VANZEMALJCI,NOVO DOBA I OKULTNI NOVI SVETSKI POREDAK

Opljačkano zlato i Pacovski kanali:
Slučaj „Alperin protiv vatikanske banke” zaveden u američkom Okružnom sudu sev. Karoline pod brojem c-99-
4491 mmc. je postupak protiv vatikanske banke i reda franjevaca koji su odgovorni za pljačku žrtava terora pod
nacistima, a posebno u NDH. Franjevački red Male Braće i Vatikanska banka su oprali opljačkan nakit i dragocenosti,
čija je vrednost procenjena na 80 miliona dolara. Fra krunoslav Draganović, nazvan i „Zlatni fratar” je bio specijalista
za pranje novca i pomagač zločincima iz NDH da se sklone nakon rata tzv „Pacovskim kanalima.” On je takođe bio i
američki špijun. Fra Dominik Mandić, blagajnik franjevačkog reda u Rimu, zagovornik rasnih teorija o superiornosti
Hrvata, kao i Ante Pavelić. Njih trojica su bili nadležni za tovar koji je prošavši kroz savezničke redove u Austriji i
Italiji, deset kamiona sa zlatom koji su stigli na trg Sv Petra 1946 godine. Saveznici su za to znali, ali nisu reagovali.
Svedočenje američkog specijalnog agenta u Rimu, Vilijema Gouena potvrđuje istinitost ovog događaja. On je dao
izjavu pod zakletvom, i nadgledajući ustaški pokret za račun američkih službi infiltriran u jedno ustaško gnezdo koje
su vodili sveštenici Draganović i Mandić gde je saznao pojedinosti o opljačkanom blagu koje je deponovano u
Vatikanskij banci. U američkim dokumentima se pominju imena na mnogo višem nivou, Džim Angelton, šef CIA u
Rimu, Montanija, vatikanskog državnog podsekretara, kasnijeg i sada već pokojnog pape Pavla VI. Gouenova
karijera specijalnog agenta je ovim završena i on je povučen iz Rima. Franjevački red je pored Vatikanske banke bio
glavni nadležni za ustaško blago u SAD. Godine 1952 fra Dominik Mandić je došao u Čikago, gde je ustaškim novcem
osnovao franjevačku izdavačku kuću. Tu je širena priča da su Hrvati potomci Arijanaca iz Irana dok su Srbi potomci
Afrikanaca, što nema veze sa istinom. Još jedna franjevačka prevara je bila „pojava Gospe” u Međugorju a tu prevaru
su bili odgovorni franjevci iz reda Male braće, koji su finansirani od blaga otetog u II svetskom ratu. To zlato je
učestvovalo i u kupovini oružja za rat u Jugoslaviji, kao i naoružavanje ustaških terorista.
To sa pojavom Gospe je prevara decenije u SFRJ, ali za poznavaoce duhovnih prilika su te pojave događaji koji su
realni. Pojava Gospe u Lurdu, Fatimi i na još nekim mestima je viđena i za to postoje svedoci. Gospa u Fatimi u
Portugaliji se javila pred troje dece i oni su čuli poruku da „svet treba da okajava grehe, da je Bog uvređen gresima,
i da spasava moljenje krunice i obraćanje njenom bezgrešnom srcu..” Biblija nepogrešivo otkriva da je ovo đavo,
demon, a ne majka Isusa Hrista, jer prvo mrtvi ne ustaju popre konačnog Vaskrsenja, drugo, nigde Biblija ne pominje
da je Marija na nebu, treće, nema života nakon smti, niti duša napušta telo umrloga. Pojava gospe u Međugorju je
ili prevara od strane Franjevaca ili pojava palog anđela.
„Gospodine kardinale, na depozitu Instituta za religijske poslove u Vatikanu nalazi se ratno ustaško blago. Ovo
zlato, poluge, srebro i druge vrednosti ustaški režim je opljačkao od Srba, Roma i Jevreja i zalagao u Vatikansku
banku od 1944. do 1946. Naši klijenti, oni koji su preživeli holokaust, uključujući organizacije u Srbiji i SAD, traže
povraćaj svoje imovine.” Ovako glasi pismo, koje je američki advokat Džonatan Livi, iz San Franciska, uputio
kardinalu Altilio Nikori, predsedniku Finansijskog odbora u Vatikanu, sa zahtevom da Sveta stolica sama pokrene
istragu o nestalom ustaškom blagu, koje se nalazi u vatikanskim trezorima. Za ovu pljačku Srba, Jevreja i Roma, koja
je procenjena na 80 miliona dolara, nikada niko nije odgovarao. Advokat Livi se sa dvadeset saradnika već
decenijama bori pred američkim pravosuđem protiv Vatikanske banke. Država Srbija nije na ovom pitanju učinila
ništa.
Naš zahtev za istragom odnosi se na nerešeno pitanje tzv. „ustaškog blaga”, zlata i drugih vrednosti iz nekadašnje
Jugoslavije, koje je opljačkano od Srba, Jevreja i Roma. Ta pljačka je službeno dokumentovana prvi put 1998. godine
u izveštaju Stejt departmenta nazvanom „Brige oko sudbine ratnog ustaškog blaga.” U izveštaju se tvrdi da je
Vatikan umešan u pranje zlata iz koncentracionih logora i pljačkanja pokretne i nepokretne imovine i krađu posle
Drugog svetskog rata, čija je vrednost 80 miliona dolara - kaže za beogradski dnevnik „Novosti” advokat Džonatan
Livi. Ova imovina žrtava je 1946. godine založena u Vatikansku banku. Jedan od svedoka je američki Srbin - profesor
Vilijam Todorović, iz Los Anđelesa, koji je izgubio 17 rođaka u Vojniću. Prema američkim dokumentima i pomenutog
svedočenju pod zakletvom američkog specijalnog agenta Vilijema Gauena, koji je intervjuisao ustaše umešane u
transfer vrednosti u Vatikan, Sveta stolica poseduje srpsko, jevrejsko i romsko zlato. „Kada smo tužili Vatikansku
banku tužilac je dokumentovao organizovanu krađu imovine porodice imućnog srpskog biznismena Janka Batesa.
Ustaše su ubile njegovog oca i brata. Dr Milan Bates danas živi u Velikoj Britaniji i pravni je zastupnik svoje porodice.
Njegovo potraživanje se odnosi na porodični nakit vredan 100.000 dolara i na udeo u zlatu ustaškog blaga” kaže
Džonatan Livi. Zlato ustaških žrtava bilo je decenijama predmet parnice protiv Vatikanske banke i Instituta za
religijske poslove, koju je pokrenula u SAD advokatska kancelarija Džonatana Livija. Vatikan su, u međuvremenu, u
Americi tužili i Nezavisni savet srpskih Roma, Republika Srpska Krajina u egzilu, Memorijalni centar Jasenovac,
Jasenovački istražni institut i zastupnici privatnih tužilaca, odnosno naslednika žrtava, kao i neke organizacije
Jevreja. U tim tužbama, gubici i šteta su vrlo dobro dokumentovani od Nezavisnog saveta srpskih Roma.
„Naša tužba, koja je podignuta u SAD je, bila obustavljena. Sud je proglasio Vatikan nenadležnim za ustaško
blago, jer Svetoj stolici u SAD ne može da se sudi. Kada je uložena žalba na tu presudu, ona je odbijena i američka
sudska presuda o nenadležnosti da sudi Vatikanu je postala konačna u martu 2011. Mi kao zastupnici žrtava NDH

~ 501 ~

želimo da ovim zahtevom za istragu u Vatikanu, predmet donesemo u Svetu stolicu i Institut za religijske poslove.”
Kaže advokat Livi. Pitanje stoji: Zašto u protestantskoj Americi ne može da se sudi papskoj kuriji? Ne može jer je to
deo iste ekipe, što pominje Alberto Rivera, deo iste zavereničke klike i tajnih društava koja upravljaju i Amerikom, i
Vatikanom, i Evropskom Unijom.. svetom u cilju uspostavljanja Novog svetskog poretka, uklanjanja nepodobnih i
većine stanovništva i stvaranja jedne religije Novog doba sa papom na čelu.

Zahtev je Vatikanu podnesen u jesen 2011. godine posle konsultacija sa advokatima Svete stolice i Instituta za
religijske poslove, što ukazuje na volju Rimokatoličke crkve da se pitanje ustaškog blaga konačno reši. Ukoliko
Vatikan ne pokrene istragu, advokatska kancelarija Livi i žrtve NDH će tužiti Vatikansku banku Evropskoj komisiji i
tražiti njenu odgovornost za skrivanje ustaške pljačke Srba, Jevreja i Roma. Ipak, car David kaže: Teško onome ko
upadne u ruke Boga Živoga! Ne bio niko u koži tih zlikovaca, od Božijeg nepristrasnog suda neće pobeći. Naravno,
država Srbija ništa nije učinila po ovom pitanju, jer je i sama u rukama ljudi koji prvo ne žele dobro njenom narodu,
dovodeći ga do bede i beznađa kao i duhovne i moralne propasti. Dati milion dolara da se izvuče kriminalac koga
traži američki sud ili finansirati gej paradu je lakše nego podneti tužbu za genocid i platiti Holivudskog producenta
da snimi film o Jasenovcu i genocidu nad Srbima, kao i finansijski propratiti taj film.

Odmah posle Drugog svetskog rata SAD su organizovale tajni projekat „Spajalica“ (Paperclip), s namerom da sve
značajnije nacističke stručnjake prebace u Ameriku i iskoriste njihova znanja. Odmah su eugeničari, nuklearni
fizičari, konstruktori oružja za masovna uništenja i drugi naučnici koje je vlada SAD želela za sebe prebačeni u SAD,
koji bi inače završili na sudu u Nirnbergu. Najpoznatiji među njima svakako je bio Verner fon Braun, kasnije
utemeljivač američkog raketnog programa. U radu, nacistički naučnici su trebali u SAD za unapređenje vojne i druge
tehnologije. Šta je sa ratnim zločincima koji ništa drugo nisu mogli da rade, a napustili su Evropu bez traga i živeli
do duboke starosti? Pacovski kanali je uopšten naziv za mrežu bekstva nacista, ustaša i drugih fašista iz Evrope po
završetku Drugog svetskog rata, preko institucije Rimokatoličke crkve. Najveći broj nacističkih i ustaških zločinaca iz
Drugog svetskog rata pobegao je u Južnu Ameriku, uključujući Argentinu, Paragvaj, Brazil i Čile. Ostale destinacije
bekstva su Sjedinjene Američke Države, Kanada i Bliski istok. Pacovska linija, naziv je za lestve od konopaca koje se
pružaju do vrha jarbola, poslednjeg bezbednosnog mesta u situaciji kada jedrenjak tone. Tako je pacovska linija,
odnosno pacovski kanal, postao naziv za mrežu evakuacije tj. bekstva. Na desetine hiljada nacista i ustaša emigriralo
je zahvaljujući vatikanskim pacovskima kanalima, među njima i na stotine ratnih zločinaca. Inače, ovaj naziv za
mrežu bekstva dao im je američki Ured za strategijske usluge OSS. Pacovska veza, mreža koja je mnogim hrvatskim
i drugim ratnim zločincima pomogla u begu, prebacivala je posle rata mnoge ratne zločince na sigurne lokacije, a
deo mreže bio je, prema svedočenju jednog obaveštajca SAD, i Đovani Batista Montini, zamenik državnog sekretara
Vatikana, kasnije papa Pavle VI.

Oprosti mi oče za moje grehe…Bog te blagoslovio sine

Sveštenik Krunoslav Draganović se smatra ključnim akterom u uspostavljanju pacovske linije. On je bio savetnik
delegacije NDH pri „svetoj stolici.” Papa Pije XII je to prihvatio i Draganović je od augusta 1943. u Rimu. Tada je
Italija kapitulirala a Musolini pao. Draganović je ostvarivao kontakte, prvo sa Pijem XII, pa sa podsekretarom
Montijem, budućim papom Pavlom VI, i ostalima koji su nešto značili u Vatikanu. Imao je zadatak da među ustašama
koji su se nalazili na britanskoj okupacionoj zoni u Austriji pronađe visoke oficire i funkcionere i da ih smesti u zavod
Sveti Jeronim u Rimu, izradi im nova dokumenta i da ih iz Austrije prebaci u Italiju a onda u Južnu Ameriku. Sveti
Jeronim je još od pre rata bio centar ustaške emigracije, i to su obaveštajne službe saveznka morale znati, ali niko

~ 502 ~

nije reagovao, pa je odatle u Južnu ameriku pobeglo na hiljade ustaša, nacista, kvislinga iz Ukrajine pa i Rusa iz
Vlasovljeve armije. Ti dokumenti i usluge nisu bili besplatni, pa su oni koji nisu imali to da plate, ustaše i domobrani,
predati u ruke partizanima, koji su ih pobili i pobacali u jame od Blajburga preko Slovenije pa sve do Petrovaradina
i Zemuna. To su uglavnom bili obični ljudi.

Pred saveznim sudom u San Francisku od 1999. traje postupak protiv Vatikanske banke, franjevaca, ustaša i
Nacionalne banke Švajcarske, po tužbi porodica žrtava i različitih organizacija koje zajedno predstavljaju 300.000
žrtava II Svetskog rata, a traže vraćanje imovine i odštetu. „Svedočenje Vilijema Gauena, pomenutog agenta
povezuje Montinija, koji je kasnije postao papa Pavle VI, s krađom imovine Jevreja, Srba, Rusa, Ukrajinaca i Roma
tokom II Svetskog rata u Jugoslaviji. Montini je bio uključen u skrivanje i pomaganje u begu hrvatskih ratnih
zločinaca, poput ustaškog poglavnika Ante Pavelića, što je bio deo široke mreže poznate pod nazivom Pacovska
veza”, piše Haarec, izraelski list. Prema Gauenu, Montini, koji je papa postao 1963. i kao prvi papa posetio Izrael
1964, bio je uključen u pružanje pomoći Vatikana ustašama. Prema tajnim dokumentima uvedenim u sudski
postupak, Paveliću su u begu pomagale i obaveštajne službe SAD i Velike Britanije, a Britanci su Paveliću pomogli
da s 10 kamiona opljačkane imovine pobegne u Austriju. Ante Pavelić je pre rata bio agent britanske MI6. Ustaše su
opljačkano blago dopremile u Rim i predale ga u ruke ambasadora Hrvatske u Vatikanu Draganovića, koji je sakrio
Pavelića i njegove pomoćnike u vatikanske institucije i sigurne kuće, navodi list. ”Vojna obaveštajna služba SAD je
1947. locirala Pavelićevo sklonište, ali je, prema tajnim dokumentima koje je Gauen napisao u junu 1947, a koji su
predati sudu u San Francisku, Gauenova jedinica dobila naredbu koja je glasila: „Ne dirajte Pavelića.” Gauen je pred
sudom rekao da je tu naredbu dobio od Ambasade SAD. U dokumentima označenim kao državna tajna Pavelić je
dobio zaštitu Vatikana, pa je iz Italije Pacovskom vezom prebačen u Argentinu. Ključna osoba bila je Draganović,
koji je Paveliću i drugim ustaškim funkcionerima izdao falsifikovana dokumenta. „Ispitao sam Draganovića, koji mi
je rekao da je odgovoran Montiniju”, rekao je Gauen, koji je na kraju Drugog svetskog rata kao agent
kontraobaveštajne službe imao zadatak da traži fašističke, nacističke i druge ratne zločince i njihove saradnike“, piše
Haarec.

Inkvizicija
Postoji knjiga o kojoj Vatikan ćuti. Bivši monah Dominikanskog reda (Dominikanermönch) Konrad Zander,rođen
1937. godine u Kelnu,napisao je i štampao 2007 knjigu „Kratka odbrana svete Inkvizicije” (Kurzgefasste Verteidigung
der Heiligen Inquisition) gde je dokumentovao da je umesto 2.000 (dve hiljade) osuđenih od strane Inkvizicije Svete
Stolice,u proganjanju „nevernika” ili „jeretika”, koja Sveta Stolica priznaje..bilo 95.000.000 (devedeset i pet miliona)
mrtvih. Vatikan je šampion. Ovde nisu navedeni oni koji su stradali od ruke krstaša, u verskim ratovima, u II svetskom
ratu, od strane terorista, otrovani…
Jedan od dokumenata u kojima su naređivana takva progonstva bila je neljudska „Ad extirpanda“, izdata 1252.
Godine od strane pape Inoćentija IV. Po tom dokumentu jeretike treba „zgaziti kao otrovne zmije”, što je i formalno
dozvolilo upotrebu torture. Civilnim vlastima je bilo naređivano da spaljuju jeretike. Uz pomenute ritualne žrtve iz
II svetskog rata, kada su stradala deca, žrtvovanje paganskim demonima je iz klanje žrtve bilo i spaljivanje.
Žrtvovanja Baalu, Molohu i Ištari se izvodilo spaljivanjem, tako da su uredbe o spaljivanju „veštica, nevernika i
jeretika“ ustvari instruirane od taknih žreca okultnih bratstava koji su stajali u senci i koji stoje i u Vatikanu. Vatre,
lomače i spaljivanje su praktikovale i ustaše, kao i nacisti i komunisti u Sibiru. To su bili rituali žrtvovanja.
„Bula Ad extirpanda ostaje temeljni dokument Inkvizicije, obnavljan ili pojačavan od strane nekoliko papa:
Aleksandra IV (1254-1261), Klementa IV (1265-1268), Nikole IV (1288-1292), Bonifacija VII (1294- 1303) i drugih. Od
strane papa civilnim vlastima je, pod pretnjom ekskomunikacije, naloženo da izriču zakonske kazne koje su
nepopustljive jeretike osuđivale na lomaču. Treba zapaziti da je, ako se sama nije rešila ekskomunikacije u roku od
godinu dana, ekskomunicirana osoba sve to vreme bila obeležena kao jeretik i podvrgnuta svim kaznama koje su se
odnosile na jeres. ”(Katolička enciklopedija). U to vreme su izmišljani mnogi načini da se ljudima nanese što više
muka i bolova. Jedna od najpoznatijih metoda bila je upotreba sprave za rastezanje, dugačkog stola na kome su
optuženiku bile privezane ruke i noge, pa je zatim bio rastezan pomoću užeta i vitla. Na taj način su se iščašivali
zglobovi i nanosio užasan bol. „Čelična devica” (Iron Maiden - da li je Hevi Metal grupa slučajno uzela ovo ime?) je
bila šuplja sprava u obliku žene. Unutra su bili postavljeni noževi na takav način i pod takvim uglom da je optuženica
bivala razderana u smrtonosnom zagrljaju. To sredstvo za mučenje prskali su „svetom vodom”, a na njemu su bile
napisane reči na latinskom: „Nek je slava Bogu jedinom.” Kleštima su čupali nokte ili ih, užarene, stavljali na
osetljivim delovima tela. Koristili su se i valjci s oštrim noževima i šiljcima preko kojih su napred-nazad valjali jeretike.
Uz to je postojao i škrip, sprava za mučenje stezanjem i iščašivanje prstiju, kao i „španske čizme”, koje su koristili za
drobljenje nogu i stopala. Nakon što su sa žrtava skinuli odeću, vezali bi im ruke na leđima čvrstim užetom. Na
stopala bi im pričvrili tegove. Uz pomoć čekrka održavali bi ih u vazduhu ili bi ih trzanjem spuštali i dizali, iščašujući
im tako udove tela. U toku takvog mučenja, sveštenici su držeći uzdignute krstove pokušavali da navedu jeretike na

~ 503 ~

odricanje od njihovog uverenja ili na priznanja nekih nedela koja su bila besmislena.

Ove metode su primenjivale i policije nekih zemalja gde je tortura bila zabranjena na papiru. Iznuđivali su
priznanje mučenjem i često „prišivali“ i „pakovali“ onome koga muče i dela za koja su znali da nije uradio. „Ridpatova
istorija sveta“ (Ridpath’s History of World) iznosi i ovu ilustraciju o delovanju Inkvizicije u Holandiji. Dvadeset i jedan
protestant visi na drvetu. Čovek na merdevinama upravo treba da bude obešen, dok se ispod njega nalazi sveštenik
koji drži krst.

„Godine 1554. Lombardijac Fransis Gamba, protestant po uverenju, bio je uhapšen i osuđen na smrt u
milanskom sudu. Na mestu izvršenja kazne, kada mu je sveštenik prineo krst, Gamba je rekao: „Moje su misli toliko
ispunjene stvarnim vrednostima i Hristovom dobrotom, da ne želim da me na njega podseća komad bezosećajnog
drveta.” Zbog te izjave „probušili su mu jezik i nakon toga ga spalili.”(Foksova knjiga mučenika). Nekima koji nisu
prihvatili učenja Rimske crkve ulili su rastopljeno olovo u uši i usta. Drugima su kopali oči i okrutno ih bičevali. Bilo
je i takvih koje su prisiljavali da skoče s litice na pobodene dugačke šiljke, na kojima su sporo umirali u bolnim
grčevima. Neke su gušili delovima vlastitog tela ili urinom i izmetom. Noću su žrtve Inkvizicije bile vezivane lancima
za pod ili zidove, pa su postajali plen pacova i gamadi, koji su naseljavali takve krvave sobe za mučenje.

Religijska netolerancija koja je pokretala Inkviziciju prouzrokovala je ratove u kojima su se uništavali čitavi
gradovi. Godine 1209. Grad Beziers su zauzeli ljudi kojima je papa obećao da će prilikom smrti istovremeno zaobići
čistilište i ući u nebo, ako se uključe u krstaški pohod protiv jeretika, Albigenza Postoje izveštaji da je 60.000 ljudi u
tome gradu bilo poklano mačem, tako da je krv tekla ulicama. U Lavauru, 1211. Godine, guverner je obešen na
vešala, dok je njegova žena bila bačena u bunar i zatrpana kamenjem. Četiri stotine ljudi iz tog grada su živi spaljeni.
Sledećeg jutra krstaši su prisustvovali velikoj misi, a nakon nje su nastavili da zauzimaju ostale gradove u tom kraju.
Pretpostavlja se da je prilikom te opsade u jednom danu poginulo 100.000 Albigenza. Njihova tela su bila sakupljena
na jedno mesto i spaljena. Prilikom masakra u Merindolu pet stotina žena je bilo zaključano i zapaljeno. Kada bi koja
iskočila kroz prozor, bila bi dočekana šiljcima koplja. Nad ženama se javno vršilo nasilje. Deca su bila ubijana pred
svojim bespomoćnim roditeljima. Neki ljudi su bili bacani s litica ili razgolićeni i vučeni kroz ulice. Slične metode su
bile korišćene i u masakru kod Oranža, 1562. Godine. Papa Pije IV je poslao italijansku vojsku i zapovedio joj da
pokolje muškarce, žene i decu. Naređenje je izvršeno s užasnom okrutnošću. Ljudi su bili izloženi sramoti i
neopisivim mučenjima. Deset hiljada hugenota (protestanata) bilo je ubijeno u Parizu tokom krvavog masakra na
„Dan svetog Bartolomeja” 1572. Godine. Francuski car je otišao na misu da bi svečano zahvalio što je poklano tako

~ 504 ~

mnogo jeretika. Papski dvor je primio tu vest s velikom radošću, pa je papa Grgur XIII na čelu ogromne procesije
otišao u Crkvu svetog Luja da oda zahvalnost Bogu. Papskoj kovnici je naredio da izradi novčić za sećanje na taj
događaj. Na tom novčiću je prikazan anđeo s mačem u jednoj i krstom u drugoj ruci; pred njim beži gomila hugenota
sa strahom na licima. Na kovanici su reči „Ugonottorum stranges 1572“., koje znače „pokolj Hugenota 1572.”

1631 godine u vreme tridesetogodišnjeg rata (1618 – 1848) u kome je izginulo, po nekima i 30% stanovništva
Nemačke, posebno je stradao grad Magdeburg, u kome je od 30 000 stanovnika preživelo 5 000, a po nekima svega
400 stanovnika. Ni Džingis – kanovi Tatari, ni Turci Sulejmana veličanstvenog ne bi radili stvari koje su radili papski
plaćenici sa Balkana, za koje se u jednoj engleskoj brošuri „Žal ta Nemačkom“ (Lamentations of Germany) tvrdi da
su bili i kanibali, tj jeli bebe, za čega postoji i ilustracija. Ne čudi zato što su nemački protestanti pregovarali sa
Turcima da udare na Beč i austrijske posede na Balkanu sa kojih su vrbovani plaćenici Hrvati i Srbi, poznati po
zverstvima tokom Tridesetogodišnjeg rata. Opis stradanja stanovnika Magdeburga je veoma sličan opisima zločina
ustaša, a nad vratima jedne crkve u Magdeburgu stoji natpis: „sačuvaj nas Bože rata, kuge i Hrvata.“ Istorijski podaci
govore da su u Austrijskoj plaćeničkoj vojsci koja je ratovala protiv protestanata u Nemačkoj bili zastupljeni ne samo
Hrvati, nego i Srbi i Mađari, i to vojnici pograničnih oblasti Austrije, graničari navikli na ratovanje protiv Turaka, oni
koji će se u budućnosti zvati militari Vojne Krajine. U ovo vreme je ta granica odbrane bila u Hrvatskoj i u Ugarskoj.
„...u crkvi Svete Katarine „Hrvati” su odsekli, na varvarski način glave tridesettrojici najvećim delom ženskim
licima...”. U crkvi Svetog Jovana ubijane su žene, devojke pa čak i bebe na majčinim grudima.” Na ilustraciji jedan
demonizovan vojnik glođe nogu od bebe, a drugi seče kožu sa lica, dok treći niže na kanap uši.

Neki od papa koji se danas od strane Rimske
crkve proglašavaju „velikim”, živeli su i delovali
upravo u to vreme. Zašto oni nisu otvorili vrata
tamnica i pogasili vatre koje su vekovima
zamračivale nebo Evrope? Ako se prodaja
oproštajnica, poštovanje kipova kao idola i
nemoralni život papa može objasniti kao
„zloupotreba” ili opravdati kao čin protivan
službenim zakonima crkve, šta možemo reći u vezi
sa Inkvizicijom? Iako je ponekad mučenje išlo
mnogo dalje od onoga što je bilo odobreno, ostaje
činjenica da je Inkvizicija bila uvedena papskom
odlukom i dugo postojala zahvaljujući podršci
potonjih papa. Može li neko da veruje da su takvi
postupci zastupali Hrista koji je rekao da
okrenemo drugi obraz, da oprostimo svojim
neprijateljima i činimo dobro onima koji nama ne
žele dobro.

Kako su stradali protestanti i ostali „jeretici”
tako su stradali i Jevreji. Jevreje je mogao goniti ko
hoće i kada hoće, a najgora gonjenja su doživeli u
Nemačkoj, Španiji i Francuskoj. Kad je Inoćentije
VIII (1434- 1492) umirao, nedeljama su ga hranili mlekom žena. On je izdao edikt protiv Jevreja u Španiji. Mnogi su
se tada pokrstili, a stotine hiljada je se iselilo. No ipak, pošto se verovalo da Jevreji zbog svoje iskvarenosti imaju
pristupa tajnom znanju, papi dovode jednog jevrejskog lekara, koji bez odgovarajućih aparata pokušava da mu izvrši
transfuziju krvi od tri mladića. To nije uspelo i sva trojica su tu umrla. 1555 papa Pavle IV je potpisao bulu da Jevreji
ima da žive u posebnim delovima grada – getima. Od progona Inkvizicije su jevreji najčešće bežali u Tursku carevinu
gde su mogli na miru da žive i bili poštovani od vlasti, a često bivali i vlast.
Alberto Rivera je dobro znao pozadinu osnivanja Inkvizicije i otkrio je i čitaocima: „Inkvizicija je bila najstrašnija
mašinerija okrutnosti i moći koja je ikada postojala na svetu. Rimokatolička crkva je od 1200. godine do sada bila
uzrok smrti 60 (?) miliona ljudi. Svetim uredom koji vodi inkviziciju, upravljali su dominikanski fratri iza kojih su
stajali jezuiti. Sveti ured je širio teror gde god je stigao. Niko nije bio siguran pred njim. Danas rimokatolička
institucija pokušava da izmeni istoriju, odnosno, ono što je vezano za inkviziciju, kako bi prikrila svoja nedela. Knjige
o tom predmetu tajanstveno su nestale iz mnogih biblioteka. To je najbolje skrivana tajna modernog vremena. Na
času crkvene istorije nastavnik nam je pročitao šta se stvarno događalo u vreme inkvizicije. „Jednog dana ćete
morati kao sveštenici odgovarati na pitanja o inkviziciji. Na ovom času ćemo razmotriti šta se u stvarnosti dogodilo.“
Pročitao nam je jedan primer i nastojao je da pokaže kako je rimokatolička crkva s moralnim autoritetom otkrivala

~ 505 ~

jeretike i osuđivala ih na smrt. Dana 21. maja 1559. godine, biblijski hrišćani su bili sabrani u nekom domu i slavili
su Gospoda. O tome je neko obavestio Sveti ured za koji je to bio pravi zločin, kažnjiv smrću. Iznenada je skupina
inkvizitora prodrla u dom, te u ime Svetog ureda pohvatala ljude i okrivila ih da su čarobnjaci koji slave Sotonu.
Među onima koji su slavili Gospoda bila je i mlada žena, dona Izabela, grofica i nećaka kralja Filipa. Ljudi su to rekli
inkvizitorima, ali oni se na to uopšte nisu osvrtali. Za njih je svaki krivoverac bio zločinac. Izabelu nije oslobodilo ni
to što je bila trudna. Odvezli su je i rekli da Bog neće pomilovati ni dete krivoverca, jer bi posle i ono bilo jeretik, bilo
ono knez ili car. Tribunal i porotu postavili su na Božje mesto. Ne slagati se sa njima značilo je izazivanje Boga. Tu su
doveli Izabelu i rekli joj da se pokaje i odrekne svoje vere. Ali Izabela je mirno odgovorila: „Ne, ne mogu to učiniti.
Kako da se odreknem moga Spasitelja? Kako da se odreknem Njega, koji je za moje grehe umro na krstu, koji je za
mene dao svoj život? Kako da se odreknem Njega, koji je moja jedina nada u večnost, koji me čeka nakon što vi
uništite moje telo. Gospodo, ja ne mogu lagati, jer sam upoznala istinu.“ Njene su reči prekinuli povici: „Smrt veštici,
govori samo laži. Priznaj da si veštica. Kakvu istinu? Kaži nam šta je istina!“ I Izabela je nastavila: „želite li da znate
istinu? Molim se Bogu da Ga upoznate, jer On je istina. Isus Hrist, moj Spasitelj je rekao: „Ja sam put i istina i život;
niko neće doći k ocu do kroza me” (Jovan 14, 6)” Prekinuli su je glasni povici: „Ućutkajte krivoverku. Devica Marija
je tako rekla! Ti lažeš! Sveta mati je to rekla, a ne Isus! Ona je put, a ne Isus! Usmrtite krivoverku! Stavite je na
spravu za mučenje!“ Dona Izabelu su privezali. Kapljicu po kapljicu vode su joj puštali u usta, a s njom i oštru lanenu
krpu. S vodom je prisilno gutala i oštro platno, sve dok kraj platna nije dospeo do želuca. Tada su ga iz nje povukli
tako, da su joj istrgli sve, od želuca do usta. Ali, Izabela je i dalje odbijala da se odrekne svoje vere u Hrista. Morala
je platiti strašnu cenu za to. Stavili su je na lomaču i spalili uz glasne povike:“Prljava krivoverka, veštica!“ Izabela je
tiho govorila: „Izgoreću za Božju slavu. Dragi Isuse, uzmi nas sebi“ (mislila je i na dete). Filip II je lično prisustvovao
spaljivanju Izabele.“

Rivera dalje nastavlja: „Morao sam da skupim što više imena i da ih pošaljem u Vatikan. Sva ta imena su
pohranjena u ogromnom kompjuteru Svetog ureda. Tako Sveti ured koji je vodio inkviziciju još uvek deluje. Imaju
imena svih protestantskih propovednika, i šta više, imena svih članova crkava po celom svetu, uključujući i
rimokatolike. Svi podaci se nalaze u kompjuteru. To će im u budućnosti dobro doći, ako se neko bude protivio
rimokatoličkoj instituciji, ili ako se suprotstavlja rimokatoličkoj svetskoj Nad-crkvi, koju Rim namerava da osnuje kad
uspe da stavi sve protestantske crkve pod svoju kontrolu. Svi protivnici rimokatoličkog harizmatičkog pokreta biće
osuđeni na smrt. To će biti okultna ubistva povezana sa Crnom misom“ (Rivera Alberto).

