Kristin-Hannah-slavujeva-pesna

SLAV​ UJ​ E​VA
PJES​ MA

Balk​ anD​ own​ lo​ad.org

KRIST IN HANN AH

Prev​ el​ a s en​gles​ ko​ga
Mir​jan​ a Čan​ ić

2

Po​sveć​ e​no Mat​t​hewu She​aru. Prij​ a​tel​ ju. Men​to​ru. Pob​ jedn​ ik​ u.
Ne​dost​ a​ješ mi. I Kaylee Novi Hann​ ah, naj​no​vi​joj zvi​jezd​ i
u naš​ em​ u svij​ et​ u; do​bro došl​ a, djev​ ojč​ ic​ e.

3

Jedan

9. trav​nja 1995.
Oba​la Oreg​ on​ a

Ako sam u ovom svom dug​ om živ​ ot​ u neš​ to na​učil​ a, to je da u ljub​ a​vi ot​kri​va​mo tko

že​lim​ o biti, a u ratu – tko jes​ mo. Dan​ ašn​ ja mlad​ ost želi znat​ i sve o svak​ om​ e. Mis​le da će
pro​blem rij​ e​ši​ti razg​ ov​ o​rom. Moj je nar​ aš​ taj don​ ek​le tiši. Mi raz​ um​ i​jem​ o vrij​ ed​nost za-​
bo​rav​ a, draž pro​mjen​ e.

U zad​nje vri​je​me, međ​ u​tim, za​tek​nem se kako razm​ iš​ljam o ratu i prošl​ os​ti, o oni​ma
koje sam iz​gub​ il​ a.

Iz​gu​bi​la.
Zvuč​ i to kao da sam svoj​ e vol​ je​ne ne​ka​mo zam​ etn​ ul​ a, mo​žda ih os​ta​vi​la tamo gdje ne
prip​ a​daj​ u i onda se okre​nul​ a, odveć sme​ten​ a da se vrat​ im ist​ im put​ em.
Nisu oni izg​ ubl​ je​ni. Nisu ni na kakv​ om bo​ljem mjest​ u. Nema ih. Kako se prib​ li​ža​-
vam kraj​ u svo​ga živ​ ot​ a, svjesn​ a sam da je patn​ ja, po​put ka​jan​ ja, utk​ a​na u naš DNK i da
za​uvi​jek os​taj​ e dio nas.
Os​tar​ je​la sam u ovih ne​ko​lik​ o mje​sec​ i ot​ka​ko mi je su​prug prem​ i​nuo i ot​ka​ko sam
dozn​ al​ a svoj​ u dij​ agn​ oz​ u. Koža mi ima onaj sme​žur​ a​ni iz​gled voš​ tan​ og pa​pi​ra koji je net​-
ko po​kuš​ ao iz​ravn​ a​ti i po​nov​no upot​ ri​jeb​ i​ti. Oči me poč​ es​to iz​da​ju – u tami, kad blje-​
skaj​ u far​ o​vi, kad pada kiša. Živ​cir​ a me ta nova ne​si​gur​nost u vlas​ti​ti vid. Mož​ da uprav​ o
zato gle​dam unat​ rag. Prošl​ ost ima jasn​ oć​ u koju u sad​ aš​njos​ti više ne mogu vid​ je​ti.
Že​lim za​mišl​ jat​ i da ću biti spok​ oj​na jedn​ om kad me ne bude, da ću vi​dje​ti sve one
koje sam vo​lje​la i iz​gu​bi​la. Ili, ba​rem, da će mi opros​ti​ti.
Ali znam bol​ je od toga, zar ne?

* * *

Moja je kuća, ko​joj je ime Vis​ o​vi nad​ jen​ uo trg​ o​vac dr​vim​ a koji ju je iz​gra​dio pri​je više
od sto​tin​ u god​ in​ a, na pro​da​ji, i pri​pre​mam se na se​lid​bu jer moj sin misl​ i da bih to tre​-
bal​ a.

Pok​ u​šav​ a se brin​ ut​ i o meni, pok​ az​ a​ti mi ko​li​ko me voli u ovim za mene naj​tež​ im tre​-
nuc​ im​ a, pa trp​ im njeg​ o​va nas​to​jan​ ja da me kont​ rol​ ir​ a. Što me brig​ a, uos​ta​lom, gdje ću
umrij​ et​ i? U tome i jest bit, za​prav​ o. Više nije važ​no gdje živ​ im. Spre​mam u kut​ i​je ži​vot
na pla​ži u Oreg​ on​ u, kamo sam se dos​ e​lil​ a prij​ e go​to​vo ped​ es​ et god​ i​na. Nema pre​vi​še

4

toga što žel​ im pon​ ij​ et​ i sa so​bom. Osim jedn​ og​ a.
Pos​ ež​ em za vi​seć​ om drš​ kom koja uprav​lja ta​vans​ kim stub​ am​ a. Stub​ e se od​mot​ a​va​ju

sa strop​ a kao što bi kak​ av gos​po​din is​pru​žio ruku.
Kli​mav​ e stub​ e ljul​ ja​ju se pod mo​jim sto​pal​ i​ma dok se pen​ jem na tav​ an koji vo​nja na

vlag​ u i plij​ e​san. Samo jed​na vi​se​ća žar​ u​lja nji​še se nad glav​ om. Povl​ ač​ im uzi​cu.
Ovd​ je je kao u sklad​ iš​ tu star​ o​ga pa​rob​ rod​ a. Zid​ ov​ i su oblo​žen​ i ši​ro​kim drv​ e​nim da​-

skam​ a; pre​gi​bi su sre​br​ni od pau​ čin​ e što pop​ ut pre​di​va visi iz puk​ o​tin​ a među da​skam​ a.
Strop je to​lik​ o is​koš​ en da mogu staj​ at​ i usp​ rav​no samo u sred​ iš​ tu prost​ or​ ij​ e.

Vid​ im nasl​ o​njač za nji​ha​nje koji sam kor​ is​ti​la kad su mi unu​ci bili mal​ en​ i, zat​ im sta​-
ru kol​ ij​ evk​ u i kon​ jić​ a na za​hrđ​ al​ im opru​gam​ a, i sto​li​cu koju je moja kći prel​ a​kir​ al​ a kad
se raz​bol​ je​la. Kut​ ij​ e su por​ ed​ an​ e uza zid, ozn​ a​če​ne nat​pi​si​ma Bo​žić, Dan zah​ valn​ ost​ i,
Us​krs, Noć vje​štic​ a, Po​su​de za pos​luž​ i​va​nje, Sport. U tim su ku​ti​ja​ma stvar​ i koje sada ri​-
jetk​ o kor​ is​tim, ali ne mogu podn​ ij​ et​ i po​mis​ ao da se od njih raz​dvoj​ im. Za mene je priz​-
na​nje da više neću ki​tit​ i bo​žić​no drv​ ​ce rav​no pre​daj​ i, a u tome nik​ ad nis​ am bila do​bra.
Traž​ im ono što je za​met​nut​ o u kutu: pras​ta​ri kovč​ eg, sav oblij​ epl​ jen put​nim nal​ jepn​ i​ca​-
ma.

S na​po​rom vuč​ em te​ški kov​čeg do sre​diš​ ta ta​van​ a, točn​ o isp​ od vi​seć​ e žar​ ul​ je. Klek​-
nem uza nj, ali bol u kol​ je​nim​ a je žes​to​ka, pa klizn​ em na stražn​ jic​ u.

Prvi put u trid​ e​set go​di​na pod​ iž​ em pok​lo​pac kovč​ eg​ a. Gorn​ ja lad​ ic​ a je puna dje​čjih
usp​ o​men​ a. Sić​ uš​ne cip​ el​ i​ce, ker​ am​ ič​ki ka​lup​ i šaka, crt​ e​ži olovk​ om puni štap​ i​ćast​ ih li​ko-​
va i nas​ mi​ješ​ e​nih sun​ a​ša​ca, škol​ske svje​dodž​be, fot​ og​ raf​ ij​ e s ples​nih nast​ up​ a...

Po​di​žem lad​ i​cu iz kovč​ e​ga i spuš​ tam je sa stran​ e.
Usp​ o​men​ e u dnu kov​če​ga su u ka​otičn​ oj hrpi: nek​ ol​ i​ko izb​ lij​ e​dje​lih, u kožu uko​rič​ e-​
nih žur​na​la, hrp​ ic​ a ost​ a​rje​lih razg​ ledn​ i​ca po​vez​ an​ ih pla​vom sat​ en​skom vrpc​ om, kar​ton​-
ska ku​tij​ a, ulegn​ u​ta u jedn​ om kutu, komp​ let tank​ ih knji​ži​ca po​ezi​je Ju​li​ena Ros​ sign​ ol​ a,
i ku​tij​ a od ci​pe​la u ko​joj su sto​tin​ e crno-bij​ e​lih fot​ o​gra​fi​ja.
Na vrhu je po​žu​tjel​ i, izb​ lij​ ed​ jel​ i list pa​pir​ a.
Ruke mi se tres​ u dok ga po​diž​ em. To je cart​ e d'iden​tité, osob​na isk​ azn​ i​ca, iz rata. Vi​-
dim malu fo​tog​ raf​ ij​ u, vel​ i​čin​ e one za put​ ovn​ i​cu, mla​de žene. Ju​li​et​te Gerv​ a​ise.
»Mama?«
Čuj​ em sina na škrip​ a​vim drv​ e​nim stub​ a​ma, kor​ ak​ e u ritm​ u ot​kuc​ aj​ a mo​je​ga srca. Je
li me već i pri​je za​zvao?
»Mama? Ne bi smje​la biti gore. Sra​nje. Ove su stub​ e nest​ ab​ iln​ e.« Pril​ a​zi mi, »Je​dan
pad i...«
Do​ti​čem nje​gov​ u no​ga​vic​ u, bla​go tres​ em glav​ om. Ne mogu pod​ ić​ i po​gled​ a. »Ne-​
moj«, sve je što us​pij​ ev​ am prozb​ or​ i​ti.
On klek​ne, po​tom sjed​ne. Ćut​ im mir​ is njeg​ ov​ a lo​sio​ na za bri​jan​ je, ne​što bla​go i za​či​-
nje​no, te da​šak dima. Bio se is​krao vani i jedn​ u po​puš​ io, na​vik​ a koju je od​bac​ io pri​je ne-​

5

ko​lik​ o de​setl​ jeć​ a, no po​nov​no joj se vra​tio na​kon moje nove di​jagn​ o​ze. Nema raz​log​ a da
nag​ las neg​ o​duj​ em. Li​ječn​ ik je. Vrlo dob​ ro zna.

Prep​ lav​lju​je me nag​ on da ubac​ im isk​ az​nic​ u u kovč​ eg i tres​ kom zal​ up​ im pokl​ opc​ em,
po​novn​ o je sak​ rij​ em. To je ono što sam cij​ e​li ži​vot či​nil​ a.

Sad umi​rem. Ne brzo, mo​žda, ali ni spo​ro, i imam osjeć​ aj kao da sam pris​ i​lje​na os​vr-​
nut​ i se na svoj ži​vot.

»Mama, plač​ eš.«
»Zbi​lja?«
Že​lim mu ka​za​ti ist​ i​nu, ali ne mogu. Po​sram​lje​na sam, ne​ugodn​ o mi je zbog tog ne​-
us​pje​ha. U moj​ im go​di​na​ma ne bih treb​ al​ a ni od čega zaz​ ir​ a​ti, nar​ oč​ it​ o ne od vlas​ti​te
prošl​ os​ti.
Samo ka​žem: »Že​lim pon​ ij​ e​ti ovaj kovč​ eg.«
»Ogrom​ an je. Preb​ ac​ it ću stva​ri koje žel​ iš u neku man​ ju ku​tij​ u.«
Nas​ mi​je​šim se njeg​ o​vu po​kuš​ a​ju da me kont​ ro​li​ra. »Vo​lim te i opet sam bo​lesn​ a. To
su raz​lo​zi zaš​ to ti do​pu​štam da mno​me uprav​ljaš, ali još nis​ am mrt​ va. Že​lim po​nij​ et​ i
ovaj kov​čeg.«
»Što ti od sveg​ a unut​ ra uop​će može zat​ reb​ at​ i? Tu su samo naše cr​ta​rij​ e i ko​je​kakv​ o
sme​će.«
Da sam mu davn​ o prizn​ al​ a is​ti​nu, ili da sam više ple​sal​ a, pila i pjev​ a​la, mož​ da bi vi​-
dio mene umjest​ o ovisn​ e, obič​ne maj​ke. Nje​mu se svi​đa ova ne​dov​ rš​ e​na ina​či​ca. Uvi​jek
sam mis​li​la da je to ono što sam že​lje​la: biti vo​ljen​ a i ci​je​nje​na. Sada misl​ im da bih mo​-
žda ipak vo​ljel​ a da me poz​na​je.
»Mis​li na ovo kao na moju pos​ l​ jed​nju žel​ ju.«
Vid​ im da mi želi reći da ne razm​ išl​ jam na tak​ av nač​ in, ali strep​ i da će ga glas izd​ a​ti.
Pro​čis​tio je grlo. »Dvap​ ut si ga već po​bi​jed​ i​la. I opet ćeš.«
Oboj​ e znam​ o da to nije is​ti​na. Nest​ a​bil​na sam i sla​ba. Ne mogu spa​va​ti ni jes​ti bez
po​mo​ći li​je​ko​va. »Jasn​ o da hoću.«
»Samo že​lim da bu​deš na sig​ urn​ om.«
Smij​ e​šim se. Amer​ i​kanc​ i znaj​ u biti tako na​iv​ni.
Nek​ oć sam di​jel​ i​la njeg​ ov opt​ i​mi​zam. Mis​lil​ a sam da je svij​ et si​gur​ an. Ali bilo je to
dav​no.
»Tko je Jul​ ie​ t​te Ger​vai​ se?« upi​ta Ju​li​en i šok​ ir​ a me kad iz nje​go​vih usta čuj​ em njez​ in​ o
ime.
Sklop​ im oči i u tami oživ​ i onaj mir​ is plij​ es​ni i proš​lost​ i, i moje mis​li se za​vit​ laj​ u una-​
trag, po​put užet​ a preb​ ač​ e​nog pre​ko go​din​ a i kon​ti​nen​ at​ a. Pro​tiv svoj​ e vol​ je – ili mo​žda
uz njez​ in​ u po​moć, tko bi to više znao? – pri​sje​ćam se.

6

7

Dva

Svjet​ la se gase dil​ jem Euro​pe.
Za ži​vot​ a ih više neć​ e​mo vi​dje​ti kako se pale.

SIR EDWARD GRAY O PR VOM SVJETS KOM RATU

Kol​ ov​ oz 1939.
Fran​cus​ ka

Vian​ne Ma​uri​ac nap​ us​ti​la je hlad​nu, ožb​ uk​ a​nu ku​hin​ ju i iz​iš​la u predn​ je dvo​ri​šte.

Ovog prel​ ij​ ep​ og ljet​nog jut​ ra u do​lin​ i Lo​ire, sve je bilo u cvat​ u. Bij​ el​ e plaht​ e lam​ at​ al​ e su
na po​vjet​ arc​ u, a ruže su se po​put smij​ eh​ a ši​ril​ e uz pras​tar​ i kam​ en​ i zid što je ima​nje skri-​
vao od ces​te. Ne​kol​ ik​ o mar​lji​vih pče​la zuj​ al​ o je među cvje​to​vim​ a; u da​ljin​ i je čula klop​ a​-
ra​nje vlak​ a, a onda sla​dak zvuk smij​ eh​ a dje​vojč​ i​ce.

Sop​hie.
Vi​an​ne se na​smij​ eš​ i. Nje​zin​ a osmog​ o​diš​nja kći vje​ro​jatn​ o je jur​cal​ a ku​ćom tje​ra​juć​ i
oca da pleš​ e oko nje i pazi je dok su se sprem​ a​li za su​bot​nji iz​let.
»Tvo​ja kći je prav​ a tir​ an​ka«, re​kao je An​to​ine po​ja​vivš​ i se na vra​tim​ a.
Kre​nuo je prem​ a njoj, zbog bril​ jan​ti​na njeg​ o​va kosa na sun​cu blist​ al​ a je sjaj​noc​ r​no.
Jut​ ros je rad​ io na svom na​mje​šta​ju – pje​ska​rio je nasl​ on​ jač koji je već bio glad​ ak pop​ ut
sat​ en​ a – i fini sloj drv​ en​ e pra​ši​ne za​suo mu je lice i ram​ e​na. Bio je kru​pan mu​škar​ ac, vi​-
sok i šir​ ok​ ih ram​ en​ a, oš​tra lica i tamn​ e krat​ke brad​ i​ce koja je zah​tij​ e​va​la nep​ res​tan trud
da ne zar​ ast​ e u bra​du.
Omot​ ao je ruku oko nje i priv​ u​kao je bliž​ e sebi. »Vol​ im te, V.«
»Vo​lim i ja tebe.«
Bila je to naji​ s​tin​ i​ti​ja čin​ je​ni​ca na svi​je​tu. Vo​ljel​ a je sve na tomu mu​škar​cu, njeg​ ov
osmi​jeh, to kako je mum​ljao u snu i smij​ ao se na​kon što bi kihn​ uo, i pod tu​šem pjev​ ao
opern​ e arij​ e.
Zal​ jub​ i​la se u njeg​ a pri​je petn​ a​est god​ in​ a, na škols​ kom igral​ i​štu, prij​ e nego što je i
zna​la što je to lju​bav. Bio joj je sve prvo – prvi po​ljub​ ac, prva ljub​ av, prvi ljub​ av​nik. Pri-​
je njeg​ a bila je mr​šav​ a, nes​pret​na, plah​ a dje​vojk​ a sklo​na muc​ an​ ju kad bi se prep​ al​ a, što
je bilo čes​to.
Dje​vojk​ a bez majk​ e.
Sad si odrasl​ a, re​kao joj je otac kad su prvi put ko​rač​ al​ i uprav​ o prem​ a ovoj kući. Bilo

8

joj je če​trn​ ae​ st, oči su joj bile podb​ u​hle od pla​ča, njez​ i​na tuga ne​podn​ ošl​ jiv​ a. U času je
kuća od obi​teljs​ kog ljetn​ i​kov​ca pos​tal​ a neka vr​sta tamn​ ic​ e. Mama nije bila mrt​ va ni dva
tjed​na kad je tata odust​ ao od toga da bude otac. Nak​ on njih​ o​va do​la​ska ova​mo, nije ju
drž​ ao za ruku, niti je svo​ju po​lo​žio na nje​zin​ o rame, nije joj čak pon​ ud​ io ni mar​ a​mic​ u
da obri​še suze.

A- ali još sam djev​ ojč​ i​ca, bila je rekl​ a.
Više nisi.
Obo​ri​la je po​gled na svoj​ u mla​đu ses​tru, Isa​ ​bell​ e, koja je u dobi od če​tir​ i još uvi​jek si-​
sal​ a pa​lac i nije ima​la bla​ge veze što se dog​ a​đa. Isa​ b​ el​le je staln​ o zap​ it​ki​val​ a kad će se
mama vra​ti​ti kući.
Kad su se vra​ta otvor​ il​ a, po​jav​ i​la se vi​so​ka, vit​ka žena s nos​ om pop​ ut sla​vin​ e, i oči​ma
sit​nim i tamn​ im pop​ ut grož​ đic​ a.
Ovo su djev​ ojč​ ic​ e? žena je upi​tal​ a.
Otac je kim​nuo.
Neće ti stvar​ a​ti ne​vo​lje.
Sve se dog​ o​di​lo u tren oka. Via​ n​ne nije za​prav​ o ni​šta ra​zum​ jel​ a. Otac je odb​ a​cio svo-​
je kćer​ i pop​ ut pr​lja​vog rubl​ ja i os​tav​ io ih kod nez​nank​ e. Među dje​voj​či​cam​ a je bila vel​ i-​
ka razl​ ik​ a u god​ in​ am​ a, kao da nisu bile iz iste obi​te​lji. Vi​ann​ e je že​lje​la nek​ ak​ o utješ​ i​ti
Isa​ b​ el​le – ka​ni​la je to – ali i sama je to​lik​ o pat​ il​ a da joj je bilo ne​mog​ u​će mis​lit​ i na ne​kog
drug​ og, na​roč​ it​ o ne na dij​ et​ e svo​jeg​ lav​ o, nest​ rp​lji​vo i glasn​ o kao što je to bila Isa​ ​bell​ e.
Vi​ann​ e se još uvij​ ek sje​ća​la tih prv​ ih dana u ovoj kući: Is​ab​ ell​ i​ne dern​ ja​ve i ma​da​me
kako je tuče po stražn​ jic​ i. Vi​an​ne je prekl​ in​ ja​la svo​ju sest​ ric​ u, gov​ o​reć​ i joj, izn​ ov​ a i izn​ o​-
va: Mon Dieu, Isa​ ​bell​ e, prest​ a​ni vriš​ tat​ i. Samo je posl​ u​šaj. Ali čak i u dobi od čet​ ir​ i, Isa​ b​ el-​
le je bila ne​ukrot​ iv​ a.
Vi​ann​ e je bila shr​va​na svi​me – tug​ om za umrl​ om majk​ om, pat​njom zbog oče​va na-​
puš​ ta​nja, iz​nen​ ad​nom prom​ jen​ om okol​nost​ i, Is​a​bell​ in​ om nap​ orn​ om, zaht​ jev​nom usam-​
ljen​ oš​ću.
Ant​ o​ine je bio taj koji je spa​sio Vi​an​ne. Prvo ljet​ o nak​ on majč​ in​ e smrt​ i, njih dvo​je
post​ al​ i su ne​raz​dvoj​ni. U nje​mu je Vi​ann​ e pron​ ašl​ a izl​ az. Već je u šesn​ a​est​ oj za​trud​nje​la,
u sed​ am​na​es​toj se udal​ a i pos​tal​ a gosp​ od​ a​ri​ca Le Jard​ i​na. Dva mje​se​ca pos​li​je, po​ba​cil​ a
je i neko je vri​jem​ e bila iz​gubl​ jen​ a. Nije bilo dru​gog na​čin​ a da se s time nosi. Za​vuk​la se
u vlas​ti​tu tugu, zač​ ah​ u​ri​la, nesp​ os​ obn​ a bri​nut​ i se ni o kome i ni o čemu, a kam​ o​li o pek​-
me​zas​toj ses​tri​ci.
Ali to je bila sta​ra vij​ est. Nije to bilo neš​ to čega se žel​ jel​ a pris​ je​ća​ti ovak​ o prel​ i​je​pog
dana kao što je bio da​nas.
Nas​lon​ il​ a se na sup​ ru​ga kad je do njih do​tr​čal​ a nji​hov​ a kći, objav​ ivš​ i: »Sprem​na sam.
Idem​ o.«
»Pa«, rek​ ao je An​to​ine, šir​ o​ko se os​mjeh​ u​juć​ i. »Princ​ e​za je spremn​ a i bol​ je nam je da

9

kre​ne​mo.«
Vi​an​ne se smij​ e​ši​la dok se vra​ćal​ a u kuću, gdje je skin​ u​la šeš​ ir s ku​kic​ e pok​ raj vrat​ a.

Cr​venk​ as​top​ la​ve kose, por​cu​lan​sko tank​ e kože i mors​ kop​ lav​ ih oči​ju, uvij​ ek se štit​ il​ a od
sun​ca. Do tren​ utk​ a kad je na​mjest​ i​la slam​nat​ i šeš​ ir šir​ ok​ og obo​da i po​ku​pil​ a čipk​ ast​ e ru-​
kav​ i​ce i koš​ ar​ u za izl​ et, Sop​hie i Ant​ o​ine su već bili pok​ raj ka​pi​je.

Vi​an​ne im se prid​ ruž​ il​ a na zem​ljan​ oj cest​ i isp​ red njih​ o​va doma. Je​dva da je bila šir​ o​-
ka za jed​ an auto​mob​ il. Iza su se prot​ e​zal​ a ju​tra pok​ o​še​nih liv​ a​da, zel​ e​ni​lo je tu i tamo
bilo is​toč​kan​ o crv​ e​nim mak​ o​vi​ma i plav​ im raz​lič​cim​ a. Šum​ ar​ci su ras​li pop​ ut za​krp​ a.
Uovom kutk​ u do​li​ne Loi​ re prevl​ a​dav​ al​ e su liv​ ad​ e umjes​to vi​no​grad​ a. Iako su bili udal​ je​-
ni man​ je od dva sata vla​kom od Par​ iz​ a, čin​ il​ o se kao da su u nek​ akv​ om sa​svim drug​ om
svij​ e​tu. Ri​jetk​ o bi ovam​ o zal​ ut​ ao kak​ av tu​rist, čak i lje​ti.

Tu i tamo pro​tut​njao bi po​koj​ i autom​ ob​ il, ili bi​cik​list, ili zap​ režn​ a kola, no na cest​ i
su uglav​nom bili sami. Živ​ jel​ i su koj​ ih ki​lo​met​ ar i pol od Carr​ i​ve​aua, gra​di​ća s man​ je od
ti​suć​ u duša, najp​ ozn​ at​ i​je​ga po tome što je bio usp​ utn​ a post​ aj​ a za ho​doč​ asn​ ik​ e svet​ i​šta
Ivan​ e Or​kan​ske. U gra​du nije bilo ind​ us​tri​je, radn​ ih mjest​ a bilo je malo – osim na uz​le​-
ti​štu koje je bilo pon​ os Carr​ iv​ ea​ ua, je​di​nom tak​ve vr​ste u oko​lic​ i.

U grad​ ić​ u, uske kam​ e​ne uli​či​ce vij​ u​ga​le su među sta​rim ku​ća​ma od vap​nenc​ a što su
se nez​grapn​ o nas​la​nja​le jedn​ a na dru​gu. Žbu​ka se mr​vi​la s ka​me​nih Žid​ o​va, iza bršl​ ja​na
se skriv​ al​ a tru​lež, ne​vid​lji​va, ali uvij​ ek pri​sut​na. Mjes​tašc​ e je bilo po​ploč​ a​no kam​ e​nom –
vi​ju​gav​ e uli​či​ce, ne​ravn​ e stu​be, sli​je​pe uli​ce – prij​ e više od sto​ti​nu go​di​na. Boje su oživ​ i​le
ka​men​ a zdan​ ja; cr​ve​ne nads​ trešn​ i​ce s crn​ im olu​ci​ma, ograd​ e od kov​ an​ og žel​ je​za na bal-​
kon​ i​ma ukraš​ en​ im ger​ a​nij​ am​ a u lon​cim​ a od te​rak​ o​te. Po​svu​da je bilo ne​što oku priv​lač​-
no: izl​ og s ma​kar​ o​nim​ a pas​tel​nih boja, gru​bo ple​te​ne ko​ša​re od pruć​ a pune si​rev​ a, šun​ki
i sau​ cis​ so​na, san​duc​ i sa ša​re​nim rajč​ ic​ a​ma, pat​ lid​ žan​ im​ a i krast​ av​cim​ a. Ka​fić​ i su bili puni
toga sun​ča​nog dana. Muš​ kar​ci su sjed​ il​ i za met​ al​nim stol​ o​vim​ a is​pij​ aj​ u​ći kavu i puš​ e​ći
ruk​ om smot​ an​ e ci​gar​ e​te, glas​no se pre​pir​ u​ći.

