VANZEMALJCI,NOVO DOBA I OKULTNI NOVI SVETSKI POREDAK

ponavljanja molitava, paljenja hiljada sveća, hodočašća, zidanja crkava i hramova, darova, samoispaštanja, znojenja
na „Pilatovim stepenicama” …nema ništa. Ono o čemu govori jevanđelje je nešto sasvim drugo, nešto jedinstveno,

čega nema ni u jednoj drugoj religijskoj opciji. Po
zakonu Božjem, koji je večan i nepromenljiv smo svi
osuđeni, od Adama do poslednjeg čoveka. Bog je sišao
na Zemlju u Isusu Hristu, živeo kao jedan od nas i umro
onom smrću koja je namenjena grešnom čoveku, kao
nedužan, postao jemac, garant za osuđenog pred Ocem
i pred Zakonom. Uzdanjem u tu žrtvu, prihvatanjem
verom, čovek se spasava, on se predaje Bogu i Bog
menja njegov karakter, Bog postaje „stanovnik”
ljudskog „srca” – uma, putem Svetoga Duha.

Potop je zbrisao svet, ali ne i greh u ljudskoj prirodi.
Nećemo se baviti samim potopom, njega ima u svim
mitologijama i kosmogonijama, kao kolektivno sećanje.
Noje ima svoje pandane u Deukalionu, Ut Napištimu
Ubar Tutovom, Džimi, indijskom Manu Vaivatsavati,
nordijskom Belgemiru, sumerskom Ziusudri … i sve su
to kolektivna sećanja na potop koji se zbio, a otkrića
koja poslednjih decenija plasuraju naučnici –
kreacionisti zaista dokazuju potop.

Gistav Dore - Potop

Evolucionistički biolozi i paleontolozi su se upinjali da dokažu kako su fosili nastajali taloženjem na morskom i
rečnom dnu. Te fosile je prekrivao sediment,marinski (morski) ili fluvijalni (rečni) ili jezerski, i tako su se organizmi
tokom vremena fosilizovali u materijal se stvrdnuo. Ako danas bacimo mrtvu kokošku sa vezanim kamenom oko
vrata u more, ona neće ni stići čestito do dna. Poješće je ribe i razložiti mikroorganizmi. Pronađeni su fosili na celoj
planeti gde su živa bića zaustavljena u životnim situacijama, gde velika riba guta malu ili krdo slonova, sa hranom u
ustima, jato riba koje beži, ili jato ptica.

Fosili. Veća riba guta manju i dinosaurovo jaje

Nojevi sinovi se nisu svi pokazali isti. Oni su se prema ocu ponašali različito. Ham je osramotio oca, (1. knjiga
Mojsijeva 9. 21 – 27) pa je Noje prokleo Hama zbog sramote koju mu je naneo. Vremenom su se baš Hamovi potomci
naselili u dolinu reka Tigris i Eufrat i sagradili prve gradove, i to gradove u kojima je rođena religija koja je direktno
suprotstavljena Bogu i njegovom Planu spasenja, iza koje stoji sam sotona. Ta religija opstaje i aktivna je do danas,
sa svim elementima Vavilonske pagansko – okultne prakse, koja je modifikovana u Egiptu, srednjoj i Južnoj Americi,
Grčkoj, Indiji i Rimu, ali je njeno poreklo vavilonsko. Đavo je hteo obožavanje i on je dobio vlast na Zemlji: „I izvedavši
ga (Isusa) đavo na goru visoku pokaza mu sva carstva ovoga svijeta u trenuću oka, I reče mu đavo: tebi ću dati svu
vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome ja hoću daću je; (Luka 4. 5 -6). On vara sav vasioni svet, i
pretvara se u anđela svetla (Otkrivenje 12.9; 2 Korinćanima11. 14). Osnova ovog sistema je prevara. Vavilonska
religija je „vino bluda” kako ćemo da vidimo. Pretvatanje u „anđela svetla” ili kopija, falsifikat. Hamitski gradovi,
prvi gradovi nakon Potopa na zemlji su bili središte religije – kopije, one koju apostol Pavle naziva „čaša đavolska”
(Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu đavolsku” – 1. Korinćanima 10. 21).

~ 401 ~

Razotkrivamo falsifikat Božjeg Plana spasenja, igru koju nije prepoznala ogromnua većina ljudi, i upadajući u
zamku falsifikata, misleći da služi Bogu na pravi način, srljajući je u propast. Hamovi potomci su sišli u dolinu reka,
u Mesopotamiju i sagradili Vavilon i okolne gradove i u njima je nastavljena pobuna protiv Boga. „A sinovi Hamovi:
Hus i Mesrain, Fud i Hanan. A sinovi Husovi: Sava i Avila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi Regmini: Sava i Dedan.
Hus rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji; Beše dobar lovac pred Gospodom; zato se kaže: Dobar lovac pred
Gospodom kao Nevrod. A početak carstvu njegovom beše Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji Senaru. Iz te zemlje
izađe Asur, i sazida Nineviju i Rovot grad i Halah, I Dasem između Ninevije i Halaha; to je grad velik” (1. knjiga
Mojsijeva 10. 6- 12). Nevrod, koji je bio prvi vladar je imao sjajnu ideju. Da okupi sve ljude oko jednog trona, pa se
krenulo sa izgradnjom Vavilonske kule, koja je trebala da bude najviša građevina sveta, gde bi ljudi „stekli ime sebi”
bez Boga:

„A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj, i
naseliše se onde. Pa rekoše među sobom: Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto
kamena i smola zemljana mesto kreča. Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da
stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji. A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji. I
reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su
naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore. Tako ih Gospod rasu
odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i
odande ih rasu Gospod po svoj zemlji” (1. knjiga Mojsijeva 11. 1 -9). Vavilon, prvi grad, prva prestonica, kula, pokušaj
ujedinjavanja svih ljudi pod „jedan jezik”tj jedan sistem. Zvuči poznato danas. Novi Svetski poredak ima tu istu
težnju. Vavilon se ovde pominje prvi put, i njegovo ime znači „vrata bogova”. Setimo se „bogova” koje je videla
proročica u Endoru. Vavilon se kroz celu Bibliju provlači kao neprijatelj Božjeg nadoda, pa i nakon samog razorenja
grada od strane Persijanaca i kasnije Grka, opet se pominje Vavilon kao simbol versko – političkog sistema koji je
suprotan Božjem Planu spasenja, i koji progoni Božji narod. Pominje se Vavilon i u Novom Zavetu, iako je već 600
godina u ruševinama, i to ga apostol Jovan Bogoslov pominje u budućnosti. Kao što se nakon Hristovog vaskrsenja
i polaska na posao propovedanja jevanđelja od strane apostola, hrišćanska crkva naziva „duhovni Izrael”
(Rimljanima 9.6), tako do kraja egzistira i duhovni Vavilon, zbrka i mešavina paganstva, spiritizma, lažne religije i
ezoterije, vlasti bogate i pokvarene elite koja manipuliše većinom. Sve lažne verske doktrine potiču odatle. Vavilonci
napadaju Judejsku državu, ucenjuju i pljačkaju, odvode narod u ropstvo i ruše hram u Jerusalimu koji je sagradio
Salomun (2. carevima 20. 17; 24. 8, 11 – 16; 25. 9 - 13). Razlog ovog stradanja je idolopoklonstvo izraelskog naroda,
koji je stupio na začarano tlo: „Ali kad oci naši razgnjeviše Boga nebeskoga, dade ih u ruke Navuhodonosoru caru
Vavilonskom Haldejcu, koji raskopa ovaj dom a narod preseli u Vavilon” (Jezdra 5. 12). Kroz čitav Stari zavet Bog
opominje svoj narod protiv idolopoklonstva. „Ne obraćajte se k idolima i bogova livenih ne gradite sebi. Ja sam
Gospod Bog vaš” (3. Mojsijeva 19. 4); „Te ostaviše dom Gospoda Boga otaca svojih, i stadoše služiti lugovima i
idolima; i podiže se gnjev Gospodnji na Judu i na Jerusalim za taj grijeh njihov” (2. knjiga dnevnika 24. 18); „I u taj
ću dan, govori Gospod nad vojskama, istrijebiti iz zemlje imena idolima da se više ne spominju, i proroke i nečisti
duh ukloniće iz zemlje” (Zaharija 13. 2). Na još mnogo mesta u Starom zavetu se nalazi osude idolopoklonstva.
Jevreji su nakon vavilonskog ropstva, u kom su bili 70 godina prestali da upadaju u idolopoklonstvo, pa ni danas u
sinagogama nema kipova ni slika. U jednoj od deset zapovesti, Dekalogu, Božjem zakonu, se prva zapovest odnosi
na zabranu idolopoklonstva: „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. Nemoj
imati drugih bogova uza me. Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji,
ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim
grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene” (2. knjiga Mojsijeva 20. 2 -5).
Bog nije ovo rekao džabe. Običan čovek je u idolopoklonstvu video kip i privlačne običaje koji su išli do orgija,
prežderavanja i veselja, u šta su se pretvorile današnje proslave. Bog je znao šta je klanjanje bogovima – to je
obožavanje demona i đavola. Kolevka idolopoklonstva je Vavilon (Sumer) a kao na početku kada smo citirali Zehariju
Sičina, sumerski panteon su kasnije preuzeli egipatski žreci, pa grčki sveštenici Misterija, indijski Magi, pa Rimski
tajni žreci u osnovi, dok su njegove elemente prihvatili svi narodi u formi obožavanja Sunca. Običan narod je u
kipovima video bogove, koji su negde na nebesima, i koje treba umilostiviti žrtvama. Samo vrh, žreci, najviši adepti
su znali ko su bogovi. Znali su i starozavetni proroci i hrišćanski apostoli. Znala je i najnepismenija hrišćanska baba
da su to đavoli: „I neka više ne prinose žrtve svoje đavolima, za kojima oni čine preljubu. Ovo neka im bude zakon
vječan od koljena na koljeno” (3. knjiga Mojsijeva 17.7); „Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu, bogovima, kojih nijesu
znali, novim, koji iz bliza dođoše, kojih se nijesu strašili oci vaši” (5. Mojsijeva 32. 17); „Nije; nego što žrtvuju
neznabošci, da đavolima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa đavolima” (1. Korinćanima 10. 20).

U Vavilonu je prvi vladar bio Nevrod ili Nimrud, za kog postoji i danas kolektivno sećanje kod lokalnog
stanovništva u Iraku. Po njemu je grad Kalah (Nimrud) dobio ime, a Borsipa se naziva Birs Nimrud, kako još Arapi
zovu i temelje ogromnog zigurata – piramide za koji se veruje da je bio Vavilonska kula. Pločice nađene u Korzabadu,

~ 402 ~

u ostacima Asurbanipalove biblioteke ga opisuju kao Ninusa, prvog osvajača, vrlo surovog vladara. Antički istoričari
Trog Pompej i Diodor Sicilijski ga opisuju: „U Ninivi je bio slavljen kao bog Ninus, bog rata lova i ratnika. Njegova
smrt je kasnije imitirana u misterijama Vavilona, Asirije, Egipta, Grčke, Rima…Njegovo egipatsko ime je Oziris…”
(Akeksandar Hislop „Dva Vavilona”).

„On je rimski bog Mars (što znači „pobunjenik”), anglosaksonski Zernebogus, Vavilonski Marduk (Merodah
„hrabar i buntovan”), Moloh, feničanski Bahus, Herkules, Dionis, Krišna, Kuetzalkoatl, …Pan” (Vilijem Džozija Saton
„Iluminati i Pokret Novo Doba – 666”) Nevrod je imao imena pobunjenika, đavo je pobunjenik, a kult ovog
pobunjenika i cara – boga je prenošen dalje, Antički carevi su bili prvosveštenici misterijskih religija, carevi i
božanstva ili sinovi božanstava. Faraon je sebe smatrao bogom, rimski carevi su imali naslov „božanski”, astečki
carevo takođe, staroindijski vladari. Konstantin veliki je sebe smatrao „sinom Sunca”, a rimski Papa ima jednu od
titula „Vicarivs filii dei – Zamenik sina Božjeg.” Josif Flavije u svojim „Kompletnim delima” kaže o Nevrodu: „On je
bio unuk Hama, hrabar i velike snage. On je navodio ljude da ne pripisuju Bogu svoju sreću već svojoj hrabrosti i
razumu, što je tvrdio i A. Krouli. On je vladao kao tiranin, govoreći da će da se osveti Bogu zbog potopa i da će podići
kulu dovoljno visoku da dosegne nebo.” Za Nevrodovog oca Husa masonski autor Albert Maki tvrdi da je on osnivač
magije, hermetike i rodonačelnik masonerije, kao Hermes. (Albert Maki, majstor 33 stepena „Enciklopedija
slobodnog zidarstva”). Maki nije govorio tj pisao bez veze, on je bio mason visokog stepena, vrlo upućen. Ovaj
Hamov sin, Nevrodov otac je bio stvarni utemeljivač magije, tj. opštio je sa demonima, a zovu ga još Hermes
Trismegistus, Merkur, Tot…on je osnivač tzv „svete geometrije”. (setimo se proporcija građevina, posebno piramida
i zigurata i činjenice da se na 30 paraleli nalaze sveti gradovi paganskih religija Heliopolis, Eridu, Perzepolis, Harappa
i Lasa. Sam broj 30 je bitan i kod masona. Trideseti stepen kod masona je Vitez Kadoš, koji plaže zakletvu da će da
se bori protiv hrišćanstva. Ovo je tamna kopija Isusa Hrista koji je u tridesetoj godini života počeo sa svojim aktivnim
propovedanjem). Hus je bio mag, mađioničar, vrač. Njegov sin je bio slavljen kao bog sunca, sin boga sunca, dok se
stvarnim bogom sunca smatrao sam đavo, koji je i osmislio sve. Žena vladara Nevroda je utemeljila svoj kult boginje
plodnosti, kao Ištar, Astarta, Izida, Dijana, Artemida, Kibela, Koatlik, Indrani…Ona je verovala da ljudi nakon smrti
zaposedaju zvezde, po zasluzi, i da njihova duša ne umire. On aje osnovala svešteničke redove, sa sveštenicima
zavetovanim na celibat, što je kasnije prešlo u Egipat, Grčku i Rim. Egipatski redovnici se nisu ženili, nosili su crne
odore, jer su bili u „žalosti za Tamuzom” što je nastavljeno kroz monaštvo u hrišćanskim tradicionalnim crkvama, sa
crnim mantijama, uz celibat u zapadnoj crkvi. Aleksandar Hislop citira antičke autore koji tvrde da je Semiramida
ustvari Nevrodova majka, sa kojom se on kasnije oženio, pored mnoštva žena. Ženski monaški redovi koje je
osnovala Semiramida su bile vestalke, koje su upražnjavale hramsku prostituciju, one su bile Ištarine sveštenice.
Nevrod se zvao i Tamuz, i dobio je sina sa ovom ženom, ali nije dočekao njegovo rođenje. Po predanju da ga je ubio
Sim (Sem), deda stric. O ovome piše Majmonides antički istoričar, kao je Nevrod ubeđivao „izvesnog cara” da treba
da obožava „znakove zodijaka” sa Suncem kao centralnim (12 sumerskih bogova o kojima piše Sičin) ali je bio ubijen.
Semiramida je rođenom sinu dala ime Tamuz, proglasivši ga reinkarnacijom Nevroda, a sebe „Majkom Božjom”,
„Majkom spasitelja” i „Kraljicom neba.” Tamuz je rođen u vreme zimskog solsticijuma, tačnije 25 decembra po
zapadnom kalendaru. Ovo je postala „Sveta porodica.” „Pošto je sebe proglasila boginjom, zahtevala je ljudske
žrtve. Posebno bebe, na čijim je grudima utezivano „Tau” tj krst, simbol Tamuza” (Chino „Sveštenik, žena i
ispovest”). Ona je bila Velika Majka (Magna Mater u Grčkoj i Rimu). Nevrod je bio Magna Pater. Kad Vatikan tvrdi
da je Petar bio prvi papa, on je potpuno u pravu! Većina misli da je u pitanju apostol Petar, ali nije! To je Nevrod, i
kip Petra (Pater) u Rimskoj bazilici nije uopšte kip koji predstavlja apostola već Zevsa ili Nevroda. Nevrod je prvi
papa!

Rimski Petar, grčki Magna Pater (Zevs), Indijski Deus Pater – Nevrod

~ 403 ~

Tokom vekova je Semiramida bila obožavana kao Atina boginja rata, Venera, Afrodita, uzbuđenje, seks, ljubav,

Dijana ili Artemida, lov, Izida, Luna, mesec, Ištar, Astarota. Indijska Isi, Indrani, Kibela u Rimu, Koatlik u Meksiku. U

astroligiji je ona bila mesec, a opisivana je kao bogomajka, carica nebeska, vladarka neba i zaštitnica misterijskih

„proročišta”. To je u tradicionalnom hrišćanstvu Marija.

Nevrod je bio prvi graditelj, neimar ili „zidar - mason”. On je sagradio Vavilonsku kulu, neimari – žreci su gradili

piramide i hramove u Egiptu, Grčkoj i Rimu, a takođe neimari – zidari su gradili katedrale na Zapadu, baš na mestima

gde su bili antički hramovi. Van granica drevnog Rimskog carstva nema čuvenih katedrala. Najčuvenije su Parizu,

Londonu i Rimu. Utvrdićemo vezu između drevne Nevrodove kule, piramida u Egiptu, paganskih hramova i zapadnih

katedrala. Kula je bila predviđena da

ujedini sve ljude pod vlast tiranina,

cara prvosveštenika i „božanskog”

Nevroda, sa jednim jezikom, jednim

sistemom, jednom prestonicom

Vavilonom. Pominjali smo Novi svetski

poredak, jednu vladu, jedan glavni

jezik za komunikaciju (engleski), i

jednog vladara cara i prvosveštenika

Novog Doba. Iza te ideje stoje tajna

društva, ezoteristi, a oni sami, tj njihov

visoki član tvrdi da su Hus i Nevrod bili

prvi masoni – zidari, graditelji kule koja

je simbol poretka, simbol vladavine

ljudskog razuma i moći bogova. Tvorci

Evropske Unije ne kriju sličnosti

njihovog parlamenta sa Vavilonskom

Borsipa, mesto koje lokalno stanovništvo naziva Birs Nimrud. kulom, bar onom sa Brojgelove slike.
Smatra se da su ovo ostaci Vavilonske kule. Ta kula je bila ogromni zigurat, onakav
kakve su pravili kasniji vladari

konfederacije Sumerskih gradova,

Asirci i Novovavilonci. Ona se nalazila u gradu Borsipa (sumerski BAD.SI.(A).AB.BAKI)) 17 kilometara jugozapadno

od Vavilona. To je današnji Birs Nimrud.

Kao što kaže biblijski izveštaj, projekat kule je propao, a narod se rasejao. Hamovi sinovi su se nastanili u

dolinama reka i ravnicama. Tamo su gradili visoke građevine koje će da ih podsećaju na kulu koju su pokušali da

naprave, hramove i utvrđenja. Kako je oborena kula i kako su pomešani jezici, mi ne znamo, ali znamo da su Hamovi

potomci svuda gde su otišli gradili građevine koje su bile međusobom jako slične. U Egiptu, Indiji, Kini, u Meksiku,

Peruu, Gvatemali..postoje piramide. Takođe, svi graditelji ovih piramida su bili poklonici Kulta sunca, ogrezli u

ezoteriju, astrologiju, okultizam vračanje. Svi su imali cara – sveštenika, „božanskog” za vladara i prinosili ljudske

žrtve, jako dobro poznavali matematiku, geometriju, astronomiju, čak i za današnje prilike, i svoje gradove gradili

po unapred zacrtanoj šemi. Kako su Hamovi sinovi dospeli u sve krajeve, od Kine do Amerike, opet ne znamo. Jedan

izveštaj u Bibliji se odnosi na kasnija vremena, na doba Semovog čukununuka Faleka, kada se „razdeli zemlja”. Da li

je došlo do potpunog odvajanja kontinenata, nestanka malobrojnih zemljouza, koje je pokrilo more? Moguće, jer

je posle Potopa bilo hladno na jugu i na severu. Severna ledena kapa se protezala mnogo južnije nego danas,

dosezala je do Mađarske, a možda i južnije. Kreacionisti, naučnici koji naučnim putem dokazuju biblijsko stvaranje

kažu da je Potop bio neviđena katastrofa, koja je započeta udarom asteroida na mestu gde je današnji Meksički

zaliv. Taj udar je prouzrokovao podizanje prašine u atmosferu, što je uzrokovalo da sunčevi zraci ne mogu da dopru

do zemljine površine, pa je na velikom delu planete, na severu i jugu vladala neka vrsta „ledenog doba” dok je

današnji tropski i suptropski pojas bio pošteđen smrzavanja. More je tada bilo mnogo niže, pa je bilo moguće

putovati kopnom. Nijedna od civilizacija koje su imale piramide i obožavanje sunca kao glavnu religiju nisu se

nalazile daleko od tridesete paralele, bilo severno ili južno, tj bile su u ravni sa postojbinom – Vavilonom. Otapanje

velike količine leda se dogodilo u četvrtoj generaciji Semovih potomaka i kopneni prelazi su bili prekriveni vodom.

Sličnosti Egipta, Sumera, Inka, Asteka, Harape i Mohendžo Dara, Maja, Tolteka… su neverovatne. U ovoj knjizi je

pominjana sličnost u astronomiji, panteonu, astrologiji, kosmogoniji, okultnim pravcima, načinima vladanja..između

tih naroda. I Maje i Egipćani i Asteci, i Inke i Sumerani su imali slične poglede na religiju, a glavne nauke su im bile

astronomija i matematika. Vavilonska kula je ostavila traga na te narode, koji su gradnjom ogromnih piramida težili

da ostanu verni ideji. Njihove piramide nisu bile nikakve grobnice. To su bili hramovi u čast boga sunca. Zigurati u

~ 404 ~

Mesopotamiji, kao i američke piramide su imali malu opservatoriju za praćenje zvezda na vrhu, koja je bila i kapelica,
dok su egipatske piramide prostorije imale unutra. Faraoni su u njih sahranjivani kasnije i za to postoji razlog. Razlog
je bio poznat samo vrhovnim žrecima – adeptima, a to je bilo poznavanje duhovnih osobina unutrašnjosti piramide,
gde su obavljani rituali i gde su adepti opštili sa „bogovima.” Danas se u modernim tradicionalno hrišćanskim
hramovima sahranjuju pape i patrijarsi.

Piramide: Sumer, vavilonska kula, Meksiko, Egipat, Peru i Kineska piramida
Masoni nam otkrivaju pravu namenu ovih građevina, tj da su to hramovi, koji su služili za službu bogu sunca, kao
i inicijacije žreca i sahranjivanje žreca i kraljeva u kriptama istih. Evo razloga zašto se kardinali, biskupi i pape
sahranjuju u kriptama katedrala. „Oziris je naredio Talamesu da mu sagradi hram u obliku piramide sa određenim
brojem hodnika.” (Albert Maki „Enciklopedija slobodnog zidarstva”). Dokaza za tvrdnju da piramida nije sagrađena
kao grobnica ima na pretek. Inače sam naziv za veliku piramidu u Egiptu, prema Ričardu V. Nunu (napisao knjigu „5.

~ 405 ~

5. 2000”) je „Khufu” što znači „veličanstvena svetlost.” Meinli P. Hol, mason 33 stepena tvrdi da su piramide hramovi
inicijacije, koje su služile „za prosvetljenje drevnih…ulazeći kao ljudi izlazili su kao bogovi.” (Meinli Hol „”Tajna
učenja svih doba”) „Bićete kao bogovi, znaćete šta je dobro a šta zlo.”

Satanista Alister Krouli je posetio Egipat, i u piramidi izveo ritual prizivanja Horusa, još jedne personifikacije, tj
„boga” sunca. Krouli je tvrdio da mu se ukazalo biće (Ajvaz) koje mu je reklo da staro, hrišćansko doba umire, a da
Novo doba sviće. Inače sama Velika piramida koja i dan danas ima svrhu, ima otvore za ventilaciju, koji vode do tzv
„Kraljeve” i „Kraljičine” odaje. Ne treba mrtvacima ventilacija, a i sama ventilacija bi izazvala ubrzano truljenje
mumija. Vilfred Gregson, arhitekta i maso 33 stepena je potvrdio da je ova piramida bila hram za inicijaciju. (Ričard
Nun „5.5. 2000”). Isti autor pominje i piramidu u Čičen Ici u Meksiku, koja je prepuna simbolike sunca i zmije, kao i
Mesečeva i Sunčeva piramida u Tiahuanaku. Sunce predstavlja boga a zmija njegovu „božansku mudrost”. Zmija
drži glavu čoveka, tako da on ne može da vidi zmijinu „božansku mudrost” ni „svetlost božju” koja od njega dolazi.
Nun uporno tvrdi da je „bog” u obliku sunčavog diska Lucifer. Doći ćemo do sunčevih diskova u sabornim hramovima
i katedralama tradicionalnih hrišćanskih crkava, koje takođe imaju simboliku vavilonske kule, paganskih hramova i
piramida. Masonski autor i najveći pisac među masonima, Albert Pajk, u knjizi „Moral i dogma” tvrdi: „Za inicijate
(adepti, žreci, okultisti, paganski visoki sveštenici misterija) on (Lucifer) nije ličnost, već snaga stvorena za dobro
koje može služiti zlu.” Albert Pajk nastavlja: „Pravo im sotone, kažu Kabalisti je Jahve naopako: jer sotona nije crni
bog već negacija Boga. Đavo je personifikacija ateizma (religija razuma) i idolopoklonstva. Za inicijate to nije osoba,
već sila, stvorena za dobro, ali koja može služiti zlu, to je instrument slobode i slobodne volje. Kabalisti predstavljaju
tu silu mitološkom rogatom formom boga Pana, onda je došao jarac, brat stare zmije i svetlonoša ili Fosfor od koga
su pesnici napravili lažnog Lucifera u legendama” („Moral i dogma”). Ovo je prikrivanje pravog identiteta palog
anđela, jer je Pajk znao ko je on. Većina masona ne zna šta je suština, niži redovi ne znaju ništa. Pajk to ne krije:
„Plavi, početni stepeni masonerije su samo predvorje hrama. Njihovom inicijatu (šefu) je otkriven deo simbola, ali
ne smišljeno obmanut pogrešnom interpretacijom. Nije namera da ih on razume, njihovo pravo razumevanje je za
adepte, prinčeve masonerije. Celokupno telo carskog svešteničkog reda je bilo vekovima pažljivo skrivano u višim
stepenima.” Jan Van Rikenborg i knjizi „Dolazeći novi čovek” piše: „Vatreno biće aure (tzv enetrgetsko polje oko
svakog tela, pagansko i okultno učenje, ima ga na predstavama svetaca u tradicionalnim crkvama – Prim.Aut) je
Lucifer misterije. Čovek kao mala planeta je vođen vlastitim Luciferom, vlastitim sotonom, vlastitim prirodnim
bogom. Taj bog prirode je vaš podređeni, vaš sluga, vaš najdraži prijatelj, vaša imitacija pojavljivanja Isusa, vaš
Majstor. Vi dobijate ono za čim žudite.” Za Pajka i slične propalice je nešto drugo: „Da Lucifer nije bog, zašto bi ga
Adonaj i njegovi sveštenici napadali… istinska i čista filozofska religija je verovanje u Lucifera koji je ravan Adonaju.”
(Pismo Alberta Pajka upućeno 14. jula 1889 na adrese 23 vrhovna saveta masona u svetu. Podatak iz knjige „Novi
svetski poredak” Ralfa Epersona). „Lucifer, bog svetla i bog dobra se bori za čovečanstvo protiv Adonaja, boga mraka
i zla.” (Edit Star Miler „Okultna teokratija”. Dalje Albert Pajk kaže da je „Adonaj rival Baala i Ozirisa” („Moral i
dogma”). Baal, Oziris, Marduk (Nevrod), Kvetzalkoatl…kome su građene piramide? Čiji je simbol sunčevog diska?
Da li je Nevrod dugo razmišljao pa došao do zaključka da je previše dosadno i monotono, pa odlučio da napravi
novu religiju? Naravno da nije. Dobio je instrukcije.

Lucifer želi da uspostavi svoju vlast, da se proglasi bogom. Tajna društva u svetu, koja su sva okupljena oko istog
cilja imaju hijearhiju koja je prikazana kao piramida. Na vrhu se nalazi Svevideće ili Horusovo oko okruženo zracima
sunca. Vrh piramide sa okom nije spojen sa građevinom. Biće spojen da kada se uspostavi vladavina Antihrista, kada
„zidari” dovrše duhovnu Vavilonsku kulu – jedan vladar, jedan svet, jedna religija. Oko u vrhu piramide je, po
masonu Albertu Makiju, simbol Superiornog bića koje obznanjuje svoju sveprisutnost” (Albert Maki „Enciklopedija
slobodnog zidarstva”). Još jedan mason Kenet Mekenzi u „Kraljevskoj masonskoj enciklopediji” kaže da je oko
simbol Ozirisa:” Karl Klaudi, još jedan mason ovo potvrđuje, a Albert Pajk u „Moralima i Dogmama” piše: „Oziris,
sunce, izvor svetlosti i princip dobra… svevideće oko je za drevne bilo simbol sunca..”To što je piramida nedovršena
ima svoju simboliku.

„Piramida je simbol snage i njena nedovršenost izražava verovanje tvoraca američkog Velikog pečata da posao
nije završen.” (Robert Spenser „Kult svevidećeg oka”) Nije završen, jer je piramida, Vavilonska kula simbol
ujedinjenog sveta, sa jednom religijom, pod budnim okom duhovnog Nevroda, u duhovnom Vavilonu, a sve pod
komandom Lucifera koji želi da postane Bog.

Vavilon nije prestao da postoji ni nakon razaranja grada. Duhovni, paganski i neopaganski Vavilon je postao
opasniji od drevnog grada. On je nastavio da postoji kao duhovna kategorija, anticrkva,oko koje su okupljena
okultna društva, bogata elita, šoubiznis, lažne religije i otpalo hrišćanstvo, koje je nažalost nastavilo kontinuitet
paganskog Vavilona kao i Egipta, Grčke i Rima. Po uništenju grada Vavilona je prošlo 600 godina, kada je pisano
Otkrivenje Jovanovo (97. godine nove ere).

~ 406 ~

Nedovršena piramida

Cela dva poglavlja u Otkrivenju se pominje Vavilon, njegovo čaranje i njegovo uništenje u budućnosti, pred II
Hristov dolazak: „I povika jakim glasom govoreći: Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima, i tamnica svakom
duhu nečistom, i tamnica svih ptica nečistih i mrskih; jer otrovnim vinom kurvarstva svog napoji sve narode; I carevi
zemaljski s njom se kurvaše, i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njene. I čuh glas drugi s neba koji
govori: Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njene, i da vam ne naude zla njena. Jer gresi njeni
dopreše tja do neba, i Bog se opomenu nepravde njene. Platite joj kao što i ona plati vama, i podajte joj dvojinom
onoliko po delima njenim: kojom čašom zahvati vama zahvatajte joj po dva put onoliko. I zaplakaće i zajaukati za
njom carevi zemaljski koji se s njom kurvaše i besniše, kad vide dim gorenja njenog, Izdaleka stojeći od straha muka
njenih i govoreći: Jaoh! Jaoh! Grade veliki Vavilone, grade tvrdi, jer u jedan čas dođe sud tvoj! I trgovci zemaljski
zaplakaće i zajaukati za njom, što njihove tovare niko više ne kupuje; Tovara zlata i srebra i kamenja dragog i bisera
i uzvoda i porfire i svile i skerleta, i svakog mirisnog drveta, i svakojakih sudova od fildiša, i svakojakih sudova od
najskupljeg drveta, bronze i gvožđa i mermera, I cimeta i tamjana i mira i livana, i vina i ulja, i nišesteta i pšenice, i
goveda i ovaca, i konja i kola, i telesa i duša čovečijih. I voća želja duše tvoje otidoše od tebe, i sve što je masno i
dobro otide od tebe, i više ga nećeš naći. Trgovci koji se ovim tovarima obogatiše od nje, staće izdaleka od straha
mučenja njenog, plačući i jaučući, I govoreći: Jaoh! Jaoh! Grade veliki, obučeni u svilu i porfiru i skerlet, i nakićeni
zlatom i kamenjem dragim i biserom; Jer u jedan čas pogibe toliko bogatstvo! I svi gospodari od lađi, i sav narod u
lađama, i lađari, i koji god rade na moru, stadoše izdaleka, I vikahu, videvši dim gorenja njenog, i govorahu: Ko je
bio kao ovaj grad veliki? I baciše prah na glave svoje, i povikaše plačući i ridajući, govoreći: Jaoh! Jaoh! Grade veliki,
u kome se obogatiše svi koji imaju lađe na moru od bogatstva njegovog, jer u jedan čas opuste! Veseli se nad njim
nebo, i sveti apostoli i proroci, jer Bog pokaja sud vaš na njemu. I uze jedan anđeo jak kamen veliki, kao kamen
vodenični, i baci u more govoreći: Tako će sa hukom biti bačen Vavilon, grad veliki, i neće se više naći; I glas gudača
i pevača i svirača i trubača neće se više čuti u tebi; i nikakav majstor ni od kakvog zanata neće se više naći u tebi, i
huka kamenja vodeničnog neće se čuti u tebi; I videlo žiška neće se više svetliti u tebi, i glas ženika i neveste neće
više biti čuven u tebi; jer trgovci tvoji behu boljari zemaljski, jer tvojim čaranjem prevareni biše svi narodi. I u njemu
se nađe krv proročka i svetih, i svih koji su pobijeni na zemlji” (Otkrivenje 18 glava).

Povežimo ovo. Pade grad koji je bogat, sa kojim „petljaju” vladari i trgovci, bogati ljudi, elite. Ovaj grad opija
vinom bluda sve narode. Bog kada pominje vino u simboličkom smislu govori o duhovnoj ideji: „Niti se ljeva vino
novo u mjehove stare; inače mjehovi prodru se i vino se prolije, i mjehovi propadnu. Nego se ljeva vino novo u
mjehove nove, i oboje se sačuva” (Matej 9. 17). Bog poziva svoj narod da izađe iz Vavilona, što znači da je Vavilon
izrazito neprijateljska kategorija. Nad uništenjem Vavilona plaču trgovci i bogataši, lopovi i secikese, propalice i
korumpirana elita a raduje se Nebo. Vavilon je uništen jer su njegovi trgovci bili vladari narodima i njegova ideja je
bila okultna ideja, (čaranje. Kad se pominju čaranja i vračari u Bibliji, ne misli se na starice koje gledaju u šoljicu,
nego na visokopozicionirane okultiste i misterijska učenja. Na kraju, ovaj duhovni Vavilon je progonio Božji narod,
tokom cele hrišćanske istorije, do danas. Neki mačem, neki proganjanjem, neki izrugivanjem, a neki stilom života.

~ 407 ~

Iz iste kuhinje potiču paganstvo koje je ušlo u tradicionalne hrišćanske crkve, posebno zapadnu iz koje je potekla
Inkvizicija komunizam, nacizam, ateizam, prosvetiteljstvo, moderna demokratija. Sve su to vavilonske ideje. Ovo je
Novi svetski poredak, globalni Vavilon! Sam Vavilon je bio prestonica, ali i grad – država za sebe. Bio je duhovna,
vojna i ekonomska sila, grad prestonica i centar. Danas postoje tri grada – države koji čine Vavilon. To je Vašington
D. C. Distrikt Kolumbija, deo grada sa vladinim zgradama, i on je vojni, Londonski Siti, finansijski i Vatikan, duhovni
centar. Vladari, bankari, vlasnici megakorporacija, sportisti, pevači, glumci, političari, biznismeni, plemstva i
kraljevske kuće, verski velikodostojnici, intelektualci, advokati, sudije, generali, belosvetski trendseteri i kockari,
pojedinci, članovi okultnih društava. Demokrate, liberali, gej – aktivisti, nacisti, pedofili, trgovci drogom, oružjem,
robljem, ženama, kraljevi pornografije, producenti, kapitalisti. Svesno ili ne oni mrze Hrista i njegove sledbenike.
Progone ga, da li mačem kao Inkvizicija, gulazima kao komunisti, sekularističkim idejama, izrugivanjem i
ismejavanjem kao moderne demokrate, koje perfidno iza farse zvane „tolerancija i ljudska prava” hrišćanstvo
proglašavaju za zastarelo, netolerantno i religiju fanatika, nasilnika, fašista i ludaka, dok se nemoral proglašava
slobodom, a nadrogiranost „cool.”

Imamo duhovni Vavilon, i znamo iz čega se on sastoji. Vašington DC, vojni, Londonski Siti, poslovni, finansijski,
kao i Vatikan, duhovni. Novi Vavilon čija se kula podiže, nedovršena piramida, kula zvana Novi svetski poredak.

Tri grada – države koji sačinjavaju centra duhovnog vavilona. Vašington DC, Vatikan i Londonski Siti. Sva ova
mesta imaju jaku okultnu simboliku, građeni su tako da njihove ulice gledane sa visine daju okultne simbole, zgrade
su prepune masonske i okultne simbolike a trgovima dominira egipatski obelisk. Evropska unija, i SAD kao modeli
globalne države imaju svoje centre, ali su ova tri najvažnija i sve oluke se donose tu, a ne ni u zgradi UN u Njujorku,
ne u Strazburu, Briselu ili Ženevi.

Biblija se više bazira na religijski aspekt, koji se najviše tiče spasenja. U 17 glavi Otkrivenja Jovanovog se opisuje
ova sila i njena sudbina, kojom ćemo se baviti još:

„I dođe jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša, i govori sa mnom govoreći mi: Hodi da ti pokažem sud
bludnice velike, koja sedi na vodama mnogima. S kojom bludničiše carevi zemaljski, i koji žive na zemlji opiše se
vinom bluda njena. I uvede me duh u pusto mesto; i videh ženu gde sedi na zveri crvenoj koja beše puna imena
hulnih i imaše sedam glava i deset rogova. I žena beše obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem
dragim i biserom, i imaše čašu u ruci svojoj punu mrzosti i poganštine bluda svog; I na čelu njenom napisano ime:
Tajna, Vavilon veliki, mati bludnicama i mrzostima zemaljskim. I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka
Isusovih; i začudih se čudom velikim kad je videh. I reče mi anđeo: Što se čudiš? Ja ću ti kazati tajnu ove žene, i zveri
što je nosi i ima sedam glava i deset rogova. Zver koju si video beše i nije, i izići će iz bezdana i otići će u propast; i
udiviće se koji žive na zemlji, kojima imena napisana nisu u knjigu života od postanja sveta, kad vide zver koja beše,
i nije, i doći će opet. Ovde je um, koji ima mudrost. Sedam glava, to su sedam gora na kojima žena sedi. I jesu sedam
careva. Pet je njih palo, i jedan jeste, a drugi još nije došao; a kad dođe za malo će ostati. I zver koja beše i nije, i
ona je osmi, i jeste od sedmorice i u propast ide. I deset rogova, koje si video, to su deset careva, koji carstva još ne
primiše, nego će oblast kao carevi na jedno vreme primiti sa zveri. Ovi jednu volju imaju, i silu i oblast svoju daće
zveri. Ovi će se pobiti s Jagnjetom i Jagnje će ih pobediti, jer je Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima; i koji
su s Njim, jesu pozvani i izabrani i verni. I reče mi: Vode, što si video, gde sedi bludnica, ono su ljudi i narodi, i
plemena i jezici. I žena, koju si video, jeste grad veliki, koji ima carstvo nad carstvima zemaljskim”(Otkrivenje
Jovanovo 17. glava).

