VANZEMALJCI,NOVO DOBA I OKULTNI NOVI SVETSKI POREDAK

Maje su verovatno najmanje poznata kultura od svih klasičnih civilizacija koje su se razvile na području koje
danas nazivamo Amerika. Javljaju se na poluostrvu Jukatan oko 2600. godine pre Hrista, vrhunac dostižu negde oko
250. godine nove ere na teritoriji današnjeg Meksika, Gvatemale, severnog Belizea i zapadnog Hondurasa. Gradeći
na nasleđenim izumima, znanjima i idejama ranijih civilizacija kao što su Olmeci, pamte se i po svojoji studioznoj i
dekorativno bogatoj ceremonijalnoj arhitekturi, uključujući hramove-piramide, palate i opservatorije sagrađene u
potpunosti bez korištenja metalnih alatki. Bili su vešti zemljoradnici, krčili su velike površine tropske šume i gradili
pozamašne podzemne rezervoare za kišnicu tamo gde nije bilo dovoljno površinske vode. Poznavali su i veštine
pletenja, bili dobri grnčari i krčili puteve kroz džungle i močvare podstičući razvoj zanata i razmenu zanatlijskih
proizvoda sa udaljenim narodima i plemenima. Maje su verovali u cikluse stvaranja i uništavanja koji se ponavljaju
i ako na svaki od njih gledamo kao na eru, svaka traje oko 5.200 modernih godina. Sadašnji ciklus je po verovanju
Maja počeo 3114. ili 3113. godine pre Hrista po našem kalendaru, i treba da završi 2011. ili 2012, godine, na čemu
se danas temelje pretpostavke i teorije o sudnjem danu i kraju sveta, od čega nema ništa. Sa znanjem koje danas
posedujemo o Maja civilizaciji nije nam lako da rekonstruišemo i razumemo u potpunosti njihovu kosmologiju,
mada je jasno da su verovali da je Zemlja ravna i da ima četiri ugla, što je čudno kada se osvrnemo na njihova znanja.
Svaki ugao nalazio se na mestu velike važnosti i imao svoju određenu boju; crvena je bila za istok, bela za sever,
crna za zapad i žuta za jug. Centar je bio mesto za zelenu boju. Neke Maje su također verovale da je nebo sastavljeno
od više slojeva i da ga na uglovima drže četiri božanstva neopisive fizičke snage koja su zvali Bakabsi. Druge Maje su
verovale da je nebo naslonjeno na četiri drveta različite boje i vrste sa zelenim ceiba drvetom u sredini. Kalendar
Maja u svojoj finalnoj formi najverovatnije potiče iz 1. veka pre Hrista, mada to nije utvrđeno. Neverovatno je tačan
i proračuni sveštenika Maja toliko su precizni da je korekcija kalendara jedan deset hiljaditi deo dana preciznija nego
kalendar koji mi danas koristimo. Od svih davnih kalendara, kalendar Maja i drugih kultura Mezoamerike je
najkompleksniji i najinteresantniji. Mesec je po njemu imao 20 dana i imao je 2 različite kalendarske godine:
Religiozni kalendar Maja, Sveti Ciklus ili Tzolkin, koji je imao 260 dana i Solarni kalendar Maja Neodređena Godina
ili haab koja je imala 365 dana.

Ova prva dva kalendara podudarala su se svake 52 godine. Ovaj period od 52 godine nazivao se „svežanj” i
Majama je značio otprilike isto što nama danas predstavlja jedan vek. Sveti Ciklus od 260 dana sastavljen je od dva
manja ciklusa. Svaki od dana predstavljen je imenom boga koji nosi vreme preko neba i tako označava smenu dana
i noći. Imena dana su Imix, Ik, Akbal, Kan, Chiccan, Cimi, Manik, Lamat, Muluc, Oc, Chuen, Eb, Ben, Ix, Men, Cib,
Caban, Eiznab, Kauak i Ahau. Neki od ovih su bogovi životinja, kao što je Khuen - pas i Ahau - orao. Arheolozi su
istakli da Majanski redosled životinja ima sličan redosled sa lunarnim zodijakom mnogih istočnih i Jugoistočnih
Azijskih civilizacija. U 260 dnevnom Tzolkinu, vreme ne teče pravolinijski, nego se kreće u ponavljajućem krugu
sličnom spirali. Dva ciklusa od 13 i 20 dana prepliću se i ponavljaju bez prekida. Kalendar bi počeo sa 1 Imix, 2 Ik, 3
Akbal, i tako dalje sve do 13 Ben, nakon čega se ciklus nastavlja sa 1 Ix, 2 Men, i tako dalje. Ovoga puta dan Imix bio
bi pod brojem 8 Imix, i poslednji dan u 260-dnevnom ciklusu bio bi 13 Ahau. Niko nije siguran kako je tako neobičan
kalendar uveden u upotrebu. 260- dnevni ciklus može da poveže nekoliko nebeskih pojava, uključujući konfiguraciju
Marsa, pojave Venere, ili sezone pomračenja. Može čak da predstavi i interval između začeća bebe i njenog rođenja.
260-dnevni kalendar je korišten da odredi važna događanja kako za ljude tako i za bogove. Bio je korišten da imenuje
pojedince, predoči budućnost, da odredi povoljne dane za bitke, brakove i tako dalje. Svaki dan imao je svoje
znamenje i svoju asocijaciju, i nemilosrdni marš od 20 dana je bio kao neprekidna mašina za proricanje koja je
određivala sudbine Maja. Neodređena godina ili haab, koja je brojala 365 dana slična je današnjem, modernom
kalendaru. Sastavljena je od 18 meseci od kojih svaki sadrži 20 dana, sa nesrećnim periodom od 5 dana na kraju.
Ovaj svetovni kalendar bavio se isključivo godišnjim dobima i poljoprivredom i bio je baziran na sunčevom ciklusu.
Meseci su se, po redu, zvali ovako: Pop, Uo, Zip, Zotz, Tzec, Xuc, Yaxkin, Mol, Chen, Yax, Zac, Ceh, Mac, Kankin,
Maun, Pax, Kayab i Kumku. Nesrećni period od 5 dana je bio poznat kao uaieb, i smatrao se za zlosutno vreme koje
je moglo da uzrokuje opasnost, smrt i lošu sreću. Po Majanskom „sunčevom” kalendaru pretpostavlja se da je nova
godina počinjala u julu po našem današnjem kalendaru sa mesecom zvanim Pop. Majanski 20-dnevni mesec uvek
je počinjao sa završetkom prethodnog meseca i nastavljao se sa danima od 1 do 19 dok je 20 dan opet bio početak
sledećeg meseca i tako dalje. Iz tog razloga Maje su verovale da svaki mesec vrši uticaj na sledeći. Prema tome bi
nova godina u kalendaru Maja počela sa 1 Pop, praćena sa 2 Pop, sve do 19 Pop i bila nastavljena sa početkom
meseca Uo koji bi se označavao kao 0 Uo, pa tek onda 1 Uo, 2 Uo, i tako dalje. Povezivanjem kalendarskih godina
(Tzolkin i Haab) nastaje ciklus od 18.980 dana ili približno 52 kalendarske godine. Kraj ovog ciklusa od 52 godine
uvek je unosio strah u ljude jer se verovalo da bi došlo do kraja sveta i nebo bi palo na zemlju ukoliko bogovi nisu
bili zadovoljni načinom na koji su ljudi izvršavali svoje obaveze. 52-godišnji ciklus je međutim bio neadekvatan da
meri proticanje vremena. Iz tog razloga nastao je treći kalendar nazvan: Dugački kalendar, ili kalendar dugog
brojanja ili računanja koji je bio baziran na sledećim vremenskim jedinicama: kin (jedan dan); uinal (mesec sadržan
od 20 dana); tun (godina od 360 dana ili 18 meseci); katun (20 godina); baktun (400 godina). Postojale su i veće

~ 51 ~

vremenske jedinice koje su se zvale: pictun, calabtun, kinchiltun i analtun. Svaki analtun je bio jednak periodu od
64 miliona godina.

Dugački kalendar ili kalendar dugog brojanja, računanja počinje od samog postanka pa sve do danas. Datum tog
postanka je 3114. godina pre Hrista ili 3113 godina pre Hrista po današnjem kalendaru. Ta godina je postavljena
kao početna godina - slično kao što i mi koristimo Hristovo rođenje. Da označi datum, kalendar Maja koristio je 5
brojeva u ovom redosledu: baktun, katun, tun, uin, kin. Ovo bi bilo napisano kao, na primer: 9.10.19.5.11 10 Chuen
4 Kumku, što se prevodi kao 9 baktun-a (1, 296.000 dana), 10 katun-a (72.000 dana), 19 tun-a (6.840 dana), 5 uinal-
a (100 dana), 11 kin-a (11dana). To daje zbir od 1,374,951 dan (približno 3 764 godine) od postanka. To bi, prema
kalendaru koji danas koristimo bila 651. ili 652. godina nove ere. Jedna od najvećih uloga ovih kalendara nije bila
da odredi tačan datum nego da uskladi postupke vođa Maja sa istorijskim i mitološkim događajima. Dela koja su
bogovi izvodili po tim mitovima ponovo su izvođena od strane vođa Maja, često na godišnjicu originalnog događaja,
koju su sveštenici Maja prethodno pažljivo izračunali. Kalendar je također korišten da označi vreme prošlih i budućih
događaja. Neki spomenici Maja, na primer, beleže događaje koji su se desili pre 90 miliona godina, dok drugi
predviđaju događaje koji bi trebalo da se dese za 3.000 godina.

Kalendar takođe predviđa budućnost na principu današnjeg horoskopa, tako da je to astrološki kalendar. Na
primer, Maje su verovale da datum rođenja osobe određuje njenu sudbinu kroz život. Tako je svaka osoba od svog
rođenja bila pod uticajem određenog boga. Neki bogovi su bili povoljniji od drugih, a dete rođeno pod uticajem
dobrog boga smatrano je srećnim. Dete rođeno pod uticajem ne toliko dobrog boga je moralo kroz čitav svoj život
da se brine da mu bog bude naklonjen, posebno za vreme peroda od 5 nesrećnih dana sunčevog kalendara. Mnogi
naučnici su se pitali zašto je kalendar Maja toliko komplikovan. Delimično, iz razloga što su sveštenici Maja sve
odluke u vezi datuma donosili shodno sa svetim (duhovnim) događajima i poljoprivrednim ciklusima. Iz tog razloga
nije bilo potrebno za prosečnu osobu da razume kalendar, tako da su sveštenici, žreci, mogli da ga razrađuju koliko
god su to smatrali potrebnim. Stari kalendar Maja se još uvek koristi u južnom Meksiku i brdovitim predelima Maja
pod starateljstvom sveštenika koji još uvek koriste 260- dnevni kalendar u svrhu obožavanja i drugih šamanističkih
i okultnih aktivnosti. Čudan splet okolnosti.

Kalendar koji se bavi dubokom prošlošću i dalekom budućnošću, kod naroda koji ne zna da je Zemlja okrugla…

Tzolkin

Za objašnjenje pojma „Maja” možemo ici u
Evropu i Aziju. Maja je ključni hindu filozofski
termin sa značenjem „stvaranje sveta” i „svet
iluzije”. Na sanskritskom Maja se veže uz
koncepte „veliki”, „mera”, „um” i „majka”. Zato
nas neće iznenaditi kad otkrijemo da je Maja
ime Budine majke. U Vedama se može pročitati
da je Maja ime ključnog astronoma i arhitekte.
U egipatskoj filozofiji termin Maja znači
„univerzalni svetski red”. U grčkoj mitologiji
Maja je najsjajnija od sedam zvezda konstelacije
Plejade (Vlašići). Majab je i naziv za dom Maja u
Srednjoj Americi: poluostrvo Jukatan. Ma znači
„ne”, a Ja znači „bol”. Istinsko značenje reči
„Maja” je stanje „bez bola”. Preciznije, „stanje
svesti bez bola”. Ova povezanost nije slučajna.

Od svih drevnih kalendara, Majanski i drugi
staroamerički kalendari najkomplikovaniji su i
najtačniji. Majanski astronomi-sveštenici (žreci)
tražili su odgovore posmatrajući nebo. Koristili
su opservatorije i posmatrali horizont tragajući za kompleksnim kretanjima Sunca, zvezda i planeta da bi to posle
zabeležili u svojim zapisima. Koristeći svoja posmatranja i zapise Maje su crtali kalendare da bi pratili kretanja
nebeskih tela i protok vremena. Maje su također pratili pomeranja Meseca premda nisu osnovali formalan mesečev
kalendar. Uz pomoć račvastog štapa, i posmatranja golim okom astronomi-sveštenici su izračunavali putanje Venere
i drugih nebeskih tela. Iz beleški na osnovu svojih posmatranja mogli su da predvide pomračenje sunca sa velikom
preciznošću. U gradovima Maja, ceremonijalne građevine bile su precizno postavljane u skladu sa kompasom. Za
vreme letnje ravnodnevnice, na primer, bilo je podešeno da sunčeve zrake prolaze kroz male otvore u

~ 52 ~

opservatorijama i osvetljavaju unutrašnje zidove. Druga podešavanja bila su na spoljašnjim zidovima hramova i
palata. Najpoznatiji primer ove vrste može da se vidi u Čičen Ici (Chichen Itza), glavnom gradu Maja na poluostrvu
Jukatan. Ljudi se još uvek sakupljaju svake godine, kao što su to radili kroz vekove, da posmatraju kako sunčevi zraci
osvetljavaju stepenište piramide posvećene bogu Kueztalkoatlu (Quetzalcoaltl), Pernatoj Zmiji. Za vreme jesenje
ravnodnevnice, Sunce postepeno osvetljava stepenište piramide i glavu zmije na svojoj bazi, kreirajući oblik zmije
koja klizi niz piramidu prema Zemlji.

Kopan, Honduras – stara majanska umetnost. Slučajno podseća na vozilo ili letelicu.

Zašto su se Maje toliko trudile da podese svoje ceremonijalne građevine i hramove sa Suncem i zvezdama?
Delimično, iz poštovanja prema bogovima. Pakalov grob u Hramu Natpisa u Palenki (Palenque), na primer, je
poravnat sa Suncem. To je onaj sa pločom na kojoj je „astronaut.” Za vreme zimske ravnodnevnice Sunce zalazi iza
visokog grebena koji se nalazi iza hrama, postavljenog u liniji sa krovom hrama. Kako sunce prelazi preko neba, zraci
ulaze kroz vrata hrama, oslikavaju se na zadnjem zidu, i izgleda kao da silaze niz stepenice hrama u Pakalov grob.
Pakalova smrt i ulazak u Podzemlje se izjednačava sa smrću Sunca i njegovim ulaskom u Podzemlje. Opservatorije
koje su gradile Maje kao, uostalom, i mnoge druge građevine građene su u skladu sa kretanjem nebeskih tela. Jedan
od primera jeste skup hramova u mestu Uaksaktun (Uaxactun), koji obeležava položaj izlaska Sunca za vreme letnje
sunčeve ravnodnevnice, dve ravnodnevnice i zimsku sunčevu ravnodnevnicu. Položaj hrama Karakol u Čičen Ici je
takođe u skladu sa pojavom nebeskih tela kao što su Plejade i Venera. Hram u Uksmalu (Uxmal), naprimer, sadrži
na stotine simbola Venere. Videćemo da su na sličan način poređane i egipatske piramide. Astronomska poređenja
i nebeske pojave definisale su rituale Majanskih vođa. Imenovanja kraljeva pojedinim centrima bila su usklađena sa
letnjom ravnodnevnicom. U Palenki, natpis pokazuje da je Pakalov sin Čan-Bahlum posvetio grupu hramova u obliku
krsta 23. Jula 690. godine - što se poklapa sa vezom Jupitera, Saturna, Marsa i Meseca. Možda je Majama ovaj
događaj predstavljao praiskonsko rođenje tri pretka bogova dinastije Palenke sa Prvom Majkom (Mesecom), i to bi
bio prigodan trenutak za gradnju spomenika. Freske i reljefi Maja pokazuju vođe kako nose nebeske simbole,
uključujući i remen napravljen od niza simbola koji su u vezi sa Mesecom, Suncem, Venerom, danom, noći i nebom.
Vođe su također prikazivane kako nose šipke koje su dekorisane kao nebo što ukazuje na to da će imati nebeski
mandat. Ponekad su prikazivani kako sede okruženi nebeskim prstenom što vođi daje oreol nebeske pripadnosti.
Vođe su također volele da asociraju na povoljne bogove neba kao što je Bog Sunca. Vladajuća kasta i sveštenici
Maja voleli su da se ogrću u kožu jaguara, čije tačke su predstavljale zvezde („ogrtali su se nebesima”).

Maje su verovale da su bogovi vodili Sunce i Mesec preko neba. Maje su verovale da čak i u mračnim noćima
Sunce i Mesec nastavljaju svoje putovanje kroz podzemlje, pod pretnjom zlih bogova koji su pokušavali da ih
zaustave. Iz tog su razloga Maje verovale da nebeska tela trebaju ljudsku pomoć, koju su oni pružali kroz svete
rituale kao što su mučenja i prinošenja ljudskih žrtava. Majama je pružanje ovakve pomoći jednostavno značilo cenu
koja treba da bude plaćena da bi se nastavio život univerzuma. Smrt u takvim ritualima bila je privilegija i donosila
je besmrtnost umrlima ili onima koji su prinosili same sebe kao žrtve. Ciklusi nastajanja i razaranja koji su se
neprestano ponavljali kao što je to opisano u mitologiji Maja bili su podsetnik na posledice do kojih bi došlo ukoliko

~ 53 ~

bi se negirale obaveze prema bogovima. Ljudska rasa imala je konstantnu odgovornost prema bogovima koji su
omogućavali postojanje ljudskog života. Prema kalendaru Maja, svaki period od 52 godine signalizovao je ponovnu
mogućnost uništenja sveta. To je bilo zastrašujuće vreme kada su se bogovi i druge sile nastanka i haosa borile u
svetu smrtnika, odlučujući na taj način sudbinu svih živih bića na Zemlji. Planeta Venera bila je Majama posebno
značajna; bog Kuetzalkoatl, na primer, bio je poistovećen sa Venerom. Drezdenski Kodeks, jedna od četiri preživele
hronike Maja, sadrži proširen tabelarni prikaz pojavljivanja Venere, i bivao je korišten za predskazivanje budućnosti.
Maje su gledajući u nebo, posebno Veneru, odlučivale i o ratovima što se vidi i u mnogim reljefima. Ratovi povezani
sa pokretanjima Venere bili su prošireni po čitavoj Srednjoj Americi. Kalendari Maja, njihova mitologija i astrologija
bili su integrisani u jedan sistem verovanja. Narodi Maja posmatrali su nebo i kalendare da bi predvideli pomračenja
Sunca i Meseca, cikluse planete Venere i pomeranja sazvežđa. Ove pojave značile su mnogo više nego puka
mehanička pomeranja nebesa, i verovalo se da su to bila dejstva bogova koji su ponavljali mitološke događaje iz
doba nastanka sveta. Kako su Maje znale ta te nebeske pojave?

Piramida Sunca u Teotihuakanu – Meksiko

Drevne Maje bile na visokom stepenu razvoja, a poznavanje matematike i astronomije uzdiglo ih je iznad svih
naroda američkog Starog veka. Njihova zaostavština,zapisi sačuvani na piramidama i kolosalnim građevinama
ukazuje na to da su odlično poznavali Zemlju i njene cikluse, Sunce i njegove osobine, pa čak i makrokosmička
kretanja Solarnog sistema oko Plejada (Vlašića), a verovali su da je Zemlja ravna ploča. Danas, kada je jasno da su
Gregorijanski i Julijanski kalendar netačni i da nisu usklađeni sa prirodom i njenim ciklusima,veći značaj ima činjenica
da su stari narodi poznavali način računanja koji nije bio samo precizan, vec i savršeno usklađen sa kretanjem
planeta. Računanje vremena u Velikom kalendaru Maja pocinje 13.avgusta 3114. godine pre nove ere i podeljeno
je na ritualni calendar, pomenuti Tzolkin sačinjen od 260 dana i narodni- Haab sa 365 dana. Kombinovanjem ovih
kalendara poznatih i kao „Začarani san”, pripadnici ovog drevnog naroda znali su kada treba sejati, mogli su da
predvide kišne i sušne dane, a koristili su ih i za odredjivanje datuma religioznih rituala. Koristeci ove kalendare,
mogli su da predvide dogadjaje u prirodi i u svom okruženju. Da li su unapred znali šta ce se značajno dešavati u
našoj istoriji: pominju datume koje su obeležili Isus i Muhamed, kao i kobne velike ratove na evropskom tlu, ali i
događaje koji su vezani za 11.septembar i Njujork. Na svim piramidama doba „Začarani san” završava se
23.decembra 2012. godine. Nema nastavka. Tu je kraj ciklusa i vremena koje su oni pažljivo pratili i poznavali. Da li
je ovaj drevni narod hteo da nas upozori na dolazeće opasnosti i nastupanje Novog doba.

Maje nigde nisu objavile da će doći „smak” sveta, samo njihov kalendar nema nastavak, završava se. Maje ipak
imaju nastavak, kada se pogleda stepenasta piramida u Tikalu, poznata kao Devetospratna kosmička piramida,
simbol devet podzemnih svetova stvaranja Bolon Jakte (Bolon Yookte). Svaki od njih razvija određeni nivo svesti i
svi završavaju 13. Ahau (28 oktobar 2011) kada čovečanstvo prelazi na viši nivo svesti (Upravo ono što tvrde
propagandisti Nju Ejdža – prelaz u Novo doba Vodolije). Katastrofa 2012 koju su mediji forsirali zadnjih godina,

~ 54 ~

pominjući Majanski kalendar i sumersku zaostavštinu o povratku „planete Raskršća” (Nibiru) je postala predmet
zastrašivanja ljudi, i za to postoje razlozi, da se prikrije ono što stvarno treba da se desi oko 2012. Osim što su imali
kalendare kojima su merili godine, Maje su se bavili i puno dužim odsečcima vremena. Po propagandistima Novog
Doba, periodi u kalendaru Maja završavaju 21. decembra 2012, mada neki tvrde i oktobra 2011, pa ne treba ovaj
datum uzimati zdravo za gotovo. Prvo što se radi o paganskom kalendaru, a drugo što je tih proricanja o kraju sveta
od strane raznih čarobnjaka već bilo.

Kada su stvarali taj kalendar, Maje su verovatno odbrojavali vreme unatrag. Smatra se, stoga, da u tom slučaju
za njih nije bio bitan početak, nego kraj kalendara. Nevezano za Maje, kakvo značenje ima 21. decembar 2012? Za
Maje, kao i sve velike civilizacije koje su za vrhovno božanstvo imale Sunce kao i Egipat, Sumere, Vavilon… je 21.
decembar važan trenutak u godini. To je najkraći dan, nakon kojega se svetlo postepeno ponovo pojačava
produžavanjem dana. Prema Majama, tokom zimskog solsticija je staro Sunce umrlo, a novo se rodilo. Gledano sa
Zemlje, 21. decembar je dan kada se Sunce okreće s obzirom na zvezde. Ovaj se fenomen naziva i precesija
ravnodnevice i događa se usled kretanja Zemljine ose. Sunce se nalazi u tačno jednakoj poziciji jednom u svakih 26
000 – do 29 000 godina. Maje su bile toga svesne! Značajan podatak vezan za godinu 2012. jeste da će se za vreme
zimskoga solsticija (21.decembra) Sunce nalaziti u zodijačkom znaku strelca. Ako pogledamo čisto večernje nebo
(na mestu gde ima malo svetla i zagađenja, u nekom selu ili na planini), možemo primetiti da se zodijački znak strelca
poklapa sa središtem Mlečnoga puta. Dana 21. decembra 2012, Zemlja, Sunce i središte Mlečnoga puta biće
postavljeni u liniju. Za Maje je središte Mlečnoga puta nalik velikoj kosmičkoj materici, kao kakvo božansko jezgro
iz koje sve nastaje i u čemu sve, na kraju, nestaje. Po verovanju Maja a i sledbenika Nju Ejdža, dana 21. decembra
2012. novo će Sunce primiti snagu direktno iz svog božanskoga srca i odmah je predati Zemlji. To je poseban
trenutak za koji sledbenici Novog doba smatraju da će dovesti do važnih preobražavanja. Mnogo je o tome bilo
pisano, posebno u zapadnim novodobaškim, okultističkim i ezoterijskim krugovima. Treba, međutim, napomenuti,
da Maje nisu nikada govorile o kraju sveta. Oni su, ipak, razmišljali u terminima ciklusa, pa je, prema njima, svaki
kraj ujedno i novi početak, i u ovomu slučaju – novi ciklus od trinaest perioda. Stoga to vreme obeležavaju, kao
svako drugo vreme tranzicije, posebne mogućnosti i prilike za čovečanstvo da preduzme korak napred ka višoj
svesti. Život u svesnom skladu s kosmičkim ritmovima božanskoga srca bio je univerzalna poruka koju su Maje
ostavile za nas u svojim kalendarima. Majanski kalendar je ustvari kalendar evolucije čovečanstva, posebno
duhovne evolucije.

Otkud Majama predstava o centru Mlečnog puta, radi se o milionima svetlosnih godina, otkud im ideja da se
bave toliko dalekom budućnošću, i odakle im znanja da svoje piramide i hramove tako usklade da budu građevine
koje će da prate kretanje nebeskih tela. Šta će im to?? Čemu je služio precizni kalendar i kako da su se pojedini
datumi tek onako poklapali sa datumima važnim za kasniju istoriju, vremena posle Maja i krajeve udaljene hiljadama
kilometara. Na sledećoj slici je prikazano poklapanje Majanskog kalendarasadogađajima u istoriji. Kako su znali i
zašto su se uopšte time bavili Majanski žreci. Ove činjenice nama izgledaju nepotrebne za život jednog naroda, ali
su paganskim narodima značile jer su imale veze sa drevnim obožavanjem u koje su bili upućeni samo žreci. Kao što
i danas ima sasvim nepotrebnih stvari kojima se bavi svet, ali one opet nalaze finansijere i ljude koji će njima da se
bave. Na primer pomenute činjenice o istraživanju vanzemaljskih inteligencija i naseljenih svetova u koje su
potrošeni milioni dolara, dok milioni ljudi nemaju potrebnu hranu i čistu vodu. Ljudi su uspeli da naprave
komunikacione satelite da bi usavršili medije, propagandnu mašineriju za obmanu i laganje,a nisu usavršili
proizvodnju čiste vode, njeno filtriranje iz mora i navodnjavanje nepreglednih prostranstava u Africi i Aziji gde zbog
suše ima gladi. To samo dokazuje kakav je svet i kakav duh njime vlada.

~ 55 ~

Majanski kalendar u svetlu događaja u istoriji

Geometrija piramida

Velika piramida ili Keopsova piramida je fenomen koji nas svojom pojavom neprestano iznenađuje i stalno vraća
na početak razmišljanja. Gde je granica ljudskog, a gde početak nadljudskog? Ko poseduje, ili je posedovao znanje
utkano u geometriji njenog postojanja? Odakle dolazi to znanje? Krenimo redom sa činjenicama nad kojima se
moramo zapitati i nad kojima će nam zastati dah! Da li je sve ovo slučajno? Piramida je tačno postavljena prema
stranama sveta. Piramida se nalazi u centru ukupne mase Zemlje. Meridijan koji prolazi kroz Gizeh deli mora i
kontinente Zemlje na dva dela iste veličine. Ovaj meridijan je, sem toga, najduži meridijan koji se pruža sa Severa
na Jug i predstavlja nultu tačku za merenje dužina cele Zemljine kugle. Uglovi piramide dele region delte Nila na dve
iste polovine. Piramida je savršen geodetski stožer i tačka za pravac. Pomoću trangulacije može se izmeriti cela
Zemlja dokle dopire pogled, kao što su Napoleonovi naučnici utvrdili. Tri piramide u Gizehu izgradene su medu
sobom u Pitagorinom trouglu (Delti), čije se stranice nalaze u srazmeri 3:4:5. Odnos izmedu visine i obima piramide
odgovara odnosu izmedju prečnika kruga i obima kruga. Četri strane su najveći i najupadljiviji trougli na svetu.
Pomoću piramide se može izračunati kako zapremina kugle tako i površina kruga. Ona je spomenik kvadrature
kruga. Piramida je džinovski peščani sat. Senke koje ona stvara od sredine oktobra do početka marta prikazuju
godišnja doba i dužinu godine. Dužina kamenih ploča koje se nalaze oko piramide, odgovara dužini senke u jednom
danu. Posmatranjem te senke na tim kamenim pločama može se dati tačno dužina godine na 0,2419. deo. Normalna
dužina strana kvadratne osnove daje 365,342 egipatskih laktova. Broj je identičan sa brojem dana tropske sunčane
godine. Rastojanje velike piramide od središta Zemlje je isto tako rastojanje od Severnog pola i time odgovara
rastojanju od Severnog pola do središta Zemlje. Ako se osnova površine piramide podeli dvostrukom polovinom
ovoga spomenika, dobija se broj Pi=3,1416. Ukupna površina četri strane piramide odgovara kvadratu visine
piramide. Vrh velike piramide se poklapa sa Severnim polom, njen obim odgovara dužini ekvatora, a oba su
srazmerno udaljena jedan od drugog. Svaka strana piramide izmerena je tako da svaka odgovara četvrtini sektora
severne polulopte ili sferičnom kvadratu od 90 stepeni. (Obim ekvatora iznosi 40.076,592 km, a obim Zemlje računat
preko polova iznosi 40.009,153 km).

~ 56 ~

Nagibni ugao velike piramide je tako podešen da podnevno Sunce od kraja februara do polovine oktobra ne
pravi nikakvu senku. To, navodno, ima svoga razloga: bog Sunca Ra dao je znak ljudima. Ništa nas više ne sme
začuditi - ako je i prosečna razdaIjina Zemlja - Sunce sadržana u piramidi. Ona tačno iznosi 109 visine piramide.
Slučajno? Teško, jer se „visina piramide odnosi prema polovini dijagonale površine osnove 9:10“. Odakle ova znanja
paganskim Egipćanima? Imamo odgovor i daćemo samo najavu. Kad čitamo „Stari Zavet” videćemo da je Bog
objavio Mojsiju, a kasnije i Salomunu kakav šator od sastanka i kasnije hram treba Izraelci da načine da bi to bilo
centralno mesto bogosluženja i putem žrtvenog sistema čišćenje od greha naroda, kao i komunikacije sveštenstva
sa Bogom. Tako su i drevni paganski žreci dobili „nacrt” svojih hramova od onih koje su obožavali, a takođe ni danas
baš slučajno ne niču čudne građevine i gradovi poput Astane. Piramide su bile hramovi…ali o tom potom.

Kada se spomenu piramide, tada je prva asocijacija na koju svi pomisle, egipatske piramide. Oduvek su izazivale
divljenje svojom veličinom i tajanstvenošću. Ko je i kako uspeo sve to projektuje, šta se sve još u njima krije, kako
idemo ka kraju štiva biće jasnije. Ali šta ako bi vam rekli da egipatske piramide nisu najstarije, najmisterioznije,
najbrojnije i najveće na planeti? Da li su su srednjeameričke piramide? Radi se o piramidama za koje mnogi nisu
nikada čuli, niti su slutili da ovako nešto postoji. Ali, pripremite se.. Idemo u Kinu...U potpuno zabranjenu zonu oko
grada Ksian, koji se nalazi u središnjoj kineskoj provinciji Šensi. Dobrodošli u zabranjeno područje stotina gigantskih
piramida koje su potpuno nepoznate svetskoj javnosti. Prvi put su se gigantske kineske piramide spomenule u
javnosti u američkom listu „Rocky Mountain News” 1947, godine. Autor ovog tajanstvenog teksta bio je pukovnik
američke vojske Mauris Šenan, a tu je bila priložena i fotografija koju je 1945. snimio jedan američki pilot tokom II
svetskog rata. Pilot je prevozio zalihe hrane za kinesku armiju preko Himalaja, a sama fotografija snimljena je oko
100 kilometara od grada Ksian. To mu je uspelo, jer su tada kineske vlasti još odobravale slobodni prelet američkim
avionima preko ovih teritorija. Kada su fotografije naknadno analizirane, došlo se do saznanja da je jedna piramida
visoka skoro 350 metara, tako da je dvostruko premašila visinu najviše piramide u Egiptu. Piramida je nazvana 'Bela
piramida' i predstavljala je najveću piramidu na planeti Zemlji. Ako je Keopsova piramida visoka oko 150 metara,
možete li zamisliti na šta liči Bela piramida.

