Smešno g. Ajk.

Piramida El Kastiljo u Čičen Ici u Meksiku, ili Kukulkanova piramida

Piramida u Meksiku, u Čičen Ici je fascinantna. Na četvrtastoj osnovi se nalazi perfektno simetrični dizajn
kalendara Maja. Svaka od četiri strane piramide ima 91 stepenicu, ukupno 364 plus platforma na vrhu, što
simbolizuje broj dana po sunčanom kalendaru. Svakako najpoznatiji fenomen vezan za ovu piramidu se dešava dva
puta godišnje. Na prolećnu i jesenju ravnodnevnicu (21. 03 i 21. 09). Sa početkom zalaska sunca na severnim
stepenicama se stvara senka ispod terasa koja u kombinaciji sa sedam svetlosnih trouglova liči na zmiju. Na dnu
stepenica je isklesana glava tako da je iluzija kompletna. U proleće se serpent spušta prema zemlji, a u jesen se
penje ka nebu. Ovaj fenomen svake godine privuče 25 000 turista. Kako su to Maje znale – niko nema pojma.

Markahuasi privlači pažnju ljudi željnih senzacionalizma, tajanstvenog, ezoteriste i okultiste. Takođe se i mnogo
pominju bliski susreti sa NLO i stanovnici obližnjeg grada San Pedro de Casta gledaju na NLO kao na nešto sasvim
normalno. Na pitanje da li veruju u NLo se čude, i kažu da je to kao da ste ih pitali da li veruju u postojanje krave.
To su sasvim normalne pojave. Sam plato Markahuasi ima ruševine pet gradova, a megaliti u nekima su teški i hiljadu
tona, a sculpture su najčudnije jer predstavljaju ljudske rase i životinje koje ne žive niti su živele na tlu Južne Amerike.
Markahuasijem su se bavili i bave se okultisti, koji su pisali knjige, zanimljive milionima čitalaca. Najpoznatiji je
Danijel Ruzo (1900 – 1993), mason 33 stepena, rođen u obližnjoj Limi. Inače, najmonumentalniji spomenik u
Markahuasiju je Peka Gaska, osamdeset metara visoka ljudska glava, tj glava sa nekoliko lica, četiru rase, zbog čega
ju je Ruzo nazvao Spomenik čovečanstva (slika dole). Džordž Hant Vilijamson (George Hunt Williamson) još jedan
okultista je popularizovao Markahuasi na engleskom govornom području u poglavlju svoje knjige iz 1959 „Putevi na
nebu” (Road in the sky). Vilijamson je, na temelju svojih viđenja samog Markahuasija i intervjuisanja masona
danijela ruzoa, zaključio da Markahuasi itekako ima veze sa NLO posetama u pradavna vremena i danas, dovodeći
ga u vezu sa pradavnim stanovnicima zemlje, divovima, bogovima sa zvezda (pravo učenje Novog Doba). Pomenuta
knjiga govori o vanzemaljskim posetama od drevnog do modernih vremena, sa spekulacijama o budućnosti kao
zajedništva ljudi i vanzemaljaca (što je cilj okultista, jer okultisti i Novo Doba imaju iste ciljeve). Za Vilijamsona

~ 22 ~

Markahuasi je „Sveta šuma” u kamenju gde su bogovi, vanzemaljci, prelazna forma između vanzemaljaca i ljudi, o
čemu govori i Sičin u „12 planeti” sa običnim ljudima u suživotu, što je ispunjenje planova za budućnost. Vilijamson
tvrdi da su Naska linije, o kojima ćemo govoriti nastale kao smernice za sletanje vanzemaljskih letelica, mada je
neobično spojiti prašnjave crteže sa vanzemaljskom tehnologijom. Kako bi danas izgledalo da se na aerodromima
Hitrou u Londonu ili Kenedi u Njujorku umesto električnih i elektronskih aparata nalaze samo prašnjavi crteži i linije
koje usmeravaju avione? I pored toga, videćemo da je Naska fascinantna.

Stena u Markahuasiju

Na tlu Amerike su ostali tragovi koji nisu svojstveni
prihvatljivom tumačenju istorije. Nauka se ili ne bavi njima,
ili ih na brzinu „spakuje” u neku poznatu istorijsku epizodu.
U udžbenicima istorije se ove istorijsko – arheološke pojave
neće naći ili će ih „prošetati” kroz neku od poznatih kultura.
Neki ih pripisuju prirodi ili poznatim kulturama, samo se broj
robova koji su radili na tim građevinama povećava. Svako ko
malo razmišlja će lako doći do zaključka da gola ljudska sila
nije bila kadra da napravi te građevine, kao ni da im odredi
tako precizne dimenzije, kao što je slučaj sa američkim
piramidama, koje su, kao i egipatske, čudo i za savremene
arhitekte i matematičare. Ipak, nije dobro što se zvanična
nauka jako malo bavi ovim mestima, jer na njeno mesto
„uskaču“ ljudi kojima je cilj da tim mestima određuju
isključivo vanzemaljsko poreklo ili okultno značenje.

Značenje imena grada Tiahuanako doslovno, na jeziku
Ajmara, znači „grad umirućeg meseca.” Time se još jednom
utvrdilo sećanje na vreme kada su taj grad i njegova
civilizacija izumrli posredstvom jednog od dva Meseca koji
je zamro i nestao na nebu. Kako do danas nije utvrđena
starost ovog fantomskog grada, opstaje tvrdnja da je to najstariji grad na svetu, rođen još u noći čovečanstva. Otud
nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi navodno najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukehu
(Urukhehu - drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje potvrđuju predanje o vremenu kada „mesec nije bio
na nebu” i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, „graditelji golemih gradova.”
Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao
poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne
studije i knjige. Bio je to ogroman grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih
monolita i kamenja do danas izgrađena gotovo čitava Lima. Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom
veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja. Tu su pronađene čuvene Kapije Sunca i Meseca, sa zagonetnim
prikazima likova i bogova sa četiri prsta. Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nađen i dešifrovan drevni kalendar koji
se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća nego danas. Ovo međutim znači
još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su objašnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim
pričaju predanja mnogih naroda. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od
najtežih presedana u istoriji arheologije. Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez
odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u
čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen! Sam se Tihuanako sastojao od
zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i
uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa. Međutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što
čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu. S druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve
ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad
bez ijednog eksera.
Tiahuanako se dovodi u vezu sa divovima, koji su u pradavna vremena vladali zemljom, navodno, priča koja je
doživela bum poslednjih godina, kada se navodno otkrivaju grobovi divovskih ljudi, koje evolucija krije. Divovi koje
su Deniken, Sičin i slični autori povezali sa došljacima iz svemira se pominju u svim mitologijama sveta kao Anunakiji,
Nefilimi, grčki Titani, narod Pueblosa ih je zvao Mitmacima, Hindusi Asurima, Menahinima, Dakinima, Lemurima.
Divovi se povezuju i sa ogromnim gradom Tiahuanakom. Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19. veka,

~ 23 ~

Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu „Glacijalna Kosmogonija”, rasa divova ili nadljudskih bića vladala je
pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u
Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim
geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova. Po tom pitanju Tihuanako je izgrađen još u diluvijalnom
vremenu glacijalnih epoha, što su, po njemu, potvrdili i neočekivani nalazi. Tiahuanako on dovodi u vezu sa
divovima, a divove u vezu sa ostalim megalitskim i ogromnom građevinama – Olantajambo u Andima, Baalbek u
Palestini, Stonhendž u Engleskoj, Rapa Nui na Uskršnjim ostrvima, egipatskom Velikom piramidom, koja je pored
svega najveće čudo antike.

Još 1985. godine, Japanac Kikačiro Aratake je roneći stotinak metara od ostrva Jonaguni, na dubini od 25 metara,
ugledao ogromnu piramidu. Piramida na dnu mora, bilo je to nešto nezamislivo i senzacionalno. Od tada, više puta
je pokušavano da se utvrdi da li je to delo prirode ili veštačka tvorevina nastala ljudskom rukom. Tek 2000. godine
mesto je proglašeno arheološkim lokalitetom, a rukovodstvo nad istraživanjima preuzeo je Masaki Kimura, koji je
tada bio docent okeanografije na univerzitetu u Rjukju. Istraživanja su potvrdila da se radi o građevini dugačkoj oko
200 metara, širokoj 150 i visokoj 20 metara. Postoje rukom klesana stepeništa, ispod temelja nalazi se nekadašnji
sistem za drenažu, a nađena je i glava koja je vrlo slična sa glavama sa Uskršnjih ostrva. Veoma važan nalaz su znaci
isklesani u kamenu. Bilo je više nego očigledno, da su kameni blokovi ostaci civilizacije koja je postojala davno pre
zvaničnih naučnih tvrdnji i da je civilizacija koja ih je gradila raspolagala sa vrlo naprednom tehnologijom. To su fino
obrađeni kameni blokovi koji formiraju bočnu stranu piramide sa hramom na vrhu. U jesen 1995. godine, pronađene
su još tri lokacije sa podvodnim građevinama, hramovima, trgovima, stepenicama, putevima, stiliziranim likovima
morskih životinja. Između 1995. i 2005. godine pronađeno je još osam novih podvodnih nalazišta na potezu između
Japana i Tajvana, čije su proporcije nezamislive za ljude antičkih vremena. Objašnjenja, bar zvaničnog – nema.

Naska u Peruu: Ima li objašnjenja?

Na severu države Peru (Lat. Amerika) se nalazi splet trasa, koje podsećaju na piste za sletanje aviona, a oko njih
su iscrtani likovi pojedinih nepostojećih mitoloških bića a i postojećih životinja, koja su u promeru i do dve stotine
metara, i koja su, kao i „piste” jasno vidljiva samo iz vazduha. Kako su „crtane,” ako su vidljive samo iz vazduha?
Godine 1982 je Eduard Heran otkrio najinteresantniju sliku u Naski – „astronauta” dužine 32 metra. Naska linije
otkrivene su pre više od 60 godina, a čine ih geometrijske figure 70 životinja i biljaka koje se jedino mogu videti iz
vazduha. Američki naučnik Pol Kosok (Paul Kossok), koji ih je slučajno otkrio, od samog početka je zagovarao
hipotezu da se radi o velikoj „knjizi astronomije.” Figure su iscrtane na jednostavan način: narod Naska je sa površine
tla uklonio tamno kamenje, otkrivajući žućkasto zemljište, a sa strane je gomilao kamenje da bi sa velikom
preciznošću napravio geoglife visoke između 10 i 30 centimetara. Od tih crteža, koje je Unesko svrstao u svetsku
baštinu, najpoznatiji je prikaz majmuna, širine 135 metara, koji ima rep u obliku spirale. Drugi čuveni geoglifi su
pauk, 46 metara dužine, (slika gore), kolibri (raspona krila od 66 metara), džinovska ptica dugačka 300, a široka 54
metra. Crteži su zaštićeni od erozije zbog izostanka vetra i kiše u tom području. Ova tvorevina je, iz aviona, i uočena
prvi put, tokom dvadesetih godina XX veka. Ako nauka koju ceo svet zastupa kaže da pre 2-3 000 godina nije bilo
aviona, čemu je onda ovo mesto služilo. Za jedne je to rebus, poruka iz prošlosti, za jedne mesto bogosluženja nekog
naroda koji je tu davno živeo, a za neke, poput Denikena, aerodrom ili čak kosmodrom, mesto za sletanje letelica
koje su stizale na Zemlju sa udaljenih planeta. Ipak, ni jedan deo ili olupina od letelice ne postoji, a ni ostatak

~ 24 ~

radionice za popravku istih …
Sa vrha skoro otkrivene piramide, nazvane Velika, arheolog pokazuje tačke na horizontu: tridesetak hramova

prekrivenih peskom koji čekaju da budu otkopani kako bi konačno bila rešena misterija civilizacije koja je iscrtala
ove čuvene Naska linije, tu, na jugu Perua. Posle 20-godišnjih istraživanja, tim koji predvodi Italijan Đuzepe Orefiči
(Giussepe Oreficci) uspeo je da otkrije samo jedan deo najvećeg svetilišta od nepečene cigle, koji se prostire na 24
kvadratna kilometra. Najvišu tačku svetilišta čini piramida od 40 metara, sa sedam terasa. ”Velika piramida je
najznačajnije zdanje među 34 piramidalna hrama koji su postojali u Kačuačiju, drevnom ceremonijalnom centru,
oko 500 kilometara od peruanske prestonice Lime” kaže Orefiči. „Arheolozi su sada sigurni da je Kačuači bio politički,
kulturni i religijski centar u kome su živeli ljudi koji su pre 2.500 godina napravili misteriozne Naska linije delo
civilizacije koja je postojala pre Inka. Kačuači je bio zatvoreni centar za ceremonije, a Naska linije su predstavljale
lokalitet pod vedrim nebom. Sveštenici su prelazili reku, obavljali obred i vraćali se” - rekao je Orefiči, koji predvodi
tim arheologa i eksperata iz Švajcarske, Italije, Francuske i Perua. S vrha piramide vidi se reka Naska koja se spušta
s Anda, prolazi kroz pustinju i ide sve do Tihog okeana. Iza dina počinje dolina tamnog kamenja u kojoj su iscrtani
čuveni geoglifi (užljebljene linije), koje svake godine obiđu milioni turista. Velika piramida u Kačuačiju je treća po
veličini u svetu, i neodoljivo podseća na sumerske zigurate, dok je sam Kačuači najveći grad od pečene cigle na
svetu.

Ove građevine su odličan materijal za sve one koji žele dokazati neku misteriju. Povezujući ove građevine sa
onima u Egiptu i Iraku, kao i Meksiku žele da revidiraju zvaničnu istoriju, koja i jeste za reviziju ali ne na način kako
to žele da urade senzacionalisti, iza kojih uglavnom stoji okultizam i antihrišćanstvo. Ako uzmemo biblijski izveštaj
da je jedna ogromna kula nikla u Sumeru i da je građena samo oko 100 godina nakon potopa, kad je Noje još bio
živ, a izveštaj kaže da je bio dugovečan, zaključićemo da su kasniji graditelji morali biti još uvek otporni i snažni ljudi.
Biblija kaže da su ljudi iz tog vremena bili neuporedivo snažniji, otporniji i dugovečniji nego čovek 21. veka i da su
mogli da se sele u bilo koji deo sveta, bilo kopnom ili brodovima. Ti su ljudi imali mnogo dece, velike porodice, živeli
su neopterećenim životom u prirodi i od prirode, a ne poput današnjih ljudi koji ne mogu ništa da urade i nikuda da
odu bez papira, viza, pravila, papirologije ili administrativnih prepreka, ili da nisu robovi sistema, kolotečine ili TVa.
Drevni ljudi nisu bili posmatrači nego učesnici. Oni nisu gledali TV i tuđe živote. Današnji sistem guši čoveka, čovek
je vremenom degradirao i oslabeo, ovisnik tehnologije i sistema koji mora da plati i vazduh koji diše, jede nezdravu
hranu i uglavnom je užurban, pod stresom i nikada nema vremena. Ti drevni ljudi su imali bistriji um, jer kako
drugačije razumeti mudrost učenjaka antike. Danas je mudrost dobro koristiti tehnička pomagala i dobro baratati
novcem, biti poltron, a većina je zaglupljena i programirana. Zato je jako teško posmatrati ljude antike iz naše
perspektive, a kvazi naučnici, ufolozi i senzacionalisti upravo to i rade.

Putokaz?

Naska linije su trabale da budu putokazi, ili da predstavljaju sazvežđa i astrološke simbole, kako tvrdi Marija
Rajhe (Maria Reiche) nemačka matematičarka. Po njoj je ovo najveća astronomska knjiga na svetu, ili „nebeski
kalendar”. Ipak, iako je ova žena nastojala da diskredituje ljude koji su linije Naska povezivali sa vanzemaljcima, te
teorije su doprle do većine domova na planeti. Crteži su putokaz, i oni imaju zadatak da usmere nekoga ili nešto ka
određenim gradovima i lokalitetima. Jedna od nekoliko ranih napomena o linijama iz Naske pronađena je u spisima
Luisa de Monzona, magistratora španskih konkvistadora u kasnom 16 veku. Govoreći o tragovima nekakvih drevnih
puteva, neobičnog kamenja i drugim arheološkim nalazima, de Menzon beleži kako su stari indijanci govorili o

~ 25 ~

Virakočima, maloj grupi ljudi iz druge zemlje koji su prethodili Inkama.
Indijanci koji su došli posle njih, slušali su mudre reči Virakoča, smatrajući ih
svetima, žrecima, i izgradili su staze ka njima koje se i danas mogu videti.
Samo, kome su trebale crtarije u pustinji dugačke i do 250 metara… i koga
nije mrzelo da to pravi?

Na obali mora se nalazi „crtež” od stotinjak metara koji su nazvali „Trident” nalik na trozubac, kod današnjeg
grada Pisko (Pisco). On pokazuje prema Naski, a ostale slikarije su putokazi ka „svetim” gradovima u okolini i

jezeru Titikaka.

~ 26 ~

Izdužena lobanja, jedna od stotina koje su nađene u Kačuačiju

Saksahuaman. Blokovi su teški do 200 tona, sjajno uklopljeni. Grad je na visini od 3.700 metara iznad mora.
Ko je teglio ovo kamenje koje je tako uzidano da žilet ne može da se stavi unutra?

Na granici Čilea i Perua su pronađene dve platforme koje su napravljene od 263 bloka isečenih u lavi, a svaki od
njih je težak po deset tona. Nalaze se u podnožju vulkana Deskabezado Grande, na 3 200 metara nadmorske visine,
i za njih lokalni Indijanci tvrde da su mesto sletanja „bleštućih bešumnih letećih stvari.” Indijanci koji tu žive su
nepismeni i nemaju pri ruci literaturu Blumriha, Sičina i Denikena, niti su mogli da gledaju Lukasov „Rat zvezda”, jer
ne znaju za televiziju. „Njihova jarka svetlost zaslepljuje” kažu oni, „dok sleću na mesto od kamenja koje su tu divovi

~ 27 ~

postavili.” Blokovi se fantastično uklapaju, kao da su sečeni nožem ili makazama, i postavljeni su kao šahovska tabla.
Tiahuanako, na granici Perua i Ekvadora, je grad koji je sagrađen od ogromnih kamenih blokova, i po tvrdnjama

lokalnih indijanaca on postoji od pamtiveka. Po legendi Ajmara, koji su tu živeli pre Inka, to je najstariji grad na
svetu, i sagradio ga je bog Virakoča (Beli džin). Po drugoj legendi su ga divovi podigli za jedan dan. Pominjali smo
Virakoče, svete ljude, zbog kojih su, po svedočenju domorodaca, koje zapisao španski hroničar, i nastale naska
crtarije.