Ti​pič​ an dan u Carr​ i​vea​ uu. Mon​sie​ ur La Choa meo je uli​cu pred svo​jom sa​lad​ er​ ie, ma​-
dam​ e Clon​ et pra​la je izl​ og svog duć​ an​ a sa šeš​ ir​ im​ a, a čo​por tin​ ejd​ žer​ a tu​mar​ ao je grad​ i-​
ćem, rame uz rame, šut​ i​ra​ju​ći no​ga​ma sme​će i među so​bom dij​ el​ eć​ i ci​gar​ e​tu.

Na izl​ az​ u iz grad​ a skre​nu​li su prem​ a rij​ e​ci. Na trav​nat​ oj za​ravn​ i uz oba​lu Vi​an​ne je
spus​ti​la ko​šar​ u i raš​ i​ri​la deku pod sje​nom stab​ la kes​ten​ a. Iz ko​ša​re je iz​vuk​la hrs​ ka​vi
baque​ t​te, kom​ ad gust​ o​ga, kre​mas​tog mla​dog sira, dvij​ e jab​ u​ke, nek​ o​li​ko po​put pa​pir​ a
tan​kih kriš​ ki šun​ke Bayon​ne i bocu Bol​lin​ger​ a ’36. Na​to​či​la je su​pru​gu čašu šamp​ anj​ca i
sje​la po​kraj nje​ga kad je Sop​hie otrč​ al​ a prem​ a obal​ i.

Dan je pro​šao u iz​ma​gli​ci sunc​ em ugri​jan​ og zad​ ov​ olj​stva. Raz​go​var​ a​li su, smij​ al​ i se i
uživ​ a​li u hra​ni. Tek kas​nog po​pod​ne​va, kad je Soph​ ie odb​ ac​ il​ a svoj ri​bič​ki štap, a Ant​ o-​
ine pleo svoj​ oj kćer​ki kru​nu od trat​ inč​ i​ca, rek​ ao je: »Hit​ ler će nas sve usko​ro uvuć​ i u
rat.«

10

Rat.
Bilo je to sve o čemu su svi ovih dana razg​ ov​ ar​ al​ i, a Via​ nn​ e otom​ e nije že​ljel​ a slu​ša​ti,
na​roč​ i​to ne ova​ko lij​ e​pog​ a ljetn​ og dana.
Zakl​ o​nil​ a je oči od sunc​ a i zag​ le​dal​ a se u svoj​ u kćer. S dru​ge stran​ e rij​ e​ke, ze​len​ a do​li-​
na Lo​ire poč​ i​va​la je obrađ​ e​na s ljub​ av​lju i prec​ iz​nošć​ u. Nije bilo ogra​da, nije bilo pre-​
pre​ka, samo ki​lo​met​ ri ne​pre​gled​nih zel​ e​nih pol​ ja i šum​ a​rak​ a s po​ne​kom kam​ e​nom ku-​
ćom ili štagl​ jem. Bi​jel​ i cvje​tić​ i lebd​ jel​ i su zra​kom pop​ ut ko​ma​dić​ a pam​ uk​ a.
Oso​vil​ a se na noge i pljes​nu​la ru​kam​ a. »Dođi, Soph​ ie. Vri​je​me je da ide​mo kući.«
»Ne mož​ eš to ig​no​rir​ at​ i, Via​ n​ne.«
»Zar bih se treb​ al​ a plaš​ i​ti? Zaš​ to? Ti si ovd​ je da nas za​šti​tiš.«
Na​smij​ e​šivš​ i se (mož​ da pre​viš​ e ve​dro), sprem​ i​la je stvar​ i u koš​ a​ru i skup​ i​la svo​ju obi-​
telj pa je po​ve​la nat​ rag prašn​ jav​ om cest​ om.
Za ma​nje od pola sata bili su pred glom​ az​nim drv​ en​ im vra​tim​ a ima​nja Le Jar​din, ka​-
me​ne seo​ ske kuće koja je pri​pa​da​la nje​zin​ oj obi​tel​ ji tri sto​tin​ e god​ in​ a. Pos​ i​vjel​ a od go​di​-
na, bila je to dvo​kat​nic​ a s plav​ im kapc​ im​ a na proz​ or​ i​ma s pog​ led​ om na voć​njak. Bršl​ jan
se usp​ in​ jao uz dva dim​njak​ a, pod sob​ om skri​vaj​ u​ći ci​gle. Dvi​je stot​ in​ e jut​ a​ra zem​lje pro-​
da​lo se ti​je​kom stol​ je​ća kako se obi​telj​sko bo​gat​stvo top​ i​lo. Os​tal​ o je tek se​dam ju​tar​ a iz​-
vor​nog zem​ljiš​ ta, što je Via​ nn​ e bilo sas​ vim dov​ olj​no. Nije mog​ la ni zam​ isl​ it​ i da bi joj
tre​ba​lo više.
Zat​ vo​ri​la je vrat​ a. U kuh​ in​ ji, bak​ ren​ i i žel​ jez​ni lon​ci i tave vis​ je​li su sa že​ljezn​ e pol​ ic​ e
nad šted​nja​kom. Sas​ u​šen​ i svež​nje​vi la​vand​ e, ruž​ mar​ in​ a i ti​mi​jan​ a vis​ jel​ i su s dr​ve​nih
strop​nih gred​ a. Ba​kren​ i sud​ op​ er, po​ze​le​nio od go​din​ a, bio je do​voljn​ o vel​ ik da se u nje​-
mu oku​pa oman​ ji pas.
Žbu​ka na unu​trašn​ jim zid​ ov​ i​ma tu i tamo se gu​li​la otk​ ri​va​juć​ i boju min​ u​lih god​ in​ a.
Dnev​na soba bila je ekl​ ekt​ ič​ an spoj nam​ je​šta​ja i tkan​ i​na – ta​pec​ ir​ an​ a sofa, sag​ o​vi Aubu​-
sson, an​tikn​ i kin​ e​ski porc​ u​lan, tkan​ i​ne od cica i čip​ke. Neke od sli​ka na zid​ o​vim​ a bile su
iz​vrs​ ​ne – mo​žda i važn​ e – a neke su bile ama​ter​ske. Kuća je imal​ a onaj zbrk​ a​ni, na​vrat-
nan​ os na​ba​can​ i iz​gled pro​kock​ a​nog imet​ka i sta​rom​ od​nog ukus​ a; po​mal​ o za​pu​šte​na, ali
udob​na.
Zas​tal​ a je u sal​ on​ u pro​vi​rivš​ i kroz stakl​ en​ a vra​ta što su vo​dil​ a u straž​nje dvor​ iš​ te, gdje
je An​toi​ ne njih​ ao Soph​ ie na ljul​ jačk​ i koju joj je sam nap​ rav​ io.
Paž​ l​ jiv​ o okač​ i šeš​ ir o kuku i uzme svo​ju pre​ga​ču pa je priv​ ež​ e. Dok su se Soph​ ie i An​-
to​ine igra​li vani, Vi​ann​ e je sprem​ al​ a ve​če​ru. Ruž​ ič​ as​ti svi​njeć​ i file omo​ta​la je de​be​lo
odrez​ an​ om kriš​ kom sla​ni​ne, po​vez​ al​ a kon​cem i pop​ rž​ il​ a na vre​lom ulju. Dok se svi​njet​ i​-
na pek​la u peć​nic​ i, pri​pre​ma​la je pri​log. U osam – točn​ o na vrij​ em​ e – do​zval​ a ih je na
več​ e​ru i nije mo​gla za​tom​ i​ti osmij​ eh za​čuvš​ i tutn​ ja​vu kor​ ak​ a i njih​ o​vo brb​ljan​ je i škri​pa-​
nje nogu od stol​ i​ca po podu dok su zau​ zi​mal​ i svo​ja mjest​ a.
Sop​hie je sje​la na čelo sto​la, no​se​ći kru​nu od trat​ inč​ ic​ a koju joj je Ant​ o​ine spleo po-​

11

kraj rij​ e​ke.
Via​ n​ne je spus​ti​la pla​danj s koj​ eg su se uzd​ iz​ al​ i mi​omi​ri​si – pe​čen​ a svi​njet​ in​ a i hrs​ ka-​

va slan​ i​na i ja​buk​ e glaz​ i​ran​ e u bog​ a​tom vins​ kom umak​ u le​ža​li su na post​ el​ ji​ci od sme​đeg
pe​čen​ og krump​ i​ra. Po​red je sta​ja​la zdjel​ a sa svje​žim graš​ kom što je pli​vao u mas​la​cu za​-
či​njen​ im est​ ra​gon​ om iz vrta. Bio je tu, da​kak​ o, i kruh koji je Vi​an​ne is​pekl​ a ju​čer uju​-
tro.

Kao i obič​no, za ve​čer​ om Soph​ ie nije prest​ a​ja​la brb​lja​ti. U tome je bila nal​ ik svoj​ oj
tan​te Is​ab​ ell​ e – djev​ oj​čic​ a koja nap​ rost​ o ne može drž​ at​ i je​zik za zu​bi​ma.

Kad je naj​zad do​šao de​sert – ile flot​tan​te, tost​ i​ran​ i oto​čić​ i pusl​ ic​ a što plu​ta​ju u bo​ga​-
toj kre​mi od jaja – za stol​ om je zav​la​dao muk.

»Dakl​ e«, na​pos​ l​ jet​ku je rek​la Vi​an​ne, od​gurn​ uvš​ i svoj tan​ jur s na​pol​ a po​jed​ e​nim de​-
ser​tom, »vrij​ em​ e je za pra​nje po​suđ​ a.«

»Ajoj, mama«, zac​ vil​ je​la je Sop​hie.
»Nema kuk​ a​nja«, rek​ ao je An​to​ine. »Ne u tvoj​ im god​ i​nam​ a.«
Via​ n​ne i Sop​hie odoš​ e u kuh​ i​nju, kao što su to čin​ il​ e sva​ke več​ er​ i, zau​ zev​ši svoj​ e po-​
lož​ aj​ e – Vi​ann​ e za du​bo​kim ba​kren​ im sud​ o​pe​rom, Soph​ ie za kam​ e​nim rad​nim stol​ om –
te sta​do​še prat​ i i bris​ a​ti pos​ uđ​ e. Via​ n​ne je mog​ la nam​ i​ri​sa​ti slad​ ak, oštar vonj Ant​ o​ine-​
ove cig​ ar​ et​ e kako leb​di ku​ćom.
»Tata se nije na​smi​jao ni na jed​nu od mo​jih prič​ a da​nas«, rekl​ a je Soph​ ie dok je Vi-​
ann​ e spre​mal​ a pos​ u​đe na​trag na dr​ve​nu pol​ ic​ u što je vis​ jel​ a na zidu. »Neš​ to nije u redu s
nji​me.«
»Nije se smij​ ao? E pa, to je sa​svim si​gurn​ o razl​ og za pan​ i​ku.«
»Brin​ e ga rat.«
Rat. Opet.
Via​ n​ne otje​ra kćer iz kuh​ in​ je. Gore, u Soph​ ie​ noj sobi, Vi​ann​ e je sjel​ a na dvost​ ru​ki
kre​vet sluš​ aj​ uć​ i kće​rin​ o brbl​ ja​nje dok je nav​lač​ i​la pid​ ža​mu i četk​ al​ a zube, te na​pos​ ​ljet​ku
le​gla u post​ e​lju.
Sagn​ ul​ a se da je pol​ jub​ i za laku noć.
»Bo​jim se«, rekl​ a je Soph​ ie. »Hoće li biti rata?«
»Ne boj se«, od​go​vo​ril​ a je Via​ n​ne. »Tata će nas zaš​ ti​tit​ i.« Ali čak i dok je to gov​ o​ril​ a,
sjet​ i​la se jedn​ og dru​gog vre​me​na, kad je i njoj nje​zin​ a majk​ a rekl​ a: Ne boj se.
Bilo je to ono​mad kad joj je otac otiš​ ao u rat.
Soph​ ie se doi​ ma​la sum​njič​ av​ om. »Ali...«
»Nema – ali. Nem​ aš se zbog čega bri​nu​ti. Sad spa​vaj.«
Pon​ ovn​ o je pol​ jub​ il​ a kćer, pust​ iv​ši da joj usne malo zast​ a​nu na dje​voj​čič​ in​ u obra​zu.
Via​ nn​ e je kre​nul​ a niz stu​be i uput​ il​ a se u stražn​ je dvor​ iš​ te. Noć je bila sparn​ a; zrak je
mi​ris​ ao na jas​ min. Pron​ aš​la je An​toi​ nea kako sjed​ i na jed​noj od žel​ jezn​ ih sto​la​ca na tra-​
vi, nogu opru​že​nih, ti​jel​ a ne​udob​no nah​ e​ren​ og u stran​ u.

12

Sta​la je pok​ raj njeg​ a i spust​ il​ a mu ruku na rame. Is​puh​nuo je dim i još jedn​ om dugo
po​vu​kao iz ci​gar​ et​ e, a za​tim po​dig​nuo po​gled. Na mje​seč​ in​ i, njeg​ ov​ o se lice doi​ mal​ o bli​-
jed​ im i sum​ orn​ im, got​ o​vo nep​ rep​ oz​natl​ jiv​ im. Po​seg​nuo je u džep vest​ e i izv​ u​kao list pa​-
pi​ra. »Mo​bi​liz​ ir​ an sam, Vi​an​ne. Zaj​ edn​ o s već​ i​nom mu​škar​ ac​ a izm​ e​đu osamn​ ae​ s​te i tri​-
de​set pete.«

»Mob​ il​ i​zi​ran? Ali... nis​ mo u ratu. Ne...«
»Mor​ am se pri​ja​vit​ i u utor​ ak.«
»Ali... ali... Pa ti si poš​ tar.«
Za​drž​ ao je njez​ in pog​ led i naje​ dn​ om nije mog​ la dis​ a​ti. »Sad sam vojn​ ik, čini se.«

13

Tri

Viann​ e je zna​la po​neš​ to o ratu. Nije znal​ a ni​šta o bitk​ am​ a, kao​ su, dimu i krvi, ali jest o

pos​ l​ jed​ i​cam​ a. Iako je ro​đe​na u vri​je​me mira, nje​zin​ e su najr​ an​ i​je us​pom​ e​ne bile upra​vo
one o ratu. Sje​ćal​ a se kako je gled​ al​ a uplak​ a​nu maj​ku dok se opra​štal​ a s ocem. Sjeć​ a​la se
gla​di i toga kako joj je uvij​ ek bilo hladn​ o. Ali naj​vi​še od sve​ga sjeć​ a​la se kako se otac
pro​mij​ en​ io kad se vra​tio kući, kako je bio klon​ uo, kako je uz​dis​ ao i bio tih. To je bilo
vrij​ em​ e kad je poč​ eo piti, povl​ a​či​ti se u sebe i za​ne​ma​riv​ a​ti obit​ elj. Na​kon toga, sje​ćal​ a
se lup​ a​nja vrat​ i​ma, erup​cij​ e svađ​ a koje bi po​tom zam​ ukl​ e u ne​ugod​noj ti​šin​ i, te kako su
ro​dit​ e​lji spav​ a​li u odvoj​ en​ im sob​ am​ a.

Otac koji je otiš​ ao u rat nije bio onaj koji se vra​tio kući. Pok​ uš​ av​ a​la je zad​ o​bi​ti nje​go​-
vu lju​bav; važ​ni​je, i ona se trud​ il​ a vol​ je​ti nje​ga, ali na kon​cu – prvo je bilo nem​ o​gu​će,
baš kao i pot​ o​nje. U god​ in​ a​ma nak​ on što ju je otp​ re​mio u Carr​ iv​ ea​ u, Via​ nn​ e je izg​ ra​dil​ a
svoj vlas​ti​ti živ​ ot. Slal​ a je ocu čest​ it​ke za Bo​žić i ro​đend​ an, ali ni​kad nij​ edn​ u nije prim​ il​ a
zau​ z​vrat, a rij​ et​ko su kad i raz​go​var​ al​ i. Što se tu imal​ o za reći? Za razl​ i​ku od Isa​ b​ ell​ e,
koja na​izg​ led nije bila kad​ ra oprost​ i​ti, Vi​ann​ e je raz​ u​mje​la – i prih​ vat​ il​ a – da se njez​ in​ a
obi​telj na​kon majč​ i​ne smrt​ i nep​ op​ rav​ljiv​ o rasp​ al​ a. Bio je čov​ jek koji je jedn​ os​tav​no od-​
bi​jao biti otac svo​joj djec​ i.

»Znam ko​li​ko te rat plaš​ i«, rek​ ao je Ant​ o​ine.
»Mag​ i​not​ ov​ a li​ni​ja će izd​ rž​ at​ i.« Nast​ oj​ al​ a je zvu​ča​ti uvjerl​ jiv​ o. »Vrat​ it ćeš se do Bo​ži​-
ća.« Mag​ i​not​ o​va li​ni​ja zap​ rav​ o su ki​lom​ e​tri i kil​ om​ et​ ri be​ton​skih Ži​dov​ a i nao​ ru​ža​nih
utv​ r​da pod​ ign​ ut​ ih duž gra​nic​ e s Njem​ ačk​ om nak​ on Ve​li​kog rata kako bi šti​til​ i Franc​ u​-
sku. Ni​jemc​ i je nisu mog​ li prob​ i​ti.
Ant​ oi​ ne je priv​ ij​ e u na​ru​čje. Mir​ is ja​smin​ a bio je opo​jan, i naj​ed​nom joj sine da će se
od​sad​ a, sa​svim si​gurn​ o, kad god osje​ti mir​ is ja​smin​ a, sjet​ i​ti ovog​ a ras​tank​ a.
»Vo​lim te, An​to​ine Ma​uri​ac, i oček​ u​jem da mi se vrat​ iš.«
Posl​ i​je, nije se mo​gla sje​ti​ti kako su otiš​li u kuću, usp​ e​li se stu​ba​ma, lež​ al​ i u kre​vet​ u,
raz​ od​ i​jev​ a​li jed​no drug​ o. Sje​ća​la se tek kako je bila naga u njeg​ ov​ u zag​ r​ljaj​ u, lež​ al​ a pod
njim​ e dok je s njom vod​ io ljub​ av na nač​ in kao što to nik​ ad nije, grozn​ ič​ a​vim po​ljupc​ i-​
ma i ruk​ a​ma koje kao da su je žel​ jel​ e rast​ rg​ a​ti, čak i kad su je grl​ i​le.
»Snaž​nij​ a si nego što misl​ iš, V«, re​kao je pos​lij​ e dok su tiho le​žal​ i u zag​ r​ljaj​ u.
»Ni​sam«, šap​nu​la je, pre​ti​ho da bi je mo​gao čuti.

* * *

14

Sut​ ra je Via​ n​ne žel​ je​la zad​ r​ža​ti An​to​inea u krev​ e​tu ci​je​li dan, mož​ da ga čak uvje​rit​ i da bi
treb​ a​li spak​ ir​ a​ti torb​ e i po​bjeć​ i, po​put lo​po​va u noći.

Ali kamo bi mo​gli poći? Rat se nad​ vij​ ao nad ci​je​lom Euro​pom.
Do tren​ utk​ a kad je dov​ rš​ il​ a s pri​pre​ma​njem do​ruč​ka i opral​ a po​su​đe, glav​ ob​ ol​ ja je
puls​ i​ra​la nje​zin​ om lub​ a​njom.
»Tuž​na si, mama«, prim​ ij​ et​ i​la je Sop​hie.
»Kako bih mo​gla biti tužn​ a na ovak​ o pre​div​ an ljetn​ i dan, kad ide​mo u pos​ jet na​šim
pri​ja​te​ljim​ a?« Vi​an​ne se malo prev​ i​še ve​dro na​smi​je​šil​ a.
Tek kad je iz​iš​la kroz vrat​ a i sta​la pod jed​no od stab​ a​la ja​bu​ke u dvo​ri​štu, shva​ti​la je
da je bosa.
»Mama«, nest​ rp​ljiv​ o će Sop​hie.
»Do​la​zim«, rekl​ a je slij​ ed​ eć​ i kćer kroz dvo​ri​šte, mimo star​ og​ a gol​ ub​ ar​nik​ a (sada spre-​
miš​ ta za vr​tlars​ ki alat) i prazn​ og​ a štagl​ ja. Soph​ ie je otvor​ i​la straž​nju kap​ i​ju i po​tr​čal​ a
kroz ured​no su​sjedn​ o dvor​ i​šte, prem​ a kam​ e​nom kuć​ erk​ u s pla​vim kap​cim​ a.
Sop​hie je po​kuc​ a​la jed​nom, nije do​bi​la od​go​vor, pa je sama ušla unut​ ra.
»Soph​ ie!« Vi​an​ne je ošt​ ro prek​ o​ri, ali mala se oglu​ši​la na njez​ in​ u opom​ e​nu. Pris​tojn​ o
po​naš​ an​ je nije bilo nužn​ o u kući blis​ kih prij​ at​ e​lja, a Rac​hel de Champ​ la​in bila je Via​ n-​
ne​ina najb​ ol​ ja pri​ja​tel​ jic​ a već pet​na​est god​ in​ a. Upoz​nal​ e su se samo mje​sec dana nak​ on
što je otac onak​ o ne​čas​no os​ta​vio svoj​ u dje​cu u Le Jard​ in​ u.
Bile su neo​bič​ an par u to vrij​ em​ e: Vi​an​ne, sitn​ a, bli​je​da i nerv​ ozn​ a, a Rach​ el, vi​so​ka
pop​ ut dje​čak​ a, obr​va koje su rasl​ e brže od laži i gla​sa prod​ or​nog pop​ ut brods​ ke sir​ e​ne.
Iz​opć​ e​ni​ce, obje, dok se nisu upoz​nal​ e. Post​ a​le su ne​razd​ vojn​ e u škol​ i i os​tal​ e prij​ at​ e​ljic​ e
u god​ i​na​ma što su slij​ ed​ i​le. Zaj​ ed​no su poh​ a​đal​ e fa​kul​tet i obje pos​tal​ e škols​ ke učit​ e​lji​ce.
Čak su u isto vrij​ e​me i zat​ rudn​ je​le. Sada, obje su pred​ a​val​ e u su​sjedn​ im razr​ ed​ im​ a u
mjes​noj ško​li.
Rac​hel se poj​ av​ i​la na pra​gu, u ru​ka​ma drž​ eć​ i tek ro​đe​nog sina Arie​ la.
Razm​ i​je​ni​le su pog​ led​ e. U nji​ma se ogled​ al​ o sve što su osjeć​ al​ e i sve od čega su stre-​
pjel​ e.
»Mis​lim da je da​nas prav​ i dan za vino, a ti?« rek​la je Rac​hel.
»U najm​ an​ ju ruku.«
Vi​ann​ e je sli​je​dil​ a pri​jat​ e​ljic​ u u mal​ e​nu, svij​ e​tlu unu​traš​njost kuće, uredn​ u pop​ ut cr-​
kv​ ic​ e. Vaza puna sa​mo​nikl​ og cvij​ e​ća res​ il​ a je grub drv​ e​ni stol, okruž​ en raz​lič​ i​tim stol​ci-​
ma. U kutu bla​gov​ a​oni​ce bio je kož​ni kov​čeg, na čij​ em se pokl​ opc​ u smjest​ io sme​đi fe​do​-
ra še​šir, Rach​ el​ in​ u sup​ rug​ u Mar​cu omil​ je​ni. Rac​hel je na​to​či​la dvi​je čaše bij​ e​log vina i
izv​ a​di​la ma​len​ i ke​ram​ ič​ki ta​njur pun ca​neléa. Tada su se žene upu​ti​le vani.
U mal​ e​nom straž​njem dvor​ i​štu ruže su ras​le duž zel​ en​ e živ​ ic​ e. Stol i če​ti​ri stol​ca sta​ja-​
li su na​he​ren​ i na ner​ avn​ om kam​ en​ om podu dvor​ iš​ ta. Sta​rins​ ki fe​njer​ i vi​sje​li su s kest​ e​-
no​vih gra​na.

15

Vi​an​ne je uzel​ a je​dan can​ elé i za​grizl​ a, ku​ša​juć​ i bog​ at​ u kre​mu od van​ i​lij​ e i hrs​ kav​ u,
pom​ al​ o za​gor​ e​nu ko​ri​cu. Sjel​ a je.

Rach​ el sjed​ne pre​ko puta nje dok joj je na ru​kam​ a spa​va​lo dje​teš​ce. Tiš​ i​na kao da se
razl​ i​je​ga​la među njim​ a, isp​ un​ je​na nji​hov​ im stra​ho​vim​ a i slutn​ jam​ a.

»Pit​ am se hoće li pre​poz​nat​ i oca«, rek​la je Rach​ el gled​ a​juć​ i u svoj​ e di​je​te.
»Prom​ i​jen​ it će se«, od​vrat​ i​la je Via​ nn​ e, pris​ jeć​ a​juć​ i se. Nje​zin je otac bio u bit​ki na
Som​mi, u ko​joj je se​dam​s​to pe​des​ et tis​ uć​ a vojn​ i​ka iz​gub​ il​ o ži​vo​te. Glas​ in​ e o njem​ ač​kim
zvjer​stvim​ a sti​za​le su kući s onim​ a koji su pre​živ​ je​li.
Rach​ el pre​mjes​ti sina na rame, utješn​ o mu tapš​ u​ći leđa. »Marc​ u baš ne ide mij​ e​nja​nje
pe​le​na. A Ari voli spa​vat​ i u na​šem kre​vet​ u. Valjd​ a sad to više neće biti prob​ lem.«
Vi​ann​ e osjet​ i kako se u njoj budi smij​ eh. Nije to bilo niš​ ta na​ro​či​to, ta šala, ali po-​
mo​glo je. »An​to​ine​ovo hr​kan​ je je ubi​tačn​ o. Sad bih se ba​rem treb​ a​la nasp​ a​va​ti.«
»I mo​že​mo pra​vi​ti po​šir​ a​na jaja za več​ e​ru.«
»I imat ćemo ma​nje rub​lja za pran​ je«, do​ček​ a​la je, ali onda joj glas nap​ uk​ne. »Ni​sam
dov​ olj​no snažn​ a za ovo, Rach​ el.«
»Na​rav​no da jesi. Za​jed​no ćemo to pre​bro​di​ti.«
»Pri​je nego što sam upoz​na​la An​to​inea...«
Rach​ el je prek​ in​ e odm​ ah​nuvš​ i ru​kom. »Znam, znam. Bila si mrš​ a​va pop​ ut gran​čic​ e,
muc​ a​la bi kad bi bila ner​voz​na, i na sve si bila aler​gič​na. Znam. Bila sam tamo. Ali to je
prošl​ ost. Bit ćeš snaž​na. A znaš li zaš​ to?«
»Za​što?«
Rac​he​lin osmij​ eh izb​ lij​ ed​ i. »Znam da sam krup​na – sta​sit​ a, kako obi​čav​ a​ju gov​ o​rit​ i
kad ku​puj​ em grudn​ ja​ke i čar​ ap​ e – ali osjeć​ am... da me je ovo do​tukl​ o, V. I treb​ at će mi
da se katk​ ad na tebe os​lo​nim. Ne svom svo​jom te​žin​ om, jas​no.«
»Tako da se ne mo​že​mo obje ras​pas​ti u isto vri​jem​ e.«
»Voi​ lá«, rek​la je Rach​ el. »Naš plan. A da sad prij​ e​đe​mo na kon​ jak, ili džin?«
»Des​ et je uju​tro.«
»U pra​vu si. Nar​ av​no, onda Fren​ch ’75.«

* * *

U uto​rak uju​tro, kad se Via​ nn​ e prob​ ud​ il​ a, sun​čev​ a svje​tlost uli​jev​ al​ a se kroz proz​ or, za​-
cakl​ iv​ši drev​ne stropn​ e gred​ e.

