Kristin-Hannah-slavujeva-pesna

vo​kutn​ e crne sje​ne na zid​ ov​ i​ma oda​va​le su da su tu nek​ oć vis​ je​le umjet​ničk​ e slik​ e.
Zat​ vo​ri​la je vrat​ a. U veži je zast​ a​la tek tol​ i​ko da se pri​be​re, i onda iz​iš​la.
Auto​bu​si su kli​zil​ i ulic​ om, jed​ an za drug​ im. Kroz prl​ jav​ e proz​ or​ e autob​ us​ a vi​dje​la je

des​ etk​ e dje​čjih lica, no​si​ća prit​ isn​ ut​ ih o stakl​ a, a por​ ed njih njih​ ov​ e maj​ke. Pločn​ i​ci su
bili neo​bič​no pust​ i.

Vid​ jel​ a je po​lic​ ajc​ a na uglu i prišl​ a mu. »Kamo ih vode?«
»Na Véld​ ro​me d’Hiv​ er.«
»Na sports​ ki sta​dio​ n? Za​što?«
»Nije vam ovd​ je mjest​ o. Udal​ jit​ e se ili ću vas strp​ a​ti u auto​bus zaj​ ed​no s njim​ a.«
»Mož​ da i hoću. Mož​ da...«
Po​lic​ aj​ ac se prig​ne i šapn​ e: »Od​la​zi.« Ščep​ ao ju je za ruku i odvuk​ ao od ces​te. »Dob​ i​li
smo zap​ o​vij​ ed da ubij​ e​mo svak​ og​ a tko po​ku​ša pob​ je​ći. Čuj​ eš li me?«
»I ubio bi? Ženu i djec​ u?«
Mlad​ i je pol​ i​caj​ ac djel​ ov​ ao očaj​no. »Od​laz​ i.«
Isa​ b​ el​le je znal​ a da se ne bi smjel​ a ovd​ je za​dr​ža​van. Bilo bi joj to naj​pa​metn​ ij​ e. Ali
mog​ la bi pje​ši​ce doći do Vel d’Hiva got​ o​vo jedn​ a​ko brzo kao i autob​ us​ i. Bilo je to samo
ne​kol​ i​ko blo​kov​ a dal​ je. Mo​žda će tada dozn​ a​ti što se zap​ rav​ o do​ga​đa.
Prvi put u nek​ o​lik​ o mje​se​ci, bar​ i​ka​de u spo​red​nim pa​ri​škim ulic​ a​ma nisu bile pod
nadz​ o​rom. Pro​vuk​la se is​pod jed​ne i pot​ r​ča​la uli​com, prem​ a rij​ ec​ i, pok​ raj za​tvo​ren​ ih tr-​
go​vin​ a i prazn​ ih kaf​ ić​ a. Samo ne​kol​ ik​ o blo​ko​va dal​ je, za​dih​ a​na je zas​tal​ a, toč​no pre​ko
puta sta​di​ona. Bes​krajn​ a struj​ a auto​bus​ a kr​ca​tih lju​dim​ a prol​ a​zi​la je uz gol​ e​mu gra​đe​vi-​
nu i tamo ih iz​ba​civ​ a​la. Onda bi se vra​ta auto​bus​ a za​tvor​ i​la i oni bi se odvezl​ i; dru​gi su
do​la​zi​li na njih​ ov​ o mjes​to. Vid​ jel​ a je more žut​ ih zvij​ ez​da.
Bile su tu ti​suć​ e muš​ ka​ra​ca, žena, dje​ce, zbu​nje​nih i očajn​ ih, koji su pop​ ut sta​da tje​-
ran​ i u sta​di​on. Već​ in​ a je na sebi ima​la ne​kol​ i​ko slo​jev​ a odje​će – prev​ i​še za srp​ anjs​ ku vru-​
ćin​ u. Pol​ ic​ ij​ a je nad​gled​ a​la vanj​ske rub​ o​ve go​mi​le, pop​ ut amer​ ičk​ ih kau​ boj​ a koji tje​raj​ u
sto​ku, pu​šuć​ i u zvi​ždaljk​ e, do​vi​ku​juć​ i za​po​vi​je​di, si​lom tje​ra​ju​ći žid​ ov​ski nar​ od na​pri​jed,
u stad​ io​ n ili u drug​ e auto​bu​se.
Obi​tel​ ji.
Vid​ jel​ a je kako je pol​ ic​ a​jac udar​ io ženu pa​li​com to​li​ko snaž​no da je pala na ko​ljen​ a.
Udar​ io ju je još jed​nom, dok je bila dol​ je. Ona se te​tu​raj​ uć​ i usp​ rav​ il​ a, ob​nev​ i​djel​ a pos​ e​-
žuć​ i za dječ​ ač​ ić​ em por​ ed sebe, štit​ e​ći ga svo​jim ti​jel​ om dok je klip​šu​ći nas​tav​ i​la pre​ma
ulaz​ u u stad​ i​on.
Vid​ jel​ a je mlad​ og pol​ i​caj​ca i pro​gur​ a​la se kroz go​mil​ u.
»Što se do​gađ​ a?« upi​tal​ a je.
»To se vas ne tiče, mad​ e​moi​ sell​ e. Odl​ a​zi​te odav​de.«
Isa​ b​ el​le se os​vrn​ u​la prem​ a gol​ e​mom kruž​nom stad​ io​ nu. Sve što je vi​dje​la bili su lju​di,
na​tr​pa​na tij​ el​ a, obit​ el​ ji koje se u svom tom me​te​žu po​ku​šav​ a​ju dr​žat​ i za​jedn​ o. Po​lic​ ij​ a je

201

na njih ur​la​la, gu​ra​la ih pre​ma sta​di​onu, vukl​ a djec​ u i maj​ke s poda kad bi pali. Mo​gla je
čuti dječ​ ji plač. Trud​ni​ca je bila na kol​ jen​ i​ma, nji​šuć​ i se nap​ rij​ ed-nat​ rag, uhvat​ iv​ši se za
svoj isp​ upč​ en​ i trb​ uh.

»Ali... tol​ i​ko ih je puno ovd​ je...« rekl​ a je Isa​ b​ el​le.
»Uskor​ o će ih de​por​tir​ a​ti.«
»Kamo?«
Sleg​nuo je ra​me​ni​ma. »Ne znam ni​šta o tome.«
»Mor​ a​te ne​što zna​ti.«
»Radn​ i log​ o​ri«, pro​mrml​ jao je. »U Nje​mač​koj. To je sve što znam.«
»Ali... to su žene i dje​ca.«
Po​nov​no je sleg​nuo ra​men​ im​ a.
Isa​ ​bel​le nije to mo​gla shvat​ it​ i. Kako franc​ us​ ki žand​ ar​ i mogu to či​nit​ i Par​ iž​ an​ i​ma? Že-​
na​ma i djec​ i? »Dje​ca ne mogu ra​dit​ i, mon​sie​ ur. A ov​dje je si​gur​no na tis​ uć​ e dje​ce, i trud-​
nic​ a. Kako...«
»Vi​dit​ e li na meni čas​ničk​ e čin​ o​ve? Izg​ le​dam li vam kao net​ko tko je sve ovo smis​lio?
Samo rad​ im ono što mi je za​pov​ je​đen​ o. Rekl​ i su mi da uhit​ im sve Ži​do​ve koji nisu ro-​
đe​ni u Fran​cu​skoj, i to čin​ im. Žele ih raz​vr​stat​ i – samc​ i idu u Dran​cy, obit​ e​lji na Vél
d’Hiv. I vol​ ià!Tako je i učin​ jen​ o. Uper​ i​te u njih pu​ške i bud​ it​ e spremn​ i za​puc​ a​ti. Vlad​ a
želi da se svi stranc​ i Ži​do​vi po​ša​lju u radn​ e lo​go​re na is​tok​ u, a poč​ i​njem​ o odav​de.«
Iz cij​ e​le Fran​cu​ske? Isa​ ​bel​le je imal​ a osjeć​ aj kao da joj je sav zrak izb​ ij​ en iz pluć​ a.
Oper​ a​ci​ja Prol​ jet​ni vje​tar. »Žel​ it​ e reći da se ovo ne do​gađ​ a samo u Par​ i​zu?«
»Ne. Ovo je tek poč​ e​tak.«
Vi​an​ne je cij​ e​li dan sta​jal​ a u re​dov​ i​ma, na sparn​ oj ljetn​ oj vru​ći​ni, a za što – pet​nae​ st
de​kag​ ram​ a su​ho​ga sira i tvr​du štru​cu užasn​ o​ga kruh​ a?
»Mo​že​mo li da​nas poj​ es​ti malo dže​ma od ja​god​ e, mama? Tako ćemo ba​rem prik​ ri​ti
okus kruh​ a.«
Kad su iz​iš​le iz trg​ ov​ i​ne, Via​ n​ne je drž​ a​la Sop​hie uz svoj bok, kao da je bila puno
mlađ​ a od svo​jih go​di​na. »Mož​ da samo malo, ali ne smi​jem​ o pre​tjer​ at​ i. Sjeć​ aš li se kako
je zima bila strašn​ a? A dol​ az​ i iduć​ a.«
Via​ n​ne je vi​djel​ a sku​pin​ u vojn​ i​ka kako im dol​ az​ i usus​ ret, puš​ a​ka blist​ av​ ih na sun​cu.
Od​stu​pa​li su pok​ raj njih, a za njim​ a i tenk​ o​vi, grm​ e​ći na kam​ en​ oj uli​ci.
»Svaš​ ta se ov​dje dan​ as do​ga​đa«, pri​mi​je​ti​la je Sop​hie.
Vi​an​ne je i sama isto po​mis​lil​ a. Ces​ta je bila puna fran​cus​ kih po​li​caj​ ac​ a; žan​da​ri su
pris​ti​za​li u grad u go​mil​ a​ma.
Bilo je olakš​ a​nje naći se u Rach​ e​lin​ u ti​hom, li​je​po održ​ av​ a​nom dvo​ri​štu. Siln​ o se ve​-
sel​ il​ a po​sje​tim​ a svo​joj pri​jat​ el​ ji​ci. Bili su to uis​tin​ u jed​ in​ i tren​ u​ci kad bi se osjeć​ al​ a kao
ona star​ a.
Kad je pok​ u​cal​ a, Rach​ el je sumn​ ji​čav​ o izv​ ir​ il​ a, vi​dje​la tko je i nas​ mi​ješ​ il​ a se, šir​ om

202

rast​ vor​ ivš​ i vra​ta i pus​tiv​ši sun​ce u opus​to​šen​ u kuću. »Vi​an​ne! Sop​hie! Uđi​te, uđit​ e.«
»Sop​hie!« do​vik​nu​la je Sa​rah.
Dvij​ e dje​voj​či​ce se za​gr​le kao da se nisu vi​dje​le tjed​nim​ a, a ne samo ne​ko​li​ko dana.

