VANZEMALJCI,NOVO DOBA I OKULTNI NOVI SVETSKI POREDAK

Oni su otkrili da je datum 24. juni vrlo popularan među stanovnicima tih krajeva i zato su potražili način da
„hristijanizuju” taj dan. Do tada je 25. decembar Rimska crkva već prihvatila kao dan Hristovog rođenja. Pošto je 24.
juni otprilike šest meseci pre 25. decembra, zašto ga ne proglasiti za rođendan Jovana Krstitelja? Jovan je bio rođen
šest meseci pre Isusa (Luka 1. 26 – 36). Tako je 24. juni postao poznat u rimskom kalendaru kao Jovandan – dan
svetog Jovana. Druidi u Britaniji su proslavljali 24. juni davno pre nego što je hrišćanstvo uopšte stiglo tamo. Na taj
dan su palili vatre u čast boga sunca. Herodot, Vilkinson Lejard i neki drugi istoričari spominju da se taj običaj
praktikovao i u mnogim drugim zemljama i navode neke primere. Kada je 24. juni postao dan svetog Jovana, s njime
su bile prihvaćene i svete vatre, koje su nazvane „Vatre svetog Jovana” („Jovanjske vatre”). Kao takve spominju se
i u „Katoličkoj enciklopediji.“ Dan 24. juni je bio posvećen drevnom bogu-ribi Oannesu, a to je bilo ime pod kojim je
bio poznat i Nevrod. Foset piše: „Oannes, bog riba, osnivač vavilonske civilizacije, izašao je iz Crvenog mora
(„Biblijska enciklopedija“ – Foset) Na latinskom jeziku, jeziku Rimske crkve, Jovan je nazvan Joannes, što liči na ime
Oannes. Takve sličnosti su pomagale da se paganizam lakše pomeša sa hrišćanstvom, a te sličnosti su stvorene sa
namerom, da bi se prevara lakše prikrila.

Dan koji je u doba pagana bio smatran svetim danom boginje Izide ili Dijane, 15. avgust, lako je bio preimenovan
u dan „Uznesenja Device Marije”, koji se obeležava sve do današnjeg dana („Istorija civilizacije“ – Djurant). Po
pravoslavnom obredu se slavi 28 avgusta, u narodu poznat kao velika Gospojina. Jedan drugi dan u Marijinu čast,
koji je takođe bio preuzet iz paganstva, naziva se „Svećnica” ili „Očišćenje Blažene Device”, a slavi se 2. februara. Po
Mojsijevom zakonu, nakon rođenja muškog deteta majka je smatrana nečistom četrdeset dana (4. knjiga Mojsijeva
12. glava). „I kad se navršiše dani njihovog očišćenja, po Mojsijevom zakonu”, Josif i Marija su prikazali novorođenče
Isusa u hramu i prineli propisanu žrtvu (Luka 2. 22 – 24). S obzirom da je 25. decembar bio prihvaćen kao datum
Hristovog rođenja, izgleda da se 2. februar nekako poklapao s vremenom Marijinog očišćenja. Ali, kakve veze ima
upotreba sveća sa tim danom? U paganskom Rimu taj dan je bio praznik u čast boginje Februe po kojoj je nazvan
mesec februar. Na taj dan su se nosile baklje i sveće u njenu čast. Grci su tu proslavu održavali u čast Prozerfinine
majke, boginje Ceres, koja je tražila svoju kćer u podzemnom svetu sa sveštenicima koji su nosili sveće. Iz svega toga
vidimo da je prihvatanje 2. februara u čast Marijinog očišćenja bilo pod uplivom paganskih običaja u kojima su se
koristile sveće, pa je zato čak i nazvan „Svećnica.“ Na taj dan se blagosiljaju sve sveće koje će se tokom godine
koristiti u katoličkim obredima.

„Katolička enciklopedija“ izjavljuje: „Mi ne trebamo prezati od priznanja da su sveće, tamjan i sveta voda često
bili uključeni u paganskom bogosluženju i obredima za mrtve.“ Po pravoslavnom obredu se 2. augusta slavi Sveti
Ilija gromovnik, dok ga rimokatolici slave 20 jula. On je pandan slovenskog boga Peruna, dok je Sveti Nikola, kog
pravoslavci slave 19. decembra ustvari Posejdon, bog mora kod Grka. Sveti Valentin ili „Dan zaljubljenih“, 14
februara, je praznik u čast Luperkusa ili Fauna, rimskog boga plodnosti. Praznik Sv. Đorđa, koji se u obe crkve
prikazuje kako ubija aždaju, je paganski, feničanski Đordo, a čudi podatak da je Vel. Britanija, iako je raskrstila sa
Rimom i postala protestantska zemlja, zadržala Sv. Đorđa kao svog „zaštitnika.“ Kod Srba je kult Sv. Đorđa zamenio
kult Jarila, boga plodnosti. Ko je ustvari Sv. Đorđe? Mnogi misle da je to hrišćanski mučenik koji je pogubljen 303
godine, ali nije. To je hristijanizirani feničanski Đordo, a simbol crvenog krsta na beloj podlozi je feničanskog porekla,
kao i samo ime Britanije, koje je od Barati, feničanske boginje, kojoj je pandan rimska Fortuna (sreća). Krst na
britanskoj i Engleskoj tzastavi je „Krst Sv. Đorđa“ a slične su zastave Norveške, Švedske, Danske...

U mnogim umovima reč „svetac” označava osobu koja je postigla neki poseban stepen pobožnosti, Božjeg sluge
kome nema premca. Međutim, prema Bibliji, svi istinski hrišćani su sveci, čak i oni kojima, na žalost, nedostaje
duhovna zrelost i saznanja. Tako su Pavlova pisma hrišćanima u Efesu, Filibi, Korintu ili Rimu, bila upućena „svetima”
(Efescima 1.1). Sveti su, kao što se može videti, bili živi ljudi, a ne oni koji su umrli. I umrli su sveci koji čekaju
vaskrsenje, ali im se ne treba niti sme klanjati, prinositi žrtva (koljivo na slavama) i slikati ih. Ako bi želeli da se
„svetac” moli za nas, on mora biti živa osoba. Ako pokušavamo da komuniciramo s ljudima koji su mrtvi, što je to
nego jedan oblik spiritizma? Biblija osuđuje i izriče prokletstvo nad svim pokušajima komunikacije s mrtvima: „I ako
van kažu pitajte gatare i vračare koji šapću i mrmljaju; recite: ne treba li narod da pita Boga svojega? Ili će pitati
mrtve mjesto živih? Zakon i svjedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore“ (Isaija 8. 19 – 20).
Ipak mnogi izgovaraju „Apostolsko verovanje” koje kaže: „Verujemo... u zajedništvo svetih” (zajedništvo sa svetima.
Prim. Prev.), sa pretpostavkom da to uključuje i ideju o molitvama mrtvima i za mrtve. U vezi s tim, „Katolička
enciklopedija“ ističe: „Katoličko učenje u pogledu molitvi za mrtve, neodvojivo je povezano s doktrinom...
zajedništva svetih, koja je deo Apostolskog verovanja.” Zato se posebno preporučuju molitve „svim svecima i
mučenicima ili nekom određenom između njih”. Doslovni zaključak koncila u Trentu je da „sveti koji vladaju s
Hristom prinose Bogu svoje molitve za ljude. Dobro je i korisno prizivati ih, oslanjati se na njihove molitve, potporu
i pomoć za postizanje blagodati od Boga.” Čista budalaština. Koje su zamerke takvim verovanjima? Pustićemo da
sama „Katolička enciklopedija“ odgovori na to pitanje: „Glavne zamerke protiv prizivanja svetaca i njihovog
posredovanja su da su te doktrine protivne veri i pouzdanju koje trebamo imati samo u Boga... i da se one ne mogu

~ 451 ~

dokazati iz Biblije.” S tom tvrdnjom možemo da se složimo. Nigde u Svetom pismu ne piše da živi mogu biti
blagosloveni ili imati neku korist kroz posredovanje mrtvih, ili zbog njihovih molitvi. Umesto toga, katoličke doktrine
u vezi „svetaca” vrlo su slične starim paganskim shvatanjima u vezi „bogova”. Krsna slava kod Srba je takođe
žrtvovanje mrtvima, umrlim članovima porodice, koji su po verovanju takođe gosti na slavi, i kojima se u čast uzima
„koljivo“ – kuvano žito sa suvim grožđem. Slava se slavi u tišini, sa upaljenom svećom, u razgovoru i sećanju na
umrle i traženjem blagoslova za žive i obraćanjem „svecu zaštitniku“ kuće za blagoslove. U paganstvu je taj svetac
zaštitnik bio kućni duh ili kućno božanstvo. Svetima se ne možemo ni moliti, jer nas ne čuju. Pominjali smo cara
Saula, koji se molio jednom umrlom svetom čoveku, Samuilu, ali samuilo nije mogao doći, nego je vračara, koja je
pozvala „Samuila“ ustvari pozvala „bogove“ tj demone. Mrtvi ne mogu da čuju i da dođu.

Zastava Engleske i Vel. Britanije je čisto paganska, kao i većina zastava zemalja sveta.

Ako se ponovo vratimo Vavilonu, „majci” mnogobožačke religije, pronaći ćemo da su se tamo ljudi molili
mnoštvu božanstava i služili im. Vavilonski sistem se razvijao sve dok nije imao oko 5.000 bogova i boginja. Tu čovek
može da poludi. 24 sata je malo za,olitve ovom buljuku svetaca, a ako se jednom zamerite, ne ginu nevolje. Na isti
način kao što katolici veruju u vezi sa svojim „svecima”, i Vavilonci su verovali da su njihovi „bogovi” nekada bili živi
heroji na Zemlji koji su sada na višem položaju. „Svaki mesec i svaki dan u mesecu bili su pod zaštitom određenog
božanstva.” Postojao je bog za svaki aspekt, bog za svako zanimanje. Kada je Rim osvojio svet, te ideje su bile vrlo
raširene, kao što ćemo videti iz sledećeg prikaza. Brigit je bila boginja kovača i poezije, a Junona Regina ženstvenosti
i braka. Minerva je bila boginja mudrosti, zanata i muzičara, dok je Venera bila boginja seksualne ljubavi i rađanja.
Vesta je bila boginja pekara i svete vatre, a Ops bogastva i obilja. Ceres je bila boginja žita, pšenice i vegetacije (od
njenog imena potiče engleska reč cereal – žitarice, cerealije). Herkules je bio bog vina i veselja, Merkur je bio bog
govornika, a prema starim pričama i sam je bio govornik, što nam objašnjava zašto su ljudi u Listri mislili da je apostol
Pavle bog Merkur. (dela apostola 14. 11 – 12). Božanstva Kastor i Poluks su bili zaštitnici Rima i putnika na moru.
Kronos je bio čuvar zakletve, a Janus bog vrata i kapija. „Postojali su bogovi koji su nadzirali svaki trenutak ljudskog
života, bogovi kuće i vrata, hrane i pića, zdravlja i bolesti.” Samo je još korak nedostajao da se te ideje o bogovima
i boginjama, povezane s različitim aspektima svakodnevnog života, toliko ukorenjene u paganskom Rimu, konačno
fuzionišu sa Rimskom crkvom. Budući da su se obraćenici iz neznaboštva nerado odvajali od svojih božanstava osim
ako bi pronašli zadovoljavajuću zamenu u hrišćanstvu, svojim bogovima i boginjama su jednostavno izmenili imena
i nazvali ih „svecima”. Stara ideja o bogovima povezanim s određenim preokupacijama i danima, nastavila je svoje
postojanje u rimokatoličkom verovanju u svece i njihove dane („blagdane”, „svece”). Postavlja se pitanje zašto se
moliti svecima kada religiozni ljudi imaju direktan pristup Bogu u molitvi? Katolike uveravaju da kroz molitve
svecima mogu da dobiju pomoć koju im Bog inače ne bi pružio! Rečeno im je da „mole, prvo Mariju i svete apostole
mučenike, sve Božje svece... da ih učine svojim prijateljima i zaštitnicima, i usrdno ih mole za pomoć u zlu, s nadom
da će Bog dati zaštitniku ono što bi inače odbio molitelju.” („Katolička enciklopedija“). Prema svemu što smo do
sada razmatrali, izgleda očigledno da se rimokatolički sistem svetaca-zaštitnika razvio iz ranijih verovanja u bogove
posvećene danima, zanimanjima i raznim potrebama ljudskog života. Mnoge stare legende koje su bile povezane s
paganskim bogovima, jednostavno su bile prenesene na svece. „Katolička enciklopedija“ čak otvoreno kaže da te
„legende ponavljaju koncepcije koje se nalaze u predhrišćanskim religijskim pričama... Ta legenda nije hrišćanska,
već samo hristijanizovana... Bilo je lako preneti koncepcije koje su ljudi antike imali o svojim herojima, na hrišćanske
mučenike. Taj transfer je bio sproveden u brojnim slučajevima gde su onda hrišćanski sveci postali naslednici

~ 452 ~

lokalnih božanstava, a hrišćansko bogosluženje potisulo staro lokalno bogosluženje. To nam objašnjava veliki broj
sličnosti između bogova i svetaca.” Kako su vremenom paganizam i hrišćanstvo bili mešani u jednu religiju, ponekad
je nekome svecu davano ime slično imenu paganskog boga koga zamenjuje. Boginji Viktoriji Alpskoj ime je bilo
promenjeno u sveta Viktorija; Čeronu u sveti Ceranije; Artemidi u sveta Artemidija; Dionizu u sveti Dionizije itd.
Boginja Brigit (smatrana je kćerkom boga sunca, i prikazivana s detetom na rukama) bila je lako preimenovana u
svetu Brigitu. U pagansko doba njen glavni hram na Kildaru je bio nastanjen devicama vestalkama koje su čuvale
svetu vatru. Kasnije je taj hram postao samostan, a njene vestalke – opatice. One su nastavile da održavaju ritualnu
vatru, koja je nazvana „vatrom svete Brigite”. Najočuvaniji antički hram u današnjem Rimu je Panteon, koji je u
davnim vremenima bio posvećen (prema natpisu nad portalom) „Jovu i svim bogovima”. Taj isti hram je papa
Bonificije IV ponovo posvetio „Devici Mariji i svim svetima”. Takva praksa nije bila neuobičajena. Na mestima gde
su se prvobitno nalazile paganske bogomolje i hramovi, često su bile pronalažene crkve ili ruševine crkvi. Tako je,
npr. Crkva sv. Donata u Zadru sagrađena na temeljima Posejdonovog hrama. Hram Sv Save na Vračaru je sagrađen
na mestu Apolonovog hrama, dok je Saborna crkva u Beogradu sagrađena na temeljimam Artemidinog hrama.
Takođe je do izvesne mere istina da je ponekad svetac, čija je pomoć bila prizivana u hrišćanskoj bogomolji, imao
neke spoljne sličnosti s božanstvom koje se pre slavilo na tom mestu. Tako je u Atini hram iscelitelja Asklepija, boga
medicine, tj vračanja, kad je postao crkva, posvećen dvojici svetaca koje su kasniji hrišćani prizivali kao čudotvorne
iscelitelje, Kozmu i Damjanu.“ („Katolička enciklopedija“).

Pećina u Vitlejemu koju pokazuju kao mesto na kom se rodio Isus, prema Jeronimu je zapravo bila kamena
bogomolja u kojoj je obožavan vavilonski bog Tamuz, kasnije Mitra.

Širom rimske imperije paganizam je umro u jednom obliku, da bi ponovo oživeo u Rimokatoličkoj crkvi. Zato ne
samo da je nastavila da postoji odanost starim božanstvima (u novom obliku), već se nastavilo i korišćenje njihovih
kipova. U nekim slučajevima istim kipovima koji su bili poštovani kao paganski bogovi, data su imena hrišćanskih
svetaca. Kroz vekove je pravljeno sve više kipova, tako da danas u Evropi postoje crkve koje poseduju čak po dve,
tri pa i četiri hiljade kipova. U ogromnim impresivnim katedralama, malim kapelicama, kapelicama uz ulice, pa i na
vetrobranima automobila, može se videti obilje katoličkih kipova. Korišćenje takvih kipova u Rimokatoličkoj crkvi
daje nam još jedan ključ za rešenje misterije modernog Vavilona. Kao što Herodot navodi, Vavilon je bio izvor iz kog
su potekli svi sistemi idolatrije i raširili se među narode. Povezivati reč „idol” s kipovima Marije i svetaca može
nekome da zvuči vrlo neugodno, ali može li to da bude potpuno netačno? U katoličkim spisima je priznato da su
nebrojeno puta među različitim narodima kipovi svetaca obožavani na praznoverne načine. Ipak, takve zloupotrebe
se obično smeštaju u prošlost. Objašnjava se da u ovo prosvetljeno doba ne postoji obrazovana osoba koja bi
stvarno obožavala sam predmet, već ono što taj predmet predstavlja. U osnovi, to je i istina, ali nije li takođe istina
da paganska plemena koja koriste idole, u većini slučajeva i ne veruju da je sam idol bog, već da samo predstavlja
boga koga obožavaju? Pa tako su verovali i Hananci, Egipćani...Tako i kler i vernici Pravoslavne crkve tvrde da se ne
mole ikonama nego svetitelju na ikoni ili Bogu, kog ikona predstavlja, da je ikona obožena. Ipak, vernici ne
razmišljaju prvo da li je lik sa ikone i stvarno onaj kog prizivaju, a i da jeste, gde piše u Bibliji da treba da ga prizivaju
i da mu se mole, i gde piše da se Bog sme slikati? Neki tekstovi u „Katoličkoj enciklopediji“ pokušavaju da objasne
da je korišćenje kipova ispravno, jer oni samo predstavljaju Hrista ili svece. „Počast koja im se odaje prenosi se na
osobe koje oni predstavljaju, tako kroz kipove koje ljubimo i pred kojima klečimo i otkrivamo glave, mi uzvisujemo
Hrista i poštujemo svece čije su oni slike.” Svejedno, nisu svi hrišćani uvereni da je ovo objašnjenje dovoljno
ubedljivo da se mogu zanemariti biblijski stihovi poput ovih iz 2. Mojsijeve 20:4,5: „Ne gradi sebi lik rezani, niti kakvu
sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na Zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti.” U
Starom zavetu, kada su Izraelci osvojili paganski grad ili zemlju, nije im bilo dopušteno da prihvate idole tih ljudi u
svoju religiji. Te idole je trebalo da unište, čak i ako su bili prekriveni srebrom ili zlatom: „Rezane bogove njihove
spali ognjem, nemoj da se polakomiš na srebro ili zlato što je na njima i da ga uzmeš, da ti ne bude zamka, jer je
gadno pred Gospodom Bogom tvojim” (5. Mojsijeva 7. 25). Rečeno im je da“unište sve njihove slike” - slike
paganskih božanstava. (4. knjiga Mojsijeva 33. 52). Naši prijatelji masoni nam nisu sakrili da si paganski bogovi sunca
predstava Lucifera, dok Biblija službu idolima naziva „đavolskom službom.“ Hoćete i dalje da se klanjate kamenom
i slikanom „Isusu“, svetom Petru i Mariji?

~ 453 ~

Opšta predstava Isusa Hrista koja preovlađuje u svetu, pa danas se traže i glumci koji liče na opštepoznat lik Isusa
Hrista u tradiciji. Ovaj „Isus Hrist” je ustvari grčki Zevs ili Jupiter.

Oko glava svojih bogova mnogobošci su crtali krug ili oreol, pa se ta praksa nastavila i u umetnosti Rimske crkve,
kao i Istočnih crkava. Svi katolički sveci se prikazuju na taj način, ali da bi se uverili da je taj običaj samo pozajmljen
iz paganstva, dovoljno nam je da pogledamo crtež Bude koji takođe nosi taj okrugli simbol oko glave, kao i hindu –
božanstava. Umetnici drevnog Vavilona stavljali su disk ili oreol oko svakog bića koje su hteli da prikažu kao boga ili
boginju („Antički paganski i moderni hrišćanski simboli“ – Inman). Pagansku boginju sunca Kirku Rimljani su
prikazivali s krugom oko glave, a danas taj krug ima Marija. Od svoje primene u paganskom Rimu, taj isti simbolizam
je prešao u papski Rim, gde je nastavio da postoji sve do današnjeg dana, što se vidi na hiljadama slika Marije i
svetaca. Na slikama koje prikazuju Hrista, on je naslikan sa zlatnim zracima oko glave, što je potpuno identično
načinu na koji su pagani vekovima prikazivali boga sunca. Marija je prikazana sa 12 zvezda oko glave, a to je ustvari
Semiramida sa 12 znakova zodijaka. Tih 12 zvezda imamo danas na zastavi EU.

Crkva u prva četiri veka nije koristila Hristove slike. Sveto pismo nam ne daje nikakav Isusov fizički opis na osnovu
kojeg bi mogao da bude napravljen verodostojan portret. Slike Isusa, Petra, Marije..su ustvari slike koje su bile slike
paganskih bogova. Videli smo da je popularna slika Isusa Hrista, kako ga svet prepoznaje bila predstava Jupitera.
Trebalo bi napraviti samo kratku studiju religijske umetnosti i videlo bi se da se u raznim periodima istorije među
različitim nacijama mogu pronaći Hristove slike koje se veoma razlikuju jedna od druge. Očigledno je da ne mogu
sve one da prikazuju njegov fizički izgled. S obzirom da se On, po Bibliji, vazneo na nebo, mi ga više ne poznajemo
„po telu” (2. Korinćanima 5. 16). Zato što je „proslavljen” (Jovan 7:39), On poseduje „proslavljeno telo” (Filibljanima
3. 21). Čak ni najbolji svetski umetnik ne može da naslika Hrista Cara u svoj njegovoj lepoti. Ni jedna slika, pa ni
najbolja, neće nikada moći da prikaže koliko je On u stvarnosti veličanstven. Kipovi i ikone se još nazivaju i
čudotvornima, pa se mogu videti statue koje plaču ili im iz očiju curi krv. Ikone koje su isceliteljske ili imaju moć da
oteraju neprijatelja u slučaju rata. Mnoge ikone su jako stare i o njima su se ispredale legende, kao na primer ikona
„Bogorodica trojeručica“ Ikona Bogorodice Trojeručice je najpoštovanija ikona u Hilandaru i najznačajnija ikona
srpskog naroda. Šta kaže predanje o ovoj ikoni?

„Po predanju, pripada redu nerukotvorenih ikona, onih koje je ikonopisao apostol i jevanđelist Luka, prvi slikar
hrišćanstva. Na njenoj drugoj strani je naslikan Sveti Nikola. Ikona je dobila ime u 8. veku. U to vreme se pojavila
„ikonoboračka jeres” (pokret protiv idolopoklonstva u Vizantiji), a jedan od njenih najvećih protivnika je bio Jovan
Damaskin, tada još svetovnjak. Zato što je pisao protiv ikonoborstva, odsečena mu je desna ruka. Držeći odsečenu
u zdravoj ruci, Jovan Damaskin se celu noć molio pred ikonom Presvete Bogorodice da mu isceli ruku kako bi
nastavio da piše o poštovanju svetih ikona. I, čudo se zaista dogodilo. U znak zahvalnosti svetitelj je dao zlatarima
da iskuju ruku od srebra i da je postave na ikonu. Nakon čudesnog isceljenja Jovan Damaskin se zamonašio. Monaški
život je provodio u lavri Svetog Save Jerusalimskog, u koju je poneo i ikonu svoje Dobrotvorke Trojeručice. U lavri
su se nalazile još dve svetinje: čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice i paterica - igumanski štap Svetog
Save Jerusalimskog. Prema predanju,ovaj svetitelj je na samrti prorekao da će u manastir doći jedan carski sin
njegovog imena - Sava, i da će pri njegovom poklonjenju pričvršćeni štap pasti na zemlju. Zaveštao je da se novom
Savi kao blagoslov daju obe manastirske svetinje. Njegovom zaveštanju Jovan Damaskin je dodao svoje - da se tom
carskom sinu da i ikona Bogorodice Trojeručice”

~ 454 ~

Aureole: pravoslavna Trojeručica, indijski Šiva i rimokatolički Sv Antun

Jedan od najizrazitijih primera koji pokazuje kako vavilonska mnogobožačka religija traje do našeg vremena,
može se videti u načinu na koji je Rimska crkva uvela poštovanje Marije i tako nastavila drevno obožavanje boginje
Majke. Priča o majci i detetu je bila veoma poznata u drevnom Vavilonu. Brojni vavilonski spomenici prikazuju
boginju Majku, Semiramidu, s detetom Tamuzom na rukama („Enciklopedija religija“). Kad su se Vavilonci raširili po
raznim delovima sveta, sa sobom su poneli i običaj obožavanja „božanske majke” i njenog deteta. To objašnjava
zašto su mnogi narodi praktikovali neki oblik obožavanja majke i deteta, vekovima pre nego što se rodio pravi
Spasitelj, Isus Hristos. U različitim zemljama gde se to obožavanje proširilo, „majka i dete” su bili nazivani različitim
imenima. Tako Kinezi imaju boginju majku koju zovu Šingmu ili Sveta Majka. Prikazivana je s detetom na rukama i
zracima slave oko glave. Stari Germani su obožavali devicu Hertu, koja je takođe bila prikazivana s detetom na
rukama. Skadinavci su je nazivali Disa, Etrurci Nutria, a među Druidima je bila obožavana pod imenom Virgo Patitura
ili „Majka Božja.“ U Indiji je bila poznata kao Indrani, i takođe je, poput ranije spomenutih, bila prikazivana s detetom
na rukama, kao I Devaki sa Krišnom i Isi sa Isvarom. Grcima je boginja Majka bila poznata pod imenom Afrodita ili
Ceres, Sumercima Nana, a svojim obožavateljima u starom Rimu kao Venera ili Fortuna, a njeno dete kao Jupiter
(„Dva Vavilona“ A. Hislop). U maloj Aziji je majka bila poznata kao Kibela, a dete kao Deious, dok je Izida dojila
Horusa. Bez obzira na njeno ime ili mesto, ona je bila Baalova žena, devičanska kraljica neba, carica nebeska, koja
je rodila plod, iako nikada nije začela. Kada su se Izraelci odmetnuli od Boga, takođe su se ogrešili obožavanjem
paganske boginje Majke. O tome čitamo u Knjizi o sudijama 2:13: „Ostaviše Gospoda i služiše Valu i Astaroti.”
Astarota ili Aštoret je ime pod kojim je boginja Majka Ištar bila poznata izraelskom narodu, ali i kao „carica nebeska“
(Sudije 10. 6; 1. Samuilova 7. 3, 4; 1. Carevima 11.5; 2. carevima 23. 13) U gradu Efesu je „velika majka” bila poznata
kao Dijana. Njen hram u tom gradu je bio jedno od sedam velikih čuda antičkog sveta. Međutim, ona nije bila
obožavana samo u Efesu, već i u celoj Aziji i tadašnjem poznatom svetu. Pominje se u Delima apostola 19 glavi, kao
Dijana Efeska.

Paganska boginja majka postaje Marija. Kao što smo rekli, mnogi pagani su bili privučeni hrišćanstvu, ali je
njihovo obožavanje boginje Majke bilo toliko ukorenjeno da nipošto nisu hteli da ga napuste. Crkvene vođe su
uvidele da bi ako u hrišćanstvu pronađu sličnosti sa obožavanjem boginje Majke uveliko mogli da uvećaju broj
vernika. A ko bi mogao da nadomesti „veliku majku” iz paganske religije? Naravno, najlogičniji izbor je predstavljala
Marija, Isusova majka. Zašto ne dopustiti ljudima da nastave s klanjanjem i molitvama boginji Majci, ako je nazivaju
Marijom umesto imena pod kojima je do tada bila poznata. Očigledno je da su tako razmišljali, jer je upravo to ono
što se dogodilo. Postepeno, bogosluženje koje je bilo povezano s paganskom „majkom” bilo je preneseno na Mariju.
Postojala je i namera da se ovo uradi, da bi se Hristovo jevanđelje prikrilo i zadržalo pagansko verovanje, jer
pagansko verovanje odgovara ljudima koji služe neprijatelju Božjem.

~ 455 ~

Semiramida, Isi, Šing Mu, Izida..

Međutim, obožavanje Marije nije bilo deo izvorne hrišćanske vere. Očigledno je da je Isusova majka Marija bila
posvećena i pobožna žena, posebno izabrana da ponese telo Spasitelja, ali ipak, ni jedan od apostola, a ni sam Isus,
nisu ni nagovestili ideju da Mariju treba na poseban način poštovati ili obožavati. Kako to „Enciklopedija Britanika“
(The Encyclopedia Britannica) navodi, na Mariju nije stavljan nikakav naglasak tokom prvih vekova postojanja Crkve.
Ta činjenica je priznata i od strane „Katoličke enciklopedije“: „Pobožnost Našoj Blaženoj Gospi... treba se posmatrati
kao praktična primena doktrine Zajedništva Svetih. Očigledno je da ta doktrina, barem eksplicitno, nije sadržana u
ranijim formama Apostolskog Verovanja (Kreda), pa nas ne treba iznenaditi što u prvim vekovima hrišćanstva ne
susrećemo nikakve jasne tragove kulta Blažene Device – poštovanje Marije deo je kasnijeg razvoja.” Tek u
Konstantinovo doba, u prvom delu četvrtog veka, Mariju su počeli da smatraju nekom vrstom božanstva. Čak i crkva
je u tom razdoblju sa negodovanjem gledala na takav oblik obožavanja, što je evidentno prema Epifaniju (403. god.),
koji je optužio neke osobe iz Trakije, Arabije i mnogih drugih mesta da obožavaju Mariju kao božanstvo i prinose joj
kolače u njenom hramu. „Njoj treba iskazati čast”, rekao je Epifanije, „ali neka se niko ne klanja Mariji.” Međutim,
ne samo da se u crkvi koja je danas poznata kao Rimokatolička crkva toleriše to obožavanje, već je postalo deo
službene nauke na vaseljenskom saboru (koncilu) u Efesu 431. godine. Zašto baš u Efesu? Upravo u tom gradu je od
pamtiveka Dijana obožavana kao boginja devičanstva i majčinstva. Ona je predstavljala prirodne sile plodnosti, pa
je zbog toga bila prikazivana s mnoštvom grudi. Glava joj je bila ukrašena krunom u obliku kule, simbolom
Vavilonske kule. Kad ljudi vekovima praktikuju neku veru, onda im je teško da je se odreknu. Tako su razmišljale i
crkvene vođe u Efesu u vreme kada je crkva počela da zalazi u kompromis. Mislili su da bi mogli pridobiti više
obraćenika ako im dozvole da zadrže svoja verovanja u vezi s boginjom Majkom, ako se nađe mogućnost da se ona
stope s hrišćanstvom i ako se koristi Marijino ime. Mnoge crkvene vođe su bili infiltrirani pagani, isti onakvi kakve
ih je opisao Alberto Rivera, i ne samo pagani, nego i okultisti i žreci ezoterijskih bratstava. To nije bio Božji način. U
vreme kad je Pavle boravio u Efesu, s mnogobožačkom religijom nisu bili pravljeni nikakvi kompromisi. Ljudi su se
obraćali Bogu i nakon toga uništavali kipove boginje koji su bili u njihovom vlasništvu (Dela Apostola 19. 24 – 27).
Sledeći pokazatelj da se poštovanje Marije razvilo iz nekadašnjeg obožavanja boginje Majke, nalazimo u nazivima
koji su joj dati. Marija se često naziva Madona. Prema Aleksandru Hislopu, taj izraz je prevod jednog od imena pod
kojim je bila poznata vavilonska boginja. Kada je proglašen božanstvom, Nimrod je postao poznat kao Val (Baal);
tada je ime njegove žene, ženskog božanstva, ekvivalent od Baalti, ženskog oblika imena Baal. Taj naziv ne znači
ništa drugo nego „Moja Gospa.“ U latinskom jeziku ima oblik Mea Domina, što je u italijanskom izobličeno u poznati
naziv Madonna („Dva Vavilona“ A. Hislop). Među Feničanima je boginja Majka bila poznata kao Morska Gospa pa
se čak i to ime daje Mariji, iako ona nema nikakve veze s morem, mada Marija ima desetine imena, od Gpspe od
Škrpjela u Boki Kotorskoj, Gospe od snijega, Marije Snježne, Gospe od Gvadalupe u Meksiku, Gospe Lurdske u
Francuskoj...i ona je više poštovana nego Isus Hrist.

Sveto pismo jasno govori da postoji samo jedan posrednik između Boga i ljudi, „ Isus Hristos” (1. Timotiju 2. 5).
Ipak, tradicionalizam uči da je Marija takođe „posrednik.“ Molitve Mariji igraju vrlo važnu ulogu u tradicionalnom
bogosluženju. U Svetom pismu ne postoji osnova za tu praksu, a vrlo dobro je poznato da taj koncept nije stran
verovanjima povezanim s boginjom Majkom. Jedno od njenih imena je bilo i Milita, što znači posrednica. Marija se

~ 456 ~

često naziva i „Kraljicom neba”, iako Isusova majka Marija nije bila kraljica neba. „Nebeska carica” je bilo ime boginje
Majke koja je obožavana vekovima pre Marijinog rođenja. U vreme proroka Jeremije ljudi su obožavali „nebesku
caricu” i praktikovali rituale koji su bili njoj posvećeni. U knjizi proroka Jeremije 7:18-20, piše sledeće: „Sinovi kupe
drva, a očevi lože oganj, i žene mese testo da peku kolače carici nebeskoj...” Carica nebeska je i kod Srba naziv za
onu koju zovu Presveta Bogorodica. Jedno od imena pod kojim je bila poznata Izida bilo je Majka Božja. Kasnije su
aleksandrijski teolozi to ime dali Mariji. Ona je, svakako, bila Isusova Majka, ali samo u smislu njegove ljudske
prirode. Originalno značenje imena Majka Božja je nešto više od toga. Aštarta, feničanska boginja plodnosti,
povezivana je s polumesecom. Aštarta je arapska Allat, boginja meseca. Izida, egipatska boginja plodnosti,
prikazivana je kako stoji na polumesecu sa zvezdama koje joj okružuju glavu. U rimokatoličkim crkvama širom
Evrope postoje Marijine slike na kojima je prikazana na potpuno identičan način. Priložena ilustracija prikazuje
Mariju sa dvanaest zvezda koje joj okružuju glavu, i sa polumesecom pod nogama, kao i prikaz Semiramide i Kipa
slobode, poklona francuskih masona Američkoj republici, ustvari kipa egipatske Izide. Znamo da je francuska leglo
katolicizma, gnosticizma (Langedok) i masonerije (Grand Orijent).

Na brojne načine vođe tradicionalnih crkava su pokušavale da Mariju učine nalik na boginju i uzdignu je na nivo
božanstva. Kao što su pagani imali kipove boginje, tako se počelo sa izrađivanjem Marijinih kipova. Ne samo to, u
nekim slučajevima su baš ti isti kipovi koji su bili obožavani kao Izida s detetom, jednostavno bili preneti iz paganskih
hramova i preimenovani u Mariju i dete Hrista. „Kada je hrišćanstvo trijumfovalo”, govori jedan autor, „te slike i
kipovi su postali prikazi Madone i deteta, bez ikakvog prekida u kontinuitetu: u stvari, nema arheologa koji bi nam
danas mogao reći da li neki od tih objekata obožavanja predstavlja jedno ili drugo.” Pobedom hrišćanstva, Izidin
kult je bio pri kraju „...a ipak su njegovi duboki tragovi preživeli u hrišćanskim običajima. Izidine kipove trebalo je
tek nešto izmeniti u imenu da bi postali kipovi device Marije.” (Stewart Perowne, Roman Mithology), izdato i kod
nas kao „Rimska mitologija“ u izdanju „Otokar Keršovani” 1986. godine).