~ 57 ~

Slika koju je npravio američki pilot 1945 godine
Prošlo je skoro pola veka i tek tada su kineske vlasti dozvolile pristup prvom Evropljaninu u ovu zabranjenu
oblast. Bio je to Austrijanac Hartvig Hausdorf koji je dva puta posetio Kinu 1994. Tokom svoje prve posete, u aprilu
1994., Hausdorf je imao priliku da vidi šest piramida u blizini grada Ksiana. Na povratku u Kinu, u avgustu iste godine,
Hausdorf je na svojim snimcima uspeo da prebroji preko 100 piramida. Hausdorf je imao velike poteškoće da bi
dobio dozvolu da doputuje u provinciju Šensi. Kinezi mu nisu dopustili nikakvo arheološko iskopavanje, a kada su
videli da je objavio slike piramida, momentalno su zabranile svakom strancu posetu ovoj zabranjenoj oblasti. U
blizini Bele piramide, Kinezi su podigli i lansirnu rampu za svoj svemirski program, tako da su i zvanično proglasili
ovu oblast vojno zaštićenom i potpuno nedodirljivom za spoljni svet.

Preko stotinu piramida nalazi se u zabranjenoj oblasti na otprilike 2000 kvadratnih kilometara. Visina im se kreće
od 25-100 metara, izuzimajući Belu piramidu od čak 350 metara. Ove piramide su građene od tvrde gline i neke su
već prilično oštećene. Jedan razlog je njihova velika starosti, a drugi je što su neke piramide oštetilo samo
stanovništvo koje živi u blizini, koristeći glinu za gradnju svojih kuća. Kineske vlasti više ne dozvoljavaju nikakva
istraživanja u ovoj oblasti, a ni samo približavanje piramidama. Njihova izjava je da će neke buduće generacije imati
pravo da prouče ove piramide. Šta se dešava u međuvremenu?

Kineska vlada naredila je zasađivanje brzorastućih četinara koji su već uveliko prekrili mnoge piramide i od njih
načinili šumovita brda. Posle par desetina godina biće potpuno pošumljene. Ako neko priupita za piramide, Kinezi
će jednostavno reći, „Gde vi ovde vidite piramide.” O starosti kineskih piramida prvi put izveštavaju dva australijska
trgovca 1912.godine. Oni su razgovarali sa jednim budističkim sveštenikom koji im je otkrio da se ove piramide
pominju u pisanim dokumentima koji su stari 5000 godina, ali čak i tada su se označavale kao veoma stare.

~ 58 ~

U blizini ovih piramida živi lokalno stanovništvo, ali kineske vlasti ne brinu da bi oni mogli otkriti njihovu tajnu
spoljašnjem svetu. Kinezi su poznati kao poslušni vlastima i kao ljudi koji sebe ugrađuju bezpogovorno u građevinu
društva, kao mravi, tako da Kinez, pojedinac ne znači ništa, i nema individualnosti dok god se nalazi unutar društva.
Ovi lokalni žitelji žive izolovano, bez mobilnih telefona, računara i interneta.

Oblik Bele piramide podseća na piramide u Srednjoj Americi, kod kojih je poravnat vrh. Da li sve te piramide
vode poreklo od iste civilizacije, velika je zagonetka. Poreklo i starost ovih piramida mogli bi objasniti razni artefakti
pronađeni u njihovoj blizini, kao i hijeroglifi koji su pronađeni na zidovima odaja unutar piramida. Prema nekim
postojećim izvorima u okolini piramida nađeni su grobovi sa kosturima. Ali ne baš bilo kakvim...Radi se o čudnim
humanoidnim bićima koja imaju veliku glavu i malo telo, od nekih samo metar i dvadeset centimetara visine. U ovim
tajanstvenim grobovima pronađeni su i stotine kamenih diskova sa nepoznatim hijeroglifima pripisanih Dropa
vanzemaljcima. Po rezultatima prevođenja, na diskovima je opisan udes kosmičke letelice od pre 12.000 godina, o
čemu je ovde pisano. Šta se nalazi u kineskim piramidama to je zasada tajna. Zašto se one skrivaju pošumljavanjem
to verovatno znaju jedino kineske vlasti.

Šokantni pronalasci

Malo ko nije čuo za kristalnu lobanju iz Hondurasa. Dospela je do nas iz davnih vremena, oko nje se već dugo
stvaraju legende, današnja tehnologija ne može nikako da napravi nešto slično, a nezamislivo je da je u ona vremena
mogla biti napravljena primitivnim oruđem koje su ljudi tada koristili, kako nauka tvrdi. Tvrdi se da je to
najtajanstveniji predmet na svetu. Čudo izrađeno od kvarcnog kristala, izbrušeno tako savršeno da potpuno liči na
ljudsku lobanju u prirodnoj veličini. Vrednost kristalne lobanje je neprocenjiva. Ko je onda napravio ovakvo nešto i
zašto, kome je služila? Kruže glasine da ona ima neobične moći, da isceljuje, transformiše čovekovu psihu itd…ljudi
koji su joj se našli u blizini primećivali su kod sebe čudne promene. Kristalna Lobanja poznata je kao Mičel-Hedžisova
lobanja jer ju je pronašla Ana, usvojena ćerka F.A.Mičel- Hedžisa. Pronađena je u Lubaantunu (Grad Palih Kamenova)
u Britanskom Hondurasu 1924. godine prilikom arheoloških iskopavanja. I samo njeno otkrivanje obavijeno je
misterijom i intrigama. Pošto starost kvarcnog kristala ne može da se odredi datiranjem pomoću radioaktivnog
izotopa ugljenika, nemožemo odrediti tačnu starost Kristalne lobanje. Pretpostavlja se da je njena starost 12.000
godina, mada mnogi tu granicu pomeraju do fantastičnih nekoliko miliona godina, iako istina nije ni na jednoj strani.
Tačan odgovor bi se mogao dobiti samo razbijanjem Lobanje da bi se tako odredila starost vodenog sadržaja u njoj,
ali njena neprocenjiva vrednost to ne dozvoljava. Mada i u tom slučaju dobili bi samo geološki period u kojem je
nastao kristal, a ne i vreme kad je lobanja izrađena. Pitanje je i zašto je Lobanja izrađena baš od kvarcnog kristala,
kad je on izuzetno tvrd materijal koji je težak za obrađivanje. Smatra se da je bilo potrebno 300 godina strpljive
obrade, pri čemu su pesak i voda korišćeni da bi uglačali svaki deo, a zatim brušenjem rađeni neverovatno precizni
detalji. Tvrdi se da Kristalna lobanja ima čudesna isceliteljska svojstva i da sadrži telepatske informacije o poreklu
ljudskog roda. Smatra se da je načinjena ili korišćena u mitološkoj Atlantidi, da su je doneli vanzemaljci, itd…

Kristalna lobanja iz Hondurasa
~ 59 ~

Na osnovu toga što je Kristalna lobanja pronađena u Srednjoj Americi, a i zato što je motiv mrtvačke glave
zauzimao važno mesto u kultovima Maja i Acteka, neki su pretpostavili da je ovo mogao biti kultni predmet koji je
korišćen u verskim obredima i u bogosluženju kod ovih naroda. I ostale pronađene kristalne lobanje potiču iz
različitih arheoloških nalazišta na području nekadašnje kulture Maja, a većinu njih širom sveta čuvaju potomci
autohtonog stanovništva. Do sada su poznata četiri tipa antičkih kristalnih lobanja: od čistog kvarca - potpuno
providne, ametista - purpurne boje ružičastog kvarca dimljenog kvarca - sive do crne boje. Jedno vreme, naročito
četrdesetih godina, Lobanja je imala mnogo mračniju reputaciju. Za nju su verovali da je „Lobanja Strašnog suda” i
da će svakoga ko je gleda zadesiti nesreća ili će prevremeno umreti.Kasnije, a naročito u novije vreme, zauzet je
pozitivniji stav prema njoj. Sada se veruje da Lobanja ima isceliteljsku moć, a da je osim toga i skladište informacija.
Nju Ejdž vernicima i ideolozima je ova stvar dobro došla, da šire svoje ideje i ruše dogme tradicionalnih hrišćanskih
crkava, kao uostalom i sve neobjašnjive stvari, za koje, ubeđen sam, vođe Nju Ejdž religije, masoni, okultisti i
Iluminati itekako znaju odakle potiču.

Grad Maja u kome je Kristalna lobanja pronađena, Lubaantun, je jedan od poslednjih velikih centara Maja,
sagrađen u osmom ili devetom veku naše ere. Čitav taj predeo zarastao je u gustu vegetaciju. Izgleda da je on bio
trgovačko središte za kakaovac. Najspektakularniji deo grada jeste amfiteatar, jedan od najvećih koji su otkriveni u
nestalom svetu Maja. Izgleda da ostaci Lubaantuna obuhvataju period od samo jednog i po stoleća pre nego što je
grad neobjašnjivo napušten, negde u devetom veku naše ere. U Gvatemali su pronađena sela Maja u kojim je ovaj
narod obitavao još u sedmom veku pre naše ere. Ali njihova civilizacija dostigla je zenit između 300.-900. godine
posle Hrista.Onda se, iz još neutvrđenih razloga, ova jedinstvena civilizacija raspala, a narod zagonetno isčezao,
izumro ili se odselio. Ljubitelji misterija i istraživači špekulišu da su Maje sa svojim neverovatnim znanjima potomci
vanzemaljske rase, koja je, poput sumerskih bogova – Anunakija sošla na Zemlju, i da su te Maje u jednom momentu
otišle nazad u svemir. Zbog svoje neprocenjive vrednosti Lobanja se čuva u sefu jedne banke u mestu Mil Veli u
Kaliforniji. Kristalna Lobanja bila je podvrgavana mnogim naučnim istraživanjima. Počelo je 1964. kada je Ana Mičel
Hedžis odnela lobanju u Njujork kod bračnog para Dorlend. Oni su 6 godina proučavali lobanju u svom stanu u
Kaliforniji. Jedne večeri kad su zaključili da je kasno da bi je vratili u sef, Dorlend je seo kraj kamina, a pored njega
na stočiću bila je lobanja.Odjednom je primetio da oči Lobanje verno reflektuju vatru. Ovo izuzetno opažanje dovelo
je do otkrića tajanstvenog i jedinstvenog optičkog sistema koji je ugrađen u lobanju. Kako, to niko ne zna. Dorlend
je pod mikroskopom otkrio neverovatno sofisticiranu optiku. U gornjem delu usne duplje Lobanje pronašao je široko
providno telo koje je bilo slično prizmi koja prelama svetlost pod uglom od 45 stepeni. Ovakva prizmatična površina
usmeravala je svetlost ispod lobanje u njene očne duplje. Izbrušena je još jedna tanka površina koja je mogla da
posluži kao uveličavajuće staklo. Kroz više od 15 cm prirodnog kristala u jednom komadu proteže se kanal bez
prepreka i inkluzija. Štampani tekst koji bi gledali kroz njega bio bi i čitljiv i uvećan. Iza onoga što deluje kao namerno
izbrušena prizma, uočava se jedna konkavno-konveksna površina koja služi za sabiranje snopa svetlosti, koji se
potom baca na prizmu i odande u očne duplje. Zadnji deo lobanje je majstorski izrađen kao sočivo modernog
fotoaparata i koje skuplja svetlost odasvud i reflektuje je u očne duplje. Na lobanji su naznačeni i zigomatični lukovi.
Oni su urezani u reljef pored jagodičnih kostiju, kao na pravoj ljudskoj lobanji. To se ne može videti ni na jednoj
statui u svetu. Vilična kost je odvojena i može da se skida. Savršeno je upasovana u dva uglačana ležišta i lako se
pokreće gore dole. Jednom prilikom Frenk Dorlend je opazio oreol oko Lobanje, sličan prstenu oko Meseca. Prsten
se protezao oko četrdeset pet centimetara i nestao je tek posle šest minuta. Godine 1970, Kristalna lobanja odneta
je u Hjulit Pakardove laboratorije u Santa Klari u Kaliforniji, na detaljna ispitivanja. To je jedna od vodećih
laboratorija u svetu za ovakvu vrstu istraživanja. Laboratorije su sprovele dva opsežna istraživanja. Posle toga jedan
od zaposlenih je izjavio: „Nema načina da se utvrdi starost lobanje.” Verovatno su mnoge ideje o misterijama i zlu
koje kruže o lobanji, potekle od njenih očiju. Pomeranjem svetlosnog izvora ili lakom promenom ugla posmatranja
dobija se beskrajni niz slika i obrazaca usled prelamanja svetlosti. To može da deluje vrlo hipnotički. I u samoj
laboratoriji lobanja je izazivala uzbuđenje i nemir. Ni profesionalci koji su tamo radili i koji su poznavali do najmanje
sitnice kristale i njegove osobine, nisu ostajali imuni na lobanju. Na kraju su se eksperti iz laboratorije složili da, pod
pretpostavkom da kad bi dobili komad kristala iste veličine, ni vrhunski proizvođači kristalnih komponenti sa
najsavremenijom današnjom tehnologijom ne bi mogli da izrade lobanju sličnu ovoj. Ili šta je izjavio jedan od
kristalografičara iz laboratorije Hjulit Pakard: „…ova prokleta stvar jednostavno ne bi trebala da postoji!” Kristali na
neki tajanstven način mogu da utiču na ljudsku svet. I bračni par Dorlend koji je ispitivao Lobanju nije izbegao
mentalnin efektima lobanje. Sve godine dok su ispitivali Lobanju nisu pušili niti pili alkohol i kafu, a postali su i
vegetarijanci. Na neki čudan način Kristalna lobanja uticala je na njihovu svest. I drugi ljudi koji su se prvi put susreli
sa lobanjom, reagovali su na susret sa njom. Neke je hvatala sanjivost a neki su imali problema sa disanjem ili
lupanjem srca. Kod nekih ljudi kao da je stimulisala čulo mirisa i stvorila utisak da emituje aromu mošusa, koja je
bila neopisiva. U prisustvu Lobanje neki ljudi su čuli laki hor glasova ili zvonjavu praporaca. Svetski centar za

~ 60 ~

istraživanje zagonetnih pojava je četiri godine obavljao brojne eksperimente sa kristalnim lobanjama. Elektronska
oprema koja je korišćena u ovim ogledima mogla je da meri energetski uticaj kristalnih lobanja na ljude. Rezultati
tih istraživanja ukazuju na sledeće:

Kod kristalnih lobanja na delu je neka nepoznata inteligencija ili neki program koji je u njih ugrađen, a koji je na
osobe koje su se podvrgle ispitivanju uticao stvarajući specifična energetska polja. Dejstvo tih polja na testirane
osobe bilo je pozitivno a instrumenti su zabeležili povećanje harmonije i ravnoteže u njihovim biomagnetnim
poljima. Ako se osvrnemo na ovo, pa religija Novog Doba najviše govori o višoj svesti i harmoniji.

Kod osoba koje su meditirale u blizini kristalne lobanje zabeleženi su sledeći fenomeni: neki su dospevali u stanje
alternativne svesti, drugi su imali raznovrsne vizije, neki su osetili oslobađanje dubokih emocija ili karme
pohranjenih u njihovim čakrama ili fizičkom telu, a manji broj testiranih je osetio veliku radost ili bio blažen i ushićen.
Opet karakteristike Nju Ejdža i učenja hinduizma.

Kod nekih ljudi kontakt sa kristalnim lobanjama izazivao je kasnije specifične snove ili bi danima osećao dejstvo
energije lobanja. Kod pojedinih učesnika testova dolazilo je i do spontanog otvaranja njihovih unutrašnjih, duhovnih
sposobnosti - pre svega trećeg oka ili sposobnosti da se čuju duhovi. Opet Nju Ejdž plus spiritizam. Ova stvar je
definitivno naprava preko koje utiču duhovne sile.

Mnoge osobe koje su učestvovale u ovim testovima izvestile su kasnije Centar o korenitim promenama koje su
im se posle kontakta sa kristalnim lobanjama dogodile. Prethodne neprijatne i nepoželjne situacije bile su brzo
eliminisane ili bi se iznenada pojavila mogućnost za rešenje tih situacija, što im je donosilo mir i radost.

Filis Geld koautorka knjige „Poruka Kristalne Lobanje” je napisala: „Verujem da Lobanja može da se upotrebi kao
duhovni fokus da se izvuku mudrost i znanje iz kolektivnog nesvesnog. Kristalnu lobanju porede s kristalnim
sveznajućim kompjuterom koji samo čeka da otkrijemo pravi pristupni kod.”

Jedna stara centralnoamerička legenda, u koju su verovali i Maje i Acteci, kaže da je svet bio uništen četiri puta,
da mi živimo pod petim Suncem i da će naš svet biti uništen potresima Zemlje kada će nestati svaki život. Prema
kalendaru Maja svet je nastao 13.avgusta 3114. godine pre naše ere, a biće potpuno razoren 21.12.2012. godine-
verovatno se misli na način života, tradiciju, religiju itd, što i jeste plan Novog svetskog poretka i Novog Doba, te su
zato dovukli Maje u neše dnevne sobe). Pisari ovog drevnog naroda, za koji se veruje da su odlično znali astronomiju,
ostavili su mnoge tekstove sa proročanstvima, posebno onim vezanim za pomračenja Sunca. Jedna od legendi koja
se sačuvala do danas govori da još od vremena kada su ljudi naselili dvanaest planeta postoji trinaest kristalnih
lobanja. Sve kristalne lobanje bile su poverene ljudima koji su naseljavali Zemlju, a koji su se nazivali Atlanti. Atlanti
su potom ove kristalne lobanje ostavili Majama. Ako bi ljudima pošlo za rukom da sve ove lobanje sakupe na jednom
mestu, one bi mogle da nam pruže podatke o našem poreklu i da nam kažu kako da izbegnemo dolazeću katastrofu.
Naši preci su, prema predanju, umeli da navedu kristalne lobanje da govore, pri čemu bi im se čak pokretala vilica.
Ova priča podseća na sve one sulude a i te kako očaravajuće priče koje se poslednjih pedesetak godina nalaze po
popularnim časopisima o misterijama. Arheolozi su zbunjeni stvarima, za koje kažu da ne bi trebale da postoje, jer
u to vreme kada su napravljene nije bilo moguće da budu napravljene od strane ljudi. Kristalna lobanja nije delo
običnih ljudi srednje Amerike. Ona je delo ili ljudi koji su bili u dosluhu sa moćnim zlim silama ili samih tih sila. Sama
lobanja kao simbol je simbol smrti i sve te priče da ona utiče pozitivno na ljude su zamka.

Električna baterija iz Bagdada, „kompjuter“ iz Intikitere, Grčka ili avioni nikako ne spadaju tamo gde su nađeni –
u ostacima i slojevima starim dve i više hiljada godina.

Godine 1936, u Khujut Rabu austrijski istraživač Dr. Vilhelm Kenig (Wilhelm Kenig) je iskopao jednu čudnu
glinenu, preko 2.000 godina staru, posudu. Unutar te posude se nalazio bakarni cilindar, koji je omotavao gvozdenu
polugu. Omot je tako postavljen, da je bilo moguće popuniti ga sa nekom tečnošću. U sredini te tečnosti, od bakra
električno izolovana, nalazila bi se spomenuta gvozdena poluga.

Čemu je služila ova neobična sprava? Naučnici nisu mogli naći odgovor, i tada je Dr.
Kenig postavio svoju smelu tezu: „Ta glinena posuda mogla je da bude baterija.” Prema
toj tezi, električna struja nije „otkrivena” 1798. godine od Luiđija Galvanija, već skoro
2.000 godina ranije.

I zaista, mnoge istraživačke grupe, među njima i naučna grupa iz „Remer und
Pelizaeus Muzeja” u Hildesheimu, uspele su dokazati da je ta glinena posuda mogla
proizvoditi električnu struju. Naučnici su sami takvu identičnu posudu napravili, te je
ispunili sa sokom od grožđa: između bakarnog cilindra i gvozdene poluge je bio napon
od 0,5 Volta - ne mnogo, ali ipak je radilo. Sa malim naporom drevni ljudi su znači mogli
da proizvode struju. Ali, za šta? Sijalice, telefoni, motori ili televizori tada nisu postojali.
Ili možda jesu? „Već u starom Egiptu je postojalo električno osvetljenje', ovako tvrde Peter Kras i Reinhard Tese,
autori knjige o sijalici iz Egipta. Glavna osnova njihove argumentacije je reljef iz Denderaha. Na tom reljefu, koji je
nastao oko 50. godine pre naše ere, vidljiv je egipatski sveštenik koji drži u rukama ogromni predmet u obliku

~ 61 ~

balona. U unutrašnjosti tog balona vidljiva je zmija koja se kreće prema nebu. Za Krasa i Habeka indicija je jasna: Taj
reljef je tehnički nacrt, balon je sijalica, a zmija je bakarna spirala u sijalici. Sa takvim električnim osvetljenjem,
Egipćani su osvetljavali tamne hodnike piramida. S time bi bilo objašnjeno zašto hodnici u piramidama nisu začađeni
po zidovima i plafonima od dima sa upaljenih baklji. Nije bilo baklji. Egiptolozi imaju drugačije objašnjenje za
„sijalicu” iz Egipta: Egipatski reljefi uvek imaju simbolično značenje: Stvarnost nikad nije predstavljena. Stilizacija
ponekad ide tako daleko da je moguće iz malih isečaka rekonstruisati kompletna dela. U reljefu oni prepoznavaju
čamac boga sunca, Ra, koji završava u cvetu lotosa. Drugi to shvataju kao „kablove u dršci sijalice.” U mitologiji
Egipćana, sunce naveče umire, da bi se uutro ponovo rodilo. Stoga je zmija kao simbol ponovnog rađanja - ona posle
menjanja svoje kože se „ponovo rađa.” Na „šalteru” ispod „sijalice” bog Heh pruža svoje ruke prema nebu i
usmerava Sunce prema nebu. Kontroverzni deo reljefa je predstava „navoje sijalične drške.” Ni egiptolozi tačno ne
znaju kako da se odrede, odnosno tumače, ti navoji. Mogao bi značiti „horizont”, i tada bi reljef predstavljao boga
sunca, što u jutro Nove Godine, putuje ka nebu. Ako baterija iz Bagdada nije služila za osvetljenje - čemu je onda
služila? Jedino logično i uverljivo objašnjenje: za pozlaćivanje figura. Za galvanizaciju dovoljno je imati malu jačinu i
napon struje. Uspešno je učinjen i taj eksperiment. Jedna mala figura je uspešno pozlaćena. Postavljena je bila u
posudu napunjenu sa mešavinom zlatnog praha i priključena sa baterijom. Već posle dva sata, figura je bila obložena
zlatom - pozlaćena. Tako je to moglo biti. Ipak, mnogo pitanja ostaje: Da li su baterije zaista bile upotrebljavane za
pozlaćivanje? Da li su Partareni uopšte poznavali proizvodnju zlatnog praha potrebnog za galvanizaciju? I zašto
arheolozi pronalaze i slične „baterije” u kojima se umesto gvozdenih poluga, nalaze bakarne poluge u bakarnoj
spirali? Sa dva ista metala nije moguće proizvesti struju. Da li je te posude onda slučajno moguće upotrebiti za
galvanizaciju, dok zapravo služe za nešto drugo? Naše pretke ne bi smeli potcenjivati. Šta su stvarno mogli i sta su
pojedinci mogli, posle par vekova teško je znati. Verovatno su postojali genijalci i genijalni pronalasci o kojima su
nestali svi tragovi i za koje nikad saznati nećemo. Ako naučnici danas pronađu takvu stvar, onda se nađu pred novom
zagonetkom.

Primer takvog predmeta je i „kompjuter” iz Antikitere. Pronađen je u jednom antičkom brodu potopljenom u
moru. Bilo je to 1900. godine. U dubini od 42m, i „kompjuter” je imao veličinu kutije za cipele. Arheolozi su
katalogizirali pronađene predmete: Vaze, posude za vina, kipove, amfore, mramorne i bronzane figure. Po svemu
sudeći, bio je to trgovački brod, potonuo u prvom veku pre nove ere.

Originalan artefakat i rekonstrukcija

Potrebno je bilo još 70 godina da bi se taj predmet dovoljno proučio i shvatio. Učinjeni su rentgenski snimci
predmeta i ostataka u drvetu, kao i provereni detaljni arheološki zapisi prvobitnog izgleda, te i stare fotografije.
Otkriće je zaista bilo začuđujuće: Bio je to astrolabijum. Taj astrolabijum je sprava koja pokazuje vreme izlazka i
zalaska sunca, te kretanja pet Grcima tada poznatih planeta, uključujući i faze meseca. Skoro 30 zupčanika pokretalo
i pomeralo je jedno drugo i tako dočaravalo faze Meseca, izlazak i zalazak Sunca itd. Svi zupčanici su napravljeni od

~ 62 ~

bakra koji sadrži i izvesnu količinu cinka. Zubi tih zupčanika imali su uglove od 60 stepeni. A, sa strane imali su
„navojak” koji je bio pokretač tome svemu. Jednom navijen, astrolobijum je pokretao oznake što su označavale
položaj planeta u određenim vremenskim periodama. Otkriće je senzacionalno. Teško nam je shvatljivo da su stari
Grci bili u stanju da naprave jedan tako komplikovan sistem sa zupčanicima. Sistem, koji možemo usporediti sa
sistemom zupčanika današnjih satova na navijanje. A, takvi satovi su tek 1.400 godina kasnije po prvi puta
napravljeni. Pored toga, „kompjuter iz Antikitere” ima i diferencijalnu getribu: zupčanike, čije osovine nad drugim
zupčanicima kruže. Tek 1828. je taj princip prijavljen za patentiranje. Zašto, ili kako, su stari Grci mogli to poznavati
čak 1900 godina ranije? Da li je s time dokazano da su neki Grci tada bili mnogo napredniji negoli sto se to danas
smatra? Ili da postavimo pitanje, a koje je već postavio Erih fon Deniken: „Od kojeg astronautskog kuma je ta sprava
i to znanje dobiveno?” Ovo drugo pitanje, postavljeno kao sugestija, možemo lako osporiti: Zašto bi vanzemaljci
darovali znanje koje je ograničeno na samo pet planeta, a ne sa svih devet? I kada su u pitanju navodne sijalice iz
Denderaha, ostali su reljefi a zašto nije nađena ni jedna sijalica? Biće da se radi o stvarima u koje su bili upućeni
samo malobrojni, i kad je u pitanju lobanja od kristala, i ova „baterija” i ostale čudne naprave i znanja koja su ih
pratila. I danas imamo dosta toga što se krije od masa, i sve one blagodeti tehnologije koje obični ljudi poseduju,
elita, policija i vojska su posedovale mnogo ranije. Setimo se bežičnih telefona u automobilima državnika ili u kolima
Džemsa Bonda? A sada takav telefon ima svako…

Mnogo ozbiljniji je odgovor, da tok razvoja nije uvek tekao ravnomerno i uvek prema gore. Postoji gore i dole
kod znanja - kao i znanje koje se u toku vremena izgubi te se ponovo mora otkriti. Matematičar Hero iz Aleksandrije
je već u prvom veku naše ere otkrio parnu mašinu i napravio je dva funkcionirajuća primera. Džejms Vat je to isto
otkrio tek 1765. godine. Takođe je i beton bio poznat u starom Rimu; Koloseum je sagrađen uz korištenje cementa.
Ali, tek 1849. godine je Džejms Parker prijavio patent na svoj izum. Šta su sve onda ljudi pre 2.000 godina stvarno

poznavali Poznavali su avione, tvrde neki istraživači, i kao dokaze navode male
zlatne figure iz Južne Amerike. Te figure, samo 4 cm dužine i koje se datiraju od
pre 1.500 godina, potiču iz Tolima kulture i bile su stavljane kao pokloni u
grobovima mrtvih. O toj kulturi iz podrucja današnje Kolumbije, malo toga je
poznato. A, još manje je poznato o mestima i okolnostima pronalaska tih
figurica. Većina se ipak, bez dvoumljenja, može odrediti kao nakit na glavi: šnale
i iglice za kosu, ukrasi za noseve i uši, kao i razni privesci. Pored tih, postoje i čudne figure koje predstavljaju insekte
- mada bi mogli reći da pre liče jednom Spejs šatlu nego nekom insektu. Današnji posmatrač teško se može oduprijeti
zamisli da pred sobom ima modele aviona. Da bi tu teoriju proverili, dr Algon
Fenbum (Algund Eenboom) i oficir vazduhoplovstva Peter Belting su od
stiropora i drveta napravili kopiju tog „insekta” veličine 16:1, te su joj dodali
propelere i motor, i najzad se uputili na aerodrom za avione modele. Senzacija:
Imitacije tih figurica su bile odlične za navigaciju u vazduhu. Da li je to dokaz da
pronađene figure doista predstavljaju avione? Teško je to reći. Naime, kopije
od stiropora i drveta nisu zaista kopije istog materijala. A, njih dvojica su dosta
toga iz modernog znanja o vazduhoplovstvu ugradili u taj model: motor,
propeler, krilima su dali aerodinamičan izgled, te su sve pukotine uklonili. I otkud da su stare Inke poznavale letelice
i avione? Za proizvodnju vlastitih aviona potrebna je cela industrijska grana. Danas bi trebali naći milione dokaza za
tako nešto. Pa trebao bi da je ostao makar jedan motor ili krilo. Setimo se samo
prozvodnje materijala za avione, metala, stakla, pa goriva, proizvodnja motora,
infrastruktura, aerodromi itd. Tada je verovatnije da su avione koristili
vanzemaljci, a da su ih Inke samo kao minijature kopirali. Ali, ni to nije dovoljno:
Strani posetioci moraju prevaliti bezvazdušni prostor svemira da bi došli do
naše planete, a krila tada nemaju smisla. Pa i pretpostavka da su sa sobom
„vukli” avione istraživače s kojima bi istraživali našu planetu, nije uverljiva.
Naime, oni su morali već unapred pre posete znati kakvu atmosferu naša
planeta ima, od čega se sastoji i koja je njena gustina, da bi mogli koristiti avione
na njoj. Inace cela konstrukcija aviona ne funkcioniše. Da li su onda te figure samo kopije insekata? Ni to nije
uverljivo. Insekti nemaju delta-krila, a krila kod insekata ili ptica nisu na donjem delu trupa već na gornjem. Takođe
ni insekti, kao ni ptice nemaju uspravan rep. Figure pre sliče ribama što lete, ali ni one nemaju ogrlicu iza vrata.
Godine 1898. mali drveni, krilati objekt (slika desno gore) pronađen je u grobnici Pa-di-Imen u severnoj Sahari,
u Egiptu. Model je klasifikovan kao model ptice. Ima vrlo aerodinamičan oblik krila, prečnika oko 7 cm. Međutim,
ovo vrlo podseća kao savremeni avion, mada je staro 2.000 godina. Analizom je otkriveno da je objekt bio vrlo
aerodinamičan i da ima slična krila kakva danas koristi NASA na svojim vazduhoplovima.
Neuobičajeni kamen koji u sebi sadrži metalnu šipku pronašao je kinez Žilin Vang (Zhilin Wang). On je pronašao

~ 63 ~

ovaj kamen prilikom terenskog istraživanja napodručju Mazong planine koja se nalazi na granici pokrajina Gansu i
Ksijang. Kruškolik kamen je crne boje i izuzetno težak. Dimenzije su mu oko 8 x 7 cm i težak je 466 grama. Najviše

iznenađuje unutrašnji deo kamena u kome se nalazi nešto kao metalna traka
sa jasnim navojima. Postoje mnoge hipoteze o formiranju ovog kamena, ali sve
izgleda neverovatno. Kao da je metal sa navojima čvrsto zatvoren u crnom
kamenu. Je li to relikvije iz preistorijskog doba? Da li je poruka vanzememaljske
civilizacije za nas? Kako je nastao ovaj kamen? Odgovor ne postoji, ali ne
verujem da bi vanzemaljci koristili ovakve „poruke.” Obakve stvari su mogle
samo biti ostatak pretpotopnog sveta, poput fosila biljaka i životinja.