An​toi​ ne je sjed​ io u nas​lon​ jač​ u pok​ raj pro​zo​ra, onom za nji​han​ je, od ora​ha, koji je iz-​
dje​ljao u vri​jem​ e Via​ nn​ ei​ ne dru​ge trudn​ o​će. God​ i​na​ma im se ta prazn​ a nji​ha​lic​ a ru​gal​ a.
God​ in​ e pob​ a​ča​ja, kako je sada mis​lil​ a o nji​ma. Pus​toš u zeml​ ji obil​ ja. Tri izg​ ubl​ jen​ a ži-​
vo​ta u čet​ ir​ i god​ in​ e; si​ćušn​ i, slab​ ašn​ i ot​ku​ca​ji srca, po​mod​ ​rjel​ e ruč​ ic​ e. A onda, čudo: di​-
jet​ e koje je pre​živ​ je​lo. Soph​ ie. Tužn​ i su mali duh​ ov​ i uhvać​ en​ i u god​ o​vi​ma drv​ et​ a toga
nasl​ on​ ja​ča, ali bile su tu i do​bre usp​ om​ e​ne.

»Mo​žda bi tre​ba​la pov​ est​ i Soph​ ie u Pa​riz«, re​kao je dok je ust​ aj​ ao. »Jul​ ie​ n će se po​bri​-

16

nut​ i za vas.«
»Moj je otac pri​ličn​ o jasn​ o izn​ io svo​je miš​lje​nje o ži​vo​tu s kće​rim​ a. Ne mogu oče​ki​-

va​ti do​brod​ oš​li​cu od njeg​ a.« Via​ nn​ e je od​gur​nul​ a sa stra​ne proš​ iv​ e​ni po​kriv​ ač i us​ta​la,
spus​tiv​ši boso stop​ al​ o na dot​ raj​ al​ i sag.

»Ho​ćeš li biti u redu?«
»Soph​ ie i ja ćemo biti do​bro. Ionak​ o ćeš se brzo vrat​ i​ti. Mag​ i​no​tov​ a li​ni​ja će izd​ rž​ at​ i.
I sam Bog zna da nam Ni​jemc​ i nisu dor​ as​li.«
»Samo je štet​ a što jest nji​ho​vo oruž​je. Pod​ ig​nuo sam sav naš nov​ ac iz ban​ke. U ma​-
drac​ u je šezd​ es​ et pet tis​ uć​ a fran​ a​ka. Mu​dro ih is​kor​ ist​ i, Vi​ann​ e. Za​jed​no s tvoj​ om uči-​
telj​skom plać​ om, tre​bal​ i bi ti pot​ raj​ at​ i.«
Osje​til​ a je trept​ aj pan​ i​ke. Nije znal​ a prev​ i​še o njih​ o​vim fi​nan​ci​ja​ma. An​to​ine je bar​ a​-
tao nov​cem.
Po​la​ko je ust​ ao i priv​ io je u na​ru​čje. Pož​ e​ljel​ a je da u boci može fla​šir​ a​ti ovaj tre​nut​ ak
– taj osje​ćaj si​gur​nost​ i – kako bi mog​ la iz nje piti pos​lij​ e, kad ožedn​ i od osam​lje​nos​ti i
strah​ a.
Upamt​ i ovo, po​misl​ il​ a je. Svje​tlost uhvać​ e​nu u nje​gov​ oj razb​ ar​ u​šen​ oj kosi, ljub​ av u
nje​go​vim smeđ​ im očim​ a, isp​ u​ca​le us​nic​ e koje su je lju​bi​le prij​ e samo sat vrem​ e​na, u
tami.
Kroz otvo​ren proz​ or iza njih čula je lag​ an, ravn​ om​ jer​ an to​pot ko​nja kako se kre​će
cest​ om i klop​ ar​ a​nje za​preg​ e koju je vu​kao za so​bom.
To će biti mons​ i​eur Qui​ l​li​an na putu dot​ rž​ ​ni​ce sa svo​jim cvij​ e​ćem. Da je bila u dvo​ri-​
štu, zast​ ao bi i dao joj je​dan cvij​ et, i re​kao da se ne može mje​rit​ i s nje​zi​nom ljep​ ot​ om, a
ona bi se nas​ mij​ e​ši​la i kaz​ al​ a mer​ci pa mu pon​ u​di​la ne​što za piće.
Vi​an​ne se ne​volj​ko od​makn​ e. Ode do dr​ven​ o​ga toa​ let​nog stol​ i​ća i iz​lij​ e mla​ku vodu
iz pla​vog ker​ a​mič​kog vrča u zdjel​ u i is​plah​ne lice. U niši koja im je slu​žil​ a kao gar​de​ro​-
ba, iza dvos​tru​kih zlatn​ o-bi​je​lih čip​kas​tih zast​ o​ra, nav​ uč​ e grud​njak i čipk​ om obrub​ljen​ e
gać​ i​ce i pod​ vez​ i​ce. Svil​ en​ e je čar​ ap​ e za​gla​dil​ a uz noge, prik​ op​ča​la uz pod​ vez​ i​ce, a za​tim
se uvuk​la u pa​mučn​ u ha​ljin​ u s poj​ a​som i čet​ ​vr​tast​ im iz​vez​ e​nim ovrat​nik​ om. Kad je po-​
vukl​ a zas​tor i okre​nu​la se, An​toi​ ne je nes​tao.
Uze​la je ručn​ u tor​bi​cu i kre​nul​ a hod​nik​ om do Sop​hi​ene sobe. Pop​ ut nji​ho​ve, bila je
mala, s ko​sim strop​ om s gred​ a​ma, svij​ et​ lim šir​ o​kim da​ska​ma na podu i pro​zor​ om s po-​
gled​ om na voćn​ jak. Krev​ et od ko​van​ og že​ljez​ a, noćn​ i or​ma​rić s pol​ ov​nom svje​tilj​kom i
pla​vo oboj​ en​ i or​mar is​pun​ il​ i su sav pros​tor. Sop​hie​ ni cr​te​ži res​ i​li su Žid​ ov​ e.
Vi​ann​ e je rast​ vo​ril​ a kapk​ e i pust​ i​la svje​tlost da prep​ la​vi sobu.
Kao i običn​ o za vru​ćih ljetn​ ih mjes​ e​ci, Sop​hie je u neko doba noći od​ba​ci​la pok​ ri​vač
na pod. Ru​ži​čast​ i med​vje​dić, Bébé, bio je nas​lo​njen uz nje​zin obraz.
Vi​an​ne je po​dign​ ul​ a medv​ jed​ i​ća, zur​ e​ći u njeg​ ov​ o izl​ i​za​no, to​li​ko puta pom​ i​lov​ an​ o
lice. Prošl​ e je god​ i​ne Bébé bio zab​ or​ av​ljen na pol​ i​ci pok​ raj pro​zor​ a, kad se Sop​hie okre-​

17

nu​la nov​ ij​ im igrač​ka​ma.
Sad se Bébé vrat​ io.
Vi​ann​ e se sagn​ u​la da po​lju​bi kćer u obraz.
Soph​ ie se preo​ kren​ ul​ a i trep​ćuć​ i pro​bu​dil​ a.
»Mama, ne žel​ im da tata ode«, šapn​ ul​ a je. Po​seg​nu​la je za Bébéom, go​tov​ o ga is​trg​-

nuvš​ i iz majč​ i​nih ruku.
»Znam«, uzd​ ahn​ u​la je Vi​ann​ e. »Znam.«
Via​ n​ne ode do or​mar​ a gdje je odab​ ra​la morn​ ar​sku hal​ ji​ni​cu koja je Sop​hie bila naj​-

draž​ a.
»Mogu li stav​ i​ti krun​ ic​ u od tra​tin​či​ca koju je tata spleo?«
Kru​na od tra​tinč​ i​ca po​čiv​ a​la je zgnječ​ e​na na noć​nom or​mar​ ić​ u, maj​ uš​ni su cvje​tić​ i

uve​nul​ i. Vi​ann​ e je po​dign​ e i njež​no nam​ jest​ i na Soph​ i​enu glav​ u.
Vi​an​ne je misl​ i​la da se do​bro nosi sa svim​ e sve dok nije ušla u dnev​nu sobu i ugle​da​la

Ant​ o​inea.
»Tat​ i​ce?« Sop​hie je ne​sig​ urn​ o dot​ ak​nu​la uven​ u​lu kru​nu od trat​ inč​ i​ca. »Nem​ oj ići.«
An​toi​ ne klekn​ e i pov​ uč​ e je u zag​ r​ljaj. »Mo​ram biti vojn​ ik da bist​ e ti i mama bile si-​

gur​ne. Ali ne​ćeš se ni okre​nu​ti, a ja ću se vrat​ i​ti.«
Vi​an​ne je čula kako mu glas puca.
Sop​hie se po​vuk​la. Krun​ a je sada vis​ je​la na kosi. »Obeć​ a​vaš da ćeš se vra​tit​ i?«
Ant​ oi​ ne pog​ led​ a mimo kćer​ i​na ozb​ ilj​na lica i su​sret​ne Via​ n​ne​in zab​ ri​nut pog​ led.
»Oui«, najz​ ad proz​bor​ i.
Sop​hie kim​ne.
Bili su tihi dok su iz​la​zil​ i iz kuće. Ko​rač​ a​li su s ruk​ om u ruci uzb​ rd​ o pre​ma si​vom dr​-

ve​nom štagl​ ju. Zla​ća​na, do kol​ je​na vi​so​ka tra​va, prek​ riv​ al​ a je brež​ ul​ jak, a grm​ o​vi ljil​ ja​na
vis​ o​ki po​put sto​gov​ a sij​ e​na ras​li su uz ogra​du iman​ ja. Tri mala bi​je​la križ​ a bila su sve što
je ost​ al​ o kao ovo​ze​malj​ski spom​ en na bebe koje je Via​ nn​ e izg​ u​bi​la. Da​nas nije žel​ jel​ a da
joj pog​ led tamo od​lut​ a. U ovom tre​nut​ku bilo joj je već dov​ olj​no te​ško; ne bi mog​ la
podn​ ij​ e​ti još i ta sje​ćan​ ja.

U štag​lju je bio nji​hov sta​ri ze​le​ni Ren​ au​ lt. Kad su se svi troj​ e naš​li u auto​mo​bi​lu,
Ant​ oi​ ne je po​kren​ uo mot​ or, na rik​verc iz​i​šao iz štagl​ ja pa se pre​ko smeđ​ ih trak​ a usa​hle
trav​ e odve​zao do ces​te. Via​ nn​ e je zur​ il​ a kroz male, praš​nja​ve pro​zo​re, prom​ at​ raj​ u​ći žel​ e-​
nu dol​ in​ u kako pro​laz​ i u mut​nim poz​na​tim priz​ o​ri​ma – cr​ve​ni crjep​ ov​ i kro​vov​ a, kam​ e​-
ne kuć​ i​ce, pol​ ja po​koš​ en​ a si​je​na i vi​nov​ e loze, šum​ arc​ i ku​rik​ e.

Preb​ rz​ o su stig​ li do že​ljezn​ ič​ko​ga ko​lod​ vo​ra bli​zu Tou​ rs​ a.
Pe​ron​ i su bili kr​cat​ i mlad​ im muš​ karc​ im​ a s kov​čez​ i​ma, žen​ am​ a koje ih na ras​tan​ku
lju​be i upla​ka​nom dje​com.
Na​raš​ taj mu​ška​rac​ a koji od​la​zi u rat. Opet.
Ne razm​ iš​ljaj o tome, misl​ i​la je Via​ n​ne. Ne​moj mis​lit​ i na to kako je bilo proš​li put,

18

kad su se hro​mi rat​nic​ i vrać​ al​ i kuć​ am​ a, lica pu​nih opek​li​na, bez ruku i nogu...
Obje​sil​ a se o su​prug​ ov​ u ruku dok im je on kup​ ov​ ao kar​te te ih uveo u vlak. U va​go-​

nu treć​ e kla​se – za​gušl​ jiv​ a vru​ći​na, lju​di zbi​jen​ i pop​ ut trs​ ti​ke – sje​di​la je ukoč​ e​no, us-​
pravn​ o, i dal​ je drž​ eć​ i sup​ rug​ a za ruku, s tor​bom na kril​ u.

Na njih​ o​vu odre​di​štu isk​ r​ca​lo se ne​kih de​set​ ak muš​ ka​rac​ a. Via​ n​ne, Soph​ ie i An​to​ine
kren​ ul​ i su za os​ta​lim​ a niz ka​me​nom po​plo​ča​nu uli​cu ušav​ši u šar​mant​no seo​ ce, na​lik ve-​
ći​ni drug​ ih grad​ ić​ a u Tou​ ra​ineu. Kako je bilo mo​gu​će da rat do​la​zi i da će ovo sli​ko​vit​ o
mjes​tašc​ e, s bujn​ im cvi​jeć​ em i iz​gul​ jen​ im zid​ o​vim​ a, pre​pla​vit​ i voj​ni​ci?

Ant​ oi​ ne je pov​ uč​ e za ruku nat​ jer​ av​ši je u pok​ ret. Kad je uop​će zast​ al​ a?
Tamo nap​ ri​jed, vi​so​ka, ne​dav​no post​ avl​ je​na žel​ jezn​ a vra​ta bila su uglavl​ jen​ a u ka​me-​
ni zid. Iza su bili red​ o​vi priv​ rem​ e​nih stamb​ en​ ih je​di​ni​ca.
Vra​ta su se šir​ om otvo​ril​ a. Vojn​ ik na kon​ ju iz​jah​ ao je da pozd​ ra​vi prid​ oš​li​ce, nje​gov​ o
kož​no sedl​ o škrip​ al​ o je na konj​skim leđ​ i​ma, a lice mu je bilo praš​nja​vo i zaj​ a​pu​ren​ o od
vru​ćin​ e. Po​vu​kao je uzde i konj je stao za​ba​civ​ši glav​ u i zarz​ avš​ i. Nad njih​ ov​ im gla​vam​ a
prel​ et​ io je zra​kop​ lov.
»Muš​ karc​ i«, rek​ ao je voj​nik. »Odn​ e​sit​ e svo​je pa​pi​re po​ručn​ i​ku, tamo pok​ raj vrat​ a.
Od​mah! Pok​ ret!«
An​toi​ ne je po​lju​bio Vi​an​ne nježn​ ošć​ u zbog koje je po​žel​ je​la brizn​ ut​ i u plač.
»Vol​ im te«, rek​ ao je o nje​zi​ne usne.
»I ja tebe«, od​vra​til​ a je. Ri​je​či koje su se uvij​ ek či​nil​ e tako ve​lik​ im​ a, sad su bile tako
male. Što je lju​bav u us​por​ ed​bi s rat​ om?
»I ja, tata. I ja te vol​ im!« vris​nu​la je Sop​hie bac​ ivš​ i se u nje​gov​ o nar​ u​čje. Za​gr​lil​ i su se
kao obit​ elj, po​s​ljed​nji put, sve dok se An​to​ine nije odm​ ak​nuo.
»Zbo​gom«, rek​ ao je.
Via​ nn​ e mu nije mog​ la uzv​ rat​ it​ i. Gle​da​la je kako se uda​ljav​ a, gled​ al​ a kako se stap​ a s
gom​ il​ om na​smij​ a​nih, brbl​ ja​vih mlad​ ić​ a, kako nes​ta​je. Vel​ i​ka su se žel​ jez​na vrat​ a tre​skom
zal​ up​ il​ a, zve​ket me​ta​la vib​ rir​ ao je vru​ćim, prašn​ ja​vim zrak​ om, a Vi​an​ne i Sop​hie os​ta​le
su same, na​sred uli​ce.

19

Četiri

Li​panj 1940.
Franc​ us​ ka

Sred​njo​vje​kovn​ a pa​la​ča do​min​ i​ra​la je tam​no​ze​le​nim po​šum​lje​nim bri​jeg​ om. Iz​gled​ a​la

je pop​ ut ne​čeg iz izl​ o​ga slas​tič​ ar​nic​ e; dvor​ ac izg​ ra​đen od ka​ra​mel​ a, s pro​zor​ i​ma od še​ćer​-
ne vune i kap​ci​ma boje kand​ ir​ an​ e jab​ uk​ e. Da​le​ko isp​ od, du​bo​ko pla​vo je​ze​ro upi​jal​ o je
odraz obla​ka. Bri​ž​ljiv​ o ure​đen​ i vrt​ o​vi omo​guć​ a​val​ i su sta​na​rim​ a pa​lač​ e – i, važ​ni​je, nji​-
ho​vim gos​ti​ma – da šeću iman​ jem gdje se imal​ o razg​ ov​ ar​ at​ i samo o prih​ vat​lji​vim te​ma-​
ma.

U služb​ e​noj bla​gov​ ao​ nic​ i, Isa​ ​bell​ e Ros​ sign​ ol sje​dil​ a je uko​če​nih, usp​ ravn​ ih leđa za
sto​lom s bi​je​lim stoln​ ja​kom za koji se lako mo​glo smjest​ it​ i dva​de​set če​tir​ i osob​ e. Sve je u
ovoj prost​ o​rij​ i bilo svi​je​tlo. Zid​ o​vi, po​dov​ i i strop​ o​vi bili su iz​rađ​ en​ i od ka​men​ a u ni​jan-​
si bis​ ern​ i​ce. Strop se lučn​ o izv​ i​jao go​tov​ o šest me​tar​ a uvis. Zvuk je bio na​gla​šen u ovoj
hlad​noj odaj​ i, za​robl​ jen, kao i svi pris​ ut​ni.

Na čelu sto​la bila je mad​ a​me Duf​ o​ur, odje​ven​ a u stro​gu crnu opra​vu što je ot​kriv​ a​la
udubl​ je​nje ve​lič​ i​ne žlic​ e u dnu nje​zin​ a duga vra​ta. Jed​nost​ av​ an dij​ am​ ant​ni broš bio je
njez​ in jed​ i​ni ukras (samo jed​ an do​bar kom​ ad nak​ i​ta, dame, i to pom​no odab​ ran; sve
može os​ta​vi​ti doj​ am, a ni​šta nije tako glasn​ o kao jeft​ in​ i kič), nje​zin​ o usko lice s tu​pom
bra​dom bilo je uok​vi​re​no ko​vrč​ a​ma, tako očit​ o pos​ vi​jetl​ jen​ im​ a da je že​ljen​ i doj​ am mla​-
dos​ti bio pri​lič​no na​ru​šen.

»Ri​ječ je o tome«, go​vor​ il​ a je odm​ je​ren​ im gla​som, uštog​lje​nim i od​rje​šit​ im, »da dje​-
voj​ka tre​ba biti u potp​ u​nost​ i tiha i nep​ rim​ jetn​ a u svo​joj zad​ a​ći.«

Sva​ka od djev​ o​jak​ a za sto​lom imal​ a je na sebi odg​ o​var​ aj​ u​ći plav​ i vu​nen​ i sako i suk-​
nju, koji su bili škol​ska odo​ra. Nije to bilo to​lik​ o loše zimi, ali ovo​ga vruć​ eg li​panj​skog
pop​ odn​ ev​ a, odo​ra je bila nep​ odn​ ošl​ jiv​ a. Isa​ ​bell​ e je mo​gla osje​ti​ti kako se znoj​ i, i nije
bilo te ko​li​čin​ e lav​ and​ e ni sap​ un​ a koji je mo​gao prik​ rit​ i vonj nje​zin​ a zno​ja.

Zu​ri​la je u neog​ u​lje​nu na​ranč​ u pos​ red ta​njur​ a od porc​ ul​ an​ a Li​mo​ges. Pri​bor je bio
pos​tavl​ jen u pre​cizn​ om sli​jed​ u s obij​ u stran​ a ta​nju​ra. Vi​li​ca za sal​ at​ u, pa ona za glavn​ o
jelo, nož, žli​ca, nož za mas​lac i onaj za ribu. I tako dal​ je.

»A sada«, rek​la je mad​ am​ e Duf​ o​ur. »Uzm​ it​ e pra​vi prib​ or – tiho, s'il vous plaît, tiho, i
ogul​ it​ e svoj​ u nar​ an​ču.«

20

Is​a​bel​le je pod​ ig​nu​la vil​ ic​ u i pok​ u​ša​la zar​ it​ i oš​tre zupc​ e u de​bel​ u koru, ali nar​ an​ča se
otk​ o​tr​ljal​ a prek​ o pozl​ a​ćen​ og ruba ta​nju​ra, por​cul​ an je zaz​ vek​ et​ ao.

»Mer​de«, pro​mr​si​la je doh​ vat​ ivš​ i nar​ anč​ u prij​ e nego što je pala na pod.
»Mer​de?« mad​ am​ e Du​fou​ r je bila pok​ raj nje.
Isa​ ​bel​le je pos​ ko​či​la na stolc​ u. Mon Dieu, žena se kret​ a​la po​put otrovn​ ic​ e u mo​čva​ri.
»Isp​ ri​ča​vam se, ma​dam​ e«, rekl​ a je Is​a​bel​le vrat​ iv​ši na​ranč​ u na svoj​ e mjest​ o.
»Ma​de​mo​isell​ e Ros​ sig​nol«, poč​ e​la je mad​ am​ e. »Kako je mo​gu​će da dvij​ e go​din​ e prol​ a​-
zit​ e ovim na​šim hod​nic​ im​ a, a tako ste malo na​uči​li?«
Is​ab​ ell​ e po​novn​ o nab​ o​de na​ran​ču vil​ ic​ om. Bila je to nes​ ​klad​na, ali učin​kov​ it​ a kret-​
nja. Zat​ im se nas​ mi​je​ši. »Opć​ en​ it​ o gov​ or​ eć​ i, ma​dam​ e, nesp​ os​ obn​ ost učen​ ik​ a da nau​ či
zap​ ra​vo je nes​pos​ ob​nost učit​ el​ ja da pod​ uč​ i.«
Svi za stol​ om osup​nu​to dahn​ u.
»Ah«, rekl​ a je mad​ am​ e. »Mi smo, dak​le, razl​ og zaš​ to nist​ e kad​ ri po​jes​ti na​ran​ču kako
pril​ ič​ i?«
Isa​ b​ ell​ e je po​kuš​ al​ a za​sjeć​ i koru – prej​ a​ko, pre​br​zo. Sre​br​na ošt​ ric​ a skliz​nu​la je s na​-
bor​ an​ e kore i zvekn​ u​la o porc​ ul​ an​ski tan​ jur.
Ruka ma​da​me Duf​ o​ur pol​ e​ti; pr​sti joj se steg​nu oko Isa​ b​ el​li​na za​peš​ća.
Za sto​lom, dje​voj​ke su ni​jem​ o prom​ a​tra​le. »Uljud​ an razg​ o​vor, djev​ ojk​ e«, rekl​ a je ma-​
dam​ e krut​ o se smij​ e​šeć​ i. »Nit​ko ne želi da mu partn​ er za ve​če​rom bude kao kip.«
Kao po nar​ edb​ i, djev​ oj​ke stan​ u tiho razg​ o​va​ra​ti o stvar​ im​ a koje se nisu tic​ al​ e Is​a​bell​ e.
Vrt​ lar​ en​ je, vre​mens​ ke pril​ ik​ e, moda. Prih​ vad​ ji​ve teme za ženu. Isa​ ​bel​le je čula kako dje-​
voj​ka pok​ raj nje tiho go​vo​ri: »Sil​no mi se svi​đa čipk​ a Alençon, a tebi?«, i zbi​lja, je​dva se
suzd​ r​ža​la da ne vris​ne.
»Mad​ e​mo​isell​ e Ro​ssign​ ol«, rek​la je mad​ am​ e. »Otić​ i ćete kod mad​ a​me All​ ard i reći joj
da je naš eks​per​ i​ment doš​ ao svom​ e kra​ju.«
»Što to zna​či?«
»Ona će zna​ti. Pođ​ i​te.«
Is​a​bell​ e se brže-bo​lje pov​ uč​ e od stol​ a kako mad​ a​me ne bi pro​mi​je​nil​ a mišl​ je​nje.
Lice mad​ am​ e is​kri​vi se od ne​za​dov​ olj​stva na glasn​ o škrip​ a​nje noge stol​ca na ka​me​-
nom podu.
Is​a​bell​ e se na​smi​je​ši. »Stvarn​ o ne vol​ im nar​ an​če, znat​ e.«
»Ma zbi​lja?« za​jed​ljiv​ o će ma​da​me.
Is​ab​ ell​ e je žel​ je​la is​trč​ at​ i iz ove zag​ uš​lji​ve prost​ o​rij​ e, ali već je sebi stvo​ril​ a do​voljn​ o
ne​vo​lja pa se pri​sil​ i​la da kor​ a​ča po​lak​ o, ram​ en​ a za​bač​ en​ ih, bra​de po​dig​nu​te. Kod stu​ba
(koj​ i​ma se mog​ la us​pin​ ja​ti s tri​ma knji​gam​ a na glav​ i ako bi se to od nje traž​ il​ o), pog​ le-​
da​la je oko sebe i, vid​ jevš​ i da je sama, sju​ril​ a se dol​ je.
U hod​ni​ku is​pod, us​por​ i​la je i isp​ rav​ il​ a leđa. Kad je dos​pje​la do ure​da uprav​ i​te​lji​ce,
nije čak bila ni zad​ i​ha​na.