Najčešća lokalna legenda pominje: „Davno, kada su na Zemlji živele samo životinje, nad obližnje jezero Titikaka
je sleteo veliki blešteći predmet. Iz njega je izašla žena sa duguljastim licem i dugim ušima koju zovu Orejona. Iz
veze sa velikim tapirom ona je rodila nekoliko desetine dece od kojih su nastali ljudi, i onda se vratila na svoju
zvezdu, Veneru. Većina kipova u Tiahuanaku, kao i oni na Uskršnjim ostrvima imaju dugačka lica i duguljaste uši.

Sunčana vrata u Tiahuanaku. Šta predstavlja humanoidno biće na dovratku?

Blokovi od kamena ili vulkanske lave koji su sečeni „kao britvom” se savršeno uklapaju. Grad Tiahuanako je
podignut na maltene nepristupačnom mestu, na visini od 3 600 metara, i tog grada u udžbenicima istorije Latinske
Amerike ili uopšte nema ili je on jednostavno „ostatak poznatih civilizacija koje su tu postojale pre Kolumba.” Kako
su blokovi sečeni i kako dovučeni gore, to zvanična nauka nikada nije pokušala da objasni, osim „prisilnim radom
stotina hiljada robova” a toliko robova je mogao da priušti samo Rim i eventualno Egipat ili Seleukidsko carstvo, kao
i kasnija carstva Indije i Kine. Ti narodi nisu znali ni za gvožđe ni za točak. Građevina koja je poznata kao „Kapija
Sunca” koja vodi u Tiahuanako je građena kao za divove. Blokovi su teški od 100 do 600 tona i ivice su im oštre.
Nijedna građevina u Tiahuanaku ne odgovara da bi današnji čovek sa svojim mizernim stasom tu mogao da živi. Bio
bi sićušan. Isti slučaj je i sa gradovima Kusko i Olantajambo, i još nekim zabačenim zaostavštinama po vrletima
Perua, Bolivije, Kolumbije i Ekvadora.

Na reljefima koji se mogu naći po zidovima ovih zdanja su zapanjujući podaci čak i za današnju nauku. Isti slučaj
je i sa predanjima. Otkuda znanje Venerine godine, Mesečeve godine (sa greškom od 0,4 sekunde), zakrivljenost
Zemljine ose itd. Za sada se samo zna da su Maje imale ovakva i druga znanja, a Maje nisu ostavili baš toliko
zapanjujućih tragova kao njihova braća sa južnog dela Anda. Iako je mnogo toga uništeno posle dolaska Španaca i
katoličkih misionara, koji su te zaostavštine smatrali za delo đavola, mnogo toga je ostalo da zbunjuje arheologe.
Otkuda ovakve pojave u relativno retko naseljenoj Latinskoj Americi i zašto baš tamo, odgovor ćemo pokušati da
pronađemo kasnije.

Nijedno ostrvo na svetu nije toliko usamljeno kao što je Uskršnje ostrvo, sa glavnim gradom Hanga Ro. Smešteno
je u beskrajnom Pacifiku, nasuprot Čileanske obale koje je „otkrio” Holanđanin Jakob Rogeven (Jacob Roggeveen),
6. aprila 1722, i nazvao „Paasch-Eyland” ili Uskršnje Ostrvo. Originalno ime mu je Te Pito - o te Henua, tj. Pupak
Sveta, i Mata ki te Rangi - Oči Koje Posmatraju Nebo. Prvi ostrvski susedi nalaze se na ostrvu Pitkern 2075 kilometara
zapadno, a Čile je udaljen 3 600 km. Zbog toga se na Uskrsnje ostrvo retko dolazi brodom, a avioni na jedinoj

~ 28 ~

avionskoj linij iz Santijaga (Čile) poleću samo dva puta nedeljno. U njima je teško dobiti mesto i karte se neretko
rezervišu i godinu dana unapred. Pored karakteristične usamljenosti, Uskrsnje ostrvo krije i tajne. O njegovoj
prastaroj zagonetnoj proslosti gotovo se nista ne zna, i nagađa se. Ko je i zašto na ovom usamljenom i izolovanom,
skoro najizolovanijem mestu planete, usred okeana pravio statue i ređao ih po ostrvu?

Tiahuanako: šta znači ova predstava i koga predstavlja Ovo stvorenje ima četiri prsta i glavu nalik na TV prijemnik
Naska „astronaut” kako su ga nazvali, dužine 32 metra
Zna se da je na ostrvu živeo narod sa svojim jezikom i kulturom. Vekovima su
ostrvljani na posebnim daščicama strpljivo beležili hronike svog vremena, ali su
katolički misionari, proglašavajući ih „đavoljim delom”, sve uništili i spalili, namećući
svoja verovanja. Tako su završila svedočanstva iz istorije najmisterioznijeg ostrva na
svetu. Uskršnje ostvo (Rapa Nui ili „Veliki Rapa“). Rapa Nui nije izvorno ime ostrva.
Njega su doneli radnici sa ostrva Rapa Iti (ostrva Austral, Francuska Polinezija).
Izvorno ime je Te pito o te henua (Pupak sveta), ali i ovo ime izgleda potiče sa ostrva
Markiz. Kad su došli Evropljani 1722. stanovništvo je bilo u velikom opadanju zbog
prenaseljenosti, uništenja šuma i drugih prirodnih resursa.
Početkom XVIII veka ljudska mašta je nepoznatom „Južnom kontinentu”
pripisivala raznovrsna blaga i čudesa, a u potragu za nepoznatim dao se i holandski
admiral Jakob Rogeven (Jacob Roggeveen). Oko 27° južne paralele, 3600 km

zapadno od najbliže obale Južne Amerike, 2700 km istočno od najbližeg polinezijskog ostrva, Pepete, slučajno su
ugledali malo usamljeno ostrvo. Kroz durbin su na obali ugledali gigantske zidine, iznad kojih su stajale glave
nekakvih divova s ogromnim kacigama. Misleći da su to vojnička utvrđenja nekih kiklopskih stvorenja, Rogeven je
preduzeo sve mere opreza i sutradan ujutru se iskrcao sa svojom posadom. Tu su ih dočekala nova iznenađenja.
Među ogromnim kamenim terasama koje su se okomito spuštale u more, iznad kojih su, poput kamenih čuvara,
stajale gigantske statue s ogromnim crvenim kacigama, ugledali su ljude normalnog rasta. Videli su kako pri
izlazećem suncu u nekom ceremonijalnom položaju pale vatre ispred statua. Predeo oko pobožnih urođenika i
kamenih likova sastojao se od uređenih plantaža krompira i banana. Iznad njih su se uzdizali zeleni obronci ugašenih
vulkana, čiji su mrtvi krateri davali jedinu pitku vodu na ostrvu. Rogeven o tom susretu ovako piše:” Silno smo se
začudili ugledavši one statue. Nismo mogli da shvatimo kako je bilo moguće da su ljudi bez konopca i bez skela mogli
da takve statue usprave.”

Zahvaljujući jednom od njegovih vojnika, Karlu F. Behrensu, koji je kasnije objavio čak dve knjige o svojim
~ 29 ~

doživljajima na Pacifiku, imamo prva svedočanstva o staroj ostrvskoj kulturi koja do danas važi za najveću zagonetku
etnologije. Prema njegovom opisu, ostrvljani su bili svetloputi, živahni i prijatni ljudi, nimalo ratoborni, više
bojažljivi. Kako i ne bi bili bojažljivi, zaključuje Behrens, kad je Rogeven, uplašen njihovim velikim zanimanjem za
došljake i brojnošću, naredio vojsci da pucaju prema njima ne bi li ih rasterao. Ostrvljani pak, piše dalje Behrens,
uopšte nisu imali oružja jer oni su se sasvim pouzdali u svoje idole. Najzanimljiviji deo njegove knjige „Putovanje
kroz južne zemlje i oko sveta” je poglavlje koje govori o tim idolima: Bilo ih je vrlo mnogo uspravljenih na obali. Ljudi
su pred njima padali na kolena i molili im se. Te statue su bile isklesane od kamena i imale su oblik čoveka dugih
ušiju, s krunom na glavi. Sve je bilo izrađeno vrlo umetnički, čemu smo se veoma čudili. Kamene statue ostrvljani su
nazivali Ahu i Moai, a šta predstavljaju, kada su i zašto nastale, to nisu znali ili nisu hteli da im objasne.

Behrensove i Rogevenove doživljaje čini dodatno zanimljivim činjenica da su nezavisno jedan od drugo zapisali
kako su videli i „bradate džinove“.

Nakon što su obišli ostrvo i ustanovili kako nema ni strateške ni ekonomske važnosti, što je za Rogevenovu misiju
bilo jedino važno, ucrtao ga je u svoju kartu i otplovio. Budući da su se na ostrvo iskrcali na sam Uskrs 1722. g.,
Rogeven mu je dao današnji naziv „Uskršnje ostrvo”. Međutim, kako tom otkriću, osim Behrensa, niko nije pridavao
posebnu važnost, ostrvo je do daljnjeg ostalo zaštićeno u svojoj osami.

Prošlo je skoro pedeset godina kada je 1770. g. ostrvo ponovo otkrio moreplovac Filip Gonzales. O tome svedoči
ugovor o pripajanju španskom kraljevstvu koji je potpisao tadašnji vladar ostrva Te-Pito-o-te-Henua, i to znacima
sličnim hijeroglifima. Nakon njegovog povratka saznalo se za postojanje tajanstvenog „Pupka sveta”. Šta je Gonzales
tamo radio, da li je nakon njega bilo još posetilaca, i s kakvim namerama, za sada je nepoznato. Četiri godine kasnije,
1774. g., kapetan Džejms Kuk (James Cook) u svojoj naučnoj ekspediciji svedoči o oborenim statuama i tragovima
rata. Kukova ekspedicija nije mogla da objasni kako je na tako zabačenom i kamenitom ostrvu bez drveća mogla da
nastane neka kultura. Ovde nema sigurnog sidrišta, nema drva za ogrev, nema sveže vode i čini se da je zemlja
neplodna. Oni su prvi počeli da mere ogromne kamene statue i izrađuju prve crteže. Nadalje, Kuk beleži kako
tadašnji stanovnici statuama nisu pridavali posebnu pažnju, a njegova ekspedicija bila je poslednja koja govori o
uspravnim statuama na ostrvu. Arheolozi smatraju da je do rušenja statua došlo zbog građanskog rata na ostrvu.
Povremeni posetioci svedoče da je vremenom sve više tih tajanstvenih kamenih statua bilo srušeno, tako da 1840.
g. više nije bilo ni jedne uspravne.

Bilo kako bilo, s obzirom da tragovi prvih razaranja potiču iz vremena nakon otkrića ostrva, susret starog i novog
vremena nije slavno započeo. Ruski istraživač Južnog mora, Kocebu (Kotzebue), beleži jedan nemili događaj iz 1804.
g. Naime, u vodama oko ostrva pojavili su se američki lovci na tuljane koji su se, u nedostatku radne snage, dosetili
kako bi na ostrvu mogli da pribave robove. Borba je bila krvava jer su se hrabri ostrvljani, iako goloruki, neustrašivo

~ 30 ~

branili. Samo zahvaljujući nadmoći strašnog evropskog oružja uspeli su da uhvate dvanaest muškaraca i deset žena.
Međutim, na otvorenom moru svi su skočili u vodu. Više su voleli da umru nego da žive tako poniženi. Kapetan
broda je ogorčeno pokušao da ih vrati, ali kako bi im se koji čamac približio, ostrvljani bi zaronili, a more bi ih zakrililo.

Poslednji udarac ostrvska kultura je primila 1862. g., kada su, uz silna razaranja, lovci na robove, odvukli više od
hiljadu ostrvljana, uglavnom muškaraca (a među njima i vladara, plemiće i sveštenike), u Peru, gde su ih koristili kao
tegleće životinje i kopače guana. Nakon godinu dana, samo petnaest ih je preživelo, ali su i oni bili zaraženi crnim
boginjama. Da tragedija bude veća, nemilosrdni robovlasnici su ih tako bolesne vratili na Te- Pito-o-te-Henua, što
je uzrokovalo pomor velikog dela stanovništva ostrva.

Godinu dana kasnije, dolazak hrišćanskih misionara dočekalo je samo šestotinak potpuno zaplašenih i
demoralizovanih starosedelaca. Misionare je najviše začudila veština čitanja preostalih ostrvskih sveštenika, jer ni
na jednom drugom polinezijskom ostrvu pismo nije bilo poznato. Tekstovi su bili zapisani na hiljadama drvenih
ploča. Nazivali su ih kohau-rongo-rongo, što znači „drvo koje govori”, ili „drvo pesama za recitovanje”, i odnosili su
se prema njima s posebnim poštovanjem. Nakon toga usledilo je uništavanje najvrednijih svedočanstava o „Pupku
sveta”. Nemački istoričar Herbert Vendt (Herbert Wendt) u svojoj knjizi „Počelo je u Vavilonu” o tome piše:
„Misterija Uskršnjeg ostrva danas verovatno ne bi više bila tolika misterija da je misionar Judžin Ajrod (Eugene
Eyraud), pored svoje marljivosti u preobraćanju pagana, pokazao makar malo smisla za istraživanja. Tada su
preostali sveštenici još umeli da čitaju rongo-rongo ploče. Sigurno je da se njihov sadržaj sastojao od starijih
predanja koja bi stručnjacima mogla da odaju tajnu izgubljene kulture, tajnu kamenih spomenika, a možda čak i
polinezijskog naseljavanja po moru (… )Niko ne bi pisao bezbrojne knjige, … niti bi se vodile bezbrojne rasprave o
nastanku ove kulture, da brat Ajrod, kao i njegovi španski prethodnici koji su spalili knjige Maja, kipue (Quipu – uzice
sa čvorovima), pismo Inka i drugu „đavolju rabotu“, nije bio fanatik.” Ajrod nije sam spalio rongo-rongo ploče, nego
je primorao preobraćene ostrvljane da ih bace u vatru.

Budući da je upravo grupa mauri-rongo-rongo sveštenika, vičnih pismu, morala da do poslednjeg pogine, u
međuvremenu se veština pisanja izgubila.

Dalje kidanje dragocenog lanca istorije i uništavanje svedočanstava ove jedinstvene kulture prestalo je 1880.
godine, nakon pripajanja ostrva Republici Čile. Taj trenutak je doživelo samo dvestotinak ostrvljana, koji su se
vremenom potpuno izmešali s doseljenicima s Tahitija i iz Čilea. U to doba poraslo je zanimanje za drevne civilizacije
koje do danas ne prestaju da privlače pažnju celog sveta. Među njih se ubraja i Uskršnje ostrvo. Sprovedeno je
mnoštvo arheoloških i etnografskih istraživanja ne bi li se uspelo u, barem delimičnoj, rekonstrukciji njegove
prošlosti. Međutim, što se više otkrivalo, bivalo je jasnije da se nit koja bi mogla da poveže sva ta otkrića neumoljivo
gubi – previše toga je bilo uništeno. Tako ni jedna hronologija Uskršnjeg ostrva ne može da bude bilo šta drugo do
skup predanja, pretpostavki i nagađanja.