Ovaj kamen na slici levo je iskopan u Koso planinama, u Kaliforniji. Jedan
od tih komada stene sadrži unutar sebe ostatke neke vrste uređaja. Ovaj kamen formira kućište u obliku cilindra od
čvrstog belog porculana ili keramike, te u središtu cilindra je dva milimetra sjajno metalno jezgro. Takođe, oko
keramičkog cilindra su prstenovi od bakra, uglavnom korodirani. Ovo sve deluje kao tanak ekser zabijen u kamen,
ali stena, u kojoj je ovo pronađeno, bila je datirana na oko 500.000 godina. Oni koji su tada proizveli takvo nešto
morali su da poseduju naprednu tehnologiju.

Uverljiv odgovor ne postoji. Ali to nije ni strašno. Kada bi na sve imali odgovore, tada bi imali samo radnike u hali
što raspoređuju arheološke pronalaske, a ne istraživače i naučnike. Kada i sama nauka ne bi stavljala pod upitnik
ono što već smatra rešenim, ni u tom slučaju mi ne bi imali napredak. Ipak, ako se okanemo naklapanja evolucionista
i zvanične istorije, ovaj predmet je još jedan fosil iz pretpotopnog vremena. To je sakriveno, naravno, da bi se
potpirivala mašta u masama i da bi se sakrile prave činjenice, a to da je Zemlja stara 6 000 godina, da je pretpotopni
svet bio napredniji od našeg i najvažnije, da je Bog u centru.

Šta je sa nožem faraona? 6. novembra 1922. godine je pronađeno u grobnici faraona
Tutankamona (Tut-ench-Amun), njegovo blago: sarkofazi, maske, figure egipatskih
bogova, sanduci, zlatni nakiti itd. Ukupno više od 5.000 raznih predmeta. Najmisteriozniji
nalaz je nož faraona koji je nađen bez rđe. Gvožđe je u to vreme bilo vrednije nego zlato,
pa i za faraona je to bila velika vrednost. Značaj tog noža je itekako velik, to je vidljivo i po
tome što je faraonu bio zavezan s desne strane uz nogu, čak i u grobu.

Ali, kako je faraon došao u posed tog noža? O njemu možemo skoro neverovatne
navode pročitati: Da je saliven od nerđajućeg ćelika, da nije bio naveden sa ostalim
pronalascima, da je njegovu leguru moguće ostvariti samo u vakuumskim uslovima. A,
tadašnji Egipćani nisu poznavali ni salivanje gvožđa, a kamoli vakuumske uslove pri
dobivanju takve legure. Manfred Saše (Manfred Sachse), predsednik istraživačkog
instituta za rudna dobra, intezivno se bavio proučavanjem pronalaska noža. No, od kojeg
materijala je taj nož napravljen ni on ne zna. „To niko ne zna”, kaže Manfred. I dodaje:
„Dr. Lukas, koji je te nalaze tada zapisivao, nije analizirao sastojke gvožđa kod tog noža.
Niti je to do dan danas učinjeno. Egipatski Muzej u Kairu odbija dati nož za analiziranje
van svoje zemlje, a potrebnih aparata za njegovu analizu nema u Egiptu. Premeštaj svega potrebnog je jako skup,
te nismo našli institucije koje bi finansirale takvu analizu. Otkud faraonu nož od nerđajućeg čelika? Kako je on došao
u njegov posed? Kupljen je u inostranstvu: Hetiti, susedi Egipćana, poznavali su već tada mogućnost salivanja
gvožđa. Druga mogućnost: Gvožđe je moglo biti dobiveno i od jednog meteorita. I zaista, gvožđe je tada nosilo naziv
„crni bakar s neba”. I kada se nađe takav meteorit, potrebno ga je samo obraditi u željeni oblik, ako se imalo sa čim.
S izvesnim pravom bi mogli tvrditi da je nož vanzemaljskog porekla. I kao takav, bi tada mogao imati kristalnu
strukturu koju je moguće dobiti samo u vakuumskim uslovima. No, koliko je običan ili neobičan taj nož, to možemo
tek znati kada se dotični naučno proveri. Svi navodi do tada ostaju na nivou špekulacija.
Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj,
pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na koži gazele. Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat
načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike. Ovo otkriće obelodanio je nemački
istoričar Pol Kal (Paul E. Kahle) dve godine kasnije na kongresu u Holandiji.
Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Reis (Kemal
Re'is), pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene
mornare, Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova. U doba u kojem su
pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posedu mape Novog
Sveta koju je načinio niko drugi do sam Kristofer Kolumbo. Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim
ostavio u nasleđe svom nećaku koji se zvao Piri Reis (Piri Re'is) koji je takođe bio mornarički oficir Otomanske flote.
Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u
Carigradu. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi

~ 64 ~

mapu koja bi objedinila sva skorašnja Španska i Portugalska otkrića. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak
različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim rečima, osam
ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu
Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju
je sačinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao
komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim delom mape. Također navodi da on nije odgovoran za
originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih
mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

Mapa Pirija Reisa

Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i severnu obalu Antarktika. Mapa
prikazuje obalu Antarktika sa neverovatnim detaljima. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis
uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih 300 godina pre no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi
problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznošću na mapi prikaže
obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta
govore da je Zemlja Kraljice Maud poslednji put bila bez leda pre oko 6.000 godina, negde oko 4000. godine pre
Hrista. Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa
otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta
ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija
i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj deo severne obale Antarktika poslednji put bio bez leda pre 6
000 godina. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre
6 000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspešno završi
ovakav poduhvat? Kroz ceo Srednji vek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane „portolani“ i bile su to precizne
mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i
slične druge podatke neophodne za uspešnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih „portolan“ mapa bavila se
Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao
Piri Reis. Ali nekoliko „portolan“ mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su
čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio
u posedu jedne ovakve mape. Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo
poreklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve
sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je imao Kristofer Kolumbo. Do 1929.
godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kalea
posvećuje pažnju ovoj mapi. Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets,
profesor istorije nauke na Kene Stejt koledžu Dr. Čarls Hapgud (Charles Hapgood) daje zadatak svojim studentima
da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje
knjigu. U uvodu za svoju knjigu, „Mape drevnih kraljeva mora” (Maps of the Ancient Sea Kings), iz 1979. godine, Dr.

~ 65 ~

Čarls Hapgud navodi: „Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte
proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najverovatnije preko Minojske kulture sa
Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog sveta. Mi danas imamo
dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su
tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove.”

Prema hipotezi koju je postavio Dr. Čarls Hapgud, Piri Reis je najverovatnije došao u posed jedne ili više ovakvih
mapa koje su nekad bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog sveta.
Hapgud je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje
regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Carigrad, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog
pohoda 1204. godine, krstaši su uspeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među
evropskim mornarima. Hapgud dalje piše: „Većina ovih mapa predstavljala je Mediteran i Crno More, ali su opstale
i mape drugih područja. Među njima su bile i mape Severne i Južne Amerike, mape Arktika i okeana Antarktika.
Navodi na ideju je da su davni moreplovci putovali od Severnog do Južnog pola. Koliko god to zvučalo neverovatno,
iz podataka sa ovih mapa proizlazi da je istraživan Antarktik još u doba kada obala Antarktika nije bila prekrivena
ledom. Takođe je jasno da su ovi stari moreplovci raspolagali instrumentima za navigaciju kojima su mogli veoma
precizno da određuju koordinate u prostoru i da su ovi instrumenti nadmašivali svu tehnologiju i znanje Starog i
Srednjeg veka kao i ono modernih vremena sve do druge polovine XVIII veka..” („Mape drevnih kraljeva mora” Čarls
Hapgud).

„…Ovi dokazi o postojanju naprednih tehnologija podržavaju mnoge druge hipoteze iznošene dugi niz godina
koje govore o davnim, nestalim i zaboravljenim, naprednim civilizacijama kao što su Atlantida, Lemurija ili civilizacija
Mu. Naučnici su mnogo puta bili u stanju da opovrgnu ovakve hipoteze zbog nedostatka dokaza i prikažu ih kao mit,
ali ova mapa nam pruža dokaze koji ne mogu olako da budu zapostavljeni. Ovi dokazi nam nalažu da preispitamo
sve ostale dokaze koji su u prošlosti izneseni i zapostavljeni, u novom svetlu i otvorenog uma..(isto). Dve godine
kasnije, Hapgudove hipoteze dostižu neočekivanu popularnost kada izlazi Denikenov kontraverzni bestseler po
imenu „Kočije bogova” („Chariots of the Gods?“), prva knjiga tog autora. U ovoj knjizi, koja je doživela više od
dvadeset izdanja i koja je prodata u više miliona primeraka, Deniken počinje da se bavi paleokontaktima. Na osnovu
dugogodišnjih istraživanja ruševina izgubljenih gradova, potencijalnih aerodroma i mnogo činjenica, Deniken tvrdi
da su našu civilizaciju potpomagala bića sa neke druge planete, ostavljajući i mape planete Zemlje. Njegova
najkontraverznija teorija tvrdi da smo i mi sami potomci ovih „bogova” i prikazuje arheološke dokaze koji
potpomažu njegovu teoriju. Kao jedan od dokaza Erich von Deniken navodi i mapu Pirija Rajsa, koja je, prema njemu
načinjena uz pomoć mapa koje su vanzemaljci napravili snimanjem i osmatranjem iz vazduha. 1953. godine jedan
turski mornarički oficir šalje mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju američke mornarice. Biro je u pomoć pozvao
penzionisanog kapetana američke mornarice koji se posvetio proučavanju davnih mapa, čoveku po imenu Erlington
H. Maleri (Airlington H. Mallery). Nakon dužeg ispitivanja, Maleri je otkrio koji je metod projekcije korišten da se
sačini mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sačinjena, napravio je mrežu i prebacio mapu
Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tačna. Njegov zaključak je bio da je
jedini način da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha - ali ko je bio u mogućnosti da takvu
tehnologiju koristi pre 6 000 godina? Određivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo
je korištenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogućio izradu ovako precizne mape nije bila poznata sve
do sredine XVIII veka. Hapgud je uspeo da dokaže da je urađena geometrijskom metodom i da koristi geografske
koordinate pod pravim uglovima raspoređene u mrežu, ali i da je očigledno kopirana sa starije mape koja je
projektovana us pomoć sferne trigonometrije koja u to doba nije bila poznata! Ne samo da su rani geografi znali da
je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznošću od oko stotinjak kilometara. Hapgud je tada
poslao svoju kolekciju starih mapa čoveku po imenu Ričard Strečan (Richard Strachan) koji je u to vreme radio na
Institutu za Tehnologiju u državi Masačusets, popularnom MIT-u. Zamolio ga je da proceni koliki je nivo poznavanja
matematike bio potreban kako bi se načinile originalne mape. Odgovor je stigao 1965. godine. Strečan je bio uveren
da je bilo neophodno izuzetno dobro poznavanje matematike, sferne trigonometrije, zaobljenosti Zemlje kao i
metoda projekcije. U pismu koje je američki oficir i komandant jedinice za izviđanje američke avijacije Harold Z.
Olmejer (Harold Z. Ohlmeyer) napisao Čarlsu Hapgudu piše da je Norveško-Britansko-Švedska ekspedicija na
Antarktik potvrdila da su geografske odlike terena Zemlje Kraljice Maud kao što su kopnena masa, obala, reke i
planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa do u tančina verodostojne. Istraživači su do ovih
detalja došli koristeći sonar i seizmička osluškivanja, a sam teren nalazi se ispod gotovo 2 kilometra leda. Hapgud
tvrdi da postoji razlog zbog kojeg na Antarktiku nije bilo leda. On kaže da se ceo Antarktik u to vreme nalazio oko 2
000 kilometara severnije, a ne na južnom polu, i da se nalazio van polarnog pojasa, u hladnom, ili čak umerenom
temperaturnom pojasu. Razlog zbog kojeg se kontinent, po njegovom mišljenju, pomerio na svoju današnju lokaciju
treba da se traži u tzv. pomeranju Zemljine kore. Ovaj mehanizam, koji se razlikuje od mehaničkog pomeranja

~ 66 ~

tektonskih ploča ili pomeranja kontinenata, je ustvari pomeranje celokupne spoljašnje kore planete, koja se naziva
litosfera, u odnosu na mekšu unutrašnjost. Hapgud detaljnije opisuje ovu teoriju u svojoj knjizi „Mape drevnih
kraljeva mora”. Ova teorija poslata je na razmatranje čuvenom Albertu Ajnštajnu koji je pokazao iznenađujući
entuzijazam: „Polarne regije raspolažu sa konstantnim depozitima leda koji nije simetrično raspoređen oko polova.
Zemljina rotacija utiče na ove asimetrično nataložene mase i prouzrokuje centrifugalni momentum koji se prenosi
na krutu, ne tako elastičnu Zemljinu koru. Kada konstantno uvećanje centrifugalne sile prouzrokovane na ovaj način
dostigne određenu tačku, celokupna Zemljina kora se pomeri u odnosu na unutrašnjost planete.” Bila ova teorija
tačna ili ne, misterija ostaje. Mapa Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema današnjim
saznanjima, niko nije bio u stanju da sačini toliko preciznu mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim
koordinatama u to vreme. Prvi instrument koji je bio u mogućnosti da približno izračuna koordinate meridijana
izumeo je Englez Džon Harisan (John Harrison) 1761. godine. Pre toga nije postojao način da se dobije prihvatljiva
vrednost meridijana - greška je mogla da iznosi i više stotina kilometara. A mapa Pirija Reisa je samo jedna od niza
mapa koja prikazuje nepoznate krajeve, nemoguće znanje i preciznost koja i danas zapanjuje. Sam Piri Reis je
priznao da je za izradu mape koristio mnogo starije mape,koje su i neki drugi kartografi koristili za izradu mapa
velike preciznosti. Jedna od takvih mapa je i Dulčert Portolan mapa iz 1339. godine na kojoj je mreža paralela Evrope
i Severne Afrike savršeno precizna, a meridijani koji presecaju Mediteran i Crno More prikazani su na mapi sa
odstupanjem od samo pola stepena! Mapa koju je sačinio Turčin Hadži Ahmed 1559. godine prikazuje 1 600 km
širok kopneni pojas koji povezuje Aljasku i Sibir, prirodni most koji povezuje dva kontinenta, Ameriku i Aziju, a koji
je pod vodom od završetka poslednjeg ledenog doba kada je nivo vode na planeti porastao i ova teritorija na mapi
postala morsko dno. Još neverovatnija je Zenova mapa iz 1380. godine koja prikazuje veliku kopnenu masu koja se
proteže na Sever sve do Grenlanda, a nezamislivo je precizna. Potpuno je nemoguće da je neko u XIV veku bio
sposoban da proračuna i prikaže ovako preciznu koordinatnu mrežu meridijana i paralela.

Ove mape, i niz drugih, kao naprimer Zeng Heova mapa sveta, Picigano (Pizzigano) nautička mapa iz 1424.
godine, Kantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete
koristeći znanja koja danas smatramo plodovima modernog doba. Štaviše, za izradu ovako preciznih mapa korišteni
su podaci uzeti sa još starijih pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, navodno, pripadale
izgubljenim civilizacijama. Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada se raspravlja o mogućnosti da je nekada
davno ovu planetu nastanjivala veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na nepoznat način
nestala sa lica Zemlje, i tek sada polako počinjemo da nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod.
Kada se zna kakva su znanja posedovali egipatski i vavilonski žreci, okultisti i članovi okultnih bratstava koja
egzistiraju do danas, i sa kakvim su silama opštili, ne čudi ništa. I koliko snage, novca, vremena i svih drugih sredstava
koriste da bi uništili sve što ima veze sa biblijskim stvaranjem, Jevanđeoskom istinom o Spasitelju i ovom svetu, ne
čudi i da je ova mapa kao i gomila drevnih i novih artfakata čista prevara. Masa niti misli niti čita i lako ju je prevariti.
Mnogo nepbjašnjivih pojava ima objašnjenje, ako se samo malo razmisli. Posebno, ako se uzme na um da svi od
navedenih pronađenih artefakata nisu služili za dobrobit većine, nego za ciljeve manjine, sveštenstva, kraljeva i
elite. Zašto, na primer, tobožnji vanzemaljci, ili pak drevni žreci, nisu ostavili lek za kugu na primer, koleru, neizlečivu
lepru (guba) ili ideje kako poboljšati poljoprivredu (ako su bili tako napredniji..) i stočarstvo, kako olakšati život
običnih ljudi. Nisu, jer onome ko ih je vodio, te žrece i kraljeve, nije stalo ni do jednog čoveka.

Dogoni - „Potomci drevnih bogova – astronauta“

Nekoliko stručnjaka tvrde da su konačno pronašli dokaz o drevnim posetiocima iz svemira. Pleme Dogoni koje
živi u Maliju, saharska Afrika, ne poznaje pismo, niti ima dodir sa modernom civilizacijom. Oni znaju da je Sunce
središte sistema, da Saturn ima prstenove a Jupiter mesece. Njihove legende su fascinantne., Njihovi drevni festivali
utemeljeni su na postojanju jedne zvezde koju su naučnici otkrili u 19 veku, a predstavljaju predanja unutar njihove
kulture vekovima. Njihova glavna svetkovina usredsređena je na zvezdu Sirijus, najsjajniju zvezdu na noćnom nebu
(8,6 svetlosnih godina udaljena od Zemlje), u sazvežđu Oriona, po čemu je dobila ima „Pasija zvezda.” Po njihovim
legendama, vanzemaljski posetioci amfibijskog izgleda, spustili su se u jednom svemirskom brodu pre više od 10.000
godina. Ubrzo po završetku drugog svetskog rata, ugledni francuski antropolozi Marsel Griol i Žermen Diterlen,
otputovali su u Mali i proveli 15 godina među Dogonima koji žive na jednoj 180 km dugoj ravnici. Timbuktu,
prašnjava varoš koja je vekovima bila jedva nešto više od legende, leži prema severu od njihove glavne naseobine.
Njih dvojica su tu od sveštenika, prvi put čuli neverovatno precizne detalje o astronomskim podacima, do kojih smo
tek trebali doći preciznom naučnom verifikacijom. Ova dva istraživača su otkrili da je pleme jedno od najzabačenijih
na svetu, imalo složene legende koje su sezale vekovima unazad. Za Dogone, polazna tačka nastanka života je zvezda
Sirijus. Dogoni su očigledno nekako zaključili pre mnogo vekova da Sirijus nije jedinstvena zvezda, nego da ih ima
tri. Rekli su da postoji glavna zvezda, i da oko nje kruži druga zvezda kojoj su pripisivali karakteristike jednog gustog

~ 67 ~

i ekstremno teškog objekta, znanog danas kao „beli patuljak“. Beli patuljci su male guste zvezde. Sirijus B je čak
manja u prečniku od Zemlje. Tek 1862.godine je američki astronom Alvan Klark, koristeći moćan teleskop od 46cm
ustanovio da Sirius zaista ima i drugu zvezdu, kojoj je dao ime Sirius B ili „Štene“. Dogoni su ga u pogledu tog otkrića
preduhitrili za stotine godina, bez teleskopa. Sirius B je vekovima integralni deo kulture Dogona. Oni ga znaju pod
nazivom „Po Tolo.” Pomoću njegove orbite određuje se vreme održavanja svetkovine Siguri, najvažnijeg datuma u
životu Dogona. Prema plemenskom predanju, „Štene” je neverovatno teško. I ovde dogonska legenda beleži poen.
Godine 1928. engleski astronom Artur Edington, obznanio je da je Sirius B prvi poznati primer belog patuljka. Mada
Sirius B ne može biti viđen golim okom, Dogoni tvrde da njegova orbita traje tačno 50 godina. Naravno, posle
višegodišnjih proučavanja, naučnici su ustanovili da ona zaista iznosi 50,04 godine (plus, minus 0,09 godina). Gde je
treća zvezda u koju su Dogoni verovali? 1996. godine, francuski astronomi Daniel Benest i Ž.L.Divan obavestili su
javnost da su verovatno otkrili još jednu zvezdu koja kruži oko Sirijusa i kojoj su dali ime Sirijus C. Kako su Dogoni
mogli imati znanja o zvezdama stotinama godina pre pojave teleskopa? Pripadnici plemena tvrde da ih je pre više
od 10.000 godina posetila vanzemaljska rasa koja je stigla sa Sirijusa u svemirskim brodovima. Dogoni su sasvim
kategorični u pogledu tih posetilaca. Prema kazivanju plemena, oni su bili amfibije (humanoidna glava i grudi plus
donji deo tela sa krljuštima i repom), da su se zvali Nomoi i da su se spustili u „kovčegu.” Naučnici su se dugo
podsmevali ovim tvrdnjama. Jedan od njih je izneo tezu da su Dogoni stekli svoja astronomska znanja od francuskih
misionara koji su posetili te krajeve. Ali legende su prethodile i otkriću zvezda i dolasku misionara. Kakvi bi to bili
misionari ako bi ubedili celo jedno pleme u postojanje neke zvezde i vanzemaljaca, a ne bi ih preobratili u
hrišćanstvo. I zašto bi se misionari bavili ovim pričama, sa jednim plemenom usred pustinje.

Ipak, otkud to da su „Nomoi” podetili jedno ozolovano pleme a ne Egipat? Dogonske legende potiču iz drevnog
Egipta, odakle navodno i oni potiču izvorno, a otišli su odande 3000 godina pre nove ere. Arheolozi su naime
ustanovili da Dogoni žive u području Timbuktua samo 500 godina i da su potisnuli pleme Telema, čiji se grobovi još
i danas mogu naći u tim krajevima. Egipat je vrveo od čudnih priča i pojava, ogrezao u okultizam i astrologiju.
Neverovatna drevna znanja i ona kojoj se pripisuej drevnost, kao i današnja okultna učenja poseduju tako mnogo
egipatskog – da li je to slučajno?

Drevni tekstovi dočaravaju sasvim drugačiju perspektivu istorije sveta, u odnosu na onu sa kojom se susrećemo
u zvaničnim školskim udžbenicima. Svašta se tamo pojavljuje, mnoge legende su slične u različitim delovima sveta,
iako su ti delovi sveta po zvaničnom učenju bili razdvojeni daljinom, a i vremenom i nije bilo međusobnih dodira.
Kraljevi koji su vladali desetinama hiljada godina? Kraljevstva tako moćna i tehnološki napredna? Kraljevi koji su
leteli na nebo, kao sumeranin Adapa, čije mecene su bili bogovi u letelicama. Čak i nasumični pregled drevnih
tekstova otkriva sasvim drugačiji pogled na svet prošlosti, koji se u mnogome razlikuje od našeg. Upoznajemo ljude
i njihove vladare koji doživljavaju neverovatnu dugovečnost u vremenu tako hronološki dalekom, da ga je teško
pretiti. Nasuprot tome, naša sposobnost da precizno datiramo specifične istorijske događaje ne ide dalje od tri do
četiri hiljade godina unazad. Pomak od samo hiljadu godina pre toga nas dovodi na prag praistorije. Nije onda ni
čudo što odbijamo pomisao da su drevni ljudi uspeli da marljivo beleže događaje za koje se smatra da su se dogodili
stotinama hiljada godina pre naše praistorije. Ovde se obavezno provlače tri stvari. Prva je da se ide duboko u
prošlost, druga je da se došljaci iz svemira mešaju u sve i svašta, a treća je da bogovi izgleda „maze” samo kraljeve
i sveštenstvo. Sve pomenuto je upereno protiv Biblijskog koncepta: da je Zemlja mlada planeta, ne starija od 6.000
godina, da je svemir naseljen ali između njegovih stanovnika koji nisu sagrešili i ne voze se u letećim tanjirima i
Zemlje nema dodira, i da je jednom i jedinom Bogu bitan svaki čovek koji želi da bude spašen, nebitno da li je on
kralj ili gubavac koji prosi. Ove sulude priče imaju u vidu samo elitu. Videćete, ništa se nije promenilo…

Sveštenici (žreci) drevnog Egipta su, na primer, tvrdili da poseduju listu sa podacima o kraljevima ostrva
Atlantida. Platon je od njih čuo te priče koje je opisao u svojim dijalozima „Timej i Kritije.” Ti podaci su sezali 12 000
godina unazad kroz vreme. Pomenuti drevni indijski tekstovi govore o užasnim, tehnološki naprednim ratovima koji
su se odigrali u dalekoj praistoriji. Naravno, tu su i glasine o izgubljenim ostrvima i potonulim kraljevstvima koje
sežu stotinama hiljada godina u prošlost. A kao da sve to nije dovoljno lepljivo za maštu, iz svih krajeva sveta nam
stižu zapisi o kulturama koje su postojale hiljadama godina pre našeg vremena i gotovo rutinski komunicirale sa
bićima koja su naseljavala nebesa, tj elita tih kultura. Ne samo da tekstovi govore kako su ta bića često i neprekidno
posećivala našu planetu, već i kako su Zemljani putovali sa njima do „domovine bogova” koja se nalazi duboko u
svemiru. Apsolutno senzacionalna ideja. A ako je to istina, onda bi se bar nekoliko antičkih misterija koja već dugo
godina zbunjuju naučnike dalo objasniti posetama ljudi sa Zemlje tim vanzemaljskim svetovima.

Najvažniji od ovih problema odnosi se na fantastični broj godina koje se pripisuju nekim drevnim vladarima.
Naznaka izvesne nebeske veze je više nego očigledna u hronologiji drevnih događanja koja se našim precima od pre
tri, četiri hiljade godina uopšte nisu činila tako neverovatnim kako ih to mi danas doživljavamo. Kada su u pitanju
datumi i rastojanja, otkrivamo jasnu razliku između nebeskih i zemaljskih mera računanja. Putovanje od 15.000
kilometara se na Zemlji smatralo dugim. Ali je u svemiru putovanje dugo 150.000 kilometrana smatrano tek

~ 68 ~

majušnim korakom. Pored rastojanja, u drevnim se tekstovima pominje i vreme. U stvari, udaljenosti koje se
povezuju sa univerzumom su tako ogromne, da se jedino mogu izraziti svetlosnim godinama - udaljenošću koju
pređe svetlost tokom jedne zemaljske godine. Tako shvatamo da se različite mere veličina odnose neobično
precizno na okolinu koja se meri. Svemir bukvalno nagoni na potrebu korišćenja astronomskih brojeva, a zemaljske
razdaljine i vreme se mere shodno zemaljskim zakonima. Ali ponekad ti drevni tekstovi unose potpunu zabunu u
našu zemaljsku perspektivu, opisujući događaje i ljude sa vremenske skale koja potpuno odstupa od svega što nam
je poznato o istoriji ove planete! Uzmimo za primer kalendar Maja. Taj kalendar je izuzetno kompleksan, sofisticiran
i precizan do mnogo decimala, iako je njihov fenomenalni proces izračunavanja osmišljen pre više od hiljadu godina.
Osim toga, tu je majansko znanje o astronomiji, posebno o planetarnim ciklusima i sideralnoj godini koji su izraženi
do neobjašnjivog stepena preciznosti i tačnosti. Ni uz pomoć najpreciznijih instrumenata današnjice, ne bi se bolje
obavila tako tačna i precizna merenja.

Podvodne drevne građevine blizu ostrva Okinava – Japan

Kalendar Maja je apsolutno zapanjujuć, ali ono što nas posebno može zanimati je fantastičan opseg vremena
koji kalendar obuhvata. To takozvano „dugo računanje dana”, čini ukupno pet vremenskih ciklusa. To znači da je
moguće precizno datirati neverovatno daleke događaje. Najviša jedinica ovog kalendara - alautun, ekvivalentna je
količini od 23000 miliona dana. U knjizi „Misterija Drevnih”, autori Erik i Krejg Amlend pišu: „Drugim rečima, ti
„primitivni zemljoradnici” znali su da mere vreme jedinicama većim od 23000 miliona dana. Majanski „Zapis iz
Kvirigve” pominje događaje koji su se, navodno, odigrali pre 90 miliona godina. Drugi natpis, pronađen na istom
lokalitetu, govori o događajima od pre 400 miliona godina” Čemu tako neverovatni brojevi? Kakva je bila njihova
svrha? Iako i mi koristimo tako daleke datume, oni se obično odnose na maglovite geološke periode vremena čije
je granice unutar nekoliko miliona godina veoma teško definisati. Nasuprot tome, majanski kalendar i njihovi zapisi
uopšte ne pate od te vremenske maglovitosti. Oni govore o specifičnim datumima starim milione godina. Poređenja
radi, to bi bilo kao kada bismo danas upotrebili sopstveni kalendar da opišemo događaj koji se odigrao 30. avgusta
30.272.889. godine pre nove ere. Za razliku od Maja, prvi događaj o kome posedujemo ikakvo specifično znanje
odigrao se pre samo 5000 godina. Iza tog vremena je potpuni hronološki mrak. Ali ne i za Maje, kojima kalendar
pruža mogućnost da se pozivaju na događaje iz određenog dana, nedelje i meseca od pre mnogo miliona godina.
Komentarišući ovi fascinantnu činjenicu, Erik Tomson (Eric Thomson) u knjizi „Svetovi iz prošlosti” kaže da jedino
problemi koji se bave ogromnim vremenskim distancama i međuplanetarnim putovanjem zahtevaju jedinice mere
ove veličine. Još jedna enigma i hronološka anomalija se može videti u podacima koji se odnose na drevne sumerske
kraljeve. Ti izuzetno uzbudljivi podaci sačuvani su u tektstovima napisanim klinastim pismom na glinenim pločicama
i predstavljaju obiman i detaljan spisak ranih sumerskih vladara. Najdetaljniji od svih zapisa je onaj uklesan na prizmi
Veld- Blundel iz muzeja Ašmolean. Veld-Blundelova prizma sadrži zapanjujuće podatke o kraljevima koji su vladali
u vremenu pre potopa - tokom perioda od približno pola miliona godina. Tekst na prizmi govori da je upravo u ta
rana vremena „kraljevstvo sišlo sa neba”. Drugim rečima, po sumerskim izvorima, kraljevi na Zemlji su vladali kao
izaslanici nebeskih bogova koji su - nalik božanstvima antičke Grčke - preuzeli fizički izgled i karakteristike zemaljskih
ljudi. Ono što posebno zapanjuje je broj godina koje je svaki vladar proveo na prestolu. Vladavina duga dvadeset ili

~ 69 ~

trideset hiljada godina uopšte nije bila neuobičajena. Na primer, spisak kraljeva VB prizma otkriva da: „kada je
kraljevstvo sišlo sa neba, kraljevstvo je bilo u gradu Eridu. Alulim je bio kralj u Eridu. Vladao je 28800 godina. Alagar
je vladao 36000 godina. Ta dva kralja vladahu 64800 godina...” I tako dalje, nastavlja se vladar za vladarem i jedna
neobjašnjivo dugačka vladavina za drugom. Još jedna karakteristika ovog spiska kraljeva je da se posle potopa ta
beskonačno duga vladavina urušila savim dramatično. Zapravo, otkrivamo da je Utul Kalamana, sin Urnungala,
vladao samo 15 godina. Kralj Labaser samo 9 godina. To je zaista drastična razlika u odnosu na 30 000 godina
vladavine njihovih prethodnika. Zbog čega je period vladavine kraljeva iznenada skraćen tako mnogo? Zbog čega su
prethodni kraljevi vladali tako dugo? Šta se dogodilo u međuvremenu? Posebna je misterija činjenica da je izgleda
nekolicina kraljeva vladala po dva puta. Čak i površna procena pokazuje da između jedne i druge njihove vladavine
postoji rupa od par hiljada godina. To je zaista misterija, ali pre nego što se upustimo u potragu za objašnjenjem,
skoknimo do Kine, još jedne drevne zemlje sa neverovatno dugom istorijom moćnih vladara i tradicije. I drevni
kineski tekstovi govore o neverovatnoj istorijskoj starosti. Oni pominju veme kada su „Nebeski Vladari” vladali
Zemljom. Bilo je trinaest takvih vladara i svaki je živeo i vladao 18 000 godina. I ponovo drevni tekstovi insistiraju
da je kraljevstvo sišlo sa nebesa. Kraljevstvo koje je trajalo blizu pola miliona godina. Da su u pitanju jedan ili dva
izolovana slučaja koja pominju ta naizgled izmišljena vremena, lako bi ih bilo ignorisati. Međutim, javljaju se u
bukvalno svakoj kulturnoj tradiciji sveta kao davni preriod slave, kada su nebeski vladari hiljadama godina vladali
našom planetom. Tako Erih fon Deniken komentariše drevni amazonski rukopis „Jaguarovu knjigu.” U rukopisu se
pominje „kolonizacija Zemlje od strane bogova koja je trajala sve do vremena druge svetske katastrofe”. U „Orlovoj
knjizi” još jednom amazonskom rukopisu, precizira se da se to dogodilo pre više od 11000 godina. Traktat „Hronika
Akakora”, bavi se praistorijskim poreklom amazonskog plemena Mongulala i decidirano tvrdi da su „bogovi odabrali
ovo pleme pre 15000 godina.” Poznati istoričar i sociolog, Karl Bruger, zabeležio je 1972. na filmsku traku detaljnu
istoriju ovog plemena. Poglavica Tatunka Nara, narator filma, tvrdi da je „Hronika Akakora” „istorija najstarijih ljudi
na svetu...” On objašnjava da je dugo, dugo vremena njegovo pleme bilo izuzetno primitivno, sve dok nisu došli
bogovi i doneli im svetlost. Poglavica tvrdi da se to dogodilo 13000. godine pre nove ere, „u godini belih varvara.”
Upravo su se te godine „blistavi zlatni brodovi iznenada pojavili na nebu, osvetlivši nebesa svojim sjajem. Zemlja se
tresla a gromovi valjali preko brda. Ljudi su pali ničice puni strahopoštovanja prema moćnim strancima koji su došli
da osvoje zemlju. Rodna planeta stranaca – Šverta, nalazila se duboko u svemiru. To je moćna imperija koju čine
brojne druge planete, a ima ih toliko koliko i zrna prašine na ulici. Ta su moćna bića Zemljom vladala iz Akakora,
grada podignutog pre oko 14000 godina…” Naravno, Akakor nije pronađen, sve ostaje samo na papiru. Ni letelice,
ni jedan deo broda, ni infrastruktura.