Katolička Marija, Ištar i Kip Slobode u SAD

Mnogi od tih preimenovanih kipova nosili su krune i bili nakićeni draguljima, na potpuno isti način kao i kipovi
hinduskih ili egipatskih devica. Međutim, Isusova majka Marija nije bila bogata. (Luka 2. 24 veza sa 3. Mojsijeva 12.
8). Govori se da je Marija prinela Bogu dva goluba kad je donela bebu Isusa na posvećenje u Jerusalim. Ta žrtva je
bila predviđena za najsiromašnije slojeve. Odakle onda dolaze ti dragulji i krune koje možemo videti na kipovima
koji navodno nju predstavljaju?

Istinsko hrišćanstvo tvrdi da je Gospod Isus, i samo On - put, istina i život; da samo On može da oprosti grehe;
da je samo On živeo životom koji nikad nije bio zamrljan grehom i da je On taj koga trebamo obožavati, a nipošto
njegova majka. Tradicija na mnoge načine uzvisuje i Majku, čak i iznad Isusa Hrista, predstavljajući je kao milostivu
koja je tu da moli razgnevljenog Hrista za grešne ljude U moljenju krunice, molitva „Zdravo Marijo” moli se devet
puta više nego molitva „Oče naš.“ Katolici su naučeni da je razlog za molitvu Mariji taj da ona može preneti molbu
svome sinu Isusu, pa će On, budući da mu je ona majka, zbog nje uslišiti traženje. To je ruženje Božjeg karaktera.
Bog ne voli greh, ali voli grešnika: „Jer je Bog tako ljubio svijet da je i svog jedinorodnog sina dao da niko ne mora
da pogine nego da ima život vječni“ (Jovan 3. 16). „Ja sam pastir dobri. Pastir dobri dušu polaže za ovce“ (Jovan 10.
11). Šta će mi Marija? Poštovanje Isusovoj majci, ali ako znamo stanje mrtvih, mi znamo da Isusova majka leži u
grobu na nepoznatoj lokaciji. Nigde ne piše u Bibliji da se ona vaznela na nebo, kako uči tradicija. Zaključak koji

~ 457 ~

proizilazi iz toga je da Marija poseduje više razumevanje i sažaljenje, i da je milostivija od svog sina Isusa. Savršeno
je jasno da je ta misao upravo suprotna učenju Svetoga pisma, pa ipak se često ponavlja u tradicionalnim spisima.

Poznati rimokatolički pisac Alfons Liđori (Alphons Liguori) opširno piše o tome da su uspešnije molitve upućene
Mariji nego Hristu. Usput rečeno, Liguori je 1839. godine od strane pape Gregorija XIV kanonizovan, proglašen
svecem, a papa Pije IX ga je proglasio doktorom Katoličke crkve. Na jednom mestu u svojim spisima on opisuje
zamišljenu scenu u kojoj grešnik vidi dvoje stepenica kako vise sa neba. Isus je na vrhu jednih stepenica, dok je
Marija na vrhu drugih. Kada je grešnik pokušao da se popne na prve stepenice ugledao je Hristovo gnevno lice pa
je poražen pao sa njih. Kada je nakon toga počeo da se penje na Marijine stepenice, popeo se vrlo lako, a ona ga je
srdačno dočekala, uvela u nebo i predstavila Hristu. Tada je sve bilo u redu. Svrha ove priče je da pokaže kako je
mnogo lakše i uspešnije doći Hristu uz Marijino posredovanje. Isti pisac je rekao kako grešnik koji se osmeli da dođe
direktno Hristu može to da učini samo s osećanjem užasa pred njegovim prokletstvom. Ali, ako uputi molitvu Devici,
ona samo treba svome sinu da „pokaže grudi koje je sisao” i njega će trenutno napustiti gnev („Dva Vavilona“ –
Hislop). Takve ideje o grudima nisu bile strane obožavateljima paganske boginje Majke. U arheološkim
istraživanjima su iskopani njeni kipovi na kojima su grudi često ekstremno velike u odnosu na telo, a u slučaju Dijane,
da bi se simbolizovala njena plodnost prikazivana je sa ni više ni manje nego stotinu grudi.

Sledeći pokušaj unutar katolicizma da se glorifikuje Marija, možemo videti u doktrini „bezgrešnog začeća.“ Tu
doktrinu je 1854. godine definisao i uspostavio papa Pije IX, a u njoj se tvrdi da je blažena Devica Marija“u trenutku
svog začeća... očuvana imunom od sve ljage prvobitnog greha.” („Katolička enciklopedija“). Izgleda da je to učenje
samo još jedan pokušaj da se Marija predstavi što više nalik paganskoj boginji, jer se u starim mitovima takođe
verovalo da je boginja Majka bila natprirodno začeta. Priče se razlikuju od naroda do naroda, ali sve govore o
natprirodnim događajima u vezi njenog dolaska na svet, te da je bila superiornija u odnosu na obične smrtnike, da
je bila božanskog porekla. Postepeno, da učenje o Mariji ne bi bilo inferiorno u odnosu na ono o boginji Majci, bilo
je nužno učiti da je Marijin dolazak na svet takođe uključivao natprirodni element. Da li je učenje da je Marija rođena
„bez ljage prvobitnog greha“, zasnovano na Bibliji? Odgovorićemo na to pitanje rečima „Katoličke enciklopedije“
„Direktan ili kategorički i uverljivi dokaz te dogme ne može se pronaći u Svetome pismu.” Na istom mestu je
istaknuto da su te ideje doživele postepeni razvoj unutar crkve. Treba istaći da je ovo osnovna i možda najvažnija
razlika između rimokatoličkog i pravoslavnog s jedne strane i Biblijskog pogleda. Tradicija je, kao što i sama priznaje,
vekovima rasla i razvijala se na mnoštvu predanja i ideja primanih kroz sve te vekove od crkvenih otaca i iz Svetog
pisma, pa čak i na verovanjima prihvaćenim iz paganstva (ako su mogla biti hristijanizovana). Koncepti iz svih tih
različitih izvora bili su mešani i razvijani na crkvenim koncilima, da bi konačno postali dogme. Sa druge strane,
gledište koje je protestantska Reformacija pokušala da obnovi je povratak Svetom pismu kao najispravnijoj osnovi
za doktrine, sa malo ili ni malo naglaska na ideje koje su se razvile u kasnijim vekovima. Ako se vratimo Bibliji,
možemo da zaključimo da ne samo da u njoj nedostaje bilo kakav dokaz da je Marija začeta bez greha, već dokazi
tvrde upravo suprotno. Iako je ona bila od Boga izabrana kao pobožna i moralna devojka, ona je bila ljudsko biće
kao i bilo koji član Adamovog roda. „Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božje” (Rimljanima 3. 23), a jedini izuzetak je
bio samo Isus Hristos. Mariji je trebao Spasitelj kao i svim ostalim ljudima i to je otvoreno priznala kada je rekla:
„...obradova se duh moj Bogu, mome spasitelju” (Luka 1. 47).

Ako je Mariji trebao Spasitelj, onda je jasno da ona sama nije bila Spasitelj. Ako joj je trebao Spasitelj trebalo joj
je i spasenje, oproštenje i otkupljenje, kao i svim ljudima. Da bi Hristos bio osoba sa božanskom prirodom, nije bilo
nužno da njegova majka bude neka vrsta uzvišene božanske osobe. Po Bibliji, Isus Hristos je bio božanskog porekla
jer je bio jedinorodni Božji Sin - njegova božanska priroda potiče od njegovog božanskog Oca. Tvrdnja da je Marija
bila superiornija u odnosu na druga ljudska bića nije bila deo Isusove nauke. Jednom prilikom, kada je neko
spomenuo njegovu majku i braću, da ga čekaju napolju, Isus je upitao: „Ko je moja majka, i ko su moja braća?”, i
tada je, ispruživši ruku prema svojim učenicima, odgovorio: „Evo moje majke i moje braće! Jer ko god čini volju Oca
moga koji je na nebesima, on je brat moj i sestra i majka” (Matej 12. 46 – 50). Ove reči potpuno jasno pokazuju da
je svako ko živi u skladu sa Božjom voljom nedvosmisleno na istom nivou s Marijom.Svakodnevno, po celom svetu,
katolici mole „Zdravo Marijo”, krunicu „Anđele čuvaru”, „Litanije blaženoj Devici Mariji” i druge molitve. Pomnoživši
broj tih molitava sa brojem katolika koji ih svakodnevno izgovaraju, neko je izračunao da Marija treba da sasluša
oko 46.000 molitava u sekundi! Iako je očigledno da osim Boga to niko drugi ne može, mnogi ipak veruju da Marija
čuje sve te molitve, pa je i to jedan od razloga zbog čega je bilo nužno uzdići je na nivo božanstva, bilo to biblijski
zasnovano ili ne. U pokušaju da opravdaju mišljenje da je Marija toliko uzvišena, neki navode reči koje joj je uputio
anđeo Gavrilo: „Blažena si među ženama”. Međutim, to ne može da bude razlog da se Marija smatra božanskom
osobom. Vekovima pre nego je Marija bila blagoslovljena tim rečima, sličnim blagoslovom je bila blagoslovljena i
Jailja, žena Evera Kenijina. Za nju je bilo rečeno: „Blagoslovena među ženama Jailja, žena Evera Kenijina” (Sudije 5.
24).

Pre Pedesetnice, dana Duhova, Marija se sastajala sa ostalim učenicima očekujući sa njima obećanog Svetoga

~ 458 ~

Duha. Čitamo da su se apostoli „istrajno i jednodušno molili Bogu zajedno sa ženama i Marijom, Isusovom majkom,
i njegovom braćom” (Dela Apostolska 1. 14) nema nigde centralnog mesta, kako za Mariju, tako ni za Petra. Kao što
vrlo dobro znaju svi koji čitaju i proučavaju Bibliju, učenici tom prilikom nisu čekali Mariju, oni su očekivali svog
uskrslog i vaznesenog Gospoda Isusa Hrista da na njih izlije dar Svetoga Duha. Marija se često prikazuje sa golubom
iznad glave, a dobro je poznato da je paganska devičanska boginja Junona često bila prikazivana sa golubom na
glavi, kao što je to bio slučaj i sa Aštartom, Kibelom i Izidom.

Sledeće pokušaje da se Marija glorifikuje nalazimo u rimokatoličkoj doktrini o trajnom devičanstvu. To je učenje
da je Marija ostala devica celog svog života, ali kao što to „Enciklopedija Britanika objašnjava, doktrina o trajnom
devičanstvu device Marije nije postojala u prvih trista godina nakon Hristovog vaznesenja. Sve do sabora (koncila)
u Halkedonu (Kalcedon) 451. godine, ta izmišljotina nije bila zvanično priznata od strane Rima. Prema Svetom pismu
Isusovo rođenje je bilo rezultat natprirodnog začeća bez učešća zemaljskog oca (Matej 1. 23). Nakon Isusovog
rođenja Marija je rodila još dece koja su bila prirodno potomstvo iz njenog braka sa Josifom. Isus je bio Marijin sin
prvenac (Matej. 1. 25). To ne znači da je bio i njeno jedino dete, već se nameće zaključak da je kasnije imala i
drugorođeno dete, a verovatno i treće itd. Sveto pismo spominje četiri Isusova brata: Jakova, Josiju, Simona i Judu
(Matej 13. 55). Kada su se stanovnici Nazareta čudili otkuda Isusu tolika „premudrost i moć”, oni spominju i njegove
sestre govoreći: „Nisu li i njegove sestre sve kod nas?“ Reč sestre je u množini, pa tako znamo da je Isus imao
najmanje dve, a možda i više sestara, pošto ovaj tekst govori o svim njegovim sestrama. Uobičajeno je da, ako
govorimo o dve osobe upotrebljavamo reč obe, a ne sve. Može se zaključiti da Sveto pismo govori o najmanje tri
sestre. Dakle, ako je Isus imao četiri brata i tri sestre, polubraću i polusestre, tada je Marija rodila osmoro dece, što
je za ona vremena bilo normalno.

Pismo kaže da je Josif „... ne pozna dok ne rodi sina, kome nadenu ime Isus” (Matej 1. 25). Josif je „nije poznao”
do Isusovog rođenja, no nakon što je Isus bio rođen, Marija i Josif su počeli da žive kao muž i žena, pa im se rodilo
još dece. Tvrdnja da je Josif sačuvao Mariju tako da je ostala devica celog života, u potpunoj je suprotnosti sa
Biblijom. Kroz vreme otpadanja od istinite vere, a da bi se Marija što više poistovetila sa paganskom boginjom
Majkom, izmišljeno je da se Marijino telo nije raspalo, već da je u telu uznesena u nebo i da je sada „kraljica neba.“
Sve do 20. veka doktrina o Marijinom vaznesenju nije bila zvanično uspostavljena od strane Rimokatoličke crkve.
Tek je 1951. godine papa Pije XII proglasio da se Marijino telo nije raspalo, već da je prenešeno u nebo. Papa Pije
XII (Eugenio Maria Giuseppe Giovanni Pacelli) je bio papa koji je podržavao fašiste u Španiji, kao i Hitlera i Musolinija.
Otkriva se da je on bio jedan od glavnih organizatora genocida nad Srbima u NDH. Reči svetog Bernarda ovako
sumiraju taj stav Rimokatoličke crkve: „Treći dan nakon Marijine smrti, kada je sveto telo bilo uzneseno u nebeski
raj... grob nije imao moć nad onom koja je bila bezgrešna... Ali, nije bilo dovoljno da Marija bude samo prihvaćena
u nebo. Ona nije mogla biti samo običan stanovnik neba... ona je posedovala dostojanstvo nedostižno čak i najvišim
arhanđelima. Marija je bila krunisana od strane večnog Oca: postavljena je na presto s desne strane svome sinu...
Sada, iz dana u dan, iz sata u sat, moli za nas, postiže milost za nas, čuva nas od opasnosti, štiti nas od iskušenja,
izliva na nas blagoslove.” Sve takve ideje u vezi Marije povezane su sa verovanjem da je ona bila telesno vaznesena
na nebo. Naravno, Biblija ne govori apsolutno ništa u vezi Marijinog vaznesenja. Samo je Isus Hristos taj koji sedi
Bogu s desne strane. On je taj koji izliva blagoslove na ljude, a ne njegova majka.

U uskoj vezi sa molitvama Mariji je i predmet nazvan krunica, lančić sastavljen od petnaest sekcija sitnih kuglica
od kojih je svaka sekcija označena jednom debljom kuglicom. Krajevi lančića spojeni su medaljicom s utisnutim
Marijinim likom, za koju je spojen kratak lančić na čijem se kraju nalazi raspelo. Kuglice na krunici služe za brojanje
molitvi, molitvi koje se neprekidno ponavljaju. Iako je taj predmet u širokoj upotrebi u Rimokatoličkoj crkvi, poznato
je da ne potiče iz hrišćanstva, već je i ranije bio poznat u mnogim zemljama.

„Katolička enciklopedija“ navodi: „U skoro svim zemljama susrećemo se sa nečim što predstavlja brojanice
molitava ili krunice.“ Dalje nastavlja s nabrajanjem brojnih primera, uključujući tu i kipove iz drevne Ninive: dve
krilate žene s krunicama u rukama, koje se mole pred svetim drvetom. Vekovima se među muslimanima za
nabrajanje Alahovih imena upotrebljava ogrilica sa 33, 66 ili 99 kuglica. Marko Polo je bio vrlo iznenađen kadа je u
13. veku video kako malabarski kralj koristi brojanicu od dragog kamenja za brojanje svojih molitvi. Sveti Franjo
Ksaverski i njegovi pratioci takođe su bili zapanjeni kada su videli da su krunice poznate i bliske japanskim budistima
(„Katolička enciklopedija“).

Oko 800 godina pre Hrista među Feničanima je niz kuglica, koji je predstavljao krunicu, korišćen u obožavanju
Astarote ili Aštarte, boginje Majke. Krunica se može videti i na starom feničanskom kovanom novcu. Bramani još od
davnina koriste brojanice sa više desetina ili stotina kuglica. Poštovaoci indijskog boga Višne daju svojoj deci
brojanice sa 108 kuglica. Sličnu brojanicu koriste i milioni budista u Indiji i Tibetu. Šivini obožavatelji koriste
brojanicu uz pomoć koje ponavljaju, ako je moguće, svih 1008 imena svog božanstva („Enciklopedija religija“). Nizovi
kuglica za nabrajanje molitava su bile poznate i u maloazijskoj Grčkoj. Po mišljenju autora Hislopa, takva je bila
namena ogrlice koja se može videti na Dijaninom kipu. On takođe ističe da su posebne ogrlice koje su u starom

~ 459 ~

Rimu nosile žene, takođe služile za nabrajanje i pamćenje molitava, a nazivale su se monile, što je značilo
„podsetnik” („Dva Vavilona“, Hislop). Najvažnija i najučestalija molitva krunice je „Zdravo Marijo”, koja glasi:
„Zdravo Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom, blagoslovena ti među ženama i blagosloven plod utrobe tvoje Isus.
Sveta Marijo, majko Božja, moli za nas grešnike sada i na čas smrti naše, amen.” „Katolička enciklopedija“ ističe da
„postoji slabašan ili nikakav trag molitve „Zdravo Marijo“ kao prihvaćene formule pobožnosti pre 1050. godine.”
Kompletna krunica uključuje 53 molitve „Zdravo Marijo”, 6 molitvi „Oče naš”, 5 „Otajstava”, 5 meditacija o
otajstvima, 5 „Slava Ocu” i „Apostolsko verovanje”. Može se zapaziti da se „Zdravo Marijo” ponavlja skoro devet
puta češće nego „Oče naš”. Može li molitva koju su sastavili ljudi, a upućena je Mariji, da bude devet puta važnija i
delotvornija od molitve upućene Bogu, koju nas je naučio Isus?

Obožavatelji boginje Dijane stalno su ponavljali religijsku frazu, kao na primer u Efesu kada su „povikali svi u glas,
i vikahu oko dva sata: velika je Dijana Efeska!” (Dela apostola 19. 34). Isus je govorio da je takvo ponavljanje molitve
paganski običaj. „Kad se molite”, rekao je on, „ne umnožavajte prazne reči kao pagani, koji misle da će zbog mnoštva
svojih reči biti uslišani. Ne budite kao oni, jer zna Otac vaš šta vama treba i pre vaše molitve” (Matej 6. 7 -8). U tom
odeljku Svetog pisma Isus jasno upućuje svoje sledbenike da ne mole jednu molitvu ponavljajući je u nedogled.
Značajno je da zapazimo da im je upravo nakon toga upozorenja, rekao: „Ovako se dakle molite: Oče naš, koji si na
nebesima...”, pa je predao svojim učenicima primer molitve, koju mi nazivamo molitvom „Oče naš”. Isus je ovu
molitvu istakao kao suprotnost paganskim molitvama, pa ipak su rimokatolici naučeni da mole tu molitvu
ponavljajući je. Ali, ako je to molitva koja se ne treba uzastopce ponavljati, koliko to onda tek važi za molitvu Mariji,
molitvu koju je izmislio čovek. Učenje molitvi napamet i njihovo ponavljanje u nedogled uz pomoć krunice, više liči
na proveru pamćenja, nego na spontano obraćanje Bogu iz srca. Molitva Oče Naš je primer kako se treba obraćati
Bogua nije tekst za ponavljanje. „Oče naš koji si na nebesima da se sveti ime tvoje. Da dođe carstvo tvoje: da bude
volja tvoja i na zemlji kao i na nebu. Hleb naš potrebni daj nam danas; I oprosti nam dugove naše kao što i mi
opraštamo dužnicima svojim. I ne navedi nas u napast; no izbavi nas od zla: Jer je tvoje carstvo i sila i slava vavjek.
Amin“ (Matej 9 – 13). Ovde je šest duhovnih kategorija i jedna materijalna. Ovo je ukratko primer šta čovek treba
da traži od Boga. Isus je ukorio ljude za brigu, materijalizam i težnju za bogatstvom, govoreći: „Nego ištite najpre
carstva Božijega, i pravde njegove a sve ostalo će vam se dodati“ (Matej 6. 33). Varstvo Božje, „carstvo milosti“ o
kom smo govorili i pravda njegova a to je – slava Božija, carstvo Božije, volja Božija, praštanje, briga Božja i
izbavljanje. Jednom rečju, stavite Boga i njegove principe na prvo mesto a sve ostalo će se dodati. Oče naš nije
magijska mantra za ponavljanje nego primer.

Stari narodi o kojima govorimo, nisu samo izrađivali kipove bogova i boginja u ljudskom obliku, već i mnoge
predmete koji su imali skriveno, tajanstveno značenje, a bili su deo paganskog bogosluženja. Nezaobilazan primer
za to nalazimo u upotrebi antičkih obeliska i piramida Diodor govori o obelisku visokom oko 40 metara koji je u
Vavilonu izgradila carica Semiramida („Enciklopedija religija“). Ipak, upotreba obeliska je bila najraširenija u Egiptu,
drugom i još gorem uporištu misterijske religije, posle starog Vavilona. Mnogi obelisci se još uvek nalaze u Egiptu,
iako su neki preneseni u druge zemlje. Jedan se nalazi u njujorškom Central parku, drugi u Londonu, Parizu, dok su
neki preneseni u Rim. Obelisk je izvorno povezan s obožavanjem sunca, simbolom Vala ili Baala, što je bila
Nimrodova titula. Kada su odbacili spoznaju istinskog Boga, stari narodi su smatrali sunce bogom, velikim
darodavcem života. Obelisk je za njih imao i seksualno značenje. Shvatajući da život nastaje kroz seksualno
sjedinjenje, falus (muški polni organ) bio je zajedno sa suncem smatran simbolom života. Zato su ta verovanja bila
predstavljena obeliskom („Enciklopedija religija“). Reči kipovi ili likovi u Bibliji, prevod su nekoliko različitih jevrejskih
reči. Jedna od njih je reč „matzebah“, što znači stubovi ili obelisci (1. Carecima 14. 23; 2. Carevima 18.4; Jeremija
43. 13; Mihej 5. 13). Druga reč je „hammanim“, što znači sunčani stubovi, kipovi ili obelisci posvećeni suncu (Isaija
17. 8; 27. 9). Da bi obelisci imali njima pripisan simbolizam, postavljani su u uspravan položaj. Pokazivali su gore
prema suncu, a kao simbol falusa, uspravan položaj je takođe imao očigledno značenje. Imajući to na umu,
zanimljivo je primetiti da je prilikom izricanja Božje osude tog krivog bogosluženja, rečeno da se ti likovi „neće više
podizati” (doslovno - neće se ostaviti da stoje uspravno), već će biti srušeni (Isaija 27. 9).

Postavljanje obeliska na ulazima paganskih hramova očigledno nije bila neobična praksa u to doba. Jedan je, npr.
stajao na ulazu hrama u Tumu, a drugi ispred hrama u Hatoru, Horusovom (Tamuzovom) prebivalištu. Vatikanski
obelisk nije kopija, kao što je to vašingtonski, on je original dovučen iz Egipta. Od 37. do 41. godine nakon Hrista
Kaligula je iz Heliopolisa u Egiptu preneo obelisk koji sada stoji u Vatikanu. Postavio ga je u svom cirkusu na
vatikanskom brdu, na mestu gde danas stoji Crkva svetog Petra. Heliopolis je grčki naziv za Betšemeš ili Baalbek
(„kuća sunca”), koji je, uz grad On, bio centar egipatskog obožavanja sunca u to vreme. U Starom zavetu se spominju
obelisci koji su tamo bili postavljeni kao „stubovi u domu sunčanom” (tj. u Heliopolisu – Baalbeku u Egiptu. Postojao
je i Baalbek u Palestini) o kom govori prorok jeremija (Jeremija 43. 13). Upravo taj isti obelisk koji je nekada stajao
pred drevnim hramom koji je bio centar egipatske religije, sada stoji pred rimskom Majkom crkvom. Izgleda da je
to nešto više od puke koincidencije.

~ 460 ~

Primeri obeliska

Vatikanski obelisk od crvenog

granita je visok 25 metara (40 metara s

postoljem) i težak je 320 tona. Na

sadašnju lokaciju ispred crkve na Trgu

svetog Petra premešten je 1586.

godine po naredbi pape Siksta V.

Naravno, premeštanje ovog obeliska je

bio veoma težak zadatak u to doba.

Mnogi su preduzetnici odbili da

prihvate taj izazov, posebno zato što je

papa odredio smrtnu kaznu za

izvođače posla ako obelisk padna i

razbije se. Konačno se čovek po imenu

Domeniko Fontana prihvatio odgovornosti. Sa 45 vitala za dizanje, 160 konja i ekipom od 800 radnika, započeo je

premeštanje. Bilo je to 10. septembra 1586. godine. Mase ljudi su ispunile prostrani trg. Od posmatrača se, pod

pretnjom smrtne kazne, zahtevalo da ćuti dok se obelisk premešta. Konačno, nakon što su bili blizu neuspeha,

obelisk je bio podignut, uz zvonjavu stotinu zvona, grmljavinu topova i glasno klicanje mnoštva. Egipatski idol je bio

„posvećen krstu” (na vrhu obeliska se nalazi krst koji navodno sadrži komad krsta na kome je bio razapet Hristos),

odslužena je misa i papa je blagoslovio radnike i njihove konje.

Poput obeliska, paganski stubovi su često bili obožavani kao misterijske forme falusa. U predvorju paganskog

hrama boginje Majke u Heliopolisu postoji natpis koji se odnosi na stubove, a koji glasi: „Ja, Dionizije, posvećujem

ove faluse Heri, svojoj pomajci.” Takođe je postao običaj do danas da se grade raskošni i skupi hramovi. Te vođe

svetovnih pogleda mislile su da je potrebno graditi hramove koji će sjajem zaseniti hramove stare rimske religije.

Znamo da je Bog za vreme Solomunove vladavine uputio ljude da mu sagrade hram da bi u njemu „nastanio svoje

ime.“ Međutim, u Novom zavetu je jasno da Bog u vidu svoje slave više ne boravi u hramovima načinjenim ljudskom

rukom. (Dela apostola 17. 24). Bog sada boravi među svojim ljudima, svojoj istinskoj Crkvi, putem Duha. Takođe i u

umovima („srcu“) tih ljudi. Apostol Pavle kaže: „Vi ste crkva

Božja i Duh Božiji živi u vama” (1. Korinćanima 3. 16).

Shvatajući ovo prvi hrišćani, ispunjeni Svetim Duhom, nisu

nikada čeznuli za time da grade velelepne hramove. Radije

su se bavili propovedanjem Jevanđelja. Nisu gubili vreme

na bavljenje finansijama i sticanje novca da bi mogli da

sagrade lepšu zgradu nego što je bio paganski hram sa

druge strane ulice. Prema „Hejlijevoj ručnoj Bibliji“

(Halley’s Bible Handbook) ne postoji zapis da je pre 222-

235. godine nakon Hrista bila građena bilo kakva crkvena

zgrada. To ne znači da je loše imati crkvene zgrade.

Verovatno je razlog zbog čega crkvene zgrade nisu bile

građene ranije bio taj što zbog progona hrišćani nisu imali

pravo vlasništva. Međutim, da im je je to bilo dozvoljeno,

sigurno bi takve građevine bile krajnje jednostavne, a ne za

spoljašnje pokazivanje. Oni ne bi pokušavali da se nadmeću

sa skupo ukrašenim paganskim hramovima, kao što su na

primer bili Dijanin hram u Efesu ili rimski Panteon. Zgrada

treba da bude funkcionalna. Sala za bogosluženja, odelenje

za decu, ostava, podrum za ogrev i alat, toaleti, prostorija

za biblioteku i garderoba, eventualno stan u kome je

Crkva svetog Petra i kružno dvorište ispred nje. U smešten vernik koji nema svoj dom i koji bi obavljao
centru tog dvorišta nalazi se obelisk. Dvorište je poslove domara ili sveštenik sa porodicom.
omeđeno sa 248 dorskih stubova koji koštaju oko
milion dolara. Ti stubovi su izrađeni po uzoru na Kad se za vreme Konstantina Crkva domogla političke
stubove u paganskim hramovima. Ovo u stvari jeste vlasti i bogastva, stvoren je uzor za gradnju raskošnih i
skupih crkvenih građevina koji postoji do naših dana. Ta
paganski hram! ideja se toliko ukorenila u ljudskom shvatanju da reč crkva
za većinu ljudi oznažava građevinu. Ono što ta reč označava

~ 461 ~

u Bibliji je grupa ljudi koji su hram Duha Svetoga. Crkvena zgrada može da bude potpuno uništena, a da stvarna
Crkva (ljudi) nastavi da postoji. Većina skupih crkvenih građevina koje su vekovima bile građene, obično su imale
oblik tornja. Svaka generacija graditelja crkvi mahom je kopirala stil prethodne generacije, verovatno i ne
razmišljajući o poreklu ideje, kako se misli, mada su itekako znali poreklo ideje, i vrlo smišljeno gradili te tornjeve.
Naravno, ne majstori koji su radili. Videćemo da su graditelji najvećih katedrala bili upravo masoni – slobodni zidari,
koji su te građevine podizali po pripremljenim nacrtima i sa simbolikom u koju su malobrojni bili upućeni. Neki
tornjevi su koštali čitavo bogatstvo, a da nisu ni malo doprineli duhovnim vrednostima. Isus, naravno, nikada nije
gradio takve građevine dok je bio na zemlji, niti je dao bilo kakva upustva da se one grade nakon njegovog odlaska.
Kako je onda u crkvenoj arhitekturi započela ta tradicija građenja tornjeva? Vratićemo se nazad na Vavilon, na
poznatu priču o Vavilonskoj kuli. Ljudi su rekli „hajde da pravimo opeke... hajde da sazidamo grad i kulu, čiji će vrh
stići do neba...” (1. Mojsijeva 11. 3 -4). Izraz „do neba” je bez sumnje jezička figura koja označava veliku visinu, kao
što je to slučaj kod opisa gradova čiji zidovi dopiru „do neba” (5. Mojsijeva 1. 28). Postoji dovoljno indicija da je
toranj (obično nazivan „zigurat”) bio u uskoj vezi s njihovom religijom. Navodi se da je jedno od značenja imena
boginje Astarote (Semiramide), „žena koja pravi tornjeve ili kule” a piše se kao „Asht-tart”. Boginja Kibela (koja se
takođe, poistovećuje sa Semiramidom) bila je poznata kao boginja koja nosi toranj. Prva koja je podizala tornjeve u
gradovima i bila prikazivana sa krunom u obliku tornja na glavi (kako kaže Ovidije) bila je Dijana. U simbolizmu
katoličke crkve toranj je znak device Marije. Takođe i sekta Jehovinih svedoka nije slučajno uzela ime „Kula stražara“
kad uđemo u pozadinu osnivanja sekte i okultnu prošlost njenog osnivača Čarlsa Rasela. I on je bio jedan od
„graditelja kule.“ Koliko je poznato, neki antički tornjevi su građeni u vojne svrhe kao osmatračnice, ali mnogi
tornjevi sagrađeni u Vavilonskom carstvu imali su isključivo religijsku namenu i kao takvi bili su povezani sa hramom.
U to doba, kada je stranac ulazio u neki vavilonski grad, mogao je pronaći hram jer se njegov toranj mogao da se
vidi iz daljine. „Katolička enciklopedija“ navodi: „Činjenica je da je većina vavilonskih gradova posedovala hram-
toranj.” Piramida je „kopija“ Vavilonske kule. Setimo se da je nakon pada ogromne vavilonske kule počelo
raseljavanje ljudi u sve krajeve sveta, pa su noseći paganske i okultne ideje ljudi poneli i ideje o toj građevini. Iako
su se ti tornjevi u raznim zemljama razvili u razne oblike, ipak su to ostali tornjevi. Tornjevi su nezaobilazni deo
kineske religije. Njihov naziv za toranj, „pagoda”, povezan je sa rečju „boginja.“ U hindu religiji se pagode ili tornjevi,
„raštrkane po velikim hramskim imanjima... uzdižu iznad okolnog zemljišta svuda gde ljudi mogu da ih vide, pa se
na taj način uzdiže predanost idolatrijskom bogosluženju. Mnoge od tih pagoda su visoke više desetina metara i
ukrašene skulpturama koje prikazuju scene iz života bogova tog hrama ili značajnih svetaca.“ Kod muslimana
postoje tornjevi vezani za islam, koji su drugačijeg oblika, i zovu se „minareti.“ Toranj katedrale u Kelnu je visok 157
metara, dok je toranj ulmske katedrale visok 161 metar. Male kapele često imaju toranj iste vrste, što je tradicija
koja se retko preispituje. S vrhova mnogih crkvenih tornjeva prema nebu je uperen šiljati zvonik, a poreklo zvonika
i šiljatih tornjeva je povezano sa drevnim egipatskim obeliskom.

Kupole koje krase Panteon u Rimu, katedralu Svetog Pavla u Londonu, baziliku Sv Petra u Rimu, džamiju Al Aksa
u Jerusalimu („Kupola na steni“), Belu kuću u Vašingtonu, crkvu Sveta Sofija u Istanbulu, katedralu u Firenci, hram
Sv. Save u Beogradu, crkva Sv Vasilija Blaženog u Moskvi, mnogobrojne crkve, džamije, pagode su takođe paganskog

porekla. Vatikanskoj kupoli je slična
kupola Bele Kuće u Vašingtonu, dok
je najveća kupola ona u Londonu,
koja se naziva Milenijumska kupola
(Millenium dome) koja stoji na 12
stubova, koji su 12 znakova
zodijaka, stubovi su debeli 52 metra
što je navodno 52 nedelje u godini,
a ustvari 4 x13. Ova dvorana će da
odigra veliku ulogu na OI u Londonu
2012.

Milenijumska kupola – London

Kako je obelisk simbol falusa ili
muške energije tako je kupola
simbol ženske, mesečeve energije.
Često su obelisk i kupola blizu jedno
drugome. Pravoslavne crkve imaju pored kupole i uspravan toranj – zvonik, kao i minaret pored kupole džamije.

~ 462 ~

Takođe kupole simbolizuju i utrobu Velike majke, utrobu Boginje polodnosti, koja je predstavljena mesecom.

Vatikan i Vašington
U sredini trga Svetog Petra u Vatikanu vidimo mali krug u velikom krugu (simbol plodnosti) i onda još i obelisk u
sredini malog kruga. Obelisk je visok 25.5m (85 stopa, 8+5=13 - broj pobune u Bibliji), i dva krsta u tom krugu koja
podsećaju na Britansku zastavu (Union Jack). Da li je slučajno da na Trgu Sv Petra u vatkanu imamo konture krstova
sa Britanske zastave? Taj simbol „duplog krsta” (Double cross) je ustvari simbol prevare, izdaje ili precrtavanja
prethodnog dogovora, tj ukidanja. Ovaj simbol znači ukidanje hrišćanstva, a za mase je to „krst Svetog Đorđa.” Sam
krug je zodijak, što crkva navodno zabranjuje i anatemiše. Navodno radi lakšeg orjentisanja po Rimu je papa Sikst V
postavio obelisk baš u centar tog kruga. U njegovo vreme su u Rimu dizajnirane glavne ulice koje spajau sve bazilike
sa vidljivim obeliskom u daljini ako se stoji ispred bilo koje bazilike.Na isti način su građeni London, Vašington i Pariz.
Obelisk u Londonu se naziva Kleopatrina igla i ima dve sfinge od bronze koje ga gledaju. Iza ovog obeliska se u daljini
vidi kupola. Posle velikog požara 1666 godine je London građen po principima kao i Rim. Graditelji – masoni su mu
dali današnji oblik.