Iz arheoloških otkrića i etnografskih zabeležaka iz vremena prvih evropskih posetilaca sastavljena je hronologija
događaja na ostrvu. I današnji stručnjaci govore o tri razdoblja. Prvo razdoblje karakterišu ostaci megalitskih
građevina. Iz drugog razdoblja ostale su legende koje pričaju o tome kako su na ostrvu nekada u slozi živela dva
različita naroda. Oni su došli u različito vreme, iz suprotnih smerova i govorili su različitim jezikom. Prvi je došao
narod Hanau-eepe ili „Dugouhi”, predvođeni svojim kraljem Hoto-Matuaom. „Dugouhi” su pobegli iz jedne velike
zemlje na istoku nakon poraza u ratu, što bi mogao biti Kon Tiki, odbegli bog – kralj Tiahuanaka, ili pak drugi vladar
iz kasnijeg razdoblja. To su bili ljudi svetle puti i crvene kose. Doneli su kult čoveka-ptice, pismo, a nadahnuti
zatečenim megalitima iz prvog razdoblja, počeli su da izrađuju svoje vlastite. Drugi narod, nazvan Hanau-momoke
ili „Kratkouhi”, došao je kasnije i jedino će njegovi potomci doživeti pripajanje Čileu. „Kratkouhi” su preuzeli kulturu
i religiju od „Dugouhih.” Treće razdoblje se poklapa s dolaskom Evropljana. U ovom razdoblju iz sasvim nepoznatih
razloga dolazi do rata između „Dugouhih” i „Kratkouhih”, usled čega su prekinuti radovi na statuama i započelo je
vreme u legendama zapamćeno kao huri-moai ili „vreme obaranja statua”. Taj sukob je potrajao negde do 1840. g.,
kada je srušena i poslednja statua, a „Dugouhi” su potpuno nestali, po priči koju je Toru Hejerdalu (Thor Heyerdal)
norveškom istraživaču ispričao poglavica Atan. Godine 1955 je Tor Hejerdal sa ekipom naučnika došao na uskršnje
ostrvo da istraži poreklo kipova Maoi, i za to je sebi dao šest meseci. Otkud šeširi na glavama nekih kipova, koje
urođenici zobu „pukao” i još neke čudne okolnosti vezane za kipove. Hejerdal je, po pričama domorodaca, shvatio
da na ostrvu žive potomci dve kategorije domorodaca – dugouhi (hnau eepe) i kratkouhi (hanau momoko). Prva je
bila direktan potomak rase vođa, koja je predstavljena kipovima, koja je jedina primala „manu”- natprirodne
sposobnosti vezane za kipove. Kipovi su, ustvari, predstavljali kraljeve iz klana „Dugouhih” koji su vladali, dok su
„kratkouhi” bili robovi koji su radili na pravljenju kipova i čišćenju ostrva od kamenja da bi se dobila obradiva zemlja.
Kipove su pravili od vulkanskog kamena koji su „omekšavali” kvašenjem. Na kraju je izbio rat, pobuna „kratkouhih”
robova, koji je preživeo i čovek čiji je potomak bio poglavica Atan, koji je hejerdalu ispričao ovu priču. Tora Hejerdala
je zanimalo odakle su došli „dugouhi” koji su bili belci sa crvenom kosom. U legendama Južne Amerike se sreću beli
bradati ljudi, plamene kose, kakav je bio Kuetzalkoatl kod Peruanaca, a Francisko Pizaro je primetio da su vladari

~ 31 ~

Inka bili svetliji i viši od podanika, koji su ih zvali „Virakoča”, tvrdeći da pripadaju božanskoj rasi. To je ona priča o
dolasku Feničana na tlo Amerike, koji su, kao nadmoćni, nametnuli svoju vlast domorocima. Toru Hejerdalu je na
pamet pala ideja da je ova manjinska zajednica koja je vladala na Uskršnjem ostrvu ostatak naroda drevne civilizacije
Mu. Postoji previše teorija o poreklu tih stanovnika, i bezbroj neuverljivih odgovora. Ipak, najnovija teorija koju su
postavili američki naučnici, govori o njihovoj neverovatnoj sličnosti sa likovima sa statua, pronađenih u ruševinama
najstarijeg južnoameričkog grada Tiahuanaka. Ovaj grad na Andima, nalazi se u blizini legendarnog jezera Titikaka,
u samom graničnom području Perua i Bolivije, poznat je po čuvenoj Kapiji Sunca, najvrednijoj arheološkoj
zaostavštini cije šifre i kodove nauka još uvek nije uspela da dešifruje. Istorija Tiahuanaka zadire u najdublje vrtloge
vremene a puni sjaj doživio je pre skoro tri hiljade godina. Njegovi hramovi, popločani trgovi i veličanstveni kameni
kipovi, svedoče o visoko razvijenoj kulturi čiji su pripadnici oko 1100. godine (n. ere) iznenada napustili sve što su
do tada gradili i nestali u nepoznatom pravcu. Prema drevnim legendama, tada vladajući bog-kralj Kon Tiki (kakva
sličnost sa Sumerskim bogovma – vladarima) pretrpeo je u jednom ratu užasan poraz i posle toga se sa malobrojnom
svitom preživelih povukao preko mora - možda na Uskršnje ostrvo? Lokalna legenda i kaže da je kralj Hotu Matu sa
narodom došao, iskrcavši se na severnoj strani ostrva.

Udaljenost – kako će se ispostaviti - nije mogla da bude razlog koji bi to onemogućio. Norveški istrazivac Tor
Hejerdal je 1947. godine to i dokazao sa svojim splavom „Kon-Tiki”, napravljenim prema drevnom uzoru.
Prepuštajuci se pacifičkim vetrovima i morskim strujama, Hejerdal je sa peruanske obale uspeo stici do Polinezijskih
ostrva. Ako je stvarno bilo tako, onda se realno moze zamisliti da su relativno primitivni i gostoprimljivi polinezijski
ostrvljani kao bogove prihvatili begunce iz Tiahuanaka, koji su bili na visokom kulturnom nivou i koji su im podizali
kamene spomenike nalik bogovima u koje su verovali. A ko su bili njihovi bogovi i odakle su poticali? Najstarije
legende najčešće govore o zagonetnim misionarima što su stigli iz dalekih zvezdanih prostranstava donoseći
narodima Pacifika i Južne i Srednje Amerike visoka znanja iz matematike, astronomije i graditeljstva. Znali su od
davnina za točak i polugu, imali su linearno hijeroglifsko pismo pomenuto rongorongo, koje se čita s leva na desno
i interesantan običaj izbora vladara, neku vrstu kulta Čoveka Ptice, gde bi svi koji se prijave, sposobni momci, mogli
da učestvuju, plivajući do malog ostrvca Motu Nui da bi ukrali jaje morske laste Manu – Tare. Najsposobniji bi ukrao
jaje, doneo ga nazad (pod uslovom da ga ne pojedu ajkule ili ne padne sa stene) i sveštenik ga je proglašavao
pobednikom koji bi imao za to predviđene počasti. Za senzacionaliste opet asocijacije na Feničane i pticu Feniks.

Najupečatljiviji svedoci te civilizacije su kamene skulpture gigantskih razmera koje su uglavnom bile postavljene
uz obalu, na posebno izgrađenim „zidinama”, i ličile su na kamene čuvare ostrva. Kamene zidine visoke nekoliko
metara i dugačke do dvadesetak metara potiču iz najranijeg razdoblja ostrva. Drevni graditelji su ih podigli od velikih
višeugaonih blokova od tvrdog bazalta i tako precizno spojili da između njih ne može da se provuče ni oštrica noža.
Ovakav složeni oblik megalitske gradnje bio je poznat samo u drevnom Peruu. Njihova monumentalna arhitektura,
kao i religija, bila je usko povezana s kretanjem Sunca tako da su te zidine služile kao žrtvenici u okviru kulta Sunca.
Stoga su s velikom tačnošću bili orijentisani u odnosu na izlazak Sunca. U svrhu beleženja kretanja Sunca tokom
godine, na vrhu vulkana Rano-Raraku izgradili su solarnu opservatoriju. Pored solarne opservatorije, podigli su
znatan broj kamenih statua ljudskog oblika i iza svakog žrtvenika. Izrađivali su četiri različita tipa statua. Jedan je bio
mali, plosnate glave bez tela, s ogromnim izbočenim očima. Drugi je imao oblik pravougaonog stuba na čijim je
stranama u reljefu ocrtana ljudska figura. U treći tip spadale su zaobljene i realistične figure koje kleče sedeći na
petama, s rukama na kolenima, pogleda uprtog u nebo. Četvrti, i poslednji tip predstavlja umanjeni prototip velikih
spomenika iz kasnijeg razdoblja. Nakon izvesnog prekida, čiji uzrok nije poznat, javlja se jedna nova kultura. Vajari
iz tog srednjeg perioda zapravo su proslavili Uskršnje ostrvo izradom i postavljanjem gigantskih statua. Arheolozi
zaključuju da su te figure predstavljale njihove pretke, a postavljane su na visokim porodičnim grobnicama.
Obožavanje predaka i pojava novog kulta čoveka-ptice, zamenili su ranije poštovanje Sunca civilizacije nazvane rapa
Nui. Opservatorija je ostala zapuštena, a pored nje je izgrađen kompleks zgrada od kamena, napola ukopanih u
zemlju, u kojima je poštovan kult čoveka-ptice. Lepo građeni megalitski žrtvenici iz ranijeg razdoblja bili su delimično
ili potpuno razgrađeni, a stari obrađeni blokovi ugrađeni su u novi arhitektonski objekat koji su nazivali Ahu. Ahu je
služio kao visoka platforma, visine četiri do pet i širine deset metara, na koju su postavljane statue, kako bi se videle
izdaleka. Na neke Ahue nikada nije bilo postavljeno više od jedne do dve statue, većina je imala pet, ali neke su
nosile i petnaest. U unutrašnjosti Ahua nalazila se prostorija koja je često imala oblik barke, a u kasnijem razdoblju
služila je za smeštaj tela preminulih plemića, vladara i sveštenika. One više nisu bile orijentisane prema Suncu, nego
su bile izvedene uporedno s obalom. Njihova izrada nije dostigla preciznost i finoću prethodnog razdoblja. Najveća
pažnja je u to doba bila posvećena izradi statua. Statue su klesane uglavnom u kamenolomima kratera vulkana
Rano-Raraku, dok im je „kaciga” izrađivana u deset kilometara udaljenom krateru drugog vulkana. Statue su na neki
nama nedokučiv način raznošene po celom ostrvu. To je zahtevalo ogroman trud zbog veličina statua, a dodatna
otežavajuća okolnost bila je i nepristupačnost obale, gde su već pre bili pripremljeni Ahui za njihovo postavljanje.
Još je zagonetnije to što na ovom ostrvu nikada nije živelo mnogo stanovnika, pa se zagonetna praznina ne može

~ 32 ~

popunjavati pričom o hiljadama radnika kao u Egiptu ili Rimu. Kad je gigantski čuvar, na isto tako nepoznat način,
postavljen na visoki Ahu, stavljala mu se još i „kaciga” od crvenog kamena. Potom bi im udubljivali očne duplje i
postavljali zenice od belog korala. Nakon „otvaranja” očiju, nisu više prestali da zure u nebo. Statue su izrađivali u
različitim dimenzijama. Najmanja završena i uspravljena je imala 3,5 metra visine a najveća je bila visoka 12 metara
(zajedno s kacigom, 14 metara). Ukupna težina statue i kacige morala je da iznosi preko 90 tona. Ali, za istraživače
je dodatno iznenađenje bilo otkriće popularno nazvane „radionice divova” u krateru ugaslog vulkana Rano-Raraku.
Tamo je ležalo više od stotinu pedeset napola završenih kamenih likova, delimično već isklesanih iz stene i svrstanih
u dugačke vodoravne redove, jedan uz drugi. Među njima se nalazi najveći nedovršeni koji je visok 22 metra.
Naokolo razbacan, ležao je različit alat: zašiljeni noževi od opsidijana, kamena dleta, alat za poliranje, kameni
transportni valjci. Ceo prizor ostavlja utisak da su vajari morali da odjednom ostave svoje napola gotove figure i da
pobegnu. Zašto, ostaće njihova tajna. Pored građevina podignutih u religijske svrhe, pronađeni su i ostaci tri puta,
uz čije su ivice nekada bile postavljene gorostasne statue. Na jugoistoku ostrva otkrivene su ruševine dugačkih
kamenih kuća bez prozora koje najverovatnije potiču iz razdoblja obaranja statua. Sagrađene su iznad jama u zemlji.
U unutrašnjosti kuća iskopane su različite figure od kamena, drvene statue bogova, figure s razvučenim ušnim
resicama. Ove poslednje figurice predstavljaju „Dugouhe”.

Prema ostrvskim legendama, rongo-rongo ploče potiču od samog Hotu Matue koji je doveo svoj narod u „Pupak
sveta” i sa sobom doneo šezdesetsedam svetih „drva koja govore”. Za vreme poslednjeg vladara Ariki Ngaara, pre
upada Peruanaca, sveštenici ne samo što su umeli da čitaju te ploče nego su imali i škole u kojima su mladi sveštenici
učili da pišu. Sam vladar je navodno imao celu biblioteku s rongo-rongo pločama. Ove ploče su izrađivane iz
naplavnog drveta koje je izbacilo more na obale ostrva i bile su različitih veličina i oblika. Najveća sačuvana dugačka
je 90 cm, ali su postojali primerci dugi i do 2 metra. Iako ih je nekada na ostrvu bilo na hiljade, zahvaljujući
misionarima uništene su sve osim dvadesetdve koje se danas čuvaju u svetskim muzejima u Londonu, Beču,
Vašingtonu, Santiagu…Tor Hejerdal (Heyerdahl) je, međutim, tokom svojih istraživanja pronašao neke koje su do
tada bile sakrivene. Očigledno su ih zadnji sveštenici, odgovorni za svete ploče, a predvidevši tragediju, sami sklanjali
ili čak uništavali kako ne bi došle u nedostojne ruke. Kasnije je utvrđeno da su zapravo postojala dva pisma. Staro
pismo su znali samo retki, izabrani pojedinci (vladar, plemići i sveštenici-pevači). Ploča ispisana takvim pismo
nazivana je tongata-rongo-rongo i smatrala se tabuom. Pored tog pisma, postojalo je jedno manje tajno – demotski
oblik prvog pisma – koje je služilo za pisanje hronika i „administrativnih akata”. Nazivali su ga tau, što znači godina
i bilo je poznato ostatku naroda. Znanje o tongata-rongo-rongo pismu je nepovratno nestalo u rudnicima guana,
dok je nekoliko preživelih ostrvljana i nakon spaljivanja ploča poznavalo tau.

Tekstove su urezivali u drvene ploče pomoću opsidijana počevši iz gornjeg levog ugla ploče pa do kraja reda,
onda bi ih okretali i nastavili na drugoj strani. Na taj način su urezani tekstovi opisivali pravilnu spiralu. Ploče su
ispisane ne samo s obe strane, nego čak i po ivicama. Pojedini simboli imaju oblik konture, ali je celo pismo izrazito
piktografskog karaktera. Na njemu su sasvim jasno vidljivi stilizovani likovi ljudi, životinja, biljaka, zvezda i
svakodnevnih upotrebnih predmeta. Većina stručnjaka se slaže u tome da pojedini ideogrami ne predstavljaju slova,
slogove ili reči, već samo skraćenice koje su sveštenicima trebalo da olakšaju recitovanje dugih svetih tekstova. Time
su ih njihovi stvaraoci potpuno zaštitili, jer ako sadržaj ne znaju napamet, tekst ne mogu čitati ni oni koji poznaju
pismo. Zbog toga je svaki dosadašnji pokušaj dešifrovanja bio neuspešan. Otkrićem starih predarijevskih kultura
Mohendžo-daro i Harapa u dolini Inda i njihovog slikovnog pisma na glinenim pločicama, naučnici su uočili
zapanjujuću sličnost s pismom na rongo-rongo pločama. Pažljivom analizom ustanovljeno je da se čak 150 znakova
oba pisma međusobno potpuno podudaraju. Zagonetku još više produbljuje činjenica da te dve kulture razdvaja
20.000 km i skoro 4.000 godina. Tako se ostalim zagonetkama, nakon neuspelih pokušaja dešifrovanja, pridružuje i
pismo. Svi pronađeni i sačuvani ostaci nemi su spomenici čovekove neugasive potrebe da ostavi traga u večnosti.

Zadivljuje činjenica da je to moguće, ne samo u bogatim predelima Egipta, Evrope, Azije i Amerike, nego i na
malom pustom ostrvu na najusamljenijem mestu na kugli zemaljskoj. Ovo mesto su proslavile i teorije o kontaktima
ljudi i „bogova” tj vanzemaljaca, a tome je doprinela tajanstvenost njegove prošlosti, i legende koje se ispredaju o
njemu.

Stounhendž (engl. Stonehenge) je građevina iz neolita i bronzanog doba, nalazi se u okolini Amensberija u
Engleskom okrugu Viltšir, otprilike 13 km severozapadno od Solsberija. Stounhendž je deo UNESKO-ovog popisa
Zaštićene baštine od 1986. godine. Praistorijski spomenik u Solsberijskoj niziji, u jugozapadnoj Engleskoj datira iz
mlađeg kamenog do starijeg bronzanog doba (3000 - 1000. pne). Spada među megalitske spomenike jer je građen
od ogromnih kamenih blokova. Nije poznato kojoj je svrsi Stounhendž služio niti koji je bio motiv njegove izgradnje,
ali većina poznavalaca smatra da je imao ulogu u paganskim ritualima tog vremena.

On nema jedinstvenu strukturu, nego seriju struktura koje su izmenjivane i ponovno građene za vreme perioda
od 1500 godina. Malo je poznato o njegovim graditeljima. U 17. veku engleski sakupljač starina Džon Obri izložio je
teoriju da je to druidski hram. Druga je pretpostavka da su sami Rimljani sagradili spomenik. Obe su pretpostavke

~ 33 ~

osporene u 20. veku kada je dokazano da je Stounhendž sagrađen 2.000 godina pre dolaska keltskih druida i
Rimljana na to područje. Po nekim legendama su ove megalite podigli došljaci iz Afrike, ili Feničani. Danas se smatra
da su neolitski narodi britanskih ostrva započeli gradnju Stounhendža pre 5.000 godina.

Iskopavanja Stounhendža 1950-tih su pokazala da je spomenik građen u tri glavne faze. Najranija je dovršena
navodno oko 2900. p. n. e. Sastoji se od kružnog jarka prečnika oko 110 m i dubine od 1,5 m. Arheolozi smatraju da
su se kao motike koristili jelenji rogovi. U drugoj fazi koja je trajala od 2900. do 2500. pne podignuto je više drvenih
debala koje su stavili u središte jama. Na severu odakle se ulazilo u hram su takođe podignute i grede. Stounhendž
je uveliko promenjen za vreme treće faze gradnje, koja je trajala od otprilike 2550. do 1600. p. n. e. Otprilike 80
stubova (tzv. plavih kamena, zbog njihove boje) od vulkanskih stena je podignuto u dva koncentrična kruga u
središtu mesta. Stubovi su stigli s planina Preseli u jugozapadnom Velsu, smeštenih 220 km od Stounhendža. Prevoz
tih stubova, od kojih svaki teži četiri tone, bio je neverovatan poduhvat koji se odvijao po moru, rekama i kopnu.
Bili su teški od 4 i po do pedeset tona. Obzirim da je tadašnja Engleska imala malobrojno, primitivno stanovništvo,
ove teorije ne prolaze baš glatko. Za vreme te gradnje ubrzo su stubovi pomereni i doneseni novi, peščani, iz
Marlboro doline, 40 km severno od Stounhendža. Podignuto je 30 monolita u krugu od 33 m prečnika. Na njih su
dodani još i „nadvratnici” koji su činili prsten na stubovima. Tako dva stuba sa gredom na njima čine luk zvan triliton
(od grčkog što znači tri kamena). Od izvornih 30 danas stoji još 17 stubova i 6 „nadvratnika“. Na seeveroistoku se
nalazi otvor i tako ima oblik potkovice.