I rana hronologija Indije je zaista kolosalna. U „Tajnama izgubljenih rasa”, Rene Nurbergen piše da u brojnim
knjigama na sanskritu postoje napomene o dalekom periodu vremena koji je dugo trajao. Hindu tekstovi se bave
kosmologijom na čijem je jednom ekstremnom kraju jedinica koju nazivaju kalpa ili Dan Brame a to je period od
4,32 milijarde godina. Da li jedna ovakva hronologija ukazuje na nadljudski uticaj? Ovo su zaista astronomske cifre
koje pripadaju oblasti univerzuma, dimenziji postojanja značajno široj od ove naše. Drevni tekstovi otvoreno
pominju nebesku vezu. Sumeri jasno govore da je kraljevstvo stiglo sa nebesa, a Kinezi da su njima vladali Nebeski
Vladari. Objašnjavajući fantastičan broj godina koje je svaki kralj proveo na tronu, Erih fon Deniken ima zaista
domišljato rešenje. On veruje da su ti nebeski valdari stalno putovali tamo i nazad od Zemlje do svoje rodne planete.
Međuplanetarna putovanja te vrste podrazumevaju i diletaciju vremena. Na primer, osoba koja poleće sa Zemlje u
neverovatno brzom svemirskom brodu se može vratiti nazad posle završenog putovanja i otkriti da je tokom puta
svemirom za nju prošlo svega nekoliko nedelja, dok je na Zemlji prošlo već nekoliko hiljada godina. To bi moglo
značiti da pominjanje vladara koji su dva puta vladali nije nikakva greška. Nebeski Vladari su možda delili svoju
vladavinu među sobom, posećujući i druge svetove.

Ako su putovali brzinom bliskom brzini svetlosti, do njihovog povratka na Zemlji bi sasvim sigurno prošlo nekoliko
hiljada godina. Istovremeno bi Nebeskim vladarima u putu prošlo svega dve ili tri godine.

„Ako se ovo uzme kao činjenica, onda više nije toliki apsurd prihvatiti da su bogokraljevi bili ili vanzemaljci, ili su
bili ljudi koji su putovali tamo i nazad u svemirskim brodovima vanzemaljaca. Nezamislivo duga vladavina kraljevskih
vladara i kraljevstvo koje je stiglo sa neba, navode nas s pravom da posumnjamo kako se radi o stvarima koje i nisu
baš ovozemaljske! Drugim rečima, sve se svodi na zemaljsko protiv nebeskog na ograničene mogućnosti Zemlje u
poređenju sa beskrajnim svemirom. Drevni su sasvim jasno videli ovu vezu. U svetlu ovih otkrića, vreme je da se
zgodno omeđeni svet iz udžbenika arheologije ponovo preispita i preformuliše. Nova otkrića i sasvim drugačija
perspektiva prošlosti, daleko kompleksnija nego što se i usuđujemo da pomislimo, zahtevaju suočavanje sa
fantastičnom misterijom u kojoj se susreću dve realnosti. Prva je da se u dalekoj prošlosti čoveka, desetinama hiljada
godina udaljenoj od trenutka sadašnjeg, krije neopisiva istorija zapanjujućih postignuća. Druga je da je ta istorija
nerazmrsivo povezana sa nebeskim bićima koja su došla sa zvezda” kaže Deniken. Ipak, jedna konstatacija:
Zamislimo da ovaj svet iznenada doživi katastrofu, da preživi po 2 – 3.000 ljudi na svakom kontinentu, i da počnu

~ 70 ~

iznova od sekire, ali sa sećanjem na vreme pre katastrofe. Opisi interkontinentalnih letova, automobila, kompjutera,
velikih zgrada, mostova, mašina…i prođe tako 3 000 godina, nastane neko veliko carstvo…šta bi potvrđivalo te, već
davne priče? Olupine od automobila, aviona, poneki iskopani monitor, kostur Ajfelovog tornja koji je pronađen u
džungli ili most Golden Gate koji leži poluzatrpan usred pustinje… razmislimo. Gde su ostaci vanzemaljske
infrastrukture?

Sumeri i Anunaki

Najopširnije su priče o naprednoj rasi u desetinama hiljada glinenih pločica tobož nađenih oko 1850 god. u Ninivi,
jednoj od asirskih prestonica. To je u današnjem Iraku. Te pločice se zovu Sumerske pločice, a njih je prevodio
naučnik, arheolog Dr. Zaharija Sičin (Zecharia Sitchin). On potvrđuje, po pisanju ovih pločica, da je Sumerska
civilizacija bila „poklon bogova” koji su fizički postojali i živeli sa ljudima. Sičin se bavi tezom o naglom usponu
civilizacije u dolini Tigra i Eufrata, i „pomoći” bića iz svemira. Pločice ih nazivaju Anunaki.

„…Kada ga je podigao u vis jedan beru, orao reče njemu Etani - pogledaj prijatelju moj kako izgeda Zemlja!
Pogledaj more kako zapljuskuje padine planine – kuće Zemlja ne izgleda veća od brežuljka. A prostrano more je kao
vedro…” (Sumerska priča o Adapi i Etani)

„Šta je to posle stotina hiljada godina bolno sporog ljudskog razvoja, iznenada i u potpunosti i trostrukim udarom
preobrazilo primitivne nomade i skupljače hrane u zemljoradnike, grnčare, a potom i graditelje, inženjere,
astronome, metalurge, trgovce, muzičate, sudije, lekare..?” pita se Zeharija Sičin u svojoj knjizi „Dvanaesta planeta.”

Od sredine prošlog veka (u isto vreme kad i učestalost pojavljivanja NLO- od 1947) dostupni su podaci sa brojnih
glinenih tablica starih i do 2. 000 godina pre Hrista. Ovi podaci navodno, otkrivaju veo tajne sa dileme o postojanju
Šumera, naroda iz Međurečja Tigra i Eufrata, 1.500 godina pre Vavilona, Akada i starog Egipta na Nilu. Na istim
tablicama, koje su sada vlasništvo mnogih svetskih muzeja, razni arheolozi i istoričari su razotkrivali deo po deo
„istine”, koja se odnosi na davna vremena pre i posle Potopa. Jedan od obdarenih isrtaživača i poznavalaca
piktografskog, klinastog i starohebrejskog pisma, naš savremenik Dr Zaharija Sičin, je u svojih devet knjiga sastavio
ovu slagalicu u mozaik, koji daje sasvim izvesnu sliku o zbivanjima na našoj planeti u davna vremena paleolita i
neolita. Ova slika se značajno razlikuje od uobičajenih predstava, koja smo do sada imali.

Zeharija Sičin je rođen 1922. godine u Bakuu (Azerbejdžan), a odrastao u Palestini. Godinama je radio kao novinar
i urednik u Izraelu, a danas živi i radi u Njujorku. Ovaj svetski popularni autor, veliki je poznavalac drevnih tekstova,
arheologije Bliskog istoka i biblijskih zemalja. Njegove knjige su prevedene na preko dvadeset svetskih jezika i
doživele su brojna izdanja. Sičinove knjige „Dvanaesta planeta”, „Ratovi bogova i ljudi” i „Stepenice ka Nebu”, tri
knjige iz njegovog ciklusa Zemaljskih hronika će biti sasvim dovoljne da se objasni ova njegova teorija, u kojoj on
nije usamljen, ali u njoj ide najdublje. Po njemu se vanzemaljci nisu samo pojavili i umešali u živote ljudi, već su
učestvovali i u stvaranju samih ljudi. Zeharija Sičin ide mnogo dalje u prošlost, objašnjavajući nastanak samog
sunčevog sistema, tumačeći vavilonski ep o stvaranju „Enuma Eliš” („kad na visinama”). Ideja da su planete bogovi
je nastala u Sumeru, a prenela se u Egipat i kasnije u Grčku, pa je postojalo dvanaest vrhovnih božanstava. Čudno
je da su Sumeri znali za sva nebeska tela koja postoje u sunčevom sistemu, pa i na samoj tablici (valjkastom pečatu)
koja se pod oznakom VA – 243 nalazi u Berlinskom muzeju se mogu videti nebeska tela koja okružuju Sunce. „Enuma
Eliš” ova tela opisuje kao bogove, sa njihovim imenima. AP.SU (onaj koji postoji od početka) je bilo Sunce. Prvi do
njega je bio MUM.MU (Onaj koji je rođen)

– Merkur, LAHAMU (Gospa od bitaka) – Venera, LAHMU (bog rata) – Mars, KI.ŠAR (vladar na čvrstom tlu) –
Jupiter, AN.ŠAR (vladar na nebesima) – Saturn, GAGA (savetnik i emisar Anšarov) – Pluton, ANU (nebeski) – Uran,
NUDDIMUD (Ea, vešt tvorac) – Neptun. Ovde se pominju još dva nebeska tela, TIAMAT (device života) planete
prilično velike koja se nalazila između Marsa i Jupitera i njen satelit KIN.GU (veliki emisar). Jedno nebesko telo se
pominje kao uljez, koji dolazi, poput komete, iz dubine svemira, prolazi kroz sunčev system, i vraća se ponovo u
dubinu svemira, jer nije imao kružnu već dosta izduženu putanju. To je MARDUK, velika planeta, koja u jednom
prolasku udara u Tiamat, i to više puta u više susreta, sateliti Mardukovi se sudaraju sa Tiamat. Tiamat se raspada
na dva dela, i od jednog dela nastaje nebesko telo KI (Zemlja), dok Kingu, satelit Tiamat postaje zemljin satelit
Mesec. Od drugog dela nastaje pojas asteroida, nazvan „Kovana grivna”, koji su astronomi otkrili i koji se nalazi
između „unutrašnjih planeta” (Merkur, Venera i Zemlja) i „spoljnih planeta” Jupitera i ostalih. Kako je Zemlja nastala
od druge polovine Tiamat, koju je višestruka sila Marduka i njegovih satelita odbacila u sadašnju Zemljinu orbitu,
tako je i ona dobila jednu specifičnost – kontinenti su smešteni na jednoj strain dok je na drugoj veliko udubljenje
u kome je Tihi okean. Tiamat je nazvana Vodenim čudovištem, a Zemlja je prepuna vode. Marduk je bio velika
planeta, koja se hladila, dok se i Zemlja oblikovala., ali su obe primile seme života sa Tiamat, koje je mnogo brže
evoluiralo na Marduku nego na Zemlji. Pošto je „poslagao” planete, Marduk je sebi uzeo „mesto NIBIRU” – planete

~ 71 ~

raskršća, nebeskog putnika, čiji je simbol krilati globus, simbol koji su poznavali Sumeri, Hetiti, Egipćani, Persijanci,,
stanovnici Elama, Urartua, Nuzija, Mitanija, Hurijci, Grci. Piktografski znak za planetu raskršća, dvanaestu planetu
je bio krst, klinasti simbol koji je značio „anu” ili „ank” u Egiptu, i „božanski” je kod Semita evoluirao u slovo „tav” –
„znak” ili „simbol.” Orbitalni ciklus dvanaeste planete iznosi 3 600 godina, što je jedan”šar”, što ujedno znači i
„savršeni krug” i „vrhovni vladar” a i sam broj 3 600.

Cilindar koji se čuva u Berlinu (katalog VA/243) prikazuje konstelaciju od 11 planeta oko sunca. Taj prikaz tačno
prikazuje čak i odnose u veličinama između planeta. Jedina nepoznanica je dvanaesta planeta izmedju Marsa i
Jupitera (ili deseta bez sunca i meseca pa se cesto ova planeta naziva Planeta X) koja je prema prikazu veca od
Zemlje, ali manja od Jupitera i Saturna. Jedino sto ne paše je prikaz planete jer na cilindru jedino Pluton nije na svom
mestu (mi ga prikazujemo posle Neptuna, a na cilindru je između Saturna i Urana). Da je ovo pronadjeno pre dva
veka neko bi dobrano izvređao Sumerane kao neinformisane sto uopšte misle da postoje planete iza Saturna.

Čuvena pločica VA 243 – prikaz Sunčevog sistema

Prošlo je mnogo vremena dok se nije razvio život, pa i civilizacija na Nibiruu, dok su Zemljom lutali Neandertalci.
Sičin se u svojim idejama „hvata” za činjenicu da je sumerska civilizacija nastala naglo, prebrzo, nakon „stotina
hiljada godina polagane evolucije, i da nije bilo nekoga ili nečega da je ubrza, mi bismo danas bili samo malo bolje
razvijeniji Neandertalci.” Ep „Atra Hazis” koga tumači Sičin, kao jednu od najdužih Zemaljskih hronika nastavlja priču
o prošlosti. U vremenu Paleolita, negde 500.000 godina pre Hrista, kada je na Zemlji postojao naš daleki polu-predak
„Homo Neandertalis”, koji se borio za opstanak kamenim oruđima, na planeti Nibiru su imali problem sa
atmosferom, u kojoj je trebalo sprečiti oticanje energije i za to je bilo potrebno zlato, za obnovu zaštitnog polja. Šta
su radili sa zlatom da bi spašavali atmosferu Sičin ne objašnjava. U tom periodu na planeti Nibiru je trebalo izabrati
novog vladara. Jedan od kandidata bio je Veliki Princ - An Šar Gal sa suprugom Ki Šar Gal, koji su imali sina po i menu
Anu. Međutim za Vladara je izabran rođak An Šar Gala, koji se zvao Alalu.U kasnijim trvenjima, vlast je preuzeo Anu
i Alalu je bio primoran da napusti planetu Nibiru. Njegova destinacija bila je planeta Zemlja, koja je odabrana na
osnovu prethodnih istraživanja, kao pogodna za život bez zaštitne opreme, i kao povoljna za dobijanje potrebnih
količina zlata. Nibiru se približavao solarnom sistemu i putnici su mogli da pređu na Zemlju. Dolazak Alalua
prognanog ili poslatog (?) sa planete Nibiru na Zemlju datira se na glinenim tablicama na oko 450.000 godina pre
Hrista, a podizanje prve kolonije na ušću sadašnjeg Šat El Araba u sadašnji Persijski zaliv, sa prvim gradom koji se
zvao E.RI.DU („Dom podignut daleko”) ili (Zemaljska stanica – od ove reči imamo englesku reč Earth za Zemlju),
datira se na oko 445.000 godina pre Hrista.Ovaj grad podigao je EN.KI (Gospodar Zemlje) ili E.A (Onaj čija je kuća
voda), Anuov sin od žene koja se zvala Antu. Nakon toga je došlo naselje BAD.TIBIRA (Svetlo mesto rude) metalurški
centar. Zatim LA.RA.K (Videti sjajno svetlo) po Sičinu grad svetionik za navođenje šatlova. SHU.RUP.PAK (Mesto
najveće dobrobiti), pa još jedan Grad svetionik LA.AR.SA (Videti crvenu svetlost) jer je sva operacija zavisila od bliske
saradnje između Anunakija na Zemlji i tri stotine astronauta zvanih IGI.GI (osmatrači) u orbiti oko Zemlje. Svemirska
luka je bio SIP.PAR (Grad ptica), u Šurupaku je bio i medicinski centar. Tačno na sredini zamišljene strele u
Mesopotamiji je bio podignut NIBRU.KI (Zemaljsko raskršće), ili Nippur na Akadskom, kontrolni centar misije. Tamo
je na ziguratu postojala platforma opremljena antenama. Tamo se nalazila DIR.GA odaja sa mapama zvezda, i
displeji sa orbitalnim podacima („Tablice sudbine”) i uprava kosmodroma, neka vrsta kontrole letenja DUR.AN.KI
(veza nebo Zemlja). Interesantno je kakav su položaj imali ti gradovi. Ko je to ovako posložio?

~ 72 ~

Pomenute „Tablice sudbine”, neku vrstu navigacionih šifri je bio ukrao bog ZU, potomak Anuovog protivnika
Alalua, podstrekavši pobunu Igigija. Zu je pobegao, a Ninurta je dobio zadatak da vrati Tablice sudbine, bez kojih je
navigacija bila onemogućena, i Ninurta je to uspešno završio. To je bila jedna kosmička bitka koju opisuje Sičin kao
bitka između Ninurtinog broda i Zua, nešto poput robota iz „Transformersa.” To je prava mašta.

Nešto kasnije oko 415.000 godina pre Hrista, na Zemlju dolazi i sam Anu sa svojim zakonitim naslednikom, iz
veze sa rođenom sestrom, koji se zvao EN.LIL (zapovednik). Kao glavni medicinski oficir, na Zemlju je poslata
NIN.HUR.SAG polusestra Enlila i Enkija, čije ime znači „Gospodarica planinskog vrha”. Ninkharsag su zvali mammi, i
dakle potiče reč mama, majka. Ime za Ninkharsag se menjalo sa civilizacijama, pa je postalo Semiramida, Isis, (Izida)
Barati, (Britanija) Diana, i Marija. Dok su ova bića sa druge planete eksperimentisala šta da kreiraju, stvarali su
ljudsko-zivotinjske hibride i bića sa deformacijama, tako da je Jozef Mengele imao prethodnike.

Posle izrade plana o eksploataciji zlata iz Južne Afrike ili AB.ZU,(donji svet), izvlačenjem žreba odlučeno je da Enlil
ostane u Međurečju i rukovodi celom misijom, a da Enki ode na rudokope u Južnu Afriku, sa grupom Anunakija. U
periodu od 415.000 do 300.000 godina pre Hrista, Anunaki u Južnoj Africi pod rukovodstvom Enkija,teškom mukom
kopali su zlato i dovozili ga u Međurečje na dalju obradu, odakle je dostavljano na orbitalnu stanicu oko Zemlje, gde
su ga preuzimali Igigiji ili astronauti, i dalje prebacivali na matičnu planetu Nibiru. U Međurečju je Enlil podigao ceo
sistem gradova sa potrebnim uređajima za međuzvezdane komunikacije i kosmodromom za uzletanje manjih
brodova do orbitalne stanice. U rudnicima na jugu Afrike dolazi do pobune umornih Anunakija, i Enki nudi rešenje.
Po Africi su skitala bića koja bi mogla da rade, samo da im je ugraditi „beleg Anunakija” da od skupljača hrane budu
radnici. Govorio je o čovekolikim majmunima. Taj zadatak je dobila Ninhursag, medicinar, i ubacivanjem oplođenih
jajašaca čovekolikih majmuna u materice astronautkinja, počeli su da se rađaju LU.LU AMELU – Primitivni radnici,
prvi ljudi. Ovi klonovi nisu mogli da se razmnožavaju. Oni su radili kao robovi u rudnicima, sve dok Enki nije stvorio
čoveka koji je bio u stanju da se razmnožava – Adapu, ili Uzornog čoveka.

~ 73 ~

Stvaranje Adape – Enki i Ninti

Enki je upotrebio svoju suprugu NIN.TI (gospa koja daje život) da putem veštačke oplodnje dobije stvorenje. na
šta je Enlil burno reagovao, jer je Enlil mrzeo ta nova stvorenja. Adapa i još neki stvoreni parovi su ostavljeni u
predelu oko Ararata nazvanom E.DIN (boravište uzornih). Onda se pojavljuje ona situacija kada Adapa kao nagradu
dobija putovanje na Nibiru i leti u svemir, i zemlja mu postaje sve manja i manja („Mit o Adapi”). Od tada se
čovečanstvo množilo, radeći i gradeći „kuće za bogove” ili hramove. Ubrzo su mladi Anunakuiji, lišeni svojih žena
počeli da opšte sa ljudskim kćerima, i rađali su se mešanci. Ovde je Sičin najviše udario na Bibliju i stihove: „A kada
se ljudi počeše množiti na zemlji i kćeri im se narodiše. Videći sinovi Božji kćeri čovečije kako su lijepe, uzimaše ih
za žene koje htjedoše…a biješe tad divova na zemlji, a i poslije kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovječijim,
pa im one rađahu sinove, to bijehu silni ljudi od starine na glasu.” (1. Knjiga Mojsijeva 6. 1-4). Termin „sinovi Božji”
je povezao sa Anunakijima, dok su ljudske žene bile „kćeri čovječije” a divovi „Nefiliim” što je preveo „oni koji su
sišli sa nebesa.” Za ovo postoji tačno biblijsko tumačenje, kojim ćemo da se pozabavimo u odseku koji se bavi
napadima na Bibliju.

Enlil je bio ljut zbog slabljenja morala Anunakija, pa je odlučio da uništi čovečanstvo. Zemlja je ulazila u novo
ledeno doba i klima se menjala. Na kopnu nazvanom „veliko ispod” koje je po Sičinu Antarktik je dolazilo do
zadebljanja ledene kore, koja je pretila da sklizne u more i ceo svet zapljusne megacunamijem. U to vreme, kako
kaže g. Sičin, pre 13. 000 godina je i planeta Nibiru bila blizu, na svojoj putanji između Marsa i Jupitera, pa je
pripremljen plan za evakuaciju Anunakija, kojom je komandovao Enlil, koristeći razna lukavstva da od ljudi sakrije
predstojeću katastrofu, u kojoj bi oni, predmet njegovog prezira bili uništeni. U Šurupaku je živeo vladar
ZI.U.SUD.RA, koji je bio mio Enkiju. „Ep o Gilgamešu” ga naziva Ut Napištim, po akadskoj verziji, a po grčkoj verziji
je ovo Deukalion. To je po Sičinu biblijski Noje, jer je po njemu Biblija samo prepis drevnih sumerskih rukopisa.

Enki ga savetuje da sagradi brod, stavi u brod po dva para od svega živog, i seme, kao i svoju porodicu. Ziusudra
je učinio tako, i posle poplave se iskrcao na planini Urartu (Ararat). Kada su se vode povukle i Anunaki počeli da
sleću na Ararat, videli su da je neko ostao živ, a Enlil je besneo. Ipak su ga ostali Anunakiji ubedili da je dobro da na
Zemlji ima ljudi. Ziusudra je sa svojom ženom dobio večni život. Anunakiji odlučuju da na Zemlji osnuju četiri oblasti,
sa kraljevima – sveštenicima, posrednicima između ljudi i „bogova” – Anunakija. (Interesantno – svi drevni vladari
„kraljevi – sveštenici su bili posrednici između ljudi i „bogova” ujedno okultisti, magovi, žreci). Prva oblast je bila

~ 74 ~

Mesopotamija, sa Persijom, Elamom i Asirijom, i njom je trebao da vladaju Enlilov sin NIN.UR.TA – glavni ratnik i
NAN.NAR (Sin na akadskom). afriku su dobili Eini sinovi, NER.GAL južnu Afriku, dok je Marduk, koji je dobio ime po
rodnoj planeti, zagospodario Egiptom. Dolinu Inda, kao treću oblast je dobila Nanarova kći IR.NI.NI ili Ištar na
Akadskom, dok je četvrta oblast bila rezervisana samo za bogove, i zvala se TIL.MUN gde se nalazio novi kosmodrom.
To je bilo na Sinaju, koji je kasnije dobio ime po Sinu, jer je za ovu luku bio zadužen njegov sin UTU (blistavi) ili Šamaš
na akadskom. Sičin tvrdi da je Gilgameš, epski kralj Uruka, inače mešanac, sin poluanunakija polučoveka i jedne
astronautkinje NIN.SUN, tražeći odgovor na smisao života putovao u Afriku i do Baalbeka i Sinaja. Njegov prijatelj
ENKI.DU, Enkijevo stvorenje, verovatno plod inžinjeringa, po Sičinu nije umro, već je odveden u rudnike, i Gilgameš
je probao da ga oslobodi. Humbaba i nebeski bik (GUD.AN.NA) su bile mašine, protiv kojih je Gilgameš imao da se
bori, nešto kao čuveni hodači – mačke Lukasove Imperije strah i trepet za Pobunjenike na planeti Degobah
(„Imperija uzvraća udarac” Dž. Lukas). Gilgameš je i sam video poletanje i sletanje mašina na Sinaju. Piramide u
Egiptu su bili komunikacijski centri, kao i građevine za navigaciju vasionskih brodova koji sleću na Sinaj, a to je
kiklopski grad i Baalbek u Libanu. Ovu tvrdnju Sičin temelji na činjenici da su gornje odaje u piramidama pronađene
prazne i da su bile bez prozora, ali sa ventilacijom. Što se tiče Baalbeka u Libanu, grad je izgrađen na čudan i
neobjašnjiv način, kao grad za divove, jer u njemu je sve podređeno ljudima koji nisu niži od 3 metra, a sami blokovi
kamena od kojih je taj grad bio građen su preteški i za današnju tehnologiju. Kasnije su Rimljani na ovom mestu
podigli veliki hram, koji u odnosu na ostale ostatke izgleda mali.

Šema navigacije i sletanja po Sičinu
~ 75 ~

U ovom periodu odigrala su se dva Rata za Piramide. Prvi rat odigrao se u klanu Enkija (Egipatski Ptah) Oko 9.800
godine pre Hrista, u dolini reke Nila, Enkijev sin Marduk ili Ra, deli vlast tako što jednom svom sinu Setu daje Gornji
Nil (južni), a Ozirisu Donji (severni) sa piramidama. Oko 9.300 godine pre Hrista, Set napada i ubija Ozirisa i zahvata
vlast nad celom dolinom Nila, odnosno osvaja Veliku Piramidu, kao osnovni komunikacioni centar kolonije
Anunakija. Taj incident razmatra Veliki Savet Anunakija i dovodi Ozirisovog sina Horusa u dolinu Nila, oko 9.000
godine pre Hrista. a Seta proteruju na istok, gde on odlazi na teritiriju Hannanaca, odnosno brdo Moriju, gde je bio
izgrađen drugi kosmodrom, što izgleda neverovatno obzirom da se današnji kosmodromi i aerodromi grade na
ravnom terenu a ne na brdu. Naseljavanje Seta iz klana Enkija u Hannan, Enlil nije mogao da toleriše i to je bio povod
Drugom ratu za Piramide, koji je posle 300 godina, oko 8.700 godine vodio Ninurta, Enlilov sin prvo protiv Seta u
okupiranom Hannanu zbog kosmodroma, a zatim kada su proterali klan Enkija u Egipat, napao je i same Piramide
da bi osvojio Centar za komunikaciju i navođenje kosmičkih brodaova na Balbek. Piramide je na strani klana Enkija
branio Marduk ili Ra, Enkijev sin. U ovom ratu Ninurta je uz pomoć svog letećeg aparata, koji se zvao IM.DU.GUD ili
Božanstvena Ptica Vetra, potisnuo Marduka ili Ra, sve do Gornjeg Nila, paleći snažnim zracima sve pred sobom.
Međutim, Marduk ili Ra, se nekako izvukao iz ove defanzive i zatvorio u Veliku Piramidu, gde mu Ninurta nije mogao
da naudi. U sukob se umešala njihova baba Ninursag i kod Velikog Saveta Anunakija izdejstvovala primirje. Međutim
u međuvremenu Ninurta je ušao u Veliku Piramidu i uništio sve navigacione i druge laserske uređaje. A neke je
poneo i kao ratne trofeje klana Enlila. Posle primirja Veliki Savet Anunakija, Marduka ili Ra, premestio je u
Međerečje, gde je ovaj postavio sebi zadatak da obnovi Vavilon, i da ga proizvede u Kosmički komunikacioni centar.
U isto vreme Enlil šalje u Balbek, koji je bio kosmodrom u to vreme, svoga najmlađeg sina Nanu, koji je imao blizance
Utu ili Šamaša i Inanu ili Ištar. To se dešava oko 8.500 godina Pre Hrista, kada je izgrađen i Jerihon, kao grad za
posadu Anunakija, koji su radili na kosmodromu u Balbeku. U dolini reke Nil vlast je dobio Dumuzi, Enkijev ili Ptahov
mlađi sin, koji je bio oženjen Inannom ili Ištar, Enlilovom unukom. Kako nisu mogli da imaju dece, Inanna ga je
nagovorila da to reše sa Dumuzijevom sestrom Geštinanom, tako što bi ona rodila naslednika, ali je ona odbila.
Onda je on silovao svoju sestru, zbog čega je osuđen od strane Saveta Velikih Anunakija i ubijen. Za smrt svoga muža
Inanna ili Ištar, je optužila Marduka ili Ra, i predložila da se živ zazida u Veliku Piramidu. Savet Velikih Anunakuja je
to prihvatio i tako je urađeno. Međutim, naknadno je utvrđeno da je Marduk ili Ra, nevin u ovoj stvari i on je
oslobođen iz Piramide, i vraćen u Međurečje. Posle smrti svoga muža Inanna ili Ištar smislila je kako da proširi svoju
vlast i svoj uticaj. Otišla je kod svog strica i tasta Enkija ili Ptaha u posetu, kojoj se ovaj obradovao. Posle bogate
gozbe i pratećih međusobnih intimnih odnosa, Inanna je iskoristila Enkijevu opuštenost i pijanstvo, u kome je on
Inani darivao „Božanstveni ME” (radi se o izuzeto važnoj bazi podataka za Anunakije). Ona je otišla sa darom, a Enki
kada se otreznio shvatio je kakvu je glupost uradio. Bilo je kasno, jer Inanna ili Ištar je sada u Savetu Velikih
Anunakija, dobila mnogo veća ovlašćenja. Oko 2.370 godina pre Hrista, Inanna ili Ištar, je ustanovila svoju bazu u
gradu Erehu (Uruk). Otkrila jednog smrtnog čoveka po imenu Sargon ili Šarru Kin, koji je bio u stanju da zadovolji
njene lične potrebe i vladalačke apetite. Uz njenu podršku Sargon je vodio brojne ratove i uz blagoslov samog Anua
i objedinio celu teritoriju od Sredozemnog Mora do Persijskog zaliva. U blizini nekadašnjeg Vavilona sagradio je nov
grad Akad ili Agade, a što znači „Objedinjenje.” Posle Sargona, Inana je oko 2.290 godina pre Hrista, našla sličnog,
smrtnog naslednika koji se zvao Naramein i sa njim nastavila svoje osvajačke pohode prema Egiptu. Oko 2.320
godina pre Hrista, kada je Savet Velikih Anunakija odlučivao da preseli centar svoje misije iz Kiša u obnovljeni Ereh,
Marduk ili Ra, je na svoju ruku, nastavio da gradi Vavilon ili Bab-Ilu, a što znači „Vrata Bogova”. Ovo je izazvalo
negodovanje u Savetu Velikih Anunakija, i kao posrednik u sporu javlja se Mardukov mlađi brat Nergal. On odlazi
kod Marduka ili Ra, i nagovara ga da bez otpora napusti Vavilon. Marduk ili Ra, veruje bratu i odlazi, a Nergal silazi
u prostoriju gde je bila oprema koja se zvala „Sijanje” (radilo se verovatno o nekom oružju neverovatne razorne
moći), pušta ga u pogon i izaziva katastrofu ogromnih razmera, u kojoj je razoren ceo grad Vavilon sa okolinom, kao
i njegova kula ETE.MENAN.KI ili E.SAG.IL koju je sagradio Marduk. Obični ljudi, bili su samo pioni u planovima
Anunakija. Kada je Inanna ili Ištar, osvojila Sinaj koji je bio neutralna teritorija, i oko 2.290 godine pre Hrista, i udarila
na Egipat, koji je pripadao klanu Enkija ili Ptaha, sastao se Savet Velikih Anunakija i odlučio da Inannu liši svih
kompetencija, i da je zatvori radi suđenja. Enlil poziva Ninurtu, koji je bio odsutan iz Međurečja, i uz pomoć stranih
vojnih snaga sa severoistoka – Gutijaca, okupira Šumer i uništava grad Akad. Ne znam šta će moćnim vanzemaljcima
neko poluvarvarsko pleme.