London. Obelisk, sfinge i - kupola
Uporedimo kupolu na katedrali Sv. Pavla u Londonu (St Paul's cathedral) sa Panteonom (visina 85m 8+5=13 opet
broj pobune) u Parizu i onim drugim kupolama od pre. Rađena je po planu Ser Kristofora Vrena (Christopher Wren
- 1632-1723), profesora astrologije i poznatog matematičara svog doba koji je sad uglavnom poznat kao glavni
arhitekta britanskog baroknog stila. 1665. je studirao u Parizu 6 meseci i pripremio je veliki plan rekonstrukcije
Londona nakon požara 1666. godine, ali taj plan se nije u potpunosti ostvario. Ipak je taj mason 33. stepena izgradio
puno zgrada od kojih je najpoznatija katedrala Sv Pavla, i od 1670. do 1711. je isplanirao 52 crkve u Londonu (4x13)
od kojih većina i dalje stoji, a još je osmislio puno zgrada da pomogne da se upotpuni taj masonski plan geometrijske

~ 463 ~

gradnje sa ezoterijskom simbolikom.
U Parizu je trijumfalna kapija postavljena u centar kruga. Fontana Du Trevi u Rimu je građena po nalogu nekoliko

papa, a završena je u 18 veku. Ona prikazuje boga mora Neptuna sa kočijom i krilatim konjima. Neptun stoji ispod
luka Trijumfalne kapije u Parizu (Arc de Triomphe). Luk iznad glave je masonski simbol, i to je deo simbola i rituala
u nekim stepenima masonerije. Trijumfalna kapija je stavljena u centru kruga, a do njega dolaze 12 puteva. Iz
vazduha se opet vidi taj dupli krst, ili krst u krstu, kao kod zastave Velike Britanije. Dvanaest je znakova Zodijaka. U
centru je krst u krugu, što je ezoterijsko – kabalistički simbol. To je simbol hetitskog boga sunca, simbol solarne
pokretljivosti i točak promene. Njega danas možemo videti na brojnim pravoslavnim crkvama i manastirima u Srbiji.
On nikako nije hrišćanski simbol. Koriste ga i mnoge neonacističke organizacije, poput „Stormfronta.”

Kad gledate u smeru Šampelizez (Champ Elysees), vidi se 3300 godina stari egipatski obelisk (jedan od dva koji
su napravljeni ispred hrama u Luksoru 1300 godina pre nove ere poklonjeni od Egipta Francuskoj 1836. godine
1+8+3+6=18 što je 9+9 ili 6+6+6) u Plas d Konkordu (Place de Concorde) na kojem i piše kako Ramses II prinosi
darove za Amon-Ra kojeg naziva „bogom bogova“ što je kasnije korišten naziv za Zevsa. Inače sam panteon u rimu
i Parizu je „kuća svih bogova” – Pan Teon. Francuska je puna okultnih mesta i simbola, najjača katolička zemlja, koja
je bila prva republika u modernijoj Evropi, čiji se narod prvi javno odrekao Boga tokom Francuske revolucije, čija je
armija 1798 zarobila papu i odvela ga u egzil, ukinvši time vlast papske države koja je prestala da postoji, sve do
1929. dok je papa Pije XI i Musolini nisu osnovali ponovo. Za Francusku se vezuje početak progona Templara, kao i
za najgore progone protestanata. Francuski kraljevi su za savetnike imali astrologe, pa je tako savetnik vladara
Francuske (Katarina Mediči) bio i Nostradamus. Paruz se naziva Gradom Svetlosti. Nije ništa svetliji od Londona,
Moskve ili Berlina….

Okultna simbolika Pariz grad svetlosti ili Grad Svetlonoše?
~ 464 ~

Podalje od toga u istom pravcu ima još jedna kapija, samo dosta manja od trijumfalne, i ona gleda na veliku
staklenu piramidu izgrađenu izvan Luvr muzeja za vreme predsedništva masona 33. stepena Fransoa Miterana
(Francois Mitterrand). I Parižani i Francuzi a i turisti su se čudili kako je nekome palo na pamet da izgradi piramidu
od stakla u dvorištu Luvra, koja nema nikakve veze sa muzejem, ali ima veze sa arhitektonskom postavkom Pariza,
koja je okultna simbolika. Sama piramida ima okultne proporcije. Sastavljena je od 666 komada stakla. Ova piramida
ima svoj deo iznad zemlje i svoj podzemni deo. Vrh i najnižu tačku povezuje osa. Tako se dobija oktaedar, jedno od
pet platonovih geometrijskih tela koja predstavljaju pet elemenata u prirodi. Na ovoj piramidi vidimo polja i ako
zamislimo oktaedar, polja ima devet. Svako polje ima 36 polja, što je 4 puta 9. U Platonovim misterijama je važno
mesto zauzimala nauka o brojevima, kojima je Platon davao božanske osobine. Svaki od devet oktaedra u sebi ima
četiri po devet polja, što je 36. Jedna cela stranica oktaedra ima devet velikih polja kako smo rekli, što je 9 puta 36
– 324 polja. Oktaedar ima 4 stranice, svaka po 324 polja, što iznosi 1296 polja. Sada se brojevi mogu sabirati:
36=3+6=9; 324=3+2=5+4=9; 1296=1+2=3+9=12+6=18=1+8=9
36+324=360=3+6=9=9+0=9; 36+1296=1332=1+3=4+3=7+2=9; 36+324+1296=1656=1+6=7+5=12+6=18=1+8=9
Oduzimati: 1296-324=972=9+7=16+2=18=1+8=9; 1296-36=1260=1+2=3+6=9+0=9;
324-36=288=2+8=10+8=18=1+8=9
Deliti: 324 : 36 = 9; 1297 : 36 = 36 = 3+6=9; 1296 : 324 = 4
Množiti: 36 x 324=11664=1+1=2+6=8+6=14+4=18=1+8=9;
36 x 1296=46656=4+6=10+6=16+5=21+6=27=2+7=9;
324 x 1296=419904=4+1=5+9=14+9=23+0=23+4=27=2+7=9.
Rezultat je devet! Da li je to slučajno? Broj devet po okultistima sadrži „zlatni ključ” svemira. Simbol trostrukog
trojstva (3 puta 3 puta 3). Sadržan je i u broju punog kruga 360 stepeni. Njegob drugi aspekt je magični broj
„abrakadabra” (666 – 18 – 1 + 8 = 9). Ako broj 666 pomnožite sa bilo kojim brojem, i cifre iz rezultata saberete uvek
će zadnji zbir biti broj devet. Na primer: 666 puta 7 =4662 =4+6+6+2 = 18 = 1+8 =9. A sve ovo su znali graditelji ovih
građevina pa i katedrala i crkava.

Novi ulaz u bivšu kraljevsku palatu a sada muzej Luvr. Baš piramida sa 666 stakala

Mnoge crkve i katedrale su građene tako da samo dobrom oku i mudrom umu pokažu simboliku. Najveće
katedrale u Evropi imaju sličnu simboliku i proporcije, kao i piramida kod Luvra. Izgleda jednostavno, ali za 88, 99 %
ljudi nevidljivo. Većina tih velikih katedrala se nalazi na mestima gde su ranije bili paganski hramovi. Dve crkve u
Hrvatskoj, jedna franjevačka sa amostanom u slavonskom brodu a druga Jezuitska na svojim fasadama otkrivaju
kabalističku simboliku. Kabala je knjiga okultnih veština, pripisuje se Jevrejima, i otkud na rimokatoličkim crkvama
njena simbolika? A takvih crkava ima svuda na stotine…

~ 465 ~

Krst koji je 2010. završen kod Kragujevca, nazvan je „Đurđevdanski krst. „Osveštao ga je patrijarh srpski Irinej
21. jula 2010. - zbir je 6). Krst je visok 18 metara (6+6+6) i širok 11 metara, što nas dovodi do pominjane simbolike
broja 11. Raspeće na krstu je visine 6 metara. Postament je visine 2,7 metara (27 - 9+9+9). Krst je postavljen u centar
kruga, kao i vatikanski obelisk. U ostale karakteristike ovog spomenika, koji je koštao 7, 9 miliona dinara, po
tadašnjem kursu oko 100 000 evra, je vrlo teško ući jer je cenzura učinila svoje, podaci nigde ne postoje, mada je
očigledno da je u pitanju okultna simbolika. 99, 99, 99% naroda nema pojma o ovome. Jedan drugi krst koji je u
planu, a treba da se izgradi za jubilej Milanskog edikta (313) do 2013, kod Niša, kada bi i papa trebao da gostuje u
Nišu „ne krije” svoj pravi smisao. To čudo od 80 metara bi se zvalo „Krst svetog Cara Konstantina.” Arhitekta Miomir
Vasov ne krije da je krst projektovan „po zakonima Zlatnog preseka božanske proporcije.” Ne bi bilo nikakvog
problema da po tom zakonu nije građena Velika piramida u Gizi, katedrale u Kelnu, Parizu, Vatikanu, Londonu,
Firenci itd, kao i mnoge javne građevine koje kriju simboliku. Po Zakonu zlatnog preseka su gradili samo masoni –
slobodni zidari i to je isključivo gradnja sa okultnom simbolikom. I ovaj krst treba da se nalazi u kružnom kompleksu
na 13 000 hektara, gde opet imamo simboliku broja 13. Uz ovaj veliki krst treba da se izgradi i Hram hrišćanskog
ujedinjenja. Planirani krst ima još jednu karakteristiku. On treba da se sastoji od dva krsta, većeg latinskog i manjeg
„pravoslavnog” koji bi bio „upisan” unutar većeg. To je simbol ujedinjenja dve religije, čemu teži ekumenizam. To
ustvari nije ujedinjenje nego pokoravanje istočne crkve zapadnoj. Takođe je i hram Sv. Save na Vračaru u Beogradu
građen po istim zakonitostima. Autori su arhitekte masoni Bogdan Nestorović (1901 – 1975) i Aleksandar Deroko
(1894 – 1988). Njegova kupola dominira Beogradom, a sam hram se nalazi na kružnom platou. U njemu će se nalaziti
kripte za sahranjivanje velikodostojnika, ako što su u piramidama sahranjivani prvosveštenici žreci i faraoni. Sam

~ 466 ~

hram ima sličnosti sa Velikom piramidom u Gizi i u njemu se nalazi 6 malih piramida. Ako se gleda kao Platonov
oktaedar, kao što je građena poramida u Luvru, ovih piramida ima 12 x 4. Visina kupole je 27 metara (3 x 9), hram
je na apsolutnoj koti 135 metara (9),. Unutrašnja visina hrama od poda do najviše tačke na plafona kupole je 65
metara (11). Hram ima 13 kupola. Na velikoj i malim kupolama ima ukupno 18 krstova (9+9+9), poseduje 49 zvona
(9+4 =13). U podzemnoj etaži hrama izgrađena je kripta, višenamenski prostor, riznica i grobna Crkva sv kneza i
mučenika Lazara, ukupne površine 1. 800 kvadratnih metara (9+9+9). Itd. Mnogi će da kažu da su ove karakteristike
slučajne i da nemaju veze sa gradnjom po principu „svete geometrije” po kom su građene građevine od Velike
piramide u Gizi, pa do katedrala po Evropi. Takođe je činjenica da je Hram sv save građen na mestu gde se u antičko
vreme nalazio Apolonov hram, tj. hram boga sunca, kao što je većina katedrala u Zapadnoj evropi građena na mestu
gde su bili antički, paganski hramovi. Mala crkva blizu hrama Sv. Save je posvećena Isusu Hristu, a ona se jedva vidi,
dok je sam hram glavna kota u Beogradu. Dakle, hram Sv. Save nije ništa do jedan paganski hram. Posebno što se,
protivno Bibliji, jednom čoveku daje veći značaj nego Spasitelju i Gospodu Isusu Hristu.

Hram Sv. Save kao velika Piramida. Iznad
ulaza e nalazi krst u krugu, koji je podeljen na
12 delova. Dvanaest apostola, dvanaest
meseci ili dvanaest znakova zodijaka?

Svakog petka mnogi katolici i pravoslavci
ne jedu meso zamenjujući ga ribom, i
objašnjavaju da je to u spomen raspeća u
petak. Jedenje ribe se čak naziva postom, iako
je riba mesna hrana. Sveto pismo ne povezuje
ribu s petkom, ni sa Isusom Hristom. Reč
petak potiče od imena boginje Freje koja je
smatrana boginjom mira, radosti i plodnosti,
pri čemu je riba bila simbol njene plodnosti (U
engleskom jeziku se petak naziva Friday, a u
nemačkom Freitag). Od najranijih vremena
riba je bila simbol plodnosti među Kinezima,
Asircima, Feničanima, Vaviloncima i nekim
drugim narodima. Sama reč riba potiče od
reči „dag“, koja (ne bez razloga) ukazuje na
porast plodnosti, a spojena sa reči „on“ (sunce) se dobije ime filistejskog idola Dagon. Jedan bakalar izleže 9.000.000
jaja godišnje, list 1.000.000, jesetra 700.000, grgeč 400.000, skuša 500.000, haringa 10.000, itd.
Boginja seksualne plodnosti kod Rimljana zvala se Venera (od nje i potiče naziv „venerično” npr. za venerične
bolesti). Petak je bio smatran njenim svetim danom jer se verovalo da planeta Venera vlada prvim satom petka, koji
je zato nazvan „Dies Veneris“, a Venera je ustvari Ištar, ženski princip, boginja meseca. U Islamu, ostaci paganstva
se mogu videti u simbolu polumeseca i uzdizanja petka kao značajnog dana. Da bi ova slika bila kompletnija, recimo
i to da je Veneri, kao i Astaroti i Ištar bila posvećena riba. Pošto je petak nazvan prema boginji seksualne plodnosti,
i bio njen sveti dan, a riba njen simbol, izgleda da je to što su katolici podučavani da je petak dan apstinencije od
mesa, tj. dan u koji se jede riba, više nego slučajnost.
Odakle dolazi običaj slavljenja Uskrsa? Da li su prvi hrišćani bojili uskršnja jaja? Da li su Petar ili Pavle ikad
održavali uskršnju jutarnju misu? Reč Uskrs (Easter) pojavljuje se samo jednom u engleskom prevodu Biblije King
James: „...beše naumio da ga posle Uskrsa („Easter”) izvede pred narod”. Reč koja je ovde prevedena s Easter je
Pasha, grčki naziv za jevrejski praznik Pesah, i nema nikakve veze s engleskim Easter (Uskrs). Dobro je poznato da
Easter nije hrišćanski termin, bar ne u svom izvornom značenju. Taj naziv dolazi od imena paganske boginje jutarnjeg
svetla i proleća. Easter je samo nešto moderniji oblik imena Eostre, Ostera, Astarta ili Ištar, gde se ovo poslednje,
prema Hislopu, izgovara kao što Englezi izgovaraju Easter („Dva Vavilona“ – A. Hislop). Kao i reč Easter, mnogi
današnji običaji potiču iz nehrišćanskih religija. Na primer, boje se, sakrivaju, traže i jedu uskršnja jaja. To je običaj
koji se danas održava i često povezuje s vremenom dečjih radosti i ludorija. Međutim, taj običaj nije potekao iz
hrišćanstva. Jaje je bilo sveti simbol među Vaviloncima, koji su verovali u staru bajku o jajetu čudesne veličine koje
je palo s neba u reku Eufrat. Prema drevnom mitu iz tog čudesnog jajeta se izlegla boginja Astarota (Easter). Jaje
tako simboliše boginju Astarotu.

~ 467 ~

Poreklo pagansko... stoga jesti jaja za doručak
i ništa više

Drevni druidi su nosili jaje kao sveti simbol
svog idolopokloničkog reda. Procesija u čast
boginje Ceres (Cerera) u Rimu bila je
predvođena nošenjem jajeta. U misterijama
boga Bahusa blagosiljano je jaje. Kinezi su
koristili obojena jaja u svojim religijskim
proslavama. U Japanu je postojao drevni
običaj da se jaje boji bronzanom bojom. U
Severnoj Evropi su se, u pagansko doba, jaja
bojila i koristila kao simbol boginje proleća.
Među Egipćanima jaje je bilo povezivano sa
suncem, „zlatnim jajetom.“ U njihovoj religiji
obojena jaja su bila korišćena kao posvećene
žrtve u proleće. „Enciklopedija Britanika“
navodi: „Jaje kao simbol plodnosti i obnovljenog života vraća nas k drevnim Egipćanima i Persijancima, koji su
takođe imali običaj da boje i jedu jaja tokom svoje prolećne proslave.” Kako je došlo do toga da se taj običaj povezao
s hrišćanstvom? Očigledno je da su neki pokušali da hristijanizuju simboliku jajeta, objašnjavajući da kao što pile
izlazi iz jajeta tako je i Hristos izašao iz groba. Papa Pavle V (1605–1621.) je čak sastavio molitvu u vezi jaja:
„Blagoslovi o Gospode, molimo te, ova jaja koja si stvorio, da mogu postati zdrava hrana tvojim slugama koji ih jedu
u znak sećanja na našeg Gospoda Isusa Hrista.” Sledeći citati iz „Katoličke enciklopedije“ su posebno značajni: „Zato
što je upotreba jaja bila zabranjena tokom Korizme, ona su se iznosila na sto tek za Uskrs, obojena u crveno da bi
tako simbolizovala uskršnju radost. Taj običaj možda potiče iz paganstva, s obzirom da se ogroman broj paganskih
običaja koji proslavljaju povratak proleća praktikovao baš u doba Uskrsa.“ Takav je bio slučaj i s običajem nekad
popularnim u Evropi: „Na vrhovima brda palila se Uskršnja vatra; taj običaj paganskog porekla bio je popularan
širom Evrope, a označavao je pobedu proleća nad zimom. Biskupi su izdali stroge proglase protiv svetogrdnih
Uskršnjih vatri, ali nisu uspeli da ih svuda iskorene.“ I što se dogodilo? Vredi pažljivo pročitati sledeće redove: „Crkva
je prihvatila održavanje Uskršnjih ceremonija povezujući ih s vatrenim stubom (koji je pratio Izraelce u pustinji) i
Hristovim uskrsnućem” Vidimo da su mnogobožački običaji bili unešeni u Rimsku crkvu i da li im je dat hrišćanski
oblik. Na brojnim mestima i sama „Katolička enciklopedija“ to potvrđuje.
Zec je paganski simbol i oduvek je bio smatran simbolom plodnosti. „Enciklopedija Britanika“ dalje navodi da je
„poput uskršnjeg jajeta, i uskršnji zec došao u hrišćanstvo iz davnina. Zec je povezan s mesecom u legendama
drevnog Egipta i nekih drugih naroda... Egipatska reč za zeca, „um“, znači takođe i otvoren i razdoblje, pa se tako
zec povezivao s periodičnošću, menama, kako ljudskim tako i mesečevim, s početkom novog života u mladićima i
devojkama, i tako je bio simbol plodnosti i obnavljanja života. Kao takav, zec je povezivan s uskršnjim jajima.” Tako
su, dakle, uskršnji zec i uskršnje jaje simbolisali seksualnost i plodnost. Uobičajeno je da se u doba Uskrsa dolazi na
ranu jutarnju misu ili liturgiju. Smatra se da se time proslavlja Hristos, pošto je on ustao iz mrtvih rano ujutro na
uskrsnu nedelju, upravo prilikom izlaska sunca. Ali, Hristos nije vaskrsnuo u vreme izlaska sunca, jer je još bila tama
kada je Marija Magdalena došla na njegov grob koji je već bio prazan. Sa druge strane, postojala je jedna vrsta
ranojutarnjeg bogosluženja koje je bilo deo drevnog obožavanja sunca. Time, naravno, ne želimo da kažemo da
današnji vernici namerno poštuju sunce tokom liturgija i misa koje se održavaju u rane jutarnje sate, niti tvrdimo da
oni koji se klanjaju pred prikaznicom, sunčevim likom, u kojoj se nalazi okrugla hostija u obliku sunca, na taj način
obožavaju sunce, oni to uglavnom ne znaju, ali je verovatno da crkvene vođe znaju, ali kriju, ili iz razloga što im to
donosi posao i lagodan život, ili iz razloga što su i sami pripadnici okultnih tajnih društava. Alberto Rivera je znao
kome se klanjaju visoki sveštenici.
U vreme proroka Jezekilja čak su i ljudi koji su smatrani poštovaocima pravoga Boga praktikovali obožavanje
sunca, i to su učinili delom svog bogosluženja: „I odvede me u trem unutrašnji doma Gospodnjeg, i gle, u ulasku u
crkvu Gospodnju između trema i oltara beše oko dvadeset pet ljudi okrenutih leđima k crkvi Gospodnjoj, licem k
istoku, i klanjahu se suncu prema istoku” (Jezekilj 8:16). Činjenica da su se klanjali suncu prema istoku, pokazuje da
je to bilo rano jutarnje bogosluženje. Sledeći stih kaže: „...i drže granu pred nosom svojim” Foset (Fausset) navodi
da „to ukazuje na idolatrijsku upotrebu grane drveta tamariska, pri čemu se grana stavlja pred nos, dok se u svitanje
pevaju pesme izlazećem suncu“(Foset „Biblijska enciklopedija“). Prema istoku su gledali i Valovi proroci u Ilijino
doba. Val (Baal) je bio bog sunca, a samim tim i bog vatre. Kada je Ilija uputio izazov Valovim prorocima, rekao je:
„Bog koji odgovori ognjem, pravi je Bog”, i tako napao obožavanje Vala na njegovom „vlastitom terenu”. U koje

~ 468 ~

doba dana su Valovi proroci počeli da prizivaju svoje božanstvo? To je, naravno, bilo kada se sunce (Baal) pojavilo
nad istočnim horizontom, „ujutro”, u zoru (1. Carevima 18:26). Vernici pravoslavne crkve imaju običaj da tri puta
obiđu oko crkve.

Rituali povezani s izlazećim suncem bili su prisutni u raznim oblicima među mnogim drevnim narodima. Egipatska
Sfinga je postavljena tako da njeno lice gleda na istok. S planine Fudžijama u Japanu, upućuju se molitve izlazećem
suncu. „Hodočasnici se mole izlazećem suncu dok se penju obroncima planine... Ponekad je moguće videti stotine
Šintu hodočasnika u belim haljinama kako izlaze iz svojih skloništa i udružuju se u molitvama izlazećem suncu.”
Rimski mitraisti su se, takođe, sakupljali u zoru, u čast boga sunca. Boginja proleća, od čijeg imena dolaze engleski i
nemački nazivi za Uskrs (engl. Easter i nem. Oster), takođe je povezana s izlaskom sunca na istoku (east, osten), kao
što se iz same reči East-er može naslutiti. Tako su izlazak sunca na istoku, naziv Uskrs i proleće na neki način usko
povezani.

Prema nekim starim legendama, nakon što je bio ubijen Tamuz je sišao u podzemni svet, ali je zahvaljujući
oplakivanju svoje majke Ištar (Easter), u proleće oživeo na tajanstven način. „Tamuzovo uskrsnuće, kroz Ištarino
žalovanje, dramatično se prikazivalo svake godine, da bi osiguralo uspešnu letinu i plodnost kod ljudi. Svake godine
je trebalo da muškarci i žene zajedno s majkom Ištar oplakuju Tamuza i proslavljaju njegov povratak, da bi tako
ponovo zadobili njenu naklonost i blagodati. Kada je vegetacija opet počela da niče, ljudi su verovali da je njihov
„spasitelj” došao iz podzemnog sveta, učinio kraj zimi i prouzrokovao početak proleća. Čak i Izraelci su u jednom
periodu svoje istorije prihvatili tu nauku i rituale godišnjih prolećnih proslava, pa zato prorok Jezekilj i govori o
ženama koje „plaču za Tamuzom” (Jezekiel 8. 14). S obzirom da se, po Bibliji, Hristovo vaskrsenje dogodilo u proleće,
crkvi u četvrtom veku (koja je već na mnogo načina odlutala od vere) nije bilo teško da u hrišćanstvo uklopi pagansku
proslavu. Govoreći o tom stapanju, „Enciklopedija Britanika“ kaže: „Hrišćanstvo... je uklopilo u svoju proslavu
velikog hrišćanskog praznika mnoge od paganskih obreda i običaja iz prolećne proslave.”

Prema legendi, kada je imao četrdeset godina Tamuza je ubio vepar. Po autoru Aleksandru Hislopu oplakivanje
Tamuza je trajalo četrdeset dana, po dan za svaku godinu života. U staro doba to su bili dani za oplakivanje, post i
samokažnjavanje, da bi Tamuz izašao iz podzemnog sveta i učinio da počne proleće. Taj običaj nije bio poznat samo
u Vavilonu, već i među Feničanima, Egipćanima, Meksikancima i jedno vreme čak i među Izraelcima, koji su
prihvatali paganska verovanja i među elitom i tajne misterijske rituale. „Izgleda da je među paganima”, piše Hislop,
„ta Korizma bila neophodna priprema i uvod u veliku godišnju proslavu u spomen na Tamuzovu smrt i uskrsnuće.”

Prihvativši u crkvu i ostala verovanja u vezi sa prolećnom svetkovinom, bio je potreban još samo jedan korak da
se prihvati i nekadašnji post koji je prethodio proslavi. „Katolička enciklopedija“ otvoreno navodi da su „pisci u
četvrtom veku bili skloni da opisuju mnoge običaje (npr. korizmeni post od četrdeset dana) kao apostolsku uredbu
koja sigurno ne zaslužuje da se smatra takvom.” Tek je u šestom veku papa službeno naredio održavanje Korizme,
nazvavši je „sveti post”, tokom koga nije smelo da se jede meso i još nekoliko vrsta hrane. Katolički teolozi priznaju
da u njihovoj crkvi postoje običaji koji su preuzeti iz paganstva. Međutim, oni tvrde da mnoge stvari, iako su izvorno
mnogobožačke, mogu da budu hristijanizovane. Ako, na primer, neko pleme slavi četrdeset dana u čast paganskog
boga, zašto mi ne bismo činili to isto, ali u Hristovu čast? Pošto su se pagani ujutro klanjali suncu okrenuti prema
istoku, zar ne bismo i mi mogli imati bogosluženja u zoru, u čast Hristovog vaskrsenja? Osm toga, pitanje se može
postaviti i za dan vaskrsenja. Kako može da se slavi Uskrs, kad on pada u tazličite datume svake godine. Uzmimo da
je Isis vaskrsao 11. aprila. Kako onda može da se slavi vaskrsenje 3. maja? Jasno je da se radi o prazniku proleća i
plodnosti, koji je uslovljen astronomskim zakonitostima, a verovatno i astrološkim. Pagani su koristili jaje, i zar ne
bismo i mi mogli da se koristimo njime i uzeti ga za simbol velikog kamena koji je bio postavljen na ulaz Isusovog
groba? Drugim rečima, zašto ne prihvatiti razne vrste popularnih običaja i koristiti ih Hristu na slavu, umesto u čast
paganskih bogova kao što to čine mnogobošci? Ovo zvuči logično, ali ipak, u Bibliji nalazimo jedno drugačije upustvo:
„Čuvaj se da se ne uhvatiš u zamku... i da ne potražiš njihove bogove i kažeš: Kako su ovi narodi služili svojim
bogovima, tako ću i ja činiti. Ne čini tako Gospodu Bogu svom; jer oni činiše svojim bogovima sve što je gadno pred
Gospodom... Šta vam god Ja zapovedam, sve držite i tvorite, ništa ne dodajte k tome i ne oduzimajte od toga” (5.
knjiga Mojsijeva 12. 30 – 32).

Religijski prevaranti

Beogradski anarhisti su na sajmu knjiga u oktobru 2011 delili nalepnice na kojima je pisalo: „Bando crkvena.”
Otkud toliki bes prema Crkvi? Ukoliko se pomene reč „Bog” ljudi pominju nemoral sveštenika, bogaćenje, kriminal,
bezakonje i sve ono što je suprotnost hrišćanskog učenja, a sam pomen hrišćanstva asocira na pravoslavnu i
katoličku crkvu, koje odmah povezuju sa korupcijom, pedofilijom, Inkvizicijom, kriminalom, genocidom,
rasipništvom… Ovo nije od juče, tradicionalne crkve su svojim ponašanjem izazvale bes mnogih ljudi tokom vekova,
a tokom Francuske revolucije i komunističkih prevrata u Rusiji, Jugoslaviji, Kini, na Kubi, u Rumuniji.. dok je na

~ 469 ~

zapadu zavladao sekularizam i bezverje. Progoni sveštenika i uništavanje crkvenih zgrada i inventara pravdani
upravo zločinima, korupcijom, kolaboracijom sa okupatorom, podržavanjem i sudelovanjem u izrabljivanju i pljački
naroda od strane feudalaca i gazda. Religija je postala i ostala – biznis. Za mnoge. I mnogi ateisti imaju jako dobar
izgovor: ako je Bog dobar, kako to da vrlo loši ljudi u njegovo ime postaju sve bogatiji, dok se većina muči. Ako Bog
postoji, i ako je njegova reč istinita, zašto se sveštenici laktaju za bolje položaje, obmanjuju, kradu, služe se nečasnim
metodama? Ako se Bog brine i ako su njegova obećanja istina..zašto? ako Bog postoji, zašto su njegovi predstavnici
u crkvama podržavali pokolje, genocid, pljačku? Prvi razlog je taj što se ne radi o istinskoj religiji, a drugi je taj što je
tu uglavnom ono ljudsko kod ljudi. A gde je ljudsko, tu Duh Sveti ne može da nastava tu je biznis, korupcija, zločin,
pljačka, prevara, laž, ubijanje.. u ime Hristovo ali bez Hrista.

U najranija vremena je bilo tako, a posebno u Hristovo vreme, kada su odnarođena klasa sveštenika, fariseja i
sadukeja gomilale bogatstva na račun naroda, uvodeći stotine pravila u religioznost, pravila koja su opterećivala
život. Iako je u starom Zavetu, uz 10 zapovesti dat pravilnik o međusobnim odnosima u Izraelu, opet su zavladali
lopovi, zli ljudi uzeli maha. Izmišljane su priče i predanja koja zamaraju um i ne donose olakšanje već opterećuju
savest. Uvek spremni da kazne za neki javni greh su bili oni koji su tajno činili mnogo gore stvari: „Licemeri! Dobro
je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojim, i usnama poštuju me; a srce
njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim” (Matej 15. 7 – 8).

„Tada Isus reče k narodu i učenicima svojim Govoreći: Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji. Sve dakle
što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali šta oni čine ne činite; jer govore a ne čine. Nego vežu bremena teška i
nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate. A sva dela svoja čine da ih vide
ljudi: raširuju svoje amajlije, i grade velike skute na haljinama svojim. I traže začelje na gozbama i prva mesta po
zbornicama, I da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: Ravi! Ravi! A vi se ne zovite Ravi; jer je u vas jedan Ravi
Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na nebesima. Niti se zovite
Učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos. A najveći između vas da vam bude sluga. Jer koji se podiže, poniziće se, a
koji se ponižuje, podignuće se. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer
vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno
se Bogu molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i
zemlju da bi prisvojili jednog, i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenim, udvoje većim od sebe” (Matej 23. 1 –
15).

„Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste šta je
najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati. Vođe slepe koji oceđujete
komarca a kamilu proždirete. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su
pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste. Teško vama
književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih
i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja. Teško
vama književnici i fariseji, licemeri, što zidate grobove prorocima i krasite rake pravednika, I govorite: Da smo mi
bili u vreme svojih otaca, ne bismo s njima pristali u krv proroka. Tim samo svedočite za sebe da ste sinovi onih koji
su pobili proroke. I vi dopuniste meru otaca svojih. Zmije, porodi aspidini! Kako ćete pobeći od presude? Zato evo
ja ću k vama poslati proroke i premudre i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti a jedne biti po zbornicama
svojim i goniti od grada do grada,Da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednog
do krvi Zarije sina Varahijinog, koga ubiste među crkvom i oltarom” (Matej 23. 23 – 35).

Ovde je Isus opomenuo sveštenike, ali zašto njima pominje Avelja koji je ubijen od strane brata Kaina? Zato što
se radi o istim karakterima. Ovi velikodostojnici su bili ljudi beskarakterni, dvolični i nemoralni, kao „okrečeni
grobovi” ili „spolja gladac a unutra jadac” i veoma opasni. Posle odlaska Isusa Hrista, oni su bili nosioci progona
apostola i prvih obraćenika, pa i onih koje su Rimljani hteli da puste ne želeći da se mešaju u stvar Jevreja. Ovaj
društveni poremećaj se kasnije javlja i u hrišćanskoj crkvi koja se sve više udaljava od Hristovog učenja, sve do
njenog potpunog otpada u ranom srednjem veku. Progon neistomišljenika nije u Hristovom ni u hrišćanskom
karakteru.

Prodaja relikvija, crkvenih službi i oproštajnica (indulgencija) postala je unosan posao u srednjovekovnoj rimskoj
crkvi. Papa Bonifacije VIII je proglasio godinu 1300. jubilarnom i ponudio oproštenje greha svakom ko dođe na
hodočašće u Crkvu svetog Petra u Rimu. Te godine je došlo otprilike 2.000.000 ljudi i ostavilo toliko blaga pred
navodnim grobom svetog Petra, da su dva sveštenika s grabuljama u rukama dan i noć sakupljali novac („Istorija
civilizacije“ Vil Djurant). Veliki deo tog novca iskoristio je papa da obogati svoje rođake, koji su kupili dvorce i sjajne
posede u Laciji, što je jako uvredilo stanovnike Rima.

Od Konstantinovih dana, Rimska crkva je rapidno uvećavala svoje bogatstvo. U srednjem veku je posedovala i
cele gradove, kao i ogromne delove zemlje. Od stanovnika katoličkih zemalja zahtevalo se da plaćaju poreze crkvi.
To nije bilo davanje od srca, već prisilno davanje, princip kojem se protivio apostol Pavle (1. Korinćanima 9. 7). U to

~ 470 ~

doba je vrlo malo ljudi bilo pismeno, tako da su sveštenici često pisali testamente. Papa Aleksandar III je 1170.
godine odredio da niko ne može da načini verodostojan testament bez prisustva sveštenika. Bilo koji svetovni
beležnik koji bi na drugi način napisao testament, bio bi ekskomuniciran, tj isključen iz crkve što se onda smatralo
velikom kaznom. Često je sveštenik bio poslednja osoba pored umirućeg, jer je trebalo da obavi zadnje obrede, tzv.
„poslednje pomazanje.“ Možemo biti sigurni da uz takve aranžmane Rimska crkva uglavnom nije bila zaboravljana
u testamentu. Jedan drugi izvor novca bio je prodavanje oproštajnica (indulgencije). „Katolička enciklopedija“
objašnjava da „gresi počinjeni nakon krštenja” (koje se kod tradicionalista obično obavlja u ranom detinjstvu) „mogu
da budu oprošteni kroz sakrament pokore, ali još uvek preostaje vremenska kazna koju zahteva božanska pravda,
a taj zahtev mora biti ispunjen ili u sadašnjem životu ili u budućem svetu – u čistilištu. Indulgencija nudi skrušenom
grešniku način oslobođenja od tog duga još tokom života na zemlji.” Mnogi ljudi imaju samo površnu predstavu o
tome šta podrazumeva reč indulgencija. Dobro je poznato po kojoj osnovi se oproštajnice dodeljuju, prema
rimokatoličkom uverenju. Prema „Katoličkoj enciklopediji“ osnova ili poreklo za oproštajnice je „blago.“ Ovo
podrazumeva neizmerno otkupiteljsko Hristovo delo, žrtvu pomirnicu za naše grehe i, zapazite, „pored
zadovoljavajućih dela Blažene Device Marije, neoslabljenih posledicama greha, i vrline, čistotu i trpljenje svetaca
koji silno nadmašuju bilo kakvu vremensku kaznu kojoj Božje sluge mogu biti izvrgnute.” Postoji poseban izvor ili
riznica zasluga, koji omogućuje da se oproštajnice dele ostalim članovima crkve koji nisu bili toliko sveti. Takva je
bila doktrina koja je dogmatski ustanovljena u buli „Ungenitus“ pape Klementa VI 1343. godine. „Prema katoličkoj
doktrini izvor oproštajnica je ustanovljen zaslugama Hrista i svetaca („Katolička enciklopedija“). Postavlja se pitanje,
ako je Hristos „žrtva pomirnica za naše grehe” i njegova krv nas „čisti od svakog greha” (1. Jovanova 2.2), na koji
način bi zasluge Marije i ostalih svetaca mogle tome nešto da dodaju.