Ovde se vidi sukob dva verska sistema. Nećemo se baviti tumačenjem celog poglavlja, samo onim činjenicama

~ 408 ~

koje pokazuju karakter Vavilonskog sistema. Bludnica sedi na zveri, a u Bibliji je zver simbol političkog sistema, dok
je sama bludnica simbol lažnog verskog sistema, ovde se pominje žena, kao grad koji ima vlast nad carstvima
zemaljskim, i nad narodima, koji su simbolizirani „vodama mnogim.” Duhovni Vavilon. Otkrivenje 19.7 nam otkriva
simboliku žene kao verskog sistema: „da se radujemo i veselimo i damo slavu njemu. Jer dođe svadba jagnjetova i
žena njegova pripravila se.” Jagnje je Isus Hristos, a njegova nevesta je prava crkva. Šta je prava crkva? Crkvu ne
sačinjava institucija građevina, nacija ili organizacija na državnom nivou, nego ljudi, vernici. Sledbenici, kojima ne
treba katedrala da bi se molili i služili Bogu. Tri čoveka u pustinji pored džipa ili kamile mogu da budu crkva, tri
čobana pored ovaca ili tri robijaša u ćeliji. Dakle vino bluda je pogrešna ideja, a bludnica je lažna crkva. Ako se dalje
čita, dolazimo do sedam gora na kojima žena sedi. Rim ima sedam bregova, a jedan od njih je Vatikan. Sam Rim kao
žena na sedam bregova se odnosi i na grad Rim, Rimsko carstvo, kao i države naslednice Rimskog carstva kojima
vlada Rimski papa, koje i danas imaju rimski sistem, i na sam Vatikan, tj. papski sistem. Žena, bludnica sedi na zveri.
Zver možemo naći u knjizi proroka Danila, gde on opisuje sisteme koji će doći, više sisteme nego same države ili
kraljeve. I to kroz celu istoriju od vremena u kom je Danilo živeo (Vavilon pred invaziju Persijanaca) pa do kraja
istorije sveta. Treba pratiti 7. poglavlje Proroka Danila, jer postoji objašnjenje onoga što je video, tj sanjao prorok.

„Prve godine Valtasara, cara vavilonskog, usni Danilo san i vide utvaru glave svoje na postelji; tada napisa san i
pripovedi ukratko. Danilo progovori i reče: Videh u utvari svojoj noću, a to četiri vetra nebeska udariše se na velikom
moru. I četiri velike zveri iziđoše iz mora, svaka drugačija. Prva beše kao lav, i imaše krila orlova; gledah dokle joj se
krila poskuboše i podiže se sa zemlje i stade na noge kao čovek, i srce ljudsko dade joj se. Potom, gle, druga zver
beše kao medved, i stade s jedne strane, i imaše tri rebra u ustima među zubima svojim, i govoraše joj se: Ustani,
jedi mnogo mesa. Potom videh, i gle, druga, kao ris, imaše na leđima četiri krila kao ptica, i četiri glave imaše zver,
i dade joj se vlast. Potom videh u utvarama noćnim, i gle, četvrta zver, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i
imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svih zveri pređašnjih, i
imaše deset rogova. Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste među onima, a tri prva roga iščupaše se pred njim;
i gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari. Gledah dokle se postaviše prestoli, i
starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto Mu beše kao plamen ognjeni,
točkovi Mu kao oganj razgoreo. Reka ognjena izlažaše i tečaše ispred Njega, hiljada hiljada služaše Mu, i deset hiljada
po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sede, i knjige se otvoriše. Tada gledah radi glasa velikih reči koje govoraše
onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zver i telo joj se raščini i dade se da izgori ognjem. I ostalim zverima uze se
vlast, jer dužina životu beše im određena do vremena i do roka. Videh u utvarama noćnim, i gle, kao Sin čovečiji
iđaše sa oblacima nebeskim, i dođe do starca i stade pred Njim. I dade Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi
narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti. Meni Danilu
prenemože duh moj u telu mom, i utvare glave moje uznemiriše me. Pristupih k jednom od onih koji stajahu onde,
i zamolih ga za istinu od svega toga. I progovori mi i kaza mi šta to znači: Ove četiri velike zveri jesu četiri cara, koji
će nastati na zemlji. Ali će sveci Višnjeg preuzeti carstvo, i držaće carstvo na vek i doveka. Tada zaželeh znati istinu
o četvrtoj zveri, koja se razlikovaše od svih i beše vrlo strašna, i imaše zube gvozdene i nokte bronzane, i jeđaše i
satiraše, a ostatak nogama gažaše, I o deset rogova šta joj behu na glavi, i o drugom koji izraste i tri otpadoše pred
njim, o rogu koji imaše oči i usta koja govorahu velike stvari i beše po viđenju veći od drugih. Gledah, i taj rog
vojevaše sa svecima i nadvlađivaše ih, Dokle dođe starac, i dade se sud svecima Višnjeg, i prispe vreme da sveci
preuzmu carstvo. Ovako reče: Četvrta zver biće četvrto carstvo na zemlji, koje će se razlikovati od svih carstava, i
izješće svu zemlju i pogaziti i satrti. I deset rogova jesu deset careva, koji će nastati iz tog carstva, a posle njih nastaće
drugi, i on će se razlikovati od pređašnjih, i pokoriće tri cara. I govoriće reči na Višnjeg, i potiraće svece Višnjeg, i
pomišljaće da promeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vreme i za vremena i za po vremena. Potom će
sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim. A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom
daće se narodu svetaca Višnjeg; Njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti Njemu služiti i slušati Ga. Ovde
je kraj ovoj reči. A mene, Danila vrlo uznemiriše misli moje, i lice mi se sve promeni; ali reč sačuvah u srcu svom.”

Četvrta zver ima elemente sve tri prethodne, a nju uklanja Božji sud i carstvo (vlast) se daje „narodu svetaca
Višnjeg.” Taj narod su upravo oni koje želi da uništi Vavilon, sledbenici Hrista. Četvrta zver je ona koja traje do samog
kraja, nasleđujući ostale tri. Koje su te tri? Njih ćemo analizirati u Danilovom tumačenju sna cara Nabukodonosora
opisanog u 2. poglavlju Danilove knjige. Bitno za četvrtu zver je to da se pominje gvožđe, ona ima gvozdene zube,
kao što ćemo u 2. glavi Danilove knjige videti da je poslednji sistem upravo povezan sa gvožđem, najtvrđim metalom
toga doba kojim sve satire. To je Rimsko carstvo, koje nasleđuje deset država nakon njegovog raspada u 5 veku:
„Deset rogova jesu deset careva, (carstava)”i posle raspada Rimskog carstva su nastali: Ostrogoti, Vizigoti, Franci,
Vandali, Svevi, Burugundi, Heruli, Anglosaksonci, Langobardi i Vizantija. Kasnije je svaka naslednica Rimskog carstva
imala svoje vreme u istoriji. Španija, kolonijalna i pomorska sila, Portugalija, takođe pomorska i kolonijalna sila.
Francuska, kolonijalna i vojna sila, Holandija, kolonijalna i pomorska sila, V Britanija, kolonijalna, pomorska,
finansijska i vojna sila, Nemačka, ekonomska i vojna sila, Austrougarska, vojna i ekonomska sila, Italija, ekonomska

~ 409 ~

i vojna sila, Švajcarska, finansijska i ekonomska sila, i SAD, ekonomska i vojna velesila. SAD nije na teritoriji kojom
su vladali Rimljani, ali je rimski sistem baš i najvidljiviji u SAD, a i većina stanovnika SAD su poreklom iz država
naslednica Rima. Za njih kaže stih „I deset rogova, koje si video, to su deset careva, koji carstva još ne primiše, nego
će oblast kao carevi na jedno vreme primiti sa zveri” (17. 12). Svaka je od njih u jednom periodu istorije bila zver,
osvajala i činila zlo. Takođe i deset od dvanaest prvih država EU su sa teritorije rimskog carstva. Evropska Unija je i
osnovana u Rimu 1957 i to od prvih šest članica, Belgije, Luksemburga, Francuske, Italije, Nemačke i Holandije, a
kasnije se pridružuju još četiri sa teritorije rimskog carstva, vel Britanija (1973), Grčka (1981) i Španija i Portugal
(1986). EU još nije zver, ali se polako promalja njen pravi karakter, ako je suditi po sve oštrijim zakonima koji
sputavaju čoveka i zarobljavaju i telo i um.

Nova sila koja se pojavljuje iz krila tih prvih deset naslednica i koja „potire svece, govori reči na Višnjeg (Boga),
menja vremena i zakone” će biti tema daljeg izlaganja. Radi se o papstvu, rimskom verskom sistemu koji ima sve
elemente vavilonskog paganskog verskog sistema. Manje ćemo da se bavimo finansijskim i vojnim sektorom, jer
sada nije toliko bitan, ali je tu da pokrije i podrži duhovni. Žena bludnica ipak jaše na zveri. Oni rade zajedno. Ova
zver sa ženom bludnicom na leđima ide direktno „da se pobije sa jagnjetom” tj sa Hristom. Bitka dva sistema.
Anticrkve, duhovnog vavilona, Antihrista, protiv crkve Hristove. Dve religije, jer je ova zver, kao i svaka ustvari
politički sistem iza kojeg stoji tajna religija, i to ezoterijsko – okultna, a ona takođe silom podržava zvaničnu religiju
ili ideologiju. Tako je bilo i u komunizmu i u svim demokratijama. Svaka je ideja nametnuta, silom ili propagandom,
prevarom. Ni komunistički, kao ni nacistički sistemi nisu bili lišeni duhovnog aspekta, okultnog. Narod misli da je
komunističko, demokratsko ili nacističko društvo ateističko, ali nije, vode ga ljudi ogrezli u satanizmu. Što se riče i
Rimokatolika i istočnopravoslavne crkve, kao ni državnih protestantskih crkava ne treba osuđivati iskrene ljude koji
veruju u to što tamo postoji, Ti ljudi ne znaju šta se događa u vrhu i ko vodi te institucije. Rimska crkva kao najjača
ima sve elemente vavilonske misterijske religije, i uspešno dovodi ostale pod svoju vlast putem Ekumenskog
pokreta. Danilo prorok je u još jednom tumačenju video budućnost i „dokazao” da su temelji sekularnog i paganskog
sveta u Vavilonu.

„A druge godine carovanja Navuhodonosorovog usni Navuhodonosor san, i uznemiri mu se duh i san ga prođe.
I reče car da dozovu vrače i zvezdare i gatare i Haldeje da kažu caru san njegov. I dođoše i staše pred carem. I reče
im car: Usnih san, i uznemiri mi se duh kako bih doznao šta sam snio. A Haldeji rekoše caru sirski: Care, da si živ
doveka! Pripovedi san slugama svojim, pa ćemo ti kazati šta znači. A car odgovori i reče Haldejima: Zaboravio sam,
ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, bićete isečeni i kuće će vaše biti bunjišta. Ako li mi kažete šta sam snio i
šta znači, dobićete od mene dare i poklone i veliku čast; kažite mi dakle šta sam snio i šta znači. Odgovoriše opet i
rekoše: Neka car pripovedi san slugama svojim, pa ćemo kazati šta znači. Car odgovori i reče: Doista vidim da hoćete
vremena da dobijete; jer vidite da sam zaboravio. Ali ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, jedan vam je sud; jer
ste se dogovorili da kažete preda mnom laž i prevaru dok se promeni vreme; zato kažite mi san, pa ću videti da mi
možete kazati šta znači. Odgovoriše Haldeji caru i rekoše: Nema čoveka na zemlji koji bi mogao kazati caru to š ta
ište; zato nijedan car ni knez ni vlastelin nije nikada iskao takvo šta od vrača ili zvezdara ili Haldejca. I šta car ište
vrlo je teško; niti ima drugog koji bi mogao kazati caru osim bogova, koji ne žive među ljudima. Zato se car razljuti i
razgnevi vrlo, i zapovedi da se pogube svi mudraci vavilonski. I kad iziđe zapovest, te ubijahu mudrace, tražahu i
Danila i drugove njegove da ih ubiju. Tada Danilo odgovori mudro i razumno Ariohu zapovedniku stražarskom, koji
beše izašao da ubija mudrace vavilonske; Odgovori i reče Ariohu, vlastelinu carevom: Zašto je tako nagla zapovest
od cara? Tada Arioh kaza stvar Danilu. A Danilo otide i zamoli cara da mu ostavi vremena, pa će kazati caru šta san
znači. Potom otide Danilo kući svojoj, i kaza stvar Ananiji, Misailu i Azariji, drugovima svojim, Da se mole za milost
Bogu nebeskom radi te tajne, da ne bi poginuli Danilo i drugovi mu s ostalim mudracima vavilonskim. I objavi se
tajna Danilu, u noćnoj utvari; tada Danilo blagoslovi Boga nebeskog. Progovori Danilo i reče: Da je blagosloveno ime
Gospodnje od veka do veka; jer je Njegova mudrost i sila; I On menja vremena i čase; smeće careve, i postavlja
careve; daje mudrost mudrima i razum razumnima. On otkriva šta je duboko i sakriveno, zna šta je u mraku, i
svetlost kod Njega stanuje. Tebe, Bože otaca mojih, hvalim i slavim, šta si mi dao mudrost i silu, i šta si mi objavio
za šta Te molismo objaviv nam stvar carevu. Tada otide Danilo k Ariohu, kog car beše odredio da pogubi mudrace
vavilonske; i došav ovako mu reče: Ne gubi mudraca vavilonskih; izvedi me pred cara da kažem caru šta san znači.
Tada Arioh brže izvede Danila pred cara, i ovako mu reče: Nađoh čoveka između roblja Judinog, koji će kazati caru
šta san znači. A car progovori i reče Danilu, koji se zvaše Valtasar: Možeš li mi kazati san koji sam snio i šta znači?
Odgovori Danilo caru i reče: Tajnu koju car ište ne mogu kazati caru mudraci ni zvezdari ni vrači ni gatari. Nego ima
Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru Navuhodonosoru šta će biti do kraja. San tvoj i šta ti je videla glava na
postelji tvojoj ovo je: Tebi, care, dođoše misli na postelji šta će biti posle, i Onaj koji objavljuje tajne pokaza ti šta će
biti. A meni se ova tajna nije objavila mudrošću koja bi u mene bila mimo sve žive, nego zato da se javi caru šta san
znači i da doznaš misli srca svog. Ti, care, vide, a to lik velik; velik beše lik i svetlost mu silna, i stajaše prema tebi, i
strašan beše na očima. Glava tom liku beše od čistog zlata, prsi i mišice od srebra, trbuh i bedra od bronze, Noge

~ 410 ~

mu od gvožđa, a stopala koje od gvožđa koje od zemlje. Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku, i udari lik u
stopala bronzana i zemljana, i satre ih. Tada se satre i gvožđe i zemlja i bronza i srebro i zlato, i posta kao pleva na
gumnu u leto, te odnese vetar, i ne nađe mu se mesto; a kamen, koji udari lik, posta gora velika i ispuni svu zemlju.
To je san; a sada ćemo kazati caru šta znači. Ti si, care, car nad carevima, jer ti Bog nebeski dade carstvo, silu i
krepost i slavu, I gde god žive sinovi ljudski, zveri poljske i ptice nebeske, dao ti je u ruke, i postavio te gospodarem
nad svim tim. Ti si ona glava zlatna. A nakon tebe nastaće drugo carstvo, manje od tvog; a potom treće carstvo,
bronzano, koje će vladati po svoj zemlji. A četvrto će carstvo biti tvrdo kao gvožđe, jer gvožđe satire i troši sve, i kao
gvožđe što sve lomi, tako će satrti i polomiti.A što si video stopala i prste koje od kala lončarskog koje od gvožđa,
biće carstvo razdeljeno, ali će biti u njemu tvrđe od gvožđa, jer si video gvožđe pomešano s kalom lončarskim. I što
prsti na nogama behu koje od gvožđa koje od kala, carstvo će biti nešto jako, a nešto trošno. A što si video gvožđe
pomešano sa kalom lončarskim, to će se oni pomešati sa semenom čovečijim, ali neće prionuti jedan za drugog kao
što se gvožđe ne može smešati s kalom. A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se do veka neće
rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati do veka.
Kako si video gde se od gore odvali kamen bez ruku i satre gvožđe, bronzu, kao, srebro i zlato. Bog veliki javi caru
šta će biti posle; san je istinit, i tumačenje mu verno. Tada car Navuhodonosor pade na lice svoje, i pokloni se Danilu,
i zapovedi da mu prinesu prinos i kad. Car progovori Danilu i reče: Doista, vaš je Bog Bog nad bogovima i Gospodar
nad carevima, i koji objavljuje tajne, kad si mogao otkriti ovu tajnu” (Knjiga proroka Danila 2. glava).

Ovde se otkriva bitna činjenica. Car Nabukodonosor sanja san koji ga je uznemirio, i zaboravlja ga. Vračari,
Kaldejski žreci (sumerski okultisti), zvezdari (astrolozi), gatare, dakle đavolski medijumi ne umeju da čitaju misli, pa
ne mogu da rastumače šta je sanjao car. Demon može da nadahne čoveka da sanja san, da utiče na njegovo
mentalno stanje, ako čovek svojim ponašanjem priziva zle sile, ali ne može da čita misli. Takođe ne može ni da
pogađa budućnost. Može da je nagađa. Na Balkanu nije teško pogoditi da će biti ratova i korupcije. Đavolska sila
zna karaktere ljudi stotinama i hiljadama godina, oni udešavaju namere zlih ljudi dokle Bog dozvoli i onda svoje
medijume nadahnu da kažu budućnost. Kažu da horoskop pogađa. Ne on nagađa. Takođe kada neko ode kod neke
babe vračare i ona mu ispriča sve o prošlosti, i to ono što samo on zna, jer on kao i svako ima službenog demona
koji sve zna o njemu, i onda vračara na osnovu prošlosti, karaktera i mentalnog sklopa nagađa budućnost. To su
hteli i nesrećni vračari i Kaldejci, ali Nabukodonosor se ni sam nije sećao sna. Oni nisu mogli da pogode njegov san.
Nastupa Danilo i rešava stvar, jer Bog je poslao caru san, a Božji prorok je dobio odgovor od Boga. Cara muči
budućnost. Šta će biti. Car je video „lik”, kip, statuu, idola. Glava zlatna, prsa srebrna, bedra i stomak od bronze, a
noge od gvožđa, dok su stopala mešavina, nešto gvožđe, nešto glina. Pojavljuje se kamen koji razbija kip, i sam
kamen postaje planina koja ispunjava ceo svet. Danilo kaže da je vavilonsko carstvo zlatna glava. Sledeće carstvo,
nakon Vavilonskog, srebrne grudi i mišice je Persija. Car Kir je 536 godine p. n. ere zauzeo Vavilon. Bronzani stomak
i bedra je Grčka. Aleksandar Veliki je 331 p. n. ere oborio Persijsko carstvo. Gvožđe simbolizuje Rim. To je ona zver
koja sve satire i lomi, i koju će uništiti sam „Sin čovečiji koji dolazi na oblacima, tj sa neba”. Šta je glina i gvožđe? To
su svi pokušaji ujedinjenja Evrope, a na kraju i sveta, Svetska vlada. „Mešanje semenom čovječijim” je pokušaj da
se naseljevanjem i mešanjem stanovništva obezbedi ujedinjenje Evrope i sveta, to je globalizacija, kao i
sjedinjavanje aristokratskih porodica u prošlosti, ali nikada gvožđe (Nemačka, Holandija, Švedska) ne može da se
pomeša sa glinom (Rumunija, Bugarska…). Kamen koji rasipa ovaj idol i koji ispunjava svu zemlju je sledeće, Božje
carstvo koje će uništiti greh, kao i Vavilon, simbolizovan ovde idolom koji stoji na zemlji. To se carstvo, kako kaže
prorok, nikada neće raspasti. Planina (gora) koja ispunjava celu zemlju.

Kontinuitet Vavilona sve do naših dana možemo da prepoznamo. Evropska Unija ima sve elemente modernog
Vavilona, kao i SAD. Govoreno je o tome. Parlament Evrope u Strazburu je kopija nedovršene Vavilonske kule.
Zastava EU ima dve boje, to je plava i žuta, a to su boje koje odgovaraju bojama na Ištarinim vratima u Vavilonu.
Zastava Kosova, BiH i Vojvodine ima te boje. 12 zvezda na zastavi EU nikako nije simbol 12 prvih država. Bilo ih je
šest, a 12 zvezda su 12 zvezda na kruni koje je imala Semiramida, Ištar, kao 12 znakova zodijaka, a kasnije i Marija.
Zašto se potpisivanje novog Ustava EU 29 oktobra 2004 dogodilo baš ispod bronzane biste pape Inocenta X? valjda
da se zna ko je gazda, ko je duhovni lider. I paganski Rim, i papski Rim i EU imaju kontinuitet Vavilona. Kao što se
važne odluke nisu donosile u samoj drevnoj Vavilonskoj kuli, već na dvoru, tako se ne donose ni u Strazburskom
parlamentu, nego u Rimu, Londonu i Vašingtonu. EU je nedovršena zgrada, i nosi sligan: „Mnogo jezika jedan glas.”

Nakon rušenja Vavilonske kule je došlo do raseljavanja naroda, a Biblija se zadržava na bliskom Istoku, gde treba
da se odigraju glavni događaji Starog Zaveta. Tako i vizije proroka Danila o četiri svetska carstva se odnose na
sisteme koje će da budu u dodiru sa Božjim narodom, kasnije sa hrišćanstvom. Verovatno su kineska carstva, kao i
ona u Indiji bila veća od Vavilonije ili Persije, ali nisu bila moćnija i nisu imala nikakav uticaj na Božji narod pa se i ne
pominju. Carstvo dinastije Han u Kini 1. veka p. n. ere je pariralo po veličini Rimskom, mada slabije, ali je ipak
postojalo.

~ 411 ~

Kao nastavljač Božjeg sistema vrednosti se pominje
Avram, Simov potomak, sin Tare iz Ura, nastanjenog u
Haranu: „I uze Tara sina svog Avrama i Lota sina
Aramovog, unuka svog, i Saru snahu svoju, ženu
Avrama sina svog; i pođoše zajedno iz Ura haldejskog
da idu u zemlju hanansku, i dođoše do Harana, i onde
se nastaniše” (1 Mojsijeva 11. 31). Avram je dobio
obećanje od Boga da će njegovo potomstvo biti veliko i
da će ga biti mnogo, iako dece u početku nije imao: „I
reče Gospod Avramu: Idi iz zemlje svoje i od roda svog
i iz doma oca svog u zemlju koju ću ti ja pokazati.I
učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje
proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov. Blagosloviću one koji
tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju;
i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji” (1.
Mojsijeva 12. 1-3). Kako sva plemena? Jer će iz Avramovog potomstva izaći Bogočovek, Isus Hristos. Ovo obećanje
je Bog dao i Avramovom sinu Isaku, kao i Jakovu, a kasnije je podsećao Izraelce kada god bi napravili kolektivnu
grešku ili skrenuli sa puta Avram je poslušao, bio veran Bogu i kasnije je od njegovog sina Isaka, kojega je dobio u
stotoj godini, i unuka Jakova nastao čitav jedan narod, koji je dobio ime Izrael, po Avramovom unuku Jakovu. „Tada
mu reče: Odsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si” (1. knjiga
Mojsijeva 32. 28). Od njega i njegovih dvanaest sinova nastaje narod Izrael, a sama reč Izrael, ime koje je Jakov
dobio znači „Pobednik.” U istoriji ovih ljudi, koje Stari zavet pominje kao oce Jevreja je bilo svega. Grešili su, padali,
ustajali. Njih Biblijski zapis ne veliča niti krije njihove loše osobine. Poenta je u tome da čovek za života može da se
opredeli, da li će ići za Bogom, i biti obraćen i promenjen, pripremljen za budući život ili neće. Jakov je morao da
pobegne od kuće jer je prevario brata (1 knjiga Mojsijeva 27. 14 – 22, 36), a njegovi sinovi su skoro svi činili vrlo loše
stvari. Jakov je, posle svega odlučio da bude veran Bogu. Bežao je, živeo kod tasta gde je bio varan i iskorišćavan, a
greh koji je počinio prema bratu i ocu ga je mučio. Bog nije tražio da Jakov bude dobar da bi mogao da Mu priđe.
Bog traži iskrenost, naš pristanak i da dođemo pred Njega, a ostalo je njegov posao. Psalmista David kaže: „Učini mi
Bože čisto srce i duh prav obnovi u meni… žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poniženo ne odbacuješ Bože”
(Psalam 51. 10, 17). Jakov je doveden u situaciju kada je mogao da odabere. Strah od osvete brata Isava ga je pratio
tolike godine i sada se suočio sa Bogom. Ili će mu biti oprošteno ili će poginuti. Pravo pokajanje nije ako se čovek
plaši zatvora, smrti ili bilo kakve druge kazne, pa se kaje iz straha. Pravo pokajanje je kajanje zbog učinjene ružne
stvari drugome i vređanja samog Boga. Jakov je sklonio svoju porodicu i sa Bogom se suočio sam: „A kad osta Jakov
sam, tada se jedan čovek rvaše s njim do zore. I kad vide da ga ne može svladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se
Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše s njim. Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te
pustiti dokle me ne blagosloviš. A čovek mu reče: Kako ti je ime. A on odgovori: Jakov. Tada mu reče: Odsele se
nećeš zvati Jakov, nego Izrael; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si” (1 knjiga Mojsijeva 32. 24 –
28)
Jakovljevi sinovi takođe nisu bili svi isti. Os njih dvanaest su samo dvojica bila bez teških grešnih dela dok su ostali
bili ubice, prevaranti, preljubočinci i nasilnici. Simeun i Levije su pobili sve muške stanovnike Sihema sveteći sestru
Dinu koja je bila napastvovana (1 mojsijeva glava 34). Mlađeg brata Josifa su prodali trgovcima robljem. Najstariji
Ruben (Ruvim) je imao aferu sa jednom od žena svog oca (1. Mojsijeca 35. 22), a Juda je bio preljubočinac i prevarant
(1. Mojsijeva 38 glava). Kao i Jakova i njih Bog dovodi u situaciju da se preispitaju i opredele. Brat koga su prodali u
Egipat, Josif je odlučio da ostane veran Bogu, bio u Egiptu nepravedno optužen, utamničen, da bi na kraju došao do
mesta premijera Egipta (1. Mojsijeva 41. 42 – 44). Kao i Danilo, i Josif je od Boga dobio dar da protumači vladaru
san. Na istoku se to smatralo velikim preimućstvom, takav je čovek bio cenjen kao i sam vladar, jer se smatralo da
je blizak sa bogovima i da može da donese prosperitet, ali i da se osveti za učinjeno mu zlo. Verovali su da je u njemu
moć. Josif je, kao i Danilo kazao: „Bog će javiti dobro faraonu. To nije u mojoj vlasti” (1. Mojsijeva 41. 16). Josif je
rastumačio faraonov san, koji ga je mučio, a san je bio poruka da nakon sedam godina blagostanja dolaze gladnih
sedam godina. Josif je savetovao faraona da u godinama blagostanja napravi silose za žito i skladišti ga za gladne
godine i da nađe čoveka koji će da se brine o tome. Na istoku je čovek koji tumači snove smatran „prijateljem i
miljenikom bogova”, a ni ovde gatare i žreci nisu znali značenje sna: „Reče faraon slugama svojim. Možemo li naći
čovjekak kakav je ovaj u kome bi bio duh Božji? …kad je tebi Bog javio sve ovo, nema nikoga tako mudra i razumna
kao ti” (1. Mojsijeva 41, 38 – 39). Sada će neko da se pita kako to da su Egipćani, pagani, a posebno faraon znali za
Boga? Tako što Egiptom u vreme Josifa nisu vladali njegovi starosedeoci koji su poreklom od Hamovog sina
Misraima, nego Semiti, pastirski narod Hiksi iz Azije. Osnovali su petnaestu i šesnaestu egipatsku dinastiju koje su

~ 412 ~

vladale odprilike 1674.-1548, ali su došli ranije. Oni su znali za Boga, kao i svi Semiti, i pored vremenom pridodatih
praznoverica i paganskih običaja. Josif ih je samo podsetio. Njegovu braću je glad naterala da dođu da kupuju žito
u Egipat. Josif ih je prepoznao, a oni njega nisu. On nije želeo da se sveti, ali je želeo da vidi da li su se oni promenili
i pokajali zbog onog šta su radili u prošlosti, pa ih je stavljao na testove. Prvo je prodao žito, pa naredio slugama da
ostave novac u vreće, pa je ostavio svoj pehar u vreću, i optužio ih za krađu, pa je tražio da dovedu najmlađega
brata, a kao taoca zadržao Simeuna. Braća mu na kraju priznaju svoj greh, ne prepoznajući ga, pominju kako ih sada
nevolje snalaze jer su svog brata prodali a oca ožalostili. Tada im se Josif otkriva. Josif u njima vidi promenu. Bog
tako radi sa svakim čovekom, osvedočava ga, dovodi u razne situacije, da bi se čovek opredelio. Koristi situacije i
okolnosti u svetu. Braća su mogla da se vrate ocu i da lažu, da se prave nevešti pa i da mu odbiju poslušnost, ali
nisu. Josif ih poziva u Egipat, da se spasu od gladi. Biblija pominje da su u Egiptu Izraelci boravili 400 godina.

Zašto je ovo bitno? Josif je prodat u Egipat, prodaju ga braća, onda braća dolaze kao promenjeni ljudi. Borba se
vodi u njima. Iako je Bog obećao Avramu da će njegovog naroda biti mnogo, Bog nije naterao Avramove potomke
da budu njegovi sledbenici. Ovi ljudi se pominju u Bibliji, ali oni nisu bili jedini koji slede pravog Boga. Takođe, ovde
se vidi Božji plan da sačuva ljude od gladi. Isus u Jevanđeljima obećava svakome ko veruje da ne treba da brine:
„Zato vam kažem: ne brinite se za život svoj, šta ćete jesti ili šta ćete piti; ni za tijelo svoje u što ćete se obući…jer
zna i otac vaš nebeski da vama treba sve ovo” (Jevanđelje po Mateju 6. 25, 32). Bog ima plan, a ovi ljudi su samo
trebali da slede Božji plan. To je poruka svakom čoveku. Bog ima plan za svakoga i Bog ne odbacuje nikoga. Jakovljevi
sinovi su grešili, ali je Bog imao strpljenja sa njima. Oni su se promenili. Bog ima strpljenja, i netačna je tvrdnja da
Bog kažnjava. To je paganska nauka. Kada bi Bog kažnjavao, niko ne bi bio živ. Dokaz su Josifova braća, koja su imala
prilike da odaberu jedan od dva sistema vrednosti.

Jevreji su, kao pastirski narod uživali povlastice dok su Hiksi vladali Egiptom, ali nakon odlaska Hiksa pali u
nemilost i terani da rade na izgradnji dva paganska grada Pitoma i Ramzesa. „A Josif umre i sva braća njegova i sav
onaj naraštaj. I sinovi Izrailjevi narodiše se i umnožiše se, i napredovaše i osiliše veoma, da ih se zemlja napuni. Tada
nasta nov car u Misiru, koji ne znaše za Josifa; I reče narodu svom: Gle, narod sinova Izrailjevih veći je i silniji od nas.
Nego hajde mudro da postupamo s njima, da se ne množe, i kad nastane rat da ne pristanu s neprijateljima našim i
ne udare na nas i ne odu iz zemlje. I postaviše nad njima nastojnike da ih muče teškim poslovima; i građaše narod
Izrailjev Faraonu gradove Pitom i Ramesu” (2. knjiga Mojsijeva 1. 6-11). U to vreme je rođen Mojsije. Egipatske vlasti
su nastojale da izraelski narod scedu na broj dovoljan za rad, i da spreče njegovo razmnožavanje. To je bio đavolski
plan, jer je znao da je to Božji narod.

„Još zapovedi car misirski babicama jevrejskim, od kojih jednoj beše ime Sefora, a drugoj Fuva, I reče: Kad
babičite Jevrejke, i u porođaju vidite da je muško, ubijte ga, a kad bude žensko, nek ostane živo. Ali se babice bojahu
Boga, i ne činjahu kako im reče car misirski, nego ostavljahu decu u životu. A car misirski dozva babice, i reče im:
Zašto to činite, te ostavljate u životu mušku decu? A babice rekoše Faraonu: Jevrejke nisu kao žene Misirke; jače su;
dok im dođe babica, one već rode. I Bog učini dobro babicama; i narod se umnoži i osili veoma; I što se babice
bojahu Boga, načini im kuće. Tada zapovedi Faraon svemu narodu svom govoreći: Svakog sina koji se rodi bacite u
vodu, a kćeri sve ostavljajte u životu”(2. Mojsijeva 1. 15 – 22). Egipatske vladare su savetovali ljudi koji su bili duboko
u okultizmu. Žreci ove zemlje su imali uticaj i na samog faraona, iako je on nazivan carem i prvosveštenikom, a nad
njima je bio knez đavolski, koji je želeo smrt Jevrejima. Kao i današnji žreci Novog svetskog poretka, tvorci i
nastavljači ideja koje su u delo sprovodili Lojola, evropski kilonijalisti i konkvistadori, Iluminati, masonska bratstva,
bankari i ostali satanisti Staljin, Hitler, Mao Cedung, moderni vladari iz senke, koji se plaše mnoštva ljudi, posebno
mnoštva slobodnih ljudi. Oni rade isti posao. Razbijanje porodice. Prezaposliti, ili ostaviti bez prihoda. Plaše ljude
da je svet prenaseljen. Milioni ljudi su pritisnuti teškim poslovima, prezaduženi, zarada im se krade, i vrši se pritisak
da se smanji broj stanovnika, koji navodno zagađuju zemlju i jedu poslednje zalihe svetske hrane. Kao što Jevreji
nisu predstavljali nikakvu stvarnu opasnost za Egipat, tako ni milioni ljudi u svetu ne predstavljaju nikakvu opasnost
za elitu. Samo što moderne demokratije ne naređuju baš direktno davljenje beba u vodi, ali ih dave abortusima,
demoralisanjem mladih parova, trendovima po kojima je udata žena gubitnik, a prostitutka je uspešna, kao i
laboratorijskim bolestima i izgladnjivanjem. Ne samo da ih teraju da rade preko mere nego im ne daju ni da u miru
odgajaju decu.

Jedno od jevrejske dece koje je trebalo biti ubijeno je Mojsije, ali Bog je hteo drugačije : „A neko od plemena
Levijevog otide i oženi se kćerju Levijevom. I ona zatrudne i rodi sina; i videći ga lepog krijaše ga tri meseca. A kad
ga ne može više kriti, uže kovčežić od site, i obli ga smolom i paklinom, i metnu dete u nj, i odnese ga u trsku kraj
reke. A sestra njegova stade podalje da vidi šta će biti od njega. A kći Faraonova dođe da se kupa u reci, i devojke
njene hodahu kraj reke; i ona ugleda kovčežić u trsci, i posla dvorkinju svoju te ga izvadi. A kad otvori, vide dete, i
gle, dete plakaše; i sažali joj se, i reče: To je jevrejsko dete. Tada reče sestra njegova kćeri Faraonovoj: Hoćeš li da
idem da ti dozovem dojkinju Jevrejku, da ti doji dete? A kći Faraonova reče joj: Idi. I otide devojčica, i dozva mater
detinju. I kći Faraonova reče joj: Uzmi ovo dete, i odoj mi ga, a ja ću ti platiti. I uze žena dete i odoji ga. A kad dete

~ 413 ~

odraste, odvede ga ka kćeri Faraonovoj, a ona ga posini; i nadede mu ime Mojsije govoreći: Jer ga iz vode izvadih”
(2 knjiga Mojsijeva 2. 1 -10). Mojsije je bio spašen i imao je da odraste na dvoru, kao posinak faraonove ćerke, ali
ga je dojila majka, pa nije zaboravio pripadnost narodu robova, i želevši da odbrani jednog Jevrejina ubio je
egipatskog nadzornika i morao je da beži. „I kad Mojsije beše velik, izađe k braći svojoj, i gledaše nevolju njihovu. I
vide gde nekakav Misirac bije čoveka Jevrejina između braće njegove. I obazrev se i tamo i amo, kad vide da nema
nikoga, ubi Misirca, i zakopa ga u pesak. I sutradan izađe opet, a to se dva Jevrejina svađahu, i reče onom koji činjaše
krivo: Zašto biješ bližnjeg svog? A on reče: Ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama? Hoćeš li da me ubiješ
kao što si ubio Misirca? Tada se Mojsije uplaši i reče: Zaista se doznalo. I Faraon čuvši za to tražaše da pogubi Mojsija.
Ali Mojsije pobeže od Faraona i dođe u zemlju madijansku, i sede kod jednog studenca. A sveštenik madijanski
imaše sedam kćeri, i one dođoše i stadoše zahvatati vodu i nalivati u pojila da napoje stado oca svog. A dođoše
pastiri, i oteraše ih; a Mojsije usta i odbrani ih, i napoji im stado. I one se vratiše k ocu svom Raguilu; a on reče: Što
se danas tako brzo vratiste? A one rekoše: Jedan Misirac odbrani nas od pastira, i nali nam i napoji stado. A on reče
kćerima svojim: Pa gde je? Zašto ostaviste tog čoveka? Zovite ga da jede., I Mojsije se skloni da živi kod onog čoveka,
i on dade Mojsiju kćer svoju Seforu. I ona rodi sina, i on mu nadede ime Girsam, jer sam, reče, došljak u zemlji tuđoj”
(2 knjiga Mojsijeva 2. 11 – 22). Mojsije je ostao ovde četrdeset godina, sve dok kao osamdesetogodišnjak nije dobio
poziv od Boga da se vrati u Egipat i izvede Izraelski narod. Biće to očigledan sudar Božijeg sistema vrednosti i
pagansko – okultne prakse. Vrlo bitna epizoda za ovu knjigu.

„A posle mnogo vremena umrije car misirski; i uzdisahu od nevolje sinovi izraelovi i vikahu; i vika njihova radi
nevolje dođe do Boga. I Bog ču uzdisanje njihovo, i opomenu se Bog zaveta sa Avramom, Isakom i Jakovom” (2
knjiga Mojsijeva 2. 23 – 24). Vreme za izlazak je došlo.

„A Mojsije pasijaše stado Jotoru tastu svom, svešteniku madijanskom, i odvede stado preko pustinje i dođe na
goru Božju Horiv. I javi mu se anđeo gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda a to kupina ognjam gori a
ne sagoreva. I Mojsije reče: idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagoreva kupina. A Gospod kad ga vide gde ide
da vidi, viknu ga Bog iz kupine i reče: Mojsije, Mojsije! A on odgovori. Evo me A Gospod kad ga vide gde ide da vidi,
viknu ga Bog iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju
s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvog, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog
Jakovljev. A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah beše gledati u Boga. I reče Gospod: Dobro videh nevolju naroda
svog u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz
ruku misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče, na mesto
gde su Hananeji i Heteji i Amoreji i Ferezeji i Jeveji i Jevuseji. I sada evo vika sinova Izrailjevih dođe preda me, i videh
muku, kojom ih muče Misirci. Sada hajde da te pošaljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira.
A Mojsije reče Bogu: Ko sam ja da idem k Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? A Bog mu reče: Ja ću biti
s tobom, i ovo neka ti bude znak da sam te ja poslao: kad izvedeš narod iz Misira, služićete Bogu na ovoj gori. A
Mojsije reče Bogu: Evo, kad otidem k sinovima Izrailjevim, pa im kažem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi
kažu: Kako Mu je ime? Šta ću im kazati? A Gospod reče Mojsiju: Ja sam Onaj što jeste. I reče: Tako ćeš kazati sinovima
Izrailjevim: Koji jeste, On me posla k vama. I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevim: Gospod Bog
otaca vaših, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev, posla me k vama; to je ime moje doveka, i to je spomen moj
od kolena na koleno. Bog Avramov, Isakov i Jakovljev, govoreći: Doista obiđoh vas, i videh kako vam je u Misiru. Pa
rekoh: Izvešću vas iz nevolje misirske u zemlju hananejsku i hetejsku i amorejsku i ferezejsku i jevejsku i jevusejsku,
u zemlju gde teče mleko i med. I oni će poslušati glas tvoj; pa ćeš ti i starešine izrailjske otići k caru misirskom, i reći
ćete mu: Gospod Bog jevrejski srete nas, pa ti se molimo da izađemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu
Gospodu Bogu svom. A ja znam da vam neće dopustiti car misirski da izađete bez ruke krepke. Ali ću pružiti ruku
svoju, i udariću Misir svim čudesima svojim, koja ću učiniti u njemu: i posle će vas pustiti.” (2. knjiga Mojsijeva 3. 1
– 20).