Međutim, Inannna na vreme beži iz svog grada Akada i sakriva se kod Mardukovog brata Nergala, koji se
„proslavio” razaranjem Vavilona, zbog čega je proteran na svoj posed u zemlju Sama. Tako nastaje novi savez dva
„tragična” pripadnika elite Anunakija. Razmatrajući novonastalu situaciju u Međurečju, Enlil oko 2.200 godine pre
Hrista, poverava svome sinu Ninurti dalje rukovođenje Šumerom, a ovaj za namesnika postavlja, Ur Nanšu.
Prestonica iz koje je upravljao Ninurta sa svojom ženom Bau bila je Lagaš, koji je počeo naglo da se razvija . U to
vreme počinje ponovni uspon Šumera u svim oblastima. Naročito se poklanja pažnja obnavljanju irigacionih sitema,
koji su bili uništeni u prethodnim ratovima. U ovo vreme, oko 2.190 godine pre Hrista, u pisanim tablicama nađenim

~ 76 ~

u Nipuru, javlja se ime sveštenika Fara (Avramovog oca) iz ugledne porodice smrtnika. A kasnije oko 2.123 godine
pre Hrista, nailazimo na podatak da je rođen Avram u gradu Nipuru, i da njegov otac Fara napušta Nipur i odlazi u
Ur, kako bi uspostavio kontakt sa novom porodicom na vlasti. Avram će kasnije biti od koristi klanu Enlila,u sukobima
oko kosmodroma na Sinajskom poluostrvu. Posle uspostavljenog reda, Ninurta napušta Međurečje, a na njegovo
mesto Enlil postavlja svog najmlađeg sina Nannu. Oko 2.090 godine pre Hrista,umire namesnik Ur Nanša, a za
namesnika postavljaju Ur Nammu, poluboga, sina boginje Ninsun. Grade se brojni hramovi ili domovi za razna
Božanstva - Anunakije. Nanna i njegova žena Ningal, premeštaju prestonicu u svoj grad Ur, koji se naglo razvija. U
ovom periodu, Šumer doživljavlja svoj procvat. Gradi se ogromni kompleks zigurata, i posebno se radi na uzdizanju
morala kod stanovnika, koji nije bio na zavidnom nivou. Enlil poklanja Ur Nammi „Božanstveno oružje” koje treba
koristiti za smirivanje i osvajanje neposlušnih gradova, na teritoriji Hananna. U pohodima na te gradove na
Sinajskom Poluostrvu, van teritorije Šumera, Ur Namma pada sa bornih kola i gine, a na njegovo mesto dolazi smrtni
čovek po imenu Šuljgi. Zatim odlazi u obilazak svoje teritorije. Na Sinajskom poluostrvu gradi nekoliko oltara, i sklapa
saveze sa lokalnom vlastelom koristeći razne metode. Vraća se u Šumer, gradi hram Nanni u Nipuru i dobija zvanje
Vrhovnog Sveštenika. Inanna uočava Šuljgijeve aktivnosti i poteze, i angažuje ga kao ljubavnika i za druge lične
potrebe. Zbog sve većeg nereda na zapadnoj granici prema Hanannu, Šuljgi udajom kćeri u jugoistočnoj provinciji
Elamu,sklapa savez i dobija legion plaćenika za odbranu Šumera. Oko 2.055 godine pre Hrista, Šuljgi započinje vojne
pohode protiv Hananna, koje sa slabim uspehom vodi sve do 2.048 godine pre Hrista, kada ga Anu i Enlil
proglašavaju za „grešnika” i osuđuju na smrt. Tron namesnika dobija njegov sin Amar - Sin, koji prve dve godine
vodi ratove, a zatim sledeće tri vlada u miru. Oko 2.041 godine pre Hrista, ponovo se obnavljaju vojne akcije na
granici sa Hanannom, ali sa slabim uspehom. Nanna nije zadovoljan i on se povlači u grad Enkija, Eridu na položaj
Vrhovnog Sveštenika. Ali vrlo brzo umire od ujeda škorpiona Na upražnjeno mesto namesnika Šumera, oko 2.039
godine pre Hrista dolazi Amarov brat Šu - Sin, koji nastavlja gubitničku politiku svoga brata, i posle devet godina
mora da beži, da ga nebi stigla zla sudbina prethodnika. Sada oko 2.030 godine pre Hrista, na upražnjeno mesto
dolazi poslednji upravitelj Ibi - Sin, međutim Šumer je toliko vojno oslabio da ne može da pruži otpor raznim
zavojevačima, koji haraju zemljom. Država se svela na enklavu oko gradova Ura i Nipura. I to je kraj priče o
preporodu Šumera. Prevaren od svog brata Nergala i izagnan iz Vavilona Marduk ili Ra, čeka svoju šansu punih
dvadeset i četiri godine boraveći u Maloj Aziji sa svojim sinom Nabuom. Koristeći Hanannce za trajnu destabilizaciju
i propast Šumera, odnosno kao osvetu protiv klana Enkija i njegovog sina Ninurte zbog poraza u Egiptu. Marduk ili
Ra oko 2.024 godine dolazi u Međurečje sa svojim saveznicima i ponovo se smešta u Vavilon, koji je u međuvremenu
delimično obnovljen.Sada Marduk ili Ra zauzima ceo Šumer, i u Nipuru skrnavi hram Enlila u potrazi za „Svetinjom
svih Svetinja” (verovatno nekim oružjem ili bazom podataka od izuzetnog značaja za sve Anunakije). je saznao za
ovo Enlil saziva Savet Velikih Anunakija, na kome Mardukov brat Nergal, koji je sada u klanu Enlila, predlaže da se
upotrebi „Sedam strašnih oružja” (verovatno se radi o atomskom, neutonsnskom ili nekom još razornijem
oružju).Enlilov sin Ninurta podržava ovu ideju. Enki je protiv, a neki Anunaki su bili uzdržani. Konačnu odluku donosi
Anu, koji odobrava ovu akciju. Izabrana su dva cilja. Prvi cilj bio je strateški, a to je bila odluka da se potpuno uništi
Kosmodrom na Brdu Morija ili „Visokoj Gori”, koji je bio osnovni razlog sukoba ova dva klana. Drugi cilj je bio taktičke
prirode, a to je bilo uništavanje Sodoma, Gomore i još tri grada, južno od Mrtvog Mora u plodnoj dolini reke Jordan,
jer su namesnici i stanovnici tih Hanannskih gradova, podržavali i pomagali Marduka ili Ra, da postepeno i
organizovano uništava Šumer. Oba zadatka su 2.024 godine pre Hrista izvršili Enkijev sin Nergal i Enlilov sin Ninurta.
Ali kobne posledice atomskog udara na Sinajskom Poluostrvu, platio je i Šumer, jer su zapadni vetrovi doneli u celo
Međurečje „Oblak Smrti”, radioaktivni oblak, koji je sekundarnim dejstvom uništio ogroman broj nedužnog
stanovništva, biljke i životinje u Šumeru. Znajući za posledice nuklearnog udara na Sinajsko Poluostrvo, Anunaki su
se u svojim letilicama povukli iz Međurečja, u daleke kolonije u Južnoj Africi, Srednjoj Americi, na Indijski
podkontinent u dolinu reke Inda ili možda daleko u Aziju u dolinu reke Huanhu, koja se nalazi u današnjoj Kini.
Marduk ili Ra otišao je negde na sever, a njegov sin Nabu na neko ostrvo u Sredozemnom Moru. Posle sedam
godina, negde oko 2.017 godine pre Hrista, Anu i Enlil donose odluku da zagađeni Šumer i celo Međurečje prepuste
upornom Marduku ili Ra, odnosno klanu Enkija. Ovo sudbonosno rešenje zapisao je Vavilonski car Hamurabi u
preambuli svoga Zakonika. Šumer je prestao da postoji na ovim prostorima, da bi svoje mesto ustupio Vavilonu, koji
se digao iz pepela uništenog Šumera, a kasnije Vavilon je svoju ulogu prepustio Akadu. Sada je celo područje
Međurečja i dolinu reke Nila kontrolisao klan Enkija.Šta je dalje bilo sa klanom Enlila, može samo da se nagađa. Prva
mogućnnost - klan Enlila se preselio u nove kolonije na drugim kontinentima, u dolinu reke Inda u Aziji, na Jukatan
i u Ande u Srednjoj Americi, u Južnu Afriku, gde su već bili rudnici zlata ili u dolinu reke Huanhu u Kini. Druga
mogućnost - ovaj klan je napustio planetu Zemlju i vratio se na matičnu planetu Nibiru, pod uslovom da su Anunaki
na nekom drugom mestu izgradili nov kosmodrom i potrebne centre za navigaciju. I treća mogućnost je sinteza ove
dve predpostavke.

Ovo je ukratko priča koju je Zeharija Sičin sastavio tumačeći sumersko – akadsko – vavilonske legende i sve što

~ 77 ~

se dalo naći na pločicama iskopanim po Iraku, i između ostalih i ep o stvaranju „Enuma Eliš.” On je u jednu drevnu
kosmogoniju samo dodao futurističke SF momente, tehnologiju i dodao broj godina i nastala je zanimljiva priča koja
za mnoge ima logiku. Ipak, iza tolike tehnologije, tolikih bitaka, tolike halabuke su ostali gradovi od kamena i pečene
cigle i zapisi na glini. Nigde ni jedne olupine, komada oružja, natpisa na metalu…

Paganski panteon od 12 bogova, koje su i 12 planeta je postojao, kako u
vreme Sumera, tako u Egiptu, Grčkoj i Rimu. Sunce je bilo vrhovno božanstvo.
dok su planete imale svaka svoju personifikaciju. U Grčkoj je moralo biti tačno
12 Olimpskih bogova, tj nebeskih bogova, nebeskih tela. Rimljani su svoj
panteon preuzeli od Grka. U hinduizmu je postojala porodica nebeskih bogova
. Kaš - japa je bio starešina Deva (blistavih) i nosio je titulu Djavs – Pitar (Blistavi
otac, kasnije Mitra). Zajedno sa svojom ženom i desetoro dece je činio dvanaest
Aditija, od kojih je svakom dodeljen znak zodijaka i nebesko telo. Naravno,
sličnost sa grcima je očigledna Djavs – Zevs, Djavs –Pitar – Jupiter, Varuna –
Uran. Kasnije je ovaj naziv poslužio da se za prvog papu proglasi Petar, iako
Petar nikada nije bio u Rimu. Za većinu da, ali za manjinu je činjenica da je Petar
ustvaru Djavs Pitar, Zevs.
I kod Hetita je bilo 12 božanstava sa Tešubom na čelu. Naravno, svaki od 12 božanstava je imao svoj simbol
zodijaka, kojih je bilo 12. Interesantno je kako su drevni narodi znali za 12 nebeskih tela u sunčevom sistemu,
pridavajući im božanske atribute, jedino je to pitanje kojim bi se mogli pozabaviti, dok ostale teorije svakome ko se
malo uhvati da razmišlja moraju pasti u vodu.
Anunakiji, koje je Sičin čak stavio i na mesto Boga iz Biblije su jedna razuzdana gomila, koja podseća na kafanu
pred masovnu tuču. Prvo, stvaraju čoveka da im bude rob, preleću neverovatne razdaljine, i moraju sami da kopaju.
Dugovečni su, neverovatno tehnički napredni. Pa gde sui m roboti, mašine koje danas za mesec dana prekopaju
planinu. Onda, kako takvi ne mogu da sednu i dogovore se, pošto se radi o eliti sa jedne velike planete. Među njima
je silovanje, rodoskvrnuće, ubistvo, prevara..normalna stvar, svađaju se oko teritorija na maloj Zemlji, oko vlasti
nad ljudima. Oni ne mogu da se dogovore oko stvaranja ljudi, i oko uništenja istih. Kako niko ne zna da je Ziusudra
gradio brod po savetu Enkija, a takav brod se ne može napraviti od dva kubika dasaka, niti sakriti da se ne bidi.
Današnje obaveštajne službe su, ako hoće i ako postoji interes u stanju da pronađu jaje na dnu mora, a ne brod dug
200 i širok 50 metara. Danas se sve zna i snima, iako smo, po Sičinu, na mnogo manjem stupnju razvoja od Anunakija.
Onda, kakva je bila ta gromada leda, koja je skliznula u more i napravila megacunami da potopi čitav svet? I što je
najvažnije: neko nebesko telo može da ima elipsastu, izduženu putanju i da putuje svemirom, ali teško da može da
ima život. Kako su oni živeli na toj planeti, koja se udaljila od Sunca toliko da se verovatno smrzla i bila u totalnom
mraku, a o promenama koje bi usledile prilikom probližavanja Suncu, saturnu i ogromnom Jupiteru i da ne govorimo,
a naši Anunakiji spasavali atmosferu i to zlatom koje su kopali lopatama i krampovima negde u Zimbabveu! Pa kada
bi se Zemlja udaljila od Sunca samo 10 000 kilometara, stiglo bi novo ledeno doba. I gde su te mašine, olupine od
kranova? Ili su bili tako temeljiti da su odvukli sve natrag na Nibiru. Ili su imali samo lopate. I poslednje pitanje koje
smo već postavili g. Sičinu: ako je bilo toliko letova, sletanja, bitaka, ratova od Inda do Nila..pa gde je bar jedna
krhotina, bar neki otpali motor, krilo, elisa, neka zarivena bomba u pesku, geler, čaura. Kako da je ostalo samo ono
što je od kamena i zemlje, i poneka bakarna, bronzana ili zlatna stvar. Jesu brodovi bili od opeke i zemlje pa je samo
to ostalo u dolini Tigra, Eufrata i Nila? I kamen naravno. Za dobro razmišljanje je ova teorija providna, lako ju je
oboriti i pobiti. Pobornici vanzemaljskih poseta sada posežu za drugim argumentima – Anunakiji i nisu bili
materijalna već eterična bića, i nisu leteli u mašinama, kako tvrdi Dejvid Ajk, koji tvrdi da su Anunakiji dalje ovde,
kao reptilijanci u ljudskom obliku. Pobrinuli su se da svi dokazi o njihovom letenju i sletanju nestanu ili da se sakriju,
a oni vekovima, kroz krvne loze i tajna društva vladaju svetom i vrlo su zli. Previše je pisanja o tome, previše snimaka
predavanja na internetu, knjiga, špekulacija, kao da neko po svaku cenu želi da zasiti javnost pričama i teorijama o
vanzemaljcima. Naravno da želi, i za to ima jako dobro opravdanje. Cilj opravdava sredstvo. Priprema se javnost.

Priča o Reptilijancima

Pomama koja je preplavila svet uz sve one priče o „kraju sveta” 2012 i 2013, dolasku Nibirua i mogućoj invaziji
vanzemaljaca su i špekulacije o poreklu ljudskog roda i drevnoj istoriji Zemlje. Evolucija nema odgovore, i prilično je
„šuplja”, a teorije tradicionalnih religija ne daju odgovore i većina je u njih razočarana, jer se one same
kompromituju svojim nedoslednim ponašanjem. Svetina je nezadovoljna pričama o slučajnom nastanku svega živog
i neživog, o milionima godina evolucije. Tu „uskaču” ljudi koji nude odgovor unezverenom svetu, ne džabe jer ništa
nema džabe, sve je sa ciljem, koji prepoznaje neverovatno mali broj ljudi, dok većina ne razmišlja o ničemu osim šta

~ 78 ~

da pojede i kako da se zabavi. Jednima je cilj senzacionalizam na kome se odlično zarađuje, a skriveni cilj je da se
ljudi odvedu u pogrešnom pravcu.

Mnogo je ljudi koji šire i popularišu teoriju da su drevni bogovi kojih su se ljudi plašili, kao sumerski Anunakiji
ustvari reprili, gušterolika bića, pridošla iz svemira, koja su ostala na Zemlji, i vladaju njome, skriveni u ljudskim
telima ili kao mešanci sa ljudima. Izdvojićemo neke autore, kao Artur Dejvid Horn (Arthur D. Horn) (knjiga
„Vanzemaljsko poreklo čovečanstva”) pominjani astrofizičar Fred Hojl, Džejson Bišop III (Jason Bishop III –
pseudonim), itd. uz Denikena, Sičina i ostale. Tu se provlači da je i Biblija štivo napisano kao hronika o odnosu ljudi
i drevnih astronauta, i da je Bog jedan od Anunakija, ili čak grupa Anunakija. A Isus Hristos je, naravno, izmišljen…U
ovom tekstu nećemo da se hvatamo za ideje svih onih ljudi koji se bave reptilijancima. Citiraćemo i bavićemo se
knjigom „Najveća tajna” Dejvida Ajka, čoveka koji tako ubedljivo piše i tako glasno napada hrišćanstvo (isključivo
hrišćanstvo!!) da su mnogi zavedeni i veruju u to što on piše. Dejvid Ajk (David Icke), rođen 29. aprila 1952. u Lesteru,
Engleska) je britanski pisac i javni govornik koji se posvetio od 1990. istraživanju teme „ko i šta, stvarno kontroliše
svet.” Nekadašnji profesionalni fudbaler, stekao je zavidnu reputaciju i imetak nastupima na televiziji, ali se krajem
80-ih prestao baviti time i počeo pisati knjige. Prekretnica u njegovom životu nastupila je kad je uspostavio kontakt
sa jednm medijumom, te kad je u Peruu i sam doživeo mistično iskustvo koje ga je, kaže, definitivno otvorilo za
mnoge spoznaje o sebi i svetu oko sebe. Tada je počeo držati predavanja i počeo putovati širom sveta. Ispočetka su
ga mnogi nazivali ludakom i komedijašem ali nakon serije globalnih bestselera kao što su „Istina će te osloboditi”
(And The Truth Shall Set You Free), „Deca Matrice” (Children of the Matrix) i konačno „Najveća tajna” (The Biggest
Secret), uz obilje video i audio izdanja, intervjua i predavanja na Akademiji Brikston u Londonu, 2006, na Ajka se
počelo mnogo ozbiljnije gledati i o njegovim teorijama razmišljati sa dužnim poštovanjem. Primetićemo da su svi
oni koji se bave ovakvim i sličnim temama imali iskustva sa natprirodnim, tj opštili sa nekakvim silama. Te sile nisu
od Boga i biće nam jasno zašto Ajk negira i napada baš hrišćansku religiju.

„Rasa nastala od jedne krvne linije – loze, koja se među sobom razmnožavala, rasa unutar rase zapravo, bila je
smeštena na srednjem i bliskom istoku u drevno doba i tokom narednih hiljada godina je proširila svoju moć širom
zemaljske kugle. Najvažniji aspekt te ekspanzije je bio da se napravi mreža mističnih škola i tajnih društava kako bi
nesmetano mogli da sprovode svoj program, dok su, u isto vreme stvarali institucije kao što je religija, da bi
mentalno i emocionalno zarobili mase ljudi i poslali ih da ratuju jedni protiv drugih..” (Dejvid Ajk – „Najveća tajna”).
Dejvid Ajk se razlikuje mnogo od Z. Sičina, koji se ne meša u duhovnost, već je puki evolucionista, ali kada pominje
poreklo i dolazak Anunakija (AN.UNNAK.KI – sa neba na zemlju) on citira isključivo Sičina, sa malim izmenama. On
najpre smatra da su Anunakiji, reptilijanci, ustvari došli sa zvezda iz tzv Drako (zmaj) konstelacije. Dalje u tekstu
knjige samo citira Sičina, o sletanju na Zemlju, kopanju zlata u Africi, genetskom inženjeringu, stvaranju
LU.LU.AMELU „primitivnog radnika.” Ajk onda počinje da zbunjuje, tvrdeći da reptilijanci, koji su došli da ovladaju
zemljom potiču iz niže četvrte dimenzije. I duhovna su bića kadra da zaposednu telo. Kako to? Prvo su sletali došavši
sa neke zvezde a onda duhovna bića. Opet, piše Ajk, Anunakiji su bili opsednuti genetskom čistoćom, i bilo im je
jako bitno da je održe pa su se uzimali između sebe, i stvarali loze koje skriveno i iza kulisa su upravljale ljudskim
društvom. Ajk citira i jednog afričkog vrača, šamana (sanusi, sanjasi) koji se zove Kredo Mutva (Credo Mutwa), i
čuvar je tradicije Zulu naroda, za koje tvrdi da su potomci došljaka sa zvezda. Taj šaman i sam priča o bićima sa
zvezda koja su imala odnose sa ljudima. Kredo pominje „božansko pravo kraljeva” (na koje su se pozivali svi vladari
sveta. Od faraona i vavilonskih vladara pa do Habzburga i ostalih) i to se odnosi na poreklo, tj krvnu vezu sa drevnim
došljacima – bogovima. Ajk tvrdi da su sve velike i stare aristokratske porodice, kao i poznate porodice
industrijalaca, bankara i vladarske kuće, Bušovih, Rotšilda, Rokfelera, Openhajmera itd, sklapale brakove između
sebe, ne obazirući se na emocije, jer su svi poreklom od reptiloidnih došljaka – bogova, Anunakija, reptilijanaca…
Te porodice vladaju svetom i okupljene su u tzv Vavilonsko bratstvo, ili samo Bratstvo, neku vrstu vrhovnih Iluminata
dok je ispod njih „tušta i tma” tajnih društava i institucija, koje su njima poslušne. Po njemu su Vindzori, Habzburzi
i ostale elitne porodice ustvari potomci drevnih Anunakuja, koji su ustvari reptili, ali je Ajk nejasan: jesu li oni telesna,
materijalna ili duhovna bića. Jesu li oni bića koja su došla sa Nibirua, sa neke zvezde iz Drako konstelacije ili iz niže
četvrte dimenzije. Ima i jednoga i drugoga.

Vraćajući se u davnu prošlost, i prateći Zehariju Sičina, Ajk dalje navodi da su klanovi Enkija i Enlila ratovali između
sebe, pa su tako u tim bitkama uništeni Sodoma i Gomora, kao i drevni gradovi čije uništenje opisuju „Vede” i
„Mahabharata.” Naravno, Ajk se, vraćajući se u prošlost i tobožnje uništenje sveta (i Atlantide) u potopu, pominje
da i sami idemo ka kraju jednog „mračnog doba” i još jednog „ciklusa od 13 000 godina” i da nas uskoro čeka
„globalno duhovno buđenje kada ulazimo ponovo u Doba svetlosti.” Slična teoretisanja se daju čuti od sledbenika
Novog Doba – Nju Ejdža. Iako učenja Novog Doba (Nju Ejdž) pominje kao manipulaciju masa od strane reptilijansko
– ljudskog establišmenta, Ajk i te kako svojim stavovima brani učenja Nju Ejdža, a i u biografiji mu stoji bavljenje
spiritizmom i „mistična iskustva.” Čovek koji tvrdi da su gušteroliki Anunakiji, izrabljivači ljudi stvorili religiju da
manipulišu tim ljudima, pominje „globalno duhovno buđenje.” I to na isti način na koji ga pominju i Helena Blavacka,

~ 79 ~

Alister Krouli, i mnogi drugi ezoteričari, vračevi i okultisti. Videćemo, kakvo je to „duhovno buđenje i dolazak
svetlosti.” i zašto je baš hrišćanstvo najveća smetnja tome.

Ajk citira naučnika Brajana Desboroua (Brian Desborough) koji tvrdi da je Venera bila sjajno nebesko telo,
odlomljeno od Jupitera, koji je, opet uništio planetu koja se nalazila blizu Marsa. Venera, parče Jupitera (kako kada
je Jupiter sačinjen od vodonika i helijuma, dakle gasova) je uništila život i atmosferu na Marsu, a stanovnici sa Marsa
su izbegli na Zemlju, na kojoj su već živeli crni ljudi, koji su obožavali sjajnu Veneru. Ta pomenuta katstrofa, o kojoj
piše i Imanuel Velikovski (Immanuel Velikowski) u knjizi „Svetovi u sudaru” je izazvala katastrofe i na Zemlji, potop
i ledeno doba. Beli Marsovci su ratovali sa crnim Zemljanima i ti su ratovi, kaže Disborou, opisani u „Vedama”. To
je vreme kada je propala Atlantida. Ti beli Marsovci su začetnici bele rase na Zemlji, i to su Feničani i Indo - Arijci.
Ajk pronalazi „dokaze” za ovu tvrdnju. Plato El Kahira gde se nalazi Velika piramida u Gizi nosi naziv koji potiče od
arapskog El Kahir – Mars. Sfinga je bila ofarbana u crveno, a Egipćani su Mars zvali „Horus crveni” i otud one priče
o piramidama i sfingi na Marsu. Ne znam samo šta bi izdržalo kataklizmu izazvanu sudarom sa drugom planetom, i
kakva bi piramida ili sfinga ostala čitava posle toga. Navodno, pošto je Mars je bio bog rata, upravo su sa Marsa
stigli beli ratnici…

Ajk smatra da su Anunakiji na neki način povezani sa ovim belim Marsovcima, ali i da su Anunakiji ustvari reptili,
gušterolika bića na dve noge, nešto kao velociraptori. On smatra da su možda te i još neke vanzemaljske rase
ratovale na zemlji za prevlast, i ti ratovi su opisani u drevnim mitovima, a dokaze za njihovo reptilsko poreklo Ajk
vidi u obožavanju zmija i zmajeva, i legendama o istima u celom svetu. Krilata zmija – Ketzalkoatl u Meksiku, Nage
u Indiji, Nehuštan u Kanaanu, Knef zmija kod Egipćana, Ofion kod Feničana, krilati zmajevi u legendama Germana,
Slovena… Eskulap je predstavljan kao zmija, a i danas možemo videti simbol Kaduceja, štap na kom su obmotane
dve zmije, tj simbol Hermesa, na logoima farmaceutskih kuća i apoteka. Ipak to su uglavnom zmije i leteća bića a ne
raptori ili dvonogi gušteri, malo viši od čoveka. Zamislimo teoriju da je nekada davno Zemlja bila Planeta majmuna
kojom su vladale gorile, a da to potvrđujemo legendama o letećim majmunima i malim pacolikim majmunčićima i
simbolima. Ajk dalje navodi da su legende o zmajevima, alama i aždajama ustvari dokaz o reptilskom prisustvu na
Zemlji u davna vremena. Kineski zmajevi, zmajevi koji čuvaju sveta mesta (ale i aždaje kod Rusa, Srba i Hrvata),
krilati zmajevi na grbovima, kod Grka je vrtove Hesperida čuvao zmaj, i nema kutka na svetu gde se ne pominju
aždaje i zmajevi, kojih se ljudi uglavnom boje i obožavaju ih. Ajk se poziva na te priče. Postoje i prikazi zmajeva na
grbovima i zastavama, Vels, Engleska, Butan… grbovi aristokratskih porodica (Poput Vindzora u V. Britaniji) i
ogromnog broja grbova, i mnogih firmi, kompanija i institucija koje imaju zmaja kao simbol. Takođe i na mnogim
građevinama se mogu naći statue i figure zmajeva i gargojla, posebno u zapadnoj Evropi, na gotskim katedralama i
na poslovnim zgradama. Ajk pominje Denverski aerodrome koji vrvi od masonskih simbola i sombola zmajeva i
gargojla, kao i grad London koji vrvi od ovih primera. Na osnovu ovog Ajk tvrdi da su pripadnici elite reptilijanci i
zato ostavljaju simbole zmaja na građevinama, grbovima, kao i u narodnim legendama.

Kredo Mutva, afrički šaman, koga citira Ajk, iznosi priču o Čitaurima, reptilijanskoj rasi, koja je, kaže on, isto što
i Anunaki. On tvrdi da su oni kontrolisali ljudski rod hiljadama godina, i da su oni vladari današnjice. Čitauri su bili

~ 80 ~

poznati kao Deca Zmije, i kaže Mutva, imali su izdužene lobanje, pa se među Afrikancima mogu videti pokušaji da
se izduže lobanje, a kao i u predstavama Egipćana, a pomenućemo i pronađene izdužene lobanje na Andima u
Kačuačiju.

Reptilijanci, tvrdi Ajk, potiču sa sazvežđa, ili zvezdane konstelacije Drako, gde se nalazi zvezda Tuban, nekadašnja
Severna zvezda, prema kojoj su orjentisane egipatske piramide. Hramski kompleks Angkor Vat u Kambodži je
simbolična geometrijska replika Drako konstelacije, viđene kako je izgledala pre 10. 500 godina. Hramovi u Angkoru
su prekriveni predstavama reptila, kao i katedrale u Evropi jer su sve velike i „svete” građevine gradili pripadnici
tajnih društava koje su osnovali reptilijanci. Znamo da su katedrale u Evropi gradili masoni. A po Vilijemu Bremliju
(William Bramley), koga citira i Dejvid Ajk Anunaki su stvorili tajno društvo „Bratstvo Zmije” (Vavilonsko bratstvo)
koje vlada do danas. To je on opisao u svojoj knjizi „Bogovi raja.” Reptilijanci se pominju i u legendama Hopi
indijanaca, ali ovog puta kao vanzemaljska bića koja su se uselila u podzemlje, i odande rade u tajnosti. Hopi Indijanci
znaju za vrlo stare tunele ispod Los Anđelesa, u kojima se danas održavaju masonski rituali. Hopi tvrde da potiču iz
Sipapunija, podzemnog sveta, i spremni su pokazati podzemne tunele u rejonu kanjona Kolorado, gde su, po
Hopijima živeli Sivi, vanzemaljci, koje su Hopi zvali „Zmijska braća.” Postoji rašireno verovanje među istraživačima
NLO da postoje reptilijanske podzemne baze, u kojima oni zajedno rade sa reptilijansko – ljudskim mešancima,
izvodeći eksperimente na ljudima i naučna istraživanja. Dejvid Ajk tvrdi da je razgovarao sa bivšim operativcima CIA
koji to potvrđuju. On takođe tvrdi da vanzemaljci dolaze iz niže četvrte dimenzije, i da manipulišu ljudima, a ta niža
četvrta dimenzija je po Ajku, koji svesno ili ne citira sataniste, „niža astralna ravan” iz koje oni pozivaju demone u
ritualima sa crnom magijom. Sada više zmajevi nisu ni sa Nibirua, a i Drako konstelacija je malo podaleko, sada su
to duhovna bića, i Ajk na tome ostaje. Polako i vrlo lako će biti povezati ko su ustvari ti „reptilijanci” kada se uđe u
Bibliju. Ajk tvrdi da satanisti, tj elita u tajnim društvima u svojim ritualima ustvari prizivaju reptilijanske vanzemaljce,
i to samo jednu grupu, onu koja je zla, jer, piše on, oni nisu svi zli. Oni reptilijanci koji žele kontrolu i koji vladaju
svetom kroz tajna društva i korporacije su vrlo zli i potiču sa Drako konstelacije, i odatle termin „drakonski” koji
sumira njihov karakter i način rada. Oni vole ljudsku krv i oni su „demoni krvopije iz starih legendi” (nas su učili da
je srpski vampir Sava Savanović svraćao do vodenice, i da nije bio nikakav aristokrata) i za Ajka je grof Drakula jedan
od njih. Grof je aristokratska titula, ljudsko reptilijanske krvne loze su aristokrate, a Drakula asocira na Drako. Sada
Ajk pominje reptilijance koji sisaju kravama krv, u Meksiku, i jarcima u Portoriku. Aristokrate. Došli sa nekakve
zvezde, kriju se među mnogo nesavršenijim ljudima kojima žele da zavladaju i piju krv junaca i jarića! I ti reptilijanci
osobito vole da zaposedaju ljude i to su članovi aristokratskih porodica, koje su stare po više hiljada godina, i koje
su kroz istoriju vladale državama. Od Ramzesa II do Buša. Vindzori, Openhajmeri, Rotšildi, Habzburzi, Rokfeleri, crna
plemstva, Gvelfi… ustvari gušteri u ljudskom obliku.