Ono što su učinili Marija i ostali sveci ne može ništa da doda dovršenom Hristvom delu na Golgoti, niti je to
potrebno. Sve ovo ukazuje na to da je nauka o oproštajnicama ljudska tvorevina. Nije čudo da je bez pravilnog
biblijskog temelja ideja o indulgencijama dovela do mnogih zloupotreba. S obzirom da je izdavanje oproštajnica
najčešće bilo povezano s novcem, „Katolička enciklopedija“ navodi da je „ta praksa bila povezana sa smrtnom
opasnošću i ubrzo je postala plodonosni izvor zla... zbog sakupljanja novca... Oproštajnice su koristili koristoljubivi
sveštenici kao način sticanja novca... zloupotrebe su bile široko rasprostranjene.” Neki od prodavaca oproštajnica i
sami su bili još veći grešnici i nitkovi od onih kojima su ih prodavali. Oko 1450. godine Tomas Gaskuinj (Thomas
Gascoigne), rektor na Oxfordskom univerzitetu, žalio se što se pismo oprosta ponekad prodaje za platu od dva
penija, ponekad za čašu piva, za najam bludnice ili za telesnu ljubav. (Vil Djurant „Istorija civilizacije“).

U vreme Martina Lutera papa je posebno podsticao sakupljanje novca putem oproštajnica radi popravki na Crkvi
svetog Petra. Johan Tecel, poznat kao čovek lošeg ponašanja, šarlatan vešt u prikupljanju fondova, bio je određen
da prodaje oproštajnice u Nemačkoj. Jedan očevidac daje sledeći opis Tecelovog ulaska u jedan nemački grad: „Kada
se prodavac oproštajnica približio gradu, ispred njega je nošena bula (papin zvaničan dokument) na tkanini od svile
i zlata. Svi sveštenici i kaluđeri, gradski odbornici, profesori i njihovi učenici, kao i svi muškarci i žene izašli su mu u
susret sa zastavama, svećama i pesmama, formirajući veliku povorku. Tada su mu se uz zvonjavu zvona i sviranje
orgulja pridružili do glavne crkve, usred koje je bio postavljen krst i istaknuta papina zastava. Ukratko, izgledalo je
kao da primaju samog Boga. Ispred krsta postavljen je veliki metalni sanduk, da primi novac. Tada su ljudi na razne
načine bili podsticani na kupovinu oproštajnica.” Rečeno je da je Tecel sa sobom nosio sliku đavola koji muči duše
u čistilištu i učestalo ponavljao reči koje su se nalazile na kutiji za novac: „Sobald der Pfenning im Kasten klingt, kie
seel“ aus dem Fegfeuer springt”, što u slobodnom prevodu znači: „Čim novčić u škrinjici zazveči, uboga duša iz
čistilišta iskoči.” Bogatiji ljudi su davali velike priloge, dok su siromaštvom pogođeni seljaci žrtvovali koliko su mogli
da bi pomogli svojim dragima u čistilištu ili da bi pribavili oproštenje za svoje vlastite grehe. Po običaju koji je vladao
u srednjem veku, oni koji su želeli da zastupaju određena uverenja javno su izlagali „teze”, prikaz svog mišljenja, pa
su na osnovu toga pozivali na diskusiju. Sledeći taj običaj, Martin Luter je prikucao svojih poznatih 95 teza na vrata
dvorske crkve u Vitenbergu u Nemačkoj (27 tačaka bilo je upereno protiv ideje da duše izlaze iz čistilišta čim novac
uđe u kutiju za sakupljanje). Tecel nije ni propovedao u dvorskoj crkvi, jer propovedanje o oproštajnicama nije bilo
dozvoljeno u Vitenbergu. Svejedno, mnogi stanovnici Vitemberga su otišli u susedni grad da saslušaju Tecela.

Luter je počeo da govori protiv oproštajnica, a posebno protiv njihovog prodavanja. U buli pape Leona X bio je
optužen zato što je rekao da su „oproštajnice religijska prevara... oproštajnice ne koriste u očima Božje pravde
onima koji ih dobijaju za oproštenje od kazne zbog učinjenog greha.” Delo reformacije učinilo je dobar posao u
razotkrivanju zloupotrebe davanja novca „u korist duša u čistilištu”. Danas se ljudima ne govori da se novcem može
platiti za oslobađanje tih mučenih duša. Uprkos tome, davanje novca i molitve za mrtve idu ruku pod ruku. Kako
sveštenici moraju da priznaju da ne poseduju nikakav način da saznaju kada „duše napuštaju čistilište” i „odlaze u
nebo”, uvek postoji mogućnost da treba dati više novca u korist dragih koji su mrtvi. Poigravanje sa ljubavlju i
osetljivim uspomenama ucveljenih ljudi, uzimanje novca za mise i duge molitve, doziva u sećanje one jevrejske
sveštenike Isusovog vremena koji „jedu kuće udovičke i lažno se mole Bogu dugo.“

~ 471 ~

Nijedan papa, sveštenik ili propovednik ne može da garantuje spasenje bilo kog čoveka, živog ili mrtvog, bez
obzira na sumu novca datu za njegove molitve. Biblija kaže da je bogatašu „teško da uđe u carstvo nebesko” (Matej
19. 23 – 24). Ako bi plaćanje novcem moglo da pomogne nekoj osobi da izbegne čistilište i ode u nebo, onda bi istina
bila upravo suprotna. Biblija kaže da oni „koji se uzdaju u silu svoju i hvale se velikim bogatstvom svojim” ne mogu
„brata osloboditi niti dati Bogu otkup za njega. Veliki je otkup za dušu, i nikada neće biti da ko doveka živi i ne vidi
groba” (Psalam 49. 6 – 9). Ako novac ne može otkupiti brata koji je živ, kako bi ga mogao otkupiti ako je mrtav, a
posebno ako znamo stanje mrtvih, koji ne znaju ništa niti obitavaju u nekim čistilištima, paklu ili raju. Ne može biti
nesporazuma šta apostol Petar misli o tome. On otvoreno kaže da mi nismo „otkupljeni nečim raspadljivim, srebrom
ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista, Jagnjeta bez mane i ljage” 71 Petrova 1. 18 – 19). Kada je samarijski vračar
Simon ponudio novac da dobije dar od Boga, Petar mu je odgovorio: „Tvoj novac neka ide s tobom zajedno u
propast, zato što si mislio da novcem stekneš sebi dar Božji” (Dela 8. 20). Rimokatoličke ideje u vezi sa čistilištem (i
molitvama za pomoć onima u čistilištu) nisu bile učenje Hrista i apostola. Te ideje se nisu previše promovisale u
Rimskoj crkvi sve do oko 600. godine, kada je papa Gregorije Veliki izneo postavke u vezi sa trećim stanjem -
čistilištem - i nisu postale službena dogma do koncila (sabora) u Firenci 1459. godine. Verovanja u vezi sa čistilištem
postojala su dugo vremena. Platon, koji je živeo od 427. do 347. pre Hrista, govorio je o orfičkim učiteljima (žrecima,
tumačima Misterija) svoga doba „koji su se sjatili na vrata bogatog čoveka, nastojeći da ga uvere da u svojoj vlasti
poseduju silu koju dobijaju s neba, a koja im omogućuje da putem žrtvi, čarolija... daju iskupljenje za bilo koji zločin
počinjen od strane pojedinca ili njegovih predaka... Njihove misterije nas oslobađaju od mučenja na drugom svetu,
dok se odbijanje i negiranje kažnjava strašnom propašću.” Inače nauka o zagrobnom životu je još jedna vavilonska
prevara, koja se proširila svetom, pa su danas raširena verovanja u reinkarnaciju, lutanje duša, odlazak u raj, pakao
ili čistilište. Kult mrtvih postoji u svakom narodu, a taj kult su sveštenici tradicijskih crkava znali dobro da unovče.
Nakon iznošenja detaljnog uvida, autor A. Hislop („Dva Vavilona“) iznosi sledeći zaključak: „U svakom sistemu, osim
biblijskog, doktrina o čistilištu nakon smrti i molitvama za mrtve, uvek je zauzimala istaknuto mesto.” Naplata
„usluga“ postoji i u istočnim crkvama, i tarife su različite od mesta do mesta, od parohije do parohije. Iako ne
propovedaju narodu Jevanđelje i ne bave se naučavanjem nauke spasenja, sveštenici su voljni da naplate svoje
usluge, iako nigde u Bibliji nema te odredbe. Od krštenja deteta, što je takođe nebiblijska radnja, jer krštenje je
zakletva i ne može beba da položi zakletvu da će da brani domovinu ili da služi Hristu, pa sve do posmrtnih običaja
sve ima svoju tarifu i naplaćuje se. Bog je predvideo da se njegova crkva izdržava prilozima, koje bi davali posvećeni
vernici. Čovek koji nije posvećen, koji ne voli Boga i nije osvedočen i promenjen ne može dati prilog dragovoljno.
Davaće ga iz sebičnih motiva - iz straha od Božje kazne na šta računaju sveštenici i iz razloga da ga vide ljudi, pa i iz
navike. Isus je na dar gledao kao na dar od srca. Bogu nisu potrebne naše pare, on želi da ljudi imaju prave motive.
„I sedavši Isus prema Božjoj hazni gledaše kako narod meće novce u Božju haznu. I mnogi bogati metahu mnogo. I
došavši jedna siromašna udovica metnu dve lepte, koje čine jedan kodrant. I dozvavši učenike svoje reče im: Zaista
vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od svih koji meću u Božju haznu. Jer svi metnuše od suviška svog; a
ona od sirotinje svoje metnu sve što imaše, svu hranu svoju” (Marko 12. 41 – 44). Iskrenost i vera. Nasuprot
prevarantima i licemerima, od kojih su pape bile najveće propalice.

Osim uverljivih dokaza koje smo naveli, i sam karakter i moral mnogih papa pre ih prikazuje kao naslednike
mnogobožačkih sveštenika nego kao Hristove ili Petrove predstavnike. Neke pape su bile toliko pokvarene da su ih
se stideli i ljudi koji nisu imali nikakve veze sa religijom. Među gresima koje su počinili nalaze se: blud, sodomija,
simonija, silovanje, ubistvo i pijančenja, pa i saglasnost u organizovanju pogroma i genocida. Mnoge su pape
podsećale na imperatora Kaligulu. Povezati takve grehe s ljudima koji su nosili titulu „Sveti otac”, „Hristov
namesnik” i „Biskup nad biskupima”, može da zvuči smešno, ali oni koji su dobro upoznati s istorijom papstva znaju
da su većina papa bili nitkovi.

Papa Sergije III (904-911) se dokopao papske službe pomoću ubistva. Anali Rimske crkve govore o njegovom
životu sa Marozijom s kojom je živeo u javnom grehu, a koja mu je rodila nekoliko nezakonite dece. Njegova
vladavina je nazvana „vladavinom bludnica.“ Papa Jovan X (914-928) je prvo bio poslat kao nadbiskup u Ravenu, ali
ga je Teodora vratila u Rim i postavila na mesto pape. Prema biskupu Liutprandu iz Kremone, koji je pisao istoriju
oko pedeset godina nakon tog doba, „Teodora je potpomagala Jovanov izbor da bi lakše mogla da prikrije svoje
nedopuštene odnose s njim, a ovo piše i „Katolička enciklopedija.“ Njegova vladavina se neočekivano završila tako
što ga je Marozija zadavila. Htela je da ga ukloni sa svoga puta, da bi Leo VI (928- 929) mogao da postane papa.
Vladavina Lea VI je ipak bila vrlo kratka, jer ga je Marozija potajno ubila kada je saznala da je „dao svoje srce ženi
besramnijoj od nje same” Nedugo nakon toga, pod imenom Jovan XI, papa je postao maloletni Marozijin sin.
„Katolička enciklopedija“ navodi: „Neki, uzimajući kao izvor podataka Liutpranda i „Knjiga pontifa“ (Liber
pontifacalis), tvrde da je on bio nezakoniti sin Sergija III (ranijeg pape). Putem intriga svoje majke, koja je u to vreme
vladala u Rimu, bio je postavljen na stolicu svetog Petra.” Međutim, u svađama s nekim majčinim neprijateljima bio
je izubijan i bačen u zatvor u kome su ga otrovali. Godine 955. Marozijin unuk je u svojoj 18. godini postao papa pod

~ 472 ~

imenom Jovan XII. „Katolička enciklopedija“ ga opisuje kao „nepristojnog, nemoralnog čoveka čiji je život bio takav
da se o Lateranu govorilo kao o javnoj kući, a njegova moralna izopačenost postala predmet opšte omraženosti u
Rimu. 6. novembra 955 je sazvan crkveni zbor u Crkvi svetog Petra, sastavljen od pedeset italijanskih i nemačkih
biskupa; Jovan je bio optužen za svetogrđe, simoniju, krivokletstvo, ubistvo, blud i incest, i pismeno pozvan da se
odbrani. Odbijajući da prizna sinod, Jovan je izrekao kaznu ekskomunikacije za sve učesnike zbora ako izaberu
drugog papu umesto njega... Jovan XII se krvavo osvetio vođama protivničke stranke: kardinalu-đakonu Jovanu
odsečena je desna ruka, biskup Otgar fon Spejer je izbičevan, visoki dvorski službenik izgubio je nos i uši... Jovan je
umro 14. maja 964. godine, osam dana nakon što je bio, prema glasinama, udaren paralizom u činu bludništva.”
Poznati katolički biskup iz Kremone, Liutprand, koji je živeo u to doba, pisao je: „Nijedna časna gospođa nije smela
da se javno pokaže, jer papa Jovan nije imao poštovanje ni prema devojkama, udatim ženama ili udovicama; bile su
sigurne da bi ih obeščastio čak i na grobovima svetih apostola Petra i Pavla. „Katolička zbirka o životima papa, „Liber
pontificalis“ piše: „On je ceo svoj život proveo u bludu.”

Papa Bonifacije VII (984-985) je stekao svoj položaj obilnim deljenjem ukradenog novca. Orleanski biskup je za
njega rekao da je (kao i Jovan XII i Leon VIII) „monstrum koji zaudara u krvi i prljavštini” i „antihrist koji je zaseo u
hram Božji”. „Katolička enciklopedija“ kaže da je on „nadvladao Jovana XIV (aprila 984.), bacio ga u tamnicu San
Anđelo, gde je nesrećni čovek i umro nakon četiri meseca. Više od godinu dana Rim je trpeo tog monstruma ogrezlog
u krvi svojih prethodnika. Ali osveta je bila strašna. Nakon njegove neočekvane smrti, jula 985. godine, Bonifacijevo
telo je bilo izloženo pogrdama svetine, vučeno po ulicama grada i konačno golo i prekriveno ranama bačeno u
podnožje kipa Marka Aurelija... Sledeće jutro samilosni sveštenici su odneli leš i na hrišćanski način ga ukopali.”

Sledeći papa bio je Jovan XV (985-996). On je razdeljivao crkveni novac svojim rođacima i stekao reputaciju
čoveka gramzivog za novcem i iskvarenog u svim svojim postupcima. Benedikt VIII (1012-1024) je „kupio službu
pape pomoću javnog mita.“ Sledeći papa Jovan XIX takođe je kupio papsku službu. S obzirom da je bio laik, bilo je
potrebno da prođe kroz sva sveštenička zaređenja u jednome danu. Nakon njega je Benedikt IX (1023-1045)
postavljen za papu kao dečak od 12 godina (neki izveštaji kažu 20), i to uz pomoć cenkanja s moćnim porodicama
koje su vladale Rimom. On je „počinio ubistva i bludništva u sred belog dana, pljačkao hodočasnike na grobovima
mučenika i narod ga je isterao iz Rima. „Katolička enciklopedija“ kaže: „On je bio sramota Stolici svetog Petra.”
Simonija” (kupovanje i prodavanje papske službe) je postala tako uobičajena, a korupcija toliko izražena, da su se i
svetovni vladari uključivali u nju. Kralj Henri III postavio je za papu Klementa II (1046-1047), jer se nije našao nijedan
rimski sveštenik koji nije bio okaljan simonijom i bludništvom.

Brojne pape su počinile ubistva, ali je Inoćentije III u ubijanju nadmašio sve svoje prethodnike. Iako nije lično
ubijao, on je uveo najđavolskiju ustanovu u istoriji čovečanstva – Inkviziciju. On je bio samo njen spoljni inicijator,
jer iza Inkvizicije stoje Jezuiti, ali je bio učesnik, kao i Pije XII koji je prećutno učestvovao u genocidu nad Jevrejima,
Srbima i ostalim ne – katolicima u II svetskom ratu. Procenjuje se da je broj „jeretika“ koje je ubio Inoćentije
(„Nedužni”) oko 1.000.000. U toku od oko 500 godina, pape su koristile Inkviziciju protiv onih koji se nisu slagali s
učenjima Rimske crkve, te tako nastojale da očuvaju svoju vlast.

U sukobima s kardinalima i kraljevima, protiv pape Bonifacija VIII su bile iznošene brojne optužbe. „Katolička
enciklopedija“ piše: „Teško da je izostavio bilo koji mogući zločin - neveru, herezu, simoniju, odvratnu i neprirodnu
nemoralnost, idolatriju, magiju, gubitak svete zemlje, smrt Celestina V itd... Protestanski istoričari, uopšteno, pa čak
i moderni katolički pisci... svrstavaju ga među pokvarene, zle pape, prikazuju kao častoljubivog, arogantnog,
nemilosrdnog čoveka i podmuklog spletkara, a sav njegov pontifikat kao zapis o zlu.” Tokom njegove vladavine
pesnik Dante Aligijeri je posetio Rim i opisao Vatikan kao „odvodni kanal korupcije.“ Papu Bonifacija je (zajedno s
papama Nikolom III i Klementom V) smestio u „najniže delove pakla.” Iako pokušavaju da stave naglasak na neke
Bonifacijeve dobre osobine, „katolički istoričari... ipak priznaju eksplozivnu brutalnost i uvredljivu frazeologiju nekih
njegovih javnih dokumenata. Na primer te „uvredljive frazeologije” može da posluži tvrdnja da „zabavljati se i fizički
leći sa ženama ili mladićima ne predstavlja veći greh od trljanja ruku („Istorija crkvenih koncila“). U drugim prilikama,
očigledno u takvim „eksplozivnim” trenucima, nazvao je Hrista „licemerom” i govorio za sebe da je ateist.

Iako to zvuči skoro neverovatno, upravo je taj papa 1302. godine izdao dobro poznatu bulu „Unum sanctum“
koja službeno proglašava da je Rimokatolička crkva jedina prava crkva izvan koje niko ne može da bude spašen, i
govori: „Zato tvrdimo, određujemo i proglašavamo da je nužno za spasenje verovati da se svako ljudsko biće mora
podložiti rimskom Pontifu.” S obzirom da su postojale i grešnije pape, zahtev da se svaki čovek „mora podložiti”
papi nameće jedno pitanje: Da li se treba podložiti i grešnom papi? Katolički odgovor je sledeći: „Grešni papa...
ostaje član (vidljive) crkve i treba ga smatrati grešnim, nepravednim vladarem za koga moramo da se molimo, ali
kog ne smemo da lišimo naše pokornosti („Katolička enciklopedija“) Od 1305. do 1377. godine papin dvor je bio u
Avinjonu, u Francuskoj. U to doba je Petrarka optužio papinu gardu za „silovanja, preljubništvo i sve vrste bluda.”
U mnogim župama muškarci su zbog zaštite svojih porodica zahtevali da sveštenici drže konkubine, jer su napadali
žene.

~ 473 ~

Tokom koncila u Konstanci, trojica papa, a ponekad i četvorica, svakog jutra su proklinjali jedan drugog i svaki
od njih je govorio za svoje protivnike da su antihristi, demoni, preljubnici, sodomisti, neprijatelji Boga i ljudi. Jedan
od tih „papa”, Jovan XXIII (1410-1415), „bio je optužen od strane trideset sedam svedoka (većinom biskupa i
sveštenika) za blud, preljubu, incest, sodomiju, simoniju, krađu i ubistvo. Uz pomoć ogromnog broja svedoka bilo je
dokazano da je zaveo i silovao tri stotine časnih sestara. Njegov sekretar Niem je rekao da je ovaj držao harem u
Bolonji, gde su čak dve stotine devojaka bile žrtve njegove raskalašnosti. Koncil ga je optužio za pedeset četiri zločina
najgore vrste. („Istorija civilizacije“ – Vil Djurant).

Vatikanski zapis donosi ovu informaciju u vezi sa njegovom nemoralnom vladavinom: „Njegovo gospodstvo,
papa Jovan, počinio je perverznost sa ženama svog brata, incest sa svetim opaticama, preljubu sa udatim ženama,
polno opštio sa devicama i počinio sve vrste seksualnih zločina... Potpuno se prepustio spavanju i ostalim telesnim
željama, u potpunosti suprotnim Hristovom životu i učenju... javno je bio nazvan „Utelovljenim đavolom.“ Da bi
povećao svoje bogastvo, papa Jovan je oporezovao skoro sve, uključujući prostituciju, kockanje i lihvarstvo. Bio je i
proglašen za najpokvrenijeg zločinca koji je ikada sedeo na papskom prestolu. Za papu Pija II (1458-1464) je rečeno
da je bio otac mnoge nezakonite dece. On je otvoreno govorio o metodama koje je koristio da zavede žene,
ohrabrujući mladiće da čine to isto. Čak se nudio da ih podučava u metodama samougađanja. Pijev sledbenik je bio
Pavle II (1464-1471), koji je imao punu kuću ljubavnica. Njegova papska kruna svojom vrednošću je nadmašivala
vrednost palate. Sledeći papa Sikst IV (1471-1484) svoje ratove je finansirao prodajom crkvenih službi onima koji su
ponudili najviše novca. Papstvo je koristio da obogati sebe i svoju rodbinu. Osmoricu svojih sestrića je postavio za
kardinale, iako su neki od njih još bili dečaci. Luksuznim i raskošnim zabavama nadmašio je rimske careve.
Bogastvom i raskoši, on i njegovi rođaci su nadmašili i stare rimske porodice.

Papa Inoćentije VIII (1484-1492) je bio otac šesnaestero dece, koju su mu rodile različite žene. Neka od njegove
dece slavila su svoje venčanje u Vatikanu. „Katolička enciklopedija“ spominje samo „dvoje nezakonite dece,
Frančesketa i Teodorinu”, iz doba „razuzdane mladosti.“ Poput brojnih drugih papa, i on je umnožio crkvene službe
i prodavao ih za ogromne sume novca. Dozvolio je i borbe bikova na Trgu svetog Petra. Sledeći je bio Čezare Bordžija
koji je uzeo ime Aleksandar VI (1492-1503), a u izboru za papu pobedio je podmitivši kardinale. Pre nego što je
postao papa, još dok je bio kardinal i nadbiskup, živeo je u grehu s jednom rimskom gospođom, a kasnije s njenom
kćerkom s kojom je imao petoro dece. Na dan svog krunisanja postavio je svog sina, mladića loše prirode i loših
navika, za nadbiskupa Valensije. Mnogi smatraju da je Aleksandar VI bio iskvareniji od svih papa iz doba renesanse.
Javno je živeo u incestu sa svoje dve sestre a navodno i kćerkom Lukrecijom, s kojom je, kako je rečeno, imao dete.
Predvodio je seksualnu orgiju u Vatikanu 31. oktobra 1501. godine, koja zbog ogromne grozote nikada nije bila
ponovljena u analima ljudske istorije. Datum je bitno zapaziti, To je bio dan uoči Valpurgijske noći Veštica, druidskog
praznika boga mrtvih Samhajna koji je padao 1. novembra. Otuda i katolički „Dan mrtvih“ ili „Svi sveti“ 1. novembra.

Prema „Life“ magazinu, papi Pavlu III (1534-1549) rodila su se tri sina i kćer. Na dan kada je bio krunisan, slavio
je krštenje dvojice svojih praunuka. Dvojicu mladih nećaka proglasio je kardinalima, finansirao svečanosti s
pevačima, plesačima i lakrdijašima i tražio savete od astrologa. Treba još jednom pomenuti da su svi renesansni
vladari zapadne Evrope imali astrologe za savetnike. Ako Alberto Rivera tvrdi da su se Jezuiti uvlačili u dvorove kao
„savetnici“ onda se može zaključiti da su savetnici – astrolozi ustvari bili žreci okultnih tajnih društava, kao što su to
i danas. Deluju iz senke i najviše atakuju na moral i na ono što đavo najviše mrzi – vrednosti koje je uspostavio Bog.
„Katolička enciklopedija“ govori kako se papa Leo X (Lav X) „neobuzdano predao zabavama koje je obilno priređivao.
Bio je opsednut nezasitnom ljubavlju prema nasladi... obožavao je da priređuje gozbe i skupe zabave propraćene
razuzdanošću i pijančenjem.“

Upravo tih dana je Martin Luter, sveštenik Katoličke crkve, putovao u Rim. Kada je ugledao prve obrise „grada
na sedam brežuljaka”, spustio se na zemlju i rekao: „Sveti Rime, pozdravljam te.” Za kratko vreme je uvideo da je
Rim sve drugo, samo ne sveti grad, prava slika Vavilona. Među svim slojevima klera vladala je nemoralnost.
Sveštenici su pričali bestidne šale i grozne prostote, čak i u toku mise. Na papskom dvoru večeru je služilo dvanaest
golih devojaka. „Niko ne može da zamisli kakvi gresi i sramna dela se čine u Rimu”, rekao je Luter, „to treba videti i
čuti da bi se verovalo. Tako postoji uzrečica: „Ako postoji pakao, Rim je sagrađen iznad njega.” Jednog dana, u toku
te svoje posete Rimu, zapazio je kip u jednoj od ulica koje vode do Crkve svetog Petra, kip ženskog pape. S obzirom
da je taj kip papama bio objekat zgražavanja, nijedan od njih nikada nije hteo da prolazi tom ulicom. „Čudim se”,
rekao je Luter, „kako pape dopuštaju da taj kip ostane tamo.” Četrdeset godina nakon Luterove smrti, papa Sikst V
naložio je da se ukloni taj kip (D Obinje „Istorija reformacije“). Bila je to žena – papa Ivana ili Jovana. Iako „Katolička
enciklopedija“ smatra da je priča o papinji Jovani izmišljena, ipak donosi sledeće objašnjenje: „Nakon Lea IV (847-
855), Englez Džon od Majnca zaposeo je papsku stolicu na dve godine, sedam meseci i četiri dana. On je, navodno,
bio žena. Kao devojku, njen ljubavnik ju je odveo u Atinu odevenu u mušku odeću, i tamo je je toliko napredovala u
učenju da joj niko nije bio jednak u znanju. Došla je u Rim gde je podučavala nauku i zbog toga privukla pažnju
učenih ljudi... i konačno je bila izabrana za papu, ali je zatrudnevši sa jednim od svojih poverljivih službenika rodila

~ 474 ~

dete tokom procesije od Crkve svetog Petra do Laterana... Tamo je skoro istog momenta umrla, a rečeno je da je
na tom istom mestu bila i sahranjena.”

Papa Jovana

Nakon ovog skandala, kaže dalja priča, papa Benedikt ustanovio je običaj da se preko probušene stolice
proverava pol budućeg pape. Probušena stolica od crvenog mermera trebala je da omogući biračima da se
pregledom i dodirom uvere u papinu muškost. Tek nakon takve provere Hristov namesnik je mogao da preuzme
Petrove rajske ključeve. Ta jedinstvena svetkovina postojala je sve do XVI veka. Kada nije bilo sumnje o papinom
polu, čuo bi se uzvik:”Imamo muškarca za papu!”, što su Rimljani kasnije skratili samo na „habet” čime se izražava
sigurnost u pol izabranog. Crkva je do XVI veka dozvoljavala mogućnost postojanja ženskog pape a onda su o Jovani
(Ivani) izbrisani svi tragovi i ova priča je proglašena „lažnom klevetom, glupošću, budalastom, detinjastom, plitkom
i ništavnom bajkom koja svojim protivurečnostima samu sebe pobija”, kako piše kardinal i papski istoriograf Cezar
Bornijus iz XVI veka. Pre Reformacije, koja je otkrila toliko pogrešaka u Rimskoj crkvi, u tu priču su verovali hroničari,
biskupi, pa i same pape. „Katolička enciklopedija“ iznosi: „U četrnaestom i petnaestom veku je ta papinica smatrana
istorijskom osobom u čije postojanje niko nije sumnjao. Imala je svoje mesto među isklesanim bistama koje su
stajale u sienskoj katedrali. Pod Klementom VII (1592- 1595), i na njegov zahtev, ona je bila transformisana u papu
Zaharija. U odbranu svoje lažne doktrine pred koncilom u Konstanci, jeretik Jan Hus spominje papinju i niko ne
stavlja pod znak pitanja činjenicu njenog postojanja.” Kako je papa Klement mogao ženskog papu, Jovanu,
transformisati u muškog papu, Zaharija, vekovima nakon njene smrti? Iznoseći nemoralnost koja je postojala u
životu nekih papa, mi ne želimo da ostavimo utisak da su sve pape imali loš karakter kao ovi spomenuti, ali su
primoravani da budu deo sistema ili su bili uklanjani.

Istočna crkva nije imala toliko nemoralno sveštenstvo kao zapadna, ali je takođe tonula u mrak paganstva, borbi
za vlast, podela, sektašenja, korupcije i svakojakog nemorala. Stalni unutrašnji ratovi su razdirali pravoslavne države,
a sveštenstvo se nije trudilo da miri nego je uvek podržavalo jednu ili drugu stranu. Iako je u modernoj srpskoj
pravoslavnoj crkvenoj istoriji i književnosti Vizantija prikazana romantično kao kolevka pravoslavlja, sa sjajnim
kupolama i mozaicima, istina je drugačija. Vizantija i Srbija su uvek bili ljuti neprijatelji, osim u kratkim periodima
mira i primirja. U srednjoj i zapadnoj Evropi su postojale grupe ljudi koje su se držale izvornog hrišćanstva krijući se
od vlasti, ali progoni još nisu toliko zaživeli, dok je u Vizantiji bio progonjen svako ko misli i veruje drugačije. Većina
vizantijskih vladara, kao i sam rimski car Konstantin Veliki su postali pravoslavni sveci, iako su po okrutnosti i
nemoralu bili jednaki papama, kao na primer „blažena „ Teodora, žena cara Teofila (829 – 842) čije je naređenje
bilo ubistvo više od 100 000 Pavlićana. Car Teofil je bio „ikonoborac“ tj protivnik klanjanja ikonama, pa ga
pravoslavna crkva naziva „zlim“ i „jeretikom“ dok je Teodora bila naklonjena ikonama. Nakon smrti cara 842 godine,
carica je sazvala sabor 11. marta 843 godine i ikone su ozakonjene, a dotadašnji patrijarh Jovan je zatvoren u
samostan. Pavlićani, hrišćanski pokret koji je osnovao Pavle Jermenin su bili za vraćanje izvornog hrišćanstva, borili
su se protiv sjaja u crkvama, idolopoklonstva, obožavanja vladara i kanonizacija istih. To su bili protestanti onog
vremena. Za razliku od nemačkih, holandskih i engleskih protestanata protestanti u pravoslavnim zemljama u
srednjem veku su istrebljeni i nikakvih tragova nije ostalo. Vizantinski narodi, Grci i ostali podanici su bili pagani kao
i rimokatolici, jer je sujeverje toliko uzelo maha da su ljudi svakakve bajalice i vračanja pripisivali veri. Ikone su bile
važne u crkvenoj službi. Jedno vreme je pokret Ikonoklazam (ikonoborstvo) pokušavao da odstrani ikone iz crkava,
i to je trajalo otprilike od 726 do 842, sa prekidom 780 – 815. Ikona je bilo svuda. U crkvama, kućama, na ulicama,
a mesto bez njih je smatrano mračnim. Ikona Bogorodice trojeručice (Hodigitrije) je nošena gradom i kada je došlo
do oslobođenja od Latina 15 augusta 1261. „I ne pokajaše se od dela svojih da se ne poklanjaju idolima zlatnim i
srebrnim i mjedenim i kamenim i drvenim, koji ne mogu vidjeti, niti čuti, niti hodati“ (Otkrivenje 9. 20).

~ 475 ~

Ono što su bile pape u Rimu, to su bili carevi u Carigradu. Njihov karakter je bio daleko od hrišćanskog. Konstantin
V (740 – 775) je bio surov, carica Irena (797 – 802) je bila svirepa i osvetoljubiva, praznoverna i naklonjena vračarima.
Ona je oslepela svog sina Konstantina VI 780 – 797). Mihajlo Pijanica (842 – 867) je opravdavao svoj nadimak uz
nemoral, Vasilije Makedonac (867 – 886) bio je krvnik. Teofana, žena Romana II (950 – 959) duboko poročna je sa
svojim ljubavnikom Jovanom Cimijskim ubila je cara Nićifora Foku. Zoja (1042) je bila osrednje pameti i sa svojim
ljubavnikom je u kadi udavila muža. Vizantija je svoju trajnost dugovala srednjem, građanskom sloju i bogatstvu, ali
je trulež zahvatala sve pore društva. Car Andronik I (1183 – 1185) je bio najgori od svih, i nije bilo dana da ne oslepi
nekoga.

Francuski istoričar Šarl Dil piše: „Carica Irena koja je vladala krajem 8 veka je bila privržena ikonama, uz to surova,
lukava i razvratna. Zahvaljujući njenim spletkama je oslepljen vojskovođa Aleksije Mozel, a kasnije i njen sin
Konstantin VI. Kakav je stav crkva imala prema njoj? Oprostila joj je zločine i proglasila je pobožnom.“

Stiven Ransiman u knjizi „Vizantijska civilizacija“ piše: „Pobožnost je obilno praćena sujeverjem. Ljubav
Vizantinaca prema moštima se pokazivala i njihovim ponosom zbog velikih zbirki moštiju u Carigradu, Ovoj zbirci je
temelje postavila „sveta“ Jelena, majka Konstantina Velikog. Car Iraklije je dodao predmete donete iz Jerusalima
koji su bili zauzeli Arapi . drvo krsta, svetu krv, trnovu krunu, koplje vojnika Longina, ogrtač bez šava, klinove (već je
jedne bio nabavio Konstantin). Što se tiče moštiju, bilo ih je na tone. Carica Jelena je donela kosti proroka Danila,
Konstancije je doneo apostole Luku i Andriju, kao i Timotija, Arkadije je dovukao kosti za koje je tvrdio da su proroka
Samuila, u vreme Teodosija II je „došao“ prorok Isaija. Sveta Ana je negde iskopana pod Justinijanom, a za vreme
Lava VI su se pojavili Marija Magdalena i Lazar, Nićifor Foka je imao kosu Jovana Krstitelja, a Jovan Cimijski Isusove
sandale. Tu su bili Ilijin plašt, hlebovi kojima je Isus učinio čudo, dok se većina relikvija Majke Božije mogla videti u
crkvama u kvartu Vlaherne i Halkopatriji. Relikvijama i moštima nije bilo takmaca u celom svetu; i uprkos
neraspoloženju države prema strancima, hodočasnici koji su hteli da se klanjaju moštima uvek su ohrabrivani i
pružana im je svaka pomoć.“ Mrtvace u starom zavetu nije bilo poželjno ni dodirivati, a Bog je imao predstavu kakav
je uticaj Egipat vršio na okolne zemlje, pa je dato niz uredba da Izraelci ne bi balsamovali mrtve i davali im značaj.
Mrtav čovek je mrtav čovek i njegovi ostaci nemaju nikakvu svrhu osim da se zakopaju. Klanjanje moštima je išlo uz
molitvu „vlasniku“ tih kostiju. Kosti su često sveštenici nosali u procesijama, pa su znale da se i izgube, da bi na kraju
od sveg kostura nesrećnog „sveca“ ostala pokoja koščica koja se smesti u veliki kivot (sanduk za mošti) koji je
postavljen na vidljivo mesto da ga ljudi poštuju. Pod velikom je sumnjom da su ove nađene kosti i pripadale onima
kojima su ih pripisivali, kao i pomenuti „sveti predmeti” koje su koristili biblijski Isus Hrist, proroci, apostoli i
sledbenici.