Tomas de Torkemada

Crna misa koju pominje Rivera je ritual koji je obrnut klasičnoj crkvenoj misi. (lat.
Missa niger) je naziv za rituale koje su u srednjem veku i kasnije navodno obavljale
veštice i okultisti na svojim okupljanjima. Cilj tih obreda bio je izrugivanje katoličkoj
misi, tačnije hrišćanskom bogosluženju, jer je i sama misa nehrišćanska. Glavni cilj
takve crne mise bilo je skrnavljenje hostije kao simbola tela Isusa Hrista. Pojam „crna
misa“ spominje se prvi put u Engleskoj 1896. godine, ali se takvi obredi održavaju
odavno. Hrišćanski autori verovali su da se tokom crne mise molitve čitaju naopačke,
služi crna hostija, klanja portretu samog vraga, kao i da se siluju nevine devojke i
žrtvuju deca i životinje. To je od antičkih vremena bio ritual u čast kulta sunca i
plodnosti, a od srednjeg veka je ritual u 13 činova. Bitan činilac je devojka na oltaru
i okretanje učesnika na četiri strane sveta i prizivanje Belzebuba, Levijatana, Lucifera i Beliala koji se slavi dok se
„Nazarećanin” proklinje, kao i oni koji ga slede, a Bog se naziva lažovom. Magijske formule se izgovaraju na
latinskom.
Sada sledi puni opis Crne mise obrednog naziva: „Kuća Svetla: „Ritual se uvek izvodi noću i mora se završiti pre
zore. Pre odlaska od kuće treba izvršiti ritualno pranje rečima: Prljavštinu ovoga sveta spiram sa sebe, a s tim i sve
ono što bi moglo odbiti Silu svetla. Zatim se upali crna sveća i pusti se da obasja vaše telo i da njena toplota uđe u
njega. Kada ste to osetili, izgovorite reči: „O sotono, Ti si gospodar srži riznice ljudskog sveta. Zahvaljujući tebi,
čovjek je jeo s drveta poznanja i pokrenuo svoju evoluciju. Uz tvoju će pomoć nastaniti univerzum i postati jednak
bogovima. Nastaniće zvezde i slaviti te sa njih i bićeš gospodar Svemira. Dao si nam duši smelost i nadu u njene
mogućnosti. Sada idem u hram Luciferov, koji je i tvoja crkva, tebe slaviti. Kao što je voda skinula prljavštinu i učinila
me čistom (čistim), tako ćeš i ti Luciferom skinuti mrak s moje duše. Tvoja je crkva tijelo moje! Duša je moja misni
ritual stapanja s tobom! Ti si slast istine i sjaj stvarnosti sveta. Milostivo me podari svojom prisutnošću jer požar
strasti gori u meni za tobom. Podari me tobom i slaviću te do kraja svojeg veka.” Zatim se krene u hram na odavanje
počasti i posvećenje. U toku trajanja mise nema priče jer se to smatra ozbiljnim prekršajem. Jedine reči koje se
izgovore šapatom u mrak kod ulaska u prostoriju: „svetlo njegovo svetlilo vam.” Na to ostali šapatom izgovore: I

~ 506 ~

tebi!” Nisu sve ove magijske službe iste. Različite su ali im je cilj isti. Neke se završavaju orgijama, u nekima se žrtvuju
deca ili životinje, a u nekima je žrtvovanje samo simbolično. To je okultistički ritual, onakav kakav su imali i paganski
žreci antičkog Vavilona, Egipta, Baalovi sveštenici a sada ga pominje i Rivera: „Pozvali su me na tajnu crnu misu,
koju je vodio jedan od viših pretpostavljenih jezuita u samostanu na severu Španije. Kada sam se poklonio da
poljubim njegov prsten, opazio sam simbol od kog mi se zaledila krv. Bio je to masonski simbol. To je bila stvar koju
sam mrzeo i protiv koje mi je bilo dano da se borim. Sve se rušilo. Saznao sam da je crni papa (jezuitski general koji
je takođe poglavar Rimokatoličke crkve a upravlja iz senke) takođe mason i član španske teističke stranke. Dobio
sam vrtoglavicu kad sam saznao da je jezuitski general u tesnoj vezi sa Iluminatima iz Londona. Ignacije Lojola,
osnivač jezuitskog reda, bio je član Iluminata“ (Alberto Rivera).

Dakle, ubistva koja je vršila Inkvizicija, papska vojska, spaljivanja, mučenja i usmrćivanja, ubistva ustaša, silovanja
žena, silovanja i ubistva dece, su ritualna žrtvovanja neprijatelju duša. To je direktan napad na Hrista. Takođe je i
razapinjanje Isusa Hrista bilo ritualno ubistvo. Ti rituali dolaze od strane okultista, a mnogi koji ih vrše nisu ni svesni
šta rade, mada te stvari može da uradi samo um opsednut đavolom.

Krstaši
Prvi krstaški rat 1196. - 1199. su poveli su normanski, flandrijski i holandski riteri. Pokrenuo ga je papa Urban II
na saboru u Klermonu u Francuskoj. Rulja krstaša koja se kretala Dunavom se zbog pljačke sukobila sa stanovnicima
ugarskog Zemuna i Vizantijskog Beograda. Oba grada su opustošena, a stanovništvo poubijano. Isto su pokušali i u
Nišu, ali su sprečeni i tu je poginula četvrtina rulje koja je krenula na okupljanje u Carigrad. Ovu grupu od oko 40
000 ljudi je vodio Petar Pustinjak. 1098 grupa krstaša koja je zauzela Antiohiju, grad u Turskim rukama je gotovo
istrebila stanovnike. Osvojili su Jerusalim i stvorili nekoliko grofovija i jerusalimsku kraljevinu. Pad Jerusalima je bio
proslavljen zločinima nad stanovništvom, Arapima hrišćanima i Jevrejima i pljačkom grada. Niko nije preživeo u
Jerusalimu osim fatimidskog guvernera koji je platio otkup. Gotfrid Bujonski, vođa ovih pljačkaša i ubica se proglasio
22 jula 1099 „čuvarem Hristovog groba.” Papina vojska je bila ništa drugo do rulja pljačkaša i ubica, koji su u ratu
videli šansu da se obogate.
Drugi krstaški rat 1147 - 1149 pod vođstvom francuskog kralja Luja VII i nemačkog kralja Konrada III završio se
bez rezultata.
Treći krstaški rat 1199. - 1202 vode engleski kralj Ričard Lavljeg Srca, francuski kralj Filip II Avgust i nemački car
Fridrih I Barbarosa. U ovom pohodu nemački car se udavio u jednoj rečici, Filip II Avgust se posle svađe sa engleskim
kraljem vraća u Francusku. Ričard Lavljeg srca je uspeo ugovorom da obezbedi slobodan dolazak hodočasnika u
Jerusalim.
Četvrti krstaški rat 1202.-1204. vodili su francuski feudalci pod vođstvom Mletačke republike i njenog dužda
Anrika Dondola, tasta Stefana Nemanje. U ovom pohodu krstaši su zauzeli Carigrad, stvoreno je Latinsko Krstaško
carstvo i stvorene još neke manje države. Papa Inoćentije III je 1204. godine organizovao krstaški rat i zauzeo
Carigrad i tada je i Sveta gora platila svoj danak, iako su tamo bili kaluđeri i ljudi odani Bogu. Papska vojska je
uništavala manastire i ubijala kaluđere. Carigrad je opljačkan i zapaljen a stanovništvo je ubijano i zlostavljano
nekoliko dana, na identičan način kao i stanovništvo Magdeburga 1631, Opet se papska vojska pokazala gorom od
Turaka. „Čak su i Saraceni milosrdni i blagi u odnosu na ove ljude koji na ramenima nose Hristov krst.” (Nikita
Honijan, vizantijski hroničar). U ovom periodu je papski ološ nastojao da uz pomoć Mađara, da katoličanstvo ognjem
i mačem nametne Srbima i Rumunima. Protiv srpske, tzv. kako oni kažu šizmatičke ili grčke jeresi kreće 3. decembra
1222. godine papa Polonije III, koji se takođe obraća mađarskom kralju i zapoveda mu da skupi vojsku i da krene u
krstaški rat protiv Bosanske crkve. Bosna je prihvatala Bogumile, prognane iz Srbije i Bugarske, Katare sa zapada i
ostale koje je progonila zapadna i istočna crkva. Ovaj period se naziva i Katarski krstaški rat (1209 – 1229). U
Langedoku na jugu Francuske je došlo do masovnih zločina a spaljivani su i živi i mrtvi. Prilikom zauzeća Berzijea,
grada od oko 10.000 stanovnika, u kome je bilo manje od 1 000 Katara, papski legat je tražio da se pobije svo
stanovništvo, sa opaskom „da će Bog svoje prepoznati.” Ovaj rat je poveo zlikovac papa Inoćentije III. Kulin ban
(1180 – 1204) je pružao utočište svima koji su verovali po svojoj savesti. Starešine bosanske crkve (djedovi) su nosili
slovenska imena. Usled progona bogumila u Raškoj, započetih Saborom protiv bogumila Stefana Nemanje 1186.
godine, veliki broj preživelih je prebegao u Bosnu, gde je pronašao utočište u hižama (opštežitijima) bosanske crkve.
Približno u isto vreme, katolička crkva, na čelu sa splitskim nadbiskupom, proterala je iz Splita i Trogira veći broj
patarena, koji su našli spas kod Kulina bana. Među prebeglim patarenima je bio i Aristodije (Rastudije), „vješt
latinskoj i slavenskoj knjizi“, za koga se smatra da je kasnije postao djed Rastudije, poglavar Crkve bosanske. I pored
toga što će bosanskog bana Kulina zbog toga proganjati i papa i Ugarska, Bosna je ipak još dugo ostala slobodna
oaza „kamo su se spašavali heretici zapadnog, latinskog svijeta, kao na jedino evropsko ostrvo, gdje se poštuje
sloboda savjesti i uvjerenja“ (Miroslav Krleža).
Papa Grgur IX 1234. godine započeo je krstaški rat protiv „jeretika” u Bosni, a 1235. potvrdio je darovnicu

~ 507 ~

ugarskog kralja Andrije po kojoj je Bosna pripadala hercegu Kolomanu. Između 1235. i 1237. Ugarska je izvršila
krstaški pohod na Bosnu i pri tom zauzela područje Humske zemlje. Rat je trajao skoro pet godina, krstaši su
preplavili Bosnu, a stanovništvo je pružalo žilav otpor. Novi biskup Johan je tražio od pape da ga razreši dužnosti, a
papa mu je odgovorio: „Ako te teškoće ratne pritišću, ljubav prema Bogu, prema tvojoj duši i poverenoj ti crkvi traže
od tebe, da do smrti ne bežiš od tvoje teške službe. Stoga te savetujemo, da odustaneš od molbe za ostavku i ne
ostaviš upravu tvoje crkve, nego da na jeretike i ostale protivnike katoličke vere muški i jakom rukom udariš.“ U
1440-im godinama katoličenje je bilo u punom zamahu. Poslednji vladari Bosne su bili saveznici katoličke crkve i
progonitelji bosanskih krstjana, u nadi dobijanja pomoći zapadnih država za odbranu od nadirućeg Osmanskog
carstva. Početkom 1453 godine djed bosanske crkve (verovatno Miloje 1430-1450 ili Ratko II 1450-1465) napušta
teritoriju Bosne i traži utočište u Hercegovini kod hercega Stjepana Vukčića, gde mnoge bosanske hrišćane
preobraćaju u pravoslavlje. Tako se 1453. godine u poslanici carigradskog patrijarha Genadija II Sholarija sinajskim
kaluđerima kaže da je pravoslavni vladika u zemlji Hercega Stjepana obratio mnoge u pravoslavnu veru, uključujući
i bosanskog djeda. Godine 1459 za vladavine kralja Stijepana Tomaša (1444 — 1461) započinje zvaničan progon
bosanskih hrišćana, koji su morali da dođu pod okrilje Rimske crkve ili da budu prognani. Bosanska crkva nakon
propasti bosanske države i sama prestaje postojati, a bosanski hrišćani se vremenom stapaju sa postojećim
religijama u Bosni. Postoji teza, koju uglavnom zastupaju bošnjački naučnici, po kojoj bosanski hrišćani, odnosno
bogumili, progonjeni kako od pravoslavne tako i od katoličke crkve, dolaskom Osmanlija masovno prelaze u islam,
u čemu ima istine, a oni koji su lično i individualno odani svome verovanju odlaze dalje na Zapad, iako Turci nisu
progonili ove ljude nazvane i „Narod knjige” po učenju Muhamedovom, jer se nisu klanjali idolima. Ovu tezu mnogi
naučnici osporavaju, a prema stranim autorima (Fine, Malkolm) broj krstjana uoči osmanlijskog osvajanja, i u prvim
decenijama turske vlasti, je iznosio nekoliko stotina ljudi, što opet ne mora biti istina, jer su mnogi bosanski hrišćani
primili pravoslavlje ili katoličanstvo iz straha, pa su u islamu, religiji bez idolopoklonstva videli spas od Rima i
pravoslavaca. Turci su prema njima bili iskreniji od papista i crnorizaca.

U otomanskim katastarskim knjigama za Bosnu od druge polovine 15. do kraja 16. veka, u kojima su ljudi
razvrstani po verskoj pripadnosti, uporedo sa pravoslavnima i katolicima, za koje se upotrebljavaju nazivi „gebr” ili
„kafir” (što znači nevernik), navodi se još i naziv kristian, a njih su Turci tretirali po učenju „Kurana” kao Narod knjige
i nisu ih progonili. Milorad Janković je u romanu „Omiške strele” na komičan način dočarao život ljudi koji su želeli
da budu slobodni između „krstonosaca” i „crnorizaca” (papista i pravoslavaca) koji su ih progonili. Zvanična istorija
nas danas uči da je Omiš bio središte gusara koji su pljačkali Jadran i da je vođeno više ratova protiv njih, ali je tej
1444 pošlo za ruku veneciji da se obračuna sa slobodnim Omišem. Navodi se da je papa poveo čak i jedan krstaški
rat protiv „Omiških gusara.” Do tada niedan krstaški rat nije vođen protiv gusara, nego protiv druge ili drugačije
vere, tako da priča o gusarima nije na mestu. Kao što danas istorija u Vatikanu, Beogradu i Zagrebu o Bogumilima
piše da su bili pagani, dualisti, pripisujući im verovanja slična persijskim ili indijskim. Bogumila, Katara, Albigenza,
Hugenota i ostalih nema da se brane. Na internet stranici o Omišu se pojavljuje sledeća rečenica: „omiški gusari su
bili poznati po svojim karipskim rođacima.” Dakle pljačkaši, ubice, pijanice i trgovci robljem. Neistina. Nostradamus
je bio okultista i savetnik – astrolog jedne kraljice. Nije progonjen od strane Inkvizicije. A bio je astrolog.

Peti krstaški rat 1217.-1222. vođen je protiv egipatskog sultana koji je vladao Palestinom. Zbog unutrašnjih
razdora, krstaška vojska je morala da napusti Egipat, iako je zauzela Damijetu. Vodio ga je mađarski kralj Andrija II
Arpad.

U Šestom krstaškom ratu 1228.-1229., Fridrh II Hoenštaufovac osvaja Jerusalim.Francuski kralj Luj IX preduzeo
je sedmi (1248.-1254.) i osmi (1270.) kstaški rat, ali bez većih uspeha.

Ukrajina i Rusija:
Na Rusiju se vekovima vrši nasrtaj da se ruska crkva pokori rimu. U pograničnim delovima Rusije i u Ukrajini su
pravoslavni trpeli teror gori nego od strane Mongola. Bilo je poznato da su Mongoli pošteđivali gradove koji bi se
predali bez borbe i da su bili verski snošljivi, ali Rim je bio daleko od toga. Poseban primer u Ukrajini je izvesni
sveštenik Josafat ili Jozafat Kuncevič, poznat po zlu, koji je na kraju proglašen svecem, kao što je to i Alojzije Stepinac,
hrvatski kardinal iz vremena NDH. Godine 1596, grupa pravoslavnih episkopa iz Ukrajine, želeći da sačuva bogatstvo
i privilegije, ali i da ima politički uticaj u Kraljevini Poljskoj, pod čijom se vlašću nalazila njihova zemlja, primila je
uniju sa Rimom – zadržali su vizantijski obred, ali su priznali vrhovnu vlast rimskog pape i počeli da ga pominju na
liturgiji. Narod je odlučno odbio da im se pridruži i poveo je skoro stogodišnju borbu za očuvanje verskog i
nacionalnog identiteta: ljudi su ilegalno išli na službe pravoslavnog sveštenstva, ilegalno se krštavali, venčavali,
sahranjivali. Jozafat Kuncevič je, pak, bio revnosni sledbenik unije s Rimom i kao unijatski vladika, uz pomoć državne
sile i prinude, krenuo je da se obračunava sa onima koji ne priznaju papsku vlast. Otkrivao je tajna liturgijska
sabranja pravoslavnih i rasturao ih, naređivao hapšenja onih koji ne pristaju da se pounijate, bacao neposlušne na
sud, denuncirao ugledne pravoslavce kao neprijatelje poljske države. Da bi ludilo bilo još veće, iskopavao je leševe

~ 508 ~

sahranjenih po pravoslavnom obredu i – spaljivao ih. Litvanski kancelar Lav Sapjega, opunomoćenik poljskog kralja,
inače revnostan rimokatolik, morao je,12. maja 1622. godine, da ovog bezumnika pismeno opomene da ne sme
ljude da „privodi uniji tako nasilnim sredstvima.“ Naveo mu je niz teoloških razloga, ali nije prećutao ni političke –
rekao je da je pravoslavno stanovništvo bilo mirno i radno pre no što je Kuncevič došao da im nameće papizam, a
da sada stalno postoje bune i nemiri izazvani verskim razlozima. Bolje da su ostali mirni građani u svojoj veri, nego
što su sad neprekidno u buntu. Upozorio ga je na još jedan težak prestup – nasilno zatvaranje pravoslavnih hramova.
I pita Sapjega Kunceviča: „Koga ste Vi ulovili takvom svojom surovošću, tolikom strogošću, zapečaćivanjem i
zatvaranjem crkava?”Navukli ste opasnost na državu, a možda i propast svima nama katolicima.“ Pa ipak, Kuncevič
se nije urazumio – sledeće, 1623, sa svojim „gorilama“ upao je na pravoslavni bogoslužbeni skup i počeo da ruši sve
pred sobom. Razjareni narod ga je ubio…I papa Urban VIII (1568 – 1644) je ovog zlikovca nazvao blaženim, a papa
Pije IX (1792 – 1878) onaj što je proglasio dogmu o nepogrešivosti rimskog pape, svetim.

Jezuiti su krajem XVI veka vodili otvorenu i široko razgranatu propagandu i agitaciju među pravoslavnim
vernicima podkarpatske Rusije za priključenje uniji. Oni su tu želeli da stvore prelaznu formu između pravoslavaca i
Rima, formu koja bi uvukla sve Ukrajince a kasnije i Ruse i dovela ih na pokornost papi. Organizacione pripreme za
osnivanje unije čuvane su kao strogo poverljiva tajna. U prvo vreme su jezuitski napori bili usmeravani da privole
mitropolita pravoslavne crkve podkarpatske Ukrajine Ragozu i njegovog egzarha Terljeckog, koji su se plašili da
otvoreno prihvate uniju - da službeno priznaju glavarstvo rimokatoličke crkve. Takav korak bio je veoma složen jer
su protesti protiv unije od strane pravoslavnih vernika Ukrajine i Belorusije bili veoma oštri - oni su spaljivali knjige
Petra Skarge i drugih jezuitskih autora.

U nastojanjima da se službeno proglasi unija pravoslavne crkve sa katolicizmom, jezuiti su u ime poljskog kralja
obećavali visokim sveštenim licima pravoslavne crkve da će biti izjednačeni u pravima i privilegijama sa katoličkim
visokim sveštenstvom u Poljskoj, pa čak da će im biti omogućeno učešće u senatu. Pounijaćenim vlastelinima
obećano je pravo pristupa državnim službeničkim dužnostima, a običnim pounijaćenim vernicima izjednačenje u
pravima sa rimokatolicima. Takvim upornim nastojanjima, obećanjima i pretnjama, jezuiti su 1590. godine
izdejstvovali da tri pravoslavna episkopa, na čelu sa Kirilom Terljeckim, donesu odluku o prisajedinjenju
rimokatoličkoj crkvi. Poljski kralj Sigismund III je poverljivim pismom od 18. maja 1592. godine pohvalio postupak
ova tri episkopa, i dao kraljevsku reč da će štititi njihovu čast i povlastice. U toku 1593. godine porastao je broj
pravoslavnih sveštenika koji su prihvatili uniju.

Jezuiti su, uz pomoć poljskog kralja nakon ovih početnih uspeha pokrenuli lavinu zavađanja i terora nad
pravoslavnim vernicima i sveštenim licima Podkarpatske Ukrajine. Kraljevska vojska napala je posed kneza
Ostrožskog u selu Krupnoje, opljačkala pravoslavnu crkvu i izgazili ikone. U takvim uslovima se mitropolit Ragoza i
službeno izjasnio za prisajedinjenje pravoslavne crkve rimokatoličkoj. Krajem 1594. Kiril Terljecki i Ipatij Potej
dostavili su poljskom kralju akt o navodnoj saglasnosti pravoslavnih hijerarha da prihvate uniju. Na prvom saboru
episkopa, održanom u Brestu 12. juna 1595. godine, sačinjen je akt koji je poslat rimskom papi sa molbom
prisajedinjenja pravoslavne crkve Podkarpatske Ukrajine rimokatoličkoj. Iste godine, 26. septembra, episkopi
Terljecki i Potej, dobivši od poljskog kralja novac za put, krenuli su u Rim. Tri dana pošto su stigli u Rim primio ih je
papa Klement VIII. Povodom toga je u Vatikanu, 25. decembra 1595. godine, održana svečanost „okončanja unije.”
Nakon svečanog proglašenja unije u Vatikanu, papa Klement VIII poslanicom je obavezao mitropolita Ragozu da
sazove sabor svih episkopa na teritoriji Podkarpatske Ukrajine dužnih da prihvate „ispovest veri” i zakunu se na
vernost papskom prestolu. Istovremeno, papa je kraIju Poljske Sigismundu III napisao pismo kojim ga moli da
izjednači prava unijatskog i rimokatoličkog sveštenstva, i uverava da je neophodno udeliti „dostojanstvo senatora”
svim unijatskim episkopima i mitropolitu. Završavajući pismo papa je naglasio i „Blagodareći tome, povećaće se
poštovanje prema njima od strane naroda... a sveta Unija će se dublje ukoreniti.”

Bez obzira na napore episkopa, protesti pravoslavnih Ukrajinaca i Belorusa protiv unije rasplamsali su se novom
snagom. Protiv unije istupalo je niže pravoslavno sveštenstvo, otvoreno nazivajući mitropolita Ragozu i episkope
izdajnicima. U takvim uslovima buknuo je prvi veći ustanak naroda desnoobalne Ukrajine pod rukovodstvom Lobode
i Naljivajka. Ustanak je bio usmeren protiv poljskih bogataša, velmoža i ratobornog rimokatolicizma. Ustanak je
imao karakter nacionalnooslobodilačkog rata ukrajinskog naroda, ali su i priprema unije i prateći pritisci, prevare i
zločinstva prema pravoslavnim sveštenim licima i vernicima, bili uzrok podizanja ustanka.

Kozačko-seljački ustanak i protesti protiv unije uplašili su mitropolita Ragozu i njegove unijatske episkope. U
proleće 1596. knez Ostrožski na čelu pravoslavnih velmoža, za vreme zasedanja Sejma, predali su poljskom kralju
Sigismundu III protestnu notu protiv Unije, zahtevajući da kralj smeni sa dužnosti unijatskog mitropolita i episkope
i da na njihova mesta postavi pravoslavne visokodostojnike. Poljski kralj nije uvažio protest štićenika pravoslavlja.
Naprotiv, odlučio je da unijaćenje dokraja sprovede po svaku cenu. Sa tim ciljem je podmitio episkope podarivši im
nove manastire sa velikim zemljišnim posedima „na večno korišćenje.” U cilju okončanja priprema i proglašenja
unije u Brestu je sazvan sabor 6. oktobra 1596. godine, iako je prethodno za to bio određen datum 8. oktobar. Sve

~ 509 ~

je to bilo sračunato da bi saboru prisustvovali pravoslavni episkopi naklonjeni uniji da izglasaju prisajedinjenje
pravoslavne crkve rimokatoličkoj i na taj način postave pred svršen čin pravoslavne episkope koji su se protivili uniji.
Na sabor su blagovremeno pristigli: glavni organizator unije Petar Skarga sa trojicom jezuita, mitropolit Ragoza,
arhiepiskopi Polocke, Vladimiro-Volinske i Pinske oblasti, te izaslanici rimskog pape i poljskog kralja. Nisu
prisustvovali zasedanju sabora predstavnici pravoslavne crkve koji se nisu slagali sa unijom, na čelu sa knezom
Ostrožskim; episkopi lavovske i peremišeljske oblasti, predstavnik konstantinopoljskog patrijarha Nikifor i
predstavnik aleksandrijskog patrijarha Kiril. Okupivši se 6. oktobra 1596. godine na saboru u nikolajevskoj crkvi,
predstavnici pristalica unije, rimokatolički episkopi i predstavnici poljskog kralja su imali dovoljno vremena da iza
zatvorenih vrata održe savetovanje o svom stavu prema izaslanicima pravoslavne crkve. Konačan stav je bio -
dopustiti tim predstavnicima pravoslavne crkve da prisustvuju saboru samo ako se obavežu da neće istupati protiv
unije. U prvom redu bilo je neophodno na to privoleti kneza Ostrožskog. Takav zadatak preuzeo je na sebe Petar
Skarga. Knez Ostrožski je odbio saglasnost sa unijom.