Va​ljal​ o ih je pot​ku​pit​ i kako bi ih se razd​ vo​jil​ o dok je Sop​hie bila bo​les​na, Sa​rah je uzel​ a
prij​ at​ el​ ji​cu za ruku i po​ve​la je u predn​ je dvo​riš​ te, gdje su sje​le pod ja​buk​ u.

Rach​ el je ost​ av​ i​la vra​ta otvor​ e​ni​ma kako bi ih mog​ le čuti. Via​ n​ne je odm​ ot​ al​ a cvjet-​
nu mar​ am​ u s glav​ e i ugu​ra​la je u džep suk​nje. »Neš​ to sam ti do​ni​je​la.«

»Nem​ oj, Via​ n​ne. Već smo o tome razg​ ov​ a​ral​ e«, rekl​ a je Rac​hel. Nos​ i​la je kom​bin​ e-​
zon koji je saš​ il​ a od star​ e zav​ je​se za tuš. Njez​ in ljetn​ i kar​di​gan – ne​koć bi​jel, a sad pos​ i-​
vio od prev​ i​še pra​nja i pre​vi​še no​še​nja – vis​ io je s nas​lo​na stol​ ic​ e. Odavd​ e je Vi​an​ne mo-​
gla vid​ je​ti dva kra​ka žute zvi​jez​de ušiv​ e​ne u džem​per.

Via​ nn​ e je otiš​la do rad​nog sto​la u kuh​ in​ ji i otvo​ril​ a lad​ i​cu s prib​ o​rom za jelo. Unut​ ra
go​to​vo da nije bilo nič​ e​ga – u dvij​ e god​ in​ e okup​ a​ci​je već su pres​ta​le bro​jit​ i ko​li​ko su se
puta Nij​ em​ci poj​ av​ i​li na vrat​ i​ma kako bi »oduz​ el​ i« ono što im je tre​ba​lo. Ko​li​ko su puta
samo Ni​jem​ci upa​dal​ i u kuće noću i uzi​ma​li sve što su že​ljel​ i? Sve bi to za​vr​šil​ o na vlak​ o-​
vim​ a prem​ a ist​ ok​ u.

Sada je ve​ćin​ a lad​ i​ca, orm​ ar​ a i kov​če​ga u grad​ u bila praz​na. Sve što je Rach​ el os​tal​ o
bilo je nek​ o​lik​ o vil​ i​ca i žlic​ a, i samo jed​ an nož za kruh. Via​ n​ne od​ne​se nož do sto​la. Iz-​
va​div​ši kruh i sir izk​ o​šar​ e, paž​ ​ljiv​ o je obo​je pre​rez​ al​ a na​po​la i svoj dio vrat​ i​la u koš​ a​ru.
Kad je pon​ ov​no po​dig​nul​ a po​gled, Rach​ e​li​ne su oči bile pune suza. »Žel​ im ti reći da
nam to ne da​ješ. Treb​ a ti.«

»Tre​ba i tebi.«
»Tre​bal​ a bih jedn​ ost​ avn​ o strg​nu​ti onu vražj​ u zvi​jez​du. Onda bih bar​ em mog​ la če​ka​ti
u redu za hran​ u dok je još uvij​ ek ima.« Nep​ res​ta​no su prog​ la​šav​ al​ i nova ogra​nič​ en​ ja za
Ži​do​ve; nisu smje​li po​sjed​ o​va​ti bic​ ikl​ e i bilo im je zab​ ran​ je​no po​jav​lji​vat​ i se na svim jav-​
nim mjes​ti​ma, osim izm​ eđ​ u tri i čet​ i​ri pop​ odn​ e, kad im je bilo dop​ u​šte​no da ku​puj​ u.
Do tada, dak​ a​ko, ne bi više ni​čeg os​ta​lo.
Pri​je nego što je Vi​ann​ e mog​ la od​go​vo​ri​ti, čula je mot​ oc​ ikl na ces​ti. Prep​ oz​na​la je
zvuk i otišl​ a do otvor​ e​nih vrat​ a.
Rac​hel se pro​gu​ral​ a i stal​ a po​red nje. »Što će on ov​dje?«
»Vi​djet ću«, od​vrat​ i Via​ n​ne.
»Idem i ja s tob​ om.«
Vi​an​ne je prošl​ a kroz voćn​ jak, po​red pti​či​ca koje su lebd​ je​le nad ru​ža​ma, pa kre​nul​ a
pre​ma ka​pi​ji. Otvor​ iv​ši je, stu​pi​la je na cest​ u i pust​ i​la Rac​hel iza sebe. Iza njih, vrat​ni​ce
su škljocn​ ul​ e, po​put slom​lje​ne kost​ i.
»Mes​ dam​ es«, rek​ ao je Beck, ski​nuvš​ i svo​ju voj​nič​ku kapu i ugla​vivš​ i je pod pa​zu​ho.
»Žao mi je što pre​ki​dam vaše druž​ e​nje, ali do​šao sam vam ne​što pri​op​ći​ti, mad​ am​ e Ma-​
uria​ c«. Bla​go je na​gla​sio rij​ eč »vam«. Za​zvuč​ a​lo je to kao da di​jel​ e kakv​ u taj​nu.

203

»Oh? A o čemu je rij​ eč, Herr sat​ni​če?« upit​ a Vi​an​ne.
On brzo pog​ le​da lij​ ev​ o pa desn​ o, a zat​ im se blag​ o prign​ e pre​ma Via​ nn​ e. »Mad​ a​me
De Cham​plai​ n ne bi smjel​ a biti u kući sut​ ra ujut​ ro«, tiho je rek​ ao.
Via​ nn​ e je pom​ isl​ i​la da je mož​ da po​grešn​ o pre​veo ono što je imao na umu. »Mo​lim?«
»Mad​ a​me De Cham​plai​ n ne bi tre​bal​ a biti u kući su​tra«, pon​ ov​ io je.
»Moj su​prug i ja smo vlasn​ i​ci ove kuće«, umij​ e​ša​la se Rac​hel. »Za​što bih tre​bal​ a oti​-
ći?«
»Neće biti važn​ o vlas​niš​tvo kuće. Ne su​tra.«
»Moja dje​ca...« poč​ el​ a je Rach​ el.
Beck najz​ ad po​gle​da Rach​ el. »Vaša dje​ca nas ne za​nim​ a​ju. Ro​đe​na su u Fran​cu​skoj.
Ona nisu na po​pi​su.«
Pop​ is.
Ri​ječ koja je sada bu​di​la strah. Via​ n​ne tiho reče: »Što nam pok​ u​ša​va​te reći?«
»Gov​ o​rim vam da, ako sut​ ra bude ovd​ je, neće biti tu i prek​ o​su​tra.«
»Ali...«
»Da je ona moja prij​ at​ el​ ji​ca, pro​na​šao bih nač​ in da je sak​ ri​jem na je​dan dan.«
»Samo na jed​ an dan?« upi​ta​la je Vi​ann​ e pom​no ga prou​ ča​vaj​ uć​ i.
»To je sve što sam vam do​šao reći, me​sdam​ es, a nis​ am to smio učin​ it​ i. Mo​gao bih
biti... kažn​ jen ako se proč​ uj​ e. Mol​ im vas, bude li vas tko posl​ ij​ e o ovom​ e is​pit​ i​vao, ne
spo​mi​njit​ e moj po​sjet.« Lupn​ uo je pet​ am​ a, okre​nuo se i oti​šao.
Rac​hel pog​ le​da Vi​ann​ e. Do njih su već bile dop​ r​le glas​ i​ne ouhi​će​nji​ma u Pa​riz​ u, o
dep​ ort​ ac​ i​jam​ a žena i dje​ce. Ali nit​ko u to nije vjer​ ov​ ao. Kako su i mog​ li? Te su tvrd​nje
bile nem​ o​guć​ e, sul​ ud​ e – fran​cu​ska po​lic​ ij​ a izg​ n​ al​ a je iz dom​ o​va de​set​ke ti​su​ća, usred
noći. I sve odjedn​ om? To nije mo​gla biti is​ti​na. »Vje​ruj​ eš li mu?«
Vi​ann​ e prom​ isl​ i. Sama sebe iz​ne​na​di odg​ o​vor​ om. »Vjer​ u​jem.«
»Pa što da ra​dim?«
»Odve​di djec​ u u Slo​bod​nu zonu, još ve​če​ras.« Vi​ann​ e nije mo​gla vjer​ ov​ a​ti da je to i
po​mis​lil​ a, a ka​mol​ i izg​ o​vo​ril​ a.
»Proš​li tje​dan je mad​ am​ e Dur​ ant pok​ u​ša​val​ a prij​ eć​ i gran​ ic​ u ius​tri​je​ljen​ a je na licu
mjes​ta, a djec​ u su joj dep​ or​ti​ra​li.«
Vi​an​ne bi rek​la uprav​ o isto da je na Rach​ e​lin​ u mjes​tu. Jed​no je bilo da žena pok​ uš​ a
pob​ jeć​ i sama, a sa​svim dru​go da ris​ ki​ra sa živ​ o​tim​ a svo​je dje​ce. No što ako su ri​ski​ral​ i ži​-
vot i ost​ an​kom?
»U prav​ u si. Pre​vi​še je opas​no. Ali mis​lim da bi treb​ al​ a uči​nit​ i kao što ti je Beck sa​vje-​
tov​ ao. Sak​ rij se. Samo na je​dan dan. Posl​ ij​ e ćemo mož​ da dozn​ a​ti ne​što više.«
»Kamo?«
»Is​a​bell​ e se za ovo prip​ re​mal​ a i ja sam mis​li​la da je luda«, uz​dah​nul​ a je. »Imam po-​
drum u štag​lju.«