„Zapovjedi sinovima Izrailjevijem neka istjeraju iz okola sve gubave i sve kojima teče sjeme i sve koji su se
oskvrnili o mrtvaca” (4. Mojsijeva 5. 2); „Dokle traju dani za koje se učinio nazirej Gospodu, neka ne pristupa k
mrtvacu” (6. Mojsijeva 6.6); Nazirej je čovek koji je specijalno, posebno posvećen Gospodu za službu, Jovan Krstitelj
je bio nazirej. „I rekoše mu ljudi oni: mi smo nečisti od mrtvaca; zašto da nam nije slobodno prinijeti žrtvu Gospodu
u vrijeme zajedno sa sinovima Izrailjevijem?” (4. Mojsijeva 9. 7). Ko je imao bilo kakav dodir sa mrtvacem,
sahranjivao ili bilo kakav dodir, bio je dužan da se opere i proglašavan je nečistim do zalaska sunca. Dodirivati
mrtvaca nije greh sam po sebi, ali Bog je ovim hteo da zaštiti svoj narod, prvo od zaraznih bolesti, a onda i
idolopokloničkog odnosa prema mrtvima, što je bio Egipatski običaj. Ljudi koji su poznavali Boga su dobro znali
stanje mrtvih, obavljali su sahrane, iznosili umrle i poginule u bitkama sa poštovanjem, ukopavali sa poštovanjem,
ali su morali da se operu, kao i odeću koju su nosili i da se izdvoje do zalaska sunca. Kao i poštovanje ikona, tako i
idolopoklonički odnos prema mrtvima potiče iz Egipta. O tome piše Sergej Bulgakov u knjizi „Pravoslavlje”: „U
hrišćanstvu, naročito pravoslavlju razvilo se osobito poštovanje smrti, u izvesnoj meri blisko staroegipatskom, kao
što uopšte postoji neka podzemna veza između egipatske pobožnosti u paganstvu i pravoslavlja. Mrtvo se telo
sahranjuje sa poštovanjem kao seme budućeg vaskrsenja, a sam čin sahranjivanja se smatra svetom tajnom kod
nekih pisaca. Molitvom za pokojnike i periodičnim pominjanjem njih se stvara veza između sveta mrtvih i sveta živih.
Svako se sahranjeno telo zove moštima na bogoslužbenom jeziku (trebniku) i pruža mogućnost proslavljanja.
Razdvajanje duše od tela je nekakva tajna, u kojoj se u tom momentu zbiva rođenje u onom, duhovnom svetu. Duša
se obrela u svetu bestelesnih duhova, svetlih i tamnih. Sa ovim novim stanjem povezano je i njeno opredelenje u
novom svetu, a koje se sastoji u očiglednom samorazotkrivanju stanja duše. Ovo samo saznanje, buđenje duše,
predstavlja se u crkvenim spisima u likovima „hoda po mitarstvima” koja na sebi nose crte judejskih apokrifa, ako
ne neposredno egipatskih likova iz Knjige mrtvih.”

Sujeverja, vračanja, astrologije i okultizma je bilo svuda. Tvrdili su da je Justinijan prodao dušu đavolu i da ga
viđaju po dvoru kaklo luta noseći glavu u rukama. Jovan Gramatičar, patrijarh iz desetog veka se odao vradžbinama
i sastajao se sa kaluđericama kao medijumima. Sveštenici su se bavili predskazivanjem nesreća, trikovima, a i carevi,
kao Lav VI Mudri. Magija i astrologija su uživale poverenje, čini sa voštanim figurama, ljubavne čini, kao i opštenje
sa duhovima. Snovi i vizije su upravljali događajima. Nije li jedna takva vizija vodila cara Konstantina. Zbog snova su

~ 476 ~

mnogi planirani događaji otkazivani. Carigrad je smatran svetim gradom zbog natprirodnih sila koje su postojale u
njemu zbog ostataka svetaca i predmeta koje su oni koristili. Taj grad su štitile Bogorodica, čija je ikona Trojeručica
nosana po gradu, i njen pokrov, tkanina koja je pripisivana Isusovoj majci, kao najveća svetinja u gradu. Taj je pokrov
okruživala aura. Grad je nazivan i Novim Jerusalimom, Spletke, razvrat, korupcija, svirepost i sujeverje nisu odlike
Novog Jerusalima. Ove vizantijske osobine imamo i danas u pravoslavnim zemljema. Sujeverje, vradžbine, nošenje
amajlija, talismana, astrologija, sanovnici, obožavanje krsta, moštiju, ikona i skoro kultni odnos prema mrtvima se
mogu sresti svuda. I još dve osobine. Prva je da je jako malo nezavisnog mišljenja i ljudi se uglavnom povode za
autoritetima, za većinom, i skloni su da brane stav većine i silom, a drugi je opšte neznanje po pitanju hrišćanskog
učenja. Uzrok tog neznanja je nepopularnost biblijskog učenja kod autoriteta, jer su mase na istoku sklone da slušaju
autoritete, Nemačka i većina zapadnih zemalja su to prevazišle u XVI veku kada su reformatori započeli svoju
revoluciju sa biblijama u rukama, utirući put individualnom i ličnom mišljenju. Kod protestanata postoji pojedinac,
dok kod pravoslavaca postoji samo pojedinac unutar zajednice, a ako se pojedinac ne ponaša i ako ne misli kao
zajednica, on više nije deo te zajednice. Zato danas imamo Nemce protestante, rimokatolike, pa i druge
veroispovesti. Budista, musliman, pravoslavac..ostaje Nemac, dok Srbin ako nije pravoslavac prestaje da bude
prihvaćen kao Srbin. On postaje neprijatelj i biva izopšten. I kada nastane neka nova zajednica unutar naroda, ona
biva napadana i progonjena, a jedini razlog za to je činjenica da je drugačija.

Sada se tu pojavio jedan problem. Bila je jedna vera a dva centra, a to nije moglo da bude održivo, jer je svaki
centar tvrdio da je njegova „istina” prava. Rimske pape su tvrdile da su zamenici Hristovi, a to su tvrdili i carevi u
Konstantinopolju. I jedni i drugi nisu marili za Hrista, jer da su marili, poslušali bi ono što je Hristos govorio: „A vi se
ne zovite ravi: jer je u vas jedan ravi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji: jer je u vas jedan
otac koji je na nebesima. Niti se zovite učitelji, jer je u vas jedan učitelj. A najveći između vas da vam bude sluga”
(Matej 23. 8 -12). Čista borba za vlast i ništa drugo. Karakter crkvenih vođa je bio suprotan od karaktera Hrista, koji
je, da se našao u Vatikanu ili u katedrali Svete Sofije rekao isto: „Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da
činite: on je krvnik ljudski od početka i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž svoje govori; jer je
laža i otac laži” (Jovan 8. 44). Kako pape tako i carevi.

Pagansko poreklo predstava na vizantijskim ikonama. Carevi su predstavljani kao Nevrod

Konstantinova zaovstavština ili Cezaro – Papizam (Latin, Constitutum Donatio Constantini or Constitutum domini
Constantini imperatoris) jeste falsifikovani Rimsko – carski dokument najverovatnije sastavljen između 750 i 850
godine. Njegova svrha je da distancira Franke i Istočne Rimske careve od svetovnog, a kasnije i crkvenog prestola u
Rimu. Dokument je najverovatnije napisan po naredbi Pape Stefana II i to 752. godine. Cezaro – Papizam je prema
navodima svojih falsifikatora sastavljen u prvoj polovini 4. veka i predstavlja navodnu Konstantinovu zaovstavštinu
rimskom biskupu Silvesteru I (koji je krstio cara) i njegovim naslednicima (kao direktnim duhovnim „potomcima”
Sv.Petra). Neposredno pre Konstantinove selidbe u Carigrad 330. godine, Rimskim papama je navodno dato za
pravo da vladaju Rimom (praktično ruševinama) i njegovom okolinom. Međutim, dokument je imao svojih

~ 477 ~

iznenađenja. Dokument je korišćen od strane srednjovekovnih papa kao jedinstveno pravo da vladaju Italijom i
celim svetom, i budu iznad kraljeva, što je široko prihvatano među Germanima. Ipak, Oto III odbacuje dokument
čim saznaje da je reč o falsifikatu pokreće pohode na Italiju. Dante Aligijeri ismeva Cezaro-Papizam i crkvu u svojoj
„Božanstvenoj komediji”(13. vek), a Lorenco Vala (Lorenzo Valla), 1440 uporednim analizama pisma prvi dokazuje
da je reč o falsifikatu. Konstantinov testament „davao je pravo” papama da se prema Rimskim carevima u Carigradu
oslovljavaju kao Grčkim carevima ili ti samo Istočnim carevima ili još gore – Konstantinopoljskim carevima a to je
uvredilo vizantijske careve. Takav akt, predstavljao je odraz političke volje na zapadu. Nakon njega, ništa više neće
biti isto za hrišćanski svet. Cezaro – Papizam nije bio prihvatljiv za svet van Rima. Čak šta više, Daleki Istok i Islamski
svet nisu sve do pada Istočnog carstva (1204) slali zvanične delegacije u Rim, a naročito ne sveštenike, već u
Carigrad. Cezaro – Papizam nikako ne prolazi u Vizantiji jer sveštenstvo smatra da crkva nije pandam carstvu već
njegov sastavni deo. Vrlo brzo, da bi se spor rešio i zvanično, Rim šalje Španskog kardinala Humberta (Humbertus
da Silva Candida) u Carigrad, sveštenika čiji je cilj audiencija kod samoga cara. Bez obzira na neprimereno loš prijem
u Carigradu, i činjenicu da je poslednji papa Lav VI umro 19. aprila, 1054. godine, tri legata iz Rima na čelu sa
Humbertom nastavljaju svojim putem. Oni 16. juna, 1054. godine, za vreme subotnje popodnevne liturgije ulaze u
crkvu Svete Marije (kasnije Svete Sofije) stavljajući oficijelni Papski dokument na oltar – dokument u kome je
naznačeno da je Rim ekskomunicirao patrijarhe i čitavu Istočnu crkvu. Do ekskomunikacije dolazi i zato što patrijarsi
iz Konstantinopolja nisu želeli da prihvate katoličku crkvenu doktrinu na kojoj je Rim toliko insistirao, a ponajviše
zato, da ne bi prihvatili neprimerenu dominaciju Zapada. Istini za volju, jedan dokument na oltaru ostavljen od
strane tri sveštena lica čiji su mandati već bili istekli, nije, sam po sebi dovoljan za tako dubok raskol u hrišćanstvu.
Veliki raskol počinje u trenutku kada jedan drugi oblik, veoma neučtivog i prosto pisanog dokumenta,
ekskomunikacije dospeva na ulice Konstantinopolja. Izbor reči od strane tri Papina legata je bio toliko raskalašan,
da je ih je Patrijarh u besu prozvao za varvare, lažove i prevarante. On je odbio da prizna njihov autoritet ili praktično
– njihovo postojanje (zvanični dokument o ekskomunikaciji je ubrzo spaljen).

Veliki raskol dogodio se u vreme pape Lava IX (1049-1054) (papa je doduše umro u aprilu 1054. godine, a raskol
je konačno nastao 16. jula iste godine), patrijarha carigradskog Mihaila Kirularija (1043-1058) i u vreme vizantijskog
cara Konstantina IX Monomaha (1042-1055). U to vreme Normani i Nemci (car Henrih III) osvojili su južnu Italiju.
Papi je u tom trenutku bila potrebna pomoć Vizantije, i zato je održavao veze sa carem. Južna Italija je u crkvenom
pogledu potpadala pod Carigradsku patrijaršiju, a papa je u tim oblastima počeo da uvodi latinsku bogoslužbenu i
crkvenu praksu koja je na zapadu postojala već nekoliko vekova, kao: služenje Svete liturgije na beskvasnom hlebu,
post u subotu, filioque (filiokve – Duh Sveti ishodi i od Oca i od Sina) u Simbolu vere, celibat ili neoženjeno
sveštenstvo, priznavanje papskog prvenstva. Carigradski patrijarh Mihailo Kirularije, koji je poticao iz ugledne
aristokratske porodice i nije posedovao veliko bogoslovsko obrazovanje i duhovno iskustvo, oštro se, poput
patrijarha Fotija u IX veku, usprotivio takvoj crkvenoj praksi.

Vavilon može biti samo jedan. Nikako istočni i
zapadni. Osmokraka kao okultni znak je
pomenuta u odeljku o okultnoj gej paradi. Park
manjež u Beogradu ima osmokraku

Na Istoku se reagovalo tako što su u
Carigradu zatvoreni svi latinski manastiri i crkve
u kojima je sprovođena takva praksa.
Interesantno je da savremeni vizantijski izvori
ne beleže izričito sukobe ovakve vrste koji su
doveli do raskola. Obaveštenja o raskolu daju
uglavnom iscrpnije zapadni latinski izvori kao i
bogata prepiska koja je tih godina vođena između vodećih crkvenih i političkih ličnosti Istoka i Zapada. Tako je
ohridski arhiepiskop Lav uputio Poslanicu arhiepiskopu Jovanu Tranijskom u kojoj otvoreno osporava upotrebu
azima – beskvasnog hleba u liturgiji, post subotom, celibat i filiokve. Na ovo pismo odgovorio je papa Lav ne
spominjući spornu crkvenu praksu, već je više govorio o autoritetu svetog Petra, o patrijarsima jereticima u
Carigradu, pomenuo je čak i jednu neistinu da su neke žene bili patrijarsi, zatim se poziva na tzv. Konstantinov dar
(Donatio Constantini, pominjani Cezaropapizam). Patrijarhov odgovor na ovo pismo napisan je u pomirljivom tonu.
U ovom slučaju svakako su posredi bili politički razlozi. Papa je stupio u neku vrstu saveza sa Normanima i Nemcima,
čime su bili ugroženi politički i duhovni interesi Vizantije u južnoj Italiji. Iz papinih pisama koja su u to vreme upućena
na Istok jasno se uočava njegova težnja da gospodari hrišćanskom Crkvom i istočnom patrijaršijom. On osporava
carigradskom patrijarhu zvanje „vaseljenski“, pošto je Rim „majka svih crkava“. Biblijski izveštaj ga naziva „majkom

~ 478 ~

bludnica” (Otkrivenje 17. 5)
Patrijarh Mihailo Kirularije angažuje arhiepiskopa Lava Ohridskog kao i monaha Studitskog manastira u Carigradu

Nikitu Stitatosa da bogoslovski obrazlože novotarije koje su se na Zapadu pojavile, što su ova dvojica rado i učinili.
Nikita Skitatos je napisao jedan traktat. Međutim, kardinal Humbert odgovorio je na ovaj traktat pobijajući ga.
Takođe je odgovorio i na Poslanicu arhiepiskopa ohridskog Lava, i tako je na već poznati način opravdao sve
dogmatske i liturgijske novine zapadne Crkve. Međutim, bolje veze sa Zapadom i papom u tom trenutku imao je car
Konstantin Monomah. Njegova pisma papi bila su pomirljiva. Zato je papa poslao u Carigrad tročlanu delegaciju da
razgovara sa patrijarhom. U toj delegaciji su bili kardinal Humbert de Silva Kandida, Fridrih kancelar rimske crkve i
arhiepiskop Petar Amalfijski. Humbert je poneo sa sobom i svoj odgovor arhiepiskopu ohridskom Lavu i Nikiti
Skitatosu. Čak je bio održan i jedan kolokvijum u Carigradu na kome je Nikita pristao da njegov traktat bude spaljen
u Studitskom manastiru. Zbog gordog i osionog ponašanja, patrijarh nije primio papinu delegaciju, a oni su
nezadovoljni prijemom učinili jedan neprimeren postupak kojim su bacili anatemu, prokletstvo, na Carigradsku
crkvu. Naime, u subotu 16. jula 1054. godine, oni su u crkvi Svete Sofije u Carigradu za vreme bogosluženja javno,
pred sveštenstvom i narodom, položili pismenu anatemu u oltaru crkve. Odlučenje (ekskomunikacija) i anatema
izrečeni su u pismenom obliku na patrijarha Mihaila Kerularija i njegove pristalice i istomišljenike ako se ne pokaju.
Simbolično su, izlazećiiz crkve, otresli prašinu sa obuće svoje govoreći:“Bog neka vidi i sudi“ (Videat Deus et iudicat).
U napisanoj anatemi između ostalog kaže se da je sam grad Carigrad bio hrišćanski i pravoslavan, a što se tiče
patrijarha, on je jeretik, kao i njegovi sledbenici. Još im se pripisuje da su arijanci, nikolaiti, manihejci, duhoborci.
Sam patrijarh se optužuje da je postao monah iz ljudskog straha, da je neofit (novokršten).

Papski izazlanici su 17. jula napustili Carigrad, a 19. jula patrijarh je uzrazio želju da se susretne sa njima. Zato su
se oni vratili iz Selimvrije, ali do susreta ipak nije došli, jer je car tražio da i on prisustvuje sastanku. Izaslanici su
posle toga konačno napustili vizantijsku prestonicu. Iz Carigrada je takođe proteran duka Argiros, komandant u
južnoj Italiji koji se otvoreno solidarisao sa uvođenjem latinskih obreda u ovoj oblasti. Patrijarh Mihailo je 20. jula u
Carigradu održao sabor kome su prisustvovali 12 mitropolita i dva arhiepiskopa. Bula papskih legata kojom se izriče
anatema prevedena je na grčki jezik, na saboru je bila osuđena, a pet dana kasnije bila je spaljena u Carigradu. U
saborskoj odluci, a povodom anateme, između ostalog kaže se da su sa Zapada (zapadne tame) u Carigrad došli
nekakvi nečastivi ljudi:“Došli su kao grom, ili bura, ili grad, ili bolje, kao oni koji hoće da uklone istinu.” O
neposrednim posledicama bacanja anateme govori pismo patrijarha Mihaila Kirularija upućeno antiohijskom
patrijarhu Petu, u kome ga prekoreva, kao i aleksandrijskog i jerusalimskog patrijarha, što i dalje u diptihu na
bogosluženju pominju papinoime:“To je nerazumljiva nemarnost. Izvesno je da od vremena Šestog vaseljenskog
sabora i za sva buduća vremena, papino ime izbačeno iz pomenika naših crkava.“

Veliki raskol ili šizma u istoriji hrišćanstva nikada nije prevaziđen i izglađen. Formalno skidanje međusobnih
anatema (prokletstva) izvršeno je 1965. godine između carigradskog patrijarha Atenagore i pape Pavla VI, ali
crkveno jedinstvo nije postignuto, ali se na tome radi svim sredstvima i načinima. Nakon 16. juna, 1054. godine, prvi
put u hrišćanskoj eri Evrope ovekovečuje se pojam Istoka i Zapada koji će pokrenuti Krstaški pohod na
Konstantinopolj (1204) i potpomoći konačnu propast istočnog Rimskog carstva. Turskim osvajanjem grada 1453.
godine, zvršen je srednji ali i osvanuo novi vek. Islam je posebna priča. Njegov nastanak je zagonetan. Nepismenm
trgovcu iz Meke se javio Bog i naredio mu da govori o novoj svetlosti, i da bude napisana Knjiga (Kuran). Alberto
Rivera navodi da je za nastanak Islama odgovoran Rimsli biskup, kojem je bio cilj da stvori silu koja će da ugrozi
istočno rimsko carstvo, a da je sam Kuran napisan u Rimu. (A. Rivera – „Vatikanske ubice”).

Reformacija

Tokom vekova od Hristovog uznesenja je uvek bilo ljudi koji su verovali po savesti i služili Bogu onako kako to
piše u Bibliji, daleko od klera i elite koja je skretala u paganstvo i okultizam, više smišljeno nego slučajno, kao i u
korupciju i nemoral. Isto kao u starozavetno vreme, kad je rukovodstvo Izraela, sveštenici i plemstvo bilo u okultno
– paganskim idolopokloničkim vodama, a manjina ljudi se držala Gospoda. Iako se činilo da je zlo nadvladalo, uvek
je bilo ljudi koji su na pravi način verovali, u gradovima, po selima, u planinama i na skrivenim mestima su postojali
pojedinci, grupe i zajednice koje nisu htele da uđu u državne crkve i da idu protiv svoje savesti. Nakon paganizacije
hrišćanstva u Rimskom carstvu postojale su zajednice koje su čuvale i prenosile Reč Božju. Eboniti, Montanisti, koji
su se iz Male Azije proširili do Galije, krajem 3 veka, Pavlićani u Vizantiji, Bogumili na Balkanu, Valdenžani u Italiji i
Švajcarskoj, Katari, Albigenzi, Lolardi u Engleskoj, Hugenoti u Francuskoj, Anabaptisti u Nemačkoj. Svaki deo Evrope
je u svoje vreme imao ljude koji su se držali izvornog Isusovog učenja.

Najjači reformatski pokreti su počeli da jačaju u Evropi u 16. veku. Evropa je tada bila feudalna, i bogata manjina
vlastele i klera je imala sve u svojim rukama. Ljudi nisu imali prilike da dođu do Biblije, a prepisivanje i kasnije
štampanje knjiga je bilo skupo. Biblije su bile skrivene u samostanskim bibliotekama, a u samostanu gde je Martin

~ 479 ~

Luter bio monah Biblija je bila privezana lancem za policu. Narod je verovao onako kako je čuo, a ono što je čuo nije
razumeo, jer su crkvene službe obavljane na latinskom. Kler je mase držao u strahu i to je bila najbolja kontrola
uma, strah od Boga koj je razgnevljen i jedva čeka da se osveti, a da se to ne bi dogodilo, sveštenike i debele monahe
je valjalo slušati i davati im ono što oni traže. Ipak, postojali su ljudi koji su uviđali da nešto nije u redu i da je
potrebna promena. Bog na nebu se nije mogao izjednačavati sa pokvarenim i razvratnim sveštenicima i vlastelom,
iako se mora priznati da su mnogi plemići učinili velika dobra za gradove i varoši i njihove stanovnike, koji su danas
poznati u svetu i privlače hiljade turista. U Vojvodini ne bi bilo mnogih varoši i njihovih znamenitosti da nije bilo
vlastele. Evropa je bila ujedinjena oko Rima, a obrazovni sistem je bio u rukama rimokatoličke crkve. Medicina se
svodila na jednostavne metode pa i na vradžbine, što je bilo daleko ispod nivoa koji su imali Grci i Rimljani.

Evropa u 16. veku je bila retko naseljena, a kuga je vek i po ranije usmrtila oko 30 % populacije. Oko 60 – 80
miliona ljudi je živelo u Evropi na početku 16. veka, tek je početkom 17. veka broj stanovnika dosegao onaj pre
«crne smrti», između 85 i 100 miliona. Većina stanovnika su bili poljoprivrednici koji su živeli u selima, manjina je
ljudi živjela u gradovima. Život je bio nezdrav zbog loših navika, a stalni ratovi su dodatno otežavali život narodu.
Vlastelinstva su međusobno ratovala. U Nemačkoj je bilo preko 300 državica a Evropa je bila iskidana na posede
koji su svakog časa mogli da zarate. Vzantija je prestala da postoji 1453, a Rusija je još uvek bila u stanju
poluvarvarstva. U Zapadnoj Evropi su se otvarali univerziteti koji su čuveni i danas, i upravo ovaj momenat je otvorio
vrata zapadnoj Evrpi da dobije vodeću ulogu u svetu, da se njeni narodi izbore za visok kvalitet života, slobodu
savesti i slobodu verovanja. U tr zemlje danas želi da se preseli ostatak sveta. Iako je od učenih ljudi došao ateizam
u vidu prosvetiteljstva i humanističke nauke, tako je došla i reformacija. Mnogi ljudi su se pozvali na slobodu savesti.
Umeli su da čitaju, čitali su Bibliju a tamo su našli da je Bog svakom čoveki dao slobodnu volju i pravo da veruje po
savesti, i da nigde nema ni jednog retka da crkva ili sveštenstvo ima pravo da zatvori ili otvori Nebo. Posebno ako
je ta crkva ogrezla u paganizmu, vradžbimana, korupciji, spletkama, pljačkama i obmanama. U srednjem veku
rimokatolička crkva je bila najveća politička i verska sila tog vremena i njen uticaj je bio najveći. Bilo je to vreme
gotičke arhitekture, gradnji katedrala, koje su gradili ljudi sa okultnom pozadinom, žreci upućeni u tajna znanja,
vreme sholasticizma (filozofsko shvatanje religije uz primese mistike), krstaških ratova i velikog nemorala u samoj
crkvi. Pape su se služile svim sredstvima da dođu do cilja. Aleksandar VI (Bordžija 1492 – 1503) je pozivao Turke u
rat sa Francuzima, a papa Leon je imao slogan „Bog nam je dao papstvo – uživajmo.”

Sve ovo je dovodilo do toga da su intelektualci i iskreni vernici tražili rešenje za promene, jer je sistem rđavih i
pokvarenih vođa i neprosvećenog naroda bio loš i vodio je u duhovnu smrt i spuštanje čoveka na nivo životinje.
Reformacija je bila eksplozija duhovne svetlosti, koja je donela sa sobom slobodu savesti, koja je do danas stub
zapadnih demokratija, ličnu i kolektivnu odgovornost, i Božju reč u svaku kuću. Sa slabljenjem uticaja papstva i
njegove gvozdene pesnice, baš u protestantskim zemljama đavolski sistem vrednosti se javlja u vidu prosvetiteljstva
i humanističkih nauka, kao temelja ateizma, kao i Darvinove teorije evolucije. Protestantizam je nastao na pravu
svakoga da veruje onako kako mu savest nalaže, a ateisti su to pravo tražili za sebe i dobili ga, šireći svoje ideje
najviše po protestantskim zemljama i Francuskoj, optužujući sveštenstvo (ustvari Boga) za sve nesreće i zla. Kada
god dođe svetlost od Boga, odmah se pojavi falsifikat. Kako svako lice ima svoje naličje tako je i ovo doba počelo
donositi i propagirati egocentrizam kao ideal, tako je čovek postao merilo i centar svega, a njegov um predmet
obožavanja.

Među iskrenim vernicima i intelektualcima onog vremena nesumnjivo treba izdvojiti Džona Viklifa (John Wyklif
† 1384) kojega još nazivaju „Zvezda koja je najavila Reformaciju”, Jan Hus († 1415.), Đirolamo Savonarola (Girolamo
Savanorala † 1498), Desiderius Erasmus († 1536) i mnoge druge. Viklif je bio među prvima i ne jedini koji je
progovorio o gresima papske institucije kojoj je i sam pripadao. U to vreme Engleska, iako još uvek pod upravom
rimske crkve, je tada već bila u prilično problematičnim odnosima sa Rimom. Jedan od razloga je bio i taj što je papa
stolovao među omraženim susedima, Nemcima i Francuzima. Viklif je iznosio primedbe na ponašanje redovnika i
sveštenika. Monaški redovi su se bili zavetovali na siromaštvo, a živeli su u obilju i nemoralu. Viklif nije u početku
odbacivao primat pape, ali se zalagao za manji uticaj pape i centrale u Rimu i iskorenjvanje korupcije. Tako je on
počeo da obrazuje tzv „siromašne propovednike” koji su propovedali na narodnom jeziku, kako je narod mogao da
razume. Viklif je počeo odbacivati papske nauke, između ostalog Euharistiju, pretvaranje hleba i vina i telo i krv.
Preveo je Bibliju na narodni jezik 1380, što mu Rim nije mogao oprostiti, kao ni izjave da je papa antihrist. On je
umro, ali su njegove kosti papisti iskopali i spalili, po odluci Koncila u Konstanci, kao i njegove spise. Učenja Viklifa
su došla do Češke u kojoj je bio čuveni Univerzitet u Pragu. Poznati reformator je bio Čeh, profesor praškog
univerziteta Jan Hus (1369 – 1415) koji je osudio grehe rimske kurije, šireći Viklifova učenja. Papa Aleksandar V je
20, decembra 1409 izdao bulu o zabrani Viklifovih učenja, na šta se Hus žalio. U to je vreme bilo dvojica papa, jedan
u Rimu a drugi u Avinjonu, i jedan na drugog su bacali kletve i anateme, mada su obojica bili propalice. Da bi se rešio
taj spor održan je koncil u Pizi 1408 na kom je odabran treći papa Aleksandar V. Hus je osuđivao indulgencije i
govorio da papa nema pravo da poziva na oružje u ime Boga. Hus je osuđen na koncilu u Konstanci i spaljen u istom

~ 480 ~

gradu 6. jula 1415. U Konstanci se danas nalazi jezuitski univerzitet na kome se školuju političari, biznismeni i ljudi
kvalifikovani za vođe, i ne čudi što je Konstanca bila mesto gušenja reformacije. Husovo učenje se proširilo na
Ugarsku, Hrvatsku i Austriju. Jan Žiška (1360 – 1424) je bio vođa Husita, sledbenika Jana Husa, koji su pokušali
oružanom borbom da se oslobode papske prevlasti. 1419 je žiška sa sledbenicima ušao u Prag i tada je cela gradska
uprava pobacana kroz prozor. U više navrata mađarski kralj Žigmund Luksemburški napada Češku, opseda Prag ali
bezuspešno- Žiška je slep uspevao da vodi svoju vojsku. Na kraju je umro od kuge 11 oktobra 1424. Mađarska je
kasnije imala i uticaj Kalvina i Lutera, pa je sabor Luterana održan 1545, a kalvinista 1557. godine.

Desiderije Erazmo Roterdamski (Desiderius Erasmus † 1536) iako do smrti odan Rimu i neprihvativši ideje
reformatora neslavno je završio. Nalik Viklifu je obeležen kao jeretik devet godina nakon svoje smrti označen na
Koncilu u Tridentu (1545 - 1547; 1551 - 1552; 1562 - 1563). Njegova dela našla su se na popisu zabranjenih jeretičkih
knjiga „Index librorum prohibitorum” (1559.) koji je ostao na snazi u Rimo- katoličkoj Crkvi sve do 1969. Jeretičnost
njegovih radova očitovala se u činjenici da je satirično opisivao ili bolje ismejavao kler i redovnike. Započeo je i
biblijska istraživanja i štampao grčki Novi zavet 1516 godine Narod nije voleo sveštenstvo i redovnike ali ih se bojao.
Lokalne vlasti su postavljale sveštenike koji su bili lenštine, bitange i propalice ali odani vlastima i Rimu. Tako su
uglavnom mislili o zemaljskoj plati, dok im je nebeska plata bila ideal o kojemu su govorili uglavnom siromašnom
narodu. Većina ljudi koji su teško radili za svoj svakidašnji hleb nije razmišljala o plemenitim i visokim idealima,
zapravo nije imala vremena jer su od jutra do sutra kopali, orali, muzli stoku i dvorili debele dvorane i popove.

Martin Luter, (1483-1546) začetnik nemačke Reformacije, teolog, avgustinski monah i vikar u svom monaškom
redu, 31.10.1517. godine okačio je na crkvena vrata u Vitenbergu teološku raspravu u obliku 95 teza, napisanu
uglavnom kao odgovor na propovedi izvesnog J. Tecela o oproštajnicama (Indulgencije, otkupljivanje greha) koje je
izdao papa Lav X, kako bi donacijama obnovio baziliku Svetog Petra u Rimu. Teze su uskoro postale manifest reforme
i postale široko poznate no čitavoj Nemačkoj ubrzo pošto su objavljene. Luter je kao i mnogi mudri ljudi onoga
vremena shvatio da u svojim reformama treba naglasiti važnost slobode ali i odgovornosti pojedinca, što je Zapad,
kao i SAD, Kanadu i Australiju uzdiglo do zemalja najpoželjnijih za život. Tako je u njegovoj teologiji osoba počela
uzimati važno mesto, a spasenje nije više bilo deo kolektiva nego pojedinca, što je nepobitna biblijska istina. Svako
odgovara za sebe. Nikako pop ili crkva ne može da stoji iza nečijeg spasenja. Tako su i Prosvetitelji, a kasnije i
Novodobaši stavljali pojedinca na visoko mesto, ali kao Razum za sebe, kao boga za sebe. Luter je biblijski
propovedao da vernik nije dužan da ispoveda svoje grehe svešteniku, nego samo Bogu. Kada je došao u Rim, u
novembru 1510, i penjući se na kolenima tzv „Pilatovim stepenicama” kako je tvrdio, čuo je glas koji mu je rekao:
„Pravednik će od vere živ biti.” Kasnije je čitajući Novi zavet, kao profesor u Vitembergu došao do stiha u Efescima
poslanici 2. 8: „Milošću ste spaseni po veri. To ne dolazi od vas, to je dar Božji.” Spasenje je dar, a da bi čovek mogao
da primi dar morao je da upozna darodavca, što od sveštenika tradicionalne crkve ni tada kao ni danas nije u stanju.
Indulgencije su bile povod Luterovog oglašavanja njegovih 95 teza na vratima crkve u Vitembergu. U aprilu 1518.
godine Luter je u Hajdelbergu morao da brani svoje stavove pred predstavnicima svog monaškog reda, i u toj debati
odneo je pobedu. Međutim, te godine je optužen u Rimu za jeres i morao je da odgovara pred kardinalom
Kajetanom u Agusburgu. Pošto je odbio da se pokaje, pobegao je u Vitenberg pod zaštitu kneza elektora Fridriha
Saksonskog. Godine 1519. u Lajpcigu, Luter je odrekao papin primat i bezgrešnosti velikih Koncila. Već sledeće,
1520. godine Luter je uputio proglas nemačkom narodu u kojem ih poziva da reformišu Crkvu, i objavljuje tri rada
u kojima afirmiše ovu ideju. Papa je 12. juna 1520. godine izdao papsku bulu „Exsurge Domine” u kojoj je napao 41
tezu iz Luterovih radova. Luter je odgovorio tako što je javno spalio bulu, zajedno sa mnogim katoličkim knjigama.
To je uzrokovalo njegovu ekskomunikaciju 3. januara 1521. godine. Opasnost od progona teraju Lutera da se skloni,
gde u miru skrovišta u Vartburgu započinje sa prevodom Novog zaveta na narodni jezik. Ovaj Luterov Novi Zavet je
preveo Vuk Karadžić na srpski.