„Ove genetske linije su manipulacijom došle do moći u politici, biznisu, vojsci, bankarstvu, i drže te pozicije, a
potiču od reptilijanaca iz niže četvrte dimenzije i kriju se iza ljudskih obličja ili umno kontrolišu ljude.” („Najveća
tajna”- D. Ajk). Vrlo nezgodno. Ljudi nemaju nikakve šanse i nikakav smisao. To je skrivena poruka koju šalje Dejvid
Ajk. Idemo dalje. Ajk tvrdi da je razgovarao sa novinarem koji je intervijuisao visokog zvaničnika koji je bio zagovornik
globalne centralizacije moći, poznate kao Novi Svetski poredak. Novinar je tvrdio da se ovaj zvaničnik u momentu
transformisao u gušteroliko biće i ponovo vratio u lik čoveka. Takođe se poziva i na iskustva koja je imala Keti O’
Brajan (Cathy O’ Brien) nad kojom su vršeni mentalni eksperimenti (projekat „Monarh”) i koju su zlostavljali, kako
kaže, seksualno još kao dete visoki zvaničnici iz vlade SAD. Keti je napisala knjigu „Transformacija Amerike” zajedno
sa Markom Filipsom (Mark Phillips) u kojoj je opisala sve šta je preživela, kao i jedan događaj, gde se Džordž Buš
stariji, predsednik SAD pred njom transformisao u reptila, ali je ona pomenula i hologramske slike, o kojima Ajk ne
govori, samo ih spominje onako uzgred. Da je ovo istina, teško da bi ta žena imala šanse da progovori. Ona je sve
ovo napisala pod nečijom instrukcijom, a ko zna je li baš ona autor. Eto, pokazaćemo da je SAD demokratska zemlja,
može se slobodno pisati, a i sakrićemo pravu istinu o tome ko stvarno stoji iza američkog, globalnog i lokalnih,
državnih sistema. Neka se ljudi bave vanzemaljcima. Pomoću tih trodimenzionalnih slika može se postići vizuelni
efekat kakav se želi, a da gledalac veruje da vidi stvarnu sliku (doći ćemo do ovog pitanja u delu pod imenom
Projekat Blu Bim). Keti tvrdi da joj je meksički predsednik Migel De La Madrid pričao da je i on „jedan od njih” i da
drevne Maje potiču od reptilijanaca, i da je on sam potomak Majansko – reptilske loze i onda se transformisao u
biće slično iguani. Pomenuta žena, Keti je priznala da je dobijala halucinogene supstance i droge, i jasno je da pod
uticajem tih droga vrlo lako može da se vidi kako se čovek pretvara u reptila ili omiljeni mačak Marko u tigra. Mnogi
su narkomani doživeli iskustva da su bežali od lava do onog da su pričali sa banderom koja se sagla.

Dejvid Ajk piše: „pod efektima koje su proizvele droge, i druge tehnike (verovatno hipnoza), Ketin mozak je
prešao u reptilijansku dimenziju. Reptilijanci dolaze iz četvrte niže dimenzije (nema više Drako konstelacije, Marsa
i Nibirua) i koriste fizička tela kao sredstvo da manipulišu našom dimenzijom. Ako možete da podesite vaš um na
njihovu pravu dimenziju, videćete ih onakvima kakvi jesu (dakle morate da budete drogirani). Pod uticajem droga
čovek vidi biće iz druge dimenzije, biće koje se materijalizuje. U daljem tekstu knjige će postati jasno o kojim se

~ 81 ~

„vanzemaljcima” radi. Ajk dalje citira Hantera Tompsona (Hunter Thompson) u knjizi „Strah i gnušanje u Las Vegasu”
gde on opisuje kako je viđao reptilijance kada je bio pod dejstvom LSD-a, i to tokom pet dana neprekidnog
drogiranja. Takođe, Ajk citira ženu vidovnjaka – medijuma, koja je viđala reptilijance u telima vodećih svetskih
političara, bankarske i poslovne elite. Ona se zove Arizona Vajlder (Arizona Wilder). Ovo je njoj bilo moguće, pošto
je „dostigla visok nivo vidovnjaštva” piše Ajk, pa je mogla da vidi iza fizičkog sveta u nižu četvrtu dimenziju gde
reptilijanci obitavaju. takođe i žena jednog sataniste, koja je za vreme njegovog satanističkog rituala šetala psa u
sumrak i videla osobu u odori sa kapuljačom, sa gušterskim licem. I sama je bila obdarena parapsihološkim
sposobnostima i kasnije je često viđala transformacije ljudi u reptile. Pomenuti šaman – vrač Kredo Mutva je
pominjući da Zulu znači „ljudi sa zvezda” takođe pričao o svetskim liderima, članovima Bratstva vladara, koji su svi
odreda reptili. Nije priča bez osnova, ali te ljude, visoku elitu, čiji su članoci uglavnom masoni i okultisti ne
zaposedaju nikakvi gušteri. Često se pitamo: Ok, bogati žele biti još bogatiji, žele vlast, žele novac. Imaju ga i
umnožavaju ga. Pa zašto onda čine i dodatno zlo, stvaraju krize, podstiču umiranje od gladi, prostituciju, korupciju,
ubijanje, ratove. Mogu da žive sjajno i bez toga. I još da ih ljudi vole. Ali ne, oni stvaraju zlo. Zato jer njima vlada zla
sila. Koja je to sila? Sila čije je predstavnike Isus Hristos oterao u svinje. (Jevanđelje po Marku 5. 1-13).

Figurica iz El Obeida (Al Ubaid) Južni Irak 3800 god. p. n. ere

Posle drogiranih „očevidaca” tu su sada i vidovnjaci, okultisti,
medijum, vrač… Ajk dalje nastavlja, tumačeći svedočanstvo
vidovnjakinje o svetskoj eliti – „mi ćemo ove ljude nazvati
zaposednutima.” Vrlo bitno za razotkrivanje tih i drugih vanzemaljaca
i duhovnih entiteta. Jevanđelje je puno „zaposednutih” iz kojih
„reptilijanci” izlaze kada se približi Isus, i još ga mole „da ih ne muči…ili
da ih pusti u svinje…” (Marko 5. 1- 13).

Naravno, najviši pipadnici establišmenta su čisti reptilijanci dok
postoje i mešanci sa ljudima, a i samo ljudi koji su zaposednuti, koji su
poslušnici. Oni grade svoje podzemne baze, gde vrše istraživanja i
spremaju svet za Novi svetski poredak. Tako Ajk opisuje aerodrom u
Denveru (Kolorado) kao skup satanističkih i masonskih simbola i vrlo
morbidnih murala sa prikazima nacističkog vojnika, mrtve dece i
sveopšteg uništenja, jer je, po njemu, Denver jedan od vojnih centara Novog scetskog poretka a ispod ovog
aerodrome se nalazi podzemna baza reptilijanaca, kao i takozvana vojna baza Area 51 u Nevadi i baza Dals (Dulce)
u Novom Meksiku, koje su povezane sa nacionalnom laboratorijom u Los Alamosu. O bazi Dals Ajk piše kao o mestu
gde se vrše eksperimenti na ljudima i životinjama, i to je mesto kao iz horor filmova sa bezbroj nakaza u kavezima,
što to je čuo od radnika koji su radili u toj bazi. Slične baze i podzemni gradovi se nalaze širom sveta i opremljeni su
tehnologijom koja je nepoznata za obične ljude. To je realno, jer ono što poseduju policija i vojska obični građani
do toga ne mogu da dođu. Kada svako ko ima malo bolji kompjuter može preko programa „Google earth” da sa
satelita locira svoju kuću, šta tek vladine institucije imaju. Ne možemo da zamislimo ni tehnologiju koju poseduju
vojska i policija jedne neznatne države kao Srbija, a kamo li SAD ili Kine, u kojoj je ljudski život bezvredan i svaki od
milijardu Kineza je spreman da se ugradi u kolektivnu tvorevinu.
Kada se pominje izgled ovih bića, Ajk piše da su oni poput krilatih guštera, na dve noge, visoki od jedan i po do
dva i po metra, sa krilima kao u slepog miša. Oni po njemu stoje iza termina „pali anđeo.” To su krilate gargojle,
koje imamo po fasadama katedrala i građevina vlade, najviše u Londonu, koje su simbolični prikaz Drako
reptilijanaca. Neki su beli i oni su u vrhu hijerarhije. Njima su kao „bogovima” ljudi prinosili žrtve u pradavna
vremena, kao i danas. Ajk kaže da su Anunakiji posebno tražili žrtvovanje dece i da se to čini do danas. u Bibliji se
pominje Moloh kome su žrtvovana deca, a sve drevne civilizacije su upražnjavale ljudske žrtve. To se čini i danas, u
satanističkim ritualima, posebno na Noć veštica uoči koje nestane mnogo dece, najviše u Americi. I Ajk i Sičin se
bave time da su paganski bogovi – vanzemaljci ili Anunakiji. Deniken nije išao ovako daleko u opis tih bića, samo se
bazirao na njihovu zaostavštinu.
Naravno Ajk takođe tvrdi da su reptilijanci, po dolasku na Zemlju imali odnose sa ljudskim ženama i da su one
rađale decu iz tih veza, a ta deca su ovi ljudi – reptilijanci koji se mogu preobražavati čas u jedno a čas u drugo
obličje. Pa kako su mogli da imaju odnose ako su duhovna bića iz „niže četvrte dimenzije”? On se prvo hvata za
biblijske stihove o „sinovima Božjima” i „kćerima ljudskima” i divovima koji su izašli iz te veze. Stihovi iz 1. knjige
Mojsijeve 6. glava 1-5 su prvi na tapetu, a onda se oni poredesa ostalim drevnim zapisima, starosedelaca Amerike,
Afrike i Azije. Etiopski tekst „Hebra Nagast” pominje velike bebe stvorene ukrštanjem ljudi (kćeri Kainovih) i
„anđela.”

~ 82 ~

Mural sa aerodroma u Denveru

Apokrifna „Knjiga Enohova” pominje čudno rođenje Noja, takođe od žene i anđela, kao i iranska „Šah Nama” –
„Knjiga Kraljeva” koju je 1010 sastavio pesnik Firdousi opisuje rođenje velikog, belog i sjajnog, plavookog deteta
nazvanog Zal, za koje njegov otac, kralj Sam tvrdi da je dete Devas (deva) - posmatrača – anđela. Na ogrlici Kreda
Mutve postoji jedno oko za koje on tvrdi da simbolizuje Posmatrače, koji su po njemu Čitauri (Anunaki) reptilijanci.
Taj simbol jednog oka ili svevidećeg oka u trouglu, na vrhu piramide ćemo sretati često.

Britanska titula „Ser” (Sir) koja se dodeljuje aristokratama od strane kraljevske porodice potiče od imena jedne
zmijske boginje, koja je povezana sa Ninlil ili Ninhursag sa Sumerskih tablica. Enlil je bio blistava Zmija Sjajnih očiju,
a Enki je takođe bio Zmija i njegov amblem su dve isprepletane zmije, što je bio simbol njegovog kulta u gradu Eridu.

To je danas simbol medicinske profesije, poznat kao Kaducej (caduceus).

Kaducej

Naravno, Enlil i Enki su bili kraljevi, svaki na svojoj teritoriji, pa Ajk se nadovezuje na to,
pominjući veze kraljeva i kraljevskih porodica sa reptilima koji se predstavljaju sa
zmajevima i zmijama. Kraljevi Medije su na Iranskom nazivani Mar, što znači zmija,
„zmajska dinastija Medije” ili Potomci Zmaja. u Egiptu je, 2.200 n. ere osnovan „ Kraljevski
dvor Zmaja” od strane sveštenika Mendesa, a njegovo postojanje traje do današnjeg dana
sa promenjenim imenima, kroz tajna društva, od kojih je jedno „Kraljevski dvor Zmajevog suvereniteta” čiji je centar
u Londonu. Neki ljudi ga nazivaju Bratstvo Zmije. Slavni keltski naziv Pendragon je bio verzija titule „Kralj – Zmaj”
koju su nosili mnogi kraljevi Evrope. Reč „Vatikan” se izvodi iz dve reči „Vatis” – prorok i „Cannes” – zmija. Balkan
takođe od Baal, (Val) - sunce i Cannes – zmija. U Evropi je u srednjem veku postojao Viteški Red Zmaja, osnovan 13.
decembra 1408. godine, a po nekima i ranije. Tog datuma objavljena je povelja reda u kojoj je naznačeno da je
osnovni zadatak reda odbrana krsta od neprijatelja, naročito od Turaka. Među 24 viteza koji su učestvovali u
uspostavljanju (ili obnavljanju) reda 1408. god. nalazili su se i Stefan Lazarević, a i Miloš Obilić, i Vlad Cepeš,
pominjani grof Drakula. Zbog ove činjenice da je pripadao Redu Zmaja se on zvao Drakula, a ne zbog pijenja krvi ili
zbog reptilskog porekla.

~ 83 ~

Grb Lazarevića – vidi se zmaj ili zmija oko štita

Ajk dalje navodi da su reptilijanci iz nekog razloga, u ta davna
vremena, kada su se pojavili kao Anunakiji, i vladali otvoreno,
rešili da se prikriju. Verovatno su se uplašili ljudi. Rešili da uzmu
ljudski izgled. Priča koja „ne pije vodu” – dolaze sa svom
tehnikom, nadmoćni, igraju se genetskog inženjeringa, stvaraju
robove i sada se kriju od istih. Kao kada bi se lisice sakrile među
kokoške da se sakriju od kokošaka. Ovo je uključivalo program
ukrštanja ljudi i reptila, da bi čisti reptili mogli da preko mešanaca
deluju iz niže četvrte dimenzije. Reptil iz niže četvrte dimenzije
nosi ljudsko telo kao genetski plašt, i kada jedno telo umre on se
seli u drugo. Neki su ljudi zaposednuti manje, neki više, a neki
skroz, i ti su najmoćniji, iz najmoćnijih porodica. Nejasno je šta
pesnik želi da kaže. Da li vladaju reptili sa Drako konstelacije,
Anunakiji, reptili iz četvrte dimenzije, ako zaposedaju ljude, jesu
li materijalni ili su eterična bića. Više Nibiru on ni ne spominje, niti
ratove, sletanja, bitke. Polako se sužava krug oko pravog porekla
„reptila.” Ajk kaže da reptili utiču na ljude tako što stimulišu
oblike ponašanja – hijerarhijsko razmišljanje, agresiju, sukobe,
podele, nedostatak samilosti i potrebu za ritualnim. Vrlo bitno. Tu on ne greši. Ja bi dodao i pohlepu. U Bibliji se
pominju pobunjena Božja stvorenja koja ovo isto rade, i koja su napustila službu Bogu, kao i ljudi koji su napustili
službu Bogu i imaju sve ove osobine. Pali anđeli i ljudi u njihovoj službi. Paganski sveštenici. Korumpirani političari,
generali, bankari, zli ljudi, pohlepni, opsednuti ubijanjem, izrabljivači, kriminalci, satanisti. Biznismeni, tajkuni. Isus
Hristos se obraća hijerarhijski dobro kotiranim Farisejima i sadukejima sveštenicima i eliti Izraela onog vremena:
„Vaš je otac đavo, i slasti oca svojega hoćete da činite: On je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini..”
(Jevanđelje po Jovanu 8. 44) Ajk je u pravu kada pominje tajna društva koja postoje još od Nevroda i Vavilona i
njihove pripadnke, koji su toliko zli da nikakve samilosti nemaju i ništa ih ne zanima osim vlasti, moći i para. Ajk i
jeste tu da spomene deo istine ali da sa delom laži relativizuje istinu.
Pripadnici elite uživaju da nanose zlo, da varaju, da tlače i uništavaju. Ne zanima ih kako će doći do bogatstva i
nikada im nije dosta. Devize „Zavadi pa vladaj” „Cilj opravdava sredstvo” i slične nisu došle od reptilijanaca i
daždevnjaka iz svemira, nego od ljudi, koji su dušu prodali đavolu, i u savezu s njim, i jedni sa drugima, uništavaju
najviše Božju krunu stvaranja – čoveka. Uništavaju ga duhovno i fizički. Sukobima, podelama, izrabljivanjem,
otimanjem, agresijom, prevarom… i vekovima se bore da uklone Boga iz svesti čoveka. Dejvid Ajk u svojim knjigama,
kao što ćemo da vidimo, stalno napada hrišćanstvo i Isusa Hrista i koristi reči kao „svinjarije” „izmišljotine” a za Boga
kaže da je „bednik”…čudno, kako nekoga napada a uporno tvrdi da taj ne postoji.
Sami njegovi citati, kao i činjenice iz biografije odaju g. Ajka kao sledbenika Nju Ejdža, iako on to negira i Nju Ejdž
naziva religijom. Njegovi reptilijanci skaču po dimenzijama, viđaju ih medijumi, vračevi i šamani, ljudi sa
parapsihološkim moćima. Oni opsedaju ljude. Da nas ne zavara to što Ajk napada tajna društva i sledbenike
paganskih „bogova „ i kultova. On je verziran da pruži poluistinu. On napada i hrišćanstvo, Isusa Hrista negira i
smatra njegove sledbenike budalama.
On nastavlja u poglavlju „Vavilonsko bratstvo” u svojoj knjizi „Najveća tajna” pišući da je Vavilon bio jedan od
prvih gradova nakon Potopa, i da je u Vavilonu nastalo prvo tajno društvo, škola Misterija, nazvano Vavilonsko
bratstvo, mistično udruženje ljudi koji su vladali i vladaju iz senke, opsednuti reptilijancima ili samih reptila. Ista ta
tajna društva koja udružena i u hijerarhiji kontrolišu svet današnjice, manipulišući čovečanstvom, su samo moderno
Vavilonsko bratstvo, koje vuče kontinuitet iz Vavilona, preko Egipta, Grčke, Rima, srednjovekovne Evrope
(Nemačka, Francuska, Engleska, Đenova i Venecija) Amerike, do današnjih dana. Vavilon je osnovao kralj Nevrod
(Nimrud) i tu se Dejvid Ajk slaže sa Biblijom. Nevrod je imao ženu Semiramidu, i sina Tamuza, koji su smatrani
božanskim trojstvom, i od kojih potiču sva trojstva na zemlji. pa tako Ajk koristi priliku da na hrišćansko trojstvo baci
kamen tvrdeći da vodi poreklo od paganskog trojstva. Drevni imperatori su imali božanske prerogative, od
vavilonskih i sumerskih kraljeva, kraljeva Angkora, Egipatskih faraona do Rimskih careva, kao „sinovi Sunca” i
„božanski.” Ajk, naravno, šta bi drugo, njih dovodi u vezu sa gušterima, navodeći da su reptilskog porekla, ali ne
navodi jesu li zaposednuti ili su sami reptili.
Astrologija, spiritizam, obožavanje planeta, zvezda, kao i sva paganska verovanja potiču iz Vavilona, kao i
pomenuta paganska trojstva. Mnoštvo simbola, koje srećemo u svakodnevnom životu, i za koje pojma nemamo šta
znače, potiču iz Vavilona i Egipta i iza njih se kriju paganska verovanja i astrologija. Jedan od najčešćih simbola,

~ 84 ~

drevni simbol cveta ljiljana, (franc Fleur de lys) kojeg se može videti u svim istorijskim epohama, od Sumera do
danas, na hiljade porodičnih i drugih grbova, korišten je kao stilizacija grbova kraljevskih kuća Evrope, najviše
Francuske, kao i francuske republike, do današnjih simbola izviđača i logotipa mnogih civilnih i vojnih organizacija.
Njime su na Mauricijusu žigosani robovi. Ovaj simbol simbolizuje trojstvo Nevroda, Semiramide i Tamuza – Sunce.
Ova ajkova tvrdnja je tačna. Paganstvo jeste Kult sunca, skup religija koje su suprotstavljene biblijskom, hrišćanskom
Tvorcu, ali Ajk i Tvorca stavlja pod isti koš sa paganskim religijama, kao sredstvo za manipulaciju masama.

Ajk kaže da ako je neki simbol pozitivan za narod, mase, onda je negativan za Vavilonsko bretstvo, a ako je za
njih pozitivan, imate ga svuda, i za sve ostale je to simbol zla, ali većina to ne zna. Simboli zmija na apotekama,
trouglova, piramida, svevideće oko u trouglu, simbol petokrake (pentagrama), grančica, strela, zmajeva, svastika…
Semiramida je bila poznata kao „Nebeska kraljica” „Majka zemlja” kao i pod imenom Astarta ili Ištar („graditeljica
kula”). Krune vladara su se razvile od ukrasa za glavu kakav je nosio Nevrod, a to je obruč sa tri roga, što je
predstavljeno i pomenutim simbolom „cveta ljiljana” i Ajk to povezuje sa reptilijancima, koji su, navodno, imali tri
mala roga, što je simbol paganskog trojstva.

Fleur- de-lys - „cvet ljiljana”

Ajk je hteo ovde „prikačiti” i troje biblijskih ličnosti Josifa, Mariju i malog Isusa kao trojstvo
koje su ljudi izmislili. Za razliku od njegovih prijatelja reptilijanskih „bogova” koji su za njega
bili stvarni, ovo troje su po Ajku – izmišljeni likovi. Njih je izmislila hijerarhija da bi
manipulisali narodom i držali ga u strahu. Ovu tvrdnju Ajk zasniva na činjenicama da Katolička
crkva jako podseća na vavilonsku misterijsku religiju, simbolikom, hijerarhijom i ritualima,
Ajk pominje papsku mitru, koja podseća na riblju glavu i potiče iz Vavilona, slike žene – Marije
sa zvezdama ili zracima iznad glave, što je ustvari Semiramida ili Izida, a ne Marija (Kip
Slobode u Nju Jorku je predstava Semiramide).itd. Nevrod je i Janus, sa dva lica, koja gledaju istočno i zapadno,
odakle potiče i masonski orao sa dve glave, kao i onaj dvoglavi orao sa grbova, što bi, opet bio simbol krilatih Drako
reptilijanaca. On napadajući hrišćanstvo napada katoličku crkvu i njenu nauku i ustrojstvo, kao i simbole, a ne zna
da ta crkva nema mnogo zajedničkog sa hrišćanstvom, i to ostaje sakriveno za površnog čitaoca, a većina su takvi.
Crkva koju Ajk proziva da je nosilac izmišljene religije koja je naslednik paganske, što je u pravu, i koja manipuliše
ljudima je ista ona koja je progonila sve one koji su verovali drugačije, posebno one koji su čitali Bibliju i živeli po
njoj.
Ljudska žrtvovanja su bila značajne za vavilonsku religiju, jer su, kaže Ajk, reptilijanci to zahtevali. Po njemu
Tamuz dolazi od dve reči „Tam” - usavršiti i „muz” - spaliti, a Moloh je jedna varijanta Tamuza, kao i ostale varijante
po celom svetu. Ovo je tačno. To žrtvovanje se dešava i danas, kao na dan Beltane, 1. maja, praznik koji su slavili
Druidi u Britaniji, ili 31. oktobra na keltski praznik Samhajn ili današnju Noć veštica. Od Tamuzovih praznika su nastali
mnogi hrišćanski praznici u Katoličkoj crkvi. Kombinacija Nevroda i Semiramide je bila predstavljana pod bezbojnim
imenima u civilizacijama i kulturama koje su se od tada razvile. Paganski bogovi širom sveta možda izgledaju kao
nedokučivo dug niz imena, ali su ta imena vezana za tri pomenute figure. Ajk piše da hijerarhija današnjeg
„Vavilonskog bratstva” uveliko praktikuje satanističke rituale, žrtvovanja dece, kao što su to radili nekadašnji žreci i
elita drevnih vremena. Ajk pominje ljude od moći, bankare, aristokrate, političare, ministre, advokate. Pod
vavilonskim bratstvom Ajk podrazumeva tajna društva koja stoje iza kreiranja situacije u svetu i Novog svetskog
poretka, stvaraju krize, ratove, zavađaju, infiltriraju se. Mada Ajk kaže da to rade reptilijanci, koji svraćaju iz četvrte
dimenzije, mi znamo da to rade ljudi, koji imaju moć, novac i uticaj, i udružuju se radi ostvarenja svojih, uglavnom
pokvarenih ciljeva – sticanje većeg bogatstva i vlasti. Možemo ih zvati masoni, Iluminati ili Vavilonsko bratstvo,
možemo ih zvati i Deca Kukuruza, oni imaju i duhovnu pozadinu, a to nikako nisu reptilijanci, ni sa Nibirua ni iz
četvrte dimenzije ni sa Drako zvezda. Ajk je u jednom u pravu: Oni postoje i sve ono što rade, zaista rade, i bez
obzira što imaju ono što većina nema, od materijalnih prednosti pa do većini nepoznatih prevoznih sredstava i
lekova za neizlečive bolesti, oni su samo – ljudi. Nikako gušteri sa zvezda. Ajk je kontradiktoran, i često vadi neku
činjenicu „iz kazana” da bi potvrdio svoju teoriju. Kada je drevno osvajanje Zemlje u pitanju, tu su reptili sa Drako
konstelacije, sa sve tehnikom, a kada je u pitanju zaposedanje ljudi, tu su već reptili iz četvrte dimenzije. Po njemu
su Rotšildi prvo čistokrvni reptili, a posle su već potomci Hazarskog naroda. Hrišćanstvo je stvoreno da bi se
manipulisalo ljudima, da bi ih se držalo u strahu, i pritom se autor hvata za Rimokatoličku crkvu, i nju napada kao
„hrišćanstvo” jer Jevanđelja nije ni čitao. A jedno je daleko od drugog. U biblijskom hrišćanstvu nema sujeverja,
straha, manipulacije, prevare. Nema hijerarhije, plašenja ljudi gnevnim Bogom…osim ako se ljudi ne prepuste
vođama kakve sekte, kojima je religija biznis. Sve u svemu, Anunakiji kao duhovna bića iz četvrte dimenzije su još
jedna varijanta vanzemaljaca, u knjigama koje mase čitaju i ne proveravaju šta čitaju i zašto je to napisano.
Paganstvo, obožavanje sunca, tajne rituale, tajna društva, zaposedanje ljudi, ideje koje danas propagira Nju Ejdž je

~ 85 ~

Ajk pripisao vanzemaljcima. Nije baš tako.

Vreme kada su vladali giganti

Još jedna priča o ovim drevnim posetiocima raspiruje maštu čitalaca i gledalaca širom sveta. To je priča o
divovima, prvo onima koji su došli sa zvezda kao „bogovi” ili „Sinovi Bogova” i o potomcima tih divova. Dejvid Ajk,
Zaharija Sičin, Deniken i mnogi, tvrde da su došljaci iz svemira bili viši od ljudi, i to mnogo viši. Mitovi i legende o
snažnim džinovima, ratnicima neretko zlim čudovištima, kiklopima, vec se hiljadama godina prenose, s kolena na
koleno, uzbuđujuci ljudsku maštu. A u svakom mitu, kažu, ima bar jedno zrno istine. Ovu zanimljivu storiju
počećemo jednom dobro poznatom antičkom legendom, koju su ovekovecili i drevni helenski umetnici. Radi se o
bici helenskih bogova s titanima. U Pergamu (grc. Pergamon), starom gradu na severozapadu Male Azije, prestonici
nekada moćnog Pergamskog carstva (3 - 2 vek p..n.ere.) i svojevrsnom epicentru helenske kulture, pre svega
vajarstva, sve do naših dana se sacuvalo umetnicko delo izuzetne kulturno- istortijske vrednosti, a to je čuveni
Pergamski oltar. Oltar je posvecen najstarijem i najpoštovanijem bogu starih Grka, bogu Zevsu, pa ga mnogi danas
nazivaju još i Zevsovim oltarom. Na visokom reljefu stamenog kamenog friza, nepoznati su majstori uklesali borbu
na život i smrt u kojoj ucestvuje veliki broj osoba. Scena deluje autentično i puna je dramatike: dok gorostasni titani
ljutito bacaju ogromne komade stena, iz Zevsovih ruku blješte munje i udaraju gromovi. Poslednih decenija među
istraživačima sveta vlada veliko interesovanje za temu o divovima o kojima govore mnoge prastare sage i legende .
Oni koji poznaju veličanstvenu Heladu (Stara Grčka), dobro znaju da je prekrasni Pergamski oltar, samo jedno od
drevnih dela za koje se kaže da predstavljaju istinsku kulturno-istorijsku dragocenost. Njegovu neprocenjivu
vrednost potvrđuje i činjenica što je, na žalost, jedina sačuvana ilustracija jednog od čestih umetničkih motiva antike
- bitke grčkih bogova s titanima, a pitanje na koje ćemo pokušati odgovoriti je da li se radi samo o interesantnoj
legendi ili je na našoj planeti nekad, u davnoj prošlosti, kako neki autori veruju, stvarno živela rasa divova. Istraživači
koji su proteklih decenija pokušavali doći do odgovora na ovo neobično pitanje, došli su do zaključka: gotovo da
nema naroda u prošlosti koji u svojoj usmenoj i pisanoj tradiciji nije ostavio uzbudljiva predanja ili umetnička dela
o divovima, opakim džinovima, jednookim cudovištima i snažnim ratnicima velike visine i snage. Prisetimo se:
Kiklop, jednooko čudovište, bio je pomoćnik boga Vulkana, Argus je, s druge strane, bio čudovišni div sa stotinu
očiju, Atlas ili Atlant, simbolizirao je diva koji na svojim leđima nosi nebo... Slične nam sage stižu iz Skandinavije, sa
dalekog severa, iz zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, iz srednje Azije, iz Kambodže, drevne Kine i Indonezije, severne
i južne Amerike... Čak i tradicije najvećeg broja dojučerašnjih kanibalskih plemena u Papui Novog Gvineji govore o
„belim Bogovima gorostasnog stasa, koji su živeli pre njih i koji su obećali da ce se jednoga dana vratiti...” Džinovi
se gotovo po pravilu pojavljuju i u arapskim legendama i pričama, prisetimo se „Hiljadu i jedne noci”, kao i u
najstarijim indijskim epovima, koji sežu sve do prastarih vremena u kojima su nastajale veličanstvene tradicije
vedske kulture. Vavilonski žreci (čuvari nasleđenih tajnih znanja i veština), kako je klinastim pismom na glinenim
pločicama zabeležio nepoznati hronicar, svoja su fantastična znanja iz oblasti matematike, astronomije i geometrije,
primili od misterioznih bica džinovskog stasa. Njih Sičin naziva Anunakiji.

O divovima govore i najstariji epovi sveta, kao što su staroindijska „Mahabharata”, sumersko – akadski „Ep o
Gilgamešu” ili Homerova „Odiseja.” O njima kazuju egipatski papirusi i „Talmud”, biblijski „Stari zavet”, i „Kur'an”.
Nedavna iskopavanja u severnom delu Indije otkrila su ljudske skelete fenomenalnih dimenzija. Istraživanje je vodio
tim Nacionalne geografije (Indijska filijala) uz podršku Indijske armije jer je ta oblast pod njihovom jurisdikcijom. I
ranije su pronalaženi skeleti većih dimenzija nego obično, ali su uglavnom uništavani. Bavićemo se Biblijom, koja
suprotno od evolucionista, tvrdi da su pretpotopni ljudi bili viši od današnjih, i ono što je nalaženo su upravo skeleti
i fosili tih ljudi. Ono što je prikazano na slikama, skeleti ljudi visokoh 10 metara je fotomontaža i nema veze sa
istnom. To je smišljeno preterivanje, upravo da bi se svako razmišljanje o visokim ljudima koje pominje i Biblija svelo
pod izmišljotinu. Kreacionistički naučnici su otkrili i prezentovali na hiljade dokaza da su nekada živeli ljudi koji su
bili bar za trećinu do polovinu stasa bili viši od današnjih ljudi.