204

»Uhvat​ e li te da me krij​ eš, znaš da će...«
»Oui«, Vi​ann​ e ju je oš​tro prek​ i​nu​la. Nije žel​ je​la čuti to na​glas iz​gov​ o​re​no. Kažn​ jiv​ o
smr​ću. »Znam.«
Via​ nn​ e je kriš​ om ubac​ i​la prah za spav​ a​nje u Sop​hie​ nu lim​ u​na​du i stav​ il​ a di​je​te ra​nij​ e
u post​ e​lju. Nije to bilo neš​ to zbog čega bi se smat​ ral​ a do​brom majk​ om, ali nije bilo u
redu ni da je pov​ e​de s njim​ a ve​če​ras, ili da je ost​ av​ i samu i budn​ u. Loši oda​bi​ri. Samo
im je to sada pre​ost​ al​ o. Ček​ aj​ u​ći da mala zas​pe, Vi​an​ne je ko​rač​ al​ a gore-dol​ je. Čula je
sva​ko kle​pet​ an​ je vjet​ ra po pro​zor​skim ok​nim​ a, svak​ u škrip​ u drva u svo​joj star​ oj kući.
Čim je otk​ uc​ al​ o šest, odje​nul​ a je svoj star​ i vrt​ lar​ski kom​bin​ ez​ on i kre​nu​la do​lje.
Zat​ ekl​ a je Bec​ka kako sjed​ i na div​ a​nu, por​ ed nje​ga bila je upal​ jen​ a uljn​ a lam​pa. Dr​-
žao je mal​ en​ i, uok​vir​ e​ni por​tret svoj​ e obi​te​lji. Nje​gov​ a su​pru​ga – Hild​ a, Vi​ann​ e joj je
zna​la ime – i nje​gov​ a djec​ a, Gis​ el​ a i Wilh​ elm.
Kad je ušla, po​dig​nuo je pog​ led, ali nije ust​ ao.
Via​ nn​ e nije bila sa​svim si​gurn​ a što joj je čin​ it​ i. Pož​ e​lje​la je da u ovom tren​ utk​ u on
bude ne​ka​ko ne​vidl​ jiv, skri​ven iza za​tvor​ en​ ih vra​ta svo​je sobe, netk​ o koga bi mog​ la pot-​
pu​no ig​nor​ ir​ a​ti. Pa ipak, ri​ski​rao je svoj po​lo​žaj da po​mog​ne Rach​ el. Kako je to mo​gla
zan​ e​mar​ i​ti?
»Gad​ne stva​ri se do​gađ​ a​ju, mad​ a​me. Ne​mog​ uć​ e stvar​ i. Učio sam da bu​dem voj​nik,
da se bo​rim za svo​ju zeml​ ju i da se moja obit​ elj pon​ os​ i mnom​ e. Bio je to čas​tan oda​bir.
Što će se mis​li​ti o nama kad se vra​tim​ o? Što će mis​li​ti o meni?«
Sje​la je pok​ raj nje​ga. »I ja se bri​nem što će Ant​ o​ine misl​ it​ i o meni. Nis​ am vam smje​la
dati onaj po​pis ime​na. Tre​ba​la sam biti štedl​ jiv​ ij​ a s nov​cem. Treb​ a​la sam se više tru​dit​ i
da zad​ r​žim pos​ ao. Mož​ da sam treb​ al​ a više slu​ša​ti Isa​ ​bel​le.«
»Ne bis​te se smje​li kri​vit​ i. Si​gu​ran sam da bi se i vaš sup​ rug slo​žio sa mnom. Mi, mu-​
škarc​ i, mož​ da se pre​brz​ o la​ća​mo oružj​ a.«
Malo se okre​nuo, po​gled​ om upi​ja​juć​ i njez​ i​nu odjeć​ u.
Na sebi je ima​la kom​bi​nez​ on i crni džemp​ er. Crna mar​ am​ a prek​ riv​ a​la joj je kosu. Iz-​
gled​ a​la je kao kakv​ a špi​juns​ ka verz​ i​ja ku​ćan​ i​ce.
»Opas​no je da pob​ jegn​ e«, re​kao je.
»Kao i da ost​ an​ e, oči​to.«
»I eto ga«, rek​ ao je. »Užas​na dvojb​ a.«
»Što je opas​nij​ e, pit​ am se«, upi​ta Via​ n​ne.
Nije oče​kiv​ al​ a od​go​vor pa se iz​nen​ ad​ il​ a kad je rek​ ao: »Os​ta​nak, re​kao bih.«
Via​ n​ne kim​ne.
»Ne bist​ e treb​ a​li ići«, rek​ ao je.
»Ne smij​ em je pust​ i​ti samu.«
Beck o tome na​čas pro​mis​li. Najz​ ad kim​ne. »Zna​te za ima​nje mons​ ie​ ura Fret​tea,
tamo gdje drži krav​ e?«

205

»Oui. Ali..
»Pos​toj​ i staz​ a koj​ om idu go​ve​da, iza štagl​ ja. Vodi do naj​ma​nje nadz​ i​ran​ e kon​trol​ne
toč​ke. Ima dos​ta do tamo, ali tre​bal​ i bist​ e sti​ći do pri​jel​ az​ a pri​je po​li​cij​skog sata. Ako
netk​ o uopć​ e o tome bri​ne. Ne pozn​ a​jem nik​ o​ga tko za to prev​ iš​ e mari.«
»Moj otac, Ju​li​en Ros​ sign​ ol, živi u Par​ iz​ u, u Aven​ ue de La Bou​ rd​ on​na​is 57. Ako se...
ne vra​tim za je​dan dan...«
»Pob​ rin​ ut ću se da vam kći sig​ ur​no stig​ne do Pa​ri​za.«
Ust​ ao je, uzev​ši sa sob​ om i fo​tog​ raf​ ij​ u. »Odoh u kre​vet, ma​dam​ e.«
Stal​ a je po​kraj nje​ga. »Bo​jim se vjer​ o​va​ti vam.«
»Ja bih se više boj​ ao da mi ne vjer​ uj​ e​te.«
Sad su bili još bliž​ e jedn​ o dru​go​me, u prs​ ten​ u sla​baš​ne svje​tlost​ i.
»Jest​ e li vi dob​ ar čov​ jek, Herr satn​ ič​ e?«
»Ne​kad sam tako mis​lio, mad​ am​ e.«
»Hval​ a vam«, rekl​ a je.
»Ne​mojt​ e mi još zah​ val​ ji​va​ti, mad​ am​ e.«
Os​ta​vio ju je samu sa svjet​ iljk​ om i po​vuk​ ao se u svo​ju sobu.
Vi​an​ne sjedn​ e, če​kaj​ u​ći. U se​dam i trid​ es​ et ski​nul​ a je deb​ el​ i crni šal što je vis​ io s kuke
po​kraj kuh​ inj​skih vra​ta.
Budi hrab​ ra, pom​ isl​ i​la je. Bar​ em ovaj put.
Pre​kri​la je glav​ u i ram​ e​na šal​ om, pa izi​ š​la.
Rac​hel i djec​ a ček​ al​ i su je iza štag​lja. Por​ ed njih su bila ko​lic​ a i u nji​ma je Ari lež​ ao
umo​tan u de​ki​ce i spa​vao. Oko nje​ga je bilo por​ ed​ a​no ne​kol​ ik​ o osobn​ ih pred​me​ta koje
je Rach​ el od​lu​čil​ a po​ni​jet​ i sa sob​ om. »Imaš li kri​vot​ vo​ren​ e isp​ rav​ e?« upit​ al​ a je Vi​ann​ e.
Rach​ el kim​ne. »Ne znam kol​ ik​ o su dob​ re, ali ko​štal​ e su me vjenč​ an​ og pr​sten​ a.« Po-​
gle​dal​ a je Via​ n​ne. Spor​ az​ um​ je​le su se bez ijed​ne nag​ las iz​go​vor​ en​ e rij​ e​či.
Jesi li sig​ ur​na da žel​ iš poći s nama?
Sig​ urn​ a sam.
»Zaš​ to mo​ra​mo otić​ i?« upit​ al​ a je Sa​rah, djel​ u​juć​ i prest​ ra​še​no.
Rac​hel spust​ i ruku na Sa​ri​nu gla​vu i za​gle​da se u nju. »Mo​raš biti snažn​ a, zbog mene,
Sar​ ah. Jesi h upam​ti​la naš razg​ ov​ or?«
Sar​ ah po​lak​ o kim​ne. »Zbog Ari​ja i tate.«
Prešl​ e su prašn​ jav​ u ces​tu i nas​tav​ i​le po​koš​ e​nom li​va​dom pre​ma vitk​ im stab​ li​ma u da-​
ljin​ i. Kad su se našl​ e u šu​mark​ u, Vi​an​ne se osjet​ i si​gur​ni​je, nek​ a​ko zaš​ tić​ e​ni​je. Do tre-​
nutk​ a kad su dosp​ je​le do Fret​te​ova iman​ ja, spus​ti​la se noć. Pro​našl​ e su sta​zu za go​ved​ a
koja je vod​ il​ a još dubl​ je u šumu, gdje je deb​ el​ o, kvrg​ av​ o kor​ i​jen​ je isp​ res​ ij​ e​ca​lo tlo, zbog
čega je Rac​hel mo​ral​ a snaž​no pot​ e​za​ti ko​lic​ a da bih ih uop​će pom​ akn​ u​la s mjest​ a. Svak​ o
malo bi zap​ el​ a za nek​ ak​ av kor​ ij​ en i uz zvek​ et se vrać​ a​la. Ari je cvi​lio u snu i po​hlepn​ o si-​
sao pal​ ac. Via​ n​ne je mo​gla osje​tit​ i kako joj znoj curi niz leđa.