Stounhendž je jedinstven i zašto je sagrađen ostaje nepoznato. Mnogi se naučnici slažu da je morao biti sveto ili
posebno mesto religioznih rituala i ceremonija. Mnogi smatraju da je Stounhendž sagrađen od poštovaoca Sunca.
Otvor u krugu je okrenut prema letnjem izlasku Sunca. U Irskoj je sličan spomenik Njugrejndž, sagrađen približno u
isto vreme okrenut prema zimskom izlasku Sunca. Ranih 1960-tih američki je astronom Džerald S. Hokins izložio
teoriju u kojoj je Stounhendž opservatorija za posmatranje zvezda i kalendar iznenađujuće složenosti i tačnosti i ta
teorija je i danas veoma popularna. On je smatrao da su drevni ljudi pomoću Stounhendža predviđali astronomske
pojave, uključujući i kratkodnevnicu i dugodnevnicu, pa i pomrčenja Sunca i Meseca. Današnji naučnici mogu samo
nagađati o tome šta je Stounhendž značio njegovim graditeljima i šta ih je nagnalo da ulože toliko rada i pažnje
njegovom stvaranju, obzirom da Južna Engleska nije imala naprednu civilizaciju kao Sumer, Egipat ili Meksiko.

Ova građevina danas služi za proslave druidskih praznika, koji su se nažalost uvukli i u hrišćanstvo. Jedan od tih
praznika je Samhain, koji se proslavlja 31. oktobra, u narodu poznat još i kao „noć veštica.” Međutim, dan pre toga,
31. oktobra, kada je, kako su smatrali druidi, keltski sveštenici, granica između ovog i onog sveta najlabavija, izvodio
se važan ritual. U to vreme je, kako se verovalo ustajao Šaman (Shamhain), bog mrtvih, koji je odlučivao o sudbini
duša umrlih u prethodnoj godini.

Po keltskoj legendi one obitavaju u telima raznih životinja, a po naređenju Šamana, mogu da pređu na viši nivo
– u kraljevstvo nebesko ili da se vrate u ljudska tela. Da se to ne bi desilo, druidi su u noći 31. oktobra odlazili u svetu
hrastovu šumu i izvodili rituale u čast Šamana: prinosili mu žrtve – životinje, hranu ili piće, i palili vatre.

Za to vreme, svi u selu gasili su svoja ognjište da bi kuće ostale u mraku. Ujutro se u svaki dom donosio žar iz
svete hrastove šume, simbol novog sunca koje će ljude grejati tokom zime, ali i čuvati od zlih duhova i duša
pokojnika. Kada bi umilostivili mrtve, mogle su da počnu trodnevne svetkovine u čast Nove godine.

~ 34 ~

Pomoću ove opservatorije se mogla tačno izračunati udaljenost do pojedinih planeta, a znamo da su neke od
njih „otkrivene” tek u nedavnoj prošlosti. Kako su ovi, nama nepoznati „učenjaci” uspevali da saznaju za planete i
zvezde koje su skoro otkrivene, i kako su uspeli da sagrade tako preciznu opservatoriju? Građevine tipa Stonhendža
postoje i u pominjanoj Latinskoj Americi, kod Tiahuanaka, i u Arabijskoj pustinji, samo sa položajem koji je
odgovarao datom geografskom prostoru, a po Britanskim ostrvima ih ima više manjih. Jasno je da su graditelji morali
biti pismeni, jer se pomračenja Sunca i Meseca moraju proračunavati i praviti tablice, a primitivna plemena Britanije
2000 godina p.n.e kada se smatra da je Stonhendž građen, to nisu bila. Ne zna se ko ga je gradio, kao ni druge
megalitske strukture na Britanskim ostrvima. Razmeštajući megalite na određeni način, graditelji neolitske
opservatorije odredili su krajnje položaje Meseca, sa tačnošću od jednog minuta, čak 30 puta tačnije nego u Angkor
Vatu u Kambodži koji je podignut 3 000 godin kasnije. Graditelji Stounhendža su znali da lunarni ciklus traje 18,6
godina, uzeli su u obzir čak i odstupanje Mesečeve orbite zbog privlačne teže Sunca. Šta im je to trebalo, i otkuda
ta znanja, zvanična nauka ne zna…a senzacionalisti ih dovode u vezu sa došljacima iz svemira. Nije čudo sama
činenica kako je Stonhendž građen, nego njegova namena. Kako povezati primitivne stanovnike Južne Engleske od
pre 3 000 godina sa astronomskim i matematičkim znanjima. Odgovora ima… sačekajte…

U grobnici sveštenika – kralja naroda Maja, Pakala u Palenki (Meksiko) je pronađen reljef na kom je prikazan
čovek koji sedi u svemirskoj kapsuli okružen polugama i tastaturama, a iz kapsule koja leti izbija plameni rep. Među
poštovaocima arheoloških misterija, „astronaut iz Palenke” je pravi i nepokolebljivi mit, usmeren na misteriozne
prikaze na nadgrobnom spomeniku isklesanom od strane drevnih Maja, koji datira iz sedmog veka naše ere. Priča
počinje 1952, kada su arheolozi koji rade na obnovi hrama na lokalitetu Palenke, drevnom gradu Maja u južnom
Meksiku, otkrili skriveni prolaz koji vodi do podzemne kripte gde se nalazi grob pokriven velikim i teškim pločama
od kamena. Na pločama su pronašli isklesan kompleksan crtež koji je naučnike ostavio bez teksta, jer se činilo da
oslikava drevnog astronauta za komandama svemirskog broda. Nalazimo li se pred dokazom da je civilizacija Maja
posećivana od vanzemaljskih astronauta? Ovo bi objasnilo i brojne misterije, mitove i legende koje se nalaze i kod
okolnih drevnih naroda Južne Amerike. Nije isključeno da je istina drugačija, i još banalnija. Najverovatnije da je na
ploči prikazan majanski kralj – sveštenik Pakal, koji je umro 683. godine n.e. i čiji se posmrtni ostaci verovatno nalaze
u sarkofagu. Kada su maje u pitanju više nema iznenađenja, svašta se može videti. Biće reči i o njihovom kalendaru,
koji danas uteruje strah čovečanstvu od kataklizme najavljene za 2012 godinu.

Nadgrobni reljef Maja nazvan „Astronaut iz Palenke”

Godine 1862, u selu Huajpan, u državi Verakruz, na meksičkoj istočnoj obali, radnici na plantaži su našli kamenu
grdosiju kako viri iz zemlje. Misleći da će naići na zakopano blago, počeli su da kopaju. Napokon se ukazao
monumentalni kameni portret. Ovo je bila prva skulptura takozvane civilizacije Olmeka otkrivena u Meksiku.
Takozvane, jer su je nazvali po ljudima koji su tu živjeli u doba kada je Hernan Kortes osvajao Meksiko. A ti Olmeci
nemaju nikakve veze sa pravim autorima kamenih glava - drevnim istorijskim narodom Ši, koji su tu živjeli barem tri
i po hiljade godina pre španskih konkvistadora, ali u praksi se uvrežilo ovo pogrešno ime. Kao što je čest slučaj.

~ 35 ~

Karakteristične crte lica. Debele usne. Široki, pljosnati nosevi. Okrugle glave. Tipični afrički (etiopski) crnci. 2 000
godina pre nove ere u Americi? I to sa šlemovima na glavi, ratničkim ili pilotskim? Arheolozi pretpostavljaju da su
ove glave predstavljale njihove prve kraljeve.

Otkud crnački kraljevi na ovim prostorima pre četiri hiljade godina? Zar nisu prvi stanovnici došli iz Sibira kako
nas moderna arheologija uči? I otkud baš na obali Meksičkog zaliva, u Verakruzu i La Venti?

Vrlo neugodne stvari za zvaničnu istoriju, koje su do pre samo trideset godina smatrane za zanimaciju
zanesenjaka, i kojima su se bavili dokoni ljudi željni publiciteta. Danas su te zanimacije postale zanimljive većini,
zahvaljujući umnoženom znanju i internetu. Društvo je zasićeno tradicionalnim crkvama, ogrezlim u nemoral i
materijalizam, koje ne nude nikakvu utehu verniku. Stoleća verskih ratova, borbe za vlast, intriga i pohlepe su utrli
put ateizmu, prosvetiteljstvu i emancipaciji čoveka. Ljudi su umorni i samim društvenim i državnim sistemima, koji
ne nude nikakav izlaz iz kriza, problema, već otvoreno lažu i staju na stranu nepravde, prodajući pravdu za unosne
poslove i položaje. Narastajuće nezadovoljstvo i besmisao, kao i neizvesnost su sve veći. Ljudi traže odgovor na
pitanje – ko smo i odakle smo. Tu su ljudi koji su spremni da daju vrlo zanimljive, i za neupćenog čitaoca i slušaoca
vrlo logične odgovore, popunjavajući nedostajuće karike u evoluciji, razotkrivajući sve drevne misterije i povezujući
ih sa raznim pokretima koji su nastavljači drevnih paganskih i okultnih religjskih sistema, poput pokreta Novo Doba
(New age). Polako se čovečanstvo „spinuje” i priprema da te teorije koje su sve glasnije – da su vanzemaljci ti koji
su stvorili, podigli i učili ljudsku rasu, da oni možda čak i žive među nama kao reptilijanci u ljudskoj koži, i da se njih
treba slušati i raditi što oni budu kazali. Do kraja knjige imamo zadatak da razotkrijemo zašto, kako i kome je cilj da
u to ubedi celo čovečanstvo. Jasno je da se nešto ozbiljno sprema, i da bi se to prikrilo, mora se iscenirati dolazak
NLO, tj „povratak” tamo gde su nekada navodno već bili. Taj ozbiljan događaj koji treba da se dogodi, i zbog koga
se ova knjiga i stvara treba da ostane prikriven i da što manje ljudi sazna za njega, i poveruje u njega. To je II Hristov
dolazak. Treba ga skriti. Ili falsifikovati i prevariti što više ljudi…

La Venta – skulptura pripisana Olmecima Japan - Ainu figura

Denikenijada

Erih fon Deniken (Erich von Däniken), švajcarski samouki istraživač i pisac popularne literature, inače po struci
hotelijer, postao je predmet divljenja i osporavanja pogotovo u Americi i zapadnoj Evropi, jer je smelo objavio
teoriju o vanzemaljskim posetama u antička vremena. Kada se spomene teorija o paleokontaktima, bez obzira što
tu postoje jači autoriteti i čak priznati ljudi sa titulama, poput Zeharije Sičina, Karla Sagana i još ponekih, Erih fon
Deniken je prva asocijacija. Njegove knjige iako ih zvanična nauka osporava, (mada u novije vreme sve manje) čitaoci
prosto gutaju primaju sa velikim poverenjem. Prodaju se u milionskim tiražima, jer umornom i sekularizovanom
čoveku XX - XXI veka nude senzaciju, prihvatljiv odgovor na mnoga pitanja, i makar prividan odmor od svih problema
i sve evidentnijeg beznađa u kom se nalazi savremeni čovek. Film „Sećanje na budućnost” po knjizi Eriha fon
Denikena je pobrao ogroman uspeh gledališta... ovaj pisac je postao „div” koji je „razotkrio prošlost naše planete.”
Deniken je „popunio” rupe u teoriji evolucije, potvrdio teoriju evolucije, svesno ili nesvesno u mnogim glavama
izbrisavši hrišćansk dogme, što je najverovatnije i bio cilj, što ćemo i da dokažemo u daljem tekstu.

~ 36 ~

Deniken na lokalitetu Denderah u Egiptu

Rođen je 14. aprila 1935, u Zofingenu, Švajcarska, Erih fon Deniken je obrazovan na Visokoj školi St-Michel u
Fribourgu, gdje je već kao student bio okupiran istraživanjem drevnih svetih spisa, mitova i legendi. Dok je bio
direktor švajcarskog 5-Star Hotela, on je napisao svoju prvu knjigu „Kočije bogova” („Chariots of the Gods”) koja je
bila bestseler u SAD-u, Nemačkoj, a kasnije i u 38 drugih zemalja. U Sjedinjenim Američkim Državama, Erih fon
Deniken je postigao slavu na televiziji sa emisijom „U potrazi za paleokontaktima”, koja se temelji se na njegovoj
prvoj knjizi. Godine 1993, nemačka televizijska stanica SAT 1 pokrenula je prikazivanje serije sa TV-a Erih fon
Deniken, pod naslovom „Na tragu svemoćnih” („Auf den der Spuren All-Mächtigen“) ili (Pathways of Gods –
Putevima Bogova). Ovaj film je bio emitovan na mreži ABC, 26. rujna 1996. U 1996/97 za televiziju ABC snimljen je
još jedan dokumentarac Eriha fon Denikena. U Nemačkoj, najveća TV mreža, RTL, prikazala je film 26. novembra,
1996 i 7,7 miliona gledalaca samo u Nemačkoj je gledal program. Danas, Erich fon Deniken nastavlja da snima sa
ABC i RTL. Denikenova najnovija knjiga „Sumrak bogova“ (Götterdämmerung) ponovo i uporno tvrdi da su bogovi
bili astronauti i govori o vanzemaljskom identitetu drevnih paganskih bogova, iznoseći dokaze. U ovoj knjizi Erih fon
Deniken istražuje tajnu: ko, ili šta, su bogovi opisani u drevnim mitovima, legendama i pričama? Deniken je iscrpno
analizirao velike svetske religije, njihove mitove i verovanja, u nastojanju da pronađe odgovor na to pitanje. Njegov
je zaključak da bogovi nisu bili metafizička bića rođena u mašti ljudi koji nisu znali da objasne prirodu, poreklo života,
smrt i budućnost, nego vanzemaljci koji su došli, podučavali ljude izdižući ih iz neznanja kamenog doba i ostavljajući
za sobom tragove svoje prisutnosti svuda na Zemlji.. Knjige Eriha fon Denikena su prevedene na 32 jezika, i prodate
u 63 miliona primeraka širom sveta. Na temu njegovih knjiga su nastala dva dokumentarna filma: „Kočije bogova” i
„Poruke bogova.” Od više od 3.000 sati predavanja Eriha fon Denikena koja je imao u 25 zemalja, više od 500 su
prezentovana na univerzitetima. Tečno govori četiri jezika i strastveni je istraživač i putnik, što mu omogućava da
blisko ispita fenomene o kojima piše. Erih fon Deniken je član švajcarskog udruženja književnika, nemačkog
udruženja književnika i Internacionalnog PEN kluba. On je bio nagrađen do stepena počasnog doktora od strane „La
Universidad Boliviana” u La Pazu, Bolivija, dobio je „Huesped Illustre” nagradu od gradova Ika i Nazka u Peruu. Kako
i ne bi kada je izreklamirao te krajeve pa hiljade turista dolazi da vidi neobjašnjiva čuda koja se tamo nalaze. U Brazil
je dobio „Loureno Filho” nagradu zlatnu i srebrnu. U Nemačkoj je bio nagrađen sa „Red Gordon du Saint Esprit Bleu”
(zajedno s nemačkim astronautom Ulfom Merboldom). Godine 2004 bio je nagrađen na „Explorers festivalu.”
Danas, Erih fon Deniken živi u malom planinskom selu-Beatenberg u Švajcarskoj (40 milja od Berna, iznad grada
Interlaken). U 2003 godini otvoren je „Misterije svijeta - Tematski park”, (Mystery Park), na inicijativu Eriha fon
Denikena u Interlakenu, Švajcarska, platforma za prezentaciju i istraživanje misterija sveta, uključujući Paleo-SETI,
tzv. Teoriju o drevnim astronautima. (Ancient astronaut Theory). Jedna priča koja je bila interesantna za dečije
knjige i za filmove u popodnevnom terminu, i čiji su se pobornici smatrali uvrnutim ljudima i osobenjacima izvan
normalnog sveta, došla je na univerzitetske katedre i pred kamere najvećih televizija. Počela je veoma ozbiljno da
se razmatra u zvaničnim krugovima, od ujedinjenih nacija do razhih katedra na univerzitetima širom sveta. Sve sa
ciljem koji je uočljiv nemerljivo malom broju ljudi – ukoreniti ateizam.

Deniken nije usamljen u ovoj teoriji vanzemaljskih poseta i poslovanja na Zemlji u praistoriji. Tu su naučnici i pisci
iz SSSR, fizičar Agrest, dr. Vjačeslav Zajcev i pisac Aleksandar Kazancev i ostali poznati i manje poznati. Uticaj
vanzemaljaca na razvoj civilizacija na Zemlji podržavaju i naučnik iz SAD Karl Sagan, Jozef Blumrih, upravnik za
projekte raketne konstrukcije u NASA i pisac više knjiga, od kojih je načuvenija „Otvoriše se nebesa”, Šatlen, Hepgud

~ 37 ~

i Navia, francuzi Šaro, Beržie, Pauels, Britanci Hojl i Johanes fon Batler, iz astronomskog društva u Londonu.
Pomenućemo još i i Ruse Gorbovskog i Avinskog. Na nekima, verovatno najuticajnijima – Zehariji Sičinu i Dejvidu
Ajku se moramo zadržati kasnije. Pomenuti francuski naučnici Pauels i Beržie idu dalje od teorije da su napredni
posetioci samo gradili i naučavali naše pretke, oni tvrde da su visokorazvijena „braća” i uticala na svest i psihološku
prirodu tadašnjih ljudi. O tome govori njihova knjiga „Zora magova.”

Teorije na kojima navedeni pisci, naučnici i pustolovi ruše ustaljenu šemu o razvoju čovečanstva počivaju na tri
glavna pitanja:

1- U lancu evolucije nedostaju mnoge karike koje nikada nisu pronađene. Kako je vrsta majmuna od koje
navodno potiču ljudi učinila skok do modernog čoveka, koji je bio neverovatno nagao. Po verovanju evolucionista,
razvoj čoveka je trajao stotinama hiljada godina da bi u poslednjih 5 – 6 000 godina čovek naglo napredovao i izašao
iz mraka praistorije. Vrlo podrobno ovo pitanje razrađuje arheolog Zeharija Sičin u knjizi „Dvanaesta planeta”.
Evolucija je zakazala i ustupila mesto drugim teorijama. Teorija panspermije je dobrodošla za potvrđivanje teorije
evolucije, što je još jedan udarac nanet Biblijskom konceptu stvaranja. Kada bi dokazalo postojanje samo jednog
vanzemaljca, ceo Biblijski concept bi pao u vodu, ali i pored svega do sada to nije dokazano.