Mojsije je krenuo, dobivši od Boga osvedočenje da to neće biti obična audijencija na dvoru, nego da će biti
sudara: „A Gospod mu reče: šta ti je to u ruci? A on odgovori: štap. A Bog mu reče: baci ga na zemlju. I baci ga na
zemlju a on posta zmija. I Mojsije pobježe od nje. A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju i ihvati je za rep. I pruži
ruku svoju, i uhvati je, i opet posta štap u ruci njegovoj. To učini, reče Gospod, da veruju da ti se javio Gospod Bog
otaca njihovih, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev” (2 knjiga Mojsijeva 4. 2- 5). Mojsije je došao u Egipat, i sa
svojim bratom Aronom izašao pred faraona, zahtevajući da faraon pusti narod da ide iz Egipta: „Ali faraon reče: Ko
je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izraela? Ne znam Gospoda niti ću pustiti Izrailja” (2 knjiga Mojsijeva 5.
2). Faraon je odlučio da ne posluša, ali Bog ima plan i za narod Egipta ne samo za Izraelce. On je želeo da osvedoči i
ovaj narod koji je vekovima živeo u idolopoklonstvu, praznoverju i duhovnom mraku, zavođen od visokih sveštenika
naslednika vavilonskog Bratstva Zmije, Ozirisovog kulta sunca. Da ih osvedoči tako što će sa svakim faraonovim „ne”
da udari po jedno egipatsko božanstvo i pokaže Egipatskom narodu da njihovi bogovi nisu ništa: „I poznaće Misirci
da sam ja Gospod, kad dignem ruku svoju na Misir..” (2 Mojsijeva 7. 5). Iako je faraon nakon prve posete Mojsija i

~ 414 ~

Arona dodao poslove narodu i otežao im robovanje, želeći da im ubije svaku nadu, Mojsije je opet dobio zapovest
od Boga: „Zato kaži sinovima Izraelovim: Ja sam Gospod, i izvešću vas ispod bremena misirskih, i oprostiću vas
ropstva njihovog, i izbaviću vas mišicom podignutom i sudovima velikim. I uzeću vas da mi budete narod, i ja ću vam
biti Bog, te ćete poznati da sam ja Gospod Bog vaš, koji vas izvodim ispod bremena misirskih. Pak ću vas odvesti u
svoju zemlju, za koju podigoh ruku svoju zaklinjući se da ću je dati Avramu, Isaku i Jakovu; i daću vam je u nasledstvo,
ja Gospod. I Mojsije kaza tako sinovima Izrailjevim; ali ne poslušaše Mojsija od slabosti duha svog i od ljutog ropstva.
I Gospod reče Mojsiju govoreći: Idi, kaži Faraonu, caru misirskom, neka pusti sinove Izrailjeve iz zemlje svoje” (2
knjiga Mojsijeva 6. 6 – 11).

„I iziđoše Mojsije i Aron pred faraona i učiniše kako zapovedi Gospod; i baci Aron štap svoj pred faraona i pred
sluge njegove, i prometnu se u zmiju. A faraon zovnu mudrace i vračeve; te i vračari misirski učiniše tako svojim
vračanjem. I baciše svaki svoj štap, i prometnuše se štapovi u zmije; ali štap Aronov proždrije njihove štapove. I
otvrdnu srce faraonovo, i ne posluša ih kao što biješe kazao Gospod” (2. knjiga Mojsijeva 7. 10– 13). Zmija koja je
nastala od štapa proždire zmije koje su „stvorili” žreci. Ta zmija nije pojela štapove nego prave zmije. Đavolska sila
nema moć da oživi neživu materiju, tj da stvara život, a da ima ko zna kakve bi spodobe viđali u prirodi. Umesto
neba bi verovatno imali rešetke da nas štite od krilatih spodoba i ko zna šta još što viđamo u holivudskim
ostvarenjima, a dobro znamo čiji je Holivud. Svet bi vrveo od vukodlaka, vampira, čuma i drekavaca. Žreci su bacili
ukrućene zmije, kao iluzija u cirkusu, kada gledaoci vide jednu situaciju, npr testerenje čoveka u sanduku. Svi su
lepo videli da je on ušao u sanduk, a posle se pojavi na drugom mestu, ili izađe čitav iz istog sanduka u kom je
malopre „presečen” testerom.

Zmija je jedan od najvećih simbola u okultizmu. Ona je bila obožavana od drevnih vremena a i danas njen simbol
se može videti svuda, bar iznad svake apoteke. Odgovor na pitanje šta će ta odvratna životinja tu, je nejčešće onaj
da se iz njenog otrova dobijaju lekovi. Iz belog luka se dobija više lekova, pa nema belog luka na reklamama. Ni
koprive. Zmija je u Bibliji simbol sotone.

Moderni simbol zmije - drevni kaducej

Helena Petrovna Blavacka, okultistkinja
i jedna od osnivača pokreta Novog Doba, u
svojoj kjizi „Tajna doktrina” o zmiji kao
duhovnoj kategoriji govori pohvalno:
„Čitalac se može upitati zašto uopšte
govorimo o zmajevima? Mi odgovaramo:
prvo, zato što je znanje o takvoj vrsti
životinja dokaz o ogromnoj starosti ljudske
rase, a drugo, da bismo pokazali razliku
između zoološkog, pravog značenja reči
„Zmaj”, „Naga” (indijski) ili „Zmija”, i
metaforičkog, kad se ove reči simbolički upotrebe. Neupućeni čitalac, koji ne zna ništa o jeziku misterija, kad god
naiđe na te reči,sklon je da ih shvati bukvalno. Otuda dolaze pitanja i neopravdane optužbe. Biće dovoljno nekoliko
primera za to. Kakva je bila priroda zmije? Mistici intuitivno u zmiji iz Postanja (1 knjiga Mojsijeva prim.aut) vide
životinjski simbol i visoku duhovnu suštinu, kosmičku superinteligentnu silu, „veliku palu svetlost” (velika pala
svetlost?), zvezdanog duha, vazdušnog i zemljanog u isto vreme, čiji uticaj okružuje planetu… šta će hrišćani reći o
Zmiji, Božanskom iscelitelju? Ako bi zmiju trebalo smatrati amblemom obmane i zla, samim „Nečastivim”? Kako se
ikad može postaviti granica ako se ona postavlja u sektaškom teološkom duhu…” (Helena Petrovna Blavacka- „Tajna
doktrina”).
Madam Blavacka sama kaže da je zmija „pala svetlost” a mi znamo šta je, tj. ko je pala svetlost. Citiraćemo još
neke autore iz sveta okultizma i masonerije. Meinli Hol, mason 33 stepena prihvata zmiju kao simbol mudrosti i
dodaje: „Razne forme obožavanja zmije su bile raširene po celoj planeti. Zmija je simbol i prototip unverzalnog
spasitelja koji spasava svet, dajući čoveku spoznaju o sebi i mogućnost razlikovanja dobra i zla.” Dakle dovodi čoveka
do toga da obožava svoj razum. Hol nastavlja: „Zmija je istina prema principima mudrosti, jer navodi čoveka na
saznanje o sebi samome. Ona simbolizuje mudrost” („Tajna učenja svih doba” Meinli P. Hol).
Hrišćanski propovednik Aleksandar Hislop u svojoj knjizi „Dva Vavilona” kaže: „Uporedo sa suncem obožavana
je zmija, kao univerzalni simbol sunca..kao što je sunce osvetljivač fizičkog sveta, tako je zmija veliki prosvetitelj
duhovnog sveta, dajući mi znanje o dobru i zlu.” Rimsko – grčki bog Eskulap je simbolizovan zmijom. To je onaj koji
se može naći po apotekama, a njegov štap oko koga su obmotane dve ili jedna zmija se zove kaducej. Kaducej je
vrlo star simbol i koristili su ga Vavilonci, narod Mesopotamije, a pronađen je i na zapisima papirusa u drevnom
Egiptu. Kaducej je štap Hermesa, grčkog boga magije, alhemije (hermetika) i trgovine oko kojeg se simetrično uvijaju

~ 415 ~

dve zmije. Hermes je ustvari Hus, ili Vil, otac Nevrodov, a Albert Maki ga naziva jednim od osnivača masonerije, u
knjizi „Enciklopedija slobodnog zidarstva.” Jedina prava veza Hermesa sa medicinom jeste to što je porodio
Eskulapovu majku Koronu, princezu Tesalije, koja je Eskulapa po predanju začela s bogom Apolonom, bogom
sunca. Hermes je personifikovao veštinu alhemije, koja se do srednjeg veka smatrala delom medicine. Često se
kaducej meša sa Eskulapovim štapom. Asklepijev štap (poznat i kao Eskulapov prema latinskom imenu ovog
navodnog boga medicine) je starogrčki simbol povezan s astrologijom i lečenjem bolesti kroz okultno znanje. Sastoji
se od zmije isprepletene oko štapa. Zmija je bila simbol egipatskog kraljevstva, a faraon je nosio na glavi stilizovanu
kobru zvanu Ureus (grčki), na pokrivalu, tzv nemisu. Prvu kobru, ili ureus je načinila Izida od zemlje i pljuvačke boga
Ra. Pomoću te zmije je svom mužu Ozirisu obezbedila egipatski presto. Ureus je bio simbol kraljevskog statusa i
božanskog porekla faraona. Kobra je takođe bila poznata i kao „vatreno oko Ra” i zato često stoje dva urusa sa obe
strane solarnog diska. Uže gledano, Ureus-Boginja je bila Menhit, „ona-koja- ubija” ali i „ona-iz-grma-papirusa” što
je upućivalo na njeno poreklo vezano za deltu Nila. Povezivana je sa crvenom krunom i sa Vadđet, boginjom-
Gospodaricom grada Buto čija je sveta životinja bila kobra. Menhit je takodje bila aspekt Nit iz Saisa. Tokom
ptolomejskog perioda postala je deo trojstva iz Esna, supruga Khnuma i majka Heka koji je kao jedna od tri kreativne
moći Ra simbolizovao Božansku magijsku energiju. Heka se obično prevodi kao „magija” ali je bolje koristiti izraz
„životna sila u delovanju”. Jedno od imena Izide u mitu po kojem je ona uz pomoć ureusa otkrila tajno ime Ra bilo
je baš Veret-Heka. Menhit je takođe bila poznata i u svoj „socijalizovanijem” obliku kao Nebetu koja je bila druga
žena Khnuma čije je ime isto povezano sa rečju ureus. Kako je Khnum postao bliži sa Šu, Menhit su počeli da
identifikuju kao Tefnut.

Zmija nije prestala ni do dan danas da se pojavljuje na simbolima organizacija, država, na grbovima aristokratskih
kuća, na freskama u rimokatoličkoj crkvi. Stilizovana kao krilati zmaj ona se nalazi iznad glavnog oltara u bazilici Sv
Petra u Rimu, a zmajeve i gargojle je sasvim normalno videti na evropskim katedralama. Poreklo te pojave je
vavilonsko, i preko Egipta i grčkih misterija (Pergam) je stiglo u Rimsko carstvo, koje nije oskudevalo okultistima i
sveštenicima magije. Kasnije se te doktrine uvlače u hrišćanske crkve.

Amenhotep II – vidi se kraljevski simbol Ureus

Aronov štap je požderao egipatske kraljevske simbole. Bog je tvorac
svega, pa i zmija i ovde je egipatski sistem verovanja doživeo prvi poraz, jer
je kraljevski i „božanski” simbol završio u stomaku zmije – štapa. Faraon je
ostao nepopustljiv, ali je sledeće iznenađenje naišlo u vidu udarca nanetog
reci Nil: „I Gospod reče Mojsiju: Reci Aronu: Uzmi štap svoj, i pruži ruku svoju
na vode misirske, na potoke, na reke i na jezera njihova i na sva zborišta
voda njihovih; i premetnuće se u krv, i biće krv po svoj zemlji misirskoj, i po
sudima drvenim i kamenim. I učiniše Mojsije i Aron kako im zapovedi
Gospod; i podigavši Aron štap svoj udari po vodi koja beše u reci pred
Faraonom i slugama njegovim. I sva voda što beše u reci premetnu se u krv.
I pomreše ribe što behu u reci, i usmrde se reka tako da ne mogahu Misirci
piti vode iz reke, i beše krv po svoj zemlji misirskoj. Ali i vračari misirski
učiniše tako svojim vračanjem; i srce Faraonu otvrdnu, te ih ne posluša, kao što beše kazao Gospod. I okrenuvši se
Faraon otide kući svojoj, i ne mari ni za to. A Misirci svi kopaše oko reke tražeći vode da piju; jer ne mogahu piti
vode iz reke.I navrši se sedam dana kako reku udari Gospod” (2. knjiga Mojsijeva 7. 19 – 25). Nil je u Egiptu bio sveta
reka, personifikovan kao Nu (voda). U Memfisu je bio poznat kao Hapi (Apis) „sveti bik” kao živa slika Ozirisa. Voda
je postala crvena i nije se mogla piti, ali su takođe žreci silom đavolskom uradili isto. Nisu pokušali da iscele vodu,
jer su znali da to ne mogu. Ovo sa rekom se vodi kao prvo zlo, ali na faraona nije ostavilo veliki utisak, ali na narod
jeste, što je i bio Božji cilj, ne bi li se ljudi uverili ko je Živi Bog: „I reče Gospod Mojsiju: Kaži Aronu: Pruži ruku svoju
sa štapom svojim na reke i na potoke i na jezera, i učini nek izađu žabe na zemlju misirsku. I pruži Aron ruku svoju
na vode misirske, i izađoše žabe i pokriše zemlju misirsku. Ali i vračari misirski učiniše tako svojim vračanjem, učiniše
te izađoše žabe na zemlju misirsku. A Faraon dozva Mojsija i Arona i reče: Molite Gospoda da ukloni žabe od mene
i od naroda mog, pak ću pustiti narod da prinesu žrtvu Gospodu” (2 knjiga Mojsijeva 8. 5 -8). Ovo drugo zlo je bilo
nešto čega su se egipćani bojali, i zbog toga su prinosili žrtve idolu Heka, zaštitnici krokodila, koji su tamanili žabe.
U Bibliji se samo ovde koristi reč „žaba” i to egipatska reč „dofda” koja se odnosi na male žabe koje su se užasno
drale, kreketale. U Egiptu ima dve vrste žaba, „rana nilotica” i „rana mosaica” i one su na Nilu velika napast. Vračari
su uradili isto, dovukli još žablje buljumente, ali Heka im nije mogla pomoći da se žabe oteraju, pa su vračari zakazali,
a faraon zove Mojsija i Arona da mole Gospoda da otera žabe. Faraon je bio svedok Božje sile, ali nije ispunio
obećanje, pa je treća opomena stigla. Inače je Heka u Egiptu termin za mađioničare, ljude vične magiji.

~ 416 ~

„A Gospod reče Mojsiju: Kaži Aronu: Pruži štap svoj, i udari po prahu na zemlji, nek se pretvori u uši po svoj zemlji
misirskoj. I učiniše tako: Aron pruži ruku svoju sa štapom svojim, i udari po prahu na zemlji, i postaše uši po ljudima
i po stoci, sav prah na zemlji pretvori se u uši po celoj zemlji misirskoj. A gledaše i vračari misirski vračanjem svojim
da učine da postanu uši, ali ne mogoše. I behu uši po ljudima i po stoci. I rekoše vračari Faraonu: Ovo je prst Božji.
Ali opet otvrdnu srce Faraonu, te ih ne posluša kao što beše kazao Gospod” (2 knjiga Mojsijeva 8. 16 – 19). Ovo je
jako bitan momenat. Mojsije udara po prašini i nastaju insekti, za koje se ovde koristi egipatska reč „kinim, kenems”
što više odgovara moskitima, komarcima nego „ušima” ili vaškama. Ovi insekti se u vidu oblaka kreću i stvaraju
neverovatne patnje ljudima i životinjama, sitni su i zavlače se svuda, pa uđu u oči, uši i nos. Ovde je napadnut Seb
(Geb) bog zemlje Egipćana, koji umesto da da hranu daje oblake komaraca. Bitna stvar je ta da su žreci pokušali da
urade isto ali nisu mogli, jer đavo ne može da oživi neživo, da stvara „od praha zemaljskog.” To može samo Tvorac,
Bog što su žreci i primetili. Ovde se žreci pojavljuju poslednji put kao oni koji pokušavaju da kopiraju Boga. Opet su
Mojsije i Aron zamoljeni da se pomole Bogu da otera komarce, ali faraon ostaje pri svome.

„A Gospod reče Mojsiju: Ustani rano i izađi pred Faraona, evo, on će izaći k vodi, pa mu reci: Ovako veli Gospod:
Pusti narod moj da mi posluži. Ako li ne pustiš narod moj, evo, pustiću na tebe i na sluge tvoje i na narod tvoj i na
kuće tvoje svakojake bubine, i napuniće se bubina kuće misirske i zemlja na kojoj su. Ali ću u taj dan odvojiti zemlju
gesemsku, gde živi moj narod, i onde neće biti bubina, da poznaš da sam ja Gospod na zemlji. I postaviću razliku
između naroda svog i naroda tvog. Sutra će biti znak taj. I učini Gospod tako, i dođoše silne bubine u kuću Faraonovu
i u kuće sluga njegovih i u svu zemlju misirsku, da se sve u zemlji pokvari od bubina” (2 knjiga Mojsijeva 8. 20 – 24).
O kakvim se bubama radi? U pitanju su obadi, ovde je upotrebljen egipatski izraz „arob”, čiji je ubod bolan, i
„kakerlaken” bube koje su uz ujedanje ljudi i životinja napadale i stvari u kući, posebno od kože, odeću i tkanine.
Ovde je napadnuto obožavanje bube skarabeje koja je simbolizovala sunce, dušu, novi život i vaskrsenje. Ova buba
je kotrljala lopticu od komada balege, pa se verovalo da Kepri, bog izlazećeg sunca tako kotrlja sunce preko neba.
Skarabej je postao simbol ponovnog rađanja, pa su figurice skarabeja ostavljane sa pokojnikom, a i nošene su kao
amajlija. Ime britanske grupe „The Beatles” (Bube) je inspirisano egipatskim skarabejima, a sama grupa ima okultnu
pozadinu i služila je za menjanje svesti omladine. Još jedno božanstvo je napadnuto u ovom zlu. Skarabej je bio
personifikovan kao bog Kepri ili Atum koji je stvorio samog sebe, simbol reinkarnacije a njegov pandan u Palestini
je bio „Baal Zevuv” (Baal muva) ili Belzebub, što je bilo jedno od imena za đavola.

Simbol magijskih praktičara Heka

U jednoj situaciji imamo direktnu Božju osudu bilo kavog odnosa sa ovim
poaganskim božanstvom. Izraelski car Ohozija se razboleo, pa je umesto od Gospoda
tražio pomoć na drugoj strani: „A Ohozija pade kroz rešetku iz gornje sobe svoje u
Samariji, i razbolje se; pa posla poslanike i reče im: idite, pitajte Velzevula boga
Akaronskoga hoću li ozdraviti od ove bolesti. Ali anđeo Gospodnji reče Iliji
Tesvićaninu: ustani, izidi na susret poslanicima cara Samarijskoga i reci im: eda li
nema Boga u Izrailju, te idete da pitate Velzevula boga u Akaronu? A oni mu rekoše:
srete nas jedan čovjek, i reče nam: idite, vratite se k caru koji vas je poslao, i recite
mu: ovako veli Gospod: eda li nema Boga u Izrailju, te šalješ da pitaš Velzevula boga
u Akaronu? Zato nećeš se dignuti s postelje na koju si legao, nego ćeš umrijeti. I reče
mu: ovako veli Gospod: zato što si slao poslanike da pitaju Velzevula boga u Akaronu
kao da nema Boga u Izrailju da bi ga pitao, nećeš se dignuti s postelje na koju si legao, nego ćeš umrijeti” (2. knjiga
o Carevima 1. 2 – 3, 6, 16). Isus je lečio ljude od telesnih a i od duševnih bolesti. Fariseji su ga optužili da „izgoni
duhove pomoću Veelzevula (Belzebub) kneza đavolskog. (Matej 12. 24; Marko 3. 22), što znači da je ovaj paganski
idol slika neprijatelja Božjeg i on je morao da prođe kroz Božje sito ovde, da bi se Izraelci uverili u Boga svojih otaca,
o kome su predstavu itekako izgubili tokom ropstva, ali i da se osvedoče Misirci, jer su oni takođe ljudi kojima treba
spasenje i oslobođenje od služenja idolima. Ovde se prvi put ne pojavljuju žreci u svojim pokušajima, a i zemlja
Gesen, gde žive Jevreji je pošteđena. Faraon opet ne želi da pusti narod da ide, pa Bog mora ponovo dejstvovati po
Egiptu i njegovim resursima.
„Ako li ih ne pustiš nego ih još staneš zadržavati. Evo, ruka Gospodnja doći će na stoku tvoju u polju, na konje,
na magarce, na kamile, na volove i na ovce, s pomorom vrlo velikim. A odvojiće Gospod stoku izrailjsku od stoke
misirske; te od svega što je sinova Izrailjevih neće poginuti ništa. I postavio je Gospod rok rekavši: Sutra će to učiniti
na zemlji Gospod. I Gospod učini to sutradan, i sva stoka misirska uginu; a od stoke sinova Izrailjevih ne uginu
nijedno. I posla Faraon da vide, i gle, od stoke izrailjske ne uginu nijedno; ipak otvrdnu srce Faraonu, i ne pusti
narod” (2 knjiga Mojsijeva 9. 2 – 7). Naravno, nije sva stoka stradala, nego samo ona napolju, dok je ona u štalama
i pod krovom ostala živa. Faraon je dalje morao da plaća školu. Sledeće je bilo kožno oboljenje.

~ 417 ~

„Tada reče Gospod Mojsiju i Aronu: Uzmite pepela iz peći pune pregršti i Mojsije neka ga baci u nebo pred
faraonom. I postaće prah po svoj zemlji misirskoj, a od njega će postati kraste pune gnoja i na ljudima i na stoci po
svoj zemlji misirskoj. I uzeše pepela iz peći, i stadoše pred Faraona, i baci ga Mojsije u nebo, i postaše kraste pune
gnoja po ljudima i po stoci. I vračari ne mogoše stajati pred Mojsijem od krasta; jer behu kraste i na vračarima i na
svim Misircima. I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonovo, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod Mojsiju” (2.
knjiga Mojsijeva 9. 8 -12). Kraste koje su snašle Misirce nisu obišle ni njihove verske poglavare, okultiste, koji su
zbog ove pojave postali nečisti po egipatskoj tradiciji. Ovim je zlom bio pogođen bog vazduha Šu.

„Posle reče Gospod mojsiju: Ustani rano i izađi pred faraona, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti
moj narod da mi posluži. Jer ću sada pustiti sva zla svoja na srce tvoje i na sluge tvoje i na narod tvoj, da znaš da
niko nije kao ja na celoj zemlji. Jer sada kad pružih ruku svoju, mogah i tebe i narod tvoj udariti pomorom, pa te ne
bi više bilo na zemlji; Ali te ostavih da pokažem na tebi silu svoju, i da se pripoveda ime moje po svoj zemlji. I ti se
još podižeš na moj narod, i nećeš da ga pustiš? Evo, sutra ću u ovo doba pustiti grad vrlo velik, kakvog nije bilo u
Misiru otkako je postao pa dosada. Zato sada pošlji, te skupi stoku svoju i šta god imaš u polju, jer će pasti grad na
sve ljude i na stoku što se zateče u polju i ne bude skupljeno u kuću, i izginuće. Koji se god između sluga Faraonovih
poboja reči Gospodnje, on brže skupi sluge svoje i stoku svoju u kuću; A koji ne maraše za reč Gospodnju, on ostavi
sluge svoje i stoku svoju u polju. I Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju k nebu, neka udari grad po svoj zemlji
misirskoj, na ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji misirskoj. I Mojsije pruži štap svoj k nebu, i Gospod pusti
gromove i grad, da oganj skakaše na zemlju. I tako Gospod učini, te pade grad na zemlju misirsku. A beše grad i
oganj smešan s gradom silan veoma, kakvog ne beše u svoj zemlji misirskoj otkako je ljudi u njoj. I pobi grad po svoj
zemlji misirskoj šta god beše u polju od čoveka do živinčeta; i sve bilje u polju potre grad, i sva drveta u polju polomi.
Samo u zemlji gesemskoj, gde behu sinovi Izrailjevi, ne beše grada. Tada posla Faraon, te dozva Mojsija i Arona, i
reče im: Sada zgreših; Gospod je pravedan, a ja i moj narod jesmo bezbožnici. Molite se Gospodu, jer je dosta, neka
prestanu gromovi Božji i grad, pa ću vas pustiti, i više vas neće niko ustavljati. A Mojsije mu reče: Kad izađem iza
grada, raširiću ruke svoje ka Gospodu, a gromovi će prestati i grada neće više biti, da znaš da je Gospodnja zemlja.
A ti i sluge tvoje znam da se još nećete bojati Gospoda Boga. I propade lan i ječam, jer ječam beše klasao, a lan se
glavičio. A pšenica i krupnik ne propade, jer beše pozno žito. I Mojsije otišavši od Faraona iza grada raširi ruke svoje
ka Gospodu, i prestaše gromovi i grad, i dažd ne padaše na zemlju. Ali Faraon videvši gde presta dažd i grad i
gromovi, stade opet grešiti, i srce mu otvrdnu i njemu i slugama njegovim” (2. knjiga Mojsijeva 9. 13 – 34).

Bog želi da se i Misirci uvere u to ko je pravi Bog i šta je pravi sistem vrednosti. On neće da pobije ceo narod,
nego da ih osvedoči. Bog daje svakome priliku da se opredeli, kome će da se pridruži. Nema sredine. Zato Mojsije i
govori ljudima da sklone stoku i sluge. On najavljuje da će Bog sutra bombardovati Egipat, i ko poveruje u tu vest,
skloniće se i biće živ. I bilo je Misiraca koji su poslušali. Poslušati samo jednu vest je nekada spasonosno. Poverovati
u ono što neko kaže da će da se dogodi, pa i ako se ne dogodi, dobro je, bitno je da smo bili spremni. Da su stanovnici
Pompeje i Herkulanuma poslušali ljude koji su ih nagovarali da odu, ne bi ih zbrisala erupcija vulkana 24 augusta 79
godine naše ere. Grad je bio nešto što Egipat još nije video. Taj je grad pobio sve koji su se zatekli napolju, ljude i
životinje, osim u Gesemskoj zemlji, što je faraon dobro znao. Ovde je Bog pokazao ko je gospodar neba, kiše, oluje
i života. Egipatski gospodar neba Nu nije mogao da uradi ništa. Faraon je znao ko je pravi Bog ali je njegovo pokajanje
bilo iz straha od posledica a ne iskreno pokajanje zbog toga što je nekoga uvredio ili oštetio. Faraon je sa svakim
prestankom zla vraćao stari tvrdoglavi stav. On je imao dovoljno dokaza i o Božjoj stvarnosti i o Božjoj milosti.
Uništene useve u Egiptu, koje je pobio grad sada ima da dokrajče skakavci – strah i trepet istoka. Skakavci su u
stanju da za nekoliko minuta požderu sav trud jedne godine i ne ostave ništa.

„Tada reče Gospod Mojsiju: Pruži ruku svoju na zemlju misirsku, da dođu skakavci na zemlju misirsku i pojedu
sve bilje po zemlji, šta osta uza grada. I pruži Mojsije štap svoj na zemlju misirsku, i Gospod navede ustoku na zemlju,
te duva celi dan i celu noć; a kad svanu, donese ustoka skakavce. I dođoše skakavci na svu zemlju misirsku, i
popadaše po svim krajevima misirskim silni veoma, kakvih pre nikada nije bilo niti će kad biti onakvih. I pokriše svu
zemlju, da se zemlja ne viđaše, i pojedoše svu travu na zemlji i sav rod na drvetima, što osta iza grada, i ne osta ništa
zeleno od drveta i od bilja poljskog u svoj zemlji misirskoj. Tada Faraon brže dozva Mojsija i Arona, i reče: Zgreših
Gospodu Bogu vašem i vama. Ali mi još sada samo oprosti greh moj, i molite se Gospodu Bogu svom da ukloni od
mene samo ovu smrt. I otide Mojsije od Faraona, i pomoli se Gospodu. I okrenu Gospod vetar od zapada vrlo jak,
koji uze skakavce i baci ih u Crveno more, i ne osta nijedan skakavac u celoj zemlji misirskoj” (2. knjiga Mojsijeva 10.
19). Skakavci su izazvali kod faraona kajanje zbog straha od posledica, ali posle odlaska skakavaca on je nastavio po
starom. Istočni vetar (ustoka) je doneo skakvce, a oni su požderali sve zeleno, što je dodatno osvedočilo i faraona i
narod Egipta da se radi o živom i pravom Bogu. Skakavci na istoku nailaze u oblaku i u jednom momentu umeju da
prekriju jedan seo zemlje gde ništa zeleno ne ostaje, da bi kad požderu sav zeleniš prešli dalje, tamaneći sve, od
trave i useva do lišća na drveću. Egipatski ratari su tražili zaštitu od skakavaca od idola Osorapisa, (Oziris – Apis)
boga prirode, koji je kasnije kada su Grci vladali Egiptom u vreme Ptolomeida postao Serapis.

~ 418 ~

U narednoj nevolji koja je snašla Egipat je trebala da se pokaže nemoć najvećeg egipatskog božanstva, a to je
bog sunca: „I reče Gospod Mojsiju: pruži ruku svoju k nebu i biće tama po svoj zemlji misirskoj, takva da će je pipati.
I Mojsije pruži ruku svoju k nebu, i posta gusta tama po svoj zemlji misirskoj za tri dana. Ne viđahu jedan drugog, i
niko se ne mače s mesta gde beše za tri dana; ali se kod svih sinova Izrailjevih videlo po stanovima njihovim” (2.
knjiga Mojsijeva 10. 21 – 23). Tama kakva je ovde opisana je potpuni nedostatak snevne i noćne svetlosti, potpuna
tama, Mi znamo kako je kada iznenada nestane struja uveče, a kako je bilo kada tri dana, 72 sata nije bilo nikakve
šanse da se vidi prst pred okom. Egipat je sve nade polagao u boga sunca, božanski par Ozirisa i Izidu. To je par koji
je nastao u Vavilonu kroz Nevroda i Semiramidu, kasnije Bela i Ištar, Baala i Astarotu. Oni su sa Tamuzom, Adonisom,
Horusom..činili trojstvo. Sunce, mesec i dete – spasitelj, upravo kopija Božjeg trojstva. Zbog ovog a i drugih kopiranja
mnogi su zbunjeni i nasedaju na priču da je Trojstvo paganskog porekla. Ne, trojstvo je istina, Bog Otac, Bog Sin i Sv
Duh su istina, ali kopije zbunjuju, i zato su i nastale. Mnogo je kopija, proisteklih iz kulta sunca, iz te anticrkve kojoj
je duhovni vođa i otac đavo. U Egiptu je sve bilo podređeno kultu sunca. Piramida je bila hram sunca, a dan rođenja
deteta – je dan rođenja boga sunca. Mnogi simboli sunca iz Vavilona i Egipta su danas prisutni u tradicionalnom
hrišćanstvu. Ozirisa masoni poistovećuju sa Luciferom, Oziris je samo težnja kneza đavolskog da postane Bog, što
namerava da ostvari uspostavljanjem svetske vlade pod jednim sistemom, sa jednom religijom i jednim vladarem –
Antihristom, carem i prvosveštenikom.

Simbol, koji potiče još iz drevnog
Egipta, simbol Ozirisa, boga sunca i boga
mrtvih, a danas simbol tajnog okultnog
društva, i simbol novog Vavilona,
okultne svetske fašističke vlade. Isti
simbol na Američkoj novčanici. Vavilon,
Egipat, Rim, Evropska Unija, Amerika,
Novi Svetski poredak. Kult Nevroda,
Baala i Ozirisa, kult Sunca. U Vatikanu,
Londonu, Parizu, Vašingtonu, na
firmama, grbovima, zastavama, novcu,
na oltarima tradicionalnih hrišćanskih crkava…
Bog je spremao svoj narod na Izlazak iz Egipta, ropstva i paganstva. Ovde je došao poz za konačno opredeljenje:
„I reče Gospod Mojsiju i Aronu u zemlji misirskoj govoreći: Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je
prvi mesec u godini. Kažite svemu zboru Izrailjevom i recite: Desetog dana ovog meseca svaki neka uzme jagnje ili
jare, po porodicama, po jedno na dom; Ako li je dom mali za jagnje ili jare, neka uzme k sebi suseda, koji mu je
najbliži, s onoliko duša koliko treba da mogu pojesti jagnje ili jare. A jagnje ili jare da vam bude zdravo, muško, od
godine; između ovaca ili između koza uzmite. I čuvajte ga do četrnaestog dana ovog meseca, a tada savkoliki zbor
Izrailjev neka ga zakolje uveče. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima
će ga jesti. I neka jedu meso iste noći, na vatri pečeno, s hlebom presnim i sa zeljem gorkim neka jedu. Nemojte
jesti sirovo ni u vodi kuvano, nego na vatri pečeno, s glavom i s nogama i s drobom. I ništa nemojte ostaviti do jutra;
ako li bi šta ostalo do jutra, spalite na vatri. A ovako jedite: opasani, obuća da vam je na nogu i štap u ruci, i jedite
hitno, jer je prolazak Gospodnji. Jer ću proći po zemlji misirskoj tu noć, i pobiću sve prvence u zemlji misirskoj od
čoveka do živinčeta, i sudiću svim bogovima misirskim, ja Gospod. A krv ona biće vam znak na kućama, u kojima
ćete biti; i kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji misirskoj. I taj
će vam dan biti za spomen, i praznovaćete ga Gospodu od kolena do kolena; praznujte ga zakonom večnim. Sedam
dana jedite hlebove presne, i prvog dana uklonite kvasac iz kuća svojih; jer ko bi god jeo šta s kvascem od prvog
dana do sedmog, istrebiće se ona duša iz Izrailja. Prvi dan biće sveti sabor; tako i sedmi dan imaćete sveti sabor;
nikakav posao da se ne radi u te dane, osim šta treba za jelo svakoj duši, to ćete samo gotoviti. I držite dan presnih
hlebova, jer u taj dan izvedoh vojske vaše iz zemlje misirske; držite taj dan od koljena do koljena zakonom večnim.
Prvog meseca četrnaesti dan uveče počnite jesti presne hlebove pa do dvadeset prvog dana istog meseca uveče. Za
sedam dana da se ne nađe kvasca u kućama vašim; jer ko bi god jeo šta s kvascem, istrebiće se ona duša iz zbora
Izrailjevog, bio došljak ili rođen u zemlji. Ništa s kvascem nemojte jesti, nego jedite hleb presan po svim stanovima
svojim. I sazva Mojsije sve starešine izrailjske, i reče im: Izberite i uzmite sebi jagnje ili jare po porodicama svojim, i
zakoljite pashu. I uzmite kitu isopa i zamočite je u krv, koja će biti u zdeli, i pokropite gornji prag i oba dovratka
krvlju, koja će biti u zdeli, i nijedan od vas da ne izlazi na vrata kućna do jutra. Jer će izaći Gospod da bije Misir, pa
kad vidi krv na gornjem pragu i na oba dovratka, proći će Gospod mimo ona vrata, i neće dati krvniku da uđe u kuće
vaše da ubija. I držite ovo kao zakon tebi i sinovima tvojim doveka” (2. knjiga Mojsijeva 12. 1 – 23).
Taj Izlazak je morao biti započet praznikom Pashe. Mesec Izlaska iz Egipta je određen za prvi mesec u godini,

~ 419 ~

mesec Aviv, posle vavilonskog ropstva nazvan Nisan. Tog meseca, četrnaestog dana je svaka porodica i čovek u
Izraelu trebao da slavi Pashu, uspomenu na izbavljenje iz Egipta, kako Biblijsko autor kaže „doveka” ili doživotno.
Da se narod seća izbavljenja iz Egipatskog ropstva. Tada se pripremalo jagnje, koje se moralo pojesti u porodici, u
domu, ili podeliti sa susedima ako je porodica mala, jesti se moralo u stanju pripravnosti, u obući, u hitnji. Takođe
su pravila postojala i u vezi pripremanja jagnjeta ili jareta. Ništa nije smelo da se baci, a ni kosti da mu se lome. To
jagnje je simbolizovalo Isusa Hrista, jer je bilo žrtva za greh, za pokajanje doma i žrtva pomirenja sa Bogom. Jagnje
se jelo sa hlebom bez kvasca što je bio simbol odvajanja od Egipta i greha egipatskih, i sa gorkim zeljem, što je bio
simbol ropstva. Sam izraz „pasha” znači „pošteđeni”. Kosti nisu smele da se lome, kao što ni kosti Isusa Hrista na
krstu nisu polomljene. „Kost njegova da se ne prelomi” (Jovan 19. 36). Pre Izlaska u noći Pashe je narod morao da
obavi još jednu stvar. Da krvlju pashalnog jagnjeta pomaže vrata od kuće, jer prilikom pomora misirskih prvenaca,
koji je Bog najavio vrata na kojima bude krv će biti zaobiđena. Ovo je simbol krvi Isusa Hrista. „Jer svi sagriješiše i
izgubili su slavu Božju, i opravdaće se zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista. Kojega postavi Bog
očišćenje vjerom u krvi njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih grehova” (Rimljanima poslanica
3. 23 – 25). „Jer ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštanja grijeha” (Matej 26. 28).
„U kome imamo izbavljenje krvlju njegovom i oproštenje grijeha” (Kološanima poslanica 1. 13). „Znajući da se
propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnog svojega življenja, koje ste vidjeli od otaca. Nego skupocenom
krvlju Hrista kao bezazlenog i prečistog jagnjeta” (1. Petrova 1. 18 – 19). Kao i prilikom Aveljeve žrtve, kada je Avelj
žrtvovao jagnje, pashalno jagnje ili jare je simbol Isusa Hrista: „Gle jagnje Božje koje uze na sebe grehe sveta”
(Jevanđelje po Jovanu 1. 29). Isus Hrist je žrtva za čoveka i čovečanstvo. On je dao krv, tj žrtvovao se. Čovek se ne
može spasiti svojo silom i svojim trudom. Jevreji u Egiptu nisu morali da odobrovoljavaju Boga svoji delima ili
obećanjima. Njihovo je bilo da poslušaju i da veruju da će ih krv jagnjeta na dovratcima (štoku) od vrata štititi kada
dođe anđeo zatirač. Sama krv kao supstanca nije imala tu moć, ali je ona bila simbol, predslika Hrista koji opravdava
grešnika. Jagnje nije bilo krivo za grehe ljudi, kao što to nije bio ni Isus. To je ona situacija kada neko ko nema krivični
dosije dođe da jamči za osuđenoga. Mi smo svi osuđeni, „sagrešili i izgubili slavu Božju” ali se opravdavamo
zabadava otkupom Isusa Hrista i svako ko poveruje da je opravdan tom žrtvom, on će živeti, „preći iz smrti u život”
a ko ne poveruje neće. dok je sam Misir simbol ovog grešnog sveta na čijem su čelu okultni žreci i bezbožni faraoni.
Krv jagnjeta na dovratcima je dokaz vere, a vera je ono što Bog najviše ceni kod čoveka. Nije sakriveno da su jagnje
spremili i mnogi Egipćani, pa im je taj izraz vere omogućio da se izbave i oni. Bog stvarno ne gleda ko je ko: „Mislimo
dakle da će se čovjek opravdati vjerom bez djela zakona” (Rimljanima poslanica 3. 28). „Opravdavši se dakle vjerom,
imamo mir s Bogom kroz gospoda svojega Isusa Hrista” (Rimljanima 5. 1). „Ali neka ište sa vjerom, ne sumnjajući
ništa; jer koji s sumnja on je kao morski valovi, koje vjetrovi podižu i razmeću” (Jakovljeva poslanica 1.6). „..dade im
vlast da budu sinovi Božji koji vjeruju u ime njegovo.” (Jovan 1. 12). Vera je vrlo važna. Vera rađa poslušnost, a ovoga
puta su Izraelci poslušali.