„Sveti” Jozafat Kuncevič i „sveti” Alojzije Stepinac - zlikovci proglašeni blaženim mučenicima

Unijati su na takav stav predstavnika pravoslavne crkve odgovorili represalijama. Mitropolit Ragoza je
poslanicom prokleo protivnike Unije, ekskomunicirao je pravoslavno sveštenstvo. Nagovestio je sledeće - vratiće na
svešteničku dužnost samo ona sveštena lica koja javno priznaju prisajedinjenje pravoslavne crkve rimokatoličkoj,
odnosno one koji priznaju uniju. Naredbom predstavnika poljskog kralja, sabor je brzo završen odlukom da se prizna
unija. Mitropolit Ragoza i episkopi (pristalice unije) primili su katoličko-unijatsku veroispovest i zakleli se na vernost
rimskom papi. Po okončanju sabora, održano je zajedničko bogosluženje unijata i rimokatolika, kada je jezuita Petar
Skarga održao propoved „O jedinstvu crkve božje pod jednim pastirom.” Put ka stvaranju unije bio je veoma dug,
prepun nasilja i prevara, podmićivanja i zločina. Jasnoće radi neophodno je napomenuti da zvanični naziv
novostvorene veroispovesti, odnosno crkve, grkokatolička veroispovest, grkokatolička crkva, nikada nije prihvaćen
čak ni od strane vernika grkokatolika, sem u službenom opštenju. Grkokatolička veroispovest i crkva poznate su kao
unijatska veroispovest, odnosno unijatska crkva. Kakav je zapravo hibrid unijatska crkva? Unijatska crkva priznala
je osnovne dogme rimokatoličke crkve i vrhovnu vlast rimskog pape, sačuvavši sve do danas samo pravoslavni
crkveni obred. Na takav ustupak je rimokatolička crkva bila prinuđena iz praktičnih razloga. Za papski presto
Brestska unija bila je prvi mukotrpan korak u pokatoličenju Istoka, prostranstva sa velikim brojem pravoslavnog
stanovništva Rusije. Zbog toga je unijatskoj crkvi ostavljen crkveni obred u duhu pravoslavne crkve da ne bi bio
izazvan veći otpor kod ruskog pravoslavnog sveštenstva i vernika. Papski presto smatrao je takav potez gipkom
politikom koja je vodila ka stvaranju povoljnijih uslova za potpunu uniju sa pravoslavnom crkvom u celini.

Bitka za unijaćenje preostalih oblasti Podkarpatske Ukrajine trajala je još veoma dugo (1596 - 1665). Ostatak
pravoslavnog stanovništva u maramaroškoj oblasti pounijaćen je tek nakon smrti vladike te oblasti 1734. godine.
Tek tada je završen proces unijaćenja Rusina. Početkom 1888. godine izgledalo je da je ratni sukob Rusije i Austrije
neminovan. Bivši nemački izaslanik u Petrogradu kancelar Bizmark ocenjivao je ukrajinsko pitanje na sledeći način:
da bi se održala ravnoteža i mir u Evropi, neophodno je stvoriti nezavisnu Ukrajinu. Otcepljenje Ukrajine bio bi
najteži udarac za Rusiju. U tako složenoj političkoj situaciji, papa Lav XIII odlučio je da se blagovremeno posluži

~ 510 ~

nastalom situacijom da proširi sferu uticaja i posebno učvrsti unijatsku crkvu, koja je po njegovoj zamisli trebalo da
odigra glavnu ulogu u unijaćenju ruskog Istoka. Zbog toga je odlučio da osnuje grkokatoličku patrijaršiju u Lavovu i
dao zadatak Kongregaciji za propagandu da razradi plan ostvarenja njegove zamisli.

Papa je posebno brinuo o uniji, iz već pomenutih razloga, te je naredio da se pripremi odgovarajuća ličnost za
predviđeni „patrijaršijski presto.” Smatrao je da se na toj dužnosti mora naći čovek koji će ostvariti predviđeni
program Vatikana o delovanju na ruskom Istoku. Kandidat je morao da bude perspektivan i sposoban da uporno
ostvaruje program pohoda na Istok tokom narednih decenija. Trebalo je da bude prilagodljiv, prevrtljiv, lukav i
uporan, i da ne voli ukrajinski narod. Jezuitsko iskustvo nije obmanulo gospodu iz Kongregacije vere. Ličnost kakva
je bila potrebna našli su u mladom aristokrati Romanu Šeptickom, sinu bogatog poljskog magnata grofa Šeptickog
koji je posedovao bezbroj rodoslovnih dostojanstava. Monsenjori Kongregacije saopštili su papi Lavu XIII ime
izabrane ličnosti, naročito ističući da je u rodu Šeptickih već bilo značajnih unijatskih ličnosti. Lavovski episkop
Atanasije Šepticki 1729. godine bio je unijatski kijevski mitropolit, a kasnije mitropolit unijatske crkve bio je Lav
Šepticki. Pored tih činjenica navedeno je i mnoštvo drugih koje su odgovarale zamisli pape Lava XIII. Konačna odluka
doneta je u Rimu nakon snažnog uticaja na mladog Romana Šeptickog od strane bliskih drugova - poljskih kardinala
Čackog i Mječislava Kedohovskog, te mladog jezuite grofa Vlodzimježa Ledohovskog, budućeg generala („crnog
pape”) reda Jezuita. Ista ova lica usrdno su se potrudila da formiraju novi pogled na svet kod Romana Šeptickog.
Njegovu budućnost predstavljali su mu kao apostolsku delatnost medu 160 miliona ruskog Istoka, koje je trebalo
vratiti na pravi put, odnosno potčiniti vlasti rimskog pape. Od tog trenutka započinje dugogodišnja karijera
beskrupuloznog jezuite Romana Šeptickog. Po zadatku pape on putuje po Rusiji da se upozna sa situacijom na licu
mesta, da obnovi stare veze, proveri postojeće i po mogućnosti organizuje nove. Zapravo, to je bio špijunski zadatak.
Roman Šepticki, prolazeći kroz Beč, prihvata se obaveštajnog zadatka u korist generalštaba austrijske vojske. Po
povratku iz Rusije Šepticki je referisao da je nakon tajne naredbe ministra unutrašnjih poslova Valujeva o zabrani
korišćenja ukrajinskog jezika, u Ukrajini nastala vrlo zategnuta situacija, koja se može uspešno koristiti za interese
unijatske crkve. Obaveštajni centri Vatikana i austrijskog generalštaba bili su veoma zadovoljni dobijenim podacima.
Nakon povratka iz Rusije Roman Šepticki je u maju 1888. godine upućen u manastir gde je preko reda zamonašen
dobivši ime Andrej. Od tog trenutka monah Andrej Šepticki napredovao je veoma brzo. Već 1890. godine postavljen
je za igumana vasilijanskog manastira u Lavovu. Na ovoj dužnosti započinje svoj „pohod na Istok.” Osniva
propagandni časopis „Misionar.” Istovremeno pažljivo proučava stanje u Galiciji, vodeći računa o odnosima
postojećih političkih snaga te raspoloženju vernika. Šeptickog je iznenadila vlastita spoznaja da su vernici negativno
raspoloženi prema uniji, odnosno da se obraćaju Istoku sa nadom u ukidanje unije. Istovremeno je ustanovio da
među trudbeničke mase naglo prodiru socijalističke ideje, kao i da veliki pesnik Taras Ševčenko ima ogroman uticaj
na omladinu, vaspitavajući je u duhu borbe protiv ugnjetača - poljske vlastele, jezuita i „vasilijana”, pozivajući
omladinu u borbu protiv katolicizma. Poglavar unijatske crkve, kardinal Sembratovič umro je 1898. godine. Vreme
je prolazilo, a novi poglavar nije postavljen. Samo je nekoliko poverljivih lica u Vatikanu znalo razlog odugovlačenja.
U međuvremenu su Andreja Šeptickog prvo posvetili za episkopa i dodelili mu Stanislavsku eparhiju. Zatim, 29.
oktobra 1900. godine, Vatikan i vlada Austro-Ugarske imenovali su Andreja Šeptickog za mitropolita unijatske crkve,
sa sedištem u Lavovu.

Kratak pregled munjevitog napredovanja Romana, odnosno Andreja Šeptickog: 1888. monah, magistar
vasilijanskog reda; 1890. iguman vasilijanskog manastira; 1893. sveštenik; 1899. episkop; 1900. mitropolit, poglavar
unijatske crkve, sa navršenih 35 godina starosti! Za dvanaest godina Vatikan je od bivšeg austrijskog obaveštajnog
oficira stvorio mitropolita unijatske crkve. Katoličenje Istoka ognjem i mačem nije uspelo, a još je manje nade bilo
da uspe u XX veku. Shvativši to, mitropolit Andrej Šepticki započeo je svoju dužnost vrhovnog poglavara unijatske
crkve, pre svega, kao diplomata i propovednik, smatrajući svojim osnovnim zadatkom razradu taktike pokatoličenja
Istoka. Nije to bila samo zamisao Šeptickog, već je to bila direktiva Kongregacije za širenje veroispovesti, potvrđena
od strane pape. Nova taktika zasnivala se na organizovanju i razvijanju separatističkog pokreta među žiteljima
Ukrajine i Belorusije, usađivanjem mržnje prema „moskaljima” (Rusima). Imajući na umu krvnu vezu Ukrajinaca,
Belorusa i Rusa, Šepticki je odlučio da poseje seme netrpeljivosti i neprijateljstva između tih naroda - u interesu
Vatikana. Težnja je bila da se po svaku cenu otcepe Ukrajinci i Belorusi od Rusije jer se samo u takvim uslovima,
smatrali su unijati, moglo računati na uspeh pokatoličenja Ukrajinaca i Belorusa. Da bi ostvario svoju zamisao o
pohodu na ruski Istok, mitropolit je odlučio da prvo očistivlastiti „blok” od unutrašnjih neprijatelja. Zbog toga je
preduzeo gušenje moskofilskog pokreta među vernicima i sveštenim licima unijatske crkve. Mi znamo da je u
poslednjoj deceniji

20. veka raspad SSSR-a inicirao niko drugi nego papa Jovan Pavle II, Poljak, uz asistenciju američkih predsednika
RonaldaRegana i Džordža Buša starijeg.

Posle smrti pape Lava XIII, 1903. godine, za papu je izabran Pije X koji je u Vatikan pozvao mitropolita Šeptickog
da bi se obavestio o raspoloženju masa u Galiciji, i što je još značajnije, razmotrio stanje u Rusiji i dalji elan za širenje

~ 511 ~

katolicizma na Istoku. Tom prilikom je Šepticki izneo mišljenje da se rusko samodržavlje raspada, i da je
revolucionarna katastrofa neizbežna. On je govorio: „Mi stojimo na pragu velikih događaja. Grkokatolička crkva
jeste prag preko kojeg će mnogobrojni narodi Rusije ući pod okrilje svete katoličke crkve... Ruski Istok - široka je
njiva, roda ima mnogo... Samo ako bi se našlo dovoljno apostolskih žetelaca da zahvate sav rod.” Referat Šeptickog
ostavio je na papu Pija X snažan utisak.

Rimski korporatizam:
Jovan Pavle II, doskorašnji papa, je kao i sve druge pape u istoriji bio blizak moći, blizak tajnim službama,
političkim autoritetima u svetu, i zato nije nikakvo čudo da će se najviše oslanjati na katoličku tajnu službu Opus
Dei, koja je osnovana 1928. godine, u čijim redovima i to više od polovine su Frankovi fašistički generali. Jovan Pavle
II je vodio politiku baš onako kako je to zahtevala borbena crkva, baš onako kako je to Pavle III zacrtao u svojoj buli
i baš onako kako je to zahtevao Ignacio Lojola – da moraš biti pokoran kao lešina ako želiš da ostvariš politički cilj.
Jovan Pavle II je 1979. godine prvi papa koji je uspeo da poseti Sjedinjene Američke Države i prvi papa koji je posetio
Belu kuću. Razume se, zahvaljujući svom prijatelju Zbignjevu Bžežinskom, tvorcu Novog svetskog poretka ili tvorcu
Novog svetskog haosa. Zanimljivo je da će upravo zaslugom Jovana Pavla II biti uspostavljeni 1984. godine puni
diplomatski odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, koji nisu postojali od 1867. On će biti najzaslužniji za novi
konkordat, drugi u XX veku, koji je napravila rimokatolička Crkva, koji će biti obznanjen 1984. godine na jesen kao
Regan-Vojtilin plan. Od te želje ostvarenja apsolutne moći, kao što se duga istorija papske crkve ne može razdvojiti,
tako se sigurno, i uloga na tom putu ka ostvarenju apsolutne moći pape Jovana Pavla II ne može poreći. Čovek
izuzetnih sposobnosti, čovek koji će svojom enciklikom 1991. godine „Centesimus annus” najaviti sve ono što će
kasniji teoretičari oglašavati kao osnovne postulate Novog svetskog poretka. Dakle, Jovan Pavle II će te 1991. godine
proglasiti sve političke sisteme i ideologije pogrešnim – i leve i desne, smatrajući da postoji samo jedan ispravan
sistem, a to je katolički korporativizam, dakle pokušaj ostvarenja onog velikog Frankovog fašističkog sna, koji će
administracija Sjedinjenih Američkih Država sprovesti u delo na kraju 20. i početkom 21. veka. Njujorški nadbiskup
Spelman će 1943. godine imati četiri veoma duge audijencije kod pape Pija XII. Ruzveltov čovek od najvećeg
poverenja industrijalac Tejlor će takođe 1943. godine provesti veliki broj sati u razgovorima sa Pijem XII. Ovi
razgovori su dali ozbiljnog rezultata. Ne postoji ni jedan nadbiskub, biskup, gvardijan ili fratar, koji će biti suđen
posle II svetskog rata. Svi oni koji su zdušno podržavali Hitlera naći će se na drugoj strani, kao žestoki protivnici
fašizma. Ljudi istog imena, iste titule i istog prezimena. Najpoznatiji među njima Karl Marija Šperkl, nadbiskup
Danciga, koji će biti osuđen na doživotnu robiju izići će već 1956. godine na slobodu. Svi oni koji su imali fašističku
prošlost su bili blagosiljani od nove sile – od Sjedinjenih Američkih Država, i zato nije slučajno odabran za prvog
čoveka demokratske Nemačke Adenauer, nekadašnji veliki, poznati, katolički gradonačelnik grada Kelna i čovek koji
je uputio prvi pozdravni telegram Musoliniju. U vladi Konrada Adenauera 272 nauticajnije ličnosti imale su
nacističku prošlost. Pa je čak i savezni sekretar Hans Gopke bio na listi nacističkih zločinaca, na listi saveznika pod
brojem 101. Dabome, da nikada, kao i niko, od ovih 272 ličnosti u političkom životu nove, moderne, demokratske
Nemačke nije bio suđen. Bila je to zaloga za novu političku budućnost moderne Evrope, koja treba da krene novim
putem spremajući se za novi krstaški rat, u kome glavne zasluge i glavna uloga pripada papskoj crkvi. Oni koji će u
vojsci Adolfa Hitlera imati 15.000 kapelana (i videli smo su nacisti bili uvek humani zbog toga što je među njihovim
redovima bilo 15.000 katoličkih sveštenika) će sada zauzeti, takođe u neshvatljivo velikom broju, mesta vojnih
kapelana u vojsci Sjedinjenih Američkih Država. Na početku II svetskog rata ih je bilo ispod hiljadu. Na kraju II
svetskog rata ih je bilo 4950. Sa drugim svetskim ratom raste porast uticaja rimokatoličanstva u Sjedinjenim
Američkim Državama i vrlo brzo posle II svetskog rata oni će prerasti cifru od 40 miliona. Na tom principu spojenih
sudova rimokatolička Crkva će se sasvim založiti i staviti na raspolaganje novoj ideologiji i novom pogledu na
budućnost Evrope. I zato će njeni biskupi biti nagrađivani, razume se svi oni što su dobijali medalje od Hitlera, za
svoje zasluge hvaleći savezničku vojsku, stvaranje NATO pakta, i kao mehur od sapunice će se raspršiti svaki drugi
pokušaj u političkom životu Evrope. Čak i onaj pokušaj koji je učinio De Gol 10. decembra 1944. godine kada je
sklopio ugovor sa Staljinom, da se svim mogućim sredstvima mora zaustaviti svaki pokušaj pretnje od strane
Nemačke, nestaće kao da nikada nije postojao, nakon susreta u papskoj nuncijaturi u Parizu sa predstavnicima De
Gola i Sjedinjenih Američkih Država. Tako će nastati jedno novo prijateljstvo u istoriji papske Crkve i u istoriji papske
Evrope, prijateljstvo koje će brinuti ne samo o političkom već i o ekonomskom autoritetu Vatikana. U fondove
Vatikana od 1945. godine do danas se sliva iz Amerike 35 % sredstava. I sasvim razumljivo, drugi veliki prijatelj
papske crkve je Nemačka koja puni fondove Vatikana sa 18 %. Ta će ljubav ostati do dana današnjeg i Vatikan će
zaista, sa armijom, sa ustrojstvom jedne vojne organizacije, doprineti bržoj amerikanizaciji Evrope. I samo zato, i ne
iz ljubavi, već iz političkih interesa će Maršalov plan biti sproveden 1948. godine. I samo zato, ne iz ljubavi već iz
političkih interesa Evropa će dobiti američki kapital: 3,6 milijardi dobija Ujedinjeno Kraljevstvo odnosno Velika
Britanija; 2,6 milijardi će dobiti Francuska; Italija 1,4 milijarde; Nemačka 1,3 milijarde; Holandija 1 milijardu; i tako

~ 512 ~

redom. Novac će zadobiti ljubav i poverenje onih koji će propagirati novu veru i novi izgled Evrope.

Pedofilija:
„Bilo je to jedne večeri u školi, baš kada sam legao da spavam. Neko se došunjao u moju sobu i počeo da me
ljubi. Brzo sam skočio i počeo da vičem. U moju sobu je tada ušao sveštenik kome sam objasnio šta se dogodilo.
Poslao je homoseksualca iz sobe, a mene je počeo da grdi, kako treba da me bude sramota i da odmah na kolenima
priznam svoj greh. Pošto nisam ništa razumeo, objasnio mi je. Taj čovek je hteo da mi daruje svoju ljubav koja je
„od Boga“, a ja sam to odbio. Na moje iznenađenje, homoseksualnost uopšte nije bila zabranjena. Kasnije sam
otkrio da se to svuda dešavalo: od sveštenika do kardinala.” (Alberto Rivera).
Sveštenička pedofilija i uticaj Katoličke crkve u Italiji ponovo su se našli u centru pažnje, i to u Italiji, gde su
pojedini uticajni političari desnice zahtevali od RAI, nacionalne TV stanice da ne emituje kontroverzni dokumentarni
film „Seksualni zločini i Vatikan.” Dokumentarac TV stanice Bi-Bi-Si iznosi dokaze i o umešanosti pape Benedikta XVI
u prikrivanje slučajeva seksualnog zlostavljanja dece. Autor filma je Kolm O’Gorman iz Irske, koji je i sam bio žrtva
zlostavljanja sveštenika u detinjstvu. U njemu se iznose detalji o tajnom dokumentu Vatikana „Crimen
Sollicitationis“ iz 1962. godine. Direktiva pisana na latinskom jeziku daje instrukcije nadležnim biskupima u
diocezama kako da se postave prema sveštenicima koji imaju seksualne odnose sa vernicima, ali i sa onim
sveštenicima koji imaju seksualne odnose sa decom. U dokumentu se ističe važnost tajnosti, a žrtvama, optuženim
sveštenicima ili svedocima se preti ekshumacijom iz Crkve. Zvanični Vatikan nije demantovao postojanje
dokumenta, ističući da je on namenjen isključivo za „unutrašnju upotrebu.” Po pravilu, Crkva je optužene sveštenike
premeštala u druge dioceze čim bi protiv njih bila pokrenuta istraga.
U dokumentarcu Bi-Bi-Sija se pojavljuje i sveštenik Tom Dojl, koji je istovremeno bio i advokat optuženih
sveštenika, dok nije i sam počeo da kritikuje Crkvu zbog načina na koji rešava problem seksualnog zlostavljanja dece:
„Ovaj dokument udara temelje politici Crkve da je neophodna apsolutna tajnost o svim slučajevima zlostavljanja.
Taj spis eksplicitno poziva na prikrivanje slučajeva, kao i na kažnjavanje onih koji upozoravaju na ovakve sveštenike.
Jasno se kaže da će Vatikan kontrolisati situaciju. Nigde se ne govori o pomaganju žrtvama, već samo da nadležni
mogu da ih zaplaše i kazne zbog otkrivanja onoga šta im se dogodilo.“ Prema izveštajima iz SAD, u toj zemlji je
ukupno 4.500 sveštenika silovalo ili seksualno zlostavljalo decu tokom poslednje četiri decenije. Epicentar skandala
je bio Boston, a po pravilu sveštenici pedofili su premeštani iz dioceze u diocezu uz odobrenje nadbiskupa. O
visokom stepenu zaštite zlostavljača za Bi-Bi-Si je svedočio i Patrik Vol, bivši benediktanski sveštenik koga je Vatikan
poslao da sprovodi dekret:
„Shvatio sam da radim za instituciju čiji je jedini cilj da se zaštiti. Bili smo veoma uspešni. Poštovanje tajnosti je
bilo apsolutno. Žrtva je ućutkivana isplatom ili poravnanjem, imali smo budžet od sedam miliona dolara 1996. za te
namene“, kaže Vol koji je napustio Crkvu i počeo da radi kao advokat žrtava. U filmu se ističe da je današnji papa
Benedikt XVI u vreme dok je bio kardinal Jozef Racinger i dok se nalazio na čelu Kongregacije za doktrinu vere
(Inkvizicija), 2001. doneo dokument u kome se ističe da svi slučajevi seksualnog zlostavljanja moraju da budu prvo
ispitani unutar Vatikana i da dioceze moraju da sarađuju po ovom pitanju. Katolička crkva u SAD je 2002. osnovala
Nacionalni bord za reviziju kako bi se slučajevi seksualnog zlostavljanja ispitali. Na čelu se nalazio guverner
Oklahome Frenk Kiting, koji je posle samo godinu dana podneo ostavku na funkciju upoređujući čelnike Crkve sa
mafijom, zbog svoje zatvorenosti i odbijanja da sarađuju sa istražnim organima.
Trenutno se sedam sveštenika Katoličke crkve koji su optuženi za seksualno zlostavljanje dece u SAD nalazi u
Vatikanu i odbija da primi sudske pozive, navodi se u filmu Bi-Bi-Sija. U filmu se ističe i slučaj oca Tarsicija iz Brazila.
Sudski postupak protiv njega pretio je da bude obustavljen zbog nedovoljnih dokaza, ali je onda policija pronašla
njegov dnevnik. To je bilo dovoljno da bude osuđen za 15 godina robije. Za sada je neizvesno da li će ovaj
kontroverzni film, koji je prvi put emitovan u Velikoj Britaniji biti emitovan u Italiji. Film se već uveliko može
pogledati na internetu i spada u red najgledanijih u Italiji. Šef Komiteta parlamenta koji nadgleda poslovanje TV
stanice RAI Mario Landolfi poslao je pismo generalnom direktoru stanice da ne dozvoli emitovanje filma jer će u
suprotnom „to biti okidač za osnivanje odreda za egzekuciju kako bi se otvorila vatra na Katoličku crkvu i papu.”
Poslanici Đovani Ruso Spena i Đenaro Miljore tvrde da bi film trebalo da se emituje jer je „pedofilija u Katoličkoj
crkvi dobro poznata i nema nikakve misterije oko toga.” Katolička crkva ima dugu istoriju cenzure. Jedna od
najpoznatijih je svakako cenzura Galilejove teorije o Zemlji kao nebeskom telu koje se okreće oko Sunca. Katolička
crkva je objavila i „Librorum Prohibitorum“, listu zabranjenih knjiga do 1965. godine. Nju je ustanovio još 1557.
papa Pavle IV. Ova lista je imala veliki broj izdanja, a poslednje je objavljeno 1948. Tada je imala preko 4.000 naslova,
među kojima su i dela Zole, Dime, Balzaka, Kanta...

Priča o nastanku Islama:
Objediniti Arape nije bilo ni malo lako, a pobediti Vizantiju još teže. Rascepkani na brojna plemena i na velikom

~ 513 ~

prostoru, Arapi nikako nisu hteli da prihvate novu hrišćansku crkvu sa sedištem u Vatikanu, a ni Konstantinopolj nije
hteo da prizna prvenstvo Rima. Razni katolički emisari pohodili su arapska plemena šireći veru, ali bez uspeha. Arapi
su toliko mrzeli Rimljane u kojima su valjda videli razvratne i bahate okupatore koji su ih pljačkali i terorisali, da nisu
želeli da sa njima dele istu veru. Tako su mnoga plemena i dalje opstajala kao paganska, medjusobno često ratujući.
Bilo ih je nemoguće kontrolisti. Ovaj problem je Rimljanima, vremenom, rešio jedan veoma učen i pisanju sklon
čovek koji se rodio u Alžiru 354. godine od majke katolkinje i nazvan je Avgustin. Postao je vladika (biskup) rimske
Afrike i kasnije dobio zvanje sveca. Njegov posao bio je da prevede što više Arapa pod okrilje rimokatoličke crkve.
U tome je bio veoma uspešan. Njegovo učenje upravo je zasnivano na ideji da će bog biti milostiv samo prema
onima kod kojih ljubav prema carstvu nebeskom nadjača ljubav prema carstvu zemaljskom. O Svetom Augustinu
Alberto Rivera kaže da je još tada predviđao da će rimski biskup da bude vladar svetskih religija, i da to piše u
originalnoj knjizi „Božja država” a da je iz svih javnih izdanja izbačeno.

Tako, dok su Rimljani orgijali i uživali u carstvu zemaljskom, narod je strpljivo učen da je grešan i da mora svoje
grehe strpljivo iskajavati da bi tek na nebu uživao. Upravo ovi Arapi koje je Avgustin preveo u katoličanstvo, zaključili
su da je arapskom narodu potreban živ čovek od krvi i mesa, kao Isus, koji će biti arapskog porekla i postati njihov
živi prorok. Dakle, trebalo je osmisliti neku ideologiju, neku veru koja bi njima bila prihvatljiva i koja bi ih sve
povezala, dok bi ih istovremeno konfrontirala sa Jevrejima i istočnim delom carstva koje je sve više išlo na svoju
stranu. Pisanje ove religije trajalo je preko dvesta godina, baš kao i traženje pogodnog živog proroka. Pronađen je
u 6 veku kada je u Meki rođen dečak po imenu Muhamed. Muhamed je odmah poslat u pustinju da ga doje
pustinjske žene i podižu kako tradicija nalaže kako bi očvrsnuo i izbegao boleštine koje su vladale u Meki. Tu su,
kaže dalje islamska priča, naišla dva čoveka u belim haljinama, položila Muhameda na zemlju i iz njegovih grudi
izvadili srce, i iz srca izvadili greh u obliku crnog grumena, a zatim scre dobro oprali u bunaru. Nakon izbacivanja
greha, njegovo srce je napunjeno verom. Na njegovom telu nije od toga ostao nikakav ožiljak, a na ledjima je od
rodjenja imao mali okruglasi beleg. Šta je ovo trebalo da predstavlja? Alberto Rivera skreće pažnju na reči samog
Muhameda koji je pomenuti dogadjaj ovako opisao: „Šejtan (đavo) dodiruje svakog Adamovog sina, onog dana kada
ga majka rodi, spasava samo Mariju (Merjemu) i njenog sina Isaa.” Nije li ovo tipično učenje rimokatoličke crkve?
Odakle ovakvo tumačenje Muhamedu, ako nije bio katolik? Muhamed je imao 25 godina kada se oženio udovicom
od 40 godina Kadidžom, Hatidžom (Kadijom) . Imali su dva sina, koji su rano umrli i četiri ćerke. Najpoznatija je
svakako Fatima. Kadidža je poticala iz bogate arapske porodice koja je prihvatila rimokatoličku veru. Ona je svu
svoju imovinu zaveštala crkvi i postala kaludjerica kada je dobila od crkve specijalni zadatak - trebalo je da nadje
podobnog mladog čoveka koji bi širio novu veru medju Arapima. Oko 610. Muhamed je počeo da tvrdi kako ima
vizije od boga (koga je nazvao Allah, što i jeste ime Boga El – Ohim na arapskom), preko njegovog glavnog anđela,
meleka Džibrila (Gavrila). Sam se tada prozvao prorokom. Kadidžin rodjak Vorakva, veoma blizak rimokatoličkoj
crkvi, postao je Muhamedov savetnik i pomoćnik u tumačenju božijih prikazivanja. Islamsko predanje dalje kaže da
je Muhamed imao devet godina kada je sa svojim ujakom išao sa karavanom kroz pustinju (njegova majka i deda su
već bili umrli), kada ih je presreo jedan rimokatolički monah i videvši dečaka počeo da se raspituje za njega. Odmah
je tražio da vidi njegov beleg na leđima i tada je ushićen uzviknuo: „To je pečat proroštva!”