2 - Kako u ustaljenu šemu o istoriji Zemlje (od sekire do kompjutera) uklopiti činjenice o ogromnim znanjima
žreca Inka, Maja i Egipćana, keltskih Druida, grčkih Misterija „Bratstva zmije”, vavilonskih i persijskih Magova,
indijskih Bramana, Sumera, i posebno plemena koja i dan danas važe kao vrlo primitivna, poput Dogona iz države
Mali, Afrika. Kako uklopiti arhitekturu koja nadilazi i današnju građevinsku tehniku, jer su građevine podignute na
visokim i nepristupačnim planinama ili od ogromnih kamenih blokova, sa neverovatnim geometrijskim
karakteristikama. Ta arhitektura slična a gređevine se nalaze na mestima koja, po zvaničnoj istoriji, nisu imala
dodira, kao Giza u Egiptu, Jukatan u Meksiku, i Kina.

3 - Najnovija otkrića u Novom svetu ruše dosadašnju tezu da su kulture Sumera i Egipta mnogo starije od mladih
kultura Amerike. Amerika je iznedrila čuda, gradove koji su isto tako veličanstveni kao Vavilon, Balbek, Teba, Ur,
Memfis, ali tajanstveniji. Stoga naučnici pomeraju skalu istorije Starog sveta na niže, da bi opet Amerika ostala
„mlađa.” Drugi uzimaju kao osnov nagli skok kultura Amerike uz nečiju pomoć, pa navode Feničanske i Grčke
moreplovce i kolonizatore, ili Kineze, pa i Rimljane, Vikinge. Rimljani su bili najjača sila u njihovo vreme, ali nijednu
građevinu ovakvog tipa kao u Južnoj Americi nisu napravili, iako bi njihove legije bez problema pregazile carstva
Inka i Maja, ipak su Rimljani pravili ono što su svi ljudi mogli da koriste. Koloseum jeste veličanstven, ali je jasno
kako je sagrađen i čemu je služio.

Kakav odgovor daju autori kao Deniken, Blumrih, Sičin, Gorbovski, Zajcev, Šaro... „Oni su doputovali kroz vreme
ignorišući svetlosne godine...”; „Oni su u bazama na Veneri, Marsu, Jupiterovim satelitima, Saturnu ili Mesecu i
odatle kontrolišu zemlju“; „Tu su na Zemlji, ispod leda Antarktika, ili u podmorskim bazama na dnu Pacifika, u
nepristupačnim Himalajima.” „Nesreće brodova i aviona u Bermudskom trouglu izazivaju NLO--i koji na dnu mora
imaju baze.” „Oni su potomci Atlantiđana, Hiperborejaca, civilizacije Mu…koji opet potiču sa neke pradavno
uništene zvezde.” „Oni su stigli sa planete Nibiru, i doći će ponovo…mnogi ih žele dočekati…” „Njihove simpatije za
braću na Zemlji su tolike da oni pomažu Zemljanima da se razviju da bi bili primljeni u „Zvezdanu federaciju”, ili pak
da ne bi sami sebe uništili.” Fascinantni naslovi i tekstovi, koje ljudi čitaju i od njih prave temelj svojih verovanja.
Vrlo lako se ove teorije lepe na umove većine koja je površna i nema vremena da dublje razmišlja, ili uopšte ne
razmišlja.

Koja je svrha?

Postoji namera da se nameće razmišljanje da su Zemlju u pradavno vreme stvarno posetili pripadnici neke veoma
razvijene civilizacije iz kosmosa, ili više njih. Običan svet, koji živi od danas do sutra, zabavlja se, gleda televiziju, živi
po inerciji, ove priče guta i prihvata često ne razmišljajući, jer prijaju umovima ljudi, a te priče se mogu naći svuda.
Od kioska do TV emisija, jer većina u gradske biblioteke ne ulazi. Našim davnašnjim precima, kako tvrdi Erih fon
Deniken, ovi su se posetioci, predstavili kao bogovi, ili su bili, zbog svojih moći nazvani bogovima, a i zato što dolaze
sa dalekih zvezda. U svakom slučaju, postoji dosta toga na našoj planeti što, naizgled, učvrscuje ovu fantastičnu
hipotezu. Tako je u jednoj više od 5000 godina staroj kineskoj grobnici pronađen ostatak pojasa od čistog

~ 38 ~

aluminijuma. Ono sto je začudujuce leži u činjenici da se u tom obliku metal može da dobije iz boksita samo pomoću
jednog posebnog postupka elektrolize. Niko danas ne može da poveruje da su drevni Kinezi poznavali tu vrstu
elektrolize. A ako je oni, dakle, nisu poznavali, jesu li ta visoka tehnička znanja poznavali njihovi tobožnji nebeski
gosti - takozvani bogovi. Objasniti kako je desetinama hiljada godina čovek živeo sa kamenom u jednoj ruci i sa
koščurinom u drugoj, kako tvrde pobornici evolucije, da bi odjednom počeo da gradi gradove i hramove precizno
geometrijski određene, da određuje položaj Sunca i planeta, Meseca i razdaljinu Zemlje od njih, da organizuju velike
države i složene religijske i obrazovne sisteme, pa i da tvrdi kako nema devet nego deset planeta. Evolucionistička
nauka smatra da život teži savršenstvu, da čovek i dalje evoluira, postaje fizički anatomski i duhovno savršeniji, i teži
ka nad – čoveku, koji skaće u stanje više svesti. Tvrdnja pobornika pokreta Nju Ejdž (New Age) da čovek duhovno
evoluira, ide ka savršenstvu, a dokaz da je postao savršeniji će biti i susret sa „svemirskom braćom” koja će da se
otkriju ljudima u zoru Novog Doba kada će to doba da zameni ovo staro, koje oni zovu hrišćansko, propalo i doba
verskih ratova. Kada ukinu i zabrane hrišćanstvo neće više biti ratova. Da bi se ovo Novo doba proglasilo, i bilo
prihvaćeno od masa, potrebna je pomoć sa strane, pomoć viših sila. Ukoliko se pojavljuje Marija, neće je prihvatiti
muslimani, ako se pojavi Buda, problem je sa hrišćanima, ako se pojavi Krišna, problem je sa svima drugima. Izgleda
nisu dovoljni paganski sistemi pomešani sa hrišćanskom tradicijom, liberalizam, spiritizam, prikriveni satanizam,
veštičarstvo, magija i okultizam. Nisu dovoljni čarobnjaci poput Harija Potera i Gandalfa Potrebna je „pomoć iz
svemira”, koji je neiscrpna inspiracija svih paganskih sistema, od antičkih, do modernih, nekada kao „bogovi” a
danas kao „svemirska braća”…

Drevna zapanjujuća znanja

U gradu Ika u Peruu, dr Kabrera Dartuea, fizičar i arheolog amater, ima u svojoj kolekciji oko 20 000 kamenova i
ploča od stena koje su dekorisane velikim brojem gravira. Po našem shvatanju istorije ove gravire se ne uklapaju.
Kamenje je od sivog antezita, granitne polukristalne osnove, koje je veoma teško i tvrdo za urezivanje. Stanovnici
ovih krajeva pronalaze ovo kamenje još od XVI veka, a na kamenovima su ugravirani nama nezamislivi prizori i
pojmovi, bar kada ih posmatramo kroz prizmu opšteprihvaćene nauke. Tu su detalji hirurških zahvata, carskog reza,
transfuzije krvi, komplikovanih operacija pluća i bubrega, zahvati na srcu i mozgu. Neki crteži prikazuju ljude i
dinosaure zajedno, u borbama i lovu. Ljudi se bore sa gorostasnim stvorenjima za koje zvanična nauka tvrdi da su
izumrli milionima godina pre pojave čoveka. Ako se pozabavimo Biblijom, i ako se posavetujemo sa stručnjacima za
Bibliju, kao hrišćanima koji veruju u njeno Božje nadahnuće, bićemo stavljeni pred svršen čin – Svet nije stariji od
6.000 godina, te njih – ljude koji veruju u Biblijski koncept stvaranja zajedništvo ljudi i dinosaura nikako ne čudi. Po
Bibliji, ljudi ne napreduju, kao što tvrdi evolucionizam i Nju Ejdž, nego degradiraju, dok evolucija tvrdi suprotno. Prvi
ljudi su bili mnogo sposobniji, snažniji, inteligentniji nego današnji čovek, bili su dugovečniji, pa možemo samo da

nagađamo kakva su znanja postojala pre Potopa, i neposredno
nakon Potopa, vreme koje pominje Biblija, znanja koja se danas
pripisuju vanzemaljcima. Ipak, ovo kamenje je zvanična nauka,
trudeći se iz petnih žila, proglasila za moderni falsifikat, na vrlo
perfidne načine, kao uostalom i ostale pronalaske koji se ne
uklapaju u evolucionistički koncept, jer ukoliko bi evolucionistički
koncept pao, i postojeći društveni poredak bi bio doveden u
pitanje. Kapitalistički zverinjak, zakon jačega, poredak koji drže i
finansiraju najbogatiji bi bio uzdrman neoborivim dokazima da
postoji Bog. Stoga evolucionisti čine sve – ili da nepoželjne
artefakte proglase falsifikatima, ili da ih sakriju i unište, ili ih
predaju ljudima kao Denikenu i sličnima da im oni daju
vanzemaljsko poreklo. Kamenje iz Ike se ne nalazi ni u jednom
udžbeniku, nema ga u sredstvima javnog informisanja.
Nepoželjno je.

Ika: Operacija na srcu ?

Interesantne su astronomske karte zvezda, pronađene u vidu pećinskog slikarstva. U Kohezistanu, u srednjoj
Aziji, postoji na kamenu jedna karta u koju ne samo da su korektno ubeležene zvezde, koje se ne mogu videti bez
pomagala, nego su i njihove pozicije ubeležene onako kako su stvarno izgledale pre 10 000 godina.

Zbunjuje jedna priča zabeležena u mnogim rukopisima drevne Kine. Po njoj je car Cin-Ši (259. - 210. p.n.e) imao
neobično ogledalo koje je moglo da „osvetli kosti i unutrašnje organe ljudskog tela.” Iks zraci u drevnoj Kini? Upravo

~ 39 ~

tako! Magično ogledalo je, kao i savremeni fluoroskop, korišteno isljučivo u medicinske svrhe - za dijagnozu bolesti.
Prastari stanovnici azijskog kontinenta izvanredno su poznavali i tajne Kosmosa. Indijske „Vede” sasvim su određene
u pogledu života na drugim planetama, a Teng Mu, naučnik iz vremena dinastije Sung, vrlo logično sumira mišljenja
kineskih učenjaka o univerzalnosti života: „Koliko bi bilo nerazumno pretpostaviti da osim Zemlje i neba, koje mi
možemo videti, ne postoji nijedno drugo nebo i nijedna druga Zemlja.”

Pre nego što potražimo odgovore na ova pitanja i razmotrimo ih u svetlu današnjih naučnih dostignuća,
pokušajmo razmisliti ko su, zapravo, bili stanovnici Sumera, biblijskog Senara? Odakle su stigli?

Otkud im neverovatno astronomsko, matematičko i tehničko znanje? Kako to da se njihov proračun Mesečeve
putanje razlikuje od najnovijih rezultata samo za 0,4 sekunde? Kako su uspeli da izračunaju da godina traje 365
dana, šest časova i 11 minuta, što se od današnjih proračuna razlikuje samo za - tri minuta? Kako se može objasniti
činjenica da su se služili s 15- tocifrenim brojevima, kada je, recimo, i za stare Grke već od 10.000 započinjala
beskonačnost? Na jednoj glinenoj pločici nađenoj na brežuljku Kujundžik (blizu drevnog Ura) pronađen je rezultat
nekog drevnog proračuna s brojčanom vrednošću od - 195.955.200.000.000. Godinama kasnije mnogi naučnici, od
arheologa do matematičara i fizičara, pokušavali su da odgonetnu šta je tako fantastično velika cifra mogla da znači
drevnim Sumerima. Rešenje je našao američki naučnik francuskog porijekla Moris Šatelen. U svojoj knjizi „Jesu li
nam preci stigli iz Svemira?” Šatelen objašnjava: ”Sumeri su bili izvanredni astronomi. Poznavali su period revoucije
i konjunkcije svih planeta, čak Urana i Nepuna, i podelili su solarni dan na 86.400 sekundi, dakle, 24 sata od 60
minuta sa po 60 sekundi. (i danas koristimo sumerski seksegezimalni sistem, npr jedan sat, 60 minuta, 60 sekundi)
Shvatio sam da misteriozni broj sa Kujundžika mora da bude neki vrlo dug vremenski period izražen u sekundama.
Izračunao sam da broj predstavlja tačno 2.268 miliona dana od po 86.400 sekundi svaki. To je već bio dobar početak,
ali mi je bilo jasno šta treba da znači tako dug vremenski piriod, više od šest miliona godina. Srećom, setio sam da
su Sumerci, između ostalog, znali za astronomski fenomen sada poznat pod nazivom napredno pomeranje
ravnodnevinica, koji pokreće osovinu rotacije naše planete oko ekliptičnog pola za 9,450.000 dana ili oko 26.000
godina, pojavu poznatu kao Precesija ekvinocija. Tada sam doživio najveći šok u svom životu. Otkrio sam da 2.268
miliona dana sasvim tačno predstavlja 240 ciklusa naprednog pomeranja ravnodnevnica sa po 9,450.000 dana svaki!
Drugačije rečeno, sveti broj sa Kujundžika je predstavljao 240 ciklusa rotacije godišnjih doba oko zodijačkog kruga,
ali izražen u sekundama, umjesto u danima ili godinama, kako to čine današnji astronomi. Tako sam shvatio da je
ta više nego fantastična cifra od 195.955.200.000.000 sekunda upravo čuvena „velika konstanta” našeg planetarnog
sistema koju su astrolozi i astronomi pokušavali da otkriju tokom gotovo dve hiljade godina, a koju su, neverovatno,
njihovi drevni preci izračunali…” Ova pojava nazvana Precesija ekvinocija ili „Platonova Velika godina” je bila
poznata i kod Maja, Egipćana i Grka.

Nije to jedino što zbunjuje naučni svet kada su u pitanju drevni stanovnici plodne Mesopotamije. Kultura
Sumeraca prepuna je zapanjujućih zagonetki, koje će još dugo golicati maštu hladnokrvnih istraživača i arheologa.
Pretpostavlja se da su Sumerci napisali prve knjige na svetu, da su znali za statički elektricitet i električnu struju,
služili se galvanskim baterijama i galvanoplastikom. Poznavali su i mnoga znanja iz oblasti optike, a pretpostavlja se
da su čak znali i za mikroskop. Lako je moguće da su poznavali i tajnu levitiranja i da su se služili antigravitacionim
instrumentima! (ovo je jako bitno za dalji tekst knjige) Kada se čitaju drevne priče prepisane sa pločica nađenih u
ruševinama sumerskih i akadskih gradova, neki opisi nikako ne idu uz vreme u kom su nastali. Njihova znanja iz
astronomije, bila su više nego fantastična. Znali su da se naš prirodni satelit okreće oko naše planete a Zemlja oko
Sunca. Posle hiljada godina u Evropi, reći ovo bila je jeres, zbog čega je Inkvizicija sudila na smrt. Znali su za Uran i
Neptun, čak i koje su boje, mada je ova prva planeta samo u vrlo retkim prilikama vidljiva golim okom, dok se Neptun
nikada ne može vidjeti. Njihova učenja podsećaju nas da Mars ima dva satelita, Jupiter četiri, Saturn sedam, a Uran
dva i da komete dolaze i prolaze u pravilnim vremenskim razmacima. Sumerskih bogova koji su živeli u „nebeskom
svetilištu” je bilo 12 i ti najviši, vrhovni bogovi su nosili imena planeta, a te bogove su nasledili Egipćani, Hetiti, Grci
a kasnije i Rimljani. U sumerskom epu o stvaranju „Enuma Eliš” se pominju imena tih bogova – planeta, citira
Zeharija Sičin u 212 planeti”, među koje su uvršteni Mesec i Sunce, kao i nepoznata dvanaesta (sumeri su u planete
racunali Sunce, Mesec i Zemlju) planeta, koju današnji astronomi imenuju kao „planeta X.” U ovom epu je Sunce
nazvano Apsu, („od početka”) Merkur - Mummu, („emisar”), Venera - Lahamu, („gospa od bitaka”), Mars - Lahmu,
(„božanstvo rata”), Jupiter - Kišar („glavni na čvrstom mestu”) Saturn - Anšar („glavni na nebesima”), Uran - Anu,
(„nebeski”), Neptun – Nudimmud, Ea („vešti tvorac”), Pluton - Gaga, (savetnik Anšarov) dok je nepoznata dvanaesta
planeta, sa nezavisnom putanjom oko Sunca, nazvana Nibiru, („raskršće”) ili Marduk. Marduk (Nibiru), o kome će
biti reči, je uništio Tiamat („devica koja daje život”) i od nje nastaje Kingu, Mesec, („prvorođeni među bogovima”) i
Ki, Zemlja, koja je po Sumerima bila sedma planeta, što ona i jeste kada se broji suprotno od Sunca. Sumerci su
znali, a znali su i Egipćani i Maje, da se sve planete i njihovi sateliti istog datuma i u istoj tački svakih 2.268 miliona
dana, to jest svakih 6,300.000 godina od 360 dana nalaze u istoj ravni na nebu. Na jednoj od mnogobrojnih glinenih
pločica što su otkrivene u XX veku, neki sumerski zvezdoznanac je nacrtao pored Meseca dve zvezde - Alfu i Betu iz

~ 40 ~

sazvežđa Blizanaca. Sudeći prema njihovoj poziciji, slika na pločici je prikazivala nebeski svod od pre — šest hiljada
godina! Ovo nije bilo teško utvrditi. Naime, Sunce se danas, za vreme jesenje ravnodnevnice nalazi u sazvežđu Ribe,
a u vreme procvata sumerske civilizacije, ono se nalazi u sazvežđu Blizanaca. I dalje, lagano kretanje nebeskog svoda
ostvaruje puni krug za 25.920 godina, što se danas naziva Platonova ili Velika godina, a ta ista cifra pojavljuje se i u
mnogim starim sumerskim tekstovima. Ali, ni to nije sve. Znali su da je nebeski svod fiksan, a da se planete pomeraju
u odnosu na njega. I dalje: njihova znanja iz astronomije prevazilazila su čak i naš planetarni sistem i zadirala su
mnogo dalje - do zagonetne zvezde Sirijus B, koja je tako sitna da je zvanično (ponovo?!) otkrivena tek sredinom 19
veka, tačnije 1862. godine, i to teleskopom prečnika 40 centimetara. Da misterija bude veća Sirijus B je, zapravo,
„beli patuljak” na kome je materija od koje je sačinjen silno zgusnuta i fantastično teška. Prema podacima koje nudi
savremena astronomija masa Sirijusa B dostiže 0,98 mase Sunca, a prečnik te zvezde je svega dva i po puta veći od
prečnika naše planete. Upravo to prouzrokuje fantastičnu gustinu, a samim tim i težinu: jedan kubni centimetar
Sirijusa B težak je gotovo — pedeset tona.