21

Po​ku​ca​la je.
Na jedn​ o​lič​no»Nap​ rij​ ed«, otvo​ri​la je vrat​ a.
Ma​dam​ e All​ ard sje​di​la je za zla​tom obrubl​ je​nim pi​sa​ćim stol​ om od mah​ ag​ on​ ij​ a.
Sred​njo​vjek​ ovn​ e tap​ i​ser​ i​je vi​sje​le su na kam​ en​ im Zid​ ov​ im​ a sobe, a lučn​ i proz​ o​ri gle​da​li
su na vrt​ o​ve, do te mjer​ e dot​ jer​ a​ne da su se doi​ mal​ i više umjetn​ i​ma ne​go​li prir​ od​ni​ma.
Čak su i ptic​ e tamo rij​ et​ko slij​ e​tal​ e; nema dvoj​be da bi, osje​tivš​ i sve​op​ću uštog​lje​nost,
smjes​ta od​le​tje​le dal​ je.
Isa​ ​bell​ e je sjel​ a – sje​tiv​ši se prek​ asn​ o da joj nije bilo po​nu​đe​no da sjedn​ e. Pon​ ovn​ o je
sko​čil​ a na noge. »Oprost​ it​ e, ma​dam​ e.«
»Sjed​ni, Isa​ b​ ell​ e«.
Posl​ u​šal​ a je, oprez​no pre​križ​ iv​ši glež​njev​ e, kao što to pril​ ič​ i dami, i spo​jivš​ i dla​no​ve.
»Mad​ a​me Duf​ ou​ r me je zam​ o​lil​ a da vam pren​ e​sem kako je eks​per​ i​ment go​tov.«
Ma​dam​ e po​seg​ne za jedn​ im od nal​ iv​per​ a s dr​škom od stakl​ a Mu​ra​no pa stan​ e lup​kat​ i
njim​ e po sto​lu. »Za​što si ov​dje, Isa​ b​ el​le?«
»Mrz​ im nar​ an​če.«
»Oprost​ i?«
»A ako bih baš jela na​ran​ču – a, ruku na srce, mad​ a​me, za​što bih ako ih ne vo​lim –
služ​ il​ a bih se ru​ka​ma, kao što to rade Amer​ i​kan​ci. Kao i svi ost​ a​li, uost​ al​ om. Vil​ i​ca i nož
za na​ran​ču?«
»Misl​ im, zaš​ to si u ško​li?«
»Oh, to. Pa, izb​ a​cil​ i su me iz sa​most​ an​ a Pre​sve​tog srca u Avig​no​nu. Ni za što, mo​gla
bih dod​ a​ti.«
»A škol​ a prij​ e toga?«
Isa​ b​ el​le nije zna​la što bi od​go​vo​ri​la.
Mad​ am​ e odl​ o​ži na​livp​ e​ro. »Ubrz​ o ćeš na​vr​ši​ti dev​ etn​ a​es​tu.«
»Oui, ma​dam​ e.«
»Mis​lim da je vrij​ e​me da odeš.«
Is​ab​ ell​ e skoč​ i na noge. »Da se vra​tim na pre​da​van​ je o tome kako se jede nar​ anč​ a?«
»Po​grešn​ o si shva​ti​la. Mis​lim da bi tre​ba​la oti​ći iz ško​le, Isa​ b​ ell​ e. Jas​no je da nisi za​in​-
ter​ e​si​ran​ a da na​učiš ono čemu te mi ovd​ je mo​žem​ o pod​ uč​ it​ i.«
»Kako jest​ i nar​ anč​ u i kad mo​žeš na​maz​ at​ i sir i tko je važ​nij​ i – drug​ i sin voj​vo​de ili kći
koja nije na​s​ljedn​ i​ca, ili vel​ e​posl​ an​ ik nev​ ažn​ e dr​žav​ e? Mad​ a​me, zar vi ne znat​ e što se u
svi​jet​ u dog​ a​đa?«
Is​a​bel​le mož​ da jest bila skriv​ e​na dub​ ok​ o u unut​ raš​njost​ i, ali ipak je zna​la. Čak i ov-​
dje, za​toč​ e​na iza živ​ i​ce i zlos​tav​ljan​ a uljud​nošć​ u, znal​ a je što se do​ga​đa u Fran​cus​ koj.
Noću, u sa​mos​tans​ kim oda​jam​ a, dok su nje​zin​ e kol​ eg​ ic​ e bile u kre​ve​tim​ a, sje​dil​ a bi do
dugo u noć sluš​ aj​ uć​ i BBC na svom prok​ rij​ um​čar​ en​ om ra​di​ju. Fran​cus​ ka se prid​ ruž​ il​ a
Ve​li​koj Bri​tan​ ij​ i koja je obja​vil​ a rat Nje​mačk​ oj, i sad je na redu bio Hi​tle​rov pot​ ez. Di-​

22

ljem Franc​ u​ske, na​rod je sprem​ ao za​li​he hra​ne, ugrađ​ iv​ a​le su se rol​ e​te na pro​zor​ im​ a radi
zam​ ra​čen​ ja, lju​di su uči​li kako živ​ je​ti u mrak​ u, pop​ ut kr​ti​ca.

Pri​pre​mal​ i su se i brin​ u​li, a onda... niš​ ta.
Mjes​ ec za mje​se​com, ni​šta se nije do​gađ​ a​lo.
Isp​ rv​ a, sve o čemu su svi gov​ or​ i​li bio je Vel​ i​ki rat i gub​ ic​ i koji su une​sreć​ i​li to​li​ko
puno obi​te​lji, ali kako su mjes​ ec​ i prol​ a​zi​li, a o ratu se samo gov​ or​ i​lo, Isa​ b​ el​le je čula
kako uči​te​ljic​ e spo​min​ ju drôle de gue​ rr​ e, laž​ni rat. Prav​ i užas odvij​ ao se drugd​ je u Euro​-
pi, u Belg​ ij​ i, Ni​zo​zem​skoj i Polj​skoj.
»Zar li​jep​ e ma​nir​ e u ratu nisu važn​ e, Isa​ ​bell​ e?«
»Sad više nisu«, bub​nu​la je Is​ab​ ell​ e, tren​ u​tak posl​ ij​ e pož​ el​ jev​ši da je od​šut​ jel​ a.
Mad​ am​ e je ust​ a​la. »Nik​ ad nis​ mo bili pra​vo mjest​ o za tebe, ali...«
»Moj bi me otac strp​ ao bilo kamo samo da me se ri​je​ši«, rekl​ a je. Is​ab​ ell​ e bi rad​ ij​ e iz-​
lan​ ul​ a is​ti​nu nego čula još jedn​ u laž. Na​učil​ a je mnog​ e lekc​ ij​ e u čit​ a​vom nizu ško​la i sa-​
mos​tan​ a koji su joj bili dom više od de​setl​ jeć​ a, a, važn​ i​je od sveg​ a, na​uči​la je da joj se va​-
lja po​uz​dat​ i samo u sebe. Sas​ vim je si​gur​no da ne može ra​ču​nat​ i na oca i sest​ ru.
Mad​ a​me po​gled​ a u Is​ab​ el​le. Nos joj je zad​ rht​ ao je​dva prim​ jet​no, upu​ćuj​ u​ći na lju-​
bazn​ o, ali boln​ o neod​ o​brav​ an​ je. »Te​ško je kad muš​ ka​rac ost​ a​ne bez žene.«
»Teš​ ko je kad dje​voj​čic​ a os​tan​ e bez maj​ke.« Pr​kosn​ o se nas​ mij​ eš​ il​ a. »Izg​ u​bi​la sam oba
rod​ it​ e​lja, ni​sam li? Jed​ an je pre​min​ uo, a dru​gi mi je okre​nuo leđa. Ne mogu odred​ it​ i što
me je više bol​ je​lo.«
»Mon Dieu, Isa​ b​ el​le, mo​raš li uvij​ ek iz​gov​ o​ri​ti ono što ti je na umu?«
Is​ab​ ell​ e je cij​ el​ og​ a ži​vot​ a sluš​ a​la kri​ti​ke na svoj ra​čun, ali zaš​ to bi drž​ a​la jez​ ik za zu​bi-​
ma? Iona​ko je nitk​ o nije sluš​ ao.
»Dak​le, odl​ a​ziš još dan​ as. Posl​ at ću te​le​gram tvom​ e ocu. To​mas će te odves​ti na
vlak.«
»Več​ er​ as?« Isa​ ​bel​le je trepn​ u​la. »Ali... tata me neće htje​ti prim​ i​ti.«
»Ah. Po​s​lje​di​ce«, rek​la je ma​dam​ e. »Mo​žda ćeš sad uvid​ je​ti kako i o nji​ma treb​ a pro-​
misl​ i​ti.«

* * *

Isa​ ​bel​le je opet bila sama u vlak​ u, na putu pre​ma nep​ oz​na​tom.
Kroz mu​tan, prl​ jav proz​ or zur​ i​la je u blje​skov​ e ze​le​nog​ a kraj​ o​li​ka: pok​ oš​ en​ a po​lja, cr​-

ven​ e krov​ o​ve, kam​ en​ e ku​ćic​ e, sive mos​to​ve, kon​ je.
Sve je izg​ led​ al​ o baš kao i uvi​jek, i to ju je iz​nen​ ad​ i​lo. Rat je prij​ e​tio, a ona je misl​ i​la

da će to nek​ a​ko os​ta​vit​ i bil​ jeg na kra​jo​lik​ u, izm​ i​je​ni​ti boju trav​ e, ili uniš​ tit​ i drv​ eć​ e, ili
otjer​ a​ti pti​ce, ali sad, dok je sje​di​la u ovom vlak​ u što je klo​pa​rao pre​ma Par​ iz​ u, shvat​ il​ a
je da sve izg​ led​ a sa​svim uobič​ a​je​no.

Na ne​preg​ led​nom Gar de Lyon​ u, vlak se za​ust​ a​vio uz fij​ uk i škri​pu. Is​ab​ el​le pos​ eg​ne
za ma​le​nom put​nom torb​ om pod no​ga​ma i po​vuč​ e je u kri​lo. Dok je prom​ a​tral​ a kako se

23

putn​ i​ci ko​meš​ aj​ u i prol​ a​ze mimo nje nap​ uš​ ta​juć​ i va​gon, u mis​li joj do​plo​vi pit​ a​nje koje
je zdušn​ o iz​bjeg​ a​val​ a.

Otac.
Vo​lje​la bi vjer​ ov​ at​ i u to da će je doč​ e​kat​ i raš​ i​re​nih ruku, s ljub​ av​lju iz​gov​ o​rit​ i njez​ i​no
ime, kao što je to znao prij​ e, kad je majk​ a bila ono lje​pil​ o koje ih je dr​žal​ o za​jedn​ o.
Zu​ril​ a je u svo​ju ofuc​ a​nu torb​ u.
Tako je mal​ en​ a.
Već​ i​na je nje​zi​nih kol​ e​gi​ca, u ško​la​ma koje je po​ha​đa​la, tamo pris​ti​za​la s komp​ le​ti​ma
kov​če​ga po​ve​zan​ ih kož​nim re​me​njem i za​kuc​ an​ im mje​de​nim čav​lić​ im​ a. Na svo​jim su
noć​nim or​ma​ri​ćim​ a drž​ a​le slik​ e i usp​ om​ en​ e, a u lad​ ic​ am​ a obi​teljs​ ke alb​ um​ e.
Isa​ ​bel​le je imal​ a samo jedn​ u uok​vir​ en​ u fot​ o​graf​ ij​ u žene koje se žel​ je​la sjeć​ at​ i, ali nije
mog​ la. Kad bi i po​ku​šal​ a, sve što bi joj do​laz​ i​lo bili su nej​ as​ni pri​zor​ i upla​ka​nih lju​di i li-​
ječ​ni​ka kako tre​se glav​ om dok joj majk​ a go​vor​ i kako bi se treb​ a​la čvrs​ to dr​žat​ i uz sest​ ru.
Kao da bi to išta pom​ o​glo. Via​ n​ne ju je ubr​zo odb​ a​cil​ a, baš kao i otac.
Shvat​ il​ a je da je ost​ al​ a sama u va​go​nu. Stegn​ uvš​ i dr​šku torb​ e, sklizn​ e pos​tran​ce sa sje-​
dal​ a i iz​i​đe.
Per​ o​ni su vr​vjel​ i svij​ e​tom. Vlak​ ov​ i su staj​ a​li u re​dov​ i​ma, po​drht​ a​vaj​ u​ći; dim je pun​ io
zrak kul​ ja​ju​ći pre​ma vis​ ok​ oj ku​po​li svod​ a. Neg​dje je odjekn​ u​la zviž​ daljk​ a. Gol​ em​ i že-​
ljez​ni kot​ a​či poč​ e​li su se okre​ta​ti. Per​ on je drh​tao pod nje​zin​ im nog​ a​ma.
Otac se ist​ i​cao, čak i u mnošt​ vu.
Kad ju je uočio, vi​dje​la je kako mu iri​tac​ i​ja mi​jen​ ja lice, pre​obraz​ iv​ši nje​gov izr​ az u
onaj mrač​ne odl​ uč​nost​ i.
Bio je vis​ ok muš​ ka​rac, najm​ a​nje me​tar i osam​de​set; ali pov​ io se pod Vel​ ik​ im ra​tom.
Odn​ os​no, bar​ em se Is​a​bell​ e sjeć​ al​ a kako je to jedn​ om ka​zao. Njeg​ o​va su šir​ o​ka ram​ e​na
bila zgur​ en​ a, kao da mu je brig​ a o prav​ il​nom dr​žan​ ju bila pos​ ​ljed​nja stvar na pa​met​ i uza
sve os​ta​lo što ga je mor​ il​ o. Nje​go​va pror​ ij​ e​đe​na kosa bila je si​jed​ a i ne​uredn​ a. Nos mu je
bio ši​rok i plosn​ at, pop​ ut špa​tu​le, a usne tank​ e po​put pri​misl​ i. Ove vru​će ljet​ne ve​čer​ i
nos​ io je zguž​ van​ u bij​ e​lu ko​šu​lju, po​dvij​ en​ ih ruk​ av​ a; krav​ at​ a je bila olab​ av​lje​na oko po​-
hab​ an​ og ovrat​ni​ka, a hlač​ e od sam​ta va​pi​le su za pran​ jem.
Po​kuš​ a​la je iz​gled​ a​ti... zrel​ o. Mo​žda je to ono što je od nje žel​ io.
»Isa​ b​ el​le.«
Steg​nu​la je drš​ ku tor​be objem​ a ru​ka​ma. »Tata.«
»Još jed​nom iz​ba​če​na.«
Kim​nul​ a je, te​ško pro​gu​tavš​ i.
»Kako ćemo pro​nać​ i novu škol​ u u ovakv​ im vre​me​ni​ma?«
Ovo je bila nje​zi​na pri​lik​ a. »Ja... Žel​ im ži​vje​ti s tob​ om, tata.«
»Sa mnom?« Zvuč​ ao je iživc​ ir​ a​no i izn​ en​ ađ​ en​ o. Ali zar nije bilo nor​maln​ o da dje​voj-​
ka želi živ​ je​ti s ocem?

24

Zak​ or​ a​či​la je pre​ma njem​ u. »Mo​gla bih ra​di​ti u knji​žar​ i. Neću ti sme​ta​ti.«
Uvuk​la je oš​tro dah, ček​ a​ju​ći. Zvu​ko​vi su se naje​ dn​ om poj​ ač​ a​li. Čula je ko​ra​ke ljud​ i,
pe​ron kako pod njim​ a ste​nje, gol​ ub​ o​ve kako im nad gla​vam​ a kle​peć​ u kril​ i​ma, dječ​ ji
plač.
Na​rav​no, Is​a​bell​ e.
Dođi doma.
Otac s gnu​ša​njem uz​dah​ne i stan​ e se udal​ ja​vat​ i.
»Pa«, re​kao je os​vrn​ uvš​ i se. »Ideš li?«

* * *

Is​a​bel​le je lež​ a​la na deki u tra​vi što je slat​kas​to mir​ is​ a​la, s knjig​ om rast​ vor​ en​ om pred so​-
bom. Negd​ je u bliz​ i​ni pče​le su među cvi​jeć​ em mar​ljiv​ o zu​ja​le; u pos​ vem​ aš​njoj tiš​ in​ i zvu​-
ča​lo je to pop​ ut sić​ uš​nog mot​ oc​ ikl​ a. Dan je bio pak​len​ o vruć; tjed​ an na​kon njez​ i​na po-​
vrat​ka kući u Par​ iz. Ali ne i doma. Zna​la je da otac kuje pla​no​ve kako bi je se čim prij​ e
rij​ e​šio, ali nije žel​ je​la time raz​bi​jat​ i gla​vu na ova​ko prek​ ra​san dan, bor​ a​već​ i na zra​ku što
je mi​ris​ ao na treš​nje i slat​ko i zel​ en​ u trav​ u.

»Pre​vi​še čit​ aš«, re​kao je Crist​ op​he grick​ a​juć​ i vlat tra​ve. »Što je to, lju​bavn​ i rom​ an?«
Pre​va​lil​ a se pre​ma nje​mu, na​glo zak​lop​ iv​ši knji​gu. Bila je o Edith Cav​ ell, boln​ ič​ ark​ i u
Ve​li​kom ratu. Ju​na​ki​nji. »Mo​gla bih biti ratn​ i he​roj, Cris​top​he.«
On prasn​ e u smij​ eh. »Dje​voj​ka? He​roj? Smij​ ešn​ o.«
Isa​ ​bel​le se brzo oso​vi na noge zgra​bivš​ i šeš​ ir i bi​jel​ e svil​ e​ne ru​ka​vic​ e.
»Ne srdi se«, rek​ ao je is​ke​sivš​ i se. »Samo mi je dod​ i​jal​ o raz​go​var​ a​ti o tom ratu. K
tome, či​nje​nic​ a je da su žene u ratu be​sko​risn​ e. Vaš pos​ ao je da ček​ a​te naš pov​ ra​tak.«
Jedn​ u je ruku podm​ et​nuo pod obraz i zag​ le​dao se u nju kroz čup​ e​rak plav​ e kose što
mu je pao pre​ko lica. U svom​ e morn​ ar​skom sak​ ou i bij​ e​lim hlač​ a​ma ši​rok​ ih no​ga​vic​ a iz-​
gled​ ao je baš onak​ av kao što je i bio – povl​ aš​ te​ni stud​ ent, ne​na​vik​ ao na bilo ka​kav rad.
Mno​gi stud​ en​ti njeg​ ov​ ih god​ in​ a do​bro​voljn​ o su na​pu​štal​ i stud​ ij da bi se prid​ ru​ži​li vojs​ ​-
ci. Ne i Cris​top​he.
Isa​ ​bell​ e je kre​nu​la uzb​ r​do pa kroz voćn​ jak, izb​ iv​ši na travn​ a​ti bre​žul​ jak gdje je bio
par​ki​ran njeg​ ov kab​ ri​olet Pan​hard.
Već je bila za upravl​ ja​čem, upa​ljen​ a mot​ o​ra, kad se Cris​toph​ e poj​ av​ io. Po​toč​ ić znoj​ a
cij​ ed​ io mu se niz li​jep​ o, prav​ il​no lice, a prazn​ a ko​ša​ra za izl​ et vi​sjel​ a mu je prek​ o ruke.
»Baci to otrag​ a«, rekl​ a je uz šir​ ok osmij​ eh.
»Ne​ćeš ti vo​zi​ti.«
»Iz​gled​ a da ipak hoću. Upa​daj.«
»To je moj autom​ ob​ il, Isa​ ​bel​le.«
»Pa, točn​ i​je – a znam kol​ i​ko su ti važn​ e čin​ je​nic​ e, Cris​top​he – to je auto​mob​ il tvoj​ e
majk​ e. A ja misl​ im da bi žens​ ki autom​ o​bil tre​ba​la vo​zit​ i žena.«
Isa​ b​ el​le je po​ku​ša​la zat​ o​mit​ i osmi​jeh kad je za​ko​lut​ ao očim​ a i prom​ rm​ljao »u redu«,

25

pa se nagn​ uo kako bi smjest​ io ko​šar​ u iza Is​ab​ el​li​na sjed​ a​la. Tada, njoj u inat usp​ or​ iv​ši,
obiš​ ao je autom​ ob​ il i za​uzeo mjest​ o pok​ raj nje.

Nije ni zat​ vo​rio vrat​ a kad je ona uba​ci​la u br​zi​nu i na​gaz​ il​ a pap​ u​čic​ u gasa. Autom​ ob​ il
je na​čas ok​lij​ e​vao, a zat​ im na​glo po​let​ io na​pri​jed, ko​vi​tla​juć​ i pra​šin​ u i dim dok je ubrz​ a​-
vao.

»Mon Dieu, Is​ab​ el​le. Spor​ i​je malo!«
Jedn​ om je ruk​ om pri​drž​ a​va​la slamn​ a​ti še​šir što je lam​ a​tao, dok je dru​gom stez​ al​ a
uprav​ljač. Je​dva da bi malč​ i​ce usp​ o​ri​la kad bi se mim​ oi​ šl​ i s dru​gim voz​ i​lim​ a.
»Mon Dieu, spo​ri​je«, po​nov​ io je.
Mo​rao je, dak​ a​ko, zna​ti da nije ka​nil​ a posl​ uš​ a​ti.
»U dan​ ašn​ je vri​je​me žena može otić​ i u rat«, rekl​ a je Isa​ ​bell​ e kad ju je pa​ri​ška prom​ et-​
na guž​ va najz​ ad pri​si​li​la da usp​ or​ i. »Mo​gla bih voz​ i​ti sa​nit​ et​ska kola, mo​žda. Ili bih mo-​
gla ra​dit​ i na raz​bi​ja​nju tajn​ ih ši​fri. Ili šar​mi​ra​ti ne​prij​ a​tel​ ja pa da mi oda taj​ne lo​ka​ci​je ili
plan​ ov​ e. Sjeć​ aš se one igre...«
»Rat nije igra, Isa​ ​bel​le.«
»Mis​lim da mi je to jasn​ o, Crist​ op​he. Ali, dođe li do rata, mogu pom​ oć​ i. To je sve
što kaž​ em.«
Na Rue de l’Ami​ral de Co​lig​ny mo​ra​la je nag​ lo zak​ oč​ i​ti da ne uda​ri u kam​ io​ n. Ko​-
nvoj se prot​ ez​ ao od Comédie França​ise pa sve do mu​zej​ a Lo​uvre. Što​vi​še, po​svud​ a na-​
oko​lo bili su ka​mio​ ni, a žan​da​ri u unif​ orm​ a​ma preu​ s​mje​ra​val​ i su pro​met. Vreć​ e s pi​je​-
skom bile su na​gom​ il​ an​ e oko ne​kol​ ik​ o gra​đe​vin​ a i spom​ en​ i​ka kako bi ih zaš​ ti​til​ e od
zračn​ ih nap​ ad​ a – koj​ ih nije bilo ot​ka​ko je Franc​ u​ska stup​ i​la u rat.
Za​što je ov​dje bilo tol​ ik​ o franc​ u​skih po​lic​ a​jac​ a?
»Čudn​ o«, prom​ r​sil​ a je Is​a​bel​le na​mrš​ tivš​ i se.
Cris​top​he je iz​vio vrat da vidi što se do​gađ​ a. »Pre​se​ljav​ a​ju umjetn​ i​ne iz Lo​uvrea«, re​-
kao je.
Is​ab​ ell​ e je vi​djel​ a da je prom​ et kre​nuo pa je ubrz​ al​ a. Za​čas je dos​pje​la do oče​ve knji​-
ža​re i par​kir​ a​la.
Mah​nu​la je Cris​toph​ eu na pozd​ rav i nest​ a​la u knji​žar​ i. Bila je duga i uska, od poda
do stro​pa pret​ rp​ an​ a knjig​ a​ma. Ti​jek​ om god​ i​na otac je nas​toj​ ao po​već​ a​ti fun​dus, dav​ši
post​ a​vi​ti sa​most​ o​jeć​ e pol​ ic​ e za knji​ge. Re​zult​ at njeg​ ov​ a »pob​ olj​šan​ ja« bila je neka vr​sta
la​bi​rint​ a. Pro​la​zi među po​lic​ am​ a vo​dil​ i su amo-tamo, sve dubl​ je i dubl​ je unut​ ra. Na sa-​
mom kra​ju bili su tu​ris​tič​ki vo​dič​ i. Neke su pol​ ic​ e bile dob​ ro osvij​ et​ljen​ e, neke u sjen​ a​-
ma. Nije bilo dov​ olj​no utičn​ i​ca da se osvi​jezl​ i baš sva​ki kut​ ak, ali nje​zin je otac pozn​ a-​
vao sva​ki nasl​ ov na sva​koj pol​ ic​ i.
»Kasn​ iš«, rek​ ao je, pod​ ign​ uvš​ i po​gled sa sto​la otra​ga. Ra​dio je neš​ to na ti​skar​skom
stro​ju, vje​roj​ at​no tis​ ka​juć​ i jedn​ u od svo​jih knji​ga po​ezij​ e koje nit​ko ni​kad nije kup​ ov​ ao.
Njeg​ ov​ i tupi prs​ ti bili su umrl​ ja​ni pla​vom. »Pret​post​ avl​ jam da su ti momc​ i važ​nij​ i od

26

posl​ a.«
Kliz​nu​la je na stol​ ac iza bla​gajn​ e. U ovih tjed​ an dana otk​ ak​ o je živ​ jel​ a s ocem odl​ uč​ i​-

la je izb​ je​gav​ at​ i prep​ ir​ke, iako ju je šut​nja izj​ ed​ al​ a. Nerv​ ozn​ o je lupk​ a​la no​gom. Ri​ječ​ i,
fraz​ e – opravd​ a​nja – vriš​ tal​ i su od pot​ re​be da se na​glas izg​ o​vo​re. Bilo je teš​ ko preš​ ut​ je​ti
kako se osje​ćal​ a, ali znal​ a je kol​ ik​ o žark​ o želi da ode, pa se suz​drž​ av​ a​la.