Reformacija u Nemačkoj je pokrenula talas u celoj Zapadnoj Evropi i Skandinaviji.U Skandinavskim zemljama su
reformatori imali dobro tle, gde Reformacija stiže 1527. tako da je švedski kralj Gustav I prihvatio reformaciju, na
saboru u Upsali a sledile su ga Norveška i Danska, (1536) koje su sa Švedskom bile doskora u Kalmarskoj uniji
(ukinuta 1523). Ljudi su preuzimali svoj deo odgovornosti, ali su bili i svesni svojih prava. Bog je za njih bio dostižan
i ne tako strog i ljutit kako ga je predstavljao papski kler. Danas imamo Švedsku, Norvešku, Dansku i Finsku kao
najpoželjnije zemlje za život u Evropi. Luter je vratio jednostavnost u religiju. Običan je čovek u svako vreme mogao
doći Bogu i nije morao da plaća nikome. Nigde u Bibliji nema obaveze plaćanja krštenja, venčanja, ukopa ili posete
sveštenika. Sveštenstvo u tradicionalnim crkvama je bilo sklono mistici. Misticizam je podsticao pojedinca,
uglavnom su to bili redovnici, u „odnos sa Bogom”, prolazeći kroz pojedine etape u duhovnom rastu i uzrastanju u
Bogu. Kontemplativan (posmatrački, misaoni, sklon misaonom posmatranju sveta i života) put vodio je kroz seriju
¨stepenica¨ do otkrivanja natprirodnog i duhovnog, a različiti rituali ponekad i trpljenja pomagala su da se dođe do
nadprirdne spoznaje, jezik koji su mistici koristili bio je pun simbola.

~ 481 ~

Zaključana Biblija

Ovaj princip potiče od paganskih žreca,
inicijata, a danas se praktikuje u tajnim društvima, čije
članstvo je podeljeno na stepene. Čovek napreduje
od nižeg stepena ka višim, u zavisnosti koliko je
napredovao. U Rimskoj crkvi su ovaj princip
primenjivali Jezuiti. Ignacio de Lojola, osnivač Jezuita
je primenjivao mistične vežbe i meditaciju što opisuje
u svojoj knjizi „Načela Jezuita.” Ova praksa se opisuje
i u Kabali, gde i duhovna bića imaju hijerarhiju i sama
napredujući prema vrhu, kao i u gnosticizmu.

Reformatori su se borili i protiv opšteprihvaćenih
verovanja koja su se graničila sa smešnim
praznoverjem i glupošću. Astrologija, vračanje i
bacanje čini, kao i verovanje u svakojake mitološke
predstave su vladale katoličkom Evropom. Stanovnici
Evrope nisu znali najosnovnije iz geografije i astronomije, čime su Arapi vladali i što se učilo na univerzitetima u
Kairu i Bagdadu, za koje su najveći gradovi Evrope bili tek blatnjave kasabe. U srednjem veku se verovalo da je
Zemlja ploča i da je ona centar svemira. Mnogi su se moreplovci plašili da ne doplove do kraja sveta i padnu u
bezdan ili da njihove brodove ne poždere neki Kraken ili morska ala. Mitska bića iz germanskih i legendi
starosedelačkog stanovništva Evrope su se preselila u verovanja ljudi, mešali su se hrišćanski svetitelji, paganski
bogovi, heroji, borbe sa čudovištima. Ovome je u mnogome doprinela tzv Renesansa u arhitekturi i umetnosti, koja
je „oživela” grčke i rimske bogove, heroje i mitološka bića u umetnosti i arhitekturi zapadne Evrope, pa su mnoga
antička shvatanja sveta i natprirodnog samo modifikovana sa germanskim, norfijskim i slovenskim elementom.
Đorđo Vazari, italijanski istoričar umetnosti je 1550 godine nazvao ovaj pokret „renesansa” što se odnosi na 13 vek
u Italiji, u arhitekturi i umetnosti. Tada počinje gradnja katedrala i crkava po sistemu „zlatne ili svete geometrije”
kako su građeni Piramida u Gizi i drevni hramovi i zigurati od Grčke do Vavilona, jer iza Renesanse stoje žreci okultnih
tajnih društava, što nam potvrđuje gomila okultnih simbola u katedralama i na javnim zgradama, kao i geometrijske
proporcije tih zgrada. Tada se u verovanje Evropljana uvlače paganske predstave i slike, pa imamo po crkvama slike
i kipove hiljada malih debelih anđela nalik na prasiće sa krilcima, imamo Amora sa strelom, Pegaze, Hesperide,
sirene, kentaure, gargojle, patuljke, zmajeve sa krilima šišmiša, Baziliske (kralj zmija), u morima vrebaju Krakeni i
džinovske hobotnice, Hidre, u fontanama se „kupaju” Tritoni, Neptuni sa trozupcima. Sve to nije trebalo ljudima
koji su poznavali čisto jevanđelje, jer su to bila bića i ličnosti koja ne postoje, ili se iza njih kriju neprijatelji Boga i
čoveka.
Važno je spomenuti da je želja za reformom takođe bila prisutna i u vladarskim kućama. Neki dokumenti
pokazuju želju za promenom među engleskim i francuskim plemstvom. Dokumenti su poznati kao „Provisors and
Praemunire” koje su pisali Englezi i „Pragmatična sankcija građanstva” koju su pisali Francuzi. Namera ovih
dokumenata je bila uspostava nacionalnih crkava s ciljem manje kontrole iz Rima, što je Engleskoj uspelo pod vlašću
Henrija VIII. Mnogi se istoričari pitaju zašto papa nikada nije poveo krstaški rat protiv Engleske, dok je neke zemlje,
poput Češke i Nemačke papska vojska napadala u više navrata. Nekako u isto vreme između 1523. i 1525.,
nadahnut rečju Božjom, mudar, predan i bogobojzan sveštenik Ulrih Cvingli (Huldrych Zwingli) je počeo razmišljati
o promenama koje su bile nužne za duhovni i društveni napredak Švajcaraca. Njegove je zamisli podržalo gradsko
veće koje mu je pomoglo staviti u praksu društvene i verske reforme, uglavnom u Cirihu, ali je to imalo velik uticaj i
na celu Švajcarsku kao i na mnoga druga područja u Evropi.
Žan Kalvin (Jean Calvin) je važan lik za razumevanje reformacije jer je njegovo delovanje oko 1541. utemeljilo
teokratsko društvo. Sa izuzetkom Izraelskog kraljevstva nijedno drugo društvo u istoriji nije imalo nameru da bude
organizovano po Božjim standardima kao Ženeva za vreme Kalvinovog života. Njegove su ideje imale značajan uticaj
na verski i društveni aspekt mnogih društava: nemačkog, francuskog, holandskog, engleskog, škotskog, mađarskog
i dr. Francuska je u svemu prošla najlošije, jer su u njoj protestanti bilo najviše progonjeni, tako da su skoro nestali.
Mnogi su bili pobijeni, a većina se odselila u Novi svet. Francuska je bila zemlja iz koje je krenuo i određen broj
ateista i prosvetitelja i prva zemlja u kojoj je oprobano ateističko društvo nakon Francuske revolucije 1789. iza koje
je stajalo ezoterijsko tajno društvo Iluminata. Francuska je u tim ratovima nastradala višestruko. Prvo je izgubila
veliki deo stanovništva u ubijanju Albigenza i Hugenota, a kasnije se bes revolucionara okrenuo prema instituciji
koja je ranije ubijala Hugenote. Mnogi su sveštenici ubijeni a crkve opljačkane, iako se zna da iza revolucije stoji ista
sila kao i iza rimske kurije, ali toj sili najviše trebaju ljudske žrtve.

~ 482 ~

Popovi i vlastela secikese i lopovi sušta suprotnost Isusu koji blagosilja decu

Reformacija je uzela velikog maha u Holandiji, gde je radio Meno Simons a u Škotskoj Džon Noks (John Knox).
Engleska je priča za sebe. Reformacija koja se tamo dogodila nije bila potaknuta samo duhovnim nego praktičnim i
političkim potrebama. Naime kralj Henri VIII. nije mogao iz političkih razloga dobiti od pape razvod braka. Tako je
Henri počeo razmišljati i zaključio da je on glava monarhije, a Crkva koju plaća i koja ubire danak za biskupa u Rimu
mogla bi služiti njemu, i novaca bi više ostalo kod kuće. Takođe su Englezi imali protiv pape to što je on naklonjen
Francuzima i Nemcima. Zna se da je jedan od engleskih kraljeva, Ričard Lavlje srce bio zarobljen u Austriji i za njegov
otlkup je 1194 plaćeno 100 000 ondašnjih maraka. Henri VIII je doneo Zakon o supremaciji 1534. čime je odbacio
kontrolu pape, posebno onu političku, i uspostavio nacionalnu crkvu koja je nazvana anglikanskom. I tako glava te
Crkve nije više bio biskup u Rimu nego kralj u Londonu. Iako potaknuta politikom reformacija u Engleskoj bila je pod
uticajem tzv. Kalvinističke teologije koja je imala važan uticaj na razvijanje teologije i prakse Anglikanske crkve.

Protestantizam nije bio jedinstven, a i sami protestanti su se često lako laćali oružja pa i jedni protiv drugih.
Takođe je papska sila uspevala da povrati mnoge koji su potpali pod protestantizam. Žalosna i sramotna epizoda je
Tridesetogodišnji rat koji je doneo mnogo tuge, devastirao Evropu uzduž i popreko, a kada je završen 1648. doneo
je stabilnost te je od tog vremena zavladao mir i relativna trpeljivost.

Žan Kalvin (Jean Calvin - 1509. -1564), Francuz po nacionalnosti, jedan je od najznačajnijih teologa Reformacije.
Tokom studija teologije i prava 1533. je doživio obraćenje odnosno duhovni susret s Hristom, a onda igrom životnih
okolnosti susreće sa naukom reformacije koju prihvata. Kako je u to vreme bilo opasno slediti tu nauku tako je i
njegov život polako postajao teži, a glava više „u torbi” nego na ramenima upravo je ta činjenica uslovljavala da
pobegne u Ženevu, godine 1536. Ispočetka su se njegove ideje činile previše radikalne i rigidne, pa je zbog opšteg
neprihvatanja morao pobeći 1538 godine, pa je boravio u Bazelu i Strazburu. Ono što ljudi nisu odmah razumeli
posle su sve više počeli prihvatati tako je ponovo pozvan da se vrati u Ženevu i nastavi tamo gdje je počeo sa
reformama. Svoja teološka razmišljanja je otpočeo sistematzovati u svojim „Institucijama hrišćanske religije”
(Christianae Religionis Institutio) 1536 godine. Ono što ga je stavilo na listu nepopravljivih bila je činjenica da je u
ključnim elementima otišao od doktrine Rima. Tako je odbacio vrhunski autoritet pape kao sv. Oca, i naglašavao
spasenje opravdanjem verom nezavisno od dela, temeljeno na Svetom Pismu, tj na žrtvi Isusa Hrista. On je takođe
verovao da je Biblija jedini izvor Božjeg zakona i teologije. Pokušao je nešto što je bilo nezamislivo u to vreme, on
je uspostavio teokratsko društveno uređenje, kada se izuzme starozavetni Izrael, onda je to jedino društvo koje je
funkcioniralo po teokratskom principu. Zakoni koji su donošeni imali su izvorište i temelj na Sv. Pismu, ne znači da
je tamo sve bilo u dobrom stanju ali hrišćanstvo je imalo snažan društveni uticaj.

Njegovim naporima razvijena je tzv. Kalvinistička teologija iako on nikada nije imao nameru da razvija svoju
teologiju i praksu unutar hrišćanstva. Protivno svojoj volji postao je uzor mnogima, a njegov teološki sistem imao
veliki utjecaj na Evropsku misao i u kasnijim se vekovima proširio svetom, posebno u u angloameričkim i
anglosaksonskim zemljama. Kalvinizam je imao uticaj na području teologije, ekonomije, društvenog i pravnog
sistema. Žan Kalvin s etrudio da ljudima približi učenja Svetog Pisma, kao Božje objave date čoveku. Sve knjige Sv.
Pisma su nadahnute od Boga. Crkva je bila zajednica odabranih za večno spasenje, a Objava, tj Sveto Pismo vodi
čoveka ka savršenijem karakteru. Država ne sme da kontroliše crkvu. Hrist je uspostavio dva Sakramenta (Svete
tajne), krštenje i Večeru gospodnju (sveta večera).

~ 483 ~

Osnovna učenja i ciljevi reformacije

Autoritet Reči Božije: Svako učenje i hrišćanska praksa treba da se temelje na biblijskoj istini. Suprotno
katoličkom učenju, da su Biblija i Tradicija izvori i norme vere, jednaki i paralelni, a da je Tradicija jedini zakoniti i
nepogrešivi tumač Biblije, protestantizam odbacuje sve što nema čvrstu osnovu u Svetom Pismu. Ni Tradicija, ni
autoritet pape, niti Crkva, ne mogu se smatrati posrednicima između ljudi i Boga. Biblija i Bog govore neposredno
onima koji imaju veru, koja je takođe Božji dar. Jevanđelje blagodati dodeljuje se pokajanom verniku silom Duha
Svetoga, propovedanjem Reči. Načelno, Reformacija se digla protiv kontemplativnog misticizma, kao i protiv
spekulativne i sholastičke (filozofske) teologije. Poznanje je ishod dvostrukog svedočenja: spoljašnjeg, biblijskim
štivom, i unutrašnjeg, Duhom Svetim. Mistika je jeres, koja ima svoje ishodište u okultnim naukama. Bog se ne može
svesti ni na prirodu, ni na istoriju, niti na lično iskustvo, zato što Biblija govori o suverenitetu i veličanstvenosti Boga.
Priznavanje Boga za „Gospodara” svega predstavlja jednu od suštinskih ideja protestantizma.

Spasenje blagodaću Božijom ili opravdanje jedino verom: Vernik je opravdan, odnosno Hristos mu je oprostio
Svojom iskupiteljskom žrtvom, a ne kroz njegova sopstvena dela. Dela dolaze kao posledica promene života. Vernik
uživa izvesnost svoga izbora zato što je sam Hristos izabran od Boga. Vera je prihvatanje tog dara oproštaja koji Bog
daje u ime Hristovo. Dela nisu uslov opravdanja ni dodatak veri, nego plod, dokaz opravdanja. Luter napada praksu
indulgencija baš zbog toga što ona podseća na teologiju dobrih dela. On odbacuje posredništvo Marije i crkvenih
svetaca, kao i čistilište, molitvu za umrle i individualno ispovedanje grehova svešteniku, kao i slike, kipove i celivanje
krstova. Spasenje nije toliko u domenu čovekove odgovornosti, nego je pre nepromenjivi plan Boga koji slobodno
dela u istoriji.

Nevidljiva Crkva, ili Bogom izabrani narod, poznata je samo Bogu: Ona nema stalnu apostolsku strukturu ni
služeće sveštenstvo, nema instituciju, niti crkvu koja se naziva po nekom narodu ili području. Ni sveštenik kao
posrednik, ni Liturgija kao žrtva, ni učenje o transsubstancijaciji, ne nalaze se u Bibliji. Luter prihvata kao tajne koje
je ustanovio Hristos samo krštenje i svetu večeru, a njih može vršiti svaki rukopoloženi vernik, na osnovu sveopšteg
sveštenstva. Laici imaju pravo da čitaju i tumače Bibliju, da uzimaju učešća u zajednici i u bogosluženju. Luter je za
upotrebu nacionalnog jezika u bogosluženju. On je protiv klira (kao sveštenstva) i celibata sveštenika. Crkva uvek
ostaje pod sudom Božijim i u stalnom je procesu obnavljanja („semper reformanda”) i ona ne može da se poziva na
to što je stara hiljadu i više godina. Crkva Božija su ljudi, zajednice onih koji se mole Bogu na bilo kom jeziku i žive
poe Jevanđelju. Isus je rekao učenicima: „Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca, Sina i Duha svetoga” (Matej
28. 19). Nije rekao da idu i osnivaju crkve koje će se zvati Rimokatolička, ili Srpska pravoslavna crkva, koje će se
hvaliti starošću. Crkva se obnavlja.

Simvoli vere stare Crkve i učenja ustanovljena na Vaseljenskim Saborima nisu ništa drugo do istorijski oblici vere
i stoga oni imaju sporednu vrednost za tumačenje Biblije: Oni mogu biti pravilo tumačenja samo ako sadrže
jevanđeosko učenje. Načelno, Luter ne priznaje doktrinarnu crkvenu instituciju (papski Sveti magisterij) za formalno
nepogrešivu. U Šmalkaldškim pravilima (1537) on govori o tri drevna simvola vere: Apostolskom, Nikejskom i
Halkidonskom. Melanhton prihvata tri ispovedanja vere kao i četiri Vaseljenska Sabora, a Kalvin preporučuje
dogmate ovih Sabora. Protestanti stavljaju na prvo mesto ličnu odgovornost, lično spasenje i verovanje po savesti.

Protestantska Reformacija nije ostala bez odgovora Rimokatoličke Crkve. U tom cilju papa Pavle III saziva
Tridentski Sabor (držan u tri sednice 1545/1547, 1551/1552 i 1562/1563). Sabor stavlja udefinicije sholastičkog tipa
katoličke doktrine osporavane od Lutera: opravdanje i delima, Sedam Tajni, celibat, čistilište, indulgenciju,
transsubstancijaciju, vlast pape. Isto tako, 1540. god. Sabor odobrava osnivanje jezuitskog reda („Isusovo društvo”)
pod vođstvom mistika i okultiste Ignjatija Lojole (1491-1556), koji kao osnovnu devizu ima apsolutnu poslušnost
papi i propagiranje vere svim raspoloživim sredstvima, sa devizom „Cilj opravdava sredstvo.” Da bi ojačala
kontrareformu, Rimokatolička Crkva ponovo je organizovala „Kongregaciju svete službe” ili „Inkviziciju”. Indeks
zabranjenih knjiga i anti-protestantska teologija (naročito Petra Kanisije i Roberta Belarmina) takođe su korišćeni
kao kontrareformatorska oruđa.

Tajna mešavine, sinkretizam i ekumenizam

Na mnoštvu primera smo videli kako je upravo iz mešavine mnogobožačke religije i hrišćanstva nastala
tradicionalna crkva. Pagani su obožavali boginju Majku i molili joj se, a crkva je takođe prihvatila obožavanje Majke
Isusove Marije. Pagani su imali bogove i boginje povezane s različitim danima, profesijama i događajima u životu.
Taj sistem je prihvaćen, a „bogovi” su nazvani „svecima”, pa se proslavljaju od praznika, „crvenih slova“ i nacionalnih
praznika do kućnih krsnih slava. U svom bogosluženju mnogobošci su koristili kipove ili idole svojih božanstava, a to
je učinila i pala crkva jednostavno im promenivši imena. Od davnina su krstovi različitih oblika bili poštovani na
praznoveran način. Neka od tih shvatanja bila su prihvaćena i povezana s Hristovim krstom. Krst, kao lik, počeo je

~ 484 ~

da se poštuje, dok je savršena žrtva na krstu zasenjena ritualima, s transsupstancijacijskom, misterijskom dramom
i molitvom za mrtve, krstom kao amajlijom u desetinama oblika. Mnogobošci su umali heroje, od mitskih ubica
čudovišta do nacionalnih heroja, koje su i nacionalne crkve proglašavale svecima. Mnogobošci su slavili rođenje
boga sunca, a to je u crkve ušlo kao Božić, a prolećni praznici plodnosti i proleća su počeli da se slave kao Uskrs.
Pagani su u crkvu uveli i nedelju, dan sunca, iako se taj dan ne pominje u Bibliji kao sedmi, već ka prvi dan sedmice.

Iz mnogobožačkih verskih sistema su prihvaćene molitve koje se neprestano ponavljaju, kao mantre, kao i
krunice i relikvije, i data im je hrišćanska forma. Rimski biskup je prihvatio pagansku službu i titulu Pontifex Maximus.
Postao je poznat kao papa, „Otac otaca”, iako je Isus izričito rekao da ni jednog čoveka ne nazivamo ocem, osim
biološkog oca ili usvojitelja. U Rimskoj crkvi su na doslovno stotine načina prihvaćeni paganski običaji i stopljeni s
hrišćanstvom, i to više nije bilo hrišćanstvo. Katolički teolozi su svesni da se njihova crkva sastoji iz mešavine
paganstva i hrišćanstva. Međutim, njihovo stanovište je da je to trijumf za hrišćanstvo, jer je crkva na taj način
hristijanizovala paganske običaje. „Katolička enciklopedija“ donosi ovu tvrdnju: „Mi ne smemo prezati od priznanja
da su se sveće, tamjan i posvećena voda uobičajeno upotrebljavali u paganskim bogosluženjima i ritualima za mrtve.
Ali, Crkva ih je vrlo rano preuzela u svoju službu, baš kao što je prihvatila i mnoge druge stvari, kao što je muzika,
rasveta, mirisi, pranje, podna dekoracija, svodovi, lepeze, zastori, zvona, odela itd, što nije bilo povezano s nekim
određenim idolatrijskim kultom, već je bilo zajedničko sa skoro svim kultovima.”„Voda, ulje, svetlo, mirisi, pevanje,
procesije, klanjanje, ukrašavanje oltara i svešteničke haljine su po prirodi u službi univerzalnog religijskog instinkta.
Čak i paganske proslave mogu biti „pokrštene.“ Nema sumnje da su naše procesije od 25. aprila nekadašnje
Robogalije; Božić zahvaljuje za svoj datum onom istom instinktu koji je odredio 25. decembar za Natalis Invicti u
kultu obožavanja sunca” (Katolička enciklopedija).

U katoličkoj teologiji je objašnjeno da se upotreba kipova i običaj klanjanja pred likovima razvila iz nekadašnjeg
obožavanja cara, egipatskog faraona, vavilonskog cara, rimskog cara, vizantijskog cara. Pravila ponašanja na
vizantijskom dvoru su se postepeno razvila u složene oblike poštovanja, ne samo prema osobi cara već i prema
njegovim kipovima, slikama i simbolima. Filostorgije kaže da su u četvrtom veku na istoku rimski građani hrišćanske
vere prinosili darove, tamjan, pa čak i molitve imperatovim kipovima. Bilo je prirodno da će ljudi koji su se klanjali
pred carskim orlovima i carevim likovima, ljubili ih i palili im tamjan (ne znajući da je to što čine idolatrija)... na isti
način poštovati krst, Hristove likove i oltar... Prvi hrišćani su bili naviknuti da na sve strane vide kipove i freske
careva, paganskih bogova i junaka. Tako su i oni počeli da izrađuju svoje religijske slike, i čim su im prilike to dopustile
kipove njihovog Gospoda i njihovih junaka. Treba naglasiti da u Bibliji ne postoji čak ni sugestija da se to treba činiti.
Nasuprot tome, jasno je navedeno da su se ti običaji razvili iz paganstva, a Bog opominje da se to ne radi, počev od
druge zapovesti pa do opomena narodu ili do ukora pojedincima ili celom narodu.

Ponekad se za razne zidne slikarije iz prvih vekova nakon Hrista, poput onih iz rimskih katakombi, smatra da
predstavljaju verovanja prvih hrišćana, mada katakombe nisu bile crkve. Može se uzeti da je to istina, jer su ljudi
koji su se krili crtali predstave Isusa i učenika i Isusovih dela na Zemlji, ali ne radi klanjanja nego radi proslavljanja.
Bilo je tu i crteža sa paganskim motivima, jer se nisu oduvek u katakombama nalazili obraćeni ljudi, tu je bilo ljudi
koji su tražili sličnosti paganske vere i hrišćanstva. „Katolička enciklopedija“ kaže:“Dobri Pastir s ovcom na ramenima
često se pojavljuje kao motiv i to svakako zbog sličnosti s paganskim ličnostima, Hermesom Krioforom, Tamuzom ili
Aristejom, koji su u to vreme bili popularni. Naslikana je i bajka o Orfeju, i pripisana Hristu. Takođe je i obnovljena i
hristijanizovana priča o Erosu i Psihi služila da podseti vernika na vaskrsenje tela. Grupa od dvanaest Apostola je
izazivala manje pažnje jer su dvanaest Dii Majores, takođe, često prikazivani zajedno (Dvanaest glavnih rimskih
bogova: Junona, Vesta, Minerva, Ceres, Diana, Venera, Mars, Merkur, Jupiter, Neptun, Vulkan i Apolon. Dvanaest
bogova potiču od sumerskog panteona, čija su imena nosila nebeska tela sunčevog sistema, njih dvanaest).

Otpadanje od vere u koje su Izraelci često padali u starozavetno doba, bilo je takođe mešavina. Obično oni nisu
potpuno odbacivali poštovanje pravoga Boga, već su u to bogosluženje umešali paganske obrede. To je bio slučaj i
kad su se klanjali zlatom teletu (2. Mojsijeva 32. poglavlje). Nije teško shvatiti da je to klanjanje bilo pogrešno,
neznabožačko i gadost u Božjim očima, egipatsko poreklo. Ipak, a to je ono što želimo posebno da naglasimo, Izraelci
su tvrdili da je to „praznik u čast Gospodu” (2. Mojsijeva 32.5). Seli su da jedu i piju, i ustali da plešu. Vršili su obred
prilikom kojeg su se obnažili, verovatno istovetan onome koji su provodili razgolićeni vavilonski sveštenici, a danas
vidimo da vudu vračevi igraju u ritmu do transa, a sve se to može videti i na rok koncertima i diskotekama, gde
ponašanje masa vodi ritam. Kasnije su Izraelci vršili tajne obrede, gradili uzvišice, gatali, čarali, provodili svoju decu
kroz vatru i obožavali sunce, mesec i zvezde. Kao posledica toga bili su isterani iz svoje zemlje upravo od
idolopoklonika. Asirski car je doveo ljude iz različitih zemalja, uključujući i Vavilon, i naselio ih u izraelsku zemlju.
Mešavina je postojala i u danima sudija, kada je levitski sveštenik koji je tvrdio da govori Božju reč (koga su nazvali
„otac”) služio u paganskom Baalovom hramu koje je sagradio Miha (Sudije 17. 3 – 13). U Jezekielovo doba pred
ulazom u Jerusalimski hram je bio postavljen idol. Sveštenici su kadili lažnim bogovima nacrtanim po zidovima. Žene
su oplakivale Tamuza, a muškarci su se u zoru klanjali suncu na hramskom prostoru (Jezekiel 8 glava). Neki su čak

~ 485 ~

žrtvovali svoju decu. „Zaklavši sinove svoje gadnim bogovima svojim”, govori Bog, „dolaziše u svetinju moju istog
dana da je oskvrne” (Jezekiel 38 – 39). Jeremijina poruka je bila upućena ljudima koji su tvrdili da poštuju pravoga
Boga, ali koji su pomešali paganske obrede sa istinskim bogosluženjem (Jeremija 7. 2). Bog im je rekao: „Vi se lažnim
nadama podajete, koje ništa ne pomažu... Valima kadite, i za tuđim bogovima idete... pečete kolače carici nebeskoj,
pa preda me dolazite u dom ovaj u kome se ime moje priziva, i govorite: „Izbavismo se!“... Pa da ove gadosti činite”
(Jeremija 7. 8 – 18).

Monaštvo takođe nije hrišćanskog porekla. Fenomen monaštva bio je poznat mnogo pre nego što se javio u
hrišćanstvu. Slična pojava primećena je kako u nekim judaističkim tradicijama (Eseni, Terapeuti), tako i u paganskim
asketskim verovanjima, koja su postojala na teritorijama gde su kasnije živeli hrišćani. Monaštvo je karakteristično
za staropersijske, indijske i staroegipatske religije. Budizam, nastao u Indiji u 4. veku p.n.e., imao je razvijen sistem
monaškog života koji je obuhvatao: celibat, odricanje od bogatstva i porodice i strogu vegetarijansku ishranu.
Paganski oblik monaštva postojao je u Egiptu još sredinom 4. veka p.n.e. Prema arheologu F. Petriju, ono nije došlo
iz Grčke, već je doneto iz Indije u vreme kada se Persijsko carstvo protezalo od severne Afrike do Indije (oko 340.
p.n.e) i uveliko je podsećalo na budističko monaštvo iz ranog perioda nakon Budine smrti. U Egiptu, u hrišćansko
doba, monasi su bili poklonici boga Serapisa. Takođe, elementi asketizma bili su sastavni deo nekih gnostičkih grupa.
Njihov asketizam proisticao je iz platonskih ideja i bio zasnovan na dualističkom viđenju sveta – kao neprijateljstva
između materije i Boga, što je uveliko ušlo u hrišćanstvo pa se mučeništvo, siromaštvo, i težak život smatraju
poželjnima, dok je svako uživanje povezano sa grehom. Počeci monaštva u okrilju hrišćanstva povezani su sa
Egiptom, zemljom koja ima veliku monašku tradiciju paganskog tipa, i sa ličnošću Antonija (251-356) koji je nazvan
„ocem pustinjaštva.” Godine 286., pokrenut rečima zapisanim u Mateju 19,21, on započinje život beskućnika među
grobovima izvan rodnog grada, da bi se kasnije preselio dalje u pustinju. Nakon 25 godina usamljeničkog života,
Antonije je došao u Aleksandriju da se sa ostalim hrišćanima suprotstavi poslednjim progonstvima iz 311. godine.
Njegovo držanje pred progoniteljima pribavilo mu je veliku popularnost među hrišćanima. Ali, kako nije dobio
željeni mučenički venac, vratio se u pustinju. Veliki broj ljudi, željnih pobožnosti, povelo se za njegovim primerom,
sledeći njegova uputstva i odajući se fizičkom radu, molitvi i strogom odricanju od mnogih stvari. To više nije
predstavljalo samo hir jednog čoveka željnog samoće, već je postalo masovna pojava, koja neće ostati bez odjeka u
hrišćanskom svetu. Ona će poslužiti kao osnova za dalji razvoj monaštva. Monaški pokret se nije zadržao samo na
teritoriji Egipta, već se proširio u sve ostale zemlje gde su živeli hrišćani. Srazmerno umnožavanju broja monaha
rasla je i njihova popularnost kod ljudi, koji su se divili njihovim asketskim podvizima i u njima prepoznavali autoritet
u pogledu hrišćanske vere i života. Posledica toga bile su verske rasprave, koje su potresale crkvu u 4. i 5. veku n.e.,
pokrenute upravo od strane monaha, koji su uglavnom bili besposličari i imali su dovoljno vremena da se bave
filozofiranjem. Osim besposličarenja i verskih rasprava, pojedini monasi dali su svoj pozitivni doprinos hrišćanskoj
crkvi i društvu uopšte. To su učinili na najmanje tri područja, a to je zbinjavanje, i poučavanje, tj misija i prepisivanje
Biblije.

Pronalaženje smisla monaškog života u aktivnom služenju drugim ljudima je prepoznatljivo shvatanje Vasilija
Kesarijskog (Vasilije Veliki 330 – 379) koji je postao episkop Kesarije, rimske provincije u Maloj Aziji, obezbedio je
određeni broj zgrada u kojima su monasi zbrinjavali putnike, siromašne i bolesne; čak je postojao i dom za gubavce.
Iako se Vasilijeva pravila o monaškom životu nisu razlikovala od drugih monaških ustava (celibat, siromaštvo, post,
molitva, rad), ipak njegovo insistiranje da monaštvo, osim borbe sa samim sobom, mora, ravnopravno, da sadrži
dimenziju aktivne službe ljudima u nevolji, čini ga različitim od tadašnjih shvatanja monaštva koja su prouzrokovala
da monasi budu zaokupljeni sami sobom.

Drugo, ime monaha Jeronima, upravitelja latinskih manastira u Palestini, nije povezano samo sa afirmacijom
manastira kao centra obrazovanja, već i sa prevođenjem Biblije na latinski jezik (Vulgata – narodna Biblija) i njenim
marljivim proučavanjem. Takođe je poznato da je Jeronim poučavao druge biblijskim istinama i isticao da ljudi treba
i sami da čitaju. U tom periodu svetovnosti crkve i sujeverja, protiv čega se Jeronim borio, njegov stav prema Bibliji
i velika želja da se ona učini dostupnom ljudima na zapadu, podvig je sam po sebi. Treće, za razliku od monaha iz
ostalih monaških zajednica, monasi sa sirijskog govornog područja nisu provodili svoj život samo u usamljenosti
manastira ili pustinje, nego su obavljali aktivan misionarski rad šireći hrišćanstvo ka istoku.

Četvrti vek je period kada se javljaju pokušaji da se postavi teološka osnova monaštvu. Među prvima se ističe
Evagrije (umro 395.), obrazovani monah iz egipatske pustinje. On je svoje učenje temeljio na platonističkom
shvatanju ljudske duše, i prihvatanju Origenovog stava o božanstvenosti ljudskog uma (što je takođe i nauka Nju
Ejdža). Prema Evagriju, čovek je bio bestelesan um koji je nekada živeo u apsolutnom jedinstvu sa Bogom. Pad u
greh doneo je poremećenost ovog zajedništva i posledica toga je materijalizacija uma (zatvaranje uma u telu), koja
u stvari ima više soteriološki (spasenjski) karakter nego kazneni. Jedini um koji nije poremetio jedinstvo sa Bogom
je Logos (Reč, Hristos) i zato on uzima ljudsko telo da bi materijalizovane umove (ljude) vratio u prvobitno,
nematerijalno i blaženo stanje zajednice sa Bogom. U ovom stanju čovek spoznaje da je deo Boga i saznajući sebe

~ 486 ~

kao Boga, dolazi do bogospoznanja. Primarni cilj u procesu spasavanja čoveka je oslobođenje uma od materije (to
je stanje bestrašća) molitvom i asketskim vežbama, da bi mogao biti u apsolutnom jedinstvu sa Bogom. Ovo učenje
nema veze sa učenjem Isusa Hrista i jevanđelja. U ovom pregledu Evagrijeve teologije mogu se primetiti elementi
platonizma, gnosticizma (oštra suprotnost između materije koja je zla i uma koji je dobar) i panteizma kao temelj
teologije monaštva, koji pripremaju put shvatanju da se čovek može spasti sopstvenim delima. Isus je pozivao svoje
učenike na novorođenje tj promenu karaktera, uma, i nikome nije rekao da je „deo Boga” ili Bog. Pristalice monaštva
su pokušavali da opravdanje za ovo čisto pagansko delovanje traže u Bibliji.

Pristalice monaštva tvrde da je njegova polazna ideja, odricanje od sveta, ustvari ovaploćenje evanđeoskog
hrišćanstva apostolske crkve. Međutim, razlog i oblik odvojenosti apostolske crkve sastojao se u njenom različitom
verovanju i načinu života u odnosu na svet u kome je ona postojala Otuda, ona nije odlazila u usamljenički život da
bi drugačije verovala i živela. Božja namera je bila i ostala da hrišćani budu svetlost i so u svetu u kome žive (Matej
5,13-16), što nije slučaj sa monaštvom, osim u situacijama kada su pojedini monasi i monaški pokreti davali svoj
pozitivni doprinos društvu, i to u onoj meri u kojoj su bili usaglašeni sa biblijskim učenjem. Postoji namera da se
elemenat mučeništva u monaštvu prikaže kao prirodni nastavak mučeništva rane crkve. Ali, ne sme se prevideti
činjenica da je suštinska uloga mučeništva, izraženog u asketskim poduhvatima monaha, u stvari način pribavljanja
spasenja, opravdanje delima, što nije jevanđeoska poruka. S druge strane, mučeništvo crkve pre pojave hrišćanskog
monaštva bilo je posledica njenog verovanja i načina života. „A svi koji pobožno hoće da žive u Hristu biće
gonjeni”(2. Tim. 3:12). Dalje, Isus Hristos i apostoli učili su da uzrok spasenja od greha ne može biti ništa drugo, pa
ni najplemenitija ljudska dostignuća, do ničim zaslužena Božja milost primljena verom u jedinog Spasitelja Isusa
Hrista (l. Petrova 1,18.19; Efescima 2,8.9; Rimljanima 3,24-26.28).