Muhamed je ustoličio kao predmet obožavanja samo jednog boga - Alaha, a sebe je predstavio kao njegovog
jedinog proroka na Zemlji. U tumačenju Alahovih javljanja Muhamedu je pomagao Vorakva pažljivo ih zapisjući. Iz
ovih pisanja nastao je Kuran. Alberto Rivera tvrdi da postoji još dosta toga u Kuranu što nije do sada objavljeno i to
je tajna. Ovu tajnu čuvaju ajatolasi, eventualno objavljivanje ovih tajni pokazalo bi veliku upetljanost rimokatoličkog
sistema u formiranje islama. Zato obe crkve ovo veoma pažljivo prikrivaju i medjusobno moraju da sardjuju i tako
jedna drugu štite od skandala.” („Vatikanske ubice” – Alberto Rivera)

Rivera je dobro poznavao sistem kome je dugo služio, i tom sistemu nije stalo do ljudi, čak ni do rimokatolika.
Papa Pije XII, iako je bio „dobar” sa Hitlerom se nije pobrinuo da se zaštite Poljaci od nacističkih pogroma, kao ni
nemačke predaje polovine teritorije Poljske Staljinu 1939 godine. Papa nije ni pokušao da zaštiti nemačku manjinu
u Jugoslaviji, Mađarskoj, Rumuniji i Čehoslovačkoj nakon II svetskog rata, nad kojom je izvršen genocid, iako je to
mogao, preko saveznika. Papa se nije potrudio da se zaštite stanovnici Latinske Amerike od svojih diktatora u
Argentini, Čileu, Meksiku, Dominikanskoj Republici…Tako ne treba čuditi ni činjenica da su u Bosanskom ratu 1991
– 1995, kao i u II svetskom ratu Hrvati i bosanski muslimani ratovali zajedno protiv Srba, kao što su latini i Turci
zajedno komadali Vizantiju. Diskutabilno je kako je 1453 carigrad osvojen. Stiven Ransiman („Pad carigrada”) tvrdi
da su Turci ušli kroz mala vrata nazvana Cirkuska vrata ili Kerkoporta. Ko im je otvorio može samo da se nagađa, a
zna se da su Venecijanci i Đenovljani imali svoje posade u gradu. U Španiji je papa žrtvovao narod dopuštajući da
Frankovi fašisti pobede i pomažući im, uz znanje da uzima plaćenike muslimane iz Magreba, kao i fašiste iz Italije,
Nemačke i Mađarske koji su činili zločine protiv civila. Papu i kler nije bilo briga za civile i običan narod rimokatolike,
isto koliko i za pripadnike drugih vera. U ratovima su jednako stradali svi dok je Vatikan ostvarivao svoje političke
ambicije.

~ 514 ~

Šta je sa Istokom?
Da li je odista istina da pravoslavlje nikada nije nikoga progonilo te da ni danas nikoga ne ugrožava? Već smo
maločas utvrdili da su određeni hrišćanski carevi (od kojih se neki u pravoslavlju poštuju i kao svetitelji) kao i episkopi
bili veliki progonitelji i rušitelji svega onoga sa čime se tadašnja crkva nije slagala. Ruski autor L. S. Vasiljev nam
pruža sledeći odgovor: „U pravoslavnoj crkvi u celini, zbog njene relativne slabosti i malog političkog značaja, nikada
nije bilo masovnih gonjenja tipa „svete inkvizicije”, mada to ne znači da ona nije proganjala jeretike i sektaše u ime
jačanja svoga uticaja na mase.” Dakle, ona nije imala silu, moć a ni prilike kao Rimska, jer je i sama bila okružena
neprijateljima, Islamom, Tatarima ili Rimokatolicima. Dakle, i pravoslavna crkva je (premda manje od rimokatoličke,
po mišljenju Vasiljeva), proganjala verske neistomišljenike. Ono što je posebno tragično u tvrdnjama pripadnika SPC
o tome da pravoslavni nikada nisu nikoga proganjali jeste poricanje istorijske činjenice da je u XII veku, za vreme
vladavine velikog župana Stefana Nemanje, izvršen pravi pogrom nad pripadnicima srpskog naroda koji su se
„usudili“ da ne budu pravoslavni i ispovedali bogumilsku veru. Kao što ćemo ubrzo videti, pogrom nad bogumilima
kojim se diči današnja SPC nazivajući ga samo „spasavanjem vizantijskog pravoverja od opake jeresi”, nije
predstavljao rat protiv dobro naoružane neprijateljske vojske, već masakr izvršen nad običnim ljudima, ženama,
decom i starcima, čija se jedina krivica sastojala u tome što su svojom, bogomdanom slobodnom voljom, odlučili da
veruju drugačije od vladajuće većine.
Pomenuli smo vizantijske progone neistomišljenika, psebno Pavlićana kao i Arijanaca koji su u 4 veku bili
progonjeni i odlukama Nikejskog sabora 325 proglašeni jereticima. Progonjeni su bili svi oni koji se nisu slagali sa
politikom vlasti i religijom većine. U Srbiji, koja je bila u večitom ratu sa Vuzantijom, „glođući” je sa zapada, se
pojavljuje bogumilsko učenje, koje se pripisuje popu Bogumilu, iz Bugarske, gde je takođe gonjeno. Pop Bogumil je
najverovatnije bio pravoslavni sveštenik, slovenske narodnosti, koji je svoje naukovanje započeo u Makedoniji, koja
je tada bila u sastavu Bugarske, da bi potom učinio Filopopolj u Trakiji (današnji Plovdiv) centrom svojih aktivnosti.
Propovedao je učenje, koje je nazivao izvornim hrišćanskim učenjem, osnivajući crkvene opštine širom Balkana.
Kritikovao je iskvarenost crkve i sveštenike koji teže materijalnim dobrima. Navodno je, po pravoslavnim izvorima,
govorio da je materiju i vidljivi svet, stvorio đavo, a ljudsku dušu i sve duhovno Bog, zbog čega se njegovo učenje
danas naziva dualizmom. Mi ne možemo da proverimo istinitost ovih tvrdnji jer je sve što je ostalo iza bogumila
uništeno vrlo temeljito, od samih vernika, spisa, institucija pa do grobalja. Svi podaci o njima dolaze uglavnom od
njihovih progonitelja, a progonili su ih jednako i iastočna i zapadna crkva, pripisujući im učenja koja nisu bila njihova,
slično kao što danas „stručnjaci za sekte” povezuju protestantske zajednice sa satanistima i hindu učenjima
navlačeći bes naroda na njih, pa kukavice pod okriljem noći lupaju prozore, pale objekte, pišu grafite i napadaju
usamljene vernike.
U „Sinodiku bugarskog cara Borila” se spominje da je pop Bogomil imao učenika Mihaila, kao i nekolcinu
sledbenika, među kojima su bili Todor, Stefan, Dobri, Vasilije i Petar, koji su svi anatemisani od crkve. Bogumil je
pogubljen krajem desetog veka kao jeretik. Danas oko bogumila postoje mnoge kontroverze – od osporavanja
njihovog postojanja, do prisvajanja njihovog nasleđa. Neki autori bogumilstvo posmatraju kao reformsku struju
unutar vizantijskog pravoslavlja, a neki ih smatraju čak i prethodnicom velike reformacije zapadne crkve, u čemu su
potpuno u pravu. Često se smatra da su stećci, srednjovekovni nadgrobni spomenici, ostaci bogumilske kulture.
Postoji i teza o masovnom prelasku bogumila na islam, koju uglavnom zastupaju bošnjački autori.
Evo kako o ophođenju prema bogumilima, od strane blagočestivog Stefana Nemanje i ostalih pravoslavnih
vladara (posebno vizantijskih), piše istoričar Vasilije Marković:
„Po Domentijanu se takođe glavne zasluge Nemanjine za pravoslavlje sastoje u uništenju jeresi. (...) Ugled svojoj
antibogumilskoj politici mogao je Nemanja uzeti od tadanje vizantijske dinastije Komnena. Aleksije I (1081-1118).
Njegova kći Ana ponosi se takvim radom svoga oca i traži za njega titulu trinaestog apostola. Aleksije je bio veoma
pobožan i lično je ulazio u najpodrobnije diskusije sa Bogumilima i pavlićanima, i koga ne bi uspeo da preobrati u
pravoslavlje, on ga predavaše vatri. I Nemanja je svoje bogumile kažnjavao po odredbama vizantijskih zakona. U
Vizantiji progonjeni su Bogumili i za vladavine Manojla Komnena. Osobiti gonilac bogumila bio je car Aleksije II
(1080-83). Nekolike decenije docnije, za cara Borila, 1210, održan je i u Bugarskoj, u Trnovu, jedan sabor protivu
bogumila. Na tome su saboru bogumili izobličeni i stajahu „jakože ribi bezglasni.” Oni, koji ne htedoše prići
pravoslavlju, „predani beše različnim kaznem i zatočeniju.” Pre ovoga, veli se, nije bilo takvih sabora u Bugarskoj.
Nije se Nemanja samo za gonjenje bogumila ugledao na vizantijske Komnene, već je, izgleda, bio uzeo i svu njihovu
crkvenu politiku. Sem oštrog gonjenja bogumila poznat je i blizak odnos Aleksija I prema sveštenstvu.” „Sredinom
13. veka piše Domentijan, kako se, blagodareći Nemanji, u Srbiji, „kapišt“ (mnogobožački t.j. bogumilski hramovi)
„razdrušiše“ a „crkvi Hristovi postaviše se.” Slične istorijske podatke iznosi i istoričar Stanoje Stanojević:

~ 515 ~

Širenje bogumilskog protestantskog učenja po Evropi – preteče Reformacije

„Kad je Nemanja saznao da se u Raškoj raširila bogumilska jeres.. Nemanja je pitanje o položaju bogumilske vere
u državi izneo pred državni sabor, da on tu stvar reši. Ali stvar nije bila prosta i nije bilo lako rešiti je. U saboru je
bilo dosta velikaša, koji su i sami bili prihvatili novu veru, a bilo ih je i takvih, koji su je simpatisali i trpeli je kod svojih
podanika. Svi su se oni, iz uverenja ili iz interesa, vrlo energično opirali predlogu, da se ma šta preduzme protiv
Bogumila. Naposletku je, posle ogorčene debate i burnih scena, rešeno, da se bogumili nasilno iskorene. Bogomili
su se navodno oduprli sa oružjem u ruci, u za šta nema dokaza. Nemanja je morao krenuti na njih u pravi krstaški
rat. U tome ratu oni su bili pobeđeni i razbijeni. Mnogo je pristalica nove vere tom prilikom pobijeno, mnogo ih se
razbeglo po okolnim pokrajinama, ali su se mnogi pritajili i ostali u državi, čuvajući učenje i veru, koja je godila
njihovu duhu i odgovarala njihovim nazorima. Ipak u Raškoj posle toga bogomilsko pitanje nije nikada više izbilo na
površinu.” („Istorija srpskog naroda” Stanoje Stanojević)

Istoričar Vladimir Ćorović dodaje još nekoliko podataka koji nam kazuju kakve su sve brutalne metode (koje su
bile toliko „bogougodne“ da se verovatno i Stefan Nemanja, poput Aleksija I Komnina koji je bio trinaesti, udostojio
da nazove „četrnaestim apostolom“, korišćene protiv ovih nedužnih ljudi:

„Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja. Protiv jeretika je upotrebio vrlo
oštre mere: njihovom učitelju odrezao je jezik, a sledbenike je čak i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio
a knjige spalio.” („Istorija Srba” Vladimir Ćorović). Čak je i sveštenik Ranko Jović, kao da je zaboravio šta je nekoliko
rečenica ranije napisao, priznao da se pravoslavni vladar srpske države (i kasnije narečeni svetitelj „Sveti Simeon
mirotočivi“ oružano obračunavao sa bogumilskim delom svog srpskog naroda radi zaštite zvaničnog crkvenog
ustrojstva: „Setimo se samo istorije kada je Stefan Nemanja pokrenuo čak i vojsku da bi zaštitio pravoslavlje a samim
tim crkveno i državno jedinstvo, a to je vreme borbe sa sektašima (bogumilima).” (Ranko Jović“ Sekte i lažni
proroci”).

Ono što smo mogli da saznamo iz upravo navedenih iskaza naših priznatih istoričara kao i pravoslavnih
sveštenika, jeste da je Stefan Nemanja u pomenutom „krstaškom ratu“ zanavek zatro bogumilsko ime pod nebom
Srbije i to najsurovijim metodima koje su oduvek primenjivali samo najtotalitarniji društveni sistemi, kako oni
praistorijski tako i oni savremeni – za vreme carske i staljinističke Rusije, nacističke Nemačke, ustaške tvorevine
NDH ili pod talibanskom upravom, kao i inkvizitorskih sistema. Zanimljivo bi bilo ukratko prokomentarisati i izveštaj
istoričara Stanojevića u kome on veli da su se „bogomili oduprli sa oružjem u ruci“, što bi moglo da nas navede na
(pogrešan) zaključak da je ovaj verski pokret posedovao i dobro naoružanu vojsku. Ovu činjenicu (o bogumilskom

~ 516 ~

oružanom otporu) zloupotrebljavaju današnji pravoslavni sektolozi govoreći da su iz tog razloga oni bili potencijalno
opasni za državu – zbog mogućeg vojnog prevrata i zbacivanja „svetih” pravoslavnih vladalaca. Da li su bogumili
zaista predstavljali opasnost po državu? Evo šta o njima kaže Čedomir Marjanović u svojoj knjizi „Istorija srpske
crkve“: „Za državu je Bogumilstvo bilo neprihvatljivo što je odricalo monarha i staleže, a naročito svojim bukvalnim
tumačenjem VI zapovesti ne ubij, Zbog čega smatrali su za greh da idu u rat.” Dakle, bogumili su smatrali grehom
svako ubijanje, zbog svog doslovnog shvatanja šeste Božije zapovesti. Ovu zapovest shvatali su upravo onako
kakvom su je naučavali Hristos i apostoli. Iz tog razloga, Nemanja nije morao da brine da bi bilo koji pripadnik
bogumilskog pokreta ikada izvršio „atentat“ na njega i ugrozio njegovu vladarsku poziciju. Sa druge strane,
bogumilski otpor sa oružjem u ruci (ovde se svakako radi o lovačkom oružju i kućnom alatu – vile, sekire, noževi),
protiv onih koji su krenuli da izvrše svoj krvavi zadatak – možemo da razumemo samo kao očajnički pokušaj
prestravljenih bogumilskih domaćina da zaštite svoje kuće i nejač od masakra koji je bio na pomolu. Tako su i
glavešine NDH optuživale Srbe za pobunu. Šta su mogli da urade ljudi koji su čuli za klanja u susednom selu? Da se
brane. Ipak, otpor manjine nije uspeo. U najblažem slučaju, neki od Bogumila su morali, radi sačuvanja golog života,
da se odreknu svoje vere. Oni istrajniji bili su pobijeni ili spaljivani na lomačama. Treći su, napuštajući pradedovska
ognjišta, morali, bez ičega svoga, da beže glavom bez obzira. Njihova imovina je potom bila podeljena
pravoslavnima, bez obzira na desetu Božiju zapovest koja zabranjuje i da se poželi a kamoli prisvoji ono što je tuđe.

Bilo bi dobro malo detaljnije proučiti kakva je to krivica bila pripisivana (a i još uvek se pripisuje) Bogumilima – a
koja je dovela do ovog neviđenog istrebljenja? Evo kako, opravdavajući Nemanjin zločin nad delom svog srpskog
naroda, današnji pravoslavni autori opisuju posledice koje bi doneo pretpostavljeni trijumf bogumilstva u
srednjevekovnoj Srbiji:

„Da je ova jeres osvojila Srbiju, ona bi je potpuno razrušila, i vratila je u praslovensko divljaštvo; bilo bi to
duhovno, ali i fizičko, samoubistvo čitavog jednog naroda. Srećom, Bog je blagoslovio da u to vreme na prestolu
Srbije bude Sveti Stefan Nemanja („Od utopije do košmara.”). Da li je to zaista tako? Prema pisanjima istoričara
bogumilstvo je bilo veoma privlačno za mnoge savremenike. Njihovo bogosluženje je bilo prihvatljivije za široke
narodne mase, zbog svoje jasnoće i jednostavnosti, kao i Luterova Reformacija:

„Takvo učenje bilo je primamljivo za prost narod, koji je živeo patrijarhalno, u zadrugama i plemenima. Ako tome
dodamo da su njihove molitve, pouka i propovedi bile na narodnom jeziku, biće nam jasno zašto se tako naglo širilo.
Sem toga, grčko hrišćanstvo prilikom krštenja naturalo je novokrštenima samo grčka, kalendarska imena, kao što
su i Latini radili, međutim bogomilstvo je odbacivalo je grčka i davalo samo slovenska, svoja imena. Što se
bogumilstvo tako naglo širilo da je Nemanja utvrdio na saboru da ga ima među vlastelom i sveštenstvom, pokazuje
da je ono bilo primamljivo za savremenike, kao i da je jaka bila kod njega i nacionalna strana. To se vidi po tome što
su imali jaku književnost na narodnom jeziku u kojoj su bile zastupljene apokrifne priče. Nemanja je naredio da se
njihove knjige spale. Kao nesumnjivo uzima se da je ta književnost na čisto narodnom jeziku pomogla izrađivanju
srpsko-slovenske (srbuljske) recenzije.” („Istorija srpske crkve” Čedomir Marjanović). Koliko je ovaj pokret bio
opasan po državu” vidimo kako se živi u protestantskim zemljama, u koje želi da se preeseli ostatak sveta. Opasnost
po državu je dolazila upravo od prve opcije. Zahvaljujući nepomirljivom stavu Pravoslavne crkve je svako ko promeni
veru prestajao da bude Srbin. Tako je otišla bar polovina naroda u druge tabore. Ljudi koji su vodili narod u masovnu
smrt su proglašavani herojima i svecima, dok su oni sa pomirljivm stavom proglašavani izdajnicima. Kult smrti, rata,
fanatizma koje se naziva „čojstvo, junaštvo i heroizam” je odveo bezbroj u smrt, obećavajući im utopiju i prevaru
nazvanu „Nebeska Srbija” u kojoj caruje „car” Lazar. Nejedinstvo i borba za prvenstvo su ovom narodu doneli
ropstvo pod Turcima. Poznata je činjenica da je „sveti” Stefan Visoki (Lazarević) ratovao protiv svog brata Vukana u
građanskom ratu koji je opustošio Srbiju. Pre toga je nekoliko srpskih državica čak međusobno ratovalo, jer su
velikaši želeli vlast nad celim Dušanovim carstvom. Takođe su ti velikaši izlazili nejedinstveni pred Turke, i bivali
poraženi.

U pravoslavnoj antisektaškoj literaturi, čija sadržina tekstova direktno krši odredbe Ustava i zakona naše zemlje
(kojima se garantuje ravnopravnost pripadnika svih verskih zajednica), a u kojoj se opravdava ovakvo, napred
pomenuto, Nemanjino inkvizitorstvo, navode se i sledeći „smrtni gresi“ Bogumila: nepoštovanje časnog krsta,
svetitelja i Bogorodice, neverovanje u transsupstancijaciju (tj. „preziranje pričešća“), preziranje sveštenika i
neklanjanje pred ikonama. Ono što se još pripisuje ovoj verskoj zajednici je i nepoštovanje vlasti, verovanje da je
đavo (zli bog) stvorio materijalni svet, nepoštovanje braka i porodice kao i kastriranje muškaraca.” Takođe verovali
su, kažu pravoslavni, da je svaki čovek opsednut đavolom i da treba da se moli da bi ga đavo napustio. Razlozi koji
su doveli do ubijanja mnogih protestanata u srednjem veku u Evropi od strane rimokatolika bili su istovetni onima
koji su uzrokovali i istrebljenje Bogumila pre toga. To su bile laži i klevete, izmišljene krivice i tobožnje opasnosti
koje su pretile rimokatoličkim državama u slučaju preovladavanja „novog učenja“. Evo šta je u svom pismu
upućenom francuskom kralju Fransou Prvom 1535. godine, u odbranu protestantskog verovanja, napisao jedan od
vođa reformacije Žan Kalvin: „Svakako, ako ko – da bi izazvao mržnju prema ovom učenju, koje se trudim da pred

~ 517 ~

tobom opravdam – bude dokazivao da su ga već zajednički i saglasno osudili svi staleži, da mu se sudilo i da je više
puta osuđeno, taj ništa drugo neće reći do da je delom bilo surovo oboreno silom i zaverom protivnika, a delom
zlobno ugušeno njihovim lažima, prevarama, klevetama i izdajama. Silom i nasiljem su izrečene surove osude protiv
njega pre no što se i branilo. Prevarom i izdajom je žigosano kao buntovničko i zlokobno. Da niko ne bi mislio kako
se bez prava žalimo na te stvari ti nam i sam možeš biti svedok, Vrli Kralju, koliko ga lažnih kleveta svakodnevno
pred tobom ruži. Navodno ono i nema drugog cilja do da sve vladavine i uredbe obori, da naruši mir, ukine zakone,
vlastelinske i druge posede rasturi: jednom reči da sve stvari izvrgne u nered. Međutim, ti si tek manji deo čuo. U
narodu se protiv njega iznose užasne optužbe te bi ga, da su istinite, svi osudili zajedno sa njenim autorima na
hiljadu lomača i hiljadu vešala. Ko bi se sad čudio zašto je toliko omraženo od svih, kad se veruje tako nepravednim
klevetama? Eto zašto su i staleži jednoglasni u tome da nas treba prokleti, i nas i naše učenje.“ (Žan Kalvin, Nauk
hrišćanske vere; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad 1996. god. str. 26. Naglasak
moj).

Dakle, bogumili su okarakterisani kao anarhisti koji su posedovali manihejsko-dualističku veru (veru u dva boga
– dobrog i zlog). Kao takvi, proglašeni su državnim neprijateljima koje, ako ne drugačije, onda istrebljenjem treba
dovesti u stanje nepostojanja. Ono što je veoma važno da istaknemo na ovom mestu jeste činjenica da je u
Nemanjino vreme sva bogumilska literatura spaljena, tako da informacije o njihovom verovanju ne možemo da
crpimo iz originalnih izvora već samo iz literature onih koji su nad ovom verskom grupacijom izvršili genocid. To nas
svakako navodi na zaključak da u ovakve izvore ne možemo imati baš preveliko poverenje, pogotovo ako znamo da
svi apsolutistički (autoritarni) sistemi posežu za falsifikovanjem dokumenata svojih neistomišljenika i za
pripisivanjem nepostojećih krivica. U ovakvom stavu nas još više utvrđuje činjenica da u današnjoj antisektaškoj
pravoslavnoj literaturi postoji čitavo more dezinformacija (tj. laži i kleveta) koje branitelji „jedine svete i apostolske
Crkve“ u dvadeset prvom veku šire o drugačije verujućima. Pa čak i pored postojanja obilja literature manjinskih
zajednica iz koje se i oni kao i građanstvo mogu istinito i „iz prve ruke“ da informišu o njihovom verovanju. Ostaje
naravno i veliko pitanje kako je moguće da je ovakvo naopako učenje (koje bogumilima pripisuju Latini i pravoslavni)
o negiranju i zatiranju braka i porodice i kastriranju muškaraca moglo da bude sa oduševljenjem prihvatano od
strane vlastele, sveštenstva i običnog naroda? Optužbe su bile lažne, kao i mnoge upućene na račun manjinskih
verskih zajednica koje danas postoje. No, treba obratiti pažnju i na još jednu važnu stvar. U maločas citiranim
tekstovima naših znamenitih istoričara, pominje se da su neki od vizantijskih careva zbog istrebljenja jeretika
bezmalo zaslužili da se nazovu i apostolima. Razuman čovek, koji je ujedno i poznavalac Svetog pisma, ne može a
da u proglašavanju svecima i apostolima onih ljudi koji su u svoje vreme bili zločinci, ne vidi Isusovo upozorenje o
tome da će doći vreme kada će neki koji Boga ne poznaju ubijati ljude misleći da upravo Njemu služe (Jovan. 16:2-
3).

Stefan Nemanja je 1186. godine u Rasu, kod stare Petrove crkve, sazvao veliki crkveno-državni sabor protiv
bogumila. Na tom saboru su, pored crkvenih velikodostojnika, bile prisutne i sve važnije velmože u Raškoj. Prisustvo
plemstva je značilo da su bogumili prestali biti samo stvar crkve, koja sa njihovim učenjem više nije mogla da se
nosi. Bogumili imaju uporište i među samim velmožama, koji na saboru slobodno iskazuju svoje mišljenje. „I dok je
govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka...” mnoge velmože se otvoreno protive predloženim merama,
pokušavajući da spreče predstojeće Nemanjine progone. Stefan Nemanja „izobliči krivoverje njihovo, i savetova se
sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnev, posla na njih
vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem`.“ Uskoro
je Nemanjina vojska krenula po Raškoj tražeći bogomile. Bogumili su ubijani, spaljivani na lomači, stavljani na muke,
kažnjavani najsurovijim kaznama, sečeni su im jezici, odsecani su im delovi tela, žigosani su po licima i surovo
progonjeni, imanja su im paljena ili oduzimana. Pored imanja paljene su i njihove knjige („Knjige njegove nečastive
spali“), što je posebna šteta jer bi one danas predstavljale najstarije spomenike raške i makedonske škole. Ovakav
surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlog što se danas o njima toliko malo zna i što sva
znanja dolaze upravo od njihovih neprijatelja. Jedno od uporišta Bogumila bio je i Soko Grad utvrđen na steni, u
kanjonu reke Moravice. Nemanja je nakon opsade zauzeo grad koji je tom prilikom pretrpeo prilična razaranja, kao
i Magdeburg ili Bezije. „Sveti gospodin naš ... istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po otačastvu svome, i zasadi
svako dobroverje, te su svi slavili Svetu Trojicu: Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Domentijan „Žitije svetog Simeona”)

Usled progona bogumila, dolazi do pomeranja stanovništva u različitim pravcima. Smatra se da narod Torbeši
(poznati i kao Gorani) sa Gore i Šar Planine, potiču od potomaka prognanika, a njihovo naseljavanje u Gori se
poklapa sa velikim progonima početkom 13. veka. Naziv torbešise u Raškoj pogrdno koristio za Bogumile, što kasnije
ostaje kao etnonim. Deo preživelih Bogumila odlazi preko Drine, u Bosnu i Hum, gde nalaze utočište pod okriljem
Crkve bosanske i „dobrog bana Kulina“, koji ih prima kao dobre hrišćane. Uprkos progonima od strane katoličke i
pravoslavne crkve, pokret u Bosni opstaje i širi se zapadnom Evropom, pod imenom katari i Valdenžani. Iako je
mnoštvo bogumila stradalo, i mnoštvo proterano, ipak Raška i dalje ostaje njihovo središte. Preostali bogumili bivaju

~ 518 ~

primorani da se sklone u dubinama planina, daleko od nastanjenih centara i progona od strane pravoslavnog klera.
Toponimi koji se kod Srba nalaze na planinskim vrhovima pokazuju da se život odvijao u planinama. Bogumili su
živeli na prostorima Raške narednih vekova, uglavnom pritajeno, jer im je javno ispovedanje vere bilo zabranjeno,
i tako će nadživeti i naredne vladare i srednjevekovnu srpsku državu. Danas u Raškoj, u selu Paljevu, postoji
bogumilska ćelija, u narodu poznata kao lečilište, u koju su ljudi svih veroispovesti dolazili tražeći od Boga izlečenje
bolesti. Prema nekima, selo se zove Paljevo, jer je spaljeno prilikom progona bogumila u Raškoj. Rastko Nemanjić
(oko 1174- 1236), u monaštvu nazvan Sava, je bio najmlađi sin Stefan Nemanje. U to vreme, srpska crkva je bila
podređena ohridskoj arhiepiskopiji, i imala je samo tri eparhije (Ras, Lipljan i Prizren) u kojima su vladike bili Grci.
Sava odlazi u Nikeju (jer su Carigrad tada držali Latini) kod vaseljenskog patrijarha Manojla Sarantena i vizantijskog
cara Teodora Laskarisa, tražeći autokefalnost srpske crkve. 6. decembra 1219. godine Raška episkopija postaje
arhiepiskopija, a Sava prvi srpski arhiepiskop.

U Srbiji je do nemanjićke epohe, ikona pod uticajem bogumila, bila zapostavljana, i odbacivana. Kada je na čelo
srpske crkve došao Sava Nemanjić, on je isticao značaj ikone i zahtevao njihovo poštovanje. One koji „časne ikone
odbacuju, ne slikaju ih i ne klanjaju im se”, Sava proklinje kao hulnike i jeretike. 1221. godine je održan opšti državno-
crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije.
Na saboru je arhiepiskop Sava papinom krunom (vencem) krunisao svog brata Stefana Nemanjića za kralja, koji
postaje Stefan Prvovenčani, a Srbija postaje kraljevina. Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj
veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, bez koje su
dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje
bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da „savršen bude čovek Božji.” Tom prilikom,
Sinod pravoslavne crkve proklinje bogumile: „Zli jeretici, trikleti babuni, koji se lažno nazivaju hrišćanima, i koji se
rugaju našoj pravoj veri, izostavljajući iz svetih knjiga reči i preokrećući na zloverje, i koji se otkidaju od svete i
pravoslavne crkve, i koji se rugaju svetome i časnome krstu, i koji se rugaju svetim ikonama i ne klanjaju im se - da
budu prokleti. I razglasiti svima: Rastudije bosanski i Radomir i Dražilo i Tolko i Tvrdoš i svi koji se nazivaju hrišćani i
hrišćanice a ne klanjaju se svetim ikonama i krstu časnomu, da budu prokleti.” (Sinod spc). Posle sabora su dovedene
bogumilske starešine, koje su ispitivane i pokrštavane, a neke je i Sava lično isleđivao: „A one koji su propovedali
jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima, uz prethodno proklinjanje jeresi koju
imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste.” Plemićima koji su
bili bogumili, Sava i Stefan Nemanjić su nudili mnoge darove i počasti ako pređu u pravoslavlje, a one koji nisu
pristajali su, nakon poniženja, proterivali iz zemlje. „A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše, mnogo je
molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio
je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao je od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne
povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje
izgonjahu.” (Teodosije, „Žitije Svetog Save”).