»Ču​ješ li ovo?« re​kao je na​kon nek​ og vrem​ e​na.
Zar je zak​ u​njal​ a?
Is​a​bel​le se usp​ rav​ i. Nije ni čula oca kako pril​ az​ i, ali sad je bio iza nje, mrš​ te​ći se.
Neš​ to se čud​no čulo u knjiž​ ar​ i, to je bilo sig​ urn​ o. Praš​ i​na je pa​da​la sa strop​ a, pol​ ic​ e
su blag​ o po​drh​tav​ al​ e stvar​ aj​ uć​ i zvuk na​lik cvok​ o​tu zubi. Sje​na je proš​la is​pred ar​mi​ran​ og
stakl​ en​ og iz​log​ a na ula​zu. Sto​tin​ e.
Lju​di. Mnošt​ vo.
Otac je oti​šao do vra​ta. Is​a​bel​le je skliz​nul​ a sa stol​ca i kren​ ul​ a za njim​ e. Kad je otvo​-
rio vrat​ a, ugled​ al​ a je rul​ ju kako juri ulic​ om, pun​ eć​ i pločn​ ik​ e.
»Koji vrag?« prom​ rm​ljao je otac.
Is​ab​ el​le se pro​gur​ a​la por​ ed nje​ga pa se stal​ a lak​ti​ma pro​bij​ a​ti među svjet​ in​ om.
Mu​ška​rac se zal​ e​tio u nju udar​ iv​ši je tako snažn​ o da je pos​ rn​ u​la, ali nije se niti is​pri-​
čao. Još ljud​ i jur​cal​ o je pok​ raj njih.
»Što je ovo? Što se dog​ a​đa?« upit​ al​ a je zaj​ a​pur​ e​nog​ a, zad​ i​han​ og muš​ kar​ca koji se po-​
ku​ša​vao prob​ i​ti kroz gom​ i​lu.
»Ni​jemc​ i ulaz​ e u Par​ iz«, re​kao je. »Mo​ra​mo bjež​ at​ i. Bio sam u Vel​ i​kom ratu.
Znam...«
Isa​ b​ ell​ e se pods​ mjeh​ne. »Nij​ em​ci u Pa​ri​zu? Nem​ og​ uć​ e.«
Odju​rio je da​lje pos​ ka​ku​juć​ i s jed​ne stra​ne na drug​ u, kriv​ u​da​ju​ći, ruke skupl​ jaj​ uć​ i pa
šir​ eć​ i na bo​ko​vi​ma.
»Mor​ am​ o se do​mo​ći kuće«, mrač​no je re​kao otac. »Drži se uza me«, do​metn​ uo je
kreć​ u​ći se među go​mi​lom.
Is​a​bell​ e nik​ ad nije vid​ jel​ a tak​vu pan​ ik​ u. Gore i do​lje niz ulic​ u pa​lil​ a su se svjet​ la,
auto​mob​ i​li, vrat​ a tre​skom za​tva​ral​ a. Lju​di su do​vik​ iv​ a​li jedn​ i dru​gim​ a i pruž​ al​ i ruke po-​
kuš​ a​vaj​ u​ći se ne iz​gub​ it​ i u sveo​ pć​ e​mu met​ ež​ u.
Isa​ b​ ell​ e se dr​ža​la uz oca. Pa​kao na ulic​ a​ma ih je us​po​rio. Ula​zi u podz​ em​nu žel​ jez​ni​-
cu bili su za​kr​če​ni pa su mo​ra​li cij​ el​ o vrij​ em​ e ho​dat​ i. Već se spus​tio su​mrak kad su se
najz​ ad dom​ og​ li kuće. Pred njih​ ov​ om zgrad​ om, ocu su treb​ al​ a dva pok​ uš​ aj​ a da otvor​ i
ulazn​ a vrat​ a, tol​ ik​ o su mu se tresl​ e ruke. Jed​nom unu​tra, ig​nor​ i​ral​ i su troš​no diz​ al​ o i po​-
hi​tal​ i stub​ am​ a na peti kat, do svo​ga stan​ a.
»Ne pali svje​tla«, prom​ ukl​ o je re​kao otac kad je otvor​ io vrat​ a.
Is​a​bell​ e ga je slij​ e​di​la do dnev​ne sobe pa proš​la mimo njeg​ a do pro​zor​ a, gdje je pod​ ig-​
nu​la ro​let​ e i prov​ i​ri​la na ulic​ u.

27

Iz da​ljin​ e se čula tut​nja​va. Kako je post​ a​ja​la glasn​ ij​ a, proz​ o​ri su se sve više tresl​ i, zvec-​
ka​juć​ i pop​ ut koc​ki​ca leda u čaši.

Čula je prod​ o​ran fi​juk samo nek​ o​li​ko sek​ un​da prij​ e nego što je na nebu ugle​dal​ a
crnu eska​dril​ u, u for​mac​ i​ji jata.

Bomb​ ard​ er​ i.
»Šva​be«, šapn​ uo je otac.
Ni​jemc​ i.
Nje​mač​ki borb​ en​ i zra​ko​plov​ i lete nad Pa​ri​zom. Fij​ uk je pos​tao glas​ni​ji, re​zak pop​ ut
žens​ kog vri​ska, a onda, neg​dje – mož​ da u drug​ om aron​dis​ man​ u, po​misl​ i​la je – bomb​ a je
eks​plo​di​ra​la u bljes​ ku je​ziv​ e jar​ke svjet​ lost​ i, i ne​što je zah​ vat​ il​ a vat​ ra.
Ogla​si​la se si​ren​ a za zračn​ u opas​nost. Otac je si​lov​ i​to nav​ uk​ ao zas​tor​ e i po​veo je iz
sta​na niz stub​ e. Svi su​sje​di su či​nil​ i isto, nos​ eć​ i kap​ ut​ e i dje​cu i kućn​ e lju​bimc​ e niz stu​bi​-
šte, dol​ je u vežu pa niz uske, zav​ o​ji​te ka​me​ne stub​ e što su vo​dil​ e u pod​ rum. Sje​di​li su za​-
jedn​ o u tami, nat​ is​ kan​ i jed​ni uz dru​ge. Zrak je za​uda​rao na pli​jes​ an, znoj i strah – bio je
to najo​ ​št​ ri​ji od svih mi​ris​ a. Bomb​ ar​dir​ an​ je se otegn​ ul​ o uned​ og​ led, fi​juč​ u​ći i tutn​ jaj​ u​ći,
Zi​do​vi pod​ rum​ a vib​ ri​ra​li su oko njih, praš​ i​na je pa​dal​ a po​svud​ a na​okol​ o. Jed​na je beba
po​če​la plak​ a​ti, neu​ tješn​ o.
»Utiš​ ajt​ e to dij​ e​te, mol​ im vas«, net​ko je pras​nuo.
»Pok​ uš​ a​vam, mons​ ie​ ur. Upla​šen je.«
»Kao i svi os​tal​ i.«
Nak​ on, čin​ i​lo se, čit​ av​ e vječn​ os​ti, zavl​ ad​ al​ a je tiš​ in​ a. I go​to​vo da je bila glas​nij​ a od
buke. Što je os​ta​lo od Pa​riz​ a?
Do tren​ utk​ a kad se ogla​si​la sir​ e​na za kraj opasn​ ost​ i, Isa​ ​bell​ e je bila oba​mr​la.
»Is​ab​ el​le?«
Žel​ je​la je da otac po​segn​ e za njom, da joj uzme ruku i utje​ši je, ma​kar samo na čas,
ali okren​ uo joj je leđa i po​šao uz mrač​ne, vi​ju​ga​ve pod​ rum​ske stu​be. Gore, u stan​ u, Is​a-​
bell​ e je smjes​ta poh​ i​ta​la pre​ma pro​zo​ru, vi​reć​ i iza zast​ o​ra da vidi Eifell​ ov to​ranj. I da​lje
je bio tamo, uz​di​žuć​ i se nad zi​dom gus​tog​ a crn​ og dima.
»Nem​ oj staj​ at​ i kod proz​ or​ a«, rek​ ao je.
Pol​ a​ko se okre​nul​ a. Je​din​ a svje​tlost u sobi do​pir​ a​la je od nje​go​ve džepn​ e svje​tilj​ke,
bo​les​no​žu​ti tra​čak u tami. »Pa​riz neće past​ i«, rekl​ a je.
Nije odg​ o​vor​ io. Na​mr​štio se. Pit​ a​la se misl​ i li na Vel​ i​ki rat i ono što je vi​dio u rov​ o-​
vi​ma. Mož​ da su ga po​nov​no za​pek​le star​ e rane, bol​ne od zvu​ko​va pad​ a​juć​ ih bomb​ i i sik​-
tav​ ih bukt​ in​ ja.
»Pođi u post​ e​lju, Isa​ ​bel​le.«
»Kako bih uop​će mo​gla zasp​ at​ i?«
Uzd​ ah​nuo je. »Na​učit ćeš da je što​šta mo​guć​ e.«

28

29

Pet

Vlada im je la​ga​la. Uvje​ra​val​ i su ih, izn​ ov​ a i iz​no​va, da će Mag​ i​not​ ov​ a lin​ i​ja obra​ni​ti

Fran​cu​sku od Ni​je​mac​ a.
Laži.
Ni bet​ on, ni če​lik, ni fran​cu​ska voj​ska nisu mog​ li zau​ s​tav​ i​ti Hit​ ler​ o​ve tru​pe, a vla​da

je po​bjeg​ la iz Pa​riz​ a pop​ ut lop​ ov​ a u noći. Reč​ en​ o je da su u Tou​ rs​ u, odre​đu​ju stra​teg​ ij​ e,
ali kak​va ko​rist od strat​ e​gi​ja kad je Par​ iz pre​plavl​ jen nep​ ri​ja​te​ljim​ a?

»Jesi li spremn​ a?«
»Ne idem, tata. Već sam ti rek​la.« Odjen​ u​la se za pu​tov​ an​ je – kao što ju je za​mol​ io –
u cr​ve​nu ljet​nu ha​lji​nu na toč​kic​ e i cip​ e​le s nis​ kim pot​pe​tic​ a​ma.
»Neć​ em​ o opet pon​ avl​ ja​ti ovaj raz​go​vor, Is​ab​ ell​ e. Hum​ber​to​vi će usko​ro doći da te
pok​ u​pe. Odvest će te sve do To​urs​ a. A onda, prep​ u​štam te tvoj​ oj snal​ a​ž​lji​vos​ti da dođ​ eš
do ses​trin​ e kuće. Bog zna da ti je ma​kar bjež​ a​nje uvij​ ek išlo od ruke.«
»Zna​či, tje​raš me. Opet.«
»Dos​ta s time, Is​ab​ ell​ e. Sup​ rug tvo​je sest​ re je na fron​ti. Sama je s kćer​kom. Učin​ it ćeš
kao što ti kaž​ em. Na​pu​štaš Par​ iz.«
Je li uop​će znao ko​li​ko ju je ovim uvri​je​dio? Je li mar​ io?
»Ni​kad te nije bilo brig​ a ni za Via​ nn​ e ni za mene. A ona me ne želi ni​šta više nego
ti.«
»Ideš«, re​kao je.
»Že​lim ost​ at​ i i bo​ri​ti se, tata. Biti pop​ ut Edith Cav​ ell.«
Zak​ o​lut​ ao je oči​ma. »Sje​ćaš li se kako je skon​ča​la? Ubi​li su je Nij​ em​ci.«
»Tata, mo​lim te.«
»Dost​ a. Vid​ io sam za što su ka​dri, Is​a​bell​ e. Ti nisi.«
»Ako je tako gadn​ o, treb​ ao bi poći sa mnom.«
»I ost​ av​ i​ti stan i knji​ža​ru nji​ma?« Zgra​bio joj je ruku i iz​vuk​ ao iz sta​na pa do​lje niz
stub​ e. Njez​ in slamn​ at​ i šeš​ ir i put​na tor​ba udar​ a​li su o zid, dah joj je iz​la​zio u dah​taj​ im​ a.
Najz​ ad je otvo​rio vra​ta i iz​vuk​ ao je na Ave​nue de La Bou​ r​don​na​is.
Kaos. Praš​ in​ a. Svje​tin​ a. Ulic​ e su bile živi, za​di​han​ i zmaj ljud​skog​ a roda koji mili na-​
pri​jed, dašć​ e u praš​ in​ i, tru​bi si​re​na​ma; ljud​ i zap​ om​ a​žu, dje​ca plač​ u, a vonj znoj​ a tež​ ak je
u zra​ku.
Autom​ o​bi​li su zak​ r​či​li če​t​vrt, sva​ki ste​nje pod ter​ e​tom ku​tij​ a i tor​bi. Lju​di su uze​li

30

sve čega su se mog​ li doč​ ep​ a​ti. Koč​ ij​ e i bi​cik​li – čak i dje​čja ko​lic​ a.
Oni koji nisu mo​gli pron​ ać​ i ili sebi priu​ štit​ i gor​ iv​ o, auto​mo​bil ili bic​ ikl, išli su pje​ši​-

ce. Stot​ i​ne – tis​ uć​ e – žena i djec​ e drž​ al​ i su se za ruke vu​kuć​ i se nap​ ri​jed, no​se​ći onol​ ik​ o
ko​lik​ o su mo​gli po​ni​je​ti. Kovč​ ez​ i, ko​šar​ e, kućn​ i lju​bimc​ i.

Oni naj​mla​đi i najs​ ta​ri​ji već su zao​ st​ a​ja​li.
Is​ab​ ell​ e se nije že​ljel​ a prid​ ruž​ i​ti toj bez​nadn​ oj, bes​pom​ oćn​ oj rij​ e​ci žena, dje​ce i star​ča-​
di. Dok su mlad​ i muš​ karc​ i bili na boj​ i​štim​ a – gi​nu​ći za njih – njih​ ov​ e su obit​ el​ ji bjež​ al​ e,
prem​ a jugu ili za​pad​ u, iako, zap​ rav​ o, za​što su mis​li​li da će tamo biti sig​ urn​ i​je? Hi​tler​ ov​ e
trup​ e već su na​pal​ e Poljs​ ku, Belg​ ij​ u i Čeh​ osl​ o​vačk​ u.
Ru​lja ih je okru​žil​ a i prog​ ut​ al​ a.
Jed​na se žena za​le​tjel​ a u Is​a​bel​le, pa prom​ rm​ljal​ a isp​ ri​ku i nast​ av​ i​la dal​ je.
Is​ab​ ell​ e je slij​ e​dil​ a oca. »Mogu biti od ko​ris​ti, mol​ im te. Bit ću boln​ i​čark​ a, ili mogu
voz​ i​ti san​ i​tet​sko voz​ il​ o. Mogu po​vi​ja​ti rane, ili ih čak ši​vat​ i.«
Negd​ je u bli​zin​ i ogla​si​la se autom​ o​bils​ ka sir​ e​na.
Otac je po​gle​dao mimo nje i vi​dje​la je kako mu je olak​šan​ je osvi​je​tlil​ o lice. Is​a​bel​le je
pre​pozn​ a​la taj pog​ led: znač​ io je da će je se naj​zad ri​je​ši​ti. Opet. »Evo ih«, re​kao je.
»Ne​moj me slat​ i odav​de«, rek​la je. »Mol​ im te.«
Us​mjer​ io ju je kroz mnoš​tvo do mjes​ta gdje je prašn​ jav​ i crni autom​ o​bil bio par​kir​ an.
Na krov​ u je bio priv​ e​zan ulegn​ u​ti, umr​lja​ni ma​drac, zaj​ edn​ o s komp​ let​ om ri​bič​kih šta​-
pov​ a i ka​ve​zom u ko​jem je bio zec. Pok​lo​pac prtl​ jaž​nik​ a bio je otvo​ren, ali tak​ ođ​ er pri​-
ve​zan; unu​tra je vid​ je​la hrpu ko​šar​ a, kovč​ e​ga i svje​tiljk​ i.
U auto​mo​bi​lu, blij​ ed​ i, pu​načk​ i prs​ ti mons​ ie​ ura Humb​ er​ta ste​zal​ i su uprav​ljač kao da
je auto​mo​bil bio konj koji bi u svak​ om tre​nu mog​ ao po​ju​ri​ti. Bio je to zdep​ ast muš​ kar​ ac
koji je dane pro​vo​dio u mesn​ i​ci po​kraj očev​ e knjiž​ a​re. Njeg​ o​va su​pru​ga Pa​tri​cia bila je,
pak, sta​si​ta žena snažn​ e čel​ jus​ti kakv​ a se čest​ o mo​gla vid​ je​ti na selu. Pu​šil​ a je cig​ a​ret​ u i
zu​ril​ a kroz proz​ or kao da nije mog​ la vje​rov​ at​ i vlas​ti​tim oči​ma.
Mon​si​eur Humb​ ert spus​tio je proz​ or pa pro​tur​ io lice kroz otvor. »Zdrav​ o, Ju​lie​ ne. Je
li sprem​na?«
Otac je kim​nuo. »Sprem​na je. Mer​ci, Edou​ ard.«
Pa​tri​cia se nagn​ u​la kako bi se i sama obrat​ i​la ocu. »Mi ne​će​mo da​lje od Orl​ éans​ a. I
mor​ at će plat​ it​ i svoj dio za go​riv​ o.«
»Nar​ av​no.«
Is​ab​ ell​ e nije mog​ la otić​ i. Bilo bi to ku​ka​vičk​ i. Pog​ reš​no. »Tata...«
»Au re​voi​ r«, re​kao je do​volj​no čvr​sto da je pods​ je​ti kako nema izb​ o​ra. Kim​nuo je pre​-
ma autom​ o​bil​ u i ona se uko​če​no po​kre​ne.
Otvo​ri​la je stražn​ ja vrat​ a i ugle​dal​ a tri mal​ en​ e, mus​ av​ e dje​vojč​ ic​ e sti​ješ​njen​ e po​put
riba u mre​ži kako jedu krek​ e​re, piju iz boč​ ic​ a i igraj​ u se s lutk​ a​ma. Pos​ l​ jed​nje što je že-​
ljel​ a bilo je da im se prid​ ru​ži, ali ugur​ al​ a se unu​tra, nap​ ra​vil​ a sebi mjest​ a među tim nez-​

31

nan​ci​ma koji su zau​ dar​ al​ i po siru i kob​ as​ i​cim​ a, pa zat​ vor​ il​ a vra​ta.
Okre​nuv​ši se na svom​ e mjest​ u, pog​ led​ al​ a je oca kroz straž​nje stakl​ o. Zad​ rž​ ao je nje​-

zin pog​ led; vi​dje​la je kako mu se usta je​dva pri​mjet​no iz​vij​ a​ju do​lje: bio je to jed​ i​ni na-​
go​vje​štaj da ju je vid​ io. Gom​ il​ a se slij​ ev​ a​la oko nje​ga po​put vode oko ka​men​ a, sve dok
nije mo​gla vi​dje​ti niš​ ta osim zida od nep​ oz​na​tih lju​di koji se tro​mo prib​ li​žav​ a auto​mo​bi​-
lu.

Po​novn​ o uper​ i pog​ led isp​ red sebe na sjed​ a​lu. S dru​ge stran​ e njez​ i​na proz​ or​ a mla​da je
djev​ oj​ka zu​ri​la u nju, div​lja po​gled​ a, kose sple​ten​ e pop​ ut pti​čje​ga gni​jezd​ a, s doj​ en​čet​ om
što joj je si​sa​lo dojk​ u. Auto​mob​ il se kre​tao spor​ o, katk​ ad mi​leć​ i, kat​kad du​lje vrij​ em​ e
sto​je​ći. Isa​ b​ el​le je pro​mat​ ral​ a svo​je sun​ ar​ odn​ ja​ke – svo​je sun​ a​rod​nja​kin​ je – kako se vuku
s noge na nogu, doi​ m​lju​ći se omaml​ je​no, pres​travl​ jen​ o, sme​ten​ o. Svak​ o malo net​ko bi
uda​rio o pokl​ op​ ac mot​ o​ra ili prt​ljažn​ ik, ne​što mo​le​ći. Drž​ al​ i su pro​zo​re po​dig​nut​ i​ma
iako je vruć​ i​na u autu bila nep​ odn​ oš​lji​va.

Isp​ r​va je bila tuž​na što od​laz​ i, a onda je u njoj pro​ključ​ ao gnjev, pos​ta​juć​ i vru​ći čak i
od zrak​ a otrag​ a u tom smrd​ljiv​ om autom​ ob​ il​ u. Bila je umorn​ a od toga da svi mis​le kako
s njom mogu što im se proht​ i​je. Najp​ ri​je ju je na​pust​ io otac, a onda ju je odb​ ac​ i​la i Vi​-
an​ne. Sklo​pil​ a je oči da pri​krij​ e suze koje nije bila kad​ ra pot​ is​nu​ti. U tami što je smrd​ jel​ a
na kob​ as​ ic​ e, znoj i dim, dok su se pok​ raj nje sva​đal​ a dje​ca, sje​ti​la se kad su je prvi put
pos​la​li od kuće.

Duga vožn​ ja vlak​ om... Is​a​bell​ e se bila stis​nul​ a uz Via​ nn​ e, koja nije rad​ i​la niš​ ta doli
šmr​ca​la, plak​ al​ a ili se pre​tva​ral​ a da spa​va.

A onda ma​dam​ e, koja gled​ a niz svoj nos nal​ ik na slav​ in​ u i go​vo​ri: Neće mi stva​rat​ i ne-​
vol​ je.

Iako je bila pre​ma​le​na – bilo joj je tek če​ti​ri – Isa​ ​bell​ e je smat​ ral​ a da je već na​uči​la što
zna​či osam​ljen​ ost, ali pre​va​ril​ a se. U tri go​din​ e što ih je prov​ el​ a u Le Jard​ i​nu, ba​rem je
ima​la sest​ ru, iako Vi​ann​ e nik​ ad nije bilo u bli​zin​ i. Isa​ ​bell​ e se sje​ćal​ a kako viri kroz pro-​
zor na katu, iz da​lji​ne pro​mat​ ra​ju​ći ses​tru i njez​ i​ne pri​jat​ el​ je, mol​ e​ći se da je se netk​ o sje-​
ti, da je poz​ ov​ u, a onda je Vi​an​ne, kad se uda​la za Ant​ o​inea, otp​ ust​ il​ a mad​ am​ e Klet​ vu
(nije joj to bilo prav​ o ime, dak​ ak​ o, ali sva​kak​ o joj je prist​ a​jal​ o) i Isa​ b​ el​le je vje​ro​va​la da
je kon​ ačn​ o pos​tal​ a dio obit​ el​ ji. Ali ne za​dug​ o. Kad je Via​ n​ne imal​ a spont​ an​ i po​ba​čaj,
got​ o​vo od​mah bilo je: zbog​ om, Isa​ b​ ell​ e. Tri tjed​na posl​ i​je – u dobi od sed​ am – bila je u
svom pr​vom int​ er​na​tu. Tek je tada zai​ st​ a shvat​ il​ a što znač​ i osaml​ jen​ ost.

»Ti, Is​a​bell​ e. Jesi li pon​ i​je​la kakv​ u hran​ u?« upi​tal​ a je Pat​ ri​cia. Okre​nul​ a se u svom
sje​da​lu vi​reć​ i na Isa​ b​ el​le.

»Ni​sam.«
»Vino?«
»Pon​ i​jel​ a sam nov​ ac, odje​ću i knji​ge.«
»Knji​ge«, prez​ ir​no je pon​ o​vil​ a Pat​ ric​ ia pa se pon​ ovn​ o okren​ ul​ a. »E, to će ti po​mo​ći.«

32

Is​ab​ el​le se pon​ ovn​ o za​gle​dal​ a kroz pro​zor. U čemu je još po​grij​ eš​ il​ a?

* * *

Sati su pro​la​zil​ i. Autom​ ob​ il je bol​no spo​ro nap​ re​do​vao pre​ma jugu, a Isa​ ​bel​le je bila za​-
hval​na zbog pra​ši​ne. Oblo​žil​ a je pro​zor​ e, za​mag​ lil​ a jez​ iv​ e, dep​ res​ iv​ne priz​ or​ e.

Ljud​ i. Pos​ vu​da. Isp​ red, iza, por​ ed njih; to​lik​ o ih je bilo da se autom​ o​bil mog​ ao kret​ a​-
ti samo cent​ im​ e​tar po cent​ i​met​ ar. Čin​ il​ o se kao da voze kroz roj pčel​ a, koje se na sek​ un-​
du raz​dvo​je, a onda se po​nov​no sku​pe. Sun​ce je bilo okrut​no vru​će. Smrdl​ ji​vu je unu​-
trašn​ jost autom​ ob​ il​ a pret​ vo​ri​lo u pećn​ ic​ u, a obru​ša​va​lo se na žene koje su se vukl​ e pre-​
ma... čemu? Nitk​ o nije znao što se točn​ o dog​ ađ​ al​ o iza njih, kao ni to gdje ih je tamo na-​
pri​jed če​kal​ a sig​ urn​ ost.

Auto​mob​ il je pol​ et​ io na​pri​jed pa nag​ lo za​ko​čio. Is​ab​ ell​ e je bub​nul​ a o pred​nje sjed​ a​lo.
Djec​ a su smjest​ a udar​ il​ a u dre​ku zaz​ i​vaj​ uć​ i maj​ku.