S druge strane, u ranoj crkvi postojala je klasa ljudi oba pola, nazivanih „askete” ili „”oni što se uzdržavaju”, koji
su se dobrovoljno odricali braka i imanja, posvetivši sebe postu, molitvi i duhovnom razmišljanju. To su u Starom
zavetu bili Nazireji. No, oni se nisu izdvajali iz društva da bi živeli usamljeno van naseljenih mesta, nego su delovali
upravo među ljudima s kojima su živeli. O tome Tertulijan piše: „Među nama nema nikakvih braminskih ili indijskih
gimnosofita, nikakvih pustinjaka ili usamljenika... Mi se ne odričemo ni foruma, ni tržišta, ni kupatila, ni knjiga, ni
krčmi, ni vašara, ni trampe. Mi boravimo s vama u svetu.”Monaški način života, koji podrazumeva povlačenje iz
javnog života i asketske vežbe, bio je tuđ hrišćanstvu u prva dva veka. Kasnije su monasi postali bruka za hrišćanske
crkve, više na zapadu. Nisu bili sjajni ni oni na istoku, ali su bili skloniji asketizmu. Živeli su raspusno, iskorišćavali
sujeverje naroda, gomilali bogatstvo iako su sebe nazivali siromašnima, besposličili i uživali. Monaški redovi su
uzimali nekog od svetaca za zaštitnika i nosili su posebne oznake ili simbole, imali grbove, neki su imali i vojsku
(Templari, Jovanovci) pa su postajali viteški redovi, i imali su mnogo zemlje, pa su neki monaški redovi bili čak i
vlasnici pojedinih okruga i velikih delova provincija,pokrajna, i ostrva. Na istoku su monasi više u početku bile askete,
koji su se dičili svojim asketizmom i birali načine kako da se što više asketizuju i dokazuju svoju duhovnost, pa su
živeli na stubovima, u pećinama, na ostrvu punom zmija (srpski monah Kalist), u ruševinama, starim grobljima, po
pustinjama. Crne odore monaha nisu hrišćanskog porekla već potiču iz egipatskog paganstva. Takođe su i
rimokatoličke tonzure (brijanje glave u krug) paganskog porekla, i čak u Bibliji ima zabrana brijanja glave u krug: „Ne
strižite kose svoje ukrug niti grdite brade svoje” (3. Mojsijeva 19. 27)

Na osnovu ovih brojnih primera iz Biblije jasno je da Bog nije zadovoljan sa religijom koje je mešavina. Samuilo
je propovedao: „Ako se svim srcem svojim obratite ka Gospodu, izbacite tuđe bogove i Astarote, i spremite srce
svoje za Gospoda i njemu jedinome služite, On će vas izbaviti...” (1. Samuilova 7. 3). Kako služiti Bogu? Ako to neko
želi, može da nauči u Bibliji. Drugog izvora i drugačijeg načina nema i nijedan bogoslužbeni sistem nije prihvatljiv,
osim ako je u pitanju neznanje, a tada Bog gleda na pobude. U tom slučaju iskrenog čoveka Bog dovodi do saznanja
ili mu „govori“ preko savesti. Bilo je slučajeva kod Asteka. Inka i starih Grka da ljudi nisu hteli da prisustvuju
prinošenju ljudskih žrtava i klanjanju bogovima kojima se prinose te žrtve jer je to ubijanje.

Po učenju Biblije, Sotona se ne pojavljuje kao čudovište s rogovima, repom i vilama, već prerušen u anđela
svetlosti (2. Korinćanima 11. 14). Kao što je Isus upozoravao na „vukove u ovčijem runu“ (Matej 7. 15), tako je u
svim slučajevima paganizam ogrnut u plašt hrišćanstva postao mešavina koja je zavela milione ljudi. To je bilo nešto
poput skidanja etikete sa flašice otrova i stavljanje druge s natpisom „pepermint bombone.“ Sadržaj je i dalje ostao
jednako smrtonosan. Nije važno kako ga lepo obučemo, paganizam je smrtonosan. On je satanizam u rukavicama i
bilo kakvo očijukanje sa paganskim praksama je odavanje slave đavolu. Pravo bogosluženje mora da bude „u duhu
i istini” Jovan 4. 24), a ne u paganskim zabludama. Zbog veštih načina uz pomoć kojih je mnogobožački verski sistem
pomešan s hrišćanstvom, vavilonski uticaj je ostao prikriven, postao je tajna – „Tajna Veliki Vavilon” (Otkrivenje
17.5). Vekovima je Bog pozivao svoje ljude da izađu iz vavilonskog jarma. I danas njegov glas govori, „Iziđite iz nje,
narode moj, da se ne pomešate u grehe njene”(Otkrivenje 18.4). Ovaj stih je bitan, jer baš u tim velikim crkvama
ima najviše iskrenih ljudi. Sam duhovni Vavilon i njegov verski sistem nije samo puki slučaj – voleli ljudi paganizam,
bio privlačan pa ga doneli u hrišćanstvo. Paganizam za mase je ustvari prikriveni okultizam i ezoterija, a mase ne

~ 487 ~

znaju da se klanjanjem kipovima i slikama, i proslavljanjem hristijanizovanih svetkovina ne klanjaju Bogu nego
nečastivom. Koliko puta je ovde citiran veliki broj masona koji su rekli da je „bog sunca, Oziris, Baal...ustvari Lucifer?

Kao što i komunisti i moderne demokrate znaju da postoji Hristos ali ga mrze, tako su i drevni žreci, kao i Mitrini
sveštenici u Rimu i okultisti srednjega veka znali, ali ih je mržnja protiv Hrista i nagrada u bogatstvu, moći i vlasti
koju su dobili prodavši đavolu dušu kao i opsednutost demonima terala da se uvlače u crkvu i da unose zablude.
Rivera, Alberto je pisao o Jezuitima, kojima je i sam pripadao, koji to rade u moderna vremena, nastojeći da unište
svaku zajednicu koja želi da služi Bogu na pravi način. Prvi način je uvući se u nju i izmeniti verovanje, tako da ljudi
više ne traže Isusa Hrista Spasitelja. Neka oni ostanu tu, neka pevaju, mole se, ali da priznaju papu i da traže spasenje
na svoj, ljudski način, veličajući univerzalnu Ljubav, živeći u formalnostima, pokušavajući da „umilostive“ Boga
sitnim dobročistvima i darovima. Više nema govora da se unose kipovi, ikone ili da se menja zakon. Samo je bitno
crkvu ili zajednicu uvući u formu, da nema žive vere u Hrista, ili je proglasiti za sektu, otpad, neprijatelja svog naroda,
kako se to istočno od Rima radi, obmanjivanjem i laganjem čitavog naroda. Narod se „kljuka“ lošim pričama i
medijskim lažima o hrišćanskim zajednicama, i taj isti narod se drži u neznanju i formalnoj pripadnosti „državnoj“
religiji, iako ni osnovna znanja nema. Takvi su ljudi najpodobniji, da ne pitaju ništa, o praznicima pune hramove,
daju neki prilog i budu spremni da brane ono što takva crkva proglasi za svetinju, a to su uglavnom zidine, kamenje,
dok sami ljudi, koje je Bog stvorio na svoju sliku i za koje je Isus podneo žrtvu nisu važni. Oni mogu da gladuju, ginu
braneći te tzv. „svetinje“, izvršavaju samoubistva zbog bede, odlaze u kriminal, drogu.

Postoje načini, kao je to opisao Rivera, a sve se radi da bi se stvorila jedna ekumenska religija Novog Doba pod
vlašću Rima Prvo se mora „ujediniti“ hrišćanstvo, a onda i sve religije, ne oko Isusa Hrista spasitelje i Boga nego oko
„ljubavi“ koja ima različita imena. Rivera pominje uništavanje svih koji se ne slažu sa „mešavinom“ koja je ustvari
sotonska. Okultizam i ezoterija stoje iza borbe protiv Hrista, a danas uz paganske mešavine, koju pravi hrišćani
prepoznaju nudi se i kopija Spasitelja – nekakva univerzalna ljubav, kosmička energija, zajednički mesija svih religija.

„Veliki uspeh su nam doneli špijuni u protestantskim crkvama. Zahvaljujući našim tajnim agentima, uvukli smo
se u hrišćansku televiziju i publikacije. Prihvatili su nas kao učitelje, propovednike i evanđeliste. Širili smo „ljubav“ i
njome smo ujedinjavali sve u jedno zajedništvo. To je naše probuđenje. Prva protestantska grupa u koju smo ubacili
špijune bili su adventisti sedmog dana, zatim „ful gospel biznismeni“, onda baptisti, metodisti, prezbiterijanci,
luterani i svi ostali. Sledeći su bili seminari, univerziteti i koledži. Jezuiti su rukovodili rimokatoličkim omladinskim
akcijama, Marijinim skupovima i tako dalje. Sve navedene grupe su prestale da govore protiv Rima, ili su priznale
da je rimokatolički sistem hrišćanska crkva. Pobedili smo kompromisima. Skoro svi protestantski propovednici su se
uplašili da govore protiv Rima, bojeći se da ne budu napadnuti. To je veliki otpad, veliko udaljavanje od učenja
Biblije, o kojem Biblija govori da će nastupiti pred ponovni dolazak Gospoda Isusa Hrista: „Da vas niko ne prevari
nikakvim načinom; jer neće doći dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli“ (2.
Solunjanima 2, 3). Živimo u poslednjim danima. Rimokatolički sistem i sve tradicionalne crkve koje je „usisao“ je
opisan u 17. poglavlju Otkrivenja kao Velika bludnica. To je nad-crkva. Zver će je upotrebiti da preuzme silu. Sam
Isus će se umešati u borbu i svojim dolaskom uništiti sav odvratni sotonski svetski sistem Novog svetskog poretka i
daće obraćenima pravdu i svetost zauvek.“ (Rivera).

Da bi se ostvarila namera da se hrišćanstvo pretvori u mešavinu, ekumensku religiju ljubavi bez Hrista, a posle
ujedini sa svim religijama, „jer sve u osnovi imaju ljubav“ mora se ukloniti Bog Isus Hristos i ugroziti Biblija. Stoga se
uklanjaju stihovi iz Biblije, iz nekih prevoda iza kojih stoji Rim ili Novo Doba (biblija prevoda Novi Svet (New World)
koji koriste Jehovini svedoci je osakaćena verzija). Posebno stihovi koji govore o Božanstvu Isusa Hrista, ili se
menjaju ili se uklanjaju. Gde je bio stih stoji samo broj. Neki biblijski tekstovi koji su nestali iz svih rimokatoličkih
Biblija u Hrvatskoj od šezdesetih 20. veka pa nadalje, izdanja „Kršćanska sadašnjost” iz Zagreba:

Matej 18.11: „A Sin je čovječji došao spasiti ono što je izgubljeno” Nema stiha. (sakrivanje uloge Spasitelja i Boga)
Matej 21. 44: „I ko padne na ovaj kamen razbiće se; i na koga on padne satrće ga” Nema stiha. (Isus stena).
Matej 23. 14: „Jao vama, pismoznanci i farizeji! Licemjeri! Proždirete kuće udovičke pod izlikom dugih molitava.
Zbog toga ćete primiti veću kaznu“ Nema stiha, jer osuđuje sveštenstvo.
Marko 11:26: „Ako li vi ne oprostite, neće ni Otac vaš, koji je na nebesima, oprostiti vaše prijestupe” Pominjanje
praštanja negira ispravnost Inkvizicije i crkvenog suda.
Jovan 6. 47: „Zaista, zaista vam kažem. Koji veruje ima večni život” Izostavljena je reč: mene. Pravi stih glasi:
„Zaista, zaista vam kažem: Koji veruje mene ima život večni”
Rim.16:24: „Milost Gospodina našega Isusa Krista sa svima vama. Amen” Nema ga
Dela Apostola 8:37: „Filip pak odvrati: „ Ako vjeruješ od sveg srca, možeš. On odgovori i reče: „Vjerujem da je
Isus Krist Sin Božji!“ (ovog teksta nema).
Dela Apostola 9. 5 – 6: „A on reče: Ko si ti Gospode? A Gospod reče: Ja sam Isus kog ti goniš. Teško ti je protiv
bodila praćati se. A on drhćući od straha reče: Gospode! Šta hoćeš da činim? I Gospod mu reče: Ustani i uđi u grad,
pa će ti se kazati šta ti treba činiti.” U katoličkoj Bibliji stoji ovako:“Savle, savle, zašto me progoniš? Ko si ti

~ 488 ~

Gospodine? uputa Savao. Ja sam onaj će nato - Isus kojega ti progoniš. A sad ustani i hajde u grad, i tu će ti se kazati
šta treba da činiš.”

Rimljanima 16. 24:”Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama” – nema ga.
Timotiju 3. 16: „I kao što je poznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu, opravda se u duhu, pokaza se
anđelima, propovedi se neznabošcima, verova se na svetu; uznese se u slavi” Izmenjen: „Bez sumnje, uzvišena je
tajna prave vjere: onaj koji je tijelom očitovan, duhom je opravdan, anđelima pokazan, poganima propovijedan, u
svijetu vjerovan, u slavu uznesen.”
Jevrejima 13. 20: „A Bog mira koji izvede iz mrtvijeh velikog Pastira ovcama, krvlju zavjeta vječnog gospoda našeg
Isusa Hrista.” Nema Hrista. Ovo je samo jedan deo. Polako se izbacuju činjenice koje ukazuju na Hristov božanski
karakter. Isusov upravni govor nestao je iz 27 stihova, iz šest u potpunosti dok kod 21 delimično.”
Apokrifne knjige, Apokrifi (grčki: ἀπόκρυφα; skriven, tajan), spisi sumnjive autentičnosti, ili deuterokanonske
(drugi kanon). One su napisane u razdoblju između starog i novog zaveta, tzv međuzavetno razdoblje, od nekih 350
godina pre naše ere do dolaska Jovana Krstitelja. Nakon sinoda u Jamniji, 90. godine nove ere određen je jevrejski
kanon iz kojeg su isključene određene knjige, jer nisu pisane hebrejskim ili aramejskim jezikom, iako su ih Jevreji
poštovali, nikada ih nisu uveli u kanon. Radi se o Tobiji, Juditi, dodacima Ester (Jestira), Prvoj i Drugoj knjizi
Makabejaca, Mudrosti, Sirahu, Baruhu, te delovima dodatim Jestirinoj knjizi i Danilovoj knjizi. No, neki teolozi poput
Atanasija i Jeronima, smatrali su da te knjige ne bi trebale pripadati kanonu, jer ne pripadaju ni jevrejskom kanonu,
a ne citiraju se ni u Septuaginti, grčkom prevodu Staroga zaveta, kojim se crkva služila. Novozavetni tekstovi citiraju
starozavetne na mnogo mesta, ali nigde nijedan stih iz apokrifa se ne pojavljuje nigde, a same knjige su pune
grešaka. Rimokatolička crkva ih uvodi u kanon Biblije polovinom 16 veka, kao odgovor na reformaciju, jer podupiru
neka učenja rimokatoličke crkve, kao molitve za mrtve, molitve svecima za mrtve, poštovanje anđela, okajavanje
greha milostinjama, tj opravdanje delima, pa i vračanje. U vreme Reformacije, Martin Luter je izbacio apokrife iz
Biblije, one knige koje nisu uvrštene u jevrejski kanon, smatrajući prigovore ranijih hrišćanskih teologa
opravdanima. Za razliku od ovih navedenih, novootkrivena gnostička evanđelja, kao i neka od ranije poznata, takođe
gostička sama Rimokatolička crkva smatra apokrifnim knjigama, dok ih biblijski hrišćani drže za totalnu laž i prevaru.
„Raspori ribu, izvadi joj srce, jetru i žuč…kada koga muči demon ili zao duh: treba to pred takvim, bio on muškarac
ili žena, spaliti, i nikada ga zao duh više neće mučiti. A žuč se uzima da se njome premažu oči na kojima su bele
mrlje, tako te bolesnik ozdravi” (Tobija 6. 4 – 8). Biblija ima bolje rešenje: „A znaci onima koji veruju biće: Imenom
mojim izgonićete đavole…” (Marko 16. 17)
„Milostinja oslobađa od smrti, ona čisti od svakoga greha” (Tobija 12. 9). Biblija ima bolje rešenje: „Znajući da se
propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnog svog življenja, koje ste videli od otaca; Nego skupocenom
krvlju Hrista, kao bezazlenog i prečistog jagnjeta” (1. Petrova 1. 18 – 19)
„Jer da nije verovao da će pali vojnici uskrsnuti, bilo bi suvišno i ludo moliti za mrtve…Zato je za pokojne prinio
žrtvu naknadnicu, da im se oproste gresi” (2. Makabejcima 12. 43 – 46). Ova doktrina se koristila za opravdavanje
ratova i hrabrili su se ljudi da ginu u ratovima za interese klera, vlastele i kasnijih nacista i fašista. Biblija nam kaže
da „ nas krv Isusa hrista, Sina njegovog očišća od svakog greha” (1. Jovanova 1. 7).
Ekumenizam (od grč: οικουμενη - naseljeni svet, vaseljena) predstavlja nastojanje oko pomirenja, saradnje,
zbližavanja i jedinstva hrišćanskih crkava. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, sa težnjom njihovog
ujedinjenja oko jednog centra, ekumenizam je dijalog unutar hršćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (tj.
prelaženje iz Pravoslavne crkve u Katoličku i obratno), u ekumenizmu se naglašava navodni ravnopravan dijalog
među hršćanskim konfesijama, povezujući ono što je pojedinim crkvama zajedničko, a razlike da se uklanjaju. Sve u
svemu, prilagođavanje Rimskoj crkvi, koja nastoji da ima primat, na čelu sa papom. Ekumenizam je nastao u 19.
veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve preteče su ekumenizma u 19. veku:
J.H. Njuman, D. Mercier, nama poznati Josip Juraj Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji,
dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog
vatikanskog Koncila (1962.-1965.) katolička crkva prihvata osnovna načela ekumenizma i deklarativno se odriče
unijaćenja, ali nikad u stvarnosti. (Dekret 2. Vatikanskog sabora: Unitatis redintegratio 1964).
Počeci ekumenskog pokreta datiraju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptisitički misonar Viljem Keri
(William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja” svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom
njegovih misonarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih
podela, svađa i ratova. Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđeoska alijansa”, a 1914. je
osnovana Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava. Može se smatrati da su
ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet.
Ova udruženja ipak nisu imala nameru da ujedinjuju sve crkve prilagođavajući ih Rimu, već da se prevaziđu razmirice
koje su ometale misioniranje. Tokom vremena, rad Ekumenskog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u
Edinburgu (Edinburgh) u Škotstkoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam

~ 489 ~

ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam
„internacionalni” koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski” (prema istočnom izgovoru
grčkog „ikumenski”) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena
„Međunarodna Misionarska Konferencija” (International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je
ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i
idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je nazov Život i Rad (Life and Work). Za njega
se posebno zalagao luteranski episkup iz Upsale Natan Zoderblom (Nathan Soderblom) (1866 - 1931). Ovo
povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana
konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i Rada” (Universal Christian
Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom
životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta Život i Rad (Life and Work) dao je luteranski
arhiepiskop Sederblum (Soderblom), kansiji dobitnik nobelove nagrade za mir. Svi dobitnici nobelovih nagrada su
pripadnici masonskih loža, a za žalosno stanje u crkvama se može zahvaliti upravo crkvenim vođama za koje se ne
zna za koja sve tajna i polutajna društva rade, ali zna da su svi odreda u masonskim ložama. Svega tu ima osim
karaktera Isusa Hrista. Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo
Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok
podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je
predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih
hrišćanskih crkava.

U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača
Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu:
„doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje.” Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i
Rad” bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i
karitativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak” se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju
inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom
planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta
saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu
postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv
„Internacionalni savet misija.” On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Rekao bi neko da su ciljevi
sasvim ispravni, ali što reče naš „prijatelj” Albert Pajk, mason 33 stepena, postoji jedna doktrina za posvećene a
druga za mase. Da je tako pokazaće i primeri kako se provode oni koji neće da slušaju, i da ekumeniziranje nema
nikakvu pozitivnu ulogu. Iako postoje savezi crkava i pričaju o misioniranju i pomaganju već 100 godina, svet nije
postao bolje već gore mesto za život, glad nije iskorenjena, trgovina robljem, rat, trgovina drogom, korupcija. Sve
je u porastu. Cilj ekumenizma nije duhovne, nego političke prirode. Jer kako razumeti činjenicu da popovi bivaju sve
bogatiji dok većina ljudi iako vrednih zapada u bedu i dugove.

Ove dve organizacije spojile i - 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces
- WCC). Pored toga, organizacija „Vera i Poredak” je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije
koja je održana u mestu Santjago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala
Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije
„Vera i Poredak” do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici
Pravoslavne Crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke
pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz
Ruske Pravoslavne Crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz
Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske, dr Roman Juriga iz Pravoslavne
Crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz
Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske Pravoslavne Crkve, Vladimir Šmali iz ruske crkve,
Konstac Tarasar iz Pravoslavne Crkve Amerike. Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941.
godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948.
„Vera i Poredak” i „Život i Delovanje” ušle su u SSC. U SSC je oformljen sentralno odbor koji svakih šest do sedam
godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC
a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh i mason Atenagora izdao je Encikliku u
kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952.
pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955.g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne
predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima
svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla
VI i patrijarha Atenagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije

~ 490 ~

od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš,
izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa
predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha, što je simbolički značilo da on
priznaje papu za duhovnog pastira i učitelja. 7.12.1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054.
godine.

„Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i
nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži.
Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje. ... Teološki
dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.“
(Vaseljenski patrijarh Atenagora). To što se zove „ljubav” je ustvari najveća prevara iza koje stoji sotona, „jevanđelje
ljubavi” je sve samo ne ljubav i ne jevanđelje. To je ushićenje, novodobaška ideja, uvertira za simulaciju II Hristovog
dolaska. Ljubav mora da se širi, gej parade i ljudska prava, zabava i pivska industrija…

Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i
svedočanstvo.” U njenom okviru radi i organizacija „Vera i Poredak” koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi
ogranak se naziva „Pravednost i služenje” i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu.
Treći ogranak je „Vaspitanje i obnova.” On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avugsta 1983. u
Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantsko – rimokatolička misa kojoj je
prisustvovalo oko 3.500 vernika iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa
dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti saučestvovali. Od 7-20 februara 1991. godine u Kanberi,
u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava,
učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC)
kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma
zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv.” SSC upućuje ovaj dokument kao apel
svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“:

Međusobno priznanje krštenja
Prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere Evharistijsko opštenje
Međusobno priznavanje sveštenstva Zajedničko svedočenje Jevanđelja
Zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu.
Omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja.
Da li je ovde moguće uspostaviti jedinstvo? Da li može hrišćanin koji se drži Biblije da saučestvije u službama gde
se obavljaju molitve mrtvima? Gde se klanja kipovima? Da li pravoslavni vernik može da pređe preko činjenice da
su rimokatolički sveštenici bili nosioci genocida nad Srbima 1941 . 1945 i da se nisu ni izvinuli za to? Da li su Luterani
zaboravili poubijane protestante u Magdeburgu, hugenote i ostale koji se nisu slagali. Kako će se Jevreji ujedinjavati

~ 491 ~

sa onima koji su pomagali nacistima da pobegnu i koji su prisvojili veliku količinu otetog zlata od Jevreja, U tom zlatu
su se nalazili i zlatni zubi koje su nacisti vadili Jevrejima pre gušenja u gasnim komorma.

Pravoslavna Crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od
najznačajnijih dokumenata je enciklika Vaseljenske Patrijaršije iz 1920. U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša
crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima
postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korosno na
mnogo načina za stvarne interese svake pojedničane crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i
napredovanje prema blagoslovenom jednistvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.” Valja
pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra
se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog
izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna Crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom
ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući
sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju”. German dalje navodi
Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli I: „U slučajevima
kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom
opštem ili katoličanskom (univerzalnom, sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada
zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je
slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje,
koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim
simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora.” Naravno, ovi velikodostojnici nisu pitali vođe u Rimu da li će da
se izvine za pljačku Carigrada 1204, za krstaško uništavanje Kipra u 12 veku, nasilno pokrštavanje Ukrajinaca u 15 i
16 veku, pa sve do genocida nad Srbima u I i II svetskom ratu.

Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Vaseljenska patrijaršija - Carigrad, avgust 1947 Aleksandrijska
Patrijaršija - Egipat 1948.

Antiohijska Patrijaršija - Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska Patrijaršija - decembar 1946, i 1961.
Ruska Patrijaršija - Nju Delhi, 1961. Srpska Patrijaršija - Beograd 1965. Rumunska Patrijaršija - Nju Delhi 1961.
Kiparska Crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka Crkva - Atina 1947.
Poljska Pravoslavna Crkva - Nju Delhi 1961. Gruzijska PravoslavnaCrkva - Pariz 1962.
Čehosolovačka Crkva - Ženeva 1966. Američka Pravoslavna Crkva - Evanston 1954. Japanska Pravoslavna Crkva
- Ženeva 1973.
Pravoslavna Antiohijska Arhiepiskopija u Americi - Evanston 1954.

Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo, iako su
Jezuiti uveliko radili na unijaćenju pravoslavaca i menjanju karaktera protestantskih crkava. Papa Pije IX je 1864
osudio modernizam. Papa Pije XI je 1928 osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i
pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je objavio ekcikliku „In suprema Petri
Apostoli Sede”, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak”
u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano
Divinae Provindentiae consilio” od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka
vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih anglikanskih i rimokatoličkih teologa u kojima su sa anglikanske
strane učestovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa katoličke kardinal Desir Jozef Marcir
(Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim crkvama. Otac Pol
Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red
Franciskanckih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima.
Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je
prihvaćena „Oktava Molitve” za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao
posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu,
što i jeste pravi cilj ekumenizma. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodu, 1880. obratio Slovenima enciklikom
„Grande munus christiani nominis propagandi” naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao
svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa istočnim crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu
„Praeclara gratulationis” ponudio Pravoslavnim crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je
poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku crkvu. U tom
smilsu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus”,
a na suprotnij je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir.” Početkom dvedesetog veka na patrijarškom
tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio pismo u kojoj je pozivao Pravoslavne
da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski

~ 492 ~

Patrijarh je 1920. u svome pismu nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima” koji su „deo doma Hristovog”.
Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za Pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset

dokumenata koji su se ticali Pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta,
koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko
udruženje je činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema
Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog
obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog
pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo.” On je postavio temelje
koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od
strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao.

Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i
Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među Pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane
vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio
vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekreterijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad
unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekreterijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od
komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju.

Drugi Vatikanski Sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa
nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim
crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje
od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam. Ovom
prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo
sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke crkve.” Tu se, između
ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene
od punog zajedništva Katoličke crkve, i to kadkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim
zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužii za greh odeljenosti, pa ih Katolička crkva grli
bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne
savršeno, zajedništvo sa Katoličkom crkvom.” Svakako, i u ovom dokument je Katolička crkva zadržala stanovište
po kome se „samo u Katoličkoj crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća
spasonosnih sredstava.” Kao moto svoga ekumenizma Katolička crkva uzima izraz Sv. Avgustina „In necessariis
unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas” (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Dokazano
je više puta da je ljubav bila i ostala samo fraza.

Nakon Drugog Vatikanskog Sabora, Rimokatolička Crkva je u mnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema
nekatolicima, na prvi pogled. Videćemo da je ustvari stav ostao isti. Ili pokloniti ili skloniti. Pomenute odluke ovog
sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se
primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da
je takav ekumenizam ustvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je
dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina
Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga - „Zato, ove odvojene Crkve i
zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni
spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3).

Vredna je pažnje činjenica da je papa Benedikt XVI, naslednik Jovana Pavla II smatrao za shodno, da u svom
govoru prilikom ustoličenja, ukaže na značaj rada na jedinstvu hrišćana. Taj papa, svetovnog imena Jozef Racinger
je na mesto pape došao kao vođa Svetog ureda za kongregaciju vere, ili starim rečnikom Inkvizicije, koja nikada nije
prestala da postoji. Karakter te sile se nije promenio, jer kao što rekosmo, paganstvo, kult Sunca ili tajna doktrina

~ 493 ~

žreca skrivena u njemu je obožavanje onoga koji mrzi Hrista i njegova stvorenja. Može se pretvarati, može biti svima
sve ali je karakter i cij isti, što je potvrdio i Alberto Rivera, odbegli jezuita govoreći o ekumenizmu i karakteru
Rimokatoličkog sistema.

Alberto Rivera svedoči o ekumenizmu: „Teški vuci su se uvukli i među nas. Pošto propovednici ne propovedaju
o tom predmetu, hrišćani se slabo danas upoznaju s tim stvarima. Rečima: Zašto je to potrebno? Zar da svako ne
ljubi svakoga, naročito sada u 20. veku? Hrišćani se uspavljuju, s namerom. Međutim, sotona ne spava. Njegovi ljudi
se već godinama mirno uvlače u crkve i to masoni, veštice, komunistički špijuni, uhode, posebno u totalitarnim
sistemima, homoseksualci, i tako dalje. Svi se oni pretvaraju da su hrišćani. Onda papstvo šalje svoje trupe u
protestantske crkve da završe posao. To su pritajeni jezuiti, katolička omladinska akcija, Marijina legija i sveštenici i
opatice na ulici u civilu, obučeni da uče i propovedaju s propovedaonice, govoreći da je rimokatolička institucija
hrišćanska crkva, što već skoro svi protestanti veruju da je istina. Prijatelji moji, papa je došao u protestantsku
Ameriku u sili i slavi i primio laskanja od velikih evanđelista. Ovaj veliki i lukavi neprijatelj evanđelja - papa - došao
je i u Belu kuću kao gost baptističkog predsednika Džimi Kartera (Jimy Carter), gde je primio sve počasti kao šef
držafe i duhovni vođa 800.000.000 katolika. Kada predsednik dozvoli papi da blagoslovi narod (Ameriku), onda
možete znati da je igra skoro završena. Jedini istaknuti glas protiv njegove posete bio je glas jednog ateiste. Naši
veliki zaštitnici vere su ćutali. To je neverovatno da su neki veliki zaštitnici vere otišli u Vatikan da vide papu, da
razgovaraju s njim i da dobiju njegov blagoslov! Kakva sramota! Njihovi utemeljitelji i prethodnici bi bili žalosni kada
bi videli koliko su daleko otišli od jevanđelja. Najveći tajni rimski agent koji je delovao u Americi bila je jedna žena s
kojom sam mnogo puta razgovarao. Ona je bila povezana sa Marijinom legijom. Bila je određena da se probija među
pentakostalce i protestante kroz harizmatički pokret (tzv. manifestacija „svetog duha“ kroz ushićenje, „govorenje
jezika“ (mrmljanje i kreveljenje, izgovaranje nepoznatih reči i kreštanje) i „bogosluženja“ uz muziku, tako da crkve
liče na koncertne dvorane i klubove). Ona je kroz svoje evangelizacije učinila ogromni posao za Rim. Ona je trebala
da postavi rimokatolički kodeks etike. To je bilo njeno podučavanje.

Odbacila je sve rimokatolike koji su prihvatili Hrista i pravu biblijsku istinu.
Nije hrabrila harizmatičke rimokatolike da napuste svoje crkve.
Imala je sveštenike i opatice koji su uveravali protestante da ako rimokatolici prihvate istinu, treba da ostanu u
svojoj instituciji. Ona je savetovala protestante da činu istu stvar. Ona je svojim umiljatim smeškom – „Jevanđeljem
ljubavi“ ujedinila mnoge.Kao nagrada za njen istaknuti rad bila joj je dozvoljena privatna audijencija kod pape.
Moramo znati, kada neka osoba dobije dozvolu za takvu audijenciju, on, ili ona, mora da se pokloni i da prizna papu
kao Isusa Hrista na Zemlji i toga radi on drži njihove ruke u naročitom blagoslovu za dobro obavljeni posao.
Papa nikada nije blagoslovio pojedinca koji se suprotstavlja rimskom učenju. To je jeres - krivoverstvo. Ne postoji
zapis u istoriji da se to ikada dogodilo. To je izričito zabranjeno kanonom u rimokatoličkoj instituciji. Ovu je ženu
zavolelo hiljade hrišćana. Ali, 60% onih koje je primila bili su katolici. Ona je sve podstrekavala na jedinstvo:
sveštenike, rabine i propovednike. Kada je umrla, za nju je bila služena posebna misa u Las Vegasu. Dok sam još bio
jezuitski sveštenik, znao sam da su mnogi od nas u svom tajnom radu znali za njenu aktivnost. Neka nas Bog čuva
od gledanja na čoveka, ko god on bio. To nam može doneti samo razočarenje i gorčinu kada takav padne.
Mi moramo staviti sve svoje pouzdanje jedino na Isusa Hrista. On je jedini u koga se nećemo razočarati. „Ali se
bojim da kako kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojim, tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je
u Hristu. Jer ako onaj koji dolazi drugoga Isusa propoveda kojega mi ne propovedasmo, ili drugoga Duha primite
kojega ne primiste, ili drugo jevanđelje koje ne primiste, dobro biste potrpeli“ (2. Korinćanima 11, 3.4). „Jer će izići
lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće i izabrane“ (Matej 24,
24).
U početku su pentakostalci bili stvarno protivnici Rima. Ne radi toga što govore jezicima, nego zbog svog učenja,
odvojenja i svetog života, kojeg smo se mi katolici stvarno bojali. Nekada su pentakostni propovednici govorili sa
svojih propovedaonica protiv Rima, da je Rim bludnica iz Otkrivenja 18, 17. Međutim, danas oni više ne propovedaju
odvajanje, nego ujedinjenje, jedinstvo. Ne mislite da su infiltratori samo među pentakostalcima, harizmaticima ili u
ekumenskom pokretu, nego i kod fundamentalista i evangelista. Oni kontrolišu velike evanđeliste i hrišćanske vođe
i razmatraju šta oni kažu o papinim posetama. Da li ćute ili su uzbuđeni zbog njegove posete i da li mu ukazuju
poštovanje i pišu o njemu u novinama. „Nije dobro gledati ko je ko, jer za zalogaj hleba čovek će učiniti zlo“ (Priče
28, 21). Rim radi s infiltratorima i kroz njih. Bog neka otvori oči svojoj deci da budu oprezni. Oni su „hrišćanski
eksperti“ za lažne religije, a tvrde da su zaštićeni telom Hristovim od krive nauke. „Teško onima koji zlo zovu dobro,
a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost, a od svetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko, a od slatkoga gorko.
Teško onima koji misle da su mudri, a sami su sebi razumni. Teško onima koji su jaki piti vino i junaci u mešanju
silovita pića. Koji pravdaju bezbožnika za poklon, a pravednima uzimaju pravdu. Zato, kao što oganj proždire strnjiku
i slame nestaje u plamenu, tako će koren njihov biti kao trulež i cvet njihov otići će kao prah, jer odbaciše zakon
Gospoda nad vojskama i prezreše reč sveca Izrailjeva“ (Isaija 5, 20-24). Međutim, znamo da je Rim obožavanje Baala,

~ 494 ~

„boga“ sunca, sa krivotvorenom hrišćanskom fasadom. Zašto onda ne bismo digli uzbunu? Da! Ali, mali deo to
pokušava, većina se boji, a neki su i sami agenti.