~ 86 ~

Navodni Džinovski skelet nađen u Indiji - fotomontaža

Istraživački tim „Nacionalne geografije” je takođe pronašao table posvećene bogovima iz Indijske mitologije,
„Brahma”, gde se ukazuje da su upravo bogovi njih sačinili. Skeleti ljudi koji su pronađeni ukazuju na vrlo visoke
ljude, izuzetno snažne, koji kada bi obuhvatili drvo, mogli sigurno da ga iščupaju. Kao što je i objašnjeno u Indijskim
svetim spisima, džinovi nisu više hteli da slušaju bogove te su i uništeni od strane boga Šive. Tim koji je vršio
iskopavanja uveren je da su ti ostaci upravo ti ljudi. Vlada Indije je obezbedila celo područje i dozvoljava prilaz
iskopinama samo članovima tima „Nacionalne geografije.” Pogledajte fotografije i uporedite veličine ljudi koji stoje
pored skeleta, po režiji „Nacionalne geografije.” Ove slike nisu u službi dokazivanja već naprotiv, u službi ateizma i
evolucije, jer je sama „Nacionalna geografija” televizija koja je u službi religije Novog Doba i ona se trudi u
dokazivanju da su drevne narode posećivali vanzemaljci, da je Biblija izmišljena knjiga a hrišćanstvo samo nastavak
paganstva. Biblija ne krije da su divovi postojali, ali to nisu bili kiklopi i Titani, nego ljudi, koji su zahvaljujući
ujednačenoj klimi na Zemlji, kao i biljke i životinje, bili veći nego danas.

Prema rečima antropologa i paleoantropologa, (a i kreacionista, koji smatraju da je Bog stvorio savršenog
čoveka, koji je vekovima degradirao, a ne vanzemaljci ili evolucija ) nekada su na zemlji carovala gorostasna bića
čija je civilizacija prethodila današnjem čoveku, a čija se prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine. S
obzirom da su ovi fosili nađeni u malom broju, gigantska bića nisu mogla biti uvršćena (po nameri, naravno) u
klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nađene prelazne „karike” u lancu njihovih prethodnika. Evolucija nas uči da su
naši preci bili divljaci, koji su više ličili na majmune a ne na ljude. Gorostasi govore o besmislu Darvinove teorije
evolucije, jer gde su ti majmuni od kojih su oni nastali? Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija
drevnih naroda, kao i Biblije, slobodna nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao Zemljom, u
interglacijalnom periodu. Medjutim maštu golica postojanje pracivilizacija, koje se datiraju desetinama hiljada
godina u prošlost. Tragovi prastarih ogromnih građevina i zdanja i utvrda za koje nauka nije našla nikakvo
objašnjenje, niti je ikada utvrdjeno njihovo poreklo i starost su svuda po Zemlji. Reč je prvenstveno o takozvanom
„gradu bogova” na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako. Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz
19. veka, Austrijancu Hansu Hoerbirgeru u njegovom delu „Glacijalna Kosmogonija”, rasa divova ili nadljudskih bića
vladala je u epohi ašlejen, što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o
civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije
uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova, kakva je
najavljivana za kraj 2012. Po tom pitanju Tihuanako je izgrađen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su
potvrdili i neočekivani nalazi. I ostale megalitske i druge građevine su rasute širom sveta, i nema odgovora ko ih je
napravio, već su uvrštene u zvaničnu istoriju kao deo poznatih civilizacija. Kusko i Olantajambo u Peruu, Baalbek u
Libanu, statue sa Uskršnjih ostrva, Stonhendž u Engleskoj, megaliti Karnak u Bretanji, Francuska, piramide u Egiptu
i Kineske piramide. Hans Hoerbirger tvrdi da je u tom vremenu oko Zemlje kružio jedan satelit, prethodnik današnjeg
meseca, nekih 100.000 godina, na razdaljini od šest zemljinih polumera. Međutim, usled retrogradnog kretanja i
velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena
oko Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu postojale plime, već je sva voda mora i kopna

~ 87 ~

stajala, oko ekvatora, „nategnuta.” Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog
sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma. Jedna od stotina teorija.

Navodni antički giganti su uglavnom preterivanje

Kako se taj mesec sve više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija usled kojih se on, doslovno,
raspao u atmosferi Zemlje. Pri toj kataklizmi, na Zemlji su nastali strahoviti poremećaji: okeani i vode mora trenutno
su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio
i razlio Zemljom tri kilometra niže od pređašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila potopljena
a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i
fine, sitne prašine. Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci
do danas nije razjašnjena.Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih slojeva, našli jasno kao nožem
razgraničene fermente slojeva koji do danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre
250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti. U fizici se ovo može objasniti samo kataklizmičkim
padom i nanosom nekog kosmičkog tela koje je eksplodiralo u atmosferi. Dokaz toj činjenici nalazi se i danas u
Južnoj Americi, gde se duž Anda u dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada vodom
nagrizla stene, i to baš na visini od tri kilometra. Ovo međutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio
nekada viši za tri kilometra nego danas. Baš usled te činjenice, u prošlom veku je nastala i jedna geološka
zabluda.Tadašnji su naučnici mislili da su se Andi uzdigli za čitava tri kilometra, nakon čega je i danas ostala vidljiva
korozija nekadašnjeg nivoa vode. Ostaje pitanje kako su drevni gradovi koje zagovornici ove teorije smeštaju u
pradavna vremena preživeli te katastrofe i ostali u stanju koje imamo danas. Pri takvim premećajima ne bi ostao
kamen na kamenu.

Takođe, prema savremenoj zvaničnoj nauci, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada na Zemlji nije
postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, pre ko zna koliko miliona godina, pa su fosili sisara i ljudi nešto što se mora
kriti od javnosti. Džinovski tapiri, slonovi, mamuti, tragovi dinosaura i ljudi na jednom mestu, koji beže od nečega.
Andi su toga puni, Evropa je toga puna, Azija, pa i mesta za koja se veruje da su pod ledom bila jako dugo. Kada su
arheolozi u prošlom stoleću otkrili u Andima, Tihuanako i njegove drevne ruševine, utvrdili su da to nije zapravo bio
grad, nego doslovno luka. Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa? Nakon toga sledila je prava
eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za
tri kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline ostalo je jezero Titikaka. Sa druge strane,
značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku Ajmara, znači „grad umirućeg meseca”. Time se potvrđuje teorija da
se Mesec obrušio na Zemlju. Kako do danas nije utvrđena starost ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to
najstariji grad na svetu, rođen još u noći čovečanstva. Otud nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi navodno
najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikaka), čije legende takođe

~ 88 ~

potvrđuju predanje o vremenu kada „mesec nije bio na nebu'” i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila
gorostasna Variruna bića, „graditelji golemih gradova”, koji su, po njima, poreklom „sa zvezda.” Kada su tu došle
drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost
ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige. Tu su
pronađene čuvene Kpije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta. Tako je na kapiji
Sunca (Kolasaija) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je
godina nekada bila kraća. Ovo medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su
obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija, što ni
Kreacionisti ne pobijaju, i što će biti objašnjeno. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što
čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije. Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao
izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak
išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen! Sam se Tihuanako sastojao
od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i
uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa. Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta,
što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu. Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku,
kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili
ovaj grad bez ijednog eksera, što je ovde pomenuto i vredno je pomena. Džinovske kamene monolite spajale su i
svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost istraživače koji misle da se metal nije na Andima
koristio dalje od 1500 godina p. n. ere. Što se tiče same izgradnje njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte
mišnjenje da se u tu izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego što je danas imamo,
jer su poneki blokovi teški i do stotinu tona. Kažu pobornici ove teorije da su, kada je pre 250.000 godina carstvo
divova bilo uništeno, se divovi migracijom razišli zemljom i tako ponovo ostvarivali svoje kiklopske radove, čije
tragove srećemo u Balbeku u Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima. Kada je Zemlja „uhvatila” današnji
mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi. Dokaz za
tu tvrdnju je veoma jednostavan: naime Mesec je došljak u Sunčevom sistemu. Prema svim zakonima fizike, da je
nastao od Zemlje, ili sa nekog tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži poput pravca
kazaljki na satu. Međutim, on se kreće sasvim suprotno. To antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još
samo kod Marsovih satelita Fobosa i Deimosa. Ipak, Mesec nije dolutao, već je stvoren kao posebno telo, što piše
u Bibliji i ovi teoretičari nisu u pravu. Mesec bi morao da bude živo biće da doleti i stane, uđe u orbitu oko Zemlje.
U suprotnom bi proleteo ili udario u Zemlju.

Što se tiče samih divova, potvrdu njihove civilizacije nalazimo kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim
mnogih naroda. Grčka predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci - Asurima, pueblosi iz Meksika -
Mitmacima, Arapi - Šeid ad ben ad, Jevreji Enakimi i Emeji ...Obzirom da je kamen najrasprostranjeniji na Zemlji,
otud se civilizacija divova i začela u kamenu, čije megalitske tvorevine nalazimo širom sveta. Nauka danas za njihovo
postojanje i funkciju nema objašnjenja, sem činjenice da su svi njihovi sistemi skoncentrisani oko Atlantskog bazena,
kao da su svojim prisustvom govorili o mestu pradomovine poslednjih divova.

Ipak, ostaje pitanje za g. Hoerbirgera, Denikena i ostale: Ako su divovi, kao i drugi ljudi, uništeni u kataklizmi, šta
je nastavilo kontinuitet čoveka? Mnogi su naučnici uverenja da su čuveni Jeti sa Himalaja, Saskvoč ili Big Fut, samo
degenerisani i poslednji ostaci onog gorostasnog sveta čije zadnje predstavnike nauka naziva pod imenom
Dinopitecus Nivalis. Ipak, ni Jeti ni Saskvoč ni Big Fut nisu uhvaćeni i nema dokaza za njihovo postojanje. Sve navodi
na ubeđenje da je to svet koji ne pripada čoveku, jer civilizacija divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge
tradicije koje su kasnije preuzeli razni narodi, navodno, građene još kada je čovek bio pognuti primat.

Kako to da je civilizacija divova uništena, a ostale su građevine i sisari, primati koji treba da postanu ljudi, oni
nisu izginuli. Pri katastrofama koje opisuju te legende na Zemlji ostaju samo vodene životinje i insekti. Još i danas
naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrđenja i tunele. Kamene ceste su
sagradjene od ogromnih blokova kamenja, kao da su imale ulogu da izdrže neke ogromne težine. To su naučno
utvrdjeni dokazi i zna ih svaki arheolog. Prema svim legendama prastarih naroda, rasa divova je bila bele puti, plave
kose i očiju, sa prosečnom visinom od 3 do 5 metara. Imali su mozak veći od našeg, pa prema tome i veću mogućnost
prikupljanja i prenošenja znanja. Imali su paganske verske sisteme, koji su se zasnivali na kultu Sunca i Meseca i
žrtvovanju ljudi. Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke. Taj narod je bio u suštini narod
graditelja, jer je izvesno da su poznavali tajnu vadjenja, obrade i transporta ogromnih blokova kamenja, čija zdanja
srećemo širom planete, a i bili su dosta jači od današnjih ljudi. Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom
hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji je usledio, navodno, pre 12.000 godina, i ta
civilizavija je prethodila čoveku. Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove civilizacije. U
suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja koja su isksavala iz tame istorije? Rasa gigantopiteka
danas je poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu „redovne” evolucije o čoveku.

~ 89 ~

Tiahuanako Peru

U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog sveta srećemo prastare likove nekih gorostasnih bića koje naša
evolucija uopšte ne poznaje. Divovi, vanzemaljci ili nešto treće, mašta radi. Paleontolozi su pronašli i tragove
degeneracije i kanibalizma u tim vrstama, što bi značilo da je ta rasa nakon kataklizme, pala u bedu i varvastvo i da
više nije imala izlaza. Otud mnogi njihovi kiklopski spomenici (Komogena, Karahota, Nan-Madol) najpre simbolišu
veru u konačnost svetova. U tom vremenu, naš predak je tek ulazio u svet paleolita i kretao se u čoporu, dok su
svetom vladali narodi kao što su bili: Rmohali, Ujgrijen, Menahuni, Emeji, Enakimi, Lemuri, Titani ili Dakini. Divovi
su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli
njihov svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina atmosfera bila bukvalno zamračena od
triliona tona čestica i fine prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde imale ljubičastu
boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno
poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je
razbacala neka sila apokaliptičnih razmera. I u tom haosu da prežive primati a divovi budu uništeni. Ne znam samo
kako?

Sa druge strane po ovim tvrdnjama, Homo sapiens je ulazio u misaonu vasionu, i tragove tog nasleđa najpre
vidimo u čuvenom obrascu kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju je svet ikada
video. Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika.
Bili su visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba, a čije smo veličanstvene primere našli u
pećinama Altamire, Lasko, Val Kamonike i drugih. Ova rasa došla je odnekud sa Atlantika, što je kao fenomen poznat
u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što tada, pre 50.000 godina, po njima, nije bilo plovnih
objekata niti bilo kakvih putovanja Atlantikom. Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u Evropi! Na koji
način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje sem činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg
i da je nenadano nestala početkom neandertalaca, koji su preuzeli primat u carstvu hominida. Sve su ove misterije
danas još neobjašnjive, jer mi iako imamo svakakve nalaze, nikakvim racionalnim jezikom ne možemo da ih
objasnimo. Ko je bio taj svet i kuda su isčezli? Sa druge strane, kroz mnoge spomenike, megalitske kulture, možemo
videti tragove njihovog daljeg lutanja Zemljom, tragove krvavih borbi za opstanak i okrutnih tradicija. Medjutim,
ipak i pored njihovog beznađa i lutanja, još uvek nismo razjasnili njihove simbole, njihove šifrovane poruke, njihove
konstrukcije i njihovu usamljenost na Zemlji. Nismo, jer ne konsultujemo pravi izvor. Visoki i veliki ljudi jesu živeli
na Zemlji pre Potopa, ali nit su došli sa zvazda niti su nastali slučajno, evolucijom. Objašnjenje je vrlo jednostavno.

~ 90 ~

Nemrut Dagi – Nevrodova gora (Anadolija, Turska)

Ova pomama nazvana „divovski skeleti” se javlja u vreme kada i objavljivanje naučnih dokaza od strane
kreacionističkih naučnika širom sveta. Kreacionisti su ljudi, naučnici (bilolozi, hemičari, molekularni biolozi, fizičari,
istoričari…) koji su svoja znanja usmerili ka jednom cilju – dokazivanju stvaranja od strane Tvorca, u koga veruju
pripadnici monoteističkih religija, i koje je opisano u Bibliji, Tori i Kur’anu. Paralelno sa tim istraživanjima, da bi ih
omalovažila, skrenula u drugi pravac ili negirala, pojavljuju se razna „senzacionalna otkrića”, koja se serviraju
masama, kao NLO, dokazi o paleokontaktima, postojanju milionima godina starih rasa, pa se nude navodno
iznenada nađeni ogromni skeleti, ljudi visokih i do 13, 15 metara. Poslednjih 100 godina je stvaranje od strane Boga
pobijano na mnogo načina, a najviše evolucionističkom naukom, ali je sada promenjena taktika, pa se koriste
senzacionalna, tobožnja otkrića, ustvari falsifikati. Kao što su apokrifne knjige „otkrivene” nakon II Svetskog rata, i
senzacionalno predočuju samo ljudsko kod Isusa Hrista, tako se senzacionalno počinju pojavljivati dokazi o NLO,
počinju se iskopavati dokazi o postojanju drevnih civilizacija starih million godina, pa i skeleti ljudi visokih po 30
metara, sa raznim dodacima, krilima ili rogovima. Zna se da je „Nacionalna geografija” i te kako u službi
diskreditovanja Biblije i hrišćanske vere, i vrlo vešto koristi sve što može da podrije monoteistička verovanja, i
„dokaže” da su drevne sage, legende i pretpostavke ustvari istina i da ničeg osim ljudske i kosmičke evolucije nije
bilo. Slike divovskih skeleta na takičenjima u manipulaciji fotografijom, gomila fotomontaža na Internetu, pa kada
se pojavi pravi skelet diva, visokog oko 4 metra, mase reaguju - montaža ili vanzemaljac. Ovde odlično „ležu” i teorije
o svetskim ciklusima, koje zagovara Nju Ejdž, uz pomoć majanskog i drugih kalendara dugog brojanja i drevnih
legendi o Atlantidi, čiji su žitelji tobož bili divovi, uništeni na kraju jednog ciklusa. Mi smo sada po njima na kraju još
jednog ciklusa, koji treba da donese kraj starog i početak Novog doba i zato je potrebno upotrebiti svu efektivu, kao
i „podsećanje” na prastaru civilizaciju divova. Za to služe i fotografije koje je navodno snimila ekipa sa „Nacionalne
geografije”, skeleta dugih preko 10 metara. Zbunjivanje ljudi.

Divovi koji se pominju u Bibliji, prvo Nefiilim, u 1. Mojsijevoj 6. 2-4, pa onda sinovi Enakovi, Enakimi (koje Sičin
povezuje sa sumerskim i akadskim Anunakijima) u 4. knjizi Mojsijevoj 13. 34, 5 Mojsijevoj 9.2, 5. knjiga Mojsijeva,
2. 9-11 (Emeji, koje Moabski narod zove Zamzumi) su doista postojali, i to su Kreacionistički naučnici i dokazali, ali
niti su bili „bogovi” niti su bili visoki 10 ili 15 metara. To su jednostavno bili ljudi, koji su živeli pre Potopa, neposredno
posle stvaranja, Adamova i Evina deca, potomci, ljudi, ali savršeniji nego naše generacije, u uslovima kada je na
Zemlji vladala ujednačena klima, planeta je bila u sasvim drugačijim uslovima, pa su sva živa bića, biljke i životinje
bile veće nego danas. Mamut je bio veći od današnjeg slona, što fosili pokazuju, biljke su bile ogromne, što se da
videti na komadima drvenog uglja.

~ 91 ~

Artefakat nađen u dolini reke Paluksi – Teksas, SAD. Ogromni tragovi ljudi i trag dnosaura

Sredinom 20. veka u dolini reke Paluksi, država Teksas, SAD, naučnici su otkrili okamenjene otiske stopala
dinosaurusa. U izveštajima koji su usledili objavljeno je da su ovi otisci stopala nastali pre oko 100 miliona godina.
Međutim, ono što je iznenadilo naučnike jeste da su neposredno pored otisaka stopala dinosaurusa pronađeni
okamenjeni otisci stopala čoveka. Da li to znači da su dinoasurusi i ljudi živeli u isto vreme? Dodatno iznenađenje
predstavljala je veličina ovih ljudskih otisaka. Prosečna dužina stopala savremenog čoveka iznosi između 20 i 25
centimetara, a dužina ovih stopala bila je 38 centimetara! Slični nalasci otisaka stopala otkriveni su i na mnogim
drugim mestima, širom sveta. Dakle, pred nama je naučni dokaz da su ljudi i dinosaurusi živeli u isto vreme, i da su
ljudi bili mnogo krupniji (imali su skoro duplo veća stopala), kao što su i životinje bile veće.

Godine 1945, naučnici su kod mesta Akambaro u Meksiku otkrili veoma interesantno arheološko nalazište, o
čemu je pisano ali vredi ponoviti. Na tom mestu su svoje tragove ostavili ljudi koji su živeli u periodu od 800. godine
pre nove ere do 200. godine nove ere. Među brojnim predmetima, arheolozi su pronašli više od 30.000 glinenih
figurica, od kojih je nekoliko hiljada predstavljalo dinosauruse, što smo pominjali. Pitanje koje se nameće jeste: Kako
su ovi ljudi znali da prave figurice dinosaurusa? Jedini mogući odgovor jeste da su oni imali priliku da ih vide. Druge
figurice predstavljaju borbu ljudi i dinosaurusa, dok neke pokazuju da su ljudi bili u stanju da ih pripitomljavaju. Na
jednom drugom lokalitetu Ika - ovoga puta u državi Peru - arhelozi su otkopali stare grobove naroda koji je tu živeo
u periodu od 500. do 1500. godine naše ere. U tim grobovima pronađeno je mnoštvo ćilima sa slikama dinosaurusa,
kao i ćupova i druge grnčarije, takođe sa slikama dinosaurusa. Pronađen je i veliki broj kamenih ploča sa raznim
crtežima, a na velikom broju ovih ploča nacrtani su zajedno ljudi i dinosaurusi. Slični nalazi pronađeni su na mnogim
drugim lokalitetima širom sveta. Očigledno da su u skoroj prošlosti ljudi živeli zajedno sa dinosaurusima, koje su čak
i pripitomljavali.

Da su dinosaurusi zaista živeli u skoroj prošlosti, a ne pre više desetina ili stotina miliona godina, svedoči
pronalazak jaja dinosaurusa u kojima je sačuvan molekul DNK - molekul koji sadrži gene. U izveštaju se kaže da su
ova jaja stara 70 miliona godina. Ali, to ne može biti tačno jer se molekul DNK raspada relativno brzo posle uginuća
organizma. Za manje od 6000 godina, kompletan molekul DNK bi se raspao. To znači da su ova jaja dinosaurusa
mlađa od tog datuma. Otkriće ovih jaja dinosaurusa sa molekulom DNK dodatno je potvrdio Biblijski istorijski
izveštaj u kome se kaže da su dinosaurusi živeli u skoroj prošlosti, i to zajedno sa ljudima. U Knjizi o Jovu 40. 10 –
20; poglavlje se pominje „slon” u prevodu daničić – Karadžić, dok je hebr. originalu Behemot. Da se ne radi o slonu,
potvrđuje samo jedan Biblijski stih, Jov 40.12: „Diže rep svoj kao kedar” a svi znamo da slon ima mali rep, a rep
ogromnog gmizavca i liči na zimzeleno drvo, bor ili jelu, koja se sužava ka vrhu. Rep od slona se ne da primetiti, na
slonu bi se prvo prometile kljove. Ovo je kopneni gorostas, najverovatnije brontosaurus, koji je u stanju da zajazi
manju reku i uživa dok voda teče oko njega i zaobilazi ga (Jov. 40. 18). U 41 poglavlju knjige o Jovu se opisuje
„krokodil” dok je u hebrejskom originalu Levijatan, vodeni dinosaurus, čudovište za koje Jov kaže „da ništa nema
što bi se uporedilo s njim” a dok pliva”ostavlja svetlu stazu”. Pored toga, 1. knjiga Mojsijeva beleži da su ljudi bili
mnogo krupniji od savremenih ljudi i da su duže živeli (1. Knjiga Mojsijeva 5. glava, i 6. 4). Veliki otisci stopala ljudi
nisu jedini nalazi koji ukazuju na mnogo krupnije ljude koji su nekada živeli na našoj planeti. Na lokalitetima Perua i
Meksika pronađene su fosilizovane ljudske lobanje, koje su po svojoj zapremini bile i do dva puta veće od lobanja
savremenih ljudi. Ove lobanje imaju zapreminu od 2600 do 3200 kubnih centimetara, dok lobanje savremenih ljudi
u proseku dostižu zapreminu od 1450 kubnih centimentara. (pominjane lobanje iz Kačuačija) Neobično izduženi
oblici mnogih od ovih lobanja verovatno ukazuju na njihove običaje, jer je poznato da su neka domorodačka

~ 92 ~

plemena u skorijoj prošlosti vezivala svojoj deci drvene predmete na čela. Tako su im deformisali lobanje, verujući
da će to poboljšati njihov intelektualni razvoj. Takođe je moguće da se radi o poremećajima, nekoj bolesti ili
deformaciji, koja je bila zapažena u tom narodu pa su lobanje umrlih bolesnika ostavljaneza spomen, jer je ta
nakaznost smatrana Božjom kaznom, kojom je taj drevni Kvazimodo obeležen.

Krupni ljudi i krupne životinje, kao što su dinosaurusi, nisu ništa novo za naučnike. Do sada je otkriveno mnoštvo
ostataka organizama koji ukazuju da su nekada i drugi organizmi bili krupniji. Tako su svinje bile veličine današnjih
goveda, a šumama su hodali jeleni čiji su rogovi bili široki preko 3 metra. Paprati su bile veličine drveta, a drveće je
bilo visoko i preko 30 metara. Nalazi ukazuju na razne skakavce i pauke koji su bili dugi i preko 60 centimetara, kao
i na bube veličine bokserske rukavice. Mnogi će teško moći da zamisle dabra dugog dva i po metra, ali pronađena
lobanja divovskog dabra, koja je danas izložena u naučnom centru u Sent Luisu ukazuje da je bio veličine crnog
medveda. Pronađeni su fosilni ostaci pingvina koji je bio velik skoro kao čovek. Divovske ptice, čiji su ostaci
pronađeni u centralnoj Australiji, bile su visoke najmanje 3 metra, a težile su preko 500 kilograma. Ostaci bezrogog
nosoroga, koji je verovatno bio najveći kopneni sisar, ukazuju da je bio visok skoro 5,5 metara i dug skoro 8 metara.

Velike lobanje iz Kačuačija – muzej Ika Peru

Fosili divovskih školjki, nađeni u državi Peru, pokazuju da su dostizale širinu od 3,5 metra i da su težile 320
kilograma. Godine 1991, na obali Amazona pronađene su kosti krokodila čija je lobanja bila duga skoro 1,5 metar.
Ovaj krokodil je bio visok 2,4 metra, dug 12 metara i težak oko 12 tona. Pitanje koje se nameće jeste: zašto je živi
svet nekada bio mnogo krupniji nego danas? Nikako zbog blizine nekog meseca, ili vanzemaljske aktivnosti. Jedan
drugi pronalazak mogao bi da nam da odgovor na ovo pitanje. U pitanju je otkriće drevnog čekića u steni. U istim
slojevima stene pronađeni su i ostaci dinosaurusa. Sigurno da čekić nije pripadao dinosaurusu. Ali, ono što je za nas
mnogo zanimljivije jeste hemijski sastav ovog čekića. Pod današnjim atmosferskim uslovima bilo bi veoma teško,
skoro nemoguće, napraviti leguru od koje je načinjen ovaj čekić, što ukazuje da su uslovi za život na Zemlji nekada
bili dosta drugačiji. Na veoma drugačije atmosferske prilike u prošlosti ukazuju i drugi fosilni nalasci. Tako su
naučnici u ledu polarnih regiona pronašli fosile tropskih školjki, što ukazuje da je tu nekada bilo tropsko more.
Takođe, nedaleko od Severnog pola - tamo gde je danas večiti sneg i led - naučnici su pronašli fosilne ostatke zmija,
krokodila i drugih organizama koji mogu da žive samo u uslovima tople klime. U polarnim regionima pronađene su
i velike naslage uglja, što ukazuje na nekadašnju bujnu vegetaciju tih prostora.

Prema Mojsijevom istorijskom izveštaju, koji su oni prihvatali, klimatski uslovi na celoj planeti bili su nekada
ujednačeni, kiša nije padala, već je rosa natapala zemlju i u takvim uslovima život je bujao na svim meridijanima. To
je bilo nešto kao zalivni sistem „kap po kap.” Činjenica je da fosilni ostaci biljaka i životinja ukazuju na to da danas
živi samo 1% organizama od onih koji su nekada živeli na našoj planeti. U Bibliji sve piše, a Kreacionisti su svojim
istraživanjima to i potvrdili. Bog je stvorio zemlju tako da je bila savršena, sa vodenim omotačem na nebeskom

~ 93 ~

svodu, i sa vodom ispod zemljine kore, koja je bila kao „tampon” između kore i unutrašnjih slojeva Zemlje. „Potom
reče Bog, da bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od
vode nad svodom. A svod nazva Bog nebo.” (1. knjiga Mojsijeva 1. 6-8). Ako je Zemlja imala vodeni omotač, onda
je to moralo da ostavlja određene reperkusije na klimu na Zemlji. Koje? Pa recimo, nije mogla da pada kiša. Nije bilo
vetrova, niti promena temperature. I sada kad otvorimo 2.glavu 1.Knjige Mojsijeve vidimo da stvarno postoje stihovi
koji govore o tome. I govori se o tome kako je Bog stvorio svet, i onda se kaže: „I svaku biljku poljsku dokle još ne
beše na zemlji, i svaku travku poljsku…, jer Gospod Bog još ne pusti dažda (kišu) na zemlju, ali se podizaše para sa
zemlje da natapa svu zemlju.” (2. knjiga Mojsijeva 2. 5)

Čekić iz stene nađen kod Londona u Teksasu SAD 1943

Postoji još jedan argument u prilog toga, da zaista pre Potopa kiša nije padala. Posle Potopa, kada Bog daje
obećanje ljudima da vise nikada na ovoj Zemlji neće biti Potopa, da civilizacija više neće biti uništena Potopom, On
daje određene znake da će to zaista biti tako. I kao znak toga On kaže (u 9.glavi 1. Mojsijeve, stih 13): „Evo znak
zaveta koji postavljam izmedju sebe i vas, i svake žive tvari koja je s vama dovijeka. Metnuo sam dugu svoju u oblake
da bude znak zaveta između mene i zemlje.” Takođe, zbog vodenog omotača, koji je u vreme Potopa pao na Zemlju,
nije bilo ni jakih vetrova jer je klima bila ujednačena, temperature ujednačene na celoj Zemlji pa kako nije bilo
vetrova, i nije se dizala prašina u atmosferu, pa nije bilo ni „klica kondenzacije” – tj zrnaca prašine oko kojih bi se
obrazovale kapi. Pored toga, godišnja doba, studen, vrućina, leto, žetve itd. se pominju tek nakon Potopa, što isto
tako asocira da je klima na planeti Zemlji bila zaista ujednačena pre velike kataklizme koju je Bog dopustio zbog
sveopšteg izopačenja stanovnika. To je zapisano u 1.Mojsijevoj 8,22. Kada je sve završeno Bog kaže: „Od sada dokle
bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine”, prvi put se spominje „studen” i „vrućina”, „leta ni
zime, dana ni noći.” Takođe, fosili su nalaženi svuda, na celoj Zemlji, od polarnih predela, do pustinja. Svugde je
bujao život. Pored toga, da klima nije bila ujednačena, ne bi moglo lako da se objasni postojanje ogromnih zivotinja,
kao sto su recimo dinosauri i druge poikilotermne velike životinje. Poikilotermne životinje su životinje koje ne mogu
da održavaju stalnu telesnu temperaturu.Onaj ko je učio fiziologiju, on tačno zna koliku veličinu mogu da imaju
poikilotermne životinje da bi mogle da žive u određenim uslovima. Samo zahvaljujući tome sto je klima pre Potopa
bila ujednačena, i sto nije bilo takvih dramatičnih razlika ni između polova, ni dnevno - nocnih promena, mogle su
srećno da žive poikilotermne životinje koje su imale ogroman broj kilograma (neke su bile teške tonama). Zato su
poikilotermne životinje, danas, kada nije ujednačena klima, sitne, osim u tropskim predelima, gde su veće, ali ni
blizu onima koje su živele pre potopa. Izveštaj o Potopu nam omogućava da dobro razumemo kako postoji tako
dramatična razlika između života pre Potopa i života posle Potopa. Ljudi pre Potopa su živeli mnogo duže nego sto
su živeli ljudi posle Potopa. Adam, koji je izašao neposredno iz Božjih ruku, je živeo manje nego neki njegovi potomci,
kao što je recimo bio Matusal ili Metuzalem. Matusal je živeo najduže - 969 (devet stotina šezdeset devet) godina,
a Adam je ziveo 930 godina. Noje koji je nasledio fantastičnu genetičku strukturu, ziveo je 600 godina pre Potopa, i
kada su izmenjeni uslovi posle Potopa, on još nije umro, mada mu je bilo mnogo teže. Sve posledice greha je on
preneo na svoje potomke (ovo je sad teološka implikacija). Mi možemo da ne nosimo određene posledice, ali i da
ih prenesemo na potomstvo. Sećamo se u jednoj zapovesti kad Bog kaže da će On morati, ako mi ne pazimo sta
radimo, da se bori sa određenim posledicama kod trećeg i četvrtog kolena. Zato mi moramo da pazimo šta radimo

~ 94 ~

u svome životu, jer se sve navike „kaće” na genetsku strukturu i ostavljaju posledice. Pored toga, sigurno je da je
vodeni omotač koji je postojao, čiju mi debljinu ne znamo, sigurno doprinosio povećanju atmosferskog pritiska. Ako
je bio ukupan pritisak povećan, onda je bio i parcijalni pritisak pojedinih komponenti vazduha povećan. A znamo da
povećanje parcijalnog pritiska kiseonika blagotvorno deluje (hiperbarična komora). Zna se da rane mnogo brže
zarastaju pod većim pritiskom. Ljudima pre potopa rane su brze zarastale. Pored toga, nisu bili izmutirani, nisu
degradirali kao naše generacije. Sporije su starili. Starenje nastaje zbog grešaka u prepisivanju genetičke
informacije. Znači, mi vremenom akumuliramo, sve više i više genetickih grešaka, mutacija, i naše ćelije daju sve
nevernije kopije. Usled promene klime, mnogo težih uslova, ljudi su sve više degradirali, iako i evolucionisti i Nju
Ejdž tvrde da čovek „evoluira, napreduje, ka višoj svesti.” Što se ne može videti po ponašanju čoveka, čiji se
mentalitet od vremena Spartaka nimalo nije promenio.