»Merd​ e«, prom​ rs​ io je mon​sie​ ur Hum​bert.
»Mon​sie​ ur Hum​bert«, iz​vješ​ ta​če​no ga je pre​kor​ il​ a Pat​ ri​cia. »Djec​ a.«
Neka je star​ ic​ a udar​ il​ a o pok​lop​ ac mot​ o​ra dok se prov​la​či​la.
»Dak​le, to bi bilo to, ma​dam​ e Hum​bert«, re​kao je. »Ost​ al​ i smo bez gor​ i​va.«
Pa​tri​cia je izg​ le​da​la kao riba na su​hom. »Mol​ im?«
»Mor​ ao sam sva​ko malo sta​ja​ti, znaš to. Nem​ a​mo više gor​ i​va i ne mož​ e​mo ga nab​ av​ i-​
ti.«
»Ali... pa... što ćemo sad?«
»Pro​na​ći ćemo neko mjest​ o gdje bi​smo mog​ li ods​ jest​ i. Mož​ da bih mog​ ao na​gov​ o​rit​ i
brat​ a da dođe po nas.« Hum​bert je otvo​rio svo​ja vra​ta, pa​ze​ći da ne uda​ri ni​kog​ a tko je
še​pao mimo njih, pa iz​iš​ ao na prašn​ jav​ u, zeml​ jan​ u cest​ u. »Vi​diš. Tamo. Étamp​ es nije
da​le​ko odav​de. Uzet ćemo sobu i jelo i sve će iz​gle​da​ti bol​ je ujut​ ro.«
Isa​ b​ ell​ e se nag​ lo us​pra​vil​ a na sje​da​lu. Zac​ i​je​lo je bila zasp​ a​la pa joj je neš​ to prom​ ak-​
nu​to. Zar će tek tako na​pust​ i​ti autom​ ob​ il? »Misl​ i​te li da mo​žem​ o pješ​ ic​ e do To​urs​ a?«
Pa​tric​ ia se okren​ e. Iz​gled​ a​la je isc​ rp​ljen​ o i kao da joj je vruć​ e, baš kao što se i sama Is​-
a​bell​ e osjeć​ al​ a. »Mož​ da bi nam mog​ la pom​ oć​ i neka od tvo​jih knjig​ a. Zas​ i​gurn​ o su bile
pa​met​ni​ji iz​bor od kru​ha ili vode. Dođ​ it​ e, cure. Izl​ a​zit​ e iz auta.«
Is​a​bell​ e je pos​ egn​ ul​ a dol​ je za svo​jom tor​bom pod nog​ a​ma, bila je čvrs​ to uglavl​ je​na i
tre​bal​ o je pon​ eš​ to na​por​ a da je iz​vu​če. Od​luč​no zas​ten​ jav​ši, naj​zad je usp​ i​je os​lob​ od​ i​ti,
pa otvor​ i vrat​ a i iz​i​đe.
U tren​ u je okru​ži gom​ il​ a, gu​ra​li su je, nav​la​čil​ i i pso​va​li.
Netk​ o joj je po​kuš​ ao ist​ rgn​ u​ti tor​bu iz sti​ska. Bo​ri​la se, ot​hrv​ al​ a. Dok ju je sti​skal​ a uz
tij​ el​ o, pok​ raj nje je prošl​ a žena gu​ra​ju​ći bic​ ikl prek​ r​can stva​ri​ma. Žena je bez​nad​no zur​ i-​
la u Is​a​bell​ e, a u njez​ i​nim se tamn​ im oči​ma zrc​ a​lil​ a is​crpl​ jen​ ost.
Netk​ o je dru​gi opet na​let​ io na nju; pos​ r​nul​ a je na​prij​ ed i umal​ o da nije pala. Samo ju
je zid ljuds​ kih ti​je​la spa​sio da ne padn​ e kol​ jen​ i​ma na praš​ i​nu i blat​ o. Iza leđa je čula

33

kako joj se netk​ o is​prič​ av​ a, i Is​ab​ el​le je za​us​til​ a odg​ o​vor​ it​ i kad se sjet​ il​ a Hum​bert​ ov​ ih.
Pro​gur​ al​ a se na​prij​ ed do drug​ e stra​ne auto​mob​ i​la, pov​ ik​ avš​ i: »Mons​ ie​ ur Hum​bert?«
Nije bilo odg​ o​vor​ a, samo nep​ re​ki​dan top​ ot ko​ra​ka na ces​ti.
Zaz​ val​ a je i Pa​tri​ciu ime​nom, ali vri​sak se iz​gu​bio u tut​njav​ i bez​broj​nih stop​ al​ a i

guma koje su škrip​ al​ e po šljunk​ u. Ljud​ i su je udar​ al​ i, nag​ ur​ a​va​li. Padn​ e li na kol​ jen​ a, os-​
tat će zar​ ob​ljen​ a tamo i umri​jet​ i, sama u gom​ il​ i su​nar​ odn​ ja​ka.

Stiš​ću​ći glat​ku kož​nu dr​šku torb​ e, prid​ ruž​ i​la se mar​šu pre​ma Étamp​ es​ u.
Sa​ti​ma pos​lij​ e, kad je već pala noć, i da​lje je ho​da​la. Sto​pa​la su je bo​lje​la; žu​ljev​ i su
gor​ je​li svak​ im no​vim kor​ a​kom. Uz nju je kor​ ač​ al​ a i glad, ne​umol​ jiv​ o je gurk​ a​ju​ći svo​jim
mal​ e​nim, ošt​ rim lakt​ om, ali što je mo​gla? Spa​ki​ral​ a se za od​laz​ ak sest​ ri, a ne za ovaj be-​
skon​ ač​ni egz​ od​ us. Uza se je imal​ a pri​mjer​ ak svoj​ e najd​ ra​že knjig​ e, Mad​ a​me Bov​ ary, i
knji​gu koju su svi či​ta​li – Autant en em​por​te le vent1 – i ne​što odje​će; nije ima​la ni hran​ e
ni vode. Oček​ i​va​la je da će ci​je​lo ovo pu​tov​ a​nje pot​ ra​jat​ i samo nek​ ol​ ik​ o sati. Nije joj
bilo ni na kraj pam​ et​ i da bi mo​gla pjes​ a​či​ti sve do Car​riv​ ea​ ua.
Za​ust​ a​vil​ a se na vrhu male uzvi​si​ne. Mjes​ eč​ in​ a je otk​ ril​ a tis​ u​će onih što su ho​dal​ i po-​
red nje, isp​ red, iza; gur​ aj​ uć​ i je, uda​raj​ uć​ i, tje​ra​juć​ i je nap​ ri​jed sve dok nije bilo drug​ e
nego nast​ a​vit​ i za​jedn​ o s njim​ a. I stot​ in​ e drug​ ih odab​ ra​li su ovo brd​ ašc​ e za od​mor. Žene i
dje​ca uta​bo​ril​ i su se uz cest​ u.
Praš​nja​va ces​ta bila je pre​plav​ljen​ a pokv​ a​re​nim auto​mo​bi​lim​ a i osob​nim stva​rim​ a, za-​
bor​ avl​ je​nim​ a, odb​ ač​ en​ im​ a, pre​gaž​ e​nim​ a, pre​te​škim​ a da se nose. Žene i djec​ a lež​ al​ i su is-​
pre​ple​te​ni na tra​vi, ili pod sta​bli​ma, ili uz jar​ke, us​nu​li, ru​ka​ma obg​ r​liv​ši jedn​ i drug​ e.
Is​ab​ el​le se izm​ ož​ den​ a za​ust​ av​ il​ a u Étamp​ e​su. Gom​ il​ a se raz​li​je​val​ a oko nje, tet​ ur​ a​juć​ i
na cest​ i pre​ma gra​du.
I znal​ a je.
Neće pron​ a​ći mjes​to za pre​no​ći​ti niti što za po​jes​ti u Étamp​ es​ u. Izb​ jeg​ lic​ e koje su sti-​
gle prij​ e poh​ a​ral​ e su grad pop​ ut skak​ a​vac​ a, po​ku​pov​ avš​ i sve što je bilo na po​lic​ am​ a tr​go-​
vin​ a. Neće biti ni slob​ od​ne sobe – nje​zin joj no​vac ovd​ je neće biti od ko​ris​ti.
I što da radi?
Da kren​ e pre​ma jug​ oz​ ap​ a​du, pre​ma Tou​ rs​ u i Carr​ i​vea​ uu. A što dru​go? Kao dje​voj​či​-
ca pro​učav​ al​ a je zem​ljov​ i​de ove reg​ i​je tra​žeć​ i put do Pa​ri​za. Poz​na​va​la je ovaj kraj. Kad
bi ba​rem mog​ la jasn​ o misl​ i​ti.
Odl​ ij​ e​pil​ a se od go​mil​ e koja se kre​tal​ a u smje​ru mje​seč​ in​ om oba​sja​nih siv​ ih zgrad​ a u
da​lji​ni i oprezn​ o kren​ u​la dol​ i​nom. Po​svu​da uokol​ o ljud​ i su sjed​ i​li na tra​vi ili spav​ a​li pod
dek​ am​ a. Mog​ la ih je čuti kako se ko​me​ša​ju, šap​ću. Sto​tin​ e. Tis​ u​će. Na dru​gom kra​ju
pol​ ja pron​ aš​la je pu​tel​ jak koji je vo​dio uz nis​ ki kam​ en​ i zid, prem​ a jugu. Skren​ uvš​ i tamo,
os​ta​la je sama. Zast​ al​ a je, pust​ iv​ši da je prož​ me taj osjeć​ aj, da se smir​ i. Zat​ im počn​ e po​-
novn​ o hod​ at​ i. Nak​ on nek​ ih kil​ om​ et​ ar i pol, pu​te​ljak je odve​de do ši​praž​ja.
Bila je zašl​ a dub​ o​ko u šumu – nast​ o​je​ći se ne obaz​ ir​ at​ i na bol u prs​ tu, bol u žel​ uc​ u,

34

suh​ o​ću u grlu – kad je nan​ ju​šil​ a dim.
I pe​če​no meso. Glad je zba​ci​la nje​zin​ u odl​ uč​nost i učin​ i​la je nes​ mo​tren​ om. Ugled​ a​la

je na​ran​čas​ti sjaj vat​ re i kren​ ul​ a prem​ a njoj. U po​s​ljed​njem tre​nut​ku shvat​ i​la je opasn​ ost
i zau​ s​ta​vi​la se. Pod nje​zin​ im se stop​ al​ i​ma pre​lom​ i​la gran​čic​ a.

»Priđ​ i, slo​bod​no«, čula je muš​ ki glas. »Kre​ćeš se šu​mom kao slon.«
Is​ab​ el​le se ukip​ jel​ a. Zna​la je da je bila glup​ a. Opas​nost je vre​ba​la na sva​kom kor​ a​ku,
po​go​to​vo za dje​voj​ku bez pratn​ je.
»Da sam te žel​ io ubi​ti, već bih to uči​nio.«
Ovo je sva​ka​ko bila ist​ i​na. Mo​gao joj se priš​ u​ljat​ i u mra​ku, pre​rez​ a​ti joj vrat. Nije pa​-
zil​ a ni na što, osim na upor​nu glad u že​luc​ u i mir​ is pe​čen​ og mesa.
»Mož​ eš mi vjer​ ov​ at​ i.«
Zag​ le​dal​ a se u mrak po​kuš​ a​va​juć​ i ga ra​zazn​ at​ i. Nije mo​gla. »Mog​ lo bi se reći i da je
su​prot​no od toga is​tin​ a.«
Smi​jeh. »Oui. A sad, dođi ovam​ o. Peč​ em zeca.«
Slij​ ed​ i​la je sjaj vat​ re, pre​šavš​ i vod​ od​ er​ in​ u, pa uzb​ rd​ o. Deb​ la oko nje či​nil​ a su se sre-​
brnk​ as​ta na mje​seč​ in​ i. Kret​ a​la se lako, sprem​na učas pob​ jeć​ i. Kod pos​ ​ljedn​ jeg stab​ la, iz​-
međ​ u nje i va​tre, za​ust​ a​vil​ a se.
Uz va​tru je sje​dio mlad​ ić, le​đim​ a nas​lo​njen na gru​bo de​blo, jedn​ e noge izb​ ač​ e​ne na-​
pri​jed, dru​ge pov​ i​je​ne u kol​ je​nu. Po svoj pril​ ic​ i bio je samo ne​kol​ i​ko god​ i​na sta​rij​ i od
nje.
Bilo ga je te​ško dob​ ro vi​djet​ i na na​ran​čast​ om ods​ jaj​ u. Imao je pod​ u​lju crnu kosu,
koja kao da nije pozn​ a​va​la ni češ​ alj ni šamp​ on, a odjeć​ a mu je bila to​li​ko po​ha​ba​na i za-​
krp​ an​ a da ju je pod​sjet​ io na ratn​ e izb​ je​glic​ e koji su se prij​ e samo koji dan vukl​ i pa​riš​ kim
uli​cam​ a, skup​lja​juć​ i cig​ a​ret​ e, pa​pir i prazn​ e boce, prekl​ in​ juć​ i za pom​ oć ili raz​mje​nu. Os​-
tav​ljao je do​jam nez​dra​ve oso​be koja nik​ ad nije zna​la kad će imat​ i pri​lik​ u za idu​ći obrok.
Pa ipak, nud​ io joj je hra​nu.
»Na​dam se da ste pris​tojn​ i«, rekl​ a je sa svog​ a mjest​ a u tami.
Na​smi​jao se. »Bo​ga​mi je​sam.«
Zak​ or​ a​či​la je u krug svjet​ la što ga je bac​ al​ a va​tra.
»Sjed​ni«, po​nud​ io je.
Sje​la je pre​ko puta njeg​ a, na trav​ u. Nag​nuo se oko va​tre i dod​ ao joj bocu vina. Uzel​ a
je i ot​pi​la dugi gutl​ jaj, to​li​ko da se nas​ mij​ ao kad mu je vrat​ i​la bocu i obri​sal​ a vino s bra​-
de.
»Baš si li​jep​ a pi​jand​ u​ra.«
Nije imal​ a pojm​ a što bi na to odv​ ra​ti​la.
Na​smi​je​šio se.
»Gaëton Dub​ oi​ s. Pri​ja​te​lji me zovu Gaët.«
»Is​ab​ ell​ e Ro​ssig​nol.«

35

»Ah, slav​ uj.«
Sleg​nul​ a je ram​ en​ i​ma, nije joj to bila nov​ ost. Nje​zin​ o je pre​zim​ e znač​ i​lo »sla​vuj«.
Maj​ka je Via​ nn​ e i Isa​ b​ el​le zval​ a svo​jim slav​ u​jim​ a kad bi ih lju​bi​la za laku noć. Isa​ b​ el​le je
to bilo jedn​ o od najr​ an​ i​jih sjeć​ a​nja na maj​ku. »Za​što si pob​ jeg​ ao iz Par​ i​za? Muš​ ka​rac
pop​ ut tebe tre​bao bi ost​ a​ti i bo​ri​ti se.«
»Pus​ti​li su nas iz zat​ vo​ra. Nav​ od​no je bo​lje da se bor​ i​mo za Fran​cu​sku nego da sjed​ i​-
mo iza reš​ et​ a​ka, jed​nom kad Nij​ em​ci nav​ al​ e.«
»Bio si u zat​ vo​ru?«
»Pla​ši li te to?«
»Ne. Samo... ni​sam oče​kiv​ al​ a.«
»Treb​ al​ a bi se pla​ši​ti«, re​kao je, od​makn​ uvš​ i mas​nu kosu s očij​ u. »Kako bilo, sa
mnom si dov​ olj​no sig​ urn​ a. Imam dru​gih stva​ri na pa​me​ti. Idem naj​prij​ e prov​ je​ri​ti kako
su mi majk​ a i ses​tra, a onda ću pro​na​ći puk​ ov​nij​ u koj​ oj ću se prid​ ru​žit​ i. Po​bit ću kol​ ik​ o
god bu​dem mo​gao tih ga​do​va.«
»Bla​go tebi«, rekl​ a je uzd​ ah​nuvš​ i. Zaš​ to je bilo tako lako muš​ karc​ im​ a či​nit​ i što im
dra​go, a tako te​ško žen​ am​ a?
»Pođi sa mnom.«
Is​a​bell​ e nije bila tako nai​ vn​ a da mu po​vje​ruj​ e. »Pi​taš to samo zato jer sam li​je​pa i
mis​liš da ću zav​ rš​ it​ i s to​bom u kre​vet​ u ako ost​ a​nem«, rek​la je.
Zu​rio je u nju prek​ o va​tre. Puck​ e​tal​ a je i sikt​ a​la dok je mast kap​ a​la na pla​men. Otp​ io
je je​dan vel​ ik​ i gutl​ jaj vina i opet joj dod​ ao bocu. Bliz​ u va​tre, njih​ ov​ e su se ruke dot​ akn​ u​-
le; bio je to je​dva pri​mje​tan do​dir. »Mog​ ao bih ovog tre​na spa​vat​ i s to​bom da mi je do
toga.«
»Ne mo​jom vol​ jom«, rek​la je, te​ško prog​ ut​ avš​ i, nesp​ os​ obn​ a odv​ rat​ it​ i po​gled.
»Tvoj​ om vol​ jom«, rek​ ao je na nač​ in od koj​ eg joj se koža naj​ež​ i​la, a dis​ an​ je pos​ta​lo
ote​ža​no. »Ali ni​sam na to misl​ io. Niti sam to re​kao. Pi​tao sam te da po​đeš sa mnom u
bor​bu.«
Is​ab​ ell​ e je osjet​ i​la ne​što novo, neš​ to što nije mog​ la sa​svim odre​di​ti. Zna​la je da je lij​ e​-
pa. Njoj je to bila naj​o​bičn​ ij​ a či​njen​ ic​ a. Lju​di su to go​vor​ i​li kad god bi je upozn​ a​li – vi​-
dje​la je kako mu​škar​ci zure u nju s nesk​ ri​ven​ om žudn​ jom, hval​ eć​ i nje​zin​ u kosu, ze​len​ e
oči ili pune usne; kako su gled​ al​ i njez​ i​ne gru​di. Vi​dje​la je kako se njez​ i​na lje​po​ta odra​ža​-
va u žen​skim očim​ a, tak​ ođ​ er; dje​vojk​ e u škol​ i nisu že​ljel​ e da se mota pre​bli​zu mo​ma​ka
koji su im se svi​đal​ i i opt​ u​živ​ a​le su je da je umiš​ljen​ a prij​ e nego što bi i rij​ eč proz​bor​ i​la.
Ljep​ o​ta je bila samo još je​dan na​čin da je lju​di odb​ ac​ e, a ne da vide kakv​ a je uist​ in​ u.
Na​učil​ a je na dru​gi na​čin priv​la​či​ti pažn​ ju. Ipak, nije bila sa​svim ni nev​ in​ a kad je rij​ eč o
strast​ i. Nisu li je do​bre čas​ne iz Sve​tog Fra​nje izb​ ac​ il​ e jer se ljub​ ak​ al​ a s deč​kom ti​je​kom
mise?
Ali ovo je bilo ne​kak​ o drukč​ i​je.

36

Uočio je njez​ i​nu ljep​ ot​ u, čak i u po​lum​ ra​ku, mo​gla je to vid​ jet​ i, ali gle​dao je kroz
nju. To, ili je bio dov​ oljn​ o mud​ ar da shva​ti kako ona ima pon​ u​dit​ i svi​jet​ u ne​što više od
lij​ e​pog​ a lica.

»Mo​gla bih na​pra​vit​ i ne​što važ​no«, tiho je rekl​ a.
»Nar​ avn​ o da bi. Mog​ ao bih te po​duč​ it​ i kako ba​rat​ at​ i no​žem i piš​ tol​ jem.«
»Mor​ am oti​ći u Car​ri​ve​au i vi​djet​ i je li mi sest​ ra dob​ ro. Njez​ in je su​prug na front​ i.«
Gle​dao je u nju prek​ o vat​ re, nap​ et​ og izr​ az​ a na licu. »Pos​ je​tit ćemo tvoj​ u ses​tru u Car​-
riv​ ea​ uu i moju majk​ u u Pot​ ie​ rs​ u, a onda ćemo otić​ i u rat.«
Iz njeg​ o​vih je usta to zaz​ vuč​ a​lo kao kak​va pus​tol​ o​vin​ a, ni​šta druk​čij​ a od bij​ eg​ a s cir-​
kus​ kom tru​pom, kao da će usp​ ut vi​djet​ i muš​ karc​ e kako gut​ aj​ u mač​ e​te i deb​ el​ e žene s
bra​dom.
Bilo je to ono što je cij​ el​ og​ a ži​vot​ a tra​ži​la. »Plan, dak​le«, rek​la je, nesp​ o​sobn​ a prik​ ri​ti
osmij​ eh.

37

Šest

Iduć​ eg jut​ ra Isa​ b​ el​le se pro​bu​di​la trep​ćuć​ i, vid​ jevš​ i kako je sunc​ e poz​lat​ i​lo liš​će nad nje​-

zi​nom gla​vom.
Sjel​ a je, zag​ lad​ il​ a suk​nju koja se zad​ ig​ la u snu ot​kriv​ši čipk​ as​te bi​jel​ e po​dvez​ i​ce i po-​

de​ran​ e svi​le​ne ča​ra​pe.
»Ne mo​raš to zbog mene čin​ it​ i.«
Is​a​bel​le je pog​ led​ a​la uli​jev​ o i vid​ jel​ a Gaëto​na kako joj pri​laz​ i. Prvi put ga je mo​gla

jasn​ o vid​ jet​ i. Bio je suh​ o​njav, po​vi​jen po​put zna​ka za upitn​ ik, odjev​ en u odje​ću koja kao
da je izv​ ađ​ en​ a iz pros​ jačk​ e vreć​ e. Isp​ od poh​ ab​ a​ne kape lice mu je bilo grub​ o i ošt​ ro, neo​-
brij​ an​ o. Imao je šir​ o​ko čelo i is​tak​nut​ u brad​ u, i dub​ o​ko usađ​ e​ne sive oči koje su bile
obrub​lje​ne gust​ im, dug​ im trep​ a​vic​ a​ma. Po​gled u tim oči​ma bio je oštar kao i vrh njeg​ o​-
ve bra​de, i odis​ ao oči​gled​nom gla​đu. Sin​ oć je mis​li​la da je tako gled​ ao nju. Sad je vid​ jel​ a
da tako prom​ at​ ra svi​jet.

Nije ju plaš​ io, ni​ma​lo. Ona nije bila na​lik svo​joj sest​ ri Vi​an​ne, koja se prep​ uš​ ta​la
stra​hu i tje​sko​bi. Ali ni Isa​ b​ ell​ e nije bila bud​ a​la. Ako će pu​tov​ at​ i s ovim mu​škarc​ em, bo-​
lje joj je da neke stvar​ i od​mah raz​ jasn​ i.

»Onda«, rekl​ a je. »Za​tvor.«
Zu​rio je u nju, izv​ ivš​ i crnu obr​vu, kao da želi reći: Već si se prep​ a​la? »Djev​ oj​ka po​put
tebe nema pojm​ a o tak​vim stva​ri​ma. Mog​ ao bih ti reći da je moja prič​ a ne​što slič​no onoj
Jea​ na Va​ljea​ na, i ti bi pom​ is​li​la kako je to siln​ o rom​ ant​ ičn​ o.«
Bilo je to ne​što što je stal​no sluš​ a​la. Na kraj​ u bi se uvij​ ek sve sve​lo na njez​ in izg​ led,
kao i već​ i​na po​drugl​ ji​vih ko​men​tar​ a. Zas​ i​gurn​ o plav​ ok​ os​ a lje​po​tic​ a mora biti plit​ka i
glu​pav​ a. »Krad​ eš da bi pre​hra​nio obit​ elj?«
Na​ce​rio se. Osmi​jeh mu je is​kri​vio lice, kao da se jed​na stra​na smi​je​šil​ a više od dru​ge.
»Ne.«
»Jesi li opas​ an?«
»Ovi​si. Što misl​ iš o kom​ un​ ist​ i​ma?«
»Ah. Ti si, dakl​ e, pol​ it​ ič​ki zat​ vo​re​nik?«
»Neš​ to sličn​ o. Ali, kako re​koh, dje​vojk​ a li​je​pa pop​ ut tebe ne zna ni​šta o prež​ iv​ljav​ a-​
nju.«
»Iz​ne​nad​ io bi se što sve znam, Gaëton. Post​ oj​ i više od jed​ne vr​ste za​tvo​ra.«
»Ma zbi​lja, ljep​ oj​ko? Što znaš o tome?«

38

»Što si skri​vio?«
»Uzeo sam ne​što što mi ne pri​pa​da. Je li to do​volj​no?«
Lo​pov.
»I uhvat​ i​li su te.«
»Oči​gled​no.«
»To mi baš ne ulij​ ev​ a sig​ ur​nost, Gaëton. Jesi li bio neo​prez​ an?«
»Gaët«, tiho je rek​ ao, pril​ az​ eć​ i joj.
»Ni​sam još od​luč​ il​ a jes​ mo li prij​ a​te​lji.«
Dot​ ak​nuo joj je kosu, omo​tav​ši pra​men oko svog​ a pr​lja​vog pr​sta. »Pri​ja​tel​ ji smo. Ra​-
čun​ aj na to. A sada, idem​ o.«
Kad je pos​ eg​nuo za nje​zin​ om ru​kom, palo joj je na pam​ et da bi ga treb​ a​la od​bit​ i, ali
nije. Prošl​ i su šum​ om pa nat​ rag na ces​tu, još se jed​nom naš​ av​ši među go​mil​ om, koja se
odvoj​ i​la tek to​lik​ o da ih prop​ ust​ i, a onda se pon​ ov​no oko njih sklo​pil​ a, pop​ ut šake. Isa​ -​
bel​le se jedn​ om ruk​ om dr​ža​la za Gaëto​na, a u drug​ oj ste​zal​ a tor​bu.
Ho​dal​ i su ki​lom​ et​ rim​ a.
Oko njih autom​ o​bil​ i su umir​ al​ i, zap​ re​ge se lo​mi​le. Ko​nji su se za​ust​ av​ljal​ i i dal​ je ih se
nije mo​glo pot​ je​rat​ i. Is​a​bell​ e je i sama osjet​ il​ a kako je onem​ oć​ a​la i otup​ jel​ a, is​crpl​ jen​ a
vruć​ i​nom, prl​ jav​štin​ om i žeđ​ om. Neka je žena klip​sa​la uz nju, li​juć​ i suze crne od pra​ši​ne
i pi​je​ska, a onda je tu ženu za​mij​ e​nil​ a jed​na sta​ri​ja, u krz​ne​nom kap​ ut​ u, koja se obiln​ o
znoj​ il​ a, i koja kao da je na sebi ima​la svak​ i kom​ ad na​ki​ta koji je pos​ je​dov​ a​la.
Sun​ce je bi​val​ o sve jače, te je post​ aj​ a​lo pakl​ e​no, ne​iz​dr​ži​vo vruć​ e. Djec​ a su cvi​ljel​ a,
žene ja​di​kov​ al​ e. Kis​ el​kast, za​guš​ljiv vonj tjel​ esn​ ih izl​ uč​ ev​ in​ a i zno​ja prož​ im​ ao je zrak, ali
Is​a​bel​le se do​sad već to​li​ko na nj na​vikn​ ul​ a da je jed​ va i pri​mje​ćiv​ a​la zau​ dar​ a​nje drug​ ih,
kao i svo​je, uos​tal​ om. Bilo je go​tov​ o tri sata pop​ odn​ e, naj​to​plij​ i dio dana, kad je ugled​ a-​
la pu​kov​ni​ju franc​ us​ kih vojn​ i​ka kako stup​ aj​ u uz njih, vuk​ u​ći svoj​ e pu​ške. Vojn​ i​ci su se
kret​ a​li neo​rg​ an​ iz​ ir​ a​no, ne u form​ a​ci​ji, bez ikak​va reda. Pok​ raj njih je pro​tutn​ jao tenk,
gnječ​ eć​ i stva​ri os​tav​ljen​ e na cest​ i; na nje​mu nek​ ol​ i​ko franc​ us​ kih voj​ni​ka, kis​ el​ a iz​raz​ a na
licu, klon​ ul​ i, glav​ a pon​ ik​nut​ ih.
Isa​ b​ ell​ e se osl​ ob​ od​ i​la Gaëto​nov​ e ruke i te​tu​raj​ uć​ i kre​nul​ a kroz svje​tin​ u, lakt​ im​ a se
pro​bi​jaj​ u​ći prem​ a puk​ ov​nij​ i. »Idet​ e u po​grešn​ om smjer​ u!« vrisn​ ul​ a je, izn​ e​nađ​ en​ a kad je
čula kol​ ik​ o joj je glas bio prom​ uk​ ao.
Gaëton se zal​ et​ i prem​ a voj​nik​ u, tol​ ik​ o ga snaž​no odg​ ur​nuvš​ i da se sa​pleo i su​da​rio o
us​por​ en​ i tenk. »Tko se bori za Franc​ u​sku?«
Voj​nik zam​ agl​ je​na pog​ led​ a za​tres​ e glav​ om. »Nitk​ o.« U sre​br​nom blje​sku Isa​ ​bell​ e je
vi​dje​la kako Gaëton drži nož pod muš​ karč​ e​vim vra​tom. Voj​ni​kov se pog​ led suz​ io.
»Samo na​pri​jed. Uči​ni to. Ubij me.«
Isa​ ​bel​le je po​vukl​ a Gaëto​na. U njeg​ ov​ im očim​ a vi​djel​ a je bi​jes to​li​ko du​bok da ju je
pres​tra​šio. Mo​gao je to uči​ni​ti; mog​ ao je ubit​ i tog muš​ kar​ca, pre​rez​ a​ti mu vrat. I pom​ is-​

39

lil​ a je: Otvo​ri​li su za​tvor​ e. Je li bio neš​ to gore od lo​pov​ a?
»Gaët?« rekl​ a je.
Njez​ in je glas do​pro do njeg​ a. Za​tres​ ao je gla​vom, kao da želi raz​bist​ rit​ i misl​ i, pa

spust​ io nož. »Tko se bori za nas?« ogorč​ en​ o je upit​ ao, kašl​ juć​ i od pra​šin​ e.
»Mi ćemo«, rekl​ a je. »Usko​ro.«
Autom​ ob​ il je, neg​dje iza nje, zat​ rub​ io. Isa​ ​bel​le ga je ign​ or​ ir​ a​la. Sada ni autom​ ob​ i​li

nisu bili ni​šta bo​lji od ho​dan​ ja – onih ne​kol​ ik​ o koji su još ra​di​li, kre​ta​li su se jed​ in​ o po
vo​lji ljud​ i oko njih, po​put olu​pi​na među trs​ tik​ om blatn​ ja​ve rij​ ek​ e. »Dođi.« Odvukl​ a ga
je od ma​lo​dušn​ e pu​kovn​ ij​ e.