Jagnje kao simbol Isusa Hrista se javlja i na kraju, i tada je simbol Otkupitelja, kao što je bilo i u vreme Avelja, i u
vreme Avrama, početka Jevrejske Pashe i kroz ceo stari Zavet. Jagnje je simbol pravog sistema vrednosti, od početka
do kraja. „Jer jagnje, koje je nasred prijestola, pašće ih, i uputiće ih na izvore žive vode; i Bog će otrti svaku suzu od
očiju njihovijeh”(Otkrivenje 7. 17). „I oni ga pobijediše krvlju jagnjetovom i riječju svjedočanstva svojega, i ne mariše
za život svoj do same smrti” (Otkrivenje 12. 11). „ I pokloniše joj (zveri) se svi koji žive na zemlji kojima imena nijesu
zapisana u životnoj knjizi jagnjeta, koje je zaklano od postanja svijeta”(Otkrivenje 13, 8). Oni koji nisu opravdani, tj
spašeni kroz veru u žrtvu Isusa Hrista, ljudi poslednjih vremena koji su stali u stroj lažnog sistema vrednosti.
Otkrivenje ovde pominje jagnje i njegove sledbenike, a u istoj knjizi se pominje „Vavilon, mati bludnicama.” „I
pjevahu pjesmu Mojsija sluge Božijega, i pjesmu jagnjetovu, govoreći: velika su i divna djela tvoja, Gospode Bože
svedržitelju, pravedni su i istiniti putovi tvoji, care svetijeh.” (Otkrivenje 15. 3). „Ovi će se pobiti s jagnjetom i jagnje
će ih pobijediti, jer je gospodar nad gospodarima i car nad carevima; i koji su s njim, jesu pozvani i izbrani i vjerni”
(Otkrivenje 17. 14). Opet suptotstavljeni elementi, Božji sistem vrednosti i sistem Vavilona. „Da se radujemo i
veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba jagnjetova, i žena njegova pripravila se” (Otkrivenje 19. 7). Šta
simboliše „žena jagnjetova” je objašnjeno – suprotno od žene koja sedi na zveri. „I reče mi: napiši: blago onima koji
su pozvani na večeru svadbe jagnjetove. I reče mi: ove su riječi istinite Božije” (Otkrivenje 19.9). „I dođe k meni
jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša napunjenijeh sedam zala pošljednjijeh, i reče mi govoreći: hodi da ti
pokažem nevjestu, jagnjetovu ženu” (Otkrivenje 21. 9). „I zid gradski imaše dvanaest temelja, i na njima imena
dvanaest apostola jagnjetovijeh” (Otkrivenje 21. 14). „I pokaza mi čistu rijeku vode života, bistru kao kristal, koja
izlažaše od prijestola Božijega, i jagnjetova” (Otkrivenje 22. 1). „I više neće biti nikakve prokletinje; i prijestol Božij i
jagnjetov biće u njemu; i sluge njegove posluživaće ga” (Otkrivenje 22. 3).

Izrael treba da bude zaštićen tokom noći kada prvenci budu ubijani. Zašto je Bog ovim zlom kaznio Egipat?
Prvenci pripadaju Bogu. Bog je stvoritelj, njegova su sva bića na Zemlji, a prvenci su posebna kategorija. „Jer je moj
svaki prvenac; od onog dana kad pobih sve prvence u zemlji Misirskoj, posvetih sebi svakog prvenca i Izraelu od

~ 420 ~

čovjeka do životinje: moji će biti, ja sam Gospod” (4. knjiga Mojsijeva 3. 13). „I kad te uvede Gospod u zemlju
hananejsku, kao što se zakleo tebi i tvojim ocima, i da ti je, Odvajaćeš Gospodu šta god otvara matericu, i od stoke
tvoje šta god otvara matericu, šta je muško, da bude Gospodu. A svako magare prvenče otkupi jagnjetom ili jaretom;
ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat. Ali svakog prvenca čovečjeg između sinova svojih otkupi. A kad te zapita sin
tvoj unapred govoreći: Šta je to? Reci mu: Rukom krepkom izvede nas Gospod iz Misira, iz doma ropskog. Jer kad
otvrdnu Faraon, te nas ne hte pustiti, pobi Gospod sve prvence u zemlji misirskoj od prvenca čovečjeg do prvenca
od stoke; zato prinosim Gospodu sve muško što otvara matericu, a svakog prvenca sinova svojih otkupljujem” (2.
knjiga Mojsijeva 11. 13 – 15). „A oko ponoći pobi Gospod sve prvence u zemlji Misirskoj od prvenca faraonovog koji
htede sedeti na prestolu njegovom do prvenca sužnja u tamnici, i šta gos beše prvenac od stoke” (2, knjiga Mojsijeva
12. 29).

Narod je krenuo iz Egipta, faraon ga nije zaustavljao, ali se on razbesneo kada su Izraelci došli do obala crvenog
mora. Ovde se ponovo zaoštrava sukob između ova dva sistema vrednosti. „A kad bi javljeno caru misirskom da je
pobegao narod, promeni se srce Faraonovo i sluga njegovih prema narodu, te rekoše: Šta učinismo, te pustismo
Izrailja da nam ne služi? I upreže u kola svoja, i uze narod svoj sa sobom. I uze šest stotina kola izabranih i šta još
beše kola misirskih, i nad svima vojvode. I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonu caru misirskom, i pođe u poteru za
sinovima Izrailjevim, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom. I teravši ih Misirci stigoše ih, sva kola
Faraonova, konjici njegovi i vojska njegova, kad behu u logoru na moru kod Pi-Airota prema Vel-Sefonu. I kad se
približi Faraon, podigoše sinovi Izrailjevi oči svoje a to Misirci idu za njima, i uplašiše se vrlo, i povikaše sinovi Izrailjevi
ka Gospodu. I rekoše Mojsiju: Zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te
nas izvede iz Misira. Nismo li ti govorili u Misiru i rekli: Prođi nas se, neka služimo Misircima? Jer bi nam bolje bilo
služiti Misircima nego izginuti u pustinji. A Mojsije reče narodu: Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod
izbaviti danas; jer Misirce koje ste videli danas, nećete ih nikada više videti do veka. Gospod će se biti za vas, a vi
ćete ćutati. A Gospod reče Mojsiju: Što vičeš k meni? Kaži sinovima Izrailjevim neka idu. A ti digni štap svoj i pruži
ruku svoju na more, i rascepi ga, pa neka idu sinovi Izrailjevi posred mora suvim. I gle, ja ću učiniti da otvrdne srce
Misircima, te će poći za njima; i proslaviću se na Faraonu i na svoj vojsci njegovoj, na kolima njegovim i na konjicima
njegovim. I Misirci će poznati da sam ja Gospod, kad se proslavim na Faraonu, na kolima njegovim i na konjicima
njegovim. I podiže se anđeo Gospodnji, koji iđaše pred vojskom izrailjskom, i otide im za leđa; i podiže se stup od
oblaka ispred njih, i stade im za leđa. I došav među vojsku misirsku i vojsku izrailjsku beše onim oblak mračan a ovim
svetljaše po noći, te ne pristupiše jedni drugima celu noć. I pruži Mojsije ruku svoju na more, a Gospod uzbi more
vetrom istočnim, koji jako duvaše celu noć, i osuši more, i voda se rastupi. I pođoše sinovi Izrailjevi posred mora
suvim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i s leve strane. I Misirci terajući ih pođoše za njima posred mora, svi
konji Faraonovi, kola i konjici njegovi. A u stražu jutarnju pogleda Gospod na vojsku misirsku iz stupa od ognja i
oblaka, i smete vojsku misirsku. I pobaca točkove kolima njihovim, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: Bežimo
od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima. A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju na more, neka se vrati
voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove. I Mojsije pruži ruku svoju na more, i dođe opet more na silu
svoju pred zoru, a Misirci nagoše bežati prema moru; i Gospod baci Misirce usred mora. A vrativši se voda potopi
kola i konjike sa svom vojskom Faraonovom, što ih god beše pošlo za njima u more, i ne osta od njih nijedan. I sinovi
Izrailjevi iđahu posred mora suvim; i stajaše im voda kao zid s desne strane i s leve strane. I izbavi Gospod Izrailja u
onaj dan iz ruku misirskih; i vide Izrailj mrtve Misirce na bregu morskom. I vide Izrailj silu veliku, koju pokaza Gospod
na Misircima, i narod se poboja Gospoda, i verova Gospodu i Mojsiju sluzi Njegovom” (2. knjiga Mojsijeva 14. 5 –
31). Egipatska vojska, jedan njen deo, je krenula u poteru, ali je stvarni problem bio u narodu, koji je pored svega
što je doživeo i video i dalje vređao Boga neverovanjem (zar ne beše grobova u Misiru?). Bog ne traži od nas da u
startu budemo dobri. Bog traži veru: „Šta vičete k meni? Kaži narodu neka ide” Učini korak vere. Gospod će se boriti
za vas a vi ćete ćutati. Bog to kaže svima, svakom čoveku. Ko kaže da mi moramo biti savršeni da bi došli Bogu? On
je savršen, a naše je da verujemo. Egipatska vojska je našla grob na dnu mora. Često se ove bitke ne završavaju
ovako, uglavnom se završe stradanjem onih koji su verni Bogu, posebno nakon Hristovog vaznesenja. Mnogi misle
da je Hristos poražen (ubijen) smrću na krstu kao i milioni vernika posle njega, ali on sam je rekao: „Koji mene
veruje, ako umre živeće” (Jovan 6. 47). Bog daje život.

Izlazak je označio nov život za ovaj narod, koji je krenuo vođen od Boga kroz pustinju, a Bog ga je polako
poučavao i vodio. Izrael je primao pouke, po kojima se Biblija razlikuje od svega ostalog što je napisano u knjigama
tog vremena i kasnijih epoha. Pravila o higijeni, o međuljudskim odnosima, o bogosluženju, žrtvenom sistemu, o
odnosu prema deci, porodiljama, odnosu u porodici, o zaštiti siromašnih i onemoćalih. Kada bi se ova pravila
primenjivala danas, ne bi bilo siromašnih, ne bi bilo nepravde i jedno jedino čega bi se čovek bojao su iznenadne
bolesti i smrt, a Hristos je pobedio i smrt. Izrael je sada morao da se sprema za život sa Bogom, koji ga priprema i
za život u večnosti. Jedinstveni saveti koje je Bog davao narodu su ga mogli štititi od bolesti, od razdora, svađa,
zavisti, osiromašenja, gladi i bede. Takođe je poslušnost donosila Božji blagoslov i zaštitu.

~ 421 ~

„Ko ukrade vola ili ovcu ili kozu, i zakolje ili proda, da vrati pet volova za jednog vola, a četiri ovce ili koze za jednu
ovcu ili kozu” (2 knjiga Mojsijeva 22.1). „Ko potre njivu ili vinograd pustivši stoku svoju da pase po tuđoj njivi, da
naknadi najboljim sa svoje njive i najboljim iz svog vinograda” (5 stih); „Ko bi prevario devojku, koja nije zaručena,
te bi spavao s njom, da joj da miraz i uzme je za ženu” (16. stih); „Ko bi obležao živinče, da se pogubi” (19 stih);
„Došljaku nemoj činiti krivo niti ga ucveliti, jer ste bili došljaci u zemlji misirskoj” (21 stih); „Nemoj ucveliti udovicu
i siroče” (22 stih): „Kad daš u zajam novaca narodu mom, siromahu koji je kod tebe, nemoj mu biti kao kamatnik,
ne udarajte na nj kamate” (25 stih); „Ne idi za množinom na zlo, i ne govori na sudu povodeći se za većim brojem
da se izvrne pravda” (2 knjiga Mojsijeva 23.2). Ovo bi bilo posebno dobro da se primenjuje u modernim
demokratskim društvima gde je korupcija uzela maha u svim sferama, a ovaj stih u Bibliji je star 3.500 godina. Ne
ići za gomilom je osobina čoveka koji razmišlja i koga ne vode strasti, a danas većina ide za gomilom, a mediji mogu
da pričaju šta hoće. A gomila veruje. ”Siromahu u parnici njegovoj ne gledaj što je siromah” (23. stih 3); „Ako naiđeš
na vola neprijatelja svog ili na magarca njegovog, gde je zalutao, odvedi ga k njemu” (23 glava stih 4); Ovo je
suprotno od onog - da komšiji crkne krava. Evo dokaza da evolucija greši jer tvrdi da ljudski rod evoluira. Ne, ljudski
rod nazaduje. Ove savete od pre 3 500 godina danas skoro niko ne primenjuje. Nisu popularni. „Reči lažne kloni se,
i bezazlenog i pravog nemoj ubiti, jer neću opravdati bezbožnika” (7 stih); „Ne uzimaj poklona (mito) jer poklon
zaslepljuje okate i izvrće reči pravima” (8 stih); „Sa ženom bližnjeg svog ne lezi skvrneći se s njom (3. knjiga Mojsijeva
18. 20); „S muškarcem ne lezi kao sa ženom; Gadno je” (18. 22); „Svaki da se boji matere svoje i oca svog” (19 glava
3. stih); „A kad žanjete rod zemlje svoje, nemoj požeti sasvim njivu svoju, niti pabirči po žetvi. Ni vinograd svoj nemoj
pabirčiti, i nemoj kupiti zrna koja padnu po vinogradu tvom; nego ostavi siromahu i došljaku. Ja sam Gospod Bog
vaš” (19 glava stihovi 9 i 10); „Ne kradite, ne lažite i ne varajte bližnjeg svog” (stih 11); „Ne zakidaj bližnjeg svog i ne
otimaj mu; plata nadničarova da ne prenoći kod tebe do jutra” (stih 13); „Nemoj psovati gluvog, ni pred slepca
metati šta da se spotakne; nego se boj Boga svog; ja sam Gospod” (stih 14); „Ne činite nepravdu na sudu, ne gledajte
što je ko siromah, niti se povodi za bogatim; pravo sudi bližnjemu svom” (stih 15); „Ne budi osvetljiv, i ne nosi srdnju
na sinove naroda svog; nego ljubi bližnjeg svog kao sebe samog; ja sam Gospod” (stih 18); „Ne obraćajte se k
vračarima i gatarima, niti ih pitajte, da se ne skvrnite o njih. Ja sam Gospod Bog vaš. Pred sedom glavom ustani, i
poštuj lice starčevo, i boj se Boga svog. Ja sam Gospod” (stih 31 i 32); „Ko je došljak među vama, neka vam bude
kao onaj koji se rodio među vama, i ljubite ga kao sebe samog; jer ste i vi bili došljaci u zemlji misirskoj. Ja sam
Gospod Bog vaš” (stih 34); „Merila neka su vam prava, kamenje pravo, efa prava, in prav. Ja sam Gospod Bog vaš,
koji sam vas izveo iz zemlje misirske” (stih 36); „A čovek koji učini preljubu s tuđom ženom, što je učinio preljubu sa
ženom bližnjeg svog, da se pogubi i preljubočinac i preljubočinica” (3 knjiga Mojsijeva 20. 10); Mnoga ova pravila su
i danas potrebna ali ko se toga drži? Ljudi koji ne varaju, ne kradu i ne čine stvari koje čini večina se smatraju
ludacima, a sve strukture društva su ogrezle u bezakonje, kriminal i korupciju. Osim navedenih pravila pojavljuju se
uredbe o čuvanju porodilja, odvajanju žena sa menstruacijom, čuvanju bolesnih od gube, ličnoj higijeni, pa i savet
da se prilikom velike nužde nosi lopatica da se pre obavljanja iskopa rupa i zakopa posle. (5. knjiga Mojsijeva 23.
13); „ Kada bereš vinograd svoj, ne pabirči pošto obereš; neka došljaku, siroti i udovici” (5. knjiga Mojsijeva 24. 21)
„Da ne bude bludnice između sinova izraelovih ni adžuvana (pustahija, ženskaroš, pijanica, kockar, besposličar,
bekrija, lola)” (23 glava, stih 17). „Adžuvani” su u narodnim pesmama opevani kao heroji, kao junaci, koji „ljube dan
i noć.” Bog traži da budemo milostivi i prema životinjama. „Kad vidiš vola ili magarca brata svojega gdje je pao na
putu; nemoj ih proći nego ih podigni sa njim” (glava22 stih 4); „Kada naiđeš putem na gnijezdo ptičije, na drvetu ili
na zemlji, sa ptićima ili jajima, nemoj uzeti majke s ptićima. Nego pusti majku a ptiće uzmi, da bi ti bilo dobro i da bi
ti se produljili dani” (glava 22. 7 – 8). To je Bog. I takvi treba da budu ljudi. Ipak, ljudima je miliji sotonski sistem, da
im deca umesto vrednih i zaposlenih ljudi budu narkomani i prostitutke.

Sada ćemo proći kroz Božji zakon, svih deset zapovesti, i svaku od njih pojasniti, a takođe i anti – zapovest, tj.
zapovest koju je iznedrio drugi sistem vrednosti, sotonina anti – crkva, žreci, pagani, masoni i lažno hrišćanstvo:

„Tada reče Bog sve ove reči govoreći:Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma
ropskog. Nemoj imati drugih bogova uza me” (2. knjiga Mojsijeva 20. 1 – 3). Bog se ovde narodu javlja imenom
Jahve, „onaj koji jest”. On je jedini Bog i nema drugog, ima samo kopija, a kopija nije original i ne treba je poštovati.
Kopija je smrt. Bog nije nikako ovo rekao kao diktator i kako bi rekli novodemokratski ideolozi pakla na zemlji:
„neemancipovani i zaostali kršilac prava i sloboda.” Paganska praksa je nasuprot biblijskom žrtvenom sistemu koji
je ukazivao na žrtvu Isusa Hrista imao svoj žrtveni sistem, gde su se žrtvovale životinje i ljudi, posebno deca, što se
čini i danas, doduše na drugačiji način. Ubijanja civila u ratovima, kao i masovna histerija na koncertima, do ubistva
dece. „Nemojte činiti što se čini u zemlji Misirskoj, u kojoj ste živeli niti činiti što se čini u zemlji Hananskoj u koju
vas vodim i po uredbama njihovim nemojte živjeti” (3. knjiga Mojsijeva 17. 3) „Nemoj se klanjati bogovima njihovim
niti im služiti, ni činiti ono što oni čine…” (2. knjiga Mojsijeva 23. 24) „Jer ne valja da se klanjaš drugom bogu…” (2.
knjiga Mojsijeva 34. 14). Bog često završava opomene protiv idolopoklonstva rečima „Ja sam Gospod.”

„Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje.

~ 422 ~

Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima
do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene” (2. knjiga Mojsijeva 20. 4 – 5). Idolopoklonstvo ne može da
bude bez vidljivih predstava i predmeta obožavanja, ali Bog je protiv toga, jer se Bog ne može naslikati ni izvajati od
tvari i onoga što je on sam stvorio, ali i zbog još nečega: „Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga
lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja. Da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kaku
god sliku od čovjeka ili od žene, Sliku od kakoga živinčeta koje je na zemlji, ili sliku od kake ptice krilate koja leti
ispod neba; Sliku od čega što puže po zemlji, ili sliku od kake ribe koja je u vodi pod zemljom” (5. knjiga Mojsijeva
4. 15 – 18). Nije bilo nikakvog lika, nniko nije video Boga, što i Reč Božja kaže: „Boga niko nije vidio nikad: jedinorodni
sin koji je u naručju očinom, on ga javi” (Jovan 1. 8). „Nemojte graditi sebi idola ni likova rezanijeh, niti stupova
podižite, ni kamena sa slikama mećite u svojoj zemlji da mu se klanjate; jer sam ja Gospod Bog vaš” (3. knjiga
Mojsijeva 26.1). I drevna i moderna religija je prepuna ikona, kipova i slika. Pravdaju da se kroz ikonu klanjaju Bogu,
da je kip posvećen itd, da je ikona obožena, a biblija je jasna. Ispred tih crkava se nalaze obelisci, a na njihivim
zidovima ima gargojla, reptila i svakakvih rogatih, ušatih i repatih spodoba i likova koji nikakve veze sa hrišćanstvom
nemaju. U nodernom tradicionalnom hrišćanstvu, u Rimu je ova druga zapovest izbačena, a da bi ih bili deset, deseta
je podeljena na dva dela, od jedne su dobijene dve zapovesti na temu „ne poželi.” „Jer svaki čovek koji pođe za
Velfegorom (Belfagor, Baa - Peor) istrebi Gospod Bog između tebe” (5. knjiga Mojsijeva 4. 3). Belfagor je „gospodar
propasti. „ Psalmista pominje ovu pojavu: „I pristaše za Belfagorom, i jedoše prineseno na žrtvu mrtvima” (Psalam
106. 28). Poklonici Belfagora su se klanjali demonu i bili skloni orgijama. On kada se pozove može dati bogatstvo,
moć i otkriće novog izuma. Belfagor je i u kabalističkoj, okultnoj tradiciji, kao i kod gnostika poznat kao jedan od
sedam opscenskih demona koji ljudima otkrivaju znanje, a tajanstveno i brzo bogaćenje Templara se pripisuje
gnostičkim praksama i opštenjem sa Belfagorom, ustvari sa sotonom. Templari su navodno uništeni u papskim
progonima za javnost, ali su nastavili da postoje. Kao što je uništena gomila monarhija u 20. veku ali su aristokrate
nastavili vladati iz senke. Ti evropski bankari su nastavili da tajno deluju kao Iluminizirani masoni, a današnje krize i
globalizacija siromaštva su upravo delo bankarskih mahinacija koje su izumeli Templari.

Obožavanje drugih bogova je uglavnom obožavanje sunca a obožavanje sunca i prinošenje žrtava „bogu sunca”,
je obožavanje i žrtvovanje đavolima. Kada kasnije budemo videli koliko je simbola kulta sunca u tradicionalnom
hrišćanstvu, moramo se zapitati kome se tamo ljudi klanjaju svesno ili nesvesno, pod tornjevima i kupolama. „I da
ne bi podigavši oči svoje k nebu i vidjevši sunce i mjesec i zvijezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se i
služio im; jer ih Gospod Bog tvoj dade svijem narodima pod cijelijem nebom” (5. knjiga Mojsijeva 4. 19). Kult sunca,
koji je vladao u Egiptu je takođe „čekao” Izraelce i Hananu, pod još gorim i perverznijim oblikom. Kult Moloha, Baala
(Val) u nekoliko varijanti, Baal Zebub, Baal – Hamon, Baal – Berit, Baal - Peor (Belfagor), Astarote … se pojavljivao i
među Izraelcima, što je bio izvor Božjeg gneva koji su osetili ti Izraelci koji su se klanjali tim idolima. Bog kaže da je
to klanjanje đavolima.

„I neka više ne prinose žrtve svoje đavolima, za kojima oni čine preljubu. Ovo neka im bude zakon vječan od
koljena na koljeno” (3. knjiga Mojsijeva 17. 7); „Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu, kojih nijesu znali, novim, koji iz
bliza dođoše, kojih se nijesu strašili oci vaši.” (5. knjiga Mojsijeva 32. 17); „Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na
žrtvu đavolima” (Psalam 106. 37). Ovde se radi o prinošenju ljudskih žrtava koje su praktikovane u svim delovima
sveta kada je u pitanju kult sunca. Videli smo i videćemo da i moderni kult sunca i te kako traži ljudske žrtve.

„Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud” (2.
knjiga Mojsijeva 20. 7). Treća zapovest se odnosi na uzaludno a i pogrdno pominjanje Božjeg imena u psovkama,
vicevima, šalama, dosetkama kao i na bogohuljenje. Ima ljudi koji koriste Boga da bi učvrstili vlast nad drugim
ljudima, da bi plašili stanovništvo paklom ili Božjim negodovanjem ako ljudi ne slušaju njih, kunu se u Boga.
Licemerno pominjanje Boga kod fariseja u vreme Isusa Hrista, javne molitve koje se obavljaju da ljudi vide, pretnje
običnim ljudima prokletstvom, izvlačenje novca držanjem ljudi u strahu. Sve je to uzaludno pominjanje Božjeg
imena, tj uzaludno pominjanje Boga. U naše vreme se Bog najviše pominje u psovkama i kletvama, posebno na
Balkanu, mnogo više nego u blagosiljanju i molitvama. Tradicionalna crkva je ostavila narod u neznanju, da se sam
snalazi i da sam nauči pravila vere, protivno zapovesti Isusa Hrista: „Idite dakle i naučite sve narode, krsteći ih u ime
Oca, Sina i Svetiga duha” (Matej 28. 19). Većina naroda ne zna ni osnove, a mnogi misle da su Biblija i Sveto Pismo
dve različite knjige.

„Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan
posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima
tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je
blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga” (2 knjiga Mojsijeva 20. 8 – 11). Koji je to sedmi dan? Ovde u ovim
zapovestima nije rečeno koji je to dan mada to nije ostalo neotkriveno.

„Zato će čuvati sinovi Izrailjevi subotu praznujući subotu od koljena do koljena zavjetom vječnim” (2. knjiga
Mojsijeva 31. 16); „Šest dana neka se radi; a sedmi je dan subota, odmor, svet Gospodu; ko bi god radio posao u

~ 423 ~

dan subotni, da se pogubi” (2. knjiga Mojsijeva 31. 15); „A ti kaži sinovima Izrailjevijem i reci: ali subote moj čuvajte,
jer je znak između mene i vas od koljena do koljena, da znate da sam ja Gospod koji vas posvećujem” (2. knjiga
Mojsijeva 37. 13); „I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih
posvećujem” (Knjiga proroka Jezekilja 20. 12). Subota, koja se u modernom kalendaru računa kao šesti dan. Sedmi
dan je nedelja, koji je neradni dan i dan crkvenih službi u tradicionalnom hrišćanstvu. Nedelja je odabrana u periodu
između drugog i petog veka nove ere, iz razloga što je Isus Hrist vaskrsao u nedelju, koji je razlog za javnost i iz
drugog razloga, da se hrišćani, koji su došli iz paganstva razdvoje od Jevreja, jer su Jevreji smatrani u startu
neprijatelji Carstva. Naravno, sve ovo nisu pravi razlozi. Pravi razlog je obožavanje Sunca, koja je među rimskim
paganima bila veoma jaka. Nigde u Novom zavetu nema dokaza za tu promenu, što je još jedan dokaz da tipovi
poput Dena Brauna nisu u pravu kada tvrde da su Vatikan ili car Konstantin promenili Bibliju i falsifikovali je. Ni
jedan od čuvenih crkvenih otaca koje poštuju i pravoslavna i rimokatolička crkva nije nigde naveo dokaze za tu
promenu. Varnava, Ignacije, Justin, Irenej, Tertulijan, Klement Rimski, Klement Aleksandrijski, Origen,
Kiprijan…nigde ne navodi da je to Hristos naložio. Kult „Soli Invictis” je vladao Rimom, kao i pojava Mitraizma. U
Rimskom carstvu je ogromna većina hrišćana dolazila iz paganstva, koji su sa sobom donosili svoje običaje, kojih se
nisu hteli odreći, a crkva je, nakon Konstantinovog edikta i proglašenja hrišćanstva za državnu religiju postala
„tolerantna” jer su u nju ušli ljudi koji su sedeli na dve stolice, kao i okultisti, koji su imali zadatak da rade protiv
Jevanđelja. Alberto Rivera je ovo opisao u svom svedočenju.

Infiltracija neprijateljskih elemenata, diskreditacija, lažne optužbe, progoni, lažna učenja. Apostol Pavle je znao
da će doći do ove pojave: „Jer ja ovo znam da će po odlasku mom ući među vas teški vuci koji neće štedeti stada;I
između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom” (Dela apostola 20.
29 – 30). 7. marta 321 godine je car Konstantin je izdao građanski zakon o poštovanju nedelje, imajući u vidu da je
veliki deo stanovnika još uvek paganski i da se drži običaja obožavanja sunca, a i da pomiri pagane i hrišćane. On je
želeo da objedini ova dva „biračka tela.” Ovaj zakon je glasio: „Na sveti dan sunca (venerabili die Solis) neka se sudije
i narod koji stanuju u gradovima i neka sve radionice budu zatvorene. Na selu lica koja se bave zemljoradnjom mogu
da slobodno nastave sa svojim poslovima.” Rimska crkva je sledila Konstantinov primer. Sabor u Laodikeji 364.
godine je izdala prvi crkveni zakon o nedelji, gde je crkva tvrdila da hrišćani treba da poštuju zakon o nedelji i da ne
rade na taj dan, a odmaranje u subotu je označeno kao besposličenje i „judaiziranje.” 538 godine je Rimokatolički
Treći sabor u Orleanu izdao mnogo stroži zakon od Konstantinovog. 28 član vere (kanon) ovog sabora kaže da svi
poslovi, pa i na zemlji treba da se napuste da čovek ne bi bio sprečen da ide u crkvu.

Ovo nije samo odraz politike i želja da se pomire pagani i hrišćani. Ovo nije želja da se razdvoje hrišćani od Jevreja.
Ovo nije cilj da se slavi dan Hristovog vaskrsenja. Hristos nije vaskrsavao jednom nedeljno, svake nedelje. Ova pojava
ima okultnu pozadinu, onu koja je sakrivena od većine. Ta pozadina je klanjanje „bogu sunca” a oni znaju ko je bog
sunca. Znamo i mi. Albert Pajk, okultista mason 33 stepena jasno kaže: „Postoje dve doktrine, one skrivene i
rezervisane za majstore (žrece) i druga za javnost” („Moral i Dogma”). Artur Edvard Vajt kaže: „Ispod široke plime
istorije teku nevidljive podstruje tajnih društava koje često, u dubini, određuju promene koje će se zbiti na površini”
(„Prava istorija Rozenkrojcera”). „Svaki od paganskih bogova…pored javnog i otvorenog obožavanja imao je i tajno
obožavanj, koje su mogli da upražnjavaju samo odabrani putem pripremnih ceremonija zvanih inicijacije. Ta tajna
obožavanja su nazvana Misterije” (Albert Maki – „Enciklopedija slobodnog zidarstva”). Nedelja nema samo
pagansko poreklo, nedelja, kao Dan sunca (sun – day) ima okultno poreklo. A Konstantin veliki je bio sledbenik „Soli
Invicti” dakle „nepobedivog sunca” i time i jedan od žreca, ako ne glavni car i sveštenik.

Subota, kao sedmi dan je data još od stvaranja sveta. „I završi Bog do sedmog dana djela svoja koja učini. I počinu
u sedmi dan od svijeh djela svojih koja učini. I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga…” (1. knjiga Mojsijeva 2. 2. 3 -
4). Ovaj se dan pominje i u viđenjima proroka Isaije koja se tiču budućnosti, tj Nove zemlje koja treba da nastane
nakon pobede nad zlom: „Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja, što ću ja načiniti, stajati preda mnom, veli
Gospod, tako će stajati seme vaše i ime vaše. I od mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako telo da
se pokloni preda mnom, veli Gospod” (Isaija 66. 22 – 23).

Sledeće zapovesti se tiču odnosa između ljudi. Ove prve četiri su odnos čovek – Bog, a sledećih šest su odnos
čovek – čovek.

„Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji koju ti daje Gospod Bog tvoj” (2. knjiga Mojsijeva
20. 12). Ova zapovest traži dužno poštovanje koje roditelji zaslužuju od dece, i pomoć. Poštovanje roditelja je bio
osnov međuljudskih osnova uopšte na starom Istoku, a i danas je. Zapadni sekularni sistem i liberalizam deklarativno
vode računa o starijima, ali u stvarnosti su oni marginalizovani, a deca su prezaposlena ili nezainteresovana za stare
roditelje. U Bibliji nema staračkih domova. U poremećenom sistemu vrednosti su pošteni roditelji izvrgnuti ruglu
jer nisu znali „da se snađu” (da kradu) a roditeljima je onemogućeno da vaspitavaju decu kako treba jer poremećeni
sistem vrednosti od dece stvara kretene. Decu vaspitava televizija, njihovi uzori su medioktiteti sa TV ekrana,
sportisti, pevači, glumci, prostitutke, makroi, mafijaši, a roditelji su „matorci” su „gubitnici” bez prava na poštovanje.

~ 424 ~

Demokratski sekularni sistem je udario na porodicu iz svih sredstava kojima raspolaže. Emancipacija žene od nje
stvara bezdušnu „japi” poslovnu ženu čije dete ako ga ima vaspitava TV, ili neka druga žena koja je plaćena za to.
Njen muž je partner u dilu koji oni zovu brakom, i ona je sa njim dok on može da prati trku u potrošačkom društvu,
dok je u „trendu”, dobro zarađuje, prhvaćen je u društvu. Ako zaostane, „ljubav” prestaje. Ona odlazi da nađe
novog. Muškarac iz tog dila ima ljubavnicu mlađu 20 godina, čiji roditelji jedva sastavljaju kraj sa krajem i ona ne
želi da prođe tako. Deca ovog para su prepuštena TV-u i ulici. Naviknuti da sve dobijaju odmah, razmaženi i skloni
porocima. Na drugu stranu prezaposleni i bedno plaćeni roditelji su slab uzor svojoj deci pored sveopšte poplave
loših uzora sa televizije. Opšta propast porodice je plan koji je zacrtan od strane okultnih tajnih društava, a jedan
njihov član, prvi dorektor CIA. Alen dals ga nakon II svetskog rata, 1945 i otkriva: „Alen Dals objavljuje američki
strateški program za terorističko uništenje Rusije (u međuvremenu je programom obuhvaćeno više nacija, i na kraju
ceo svet, uključujući i narod SAD). Za zaglupljivanje i otupljivanje ljudi uložiti sve (zlato, novac). U ljudski mozak i
svest posejati haos i tako ih prikloniti lažnim vrednostima. Kako? Naći svoje istomišljenike, saveznike. Posledice?
Tragedija naroda je neizbežna zbog gubitka samosvesti. Literatura, pozorišta, bioskopi - svi treba da veličaju najniža
ljudska osećanja. Podržavati i veličati „umetnike” koji će nametati i produbljivati u svesti ljudi kult seksa, nasilja,
sadizma, izdajstva - svega neprirodnog. Neprimetno ali stalno ismevati časnost i poredak predstavljajući tako
arhaičnim, retrogradnim i gubitničkim. Sve ljudske poroke: laž, prevaru, pijanstvo, narkomaniju, izdajstvo, vešto i
neprimetno nametati. Samo će po neko uviđati šta se događa, ali takve valja dovesti u nepovoljan položaj, odnosno
u poziciju za ismevanje. Tako će se stvarati pokoljenja jedno za drugim. Ljude pridobijati još u mladosti, zato glavnu
pažnju usmeravati na omladinu, izopačavati je, kvariti je, učiti je razvratu. Od mladih napraviti cinike i prostake –
kosmopolite” (Tajna crkve i tajna bezakonja” izdanje „Svetigore”) Ovo se danas događa pred nama, i jedini ko može
tome da stane na put je Bog. Ljudi su nemoćni. Društvo samo po sebi ne želi da stvari dovede u normalu, jer društvo
vode nevidljivi okultisti, žreci tajnih društava i vidljivi poslušnici, mediokriteti, brbljivci i cirkuzanti, koji ne bi znali
sami da sačuvaju dve nacrtane ćurke. Malo razmišljanja daje odgovor na pitanje zašto jedan pošten bračni par ne
može da bude uzor svojoj deci dok društvo pušta kriminalce, prostitutke su na naslovnicama, hvale se basnoslovnim
zaradama, oni na koje nacija treba da se ugleda i osloni kradu, lažu, obmanjuju, pravdaju nasilje. Još je gora činjenica
da gej i lezbo organizacije traže da se ozakoni mogućnost da oni usvajaju decu. Kakvo će biti dete koje vaspitavaju
takvi ljudi?

„Ne ubij” (2 knjiga Mojsijeva 20. 13). Zapovest koja štiti integritet života, jer je život Bog dao i On ima pravo uzeti
ga. Ona se ne odnosi samo na direktno ubistvo. Mržnja, osujećivanje, navođenje drugih na greh pa čak i ogovaranje
je kršenje ove zapovesti. Sve što može da ugrozi nečiji integritet. Ogovaranje? Kako ono može da izvrši uticaj da se
prekrši zapovest? Ako se neko nepravedno optuži na primer za preljubu, neka žena, i ogovaranje dovede do toga
da za to sazna njen muž. Ukoliko on u afektu ubije svoju ženu, ili ona njega, onaj ko je širio ovu vest je takođe ubica.
Onaj ko naredi streljanje zarobljenika je takođe ubica kao i onaj koji je pucao. Takođe se odnosi i na odnos prema
životinjama. Bog je dozvolio da ljudi jedu meso životinja, ali nikako da se na njima iživljavaju, da ih muče, love radi
zabave (hrišćanin ne treba da bude lovac), da na njima eksperimentišu. Zbog postupanja prema životinjama na
farmama i u klanicama koje je i ispod postupanja najgorih zveri mnogi ljudi su prestali da jedu meso.

„Ne čini preljube” (2. knjiga Mojsijeva 20. 14). Brak je božanska ustanova, i Bog je brak blagoslovio (1. knjiga
Mojsijeva 2. 22 – 24)). Bog je dao čoveku da ima jednu ženu, i da sa njom proživi život, jer brakom dvoje postaju
„jedno telo” (1 Mojsijeva 2. 24). Najjači sotonski napadi su upravo na brak i porodicu. On zna kako će da zadobije
sujetnog i sebičnog čoveka. Preljuba je postala normalna stvar čak i među vernicima koji su dobro upućeni u Bibliju.
Promiskuitet, laž, varanje, švaleracije, sve je to opevano u pesmama i smatra se pozitivnim. Moderni trend je da se
živi brzo i proba sve. Obezboženi narod je odavno okrenuo sistem vrednosti, pa je čovek koji ne vara ženu „njonja”
i „papučar” kojega često ni sama ta žena ne poštuje. Od davnina je „bećar” i „vragolan”, „ašik” bio poželjan, a
posebno ako ga prate lanci livada i arnjevi volova nekad a danas kuće, kola i bankovni saldo. Izvitoperen um
muškarca traži da promeni što više žena da bi bio prihvaćen. Izvitoperen um žena traži takve tipove, „bitange i
barabe” i dokazano je da su poželjniji od „dobrih momaka.” Od starih narodnih pesama pa do TV realiti emisija se
uzdiže kult mačo – muškarca kojega jure žene, dok je emancipacija žene dovela do toga da mačo – muškarcu parira
„žena – zmaj” bez emocija, koja je tu samo da juri karijeru, „uzme muške pare” i da ide dalje. Ovaj način života kojim
žive poznati, koji se tako brzo uzimaju i razvode, se dopada većini, jer se čini zanimmljiv i dinamičan. Preljubu olako
uzimaju čak i hrišćani, jer svetski trendovi su preljubu zamenili za ljubav, a ljubav nije loša. Eto, živeo je sa njom 15
godina aonda se zaljubio u koleginicu. To je ljubav. Deca ostaju bez roditelja, nose posledice toga dok su živa, ali zar
deca da stoje na putu nečijoj ljubavi? Nije to ljubav, to je sebična strast. Pogrešne stvari se zovu ljubavlju. Ljubav je
načelo nije osećanje.