Nakon Potopa su se još rađali ljudi koji su bili visoki, pa u drevna vremena imamo pomenute narode - Dakine,
Emeje, Enakime i ostale, koje pemte Jevreji i drugi narodi. Biblija ih pominje, ali ne kao divove visoke nekoliko
metara nego kao ljude više od većine i dosta snažnije. Najspominjaniji primer je Golijat iz Gata, Enakim, kojega je
ubio David, budući jevrejski car. (1. Knjiga samuilova 17. glava). Enakimi su bili ljudi koji su bili poznati po svojoj
snazi i visini, ai surovosti. Golijat je bio visok „šest lakata i pedalj” (1. Samuilova 17.4) što bi bilo oko 3 metra. U
oklop mu je bio težak „pet tisuća sikala” (1. Samuilova 17.5) ili nešto oko 72 kilograma (sikal ili šekel je mera za
težinu, srebrni šekel 14, 55 grama) i koplje od blizu devet kilograma (600 sikala). To nije bio prvi susret Izraelaca sa
divovima. Mojsijev naslednik Isus Navin (Jošua Nun) je poslao 12 uhoda, iz svakog plemena po jednog, da izvide
kakva je Kanaanska zemlja (4. knjiga Mojsijeva, 13 glava). Uhode su išle i vratile se i desetorica od dvanaestorice su
počeli sa odvraćanjem naroda od ulaska u Obećanu zemlju: „Ne možemo ići na onaj narod jer je jači od nas. I prosuše
zao glas o zemlji koju uhodiše među sinovima Izrailjevim govoreći: zemlja koju prođosmo i uhodismo zemlja je koja
proždire svoje stanovnike i sav narod koji vidjesmo u njoj su ljudi vrlo veliki. Vidjesmo onde i divove, sinove Enakove,
roda divovskoga…” (4. knjiga Mojsijeva 13. 33-34). Isus Navin je ipak izvršio zadatak (on je bio jedan od onih 12
uhoda, ali je on verovao da se Enakimi mogu pobediti) i zauzeo zemlju, i istrebio većinu Enakima (Isus Navin 11. 21-
22) osim onih u Gatu, gazi i Azotu. Pominje se i jedan od careva koje je pobedio Mojsije – Og car Vasanski, vladar
jednog dela Amoreja (Amorita): „Jer samo Og, car Vasanski bijaše ostao od divova, odar njegov, odar gvozden, nije
li u Ravi sinova Amonovijeh (Amonci). Devet je lakata dug i širok četiri lakta, lakta čovječija.” (5. knjiga Mojsijeva3.
11). Odar, može biti krevet ili pak sarkofag, u ovom slučaju dugačak oko četiri i po metra a širok dva. Kasnije se
među Filistejima pominju sinovi jednog diva Rafaja, koje su u borbi ubili Davidovi ratnici. (2. knjiga Samuilova 21,
16-22). Ti divovi su bili poslednji koji su ostali od verovatno velikog broja koliko ih se rađalo nakon Potopa. Poglavlje
21, pomenuto, daje izveštaj da je jedan od Rafajevih sinova imao po 6 prstiju: „I opet nasta rat u Gatu, gde biješe
jedan čovek vrlo visok, koji imaše po šest prsta na rukama i nogama, svega dvadeset i četiri, i on bijaše takođe roda
Rafajeva” (2. knjiga Samuilova 21. 20). Rafaj nije bio Filistejac, već starosedelac, od onih Enakima iz Gata do kojih
Isus Navin nije stigao.

Divovi se više ne spominju. Ne znači da ih nije bilo i na drugim mestima na planeti, ali u kolektivnom sećanju
potomaka, koji su slušali priče o svetu pre Potopa, sa savršenom klimom i mogućnostima. Otud sve one priče o
nestalim civilizacijama, u kojima su živeli snažni i zdravi ljudi, i koje su nestale na dnu mora, uništene vodom.
Atlantida, Mu, Hiperboreja i ostale mitske civilizacije su ostatak kolektivnog sećanja na pretpotopni svet, koji je bio
u boljim uslovima od našeg. Mi kada dođemo iz neke bogate strane zemlje, posle uzvesnog vremena sećamo se
samo lepih stvari i preuveličavamo ih. Tako su i Nojevi sinovi pričali o svetu pre Potopa i pre razaranja, kada su izašli
iz lađe u pustoš, gde više nije bilo bujne vegetacije i lepih gradova, uređenih vrtova, palata u zelenilu. Sinovi su
pričali unucima a unuci prenosili dalje. Po svim tim pričama o zemljama koje su nastavali divovi, ljudi jači i veći od
nas, u velikim gradovima oko kojih su lutale džinovske životinje i letele ogromne ptice ili leteći gmizavci ljudi su
stvarali romantičnu sliku o tom svetu. Legende o zmajevima, alama i aždajama su ostaci kolektivnog sećanja na
prepotopni svet, ogromne gmizavce. Nisu to vanzemaljski reptilijanci, jer su ti tobožnji vanzemaljci bili čovekoliki,
sa licem guštera, krljuštima i eventualno sa prstima između kojih je bila opna, kako ih predstavlaj Dejvid Ajk. Nisu
oni bili veliki gmizavci, sa velikim repovima, koji su hodali na četiri noge, i uspravljali se na dve (kako se predstavljaju
na grbovima) kada su bili u opasnosti.

Naravno, što se tiče morskih zmija, normalno je da su ostale da žive i posle Potopa još neko vreme, tamo gde je
ostala topla klima, ali su izumrle zbog promene klime, ili bili poubijani od strane ljudi, ili uginule zbog nedostatka
hrane. U Bibliji stoji da je Bog Noju naredio da u barku unese parove od svih životinja. Kako je primio dinosaure, da
li je poneo jaja ili mladunce mi ne znamo, ali se pominje. „Od svega živog, od svakog tela (živog bića uzmi po dvoje,
muško i žensko” (1. Mojsijeva6. 19). Kako je to Noje izveo, nije nam poznato, osim što izveštaj kaže da su životinje
ušle u kovčeg (1. knjiga Mojsijeva 7.9). Noju je za ovaj projekat bilo dato 120 godina, a Bog je preuzeo staranje nad
živim bićima, koja će ostati u životu.

Interesantno je da se ova bića na severu Evrope pominju kao stanovnici pećina iz kojih povremeno izlaze, a biže

~ 95 ~

Ekvatoru se pominju kao stanovnici jezera, oko jezera i reka i u šumama. U podsaharskoj Africi se pominje „Mokele
m’bembe” ogromni jezerski gušter, kao i „N’koli”. Herodot je bio jedan od najpoznatijih istoričara starog veka,
poznat po tome što je pokušavao da dokaže skoro sve priče ili izveštaje koje je čuo. Koristio se unakrsnim proverama
i ispitivanjima izveštaja zarad što veće pouzdanosti informacija. U svojoj '”Istoriji'” je zapisao sledeće: „Postoji mesto
u Arabiji, smešteno u blizini grada Buto, u koje sam otišao pošto sam čuo o nekim krilatim zmijama, i kada sam
stigao tamo video sam kosti i kičme zmija u takvom broju da je to nemoguće bilo opisati. Oblik zmije je kao kod
vodene zmije, ali je imala krila bez pera i, koliko je to moguće, nalik krilima slepog miša.” Takođe je zapisao i sledeće
u opisu Arabije : „Krilate zmije, male veličinom i raznih oblika, čuvaju drveće koje rađa tamjan, u velikom broju oko
svakog drveta. Ovo su iste one zmije koje upadaju u Egipat”....i još – „početkom proleća, krilate zmije lete iz Arabije
prema Egiptu, ali ibisi, jedna vrsta ptica ih sreće u prolazu i ne dozvoljavaju zmijama da prođu, nego ih ubijaju.”

Josef Flavijus, jevrejski istoričar, u njegovim „Jevrejskim starinama” pominje krilate zmije i njihovo neprijateljstvo
sa ibisima. Postoji još najmanje desetak zapisa o krilatim zmijama u starom veku, Aristotel u „Historia Animalum”,
Ciceron u „De Natura Deorum”...naučnik Džon Gercen je pronašao četiri egipatska pečata. Tri opisuju ibisa koji lovi
pterosaurusa, a četvrti predstavlja lov pterosaurusa na neku gazelu. U Vavilonu je postojala javna tajna da su u
lagumima ispod dvora držali zatočenog „zmaja” zvanog Siruš, koji je dvoranima i eliti služio za zabavu. Tamilski
pesnici opevali su život sa dinosaurusima u vremenu pre velike kataklizme. Aboridžini svoje legende i mitove o
prošlosti nazivaju Vreme Sna. Između ostalog, u tim pričama se govori o strašnim velikim stvorenjima, od kojih neka
veoma podsećaju na dinosauruse i još neke druge preistorijske životinje. Aboridžini nisu ostavljali pisane tragove o
svojoj istoriji, već su znanje, tradiciju i priče prenosili usmeno sa generacije na generaciju. Ovakav način prenošenja
i čuvanja informacija ne može da seže u prošlost više od nekoliko hiljada godina, a da ne dođe do gubitka prvobitne
infomacije ili neprepoznavanja originalne priče. Opšte je poznato da su zmajevi glavni simbol Kine. Nalaze se na
umetničkim delima, građevinama, narodnim svečanostima, grnčarstvu. U Kini i Mongoliji su pronađene stotine
fosila raznih vrsta dinosaurusa. Otkriće ovih kostiju je u kineskoj literaturi zapisano oko 1000 godina pre prvog
pomena fosila u zapadnoj literaturi. Kineska reč za dinosaurusa – „konglong”, znači užasni zmaj. Anasazi indijanci
Puebla, koji su živeli u periodu od 1300 do 400 godine pre n.e., na stenama su ostavili slike raznih životinja, među
kojima ima i dinosaurusa. Jedna slika predstavlja brontosaurusa i to vrlo slično kako ga današnja nauka predstavlja
(ovaj petroglif se danas nalazi u Natural Bridges National Monument parku). Kultura Čupikuaro indijanaca je takođe
vrlo interesantna. Ona je bila zastupljena na području Meksika u periodu od 800. godine pre n.e. do 200. godine
naše ere. 1945. godine nemački arheolog Valdemar Julsrud je otkrio zakopane glinene figure u podnožju planina El
Toro i Čivo, obe na suprotnim stranama grada Akambaro, što smo pominjali. Ukupno je pronađeno oko 33 000
figura, među kojima se nalazi i dosta figura dinosaurusa. 9 godina kasnije, 1954, meksička vlada je poslala svoja
četiri najpoznatija arheologa da istraže ovaj slučaj. Oni su pronašli još figura prilikom svojih istraživanja i zaključili
su da Julsrudovo otkriće autentično. Međutim, u zvaničnom izveštaju koji je objavljen oni su tvrdili da ovo otkriće
mora biti obmana jer su zajedno pronađene figure ljudi i dinosaurusa, a to nije odgovaralo zvaničnoj nauci. 1955.
godine, Čarls Hepgud, profesor antropolgije na Univerzitetu Njuhempšira, je detaljno ispitivao ove figurice,
uključujući i metod određivanja starosti metodom radioaktivnog ugljenika. Tri testa koja su urađena dala su
rezultate starosti - oko 1640 godina pre n.e., oko 4530 godina pre n.e. i 1110 godina pre n.e. Uzorak od 18 ovih
figurica je nešto kasnije podvrgnut termoluminiscentnom testiranju na Univerzitetu Pensilvanije i sva testiranja su
pokazala starost od oko 2500 godina pre n.e. Ali, svi rezultati su na kraju odbačeni iz razloga jer je bilo figurica
dinosaurusa među njima. 1990. godine je bio još jedan pokušaj da se skrene pažnja na ove figurice, rađena su opet
testiranja metodom radioaktivnog ugljenika koja su pokazala starost između 1500 i 4000 godina...ali i taj put su ovi
dokazi odbačeni i '”pobijeni činjenicom'” da je sigurno u pitanju obmana jer su prisutne figurice dinosaurusa. Ako
se ima u vidu očigledna činjenica broja, raznovrsnosti i preciznosti ovih figurica, kao i njihov značaj, više je nego
očigledna bila potreba mejnstrim nauke da figurice prikaže kao lažne ili kao obmanu.

~ 96 ~

Krilata zmija na đenovljanskoj mapi

Detalj sa fasade hramskog kompleksa Angkor Wat

U Ontariju, indijanci iz plemena Kri smatraju jezero
Meminiša domom strašne ribolike zmije. Hjuronski zmaj iz
legende se zove Angoub, a Činuk indijanci iz Britanske
Kolumbije su verovali u zmaja imena Hiačukaluk. Na istom tom
području postoji i verovanje da je jezero Sašvap stanište zmaja
imena Ta Zam'a.

Herkul, Persej i Apolon su pobeđivali zmajeve, u danskom
epu Volsunga Saga, heroj Zigurd ubija strašnog zmaja Fafnira. U
nordijskoj mitologiji, za veliko jasenovo drvo imena Igdrazil se
mislilo da održava ceo Svemir. Ono je imalo tri korena, od kojih
se jedan pružao u oblast mrtvih, gde je zmaj imena Nidhog
neprestano glodao ovaj koren drveta. Nordijci takođe imaju zabeleženu priču o čuvaru blaga Reingolda, zmaju
Lindvurmu kojeg je ubio heroj Zigfrid. Staroengleski ep Beovulf ima zmaja čuvara blaga, koji je bljuvao vatru i bio

~ 97 ~

visine oko 15 metara kada je izmeren nakon smrti. Duboko u džunglama Kambodže se nalaze hramovi i palate
Kmerske civilizacije (Angkor Wat). Jedan od tih hramova, Ta Prohm, ima na kamenim statuama i reljefima
zabeleženo detalj stvorenja neverovatne sličnosti sa stegosaurusom.

U nordijskim i uopšte svim severnim legendama zmajevi žive u pećinama, a bliže ekvatoru u jezerima. Pećine su
tople i leti i zimi, a jezera se preko vrelog dana greju i noću je voda prijatna za boravak hladnokrcnog stvorenja. Nije
sve u legendama izmišljeno.

I da idemo dalje, nema kraja, od Sumera, Japan, Kine, Južne Afrike… severa Evrope, ruskih stepa, Perua,
Mongolije. To je bila samo priroda koju je stvorio Bog, i ljudi koji su imali mnogo veće intelektualne i fizičke snage
nego današnji ljudi. Svuda dokazi, koje mnogi žele da prikažu ili kao uticaj opakih vanzemaljaca, ili kao ostatak
prastarih okultnih civilizacija koje su, sasvim slučajno, nestale pod vodom a njihova znanja su nasledili žreci Vavilona,
Egipta, Maja. To treba evolucijskoj nauci, kao i pobornicima nove – stare religije Novog Doba.

SREDNJI I NOVI VEK

Nakon antičkih vremena su nastavljale da se događaju tajanstvene pojave vezane za tobožnje kosmičke došljake,
samo što ovog puta nije bilo pojava da na bilo koji načim „sarađuju” sa ljudima, već su se pojavljivala „znamenja”
na nebu, akrobacije, nadletanja, što bi stvorilo strah, neizvesnost pa i paniku u narodu, što bi išlo do sujevernih
naslućivanja strašnih događaja, zemljotresa, kuge, ratova i ostalih katastrofa. Tačno u skladu sa srednjevekovnim
mentalitetom naroda Evrope.

S krajnjom preciznošću stari ruski hronicari su beležili pomračenja, pojave kometa ili polarne svetlosti. Među tim
svedočanstvima neretko nalazimo na saopštenja o pojavama, koje se ne mogu racionalno objasniti. Znamenja, kako
se nazivaju u letopisima i hronikama, različitog su karaktera i zabeležen ih je veliki broj. Samo u razmaku od 10. do
17. veka hronicari su zabelezili 54 nebeske pojave, koje nisu mogle biti protumačene kao neki od prirodnih događaja
uobičajenih u astronomiji i meteorologiji. Budući da ovde ne možemo navesti sve izveštaje, zadržaćemo se samo na
najkarakterističnijim, čiji prikazi sadrže relativno dosta detalja. Tako se 1028. godine nad severozapadnom Rusijom
pojavilo na nebu prikazanje u obliku zmaja, koje su svi mogli videti. Zatim, 1088. godine u Kijevskoj kneževini: „Te
su godine ljudi Vsevoloda bili u lovu kad pade s neba zmaj, a ljudi povikaše od zaprepašćenja”. Godine 1214. u
Novogradskoj zemlji: „februara, prvog dana u mesecu, u nedelju mirnu i blaženu - zagrmelo je za vreme jutarnje
službe i svi to čuše, i tek nakon toga videše zmaja letećega...” „Godine 1412. decembra, osmog dana u mesecu,
bijaše knez Vasilij Mihajlovič za blagdana Svetog začeća, u svom selu Stražkovu, kadli poletio baš u vreme večernje
sluzbe, od grada Kasina - zmaj velik i strašan, vatrom dišući. Letio je od istoka prema zapadu i svetlio poput zore.
Vidio ga je i knez V. Mihajlovič i njegovi boljari, a i ljudi u svim selima oko grada...” Letopisni izveštaj iz 1144. godine
dopunjuje navedeno saopštenje zanimljivim detaljima. Te je godine, naime, „bilo prikazanje iza Dnjepra, u Kijevskoj
opštini. Letelo je nebom do zemlje, kao vatreni krug i ostavljalo za sobom trag u obliku - velikog zmaja. Taj je trag
ostao na nebu oko jedan sat, pa se razišao!” Kakvi su to „zmajevi” na nebu, čijoj pojavi predhodi, sudeći prema
izveštaju iz 1144. godine, proletanje „vatrenog kruga”? Stiče se dojam da upravo taj „vatreni krug” ostavlja iza sebe
trag sličan letećem zmaju, koji se zadržava na nebu neko vreme (do jednog sata) nakon njegova proletanja.

Godine 1552. Psovska hronika još detaljnije opisuje zagonetna prikazanja: „Meseca marta” - kaže se u njoj –
„pojavila se na jugozapadu zvezda, koplju nalik. Mogla se videti i danju i noću i to je trajalo celi mesec. Postepeno
je nestala u pravcu severa. Iste godine, poslednjeg dana pre posta, bilo je još jedno prikazanje: na istom mestu gde
je bila zvezda pojavilo se na nebu poput zmaja, ali bez glave, i stajalo je nisko iznad zemlje. Ljudi su videli da je rep
pružalo kao surlu, a da je izgledalo poput bačve; zatim je palo u plamenu, a dim se raširio po zemlji. Sve je to trajalo
oko sat vremena.” Ovaj je opis u opštim crtama sličan onom izveštaju iz 1144. godine. Ponovo se radi o okruglom
predmetu (bačva), koji iza sebe ostavlja zmijoliki vatreni rep na nebu, što je i davalo osnove da se govori o letećem
zmaju, kako su ga sujeverni stanovnici srednjevekovne Evrope videli. Uobicajena poređenja s kometama, koja
nalazimo i u literaturi, nisu osobito uverljiva. Pre svega, zato što se za opisivanje letopisci koriste drugim definicijama
nego kad se radi o kometama, a drugo, zbog toga što se ne slaže vreme pojavljivanja kometa s letopisnim opisima
„misterioznih letecih zmajeva.” Uostalom, s „letećim zmajevima” susrećemo se i u mnogim drugim izvorima. „Žitelji
Estonije - Esti - obožavaju leteće zmajeve jer se noću u ovoj zemlji često pojavljuju ognjeni zmajevi”- spominje 1544.
godine Sebastian Munster u svom radu „Kosmografija”, misleći na neobicne svetlosne pojave koje se događaju nad
zemljom Maarjamaa (Estonija). Takode su dobro poznati „leteci zmajevi” iz drevnih kineskih hronika.

Godine 1110. hroničari su zabeležili: „Beše prikazanje nad Pečerskim samostanom: pojavio se vatreni stup od

~ 98 ~

zemlje do neba, februara meseca, jedanaestog dana!...”
Godine 1204: „Ove je godine bilo veliko prikazanje: na istoku, na nebu su bila tri sunca, a na zapadu četiri sunca,

u središtu nesto kao veliki Mesec, poput svoda. Prikazanje je stajalo od jutra do podneva...” Ovi izveštaji takođe
imaju mnoge sličnosti sa izvorima sa drugih jezičkih područja. Spomenućemo samo neke od njih. Korejska hronika
„Samguk Sagi” kaže da su se u proleće 766. godine na nebu pojavila istovremeno dva sunca, a zime 845. godine - tri
sunca. Prema vijetnamskim izvorima, u julu 1180. istovremeno su se pojavila - dva sunca.

Godine 1281: „Ove zime bilo je prikazanje na nebu - vatreni oblak na zapadu. Iskre su išle po svoj zemlji.
Prikazanje je stajalo malo, pa je nestalo” Godine 1360: „Bilo je na nebu strašno prikazanje, prolazio je oblak krvavi,
sa istoka na zapad!” Kakvi su to oblaci koji su izazvali tako veliku pažnju i uzbuđenje savremenika? Očito radilo se o
fenomenu koji nije lako objasniti. Osim toga i u drugim su zemljama bili opaženi slični oblaci. Tako se 246. godine,
kako je zabeleženo u hronici Kim Busika, u Koreji „pojavio oblak sličan komadiću svile”. Jedanaestog marta 957.
mnogi Japanci su videli beli oblak dug 1,2 džea (1 dže - 3,03 m) i širok 2,3 suna (1 sun - 0,3 m). Ljudi su ga prozvali -
jutarnjom zvezdom. U Vijetnamu je 1102. godine viđen – „srećan oblak”(?!), a 5. decembra 1577. godine u sedam
sati ujutro, nekoliko kilometara od nemačkog gradića Tibingena, prema opisu izvesnog Pjerea Bustoa, dogodilo se
ovo: „Oko Sunca se pojavilo mnoštvo tamnih oblaka. Uskoro posle toga, iz pravca Sunca došli su i drugi oblaci. Jedni
svetlocrveni, plamteći, a drugi žuti kao šafran. Iz ovih su oblaka sa tutnjavom izašla tela nalik velikim i širokim
šeširima. I zemlja je postala žuta i krvava. Činilo se kao da je bila pokrivena šeširima raznih boja, crvenim, plavim,
žutim, zelenim, ali najveci broj su bili crne boje.”

Izveštaji o „letećim zmajevima” najčešće se povezuju s pojavom „vatrenih krugova”. Takvi se izveštaji poklapaju
s velikim brojem izveštaja, u kojima susrećemo neobične vatrene krugove i lopte... Tako je 1104. godine zabeleženo
u Rusiji: „Ove je godine bilo prikazanje: stajalo je Sunce u krugu, u sredini krst, a u sredini krsta sunce. Izvan kruga
bila su dva polusunca, a povrh sunca uz krug - rogovi usmereni na sever. Takvo je prikazanje bilo i sa Mesecom 4, 5.
i 7. februara.”

Godine 1275. „bilo je znamenje na nebu 12. juna: Sunce kao da se ogradilo krugom, a u sredistu kruga beše krst,
dok su lukovi bili leđima spojeni.” Letopisni zbornik iz 1497. piše o sličnom događaju: „Ove godine, 18. aprila, bilo
je prikazanje na suncu, koje se ogradilo likovima plave, zelene, žute, crvene i grimiznocrvene boje, a u sredini beše
krst.”

Godine 1408: ”Petnaestog aprila, u nedelju u 12 sati, bilo je prikazanje na Suncu: pojavio se krug na nebu, s
jednim krajem u sredini neba, a s drugim prema zapadu. Iznutra je bio crvene i zelene boje. Jos su dva polukruga
bila iznutra i iznad kruga, te dva luka na isti način. Krajevi tih lukova dopirali su do samog zapada. Unutar lukova u
sredini, pravo je sunce išlo prema zapadu, izmedu lukova. Ispod samog kruga bila su i dva roga: jedan s krajem
prema jugu, drugi prema severu, a u sredini rogova kao da je sunce sjalo, sjajnije od onog pravog. Sa obe strane
pravog sunca videla su se druga dva sunca izmedu lukova. I sve je to bilo vidljivo u toku dva sata, a zatim su krugovi
i lukovi nestali, tri su se lažna sunca stopila na mjestu, nastalo je jedno i krenulo iza pravog Sunca i iznad njega,
zatim je nestalo iza horizonta nakon pravog sunca. Ovo su prikazanje videli u Moskvi, dok u drugim gradovima, to
niko nije video...”

Godine 1475: „Devetog novembra veliki knez Grigorij Peruškov video je dva sunca, u dva sata po danu, kad je
išao poljem: pravo je sunce išlo svojim putem, a neobično poviše njega, onako kako leti ide pravo sunce, i svetlelo
se belom svetlošću, a zraka od njega nije bilo. Nije ga video samo on, vec i svi oni koji su bili s njim.”

Prema Mazurinskom letopiscu, ovoj neobičnoj pojavi prethodilo je sledeće: „Ove se godine pojavila na nebu
velika zvezda, koja je izlazila u šest sati uveče, od letnjeg izlaska prema letnjem zalasku. Od nje se spreda protezao
zrak, vrlo svetao i debeo. Kraj tog zraka se kao rep ptice vukao...” Nakon nekoliko meseci, krajem februara 1476.
godine dogodilo se sledece: „A ove nedelje su po noći mnogi posmatrali bleštavu svetlost i krugove na nebu.”

Godine 1484: „Jedanaestog marta sunce je izašlo vrlo sjajno, a oko njega krug, jako velik; u njemu je bilo sve
crveno, zeleno, grimiznocrveno i žuto. Zraci su se od njega prostirali na sve strane, a videla su se dva bela roga; treći
zrak bio je iznad sunca, a luk raznih boja, njegovi su krajevi dopirali sve do sredine neba. Sve se to moglo posmatrati
dva sata...”

Godine 1691, „januara meseca, 17. dana, u četiri sata ujutro pojavilo se prikazanje na nebu iznad Kremlja; iznad
čitave Moskve bio veliki sjajni krug, izgledom beli, a na tom krugu četiri velika znaka, nalik Suncu sa zracima,
rasporedenim u krug. U sredini velikog kruga, na samom vrhu ispod sunca, stajao je luk. Sunce je sjalo vrlo jako, a
oblaka na nebu nije bilo. Prikazanje je stajalo na nebu četiri sata. Ljudi su sve videli i čudili se „božjem čudu.” Zatim
je nestao veliki krug i ostalo je samo sunce. Pred veče se veliki krug ponovo pojavio, sjao je, ostao neko vreme, pa
je nestao.” Izveštaji o vatrenim krugovima i vatrenim loptama pominju se i drugim krajevima sveta. Tako u cuvenom
„Tulskom papirusu” (čuva se u egipatskom muzeju u Vatikanu), koji je zapravo samo fragment iz anala faraona
Tutmosa III (1483-1450. g. pr.n.e.) postoji zapis jednog žreca (čuvara tajnih znanja) iz Kuće života, u kojem se,
između ostaloga, kaže: „...Trećeg meseca zime, godine 22, u šest sati ujutro pisari Kuće života videli su vatreni krug

~ 99 ~

koji se kretao nebom. Mada nije imao glave, dah njegovih usta bio je odvratan. Jedan rod (oko 45 m) bilo je dugo
njegovo telo i jedan rod široko, i bilo je bezvučno. Srce pisara se zaprepastilo i prestravilo i pisari su pali ničice. Oni
su o svemu obavestili faraona...” Iz papirusa se moze dalje zaključiti da je vladar Egipta naredio da se istraži ta
pojava. Dobivši naknadna obaveštenja, prisetio se da je u papirusima Kuće života vec bila zabeležena slična
činjenica. Nakon nekoliko dana na nebu Egipta opet su se pojavili vatreni krugovi. Oni su svetleli „sjajnije od Sunca.”
Ovaj put ih je posmatrao i sam faraon zajedno sa svojom vojskom. Krugovi su se digli više u nebo i nestali u južnom
smeru. Faraon je naredio da se ova činjenica unese u anale kako bi „sećanje ostalo za sva vremena.” O „nebeskim
diskovima” piše u svom radu i grčki filozof Aristotel. Godine 329. p.n.ere. Aleksandar Makedonski i njegova vojska
videli su prilikom prelaza rijeke Džaksartas, u Indiji, dva „srebrna štita, koji su rigali silnu vatru.”

Kako piše Plinije u 2. svesci svojih „Prirodnih nauka”, u 100. godini p.n.ere. iznad broda konzula Lucija i Gaja
Valerija preletio je nebom, od istoka ka zapadu, „sjajni štit izbacujuci iskre.” Godine 91. pr.n.e. „blizu Spoletiuma
(Italija) spustila se s neba vatrena lopta zlatne boje, koja se stalno povećavala. Zatim je, hvatajuci visinu, krenula na
istok. Kugla je bila veća od Sunca.” Dvanaestog septembra 1271. godine, na nebu iznad Japana, pojavio se sjajan,
svetleći krug, sličan punom mesecu. I latinski rukopis Emplfortskog samostana, u Engleskoj, detaljno opisuje kako
se 1290. godine iznad glava preplašenih redovnika „pojavilo golemo, ovalno srebrnasto telo koje je nalikovalo
disku.” Četrnaestog aprila 1587. godine, iznad Japana se pojavilo pet tajanstvenih prstenova u obliku sunca. Oni su
bili crvene, crne i drugih boja. U maju 1606. godine vatrene su se lopte stalno pojavljivale iznad Tokija, a godine
1646. mnogi su stanovnici Kembridža (Cambridge), u Engleskoj, videli vatreni točak koji se spustio iznad grada,
okrećući se, a zatim je ponovo uzletio na nebesa i nestao velikom brzinom. Zagonetne i neobjašnjive stvari na nebu
i dalje su se pojavljivale. Tako je 1661. godine iznad Vorčestera (Worchester), u Engleskoj, nekoliko puta proletelo
nekakvo okruglo leteće telo. Sačuvana je takođe stara gravura s prikazom „vatrene lopte”, koja je 4. novembra
1697. godine polagano preletela iznad Hamburga (Nemacka). Jedna anglosaksonska hronika iz 793. godine govori
o „strašnim predznacima u Nortumbriji, gde su vatreni zmajevi leteli kroz vazduh.”

Ralf Niger je 9. marta 1170. opisao bliski susret, kada je video „predivnog velikog zmaja. Vazduh se pretvorio u
vatru i zapalio kuću.” Istoričar Metju Peris piše o čudnim svetlima na nebu i opisuje kako se „na novogodišnji dan
1254, iznad Sent Olbansa, na nebu pojavio veliki brod elegantnog oblika, dobro opremljen i u čarobnoj boji.”

Freska na zidu manastira Dečani, Kosovo 1335

Kao da je u kasnija vremena „došljacima” dosadilo da grade, poučavaju i druže se sa ljudima, pa su počeli da se
pojavljuju samo na kratko, da bi bili viđeni i potom pobegli onamo odakle su i došli - put neba. Upravo na način koji
je podgrevao sujeverje i strahovanja srednjevekovnih ljudi. Uglavnom su ova znamenja i vizije zapisani u
manastirskim hronikama, ili je to zapisao neki hroničar koji se tu zatekao, ali ogromna većina su to bili ljudi iz crkve.
Ove pojave su tumačili kao predskazanja, opomene, „božja čuda” i to ih je još više navodilo na idolopokloničku
službu nebiblijskim ličnostima, svecima i sujeverje. Ove pojave su se umnožavale oko verskih praznika, kao uoči

~ 100 ~