206

»I treb​ a​la mi je vjež​ba«, rek​la je Rach​ el teš​ ko diš​ u​ći.
»A ja baš vo​lim do​bru šet​nju kroz šumu«, od​vra​ti​la je Via​ nn​ e. »Što je s vama, mad​ e-​
moi​ sel​le Sa​rah? Što se vama najv​ i​še sviđ​ a u ovoj na​šoj pus​tol​ ov​ i​ni?«
»Ne mor​ am nos​ i​ti onu glu​pu zvij​ ez​du«, rek​la je Sar​ ah. »Kako to da Soph​ ie nije s
nama? Ona obo​žav​ a šumu. Sjeć​ at​ e se kad bis​ mo se igral​ e skriv​ a​ča? Ona bi uvi​jek svak​ o​-
ga prva pron​ ašl​ a.«
Kroz praz​nin​ e u gra​nju is​pred njih, Vi​an​ne je vid​ je​la blje​sak svjet​ la, a za​tim i crno-bi-​
je​le oz​nak​ e gra​nič​nog prij​ e​la​za.
Pri​jel​ az je bio osvi​jetl​ jen svje​tlim​ a tol​ i​ko jark​ im da bi ih se samo nep​ rij​ at​ elj usud​ io
upot​ rij​ e​bit​ i – ili ih sebi pri​uštit​ i. Isp​ red je sta​jao nje​mačk​ i stra​žar, a pu​ška mu je sre​brn​-
kas​to svje​tluc​ al​ a na ne​pri​rod​nom svjet​ lu. Oman​ ji red ljud​ i če​kao je pre​la​zak. Dop​ u​šte​-
nje se mog​ lo dob​ it​ i je​di​no ako je do​ku​men​ta​ci​ja bila ured​na. Ako Rach​ e​lin​ e laž​ne is​pra​-
ve ne prođ​ u, ona i djec​ a bit će uhić​ e​ni.
Sve se dog​ o​dil​ o pri​lič​no iz​ne​na​da. Via​ nn​ e se zau​ s​ta​vil​ a.
»Pi​sat ću ti ako bud​ em mo​gla«, rek​la je Rach​ el.
Via​ nn​ ei​ no se grlo steg​nu​lo. Čak i ako sve bude u najb​ o​ljem redu, mog​ le bi pro​ći go-​
di​ne prij​ e nego što dob​ ij​ e kak​vu vi​jest o svo​joj pri​jat​ e​ljic​ i. A mo​žda i ni​kad. U ovom no​-
vom svij​ e​tu, nije bilo si​gurn​ a nač​ in​ a da os​tan​ eš u kon​tak​tu s onim​ a koje vol​ iš.
»Ne​moj me tako gled​ a​ti«, rek​la je Rach​ el. »Neć​ eš se ni snać​ i a opet ćemo biti za​jed​-
no, piti šamp​ an​ jac i ples​ at​ i na onaj jazz koji to​lik​ o vo​liš.«
Via​ n​ne otar​ e suze s lica. »Znaš da ne že​lim da me s to​bom vide kad ple​šeš u javn​ os​ti.«
Sa​rah je po​vu​če za ru​kav. »Re... rec​ i​te Soph​ ie da sam je poz​dra​vi​la.«
Vi​an​ne klekn​ e i zag​ rl​ i Saru. Mog​ la bi je ovak​ o dr​žat​ i zau​ vij​ ek; umjest​ o toga, pus​til​ a
ju je.
Poč​ e​la je pruž​ at​ i ruku pre​ma Rac​hel, ali njez​ in​ a je prij​ a​tel​ ji​ca us​tuk​nul​ a. »Ako te za​-
gr​lim, plak​ at ću, a to ne smij​ em.«
Via​ nn​ ei​ ne ruke tro​mo padn​ u niz bo​ko​ve.
Rac​hel je po​seg​nu​la za ko​lic​ i​ma. Njih tro​je tada nas​ta​ve staz​ om do ruba šume. Kol​ i​ca
su uda​ral​ a i po​ska​ki​va​la sve dok nisu izi​ š​li iz okri​lja stab​ a​la te se pri​dru​žil​ i redu ljud​ i na
gran​ ičn​ om prij​ el​ a​zu. Muš​ ka​rac na bic​ ikl​ u proš​ ao je kroz pri​je​laz i nas​ta​vio, a onda je
neka sta​ri​ca, koja je gur​ al​ a ko​lic​ a s cvij​ eć​ em, do​bil​ a znak ru​kom da prođ​ e. Rac​hel je bila
got​ o​vo na po​čet​ku reda kad je zviž​ daljk​ a za​piš​ ta​la i netk​ o je neš​ to po​vi​kao na njem​ ač​ko​-
me. Stra​žar je uper​ io stroj​nic​ u u gom​ il​ u i otvor​ io palj​bu.
Si​ćušn​ e crv​ en​ e eksp​ loz​ ij​ e za​pa​ra​le su zrak.
Žena je vrisn​ ul​ a kad se muš​ kar​ ac pok​ raj nje sruš​ io na pod. Ljud​ i su se smjest​ a ras​pr​ši​-
li bjež​ e​ći u svim smjer​ ov​ i​ma.
Dog​ o​di​lo se to tol​ i​ko brzo da Via​ n​ne nije ni mo​gla re​agi​ra​ti. Vid​ je​la je Rach​ el i Saru
kako trče pre​ma njoj, nat​ rag među stab​ la; Sar​ ah na​pri​jed, Rac​hel otrag​ a s kol​ i​cim​ a.

207

»Evo me! Tu sam!« po​vik​ al​ a je Vi​an​ne, no glas joj se iz​gub​ io pod ra​fal​nom paljb​ om.
Sa​rah je pala na ko​ljen​ a, u trav​ u.
»Sar​ ah!« vrisn​ u​la je Rac​hel.
Via​ n​ne je po​le​tjel​ a na​pri​jed i pov​ uk​la Saru u na​ruč​ je. Odn​ ij​ e​la ju je u šumu i pol​ o​ži​la
na tlo, otk​ op​ča​vaj​ uć​ i joj ka​pu​tić.
Dje​vojč​ i​čin​ a prsa bila su iz​reš​ et​ an​ a me​cim​ a. Krv je na​vi​ra​la, pre​li​jev​ al​ a se, lipt​ al​ a. Vi-​
an​ne strg​ne svoj šal i pri​tisn​ e ga na rane.
»Kako je?« upi​ta​la je Rac​hel, zad​ i​ha​na se zau​ st​ av​ ivš​ i po​kraj nje. »Je li to krv?« Zgr​či se
na tra​vi po​red kće​ri. U ko​lic​ im​ a je Ari poč​ eo vriš​ tat​ i.
Svje​tla bij​ es​nu na kon​troln​ oj točk​ i, voj​nic​ i se sku​pe. Psi poč​nu laj​ at​ i.
»Mor​ a​mo nat​ rag, Rac​hel«, rekl​ a je Via​ nn​ e, »Od​mah.« Nesp​ retn​ o se osov​ i​la na noge
na tra​vi sklis​ koj od krvi i uzel​ a Arij​ a iz ko​li​ca, dod​ avš​ i ga Rach​ el koja kao da ni​šta nije
shva​ćal​ a. Via​ nn​ e je iz​ba​cil​ a sve iz kol​ ic​ a i, što je paž​ l​ ji​vi​je mo​gla, smjes​til​ a Saru među za-​
hr​đal​ i me​tal, nam​ jest​ iv​ši Arij​ ev​ u de​kic​ u pod njez​ in​ u gla​vu. Stegn​ uvš​ i ručk​ e kr​vav​ im ru​-
kam​ a, po​dig​nul​ a je straž​nje kot​ ač​ e i stal​ a gu​rat​ i. »Idem​ o«, rek​la je. »Mo​že​mo je spa​si​ti.«
Rach​ el je samo tupo kimn​ u​la.
Via​ n​ne je gu​ral​ a kol​ i​ca nap​ rij​ ed, prek​ o kvr​gav​ o​ga ko​rij​ en​ ja i bla​ta. Srce joj je žes​tok​ o
tuk​lo, strah je imao ki​seo okus u njez​ in​ im ust​ i​ma, ali nije se za​us​tav​ljal​ a niti se os​vrt​ a​la.
Zna​la je da je Rac​hel iza nje – Ari je vri​skao – i ako ih je net​ko do​is​ta i sli​je​dio, nije že​-
ljel​ a zna​ti.
Kad su se prim​ akn​ ul​ e Le Jar​din​ u, Via​ n​ne je te​škom muk​ om odg​ u​ral​ a teš​ ka kol​ ic​ a
kroz ja​rak uz ces​tu pa gore uz​brd​ o do štagl​ ja. Kad se naj​zad zau​ s​ta​vil​ a, ko​lic​ a su udar​ i​la
o tlo i Sa​rah je jau​ kn​ u​la od bola.
Rach​ el je spust​ il​ a Ari​ja. Onda je pod​ ign​ ul​ a Saru iz kol​ ic​ a i njež​no je pol​ ož​ il​ a na tra​-
vu. Ari je cvi​lio i po​di​zao ruč​ i​ce žel​ e​ći da ga net​ko uzme.
Rach​ el je kie​ kn​ ul​ a por​ ed Sare i vid​ je​la jez​ i​ve rane na nje​zin​ im pr​si​ma. Po​dig​nu​la je
po​gled prem​ a Via​ n​ne, tol​ ik​ o pun boli i očaj​ a da Vi​ann​ e nije mo​gla di​sat​ i. Onda je Rac-​
hel pon​ ovn​ o spus​ti​la po​gled i stav​ i​la ruku na kće​rin blij​ ed​ i obraz.
Sa​rah je po​dign​ u​la gla​vu. »Jes​ mo li prešl​ i gran​ ic​ u?« Krv je nav​ ir​ a​la iz njez​ i​nih bezb​ oj​-
nih usn​ i​ca i cu​ri​la niz brad​ u.
»Jes​ mo«, rekl​ a je Rach​ el. »Je​smo. Sada smo na sig​ ur​nom.«
»Bila sam hra​bra. Jes​ am li?«
»Oui«, sloml​ jen​ im je gla​som odg​ ov​ o​ri​la Rach​ el. »Jako hra​bra.«
»Hlad​no mi je«, prom​ rml​ ja​la je Sar​ ah. Tres​la se. Zat​ im je uvukl​ a drh​tav dah i po​lak​ o
izd​ ahn​ ul​ a.
»Sad ćemo po​jest​ i slatk​ iš​ e. I ma​kar​ on​ e. Vo​lim te, Sa​rah. I tata te voli. Ti si naša zvi​-
jez​da.« Rach​ el​ in se glas slom​ io. Sad je pla​kal​ a. »Naše srce. Znaš li to?«
»Kaži Sop​hie da...« Sar​ i​ne oči tre​per​ eć​ i se zakl​ op​ e. Po​s​ljed​nji je put drht​ av​ o udahn​ ul​ a