„Ne kradi ” (2 Mojsijeva 20. 15). Ovo je zapovest koja štiti svojinu. Krađa je prisvajanje tuđeg ili javnog
materijalnog dobra. Ona je toliko učestala da teško da postoji čovek koji nije bar nešto ukrao u životu. Nije zlo kada
čovek ukrade jednom, i posle se pokaje. Zlo je kad je krađa društveno prihvaćena, kada je lopov uzor omladine,

~ 425 ~

kada se lopovu zavidi, kada se pred lopovom skida kapa, kada se deci pokazuje lopov kao neko ko je uspeo u životu.
Kad se lopovluk toleriše a ne toleriše se drugačije mišljenje. Zlo je kada otac koji je celog života radio svom detetu
kaže: „Sine, malo radi i više prikradi i imaćeš” videći da se od rada ne može ništa stvoriti. Zlo je kad je lopovluk i
kriminal (uz prostituciju i politiku) jedini način da se obezbedi normalan život u materijalnom smislu. Zlo je kada
državni aparat otvoreno krade od svojih građana, a građani sve više takvu državu doživljavaju kao neprijatelja. Ta
situacija, kao i pređašnja sa promiskuitetom je smišljena u laboratorijama, što je Alen Dals i priznao. Korupcija je
takođe krađa, to je nezakonita naplata usluga. Korupcija nije odraz sistema ili partije na vlasti. Ona je odraz
mentaliteta. U protestantskim zemljama Skandinavije i Kanadi je najmanja korupcija, dok je u zemljama Balkana,
podsaharske Afrike, komunističkim i vojnim huntama u Lat. Americi, kao i Kini najveća, jer svest o Bogu ili ne postoji
ili je izvitoperena lokalnim verovanjima. U Srbiji postoji zvanična crkva ali se može reći da su 90 % ljudi tradicionalni
ateisti. Krađa i korupcija je normalna stvar, jer nema drugog načina da se postignu ciljevi. Nema straha Božijeg,
savest nije opterećena, mnogi ljudi su uvereni da ih vodi sudbina, zvezde, “sveci” sa ikona ili neka sila koju ne znaju
da objasne. Ili da nema ničega. Jevanđeosko vaspitanje ne postoji i nema ograde, a izgovora je jako puno. “Knezovi
su tvoji odmetnici i drugovi lupežima; svaki miluje mito i ide za darovima; siroti ne daju pravice, i parnica udovička
ne dolazi pred njih” (Isaija 1. 23). Uništenje morala je zadatak koji su sebi zadali pripadnici establišmenta, uz
uništenje porodice, privatne svojine, razaranje obrazovanja i hrišćanske religije.

„Ne svedoči lažno na bližnjega svojega” (2. knjiga Mojsijeva 20. 16). Čovek koji poznaje Boga treba da govori
istinu, jer je i Bog istina. Ispravan čovek ostaje u istini u svako vreme. Bog kaže: „kušajte duhove jesu li od Boga…”
(1. poslanica Jovanova 4. 1). Može li hrišćanin da pokloni poverenje čoveku koji laže? Sme li hrišćanin da sledi čoveka
koji laže? (iluzorno je pitati da li hrišćanin treba da laže). „Ko se sa bludnicom sveže, jedno je telo sa njom” (1
poslanica Korinćanima 6. 16). Kako se oseća narod čiji ministar obeća 1 000 evra svakom punoletnom građaninu, a
građani dobiju po 17 evra? 500.000 novih radnih mesta, a umesto toga bude otpušteno 400 000 ljudi. Mir i „švedski
standard” a umesto toga rat, mafijašku državu i „trange – frange” ekonomiju i privilegije za najpokvarenije.
Hrišćanin ne treba da sledi ni jednu ljudsku ideologiju, prvo što znamo od koga su i čije ideologije, a drugo, hrišćanin
ne treba da sledi čoveka, i zato biblijska religija nema vođu, osim Isusa Hrista. Gde vidite da jedan čovek citira Bibliju
a ostali slušaju i klimaju glavama i nema drugih mišljenja – bežite! Biblijska crkva nema vođu, ona je organizovana
da bude reda, ali nema firera, vladiku i papu.

Laž ljude dovodi u nezgodnu situaciju. Nikada jedna laž nije kraj, već niva laž dolazi da prikrije staru. Često je
jedna mala laž bila uzrok smrti, jer je porasla. I niko nije imun na nju, nema čoveka koji nije lagao, osim Isusa Hrista.
Posebno je teško laganje kada se neko kleveće i kada se ogovaranjem stvara loša slika o nekome. To je prisutno i
među mnogim ljudima koji za sebe tvrde da su hrišćani. Kaže Biblija da je to „gad pred gospodom”: „Na ovo šestoro
mrzi Gospod, i sedmo je gad duši njegovoj: Oči ponosite, jezik lažljiv i ruke koje prolivaju krv pravu, srce koje kuje
zle misli, noge koje brzo trče na zlo, lažan svedok koji govori laž, i ko zameće svađu među braćom” (Priče
Solomunove 6. 16 – 19). Gad pred Gospodom. A koliko ovoga ima danas, počev od ljudi u biznisu i politici pa do
običnih „miševa” koji kleveću i lažu da bi sačuvali bedno plaćene i ponižavajuće poslove i napunili stomak. Kako ljudi
mogu da glasaju za one koji imaju „oči ponosite, jezik lažljiv, koji govore laž i koji zameću svađu među braćom” u
ovom slučaju među ljudima, deleći narod, i kako mogu da im veruju?

„Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola
njegova ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega” (2. knjiga Mojsijeva 20. 17). „Nego svakoga kuša
njegova slast koja ga vuče i mami. Tada zatrudnjevši slast rađa grijeh; a grijeh učinjen rađa smrt” (Jakovljeva
poslanica 1. 14 – 15). Svet i svetovan čovek počiva na željama. Sve počinje od želje, da se ima nešto što je tuđe. Da
li je to žena, ili zemlja ili država, novac, posao… Želje dovode do ratova. Ljudi ne umiru od gladi zbog nedostatka
hrane, nego zato što ima pohlepnih ljudi kojima je želja da imaju što više. Ako se zla želja pusti, ona raste i nema
kraja njenom rastu i njenim apetitima. Biblija je puna stradanja zbog želja koje su ljudi ostvarivali po svaku cenu.
Jedan učinjen greh je otvarao drugi i nema kraja. Prva želja koja nije suzbijena je bila početak onoga što je ovaj svet
dovelo dovde: „I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi
znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi” (1. knjiga Mojsijeva 3. 6).

Ova zapovest je u Rimokatoličkom verovanju podeljena na dve, jer je izbačena druga, tako da tu postoje dve
zapovesti „ne poželi.” Nigde Bog u Bibliji nije predvideo mogućnost da se ukinu ili promene zapovesti.

Primanje deset zapovesti je bio poseban momenat. To je skup svih pravih načela, koja i danas imamo u svim
ustavima i sudskim zakonima sveta, pa iako se ne primenjuju, postoje. Zakon je otkrivanje Božje volje ljudima – „Po
mojoj volji živi i budi pošten.” Bog traži poslušnost, a ta poslušnost nije poslušnost diktatoru, nije slepa poslušnost.
Zakon je merilo pravičnosti. Šta bi bilo kada bi se njegove odredbe pošteno primenjivale u zakonodavstvima svih
država prema svim ljudima? Da li bi bilo ubistava, korupcije, krađa, bede, gladi, nepravde? Puno manje. Zakon deluje
kao ogledalo savesti, pa oni koji „pogledaju” u njega vide svoje karakterne mane nasuprot Božjem pravednom
karakteru. „Kroz zakon dolazi poznavanje greha” (Rimljanima 3. 19). Bog je taj koji briše (oprašta) greh, žrtvom Isusa

~ 426 ~

Hrista, koga je u starozavetna vremena simbolizovalo jagnje. Božji zakon takođe dovodi čoveka do pokajanja i
promene ili ga jednostavno odbija od Boga, kao što je egipatski faraon bio tvrd da veruje. Božji zakon je taj koji ljude
deli u dva tabora. Kada se posle sagledavanja zakona čovek preispita i vidi da ga Zakon osuđuje, on će se ili uhvatiti
za Boga i priznati svoju grešnost, ili će otići da živi, što reče Alister Krouli, po svom zakonu. Kao što je egipatski
faraon otišao. Zbog ovoga je Zakon večna kategorija, on je Ustav i ne može biti ukinut jer tada nema ni države. Tada
nastupa bezakonje. Mnogi tvrde da su ove zapovesti, tj Zakon, bile date samo za Jevreje, i da ih je Hristos uinuo na
Krstu, što nije tačno. Zakon je večna kategorija, njega nije poricao niko od proroka, a ni Isus Hristos, kad je rekao:
„Nisam došao da pokvarim zakon nego da ga ispunim” (Matej 5. 17). „Ako zapovesti održite ostaćete u ljubavi mojoj,
kao što ja održah zapovesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj” (Jovan 15. 10). Pre Mojsija se ne pominju ovih
Deset zapovesti, ali se podrazumevaju. Vidimo da se one dele na dva dela. Prve četiri zapovesti su odnos Bog –
čovek, a ostalih šest su međuljudski odnosi. Bog je Avramu rekao: „Po mojoj volji živi i budi pošten” (1, knjiga
Mojsijeva 17.1). Takođe je Bog rekao o Avramu da je „slušao glas moj i čuvao naredbu moju, zapovesti moje, pravila
moja i zakone moje” (1. Mojsijeva 26. 4 -5). Zakon je odnos čoveka prema Bogu i prema ljudima. Iako Zakon otkriva
naš greh, on sam ne može da nas spasi, ako bi pokušavali da ga držimo, jer i ne možemo da ga održimo sami, samo
sa Hristom. On je merilo života, donosi osudu greha. Sagledavanje Zakona za mnoge je briga zbog prestupa, griža
savesti, osećaj krivice, ali je jagnje donosilo pomirenje, Hristova žrtva je donosila pomirenja. Krv pashalnog jagnjeta
na dovratcima u Egiptu je bila sretstvo da ljudi budu spaseni od zatirača koji je došao da „bije Misir.” On nije smeo
da pređe prag gde je bila ta krv, to je simbol Hrista. Tako i onaj koji primi verom da „krv Hristova očišća od greha”
nije više pod vlasti kneza lažnog sistema vrednosti, ni pod osudom Zakona. On je opravdan. Time nije ukinut Zakon
deset zapovesti, i nije slobodno ni korisno čoveku da radi šta hoće, pravdajući se da ga je Hristova žrtva spasla.
Ćovek u Hristu ne greši, ali i ako sagreši opet ima zastupnika. Satanisti, poput Alistera kroulija tvrde da je „čovek
sam sebi zakon i da može da radi šta hoće” a to nije od Boga. Zakon je ograda iza koje počinje opasnost.

Starozavetni Izrael, kao ni hrišćanin ne drži zakon da bi dobio spasenje, nego da bi ostao pod Božjom zaštitom i
živeo po Božjoj volji, a spasenje je dar u Isusu Hristu. Hristova žrtva ne važi samo za ljude perioda Novog Zaveta.
Hristova žrtva pokriva sve ljude koji su se ikada opredelili da žive ispravno. Izrael je dobio Zakon, ali je žrtveni sistem
ostao i posle Sinaja. Žrtveni, obredni sistem je ukinuo Hristos, jer je taj sistem i bio simbolika Njegove žrtve. Hristova
žrtva pokriva grehe svih ljudi koji su živeli u sva vremena, od Adama. Sam Zakon nije mogao i ne može da otkloni
greh i grešno stanje. Bog je upisao Zakon u umove ljudi, a Zakon otkriva savest. Često čovek hoće da uradi nešto
loše, da ukrade na primer. Jedan glas mu govori da svi to rade, da su pošteni ljudi budale, da će mu život proći u
čekanju, a drugi glas mu kaže da krasti nije u redu. Čovek ima slobodnu volju da posluša ili ne. Čovek ima slobodnu
volju da služi Bogu ili ne. Videli smo kod Kaina i Avelja. Takođe su, indirektno za Zakon znali i ljudi koji nikada nisu
čuli za Sinaj, Mojsija, Stari Zavet..Asteci, Aboridžini, Sarmati, Inke, severnoamerički Indijanci, domoroci Polinezije,
Kinezi…Znali su itekako šta je strah Božji, poštenje, čojstvo, ljubav i odanost. Znali su preko savesti. Biblija pominje
da ni oni nisu izuzeti od spasenja: „Jer kad neznabošci ne imajući zakona sami od sebe ćine što je po zakonu, oni
zakona ne imajući sami su sebi zakon. Oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovijem (u umovima) što se čini
po zakonu, budući da im savjest svjedoči, i misli među sobom tuže se i pravdaju” (Rimljanima 2.14 – 15). Oni nisu
znali za žrtvovanje jagnjata, ni za Hristovu žrtvu, ali ako su po savesti živeli ispravno, nema čega da se boje za svoje
spasenje. Bog ne osuđuje neznanje nego kaže: „A koji ne zna pa zasluži boja (kaznu), biće malo bijen. Kome je god
mnogo dano mnogo će se iskati od njega: a kome predaše najviše, najviše će se iskati od njega” (Luka 12. 48). Mnogi
tvrde da je grišćanstvo lokalnog karaktera, pominjući narode koji nikada nisu čuli za Hrista. Ipak, Bog je mislio na
sve.

Mi bi mogli na „jedvite jade” da održimo slovo zakona (da ne ubijemo, ne ukrademo, ne svedočimo lažno, ne
klanjamo se idolima…) a i to teško, ali duh zakona nikako. Duh Zakona možemo da održimo samo Hristovom silom.
Verom u Hristovu žrtvu mi postajemo opravdani. On onda dolazi u naš život i menja nas, posredstvom Svetog duha.
Naše grešne pobude, motivi, želje, strahovi, traume…nam ne daju da održimo duh Zakona. Nečemo ubiti ali ćemo
mrzeti, nećeno ukrasti ali ćemo želeti, nećemo učiniti preljubu ali će nas mučiti požuda kad vidimo tuđu ženu,
nećemo se klanjati idolima ali ćemo stiskati novčanik, voleti stvari više nego ljude i Boga, nećemo vređati roditelje
ali nećemo ni brinuti o njima, nećemo svedočiti lažno ali ćemo zatvoriti kapiju i ući u kuću kada vidimo nepravdu.
„Čuli ste kako je kazano starima: Ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je
učinio preljubu u srcu svom” (Matej 5. 27 – 28). Bog je onaj koji nas treba da promeni i da nam da novorođenje. I u
Starom zavetu i u Novom se pominje to novorođenje, duhovna obnova. „Jer ću im dati srce da me poznadu da sam
ja Gospod, i biće mi narod i ja ću im biti Bog, jer će se obratiti k meni svijem srcem svojim” (Jeremija 24. 7); „I daću
im jedno srce i nov duh metnuću u njih, i izvadiću iz tijela njihova kameno srce i daću im srce mesno.. A kojima srce
ide po želji gnusoba njihovijeh i gadova njihovijeh, njihov ću put obratiti na njihovu glavu, govori Gospod Gospod”
(Jezekiel 11. 19, 21); „I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću
vam srce mesno” (Jezekiel 36. 26) „Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne

~ 427 ~

može videti carstvo Božije. Reče Nikodim Njemu: Kako se može čovek roditi kad je star? Eda li može po drugi put
ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne
može ući u carstvo Božije. Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh;
valja vam se nanovo roditi. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki
čovek koji je rođen od Duha” (Jevanđelje po Jovanu 3. 3 – 8). Bog čini a naše je da mu verujemo, tražimo i
prihvatamo, a Hristova žrtva nam je obezbedila to pravo.

Nakon primanja Zapovesti je narod krenuo dalje ali borbe i nevolje nisu prestale. Kao da su tek počele jer se u
narod uvlačilo neverstvo i idolopoklonstvo, dve pojave zbog kojih je bilo najviše Božjih osuda. Izraelci su odlučili da
načine zlatno tele, po ugledu na egipatske bogove. Mojsije se zadržao na Gori Horivu 40 dana gde je primao ploče
sa Zapovestima i obredna pravila, a narod je odlučio da sebi načini idola, videvši da Mojsija nema: „A narod videvši
gde Mojsije za dugo ne silazi s gore, skupi se narod pred Arona, i rekoše mu: Hajde, načini nam bogove, koji će ići
pred nama, jer tom Mojsiju koji nas izvede iz zemlje misirske ne znamo šta bi. A Aron im reče: Poskidajte zlatne
oboce što su u ušima žena vaših, sinova vaših i kćeri vaših, i donesite mi. I poskida sav narod zlatne oboce što im
behu u ušima, i donesoše Aronu. A on uzevši iz ruku njihovih, sali u kalup, i načini tele saliveno. I rekoše: Ovo su
bogovi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje misirske. A kad to vide Aron, načini oltar pred njim; i povika Aron, i
reče: Sutra je praznik Gospodnji. I sutradan ustavši rano prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne; i poseda narod,
te jedoše i piše, a posle ustaše da igraju. A Gospod reče Mojsiju: Idi, siđi, jer se pokvari tvoj narod, koji si izveo iz
zemlje misirske. Brzo zađoše s puta, koji sam im zapovedio; načiniše sebi tele liveno, i pokloniše mu se, i prinesoše
mu žrtvu, i rekoše: Ovo su bogovi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje misirske. Još reče Gospod Mojsiju: Pogledah
narod ovaj, i eto je narod tvrdog vrata” (2 knjiga Mojsijeva 32. 1 – 9).

Ovo tele je bilo predstava Apisa egipatskog svetog bika, koga su Izraelci sretali u Egiptu. Apis je bio otelovljenje
Ozirisa boga sunca, ovde i bog Nila, Hapi. Kult Apisa je imao središte u zemlji Gesem, u gradu On (egipatski – sunce)
koji su Grci kasnije nazvali Heliopolis. Ne samo da je načinjen idol od zlata nego je narod slavio na način kako su to
činili pagani, uz igranje i žderanje. Igranje ovde označava vrstu trbušnog plesa u ritmu i skakanje uz pevanje. Uopšte
većina tih igara u ritmu uz muziku ima pagansko poreklo, kao i današnji turbofolk. Igranje uz rok ili disko muziku
ima poreklo u šamanskim ritualima, igranju uz bubnjeve do padanja u trans. Videli smo poreko rok muzike. Takođe
i „narodna kola” gde se ljudi uhvate za ruke i vrte suprotno od kretanja kazaljke na satu, tj u smeru kretanja sunca
je paganskog porekla. Te igre su se izvodile oko vatre. Ritualnim pevanjem i igranjem oko vatre se uspostavljala veza
sa pokojnicima. Vatra je u ovom slučaju imala ulogu posrednika između dva sveta, živih i mrtvih. Nemojmo
zaboraviti da je Oziris bio bog sunca i bog mrtvih.

Na sve moguće načine se vodila borba za prevlast nad ovim narodom. Klanjanje idolima u narodu koji je putovao
nije bilo zastupljeno toliko, ali je bilo zastupljeno neverstvo i pobuna. Isus je svojim učenicima rekao da je sve
moguće onom ko veruje. „A bez vjere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da vjeruje
da ima Bog i da plaća onima koji ga traže” (Jevrejima poslanica 11.6). Nikome nije prijatno da mu ne veruju, a
posebno ako znamo da neverovanje Bogu dovodi sotonu, koji može od sumnje da napravi odličan posao za sebe i
ostvari svoje planove. Upravo je tako Eva posumnjala u Božji savet, i sotona je to iskoristio. U slučaju Izraelaca
sotona nije u pustinji došao sa kamionom punim kipova i rekao: „Momci, istovarite to i klanjajte se” nego je to
uradio preko pagana koji su se približili Izraelcima i preko njihovih žena. „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti
preljubu sa kćerima moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima
njihovim. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnevi se Gospod na Izrailja. I reče Gospod Mojsiju: Uzmi sve knezove
narodne, i obesi ih Gospodu prema suncu, da se odvrati gnev Gospodnji od Izrailja. I reče Mojsije sudijama
Izrailjevim: Pobijte svaki svoje koji su prionuli uz Velfegora. I gle, jedan između sinova Izrailjevih dođe i dovede k
braći svojoj jednu Madijanku na oči Mojsiju i na oči svemu zboru sinova Izrailjevih; a oni zaplakaše na vratima šatora
od sastanka. A kad to vide Fines, sin Eleazara sina Arona sveštenika, usta isred zbora i uze koplje u ruku; I uđe za
čovekom Izrailjcem u šator, i probode ih oboje, čoveka Izrailjca i onu ženu, kroz trbuh, i presta pogibija među
sinovima Izrailjevim. I izgibe ih od te pogibije dvadeset i četiri hiljade. Tada reče Gospod Mojsiju govoreći: Fines, sin
Eleazara sina Arona sveštenika odvrati gnev moj od sinova Izrailjevih otvorivši revnost za me među njima, da ne bih
istrebio sinove Izrailjeve u revnosti svojoj. Zato mu kaži: Evo dajem mu svoj zavet mirni. I imaće on i seme njegovo
nakon njega zavet sveštenstva večnog, jer revnova za Boga svog i očisti sinove Izrailjeve. A čoveku Izrailjcu ubijenom,
koji bi ubijen s Madijankom, beše ime Zamrije, sin Salmanov, knez od doma oca svog od plemena Simeunovog. A
ubijenoj ženi Madijani beše ime Hazvija, kći Sura kneza narodnog u domu oca svog među Madijanima. I reče Gospod
Mojsiju govoreći: Zavojštite na Madijane, i bijte ih; Jer oni zavojštiše na vas prevarama svojim, i pretvoriše vas
Velfegorom i Hazvijom kćerju kneza madijanskog, sestrom svojom, koja bi ubijena u dan pogibije koja dođe s
Fegora” (4. knjiga Mojsijeva 25). Moav, ili Moab je bio paganski narod koji se našao na putu Izraelcima, i za vreme
logorovanja su u logor dolazile žene. Ove žene nisu bile tu došle tek tako, nego su bile poslate sa namerom,
smišljeno, a među njima je bila i ćerka madijanskog kneza. Tu je slavljena svetkovina Belfagoru, a te svetkovine,

~ 428 ~

kako smo rekli su išle uz orgije, piće i razvrat. Zlatno tele je Mojsije polupao, ali ovde nije bilo idola, već su se
idolopoklonici pomešali sa narodom. To je tek početak napada na Izrael da prihvati idolopoklonstvo i
đavolosluženje.

Ove su se situacije ponavljale sve do vavilonskog ropstva. Izrael je upadao u idolopoklonstvo i klanjanje lažnim
bogovima. Može se slobodno reći da su hananski kultovi i obožavanja bili nešto najgore što je stari svet iznedrio.
Opscenska božanstva i duhovi hananskih naroda su svojim običajima zasenjivali i Vavilon i Egipat i Grke i Hetite.
Posebno Amoreji i Amaličani. Žrtveni sistem je bio najkrvaviji, a jedino su Asteci, maje i Tolteci prinosili više ljudi i
imali krvaviji žrtveni sistem. Baal ili Val je bio obožavan kao bog sunca, nebeski jahač, a žena mu se zvala Astarota.
Izraelci su najviše upadali u zamku klanjanja Baalu. U Starom zavetu se on veoma cesto spominje kao Baal, Val,
odnosno Bal (Vaal ili Baal u izvornijem obliku). Po njemu smo dobili rec „kanibalizam“ (ljudožderstvo). Kult Baala
nije bio ograničen samo na Hanaan. Keltski druidski praznik Beltane, koji se slavio 1. maja, i od koga i potiče 1. maj
je bio u slavu Baala, boga sunca. Podrazumevao je pijanku i ples u zoru oko kipa falusa (totem, obelisk, kao ga u
starom zavetu zovu „sunčani stup.”) i igranje oko vatre. Baalov kult u Hananu je bio posebno odvratan i
podrazumevao je sve vrste orgija, dečije žrtve, razvrat, skakanje i igranje do transa. Baalovi žreci su bili posebno
okrutni i demonizovani ljudi. On se proširio na ceo Mediteran i veliki deo Zapadne Evrope jer se smatra da su
Feničani plovili do Engleske, Irske i Norveške. Još jedno pagansko božanstvo Hanana je bio Moloh (hebr. ‫מלך‬, kralj),
feničanski bog Sunca i blagostanja, suše, bolesti i zla kojem su u religijskim obredima žrtvovana prvorođena deca,
jer se verovalo da pomaže u otklanjanju zla, razaranja i smrti. Poštovale su ga antičkim kulturama širom
Sredozemlja, od Amonaca, hananskih naroda do Feničana i Grka. Grci su ga upoređivali s Kronom, koji je ubio svog
oca kako bi preuzeo vlast i kasnije progutao svoju decu da bi je zadržao. S vremenom Moloh je postao sinonim svih
zlih rituala i vjerovanja, kasnije satanističkih. U prenesenom značenju označava neman koja sve proždire. Astarota
je bila još jedan predmet obožavanja. Isprva Astarta, božanstvo proleća i plodnosti, kasnije je on nje postala grupa
opscenskih božanstava. Istovetna sa Vavilonsko – asirskom Ištar i sumerskom Inanom, Semiramidom starog
Vavilona.

Često su biblijski pisci započinjali izveštaj sa: „A sinovi Izraelovi opet činjaše što je zlo pred Gospodom i služiše
Valima (Baal i varijante Baala, Baal – Peor (Belfagor), Baal – Hamon, Baal – Zevuv…) i Astarotama i bogovima sirskim
(Hadad), bogovima sidonskim (Dagon – Dag (riba) On (sunce)), i bogovima sinova Amonovijeh i bogovima
Filistejskim; i ostaviše Gospoda i na služaše mu” (Knjiga o Sudijama 10. 6). Hananska zemlja je bila dobra zemlja, ali
za povodljive Izraelce je bila i zamka. Po dolasku u Hanan su Izraelci imali zadatak od Boga da tu zemlju očiste od
njenih starosedelaca.

„Kad te Gospod Bog tvoj uvede u zemlju u koju ideš da je naslijediš, i otjera ispred tebe narode mnoge, Heteje i
Gergeseje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jeveje i Jevuseje, sedam naroda većih i jačih od tebe” (5. knjiga Mojsijeva
7. 1). „Nego ih zatri sasvijem Heteje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jeveje i Jevuseje, kao što ti je zapovjedio
Gospod Bog tvoj” (5. knjiga Mojsijeva 20.17). Odlična tema da borci za ljudaka prava optuže Boga za genocid i da je
tiranin. Ipak, borba sa grehom je takva. Da li je čovek koji mora da dozvoli da mu se odstrani gangrenozni deo tela
tiranin? Nije, jer ako to ne uradi propada on ceo. Bog je dao naredbu da se Hananski narodi isteraju, zbog strašnih
izopačenja u kojima su ti narodi živeli. Bog obećava Avramu ovu zemlju, gde će naseliti njegovo potomstvo. „A oni
će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima Amorejskim još nije kraj” (1. knjiga Mojsijeva 15. 16). Gresi
Amorejski, tj Hananski su gresi koji nisu bili samo idolopoklonstvo ili bigamija. To su bili najgori vidovi incesta i
orgijanja sa životinjama, deca su se rađala iz veza očeva sa kćerkama, sinova sa majkama, braće sa sestrama.
Praktikovana su i orgijanja na deci, ubijane su bebe, koje su prinošene na žrtvu. Hemofilija je bila normalno oboljenje
kao i razne degeneracije, a bavljenje vradžbinama, veštičarenjem, spiritizmom i gatanjem je bilo sveprisutno.
Astrologija, prizivanje mrtvih, opštenje sa demonima, nekromantija, kanibalizam. Ovi sledbenici nečastivih sila su
morali da budu sklonjeni, pa je Bog naređivao da se negde uništi i njihova stoka, jer je to bila stoka oskrnavljena
sodomskim orgijanjem. Za ove narode nije bilo nikakve šanse da nastave da obitavaju, jer i da nije naišlo uništenje,
oni bi izumrli ili se istrebili sami jako brzo. Hanan je bio prepun gradova – državica koje su međusobno ratovale.
Izrael je imao zadatak da tu zemlju, nazvanu i Obećana zemlja, uz Božju pomoć zauzme za sebe. Da Bog nije nikakav
tiranin i da On prima svakoga ko dođe njemu iz bilo kojeg naroda i bilo kojeg zanimanja dokazuje i situacija gde
jedna žena, Raava (Rehab) prostitutka iz Jerihona pomaže Jevrejima uhodama, sakrivajući ih i biva pošteđena sa
svojom porodicom prilikom zatiranja Jerihona. I ne samo ona.

„A Isus sin Navin posla iz Sitima potajno dve uhode rekavši im: Idite, vidite zemlju i Jerihon. I oni odoše, i dođoše
u kuću jednoj kurvi, kojoj ime beše Rava, i prenoćiše onde. Ali bi javljeno caru jerihonskom i kazano: Evo, ljudi
dođoše ovamo noćas između sinova Izrailjevih da uhode zemlju. I posla car jerihonski k Ravi i poruči: Izvedi ljude
koji su došli k tebi i ušli u tvoju kuću, jer su došli da uhode svu zemlju. Ali žena uzevši ona dva čoveka sakri ih; pa
reče: Jeste istina da su ljudi došli k meni, ali ja ne znah odakle behu. I kad se vrata zatvarahu u sumrak, ljudi izađoše;
ne znam kuda odoše; idite brzo za njima; stići ćete ih. A ona ih beše izvela na krov, i sakrila ih pod lan netrven, koji

~ 429 ~

beše razastrla po krovu. I ljudi pođoše za njima u poteru put Jordana do broda; i vrata se zatvoriše kad izađe potera
za njima. Oni, pak, još ne behu pospali, a ona dođe k njima na krov, I reče im: Znam da vam je Gospod dao ovu
zemlju, jer nas popade strah od vas, i prepali su se od vas svi koji žive u ovoj zemlji. Jer čusmo kako je Gospod osušio
pred vama Crveno more kad izađoste iz Misira, i šta ste učinili od dva cara amorejska koji behu preko Jordana, od
Siona i Oga, koje pobiste. I kad to čusmo, rastopi se srce naše, i ni u kome već nema junaštva od straha od vas, jer
je Gospod, Bog vaš, Bog gore na nebu i dole na zemlji. Nego sada zakunite mi se Gospodom da ćete učiniti milost
domu oca mog kao što ja vama učinih milost, i dajte mi znak istinit, Da ćete sačuvati život mom ocu i mojoj majci i
mojoj braći i mojim sestrama i svima njihovim, i da ćete izbaviti duše naše od smrti. A ljudi joj odgovoriše: Mi ćemo
izginuti za vas, ako ne izdate ovu našu stvar; i kad nam Gospod da ovu zemlju, učinićemo ti milost i veru. Tada ih
ona spusti kroz prozor po konopcu; jer kuća njena beše na zidu gradskom, i ona na zidu stanovaše” (Isus Navin 2. 1
– 15). Rava je prihvatila Boga i kasnije se pominje u zemaljskom rodoslovu cara Davida i Isusa Hrista.

Takođe i ako neko greši njemu ništa ne vredi što je pripadnik Božje crkve ili naroda, Prilikom zauzeća Jerihona,
Gospod je hteo da se sve spali kao prokleto, ali je jedan Izraelac, Ahan, ukrao vavilonski plašt, srebro i zlato. Kazna
je bila smrt (Isus Navin 7. glava). Bog je tražio da se Rava, prostitutka, stanovnica Jerihona sačuva, a Ahan, pripadnik
Izraelskog naroda, neposlušni čovek, lopov je uklonjen.

Ipak, Izraelci nisu ostali imuni na idole, kao ni na način života kojim se živelo u Hananu. Od vremena Sudija pa do
razaranja hrama i odlaska u vavilonsko ropstvo, Izrael je upadao u paganske kultove. Zbog toga je Božja zaštita
odstupala od njih pa su bili napadani od okolnih naroda, baš onih čije su bogove obožavali. Filisteji, Moavci (Moab),
Madijanci, Amonci…Bog je često pokazivao svoju silu nad paganskim obožavanjem, ali nije štedeo ni svoj narod
kada je živeo u otpadu. Za vreme careva, posebno kada se Salomunova država rsapala na Izrael, sa deset plemena
i Judeju, sa Judom i Benjaminom, godine 979 p. n. ere, idolopoklonstvo je pretilo da proguta svih dvanaest plemena.
Severno carstvo je posebno bilo ogrezlo, zbog toga što su carevi bili idolopoklonici i ženili se ženama iz okolnih
naroda. Izraelsko carstvo je bilo razjedano bezakonjem, korupcijom, nasiljem i paganskim praksama iznutra a spolja
su ga krnjili neprijatelji, najviše Sirija. Prestonica Izraela je bila Samarija, a bezbožni car Ahav, oženjen sidonskom
princezom, vračarom Jazavelom je sagradio Baalov hram u Samariji: „I činjaše Ahav, sin Amrijev što je zlo pred
Gospodom, više od onih koji bijahu pre njega..i otide te služaše Valu, u domu Valovu koji sazida u Samariji” (1. knjiga
o Carevima 16. 30 – 31). Judejsko kraljevstvo je bilo manje u idolopoklonstvu, ali ne mnogo. Izraelsko kraljevstvo će
prvo da nestane, godine 721, p. n. ere, sa svojih deset plemena koja se više nikada ne javljaju na istorijskoj sceni.
Danas se samo nagađa gde je nestalo deset plemena Izraela. Ipak, i za vreme bezbožnog Ahava u Izraelu postoje
ljudi verni Bogu. Bog je usred idolopokloničkog virusa pokazao da je Bog. Prorok Ilija je bio poslat u Samariju sa
zadatkom da pred narodom objavi Boga, da se, kao nekad u Egiptu, Bog otkrije i proslavi, tad pred Ozirisom a sada
pred Baalom. Ilija je bio Božji prorok u zemlji koju je razjedalo bezakonje, korupcija, zločin, nepravde, sve što donosi
bezbožnost. Nosilac ovih pojava je bio kralj i njegova svita koji su želeli da paganska religija postane službena pa su
progonili Božje proroke, čime je rukovodila strankinja Jazavela, vračara iz Sidona. Ponovo, nakon Egipta narod
postaje svedok sudara Boga sa paganstvom.

Baal (Val) predstava obožavalaca i Baala boga sunca i vatre kako se
pojavljuje. Kada se igra oko vatre ili preskače vatra to ima veze sa Baalom.
Njegov kult je došao i do balkana, jer je tuda išao karavanski put kopnom i
Dunavom do severa gde su istočni narodi nabavljali jantar (vrsta ćilibara) i
stoku. Ako neko misli da je Beograd dobio ime po belim zidinama, vara se,
on se isprve zvao Baal –grad. Takođe i kult Astarote, ili Ištar. Dunav se u
drevna vremena zvao Ister, a figirice koje prikazuju „boginju plodnosti”
nađene uz Dunav su upravo predstave Ištar. U Odžacima (Bačka, Vojvodina)
je pronađena figurica od terakote 1988 i od tada se proslavljala kao
„Crvenokosa boginja, dani proleća, plodnosti i narodne tradicije” jedan
paganski običaj koji je podržala i tek ponovo probuđena pravoslavna crkva,
Figurica visoka oko 40 cm, verovatno ispala sa neke Vavilonske trgovačke
lađe je postala zaštitni znak Odžaka. Od tada je počelo da zamire samo
mesto i čitava država. Odžaci su posebno osetili blagodeti „kulta plodnosti”,
pa je do 2010 mesto ostalo bez polovine stanovništva, a smrtnost među
mlađima od 40 godina je na najvišem nivou u Vojvodini. Pravoslavna crkva
je blagonaklono gledala na ovu pojavu ne želeći da se konfrontira sa
vlastima, bivšim – sadašnjim komunistima, koji su crkvi obećavali veći upliv
u pitanja društva. Malo ljudi je znalo tada da se kroz obožavanje Marije
obožava Astarta, Astarota ili Ištar.

~ 430 ~

Odžačka „crvenokosa boginja” ništa drugo nego Ištar – Astarota sa istoka

„A kad vide Ahav Iliju, reče mu Ahav: Jesi li ti onaj što nesreću donosiš na
Izrailja? A on reče: Ne donosim ja nesreću na Izrailja, nego ti i dom oca tvog
ostavivši zapovesti Gospodnje i pristavši za Valima. Nego sada pošalji i saberi
k meni svega Izrailja na goru karmilsku, i četiri stotine i pedeset proroka
Valovih i četiri stotine proroka iz luga, koji jedu za stolom Jezaveljinim. I posla
Ahav k svim sinovima Izrailjevim, i sabra one proroke na goru karmilsku. Tada
pristupi Ilija ka svemu narodu i reče: Dokle ćete hramati na obe strane? Ako je
Gospod Bog, idite za Njim; ako li je Val, idite za njim. Ali narod ne odgovori mu
ni reči. A Ilija reče narodu: Ja sam sam ostao prorok Gospodnji; a proroka
Valovih ima četiri stotine i pedeset. Dajte nam dva junca, i neka oni izaberu
sebi jednog, i neka ga iseku na komade i metnu na drva, ali oganj da ne
podmeću; a ja ću prigotoviti drugog junca, i metnuću ga na drva, ali oganj neću
podmetati. Tada prizovite ime svojih bogova, a ja ću prizvati ime Gospodnje,
pa koji se Bog odazove ognjem onaj neka je Bog. I sav narod odgovori i reče:
Dobro reče. Potom reče Ilija prorocima Valovim: Izaberite sebi jednog junca i
prigotovite ga prvo, jer je vas više; i prizovite ime bogova svojih, ali ognja ne podmećite. I uzeše junca, kog im dade,
i prigotoviše, i stadoše prizivati ime Valovo od jutra do podne govoreći: Vale, usliši nas! Ali nikakvog glasa ni koga
da odgovori. I skakahu oko oltara, koji načiniše. A kad bi u podne, stade im se rugati Ilija govoreći: Vičite većma; jer
je on bog! Valja da se nešto zamislio, ili je u poslu, ili na putu, ili može biti spava, da se probudi. A oni stadoše vikati
glasno, i parati se nožima i šilima po svom običaju, dokle ih krv ne obli. A kad dođe podne, stadoše prorokovati
dokle dođe vreme da se prinese dar, ali nikakvog glasa ni koga da odgovori, ni koga da čuje. Tada reče Ilija svemu
narodu: Pristupite k meni. I pristupi k njemu sav narod. Tada on opravi oltar Gospodnji koji beše razvaljen. I uze Ilija
dvanaest kamena prema broju plemena sinova Jakova, kome dođe reč Gospodnja govoreći: Izrailj će ti biti ime. I
načini od tog kamenja oltar u ime Gospodnje, i oko oltara iskopa opkop širok da bi se mogle posejati dve mere žita.
I namesti drva, i junca isečenog na komade metnu na drva. I reče: Napunite četiri vedra vode, i izlijte na žrtvu i na
drva. Pa opet reče: Učinite još jednom. I učiniše još jednom. Pa opet reče: Učinite i trećom. I učiniše trećom, Te
voda poteče oko oltara, i napuni se opkop vode. A kad bi vreme da se prinese žrtva, pristupi Ilija prorok i reče:
Gospode Bože Avramov, Isakov i Izrailjev, neka danas poznadu da si Ti Bog u Izrailju i ja da sam Tvoj sluga, i da sam
po Tvojoj reči učinio sve ovo. Usliši me, Gospode, usliši me, da bi poznao ovaj narod da si Ti Gospode Bog, kad opet
obratiš srca njihova. Tada pade oganj Gospodnji i spali žrtvu paljenicu i drva i kamen i prah, i vodu u opkopu popi.
A narod kad to vide sav popada ničice, i rekoše: Gospod je Bog, Gospod je Bog. Tada im reče Ilija: Pohvatajte te
proroke Valove da ni jedan ne uteče. I pohvataše ih, i Ilija ih odvede na potok Kison, i pokla ih onde. I reče Ilija
Ahavu: Idi, jedi i pij, jer dolazi veliki dažd. I otide Ahav da jede i pije; a Ilija se pope na vrh Karmila, i saže se k zemlji
i metnu lice svoje među koljena svoja. A momku svom reče: Idi, pogledaj put mora. A on otišavši pogleda, pa reče:
Nema ništa. I reče mu: Idi opet sedam puta. A kad bi sedmi put, reče: Eno, mali oblak kao dlan čovečiji diže se od
mora. Tada reče: Idi, reci Ahavu: Preži i idi, da te ne uhvati kiša. U tom se zamrači nebo od oblaka i vetra, i udari
veliki dažd. A Ahav sedavši na kola otide u Jezrael. A ruka Gospodnja dođe nad Iliju, i on opasavši se otrča pred
Ahavom dokle dođe u Jezrael” (1. Carevima 18. 17 – 46)
Ilija je bio smrtan čovek, ništa bolji ili gori od drugih, ali je ostao na Božjem putu. 850 proroka sa kojima se
sukobio Ilija nisu dovedeni iz Sidona ili Tira, nego su dovedeni iz njegovog naroda, što znači da je paganski kult bio
raširen u narodu. Ilija njima daje prednost, oni ceo dan zazivaju Vala ali se ništa ne događa. Da su ovo samo rituali
bez manifestacija, teško da bi se ovi sveštenici obazirali na Ilijin izazov. Oni su jako dobro znali da čarobnjaštvo i
opsenarstvo i te kako deluju, a i verovali su da će Val (đavo) upaliti vatru. Poput egipatskih vračeva i Baalovi vračevi
su hteli da se manifestuje sila onog kome su se klanjali, oni su bili svedoci te sile ko zna koliko puta i ovog su puta
bili sigurni. Ipak je manifestacija izostala jer je prisutan bio jači i pravi Bog. Val je bio i bog vatre, pa su vračevi
očekivali da vatra siđe sa neba i spali žrtvenik. Tekst dalje kaže da je Ilija zazvao Gospoda koji je spalio žrtvu na
oltaru, pa i sam oltar načinjen od kamenja, ne bi li osvedočio narod da je on Istiniti i da se narod vrati od greha
idolopoklonstva. Ogromna većina tog naroda je učestvovala u privlačnim svetkovinama u čast Vala. A Biblija kaže:
„Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima. Prolivaše krv pravu; krv sinova svojih i kćeri svojih, koje
prinošahu na žrtvu idolima hanaanskim, i oskvrni se zemlja“ (Psalam 106. 28-29;36-38).
Žrtvovanje ljudi, kao što smo rekli, bilo je jako važno, i ogotovu su bili revni Asteci u žrtvovanju ljudi, pa su znali
da ubiju i 20.000 ljudi za jedan dan. Kakav Bog ima odnos prema vračarenju, prema obožavanju nebeskih tela,
možemo naći u Bibliji: „A ko se obrati k vračarima i gatarima…okrenuću lice svoje nasuprot njemu, I istrebiću ga iz
naroda svojega” (3. knjiga Mojsijeva 20. 6). „A čovjek ili žena u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski, da se pogube,

~ 431 ~

krv njihova na njih” (3. knjiga Mojsijeva 20. 27).. „Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina ili kćer kroz oganj
(žrtvovao decu Molohu i Baalu), ni vračar, ni koji gata po zvijezdama (astrolog), ni koji gata po pticama, ni uročnik.
Ni bajač. Ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar (mađioničar), ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom
ko god tako čini”(5. knjiga Mojsijeva 17. 10-14). Vračari su sveštenici, žreci koje smo pominjali i koji direktno
kontaktiraju sa demonima, oličenim u paganskom panteonu bogova, ili duhovima, kao Kroulijev Ajvaz, ili Hijerarhija
gospodara, Tibetanac A. Bejli..itd. To nije bilo preporučeno ni Izraelcima a ni hrišćanima kasnijih vremena. Pa i
apostol Pavle kori narod: „Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste
vi zajedničari sa đavolima” (1. poslanica Korinćanima 10. 20). Ilija je imao posla sa demonizovanim ljudima koji su
skakali do pada u trans i sekli sebe noževima, ljudima koji su bili opsednuti demonskom silom. Ne mogu a da se ne
setim rok – pevača koji su mogli satima da skaču ili crnaca koji igraju uz zvuke bubnjeva čiji ritam ubrzava do te mere
da se vrlo teško može pratiti, ali oni ga prate. Ilija je sedeo smireno, a ko može da zamisli ljude koji skaču ceo dan.