Stefan Dušan Nemanjić (oko 1308-1355), nazvan Silni, je bio srpski kralj od 1331-1345. i prvi srpski car od 1346-
1355. godine. U 14. veku za vreme cara Dušana, i pored svih progona, u Srbiji i dalje žive mnogi bogumili. U sastav
srpske države tada je ulazila i Makedonija, sa Babun planinom koja je bila kolevka bogumilstva, jer su bogumile u
Srbiji zvali Babunima. Dušanov zakonik, donet u Skoplju 21. maja 1349. godine, donosi stroge odredbe protiv njih.
„I ko se nađe kao jeretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže (žigoše) po obrazu i da se izagna, a ko bi ga tajio, i taj
da se ožeže.“ Dušanov zakonik, član 10. „I ko rekne babunsku reč, ako je vlastelin, da plati sto perpera, akoli je sebar
da plati dvanaest perpera i da se bije štapovima.” Dušanov zakonik, član 85.

Stefan Lazarević (1374-1427), sin Lazara Hrebeljanovića, je u početku svoje vladavine (od 1393.) bio turski vazalni
knez, da bi nakon bitke kod Angore 1402. godine, u kojoj su Tatari porazili tursku i srpsku vojsku, i smrti sultana
Bajazita I, postao ugarski vazal u službi cara Žigmunda. Žigmund pokreće krstaški rat protiv Bosne, koja je bila
središte Crkve bosanske i utočište verskim prognanicima sa raznih strana. 1411. godine je osvojenu Srebrenicu,
poznatu po rudnicima srebra, dao na upravu Stefanu Lazareviću. Stari srpski dokument koji opisuje kako je
Srebrenica osvojena od Bosne, za njezine stanovnike kaže: „Se že vsi jeresi bogomilskie sut”, odnosno da su svi jeresi
bogumilske. Nakon što je despot Stefan Lazarević preuzeo upravu, u rudniku Srebrenici su se pobunili rudari.
Lazarević je na to veoma oštro reagovao, naredivši da se kolovođe kazne stavljanjem usijanih belutaka pod kolena,
te su tako zauvek osakaćeni.

Savremena tumačenja se uglavnom tiču Nemanjinih progona. Istoričar Milorad Tomanić Nemanjino istrebljenje
bogumila kvalifikuje kao genocid: „Nemanja je odlučio je i da Rašku učini verski jednoobraznom zemljom. Glavni
problem na tom putu bili su mu Bogumili. Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje svih onih bogumila
koji nisu želeli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste. (Milorad Tomanić). Verski analitičar Mirko Đorđević smatra
da je ovim „inkvizitorskim činom” bio pogođen ogroman deo stanovnika Raške države: „Stari autokrata Nemanja je
ognjem i mačem uništio bogumile – a to je bio ogroman deo stanovnika njegove države. Kada se danas u Beogradu

~ 519 ~

o tom Nemanjinom inkvizitorskom činu piše, on u krugovima „elite“ i danas nailazi na odobravanje. (Mirko
Đorđević). Unutar Srpske pravoslavne crkve se Nemanjini progoni uglavnom pravdaju. Tako je episkop Atanasije
Jevtić ove masovne pogrome ljudi okarakterisao „medicinskim” rečnikom, rekavši da je bogumilstvo zlo „koga je
Stefan Nemanja progonio sa srpskih prostora kao gubu.” Mnogo kasnije će slična verska ideologija da izgovori:
„Trećinu pobiti, trećinu pokatoličiti, trećinu proterati.”

Bogumilstvo 21 veka:
Praksa progona neistomišljenika i drugačijih se nastavila do danas, iako nema ubijanja, otimanja imovine i
proterivanja. Dovoljno je da neko strahuje od napada huligana ili od otkaza u preduzeću gde je manjina, pa da se
oseća progonjenim. Prema poznatom srpskom stručnjaku za pitanje verskih sekti, kapetanu Zoranu Lukoviću, koji u
svemu zastupa ne interese svih građana države kojoj služi (iako prima platu iz budžeta Republike u koji doprinose
uplaćuju pripadnici svih nacionalnih i verskih grupacija), već isključivo interese državne religije, evanđeoske
zajednice ne samo da se ne mogu nazivati crkvama, već im ne priliči ni naziv „male verske zajednice.“ Za njih je,
prema njegovom uverenju, adekvatan samo termin „sekte“ i nijedan drugi:
„Da li je opravdano njih (evanđeoske protestantske crkve) podvoditi pod „male verske zajednice.” Oni su sekte,
a male verske zajednice u Jugoslaviji i Srbiji su Jevrejska verska zajednica, Slovačka evangelistička crkva, Rumunska
pravoslavna crkva, Luterani, Ruska pravoslavna crkva. Iako po broju male, one su zvanične, tradicionalne, domaće
verske zajednice i, što je najvažnije, ništa zlonamerno spram drugih naroda i religija u našoj zemlji ne rade. (Luković
Zoran „Sekte, priručnik za samoodbranu”)

Sve što je ostalo od Bogumila. Stećci u Bosni, Radimlje i Bratunac. Turci ih nisu dirali

Lukovićev kolega po peru, pokojni Aleksandar Senić, navodi da su sve sekte totalitarne i destruktivne – bez
mnogo razlike. Možda „novoprotestanti“ ne vrše ritualna samoubistva poput satanista, ali zato žele da unište državu
i podrede stanovništvo programima sekti, a uz to vrše i špijunažu u korist stranih obaveštajnih službi. Evo šta o tome
saznajemo u odvojenim tekstovima od Lukovića, Senića i psihijatra Vukadina Cvetanovića:

„Raspoloživi podaci pouzdano ukazuju na to da stratezima Novog svetskog poretka verske sekte i verski kultovi
služe kao izuzetno povoljno sredstvo za ostvarivanje njihovih ciljeva. Naime, bez obzira na vrstu i poreklo, one su
pod delimičnom ili potpunom kontrolom obaveštajnih službi jedne ili više država. Vešto prikriven, a u osnovi krajnji
i suštinski cilj svih verskih sekti jeste moć, i to, pre svega, verska i finansijska, a zatim politička, prosvetna, kulturna
i, na kraju, vojna” („Neokortikalni rat i sekte kao njegovo oruđe” Aleksandar Senić).

„Sve verske sekte, bez obzira na kome se verskom učenju utemeljavaju, imaju univerzalni karakter i
mondijalističke pretenzije. Njihovi međusobni odnosi su saveznički u odnosu na državu i Crkvu koje se doživljavaju
kao glavne prepreke na putu ostvarenja sektaških pretenzija, usmerenih ka uspostavljanju neograničene moći i
potpune kontrole nad novčanom masom, teritorijama i stanovništvom.” (Luković D. Zoran). Ova je optužba teška i
ona navodi mnoge da napadnu pripadnike neke verske zajednice, misleći da tako izvršavaju bogougodno delo i
patriotski čin. Ovo je poziv na Bartolomejsku noć ili bolje rečeno Kristalnu noć, na obračun sa dežurnim krivcima.
Moglo bi se postaviti pitanje ovde: Šta ćemo sa činjenicom da 98% pravoslavnog naroda ne zna ni osnove svoje
vere, da u Republičkoj radiodifuznoj agenciji sedi jedan vladika SPC a na TV se emituje najgori nemoral i promoviše

~ 520 ~

čist, ragfinirani satanizam, da je stotine hiljada ljudi u Srbiji gladno dok sveštenici državne crkve žive u izobilju. Da
je sveštenik – pedofil Pahomije i pored dokaza za pedofiliju zaštićen pred sudom i nije odgovarao, što šalje jako lošu
poruku narodu. Takođe crkva nijednim glasom, nijednom rečju nije osudila antinarodno delovanje domaćih
bogataša, tajkuna, privatnih gazda – robovlasnika i kriminalaca, kao i pojedinih političara koji su krivi za moralni i
ekonomski sunovrat naroda. Mnogi od njih su dobri finansijeri crkve i cirkusanti koji se klanjaju ispred ikona pred
kamerama i slikaju sa popovima. Takođe je činjenica da iz „apostolske” pravoslavne crkve nije isključen ili čak ni
opomenut niko ko otvoreno promoviše i širi nemoral, razvrat, promoviše najniže ljudske porive. Pevačice koje se
hvale avanturama, glumci, producenti, ljudi šou biznisa, stotine „sponzoruša” i „mangupa” koje kopira omladina i
tako dobrovoljno ide na sataninu klanicu koja je neuporedivo gora od one u Jasenovcu. Nigde nijedan sveštenik nije
javno pozvao na pokajanje scenariste i režisere koji snimaju morbidne filmove („Rane”, „Srpski film”, „Parada”,
„Đavolja varoš” …). G Luković kao ni kler nigde nisu ni osudili duhovni genocid nad svojim narodom od strane
politike, biznisa, šou biznisa i industrije zabave. Isus je rekao: „Ne bojte se onoga koji može da ubije telo, nego se
bojte onoga koji dušu može da pogubi” Zvanična crkva nigde nije javno osudila 150 000 abortusa godišnje u Srbiji.
Izrabljivanje radnika, pljačkanje seljaka, otpuštanje žena koje žele da imaju decu, izbacivanje s posla pred penziju,
korupciju, mito. U Rusiji je stanje još gore, a u Bugarskoj i Rumuniji takođe. Velike socijalne razlike, nepravda,
siromaštvo, nebriga o ljudima, ali je crkva uvek spremna da „raspali” po neistomišljenicima i za obračun upotrebi
desničarske nasilnike.

Isus blagosilja decu a koga blagosilja ovaj sveštenik?

G Luković, i slični borci za pravoslavlje znaju da ni Isus ni apostoli nisu silom branili svoje verovanje i nisu ga
nametali silom drugima, kao i da je hrišćanska vera ideja koja je data radi spasenja i upućivanja ljudi na Spasitelja,
duhovnost i na večni život a ne na očuvanje zemaljskog carstva, političkog sistema i veza crkve sa politikom i
državom. Isus, kada je počeo sa svojim radom, nakon krštenja na Jordanu nije otišao da se predstavi državnoj i
crkvenoj eliti, nego se predstavio svima koji su hteli da ga poslušaju. Sektolozi, kao g Luković su ustvari borci verske
elite, ljudi koji prstom neće maći za obične mučenike, radnike, seljake, obespravljene penzionere, ali će zapretiti
svima koji se ne slažu sa verskim sistemom, samo zato što je taj sistem star, opšteprihvaćen i što se u njemu nalazi
navodni identitet naroda. A to što je taj narod gladan, besposlen, unezveren i slučaj za psihijatra..to nije važno. To
što se narod pretvara u bezličnu masu, nebitno je.

Osnovni problem u Cvetanovićevom predlogu rešavanja „problema“ delovanja sekti u Srbiji (po uzoru na predlog
bogoslova Ruske pravoslavne crkve) a što se tiče štete po državne interese koju tobož nanose evanđeoske
protestantske zajednice u Srbiji, jeste taj što se njegova tvrdnja ne može dokazati ni jednim jedinim argumentom.
Ovaj lekar svoje tvrdnje o narušavanju državnih interesa od strane „novoprotestanata“ bazira na krajnje sumnjivim
i neproverenim podacima o tobožnjoj povezanosti „svih sekti“ (po A. Seniću) sa stranim obaveštajnim službama,
kao i o tome da je krajnji cilj svih njih „neograničena finansijska, politička i vojna moć.“ Sasvim je moguće da neki
pseudohrišćanski ili satanistički kultovi imaju ovakve ciljeve, ali to svakako ne važi za sve evanđeoske protestantske
zajednice koje u Srbiji beleže već treći vek postojanja i koje su po svojim aktivnostima i verovanju odavno poznate
državnim službama. Evanđeoski vernici se, dalje, zbog svoje iskrene hrišćanske ljubavi i dobrote koju iskazuju prema

~ 521 ~

ljudima svih nacionalnosti i veroispovesti (jer su i njihove zajednice višenacionalne) - a po ugledu na Hrista i
apostole, proglašavaju činiocima koji utiču na slabljenje nacionalnog identiteta (jer ne zagovaraju ekstremni
nacionalizam). Optužuju se i da predstavljaju sredstvo za ostvarivanje tzv. „novog svetskog poretka“, koji teži
rastakanju nacija i nacionalnih religija i slabljenju sistema odbrane nacionalnih država (svojim odbijanjem oružja i
neučestvovanjem u ratovima). Nije tako. Pripadnici mnogih protestantskih zajednica su bili u ratovima i dali svoj
doprinos.

Činjenica je da najviše podataka o antihrišćanskom delovanju Novog svetskog poretka je došlo iz protestantskih
zajednica koje aktivno istražuju Sveto Pismo, u kom je zapisano proročanstvo o Antihristu, okultnim delovanjima,
napadu na dostojanstvo i slobodu pojedinca, lažnim religijama. Gospodin Luković i njegove kolege su u pravu za
mnoge činjenice o sektama i lažnim, destruktivnim i pogubnim učenjima, koja su najavljena i u Svetom Pismu kao
napad na Hrista i njegove sledbenike. Greška sektologa je zlonamerno mešanje protestantskih zajednica sa ovim
okultnim, hindu i satanističkim sektama, što ljude dovodi u zabludu a kod mnogih izaziva mržnju prema svima. Tako
su, bez ikakve podele, da bi neupućeni čitaoci još više bili zbunjeni, poređane tzv. tradicionalne protestantske crkve
kao i „novoprotestantske“ zajedno sa okultističkim organizacijama, vešticama, hinduističkim guru pokretima i
satanističkim kultovima. Tako, adventisti su se našli u društvu aluita (jedne islamske sekte), antičkih pagana, AMORC
(drevni mistični red ružokrstaša - Rozenkrojcera) i Asasina (drevne mistične sekte Hašašina). Baptistička crkva,
svrstana je rame uz rame sa belim vešticama, Bratstvom zmije i bratstvom Unutrašnje svetlosti. Crkva Božija i crkva
gideonita (pogrešan naziv za pentekostalce) su svrstane zajedno sa satanističkim kultovima Crnom ružom i Crnom
škorpijom. Tradicionalna protestantska Evangelička, koja se po Zoranu Lukoviću nipošto ne može nazvati sektom,
nalazi se u „Leksikonu sekti“ pod slovom „E“ kao i EGC (gnostička katolička crkva – tj. još jedan satanistički kult).
Dalje, Hristova crkva, Hristova crkva jevanđelske braće kao i Hristova duhovna crkva nalaze se zajedno, u istoj celini,
sa Hramom naroda i Hramom sunca (kultovima čiji su pripadnici izvršili kolektivna samoubistva 1978. i 1995.
godine). Maločas pomenuta Evangelička crkva, sada pod nazivom „Luteranci“ (iako je ispravno: Luterani), nalazi se
ponovo u društvu destruktivnih kultova, ovoga puta onih pod slovom „L“: Lucis (Luciferov) trust i Loze davidijanaca.
Evanđeoske protestantske denominacije menoniti i metodisti su udružene sa međunarodnim vešticama i
Misterijama bratstva zmije. Pentekostna crkva se proučava zajedno sa Pokretom pagana i prostitutkama za Isusa, a
tradicionalna protestantska Reformatska crkva (autorka pogrešno kaže „Reformatorska“) i Reformni pokret
adventista sa satanističkim i ezoterijskim kultovima Rajska vrata, Red solarnog hrama i rozenkrojcerima
(ružokrstašima). Da od lošega može biti još gore, dokazuje i po treći put pominjanje (kao da joj se ova crkva nešto
posebno zamerila) Evangeličke crkve (sada pod nazivom: Slovačka evangelistička crkva). Ona je ovoga puta stavljena
u isti koš sa Satanskom crkvom, Satanskom crkvom Engleske i Stazom gnostičke svetlosti (takođe okultnom
organizacijom). Ovde se navode i rituali tih zajednica i veoma se negativno piše o njima.

U Srbiji 79%, a u Crnoj Gori 76% ispitanika ne odobrava aktivnosti malih verskih zajednica. Netolerancija pa čak
i neprijateljstvo ispoljeno je i po pitanju tretmana ovih verskih zajednica u društvu kao „otpadnika od vere“. U Srbiji
se 41%, a u Crnoj Gori 52% ispitanika izjasnilo za zabranu, a pored toga i primenu nasilnih sredstava u borbi protiv
„otpadnika” od vere tj. malih verskih zajednica.” Kao osnovne razloge za ispoljavanje netrpeljivosti prema tzv.
sektama, dr Novak Popović, rukovodilac Centra za medije i komunikacije, navodi tri najznačajnije stvari, a to su
neinformisanost građana, nedostatak saznanja o osnovnim ljudskim pravima (u koje spada i pravo na odabir
veroispovesti), kao i negovanje predrasuda (jer životna i društvena praksa ne pružaju dokaze o negativnom
delovanju hrišćanskih protestantskih malih verskih zajednica). Sa druge strane, možemo da zaključimo da jedan od
najosnovnijih problema nije neobaveštenost građana već pogrešna obaveštenost koja je potekla od strane
nesavesnih autora pomenutih pamfletskih knjiga (koje se ni u kom slučaju ne mogu nazvati ozbiljnim i
dokumentovanim naučnim delima), i mnogobrojnih senzacionalističkih i zlonamernih novinskih članaka, kao i
agitovanja od strane sveštenstva državne crkve, koji nemaju interesovanja za duhovno stanje svojih građana, koji
sve više psihički obolevaju, izvršavaju samoubistva i tonu u nemoral.

Veliki broj ispitanika se založio i za upotrebu nasilja radi sprečavanja daljeg delovanja verskih sekti. Da se,
nažalost, mnogi nisu zaustavili samo na usmenom zalaganju za nasiljem, već da su od početka ‘90- tih godina prošlog
veka počeli da ga sprovode u praksu, dokazuju nam mnogobrojni primeri iz svakodnevnog verskog života malih
verskih zajednica u našoj zemlji. Iz razloga medijske blokade i nespremnosti da se pred domaćom ali i svetskom
javnošću jurišnici predstave u pravom svetlu, mnogi napadi na verske objekte i vernike biblijskih hrišćana nisu
objavljeni.

Održavanje tribine na novosadskom Filozofskom fakultetu 19. 4. 2001. godine sa temom: „Veronauka u školi?“,
na kojoj su pored profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta gostovali i predstavnici tri manjinske verske zajednice,
adventističke, baptističke i evanđeoske (Pentekostne) crkve je bilo onemogućeno od strane instruiranih nasilnika
koji za sebe tvrde da su hrišćanski vernici. Pošto je pomenuta tribina bila najavljivana danima unapred, između
ostalog i plakatima koji su bili izlepljeni po gradu, prvi incident koji se dogodio jeste prelepljivanje pomenutih plakata

~ 522 ~

drugima na kojima je bila ispisana, krupnim slovima, reč „Sekta.” Noć pre održavanja tribine, razbijena su dva velika
dvostruka prozora na objektu baptističke crkve, što je dodatno podiglo tenziju izazvanu ranijim prelepljivanjem
plakata.

Jevanđelje državne crkve – gladan narod i vozni park ispred Patrijaršije u Beogradu

U razgovoru sa jednim od starešina baptističke crkve, novinar novosadskog „Građanskog lista“, koji je izveštavao
o ovom događaju, saznao je da su prozori na pomenutoj crkvi bili razbijeni i nekoliko nedelja ranije, a da su na fasadi
već duže bile ispisane parole: „Jeres“ i „Marš iz Srbije.” Ova druga poruka je u Vojvodini često ispisivana na kućama
starosedelaca Mađara, Hrvata, Slovaka i pomirljivih Srba „Lala.”Tokom jutarnjeg programa na TV Novi Sad,
povodom održavanja tribine, svojom porukom se oglasio i vladika bački Irinej Bulović, rekavši da „sekte ne mogu da
utiču na formiranje svesti naroda i založio se za uvođenje veronauke u škole.” Pre same tribine, na Filozofski fakultet
stigla je najpre policija, potom pripadnici „Srpskog nacionalnog fronta“, a zatim i gosti tribine. Pripadnici „Srpskog
nacionalnog fronta“ su na ulazu svim građanima delili letke sa porukom „Reci NE sektama“ i objašnjavali im da svaki
Srbin mora da bude pravoslavan a da je sve drugo sektaštvo. Ovaj stav je mnoge Srbe koji su kroz vekove prihvatali
rimokatoličanstvo i islam odveo u tabor drugih naroda. Nigde u Bibliji nema povezanosti hrišćanske religije sa
nacionalnom pripadnošću, čak ni Jevrejstvo nije bilo u početku nacionalna kategorija, nego su svi oni koji su se
opredeljivali da služe Bogu na način kako je On to objavio u Pismu mogli da budu pripadnici Izraela. Imamo mnogo
primera iz Biblije. Tek kasnije su Jevreji upali u zamku da sebe smatraju Bogom danim narodom koji jedini ima pravo
na Božiju milost i u vezi sa tim može da se ponaša kako hoće. Takav stav imaju i pripadnici Pravoslavne i
Rimokatoličke crkve, smatrajući njihove crkve jedinim vratima spasenja, i pored toga što je Isus Hristos rekao: „Ja
sam vrata.” Ovu predrasudu je razbio Isus Hristos svojim primerom, odlazeći u kuće i pomažući kako jevrejskim
grešnicima tako i Grcima, Samarjanima, Rimljanimai Hanancima. Sada su pravoslavci u toj zamci, prvo odbijajući od
sebe sve sunarodnike koji ne misle i ne veruju kao oni, iako većina nema nikakve vere, samo se deklariše da je ima
Ipak, opet se postavlja pitanje: Kako smatraju nekoliko verskih zajednica u Srbiji za toliku opasnost, a promiče im
moralno satiranje cele nacije od strane političke, biznis a posebno šou biznis elite. Što ne udare na tu elitu? Ne
zapale TV kuće? Ne napadnu nekog tajkuna? Ne poruše kulise za snimanje antihrišćanskih filmova poput „Parade”?
Ne prekinu koncert neke pevaljke ili benda na „Ušću” u Beogradu ili realiti šou? Neće jer je elita itekako finansijer
crkve a i mnogi crkveni velikodostojnici su u politici i biznisu. Mnogo je prljavih cigli u građevinama crkve. U Vojvodini
se u svakom selu grade crkve, a mnoge na temeljima porušenih crkava koje su pripadale Nemačkoj manjini, i to od
novca koji daju lokalne gazde čijji radnici rade u nehumanim uslovima, plate su im bedne i kasne mesecima. Takođe
je tu i novac lokalnih mafijaša, švercera, trgovaca svim i svačim i po nemoralu i korupciji poznatih ljudi iz opštinskih
administracija. Niko nije video ni jednog sveštenika, nijednog pripadnika „Obraza”, „Dveri” „1389” ili „Srpskog
nacionalnog fronta” na štrajkovima radnika, blokadama opljačkanih paora, kod ljudi koji su sebi sekli prste i zakivali
eksere u šake. Neće ni doći jer tamo nemaju šta da traže. Nema novca ni senzacionalizma. A da udare na elitu ne
smeju. Pa udaraju na svoje šefove.

Jedan od članova ove organizacije, koji nije želeo da se predstavi okupljenim novinarima izjavio je da je „Srpski
nacionalni front“ osnovan samo dan pre održavanja tribine iz revolta prema najezdi sekti u Srbiji. On je izjavio da
organizaciju čine studenti raznih novosadskih fakulteta i da im je cilj očuvanje svetinja srpskog naroda, dok ih za
narod nije briga. U ovom slučaju bi trebali da odu pred vodeće televizije i velike korporacije, ali to očigledno ne
smeju, pa su se ostrvili na slabije. Predstavnici ove organizacije su nazvali sve crkve koje su učestvovale na tribini

~ 523 ~

sektama. Treba istaći činjenicu da su, naravno, na pomenutu tribinu bili pozvani i predstavnici Srpske pravoslavne
crkve, koji se nisu odazvali jer nisu želeli da budu u društvu sektaša, što je bilo burno pozdravljeno od strane jednog
dela okupljene publike. Prema izjavi datoj novinarima jednog od gostiju tribine, episkopa Protestantsko –
evanđeoske (pentekostne) crkve, Aleksandra Mitrovića, očigledno je da je SPC organizovala incidente koji su se
desili uoči i tokom same večeri kada je tribina održana. On je to zaključio na osnovu toga što su u društvu pripadnika
„Srpskog nacionalnog fronta“ viđeni i pravoslavni sveštenici. Prema njegovom mišljenju, „informacija koja se
protura da iza svega stoje revoltirani građani, samo je pokušaj prebacivanja pažnje s verskog i nacionalnog na
građansko nezadovoljstvo, iako postoje informacije da su u ranijim hajkama učestvovali i omladina, „Obraz” pa i
organizacija Crkva svetog Aleksandra Nevskog.” Prema rečima g-dina Mitrovića, zbog proglašavanja i izjednačavanja
malih verskih zajednica sa satanističkim kultovima, još 21. januara 1998. godine je upućen pismeni protest vlastima
SRJ, ali se na taj protest nije reagovalo niti se bilo šta preduzelo. Baš nasuprot, te iste godine, Skupština AP Vojvodine
je usvojila dokument u kome se predlaže niz mera zaštite od verskih sekti, bez objašnjenja šta su zapravo sekte.
Nakon toga su, prema rečima Mitrovića, pojedini nastavnici u školama javno obeležavali decu koja su bila članovi
malih verskih zajednica kao „predstavnike sekti.” Slične stvari su radili i nacisti obeležavajuči decu Jevreja kao i vlasti
NDH što dokazuje da zlo nema nacionalnost, ono je jednostavno – zlo. Pomenute organizacije kao „Obraz” ili
„Nacionalni stroj” su klerofašističke organizacije poznate po tome što zastupa ideje nacističkog sluge iz II svetskog
rata Dimitrija Ljotića, čije su jedinice organizovane u „crne trojke” izvodile napade na pripadnike SKOJ-a i
simpatizere komunista, koje su uglavnom klali, da bi zastrašili druge. Kasnije svi monarhisti, i svi antifašistički pokreti
poput Jugoslovenske vojske u Oradžbini pod komandom Dragoljuba Draže Mihajlovića od strane komunista
identifikovani kao „četnici koljači i smrdljivi, neuredni gibaničari” po uzoru na Ljotićevce.

Prema kratkom izveštaju „Glasa javnosti“ datiranog od 17. aprila 2001. godine (dva dana pre maločas pomenute
tribine, a samo dan pre razbijanja prozora na novosadskoj baptističkoj crkvi), u rubrici „Beograd“, objavljeno je da
su nepoznati počinioci demolirali molitveni dom adventističke crkve u Borči. Evo kako glasi deo pomenutog članka:
„Adventistička crkva u ulici Narodne omladine 6 u Borči bila je nedavno ponovo na meti vandala. Za sada nepoznata
lica razvalila su vrata i polupala stakla na svim prozorima.” Počinioci nikada nisu pronađeni. „Naša crkva je već
nekoliko meseci na udaru. Najpre nam je u decembru neko crnom farbom obojio celu zgradu, a za poslednjih mesec
dana tri puta su nam obijali vrata. Čitava unutrašnjost zgrade crkve je i dalje prekrivena staklom. Policija je sva tri
puta izašla na uviđaj i napisala zapisnik, ali je jedino konstatovala da nije u pitanju provala, jer nam ništa nije odneto“
tvrdi Vlastimir Rančić, sveštenik Adventističke crkve.“ („Glas javnosti” Juni 2003. godine.

Sveštenik Evangeličko – metodističke crkve iz Vršca, Jano Sjanta je izvestio ostale manjinske crkve o napadu na
njihov objekat koji se desio u noći između subote i nedelje, 15. juna (dakle, plan je bio onemogućavanje vršenja
nedeljnog bogosluženja), ističući da se kamen težine 600 grama, veličine muške pesnice, kojim je gađan prozor oko
1.15 časova posle ponoći, zario u zid svojom najoštrijom ivicom. Isti sveštenik kaže da su napadi na njihovu versku
zajednicu otpočeli od pre nekoliko godina kada je razbijena tabla sa natpisom crkve. Od tada je usledilo čak osam
napada kamenjem i ciglama, od kojih su u tri navrata razbijani prozori, roletne, pa čak i metalne zaštitne rešetke.
Rešetke su postali glavni dekor ovih molitvenih domova, što je dokaz da se ne nalaze ni u demokratskom ni u
prijateljskom okruženju. U jednom od napada je postavljen i neslavan rekord. Rezultat bacanja 6 cigli, koje su bile
odnekud donesene, a od kojih je jedna težila i čitavih 4 kg, tom prilikom je bio razbijanje čak 11 prozorskih krila.
Više puta je bio oštećen i sveštenikov automobil i to kad god bi bio parkiran na ulici ispred crkve. Lokalna policija
ubeđuje vernike ove crkve da je reč o delima koje vrše pijani ljudi, ali oni veruju da su u pitanju planirani i dobro
osmišljeni napadi. Ako je tako, onda su pijani ljudi spalili i manastire na Kosovu i polupali groblja.

Gotovo paralelno sa kamenovanjem Evangeličko – metodističke crkve u Vršcu, bacanje kamenica na svoj verski
objekat iskusili su i baptisti iz Pančeva. U toku nekoliko uzastopnih noći, nepoznati izgrednici su u više navrata (preko
visoke kapije na kojoj je godinu dana ranije bio ispisan natpis: OVO JE SEKTA), gađali veliko staklo na vratima
baptističkog molitvenog doma, sve dok ga u noći 21/22. juna, zajedno sa nekoliko žandinjera sa cvećem, nisu razbili.
Lokalna crkva je podnela krivičnu prijavu protiv N. N. lica, a izvršioci, ni posle pet godina nisu otkriveni, a neće ni
biti.

Prva baptistička crkva iz Beograda je u ponedeljak 30. juna 2003. godine podnela prijavu policiji protiv
nepoznatih osoba zbog ispisivanja grafita preteće sadržine. Starešinstvo crkve pretpostavlja da je ovaj grafit sačinjen
nekoliko dana ranije. Na zidu ograde, sa ulične strane bilo je napisano (vodoravno): Bežite dok možete! smrt
sektašima! A uspravno: Srbija. Podseća na: Juden Raus…Reich!! U prijavi policiji je navedeno da ovo nisu prvi izgredi
te vrste već da grafiti slične sadržine stoje na zgradi ove crkve već 2-3 godine, a počinioci ih svakih nekoliko meseci
obnavljaju i podebljavaju.