208

i umi​ril​ a se. Us​nic​ e su joj se razd​ vo​jil​ e, ali iz njih više nije iz​i​šao nij​ ed​ an dah.
Via​ n​ne je kie​ k​nul​ a dol​ je po​red Sare. Pi​pal​ a je puls i nije ga mo​gla pro​nać​ i. Ti​šin​ a je

post​ a​la ki​sel​ a, teš​ ka; sve na što je Vi​ann​ e mog​ la mis​li​ti bio je smi​jeh tog dje​te​ta i kako će
svij​ et sada bezt​ og smij​ e​ha biti praz​ an. Zna​la je za smrt, za tugu koja te raz​ a​ra i ost​ av​lja
sloml​ je​nom zau​ vij​ ek. Nije mo​gla za​mis​li​ti kako je Rach​ el još uvij​ ek mo​gla dis​ a​ti. Da je
ovo bilo neko drug​ o vri​jem​ e, Vi​ann​ e bi sjel​ a po​red svo​je pri​jat​ e​lji​ce, uzel​ a joj ruku i pus​-
til​ a je da plač​ e. Ili bi je za​grl​ i​la. Ili bi s njom raz​gov​ a​ra​la. Ili ne bi rekl​ a niš​ ta. Što god bi
Rac​hel za​tre​bal​ a, ona bi po​makn​ u​la i nebo i zeml​ ju da joj to omog​ uć​ i; ali sada to nije
mog​ la. Bio je to još jed​ an užas​ an udar​ ac u sve​mu ovom​ e. Nisu ima​le vre​me​na za tu​go​va-​
nje.

Via​ n​ne je mo​ra​la biti snažn​ a za Rac​hel. »Mor​ am​ o je pok​ o​pa​ti«, rek​la je Vi​ann​ e što je
nježn​ ij​ e mog​ la.

»Ona mrzi tamu.«
»Moja mama će biti s njom. I tvoj​ a. Ti i Ari mor​ at​ e otić​ i u po​drum. Sak​ ri​ti se. Ja ću
se pob​ rin​ ut​ i za Saru.«
»Kako?«
Vi​an​ne je zna​la da Rach​ el ne pita kako će se sa​krit​ i u štag​lju; pi​ta​la je kako će ži​vje​ti
nak​ on ovak​vo​ga gu​bitk​ a, kako će uzet​ i jedn​ o di​jet​ e, a drug​ o os​ta​vit​ i, kako će dis​ a​ti na-​
kon što šap​ne »zbog​ om«.
»Ne mogu je os​tav​ it​ i.«
»Mor​ aš. Zbog Ari​ja.« Vi​ann​ e je po​la​ko us​tal​ a, ček​ aj​ uć​ i.
Rach​ el je du​bo​ko udah​nul​ a, a bio je to dah zve​ket​ av po​put razb​ ij​ en​ a stakl​ a, i nagn​ u​la
se na​pri​jed da po​ljub​ i Sa​rin obraz. »Uvij​ ek ću te vol​ jet​ i«, šap​nu​la je.
Naj​zad, ust​ an​ e. Po​seg​nu​la je za Arij​ em, uze​la ga u nar​ u​čje i tol​ i​ko čvrs​ to steg​nul​ a da
je opet brizn​ uo u plač.
Via​ nn​ e je uze​la svo​ju prij​ a​tel​ ji​cu za ruku i pov​ el​ a je u štag​ alj pa dol​ je u pod​ rum.
»Doći ću po vas čim bude sig​ ur​no.«
»Sig​ urn​ o«, tupo je po​nov​ i​la Rac​hel zur​ eć​ i kroz otvor​ en​ a vrat​ a štag​lja.
Via​ nn​ e je po​mak​nu​la autom​ o​bil i otvo​ri​la vrat​ aš​ca u podu. »Do​lje je fe​njer. I hra​na.«
S Ari​jem u ruk​ am​ a, Rac​hel je sišl​ a niz ljes​tve i nest​ a​la u tami. Vi​ann​ e je zat​ vo​ri​la vra-​
taš​ca za nji​ma, vrat​ il​ a auto​mob​ il, a zat​ im otišl​ a do grma ljil​ ja​na koji je njez​ i​na maj​ka po​-
sa​dil​ a pri​je tri​de​set go​di​na. Izr​ ast​ ao je vis​ ok i ši​rok duž zida. Pod nji​me, go​to​vo iz​gub​lje-​
ni među ljet​nim zel​ e​ni​lom, bila su tri ma​len​ a križ​ a. Dva za djec​ u koju je spont​ a​no po​ba-​
ci​la, i jed​ an za sina koji je živ​ io ma​nje od tje​dan dana.
Rach​ el je bila uz nju kad je sva​ki od njez​ in​ ih sin​ o​va bio po​ko​pan. Sad je Via​ n​ne bila
ovd​ je da pok​ op​ a kćer svo​je najb​ ol​ je prij​ a​tel​ jic​ e. Najb​ ol​ ju prij​ at​ e​ljic​ u svoj​ e kće​ri. Kako bi
mil​ os​tiv​ i Bog ovak​vo što do​pus​tio?

209

210

Dvadeset tri

Nekol​ i​ko tren​ u​ta​ka prij​ e svi​tan​ ja, Vi​ann​ e je sje​dil​ a por​ ed humk​ a svjež​ e pre​ko​pa​ne

zem​lje. Žel​ je​la se po​mol​ it​ i, ali nje​zin​ a se vjer​ a či​ni​la da​lek​ om, kao bli​jed trag ži​vot​ a neke
dru​ge žene.

Pol​ a​ko je ust​ a​la.
Kad je nebo post​ al​ o boje la​vand​ e i ruž​ i​čas​to – iro​ničn​ o prel​ ij​ ep​ o – otiš​la je u dvor​ i-​
šte, gdje su pi​lić​ i kljuc​ al​ i i mla​ta​ral​ i kri​li​ma na neo​ček​ i​van do​laz​ ak. Svuk​la je svoj​ u za​kr-​
vav​lje​nu odje​ću, os​ta​vil​ a je na hrp​ i​ci na tlu i opral​ a se na vanjs​ koj slav​ i​ni. Zat​ im je s uže-​
ta skin​ u​la lan​ en​ u spa​va​ćic​ u, na​vukl​ a je i uput​ i​la se u kuću.
Bila je mrt​ va umorn​ a, duša joj je bila is​crpl​ jen​ a, i nije bilo šan​se da bi mo​gla ot​po​či​-
nut​ i. Upa​lil​ a je ulj​nu lam​pu i sje​la na div​ an. Sklop​ i​la je oči, po​kuš​ al​ a za​misl​ i​ti Ant​ o​inea
por​ ed sebe. Što bi mu sada mo​gla reći? Ne znam više što mi je či​ni​ti. Že​lim zaš​ tit​ it​ i Sop-​
hie, da bude na si​gurn​ om, ali čemu sve to ako mora odrast​ i u svi​je​tu gdje lju​di ne​trag​ om nes​-
ta​ju jer se mole dru​gom​ e Bogu? Ako me uhit​ e...
Vra​ta gost​ ins​ ke sobe se otvo​re. Čula je Beck​ a kako joj pril​ a​zi. Bio je u odo​ri i svje​že
obri​jan, i na​gons​ ki je znal​ a da je ček​ ao nje​zin pov​ ra​tak. Bri​nuo se.
»Vrat​ il​ i ste se«, rek​ ao je.
Bila je si​gurn​ a da je vid​ io kapl​ ji​ce krvi ili blat​ a neg​dje na njoj, na slje​po​očn​ ic​ a​ma ili
na nadl​ an​ ic​ i. Usl​ ij​ ed​ i got​ ov​ o nep​ rim​ jet​na stank​ a; zna​la je da čeka da ga pog​ led​ a, da mu
is​pri​ča što se dog​ o​di​lo, ali ona je samo ni​je​mo sjed​ il​ a. Ako bi otvor​ il​ a usta, mog​ la bi po-​
če​ti vriš​ tat​ i. Ako ga pog​ led​ a, mo​gla bi brizn​ ut​ i u plač, mo​gla bi zaht​ i​jev​ at​ i da joj objasn​ i
kako dje​ca mogu biti ubi​je​na u mra​ku, ni zbog čega.
»Mama?« rekl​ a je Soph​ ie ušav​ši u sobu. »Nisi bila u kre​ve​tu kad sam se prob​ u​di​la.
Upla​ši​la sam se.«
Sklo​pi​la je ruke u kri​lu. »Žao mi je, Soph​ ie.«
»Pa«, rek​ ao je Beck. »Mo​ram poći. Zbo​gom.«
Čim su se vra​ta za njim​ e za​tvor​ il​ a, Sop​hie priđ​ e bli​že. Pog​ led joj je bio bla​go zam​ u​-
ćen. Izg​ led​ al​ a je umorn​ o. »Plaš​ iš me, mama. Što se dog​ od​ i​lo?«
Vi​an​ne sklo​pi oči. Mo​rat će reći kćer​ i ovu užas​nu vi​jest, a što će onda? Zag​ r​lit će je i
mil​ ov​ a​ti joj kosu, pus​ti​ti je da pla​če, i mor​ at će biti snažn​ a zbog nje. A bila je to​li​ko
umor​na od toga da bude snaž​na. »Dođi, Soph​ ie«, rek​la je, us​ta​ju​ći. »Idem​ o još malo spa-​
va​ti, ako bu​de​mo mog​ le zas​pat​ i.«

211

* * *

Tog pop​ od​nev​ a u grad​ u, Vi​ann​ e je oče​kiv​ al​ a da će vi​dje​ti vojn​ i​ke na oku​pu, iz​vuč​ en​ ih
pu​ša​ka, po​lic​ ijs​ ka voz​ il​ a park​ ir​ an​ a na grad​skom trgu, pse kako pov​lač​ e uzi​ce, časn​ ik​ e SS-
a u cr​nim odor​ a​ma; neš​ to što bi nag​ o​vi​jes​ti​lo ne​vo​lje. Ali sve je bilo uobi​ča​je​no.