Nakon ovog događaja Ilija priznaje da je ostao sam, da nema Božjeg naroda, ali mu Bog kaže da ima svojih ljudi
jako puno za koje Ilija ne zna: „A on reče: Revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama; jer sinovi Izrailjevi
ostaviše zavet Tvoj, Tvoje oltare razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi
je uzmu. Tada mu reče Gospod: Idi, vrati se svojim putem u pustinju damaštansku, i kad dođeš pomaži Azaila za
cara nad sirijom. A Juja, sina Nimsijinog, pomaži za cara nad Izrailjem, a Jelisija, sina Safatovog iz Avel-Meole pomaži
za proroka mesto sebe. Jer ko uteče od mača Azailovog njega će pogubiti Juj; a ko uteče od mača Jujevog njega će
pogubiti Jelisije. Ali sam ostavio u Izrailju sedam hiljada, koji ni jedan ne saviše kolena pred Valom, niti ga ustima
svojim celivaše” (1 knjiga o Carevima 19. 14 – 18). Bog drži stvari pod kontrolom. Ako mislimo da je malo iskrenih
ljudi, ili da be Bog ostao bez vernika, treba da se setimo Ilije, koga Bog šalje da pomaže dva lokalna kralja i to dve
međusobno neprijateljske zemlje i svog naslednika, proroka Jelisija.

Ljudi su voleli idolopoklonstvo i njegove običaje. I danas su paganski običaji osnova tradicionalnog hrišćanstva,
rituali u kući ili crkvi, bajalice, ljubljenje slika i kipova, relikvije i talismani sa likovima svetaca i Marije. Biblija govori
i o tome da je sotona, a i njegovi anđeli, u stanju da se preobrazi i u „anđela svetlosti”: „I nije čudo, jer se sam sotona
pretvara u anđela svetla. Nije dakle ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima će
svršetak biti po djelima njihovijem” (2. poslanica Korinćanima 11,14-15) i da može tako da imitira šta god bude hteo.
Čovek voli senzaciju, voli veličine jer se njegova grešna priroda poistovećuje sa zemaljskim veličinama. Otud primer
iz Srbije gde u borbu za svoje porodice i golu egzistenciju koja je ugrožena pohlepom tajkuna i korompiranim
sistemom dođe nekoliko stotina ljudi, dok na doček nekog sportiste dođe 100.000 ljudi. Zašto ima više ljudi u
cirkusima nego u crkvama? Zašto je Izrael i Juda upao u klopku idolopoklonstva? Zašto ljudi vole kriminalce, lopove,
prostitutke i kontroverzne tipove? Upravo zato što ljudi traže to, zanimljiva su im čuda, senzacije, okultizam, nešto
što je magično, mistično, zabranjeno, nedostižno. Ljudi beže od sebe, traže veličine. Traže zabavu, zanimaciju. Oni
su često na terenu prevaranta „Kojega je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom i znacima i lažnijem
čudesima. I sa svakom prevarom nepravde među onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše da bi se spasli. I zato
će im Bog poslati silu prevare da veruju laži“ (2 poslanica Solunjanima 2. 9-11).

Nakon izlaska iz vavilonskog ropstva su Izraelci opet naselili Jerusalim. Samo Juda i Benjamin (Venijamin, DK),
oko 50 000 ljudi se vratilo u Jerusalim i okolinu, deset plemena je nestalo, a ogromna većina, našavši dobre poslove
je ostala u Vaviloniji, poprimivši vremenom potpuno paganske običaje Vavilonaca. U Knjizi o Jestiri se pominju
Jevreji Persijskog carstva koji su zamalo bili uništeni zbog samovolje jednog čoveka, Hamana, koji je mrzeo Jevreje.
Šta se kasnije dogodilo sa tim Jevrejima niko ne zna. Jevreji su se teško asimilovali, i uglavnom su se selili. Mnogi od
tih Jevreja su prihvatili vavilonske običaje i ušli u krugove ezoterije, magije i alhemijskih veština, naučavali gnostičke
doktrine i astronomiju, a sami su bili sposobni za trgovinu i vladanje. Neki autori tvrde da od njih potiče crnomagijska
elita aristokratije Rimskog carstva, koja je kasnije postala evropska elita, kao i Kabala, knjiga koja je veoma okultna,
i koja je modifikovana vavilonska magijska praksa, samo prilagođena hebrejskom i razmišljanju. Ima Jevreja u toj
eliti, ali to nije pitanje Jevrejstva nego karaktera. Ko je prihvatio taj sistem vrednosti, on je ušao u to. Pripadnici
deset plemena su sigorno ostali Jevreji, obzirom na njihovu tešku asimilaciju, ali su napustili Boga, prihvatajući
vavilonske običaje, koji su im otvarali vrata bogatstva i trgovine. U palestinu se iz vavilonije vratilo tek oko 50 000
povratnika (538. p. n. ere) a znamo da je iz Egipta skoro 1 000 godina ranije izašlo oko 600 000 muškaraca, bez žena
i dece, što znači barem milion i po ljudi. Pripadnici deset plemena nisu mogli da ispare, neki su se sigurno asimilirali
ili su otišli dalje. Po nekim teorijama ti Jevreji su se organizovali u zajednice i selili se, pa su neke zajednice uspele
da zavladaju narodom Hazara, da postanu elita njihovog carstva, posebno trgovci i bankari, da bi se posle njegovog
pada u 10 veku n. ere rasuli po Rusiji i celoj Evropi i formirali finansijske elite. Za Hazarsko carstvo se kaže da je
praktikovalo judaizam, zbog trgovine sa hrišćanskim državama na zapadu, Rusima na severu i sa muslimanima na
jugu, ali su sami Hazari bili narod tursko – tatarskog porekla i običan narod nije nikada prihvatio judaizam, bar ne
većina. Odakle njima judaizam? Morao im ga je doneti neko ko je imao hiljadugodišnju praksu, znanje, i nametnuti
se kao elita. Hazari su bili polu – varvari Elita je praktikovala Kabalu, koja je vavilonskog porekla i sadrži gnostička

~ 432 ~

okultna učenja kakva su Templari zatekli kod sekti u Palestini u 11 veku. Znači da se kabalizam širio. Ostaje misterija
deset plemena a i većine pripadnika Judinog i Benjamonovog plemena, koji su ostali u Vavilonu, obzirom da je
Jevreja bilo mnoho i da su se jako teško asimilirali, to je stvarna zagonetka gde su. Povratnici su sagradili hram, i
vrlo brzo se namnožili. U kratkom periodu su imali svoju državu pod Makabejcima i Hazmonejskom dinastijom (168
– 67 p. n. ere) da bi 67. p. n. ere pali pod vlast Rimljana. U tom momentu, za vladavine Hazmonejaca nije bilo teško
u Izraelski narod ubaciti pogrešna učenja iz Vavilona, kakvo je na primer učenje o besmrtnosti duše. Jevrejska vera
je bila dosta uprljana gnostičkim učenjima, ali je u narodu ostala jaka predstava o Biblijskom Bogu na koga su Jevreji
bili ponosni. Većina Jevreja je još u Izraelu i Judeji napustila pravo verovanje, a elita Izraelaca je upražnjavala tajne
rituale, iste onakve kakve upražnjavaju i pripadnici tajnih društava. Proroku Jezekielu je Bog polazao šta se radi u
tajnosti, daleko od očiju običnih ljudi, i to iza zidova hrama u Jerusalimu, koji su bezbožni kraljevi pretvorili u
„ekumenski” hram u kom se klanjalo i Bogu a i idolima. Jezekielu je bila pokazana vizija:

„A šeste godine, šestog meseca, dana petog, kad sjeđah u svojoj kući i starješine Judine sjeđahu preda mnom,
pade onde na me ruka Gospoda. I videh, a to oblik na oči kao oganj, od bedara Mu dole beše oganj, a od bedara
gore beše kao svetlost, kao jaka svetlost. I pruži kao ruku, i uhvati me za kosu na glavi, i podiže me duh među nebo
i zemlju, i odnese me u Jerusalim u utvari Božjoj na vrata unutrašnja koja gledaju na sever, gde stajaše idol od
revnosti, koji draži na revnost. I gle, onde beše slava Boga Izrailjevog na oči kao ona što je videh u polju. I reče mi:
Sine čovečji, podigni oči svoje k severu. I podigoh oči svoje k severu, i gle, sa severa na vratima oltarskim beše onaj
idol od revnosti na ulasku. Potom mi reče: Sine čovečji, vidiš li šta ti rade? Velike gadove koje tu čini dom Izrailjev
da otidem daleko od svetinje svoje? Ali ćeš još videti većih gadova. I odvede me na vrata od trema, i pogledah, a to
jedna rupa u zidu. A On mi reče: Sine čovečji, prokopaj ovaj zid. I prokopah zid, a to jedna vrata. Tada mi reče: Uđi i
vidi opake gadove koje čine tu. I ušavši videh, i gle, svakojake životinje što gamižu i svakojaki gadni skotovi, i svi
gadni bogovi doma Izrailjevog behu napisani po zidu svuda unaokolo. I pred njima stajaše sedamdeset ljudi između
starešina doma Izrailjevog s Jazanijom, sinom Safanovim, koji stajaše među njima, svaki s kadionicom svojom u ruci,
i podizaše se gust oblak od kada. Tada mi reče: Vidiš li, sine čovečji, šta čine starešine doma Izrailjevog u mraku svak
u svojoj pisanoj kleti? Jer govore: Ne vidi nas Gospod, ostavio je Gospod ovu zemlju. Potom mi reče: Još ćeš videti
većih gadova koje oni čine. I odvede me na vrata doma Gospodnjeg koja su sa severa; i gle, žene seđahu i plakahu
za Tamuzom. I reče mi: Jesi li video, sine čovečji? Još ćeš videti većih gadova od tih. I odvede me u trem unutrašnji
doma Gospodnjeg; i gle, na ulasku u crkvu Gospodnju između trema i oltara beše oko dvadeset i pet ljudi okrenutih
leđima k crkvi Gospodnjoj, licem k istoku, i klanjahu se suncu prema istoku. Tada mi reče: Jesi li video, sine čovečji?
Malo li je domu Judinom što čine te gadove koje čine ovde? Nego još napuniše zemlju nasilja i okrenuše se da me
draže; i eto drže granu pred nosom svojim. Zato ću i ja učiniti u gnevu, neće žaliti oko moje, niti ću se smilovati, i
kad stanu vikati glasno u moje uši, neću ih uslišiti” (knjiga proroka Jezekiela 8. glava).

U Božjem hramu, usred Božjeg naroda, sakriveni iza debelog zida poglavari i starešine obavljaju tajne misterijske
rituale. Mnogi to nisu nikada napustili, sve do danas. Mnogo kasnije se Isus Hristos obraća starešinama, eliti Judeje
u Jerusalimu, farisejima:

„Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema
istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži” (Jovan 8. 44). Vođe najlakše padaju pod vlast rđave
sile, a što se tiče mase, većina se najviše povodi za autoritetima. Teško je ostati ispravan autoritet kada se otvore
vrata bogatstva i popularnosti. To je uspelo Isusu Hristu. Malobrojni Jevreji koji su ga sledili su započeli revoluciju
koja je do današnjih dana zahvatila čitav svet nekoliko puta. Revoluciju Jevanđelja.

Isus Hristos

Pojava Isusa Hrista menja sve što je dotad viđeno. Jevreji su se nadali da će Mesija da ih izbavi ratom protiv
Rimljana. Isus je došao da objavi Jevanđelje, radosnu vest spasenja. Njegova mislija nije bila da pogubi nego da
spase, jer je vreme milosti trajalo. On je propovedao čistu nauku spasenja ljudskog roda. Vera u njega nije zahtevala
duge ceremonije, ispaštanja, darove, znanja, moći. Vera u Njega je bila jednostavno vera u Otkupitelja koji je došao
„da da otkup za mnoge.” (Matej 20. 28). Ljudi ne mogu da kupe i zarade spasenje, ne mogu da budu privilegovani
u odnosu na druge, ni da svojim ispaštanjem budu bliži Bogu. „I opravdaće se zabadava blagodaću njegovom,
otkupom Isusa Hrista” (Rimljanima 3. 24).On je živeo, pomagao, tešio, lečio, molio se, i vaskrsavao, ali su ljudi,
potplaćeni od sveštenika odabrali kriminalca i ubicu, čije ime i danas označava lošeg čoveka, opevanog u pesmama
kao uspešnog, glavnog dasu, miljenika žena. Baraba.

„Pravednik će od vjere živ biti” (Rimljanima 1. 17). Jedan od najuzvišenijih ciljeva kojima čovek treba da stremi
je upoznavanje Hristove istine. Hrist je rekao:“Ja sam Put, Istina i život”, poznati istinu znači upoznati samog Isusa
Hrista. On je rekao: „A ovo je život večni, da poznaju tebe, jedinog i istinitog Boga, i koga si poslao, Isusa Hrista”
(Jovan 3. 17). Božiji plan je bio da se ljudi spasu od večne propasti. „Jer Bogu tako omile svjet da je i sina svojega

~ 433 ~

jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život vječni.” (Jovan 3. 16). „Jer onoga koji ne
znaše grijeha nas radi učini grijehom, da mi budemo pravda Božja u njemu” (2. Korinćanima 5. 21). On treba da nas
dovede natrag Bogu i donese oslobođenje od greha. Čim su Adam i Eva pogrešili, tj predali vlast sotoni, Bog im je
pružio nadu obećanjem neprijateljstva između zmije i žene. Zmija i njeno potomstvo (sledbenici) predstavlja sotonu
i njegove sledbenike; žena i njeno potomstvo predstavlja Božji narod i Spasitelja sveta. Dva sistema vrednosti. Od
tada ljudski rod očekuje Spasitelja. Bog je ustanovio žrtveni sistem koji je slikovito prikazivao misiju Spasitelja. Da bi
dobio oproštenje grešnik je doveo životinju (jagnje, jare) koja je morala da bude bez mane – sliku bezgrešnog
Spasitelja. Grešnik je tada trebao da stavi ruke na životinju i ispovedi svoje grehe Bogu. Ovaj je čin simbolički
prenosio krivicu sa krivog na nedužno. Žrtva je bila zamena. Pošto „bez prolivanja krvi ne biva oproštenje greha”
(Jevrejima 9. 22) grešnik je potom zaklao životinju učinivši tako vidljivom smrtonosnu prirodu greha. Posle
sveštenikove službe grešnik je dobio oproštenje za greh verom u smrt Spasitelja koji treba da dođe u budućnosti.
Isus, „Jagnje Božje koje uze na sebe grehe sveta” (Jovan 1. 29). Svojom žrtvom kao „bezazlenog i prečistog jagnjeta”
(1. Petrova poslanica 1. 19), On je izvojevao otkupljenje ljudi od konačne kazne za greh. Hristovi sledbenici priznali
su Njegovu smrt kao jedinu žrtvu za grešnike. „Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što hristos još dok bejasmo
grešnici umre za nas” (Rimljanima 5. 8)

Hristova služba je bila služba za druge. „Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim jevanđelje
siromasima; posla me da iscijelim skrušene u srcu; da propovijedam zarobljenima da će se otpustiti i slijepima da
će progledati; da otpustim sužnje. I da propovijedam prijatnu godinu Gospodnju” (Luka 4. 18 – 19). Njegova priroda
je bila dvojaka. „Reč postade telo i useli se u nas” (Jovan 1. 14). Ljudska i božanska. Isus Hristos je Bog. On je rekao
da mu je Otac dao „svu vlast i na nebu i na zemlji” (Matej 28. 18). On je sveznajući. Apostol Pavle ističe da je „u
njemu sve blago premudrosti i razuma sakriveno” (Kološanima poslanica 2. 3). Isus je to sam potvrdio kada je rekao
učenicima: „Evo ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka” (Matej 28. 20). Hristova izjava „Ja sam vaskrsenje i
život” (Jovan 1. 25) potvrđuje da je On Bog. Kada je Mojsije pitao Boga u gorućem grmu:”Kada otidem k sinovima
Izraelovim pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi reku: kako mu je ime? Šta ću im kazati?” Bog je
odgovorio: „Ja sam onaj što jeste. I reče: tako ćeš kazati sinovima Izraelovim: koji jeste on me posla” (2. knjiga
Mojsijeva 3. 13 – 14). Onaj Koji Jeste. Ko je to? Otkrivenje Jovanovo nam daje odgovor: „Ja sam Alfa i Omega,
početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, koji biješe i koji će doći, svedržitelj” (Otkrivenje 1. 8) Otkrivenje Jovanovo
je knjiga drugog Hristovog dolaska. Hrist je Onaj Koji Jeste, Jahve ili Jehova. Apostol Toma je priznao vaskrslog Hrista
kao „Gospod moj i Bog moj” (Jovan 20. 28). Apostol Pavle se poziva na Njega kao na onoga „koji je nad svima Bog
blagosloven vavek” (Rimljanima 9.5). Isus kaže: „Ja i Otac jedno smo” (Jovan 10. 30).

Hristos je pomirio čovečanstvo sa Bogom. Čoveku je bilo potrebno savršeno otkrivenje Božijeg karaktera da bi
razvili lične odnose sa Njim. Hristos je to pokazao u odnosu sa ljudima, pokazao je služenjem najponiženijima i
najslabijima. „Boga niko nije video nikad: jedinorodni sin koji je u naručju očevom, on ga javi” (Jovan 1. 19; „Ko vidje
mene vidje Oca” (Jovan 14. 9). U potpunoj zavisnosti od Oca hristos je koristio božansku silu da otkrije Božju ljubav
i karakter. Pomoću božanske sile On je sebe otkrio ljudima kao Spasitelja koga je Otac poslao da leči, obnavlja i
prašta grehe. Nijedno čudo nije napravio radi senzacije ili predstave, nego uvek sa svrhom da posvedoči i pomogne.

Pored svoje božanske prirode Hristos je imao i ljudsku prirodu. Svako ko priznaje da je Isus Hristos u telu došao
od Boga je, a ko ne priznaje nije od Boga” (1. Jovanova 4. 2 – 3). On se rodio kao čovek. Zemaljski rodoslov govori
da je on „sin Davidov”, „sin Avrama” (Matej 1.1) Isus je bio pod zakonima ljudskog razvoja, i njegovo omiljeno
samoimenovanje je bilo „sin čovečiji” koje se pominje 77 puta. Zvanje Sin Božji je usredsređivanje na božanstvo, a
Sin čovečiji je usredsređivanje na ljudsko. Biblija Ga otkriva kao drugog Adama. Hristos je bio podložan bolestima i
slabostima ljudi. On je poneo naše bolesti, naše slabosti (Isaija 53. 4). Njegova ljudska priroda se obraćala Bogu u
molitvama. Hristos je bio „u svemu iskušan kao i mi” (Jevrejima 4. 15). Da nije postojala mogućnost da sagreši, ne
bi mogao da bude naš primer. Ako je bio zaštićen od stvarnih iskušenja, kako onda da se pozivamo na njega? On je
prošao ljudskim putem. Da je bio zaštićen od grešenja, na osnovu čega bi ga sotona kušao u pustinji, prvo da pretvori
kamenje u hlebove, da skoči sa krova hrama, a onda da se pokloni sotoni za zemaljska blaga. (Matej 4. 1 – 11). On
je imao sklonosti prema grehu, ali je izabrao da ne greši. On je došao sa misijom Spasitelja kao Božji sin, a kao sin
čovečiji je doneo odluku da ne greši. Čovek može doneti odluku da ne greši kao čovek, a za to dobija silu od Boga.
Kao Mesija Isus je trebao da zauzme položaj prvosveštenika ili posrednika između Boga i čoveka. (knjiga proroka
Zaharije 6. 13). Zato se čovek ne treba ispovedati svešteniku, i sveštenici u crkvama nisu nikakvi posrednici, oni su
tu da organizuju u poučavaju. Ovo zvanje je zahtevalo i božansku i ljudsku prirodu. Da bi nam bio primer, on je kao
čovek trebao da prođe putem kojim idu svi ljudi. Gde je Adam pao, Isus je pobedio. U njegovoj sili pobeda može da
bude i naša (Jovan 16. 33). Posmatrajući Njega, tj proučavajući o Hristu, uz molitve i razmišljanja, ljudi se
preobražavaju u to isto obličje (2 Korinćanima 3. 18). Hrišćanin želi da bude kao On, karakterom, a Bog je to
omogućio.

Vrlo bitna stvar je ta da je Hristos imao i tri zvanja koja ga čine Mesijom, i videli smo da postoji i kopiranje, lažni

~ 434 ~

mesija – antihrist. Prorok, sveštenik i car. Antihrist, taj novi Nevrod će da uzme titulu cara sveta, prvosveštenika
jedne svetske religije Novog Doba i biće lažni prorok. Isus je pravi car, prvosveštenik i prorok. Isus je govorio o sebi
kao o proroku: „Ali i danas i sjutra i prekosjutra treba mi ići, jer prorok ne može poginuti izvan Jerusalima” (Luka 13.
33). Prorok u Bibliji nije astrolog i onaj koji proriče budućnost, poput Nostradamusa, baba Vange i ostalih lažnih
proroka, nije ni vrač koji mrmlja, mlati rukama i nešto bućka na vatri. Prorok u Bibliji je onaj koji ljude treba da
navede da isprave svoje puteve i da se okrenu pre svega Bogu. On im prenosi Božje poruke, sažete u dve opcije,
blagoslov i prokletstvo: „Svjedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i
prokletstvo, zato izaberi život, da budeš živ i ti i sjeme (potomstvo) tvoje” (5. knjiga Mojsijeva 30. 19). Isus je govorio
i o budućnosti, i to o svom drugom dolasku: „A kad seđaše na gori Maslinskoj pristupiše k Njemu učenici nasamo
govoreći: Kaži nam kad će to biti? I kakav je znak Tvog dolaska i kraja veka? I odgovarajući Isus reče im: Čuvajte se
da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: Ja sam Hristos. I mnoge će prevariti. Čućete ratove i
glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude, ali nije još tada kraj. Jer će ustati narod na
narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svetu. A to je sve početak stradanja. Tada će
vas predati na muke, i pobiće vas, i svi će narodi omrznuti na vas imena mog radi. I tada će se mnogi sablazniti, i
drug druga izdaće, i omrznuće drug na druga. I izići će mnogi lažni proroci i prevariće mnoge. I što će se bezakonje
umnožiti, ohladneće ljubav mnogih. Ali koji pretrpi do kraja blago njemu” (Matej 24. 3 -13).

Hristos je bio sveštenik, ili prvosveštenik. „Gospod se zakleo, i neće se pokajati: ti si sveštenik do veka po redu
Melhisedekovom” (Psalam 110.4). Služba starozavetnog sveštenika, njegova uloga na oltaru za žrtvovanje životinja
je predstavljala Isusovu zemaljsku službu- On je trebao da pomiri militelja sa Bogom, on je bio posrednik. Isus je
pored toga što je postao žrtva za nas, i prvosveštenik koji posreduje za nas: „Zato biješe dužan u svemu da bude
kao braća, da bude milostiv i veran poglavar sveštenički pred Bogom, da očisti grijehe narodne” (Jevrejima poslanica
2. 17 – 18); „Imajući dakle velikog poglavara svešteničkog, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo
priznanja…” (Jevrejima 4. 14); „Ko će osuditi? Hristos Isus koji umrije, pa još i vaskrse, koji je sa desne strane Bogu i
moli za nas” (Rimljanima 8. 34). On je posrednik.

Isus je car: „I carevaće u domu Jakovljevu vavijek i carstvu njegovu neće biti kraja” (Luka 1. 33). Vrlo bitna stavka
da bi se prepoznala prevara iz krila Anticrkve. Pravi Car dolazi iz loze Davidove i carevaće doveka. Pisci „protokola
Sionskih mudraca” na isti način opisuju svog cara, onoga koga mi prepoznajemo kao antihrist, on dolazi iz
navodnog“judejskog plemena” (pominjali smo lažne Jevreje – Hazare i Jevreje koji su ostavili Boga i pridružili se
plemstvima i bratstvima Vavilona, čijih potomaka ima i u današnjim vladajućim krigovima. Oni imaju svoju Bibliju,
to je skup ezoterijskih učenja – Kabala, i svog duhovnog vođu koga žele za boga – sotonu) i treba da zavlada cekim
svetom, da bude postavljen kao novi mesija. Rekli smo da svako Božje delo na Zemlji ima svoju kopiju koja potiče iz
krila Anticrkve.

Hristovo carstvo se pokazuje kao Carstvo milosti, koje se očituje u svakom čoveku kad odluči da služi Bogu, i
carstvo slave, koje će se pokazati kad Hristos dođe. To Carstvo slave će biti nešto što svet nije video. Ljudi su verom
postajali Božji podanici. Hristova izjava „Iziđe vrijeme i približi se carstvo Božje” (Marko. 1. 15) ukazuje na carstvo
milosti koje će biti uspostavljeno onog momenta kad Hristos umre na Krstu. Carstvo milosti je zasnovano na delu
otkupljenja a ne delom stvaranja i ono novorođenjem prima svoje podanike. Carstvo milosti se ne vidi u spoljašnjosti
već u delovanju na ljude. Kad je rekao da „carstvo nebesko neće doći da se vidi; niti će se kazati: evo ga ovde ili
onde; jer gle, carstvo je Božje unutra u vama” (Luka 17. 20 – 21) Isus je mislio upravo na kategoriju milosti. To nije
carstvo ovoga sveta to je carstvo istine. „ Ja sam car. Ja sam zato rođen i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I
svaki koji je od istine sluša glas moj” (Jovan 18. 37). Carstvo milosti je carstvo krsta, dok je carstvo slave carstvo
krune. Pre krune ide krst. „I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe zamnom, nije mene dostojan” (Matej 10. 38). Krst
nije doslovno dve odeljane grede, to je zemaljsko sledbeništvo Isusa Hrista, kroz sve situacije. Putem najgoreg
poniženja, smrti na krstu, Hristos je uspostavio carstvo milosti i mogućnost da se ljudi putem njegove žrtve spasu.

Carstvo slave će biti uspostavljeno prilikom uništenja planete i II Hristovog dolaska. Uoči samog II Hristovog
dolaska će se vreme milosti završiti. Za drugi Hristov dolazak su znali u Starom zavetu. „Videh u utvarama noćnim,
i gle, kao Sin čovečiji iđaše sa oblacima nebeskim, i dođe do starca i stade pred Njim. I dade Mu se vlast i slava i
carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo
neće rasuti. Meni Danilu prenemože duh moj u telu mom, i utvare glave moje uznemiriše me. Pristupih k jednom
od onih koji stajahu onde, i zamolih ga za istinu od svega toga. I progovori mi i kaza mi šta to znači: Ove četiri velike
zveri jesu četiri cara, koji će nastati na zemlji. Ali će sveci Višnjeg preuzeti carstvo, i držaće carstvo na vek i doveka”
(Danilo 7. 13 – 18). Svoj drugi dolazak svojim učenicima pominje i sam Isus, kad razgovara sa njima na brdu iznad
Jerusalima:

„A kad seđaše na gori Maslinskoj pristupiše k Njemu učenici nasamo govoreći: Kaži nam kad će to biti? I kakav je
znak Tvog dolaska i kraja veka? I odgovarajući Isus reče im: Čuvajte se da vas ko ne prevari. Jer će mnogi doći u ime
moje govoreći: Ja sam Hristos. I mnoge će prevariti. Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite;

~ 435 ~

jer treba da to sve bude, ali nije još tada kraj. Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomori,
i zemlja će se tresti po svetu. A to je sve početak stradanja. Tada će vas predati na muke, i pobiće vas, i svi će narodi
omrznuti na vas imena mog radi. I tada će se mnogi sablazniti, i drug druga izdaće, i omrznuće drug na druga. I izići
će mnogi lažni proroci i prevariće mnoge. I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih. Ali koji pretrpi
do kraja blago njemu. I propovediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I
tada će doći posledak. Kad dakle ugledate mrzost opustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu
svetom (koji čita da razume): Tada koji budu u Judeji neka beže u gore; I koji bude na krovu da ne silazi uzeti šta mu
je u kući; I koji bude u polju da se ne vrati natrag da uzme haljine svoje. A teško trudnima i dojilicama u te dane.
Nego se molite Bogu da ne bude bežan vaša u zimu ni u subotu; Jer će biti nevolja velika kakva nije bila od postanja
sveta dosad niti će biti; I da se oni dani ne skrate, niko ne bi ostao; ali izbranih radi skratiće se dani oni. Tada ako
vam ko kaže: Evo ovde je Hristos ili onde, ne verujte. Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike
i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane. Eto vam kazah unapred. Ako vam dakle kažu: Evo ga u pustinji,
ne izlazite; evo ga u sobama, ne verujte. Jer kao što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, takav će biti
dolazak Sina čovečijeg. Jer gde je strvina onamo će se i orlovi kupiti. I odmah će po nevolji dana tih sunce pomrčati,
i mesec svoju svetlost izgubiti, i zvezde s neba spasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak Sina
čovečijeg na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina čovečijeg gde ide na oblacima
nebeskim sa silom i slavom velikom. I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izbrane Njegove od
četiri vetra, od kraja do kraja nebesa. Od smokve naučite se priči: kad se već njene grane pomlade i ulistaju, znate
da je blizu leto. Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata. Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće
proći. A o danu tom i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam. Jer kao što je bilo u vreme Nojevo tako
će biti i dolazak Sina čovečijeg. Jer kao što pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onog dana kad
Noje uđe u kovčeg, I ne osetiše dok ne dođe potop i odnese sve; tako će biti i dolazak Sina čovečijeg. Tada će biti
dva na njivi; jedan će se uzeti, a drugi će se ostaviti. Dve će mleti na žrvnjevima; jedna će se uzeti, a druga će se
ostaviti. Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koje će
vreme doći lupež, čuvao bi i ne bi dao potkopati kuću svoju. Zato i vi budite gotovi; jer u koji čas ne mislite doći će
Sin čovečiji” (Jevanđelje po Mateju 24. 3 – 44).

Isus govori o velikim nesrećama i katastrofama koje će prethoditi Njegovom dolasku, i dosta veliki akcenat stavlja
na delovanje Anticrkve, na sotonske prevare i kopije, čega smo svedoci, od pojave duhovnih vođa i gurua pa do
pojave Maitreje, koji je sada aktuelan. Isus ne krije i čuda koja će se izvoditi pred ljudima: pojave vanzemaljaca,
duhova umrlih kraljeva i papa, materijalizacija „Marije” do pojave čudotvorca „hrista” Maitreje, ustvari sotone. Svi
će oni biti praćeni kamerama velikih TV kuća i ogromnim masama ljudi, koje će ići kao hipnotisane, kao što danas
hrle za idolima, pevačima, sportistima, političarima, verskim poglavarima… Znamo kako su mase slušale Hitlerov
govor. Jedan britanski novinar je pisao da je slušajući Hitlerov govor uhvatio sebe kako mu aplaudira i pozdravlja
podignutom desnom rukom. Hipnotisana gomila ponese čoveka. Većina ljudi će da prihvati te vođe i novu religiju
koja je ponuđena, religija sasatavljena od svetskih tradicionalnih verovanja, kojoj su temelji paganski a vrh
spiritističko – okultno - ezoterijski. Većina će biti izmanipulisana i poneta masovnom histerijom, kao kad se nađete
među hiljadama navijača na stadionu. Zato Isus kaže „ne izlazite..ne verujte” jer Anticrkva, ujedinjena politika, lažna
religija, biznis i okultizam nastoje da prevare sve, pa ako je moguće i izabrane.

Nakon vaskrsenja Isusa Hrista On se vazneo na nebo, a to su gledali učenici sa nekolicinom ljudi. „A oni onda koji
zajedno behu, pitahu Ga govoreći: Gospode! Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo? A On im reče: Nije vaše znati
vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti; Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci
u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje. I ovo rekavši videše oni gde se podiže i odnese Ga oblak
iz očiju njihovih. I kad gledahu za Njim gde ide na nebo, gle, dva čoveka stadoše pred njima u belim haljinama, Koji
i rekoše: Ljudi Galilejci! Šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste
da ide na nebo” (Dela Apostola 1. 6 – 11). Neki od sledbenika su se nadali da će Isus da uspostavi carstvo slave, ali
on je odlazio na nebo „k Ocu” obećavajući dolazak kad za to bude vreme. Bog nije ljude ostavio bez informacije o
tom događaju. Jovan Bogoslov je zapisao vizije koje mu je na ostrvu Patmos dao Bog, a te vzije su ušle u kanon
Biblije pod naslovom Otkrivenje Jovanovo. U toj knjizi je opisana najžešća borba između dva sistema vrednosti ili
između Hrista i sotone. Svoje „otkrivenje” ima i Anticrkva. Mi prihvatanjem Isusa Hrista za svog Spasitelja možemo
postati sudeonici u njegovom carstvu milosti, a njegovim dolaskom postajemo građani carstva slave.

Paganski Rim i papski Rim

Nakon Hristovog odlaska Ocu i njegovog naloga i obećanja: „Idite dakle i naučite sve narode, krsteći ih u ime
Oca, Sina i Svetoga Duha, učeći da sve drže što sam vam zapovijedio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka
vijeka” (Matej 28. 19 – 20) njegovi učenici su počeli da rade na širenju istine o Isusu Hristu, tj Radosne vesti –

~ 436 ~

Jevanđelja. „Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i
Samariji i tja do kraja zemlje” (Dela Apostola 1. 8). Propovedali su u sili koju su dobili od Boga i crkva se širila ali ne
bez protivljenja i progona od strane duhovnih vlasti Jevreja, a kasnije i od strane rimsih vlasti, iza kojih je stajalo
tradicionalno pagansko sveštenstvo. Ipak, mnogo veća opasnost za hrišćansku crkvu je bila unutar nje. To je bio
kompromis sa paganskim sistemom. Protivnici i neprijatelji nisu mogli da uguše širenje Hristove ideje ni progonima,
ni ubijanjima, ni hapšenjima, ni pretnjama. Jasno je da su iza ovih progona stajale duhovne sile i sam đavo, a rimska
vlast je je obavljala zadatak. Sveštenici, žreci sunca su stajali u senci i kovali novi plan. Apostol Pavle je znao kakav
plan.

„Jer ja ovo znam da će po odlasku mome ući među vas teški vuci koji neće štedeti stada. I između vas samijeh
postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku odvraćajući učenike za sobom” (Dela apostola 20. 29 – 30). Za oko 250
godina je više od pola stanovnika Rimskog carstva činilo hrišćansko stanovništvo. I pored progona se verništvo
neverovatno umnožavalo. Ne zna se koliko je ljudi ubijeno tokom progona, radi se o milionima ljudi. Najgori progoni
su se dogodili u vreme Dioklecijana (Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) od 303. godine n. ere do njegove
abdikacije 1. maja 305. godine, kada ga je nasledio uzurpator Licinije. Interesantno je da je i Hitler „abdicirao” na
ovaj dan, tj u noći između 30. aprila i 1. maja, kada se navodno ubio. Taj je dan u čast Sunca. Konstantin Veliki (Gaj
Flavije Valerije Aurelije Konstantin) je bio vladar koga tradicionalne crkve slave kao „sveca” jer je hrišćanstvo
proglasio za državnu religiju Rimskog carstva. Za skeptike, koji negiraju postojanje Isusa Hrista je ovo naveći „kamen
spoticanja” jer ako Isus nije postojao, kako se njegov uticaj tako proširio, i zašto bi milioni poginuli dobrovoljno za
ideju u koju nisu sigurni.