Odakle ovakva znanja dravnim narodima, i zašto je njih to interesovalo? Da li su stvarno to njima doneli
vanzemaljci, ili je razlog tih otkrića zemaljski. Uglavnom su se ovim stvarima bavili sveštenici, žreci, koji su bili
astrolozi „zvezdari”, kako ih Stari Zavet naziva. Umnogome ove teorije i pomažu ateistima i zagovornicima teorije
evolucije, kao i sledbenicima Nju Ejdža, jer kreacionisti i sledbenici monoteističkih religija veruju da je svet star 6
000 godina, i da zvezde i planete nemaju nikakav uticaj na sudbinu ljudi. Ipak, polako, malo po malo, dovodimo u
vezu evolucionu teoriju, paganske kultove, posebno kult Sunca, astrologiju, tajna društva, okultne pojave i
satanizam sa „vanzemaljcima” i sa ciljem koji je zacrtan a to je Novi svetski poredak, sa jednom religijom Novog
Doba, gde će hrišćanstvo biti ukinuto kao relikt prošlosti, a verovatno i zabranjeno. Danas vidimo da je promocija
svakog nemorala dozvoljena kao „umetnička sloboda” i „sloboda govora” dok se pominjanje Boga odmah dovodi u
vezu sa srednjim vekom, zatucanošću i netolerancijom. Polako će nam postati jasno zašto se sve više u ozbiljnim
krugovima i vladama pokreće pitanje drevnih znanja i modernih pojava NLO na nebu. To više nije zabava dokonih
samoukih naučnika i zanesenjaka.

„Ratovi bogova”

Vrlo čudnovati opisi ratova, koje su u antička vremena, tobož, vodili bogovi, i ljudi protiv bogova se mogu naći
posvuda, od onih koje je sakupio Zeharija Sičin, o navodnim ratovima Anunakija, klanova Enlila i Enkija, preko ratova
Egipatskih bogova, do opisa ratova i oružja u spisima iz Indije. Nigde nije nađen ni komad od drevnih oružja i letelica,
pa se pitamo kako to da su ti ratoborni bogovi koji su se od ljudi razlikovali po samo dve stvari – imali su duži život
i veću moć, tako temeljito uklonili dokaze kada su u pitanju letelice i oružja, dok su dokaze uklesane na kamenu, i
impozantne građevine ostavili. Nisu ostale čak ni olupine iz bitaka, koje su opisane kao razorne. Bar jedan oboreni
brod.

Naučnici iz raznih krajeva sveta, paleontolozi, arheolozi, egzebiolozi, čak i najpoznatiji konstruktori kosmičkih
brodova, već decenijama proučavaju „Mahabharatu“, najveći herojski ep Indije, pokušavajući da proniknu u njegove
tajne poruke. U leto 1974. godine, u sovjetskom časopisu „Tehnika malađoži”, objavljen je vrlo zanimljiv
osvrt.,,Folklorna zbivanja i pojmovi” - kaže se u sovjetskom časopisu - „ne privlače pažnju istraživača zbog toga što
se često ne mogu identifikovati s nečim realnim.” Takvi su, na primer, opisi letećih mašina u drevnim spisima, o
kojima se nešto ozbiljnije počelo razmišljati tek pri pojavi prvih aviona. Gotovo identičan slučaj je i sa pominjanjem
nebeskog oružja, koje naučnici nisu mogli, a ni hteli, da shvate sve do polovine ovog veka. Verovatno je prvu paralelu
između tog čudesnog oružja i atomske bombe, povukao profesor Openhajmer, kada je, poražen njenim dejstvom,
naglas čitao odlomke iz indijskog epa, „Mahabharata” o „svetlosti koja je hiljadama puta jača od Sunca.” Prema
nekim arheološkim nalazima, pretpostavlja se, da naši preci nisu ratovali isključivo - mačevima, kopljima i strelama.
Zašto su, na primer, razvaline glavnog grada hetitske države, Hatutasa, (Bogazkoy - Turska) istopljene u većoj meri
nego što je to slučaj pri nekontrolisanim požarima? Zašto na granitnim zidovima irskih tvrđava Dundalik i Ekos,
postoje tragovi neobično jakog topljenja?

Mark Tven (Mark Twain) je, putujući 1867. godine po Bliskom i Srednjim istoku, opisao razvaline Vavilonske kule:
„Bilo je osam kula, od kojih dve danas stoje - džinovske građevine od opeka, presečene napola od zemljotresa,
opaljene i dopola istopljene munjama razgnjevljenog Boga...”

Vavilonskom kulom obično se naziva vavilonski zigurat, ogromna sedmospratna građevina s obimom temelja od
oko 360 i visinom od 90 metara. Ostaci zigurata raskopani su tek pred prvi svetski rat. Mark Tven je, očito, imao u
vidu razvaline kupole hrama u Borsipi, nekoliko kilometara od Vavilona. Te ruševine su istopljene ne samo spolja
nego i iznutra. Areheolog i istraživač drevnih kultura E. Ceron. zabeležio je u svoj dnevnik: ”Ne može se naći
objašnjenje za tako ogromnu temperaturu, koja je ne samo usijala, nego i istopila stotine pečenih opeka, spalivši
čitav skelet kule, koja se pretvorila u kompaktnu masu sličnu istopljenom staklu...” Pre nekoliko godina, u Indiji je

~ 41 ~

pronađen jedan radioaktivni skelet, čija je radioaktivnost bila deset puta veća od normalnog nivoa. Nije li to još
jedna indicija da su sanskritski tekstovi o atomskom ratu u praistorrji, možda istiniti? Površina pustinje Gobi,
nedaleko od jezera Lob Nor, prekrivena je staklastim peskom koji je nastao nakon nedavnih atomskih proba u Kini.
Ali, ta ista pustinja ima izvesna područja sa sličnim staklastim peskom, koji tu leži već hiljadama godina. Šta je to
tako moćno i zagonetno prouzrokovalo tako paklenu jaru, koja je u praistorijsko doba istopila pustinjski pesak?
Uzrok topljenja ostao je do današnjeg dana zagonetan. Da li se on može naći u folkloru drevnih azijskih naroda?
Najinteresantnija i najsistematizovanija informacija nalazi se u drevnoj indijskoj literaturi. Evo kako „Mahabharata“
opisuje čudesna oružja „brahmaširas“:

„Tada Rama pusti strelu neodbranljive moći, užasnu, smrtonosnu... I ta dalekometna strela zapalila je moćnog
rakšasa. I kočije sa konjskom zapregom, potpuno zahvaćene plamenom. Raspadaše se na pet prirodnih elemenata...
Njegov skelet, meso i krv ne izdržaše. Spalilo ih je oružje… Ni pepeo ne ostade od njih...“

Ovde nije neophodna „atomska” interpretacija. Za one koji poznaju dejstvo napalma, takav opis nije nimalo
fantastičan. Ali, zar je napalm postojao u drevnoj Indiji? Zar je to strašno oružje uništavalo život i u praistorijsko
vreme?!

Fenomen star kao čovečanstvo – leteća tvrđava

Da li su se nekada u davnoj prošlosti zemlje i čovečanstva koristila neka fantastična oružja, koja ni dan danas
nisu identifikovana, pitanje je istorije mnogih isčezlih civilizacija, čiji mitovi, legende, pa i sami zapisi govore u prilog
ovoj hipotezi. Tragovi takvih sukoba i uništenja sreću se nebrojeno puta
u istoriji ljudske rase, a sami zemljini slojevi još i danas čuvaju
svedočanstva nekakog strahovitog razaranja, koja arheološki do danas
nisu objašnjena, ako se osvrćemo na evolucioniste, a kreacionisti dobro
znaju i dokazuju da je to bio potop. U pomenutim indijskim spevovima
„Ramajani” i „Mahabharati” sreću se ti izveštaji o čudovišnim oružjima i
ratovima koje su vodile mitske i istorijske ličnosti starog doba. To
„božansko oružje” se nimalo ne razlikuje od današnjih dostignuća u
oblasti tehnološkog oružja, s obzirom na gotovo savremene opise u
kojima se prepoznaju laseri, nuklearna oružja i druga tehnička čuda.
Pošto je reč o vremenu koje sanskrit postavlja u hiljadama godina,
sasvim je izvesno da opisi nisu nastali slučajno ili imaginacijom autora tih
i sličnih tekstova, pogotovo ako je reč o doslednom opisu tih oružja koje
koristimo danas. Po najstarijim legendama tih epoha, reč je o oružju koje
su koristili „bogovi sa neba” zbog čega u sanskritskoj literaturi to oružje
i pripada svetu božanskog neba, koje su ljudi, posmatrači ratova između
bogova, ili astronauta, opisali. Jačina njihovog dejstva merila se po
stepenu jačine uništenja, a to su ... oružja koja su mrvila u prah i pepeo
čitave armije, gradove i velike oblasti zemlje. Među tim opisima,
najpoznatija božanska oružja indijske mitologije bila su: Indrin plamen,
pomenuti Brahmaširas, Bramadandon, Sandagara, Pašupati, Pinaka, Bramino oružje, Tvaštar i razne Vimane:
Rukma, Shakuna i Tripura Vimaana.

Što se tiče tobožnjih oružja indijskih bogova, već je Indrin plamen bilo oružje svetlosnog porekla koje je po svom

~ 42 ~

dejstvu uništavalo područje širokog dijapazona, pri čemu bi se ... javile kuglaste munje koje su razorno uništavale
neprijatelja! Ako uzmemo uobzir da su hronike o strašnom oružju tek usmeni prepis nekih starijih tradicija, onda su
događaji u „Ramajani“, „Mahabharati“, „Vedama“ i dugim indijskim tekstovima mnogo stariji od vremena u kom su
zabeleženi. Mnoga od opisanih oružja u sanskritskoj literaturi mogla su da izazovu masovne kataklizme, radijacione
mutacije, kao i trenutno isčezavanje ljudi, građevina, predmeta i barijera. Međutim, takav primer sintetičkih oružja,
kao što su kuglaste munje, kojima se još Nikola Tesla bavio, još su i danas čovekov san, s obzirom da je reč o
tehnologiji koja je i danas nedostupna. U sanskritskoj literaturi postoji čak i nauka o božanskom oružju, Astravidža
čija pojava nije objašnjena jer su ista oružja jednostavno isčezla iz povesti ljudskog roda. Slične primere o božanskim
oružjima imamo u nizu legendarnih prikaza kod mnogih civilizacija, od Sibira do Ognjene zemlje, usled čega i nastaju
božanski ratovi na zemlji. Otuda i imamo, u nemalo primera, legende koje govore o sukobu bogova čija se osnovna
nit priče prebacila na legendarne bitke bogova, Zevsa i Titana, Ahrimana i Ormuzda, Horusa i Tota, Odina i divova,
sumerskih Anunakija Enlila i Enkija. Tragove dejstva nepoznatog izvora energije imamo u arheološkim slojevima
mnogih nestalih kultura, kao što su tuneli, podzemlja, kiklopski gradovi ili basnoslovna utvrđenja. Treba pomenuti
Indru iz indijske mitologije, koji je „kidao tvrđave kao što starost dere haljine“. Danas međutim u celoj Indiji postoji
jedan jedini spomenik ovom paganskom božanstvu. Sa druge strane, jedna indijska knjiga mudrosti „Surija panati“
(Spoznaja sunca) sadrži opisane tajne o energiji Sunca. Opet, pojava „termonuklearnih bogova“ iz prošlosti dobro
se uvrežila u sećanju ljudskog roda, pošto čovek kao tada primitivna vrsta, po učenju zvanične evolucije, nije mogao
da u svojoj svesti sagradi tako fantastična verovanja o božanskom oružju i njegovoj upotrebi.To je moglo doći od
neke mnogo naprednije civilizacije, kako tvrde pobornici paleokontakata. Otuda se stravični kult rata proširio celom
ljuskom vrstom još od vremena pećinskog čoveka. Od celokupne istorije čovečanstva, samo 300 godina prošlo je
bez ratnih sukoba! Svi ostali milenijumi prošli su u krvavim sukobima svih vrsta. Navešćemo sada primere delovanja
tobožnjih fantastičnih oružja na istorijsku stvarnost.

Dundalk, Irska - tvrđava istopljena do temelja. Nan madol - svedočanstvo kolosalne energije koja se tu
upotrebila. Sete citades, Meksiko - avetinjski predeo bazaltne pustinje, u kojoj je do temelja sravnjen grad bogova.
Troja IV četvrti sloj grada star 1.000 godina, pre Odiseja, bukvalno zbrisan iz istorije. Šurupak. Sumer - spaljen i
zagonetno mrtav, 3.000 godina pre Hrista. Mohendžo Daro, Indija (Pakistan) - grad koji je navodno sravnjen
nuklearnom energijom, što je tobož naučno utvrđena činjenica, ali se ne priznaje.

Ovo su primeri koji se, arheološki nikada nisu objasnili, iako su vrlo dobro poznati naučnim krugovima. Sa druge
strane neolitski čovek nije posedovao oružja takve moći, pa stoga ni opisi koji su nam ostali zabeleženi, nisu
jednostavno mogli biti izmišljeni. Mogli su možda biti ubačeni u novije doba, da bi zbunjivali čovečanstvo, kao što
su i neki apokrifni tekstovi nastali upravo u naše doba, a pripisani drevnim mudracima, koji su, navodno, znali pravu
„istinu” o Isusu Hristu. Postoji i druga mogućnost, koja je najverovatnija i koja će biti tema ove knjige. Opise oružja
su stari narodi jednostavno dobili od duhovnih sila, od istih onih od kojih su znanja crpli drevni žreci kao i moderni
Iluminati.

Ako su u drevna vremena nastajala ova oružja, neko ih je morao videti, kao i njihovo dejstvo. Nađeni su čitavi
gradovi koji su bukvalno bili istopljeni nekom kolosalnom temperaturom. Danas se dobro zna da se granit topi tek
na 1.300 stepeni Celzijusovih. Dakle, ideja o nekom požaru bilo kakvih razmera odmah otpada, što su naučnici i
arheolozi već u startu odbacili. Reč je o energiji s kojom su bila rušena urbana naselja, u kojima se granit i andezit
bukvalno topio, a čije staklaste primere imamo u niz lokaliteta istočne i zapadne hemisfere, kao na primer Kiklopski
toranj u Borsipi, za koji je Mark Tven mislio da je vavilonska kula. U egipatskoj „Knjizi mrtvih” pominju se „kuglaste
munje koje su uništavale i parale nebom.” O realnosti tih sintetičkih oružja govore mnoge drevne hronike, u kojim
takodje srećemo opise i najrazličitiji arsenal božanskog oružja. Poznata je takozvana „Grčka vatra”, čiji je plamen
leteo brzinom munje, praćen grmljavinom. Kada bi takav projektil stigao do cilja, dolazilo bi do strašne eksplozije i
pojave dima. Vratimo se indijskim izvorima, gde ima najviše opisa o tom strahovitom oružju bogova. Božanstvo Šiva,
na primer, već je imao oružje Pinaku, koje je po opisu odgovaralo bacaču plamena. Zatim, legendarna ptica Garuda,
boga Indre, po legendi, na zmijsko leglo baca „božansko jaje“ koje je eksplodiralo uz zaglušujuću svetlost i eksploziju.
Navešćemo još neka oružja iz indijske mitologije: Mauzola parva - gigantski vesnik smrti, Darpana oružje koje
sasušuje, Moha oružje koje izaziva gubitak svesti i masovnu amneziju, Šatagni - oružje koje stoput ubija, Varšana
itd. Svi ovi prevodi i značenje navedenih oružja jesu doslovni, a od svih njih najmoćnije oružje bilo je Tvaštar, ili
oružje haosa. U Južnoj Americi to je oružje bilo poznato pod imenom mašmaka, dok nam slično oružje iznosi i
Nostradamus u svojim „Centurijama“ pod imenom samatobrin. Ili doslovno, atom brisant. U „Mahabharati”,
nuklearni opisi kao da su bili svakodnevna pojava, evo primera:

„...Hrabri Asvathama prizove Agnijevo oružje i ispali eksplozivni stup, koji se rastvori u svim smerovima i izazva
blještavu svetlost kao 100.000 sunaca... Tada je i voda uzavrela od topline i jare ... A svet sagoreo od žara...“ U Južnoj
Americi kod Indijanaca iz plemena Kajapo pominje se Kop, gromovito oružje na principu lejzera (laser je drugi
princip, za razliku od lejzerskog oružja koje se danas uveliko proizvodi na principu kvantnih generatora svetlosti).