Ona i Sop​hie os​ta​le su u Carr​ iv​ e​auu cij​ e​li dan če​kaj​ u​ći u re​do​vim​ a, za koje je Vi​an​ne
znal​ a da su gu​bit​ ak vre​me​na, i ho​daj​ u​ći uli​cam​ a. Is​prv​ a Sop​hie nije prest​ aj​ al​ a gov​ or​ it​ i.
Vi​ann​ e jed​ va da je to i zam​ je​ći​val​ a. Kako se mog​ la usred​ o​toč​ i​ti na nor​ma​lan raz​go​vor
kad su se Rac​hel i Ari skriv​ a​li u nje​zin​ u pod​ ru​mu, a Sare više nije bilo?

»Mo​žem​ o li sad oti​ći, mama?« rekl​ a je Soph​ ie neg​dje oko tri sata. »Nema se više što
na​bav​ it​ i. Samo gub​ i​mo vrij​ e​me.«

Beck je za​cij​ e​lo pog​ rij​ eš​ io. Ili je mož​ da samo bio pre​tjer​ an​ o oprez​ an.
Zas​ ig​ ur​no se nitk​ o neće poj​ av​ it​ i u ovo doba i priv​ od​ i​ti Ži​do​ve. Svi su zna​li da se uhi​-
ćen​ ja ne do​gađ​ aj​ u u vri​jem​ e objed​ a. Na​cist​ i su bili pre​viš​ e točn​ i i or​gan​ i​zi​ran​ i za tak​vo
što – k tome, obo​žav​ al​ i su franc​ u​sku hran​ u i vino.
»Oui, Sop​hie. Mož​ e​mo poći kući.«
Kre​nul​ e su pre​ma izl​ a​zu iz gra​da. Via​ n​ne je cij​ el​ o vri​je​me bila na oprez​ u, ali ako išta,
na ces​ti nije vla​da​la guž​ va kao inač​ e. Uz​let​ iš​ te je bilo tiho.
»Može li Sar​ ah doći do nas?« upi​ta​la je Sop​hie kad je Via​ nn​ e otvo​ri​la ka​pij​ u.
Sar​ ah.
Via​ nn​ e le​ti​mic​ e po​gle​da Sop​hie.
»Iz​gled​ aš tužn​ o«, pri​mi​jet​ il​ a je nje​zin​ a kći.
»Tužn​ a sam«, tiho je od​vrat​ i​la Via​ n​ne.
»Misl​ iš na tatu?«
Via​ nn​ e dub​ o​ko udah​ne i ot​pus​ti dah. Za​tim njež​no reče: »Pođi sa mnom«, i pov​ ed​ e
Sop​hie do stab​ la jab​ uk​ e, gdje su zaj​ edn​ o sje​le.
»Plaš​ iš me, mama.«
Vi​an​ne je zna​la da je već zab​ rl​ ja​la, ali nije ima​la pojm​ a kako to izv​ es​ti. Soph​ ie je bila
pre​ve​lik​ a za laži, a pre​mal​ a za is​ti​nu. Nije joj mog​ la reći da je Sa​rah ubi​je​na dok je pok​ u-​
ša​va​la prij​ e​ći gran​ i​cu. Njez​ i​na kći bi mog​ la ne​što iz​la​nut​ i po​grešn​ oj osob​ i.
»Mama?«
Via​ n​ne je dla​nov​ i​ma obujm​ il​ a Sop​hie​ no mrš​ a​vo lice. »Sa​rah je si​noć umr​la«, nježn​ o
je rekl​ a.
»Umr​la? Pa nije bila bol​ esn​ a.«
Vi​ann​ e skup​ i hra​brost. »Nek​ ad se to dog​ o​di. Bog te neo​ček​ iv​ a​no poz​ o​ve sebi. Otiš​la
je u Raj. Da bude sa svo​jom ba​kom, i tvo​jom.«
Soph​ ie se od​makn​ e, ust​ an​ e i stan​ e uz​mic​ at​ i. »Zar mis​liš da sam glup​ a?«
»K... kako to misl​ iš?«
»Ona je Žid​ ov​ka.«

212

Via​ n​ne je mr​zi​la ono što je u tom tren​ utk​ u vi​dje​la u očim​ a svoj​ e kće​ri. Nije bilo ni​šta
dje​čje u njez​ i​nu pog​ led​ u – ni ne​vin​ os​ti, ni nai​ v​nost​ i, ni nade. Čak ni tuge. Samo bij​ es.

Bo​lja maj​ka taj bi bi​jes obli​ko​val​ a u žal​ ost zbog gu​bitk​ a i, na kon​cu, u sje​ćan​ je na lju-​
bav koje čo​vjek može pod​ni​je​ti, ali Vi​an​ne je bila odveć praz​na da bi sada mog​ la biti do-​
bra majk​ a. Nije se mog​ la dos​ jet​ i​ti ni​jed​noj ri​je​či koja nije bila laž, ili be​skor​ isn​ a.

Iš​ču​pa​la je čip​kast​ u nit s ru​ka​va. »Vid​ iš onaj ko​ma​dić cr​ven​ og pred​ iv​ a na gra​ni izn​ ad
gla​ve?«

Soph​ ie po​dign​ e pog​ led. Pre​di​vo je po​mal​ o iz​gu​bil​ o boju, iz​blij​ e​dje​lo, ali i da​lje se vi-​
djel​ o među sme​đim gra​nam​ a, ze​le​nim lišć​ em i ne​dozr​ el​ im ja​buk​ a​ma. Kim​nul​ a je.

»Priv​ ez​ a​la sam to tamo da me pods​ jeć​ a na tvog tatu. Zaš​ to i ti ne bi za​vez​ al​ a jed​nu
nit za Saru, i sje​tit ćemo se nje kad god bu​dem​ o ovd​ je.«

»Ali tata nije mrt​ av!« rek​la je Soph​ ie »La​žeš li...«
»Ne. Ne. Sje​ćam​ o se onih koj​ ih nema, kao i onih koji su umr​li, zar ne?«
Sop​hie je uze​la konč​ ast​ i ko​mad​ ić čipk​ e. Izg​ le​daj​ uć​ i pom​ al​ o nes​tab​ il​no na nog​ a​ma,
pri​ve​za​la je nit o istu gran​ u.
Via​ nn​ e je čez​nu​la da se Soph​ ie vra​ti, okre​ne pre​ma njoj, pad​ne joj u za​grl​ jaj, ali nje​zi-​
na je kći samo sta​jal​ a tamo, zu​reć​ i u ko​mad​ ić čipk​ e, oči​ju za​ca​klje​nih od suza. »Neće
uvi​jek biti ovak​ o«, bilo je sve što je Via​ n​ne mo​gla smis​li​ti.
»Ne vje​ru​jem ti.« Soph​ ie je najz​ ad pog​ led​ a. »Idem spa​va​ti.«
Vi​an​ne je mog​ la samo kimn​ ut​ i. Inač​ e bi bila shrv​ an​ a ovom ten​zi​jom izm​ e​đu nje i
kćer​ i, svlad​ a​na osje​ća​jem neu​ s​pje​ha. Sada je samo uzd​ ahn​ ul​ a i us​tal​ a. Otresl​ a je tra​vu sa
suk​nje i uput​ il​ a se prem​ a štag​lju. Unut​ ra je od​gu​ra​la Re​nau​ lt na​pri​jed i otvo​ri​la vrat​ ašc​ a
pod​ ru​ma »Rach? Ja sam.«
»Hval​ a Bogu«, za​čuo se šap​ at u tami. Rac​hel se us​pe​la uz škrip​ a​ve ljes​tve i po​jav​ i​la na
mutn​ oj svje​dost​ i, dr​že​ći Ari​ja.
»Što se dog​ od​ il​ o?« umor​no je upi​tal​ a Rac​hel.
»Niš​ ta.«
»Ni​šta?«
»Bila sam u grad​ u. Sve se čini nor​mal​no. Mož​ da je Beck bio pre​tjer​ an​ o opre​zan, ali
mis​lim da bi tre​ba​la prov​ es​ti još jedn​ u noć do​lje.«
Rac​he​li​no lice bilo je upa​lo, umorn​ o. »Treb​ a​ju mi pel​ e​ne. I treb​ al​ a bih se na br​zin​ u
oku​pat​ i. I Ari i ja za​udar​ a​mo.« Dječ​ a​čić je po​čeo pla​kat​ i. Od​mak​nul​ a je vlažn​ e kov​ rč​ e sa
svog​ a znoj​nog čela i prom​ rml​ jal​ a mu ne​što mek​ an​ im, ves​ el​ im glas​ om.
Nap​ ust​ il​ i su šta​galj i kre​nu​li pre​ma Rach​ e​li​noj kući.
Got​ o​vo da su dosp​ je​li do ulazn​ ih vra​ta kad se pred kuć​ om za​us​tav​ il​ o po​li​cijs​ ko vo​zi-​
lo. Paul je iz​iš​ ao iz autom​ ob​ i​la i kre​nuo u dvo​ri​šte, nos​ eć​ i puš​ ku. »Jes​te li vi Rach​ el de
Cham​plai​ n?« upit​ a je.
Rac​hel se na​mrš​ ti. »Znaš da je​sam.«