U novembru 1979. godine papa se sreo s vođom pravoslavnih crkava u Istambulu u Turskoj. Ovo ujedinjavanje
će pravoslavne crkve staviti pod Rim dajući tako papi 1.000.000.000 ljudi. Političari sveta se sada više boje sile ovog
čoveka nego atomske bombe. Vođe sveta ne samo da se boje, nego i slede papu, jer on ima ogromno bogatstvo. To
bogatstvo je pod vatikanskom zastavom. Vatikan je država za sebe, ona je politička država i svaki rimokatolik postaje
njen član u trenutku krštenja. Oni treba da budu privrženi najpre Rimu, a onda zemlji u kojoj su rođeni. S obe strane,
istorijski i proročki, bludnica iz Otkrivenja je naš neprijatelj. „I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka
Isusovih; i začudih se čudom velikim kad je videh” (Otkrivenje 17, 6). Sotona upotrebljava Vatikan da bi nas uništio.
„I povika jakim glasom govoreći: Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima, i tamnica svakome duhu
nečistome, i tamnica sviju ptica nečistih i mrskih; jer otrovnim vinom kurvarstva svojega napoji sve narode; i carevi
zemaljski s njom se kurvaše i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njezine” (Otkrivenje 18, 2.3). Malo
njih shvata da je Rim tajno ujedinjen sa iluminatima, masonima, ateistima, vladarima, kapitalistimai da njihove
podružnice kontrolišu banke i svetsku trgovinu. Oni takođe upotrebljavaju medije da bi manipulisali skoro sa svakim
na Zemlji. Rezultat koji žele da postignu je jedna crkva (Novodobaška religija) i jedna svetska vlast. Taj sistem ima
još samo jednog smrtnog neprijatelja - nezavisnu Božju decu koja temelje svoju veru na Bibliji.“ (Rivera Alberto)

Rivera zna šta govori jer je bio deo sistema, ali i svako ko dobro poznaje Bibliju može da prepozna prevarante.
Kao što su faraoni tvrdili da su bog, vavilonski kraljevi, rimski carevi, tako je i papa nastavio sa tim, želeći da bude
bog i car sveta: „Rimski pontif sudi svim ljudima, ali njemu niko ne sudi. Mi objavljujemo, tvrdimo, definišemo i
izjavljujemo. Za svako biće je od suštinske važnosti za spasenje da bude pokorno rimskom pontifu...Reči koje je
Hristos rekao „podložio si sve pod noge njegove“ mogu da budu potvrđene u meni...ja imam autoritet cara nad
carevima. Ja sam sve i iznad svega, tako da sam bog i ja, namesnik Božji, imamo samo jedno postojanje, i ja mogu
sve što Bog može. Šta onda možete da naćinite od mene osim Boga?“ (Papska bula Unam sanctam pape Bonifacija
VIII). U ovo baš ne verujem, i niko normalan ne veruje.

Rimski papa na čelu svih hrišćana!?
Objavljeno 2. juna 2011 od strane urednika (Vesti Online)
Rimokatolički i pravoslavni bogoslovi su, na upravo završenom sastanku u Beču, najavili napredak u približavanju
te dve hrišćanske crkve, koje bi uskoro mogle da postanu „sestrinske“ i da priznaju papu za vrhovnog poglavara.

Predstavnike Srpske pravoslavne crkve na ovom ekumenskom skupu u Beču predvodio je vladika bački Irinej
Bulović. Predstavnici dve najveće hrišćanske crkve su prethodne sedmice u Beču razgovarali o prevazilaženju Velike
šizme iz 1054 godine i postizanju ponovnog punog jedinstva dve najveće hrišćanske denominacije, javlja Rojters.
Eksperti su se u Beču složili da bi ove Rimokatolička i Pravoslavna crkva mogle postati „sestrinske crkve“ koje
priznaju Rimskog papu kao svoju titularnu glavu uz zadržavanje svojih različitih crkvenih struktura, liturgije i običaja,

~ 495 ~

koji su se razvili tokom poslednjeg milenijuma.
Godine 1964. godine održan je Drugi vatikanski koncil. Tada su prvi put svi protestanti nazvani „odvojenom

braćom.” Ova „odvojena braća” mogu da budu primljena u okrilje crkve samo ako priznaju vrhovnu vlast rimskog
pape i ujedine se sa rimskom crkvom. 1991 godine prvi put u istoriji rimski papa je imao ekumensku službu sa dva
luteranska sveštenika u bazilici Svetog Petra u Vatikanu. Luteranski sveštenik je tada izjavio: „Došao je dan kada
treba da kažemo da nesporazumi iz vremena Reformacije više nisu validni.” 1994. godine jedan drugi luteranski
sveštenik (Pol Krauč) je izjavio: „U suštini naša teologija je potpuno ista. Neke doktrinalne razlike su samo stvar
semantike (problem reči). Tako da ja svim kritičarima teološkog jedinstva kažem: „Odlazite u ime Hristovo!” Dođimo
zajedno u duhu ljubavi i jedinstva

Zločini u ime religije

„Svi ljudi pozvani su u ovo katoličko jedinstvo Božjeg naroda..njemu na različite načine pripadaju katolički vernici,
drugi koji veruju u Hrista i konačno svo čovečanstvo koje je pozvano Božjom milošću spasenja” (Katehizam katoličke
crkve). Da vidimo kako je tradicionalna crkva sprovodila to jedinstvo u istoriji i kako ima nameru da ga sprovodi u
budućnosti.

Zanemarljivo malo ljudi u Srbiji danas zna šta je to Konkordat i kakva se kataklizna nadvila nad Srbijom pred Drugi
svetski rat uvođenjem Konkordata. Svi hvalospevi kralju Aleksandru I treba da padnu u zaborav istorije činjenicama
da je on sa svojim „Oktorisanim ustavom“ preuzevši vlast kao diktator započeo stvaranje uslova da se Pravoslavlje
u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji potčini Vatikanu. Podsećamo na odredbu tog ustava koja kaže da budući kralj
Jugoslavije može biti pravoslavne, katoličke ili muhamedanske vere. Nakon toga on je poginuo u atentatu 1934, ali,
njegovom smrću opasnost za Pravoslavlje ne prestaje. Dolazi Konkordat – korak do uzimanja crkvene prevlasti
Vatikana u Srbiji. Međutim gotovo senzacionalno zvuči danas činjenica da je jedan srpski kralj koga smatraju
najvećim Srbinom nad Srbima – Kralj Petar I Oslobodilac napravio Sporazum sa Vatikanom 1914. godine, koji se
ticao Katolika u Srbiji i Srba na teritoriji tadašnje Austrougarske. Predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije Milan
Stojadinović je naložio ministru pravde Ljudevitu Aueru da potpiše Konkordat sa Rimom, koji je ovaj i potpisao u
Rimu 25. jula 1935. Navodno je tekst Konkordata sadržavao odredbu o ravnopravnosti rimokatolika sa ostalim
religijama u Jugoslaviji, ali nije, to je bilo priznanje primata Vatikana i pape. Konkordat je čekao 15 meseci na
ratifikaciju u Skupštini i tek marta 1937 je stavljena na dnevni red. Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve se pobunilo
protiv konkordata, a podržala ga je opozicija, pa se oko crkve stalo okupljati sve, čak i oni koji nikada nisu ušli u
crkvu ali su bili protiv režima. Patrijarh Varnava Rosić je bio izričito protiv Konkordata i podčinjavanja papi. Tokom
burnih događaja te 1937 patrijarh je otrovan od čega je umro. Rivera je pominjao da je jedna od metoda
„ubeđivanja” od strane Jezuita i trovanje.

Za 19. juli 1937 je bila zakazana sednica o Konkordatu u skupštini, a od strane sveštenstva litija kao i molitva za
bolesnog patrijarha. Tokom ove litije je došlo do sukoba sveštenika i žandara, tačnije policija čiji je ministar bio
slovenac Korošec, inače katolički bogoslov, je napala sveštenike i počela da ih prebija. Neki tvrde da su u redovima
policije toga dana bili Hrvati i Slovenci, ali ne mora da znači. Za mnoge je naređenje – naređenje. Čudno je i sramno
kako narod nije reagovao i da masa odbrani svoje sveštenstvo, jer u tim policajcima je bilo isto toliko čovečnosti
koliko je bilo i u Seldžucima i Francetićevim ustašama. Sveti Sinod SPC je uputio memorandum knezu Pavlu da se
Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od konkordata. 23 jula je Konkordat izglasan,
a to veče je patrijarh Varnava umro. Svim članovima vlade je bilo zabranjeno da prisustvuju sahrani.

Konkordat je prihvaćen i po njemu svaka osoba koja nije rimokatolik, a sklopi brak sa rimokatolikom mora da
pređe u rimokatolicku veru. Druga tačka koje je bila veoma problematična i upozoravajuća, bila je odluka Vatikana
da se Kraljevina Jugoslavija ubuduće ima tretirati kao misionarsko područje. Da pojasnimo: misionarskim
područjima su se proglašavale teritorije i zemlje u kojim žive neznabošci i nehriščani – primitivni narodi i plemenske
zajednice. Na primer katoličke misije sastavljene od Jezuita sa misionarskim zadatkom su osnivane tokom 16, 17 i
18.veka po Latinskoj Americi, Filipinima, Africi i slično, da bi se domorodačko stanovnistvo upoznalo sa hrišćanstvom
i pokatoličilo. Znamo da je to stanovništvo uglavnom porobljeno i desetkovano. To je bila dakle sudbina Srba u
Kraljevini Jugoslaviji. To je značilo unijaćenje i uništenje. Sinod SPC se suprotstavio Konkordatu ekskomunikacijom
svih ministara i poslanika pravoslavne vere, na koje je bio izvršen pritisak tako da je Vlada odustala od konkordata.
U februaru 1938 je izabran novi patrijarh Gavrilo Dožić.

Vatikan je u Konkordatu tražio sledeće:
Da Kraljevina Jugoslavija usvoji „Codex iuris canonici” (zakonski propis koji je trebao da se ubaci u kanon a time
katolike u Kraljevini Jugoslaviji podigne po pravima stepenik više od pravoslavaca) kao obavezujući čime bi
Kraljevina dobila Ustav koji favorizuje katolicku crkvu.
Da prizna Rimokatoličkoj crkvi da slobodno i javno vrši svoju misiju i preko državnih organa.

~ 496 ~

Da će u slučajevima mešovitih brakova gradjanske vlasti obavezati supružnike da „sinovi i kćeri bez izuzetka budu
odgojeni u katoličkoj veri.”

Da Kraljevina Jugoslavija prizna Vatikanu prvenstvo u usmeravanju verskog i moralnog života države. (?!)
Iz ovoga se jasno vidi da je Vatikan bio spreman sve da učini kako bi Jugoslaviju pretvorio u katoličku državu.
Srpski (pravoslavni) Patrijarh Varnava (Rosić) je poveo borbu protiv ovog bordžijskog ugovora i sprečio njegovo
usvajanje, i to platio životom, i verujem da Bog neće zaboraviti svoga slugu, što znači da u svakoj crkvi, zajednici i
veri Bog ima svoje savesne ljude. Pismo episkopa Nikolaja Velimirovića Milanu Stojadinoviću: Predsedniku
kraljevske vlade g. Milanu Stojadinoviću:
Poštovani Gospodine Ministre Predsedniče,
Vi, svakako, niste pročitali moj jučerašnji telegram, kada mi odgovarate da ja treba „pomirljivo da dejstvujem na
svoje kolege.” Kakvu pomirljivost Vi možete očekivati posle onomadašnje tuče pred Sabornom crkvom? Dr. Korošec
nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike, kada
se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha. Unikum. A, zamislite kako bi Papa rimski potresao ceo svet, da je jedan
srpski žandarm, udario katoličkog biskupa. Sve to narod gleda. Sve to narod sluša, ja Vas uveravam da u narodu
ključa gnev, kao u vulkanu. Uveravam Vas, da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve
godine, znam i za taj zlokobni Konkordat. Ja ne zaboravljam ni ono ni ovo. No, sav narod je potpuno bacio u zaborav
sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast - sve zbog ovog Konkordata. Kao kad bi đak napisao čitko propis,
pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama danas ne vidi do Konkordata. Od vremena tzv. „vladanovštine” ja
ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i
obmanjuje Vas. I nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika.
Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje, da je Knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski
neprijatelj. Uostalom i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti, koja se daje tom knezu u ovoj našoj slobodnoj
zemlji. Zato vas i ovim putem i poslednji put, molim i preklinjem - skinite to čudovište s dnevnog reda, te sačuvajte
zemlju od potresa. Sačuvajte svoju čast i povratite ugled u narodu. Sačuvajte i sebe od moralne i političke smrti. To
je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u dvanaestom času. Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih
sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti s dnevnog reda. Možda. No, setite se da će teže biti ako
prođe. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svak očekuje najgore. Ako izagitujete nasuprot volji narodnoj, volji
sedam miliona Srba, i skoro toliko katolika, da se Konkordat izglasa u skupštini, šta ste time učinili? Otvorili ste jednu
živu ranu, koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ste ime upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje
narod proklinje, a Vi niste samac, Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama. Neka Vam
je sam Bog u pomoći. Vaš poštovovalac Episkop Nikolaj s. r. Kraljevo
Policija kraljevine Jugoslavije je vršila teror nad pravoslavnim sveštenstvom, braneći da bilo ko žali patrijarha
Rosića, da se narod okuplja oko crkava, cepane su posmrtne liste pokojnog patrijarha a narod je hapšen ako samo
pominje Konkordat u negativnom kontekstu. Zašto? Jer je parijarh i te kako znao sa kim ima posla. Svoje poznavanje
vuka u jagnjećoj koži, kao i želju da to znanje prenese i narodu je platio životom, a žandari, od kojih će sutra mnogi
okrvaviti kamu u jedinicama Dimitrija Ljotića, Pavelićevim ustašama, i kao drugi saradnici nacista su izvršavali
naređenje verovatno i ne znajući šta rade. Šta je patrijarh rekao u svojoj besedi povodim konkordatske krize:
„Iz sasvim nepoznatih razloga i nikom nedokučivih uzroka, oni su napravili ugovor sa crnim poglavarem crne
intarnacionale. Tim ugovorom oni hoće da dovedu do trijumfa tog poglavara na Balkanu, za kojim on teži hiljadama
godina. Protiv tog crnog poglavara i njegove jezuitske vojske borili su se najpre vizantijski patrijarsi i carevi, ako i
naši Nemanjići na čelu sa sv. Savom. I sami Turci su se borili protiv latinske najezde na Balkan. Znali su Turci lažni
karakter te internacionale i razorno dejstvo njeno unutar država, znali su da ta internacionala ne preza ni od kakvih
sredstava, spletaka i intriga, pa nisu ulazili u kompromis sa njom. I eto braćo moja, toj neskrupuloznoj političkoj
organizaciji danas naši vlastodršci širom otvaraju vrata i puštaju je da stane čvrstom nogom na Balkan. I to ko i kad?
Ne kakvi tuđinci, no kršteni sinovi Svetosavske crkve. Neka je čast Turcima i neka je sram takvim pravoslavcima i
takvim Srbima...“
Žandarmerija katolika Korošeca (Ministra policije Kraljevine SHS) je ubijala demonstrante dok su protestvovali
protiv Konkordata u litiji i lomila ikone i krstove..
Zbog toga što nisu prihvatili Konkordat Srbi moraju biti kažnjeni....(po Vatikanskoj politici).. Papa Pije XI koji je
tada stolovao u Rimu povodom srpskog odbijanja govori: „Doći će dan, a a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam
duboko uveren, doći ce dan, kada neće biti malen broj duša koje će zažaliti što nisu širokogrudo, velikodušno i
aktivno primile tako veliko dobro kao što je ono koje je namesnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji i to ne samo radi
crkvenog, verskog mira nacije, no i radi njenog socijalnog i političkog mira.“ (Osservatore Romano, od 17. decembra
1937). Ustaša Ante Pavelić je bio poslat sa blagoslovom pape Pija XII (Hitlerov papa) da kazni pravoslavce.
„Franjevački red katoličke crkve je predstavljao glavnu grupu sveštenika koja je navodila jedinice NDH da počine
genocid. Oni su bili zlikovci, ubice i komandanti logora. U „Hrvatskim narodnim novinama” od 4, juna 1941 piše da

~ 497 ~

je franjevački samostan u Širokom Brijegu udređen za glavni pripremni centar za obuku ustaša pod vođstvom
franjevačkog sveštenika dr. Radoja Glavaša. Fra Miroslav Filipović – Majstorović starešina samostana Petričevac kod
Banjaluke je blagosiljao ustaše: „koljite, neka krv padne na moju dušu, ja ću vam dati oprost grijeha u ime crkve.”
Katolička crkva nakon rata nije odgovarala za zločine. Kada sam rekao da imamo imena 315 katoličkih sveštenika
koji su bili ubice,jedan od američkih stručnjaka je rekao: „Vi u Srbiji ne radite ništa na rasvetljavanju, mi smo skupili
preko 1 400 imena katoličkih sveštenika krvnika.” Ako znamo da je u Jugoslaviji tada bilo oko 2 000 katoličkih
sveštenika, onda je činjenica da su dve trećine bile ubice.” (akademik dr. Srboljub Živanović, profesor iz Londona).
Ante Pavelić je bio sin pružnog radnika iz Like, koji se preselio u Hercegovinu, i kada se slušaju njegovi govori, može
se čuti pregršt ekavice dok čita govore koje su drugi napisali. On je došao u Zagreb 15 aprila 1941, gde ga je poslao
Musolini da uspostavi vlast. Poznato je da su Musolini i papa Pije XI sklopili 1929 savez poznat kao Lateranski
sporazum crkve i države, kojim je stvoreno ono što danas poznajemo kao država Vatikan. Musolini se obavezao da
će da papskoj državi plati odštetu za sve što je izgubila u prethodnom periodu,a papa se obavezao da će da taj novac
ostane u granicama Italije. Musolini je inače pre nego što je postao fašista bio socijalista, a citirani Rivera tvrdi da i
iza socijalista, tj komunista i iza fašista i nacista stoje jezuiti, tako da ni Musolini ni Pavelić nisu došli do vlasti
slučajno. Napomenimo samo ukratko da su po svedočenju dr Rivere njemu preneta neka znanja i informacije koje
su bile najčuvanije tajna Vatikana i koje se u istorijskim knjigama nisu pominjale, niti se pominju. Njegov glavni
učitelj je bio nemački jezuita kardinal Avgustin Bea, konfesor (ispovednik, koji ispoveda) pape Pija XII i
predsedavajući Rimokatoličkog Ekumenskog Pokreta. Jedna od tajni koju je on „odao” svom učeniku Riveri je
jezuitsko prikriveno učešće u stvaranju dve paklene ideologije: sa jedne strane to je bio nemački nacizam (kao i
prethodno fašizam u Italiji i Španiji koji je zabranio sve druge konfesije osim rimokatličke), a sa druge ateistički
komunizam, kako bi se zbacio sa vlasti najveći zaštitnik istočne ortodoksne crkve- ruski car. Cilj je bio da se u
međusobnom sukobu fizički uništi što više „jeretika.” U Drugom svetskom ratu, gde su sukobljeni „vernici” i
„nevernici”, pored velikog broja ubijenih Jevreja (danas se nastoji izvršiti revizija o tačnom broju), stradalo je i dva
miliona Nemaca (najviše protestanata ) i 20 miliona Rusa (pravoslavaca) i drugih „jeretika” i antifašista. Ovu tezu
izneo je francuski publicista Edmond Paris u svojoj knjizi „Jezuiti – tajna papina vojska“, koja je prevedena na slovački
kao i više slovenskih jezika, navodeći da su upravo pripadnici ovog katoličkog reda, osnovanog još u 16. veku,
najsmernija tajna papinska vojska u ostvarivanju vatikanskih ambicija. Pripadnici ovog reda kojeg Edmond Paris
naziva „militantnim“ otvoreno su podržavali instaliranje fašističkih kvislinških režima u Slovačkoj, Belgiji, Francuskoj,
a pre svega prilikom stvaranja i održavanja Nezavisne države Hrvatske.

Niže katoličko sveštenstvo je u
potpunosti sledilo stavove
svojih poglavara - pape Pija XII
i nadbiskupa Stepinca. Mnogi
katolički sveštenici su direktno
učestvovali u mnogim ustaškim
zlocinima. Fratar dr Srećko
Peric iz samostana Gorica kod
Livna, cija je rođena sestra bila
udata za Srbina, iz oltara je
pozvao na pokolj Srba i rekao:
„Braćo Hrvati, idite i koljite sve
Srbe, a najpre zakoljite moju
sestru koja je udata za Srbina, a
onda sve Srbe od reda. Kada
ovaj posao završite, dodjite k
meni u crkvu, gdje cu vas
ispovjediti, pa ce vam svi gresi
biti oprošteni.” Ohrabreni
podrškom pape Pije XII, nadbiskupa Stepinca i svih fratara hrvarske katoličke crkve ustaše su Srbe nabijali na kolje,
pekli ih žive na vatri, spaljivali u kucama i crkvama žive, polivali kljucalom vodom i tada poliveno mesto derali i solili,
kopali živim oči, sekli uši, jezik, nos, svestenicima nožem dralio celo lice, kako bi im ostala brada sa obrvama kao
suvenir, otsecali im polne organe i zaticali u usta, vezivali ih odostraga za kamione i onda sa njima jurili, prebijali
ljudima noge i ruke, zabijali im u glavu eksere, golemim ekserima zakivali ih za pod kroz slepočnicu, bacali žive u
bunare i provalije, a odozgo na njih bacali bombe, razbijali im gvozdenim cekicima glave, decu bacali u vatru, vrelu
vodu, u krečane, rastrzali decu za noge, razbijali im glave o zidove, prebijali kičme o kamenje i klade i još mnoga
užasna mucenja izvršavali, kakva normalni ljudi ne mogu ni zamisliti. Fra Dionizije Juricev je često govorio: „Nemojte

~ 498 ~

misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da znadete da ja, kada je potrebno, uzmem strojnicu u svoje ruke i tamanim
sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške države i vlasti”, a „fra Vjekoslav Šimić je i sam lično svojom rukom
ubijao Srbe” Fra Vjekoslav Filipović je, pored mnogih zlocina, izvršio pokolj srpskih đaka u selu Drakulići (BiH), a
učiteljica je od užasa poludela. Kasnije je promenio ime u Miroslav Majstorović i bio je upravnik zloglasnih ustaških
logora u Jasenovcu i Staroj Gradiški. Sumirajuci sve te izjave rimokatoličkih sveštenika završićemo napisom
udbinskog župnika Mate Moguša u „Novom listu” od 24. jula 1941. godine gde je naglasio: „Do sada smo za katoličku
vjeru radili molitvenikom i križom, a sad je došlo vrijeme da radimo puškom i revolverom” („Magnum Crimen” –
Viktor Novak).

„Deca nisu bila posteđena i za njih su postavljeni posebni logori. Činjenica je da ni nacistička Nemačka nije imala
posebne logore za decu. Između ostalih ovih devet: Lobor, Jablanac kod Jasenovca, Mlaka, Brosice, Ustići, Stara
Gradiška, Sisak, Jastrebarsko i Gornja Rijeka. Uništenje dece na ovim mestima bi delovalo neverovatno, da ne
postoje iskazi očevidaca, od kojih je jedan posvedočio: „U to vreme su u logor u Staroj Gradiski svakako dnevno
dolazile nove žene i deca. Posle četrnaest dana zapovednik logora Vrban naredio je da sva deca budu odvojena od
majki i stavljena u jednu sobu. Nama desetorici je bilo receno da ih tamo nosimo u ćebadima. Kada je soba
napunjena, Vrban je pustio otrovni gas i ubio ih.” Avro Menhetn (Amerika)

U obilasku logora Jasenovac, nemački oficiri su svi do jednog povraćali, zbog ustaških varvarskih zločina koje su
tamo zatekli i smrada i nehigijene koja je tamo vladala a na koju se ustaše nisu obazirale, naprotiv oni su u tome
uživali. Zato je Hitler 23. septembra 1941. godine pozvao na raport hrvatskog poglavnika Antu Pavelića. Vođenje
hrvatskog slučaja Hitler je poverio Hajnrihu Himleru, a ovaj generalu Aleksanderu Leru, nemačkom komandantu
Jugoistoka Evrope. Izveštaj za Hitlera bio je spremljen već 1. oktobra. Posle Lerovog izveštaja, najveći deo hrvatske
vojske stavljen je pod nemačku komandu. General Ler je i dalje zahtevao uklanjanje Pavelića i postavljanje
Mačekovih ljudi na njegovo mesto. Povodom tog Lerovog zahteva, Glajz fon Horstenau – Hitlerov izaslanik u
Zagrebu, šalje izveštaj u kome daje sledeću ocenu NDH:

„Kad general pukovnik Ler, na prvom mestu, insistira na likvidaciji ustaškog ćumeza, on stavlja svoju ruku na
inficiranu ranu hrvatskog državnog tela. Od početka rđavo osnovan ustaški režim, sa svojom ludom politikom i
svojim kriminalom, postao je simbol ove ružne države.” Kada je Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan, dr
Herman Nojbaher, 1943. godine počeo intenzivnije da se bavi srpskim pitanjem, najpre je pokušao da stane na kraj
hrvatskim zločinima. U svojim memoarima, za hrvatski pokolj Srba Nojbaher kaže:

„Pokolj Srba od strane Hrvata spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije. Doživeo sam da
mi se ustaške vođe hvale kako su zaklali milion Srba, uključujući tu i odojčad, decu, žene i starce.” Prema izveštajima
kojima je raspolagao, Nojbaher je broj zaklanih bez odbrane procenjivao na 750.000.

U „Dokumentima o protunarodnom radu...“ Joža Horvat i Zdenko Štambuk navode 427 crkvenih zločinaca, dok
je Gojo Riste Dakina za knjigu „Budi katolik ili umri“ pronašao 977 katoličkih sveštenika koji su sarađivali sa
ustašama. Milan Bulajić je taj broj, po istraživanju, povećao na 1.171, a Američka komisija za utvrđivanje zločina
izišla sa podatkom o 1.400 pripadnika hrvatskog rimokatoličkog klera koji su pomagali Paveliću i Stepincu. Papa Pije
XII je satrapa Pavelića blagosiljao „na početku njegove karijere, u njenom toku i na samrtnoj postelji.” (K. Dešner,
„Politika rimskih papa u 20. veku“, knj. 2). Papa se nije oglašavao povodom holokausta nad Srbima – ali se zato
oglasio 2. juna 1945. zbog „tugovanja“ usled komunističkih ubistava „sveštenika... iz Slovenije i Hrvatske. Nije se
oglašavao jer je bio jedan od nalogodavaca.

Papa Euđenio Pačeli (alijas Pije XII) nije video ništa loše u tome što je „praktikujući katolik“ Ante Pavelić u doba
monstrum-države NDH (1941-1945), po pisanju Hermana Nojbahera na najmonstruozniji način pobio 750.000, a po
svedočenju general-majora SS trupa Ernsta Fika oko 700.000 Srba, niti što je celokupnu imovinu SPC u Hrvatskoj
prisvojila rimokatolička crkva. Koliko je tačno umoreno ljudi u ovoj monstrum-državi teško da će ikada biti utvrđeno
iako u svojoj knjizi „Vatikan i Drugi svetski rat“ M. M. Šeinman prenosi jedan podatak po kome je broj likvidiranih
Srba „oko 800.000“. Ove zastrašujuće cifre su valjda jedini razlog što je Avro Manhatan, kultni pisac o Vatikanu i
autor čije su knjige doživele preko pedeset izdanja, zaključio da je „Pavelićevo životno delo stvaranje jedne od
najokrutnijih fašističkih tiranija koja je ikad osramotila Evropu.”

Euđenio Pačeli se nije oglašavao o zverstvima i klanju „u katoličkoj velikoj Hrvatskoj“ u kojoj je trajao lov na Srbe,
Jevreje i Cigane. Valovi mržnje, sadizma i nezapamćenih ritualnih ubistava jedini je znak njegove duhovne dece. On
je u svemu imao razumevanja za stav franjevačkog fratra i guvernera Šimića, a koji je ovaj sažeo u dve rečenice:
„Pobiti sve Srbe za što je moguće kraće vreme. To je naš program.” Ni ova ritualna ubistva nisu dirnula „molitveno”
srce pape Pačelija, koji je kao geslo svog pontifikata proglasio mirotvorstvo: Opus Iustitiae Pax (Mir je delo pravde).
Ovaj „Hitlerov papa“ i nežni molitvenik koji se od bavarske opatice Paskaline Lenard (sa nadimkom „La Papessa“)
nije odvajao do kraja života, najzaslužniji je za zbližavanje Hitlerove Nemačke i Vatikana, te ne čudi što je nacistička
štampa oduševljeno propratila, 1939, njegov izbor za papu. Papa Pačeli (alijas Pije „pobožni” XII) verovao je u moć
sile, mesijansko proviđenje i arijevski misticizam. Najzad, Euđenije Pačeli je najzaslužniji što je 29. oktobra 1933.

~ 499 ~

Hose Antonio Primo de Rivera osnovao fašističku partiju Španije (Falange Española), koju su pomagali Hitler, jezuiti
i Musolini.

Što se tiče ritualnih ubistava, posebno nad decom, u tome leži pagansko – satanističko poreklo. Sva paganska
božanstva su „tražila” žrtvovanje dece, počev od Semiramide (gospa) preko Moloha, Baala, Ištar itd. Kako je
rimokatolička institucije duboko paganska i okrenuta kultu sunca, a vrhovni pontif, i sveštenici – žreci u tajnosti
znaju kome služe, tako da je ubijanje dece bila posebna specijalnost. O tome je govorio i Rivera, kada je kao dete
boravio u samostanu: „Moj prijatelj i ja smo trčali po zemljištu tog samostana i moj prijatelj je odjednom upao u
otvorenu jamu oko metar i po duboku i isto toliko široku i oko dva metra dugačku. On se kod pada povredio, te sam
ja skočio unutra da mu pomognem da izađe. Posegnuo sam za jednim dugačkim komadom drveta, da bi se izvukli
iz jame. Međutim, odjednom smo se zapleli u neko smotano platno, slično velikoj plahti. Dok sam vukao drvo, plahta
se odmotavala i ja sam se sledio od onoga što sam video. Tamo je bilo sedam leševa male dece. Svako od njih je
imalo tri krsta oko vrata, jedan krst na svakom dlanu i na obe noge, a na njihovim prsima su bila dva velika krsta.
Krst je izgledao kao slovo P prekršteno u donjem delu) što znači „Mir hristov, onakav kakav je car Konstantin
navodno video u viziji. (može se videti na logu srpske organizacije Obraz Otačastva. Prim. Aut). Ja sam bio smeten,
zbunjen i nisam mogao da govorim. Kasnije, jedan od dečaka koji je video ovaj nesretni slučaj, ispričao je to svojoj
trinaestogodišnjoj sestri koja je pohađala žensku samostansku školu. Ona je otišla u ispovedaonicu i rekla svom
svešteniku o tome. Nedugo iza toga njezino telo je nađeno bez oba uva i bez jezika. U isto vreme moj je prijatelj
tajanstveno nestao i nikada više nije bio viđen. Kada sam čuo šta se dogodilo devojci, kosa mi se podigla od straha.
Isti onakav znak je bio stavljen i na njezina prsa“ (Rivera) Ako se pročita detaljno jezuitska zakletva, načini ubijanja
u NDH su identični onima koje pominje zakletva.

Jezuiti pri stupanju u taj red drže malo crno raspleo koje iskušenik pritisne na srce i tada mu nadređeni pruža
kamu. Onaj koji se zaklinje prihvata oštricu kame i pritiska vrh u pravcu srca. Nadređeni drži dršku kame i kaže mu:
„Sine moj, sada si naučen da igraš prikriveno - među rimokatolicima da budeš rimokatolik i da špijuniraš sopstveno
bratstvo; da ne veruješ ni jednom čoveku, niti u jednog čoveka; među reformistima da budeš reformista, među
hugenotima da budeš hugenota, među kalvinistima da budeš kalvinista. Među protestantima da budeš protestant
i pridobijanjem njihovog poverenja da držiš čak i besedu sa njihove propovedaonice i da ih potkazuješ svom silinom
svoga bića naše svete religije i našeg pape. I da si u stanju da se spustiš tako nisko da postaneš Jevrejin među
Jevrejima, što će ti omogućiti da prikupiš sve informacije za svoj Red kao odani vojnik pape. Naučen si da podmuklo
seješ seme mržnje i ljubomore među narodima, regionima i državama koje žive u miru, i podstičeš ih na krvava dela,
gurajući ih u ratove jedne protiv drugih, i da kreiraš revolucije i građanske ratove u zemljama koje su nezavisne i
prosperitetne, izigravajući da neguješ umetnost, nauku i uživanje u blagodetima mira. Da učestvuješ na strani
boraca i da igraš u tajnosti sa svojom braćom jezuitima, koji mogu biti na istom poslu na suprotnoj strani u ratu, ali
da se otvoreno suprostavljaš onome za koga bi mogao biti povezan. Samo Crkva na kraju mora da izvuče dobit iz
uslova koji će biti sastavni deo konačnog mirovnog sporazuma i koji će opravdati sva sredstva. Naučen si sada svojim
dužnostima špijuna, da prikupljaš sve statističke podatke, činjenice i informacije od svakog izvora; da se dodvoravaš
kao poverljiva osoba u poznatim krugovima protestanata i jeretika svakog nivoa i svake ličnosti, kao i bankara,
trgovca, advokata, među učenicima škola i studentima, u parlamentima i zakonodavstvu, u državnom pravosuđu i
da budeš „sav prtljag svim ljudima” za dobro pape, čije smo sluge do svoje smrti. Primio si sve instrukcije pre nego
si posto iskušenik, i služio si kao pomoćnik, ispovednik i sveštenik, ali nisi bio okružen sa svim neophodnim da bi
komandovao armijom Lojole u službi pape. Moraš služiti odgovarajuće vreme kao sredsvo i izvršilac naređenje svojih
nadređenih. Niko ovde ne može komandovati ko nije sebe blagoslovio sa krvlju jeretika. Bez prolivanja krvi ni jedan
čovek ne može biti spasen.” Tada odgovara, tj ponavlja onaj koji polaže zakletvu: Ja, (Ime i prezime) sada u
prisutnosti svemogućeg Boga, svete device Marije, svetog Mihajla arhanđela, svetog Jovana Krstitelja, svetih
apostola, svetog Petra i svetog Pavla i svih svetaca i sakralnih hostija neba, obećavam i izjavljujem da ću, kada bude
povoljna prilika, voditi nemilosrdan rat potajno i javno protiv svih jeretika, protestanata i liberala, kao što sam
usmeren i upućen, da ću ih istrebiti sa lica zemlje i da neću poštedeti nikoga, bez obzira na starost, pol i uslove; da
ću ih vešati i paliti, pustošiti, guliti kožu, daviti i pokopavati žive, parati stomake i utrobe njihovih žena i razbijati
glave njihove dece o zidove, da satrem zauvek njihovu odvratnu rasu. Pošto se to ne može činiti javno, ja ću potajno
upotrebljavati otrovni pehar, stisnuti konopac, čelični bodež ili olovni metak, bez obzira na čast, rang, dostojanstvo
ili autoritet osobe ili osoba, bilo kakvi bili njihovi uslovi u životu, javni ili privatni, onako kako budem u bilo koje
vreme upućen od bilo kog zastupnika pape ili starešine braće po svetoj veri, po društvu Isusovom.” (Rivera). Ovde
su imena biblijskih ličnosti, Boga i Isusa čista forma. Videli smo da i skraćenica IHS nema nikakve veze sa Isusom
Hristom. Pisane su mnoge knjige za katolike dzelate o mucenju i ubijanju. Dominikanci Henrik Institoris i Jakob
Sprager 1487. izdali knjigu „Malj za veštice” (Malleus Maleficarum). Ta knjiga je u Evropi do sedamnaestog veka
doživela tridesetak izdanja. U njoj su detaljno opisane vestine mucenja, pa je mnoge ustaše nadahnula da jos
revnosnije sluze kao psi pape i Vatikana.

~ 500 ~