~ 524 ~

Istorija verske netolerancije se ovako završava

Starešinstvo Protestantske - evanđeoske (pentekostne) crkve iz Vršca je izvestilo o ispisivanju velikog pogrdnog
grafita na fasadi svoje crkve. O ovoj pojavi je obavešten i inspektor lokalnog SUP-a zadužen za verska pitanja, koji je
potvrdio da pisani grafit na fasadi predstavlja otvorenu pretnju. Starešinstvo crkve je obavestilo ostale male verske
zajednice sa kojima kontaktira da se, takođe, već mesecima unazad neprestano razbijaju prozori na njihovom
verskom objektu. Pre nekoliko godina je na vratima ove crkve bio zalepljen proglas na kome su bila istaknuta
verovanja satanističkih kultova i obaveštenje upućeno crkvi da će progonstvo u Vršcu početi upravo od nje.

U noćnim časovima između 26. i 27. februara, razbijen je prozor na novosadskoj baptističkoj crkvi.
Dana 18. marta oko 23 časa, grupa od oko 30-tak huligana – terorista, u stilu talibanskih džihadlija bacila je dva
molotovljeva koktela na „Biblijski kulturni centar“ u Nišu, koji radi pod okriljem Crkve Božije, u nameri da ga zapali.
Hitnom intervencijom prisebnih ukućana, koji su na vreme primetili požar, sprečena je šteta širih razmera.
Krajem aprila meseca, oko ponoći, velikim kamenim blokovima razbijena su tri prozorska stakla na verskom
objektu „Hrišćanske zajednice“ u Novom Sadu. Starešinstvo crkve je izvestilo da je počinjena velika materijalna
šteta.
U roku od samo tri dana, od subote 31. 07. do utorka 03.08. 2004. godine razbijeno je 10-tak prozora na
novosadskim protestantskim crkvama: Baptističkoj i Hrišćanskoj zajednici.Na vestima Radio televizije B-92, 4.
avgusta je objavljena vest da su u sredu rano ujutro (4. avgusta) nepoznata lica razbila četiri dupla stakla na ulazu u
objekat Hrišćanske zajednice u Novom Sadu, kao i da su neposredno pre toga ciglama razbijena prozorska stakla i
jedno staklo na ulaznim vratima hrišćanske humanitarne organizacije „Duga“.
U noći između nedelje i ponedeljka 8/9. avgusta, polomljena su i stakla na prozoru i vratima romskog centra
„Oaza“ i prostorijama PEC „Zajednica Roma“ u Jagodini. Na isti način su polomljena stakla i oštećena fasada i tokom
noći između 4. i 5. juna iste godine. Inače, ovaj objekat služi za bogoslužbeno okupljanje Roma evanđeosko -
protestantske veroispovesti, a u njemu se nalaze i prostorije vrtića (zabavišta) za romsku predškolsku decu.
Tokom noći 25/26. decembra, (dakle tokom proslavljanja božićnih praznika po novom kalendaru) oko 01 čas iza
ponoći, grupa izgrednika je, uz bacanje petardi, razbila dva prozora na bogoslužbenom objektu Crkve Božije u
Sremskoj Mitrovici, i nogama izbila lim na ulaznoj kapiji.
Nekoliko objekata molitvenih domova je spaljeno, a desilo se i prebijanje vernika i sveštenika. Molitveni dom
nazarena u Zemunu je toliko puta provaljivan da su vernici postavili guste rešetke na vrata i prozore, pa sada zgrada
izgleda kao kavez za aligatore ili opasne velike zmije. Molitveni dom adventista u Staparu je spaljen, a u Zrenjaninu
je pokušano ubistvo sveštenika Josipa Tikvickog. U Bačkoj Palanci se više i ne broje cigle ubačene kroz prozor
molitvenog doma adventista, i lomljenje kapije vozilima, kao i uništavanje fasade. Vandali nisu krili da ih instruira
lokalni sveštenik SPC. Prebijanje i zlostavljanje Jehovinih svedoka je zabeleženo u celoj Srbiji, a ponajviše u ruralnim
predelima. Slučaj koji dolazi iz Krupnja pominje maltretiranje dečaka od strane školskih drugova, koji su ga držali za
noge iznad ulice na prozoru na drugom spratu, uslovljavajući ga da se „prekrsti” da bi ga oslobodili. Nebrojeni
slučajevi otkaza, zlostavljanja đaka u školama od strane nastavnika, šikaniranja na poslu, vređanja, poistovećivanja
sa „ustašama”, „cionistima”, antisemitske i uvredljive poruke na fasadama, napadi na decu, onemogućavanje
sahrana na većinskim grobljima…i to sve posle „demokratskih promena” 1990 i 2000.
Naravno, niko ne sme da tvrdi da u redovima državnih crkava nema dobrih ljudi i da su svi pripadnici malih
zajednica „anđeli”. I u njima ima manipulacije, licemerstva, laži, želje za bogaćenjem pa i krimunalnih aktivnosti.
Ima takođe i mentalne manipulacije, držanja vernika u zabludi, lažnih i krivotvorenih učenja pa i totalitarizma,
zlostavljanja, nemorala i poroka, ali sve to nije razlog da se pokreće „Kristalna noć”, pale objekti, prebijaju vernici,

~ 525 ~

pravi šteta na imovini, da se ljudi progone i maltretiraju. U slučaju kršenja zakona postoji policija i sud, kao i druge
državne institucije koje su dužne da reaguju po zakonu, a ne da neko, na nagovor nekog popa ili nekog zadrtog
„vernika” izvodi noćne akcije. Zbog onih časnih vernika, pravoslavaca, koji počinju dan sa molitvom, pomažu kome
mogu, a ako ne mogu ne odmažu i žive onako kako su živeli i mnogi ljudi sa ikona, ovi prvi ne treba da se nazovu
pravoslavcima ni hrišćanima. Bog je Bog ljubavi i milosti i pre će prihvatiti i iskrenog paganina koji ne zna, nego
nazovi – hrišćanina koji smišljeno ide da čini zlo. Male verske zajednice, hrišćani po ubeđenju koji se drže Biblije su
često pod vođstvom vrlo loših ljudi i u njima „vedre i oblače” ljudi kojima je jedino stalo do novca i vlasti, pa makar
nad tim malim brojem ljudi. I u njima često ima nemorala, preljube, korupcije. Često se gleda ko je ko, ima
privilegovanih „tatinih sinova”, nepravde, poslova na ivici krimiinala, trgovine humanitarnom pomoći, licemerja i
materijalizma. Previše je ogovaranja, laktanja, podmetanja, manipulacije i laži. Ipak, ovo nije razlog za progon,
paljenje, ubijanje. Ovo je samo dokaz da se radi o ljudima, istim onim koji su u Isusovo vreme živeli, grešili, upadali
u razne situacije. Ovo je još jedan dokaz da Bog ne gleda na pripadnost crkvi nego na karakter. Koliko će ispravnih i
iskrenih pravoslavaca, rimokatolika pa i muslimana doći do Boga, dok će vrsni poznavaoci Biblije završiti u grupi
nepokajanih i izgubljenih.

Da li su to hrišćani?
Iz štampe je izašla jedna veoma zanimljiva knjiga pod naslovom „Judin poljubac”, a čiji je izdavač pravoslavno
monaško bratstvo svetovaznesenjskog manastira Esfigmen sa Svete Gore. Pomenuta knjiga, napisana od strane tzv.
zilota – starokalendaraca, čije se delovanje ispoljava kroz veoma strogo i precizno držanje svih pravoslavnih
svetootačkih učenja nasuprot modernizmu i ekumenizmu kojima su sklone današnje pravoslavne crkve, sadrži
neprocenjivo vredne informacije o nepravilnostima u kojima su živeli ili još uvek žive neki pravoslavni sveštenici i
episkopi (kao i patrijarsi) tokom 20. kao i na početku 21 veka. Podnaslov knjige glasi: „Apostasija (otpad) Srpske
pravoslavne crkve”, te je čitav tekst, na gotovo 350 strana, usmeren ka razobličavanju nekanonskog i
antipravoslavnog delovanja današnjih episkopa i patrijaraha pravoslavnih crkava, sa posebnim naglaskom na Srpsku
pravoslavnu crkvu. Kao što ćemo se uveriti, ovi svetogorski revnitelji (iako polaze sa posve različitih osnova) slažu
se sa stavovima koje zastupaju i evanđeoski vernici u Srbiji, kada veći deo sveštenstva i monaštva SPC u našoj zemlji
proglašavaju lažnim učiteljima i „vukovima u ovčijim kožama”, koji narod vode ka večnoj pogibli. Nećemo da
zaobiđemo ni činjenicu da su i mnogi propovednici protestantskih crkava takođe „vukovi u jagnjećoj koži” što ne
umanjuje učenje koje poseduje Biblija i mogućnost dolaska Bogu. Ne samo da ne rade posao koji je Isus Hristos
zapovedio da se radi, nego svoj narod drže u neznanju i zatvaraju mu put do duhovnosti i spasenja: „Teško vama
književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli.
Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; zato ćete većma
biti osuđeni. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i zemlju da bi prisvojili jednog, i kad ga
prisvojite, činite ga sinom paklenim, udvoje većim od sebe” (Matej 23. 13 – 15).
U ovoj vrlo zanimljivoj knjizi najpre se posvećuje prostor od naroda sakrivenoj činjenici da su u prošlosti ali i do
danas mnogi pravoslavni episkopi i patrijarsi pripadali masoneriji, tj. masonskim ložama. pouzdano može da se
utvrdi, a i utvrdili smo da masonerija i hrišćanstvo nemaju ničeg zajedničkog. ”Na žalost, ne samo da su se dali
zaboravu, već su se nesrećni episkopi srpski udružili sa samim neprijateljima Hristovim i to onim najvećim i
najmrskijim, onima koji predadoše i razapeše Samog Gospoda, paganskim žrecima, masonima. Mnogo se u Srpskoj
štampi pisalo i na TV – medijima govorilo, da na našu nesreću i među masonima ima i samih episkopa SPC koji se u
tim organizacijama čak visoko kotiraju.” (Citat iz knjige). Autor ovde pominje da su „masoni razapeli Isusa Hrista.”
Naravno da sami masoni nisu, ali jeste ideja koja je uperena protiv Boga. Ono što je činila elita Izraela, ogrezla u
okultizam, činili su i žreci Vavilona i Egipta, a masonerija je samo nastavak, jedan period i jedan pipak pagansko –
okultne hobotnice.
Drugi interesantni događaj koji nam je već mnogo ozbiljnije ukazao na činjenicu o masonstvu u SPC jeste
osvećenje prostorija „Rotari kluba” u Šapcu, od strane vladike šabačko – valjevskog Lavrentija i njegovo počasno
članstvo u istom. Vladika Lavrentije nije propustio da se na svečanoj manifestaciji povodom tog „osvećenja”, čak
uslika i uznese prigodnu besedu, dajući tako skupu posebnu draž. Vrhunac se ipak dogodio skoro, tačnije od 20-25.
maja 2004. g. u Čikagu. Naime radi se tajnom skupu masona iz reda Templara kome je prisustvovao i aktivno
učestvovao u inicijacijama i episkop SPC Hristofor kanadsko – američki. U članku pod nazivom „Vladari iz senke
ujedinjuju sve hrišćane sveta”, objavljene su i fotografije na kojima se vidi jasno učešće u obredima i samog srbskog
episkopa. Iako su, dakle, prethodni događaji vezani za masoneriju, potresli narod Srbije i bili krajnje frapantni, ovaj
događaj episkopa – masona SPC Hristofora kanadsko – američkog prevazilazi zasigurno sve okvire zdravog
razuma”(Citat iz knjige).
No, da masonerija nije duboko uvukla svoje prste samo u Srpsku pravoslavnu crkvu, već da je to slučaj i sa
mnogim drugima, pa i sa Vaseljenskom patrijaršijom u Carigradu (Istanbulu), kazuju nam i sledeći navodi. O
masonskom posvećenju vaseljenskog patrijarha Meletija Metaksakisa početkom XX veka, za koga se veli da je

~ 526 ~

„začetnik pada vaseljenskog pravoslavlja i oruđe u rukama masonerije”, u ovom delu se navode reči Vladimira Mosa:
„Trebalo bi da se doda da je Metaksakis postao mason početkom 1909. godine. U zvaničnom biltenu velike
masonske lože Grčke 1967. godine objavljeno je pohvalno slovo masonu Meletiju u kome se kaže: „Kada je prvi put
došao u Istambul (1906) on je uspostavio poznanstvo sa masonima... Ti ljudi... su mu u vreme njegove druge posete
Istambulu (1908) predložili da i sam postane mason... On je pitao svoje kolege, u koje je imao poverenja, da mu
pruže neke informacije o masoneriji, kako bi mogao da donese odluku... I krene za primerom tolikih engleskih i
drugih stranih episkopa, da sazna i da sam bude posvećen u tajne koje skriva masonerija. Stupio je u kontakt sa
ložom „Harmonija” u Istanbulu... i tako je Meletije primio masonsko posvećenje početkom 1909 godine. Malo je
onih koji su poput brata Meletija masonstvo u toj meri učinili svrhom svoga života, svih svojih dana. Prema
masonskom časopisu „Pythagoras – Gnomon”, Meletije je stupio u ložu „Harmonija” u Konstantinopolju 15. marta
1910, da bi kasnije dostigao najviši (trideset treći stepen). Meletije Metaksakis je najpre u novembru 1918. g.
intronizovan za Atinskog arhiepiskopa, ali je tri godine kasnije svrgnut zbog niza nekanonskih postupaka i stvaranja
raskola. Interesantno je da je Sinod Grčke Pravoslavne Crkve tada (29. dec. 1921. g.) zapretio da će svrgnuti svakog
ko bude sledio Metaksakisa. No zahvaljujući političkoj moći masonerije Metaksakis je samo mesec dana kasnije,
dakle u januaru 1922. g. postao Carigradski patrijarh. Time je masonerija uspostavila vlast nad prvom patrijaršijom
u Pravoslavlju, što joj je pružilo mogućnost da do dana današnjeg vrši veliki uticaj na pomesne Pravoslavne Crkve u
cilju prihvatanja jeretičkog kursa.”

Rivera, Alberto je u susretu sa masonskim simbolom kod svoga starešine doneo odluku da napusti rimokatoličku
instituciju: „Pozvali su me na tajnu crnu misu, koju je vodio jedan od viših pretpostavljenih jezuita u samostanu na
severu Španije. Kada sam se poklonio da poljubim njegov prsten, opazio sam simbol od kog mi se zaledila krv. Bio
je to masonski simbol. To je bila stvar koju sam mrzeo i protiv koje mi je bilo dano da se borim. Sve se
rušilo. Saznao sam da je crni papa (jezuitski general koji je stvarni poglavar RKC a upravlja iz senke) takođe mason i
član španske teističke stranke. Dobio sam vrtoglavicu kad sam saznao da je jezuitski general u tesnoj vezi sa
Iluminatima iz Londona. Ignacije Lojola, osnivač jezuitskog reda, bio je član Iluminata. Nije samo masonerija ono u
šta sve više sumnjaju vernici, već tu ima i drugih tragova tajnih društava, pre svega Templara i Malteških Vitezova,
koji su takođe tajna, okultna društva, u koja se prima samo elita. Elita, kao u Egiptu, Vavilonu, Rimu… Ljudi koji
dobro paze ima da primete simbole tih tajnih društava u crkvama i na odorama sveštenika:

Mađarski nacisti „Nyilaskeresztes Párt“ ili „strelasti krstovi” i
isti takav krst na odori sveštenika, ustvari krst Sv. Sebastijana

~ 527 ~

Mitropolit iz Rusije bio gost malteških vitezova
(red sv. Jovana). Primetićete krst takozvanih
„hospitalaca“ na mitropolitovim grudima.

Hetitski simbol sunca

Šta stoji iza ovog prikaza Isusa Hrista u Dečanima?

Kragujevac –
tevtonski krst na
podu crkve

Svi ovi simboli, a i drugi koji nisu ovde prikazani, a mogu se naći kod masona, Templara, Rozenkrojcera, Malteških
Vitezova pozivaju na zabrinutost a i daju odgovor zašto sveštenstvo ne brine o duhovnosti naroda. Zato što ni samo
nije duhovno i nema šta ni drugima da pruži, osim fasade, imena i ceremonija, koje su opet rezervisane samo za
gradove, dok je u selima samo rutina. I zato što ide putem koji su mu zacrtali drugi – ka Svetskoj nad – crkvi, koja
neće imati opozicije i kojoj će morati da se poklone svi, kao vernici crkve Novog Doba Vodolije. Otuda tolika
geometrijska masonska i Templarska simbolika, pored pomenute simbolike kulta Sunca, koja je u crkvu ušla od
vremena Konstantina. Jako malo ljudi može da primeti ove simbole koji se kriju na freskama, ikonama, arhitekturi
fasada, podovima, jer se mase usmeravaju da budu pasivni posmatrači a ne učesnici. Većina je postala pasivna čak

~ 528 ~

i po pitanju svog života, i putem TV manipulacije je dresirana da se poistovećuje sa svojim TV idolima, sportistima,
glumcima, pevačima i ostalim dobro plaćenim klovnovima globalnog i likalnog cirkusa. Masa ne primećuje da se
državna crkva transformiše u jednu od pod – religija globalne nad – crkve religije Novog Doba. Crkve počinju da liče
na masonske tabernakle i novodobaške „molitvene” sale pune geometrijskih simbola, zvezda, krugova podeljenih
baš na 12 delova, kvadrata, krstova u krugu, oktagona, heksagrama. Ukoliko je neka građevina bez te simbolike,
biće „obnovljena” kao crkva na Oplencu, Hilandar ili Saborna crkva u Nišu.

Kakovo, metoh manastira Hilandar, Atos. Svevideće oko u heksagramu, sve u krugu
Kako baš 12? Kažu 12 apostola, a svaki čitalac biblije zna da je apostola bilo 12 u dva kratka perioda. U prvom
periodu ih je bilo 12 uz Isusa, kada je sa njima bio Juda. Nakon Jude ih je bilo 11, dok im se nije pridružio Matej (Dela
Apostola 1. 26). Nakon toga se pridružio i Pavle (dela apostola 9. 15). Prvi je stradao Jakov (Dela apostola 12.2).
Opet ih je bilo 12, ali ako se držimo pravoslavnog verovanja u besmrtnu dušu, onda bi na nebu trebalo biti 13
apostola? Jedini odgovor na večite simbole podeljene na 12 delova je da su to simboli zodijaka. Kao što odavno
pominjano svevideće oko, takođe masonsko okultni simbol, ali pominjan u kontekstu kulta sunca nikako ne
predstavlja Boga Oca.
Manje je bitno sada se baviti aferama u SPC jer to imaju sve crkve i verske zajednice. Pedofilska afera oko
episkopa Pahomija, o kojoj je sveštenik Žarko Gavrilović javno govorio, i koja nikada nije dobila sudski epilog je kap
u moru, i grešni Pahomije je mnogo manji problem od ovog modifikovanja velike crkve i njene totalne
nezainteresovanosti za moralno i duhovno stanje naroda. Sveštenik u penziji Žarko Gavrilović, neka vrsta modernog
Đirolama Savonarole je izjavio:“Mislim da je ovo zlo zvano homoseksualizam, uz pridruženo pedofilstvo, uhvatilo
velikog korena u vrhovima Crkve i države, kao i svaki korov koji se širi onde gde se ne seje i ne neguje. Ja sam još
pre deset godina počeo da ukazujem na ovu pošast, koja se kosi sa Biblijom, kanonima Crkve i učenjem svetih otaca.
Međutim, moj je glas ostao glas vapijućeg u pustinji. Prošle godine sam učestvovao u organizovanju otpora
takozvanoj „gej-paradi“ u Beogradu, i niko me iz Crkve nije podržao. Naprotiv, mnogi iz Crkve su me osudili, a kako
nezvanično čujem, jedan od visokih crkvenih ljudi pomogao je finansijski da se ova „gej-parada“ sprovede.” Ovaj
sveštenik, kao i mnogi iskreni sveštenici i vernici u SPC sve ovo znaju. Ukoliko dakle povežemo pretnje Svetom

~ 529 ~

arhijerejskom saboru koje je pominjao sveštenik Gavrilović, a koje potiču od episkopa Filareta („ukoliko on
progovori biće teško svima episkopima“), pa do nepreduzimanja nikakvih disciplinskih mera prema episkopu
Pahomiju zbog pedofilije, možemo da zaključimo da su iskazi protojereja Gavrilovića u potpunosti tačni. Jer, ukoliko
među episkopima SPC zaista ima mnogo homoseksualaca, bludnika, pedofila i koga li već sve ne, a da to vrlo dobro
znaju Filaret, Pahomije i ostali već razotkriveni prestupnici vere i morala (protiv kojih se ništa ne preduzima, to bi
značilo da bi raščinjenjem imenovanih episkopa došlo do, sa njihove strane, obelodanjivanja još mnogih imena onih
čija zlodela još uvek nisu izašla na svetlost dana. Ovako, episkopi Filaret i Pahomije očigledno drže svoje „kolege”
episkope u šaci, jer ukoliko „padnu” ovi prvi i ostali će ubrzo doći na red. Sa druge strane, koliko je situacija zapravo
delikatna ukazuje i činjenica da je i sveštenik Gavrilović spomenuo samo one slučajeve koji su javnosti već poznati,
dok ostale mora još uvek da prikriva i drži u tajnosti „nadajući se da će doći vreme kada će to moći slobodno da
kaže.” Ipak, da vršljanje pravoslavnih sveštenika u zemlji Srbiji ume da prevaziđe i sve do sada zacrtane granice na
koje su građani već navikli (preskupo naplaćivanje crkvenih taksi, razne sumnjive radnje, alkoholizam, raskalašnost
i seksualni nemoral), dokazuje i sledeći događaj. Verovatno najšokantniji primer, blago rečeno nedoličnog
ponašanja jednog Božijeg sluge koji ima svetoduhovsku vlast i apostolsko prejemstvo da „razrešava i zavezuje
grehe”, kao i da vrši svete tajne, kojima običnim vernicima otvara vrata u nebesko carstvo, objavljen je u listu
„Nedeljni Telegraf” 16. februara 2005. godine. Pod naslovom: „A od popa – kratež”, u tekstu Miroslava Ćosića stoji
zapisano sledeće:

„Postoje događaji koje u mislima ne možete da rekonstruišete. Imate precizne podatke – dešavanja, učesnike,
vreme, mesto – ali sliku ne možete da stvorite, ona izmiče i beži. Ne možete zamisliti nezamislivo. Kako da zamislite
sveštenika sa čarapom na glavi i kratežom u ruci? To ne postoji. Mora biti, dakle, da su tužilac i policija u Pirotu
nešto pogrešili kad su nedavno pohapsili i priveli pravdi dva razbojnika od kojih je jedan – ma mora da su nešto
pogrešili – od kojih je jedan, gospodo, bio pop. Biće da se ugledni pirotski domaćin Milutin Savić nešto zbunio kad
je u jednom napadaču – a dvojica su upala u kuću sa vatrenom željom da ga opljačkaju – kad je, dakle, u jednom
razbojniku prepoznao sveštenika B. Bogićevića, koji mu je, uzgred, krstio unuku... To, dabome, ne postoji. Postoji i
te kako.” U nastavku teksta, novinar Ćosić je, nakon konstatacije da je o ovom slučaju pisao samo lokalni list – i to
prilično stidljivo (na sceni je dakle prikrivanje od šire javnosti „sablažnjivih” vesti o službenicima zvanične crkve),
načinio rekonstrukciju čitavog događaja u kome su maskirani sveštenik, naoružan kratežom (dvocevkom –
sačmarom sa skraćenim cevima) i njegov prijatelj sa nožem – skakavcem, želeli da iznude novac od maločas
pomenutog domaćina. Nakon što se domaćin kuće fizički sukobio sa sveštenikovim „pomoćnikom”, od koga je dobio
ubod nožem u ruku, kriminalac je pozvao sveštenika da puca, što je ovaj, sa malo oklevanja i učinio. Na svu sreću,
sačma je promašila cilj, a uspavani komšiluk se od jačine pucnja probudio. Uvidevši da od pljačke nema ništa, dvojica
razbojnika automobilom brzo beže sa mesta mogavši da se čudom načudi onome što se dogodilo, novinar
„Nedeljnog Telegrafa” je dodao: „Koliko nam je poznato, crkva se još nije oglasila povodom ovog događaja, a da li
će da se oglasi, ne zna se. A trebalo bi, stvarno. Trebalo bi crkveni ljudi da objasne da je ovo neka velika zabuna, i
da daju ispravku. Doduše, ima tu jedna teškoća: niti je reč o zabuni, niti to može da se ispravi.”

Sve ono što smo do sada pročitali (iz pisanja sveštenika Gavrilovića i drugih izvora koje navode svetogorski
monasi, kao i iz novinskih izveštaja) nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da je situacija u okviru institucije u koju,
prema anketama, narod ima najviše poverenja, uopšte nije tako ružičasta kako to duhovno učmalom narodu
izgleda. Sasvim je izvesno da najveći deo srpskog naroda uopšte nema pojma o tome koliko je poročna današnja
Srpska pravoslavna crkva, tj. oni koje obični puk svakodnevno diže vrh nebesa nazivajući ih laskavim imenima i
titulama. Poroci i kriminal koji sprovode i u kojima žive mnogi sveštenici i episkopi SPC se od javnosti kriju kao što
„zmija krije noge”, ali se zato ne propušta prilika, pa makar i najmanja, da se oklevetaju manjinske verske zajednice,
ili ponekad rimokatolici, protestanti nemački ili američki, ili manjinske grupe, posebno ateisti ili pripadnici
organizacija za ženska prava. Opet moramo da napomenemo interes novodobaških organizacija da narodu ocrne
sve što asocira na hrišćanskog Boga, a to će najlakše da učine ako veličaju i stalno pominju nemoral u crkvama.
Nijedna crkva, počev od rimske pa do neke male protestantske zajednice nije savršena, ali to je ne opravdava da
ostane u takvom stanju. Spasenje je individualna, lična kategorija, i da do tog spasenja ne bi došlo, ljudima treba
„ogaditi” ideju hrišćanstva i Boga. Pošto ogromna većina Boga povezuje sa tradicionalnom crkvom, nju treba urušiti
i pokoriti, a preko nje napadati manje verske zajednice.

Istraga „Poturica“:
Događaj koji se desio krajem 17. ili početkom 18. veka a tiče se progona Srba (ili Crnogoraca) muslimanske vere
u delovima Crne Gore. Ovaj progon je podrazumevao pokrštavanje, proterivanje i ubistva crnogorskih muslimana,
najčešće starosedelaca koji su u vreme Turaka primili Islam. Po nalogu vladike Danila I Njegoša (1697-1735) ovu
akciju su sprovela crnogorska pravoslavna plemena. O toku i opsegu tih događaja ne postoje pouzdani istorijski
izvori, te se kao glavna referenca navodi znameniti ep „Gorski vijenac” Petra II Petrovića Njegoša više od sto godina

~ 530 ~

kasnije. Obzirom da su nakon II svetskog rata sve vodeće funkcije u komunističkoj Srbiji preuzeli kadrovi iz Crne
Gore, u vreme „bratstva i jedinstva” je bilo poželjno sakriti činjenice o ovom genocidnom činu u režiji vladajuće
crkve u Crnoj Gori. Naravno, sve je preoblikovano u vojne operacije protiv turske vojske, borbe i okršaje sa
naoružanim askerskim jedinicama, a ubijanje civila, spaljivanje sela i džamija je trebalo sakriti. Danas zato nema
sigurnih istorijskih podataka o ovom događaju.