Konstantin Veliki je na vlast došao 312. godine, nakon čuvene pobede u bici kod Milvijskog mosta, Uoči te bitke,
kaže tradicionalno predanje, Konstantin je imao viziju krsta i čuo glas koji mu je rekao „u ovom znaku pobeđuj” pa
je on pobedio dva puta jače snage konkurentnog vladara Maksencija i 29. oktobra 312. godine je pobednički ušao
u Rim. Konstantin je bio paganin, i u Triru u Galiji, na puti iz Marseja u Trir je imao iskustvo inicijacije u Apoonovom
hramu, gde mu je „Apolon – Mitra” otkrio proročanstvo da će baš on postati vladar. Od 310. se na njegovom novcu
pojavljuje Nepobedivo Sunce (Sol invictus) koji je zaštitinik Konstantinov. Sam Konstantin nije ukinuo proganjanje
hrišćana, to je ustvari učinio stari i onemoćali Galerije 30. aprila 311, izdavši u Serdici (danas Sofija) Edikt o
toleranciji, koji se odnosio na zemlje kojima je on vladao – Balkan i Mala Azija. Konstantinov biograf Euzebije
(Jevsevije) Cezarejski je 337 napisao biografiju cara u kojoj pominje njegove zasluge za hrišćanstvo, pa i bitku uoči
koje je imao viziju i dobio zadatak da na štitove i ratne zastave stavi monogram.

Konstantinov monogram – paganski simbol

Euzebije u „Vita Constantini” piše da se Konstantin molio
bogu kojeg je poštovao i njegov otac (bog sunca iako površni
čitaoci misle da je u pitanju Gospod) kada se iznad sunca
pojavio svetlosni krst sa natpisom „Ovim pobeđuj” (τουτο
νικα) pa je car naredio da se načini vojni steg (labarum) u kome
su se nalazila spojena grčka slova X i P što je nazvano „Hristov
monogram.” Stari Milvijski most na reci tibar je porušen od
strane Maksencijeve vojske da bi se Konstantinu otežao ulaz u
grad. Ipak, Konstantin odnosui pobedu a Maksencije se udavio
padom sa sopstvenog pontonskog mosta u Tibar. Pobednik je
slavljen kao „oslobodilac, spasitelj i dobročinitelj.” Konstantin
je u Italiji obnarodovao Galerijev Edikt o toleranciji iz 311
godine i naredio da se hrišćanima vrati oduzeta imovina.
Februara 313 godine je po predanju izdat tzv „Milanski edikt”
o slobodi veroispovesti. Euzebije Cezarejski prećutkuje ulogu
Galerija i njegovog edikta o toleranciji, dok se Konstantin glorifikuje. Car Konstantin se mešao u hrišćansku crkvu, i
čak sazvao Prvi sabor u Nikeji 325 godine, na kome je odlučeno, između ostalog da se počne sa slavljenjem praznika
Uskrsa, praznika koji ne postoji u Bibliji. Takođe je i njegovom zaslugom uvedeno i svetkovanje nedelje, dana sunca,
kao „dana gospodnjeg” iako nedelja u Bibliji ne postoji kao sedmi dan.
Konstantin je bio daleko od hrišćanina. Ubio je svog zeta Licinija i njegovog sina, 326. godine a iste godine je dao
ubiti i svog sina Krispa, pa i svoju ženu Faustu. To je ono što se zna. Car August je rekao za Iroda Velikog, jevrejskog
vladara u vreme Isusa Hrista, da bi radije bio njegova svinja nego sin, jer je Irod sinove ubijao a svinje ne. To se može
reći i za Konstantina, koji je bio gori od Iroda Velikog. Katolička crkva prezentuje Konstantina kao idealnog
hrišćanskog vladara koji je primjer svima drugima. Ona će ujedno u 8. veku izmisliti njegov testament po kome joj

~ 437 ~

je on dao na upravljanje zapadni deo Rimskog carstva što će potom rimski biskup iskoristiti za krunisanje franačkog
vladara Karla Velikog za Svetog rimskog cara kao i kasnije proglašenje Svetog Rimskog Carstva. Pravoslavna crkva
ga slavi kao sveca, a i njegovu majku Helenu. Za nju predanje tvrdi da je pronašla i krst na kom je bio razapet Isus.
Komada navodnog Hristovog krsta ima toliko po crkvama i manastirima da bi se moglo skupiti bar dvadeset kubika
ogrevnog drveta, a možda i više. Eduard Gibon (Edward Gibbon) u svojoj knjizi „Istorija propadanja i propasti
Rimskog carstva” (History of the Decline and Fall of the Roman Empire) iz 1789. govori o Konstantinu kao o heroju
koji se degenerisao u okrutnog vladara.Većina iskrenih istoričara o Konstantinu govore kao o manipulatoru i tiraninu
koji u ništa nije verovao. Tradicionalna crkva ovog vladara slavi kao sveca 21 maja po julijanskom ili 3. juna po
gregorijanskom kalendaru.

Konstantinovo doba je prekretnica u hrišćanskoj eri. Ono što apostol Pavle naziva „tajnom bezakonja” je ušlo u
crkvu, kao hristijanizovani kult sunca. Da vidimo šta Alberto Rivera, odbegli Jezuita, kaže o Konstantinu: „Sotonina
sila je vladala u Rimu, koristeći paganske careve da uništi i pobije Hristove sledbenike. Dolazilo je vreme da Sotona
pokaže svetu svoju verziju hrišćanske crkve. Paganstvo je trebalo da poprimi novo lice. čovek koga je Sotona
upotrebio da stvori ovu religioznu neman, bio je car Konstantin. Kada je prethodni imperator Rima umro, dva čoveka
su se borila za presto: Konstantin i jedan drugi rimski general po imenu Maksentus (Maksencije). Pogledajmo
privatni život čoveka koga je sotona postavio kao prvog „hrišćanskog cara“ 312. godine. Konstantinova se armija
suočila sa svojim protivnikom Maksentusom. Za vreme ove velike bitke đavo je zaveo Konstantina. U jednoj viziji
mu je pokazao znak krsta i rekao mu je da će u tom znaku pobediti. Konstantinove trupe su bile poduprte od armije
sotonskih sila. Maksentusova vojska je bila duplo brojnija, i učestvovala je u odbrani Rima. Konstantin je tvrdio da
je kao rezultat ove bitke bilo i njegovo obraćenje u hrišćanstvo. On je izdao Edikt o toleranciji 313. godine (Milanski
edikt) i navodno zaustavio progonstvo hrišćana, te doneo mir. Njegov posao bio je pod upravom đavolske sile.
Nastojao je da sjedini paganstvo sa izopačenim oblikom hrišćanstva. To što je on učinio, pretvorilo se u rimski
katolicizam.

Kada sam bio u Vatikanskim trezorima, čitao sam pisma Konstantinove majke Jelene. Jelena je prihvatila
vavilonski, paganski način hrišćanstva, i ona se već molila devici Mariji. Jelena je bila u mukama zbog svog sina. Ona
je tražila od njega da preda svoje srce onom što je ona nazivala „pravim Bogom“. Jelena se bojala Konstantina i
živela je u izgnanstvu u Jerusalimu. Znala je za užasnu tajnu da on nikada nije bio pravi hrišćanin. Obožavao je boga
Sunca Sol, i naredio je da se poubijaju pravi hrišćani koji su se sabirali u brdima da bi preživeli i da bi održali Reč
Božju. Konstantin je bio antihrist (car i sveštenik, koji se gradio „sinom boga sunca“ prim. aut) koji je bio sasvim pod
vlašću sotoninih zavodničkih duhova, slično kao i svaki papa koji je došao nakon njega. 337. godine, kada mu je život
bio na izmaku, Konstantin je odložio svoju kraljevsku odoru i javno se krstio. Mada je celog svog života odbijao da
se krsti i teško da bi on to ikada i učinio, da to nije bilo po naredbi sotonske sile, jer sotona nema ništa protiv
formalnog krštenja, protiv cirkusa. Odmah nakon Konstantinovog krštenja, njegovi senatori, kao i sva vojska, bili su
podvrgnuti krštenju. Ovo je bio trenutak trijumfa za rimokatolički sistem. Sotonska crkva je tako uzimala sve više
maha. Sve što bi joj stajalo na putu bilo bi uništeno. Rimokatolicizam je bio mešavina paganstva, nj čarobnjaštva,
kabalizma, primesa hrišćanstva, da bi sve dobilo što privlačniji izgled. U današnje vreme je tu i Nju Ejdž. Mešavina
hinduističkih učenja, veštičarenja, spiritizma, čarobnjaštva, astrologije“ (Alberto).

Alberto Rivera je bio deo sistema koji je bio opasniji i od paganskog Vavilona i Egipta. On je bio deo sistema
godinama i znao je prave temelje Vatikana, kao i da je tu, od vremena uoči Konstantinovog doba stvarana
modifikovana hrišćanska religija, iza koje su stajali žreci sunca. Najgore od svega je bilo to što je većina mislila da je
to hrišćanstvo, i da je tu Bog. To je bila odlično izrađena kopija hrišćanstva, koju su samo malobrojni mogli da prozru.
U kasnijim velovima će ta kopija da dodaje paganske dogme stare hiljadama godina, ali sada hristijanizovane i da
progoni sve one koji su se dokopali Biblije i žive po njoj. Pravi hrišćani su znali da je to bilo samo preoblačenje
razvratnih rimskih imperatora i žreca koji su time prikrili svoju zlokobnu satansku veru i zverski nagon za pljačkom i
osvajanjem. Svoje paganske kultove Rimljani su preimenovali u hrišćanske. Tako je Venara postala Devica Marija,
statua Jupitera, Zevsa, Baala i Nevroda je nazvana Petar. Za glavni crkveni štab izabran je Vatikanus, mesto na
jednom od sedam brežuljaka, gde je nekada bio hram Janusa rimskog bog početka svih stvari (od njegovog imena
počinje kalendarska godina, januar, nakon praznika rođenja sunca 25 decembra), iako istorija, ona zvanična kaže da
mesto Janusovog hrama, navodno, nije pouzdano utvrdjeno. Nicale su velelepne crkve i hramovi gde god je bilo
Jevreja i hrišćanskih vernika sa veoma praktičnim ciljem - da građane nadgledaju i potkazuju Vatikanu, tvrdi Rivera.
Tako je satanska religija razvratne rimske imperije samo promenila svoje ruho, a paganski simboli preuzeti od
drevnih Vavilonaca i Egipćana. Konstantin je nosio i titulu „Pontifex Maximus” što znači „Vrhovni pontif“ a to je bio
najviši sveštenik drevnog rimskog Kolegijuma pontifa. To je bila najviša sveštenička funkcija u rimskoj paganskoj
religiji, dostupna isključivo patricijima sve do 254. pne., kada je otvorena i plebejcima. To su bili tadašnji visoki žreci,
tadašnja masonerija. Kao i masoni u kasnija vremena, i ovi visoki žreci su nadgledali gradnju hramova, koji su bili
građeni na posebnim mestima, sa posebnom simbolikom i geometrijskim karakteristikama. Na tim mestima su

~ 438 ~

kasnije masoni nadgledali gradnju katedrala, koje takođe imaju Vavilonsko – pagansku simboliku i geometrijske
karakteristike koje razumeju samo žreci – graditelji. U ranoj Republici je titula „Pontifeks Maksimus” predstavljala
isključivo versku funkciju, ali se kasnije ispolitizovala i u vreme Oktajivana Augusta bila uključena u titulu cara
(imperatora). Posljednji je tu titulu imao car Gracijan (8. april 359. godine - 25. avgust 383) a kasnije, godine 376. ju
je preuzeo Dema biskup Rima. Danas je „Pontifeks Maksimus” jedna od titula biskupa Rima, odnosno katoličkog
pape. Ova titula se od vremena Renesanse redovno pojavljuje na zgradama, spomenicima i kovanicama kojima se
označava određeni pontifikat. Pontifeks maksimus označava graditelja mostova (graditelj, zidar - mason). Kao
Pontifex Maximus Konstantin je nastavio nadzor nad neznabožačkim bogosluženjem i zaštiti njegovih prava. U
posvećivanju Konstantinopolja 330. godine, korišćen je ceremonijal koji je bio mešavina hrišćanstva i paganstva. Na
trgu je bila postavljena kočija boga sunca, a iznad nje Hristov krst. Kovani novac, koji je Konstantin naložio da se
izradi, prikazivao je krst, ali i likove Marsa i Apolona (Mitre). Iako je sebe smatrao hrišćaninom, nastavio je da veruje
u paganske magijske rituale za zaštitu žetve i isceljenje od bolesti. Svi ovi podaci su navedeni u Katoličkoj
enciklopediji. Ipak, koncept po kojem je Rimokatolička crkva rasla i razvijala se, koncept mešanja paganstva i
hrišćanstva kao ujedinjene sile, očigledno je povezan s Konstantinom i godinama koje su sledile, tokom kojih se
crkva obogatila i uvećala svoja dobra. Inače, Pontifeks maksimus je bio vrhovni sveštenik misterija, a u mitraizmu,
koji je u 1. veku preplavio Rimsko carstvo, taj naslov je imao vrhovni sveštenik Mitrine misterije, koji se zvao Pater,
indijski Pitar. Odavde i rimokatoličko predanje da je apostol Petar bio prvi papa, iako u Bibliji nema potvrde za to.
Pape su misterijski prvosveštenici. Na to ukazuju okultni simboli (sunca, piramide, obelisci…), kojih su pune
katedrale, okultni simboli, prikrivene okultne prakse, a najviše pokvarena dela. Razvrat, intrige, trgovina ljudima,
ratovi, nemoral, proganjanje neistomišljenika. Pominjali smo da su paganski „bogovi”, između ostalih Moloh, Baal i
Ištar tražili krvne ljudske žrtve koje su spaljivane, ili ubijane noževima. Inkvizicija je hiljade ljudi osudila na spaljivanje
na trgovima, ili su vršeni pokolji. Neki autori odgovorno tvrde da su žrtve genocida u Hrvatskoj za vreme II svetskog
rata bile ljudske žrtve prinete na oltar Mariji, odnosno Ištari.

Mitraizam je naziv za religiju, odnosno kult indoiranskog božanstva Mitre koji je uživao veliku popularnost na
teritoriji Rimskog Carstva od 1. do 3. veka. Naravno, ne slučajno, jer se u isto vreme Hristova nauka širi među
naznabošcima. Ovaj kult je na područje Carstva došao iz istočnih provincija, odakle su ga doneli legionari. Ovo je
zvanična verzija, mada je prava i tačna verzija da je on smišljeno donet i raširen od strane misterijskih žreca, članova
okultnih društava obožavalaca Sunca, odnosno demona. Vojnici nisu imali vremena da se bave misterijama. Prvi put
se spominje krajem 1. veka, a vrhunac je dobio krajem 2. i početkom veka kada poklonici Mitre, kome je dana tiula
Nepobedivo Sunce” (Sol Invictus) postaju i carevi, među kojima će biti i Konstantin. Mitraizam je, navodno, relativno
brzo iščezao nakon što je u Carstvu službena religija postalo hrišćanstvo, tako da poslednji tragovi datiraju iz 5. veka.
Pisanih tragova je bilo malo, ali je Mitraizam bio tako osmišljen da se uvuče u hrišćanstvo kao dobra kopija, a da
Hrista zameni hristijanizovani Mitra. Mitra, „nepobedivo sunce” je rođen 25 decembra u pećini, i tada je slavljen
praznik „ Dies Natalis Solis Invicti” – rođenje nepobedivog Sunca. Mitraizam je car Marko Aurelije Antonin (204 –
222) proglasio državnom religijom. Mitra je trebao da bude „kopija” Isusa Hrista, ustvari da se bog sunca, Sol,
Apolon, Baal, Oziris, Šamaš…kroz Mitru hristijanizuje. Mitra je rođen 25 decembra, u pećini (hramovi mitraizma su
bili u pećinama i pod zemljom), a otud i pećina rođenja Isusa Hrista, iako jasno piše da je u pitanju staja u krčmi.
Sledbenici Mitre su bli podeljeni u sedam stepeni ili činova. Poslednja tri stepena su bila namenjena samo
sveštenicima misterija, žrecima. Ti stepeni su: Corax (Gavran), Nymphus (Mladoženja), Miles (vojnik), Leo (Lav),
Perses (Persijanac), Heliodromus (Sunčev glasnik), Pater, Patar (Otac). Mitri je na žrtvu prinošen bik.

U hrišćanstvo, koje sada postaje državna religija se uvlače paganski običaji, koji se hristijanizuju, i slobodno se
može reći da se u hrišćanstvo uvlači obožavanje vragova kroz obožavanje sunca, koje se hristijanizuje, kao i običaji
koje je davno ustanovio Nevrod. Božić, Uskrs, obožavanje Marije, svetaca, simbola krsta, sveštena hijerarhija,
svešteničke odore, celibat, misa (pretvaranje hleba u telo Hristovo), gradnje katedrala sa tornjrevima, vlast pape,
nedelja kao sedmi dan, ikone, kipovi, slike. To je kult sunca i nije slučajno. Sve je urađeno sa namerom, jer postoji
vekovni plan obnove Vavilona, jedne svetske države i jedne crkve, a đavo ima plan da sebe proglasi bogom ovog
sveta. Tu leži odgovor zašto su sistemi paganskog i papskog Rima progonili i ubijali najlojalniji deo svog naroda, kao
i komunisti. To je bila naizgled bezrazložna mržnja. Tu je odgovor zašto je rulja u Jerusalimu tražila da se razapne
Isus a pusti Baraba. Sve ovo vodi đavo, demoni i ljudi koji im služe. Izvrtanje vrednosti. I danas su pošteni ljudi na
marginama a Barabe na naslovnim stranama tabloida. I papski i paganski Rim, kao i komunizam i nacizam imaju
jednog oca a to je otac laži (Jovan 8. 44) i njegovu decu – ljude koji su se prodali za vlast, moć i bogatstvo. Nisu svi
bogati ljudi u tome, ali Isus je sam rekao: „I još vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući
u carstvo Božje” (Matej 19. 24). Danas da bi ćovek imao bogatstvo nije dovoljno da bude vredan. Mora da bude deo
sistema, grupe, udruženja, partije, a nijedno to udruženje ili klan nije stvoren na jevanđeoskim osnovama. Svi ovi
paganski običaji u tradicionalnim crkvama su tako uređeni da se uklope u religiju Novog doba, koja u osnovi ima
kult sunca, i u masonske rituale i verovanja, koja takođe imaju u osnovi kult sunca, što masoni i ne kriju.

~ 439 ~

Paganski običaji su ušli u hrišćanstvo, kao i paganski karakter, pa danas mnogi skeptici, ateisti i ljudi koji nemaju
nijedan razlog osim mržnje prema Hristu napadaju hrišćanstvo i „dokazuju“ da je nastalo od paganstva. Kada se uđe
u doktrine i učenja tracicionalnih crkava, i njihove simbole, skoro ništa nije ostalo od izvornog Hristovog učenja,
osim imena. Krst kao simbol ubistva, sveci, praznici, ikonografija koja podseća na pagansku, ustvari je samo
preimenovana paganska.

Dobri pastir Apolon, pravslavni Isus i Tamuz. Zna se da su paganske predstave kopije Spasitelja a da je pravoslavna
slika kršenje 2. Božje zapovesti. Kako objasniti skepticima i ateistima da hrišćanstvo nije nastavak paganstva nego
da je paganstvo loša kopija Božje nauke.

Indijske predstave o rođenju „spasitelja” pravoslavna predstava rođenja Isusa Hrista.
Dejvid Ajk i slični tipovi ovo obilato koriste da bi se obračunavali sa hrišćanstvom, jer je u osnovi njihovog dobro
plaćenog rada mržnja protiv Hrista. I same crkve podstiču ovu mržnju i antihrišćansko delovanje svojim lošim
karakterom, bavljenjem politikom, izazivanjem ratova, pljačkom, pohlepom, razvratom, laganjem naroda,
manipulacijama. Paganska učenja u crkvama manjina prepoznaje. Često su finansijeri, graditelji i mecene crkava
kriminalci, diktatori, mafijaši, kontrovertni biznismeni koji su svojim delovanjem doveli do masovne bede i beznađa,
ali im društvo klera odgovara. Nekada su to bili kraljevi i plemstvo, koji su u pauzama zločina gradili crkve i katedrale.
Tradicionalne crkve su blagoslovile, ili su pak odobravale ćutanjem i dobar broj genocida. Genocid nad Indijancima
u Južnoj Americi, trgovinu robovima iz Afrike, ubijanje Arapa tokom krstaških ratova, istrebljivanje Tatara i Hazara
u Rusiji, pokolj nad protestantima u Nemačkoj (Magdeburg 1631), pokolj Hugenota u Francuskoj (1572), masovno
ubijanje i proterivanje Jevreja u svim katoličkim zemljama od 9. veka do II svetskog rata, genocid nad Srbima u NDH
1941 – 45, istrebljivanje Bogumila na Balkanu u 13 veku, do „istrage poturica” koju su organizovali crnogorski
velikaši, među prvima Danilo I Njegoš (1697 – 1735), čime se mnogi i dan danas ponose.
Naučeni smo da je apostol Petar bio prvi papa, i da je zbog Petra, koji je bio ribar, simbol hrišćanstva riba. Da li
Biblija uči da je Hristos odredio jednog čoveka da bude iznad ostalih u njegovoj crkvi? Možemo li u Bibliji da

~ 440 ~

pronađemo potvrdu za položaj pape, vrhovnog biskupa? Da li su prvi hrišćani Petra smatrali svojim šefom? Upravo

suprotno, Sveto pismo jasno pokazuje da treba da postoji jednakost među članovima crkve i da je Hristos „glava

crkve”, a ne Petar ili papa. Jednom su Jakov i Jovan prišli Hristu s molbom da u Božjem carstvu jedan sedne s njegove

desne, a drugi s leve strane. (U istočnjačkim carstvima su te položaje zauzimala dva najviša državna ministra, veziri,

koji su po autoritetu bili odmah iza cara). Ako je rimokatoličko učenje istinito, tada izgleda da je Isus Petru dao

mesto sa svoje desne strane i da nije nikog imenovao da mu bude s leve strane. Isusova ideja je drugačija: „Znate

da knezovi narodni vladaju narodom i poglavari njegovi upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako, nego ko

hoće da bude veći među vama, da vam služi“ (Marko 10. 42 – 43). U ovoj izjavi Isus otvoreno kaže da nijedan od

njegovih sledbenika ne treba da vlada nad ostalima. On poučava jednakost, suprotno principima koji su uključeni u

papino vladanje nad crkvom, u svojstvu „Biskupa nad biskupima.“ Isus uči konceptu jednakosti upozoravajući

učenike da nikom ne daju laskave titule kao što su: „otac”, (uzgred, reč papa znači otac), „rabbi” (učitelj), „Gospod”

ili „vođa”. „Nemojte da se zovete ravi, jer imate samo jednog Učitelja, a vi ste svi braća. I nikoga na Zemlji ne zovite

ocem, jer imate samo jednog Oca – onog na nebu. Niti se zovite vođe, jer imate samo jednog vođu – Hrista. A najveći

između vas da vam bude sluga“ (Matej 23. 8 – 11). Ideja da jedan od apostola treba da bude uzdignut na položaj

pape u krajnjoj je suprotnosti s ovim odlomkom iz Svetog pisma.

Rimokatolike podučavaju da je Petru bio dat taj uzvišeni položaj i da je celokupna crkva sagrađena na njemu.

Biblijski stih koji se koristi da potvrdi taj stav nalazi se u Mateju 16: 18: „Ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu

sazidaću crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati.” Ako ovaj tekst sagledamo u kontekstu, možemo da vidimo

da Crkva nije bila sagrađena na Petru, već na Hristu. U prethodnim stihovima Isus je upitao učenike šta ljudi govore

o njegovom identitetu. Učenici su odgovorili da su mišljenja podeljena. Neki su govorili da je on Jovan Krstitelj, neki

da je Ilija, dok su drugi mislili da je on Jeremija ili jedan od proroka. Tada je Isus upitao: „A vi šta mislite, ko sam ja?”

Na to je Petar odvratio: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga!” Potom mu je Isus rekao: „Ti si Petar (petros – kamen, komad

stene) i na toj steni (petra – stena, gromada – velika, temeljna stena istine koju je Petar upravo izrekao) sagradiću

svoju Crkvu.” Stena na kojoj je trebalo da bude sagrađena istinska Crkva povezana je s Petrovom izjavom „ti si

Hristos”. Tako je istinski temelj na kojem je sagrađena Crkva sam Hristos, a ne Petar. Petar je i sam naglasio da je

Hristos „ugaoni kamen”, temeljna stena. On je rekao za Hrista da je „kamen koji odbaciše zidari... i nema ni u jednom

drugom spasenja” (Dela 4:11,12). Crkva je sagrađena na Hristu i ne postoji drugi temelj jer „temelja drugog niko ne

može postaviti osim onog koji je već posavljen, koji je Isus Hristos. Kada je Isus govorio o građenju svoje crkve na

steni, učenici nisu iz toga shvatili da on uzvisuje Petra tako da on postaje njihov papa, jer dva poglavlja kasnije pitaju

Isusa „ko je najveći”. Da je Isus učio da je Petar taj na

kome treba da se sagradi Crkva i da taj stih zaista

dokazuje da bi Petar trebalo da bude papa, učenici bi

sigurno znali ko je šef među njima. Do vremena Kaliksta,

koji je bio rimski biskup od 218-223 godine, tekst iz

Mateja 16:18 nije bio korišćen za dokazivanje da je

Crkva sagrađena na Petru i da je rimski biskup njegov

naslednik. Ako bolje proučimo u Bibliji ko je bio Petar,

postaje jasno da Petar uopšte nije bio papa:

Petar je bio oženjen. Činjenica da je Petar bio

oženjen čovek nije u skladu sa katoličkim stavom da

papa mora da bude neoženjen. Biblija govori da je

majka Petrove žene bila izlečena od groznice: „A tašta

Simonova ležaše od groznice: i odmah kazaše mu za nju.

I pristupivši podiže je uzevši je za ruku i pusti je groznica

odmah, i služaše im“ (Marko 1. 30 31). Godinama

kasnije Pavle izjavljuje da su apostoli imali žene –

uključujući tu i Kifu: „E da li nemamo vlasti sestru ženu

voditi, kao ostali apostoli, i braća gospodnja i Kifa? (1.

Korinćanima 5). Kifa je bilo Petrovo ime na aramejskom

jeziku: „Ti ćeš se zvati Kifa koje znači Petar“ (Jovan 1.

42). Celibat u rimokatoličkom sistemu je takođe

paganskog porekla. Danas sveštenici u hinduizmu i

Kip „Svetog Petra“ u Vatikanu – ustvari kip boga sunca budizmu nemaju žene, a u drevna vremena su
Zevsa, Mitre, Baala - Nevroda vavilonski i egipatski žreci bili samci. Ozakonio ga je
papa Grgur VII 1074. „Ali vladika (starešina) treba da je

bez mane, jedne žene muž, trijezan, pametan, pošten,

~ 441 ~

gostoljubiv, vrijedan da uči” (1 Timoteju 3. 2). Nigde nema ozakonjenog neženstva.
Petar nije dopuštao da mu se ljudi klanjaju. Kada je Petar došao u Kornelijevu kuću ovaj mu „pođe u susret, pade

mu pred noge i pokloni mu se. Ali Petar ga podiže i reče: „Ustani! I ja sam samo čovek!“ (Dela apostoka 10. 25 – 26).
To se veoma razlikuje od onoga što bi rekao papa, jer se ljudi klanjaju pred njim, ljube mu papuču itd.

Petar nije pridavao tradiciji važnost kao i Božjoj Reči. Njegova propoved na dan Pedesetnice bila je ispunjena
Božjom Rečju, a ne tradicijom ljudi. Kad su ga ljudi upitali šta da učine kako bi se pomirili sa Bogom, Petar im nije
rekao da se poliju ili poškrope s malo vode, plate misu ili sagrade crkvu. Umesto toga im je rekao: „Pokajte se, i da
se krsti svako od vas (reč krštenje, grčki baptisma, znači uranjenje ili potapanje) u ime Isusa Hrista za oproštenje
greha, i primićete dar svetoga Duha” (Dela apostola 2. 38).

Petar nije nosio nikakvu krunu. On je sam objašnjavao da ćemo tek kad dođe vrhovni pastir, Hristos, „primiti
venac slave koji ne vene” (1. Petrova 5. 4). S obzirom da Hristos još nije došao, kruna koju nosi papa nije ona koju
daje Hristos. Ukratko, Petar se nikada nije ponašao kao papa. Papska kruna je kruna imperatora, Zemaljskog vladara.

Dok je izgledalo kao da je Petar imao najvažniju ulogu među apostolima u samome početku, izgleda da je kasnije
Pavle imao još širu službu. Kao jedan od pisaca Novog zaveta, Pavle je napisao 100 poglavlja sa 2325 stihova, dok je
Petar napisao samo 8 poglavlja sa 166 stihova. Pavle je po Bibliji bio u Rimu a za Petra, kao apostola jevreja se to ne
pominje. Pre bi onda Pavle bio prvi papa.

Pavle je govorio o Petru, Jakovu i Jovanu kao o stubovima hrišćanske crkve, (Galatima 2. 9) ali je uprkos tome
rekao: „...ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola...” (2. Korinćanima 12. 11). Ako je Petar bio vrhovni
sveštenik, papa, tada bi Pavle sigurno bio negde iza njega, a to bi verovatno i spomenuo, ne bi bilo prećutano. U
Galatima 2:11 čitamo kako je Pavle ukorio Petra „jer je zaslužio osudu”, i to rečima koje bi čudno zvučale kad bi
Petar bio smatran liderom.

Pavle je bio nazvan „apostolom mnogobožaca” (Rimljanima 11. 13), dok je Petrova primarna služba bila među
Jevrejima. (Galatima 2. 7 – 9). Ta činjenica sama po sebi izgleda dovoljna da pokaže kako Petar nije bio rimski biskup,
budući da je Rim bio grad mnogobožaca. S biblijskog stanovišta ne postoji nikakav dokaz da je Petar ikada bio ni
blizu Rima. Novi zavet nam govori kako je on posetio Antiohiju, Samariju, Jopu, Cezareju i neka druga mesta, ali ne
i Rim. To je čudan propust, s obzirom da je Rim u ono vreme bio smatran najvažnijim gradom na svetu. „Katolička
enciklopedija“ (pod nazivom Petar) objašnjava da se najranije u 3. veku pojavila tradicija po kojoj je Petar bio rimski
biskup 25 godina, i to (kako veruje Jeronim) od 42. do 60. godine posle Hrista. Međutim, to stanovište ne stoji. Oko
44. godine Petar je bio na saboru u Jerusalimu (Dela apostola 15. glava), a oko 53. godine Pavle mu se pridružio u
Antiohiji (Galatima 2. 11). Oko 58. godine Pavle je pisao pismo hrišćanima u Rimu, u kojem šalje pozdrave za 27
osoba, ne spomenuvši Petra. Zamislite misionara koji piše crkvi, pozdravljajući po imenu dvadeset sedam članova,
ne spominjući starešinu.

Nevrod, car i osnivač Vavilona, nije bio samo njegov politički, već i religijski vođa, sveštenik i car. Od njega potiče
linija sveštenika – careva, od kojih je svaki stajao na čelu okultne, vavilonske misterijske religije, kakav treba da bude
i poslednji svetski vladar, nametnuti Antihrist. Rimski carevi (uključujući i Konstantina) nastavili su da drže titulu
Pontifex Maximus-a sve dok je 376. godine Gracijan nije odbio iz hrišćanskih pobuda. On je u toj tituli i službi uočio
svetogrđe. Ali ipak se do tog vremena rimski biskup domogao političke vlasti i prestiža, pa je 378 godine Dema,
rimski biskup, izabran da bude Pontifex Maximus, službeni veliki sveštenik misterijske religije. Budući da je Rim bio
smatran za najvažniji svetski grad, neki od hrišćana smatrali su rimskog biskupa za „biskupa nad biskupima” i za
glavu Crkve. To je stvorilo jedinstvenu situaciju - sada je jedan čovek bio smatran glavom, kako od strane hrišćana
tako i od strane mnogobožaca. Od tada su reke mnogoboštva i hrišćanstva potekle zajedno sačinjavajući ono što
danas poznajemo kao Rimokatolička crkva pod vođstvom Pontifex Maximus-a, pape. Političko ujedinjavanje pagana
i hrišćana se danas ponavlja političkim ujedinjavanjem hrišćanskih crkava u ekumenski brlog, i ujedinjavanje svih
religija u jedan Svetski savez crkava, tj. svetsku religiju Novog Doba.

Postavlja se pitanje kako jedan čovek može u isto vreme da bude poglavar Crkve i Pontifex Maximus, poglavar
mnogobožačkih misterija. U pokušaju da prikriju to nesaglasnost, crkvene vođe su tražile sličnosti između dve
religije. Znali su da bi, ako im uspe da pronađu bar samo nekoliko tačaka koje su zajedničke za obe strane, bilo
moguće da obe stope u jedno, s obzirom da u to doba većina nije obraćala pažnju na detalje, kao ni danas. Zato su
odabrali brojnost i političku vlast - istina je bila sekundarna. Sličnosti se nije moglo pronaći, jer Hristovo Jevanđelje
je jedinstveno, ali se moglo hristijanizovati sve što je pagansko i pokušati prilagoditi. Mase su ostavljene da budu
neuke, a svako ko je bio toliko sestan da uvidi prevaru je uklanjan, diskreditovan ili proglašavan jeretikom.

Jedna od velikih sličnosti bila je u tome da je vrhovni sveštenik mnogobožačke religije nosio haldejski naziv Peter
ili tumač – misterija, i Pater, otac, a kod Mitraista i Pitar, otac. Pater je bio vrhovni žrec, „Pontifex Maximus“ kod
Mitraista, poslednji od sedam stepenova inicijacije. To je otvorilo mogućnost da se „hristijanizira” paganska služba
Pontifex Maximus-a, tako što će se „peter” ili veliki tumač povezati s apostolom Petrom. Međutim, nije bilo
jednostavno učiniti apostola Petra rimskim „peterom”. Da bi se to moglo učiniti bilo je neophodna tvrdnja da je

~ 442 ~

Petar bio u Rimu. To je, u stvari, razlog da su od 4. veka (a ne pre) počele da kruže brojne priče o tome kako je Petar
bio prvi rimski biskup („Dva Vavilona“ Aleksandar Hislop) I tako je zaslepljenim otpalim hrišćanima papa bio
predstavnik apostola Petra, dok je iniciranim mnogobošcima bio samo predstavnik Petera, tumača njima dobro
znanih misterija (A.Hislop „Dva vavilona“).

Jedna druga mešavina mnogoboštva i hrišćanstva u Rimu odnosi se na ključeve. Skoro hiljadu godina Rimljani su
verovali u mistične ključeve boga Janusa i boginje Kibele(„Dva Vavikona“ – A. Hislop). U Mitraizmu, jednom od
glavnih ogranaka misterija koje su došle u Rim, bog sunca je nosio dva ključa. Kada je imperator proglasio sebe
naslednikom „bogova” i vrhovnim sveštenikom misterija, ključevi su postali simbol njegovog autoriteta. Kasnije,
oko 378. godine, kada je rimski biskup postao Pontifex Maximus, on je automatski postao i vlasnik mističnih
ključeva. To je rezultiralo time da papa bude prihvaćen i od strane mnogobožaca i ponovo otvorilo mogućnost da
se Petar umeša u priču. Zar nije Hristos rekao Petru: „Daću ti ključeve od carstva nebeskog...” (Matej 16. 19)?
Međutim, sve do 431. godine papa nije javno proglasio da poseduje ključeve autoriteta date apostolu Petru. To je
bilo oko pedeset godina nakon što je papa postao Pontifex Maximus, vlasnik ključeva. Po Bibliji, ključ dat Petru (i
ostalim učenicima) predstavlja poruku Jevanđelja pomoću koje ljudi mogu da uđu u Božje carstvo. Neki nisu
razumeli tu istinu na ispravan način, pa nije neobično da se Petar prikazuje kao vratar koji odlučuje koga će da pusti
u nebo, a koga neće, pa su i vicevi o „Svetom Petru ključaru“ vrlo popularni. To je slično idejama koje se vezuju za
boga Janusa. U mnogobožačkoj mitologiji Rima on je bio čuvar vrata i kapija, onaj koji otvara i zatvara vrata. Janus
je prikazan s ključem u rukama i sa dva lica – jednim starijim i drugim mlađim (kasnija verzija Nimroda utelovljenog
u Tamuzu, Adonisu i Panu). Zanimljivo je primetiti da nije samo ključ bio simbol boga Janusa, već i petao. Povezati
petla sa Petrom takođe nije bilo teško. Zar nije petao zakukurikao one noći kada se on odrekao Isusa? (Jovan 18.
27).

Reč pontif potiče od reči pons (most) i facio (praviti), tako da u prevodu znači „graditelj mostova”. Sveštenici–
carevi i carevi iz doba mnogoboštva bili su smatrani graditeljima i čuvarima rimskih mostova. Svako od njih služio je
kao veliki sveštenik i tvrdio da je most ili karika koja povezuje ovaj život sa budućim. Graditeljima se nazivaju i
Slobodni zidari – masoni, čija su verovanja i simboli takođe okultni i paganski. Konstatovali smo da je ogranak
misterijske religije, poznat kao mitraizam, širio se u Rimu sve dok nije postao skoro jedina religija u carstvu. Glavni
sveštenik je bio nazivan Pater Patrum - „otac otaca”. (Katolička enciklopedija – Mitraizam). Direktno povezan sa tim
nazivom je i status vrhovnog poglavara Rimokatoličke crkve: papa - otac otaca. U to doba „otac” mitraizma imao je
svoje sedište u Rimu, kao i katolički „otac” sada.

Tijara, kruna koju nose pape, iako je u različitim vremenima bila ukrašavana na različite načine, ima isti oblik kao
krune koje nose božanstva ili anđeli prikazani na drevnim mnogobožačkim asirskim crtežima. Slična je i kruni koju
nosi Dagon, bog - riba. Filisteji su obožavali Dagona i on se pominje kao božanstvo koje je bilo bačeno u prašinu
pred kovčegom Božjim koji su Filisteji oteli. (1. knjiga Samuilova 5. 1 - 5). Dagon je bio misterijski oblik vavilonskog
„spasitelja.“ Ime Dagon dolazi od reči Dag (u Bibliji obično prevedene kao riba), a znači riblji bog i On (egipatski),
Sunce. Iako je poteklo iz Vavilona, obožavanje Dagona postalo je posebno popularno među Filistejima.

Papska mitra – Dagonov simbol i simbol žreca sunca

~ 443 ~

Henri Lejard (Sir Henry Layard) u knjizi „Vavilon i Niniva“ (Babylon and Nineveh) objašnjava da je „glava ribe
formirala mitru iznad čovekove glave, dok je ljuskavi, lepezasti rep padao pozadi poput plašta, ostavljajući otkrivene
udove i stopala.” Kasnije, kada su se stvari razvile, preostao je samo gornji deo - mitra sa malo otvorenim ribljim
ustima.

A. Ajronsajd kaže da je papa „direktan naslednik velikog sveštenika vavilonskih misterija i sluga ribljeg boga
Dagona, zbog kog i nosi ribarski prsten, poput svojih idolopokloničkih prethodnika.” Ponovo su u mešanju
mnogoboštva i hrišćanstva sličnosti učinile mešavinu manje očiglednom. U ovom slučaju, s obzirom da je Petar bio
ribar, s njim je bio povezan prsten boga ribe s upisanom titulom Pontifex Maximus. Međutim, apostol Petar nikada
nije nosio takav prsten. Niko mu se nikada nije klanjao niti ljubio njegov prsten. On verovatno nije ni imao prsten,
jer piše da nije imao „ni srebra ni zlata” (Dela apostola 3. 6). Rimska crkva vekovima tvrdi da poseduje stolicu na
kojoj je sedeo i službovao Petar za vreme svog boravka u Rimu.

„Katolička enciklopedija“ objašnjava da oslikane ploče na prednjoj strani stolice prikazuju izmišljene mitske
životinje, kao i izmišljena „Herkulova dela” U narednom tomu „Katoličke enciklopedije“ pronalazimo ove reči:
„Gilgameš kojeg je mitologija transformirala u vavilonskog Herkula... bio bi tada osoba koju označava biblijski
Nevrod.”(„Katolička enciklopedija“ odsek Babilonija). Čudno je da se Nevrod poistovećuje s Herkulom, a da se
rezbarije sa likom Herkula pojavljuju na tzv. „Stolici svetog Petra”. Nijedna od tih stvari ne može da nas uveri da je
ta stolica hrišćanskog porekla, a i ne može da bude jer Petar nije bio u Rimu i nije imao presto. Službenim
ispitivanjem utvrđeno je da starost stolice može sezati samo do 9. veka.