~ 43 ~

Kod drevnih Kelta, bilo je poznato čuveno božansko oružje pod nazivom Oko Balora kod koga je bilo potrebno
četvoro ljudi da bi ga stavili u dejstvo. U kineskim izvorima govorilo se i o „strašnoj buci što ju je stvaralo čudesno
oružje”. U baltičkim sagama, tačnije u „Epu o prosidbi Emere” govori se o oružju koje je nauci nepoznato. U
„Mahabharati“ ekvivalent tog oružja jeste oružje pod imenom Vajavja, čije dejstvo jeste tipično radiološko oružje:
„...Travka će se održati, ali plod u ženama ono će ubiti.“

U persijskoj mazdinskoj mitologiji, pominje se oružje pod imenom Vazišta i Speništa. S tim oružjem „...oni su
ubijali i dvaput rođene...“ Osim ove uvrnute prošlosti čoveka, tu su prisutna i fruga, fonična (zvučna) oružja što se
sreću već u indijskim izvorima: „...četiri zvuka, nazvana, zvuci što užas izazivaju, kao da se planine survavaju! U
japanskoj tradiciji kada je reč u božanskim oružjima postoji izraz: „Soko No Kuni“ ili doslovno: zabranjena zemlja -
što predstavlja radioaktivnost i kontaminaciju tla. Slično oružje na principu urana opisuje i keltska tradicija, i to pod
imenom Lamfade.

Kod skandinavskih naroda, pominje se koplje Gungni, koje je po legendi automatski pogađalo ciljeve. U indijskoj
mitologiji, srećemo Pak Los Vapit ili natprirodnu moć vetra, čija energija neodoljivo podseća na fusiju atoma.

Šakuna Vimana

Primere ovih zagonetno spaljenih gradova nauka do danas nije objasnila, jer joj se činilo „nemogućim” da oni
upravo bivaju uništeni nekom višom energijom. Mnoga od tih oružja se ne mogu identifikovati, bez obzira na
opsežan opis. Takav primer imamo u zapisima iz Indije: Mohanastra - oružje koje šalje u besvesno stanje čitave
armije, Taštra - oružje koje izaziva svojevrsnu maglu i uništava sve pred sobom.

Mnoga od ovih oružja imaju i svoju hijerarhiju, a tako tvrde i indijski izvori, rečima da postoje takozvana prva i
poslednja oružja. Prvo se oružje verovatno podrazumeva pod vrstama konvencionalnog oružja, dok je poslednje
oružje sredstvo nepojmljive moći, čiji opis koji ćemo navesti to i potvrdjuje: „...Oružje se vinulo visoko u vazduh i
plamen koji je sevnuo iz njega, bio je sličan ognju koji je pogodio Zemlju na kraju geološke epohe. Krhotine su padale
sa neba, a zemlja je sva podrhtavala...” (Aunšani parva) „...Iz te mase, iznenada je izletelo mnoštvo plamenih strela,
praćenih bukom koja je prevazilazila svu poznatu tutnjavu na zemlji...Pri padu na površinu zemlje, te gromovite
strele su eksplodirale.Njištanje ranjenih konja, urlanje umirućih slonova i vapaj ljudi, stvarali su užas među
preživelima...” (Mahabharata)

Legende svetskih naroda govore o vremenu takozvanih božanskih ratova, poput Sumerskih, Egipatskih i
pomenutih, koji su bili vidjeni i na nebu i na zemlji. Ratovi koji su se u mnogome razlikovali od konvencionalnih
ratova, kao i od geoloških presija prirode kakvi su vulkani, erupcije, poplave i uragani. Reč je o opisima „božanskih
oružja” koja su koristila neka nama nepoznata bića, a čija tehnika i dejstvo na zemlji jesu u dlaku isti sa današnjim
sličnim oružjem. Čuveni primer za to ponovo nalazimo u „Srimad-Bhagavatam.” U desetom pevanju se opisuje
metalni, vanzemaljski leteći objekat, koji potiče sa planete Talatala. Čuveni inženjer sa te planete po imenu Maja
Danava je konstruisao taj leteći objekat za svog saveznika sa Zemlje, kralja Šalvu, žednog moći i Šalva je krenuo u
bitku protiv Kršninog grada Dvaraka. Opis glasi ovako:

„Šalva je želeo leteću mašinu (Jana), koju ne mogu da razore ni polubogovi, ni Ašuri (prema vedskoj terminologiji
negativno polarizovana bića.), ljudi, Gandharvas, Uragas, niti Rakšasas. Ona je trebalo da bude kama-gam (sposobna
da leti zahvaljujući volji pilota) i trebalo je da učini da Vrsnis obamru od straha. „Neka bude tako“, reče Šiva i dade
nalog Maja Danavi. Ovaj je stvorio Sauba-letelicu od metala i predao je Šalvi…. Letelica, kojom je Šalva izveo svoje
napade, je bila toliko misteriozna, da su ljudi ponekad mislili da nebom leti više identičnih letelica, a ponekad da
nema nijedne. Ponekad je bila vidljiva, a ponekad nevidljiva. Tako Šalvini protivnici nisu nikada tačno znali, gde je
on. Stajao bi na tlu, u sledećem trenutku leteo nebom, onda bi opet na kratko stajao na vrhu nekog brda, a onda

~ 44 ~

odjednom izronio iz vode. Napadnuti grad Dvaraka je ležao na moru. Kao uskovitlani vatreni štap nikada nije ostajao
na jednom mestu.“ (Šrimad-Bhagavatam 10.76.6–7, 21–22)

Ništa manje nije zagonetan Sumer, sa svojim drevnim ratovima. Zeharija Sičin je, između ostalog, sakupljao
tablice i tekstove koji su opisivali ratove bogova, sa takođe strašnim naoružanjima i velikim razaranjima. Po
tvrdnjama Sičina, u njegovoj knjizi „Ratovi bogova i ljudi” među vladarima pridošlim sa Planete Raskršća – Nibiru, ili
12 planete je došlo do rivaliteta oko teritorija i gradova u Mesopotamiji i Egiptu. Takođe i Hesiodova „Teogonija”
obiluje bitkama bogova, opisanim na način koji nikako ne ide uz antička vremena koja poznajemo. Čitajući te
tekstove, od Teogonije do sumerskog „Mita o Eri” ne možemo a da ne stvorimo u glavi scene iz filmova na temu
bitaka iz II svetskog rata. Egipćani su verovali da je Ra na zemlju došao sa Planete million godina, nebeskom lađom,
čiji je konusni gornji deo, zvan Ben-Ben, kasnije čuvan u specijalno podignutom svetilištu u svetom gradu
Heliopolisu, Taj Ben- Ben je i danas kamen koji je odvojeni vrh piramide a označava i pticu Benu – Feniksa, a hrišćani
znaju da simbol Feniksa ima okultnu pozadinu. Egipatski bogovi su ratovali za vlast, kao i Sumerski, a pošto su svi
panteoni, od egipatskog do grčkog nastali od sumerskih bogova, onda se samo preslikava i prepričava slika tih
bitaka. Kod Hetita su takođe bogovi ratovali, Kumarbi protiv Tešuba, i pominje se oružje „Olujni gromovnik” i kola
koja lete. U nekoliko Hurijsko – Hetitskih tekstova, koje naučnici nazivaju „Kumarbijevi ciklusi” između ostalih u
„Kraljevstvu na nebesima” se opisuju vazdušne bitke i vozilo, nebeska kola koja su Akađani zvali Tiarita (leteća kola).
U Sumerskom mitu o Zuu, bogu uzurpatoru koji je bio ukrao „tablice sudbine” u vlasništvu glavnih bogova, se opisuje
bitka, u kojoj Ninurta pokušava da pobedi Zua i vrati tablice sudbine. „Zu i Ninurta suočiše se pored obronaka
planine, kada ga Zu vide, razjari se, svojim Bleskom učini da planina sine kao po belom danu, razjaren on pusti
zrak…” Zu je pobeđen tek iz drugog pokušaja, kada se Ninurta bolje naoružao, sa više „vihor ptica” i oružjima
„Opakih vetrova” „Zemlja se tresla, nebesa se zacrneše..” Nijedna poznata oluja, tornado, ili orkan nije u stanju da
potresa zemlju. Ako je ovo plod mašte, mora da je mašta bila veoma bujna. Sumerski ep „Atra Hazis”, koji su naučnici
nazvali „Zemaljske hronike” koji i govori o stvaranju ljudi, donosi opis pobune bogova koji su kopali rudu, još u
vreme kada su samo oni živeli na zemlji, čemu će prethoditi stvaranje čoveka Lulu Amelua („primitivnog radnika”)
Slikovit opis razaranja u Sumeru je ostavljen i u „Epu o Eri” (Nergalu): „…zemlje ću uništiti, u hrpu prašine pretvoriću
ih, gradove ću zatrti, učiniću da životinje u njima nestanu, učiniću da se ljudima duše pretvore u paru…Išum (Ninurta)
se uputi ka Najuzvišenijoj gori, strašnih „sedam oružja bez premca” išlo je njegovim tragom, do Najuzvišenije gore
heroj stiže, podiže ruku, gora beše raznesena, ravnicu pored najuzvišenije gore, On potom zbrisa, u šumama njenim
nijedno drvo ne osta da stoji…” „..ko ognjem sprži životinje, useve pretvori u prah.” Opis katastrofe u Tunguskoj ili
Hirošime.

Kada ovi pisci i istraživači opisuju ove drevne ratove, tu naravno uvršćuju i neobjašnjive događaje iz Starog
zaveta, kao uništenje Sodome i Gomore ili propast Asirske vojske u vreme cara Jezekije, ali ne pominju da je, za
razliku od Anunakija ili Indijskih bogova, Bog Jahve bio lišen pretenzija na vlast i grešnog ponašanja, strasti i pohlepe
paganskih bogova. Njegova osnovna zabrinutost je bila grešnost ljudi koje je stvorio i njihova, a ne njegova večna
propast. Bogovi Indije, Sumera i Egipta se opisuju kao nasilni, skloni silovanju, krađi, ubistvima, intrigama, vrlo su
pokvareni, čast malobrojnim izuzecima, imaju strahove a od njih je moguće sakriti, prevariti ih i namagarčiti slavne
bogove antike. Njih ljudi ne interesuju, ljudi su ili robovi, ili topovsko meso, ili jednostavno podanici, dok je Jahve
taj koji je spreman da dođe među ljude u ličnosti Isusa Hrista, i da sa njima provodi dane, leči, podučava i ode na
krst za njihovo spasenje. Od njega nije moguće ništa sakriti, od njega se ne može pobeći, njemu je nemoguće zatajiti
bilo šta. On je taj koji ratuje bez oružja, koje Biblija ne pominje, on koristi oni što ima u prirodi. On je darodavac
života koji brine i o životinjama i On je socijalni Bog, koji u Starom zavetu ima pouke kako se postupa sa siromašnima,
siročićima, bolesnima. Paganski bogovi, Anunakiji, egipatski ili indijski panteon se mogu uporediti sa današnjim
vladarima sveta okupljenim u tajna društva, ljudima koji se igraju Boga, stvaraju krize, izrabljuju, pljačkaju, prave
ratove, izgladnjuju, da bi zgrtali pare i vladali, političari, biznismeni. Vladari lokalni i globalni, kojima nikada nije
dosta vlasti, para i izrabljivanja drugih, pa i sam đavo crveni zbog svojih učenika. Neki autori, poput Dejvida Ajka,
tvrde da su ovi današnji vladari, članovi drevnih porodica i tajnih okultnih društava, potomci tih bogova Anunakija,
koji su, kao reptili, vanzemaljci u ljudskoj koži, imali potomstvo sa ljudskim ženama. A ko su Anunakiji, drevni
„bogovi”? Radimo na tome. Pa hajde da ih razotkrijemo.

Drevna astronomija i astrologija

Pomenuli smo neke podatke koje su znali antički narodi, i koji su interesantni zbog toga jer su „ponovo otkriveni”
u doba industrijske revolucije, a mnogi i u naše doba. Interesantno je i pitanje: šta je to njima trebalo? Koja je svrha
svega toga, „lupanja glave“ oko matematičkih i astronomskih problema i pojava, u civilizaciji koja se jedva odlepila
od kamenog doba. Koja je svrha bila neverovatno tačnih kalendara i predviđanja pojava na nebu? Sumerski žreci i
astronomi su znali za sve planete, pa i koje su boje, planete su bili vrhovni bogovi, sa Suncem i Mesecom ih je bilo

~ 45 ~

dvanaest, a kasnije su taj panteon preuzeli Grci. I Sumerani i Asteci i Maje su znali za Precesiju ekvinocija, i tako su
određivali astrološko doba u koje svet treba da uđe, što su nastavili astrolozi i sledbenici Nju Ejdža, tvrdeći da sledi
Doba Vodolije a završava se doba Ribe, i svako od tih doba traje nešto oko dve hiljade godina. Precesija znači
teturanje u kom zemljina osa rotacije opisuje konus. To je sporo, periodično kruženje Zemljine ose rotacije (i
nebeske ose), pri čemu Zemlja rotira kao čigra. To se da i pokazati eksperimentom. Uzmite čigru, zavrtite je, pa iako
ne izglada uvek tako, ali osa čigre pravi elipsu, nekada primetno, a nekada se i ne da videti, ali svakako se ona
pomera levo desno. Osa opisuje u prostoru dve kupe (severnu i južnu) u periodu od 25.800 godina (Platonova ili
Velika godina). Precesiju uzrokuju Sunce i Mesec svojim gravitacionim uticajem na Zemlju, a posledica precesije
(tokom više hiljada godina) je promena polarne zvezde (severna zvezda u koju je uperena osa Zemlje) i koordinata
svih nebeskih objekata, te pomeranje prolećne ekvinocije.

Usled složenog delovanja Sunca i Meseca javlja se lunarno - solarna precesija, što je kruženje ose rotacije Zemlje,
odnosno odstupanje od konstantnog ugla ose prema ravni ekliptike, sa periodom od oko 26 000 godina. Kod
približne elipse koju osa nebeskog pola opisuje, postoje dodatna kretanja, odstupanja od ove elipse koja su značajno
manja od veličine same elipse i to kretanje se zove nutacija - isto zbog Meseca i Sunca. Obično je rezultat toga nešto
kao oscilacije na putanji koju osa iscrtava. Planetarna precesija ravni ekliptike znači promenu ose ekliptike na
određenoj skali vremena zbog interakcije sa drugim planetama. Takođe postoji i planetarna precesija ose nebeskog
pola zbog dejstva ostalih planeta, ali su ova dejstva zanemarivana u svim racionalnim razmerama vremena.
Posledica lunarno - solarne precesije je da zvezda severnjača ne pokazuje uvek sever. U stvari upravo sada ona
otprilike pokazuje sever. Naši preci nisu imali istu zvezdu u ulozi severnjače. Tačka prolećne ravnodnevice (gama)
se pomera tako da gama tačka nešto žuri i tropska godina traje 20 minuta manje od zvezdane godine. Takođe usled
toga mora da postoje i klimatske promene, pomeranja kopna, mora i sl. Pošto je Zemlja dinamično telo, polovi se
pomeraju kao kontinentalne mase do 3.1 uglovne sekunde i vraćaju se priblizno tamo gde su bili nakon 14 meseci.
Dalje, postoje kretanja koja sve opisuju neuređeno i to zavisi od strukture Zemlje, globalnog otopljavanja,
nuklearnih eksplozija, zemljotresa... Mogli bi ga umetnuti u odstupanje od nutacije ili reći da je u vezi sa
poremećajem ose rotacije Zemlje.

Precesija je pojava koju je primetio Hiparh, još 130. godine pre nove ere. To je revolucija Zemljine rotacione ose,
koja traje oko 19.000 do 23.000 godina, kako je on tvrdio. Vrednosti brojeva se često razlikuju, a to znači da stvarna
vrednost nije realna. Nije jer Zemljina osa nije stigla da okrene pun krug, pošto je planeta stara svega 6 000 godina.
Precesija utiče na orijentaciju ose, ali i na njen nagib, mada se to do sada nije sagledalo kao celina. Kroz hiljade
godina Zemljina osa produžena na sever išla je ka Severnjači. No promene mogu da uslede za veoma kratko vreme,
a one je verovatno mogu usmeriti ka zvezdi Vega u sazvežđu Lira. Posledica ovog složenog kretanja Zemlje je da se
dani ravnodnevnica ne događaju uvek istog datuma, već se polako pomeraju u kalendaru. Uz to sigurno je da zbog
promene položaja zemljine ose dolazi do promene primljenog zračenja od Sunca. Promena inteziteta zračenja ne
nastaje samo zbog velikih promena na Suncu, već je to posledica promene položaja planete. A to dovodi do
promene magnetnog polja koje je zavisno od zračenja. Usled toga nastaju klimatske promene na površini Zemlje
koje su sve izraženije, jer i druge planete sigurno imaju uticaja na pomeranje kopna (kontinetalnih ploča) i mora.
Kada je sastavljao svoj katalog zvezda Hiparh je primetio nešto neobično. Zvezde se nisu nalazile na onom mestu na
nebu na kom su ih ranije videli i locirali Kaldejci. Sve zvezde su bile premeštene u stranu, kao da se čitavo nebo
pomerilo iz svog nekadašnjeg položaja. Zapravo položaj je promenila Zemlja, jer se nakrivila u stranu. Kada se Zemlja
tako nakrivila u stranu, onda se morala dogoditi; promena nagiba ose rotacije ili promena nagiba putanje (orbite)
prema ekvatorijalnoj ravni Sunca. Sigurno se jedno moralo dogoditi, ali ova dva oblika kretanje nisu nezavisna, već
su uzajamno povezana i uslovljavaju jedno drugo. U vreme Hiparha se nisu mogle izračunati promene položaja
drugih planeta, kao što su nagib njihove ose i promene putanje tih planeta! No sigurno da su i one imale svoja
pomeranja u odnosu na Zemlju i u odnosu na druge planete. To je uslovilo promene na njima, ali i promene
klimatskih uslova koji postoje na Zemlji. Ovu pojavu, koja se u svemiru dešava, jer se tela kreću, kao što se i Zemlja
kreće su zloupotrebili astrolozi. Za ovu pojavu su znali stari Grci i Kaldejci u Sumeru, ali su znale i Maje i Inke. Nema
slučaja ovde.