Hod​ al​ i su, i dal​ je se dr​že​ći za ruke, no kako su sati pro​la​zi​li, Isa​ ​bel​le je zam​ ij​ et​ i​la pro​-
mje​nu u Gaëto​nu. Jed​ va da je i rij​ eč proz​bo​rio, i nije se smij​ eš​ io.

U sva​kom idu​ćem gra​du ru​lja se sman​ ji​va​la. Lju​di su hr​li​li u Ar​te​nay, Sar​ an i Or​-
léans, oči​ju osvij​ etl​ je​nih očaj​ em dok su po​se​za​li u tor​be, dže​po​ve i nov​ča​nik​ e za novc​ em
na​daj​ u​ći se da će ga moći po​troš​ i​ti.

Sve​jed​no, Isa​ b​ el​le i Gaëton su nast​ a​vil​ i dal​ je. Po cij​ el​ i dan su ho​da​li, a noću bi uto​-
nul​ i u is​crp​ljen san, i bud​ i​li se pa pon​ ov​no hod​ al​ i. Treć​ e​ga dana, Is​a​bell​ e je bila uko​čen​ a
od is​crpl​ jen​ os​ti. Krv​ av​ oc​ rv​ e​ni žu​lje​vi stvor​ il​ i su se među got​ ov​ o svim pr​sti​ma i na jas​tu-​
či​ćim​ a sto​pal​ a, i svak​ i je ko​rak bio bol​ an. Od deh​ id​ ri​ran​ os​ti ju je stra​ho​vit​ o, pul​si​ra​ju​će
bol​ jel​ a gla​va, a glad je ste​za​la nje​zin praz​ an žel​ ud​ ac. Pra​šin​ a joj je zač​ ep​ il​ a grlo i oči i tje​-
ral​ a je u nep​ rest​ an ka​šalj.

Te​tur​ aj​ uć​ i je prošl​ a mimo svje​že is​ko​pan​ o​ga grob​ a uz ces​tu, ozn​ a​čen​ og​ a grub​ o skle-​
pan​ im dr​ven​ im kri​žem. Ci​pe​la joj za ne​što zapn​ e – mr​tva mač​ka – i ona se spo​tak​ne i
po​le​ti na​prij​ ed, uma​lo pav​ši na ko​lje​na. Gaëton je uhva​ti i umir​ i.

Objes​ il​ a se o njeg​ ov​ u ruku, tvr​do​glav​ o ost​ av​ši usp​ rav​na.
Ko​lik​ o je vrem​ en​ a prošl​ o otk​ ad je neš​ to čula?
Sat? Dan?
Pčel​ e. Zuj​ al​ e su oko njez​ i​ne glav​ e; tje​ra​la ih je od sebe. Po​li​zal​ a je suhe usne i pom​ is​-
li​la na ugo​dan dan u vrtu dok su oko nje zu​jal​ e pče​le.
Ne.
Nisu to bile pče​le.
Bio joj je poz​nat taj zvuk.
Zast​ a​la je, na​mrš​ tiv​ši se. Mis​li su joj bile zbr​kan​ e? Čega se pok​ u​šav​ a​la sje​tit​ i?
Zu​ja​nje je pos​ta​jal​ o sve glas​ni​je, pu​neć​ i zrak, a onda su se poj​ av​ i​li avi​oni, šest ili se-​
dam, izg​ led​ aj​ uć​ i kao mali kri​že​vi na pla​vom nebu bez oblačk​ a.
Ruk​ om je zakl​ o​nil​ a oči od sunc​ a, gle​daj​ uć​ i kako avi​oni dol​ ij​ eć​ u sve bli​že, sve niže...
Netk​ o je po​vik​ ao: »To su Šva​be!«
U da​ljin​ i, ka​me​ni je most eksp​ lo​dir​ ao u kiši va​tre, ka​men​ a i dima.
Avi​oni su sle​tje​li niže nad svjet​ in​ om.

40

Gaëton je ba​cio Is​ab​ ell​ e na tlo i pok​ rio joj tij​ el​ o svo​jim. Svi​jet je pos​tao samo zvuk:
grml​ ja​vin​ a mot​ o​ra bom​bar​der​ a, raf​ al​ i stroj​ni​ca, otk​ u​ca​ji njez​ in​ a srca, vri​ska lju​di. Meci
su gu​ta​li tra​vu stvar​ a​juć​ i braz​de, ljud​ i su za​pom​ a​ga​li i vriš​ ta​li. Isa​ ​bel​le je vi​djel​ a ženu
kako leti u zrak pop​ ut krp​ en​ e lut​ke i pada na tlo u bezo​ ​bličn​ oj masi.

Sta​bla su pu​cal​ a na pola i pad​ a​la, ljud​ i su vi​kal​ i. Po​svu​da je buk​tjel​ a vat​ ra. Dim je is​-
pu​nio zrak.

A onda... tiš​ i​na.
Gaëton se otk​ ot​ r​ljao s nje.
»Jesi li do​bro?« upi​tao je.
Odm​ ak​nul​ a je kosu s očij​ u i ust​ al​ a.
Osa​kać​ en​ a tij​ e​la lež​ al​ a su na sve stra​ne, pla​men i gust crni dim. Lju​di su vri​štal​ i, pla-​
ka​li, umir​ al​ i. Jed​ an je sta​rac ja​ukao: »Upom​ oć.«
Isa​ ​bel​le je dop​ uz​ a​la do nje​ga na ru​ka​ma i ko​ljen​ i​ma, shva​tiv​ši, kad se prib​ liž​ i​la, da je
tlo bilo blat​njav​ o od njeg​ o​ve krvi. Rana na tr​buh​ u zjap​ il​ a je kroz nje​go​vu razd​ er​ a​nu ko-​
šu​lju, crij​ e​va su na​vi​ral​ a iz ra​skid​ a​na mesa.
»Mo​žda je tu neg​dje lij​ ečn​ ik«, bilo je sve čega se mog​ la do​sje​tit​ i. A onda je čula opet.
Bruj​ a​nje...
»Vrać​ aj​ u se.« Gaëton je pov​ u​če na noge. Umal​ o da se nije pos​ ​klizn​ u​la na krvl​ ju na-​
top​lje​noj tra​vi. Ne​da​lek​ o je uda​ril​ a bom​ba eksp​ lo​dir​ avš​ i u vat​ re​noj ku​gli. Isa​ b​ ell​ e je
ugle​da​la dje​tešc​ e u blatn​ jav​ im pe​len​ am​ a kako sto​ji pok​ raj mrt​ ve žene, pla​če.
Po​srć​ uć​ i je kre​nul​ a prem​ a djet​ et​ u. Gaëton je po​vu​če u stran​ u.
»Mo​ram po​mo​ći...«
»Tvoj​ a smrt neće pom​ o​ći tom djet​ e​tu«, za​rež​ ao je, po​vu​kav​ši je to​lik​ o snaž​no da ju je
bol​ jel​ o. Tet​ u​ra​la je uz njeg​ a u oma​gli​ci. Za​obil​ a​zil​ i su na​puš​ ten​ e autom​ ob​ i​le i tij​ el​ a, od
ko​jih je već​ in​ a bila ras​ kom​ a​da​na, krv​ a​va, kost​ i su str​ši​le iz odjeć​ e.
Na rubu grad​ a Gaëton je pov​ u​kao Is​a​bell​ e u malu kam​ en​ u cr​k​vi​cu. Dru​gi su već bili
tamo, ču​če​ći u ku​to​vim​ a, skriv​ aj​ uć​ i se među klup​ a​ma, pri​vi​ja​juć​ i se uz svo​je vo​lje​ne.
Nad nji​hov​ im glav​ am​ a grm​ jel​ i su bomb​ ar​der​ i, uz pratn​ ju pov​ rem​ e​ne paljb​ e iz stroj-​
ni​ca. Stak​la na proz​ o​rim​ a crk​ v​ e su se ras​prs​ n​ ul​ a; kr​hot​ in​ e šar​ en​ og stakl​ a uz zvek​ et su pa​-
da​le na pod, us​put im re​žu​ći kožu. Drv​ e​ne gre​de su pu​cal​ e, pra​šin​ a i ka​me​nje let​ je​li su
na sve stran​ e. Meci su fi​juk​ a​li crk​ ​vom, zak​ u​ca​va​juć​ i ruke i noge o pod. Ol​tar je eksp​ lo-​
dir​ ao.
Gaëton joj je ne​što rek​ ao, i ona je odg​ ov​ o​ril​ a, ili je bar​ em mis​li​la da jest, ali nije bila
sig​ urn​ a, i prij​ e nego što se i snašl​ a, drug​ a je bomb​ a za​zvi​ždal​ a, pala, i krov nad nji​ma je
eksp​ lod​ ir​ ao.

41

42

Sedam

Ecole élémen​ta​ire nije bila ve​li​ka ško​la po grads​ kim stand​ ard​ im​ a, ali bila je prost​ ra​na i

dob​ rog ras​por​ ed​ a, te dov​ oljn​ o ve​li​ka za djec​ u Carr​ iv​ e​aua. Prij​ e nego što je pos​ta​lo ško​-
lom, zda​nje je bilo šta​la imuć​nog vel​ ep​ o​sjed​ni​ka, pa otu​da njez​ in tloc​ rt u obli​ku slov​ a
U; sred​ išn​ je dvo​ri​šte bilo je okupl​ jal​ iš​ te za ko​či​je i tr​govc​ e. Re​sil​ i su je sivi kam​ e​ni Zid​ o-​
vi, jark​ o​plav​ i zat​ vor​ i na proz​ or​ i​ma i drv​ e​ni pod​ o​vi. Dvor​ ac, ko​jem je nek​ oć prip​ a​da​la,
raz​ or​ en je bom​ba​ma u Ve​lik​ om ratu i ni​kad nije obn​ ov​ljen. Pop​ ut tol​ i​kih mno​gih ško​la
u grad​ i​ćim​ a dil​ jem Fran​cu​ske, nal​ a​zi​la se na sa​mom rubu gra​da.

Vi​ann​ e je bila u učio​ nic​ i, za stol​ om, zur​ eć​ i u blist​ av​ a dje​čja lica pred sob​ om, zgu​žva​-
nom mar​ a​mi​com tap​ka​ju​ći po gor​njoj us​ni​ci. Na podu, pok​ raj svak​ og dječ​ jeg sto​la, bila
je obvez​na plin​ska mas​ ka. Djec​ a su ih sada no​sil​ a po​svu​da.

Otvor​ en​ i proz​ or​ i i de​be​li ka​men​ i Zid​ o​vi do​nek​le su ubla​ža​val​ i jač​ in​ u ljetn​ og sun​ca,
ali, sve​jedn​ o, vru​ćin​ a je bila nep​ odn​ oš​ljiv​ a. Bog zna kol​ i​ko je bilo teš​ ko usre​do​to​čit​ i se i
bez ter​ e​ta vruć​ i​ne. Vij​ es​ti iz Pa​riz​ a bile su jez​ iv​ e, zast​ raš​ u​juć​ e. Sve o čemu je itko mo​gao
razg​ o​va​rat​ i bila je mrač​na, sum​ or​na bu​dućn​ ost i šok​ antn​ a sad​ aš​njost. Ni​jemc​ i u Pa​ri​zu.
Ma​gi​not​ o​va lin​ ij​ a prob​ i​jen​ a. Franc​ us​ ki voj​nic​ i mr​tvi u ro​vov​ im​ a i bjež​ e s front​ e. Zad​nje
tri noći – od očev​ a tel​ e​fons​ kog po​zi​va – nije ni oka sklop​ i​la. Is​ab​ el​le je bila bog​z​na gdje
iz​međ​ u Par​ iz​ a i Car​ri​vea​ ua, a od An​toi​ nea nije pri​mil​ a ni slov​ca.

»Tko bi žel​ io skla​nja​ti glag​ ol cou​ rir?« umor​no je upit​ al​ a.
»Zar ne bis​ mo tre​bal​ i uči​ti nje​mačk​ i?«
Via​ nn​ e odjed​nom shvat​ i što je bilo pit​ a​nje. Učen​ i​ci su sad bili zai​ nt​ er​ es​ ir​ an​ i, us​prav-​
no sje​deć​ i, zac​ a​klje​nih očij​ u.
»Mol​ im?« rek​la je proč​ ist​ iv​ši grlo, ku​puj​ u​ći vri​jem​ e.
»Tre​bal​ i bis​ mo uči​ti nje​mač​ki, a ne franc​ us​ ki.«
Bio je to mlad​ i Gil​les Fou​ rn​ ie​ r, mes​ ar​ ev sin. Nje​gov otac i sva tro​jic​ a sta​rij​ e brać​ e
otišl​ i su u rat, ost​ av​ iv​ši nje​ga i majk​ u da vode obi​telj​sku mes​ni​cu.
»I pu​can​ je«, prih​ va​tio je Françoi​ s kim​ aj​ u​ći glav​ om. »Moja mama kaže da svi mor​ am​ o
nau​ čit​ i kako pu​ca​ti u Ni​jemc​ e.«
»Moja baka kaže da bis​ mo svi treb​ al​ i po​bje​ći«, rek​la je Cla​ire. »Ona se sjeć​ a prošl​ og
rata i kaže da samo bud​ al​ e os​ta​ju.«
»Ni​jem​ci neće pri​jeć​ i Lo​iru, je li tako, ma​da​me Mau​ ri​ac?«
U pr​vom redu, u sred​ in​ i, Sop​hie je sje​dil​ a nagn​ u​ta na​pri​jed, ruku prek​ ri​že​nih na dr-​

43

ven​ om sto​lu, očij​ u raz​rog​ ač​ e​nih. Bila je uz​ne​mir​ en​ a glas​ in​ a​ma pod​ jed​nak​ o kao i Vi​an​-
ne. Di​jet​ e je plak​ a​lo do izn​ e​mo​glos​ti dvij​ e noći zar​ ed​ om brin​ u​ći se zbog oca. Sad je sa
sob​ om u ško​lu pon​ ij​ e​la Bébéa. Sar​ ah je sjed​ il​ a za stol​ om pok​ raj svoj​ e naj​bo​lje prij​ at​ el​ ji-​
ce, izg​ led​ a​ju​ći pod​ jedn​ ak​ o prep​ laš​ e​no.

»U redu je da se pla​šit​ e«, rek​la je Vi​ann​ e kren​ uvš​ i prem​ a njim​ a. Isto je to rek​la i Sop​-
hie prošl​ e noći, kao i sa​moj sebi, ali ri​ječ​ i su šupl​ je od​zvan​ ja​le.

»Je se ne pla​šim«, rek​ ao je Gil​les. »Imam nož. Ubit ću sva​kog prl​ ja​vog Švab​ u koji se
po​jav​ i u Car​ri​ve​auu.«

Sa​rin​ e oči se raš​ i​re. »Do​la​ze ovam​ o?«
»Ne«, rekl​ a je Via​ nn​ e. Ni​je​kan​ je nije doš​lo olak​ o; nje​zin vlast​ i​ti strah uhvat​ io se za ri-​
ječ, ras​teg​nuo je. »Franc​ us​ ki vojn​ ic​ i – vaši oče​vi, stri​če​vi i bra​ća – naj​hra​brij​ i su muš​ kar-​
ci na svij​ et​ u. Sig​ urn​ a sam da se bore za Pa​riz, Tou​ rs i Orl​ éans, čak i sad dok mi raz​gov​ a​-
ra​mo.«
»Ali Par​ iz je po​kor​ en«, rek​ ao je Gil​les. »Što se do​go​di​lo s fran​cu​skim vojn​ ic​ i​ma na
fron​ti?«
»U rat​ o​vi​ma pos​toj​ e bit​ke i okr​šaj​ i. Us​put i gub​ ic​ i. Ali naši mu​škar​ci nik​ ad neće do-​
pus​tit​ i Nij​ emc​ im​ a da pob​ i​jed​ e. Nik​ ad se neć​ e​mo pre​dat​ i.« Priš​la je bli​že svo​jim uče​ni​ci​-
ma. »No i mi mo​ra​mo odig​ rat​ i svo​ju ulo​gu, ta​ko​đer; svi mi koji smo os​ta​li. Mor​ am​ o biti
hra​bri i snaž​ni, ne vje​ro​va​ti u naj​gor​ i is​hod. Mor​ a​mo nast​ av​ it​ i sa svo​jim ži​vot​ im​ a kako
bi se naši očev​ i, bra​ća i... mu​že​vi... ima​li čemu vrat​ it​ i, oui?.«
»Ali što je s tet​ om Is​ab​ ell​ e?« upit​ al​ a je Soph​ ie. »Djed je re​kao da je do​sad već treb​ al​ a
stić​ i.«
»Moj ro​đak je tak​ o​đer pob​ je​gao iz Pa​ri​za«, rek​ ao je Franço​is. »Ni on nije još stig​ ao.«
»Moj ujak kaže da je na ces​tam​ a stan​ je gad​no.«
Zvo​no je zaz​ vo​nil​ o i uče​ni​ci su sko​či​li sa svoj​ ih mjest​ a po​put oprug​ a. U času su zab​ o-​
rav​ljen​ i rat, bom​bar​de​ri i strah. Bili su to osmo​go​dišn​ ja​ci i dev​ et​ og​ od​ išn​ ja​ci, slo​bodn​ i na
kraj​ u ljetn​ og škol​skog dana, i tako su se i pon​ aš​ a​li. Vri​ska​ju​ći, smi​ju​ći se, svi uglas brb-​
ljaj​ u​ći, gur​ a​ju​ći jed​ni drug​ e, jurc​ aj​ u​ći pre​ma vrat​ im​ a.
Via​ n​ne je bila zah​ valn​ a na zvo​nu. Bila je učit​ el​ ji​ca, za Boga mi​log​ a. Što je ona znal​ a o
rat​nim opasn​ os​tim​ a? Kako je mo​gla umir​ i​ti dječ​ ji strah kad je i njez​ in vlas​tit​ i puc​ ao po
šav​ o​vi​ma? Za​oku​pi​la se običn​ im zad​ a​ci​ma – skupl​ jaj​ uć​ i otp​ at​ke koje je šesn​ a​es​te​ro djec​ e
os​ta​vil​ o za so​bom, is​pi​ruć​ i spu​žvu, skla​njaj​ u​ći knjig​ e. Kad je sve bilo kako tre​ba, uba​ci​la
je svoj​ e pa​pi​re i olovk​ e u kož​nu torb​ u i iz​va​di​la ruč​nu torb​ i​cu iz do​nje la​dic​ e u stol​ u.
Za​tim je nat​ ak​nui​ a slam​na​ti šeš​ ir, pri​čv​ rs​ ti​la ga ukos​nic​ om i na​pust​ i​la uči​onic​ u.
Kor​ ač​ a​la je tih​ im hod​ni​ci​ma, maš​ uć​ i kol​ e​gic​ am​ a koje su još bile u uči​oni​ca​ma. Ne​-
ko​lik​ o ih je bilo zat​ vor​ e​no, sada kad su učit​ el​ ji bili mob​ i​liz​ ir​ a​ni.
U Rach​ e​li​noj uči​onic​ i je zas​tal​ a, prom​ at​ ra​ju​ći kako smješ​ ta sin​čić​ a u kol​ i​ca i odvoz​ i
ga prem​ a vrat​ im​ a. Rac​hel je pla​ni​ral​ a ovaj sem​ est​ ar uzet​ i slo​bod​no od pre​da​va​nja i ost​ at​ i

44

kod kuće s Ari​jem, ali rat joj je po​mr​sio rač​ un​ e. Sad joj nije bilo dru​ge doli dov​ od​ it​ i sina
sa sob​ om na pos​ ao.

»Iz​gled​ aš kao što se i ja osje​ćam«, rekl​ a je Vi​ann​ e kad se nje​zin​ a prij​ a​tel​ jic​ a prib​ li​žil​ a.
Rac​he​lin​ a tamn​ a kosa re​agir​ a​la je na vlag​ u i udvos​truč​ i​la se u vo​lu​men​ u.

»To ne može biti komp​ lim​ ent, ali ionak​ o sam očaj​na pa ću ga tako shvat​ it​ i. Imaš kre​-
de na obra​zu, usp​ ut.«

Vi​an​ne je ods​ ut​no obri​sal​ a obraz i nag​nu​la se nad ko​lic​ a. Djet​ eš​ce je spok​ ojn​ o spav​ a-​
lo. »Kako je on?«

»Za des​ et​ om​ je​sečn​ u bebu koja bi treb​ al​ a biti kod kuće sa svoj​ om ma​mom umjest​ o da
ski​ta po grad​ u dok nad njim oblij​ e​ću ne​prij​ at​ eljs​ ki avio​ ni, te po cij​ el​ i dan sluš​ a drek​ u
des​ et​ o​god​ išn​ jak​ a, sas​ vim do​bro.« Na​smij​ eš​ il​ a se i od​makn​ ul​ a vla​žan pra​men s lica dok
su odm​ ic​ al​ e niz hod​nik. »Zvu​čim li ogorč​ en​ o?«

»Niš​ ta više od nas ost​ a​lih.«
»Ha! Gorč​ i​na bi ti či​nil​ a do​bro. Dob​ ij​ em osip od tih tvoj​ ih osmi​jeh​ a i pret​ va​ra​nja.«
Rac​hel po​gu​ra ko​li​ca niz tri ka​me​ne stu​be pa na ploč​nik koji je vod​ io pre​ma trav​na​-
tom igra​liš​ tu, ne​koć vježb​ al​ iš​ tu za kon​ je i dos​tavn​ om pla​tou za tr​govc​ e. Usred dvor​ i​šta
žu​bor​ i​la je ka​men​ a font​ a​na, sta​ra če​tir​ is​to god​ in​ a.
»Idem​ o, cure!« Rach​ el je do​zval​ a Soph​ ie i Saru koje su sjed​ il​ e na klu​pi u dvor​ iš​ tu.
Dje​voj​čic​ e su smjest​ a pos​lu​šal​ e i kre​nul​ e is​pred žena, ne prest​ a​ju​ći brbl​ jat​ i, gla​va zbi​je-​
nih, s ruk​ om u ruci. Drug​ i na​ra​štaj naj​bo​ljih prij​ at​ e​ljic​ a.
Skre​nul​ e su u uli​či​cu pa izb​ il​ e na Rue Vic​tor Hugo, točn​ o isp​ red bis​troa gdje su star​-
ci sje​di​li na žel​ jez​nim stolc​ im​ a, isp​ ij​ aj​ uć​ i kave, pu​še​ći ci​ga​re i ras​pred​ a​ju​ći o pol​ it​ i​ci. Is​-
pred njih, Vi​ann​ e je ugled​ al​ a tri otuž​ne žene kako se vuku ulic​ om, u dronj​ci​ma i lica žu​-
tih od pra​šin​ e.
»Si​rot​ i​ce«, uz​dah​nu​la je Rac​hel. »Hélène Rue​ ll​ e mi ju​tros veli da je najm​ a​nje de​set​ ak
iz​bjeg​ li​ca kas​no sin​ oć prist​ i​glo u grad. Vij​ es​ti koje do​no​se nisu dob​ re. Dod​ u​še, nit​ko ne
pre​uve​li​čav​ a ona​ko kao Hélène.«
Ina​če bi Vi​an​ne i sama do​met​nul​ a kakv​ a je tnač​ ar​ a Hélène, ali nije to mog​ la prev​ a​lit​ i
prek​ o usa​na. Prem​ a oče​vim ri​je​čim​ a, Is​ab​ ell​ e je nap​ us​ti​la Pa​riz prij​ e dva dana. I još uvi​-
jek nije sti​gla u Le Jard​ in. »Zab​ rin​ ut​ a sam zbog Is​a​bell​ e«, rek​la je.
Rac​hel pro​vuč​ e ruku kroz Vi​ann​ e​inu. »Sjeć​ aš se kad je tvoj​ a ses​tra prvi put pob​ jeg​ la,
iz onog in​ter​na​ta u Lyo​nu?«
»Bilo joj je samo se​dam.«
»I us​pjel​ a je stić​ i sve do Am​bo​isea. Sama sam​ca​ta. Bez pre​bij​ e​ne pare. Dvi​je je noći
prov​ el​ a u šumi i na​go​vor​ il​ a kond​ ukt​ e​ra da je pust​ i u vlak.«
Via​ n​ne je​dva da se mog​ la sjet​ it​ i ičeg​ a iz tog doba osim vlas​ti​ta jada. Kad je iz​gu​bil​ a
prvo dij​ e​te, pala je u očaj. Izg​ ubl​ je​na god​ i​na, tako je gov​ o​rio Ant​ o​ine. Isto je i sama mis​-
lil​ a, uost​ a​lom. Kad joj je Ant​ o​ine kaz​ ao da će odvest​ i Is​ab​ ell​ e u Pa​riz, k ocu, Via​ nn​ e je –

45

Bog neka joj opros​ti – lak​nu​lo.
Zar je uopć​ e bilo izn​ en​ a​đen​ je da je Isa​ ​bel​le pob​ jeg​ la iz in​tern​ at​ a u koji je posl​ a​na?