Blizu velikog oltara Crkve svetog Petra u Vatikanu nalazi se veliki bronzani kip, navodno Petrov. Taj kip se čuva s
najdubljim poštovanjem, a njegova stopala su bila poljubljena toliko puta da su mu se od toga skoro istrošili prsti.
Običaj ljubljenja kipa ili idola pozajmljen je iz mnogoboštva. Kao što smo videli, obožavanje Baala (Val) je bilo
povezano s drevnim obožavanjem Nevroda, u deificiranom obliku (kao boga sunca). U Ilijino doba narod se klanjao
Baalu i ljubio ga. „Ali sam”, rekao je Bog, „ostavio u Izrailju sedam hiljada, koji ne saviše kolena pred Valom niti ga
ustima svojim celivaše” (1. Carevima 19. 18). U jednom od svojih „misterijskih oblika” Nevrod (utelovljen u Tamuza)
je bio prikazivan kao tele. Kipove teladi su pravili, obožavali i ljubili! „... Srebrom svojim kipove svoje liju, idole po
volji svojoj. Svi su delo umetničko. O njima se kaže: koji žrtve prinose, nek teoce ljube!“ Ljubljenje, celivanje idola
bilo je deo obožavanja boga Baala, i uopšte obožavanja sunca. Mitra u obliku riblje glave, vavilonska odeća, mistični
ključevi i titula Pontifex Maximus pozajmljeni su iz mnogobožačke religije. Sve to, kao i činjenica da Hristos nikada
nije ustanovio službu pape u svojoj Crkvi, jasno pokazuje da papa nije zamenik Sina Božjeg niti naslednik apostola
Petra, već naslednik Vavilonskih i egipatskih žreca i Grčkih i rimskih žreca Misterija.

Simboli sunca u tradicionalnim crkvama su toliko masovni i vidljivi da ih je danas teško sakriti. Iznad svakog oltara
u pravoslavnim crkvama u bivšim delovima južne Ugarske, Vojvodini, Slavoniji i rumunskom Banatu, u sabornoj crkvi
u Beogradu i skoro svim rimokatolički crkvama, pa i nekim protestantskim koje su se polako utopile u tradiciju su
vidljivi ti simboli. Iznad oltara su vidljivi sunčani diskovi sa zracima, svevideće oko u trouglu okruženo zracima,
trougao sa upisanim slovima IHS, zabati u obliku trougla iznad ulaza. Takođe i krstovi sa zracima.

Svevideće oko je prisutno u crkvama. Ovo je simbol sunca, Ozirisa, Horusa i glavni simbol Iluminata

Mnogi će sveštenici da tvrde da je svevideće oko simbol Boga Oca, ali za to nema potvrde u Bibliji niti bilo kakve
uredbe da se tako predstavlja Bog. Biblija pominje „sedam očiju gospodnjih (Zaharija 3.9; 4. 10, Otkrivenje 5.6.
jagnje sa sedam očiju, koje su „sedam duhova” ili jednostavno punina, Bog koji sve zna i sve vidi. O simbolima
svevidećeg oka u trouglu, trougla, piramide i obeliska je dosta pisano. To su paganski simboli, ezoterijsko – okultni
simboli i simboli Novog Doba.

~ 444 ~

Glavni oltar Bazilike Sv. Petra u Rimu

Alberto Rivera je govoreći o Jezuitima potvrdio da su oni poklonici sunca. Sama katolička misa nije bila nadahnuta
Biblijom, niti ju je Isus Hristos uspostavio. Misa je egipatskg porekla. U egipatskim hramovima su sveštenici
praktikovali transubstanciju - pretvaranje. Tvrdili su da imaju magičnu silu s kojom mogu da pretvore svog velikog
boga Sunca Ozirisa u hostiju - oblatnu, da bi ga onda u religioznom ritualu jeli, i hranili svoje duše. Na toj oblatni -
hostiji pisalo je „I-H-S“, što su inicijali egipatskog trojstva: Izida, Horus, Seb. Danas možemo ovu skraćenicu da vidimo
na zidovima rimokatoličkih crkava, kao i na okrugloj hostiji, i oni hoće da kažu da je „IHS“ Isus Hristos, ali nije, već
egipatsko pagansko trojstvo. IHS se često može videti upisano u trouglove. Umesto žrtvovanja životinja, kao što su
činili Jevreji u hramu u Jerusalimu, Rim je smislio novi način žrtvovanja, nazvan misa. Rimokatolici tvrde da oni
žrtvuju pravo Hristovo telo preko 200.000 puta dnevno po čitavom svetu kroz ponavljanje i nastavljanje.
Pretvarajući hleb, hostiju u „telo Hristovo“ Oni tvrde da privlače Hrista s Neba svaki put kada se obavlja misa. No,
to nije protestantska Gospodnja večera u verskom smislu. To je imitacija. Ova „hristijanizovana“ paganska praksa
je službeno potvrđen 394. godine, ali ne u Jerusalimu, nego u velikom rimokatoličkom hramu u Rimu. Hristos je tu
i doslovno postao bog sunca za rimske žrece i velikodostojnike, a običan vernik nije upućen. Hristos ne samo da se
svakodnevno žrtvuje na rimskom oltaru, nego se on ostavlja u smrti na simbolu sunca – krstu. On kod njih ni danas
nije skinut sa krsta. Raspelo, koje se može naći svuda, od spomenika na trgovima do malih raspela na zidovima kuća
nema nikakve veze sa hrišćanstvom. Sam natpis INRI na raspelu ne znači ono što mnogi misle da znači. Vebsterov
rečnik kaže da I.N.R.I. znači: „Jezus Nazarenus Rex Judaeorum” (Isus Nazarećanin car Judejski, po rečima koje je
Pontije Pilat dao da se napišu na daščicu koja je prikovana na krst sa Isusom Hristom). U ekstremnoj jezuitskoj
zakletvi to ima posebno značenje. I.N.R.I. znači: „Iustum Necar Reges Impios” (dobro je da se unište nevernici ili
protestantski carevi ili upravitelji.) Isus Hrist je jednom i zauvek razapet i vaskrsao, i nema više potrebe da se on
prikazuje na krstu, a ni da se svakodnevno razapinje mahanjem raspelima. Raspelo je simbol smrti, a sam krst je
simbol sunca.

Krst se smatra jednim od najvažnijih simbola hrišćanstva. Postavlja se na vrhove krovova i tornjeva, na oltarima,
nameštaju i svešteničkoj obrednoj odeći, nosi se kao talisman, veša po zidovima. Temelji većine tradicionalnih
crkava izgrađeni su u obliku krsta. Zidovi svih katoličkih domova, bolnica i škola ukrašeni su krstovima. Svuda se krst
poštuje na stotine načina. Kada sveštenik škropi, „krsti” malo dete, pravi znak krsta iznad njegovog čela govoreći:
„Primi ovaj znak krsta na čelo”. U toku „svete potvrde firme”, firmanik se takođe obeležava znakom krsta. Kada
katolici ulaze u crkvenu zgradu, umaču prste desne ruke u „svetu vodu”, dotiču čelo, grudi, levo i desno rame praveći
znak krsta, atako rade i pravoslavni. Isti znak se ponavlja i pre jela. U toku mise, sveštenik 16 puta pravi znak krsta,
a oltar blagosilja 30 puta istim znakom. Pravoslavni vernici nakon liturgije su pozvani da „celivaju“ drveni krst.

~ 445 ~

Takozvani „pravoslavni“ i „katolički“ krst, a ustvari paganski.
Na prvom krstu se vidi sunce i isto ISHS (Izis, Horus, Set).

Protestanske crkve uglavnom ne praktikuju pravljenje znaka krsta prstima, ne „krste se”, niti se klanjaju pred
krstovima, a ne koriste ih ni kao objekte poštovanja, smatrajući da je taj običaj nebiblijski i praznoveran. Međutim,
kod njih se krst još uvek zadržao na tornjevima, propovedaonicama i koristi se kao ukras. Prvi hrišćani nisu prihvatali
krst kao simbol od vrednosti, već kao „prokleto drvo”, sredstvo smrti i „sramote” (Poslanica Jevrejima 12. 2). Njihova
vera je bila skoncentrisana na ono što se dogodilo na krstu i kroz tu veru spoznavali su potpuno oproštenje greha.
To je bio smisao propovedanja apostola o krstu i njegovoj slavi: „Jer Hristos ne posla mene da krstim, nego da
propovijedam jevanđelje, ne premudrim riječima, da ne izgubi silu krst Hristov“ (1. Korinćanima 1. 17). Apostoli
nikada nisu smatrali krst komadom drveta koji se može okačiti na lančić, staviti oko vrata i nositi kao zaštita ili ukras.
Takva upotreba krsta pojavila se kasnije, tek početkom paganizacije hrišćanstva (ili kao što neki kažu „hristijanizacije
paganizma”), kada se počelo učiti da je raspelo hrišćanski simbol. Tako su 431. godine uvedeni krstovi u crkve i
crkvene prostorije, a na zvonicima se nisu koristili sve do 586. godine. U šestom veku raspelo je proglašeno svetim
od strane Rimske crkve („Biblijska enciklopedija“ – Foset) ali tek nakon drugog koncila u Efesu zahtevalo se da i
privatne kuće poseduju krst („Krst u tradiciji istoriji i umetnosti“ – Sejmor). Iako se krst smatra hrišćanskim
simbolom, nije tačno da potiče iz hrišćanstva, jer je u nekom od oblika bio sakralni simbol davno pre hrišćanske ere.
Crkveni oblik krsta, sastavljen od dve grede poreklom je iz drevne Haldeje, a bio je korišćen kao simbol boga Tamuza
(pošto je u obliku mističnog slova Tau, incijala njegovog imena) u toj i u susednim zemljama, uključujući i Egipat. Od
tada je Tau ili T, u svom najčešćem obliku sa spuštenom prečkom, bio prihvaćen kao simbol Hristovog krsta.

U bilo kojoj knjizi o Egiptu koja prikazuje stare spomenike i zidove drevnih hramova, moguće je videti upotrebu
Tau krsta kao „Ank“ – simbol života Taj „egipatski krst“, ili Tau krst, u obliku slova T, često se prikazuje s krugom ili
omčom iznad prečke. Ipak, taj mistični simbol nije bio tipičan samo za tu zemlju već je bio duboko obožavan. Među
Haldejcima, Feničanima, Meksikancima i svakom drevnom narodu na obe hemisfere, a poreklo mu je
starovavilonsko. Krst je vekovima bio sveti simbol u Kini i Indiji. Bio je korišćen za označavanje vrčeva sa svetom
vodom uzetom iz reke Gang i kao simbol Jaina svetaca („lišeni tela”). U centralnoj Indiji su pronađena dva
nedovršena kamena krsta koji datiraju iz vremena davno pre hrišćanske ere – jedan visok 3 metra, a drugi 2,5.
Budisti i brojne druge indijske i kineske verske grupe, označavali su glave svojih sledbenika znakom krsta. Na
afričkom kontinentu, u Susi, domoroci uranjaju krst u reku Giči. Žene plemena Kabili, iako muslimanke, nose
utetoviran znak krsta između očiju. Zidovi su dekorisani krstovima. Jariksi koji su učvrstili kraljevsku lozu od Nigera
do Nila, na svojim štitovima su imali nacrtan znak krsta. Kad su se Španci prvi put iskrcali u Meksiku „nisu mogli da
prikriju čuđenje”, kaže Preskot, „kada su ugledali krst, sveto znamenje njihove vere, uzdignut kao objekat
obožavanja na hramovima u Anahuaku. Španci nisu ni bili svesni da je krst bio simbol obožavanja od drevnih
vremena... među paganskim narodima kojima nikad nije zasjala svetlost hrišćanstva.” U meksičkom gradu Palenki
postoji hram koji je osnovao Votan u devetom veku pre naše ere, poznat kao „hram krsta.“ Tamo je u centru
kamenog oltara urezan krst veličine 2 puta 3,5 metra.

„Katolička enciklopedija“ objavljuje fotografiju tog krsta, kraj koje su reči: „predhrišćanski krst iz Palenke.” U
staro doba Meksikanci su obožavali krst kao Tota („naš otac”). Taj običaj da se komad drveta naziva „ocem”, takođe

~ 446 ~

je spomenut u Bibliji. Kada su Izraelci mešali idolatriju sa svojom religijom, govorili su drvetu: „Ti si otac moj”
(Jeremija 2. 27).

U dalekoj prošlosti Italije, pre nego što su ljudi znali bilo
šta o umetnostima civilizacije, imali su krst kao religijski
simbol. Bio je smatran zaštitnikom i postavljan na grobove.
Rimski kovani novac iz 46. godine pre Hrista, prikazuje
Jupitera koji drži dugačku vladalačku palicu na čijem kraju
je krst. Device Vestalke iz paganskog Rima, nosile su krstove
na ogrlicama kao što to danas čine rimokatoličke časne
sestre. Grci su crtali krstove na traku, koju je njihovo
božanstvo, verzija vavilonskog Tamuza, nosilo oko glave.
Porčeli spominje da je i Izida bila prikazivana s krstom na
čelu, a da su njeni sveštenici nosili krstove u procesijama.
Krst je nadvisivao Serapisov hram u Aleksandriji. Kad je
iskopan hram Sfinge, utvrđeno je da je građen u obliku
krsta. Tokom bitaka protiv Aleksandra Velikog (335. p.n.e.),
Persijanci su nosili znakove u obliku krsta. U drevno doba
krst su kao religijski simbol koristili i stanovnici Južne
Amerike. Stanovnici Patagonije su tetovirali krstove na čela.
U Peruu je pronađena drevna keramika sa znakovima krsta.
Spomenici pokazuju da su asirski kraljevi nosili krstove na
ogrlicama, kao što su to činili i neki od stranaca koji su se
borili protiv Egipćana. (Enciklopedija regiona“ – Porčeli).

Varijante krstova iz paganstva, i hristijanizovanih
krstova. Mogu se videti vizantijski (17), malteški (14), Andrejin (6), egipatski (34), okultistički (28, 29, 39), nacistička
svastika, koju su od davnih vremena koristili budisti (25,26)…

„Katolička enciklopedija“ kaže da „znak krsta, predstavljen u svom najjednostavnijem obliku s dve linije
prekrštene pod pravim uglom, uveliko prethodi dolasku hrišćanstva na Istok i Zapad. On seže u najranije razdoblje
ljudske civilizacije.”

„Kada je Isus umro na krstu”, pitaju neki, „zar nije to krst učinilo hrišćanskim simbolom?” Istina je da je za većinu
ljudi krst postao usko povezan s Hristom. Međutim, oni koji poznaju istoriju i praznoverne načine na koje je krst bio
upotrebljavan, posebno poslednjih vekova, mogu da vide i drugu stranu medalje. Iako ne zvuči baš lepo, neko je
upitao: „Pretpostavimo da je Isus bio ubijen puškom. Da li bi to bio dovoljan razlog da oko vrata nosimo pušku ili da
je stavimo na krov crkve?” To pitanje se svodi na sledeće: važna stvar nije šta, već ko. Važno je ko je umro, a ne šta
je bilo instrument smrti. Sveti Ambrozije je izneo jedan važan zakljužak rekavši: „Uzvisimo Hrista, našega Cara, koji
je visio na drvetu, a ne drvo.”

Razapinjanje, kao način egzekucije zbog najvećih zločina, „sprovodilo se u antičko doba u Egiptu, Asiriji, Persiji,
Palestini, Kartagini, Grčkoj i Rimu... Tradicija pripisuje početak praktikovanja kazne na krstu jednoj ženi, carici
Semiramidi. (A Hislop. „Dva vavilona“) Sada su u Rimokatoličkoj crkvi u upotrebi mnoge vrste krstova. Nekoliko
različitih tipova prikazano je na ilustraciji. Katolička enciklopedija na svojim stranicama prikazuje četrdeset i dva
različita krsta. Nameće se pitanje: Ako je rimokatolička upotreba krsta započela s Hristovim krstom, a ne pod
uplivom paganstva, zbog čega se onda koristi toliko različitih vrsta krstova? Jedan poznati autor napisao je sledeće:
„Od više vrsta krstova, koji su još uvek popularni kao nacionalni i crkveni simboli, a koji se razlikuju po nazivima kao
na primer „krst svetog Đorđa“, „Andrijin“, „malteški“, „grčki“, „atinski“, itd, ne postoji nijedan čije se postojanje ne
bi moglo datirati u najdavnije antičko doba. Krst poznat kao Tau bio je u širokoj upotrebi u Egiptu. „Kasnije su ga
egipatski hrišćani (Kopti), privučeni njegovim oblikom i verovatno simbolizmom, prihvatili kao simbol krsta.” Na
egipatskim spomenicima je pronađen grčki krst. Taj oblik krsta je bio korišćen u Frigiji gde je ukrašavao grob kralja
Mide. Među ruševinama Ninive prikazan je car s malteškim krstom na grudima. Krst koji je danas poznat kao latinski
koristili su još Etrurci. U Južnoameričkom plemenu Kuma takozvani krst svetog Andrije bio je poštovan kao zaštita
od zlih duhova („Enciklopedija religija“). Taj krst se pojavljuje i na kovanom novcu Aleksandra Bale u Siriji 146.
godine pre Hrista, i na novcu grčkih baktrijskih kraljeva oko 140 – 120 godine pre Hrista, davno pre nego što je „sveti
Andrija“ uopšte rođen. Asteci su koristili varijante malteškog i običnog krsta, koje su španci nalazili, ali se nisu mnogo
obazirali na to kada su istrebljivali taj narod.

~ 447 ~

Konačno, ostaje nam pitanje: Isus je umro na jednom krstu. Kojeg je oblika bio taj krst? Neki veruju da je to
jednostavno bio mučenički stub bez ikakve prečke, kao Jehovini svedoci, ali ovo je umanjivanje značaja Hristove
smrti. Reč „krst” automatski asocira na dva komada drveta koji se ukrštaju u jednoj tački pod određenim uglom.
Grčka reč u Novom zavetu stauros, iz koje je prevedena reč krst, ne zahteva kategorički to značenje. Sama reč znači
i uspravni stub ili kolac. Što ako je sredstvo na kojem je Isus umro bilo stub, a ne krst u današnjem značenju te reči?
Mi ne insistiramo da je to tako, ali u tom slučaju bi se pokazala površnost „hristijaniziranja” mnogih vrsta krstova.
Izjava apostola Tome u vezi sa ranama od klinova (množina) na Isusovim rukama (Jovan 20. 25), upućuje na to da je
postojala prečka na krstu. Da je bio u pitanju samo stub, Isusove ruke bi verovatno bile probijene samo jednim
klinom. Ostavljanje prostora za natpis iznad njegove glave (Luka 23. 38), upućuje nas da je to mogao biti tzv. latinski
krst. Krstove oblika T ili X možemo da eliminišemo, jer na njima nije postojalo dovoljno prostora za natpis iznad
glave. Važno je da razumemo da ne treba da budemo previše zabrinuti kakvog je tačno oblika bio Hristov krst. Sve
ovo postaje beznačajno u poređenju sa stvarnim značenjem krsta – ne sa značenjem komada drveta, već sa
značenjem Hristovog dela večnog otkupljenja, ipak treba da nam bude jasno da je razapinjanje na krstu, simbolu
sunca imalo i okultni značaj. Sam sotona i žreci okultisti koji su se uspešno krili, kao i danas iza kulisa svetovnih i
duhovnih vlasti, su smatrali da će žrtvovanje Isusa na krstu biti žrtva bogu sunca. Ovo razapinjanje je obavljeno na
vrhu brda, a paganska svetilišta i žrtvenici su pravljeni na vrhovima bregova, ili na vrhu piramide. Da je bilo samo
uspravno drvo, sama okultna simbolika ne bi bila potpuna. Ako neko misli da ovo nije bilo žrtvovanje suncu, tj
demonima, neka istraži načine na koje su ubijani ulogoreni Srbi, Jevreji, Romi, Hrvati i ostali u NDH, Na isti način na
koji su žrtvovane životinje i ljudi paganskim bogovima a to je klanje i spaljivanje. Alberto Rivera pominje okultnu
pozadinu Jezuita, a iza genocida u NDH stoje upravo Jezuiti, pa nije isključeno žrtvovanje đavolu. Inkvizirori su tzv
„jeretike“ osuđivali na lomaču koja je potpaljivana na trgovima. Najviše hrišćana je spaljeno u Francuskoj. U
Francuskoj je takođe bio najjači pokret Prosvetiteljstva, čiji su aktivisti sejali ateizam u narodu, ali nijedan
prosvetitelj nije spaljen niti ubijen. Značajan argument u korist poštovanja krsta u Rimskoj crkvi bila je i poznata
Konstantinova „vizija krsta” i njegovo kasnije „obraćenje.“

Kada se Konstantin sa svojim vojnicima približio Rimu, očekivala ga je bitka, danas u istoriji poznata kao bitka
kod Milvijskog mosta. U skladu s običajima tog vremena, bili su pozvani haruspici da daju savet (vračari koji su
pogađali budućnost promatranjem utrobe zaklanih životinja). Uzgred, gatanje pre bitaka praktikovali su i vavilonski
carevi: „Car vavilonski će stati na raskrsnici, gde počinju dva puta, te će vračati, gledaće strele, pitaće likove, gledaće
u jetru” (Jezekilj 21. 26). Konstantinu je bilo rečeno da mu bogovi neće priteći u pomoć i da će pretrpeti poraz u toj
bici. Međutim, kao što je kasnije ispričao, tada mu se u viziji prikazao krst i čuo je reči: „U ovom znaku pobeđuj”.
Sledećeg dana, 28. oktobra 312. godine, napredovao je iza standardnog lika krsta na zastavama i opremi svoje
vojske. Pobedio je u bici, porazio rivala i proglasio svoje obraćenje u hrišćanstvo. Svakako, ova prividna pobeda
hrišćanstva učinila je mnogo za promovisanje krsta u Rimskoj crkvi. Postoji slaganje sa mnogih strana da
Konstantinova vizija krsta nije istorijski tačna. Jedini autoritet među istoričarima koji prenosi tu priču je Euzebije
koji je, prema vlastitom priznanju, naginjao moralnoj pouci i bio optuživan kao „falsifikator istorije.“ Međutim, ako
je Konstantin i imao takvu viziju, možemo li da pretpostavimo da je ona došla od Isusa Hrista? Da li bi „Knez mira”
uputio paganskog imperatora da načini ratnu zastavu sa znakom krsta i da ide da pobeđuje i ubija u tom znaku?

Rimsko carstvo, na čijem je čelu u to vreme bio Konstantin, opisano je u Svetom pismu kao „zver.“ Prorok Danilo
je video četiri velike zveri koje su predstavljale četiri svetska carstva – Vavilon (lav), Medo-Persiju (medved), Grčku
(ris, leopard) i Rim. Četvrta zver, Rimsko carstvo, bila je tako strašna da je za nju dat simbol zveri koja nije bila nalik
nijednoj drugoj, ali je imala elemente tri prethodne. (Knjiga proroka Danila 7. 1- 8). Dakle, sasvim je nelogično da je
Hristos rekao Konstantinu da pobeđuje sa znakom krsta i tako jača „zverski sistem” Rima. Ali, ako vizija nije bila od
Boga, kako onda možemo da objasnimo Konstantinovo obraćenje? U stvari, njegovo obraćenje bi trebalo ozbiljno
preispitati. On je afirmisao određene doktrine i običaje unutar crkve, ali činjenice jasno pokazuju da on nije bio
istinski obraćen, u biblijskom smislu te reči. Istoričari se slažu da je njegovo obraćenje bilo „nominalno”, čak i prema
savremenim standardima.” On je bio vešt političar, a političar i hrišćanin, to ne ide zajedno. Kao što smo rekli, pobio
je članove svoje porodice, a prećutno je progonio i neistomišljenike. Den Braun i slični pisci imenuju Konstantina
kao autora ili jednog od autora Biblije koju danas imamo, dok je, navodno, original sakriven, a u originalu je navodna
prava istina o tome da je Isus imao decu, i da su gnostička učenja prava. Neobraćeni Konstantin nije mogao biti
autor Jevanđelja.

Najočigledniji pokazatelj da on nije bio istinski obraćen je činjenica da je posle svog „obraćenja“ počinio nekoliko
ubistava, uključjući tu i ubistvo vlastite žene i sina. Prema Bibliji „nijedan ubica nema u sebi trajnog, večnog života”
(1. Jovanova 3. 15). Konstantin se prvo oženio sa Minervom i dobio sina Krispa. Druga žena, Fausta, rodila mu je tri
kćeri i tri sina. Krisp je postao istaknuti vojnik, pa je pomagao svom ocu. Ipak, 326. godine, vrlo kratko nakon što je
vodio koncil (sabor) u Nikeji, Konstantin je naredio da se ubije njegov vlastiti sin. Naime, Fausta je optužila Krispa
da ju je silovao, ali je to najverovatnije bio samo njen način da ga skloni s puta kako bi njen sin došao na vlast. Ipak,

~ 448 ~

Konstantinova majka je uspela da ga uveri da se Fausta sama „podala njegovom sinu.“ Zato je Konstantin naredio
da Faustu udave u kadi s vrelom vodom. Otprilike u isto vreme naredio je da se na smrt izbičuje sin njegove sestre,
a da se njen muž zadavi, iako mu je ranije obećao da će mu poštedeti život („Istorija civilizacije“ – Vil Djurant).

Ovi događaji su u „ Katoličkoj enciklopediji“ sumirani sledećim rečima: „Čak i nakon obraćenja prouzrokovao je
egzekuciju svog šuraka Licinija i njegovog sina, kao i Krispa, vlastitog sina iz prvog braka i druge žene Fauste... Nakon
čitanja o tim okrutnostima, teško je verovati da je taj isti imperator u jednom dobu svoga života imao blage i nežne
porive; ali ljudska priroda je puna suprotnosti.” Konstantin je donosio odluke u korist hrišćana: ukinuo je smrtnu
kaznu razapinjanjem, a prestala su i progonstva koja su u Rimu postala krajnje okrutna. Međutim, da li je on doneo
te odluke iz hrišćanskih uverenja ili je to učinio iz političkih motiva? „Katolička enciklopedija“ kaže da su „neki
biskupi, zaslepljeni sjajem dvora, otišli tako daleko da su slavili cara kao Božjeg anđela, kao sveto biće, i proricali da
će on, poput Sina Božjeg, vladati na nebu. U skladu sa tim, utvrđeno je da je Konstantin bio naklonjen hrišćanstvu
uglavnom zbog političkih motiva i da je bio poštovan kao prosvećeni despot koji je koristio religiju da bi ojačao svoju
vladavinu.” Takođe je hrišćansko stanovništvo bivalo sve brojnije i trebalo ga je prodobiti.

Konstantinovo hrišćanstvo je bilo puno kompromisa. Iako je uklonio svoj kip iz paganskih hramova i odrekao se
žrtava koje su mu se prinosile, ipak su ljudi nastavili da ga smatraju božanstvom. Kao Pontifex Maximus nastavio je
nadzor nad neznabožačkim bogosluženjem i zaštiti njegovih prava. U posvećivanju Konstantinopolja 330. godine,
korišćen je ceremonijal koji je bio mešavina hrišćanstva i paganstva. Na trgu je bila postavljena kočija boga sunca, a
iznad nje Hristov krst. Kovani novac, koji je Konstantin naložio da se izradi, prikazivao je krst, ali i likove Marsa i
Apolona. Iako je sebe smatrao hrišćaninom, nastavio je da veruje u paganske magične rituale za zaštitu žetve i
isceljenje od bolesti. Svi ovi podaci su navedeni u „Katoličkoj enciklopediji.“ Ipak, koncept po kojem je Rimokatolička
crkva rasla i razvijala se, koncept mešanja paganstva i hrišćanstva kao ujedinjene sile, očigledno je povezan s
Konstantinom i godinama koje su sledile, tokom kojih se crkva obogatila i uvećala svoja dobra.

Priča koja je u Rimokatoličkoj crkvi najviše uticala na poštovanje krsta, čak više nego ona o Konstantinovoj viziji,
odnosi se na njegovu majku Helenu. Kad je starica imala već skoro osamdeset godina, išla je na hodočašće u
Jerusalim. Legenda kaže da je tamo pronašla tri zakopana krsta – Hristov krst i krstove na kojima su bila razapeta
dvojica razbojnika. Hristov krst je bio prepoznat po tome što je navodno, na podsticaj jerusalimskog biskupa
Makariosa, čudesno isceljivao, dok druga dva nisu. Članak u „Katoličkoj enciklopediji“ kaže: „Deo pravog krsta ostao
je u Jerusalimu stavljen u srebreni relikvijar; ostatak sa klinovima je morao da bude poslat Konstantinu... jedan od
klinova je bio pričvršćen za carev šlem, a drugi na uzde njegovog konja, da bi se desilo, prema navodu mnogih
crkvenih otaca, ono što je pisao prorok Zaharija: „U taj dan će na konjskim zvoncima biti napisano: Gospodu
posvećeno“ (Zaharija 14:20). Ovaj tekst, iako pokušava da ustraje na osnovnim učenjima crkve u vezi s krstom,
dopušta da se priče o otkriću krsta razlikuju i da tradicija (koja se, u stvari, razvila godinama kasnije) može uveliko
da bude zasnovana na legendi. Čini se da je istorijski tačno to da je Helena posetila Jerusalim 326. godine, ali priča
o njenom otkriću krsta nije postojala do 440. godine, što je 114 godina kasnije. Ideja da je orginalni krst još uvek bio
u Jerusalimu, skoro 300 godina nakon raspeća, vrlo je neuverljiva. Jevrejski zakoni su zahtevali da se krstovi spale
nakon što su bili upotrebljeni za razapinjanje („Biblijska enciklopedija“, Foset). Šta ako bi neko i pronašao pravi
Hristov krst? To bi, svakako, izazvalo veliko interesovanje, ali ima li ikakve vrednosti u tom komadu drveta? Nema,
mada u crkvama se krstu daju moći talismana. Isto kao što su stari Egipćani postavljali obeliske (ne samo kao simbol
njihovog božanstva, već su u nekim slučajevima verovali da i sam lik poseduje natprirodnu silu), isto tako su neki
učinili s krstom, pa je sredstvo mučenja postalo „časni krst.“ Postao je poštovan kao lik koji može oterati zle duhove.
Nošen je kao amajlija, postavljan je na vrhove crkvenih zvonika da rasteruje munje, a ipak ih je upravo zbog svog
visokog položaja privlačio, pa su crkve često gorele. Prisustvo krsta u privatnim domovima navodno štiti od
problema i bolesti. Često su u istoriji komadi drveta, navodno delovi orginalnog krsta, bili menjani i prodavani kao
zaštitnici, amajlije i ukrasi.

Datum 25. decembar (u julijanskom kalendaru 7. januar) upisan je u kalendarima kao Božić, dan Hristovog
rođenja. Ovo nije dan kada se Hristos rodio. Engleska reč Christmas (Božić) ukazuje na mešavinu (naše reči Božić i
Badnjak su takođe paganskog porekla). U njoj se osim imena Hrist nalazi i reč misa. Ako se setimo svih
komplikovanih ceremonija, molitvi za mrtve, obreda pretvaranja i složenih rituala rimokatoličke mise, možemo li to
stvarno povezati s istorijskim Isusom kakav je prikazan u Jevanđeljima? Njegov život i služba nisu bili zakomplikovani
takvim ritualima. Bojimo se, poput Pavla, da su neki bili zavedeni „od jednostavnosti koja je u Hristu” (2. poslanica
Korinćanima 1.3) zbog paganskog uticaja nad stvarima kao što je misa. Razmišljajući na ovaj način, možemo da
zaključimo da je naziv Christ-mass (Hristos-misa) sam sebi kontradiktoran. Kao stvarni datum Hristovog rođenja, 25.
decembar stoji pod znakom pitanja. Onog istog dana kad je Isus rođen „u tom istom kraju pastiri su noćivali pod
vedrim nebom stražareći kod svoga stada” (Luka 2. 8). Pastiri u Palestini nisu boravili u polju usred zime. Adam Klark
je zapisao: „To što ti pastiri još uvek nisu odveli stada kućama, najuverljiviji je dokaz da još nije započeo ni oktobar
i da zato naš Gospod nije bio rođen 25. decembra, kada na poljima više nije bilo stada... Upravo na osnovu ovoga

~ 449 ~

trebalo bi da odbacimo ideju da je Hristos rođen u decembru.“ Iako nam Biblija ne navodi datum Isusovog rođenja,
postoje pokazatelji da je to najverovatnije bilo u ranu jesen. Znamo da je Isus bio razapet u proleće, pred samu
Pashu. (Jovan 18. 39). Iz Svetog pisma može da se zaključi da je njegovo propovedanje trajalo tri i po godine, što
smešta početak njegove javne službe u jesen. U to vreme je imao oko trideset godina, što je bilo doba kada je, po
Starom zavetu, muškarac mogao da stupi u versku službu. Ako je Isus te jeseni napunio trideset godina, to znači da
je bio rođen u jesen, trideset godina ranije.

U vreme Isusovog rođenja, Josif i Marija su zbog popisa (koji je organizovan zbog plaćanja poreza) otišli u Vitlejem
(Luka 2. 1 – 5). Ne postoje nikakvi zapisi o tome da je usred zime bilo vreme za plaćanje poreza. Najlogičnije vreme
za to bila bi jesen, kao kraj žetve. Ako je to bio slučaj, tada je to moglo da bude u vreme praznika Senica, koji se
održavao u Jerusalimu, što objašnjava zašto je i Marija pošla s Josifom (Luka 2. 41). To bi nam objasnilo i zašto „nije
bilo mesta u gostionici” (Luka 2. 7). Prema jevrejskom istoričaru Josifu Flaviju, u Jerusalimu je živelo oko 120.000
stanovnika, ali se za vreme praznika ponekad u njemu sakupilo i do 2.000.000 Jevreja. Ta ogromna masa ljudi ne
samo da je ispunjavala Jerusalim, već i okolne gradiće, uključujući tu i Vitlejem koji se nalazio oko 7 kilometara
južnije. Ako je svrha Marijinog i Josifovog putovanja bila i proslava praznika, a ne samo da plate porez, to bi značilo
da se Isus rodio u ranu jesen te godine. Tradicionalne crkve kao mesto rođenja pominju pećinu, što je direktno oz
Mitraizma. Isus nije rođen u pećini, nego u staji, u koju su smeštane životinje gostiju koji svraćaju na konak.

Međutim, nije ni važno da znamo tačan datum Isusovog rođenja. Ono što je važno je da se On rodio. Interesantno
je zapaziti da su prvi hrišćani slavili uspomenu na Hristovu smrt (1. Korinćanima 11. 26), a ne na njegovo rođenje.
„Katolička enciklopedija“ kaže da „Božić nije bio među najranijim crkvenim praznicima. Jernej i Tertulijan ga
izostavljaju sa svog popisa praznika.” Kasnije, kada su crkve na različitim mestima počele da svetkuju Hristov
rođendan, nastajale su mnoge razlike u mišljenjima oko tačnog datuma. Tek pri kraju četvrtog veka Rimska crkva je
počela da svetkuje Božić 25. decembra. Konačno je u petom veku izdata naredba da se Hristovo rođenje zauvek
proslavlja na taj datum, iako je to bio dan stare rimske proslave rođenja Sola, što je bilo jedno od imena pod kojim
je bio poznat bog sunca, koa i rođenje Mitre, Horusa i Tamuza. Da li je ta paganska proslava razlog za to da je Rimska
crkva izabrala 25. decembar? Pustićemo da nam „Katolička enciklopedija“ odgovori na to pitanje. „Dobro poznata
solarna proslava Natalis Invicti (Rođenje nepobedivog Sunca), koja se slavila 25. decembra, imala je snažan uticaj
na odluku pri izboru našeg decembarskog datuma“ („Katolička enciklopedija“ – Božić).

Zimski praznik je bilo vrlo popularan u antičko doba. U paganskom Rimu i Grčkoj; u danima tevtonskih varvara;
u najdavnije doba drevne egipatske civilizacije; u prvim počecima naroda istoka i zapada, severa i juga; vreme
zimskog solsticija je uvek bilo vreme radovanja i praznovanja. Pošto je to vreme bilo toliko popularno, Rimska crkva
ga je prihvatila kao vreme Hristovog rođenja. Neki današnji božićni običaji nastali su pod uticajem rimskih
Saturnalija, Kada se sedam dana slavilo, uz orgijanje i igranje. Dobro je poznato da mnogi naši običaji u vezi sa
Božićem, praznici, davanje darova i uopšte osećaj vedrog raspoloženja, nisu ništa drugo nego nasleđe rimske
proslave Saturnalija, preživeli ostaci paganstva. Tertulijan spominje da je običaj razmene poklona bio deo
Saturnalija. Nema ničeg lošeg u davanju darova, ali neki su pokušali da povežu božićne darove sa darovima koje su
Isusu dala trojica mudraca. To nije tačno, jer kad su mudraci stigli, Isus više nije „ležao u jaslama” (kao kada su došli
pastiri), već je bio u kući, Marija i Josif su se vratili (Matej 2. 9 -11). Uz to, oni su darove dali Isusu, a ne jedan
drugome. I nigde u Bibliji ne piše da ih je bilo trojica, dok tradicija tvrdi da su bila trojica i da su se zvali Gašpar,
Melhior i Baltazar, i to da su još bili i kraljevi – „sveta tri kralja.“

Korišćenje božićnog drvceta, kao što znamo, datira samo nekoliko vekova unazad, iako su ideje u vezi sa svetim
drvećem veoma stare. Jedna stara vavilonska bajka govori o zimzelenom drvetu izraslom iz mrtvog panja. Stari panj
je simbolisao mrtvog Nevroda, dok je novo zimzeleno drvo bilo simbol Nevroda koji je ponovo oživeo kao Tamuz.
Druidi su hrast smatrali svetim drvetom, dok je među Egipćanima palmino drvo bilo sveto. U Rimu je to bila jelka
koja se tokom Saturnalija kitila crvenim bobicama. Za skandinavskog boga Odina se verovalo da u božićno doba deli
posebne darove onima koji dolaze u dodir s njegovim svetim drvetom, jelkom. U najmanje deset biblijskih tekstova
zeleno drvo je povezano s idolatrijom i lažnim bogosluženjem (1. Carevima 14. 23). Pošto drveće nije zeleno preko
cele godine, to insistiranje na „zelenom” verovatno upućuje na zimzeleno drveće. „Božićno drvo rekapitulira ideju
obožavanja drveća dok pozlaćeni orasi i kugle simbolizuju sunce a svečanosti i vesele zabave zimskog solsticija
apsorbovne su u Božić i Novu godinu. Kod nas je jelka došla od Germana i skandinavskih naroda, dok je badnjak
takođe paganskog porekla, iz običaja starih Slovena. Uzevši u obzir sve ovo, zanimljivo je uporediti reči pororoka
Jeremije sa savremenim običajem ukrašavanja drveta u vreme Božića: „Jer su uredbe naroda taština, jer seku drvo
u šumi, delo ruku umetničkih sekirom; srebrom i zlatom ukrašavaju ga, klinovima i čekićem učvršćuju ga da se ne
pomiče“ (Jeremija 10. 3 – 4). Citirajući ovaj odlomak iz Jeremijine knjige, ne mislimo da kažemo da ljudi koji danas
postavljaju božićna drvca u svojim domovima i crkvama obožavaju drveće. Takvi običaji nam samo ponovo jasno
pokazuju da je došlo do mešanja paganskih običaja sa hrišćanstvom.

U šestom veku su po celoj Severnoj Evropi bili poslati misionari sa zadatkom da sakupe pagane u „rimsko stado”.

~ 450 ~