~ 46 ~

Precesija najviše zanima astrologe

Hiparh je zaključio da je do ove promene položaja došlo usled kretanja tačaka presecanja ekliptike i nebeskog
ekvatora. Čitavu pojavu nazvao je precesija ekvinocija. Zemlja nema oblik pravilne kugle, jer ona je na polovima
spljoštena tako da je pojas ekvatora malo ispupčen. Pošto je Zemlja nagnuta, u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca
i u odnosu na ravan Mesečeve putanje, onda Sunce i Mesec nejednako privlače deo ekvatorskog ispupčenja koji je
okrenut ka njima kao i deo koji se nalazi sa druge strane. Po ovome se vidi da se ravan Mesečeve putanje ne poklapa
ni sa ekvatorijalnom ravni Sunca, kao ni sa onom ravni u kojoj postoji Zemljino kretanje. Iz čega sledi da su sve tri
ravni u prostoru različito usmerene, gde je ravan Meseca bliska Zemljinoj ravni, jer su uzajmno povezani u planetarni
sistem. Po tome se ovaj planetarni sistem može slično opisati ili prikazati kao sistem Pluton - Haron gde se vidi da
je kretanje satelita oko matične planete moguće opisati jedino kao putanju koja nije u istoj ravni sa onom koju ima
planeta.

Danas je osa Zemlje na severnoj polulopti usmerena ka zvezdi Alfa Malog Medveda, Polaris, koju pošto se nalazi
iznad našeg severnog pola, zovemo Severnjača (slika iznad). Zapravo ova osa prolazi vrlo blizu Severnjače, na manje
od jednog stepena. Međutim, kako se osa pomera (za više hiljada godina, kada ona po nebu načini pun krug) dolazi
vreme kada ova zvezda neće stajati iznad našeg severnog pola. Za više hiljada godina od kada su počela njena
merenja, osa će prolaziti na oko 5° od zvezde Vega, u alfa sazvežđa Lire, pa ćemo tada imati novu zvezdu Severnjaču.
U vreme izgradnje piramida u Gizi je Severna zvezda bila Tuban, o čemu postoje zapisi iz 2849 p.n.e. a u Odisejevo
vreme je Severna zvezda bila Kohab. Astronomija je jasna u pogledu ovog slučaja, a zvanična nauka pominje jednog
Grka kao prvog koji je znao za ovu pojavu – Hiparha. Ipak, za ovu pojavu su znali i Sumeri, i Egipćani i Maje, a što im
je trebala, jedini odgovor je – astrologija.

„Godina je 585. pre nove ere. Ratuju kraljevstva (legendarno bogate) Lidije i Medije. Iznenada, krvavi sukob se
prekida. Dolazi do totalnog pomračenja (eklipse) Sunca. Planeta tone u privremeni mrak. Rat se prekida. Dve strane
se povlače. Pravi „pobednik” ovog sukoba je daleko, na sigurnom. Prvi grčki astronom koga zvanična istorija pamti,
Tales, je predvideo ovo pomračenje koje je nastupilo 28. maja 585. godine p.n.e. Izvor njegovog znanja nije u tradiciji
razvijene grčke astronomije. Slično kao i Hiparh, Eudoks, tako je i Tales i niz drugih učenih ljudi iz antičke Grčke,
svoje znanje i inspiraciju crpeo iz drevne sumerske civilizacije. Iz perioda od 4.000 godina pre naše ere. Grčki učenjaci
su kopirali sumersku astronomsku nauku, kao što je Grčki panteon kopija sumerskog, preuzeli imena zvezda i
sazvezđa i formirali svoju mitologiju.

~ 47 ~

Zadnjih dve hiljade godina, zapadni svet daje zahvalnost antičkoj Grčkoj za astronomska dostignuća, zahvalnost
koja bi trebala ići znatno dublje u prošlost, prvo do Egipta, a onda do Sumera, ili Vavilona. Nakon dugogodišnjeg
mukotrpnog rada, 1925. godine se međunarodna astronomska zajednica složila u podeli vidljivog neba na tri
regiona: severni, centralni i južni. U skladu s tim, imenovali su 88 zvezdanih konstelacija koje pripadaju tim
regionima. Hiljade godina ranije, u doba Sumera, postojala je identična podela zvezdanog neba na tri pojasa ili
„puta”: severni put („Enlilovo nebo”), južni („Ea”) i centralni („Put Anua”). Današnji centralni pojas koji sadrži
dvanaest zvezdanih konstelacija zodijaka je identičan „Pojasu Anu” koji je imao grupisane zvezde u „dvanaest kuća“.

Objasnimo fenomen zodijaka (grčki „zodiakos kyklos” - životinjski krug) koji je vezan uz oblike lava, riba, bika itd.
Planeti Zemlji treba za jedan puni krug oko Sunca godinu dana. Taj krug je podeljen na dvanaest jednakih delova od
po 30 stepeni. Sa putanje po kojoj se Zemlja krece vidljiv je uvek isti središnji pojas koji nastanjuju zvezdane grupe,
kuće ili konstelacije. Zodijak je imaginarni pojas koji okružje Zemlju. Dvanaest njegovih znakova zajedno opisuje
celokupan ciklus čovekovog iskustva... a svaki znak, navodno, ima značnje i uticaj na čovekovu psihu i ponašanje...”
Nikolas Kempion, Praktični astrolog (Nicholas Campion, The Practical Astrologer, 1987).

„Horoskop je mapa pozicije planeta na nebu u vreme vašeg rođenja. Ova mapa predstavlja krug od 360 stepeni,
put kojim se Sunce kreće na nebu (ili tačnije Zemaljska putanja oko Sunca). Astronomi je zovu eklipsa. Astrolozi su
podelili ovaj put na dvanaest sektora od po 30 stepeni i formirali znakove Zodijaka ili Sunčeve znakove. Oni indiciraju
u kom sektoru je Sunce bilo u vreme vašeg rođenja. Na primer, ako si rođen početkom juna, Sunce je bilo u znaku
Blizanca i to je vaš Suncev znak.” Frensis Sakojan, „Astrološki priručnik” (Frances Sakoian, The Astrologer's
Handbook, 1973).

„Prema tradiciji astrologije, prvi ključ za analizu karaktera pojedinca, leži u poziciji Sunca prilikom rođenja. Ovo
pokazuje njegov osnovni karakter, sa naglaskom na spiritualne kvalitete njegove prirode. Ako je Sunce dobro
postavljeno, to ce se odraziti na čovekove najviše aspiracije.“ Džon Lanč, Astrologija (John Lynch, Astrology, 1969).

Ovo nam ukazuje da Sunce i planete određuju karaktere i upravljaju životima ljudi, kao što su drevni narodi
verovali da bog sunca i bogovi upravljaju sudbinama ljudi, i danas kada Novodobaši žele da astrologiju promovišu
kao nauku treba da bude jasno da su astrološki znavi ustvari paganski bogovi.

Horoskop nije predmet naseg priloga. Niti uticaj zvezda na naš karakter. Pored godišnjeg kruga što ga Zemlja
obiđe oko Sunca, postoji i krug koji Sunčev sistem pravi po svojoj galaktičkoj putanji. U okviru te putanje postoji
uvek ista centralna pozadina. I taj krug (360 stepeni) se moze podeliti na dvanaest sektora po 30 stepeni u kojima
se nas Solarni sistem približava pojedinim zvezdanim konstelacijama. Te konstelacije su identične znakovima
zodijaka. U stvarnosti, te zvezdane konstelacije su sastavljene od zvezda koje su razlicito udaljene od našeg sistema.
Na primer, „...zvezdani klaster Hijada je grupisan oko svetle zvezde Aldebaran, u sazvežđu Bika. Razlicite zvezde-
članovi ove grupe su udaljene od Sunčevog sistema od 68 svetlosnih godina do 940 svetlosnih godina.” (Michael
Leitch, „The Complete Astrologer“, 1971). Sunce, Mesec i ostale planete Sunčevog sistema utiču na Zemlju da
oscilira na svojoj osi Sever-Jug. To oscilovanje izaziva sasvim malo odstupanje Severnog pola prema zvezdi

~ 48 ~

Severnjači. To odstupanje nije vidljivo golim okom i potrebno je 72 godine da se akumulira u jedan stepen. Za puni
krug od 360 stepeni je potrebno 25.920 godina (72 godine pomnoženo sa 360 stepeni). Drugim rečima, svakih
25.920 godina ista zvezda Severnjača se nalazi tačno iznad Severnog pola. Ovo je pomenuta Platonova ili Precesijska
godina. I ovaj krug od 360 stepeni je podeljen na 12 sektora od po 30 stepeni, od kojih svaki odgovara jednom
zodijačkom znaku. Zemlja, po ovoj pojavi izlazi iz doba ribe i ulazi u Novo doba, doba Vodolije, koje sledbenici Nju
Ejdža uskoro očekuju. Ovaj Kao što je rečeno trenutno je na nebeskom Severnom polu zvezda Polaris. Pre 3.000
godina je to bila zvezda Tuban iz Zmajevog sazvezđa (Drakon). Za 14.000 godina, zvezda Severnjaca bi bila Vega iz
sazvjezdja Lire. Pojavljivanje i raspored različitih zvezdanih grupacija je bio važan u drevnoj prošlosti. Toliko važan
da su ostali dokazi iz prošlosti koji govore o superiornom znanju Sumerana kada je reč o astronomiji. Sunčevom
sistemu je potrebno 2.160 godina da završi ciklus u jednoj zodijačkoj kući. Mi smo trenutno pri kraju znaka ribe,
koje bi se, po nekima, trebalo završiti 2012. godine. Zatim sledi 2.160 godina doba Vodolije, i tako svih 12 doba.

Boravak Sunčevog sistema u ovim „kućama” bio je značajan za Sumerane. Prepustimo reč, na tren, svetskim
autoritetima koji se bave proučavanjem rane sumerske i mesopotamske civilizacije. Profesor Langdon (Stephen
Langdon), „Vavilonski mitovi o stvaranju“ (The Babylonian Epic of Creation), 1923.) otkriva da je čuveni sumerski
Nipurski kalendar (uzor za sve kasnije, uključujući i naš, moderni), ustanovljen, navodno, pre 6.600 godina. To je
bilo doba zvezdane kuće Bik i „...odslikavao je znanje Sumerana o prelasku iz zodijačke kuce 2.160 godina pre
konstelacije Bika.” Profesor Jeremias (Alfred Jeremias, „Stari Zavet u svetlu drevnog Bliskog Istoka” (The Old
Testament in the Light of the Ancient near East, 1911), koji je izučavao mesopotamske astronomske tekstove i
upoređivao ih sa astronomskim tekstovima drevnih Hetita, bio je takođe mišljenja da su „... astronomske pločice
pokazivali promenu na zvezdanom nebu iz znaka Bika u sazvežđe Ovna” zaključujući da su astronomi iz
Mesopotamije predvideli i narednu dvehiljaditu promenu u znak Ribe.”

Profesor Hartner (Willy Hartner, „Najranija istorija sazvežđa na Bliskom istoku” (The Earliest History of the
Constellations in the Near East), je privukao pažnju otkrivanjem slikovnog motiva koji prikazuje „borbu” izmedju
bika i lava iz najranijih sumerskih pločica sugerišući da „...ovi motivi predstavljaju ključnu poziciju zvezdanih
konstelacija Bika i Lava posmatraću na 30 stepeni severne geografske širine, oko 4.000. godine pre nove ere.” Ova
geografska širina odgovara drevnom sumerskom gradu Ur. Većina naučnika smatra da su Sumerani isticali da
boravak Sunčevog sistema u sazvežđu Bika označava početak njihove civilizacije. Profesor Jeremias je našao dokaze
koji pokazuju da ”... sumerska zodijačko-hronoloska nulta tačka pada tačno u doba prelaska sazvežđa Blizanaca u
Bika.” Iz niza drugih tablica ovaj naučnik zaključuje da je „zodijak razvijen u doba sunčevog boravka u sazvežđu
Blizanca, sto je pre nego što je sumerska civilizacija osnovana.”

I, napokon, naš stari znanac Zeharija Sičin (Zecharia Sitchin) pisac knjige „Dvanaesta planeta” (The 12th Planet,
1976), nakon četiri decenije izučavanja desetine hiljada sumerskih tablica kaze sledece: „Sumerska tablica u
Berlinskom muzeju, pod rednim brojem VAT.7847, počinje sa listom zvezdanih konstelacija sa znakom Lava,
vraćajući nas na taj način u doba pre 13.000 godina, kada je čovek, navodno, jedva počeo da obradjuje zemlju.“
Profesor Hilpreht (H.V. Hilprecht, „Vavilonske ekspedicije sa univerziteta Pensilvanija” (The Babylonian Expedition
of the University of Pennsylvania, 1914.), studirajući hiljade matematičkih tablica iz biblioteka u Nipuru i Siparu,
zaključio da su „...Sumerani znali za Veliku godinu od 25.920 godina.” Kako su znali, većina će da nagađa. Tu smo da
se pobrinemo za to.

Nedaleko od egipatskog lokaliteta Luksor, u mestu Dendarahu, nalazi se kapela pri drevnom hramu. U vrhu
kapele je bilo oslikano zvezdano nebo sa znacima zodijaka, odnosno zvezdanih konstelacija, onako kako su oni
izgledali na nebu između 10.970 godina p. n. ere i 8.810 godina p.n.ere. To je doba kada je naš Suncev sistem bio u
sektoru sazvežđa Lava. Francuski arheolozi su 1821. godine skinuli kompletni plafon kapele sa ovom neobičnom
slikom i preneli ga u pariski Luvr. Da bi se dobile ove astronomske informacije potrebna su milenijumska istraživanja
i praćenja kretanja zvezda i planeta. Potrebna je sofisticirana oprema. Neophodne su matematičke metode, modeli
i koncepti za naprednu astronomiju. A za ova znanja treba i da postoji praktična svrha. Većina bi upitala – šta će
vam to? Sumerani su vredno beležili promene na nebu, ali ove informacije su njima bile, u najvećoj meri, beskorisne,
osim ako nije bila u pitanju astrologija i drevna obožavanja. Jedan od drevnih sumerskih tekstova, tablica broj
AO.6478, navodi listu od 26 glavnih zvezda duž sazvežđa Raka dajući pri tom „njihove međusobne distance merene
na tri različita načina” (navod iz Sičinove knjige „Dvanaesta planeta”). Kome je to u drevnom Sumeru trebalo i zašto?
Videćemo da je itekako trebalo, jer je drevna astronomija, povezana sa paganskim okultizmom uvod u prevaru za
ljude modernih vremena – Novo doba ili New Age, za 90 minutu utakmice na Zemlji.

~ 49 ~

Na ovoj zamišljenoj liniji, ili vrlo blizu nje, se nalaze: Maču Pikču u Peruu, Latinska Amerika, Kusko, Velika
Piramida u Gizi, egipatski Heliopolis, Eridu u Sumeru, Perzepolis, Harappa, Angkor Wat i Uskršnja Ostrva – Rapa Nui.
Ova linija u velikoj meri „prolazi kroz” 30 paralelu, na kojoj se, inače, nalaze sveti gradovi paganskih religija: Egipatski
Heliopolis, sumerski Eridu, Harappa u Indiji, i Lasa na Tibetu. Slučajno?

Kada smo kod broja trideset, sam broj tri je kod okultista magijski broj, i to je Marsov broj, nakon Sunca i Meseca.
Još kod Pitagore je broj tri bio broj savršenstva jer označava početak sredinu i kraj, kao i broj Trojstva. O kakvim se
trojstvima ili trojstvu radi, objasnićemo. Po sledbenicima Nju Ejdža, nula predstavlja stanje pre početka kretanja i
zračenja broja jedan. S nulom ne postupamo na isti način kao s ostalim brojevima, no ona je svejedno važna, jer iz
nje sve proističe i u nju se sve vraća. U njoj je sadržano sećanje na sve što je prošlo, kao i mogućnosti novog
stvaranja. Nula predstavlja kritičnu tačku u kojoj jedan ciklus završava, a idući započinje, sadržavajući dovršetak
onoga što je prošlo i naznake novog početka, smrt i rođenje ili ponovno rođenje. Itekako bitno za ideologe Doba
Vodolije. U numerologiji je nula poznata i kao Svevideće Oko koje sve vidi, ali ne može delovati, ako nema ispred
sebe neki broj sa njegovim karakteristikama. Sada povežimo broj tri, Trojstvo sa nulom, Svevidećim Okom. Najviši
stepen masonerije je 33, 30+3. 30 ili XXX takođe ima skrivenu simboliku. Broj XXX je trostruki broj 6. U engleskom
alfabetu je to „iks“ koje je po redu 24to. A 2+4=6, što je 666 kakvo ima značenje i u Pitagorejskoj numerologiji. Slovo
X je u grčki alfabet došlo iz feničanskog pisma, koje svoje delimično poreklo vuče iz egipatskih hijeroglifa, gde je ono
označavalo stub. Broj 3 je sveti broj svih paganskih religija, broj mnogostrukosti, čiji je simbol trougao, vrlo važan u
masonskoj simbolici i obredima, kao i u paganskoj simbolici. Jedan veoma čest i važan simbol je svevideče oko u
trouglu koje je simbol Ozirisa i nimalo dobronamernih Iluminata. Sve u svemu, ovaj broj 30 ima jako puno značenja,
koja okultisti, astrolozi, satanisti i masoni primenjuju i tumače. Jedan interesantan detalj je i 30 stepen masonerije
koji se naziva Vitez Kadoš. Na hebrejskom Kadoš se izvodi iz reči Kadiš (käddicsh) molitva za mrtve i El-ha-Kadoš
(Sveti Bog) iz čega se može izvući zaključak da se radi o bogu mrtvih – Ozirisu, koji kod masona ima veliku ulogu, o
čemu ćemo u daljem nastavku. Sam posvećenik u 30 stepen Viteza Kadoš se zaklinje da će da se bori protiv
hrišćanstva, a ovaj stepen je kopija Hristovih 30 godina kada je Gospod kršten i kada je započeo svoj rad. Vitez Kadoš
se zaklinje tada bogu mrtvih, koji nije Gospod da će mu služiti. Mnogo simbolike ima i ko nauči da je prati može da
spozna na kojim temeljima počiva svet i ubrzo će da uvidi da sve ono što je do tada znao nema veze sa istinom.

Sveti gradovi paganskih religija vezanih za kult Sunca - Heliopolis, Eridu i Perzepolis… 30 paralela

~ 50 ~