213

»Dep​ ort​ ir​ at ćemo vas. Pođ​ i​te sa mnom.«
Rac​hel stegn​ e stis​ ak oko Ari​ja. »Ne​mojt​ e odvest​ i moga sina.«
»On nije na po​pi​su«, re​kao je Paul.
Via​ nn​ e ga zgrab​ i za ru​kav. »Ne mož​ eš to rad​ it​ i, Paul. Ona je Franc​ u​skin​ ja.«
»Ona je Žid​ ovk​ a.« Po​ka​zao je puš​ kom na Rac​hel. »Pol​ az​ i.«
Rach​ el je za​ust​ il​ a neš​ to reći, ali Paul ju je ušut​kao; ščep​ ao joj je ruku, odvuk​ ao na
cest​ u i sil​ om ugur​ ao na stražn​ je sje​dal​ o auto​mo​bil​ a.
Vi​ann​ e je kan​ i​la os​tat​ i na mjest​ u – na si​gur​nom – ima​la je tu na​mje​ru, ali iduć​ e čega
je bila svjes​na bilo je da trči uz autom​ ob​ il, udar​ aj​ u​ći po pok​lop​cu mot​ o​ra, prekl​ i​njuć​ i da
je pust​ i unu​tra. Paul je pri​tis​nuo koč​ni​ce, pust​ io je da sjedn​ e na stražn​ je sjed​ a​lo, a onda
prit​ isn​ uo pap​ uč​ i​cu gasa.
»Idi«, rek​la je Rac​hel kad su pro​la​zil​ i por​ ed Le Jard​ i​na. »Ovo nije mjest​ o za tebe.«
»Ovo nije mjes​to ni za koga«, rekl​ a je Via​ nn​ e. Pri​je samo tjed​ an dana mož​ da bi pus​ti-​
la Rac​hel da ide sama. Mo​žda bi se okren​ ul​ a – sa ža​lje​njem, vjer​ oj​ atn​ o, i ka​jan​ jem, zas​ i​-
gur​no – ali po​misl​ il​ a bi da je Soph​ ie​ na si​gur​nost važ​nij​ a od bilo čega drug​ og.
Proš​la noć ju je prom​ i​je​ni​la. I dal​ je se osjeć​ a​la krh​kom i pre​pla​šen​ om, mo​žda i više
nego ikad, ali sad je bila i bij​ es​na.
U grad​ u je de​set​ ak uli​ca bilo pod ba​ri​kad​ a​ma. Po​li​cijs​ ka vo​zi​la bila su po​svud​ a, is​kr​-
cav​ al​ i su ljud​ e sa žu​tim zvi​jezd​ am​ a na pr​sim​ a, tjer​ a​ju​ći ih prem​ a žel​ jez​ničk​ om kol​ od​ vor​ u
gdje su če​ka​li stočn​ i va​go​ni. Bile su tamo sto​tin​ e lju​di; očit​ o su prist​ iz​ al​ i iz svih okoln​ ih
mjes​ta.
Vlak je če​kao, isp​ u​hu​juć​ i crni dim u iona​ko vruć zrak. Dva njem​ ačk​ a vojn​ i​ka staj​ al​ a
su na pe​ro​nu. Jed​ an od njih bio je Beck. Drž​ ao je bič. Bič.
Ali fran​cus​ ka pol​ i​cij​ a bila je zad​ už​ en​ a za uhi​će​nja; tje​ral​ i su lju​de da stan​ u u red i gu-​
ra​li ih u stočn​ e vag​ o​ne. Mu​škarc​ e u jed​ an, žene u drug​ i.
Malo dal​ je, žena je, s be​bom u ru​kam​ a, po​kuš​ al​ a po​bje​ći. Žan​dar ju je us​trij​ el​ io u
leđa. Sru​šil​ a se na tlo, mr​tva; beba se ot​ko​trl​ ja​la do či​za​ma žan​dar​ a s pu​škom u ruci, iz
koje se još dim​ il​ o.
Rac​hel se za​ust​ a​vi i okre​ne prem​ a Vi​ann​ e. »Uzmi mog sina«, šap​nul​ a je.
Gom​ il​ a se oko njih tis​ kal​ a.
»Uzmi ga. Spas​ i ga«, prekl​ in​ jal​ a je Rac​hel.
Vi​ann​ e nije ni tre​na ok​lij​ e​val​ a. Znal​ a je da nit​ko ne može biti ne​pris​tran – ne više – i
ma ko​lik​ o stra​hov​ a​la za Sop​hi​en živ​ ot, naje​ d​nom se više plaš​ il​ a da će joj kći odras​tat​ i u
svij​ e​tu gdje dob​ ri lju​di nisu spri​ječ​ i​li zlo, gdje bi do​bra žena mo​gla okren​ u​ti leđa prij​ at​ e​-
lji​ci u nev​ o​lji. Po​seg​nu​la je za dje​te​tom i uzel​ a ga u na​ru​čje.
»Ti!« Žan​dar je uda​rio Rac​hel u rame kun​da​kom pu​ške tako snažn​ o da se zat​ e​tur​ a​la.
»Pol​ az​ i!«
Po​gle​da​la je Vi​ann​ e, i cij​ e​li uni​ver​zum njih​ ov​ a prij​ at​ elj​stva bio je u nje​zi​nim očim​ a –

214

taj​ne koje su dij​ el​ il​ e, obeć​ a​nja koja su iz​go​vo​ri​le i iz​vr​šil​ e, sno​vi za djec​ u koji su ih pov​ e​-
zi​val​ i čvrs​ to pop​ ut sest​ ar​ a.

»Od​laz​ i odavd​ e«, muk​lo je za​vap​ il​ a Rach​ el. »Idi.«
Vi​ann​ e je us​tukn​ ul​ a. Prij​ e nego što se i snaš​la, okre​nul​ a se i sta​la prob​ ij​ at​ i kroz svje​ti​-
nu, udal​ jav​ aj​ uć​ i se od per​ o​na, voj​ni​ka i pasa, što dal​ je od smrad​ a strah​ a, fi​ju​ka bi​čev​ a,
jau​ ka žena i dje​čjeg​ a plač​ a. Nije sebi do​pus​ti​la da usp​ o​ri sve dok nije dosp​ je​la do kraj​ a
pe​ro​na. Tamo se, čvrs​ to pri​viv​ši Arij​ a, okren​ ul​ a.
Crni ulaz u stočn​ i vag​ on je zja​pio, pred njim​ e Rach​ el, lica i ruku i dal​ je umr​lja​nih
krvl​ ju svoj​ e kćer​ i. Pog​ led​ om je pret​ raž​ i​va​la mnošt​ vo, ugled​ a​la Via​ n​ne i pod​ ig​nul​ a krv​ a​-
vu ruku u zrak, a onda je nes​ta​la, odg​ ur​ a​le su je žene koje su oko nje te​tu​ral​ e. Vra​ta stoč-​
nog vag​ o​na se zat​ im zat​ vor​ e.

* * *

Via​ nn​ e se sruš​ il​ a na di​van. Ari je ne​utješn​ o plak​ ao, pel​ e​ne su mu bile mo​kre i von​ jao je
na mok​ ra​ću. Tre​bal​ a je ust​ a​ti, po​brin​ u​ti se za njeg​ a, neš​ to učin​ i​ti, ali nije se mo​gla po​-
mak​nu​ti s mjest​ a. Kao da ju je sva te​žin​ a gub​ itk​ a prit​ isn​ u​la, guš​ eć​ i je.

Sop​hie je došl​ a u dnevn​ u sobu. »Za​što je Ari s tob​ om?« upit​ al​ a je ti​him, upla​še​nim
gla​som. »Gdje je mad​ am​ e De Champ​ lai​ n?

»Otiš​la je«, rekl​ a je Vi​an​ne. Nije imal​ a snag​ e smis​lit​ i laž, a kakv​ a bi ko​rist ionak​ o od
toga bila?

Nije bilo na​čin​ a da kćer za​šti​ti od sveg tog zla.
Nije bilo na​čin​ a.
Sop​hie će odrast​ i znaj​ uć​ i prev​ iš​ e. Znat će za strah, gub​ i​tak i vje​roj​ at​no mrž​nju.
»Rac​hel je rođ​ e​na u Rum​ unj​skoj«, krut​ o je rek​la Vi​ann​ e. »To je – za​jed​no s time što
je Žid​ ovk​ a – bio njez​ in zloč​ in. Vi​ši​jev​sku vlad​ u ne zan​ i​ma to što je u Fran​cu​skoj živ​ jel​ a
dva​de​set pet go​din​ a i što je uda​na za Fran​cuz​ a, kao ni to da se on bori za Franc​ us​ ku.
Zato su je dep​ ort​ i​ra​li.«
»Naša vla​da ju je dep​ or​ti​ral​ a? Ja sam misl​ il​ a da to čine na​cist​ i.«
Via​ nn​ e uz​dah​ne. »Da​nas je to bila franc​ us​ ka po​lic​ i​ja, ali nac​ ist​ i su ta​ko​đer bili tamo.«
»Kamo će je odves​ti?«
»Ne znam.«
»Hoće li se vrat​ it​ i nak​ on rata?«
Da, Ne. Nad​ am se. Što bi sad dob​ ra majk​ a odg​ ov​ or​ i​la?
»Na​dam se.«
»A Ari?« upi​ta​la je Sop​hie.
»On će ost​ at​ i s nama. Nije na po​pi​su. Valjd​ a naša vla​da misl​ i da se djec​ a mogu sama
od​ga​ja​ti.«
»Ali mama, što ćemo...?«
»Što ćemo sad? Nem​ am pojm​ a.« Uz​dah​nul​ a je. »Zas​ ad, ti ćeš pa​zi​ti na di​jet​ e. Ja ću

215

otić​ i do nji​hov​ e kuće i uze​ti ko​lij​ ev​ku i odje​ću.«
Vi​an​ne je umal​ o bila kod vra​ta kad je Sop​hie rekl​ a: »Što je sa satn​ ik​ om Bec​kom?«

* * *

Vi​ann​ e stan​ e kao uko​pa​na. Sjet​ il​ a se kako ga je vid​ je​la na per​ on​ u s bi​čem u ruci, bi​čem
koj​ im je ši​bao po žen​ a​ma i djec​ i tjer​ a​ju​ći ih u stoč​ni va​gon. »Oui«, rek​la je. »Što je sa
sat​ni​kom Beck​ om?«

Via​ n​ne je opral​ a svoj​ u odje​ću na​topl​ jen​ u krvl​ ju i objes​ i​la je da se suši u dvor​ iš​ tu iza
kuće, nast​ o​jeć​ i ne pri​mjeć​ iv​ at​ i kako je pjen​ u​ša​va voda bila cr​ven​ a kad ju je izl​ il​ a prek​ o
trav​ e. Pri​prav​ i​la je Soph​ ie i Arij​ u ve​če​ru – što je uopć​ e skuh​ a​la, nije se mog​ la sje​ti​ti – i
sprem​ il​ a ih u post​ el​ ju, ali jed​nom kad je kuća bila tiha i mrač​na, nije više mo​gla pot​ i​ski​-
vat​ i osjeć​ aj​ e. Bila je gnjev​na – strah​ o​vi​to – i shr​van​ a.