Tokom 17. veka se intenzivira borba za oslobođenje Crne Gore, uporedo sa ratovima između Otomanskog
carstva i evropskih država, koji počinju da slabe moć Otomanskog carstva . Istraga poturica je, po predanju, izvedena
pred zoru uoči Božića po celoj zemlji. Po Njegošu, glavni pokretač te akcije bio je vladika Danilo Šćepčević, rodom
sa Njeguša. Danilo je izabran za crnogorskog vladiku 1697. godine, a hirotonisao ga je ne susedni pećki patriarh
Kalinik, nego Arsenije III Čarnojević, 1700. u Sečuju. Među naučnicima ima sporenja da li je „istraga poturica” bio
jednokratan događaj sa širokim zamahom (neka vrsta crnogorske Bartolomejske noći), ili nešto duži proces. Postoji
i tumačenje da izgon ili „istraga poturica” iz Crne Gore predstavlja niz mesnih i plemenskih sukoba s muslimanima,
koji su imali za posledicu njihovo iseljavanje, a delimično i pokrštenje, a dešavali su se u toku dosta dugog
vremenskog perioda: „Od crnogorskog ustanka (1684-1685), pa do u drugu polovinu 18. vijeka.” Savremeni srpski
istoričari naglašavaju da je sam događaj bio izrazito lokalnog karaktera, ali je njime započet proces koji će trajati
kroz ceo 18. vek.” U Virpazaru, ispod nekadašnjeg grada Besac stoji mermerna ploča na kojoj piše: „I ovdje se ljeta
gospodnjeg 1702, na Badnje vece poklasmo s Turcima:

„Po Crmnici Turke isjekosmo,
i grad Besac s zemljom izravnismo;
sad ti nema u našu nahiju,
obilježja od turskoga uha,
do trupine ali razvaline.“
Dakle istrebljivanje, etničko čišćenje. Prvi su na udaru bili crnogorski muslimani u Cetinjskom Polju, a zatim oni
iz Crmnice i Rijeke Crnojevića. Oni koji nisu uspjeli pobeći u Podgoricu ili Skadar, ubijeni su ili pokršteni. Prema
istorijskim izvorima, krajem 17. veka u staroj Crnoj Gori (bez današnjeg severa Crne Gore i bez rimokatoličke Boke
Kotorske) je živelo oko 800-1000 muslimana,, kojih posle 1711./1712. na tom prostoru više nema. Na muslimane
podsjećaju samo još toponimi. Postojalo je 6 džamija, od kojih nijedna nije sačuvana. Etički i istorijski gledano,
„istraga poturica“ je bila jedan čin lišen svakog „čojstva i junaštva“, kako će se kasnije prenositi u epskim i narodnim
predanjima, i kako će ga Crnogorci i istorijski uzdizati i tumačiti. Prema zapisima samog vladike danila, sami akteri
ove akcije lažu, kažno se zaklinju, izdaju i nepouzdani su. Međutim, kada se radi o Crnogorcima to i nije nešto čudno.
O Crnogorcima Dositej Obradović kaže: „Znaš ti dobro, da Crnogorac ubije čovjeka kako god diviju kozu, pak otposti,
krađu, laži i svaku objedu i nepravdu uzda se ...“ Dositej Obradović, Sovjeti zdravog razuma,11. izdanje, Novi Sad,
1808., str 56.
A na drugom mestu, u „Basnama, o nekim nasleđenim običajima Crnogoraca” Dositej Obradović piše: „Pogani
su, prokleti i večne sramote dostojni neki mesta običaja, gdi za osvetiti krv jednoga - ode nečovek, pak ubije drugog
koji tome nije ništa kriv. Ova se ljuta i prokleta dela onda tvore, gdi ne ima dobri zakona ni upravlenija. Ljudi! Ljudi!
Oćete li kadgod na nebo pogledati i pomisliti, da je Bog nad vami Koji vas gleda i vidi, i Koji će vam suditi?... A u
vremenu mira krv čovečsku proliti i života ga lišiti! Takovi niti je kad verovao, niti veruje Hrista, no samoga đavola,
kome s takovi deli služi. Dakle, oni, koji su takovi, ili nek' prestanu od takovi prokleti i vražiji običaja i dela i neka
uvedu između sebe poredak, zakone i sud, ili barem neka ne lažu, nego neka se i slavom Hrista odreku, kojega
presvetu nauku i pravdu niti slušaju niti poznaju. Oni, kad se među sobom pozdravljaju, vele jedan drugom: Svijetao
ti obraz! Ovo je prekrasan pozdrav. Ali valja čisto znati, da oni, koji u vreme mira tuđe nepravedno grabe i otimaju,
i druge lupeškim načinom ubijaju, ini su za vešala. A može li ikada svetao obraz biti onoga, ko je dostojan da na
vešali visi. Njemu je crn obraz pred ljudima i Bogom, i on je niko i ništa, i poganin. Ali će se onaj pokajati, koga je
srce tako opoganjeno, da u vreme mira čoveka može ubiti? Nikad do veka. On ne zna šta je pokajanje, ne samo u
vreme bolesti laže, a oće Boga da prevari. No misle takovi, da su hrabri junaci. I u tome se ljuto varaju, niti znadu,
što je pravo, razumno i pošteno junaštvo.” (Dositej Obradović, Basne, 1. izdanje, 1788).
Dositej je lepo rekao. Ovaj opis se ne odnosi samo na ljude u Crnoj Gori, kako ih je video Dositej, on se odnosi
na sve one koji su spremni da progone slabije i da to pravdaju nekim višim ciljem, dok ono što je potrebno ne čine.
I ne čudi što današnji klarofašisti podsećaju na ove „junake” satrapa – vladike Danila, u čijoj bandi sigurno nisu bili
svi Crnogorci, bilo bi pogrešno reći da jesu. U ime Boga, palicama, ciglama i molotov koktelima na nezaštićene
građevine i ljude ali u srazmeri 10:1. I posle se kunu u junaštvo i tvrde da brane pravoslavlje, a o samom pravoslavlju
ne znaju ništa.
Svi navedeni slučajevi zločina, prevare, pljačke, laži, korupcije i satrapskog vladanja „u ime Boga” nemaju nikakve
veze sa naukom Jevanđelja Isusa Hrista. Svako ko je to razumeo i iskreno postupio prema Jevanđeljima je video da
u tim crkvama nema šta da traži, da tu od Isusa Hrista postoji samo ime, i ništa više. Ni nauka, ni karakter, ni dela,

~ 531 ~

ni rodovi. Naprotiv! Simbolika, učenje, karakter sveštenstva, njihova dela upravo govore suprotno. Kao da
odzvanjaju Isusove reči upućene farisejima:“Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski
od početka, i ne stoji na istini: jer nema istine u njemu; kad govori laž svoje govori: jer je laža i otac laži” (Jovan 8.
44).

Karakter pravog prvosveštenika, patrijarha, učitelja i Gospoda je nešto sasvim drugo. On nije nigde zapovedio
da se u crkvama stvara hijerarhija. Niti da narod opslužuje debele crkvene velikodostojnike. On je od svojih učenika
zahtevao da jedni drugima služe i da se ne zovu „učiteljima” nego su svi braća. A on je Gospod. Njegov karakter se
provlači kroz sva Jevanđelja ali se najbolje vidi u njegovom predstavljanju sebe kao Pastira dobrog, i kroz
Prvosvešteničku molitvu.

„Tada im reče Isus opet: Zaista, zaista vam kažem: ja sam vrata k ovcama. Svi koliko ih god dođe pre mene lupeži
su i hajduci; ali ih ovce ne poslušaše. Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći. Lupež
ne dolazi nizašta drugo nego da ukrade i ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje. Ja sam pastir dobri; pastir
dobri dušu svoju polaže za ovce. A najamnik, koji nije pastir, kome nisu ovce svoje, vidi vuka gde ide, i ostavlja ovce,
i beži: i vuk zgrabi ovce i raspudi ih; A najamnik beži, jer je najamnik i ne mari za ovce. Ja sam pastir dobri i znam
svoje, i moje mene znaju. Kao što mene zna Otac i ja znam Oca; i dušu svoju polažem za ovce. I druge ovce imam
koje nisu iz ovog tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir. Zato me Otac ljubi, jer
ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je ne otima od mene, nego je ja sam od sebe polažem. Vlast imam
položiti je i vlast imam uzeti je opet. Ovu sam zapovest primio od Oca svog” (Jovan 10. 7 – 18). Kolika razlika između
najamnika, kojem je cilj da vlada, teroriše, laže i pljačka, i Isusa Hrista koji polaže dušu za svoje stado.

„A Jevreji Ga opkoliše, i govorahu Mu: Dokle ćeš mučiti duše naše? Ako si ti Hristos, kaži nam slobodno. Isus im
odgovori: Ja vam kazah, pa ne verujete. Dela koja tvorim ja u ime Oca svog ona svedoče za me. Ali vi ne verujete;
jer niste od mojih ovaca, kao što vam kazah. Ovce moje slušaju glas moj, i ja poznajem njih, i za mnom idu. I ja ću
im dati život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih dade veći je od svih; i
niko ih ne može oteti iz ruke Oca mog. Ja i Otac jedno smo” (Jovan 10. 24 – 30). Zanimljiva je i molitva koju Isus pred
odlazak na stradanje upućuje Ocu za svoje učenike. To je prvosveštenička molitva, nije molitva nekog vladike ili
biskupa koji sedi zaštićen u dvorcu, opkoljen gardom ili „gorilama” ili u džipu. To nije molitva nekoga ko teži da sedi
na zemaljskom prestolu i nude okružen počastima na Zemlji. Gde god postoje sveštenici koji teže počastima,
klanjanju, ljubljenju ruku i skuta, vlasti, koji su bogati, ti nemaju nokakve veze sa Hristom, oni su direktni naslednici
debelih vavilonskih, hananskih, grčkih i rimskih paganskih sveštenika. Negde je pisalo da su Turci, kada su zauzeli
neki manastir u Stbiji tokom osvajanja u 15 veku odneli toliko zlata da su morali da ga voze zaprežnim kolima. Da li
je to bilo zlato Božjih ugodnika? Nikako. To je bilo blago Ali Babe i 40 hajduka. Ovde niko ne kaže da je za hrišćanina
dobro da bude odrpanac i prosjak, to je druga krajnost koja čoveka može da odvede u bezakonje i odbacivanje Boga.
Čovek treba da ima koliko mu je dosta, a posebno ljudi koji sebe zovu učitelji Reči Božje.

„Ovo govori Isus, pa podiže oči svoje na nebo i reče: Oče! Dođe čas, proslavi Sina svog, da i Sin Tvoj proslavi Tebe;
Kao što si Mu dao vlast nad svakim telom da svemu što si Mu dao da život večni. A ovo je život večni da poznaju
Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista. Ja Tebe proslavih na zemlji; posao svrših koji si mi dao da
radim. I sad proslavi Ti mene, Oče, u Tebe samog slavom koju imadoh u Tebe pre nego svet postade. Ja javih ime
Tvoje ljudima koje si mi dao od sveta; Tvoji behu pa si ih meni dao, i Tvoju reč održaše. Sad razumeše da je sve što
si mi dao od Tebe. Jer reči koje si dao meni dadoh im; i oni primiše, i poznadoše istinito da od Tebe iziđoh, i verovaše
da si me Ti poslao. Ja se za njih molim: ne molim se za (sav) svet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji. I moje sve
je Tvoje, i Tvoje moje; i ja se proslavih u njima. I više nisam na svetu, a oni su na svetu, a ja idem k Tebi. Oče Sveti!
Sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi. Dok bejah s njima na svetu, ja ih čuvah u ime
Tvoje; one koje si mi dao sačuvah, i niko od njih ne pogibe osim Sina pogibli, da se zbude pismo. A sad k Tebi idem,
i ovo govorim na svetu, da imaju radost moju ispunjenu u sebi. Ja im dadoh reč Tvoju; i svet omrznu na njih, jer nisu
od sveta, kao i ja što nisam od sveta. Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš oda zla. Od sveta nisu,
kao ni ja što nisam od sveta. Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina. Kao što si Ti mene poslao u svet, i ja njih
poslah u svet. Ja posvećujem sebe za njih, da i oni budu osvećeni istinom. Ne molim se, pak, samo za njih, nego i za
one koji me uzveruju njihove reči radi; Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno
budu, da i svet veruje da si me Ti poslao. I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno.
Ja u njima i Ti u meni: da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si me Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k
meni što si ljubav imao. Oče! Hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja; da vide slavu moju koju si mi
dao; jer si imao ljubav k meni pre postanja sveta. Oče pravedni! Svet Tebe ne pozna, a ja Te poznah, i ovi poznaše
da si me Ti poslao.I pokazah im ime Tvoje, i pokazaću: da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima”
(Jovan 17. glava).

Debeli, zadrigli popovi u mantijama koji se druže sa tajkunima i blagosiljaju mitraljeze lokalnih ratnih
komandanata i harambaša, biskupi inkvizitori, fratri koji pozivaju na rat, politički obojeni i najamnici željni novca se

~ 532 ~

ne mogu moliti ovom molitvom. Totalna promena karaktera i poistovećenje sa karakterom Isusa Hrista dovodi do
ovog stanja, ali se tada gubi položaj, popularnost, privilegije, počasti, i najčešće navlači bes i ogorčenje klera i svetine
koja je instruitana od strane u dubini duše antihristovskog klera. Kao što je progonjen Martin Luter od strane svojih
kolega, ili potonji kosovsko – metohijski vladika Artemije, kada je digao glas protiv ekumenizma, tako bi bio i će biti
svako ko se bude suprotstavio organizaciji i instituciji, ali prelaskom na stranu Isusa Hrista se odabira prava strana i
dokazuje da institucije, državne crkve, ili tradicionalne crkve nisu hrišćanske crkve. Dokazano je da se radi o
paganskim institucijama, svetovnog karaktera, koji se graniči sa mistikom, okultnim praksama, o čemu govore
simboli, pohristijanizovane paganske prakse, ličnosti i praznici kao i kontinuitet sa vavilonskom misterijskom
religijom, o čemu su pisali mnogi, poput Aleksandra Hislopa („Dva Vavilona”) ili Vudroua („Vavilonska misterijska
religija”). Takođe, te organizacije su i političke, koje sarađuju sa zemaljskim vladarima i vlastima, podržavajući
ratove, proterivanja, genocid i progone neistomišljenika, koristeći svetovnu vlast, vojsku, policiju, paravojne
strukture, huligane za ispunjenje svojih ciljeva. Ovo su ujedno i finansijske organizacije. Neke od njih poseduju
banke, a od nekih je i poteklo moderno lihvarsko bankarstvo. Manastirske i crkvene riznice su čuvale blago
opljačkano od naroda, bilo u progonima i ratovima, bilo u obmanjivanju naroda i naplaćivanju „usluga” od
oproštajnica do današnjih „crkvenih poreza” i tarifa za sahrane, krštenja, posvećivanja i razna bajanja koja ljudi traže
ne bi li im se posrećilo u životu. Isus je rekao: „Zabadava ste dobili, zabadava i dajte” (Matej 10. 8). Izvesni Simon
vračar je pokušao da apostolu Petru plati za dar Svetoga Duha, ali ga je Petar odbio: „A Petar mu reče: novci tvoji s
tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božij može dobiti za novce. Nema tebi dijela ni iseta u ovoj riječi;
jer srce tvoje nije pravo pred Bogom” (Dela apostola 8. 20 – 21). Te organizacije su militantne, neke manje neke
više, i svaka je od njih nastojala da putem nasilja, rata i osvajanja reši svoj status i nametne svoju volju. Bilo da je to
saradnja sa svetovnim vlastima koju smo pomenuli, ili pak osnivanje spostvene vojske, garde, krstaša ili buljumente
gorila telohranitelja, militantnost se pokazuje na delu. Da ne ispadne da su na tapetu samo zvanične crkve, velike
crkve, državne religije, katolička, pravoslavne, protestantske državne crkve, nego i mnoge male zajednice u kojma
ljudi vedre i oblače, koje imaju bogate „vođe” okružene poslušnicima. Gde god postoji vođa, ili vođe, satrapi,
autoriteti, koji nameću svoju volju, plivaju u bogatstvu, maltretiraju neistomiljenike, tu hrišćanstva nema. Bežite.
Korupcija, borba za vlast, prestiž, prvenstvo. Sve je prisutno. Ništa se nije promenilo od onoga dana kada je Nevrod
(Nimrud) poželeo da stvara svoj svet, sa centrom u Vavilonu, na vrhu kule. Zato kada Biblija kaže „Izađite iz Vavilona
narode moj” misli upravo na versko – političke organizacije pagansko – okultno – militantnog tipa, koje danas teže
da se ujedine u jedni nad – crkvu i postanu duhovni pandan Novom svetskom poretku u novom Vavilonu.

Prevara nad prevarama – vanzemaljci, Kult sunca, satanizam i paganstvo

„Verovati da negde u svemiru možda postoji vanzemaljski život nije suprotno verovanju u Boga”, ocenio je glavni
astronom Vatikana. S obzirom na veličinu svemira, moguće je da postoje drugi oblici života, pored onih na Zemlji,
možda čak i inteligentni oblici života, rekao je Žoze Gabrijel Fines, Jezuita i direktor Vatikanske opservatorije u
intervjuu listu Svete stolice „Oservatore romano”, objavljenom u tekstu pod naslovom „Vanzemaljac je moj brat.”

„Kao što postoji mnoštvo bića na Zemlji, moguće je da postoje i druga bića, čak inteligentna, koje je stvorio Bog.
To ne opovrgava našu veru, pošto mi ne možemo da odredimo granice stvaralačkoj slobodi Boga”, istakao je on.
„Kao što zemaljska bića smatramo svojom „braćom” i „sestrama”, zašto ne bismo govorili o nekom „bratu
vanzemaljcu”? I on bi isto tako bio deo božjeg čina stvaranja”, rekao je on u intervjuu u kome je govorio o odnosima
između vere i nauke i teološkim aspektima eventualnog postojanja vanzemaljaca. U svakom slučaju, ti vanzemaljci
nisu primili Hrista, pošto je „njegova inkarnacija bila jedinstveni događaj koji se ne može ponoviti”, kazao je Fines,
dodavši da je siguran da bi i oni, na neki način, mogli da uživaju Božju milost. On je, takođe, ocenio da je teorija o
Velikom prasku najrazumnije“ objašnjenje nastanka svemira: „Ja i dalje verujem da je Bog stvorio svemir i da nismo
plod slučajnosti”, istakao je Fines i pozvao Crkvu i naučnu zajednicu da zaborave podele iz vremena Galileja, kome
se sudilo za jeres zato što je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca, dok je po učenju tadašnje crkve Zemlja bila
središte svemira. Vatikanska opservatorija, osnovana 1891. godine, smeštena je u Kastelu Gandolfu, papinoj letnjoj
rezidenciji. Ona je glavni inicijator napora za pomirenje vere i nauke, a njeni istraživači uživaju veliko poštovanje
naučne zajednice. Vera u Boga spojiva je s verovanjem u vanzemaljce, prema izjavi Žozea Gabriela Finesa koji čak
misli da možda negde postoji planeta koju nastanjuju bića koja nisu počinila istočni greh. „Kao astronom, ja vjerujem
u Boga koji je stvoritelj svemira”, rekao je u utorak u razgovoru za vatikanske novine „L`Osservatore Romano” otac
Fines. Odgovarajući na škakljivo teološko pitanje o istočnome grehu koje pritiska ljudski rod i o nužnosti otkupljenja
koje iz toga proizlazi, Jezuita drži da „ako postoje druga razumna bića ne znači da im je otkupljenje potrebno. Možda
su „ostali u punom prijateljstvu sa svojim Stvoriteljem” i nisu počinili istočni greh, rekao je. U protivnom, utelovljenje
(dolazak Hrista, Božjeg sina, na Zemlju kako bi otkupio svet) vredi i za njih, ocenio je, jer je „utelovljenje sasvim
jedinstven događaj.” Ovaj Jezuita je donekle u pravu. Svemir jeste naseljen ali nema letećih tanjira, troprstih i

~ 533 ~

glavatih spodoba, plašenja ljudi, nadletanja, svetlosnih efekata. Biblija jasno pominje da je svemir naseljen. Nema
direktnih kontakata stanovnika svemira sa ljudima ma Zemlji. Zemlja kao secesionistička planeta je u stanju rata a
bića koja žive na drugim planetama su daleko od toga i prate događaje na Zemlji. Jedini „vanzemaljci” na Zemlji su
đavo i demoni kao i Božji anđeli poslati na službu ljudima. U knjizi o Jovu se pominje sastamak vladara svetova kod
Boga: „A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona. I Gospod reče Sotoni:
Od kuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: Prohodih zemlju i obilazih” (knjiga o Jovu 1. 6 -7). Ovde je sotona
došao kao predstavnik planete zemlje, koja je prvo bila darovana Adamu: „I stvori Bog čoveka po obličju svom, po
obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite
zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji”
(1. knjiga Mojsijeva 1. 27 – 28). Sotona je preoteo od Adama i Eve vladanje nad Zemljom i sada je došao pred Boga
sa svim starešinama („sinovi Božji”) pred Boga, i nigde ne piše da su doleteli na letelicama. Božji svet i Božji svemir
ljudi ne mogu da razumeju, ostaje im da ga zasada prihvate verom i zemaljskim iskustvima vere. To što Vatikan misli
da treba da evangelizira vanzemaljce ako se sruše na zemlju je dokaz neznanja. Neznanja ili čak pripreme za „dolazak
vanzemaljaca”

„Direktne” kontakte sa vanzemaljcima nisu imali narodi čiji se sveštenici nisu bavili magijom, mistikom i
okultizmom. To su bili narodi koji su prihvatali Judaizam, Hrišćanstvo i Islam...Najviše ovih pojava i susreta je upravo
bilo među narodima koji su u svom panteonu imali obožavanje boga sunca i bavljenje okultizmom. A takvi su bili
Asteci, Inke, Vavilonci, Sumerani, Egipćani, stanovnici doline Inda, drevni Kinezi, Maje…a kod „materijalista” antičkih
Grka i Rimljana su sporadični ili ih nema. Susreti sa vanzemaljcima u davna vremena su bili vezani sa žrecima, a
danas se njima najviše bave upravo ljudi koji su do guše u okultizmu, od naučnika, preko popularnih glumaca i
producenata, do medijskih magnata. Vračari, opsenari, iluzionisti, mađioničari, nećemo pogrešiti ako ih tako
nazovemo.

Kada se pažljivije zadubimo u Egipatske ili Vavilonske pisane dokumente, na glinene pločice iz biblioteka u Uru,
Ninivi, ili hijeroglifa iz doline Nila, naćićemo podatke o astronomiji i geometriji koji su „otkrivani” tek od početka
Industrijske revolucije, dakle od 18. veka. Poznavali su heliocentrični sistem, koristili brojeve sa mnogo nula, iako su
Grci znali za brojanje do 10 000, znali su za svih poznatih devet planeta iako nije bilo teleskopa, a i za još jednu koji
današnja nauka negira. Geometrijska preciznost prilikom gradnje piramida u Egiptu ili zigurata u Uru, kao i piramida
u Meksiku zapanjuje, i taj princip nazvan „sveta geometrija” i „zlatni presek” koriste i današnje arhitekte kada grade
posebno verske objekte, od katedrala na zapadu pa do pravoslavnih hramova, kao Sv. Sava u Beogradu, što nam
govori da je to deo jedne religije. Poznavanje matematike je bilo posebno, za današnje uslove neverovatno. Žreci
Maja su ostavili neverovatno tačna računanja kretanja Venere i predstojećih pomračenja Sunca, iako nisu znali ni
za točak ni za plug. Karakol, sunčeva opservatorija u Čičen Ici je služila za astronomska izračunavanja, jer su Maje u
neku ruku živele pod verskom diktaturom kalendara. (Roland Gek „Sva čuda sveta”). Kakva je to bila fanatična
skupina verovanja kada su stene teške po desetine tona dovlačene, na primer za Stounhendž, po 180 kilometara od
kamenoloma do mesta gradnje da bi se sagradilo nešto što će da služi izračunavanju i praćenju astronomskih pojava.
Graditelji Stounhendža su znali gde treba sagraditi građevinu, kao što su to znali i graditelji Velike piramide ili
zigurata u svetom gradu Eridu u Iraku. Kod pagana je bavljenje svemirm bilo opsesija. U Bibliji ne postoje ti podaci
jer Bog nije video potrebu da ih objavljuje ljudima, iako je biblijski (jevrejski) kalendar tačan i sasvim dovoljan. Nije
loše poznavati kretanje sunca, činjenicu da je ono centar sistema a ne Zemlja, kretanje Meseca, ponašanje nebeskih
tela, posebno meteora, ali je suludo bilo pratiti zvezde, Sirijus, graditi građevine koje su bile predslika sazvežđa i
imale geometrijske karakteristike koje većina ne razume. To je imalo samo jedan razlog – pagansko obožavanje kroz
astrologiju, obožavanje bogova – planeta. To je religija direktno suprotstavljena Hrstovom planu spasenja, religija
koju razumeju samo posvećeni kojih se mase plaše nasuprot religije koja je otvorena svima i u kojoj svako
primanjem Hrista postaje „carski sveštenik” (1. Petrova 2. 9) i „sin Božji” (Jovan 1. 12).

Pomenuli smo sveštenike, žrece paganskih kultura, koje izveštaj u Bibliji direktno suprotstavlja onim ljudima,
prorocima koje je poslao Bog pa i samom Bogu. Mi znamo da je u Egiptu faraon bio prvosveštenik, i da je smatran
inkarnacijom boga sunca, a da su žreci bili službenici i njegovi kao i samog božanstva, a to su bili i Mitrini
prvosveštenici „pontifex Maximus” koji su bili preteče papa. Pojave koje su natprirodne, od pojava vanzemaljaca
do pojava svetaca i Marije su antibiblijske i velika prevara u cilju da se što više ljudi odvrati od spasenja i, po
sotonskom planu, uništi, kao i da se ceo svet pokori pod noge sotonskog sistema vrednosti i Novog svetskog poretka,
pod vlast lažne religije. Ako neko misli da liberalni kapitalizam nema veze sa religijom, prešao se. Upravo ima! On
ljude dovodi u situaciju da grabe, da se laktaju, da se bore za posao, preotimaju, da gaze po slabijima. Oni stvaraju
krize, uništavaju privredu, stvaraju ratove, mržnju i takmičenje. To se naziva „konkurentnost”, „snalažljivost” a
ustvari je to darvinizam na delu. A od Darvina su učili Hitler, Musolini, Lenjin, Staljin…

Pojava vanzemaljaca treba da bude završni udarac hrišćanstvu i hrišćanskom sistemu vrednosti. Kako je to dobro
povezano i kako je piramida dobro uzidana. Od paganstva, strahovlade bogova i sveštenika, verskih progona, tajnih

~ 534 ~

organizacija, okultizma, magije, astrologije, darvinizma, obrazovanja, nacizma, fašizma, real - cocijalizma,
klerofašizma, ateizma, spiritizma, rituala, pogrešnog predstavljanja Boga kao nemilosrdnog, institucionalizovanja
crkava i stvaranje političkih organizacija, pa do darvinizma, modernog kapitalizma kojim se u društvu stvara
zverinjak, gde je čovek čoveku vuk, medija, politike, biznisa, promocije laži, droge i drugih otrova, nemorala do
najveće prevare – Antihrista, kopiranja Isusa Hrista i vanzemaljaca, negiranja hrišćanstva. Upakovano zlo, lepo
medijski servirano za svačije uši, preko TV emisija i filmova, na verskim skupovima, sportskim priredbama,
manifestacijama, mitinzima, u simbolima, muzici, arhitekturi, nauci… Samo mali broj ljudi će da ispod fasade vidi
pravi smisao – široki put koji vodi u propast.

Postoje nebrojene radio i TV stanice. Može se pričati o svemu, hvaliti i kuditi sve. Ne pamtim za 22 godine da je
bila ijedna emisija koja govori afirmativno o Jevanđelju i Isusu Hristu na način kako ga predstavlja Biblija. Bude
sporadičnih pominjanja, ali je to u sučeljavanjima, gde uglavnom na jednog koji brani dolaze bar dvojica koji
oponiraju, ili je priča začinjena sa barem 10% laži i neistine, paganske tradicije, politikantstva, revanšizma i sujete
da to kvari celu priču. Tema koje govore afirmativno o pojavljivanju vanzemaljaca, pojavama Marije i svetaca,
ikonama koje plaču, filmova o dolasku Antihrista, poslednjim danima, katastrofama gde se samo pominju pojmovi
iz Biblije, ekranizovanih invazija vanzemaljaca..na hiljade i desetine hiljada. Veličanje nacionalnih heroja koji su
kanonizovani, proglašeni svecima, iako se istorijski zna da su bili ubice, osvajači i razvratnici. I ko sme da ljude
proglašava svecima i klanja im se? Otvaramo novine. Horoskop u svakom broju i u svim novinama. I opet izveštaj o
pojavama vanzemaljaca, ikonama koje plaču, teoretisanje o vremenskim nepogodama i katastrofama. Knjige sa
tumačenjima proroka, vidovnjaka, astrologa…mešavina paganstva, spiritizma sa ubačenim hristijanizovanim
imenima… Slučajno?

Žrec koji „dočekuje bogove” i
pozdravlja Sunce

Uzmimo situaciju da se negde,
nekada dvno, u Andima, Sumeru,
Egiptu ili Sibiru spustio leteći tanjir
iz kojeg izlaze kosmonauti. Njima
prilaze sveštenici, žreci, magi, ljudi
koji su se bavili okultizmom i
magijom i koji su imali svu
političku moć u svojim rukama.
Oni se pozdravljaju sa došljacima,
koji im govore sa koje su planete,
sa kojeg neba, pa im odaju
raznorazna znanja iz hemije,
astronomije, fizike, matematike,
medicine. To se zapisuje.
Potrebno je sagraditi hram!
Pomoći će pridošli bogovi. Ogromne stene se odižu od zemlje i „naležu” jedna na drugu. Mislite da je to nemoguće?
Sve paganske kulture koje su bile duboko u okultizmu su poznavale levitaciju. Narod je tu moć pripisao sveštenicima
a to su činili demoni. Nevidljiva četa demona ih podiže i zida grad na nepristupačnom mestu, dok uvaženi gosti
nešto mašu rukama, njihova letelica je tu iznad zemlje, čuje se zvuk njenog „motora” i zrak svetla prati svaki
džinovski kamen koji se uzidava. Žreci to posmatraju, oni su najbliži i najuvaženiji, dok je ostali narod podalje,
zapanjen. Narod se divi prvo „bogovima” a onda svojim sveštenicima i čarobnjacima, žrecima ili druidima koji su im
omogućili sve to. Jedan koji lepo crta će uzeti parče kamena, gline ili zlata i na njemu „ovekovečiti“ događaj i
božanske posetioce. Drugi će napisati ili ispevati pesmu, koja će vremenom postati legenda. Sujeverni potomci će
da na oltaru hrama u čast „bogova” i njihovog „boga” koji ih je poslao žrtvovati ljudske žrtve, što je bio slučaj kod
mnogih naroda koji su u svojim kultovima imali magiju, od Indije, Egipta, Grčke do Anda. Reljefi okolo prikazuju
„bogove” koji se šetaju po plemenskom logoru, unutrašnjost letelice koju je pilot velikodušno dao da plemenski
umetnik pogleda ali sa distance. „Bogovi” su tu ako treba neki rat da se dobije (npr. indijski ep „Mahabharata je pun
tih opisa). Oni upoznaju stanovnike sa davnom prošlošću, učeći ih da smrt nije kraj („Vede“); Uče ih kako treba da
se služi bogu ili bogovima. Svedoci čuda neće sumnjati u to.
Ovim je sotona „ubio dve muve”: prevario je jedan narod ili pleme i pripremio prevaru za ostali deo čovečanstva,
do 21, veka. Nema vanzemaljaca? Evo dokaza, Inke, Egipćani, Kinezi, Maje….su znali za njih! Neko će u budućnosti
već pronaći gradove, i reljefe i crteže u njima, čuti mitove koji to potvrđuju i reći: „Evo vam dokaza da su Tiahuanako,

~ 535 ~

Saksahuaman, Baalbek, Olantajambo itd, gradili vanzemaljci.” Onda će se pojaviti tipovi koje smo pominjali, Sičin,
Ajk, Deniken i ostali, i napisati knjige na kojima će oni fantastično da zarade, a milioni će ih čitati, ne misleći da se
ustvari radi o vrlo zanimljivoj prevari. Ljudi neće da razmišljaju kada čitaju knjigu „12 planeta” Zeharije Sičina ili bilo
koju Denikenovu knjigu o tome da nijedna olupina drevnog vasionskog broda nije nađena, nijedna kontrolna soba,
laserska puška, nijedna elektronska naprava. Sve što je nađeno je ono što je urezano u kamen ili glinu ili opisano u
usmenim ili pisanim legendama.