Do dana da​naš​njeg, Via​ nn​ e se nije prest​ a​la kaj​ at​ i zbog toga kako se od​nos​ i​la prem​ a svo-​
joj mlađ​ oj sest​ ric​ i.

»Bilo joj je dev​ et kad je prvi put pob​ je​gla u Pa​riz«, rekl​ a je Via​ nn​ e, nast​ oj​ eć​ i pro​na​ći
utje​hu u poz​na​toj prič​ i. Isa​ b​ ei​ le je bila snaž​na, okret​na i od​luč​na; uvij​ ek je tak​va bila.

»Ako se ne var​ am, iz​bač​ e​na je i dvij​ e god​ i​ne posl​ i​je jer je pob​ je​gla iz ško​le da vidi pu-​
tu​ju​ći cirk​ us. Ili je to bilo onda kad se pom​ o​ću plah​te spus​ti​la s drug​ og kata, kroz pro​zor
spav​ a​oni​ce?« Rach​ el se na​smij​ e​šil​ a. »Stvar je u tome da će Isa​ ​bel​le us​pje​ti doći dovd​ e ako
je to ono što želi.«

»I neka Bog bude na po​mo​ći sva​ko​me tko je po​ku​ša sprij​ eč​ it​ i.«
»Sti​ći će ona sva​ki čas, obeć​ av​ am ti. Osim ako nije upozn​ al​ a kakv​ og progn​ an​ og prin​-
ca i ludo se zal​ jub​ il​ a.«
»To je baš ne​što što bi joj se mog​ lo do​god​ i​ti.«
»Vi​diš?« za​dir​kiv​ a​la je Rach​ el. »Već se bo​lje osje​ćaš. A sada, svrat​ i kod mene na lim​ u​-
na​du. Upra​vo nam to treb​ a na ova​ko vruć dan.«

* * *

Nak​ on več​ e​re, Vi​ann​ e je smjes​til​ a Sop​hie u post​ el​ ju i kren​ u​la dol​ je. Bila je pre​vi​še zab​ ri-​
nu​ta da bi se opust​ il​ a. Ti​ši​na u njez​ in​ oj kući stal​no ju je pod​sjeć​ a​la na to da joj nitk​ o
neće doći na vrat​ a. Nije mo​gla biti mir​na. Bez obz​ i​ra na razg​ ov​ or s Rach​ el, nije mo​gla
odagn​ a​ti brig​ u – ni jez​ iv​ u slutn​ ju – što se tiče Isa​ ​bel​le.

Ust​ a​la je, pa sje​la, pa pon​ ov​no us​tal​ a i otišl​ a do ulazn​ ih vrat​ a, otvor​ iv​ši ih.
Vani, po​lja su se prost​ i​ra​la pod purp​ urn​ o-ru​ži​čas​tim več​ er​njim ne​bom. Njez​ i​no je
dvo​ri​šte bilo niz poz​nat​ ih oblik​ a – njeg​ ov​ an​ a sta​bla jab​ uk​ a sta​ja​la su za​štitn​ ič​ki izm​ e​đu
ulazn​ ih vrat​ a i ka​men​ og zida obrasl​ og ru​žam​ a i vin​ ov​ om lo​zom, za koj​ im se pru​ža​la ces-​
ta prem​ a gra​du i ne​preg​ ledn​ a jut​ ra po​lja, tu i tamo šu​marc​ i vit​kih sta​bal​ a. S desn​ e je
stra​ne bila gušć​ a šuma, tamo gdje bi se ona i An​toi​ ne čest​ o znal​ i sak​ rit​ i, pot​ ra​žit​ i mi​ran
kut​ ak kad su bili mla​đi.
An​toi​ ne.
Isa​ ​bel​le.
Gdje su sad? Je li on na fron​ti? A ona pje​šic​ e dol​ az​ i iz Par​ i​za?
Ne mis​li na to!
Tre​ba​la je ne​što ra​dit​ i. Vrt​ la​rit​ i. Neč​ im drug​ im za​okup​ it​ i mis​li.
Izv​ a​div​ši svoj​ e izn​ oš​ e​ne vr​tlars​ ke ru​ka​vic​ e i po​kraj vra​ta obuv​ši čiz​me, upu​ti se prem​ a
vrtu na kom​ a​di​ću zeml​ je iz​me​đu dr​var​nic​ e i štag​lja. Krum​pir, luk, mrk​ v​ a, bro​ku​la, gra​-
šak, grah, kras​tavc​ i, raj​či​ce i ra​dič ras​li su u svo​jim briž​ ​ljiv​ o odr​žav​ a​nim gre​dic​ am​ a. Na
uzvis​ in​ i iz​me​đu vrta i štagl​ ja ras​lo je bo​bi​čast​ o voće – mal​ in​ e i kup​ i​ne, u pomn​ o po​dre​-
zan​ om grm​lju. Klek​nul​ a je na bo​gat​ u, crnu zeml​ ju i poč​ e​la čupk​ at​ i kor​ ov.

46

Rano ljet​ o obič​no je bilo vrij​ em​ e obe​ćan​ ja. Zas​ ig​ ur​no, stvar​ i su mog​ le kren​ ut​ i po zlu
i u ovom najt​ o​pli​jem go​diš​njem dobu, ali ost​ an​ e li čo​vjek upo​ran i smi​ren i ne zab​ uš​ a​va,
već obavl​ ja nuž​ne pos​lo​ve pop​ ut ču​pan​ ja ko​rov​ a i obre​ziv​ a​nja, biljk​ a​ma se mog​ lo uprav​-
lja​ti, ukro​ti​ti ih. Via​ n​ne je uvij​ ek paz​ i​la da gre​dic​ e budu pre​cizn​ o or​gan​ i​zir​ an​ e i nje​gov​ a-​
ne, čvrs​ tom, no nježn​ om ruk​ om. Važ​ni​je od ono​ga što je ona pru​ža​la svom vrtu bilo je
ono što vrt pru​ža njoj. U nje​mu je pron​ a​la​zi​la spo​koj.

Post​ al​ a je svjes​na neč​ eg loš​ eg, po​la​ko, u djel​ i​ći​ma. Najp​ rij​ e je zač​ ul​ a zvuk koji tamo
nije pri​pad​ ao, vi​bra​cij​ e, tutn​ jav​ u, a onda mrm​ or. Za​tim je osje​ti​la mir​ i​se: neš​ to potp​ u​no
oprečn​ o slat​kim mi​ris​ im​ a vrta, ne​što ki​selk​ as​to i oš​tro zbog čega joj na um pad​ne trul​ ež.

Obris​ a​la je čelo, svjesn​ a da je raz​ma​zal​ a crnu zeml​ ju pre​ko kože. Zab​ ivš​ i pr​lja​ve ruk​ a-​
vic​ e u džep na boku, ust​ al​ a je i kren​ ul​ a prem​ a ka​pi​ji. Sta​ric​ a odje​ven​ a u dronjk​ e obg​ r​lil​ a
je ru​ka​ma, pri​bliž​ iv​ši ih k sebi, mla​du ženu s djet​ e​tom u na​ruč​ ju i ti​nejd​ že​ric​ u koja je u
jedn​ oj ruci drž​ al​ a praz​nu krl​ et​ku, a u dru​goj lop​ at​ u. Svim​ a su oči bile stak​last​ e, groz​ni​-
ča​ve; mla​da majk​ a na​očig​ led se tres​la. Lica su im bila obli​ve​na znoj​ em, oči is​pu​nje​ne po-​
raz​ om. Star​ i​ca je is​pru​žil​ a prl​ ja​ve, praz​ne ruke. »Mo​že​te li nam udij​ el​ i​ti malo vode?« upi​-
tal​ a je, ali čak i dok je pos​tav​ljal​ a pit​ a​nje, do​imal​ a se nes​ ig​ urn​ om. Po​ra​že​nom.

Vi​ann​ e je otvor​ i​la vrat​ a. »Nar​ av​no. Bist​ e li ušli? Malo sje​li, mo​žda?«
Žena je za​vrt​ je​la gla​vom. »Mi smo is​pred njih. Nema ni​šta za one iza nas.«
Vi​an​ne nije znal​ a o čemu žena gov​ or​ i, ali to nije bilo ni važ​no. Jasn​ o je vi​djel​ a da je
pa​ti​la od isc​ rpl​ je​nost​ i i glad​ i. »Samo tren​ ut​ ak.« Otiš​la je u kuću i sprem​ il​ a im ne​što kru-​
ha, sir​ o​vih mr​k​vi i ko​ma​dić sira. Sve što je mo​gla odvoj​ i​ti. Vins​ ku je bocu nap​ u​nil​ a vo-​
dom i vrat​ il​ a se, pru​žaj​ u​ći im na​mir​nic​ e. »Nije puno«, rekl​ a je.
»Više od onog​ a što smo ima​li još od To​urs​ a«, jedn​ ol​ ičn​ im je gla​som rek​la mlad​ a
žena.
»Bili ste u Tou​ rs​ u?« upi​ta​la je Via​ n​ne.
»Pij, Sab​ i​ne«, rek​la je star​ ic​ a prin​ ij​ evš​ i bocu dje​voj​či​nim usn​ am​ a.
Via​ nn​ e ih je kan​ il​ a priu​ pi​ta​ti za Isa​ b​ ell​ e, kad je sta​ric​ a ošt​ ro rekl​ a: »Ovd​ je su.«
Mla​da maj​ka isp​ us​ti jauk i čvrš​ ​će pri​vij​ e djet​ ešc​ e, koje je bilo tako tiho – a njeg​ o​va si-​
ćušn​ a šač​ i​ca tako plav​ a – da je Vi​ann​ e osupn​ ut​ o dah​nul​ a.
Di​jet​ e je bilo mrt​ vo.
Vi​ann​ e je poz​nav​ al​ a tu vr​stu tuge koja bi te šče​pal​ a i ne bi te is​pu​šta​la; i sama je bila
pala u taj bezd​ an siv​ i​la što bi pom​ u​tio ra​zum i tje​rao maj​ku da se drži djet​ ešc​ a još dugo
na​kon što bi za​mro i pos​ l​ jed​nji tra​čak nade.
»Uđit​ e unut​ ra«, star​ i​ca je rek​la Via​ n​ne. »Za​ključ​ ajt​ e vra​ta.«
»Ali...«
Odrp​ an​ i tro​jac je us​tukn​ uo – po​vuk​ ao se – kao da je Via​ n​nei​ n dah bio odu​ran.
A onda je vid​ jel​ a gom​ il​ u crn​ ih oblik​ a kako se kreć​ u po​ljem i pri​laz​ e ces​tom.
Mir​ is im je preth​ od​ io. Ljuds​ ki znoj i pr​ljav​šti​na i smrad tje​les​nih iz​lu​če​vin​ a. Dok su

47

se prib​ liž​ a​va​li, mi​ja​zam cr​ni​la se raz​dvo​jio, ogol​ ivš​ i oblik​ e. Vid​ je​la je lju​de na ces​ti i na
pol​ ju; ko​rač​ aj​ u, vuku se, prim​ i​ču se. Neki su gu​ral​ i bi​cik​le, kol​ i​ca ili kola za vuču. Psi su
la​ja​li, djec​ a plak​ al​ a. Čuo se kaš​ alj, kaš​lju​ca​nje, cvil​ ež. Dol​ a​zil​ i su, kroz po​lja i cest​ om,
ne​umo​lji​vo se pri​bliž​ a​va​ju​ći, gu​raj​ uć​ i jed​ni dru​ge, sve glasn​ i​ji.

Via​ nn​ e nije mog​ la pom​ oć​ i tol​ ik​ im​ a. Po​hi​ta​la je u kuću i zak​ ljuč​ al​ a se. Unu​tra je išla
od sobe do sobe za​ključ​ av​ a​juć​ i vra​ta i za​tva​raj​ u​ći kap​ke. Kad je do​vr​šil​ a, sta​ja​la je u
dnevn​ oj sobi, nes​ i​gurn​ a, srce joj je žes​to​ko tuk​lo.

Kuća se po​čel​ a tres​ti, samo malo. Pro​zo​ri su kle​pe​tal​ i, kapc​ i udar​ a​li o vanjs​ ke kam​ e​ne
Žid​ ov​ e. S otvo​ren​ ih strop​nih gred​ a praš​ in​ a je pa​da​la po​put kiše.

Netk​ o je zal​ up​ ao na ulazn​ a vrat​ a. Lu​pan​ je nije prest​ a​ja​lo, šake su se spu​šta​le na drvo
pop​ ut uda​rac​ a mal​ jem, i Via​ n​ne je ust​ ukn​ u​la.

Soph​ ie se sju​ril​ a niz stub​ e, na gru​dim​ a stiš​ćuć​ i Bébéa. »Mama!«
Via​ nn​ e je ras​kril​ il​ a ruke i Soph​ ie je poh​ r​lil​ a u njez​ in za​grl​ jaj. Priv​ i​la je kćer bli​že dok
se na​pad poj​ a​ča​vao. Net​ko je lu​pao i na bočn​ a vra​ta. Bak​ re​ni lon​ci i tave što su vi​sjel​ i u
kuh​ in​ ji zve​ke​ta​li su jedn​ i o dru​ge, po​put crk​ ​ven​ ih zvon​ a. Čula je re​zak ci​juk vanjs​ ke
pum​pe. Uzim​ al​ i su vodu.
»Pri​če​kaj tren​ ut​ ak. Sjed​ni na div​ an«, Vi​an​ne je rek​la Soph​ ie.
»Ne ost​ av​ljaj me samu!«
Vi​an​ne je odl​ ij​ ep​ il​ a kćer od sebe i pri​sil​ il​ a je da sjed​ne. Uzev​ši žel​ jezn​ i ža​rač po​kraj
kam​ in​ a, stal​ a se oprez​no šul​ jat​ i stu​bam​ a. Iz si​gurn​ os​ti svoj​ e spa​va​će sobe prov​ ir​ il​ a je kroz
proz​ or paz​ e​ći da je ne uoče.
U nje​zi​nu je dvo​ri​štu bilo ne​kol​ i​ko des​ et​ a​ka ljud​ i; mah​ om žene i dje​ca, kreć​ u​ći se po​-
put čo​por​ a gladn​ ih vuk​ ov​ a. Glas​ o​vi su im se stap​ a​li u jedn​ o očaj​ničk​ o re​ža​nje.
Via​ nn​ e je us​tukn​ u​la. Što ako vrat​ a ne izd​ r​že? Tol​ ik​ o ljud​ i mog​ lo bi ra​zval​ it​ i vra​ta i
pro​zor​ e, čak i Ži​dov​ e.
Pres​travl​ jen​ a, kren​ ul​ a je dol​ je, ne diš​ u​ći dok nije vid​ jel​ a da Soph​ ie i da​lje sje​di na di-​
va​nu. Sje​la je po​red nje i zag​ rl​ il​ a je, pus​tiv​ši je da se uz nju sklup​ča kao kad je bila djet​ eš-​
ce. Mi​lo​va​la je nje​zin​ u ko​vr​čav​ u kosu. Bo​lja majk​ a, snaž​ni​ja, sad bi joj mo​gla isp​ ri​čat​ i
prič​ u, ali Via​ nn​ e je bila to​lik​ o pres​travl​ jen​ a da je po​sve ost​ a​la bez gla​sa. Sve na što je
mog​ la misl​ i​ti bila je mo​li​tva, bez poč​ etk​ a i kraj​ a. Mol​ im te.
Priv​ ukl​ a je Soph​ ie još bliž​ e sebi i rek​la: »Pođi spa​va​ti, Soph​ ie. Ja sam tu.«
»Mama«, rek​la je na to Sop​hie, glas​ a go​to​vo pri​guš​ e​nog udar​ci​ma na vra​ti​ma. »Što
ako je tamo teta Isa​ ​bel​le?«
Vi​ann​ e je zur​ il​ a u njez​ i​no malo, oz​bilj​no lišc​ e, sada obli​ve​no po​toč​ ić​ im​ a znoj​ a i praš-​
nja​vo. »Bog neka joj pom​ og​ne«, bilo je sve čega se mo​gla do​sje​ti​ti.

* * *

Ugle​dav​ši sivu kam​ en​ u kuću, Is​ab​ ell​ e osje​ti kako je pre​plav​lju​je is​crp​lje​nost. Ram​ e​na su
joj bila po​vi​je​na. Žu​lje​vi na stop​ al​ im​ a post​ al​ i su ne​podn​ ošl​ ji​vi. Is​pred nje, Gaëton je

48

otvor​ io vrat​nic​ e kap​ i​je. Čula je kako klep​ eć​ u, slom​lje​ne, isk​ riv​lje​ne.
Nasl​ a​njaj​ uć​ i s o nje​ga, te​tu​ral​ a je do ulazn​ ih vra​ta. Po​ku​ca​la je dva​put, sva​ki se put

lecn​ uv​ši kad bi joj za​kr​vavl​ jen​ i član​ci udar​ i​li o drvo.
Nit​ko nije otva​rao.
Udar​ al​ a je obje​ma ša​kam​ a, pok​ u​ša​vaj​ u​ći za​zva​ti sest​ rin​ o ime, ali glas joj je bio pre​viš​ e

prom​ u​kao da bi bio dov​ olj​no čuj​ an.
Za​njih​ al​ a se una​trag, umal​ o ne pav​ši na ko​ljen​ a od jada.
»Gdje bi mog​ la spa​vat​ i?« upi​tao je Gaëton prid​ r​žav​ aj​ uć​ i je ruk​ om oko struk​ a.
»Otrag​ a. Pod sje​nic​ om.«
Po​veo ju je oko kuće do stražn​ jeg dvor​ iš​ ta. Pod sje​nom buj​nog ze​le​ni​la, među mi​ri-​

som ja​smin​ a, sruč​ i​la se na kol​ je​na. Nije ni prim​ i​jet​ il​ a da je ne​ka​mo nest​ ao, a onda se
vra​tio s mla​kom vod​ om koju je po​hlepn​ o gu​ta​la s njeg​ ov​ ih skupl​ jen​ ih šaka. Nije joj bilo
dov​ olj​no. Žel​ ud​ ac je za​vij​ ao od gla​di, šal​ ju​ći bol du​bo​ko u nje​zi​nu srž. Ipak, kad je po-​
čeo opet od​la​zit​ i, po​seg​nul​ a je za nji​me, neš​ to pro​mrm​ljal​ a, mol​bu da je ne ost​ a​vi, a on
je pao uz nju isp​ ru​živš​ i ruku na koju bi mog​ la pol​ ož​ it​ i glav​ u. Le​ža​li su jedn​ o po​kraj dru​-
gog​ a na top​ loj zeml​ ji, zur​ eć​ i gore kroz crnu guš​ tar​ u vi​nov​ e loze što se uvi​jal​ a oko gre​de i
ka​skadn​ o pad​ a​la na tlo. Opojn​ a aro​ma jas​ mi​na, proc​ ​vje​ta​lih ruža i plod​ne zem​lje tvo​ri​li
su pre​lij​ ep zakl​ on. Pa ipak, čak i ovd​ je, u ovoj ti​šin​ i, bilo je ne​mog​ u​će zab​ or​ a​vit​ i sve ono
što su prošl​ i... i da im je za pet​ am​ a ne​što ne​pozn​ a​to.

Uočil​ a je pro​mjen​ u u Gaëton​ u, vid​ je​la je kako gnjev, ne​mo​ćan bi​jes, briš​ e suo​ sje​ća-​
nje u njeg​ ov​ im oči​ma i osmi​jeh s nje​gov​ ih usa​na. Jed​ va da je i ri​ječ pro​go​vo​rio od zrač-​
nog nap​ a​da, a i kad bi pro​gov​ o​rio, glas mu je bio od​sje​čan, uko​čen. Obo​je su sada zna​li
tol​ ik​ o više o ratu, o ono​me što dol​ a​zi.

»Ovd​ je bi mo​gla biti na sig​ urn​ om, sa svoj​ om ses​trom«, re​kao je.
»Ne žel​ im biti na si​gurn​ om. A i ses​tra me neće htje​ti.«
Okre​nul​ a se kako bi ga pog​ led​ al​ a. Mje​se​čin​ a je pa​da​la u čipk​ as​tom uzork​ u, osvi​jet​ liv​-
ši mu oči, usne, u sjen​ i ost​ a​vivš​ i nos i bra​du. Opet je iz​gled​ ao drukč​ i​je, os​ta​rjel​ o, u samo
nek​ ol​ i​ko dana; iz​nur​ en od bri​ge, ljut​nje. Vo​njao je na znoj, krv, blat​ o i smrt, ali zna​la je
da i sama za​udar​ a.
»Jesi li ikad čuo za Edith Cav​ ell?« upit​ al​ a je.
»Zar ti sli​čim na obraz​ ov​ an​ og čo​vje​ka?«
Na​čas je o tome pro​misl​ i​la, a onda rek​la: »Da.«
Bio je tih dov​ olj​no dugo da je zna​la da ga je zat​ ek​la. »Znam tko je ona. Spa​si​la je ži​-
vot​ e stot​ i​nam​ a sa​vez​ni​ka u Ve​li​kom ratu. Čuv​ e​na je po svo​joj izr​ ec​ i ›pat​ rio​ tiz​ am nije do​-
vol​ jan‹. I to je tvoj​ a he​roi​ na, žena koju su smak​nul​ i ne​pri​jat​ el​ ji.«
»Žena koja je neš​ to pro​mij​ e​ni​la«, odv​ rat​ il​ a je Is​a​bel​le pro​učav​ aj​ u​ći ga. »Uz​dam se u
tebe – u kri​mi​nal​ca i kom​ u​nis​ta – da ćeš mi pom​ oć​ i da i sama ne​što pro​mi​je​nim. Mo-​
žda zai​ s​ta jes​ am luda i nag​ la, kako kažu.«

49

»Tko to?«
»Svi.« Zas​ta​la je, osjet​ ivš​ i kako joj oče​kiv​ an​ je buja. Do​sad je sva​ko​me dala na znan​ je
da ne vjer​ uj​ e ni​kom​ u, pa ipak, Gaëto​nu je vje​rov​ a​la. Gled​ ao ju je kao da je važn​ a. »Po-​
vest ćeš me sa so​bom. Kao što si obe​ćao.«
»Znaš kako se tak​ve po​godb​ e peč​ a​te?«
»Kako?«
»Pol​ jup​cem.«
»Prest​ a​ni se ša​li​ti. Ovo je ozb​ ilj​no.«
»Ima li išta ozb​ iljn​ i​je od pol​ jupc​ a na rubu rata?« Smi​je​šio se, ali ne sa​svim. Onaj za-​
tom​lje​ni gnjev po​nov​no je bljes​ kao u nje​go​vim oči​ma, i to ju je upla​ši​lo, pods​ je​til​ o da ga
zap​ ra​vo nije pozn​ av​ a​la.
»Pol​ jub​ i​la bih mu​škarc​ a koji ima tol​ ik​ o hra​bros​ti da me po​ved​ e sa sob​ om u rat.«
»Misl​ im da ti ne​maš pojm​ a o po​ljup​cim​ a«, uz​dahn​ uo je.
»To samo gov​ o​ri ko​lik​ o ti znaš.« Od​makn​ u​la se od njeg​ a i smjest​ a joj je ne​dos​taj​ ao
nje​gov dod​ ir. Tru​deć​ i se doi​ mat​ i le​žer​nom, po​novn​ o mu se okren​ ul​ a suč​ el​ i​ce i osje​ti​la
njeg​ ov dah na tre​pav​ ic​ am​ a.
»Žel​ im te pov​ es​ti sa sob​ om«, re​kao je.
Po​lak​ o je is​pru​žio ruku po​lož​ ivš​ i je na straž​nji dio nje​zin​ a vra​ta, i priv​ u​kao je sebi.
»Jesi li sig​ ur​na?« upit​ ao je, usn​ a​ma za​ma​lo dot​ ič​ uć​ i njez​ in​ e. Nije zna​la pita li je za od-​
la​zak u rat ili za do​puš​ te​nje da je pol​ jub​ i, ali u tom tren​ ut​ku nije joj bilo ni važ​no. Is​a​-
bel​le je di​je​lil​ a po​ljupc​ e mla​di​ći​ma kao da su bili novč​ i​ći ost​ avl​ je​ni na klup​ i u par​ku ili
iz​gubl​ je​ni među jas​tuc​ im​ a nasl​ on​ jač​ a, bez​na​čajn​ i. Nik​ ad pri​je, ama baš ni​jedn​ om, shva​-
til​ a je, nije zap​ ra​vo za po​ljup​cem čezn​ u​la.
»Oui«, šap​nu​la je nagn​ uvš​ i se pre​ma nje​mu.
Njeg​ ov pol​ ju​bac otvor​ io je neš​ to u izg​ re​ba​noj, pus​toj unu​trašn​ jos​ti njez​ i​na srca, ne-​
što neot​ ​kri​ve​no. Prvi put sve su one rom​ an​tič​ne knji​ge ima​le smis​la; shvat​ i​la je kako se
kraj​ ol​ ik žen​ i​ne duše može prom​ i​jen​ i​ti, brzo po​put svi​jet​ a zah​ va​ćen​ a rat​ om.
»Vol​ im te«, šap​nul​ a je. Nije te ri​je​či iz​rekl​ a od svoj​ e če​tv​ r​te; tada je to gov​ or​ i​la majc​ i.
Na njez​ i​nu objav​ u, iz​raz Gaëto​no​va lica se pro​mij​ e​nio, ot​vrdn​ uo. Osmi​jeh koji joj je
upu​tio bio je tako krut i la​žan da u nje​mu nije mo​gla pro​nać​ i smis​ ao. »Što je? Jes​ am li
neš​ to po​grešn​ o uči​ni​la?«
»Ne. Na​rav​no da nisi«, odv​ rat​ io je.
»Sretn​ i smo jer smo pro​našl​ i jedn​ o dru​go«, rek​la je.
»Ni​smo sretn​ i, Is​ab​ el​le. Vjer​ uj mi.« Re​kavš​ i to, pri​vu​če je na još je​dan po​lju​bac.
Prep​ us​til​ a se osjeć​ a​jim​ a, pus​ti​la da post​ an​ u ci​jel​ i nje​zin univ​ er​zum, i naj​zad je spoz-​
nal​ a kako je to biti ne​ko​me dov​ ol​ jan.

* * *

Kad se Via​ nn​ e pro​bud​ il​ a, naj​prij​ e je za​mi​jet​ i​la tiš​ i​nu. Neg​dje je pje​val​ a pti​ca. Le​ža​la je

50