U knjizi „Moj beg iz sveta natprirodnih sila” bivši okultista i spiritista, koji je imao živo iskustvo sa demonskim
silama, Rože Morno, prisećajući se svog boravka u satanističkom tajnom društvu i razgovoru sa sveštenikom tog
kulta, piše: „Moći koje je sotona davao onima koji mu se poklone se odnose na političku, finansijsku i versku
nadmoć, slavu i čast, koje su bile nagrada onima koji su u službi demonima. Demoni su zauzvrat pomagali.” Naravno,
ta pomoć je bila kratkog veka. Ljudi kojima je Morno odlazio na satanističko - idolopokloničku službu u satanistički
hram su bili bogataši, biznismeni, političari, advokati, koji su njemu, Mornou, pričali kako im pomažu i štite ih
legionari sotonske armije koje oni znaju kao „bogove” pod imenom Ištar, Baal, Nehuštan i drugi. Ova grupa u koju
je Rože Morno odlazio je bila tajna grupa ili tajno društvo, a sam Morno nikada nije rekao kako se to tajno društvo
zvalo. Oni su opštili sa „duhovima” i on je bio svedok levitacije.

„Prostorija u kojoj se obožavaju bogovi“ je imala oko 75 uljanih slika veličine 130 x 75 cm koje su visile na
zidovima. Ispod svake slike načinjen je oltar, tako da ljudi prilikom „bogosluženja” pale sveće, kade tamjanom i
obavljaju rituale koje duhovi požele. U dvorani se takođe nalazio oltar na kom se videla bronzana zmija obavijena
oko štapa. Satanistički sveštenik je objasnio da je oltar posvećen boginji Nehuštan, čijom je silom lekar, kog je Morno
sreo prilikom prve posete postizao tolike uspehe u lečenju i tako se obogatio. U Svetom Pismu se pominje primer
kada je pomenuta „boginja” tj demon, činila velika čuda među Izraelcima dok su kadili pred zmijom koju je od
bronze načinio Mojsije, za sasvim drugu svrhu, mnogo stotina godina pre toga. Na kraju dvorane veliki oltar, a iznad
njega slika neke veličanstvene osobe u prirodnoj veličini. To je sotonin lik. Sveštenik je objasnio da demoni raspolažu
stoletnim iskustvom u borbi protiv nebeskih sila i žestoko se bore da zagospodare mislima ljudi. Demoni imaju moć
da vladaju vatrom koja ne može naškoditi čoveku. U Indiji i drugim delovima sveta je crna magija postala prava
nauka. Ljudi hodaju po „užarenom ugljevlju” bez opasnosti da im sagori jedna jedina dlačica na nogama. Strategija
demonskih sila je da ubede ljude da tako žive da postanu nedostojni Hristovog carstva, i to lukavo. Duhovi hrabre
ljude da se oslanjaju na svoja osećanja, svoj razum a ne na Božiju reč i njegove proroke. To je najsigurniji način da
demoni savladaju čoveka bez njegovog znanja. Duhovi šire svakovrsne lažne nauke i čovečanstvo ih spremno
prihvata“

„Mnogoboštvo se proširilo po svim delovima sveta, osim u Izraelu, ali je i za Izrael postojao plan. Još jedan primer
koji je sveštenik objasnio Mornou je primer da su određeni savetnici iz sveta demona da utiču na izraelskog cara
Solomona da postane obuzet sobom. Drugo je da ga navedu na zaključak da mu je u interesu da sklapa savez sa
okolnim narodima, iako su njegovi savetnici bili iskreno protiv toga: „Plan našeg učitelja (sotone) je doživeo veliki
uspeh. Kada je došao dan da Izrailjci, po Solomonovom primeru, počnu poštovati Astartu (Ištar) boginju Sidonjana,
Kemoša (Hemosa) boga Moabaca i Milkoma (Malhoma) boga Amonaca - kada su se počeli klanjati pred idolima koji
su predstavljali demonske sile - naš učitelj je stekao utisak da je njegova pobeda potpuna, da je dostigao svoj veliki
cilj, da mu je celi svet pod nogama” (str. 43).

„Kada je bilo objavljeno da će njegov protivnik, Hristos, doći na Zemlju kao čovek s ciljem da ljude privuče na
svoju stranu, naš učitelj i njegovi najvažniji savetnici su odlučili da primene strategiju sličnu onoj koja im je u početku
omogućila da steknu vlast na novom području”(str 42). Ta strategija je prevara. Sveštenici u hramu su bili upućeni
u tajna znanja i levitaciju. Rože Morno u svojoj knjizi navodi živo iskustvo, kada je u tzv „molitvenoj sali” satanističkog
hrama ugledao oltar od komada mermera, dug 270cm, visok 90 cm, i širok oko 75 cm, od dve tone. „Kako ste uspeli
da tako tešku gromadu prenesete ovamo?”, bilo je pitanje začuđenog Mornoa, koji je tek ušao u okultno društvo.
Sveštenik mu je odgovorio: „Oltar učitelju prenet je na sadašnje mesto na isti način i istom silom kojom su se
poslužili keltski sveštenici - druidi, da sagrade i postave Stounhendž - silom demona ili silom levitacije (lebdenja u
vazduhu). Duhovi su mi objasnili velika dostignuća druida među Keltima u Francuskoj, Engleskoj i Irskoj pre 2 800
godina. Bilo mi je pokazano da su druidi, u podne ili u ponoć, za vreme punog Meseca, dovodili u položaj lebdenja
velike sive blokove peščanika. Blokove teške i do 28 tona polagali su tačno na određena mesta da bi podigli svoja
svetilišta” (str. 44). I kako su građene piramide, kiklopski gradovi, hramovi od blokova kamena teških od 20 i više
tona?

Tehnološkoj eri, ljudima doba kompjutera, satelita i svemirskih istraživanja, on nudi tehnološku prevaru, i za to
postoji razlog. Ljudi koji su odbacili Boga veruju u ono što vide i njima su verodostojne samo vidljive stvari. Kada je
u pitanju tehnološka era, najpogodnija prevara mogu biti letelice i bića koja se pojavljuju iz svemira, i koje ljudi
viđaju. Naravno, da bi bio što verodostojniji, đavo je tu laž otpočeo da priprema od davnih vremena, da bi danas
mnogi mogli kazati da „nečega ipak ima”, jer postoje materijalni dokazi, reljefi, mitovi itd, a i pojave letelica na nebu

~ 536 ~

su sve učestalije.
Svemirska letelica „Pionir 10” je sa Zemlje poslata 1972. godine i već je izašla iz Sunčevog sistema u potrazi za

inteligentnim bićima u Svemiru. Sekularni svet pod vođstvom okultista je to mogao da nam pruži. Letelica je
opremljena običnim slikama života na Zemlji i gravirom čoveka i žene, sa položajem planete Zemlje u Sunčevom
sistemu je krenula u potragu za vanzemaljcima.

Čega zaista ima u svemiru – Drugi Hristov dolazak

Upoznali smo se sa činjenicom ko su „mali zeleni u letećim tanjirima” i čija je „vanzemaljska” tehnilogija. Zemlja
sa svojim stanovnicima je dobro poznata stanovnicima svemira, i da je ona, od sotoninog zbacivanja na nju i
čovekovog pada u greh u centru pažnje, jer se na njoj odvija velika borba između dobra i zla. Ceo svemir prati
zbivanja na Zemlji.

Poznata je još od vremena kada je stvorena sa svim svojim stanovnicima. Na nju je i Bog poslao svog Sina da bi
se njegovom žrtvom ljudski rod spasao iz zagrljaja sotone, o čemu smo govorili (Jevanđelje po Jovanu 3.16). Kada
je stvarana Zemlja, Biblija kaže „da sve zvijezde nebeske pjevahu i svi sinovi Božiji klikovahu” (Knjiga o Jovu 38.4-7).
Sinovi Božiji postoje i u svemiru, verni Bogu, samo što su oni, za razliku od čoveka, bezgrešni, nisu podlegli
iskušenjime, osim onog broja anđela koji su se pridružili pobunjeniku. Neka od tih bića, anđeli, su pevali pesmu
pastirima oko Vitlejema, kada se rodio Isus Hrist u staji u Vitlejemu. „Slava na visini Bogu, na Zemlji mir, među
ljudima dobra volja” (Jevanđelje po Luki 2. 13-14). Oni su znali ne samo planetu i grad gde se Isus rodio, nego i staju,
kao i vreme njegovog rođenja, a sam Irod, koji je bio vladar Jevreja, rimski vazal, iako mu je palata bila udaljena
svega desetak kilometara, to nije mogao znati. Anđeli vesnici nisu otišli da to jave Irodu, ili rimskom imperatoru
Oktavijanu Augustu, već pobožnim pastirima i ljudima koji su proučavali Sveto Pismo (tad starozavetne spise) i čekali
Izbavitelja (jevrejski: Mesija; grčki: Hristos). Takvi ljudi, koji su prepoznali proročanstava o dolasku Mesije u knjigama
Starog Zaveta su bili i trojca mudraca sa istoka, koje je zvezda (svetlost anđela) dovela pravo pod krov da se poklone
novorođenom Spasitelju. Te mudrace mnogi povezuju sa Magima, žrecima iz Vavilona, pa i sa predstavnicima tri
Nojeva potomka, Semitima, Hamitima i Jafetovcima, tako tvrde da je jedan bio Persijanac, drugi Arapin a treći
Egipćanin. Čak su im dali i imena – Gašpar, Melhior i Baltazar, imenujući ih kao „Sveta Tri Kralja”. Ipak u Bibliji ne
piše koliko je bilo mudraca, niti se pominje iz koje su zemlje, osim da su „sa istoka.”

„Ti si sam Gospod; ti si stvorio nebo, nebesa nad nebesima i svu vojsku njihovu, zemlju i sve što je na njoj, mora
i sve što je u njima, i ti oživljavaš sve to, i vojska nebeska tebi se klanja” (Knjiga proroka Nemije 9.6).“Zato veselite
se nebesa i vi koji živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio,
znajući da vremena malo ima” (Otkrivenje Jovanovo 12.12). Veselite se nebesa, jer se bliži kraj. A vi na Zemlji? Sada
ide teško vreme jer je ostalo malo vremena đavolu i njegovom sistemu vrednosti.

Zemlja je ta „secesionistička planeta” i ona je centar obračuna dobra i zla. Na njoj će se rešiti problem greha i na
njoj će carevati Hristos, sa onima koji su spašeni, koji su ga u životu prihvatili i koje je on otkupio svojom žrtvom. Na
Zemlju će doći Hristos da izbavi svoj narod, svoje verne. „I evo ću doći skoro i plata moja sa mnom, da dam svakome
po delima njegovim“ (Otkrivenje Jovanovo 22. 12). „I vojske nebeske iđahu za njim na konjima bijelim, obučene u
svilu bijelu i čistu“ (Otkrivenje Jovanovo 19.14). Neće doći leteći tanjiri, niti neki svemirski imperator Palpatin ili Dart
Vejder iz Lukasovog filma „Rat zvezda” ni bića u skafanderima sa laserskim puškama, ni Alieni. Otkrivenje Jovanovo,
poslednja knjiga Biblije, opisuje događaje pred Hristov dolazak i oslobođenje ove planete, a to su znali i apostoli:“Jer
će sam Gospod sa zapoviješću, s glasom Arhanđelovijem, i s trubom Božijom sići s neba, i mrtvi u Hristu (verni Bogu,
pravedni, kroz sve vekove) vaskrsnuće najpre” (Prva poslanica Solunjanima 4. 16). Hristos neće doći vasionskim
brodom, niti sa flotom svemirskih lovaca. To je samo na filmovima. „Znak (pojava) sina čovječijega” koji Biblija
pominje će biti ogromno mnoštvo anđela, nalik na oblak, kao što se i vazneo („ i ovo rekavši vidješe oni gdje se
podiže i odnese ga oblak iz očiju njihovijeh” - Djela apostolska 1.9). Tako će i doći, ali sa neuporedivo većim brojem
anđela i većom slavom da će ga ugledati svi, „Koji i rekoše: ljudi Galilejci! Što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus
koji se od vas uze na nebo, tako će doći kao što vidjeste da ide na nebo“ (Dela apostolska 1.11; videti: Matej 24. 30-
33).

Drugi Hristov dolazak će biti ono što očekuju i vernici koji uče na jevanđelju kao i oni koji su protivnici, ali samo
njihov vrh zna pravu istinu, inače da ne znaju šta bi i zašto bi kopirali? Otkrivenje Jovanovo nam daje potpun izveštaj
o tome događaju koji će biti globalnog karaktera. U vreme tog događaja treba da bude potpuno uništenje svega na
planeti zemlji koja će biti u haosu, sukobima i kada će demonske sile biti puštene „s lanca.” Egipatske nevolje, koje
smo pominjali, su predslika ovih događaja. Otkrivenje pominje Vavilon, o kome smo pisali, koja je majka bludnicama,
tj otpalim crkvama, i koji progoni Božji narod. Opisa nevolja, zala i katastrofa je puno Otkrivenje, a počinje stihom:
„Jer dođe veliki dan gneva njegovog: ko može ostati?”(Otkrivenje 6. 17). Mnoge religiozne grupe, tradicionalne
crkve, posebno protestantske i Rimokatolička, kao i novodobaške sekte i grupe veruju da je II Hristov dolazak

~ 537 ~

početak hiljadugodišnjeg mira. One to interpretiraju na različite načine, ali je poenta ista. Novo Doba očekuje
Maitreju koji treba da uspostavi „Doba Vodolije”, Jehovini svedoci, pentekostalci, većina protestanata i Rimokatolici
očekuju Isusa Hrista koji će sići na zemlju i uspostaviti Milenijum mira, pogrešno tumačeći stih iz Otkrivenja 20. 2
gde piše da je sotona svezan na hiljadu godina. Mnogi od njih će biti prevareni dolaskom Maitreje, lažnog hrista,
misleći da je u pitanju pravi. Takođe Jevreji očekuju Mesiju koji treba da pobedi neprijatelje i uspostavi Davidovo
carstvo. Na osnovu ovog verovanja su okultistički prevaranti sastavili knjigu „Protokoli Sionskih mudraca” prikačivši
je Jevrejima, po kojoj oni kao zaverenici u tajnim društvima pripremaju svet za uspostavu vlasti njihovog cara nad
svetom, a taj car, njihov Mesija je ustvari Antihrist. Ova knjižica ima pravo i to jeste plan za uspostavu Novog
svetskog poretka, ali nema veze sa Jevrejima. Pravoslavna crkva takođe čeka II Hristov dolazak, ali nema definisan i
jedinstven stav, da li će Hristovim dolaskom ljudi ostati na Zemlji ili ići u raj. Mnoge hrišćanske crkve uče da če Bog,
po Hristovom dolasku da vaskrsne ljude i da im da novu šansu da se poprave u Milenijumu. To u Bibliji ne piše nigde.
Nema popravke i druge prilike nakon II Hristovog dolaska.

Biblija ima odgovor na pitanje Mienijuma, i jasna kao dan kaže da Milenijuma mira na Zemlji nema! Ili ima, ali
bez ljudi. Da priupitamo reč Božju na ovu temu. Hristov dolazak se ne najavljuje nikakvim datumom, danom,
mesecom a ni godinom. On dolazi i u tom momentu se događa vaskrsenje, masovno vaskrsavanje ljudi po celoj
planeti, i to onih koji su spremni za spasenje.

„I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci svojoj. I uhvati aždahu, staru
zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina, I u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više
ne prelašćuje narode, dok se ne navrši hiljadu godina; i potom valja da bude odrešena na malo vremena. I videh
prestole, i seđahu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne
pokloniše zveri ni ikoni njenoj, i ne primiše žig na čelima svojim i ruci svojoj; i oživeše i carovaše s Hristom hiljadu
godina. A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji
ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s
Njim hiljadu godina.I kad se svrši hiljadu godina, pustiće se sotona iz tamnice svoje, I izići će da vara narode po sva
četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj, kojih je broj kao pesak morski. I iziđoše na širinu zemlje, i
opkoliše logor svetih, i grad ljubazni; i siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih” (Otkrivenje 20. 1 -9). Hristos dolazi,
dešava se vaskrsenje, vaskrsnuti su pravedni iz svih vekova, a đavo je svezan. Nakon 1 000 godina su vaskrsnuti
nepravedni na sud i bivaju uništeni zauvek zajedno sa đavolom i demonima. Pitanje: Gde su pravedni 1 000 godina
i gde se nalazi đavo sa svojom vojskom? Pitanje koje muči mnoge a Biblija daje odgovor na njega, iako mnogi misle
da će vaskrsnuti da se obru na planeti zemlji i da započnu život na njoj, u Milenijumu mira a da je đavo negde u
ognjenom paklu. Da li bi bilo u redu da vaskrsnuti 1 000 godina raščišćavaju ruševine, deponije, zakopavaju leševe,
smanjuju zagađenje planete, vrše deratizaciju namnoženih glodara i uništavanje insekata? Ne. Oni neće 1 000
godina biti na Zemlji! Apostol Pavle daje odgovor. Opisuje vaskrsenje tešeći one kojima je neko umro. „Jer će sam
Gospod, sa zapoviješću, sa glasom arhanđelovim, i sa trubom Božjom sići sa neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće
najprije; a potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako
ćemo vazda sa Gospodom biti” (1. Solunjanima 4. 16 – 17). Pisac Otkrivenja pominje „stakleno more” pred
prestolom Božjim (Otkrivenje 4. 6). Sledeće pominjanje „staklenog mora”, verovatno terena pred prestolom Božjim,
kako ga je u viziji video prorok, opisujući ga jezikom i načinom koji je poznavao, se javlja kada je to „more” ispunjeno
ljudima, onima koji su spaseni: „I vidjeh kao stakleno more smešano sa ognjem, i one što pobediše zver i ikonu
njenu, i žig njen i broj imena njezinog gde stoje na moru staklenom i imaju gusle Božje (harfe u originalu)”
(Otkrivenje. I pevahu pesmu Mojsijevu, sluge Božijega i pesmu jagnjetovu, govoreći: velika su i divna dela tvoja,
Gospode Bože svedržitelju, pravedni su i istiniti putevi tvoji, care svetih” (Otkrivenje 15. 2 -3). Odgovor je jasan – na
nebu su, jer presto Božji nije na Zemlji. Šta su oni pevali? Pesmu Mojsijevu? Pesma Mojsijeva je pesma izbavljenih
koju je Mojsije pevao nakon izlaska iz Egipta, a epizoda sa Izlaskom je upravo preslika izbavljenja Božjeg naroda na
Zemlji, samo što umesto Mojsija dolazi Isus. Bog je satro egipatsku vojsku, koja je predslika zemaljske sile paganskog
carstva. Pesma Izbavljenja i slavljenja Boga (2 knjiga Mojsijeva 15. 1 – 19) se peva ponovo od strane izbavljenih,
spasenih. A šta je sa planetom zemljom? Đavo je „svezan” na njoj, on je tu sa demonima i nema koga da kuša i da
pravi neprilike. Bukvalno nije svezan lancem, nego zarobljen. Sama planeta doživljava svoj odmor, sedma hiljada
godina je rezervisana da Zemlja počiva. Šest hiljada godina je trajao greh na njoj a sedma hiljada godina je ostavljena
da Zemlja počiva. U Bibliji imamo dokaze za sedmu godinu, kada Bog zapoveda da se njive ne seju da bi se zemlja
„odmorila”: „A sedma godina neka bude subota za odmor zemlji, subota Gospodnja; nemoj sijati u polju svojem ni
rezati vinograda svojega” (3. Mojsijeva 25. 4). I čovek je imao sedmi dan za odmor. Bog je za šest dana stvorio svet,
a sedmi dan ostavio za počivanje, tako da je i zemlji ostavljeno vreme počivanja. Logično je, jer posle 1 000 godina
se opet događa nešto na Zemlji. „A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje.
Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici
Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina. I kad se svrši hiljadu godina, pustiće se sotona iz tamnice svoje, I izići

~ 538 ~

će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj, kojih je broj kao pesak morski. I
iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše logor svetih, i grad ljubazni; i siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih. I đavo koji ih
varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok; I videh veliki beo presto, i Onog što seđaše
na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i zemlja, i mesta im se ne nađe. I videh mrtvace male i velike gde stoje pred
Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je napisano
u knjigama, po delima svojim. I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao (grob) dadoše svoje mrtvace; i sud primiše
po delima svojim. I smrt i pakao (grob) bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt. I ko se ne nađe napisan u
knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno” (Otkrivenje 20. 5 – 15). Sotona je pušten, jer je planeta ponovo puna ljudi,
vaskrslih grešnika koji su vaskrsnuti na sud, tj drugo vaskrsenje i njegova je nada da može nešto da učini, da ratom
zauzme grad koji se pominje, „grad ljubazni”, on vara to mnoštvo i pokreće ih da napadnu grad, ali oganj ih uništava.
Ovde se pominje Ognjeno jezero. Za mnoge je to neki večni pakao, gde se muče duše, ali se ovde jasno govori da je
ljude pojeo oganj, i da je Ognjeno jezero progutalo sve. Odgovor nam daje već sledeći stih: „I videh nebo novo i
zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema. I ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde
silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svom. I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije
Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti
svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. I reče
Onaj što seđaše na prestolu: Evo sve novo tvorim. I reče mi: Napiši, jer su ove reči istinite i verne. I reče mi: Svrši se.
Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome dati iz izvora vode žive za badava” (Otkrivenje 21. 1 -6).
Novo stvaranje. Među ljudima, ne među duhovima, dušama, nego među ljudima. Da bi se to dogodilo planeta se
mora pretopiti, da se pretvori u usijanu loptu. To je „Ognjeno jezero” koje je video Jovan Bogoslov, i koje će da
počisti i grešnike, i tone životinjskih i ljudskih kostiju, đubreta, uništene tehnologije, stakla, plastike, ruševine,
groblja i ostale tragove ljudskog bitisanja na grešnoj Zemlji. On ponovo stvara ono što je ugledao Adam nakon
stvaranja. Savršen svet. Grad koji je đavo sa vaskrslim grešnicima iz svih vekova hteo da napadne je Novi Jerusalim,
koji je odabran da bude neka vrsta prestonice sveta. Bog kaže „sve novo tvorim” ne popravlja i ne zatrpava, ne
šminka i ne krpi. Sve novo. Priroda, sve one vrste biljaka i životinja koje su postojale pre Potopa, čist vazduh, čista
voda. To je raj, a ne neko mesto gde lutaju duhovi i gde sede „sveci” ispijenih lica i lepršaju debeli anđelčići nalik na
prasiće sa krilima. Biblija pominje ljude koji imaju svoje telo, ruke, noge, ali nov karakter. Jedino čega neće biti je
greh i grešnici.

Rat između dobra u zla je pravi Rat Zvezda

„I više neće biti nikakve prokletinje; i prijestol Božiji i jagnjetov biće u njemu; i sluge njegove posluživće ga. Govori
onaj koji svijedoči ovo: da doći ću skoro” (Otkrivenje Jovanovo 22. 3,20). Nikakve veze sa bićima u skafanderima
koja dolaze pohlepnim žrecima i druidima da vladaju i obmanjuju narod. Nikakve veze sa silnim junacima, lažnim
svecima, kardinalima, papama i bogovima koji po zemlji zavode pravdu silom. Nikakve veze sa ruljom ubica,
porobljivača ili ljudoždera, koji dolaze iz svemira, koje gledamo na TV ekranima. Nikakve veze sa znanjima koja
dobijaju samo izabrani, a koja običnom čoveku ne znače ništa. I nema izabranih i velikih... Nema elite, plave krvi,
tajnih znanja, izabranih.

~ 539 ~

„I reče mi: Ne zapečaćavaj reči proroštva knjige ove; jer je vreme blizu. Ko čini nepravdu, neka čini još nepravdu;
i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet neka se još sveti. I evo ću doći
skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima njegovim. Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak, Prvi i
Poslednji. Blago onome koji tvori zapovesti Njegove, da im bude vlast na drvo života, i da uđu na vrata u grad. A
napolju su psi i vračari i kurvari i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž. Ja Isus poslah anđela svog da vam
ovo posvedoči u crkvama. Ja sam koren i rod Davidov, i sjajna zvezda Danica. I Duh i nevesta govore: Dođi. I koji
čuje neka govori: Dođi. I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života za badava. Jer svedočim svakome
koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; I
ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovog, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetog, i od
onog što je napisano u knjizi ovoj. Govori Onaj koji svedoči ovo: Da, doći ću skoro! Amin. Da, dođi, Gospode Isuse.
Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama. Amin. (Otkrivenje Jovanovo 22. 10 – 21).

M G.

~ 540 ~

Literatura:

Zeharija Sičin – „12 Planeta”
Erih Von Deniken – „Svi smo mi deca bogova”
Zeharija Sičin – „Ratovi bogova i ljudi”
Dragan Mirković – „Astrologija i Novo Doba”
Dejvid Ajk – „Najveća tajna”
Erik i Krejg Amlend – „Misterija drevnih”
Erik Tompson – „Svetovi iz prošlosti”
Rene Narbergen – „Svetovi iz prošlosti”
Čarls Hapgud – „Mape drevnih kraljeva mora”
Harold Vilkins – „Leteći tanjiri u napadu”
Žak Valio – „Pasoš za magoniju”
Luj Pavels, Žak Beržijer – „Zora magova”
Ralf Eperson – „Novi svetski poredak”
Ralf Eperson – „Nevidljiva ruka”
Meinli Hol – „Tajna učenja svih doba”
Albert Pajk – „Moral i dogma”
Keti Barns – „Masonski i okultni simboli”
Aleksandar Hislop – „Dva Vavilona”
Albart Maki – „Enciklopedija slobodnog zidarstva”
Vilijem Džozija Saton – „Iluminati i Pokret Novog Doba”
Ralf Vudrov – „Vavilonska misterijska religija”
Roben Voterfild – „Dom Grala”
R. A. Vilson – „Maske Iluminata”
Pat Robertson – „Novi svetski poredak”
Ralf Eperson – „Masonerija zavera protiv hrišćanstva”
Meinli Hol – „Izgubljeni ključevi Slobodnog zidarstva”
Merilin Ferguson – „Zavera Vodolije”
Ričard Nun – „5. 5. 2000”
Jan van Rikenberg – „Dolazeći Novi čovek”
Kenet Mekenzi – „Kraljevska masonska enciklopedija”
Robert Spenser – „Kult svevidećeg oka”
Helena Petrovna Blavacka – „Tajna doktrina”
Grupa autora „Svetigora” – „Tajna crkve i tajna bezakonja”
Edvard Gibon – „Istorija propadanja i propasti Rimskog carstva”
Henri Lejard – „Vavilon i Niniva”
„Katolička enciklopedija”
Foset – „Biblijska enciklopedija”
Vil Djurant – „Istorija civilizacije”
D’Obinje – „Istorija reformacije”
Viktor Novak – „Magnum Krimen”
Stiven Ransiman – „Vizantijska civilizacija”
Sergej Bulgakov – „Pravoslavlje”
Alberto Rivera „Alberto, iskustvo odbeglog Jezuite – Vatikanske ubice”
Stanoje Stanojević – „Istorija srpskog naroda”
Franc kafka – „Proces”
Vladimir Ćorović – „Istorija srba”
Ranko Jović – „Sekte i lažni proroci”
Čedomir Marjanović – „Istorija srpske crkve”
Žan Kalvin – „Nauk hrišćanske vere”
Domentijan – „Žitije Sv. Simeona”
Teodosije – „Žitije Sv. Save”
Zoran Luković – „Sekte – priručnik za samoodbranu”
Aleksandar Senić – „Neokortikalni rat i sekte kao njegovo oruđe”
Esfigmenski monasi – „Judin poljubac”
Dositej Obradović – „Sovjeti zdravog razuma”
Rolan Gek – „sva čuda sveta”
Rože Morno – „Moj beg iz sveta natprirodnih sila”

~ 541 ~