Nije mo​gla podn​ ij​ et​ i kol​ ik​ o su mračn​ e i gadn​ e bile njez​ i​ne misl​ i, ko​lik​ o je bezn​ a​dan
bio nje​zin bi​jes, tuga. Strgn​ u​la je lij​ ep​ u čip​ku sa svog​ a ovratn​ ik​ a i ote​tur​ a​la vani, sjeć​ a​ju-​
ći se tre​nutk​ a kad joj je Rac​hel da​rov​ al​ a tu blu​zu. Bilo je to prij​ e tri god​ i​ne.

To ti svi nose u Pa​riz​ u.
Stab​ lo jab​ uk​ e ši​ril​ o je svoj​ e ruke nad njom. Tek je iz drug​ og pok​ uš​ a​ja us​pjel​ a priv​ e​za-​
ti kom​ ad​ ić tka​nin​ e za kvrg​ av​ u gra​nu izm​ e​đu Ant​ o​ine​ove i Sa​rin​ e, a kad je najz​ ad us​pje-​
la, us​tuk​nul​ a je.
Sa​rah.
Rach​ el.
An​to​ine.
Kom​ ad​ ić​ i tka​nin​ e pos​taj​ a​li su zam​ u​ćen​ i; tek je tada shva​til​ a da pla​če.
»Mol​ im te, Bože«, poč​ e​la je mo​lit​ vu gle​da​juć​ i gore u kom​ ad​ i​će tkan​ i​ne, čip​ke i pre​di​-
va, omot​ a​ne oko kvr​gav​ ih gran​ a, pri​vez​ an​ e među ned​ oz​re​lim ja​bu​kam​ a. Kakv​ e joj sad
ko​rist​ i od mo​li​tve kad nje​zi​nih vol​ jen​ ih više nema?
Čula je mot​ oc​ ikl kako pri​laz​ i cest​ om i park​ ir​ a se pred Le Jar​di​nom.
Nek​ o​li​ko tren​ ut​ka posl​ i​je: »Ma​dam​ e?«
Nag​ lo se okren​ ul​ a. »Gdje vam je bič, Herr satn​ i​če?«
»Bili ste tamo?«
»Kak​ av je to osjeć​ aj bič​ e​vat​ i Franc​ u​ski​nje?«
»Ne mis​lit​ e, valj​da, da sam takv​ o što rad​ io, mad​ am​ e. To mi se gadi.«
»Pa ipak ste bili tamo.«
»Kao i vi. Ovaj nas rat sve stav​lja na mjes​ta gdje ne že​lim​ o biti.«
»Vas Nij​ em​ce ipak u ne​što ma​njoj mje​ri.«
»Pok​ u​šao sam joj pom​ o​ći«, re​kao je.
Na to Vi​an​ne osjet​ i kako bij​ es iz nje otječ​ e, a tuga se vra​ća. Do​is​ta jest pok​ uš​ ao spa​sit​ i
Rach​ el. Da su ga bar​ em posl​ uš​ al​ e i još se dul​ je skri​va​le. Zan​ ji​ha​la se. Beck je pos​ egn​ uo i
pri​drž​ ao je.

216

»Rekl​ i ste da je sak​ rij​ em ujut​ ro. Bila je u tom grozn​ om po​drum​ u ci​jel​ i dan. Pop​ od​ne,
misl​ il​ a sam... Sve se či​nil​ o nor​mal​no.«

»Von Ric​ht​ er je pro​mi​jen​ io ras​por​ ed. Ima​li smo te​škoć​ a s vlak​ ov​ i​ma.«
Vlak​ ov​ i.
Rach​ el maše na od​la​sku.
Via​ nn​ e ga pog​ led​ a. »Kamo je vode?«
Bilo je to prvo konk​ retn​ o pi​ta​nje koje mu je ikad pos​tav​ i​la.
»Radn​ i lo​gor u Njem​ ačk​ oj.«
»Skriv​ al​ a sam je cij​ e​li dan«, pon​ o​vi​la je Vi​ann​ e kao da je to sada bilo važn​ o.
»Weh​ r​mac​ht više nema kont​ ro​lu. Sve je u ru​kam​ a Ges​tap​ a i SS-a. Oni su više... Bru​-
tal​nij​ i su od voj​nik​ a.«
»Zaš​ to ste bili tamo?«
»Samo sam izv​ rš​ a​vao zap​ o​vij​ ed​ i. Gdje su joj djec​ a?«
»Vaši Ni​jemc​ i puc​ a​li su Sari u leđa na gra​nič​nom prij​ el​ a​zu.«
»Mein Gott«, pro​mr​sio je.
»Sin je kod mene. Za​što Ari nije na po​pis​ u?«
»Rođ​ en je u Fran​cu​skoj i mlađ​ i je od čet​ r​nae​ st. Ne dep​ ort​ i​ra​ju franc​ us​ ke Ži​do​ve.«
Pog​ led​ ao ju je. »Još uvij​ ek.«
Vi​an​ne zast​ an​ e dah. »Hoće li doći po Arij​ a?«
»Vje​ruj​ em de će uskor​ o de​por​ti​ra​ti sve Ži​dov​ e, bez obz​ ir​ a na dob ili mjest​ o rođ​ e​nja.
A kad počn​ u, bit će ih opasn​ o skri​va​ti.«
»Djec​ a, dep​ or​tir​ an​ a. Sama.« Užas je bio ne​pojm​ljiv, čak i na​kon sve​ga čemu je već
svje​do​čil​ a. »Obeć​ a​la sam Rach​ el da ću ga ču​va​ti. Hoć​ et​ e li me prij​ a​vi​ti?« upi​tal​ a je.
»Nis​ am čud​ o​viš​ te, Vi​ann​ e.«
Bilo je to prvi put da ju je osl​ ov​ io ime​nom.
Prim​ akn​ uo se bliž​ e. »Žel​ im te zaš​ ti​ti​ti«, rek​ ao je.
Bilo je to naj​go​re što joj je mog​ ao reći. Osje​ćal​ a se osam​ljen​ om već go​di​na​ma, ali sad
je bila ist​ ins​ ki sama.
Do​takn​ uo joj je nad​lak​tic​ u, dod​ ir je bio got​ ov​ o mi​lo​van​ je, i osjet​ i​la ga je u sva​kom
dje​li​ću ti​je​la, pop​ ut elekt​ ri​ci​te​ta. Nesp​ os​ obn​ a za​us​tav​ i​ti se, pog​ le​dal​ a ga je.
Bio joj je sa​svim bli​zu, dij​ e​lio ih je tek pol​ ju​bac. Bio je dov​ o​ljan i naj​man​ ji po​ti​caj –
dah, kim​ an​ je, dod​ ir – i on bi je po​ljub​ io. Na​čas je za​bo​ra​vil​ a tko je i sve što se toga dana
do​god​ i​lo; čezn​ u​la je za utjeh​ om, za zab​ or​ a​vom. Nagn​ u​la se samo malč​ ic​ e na​prij​ ed, do​-
volj​no da osjet​ i njeg​ ov dah, da ga ćuti na usn​ am​ a, no onda se sjet​ il​ a – odjed​nom, u na-​
va​li bij​ es​ a – pa ga je odg​ urn​ u​la, tol​ i​ko snaž​no da je pos​ rn​ uo.
Trl​ jal​ a je us​nic​ e, kao da su se pol​ jub​ i​li.
»Ne smi​jem​ o«, rekl​ a je.
»Nar​ avn​ o.«

217

Ali kad ju je pog​ led​ ao – i ona nje​ga – obo​je su zna​li da post​ o​ji neš​ to i gore od toga da
pol​ ju​biš pog​ rešn​ u oso​bu. Že​lja da to uči​niš.

218

Dvadeset četiri

Ljeto je doš​lo svom​ e kra​ju. Vru​ći zlat​ni dani us​tup​ i​li su mjes​to isp​ ran​ om nebu i ki​ša​ma.

Isa​ b​ ell​ e je bila tol​ ik​ o usred​ ot​ o​če​na na rutu za bi​jeg da je jed​ va i za​mij​ et​ i​la pro​mje​nu vre​-
men​ a.

Toga proh​ ladn​ og lis​top​ ads​ kog po​pod​ne​va izi​ šl​ a je iz vag​ o​na među mnošt​ vo put​ni​ka,
dr​žeć​ i u ruci bu​ket jes​ ens​ kog cvi​je​ća.

Dok je kor​ a​čal​ a bul​ ev​ a​rom, njem​ ačk​ a mot​ orn​ a voz​ i​la za​kr​čil​ a su uli​cu, glasn​ o trub​ e-​
ći. Vojn​ ic​ i su se sa​mo​uvjer​ e​no vr​z​ma​li među zap​ la​še​nim, mr​godn​ im Pa​ri​žan​ im​ a. Zast​ a​-
ve s ku​kas​tim križ​ e​vim​ a vij​ o​ri​le su se na hlad​nom vje​tru. Po​hi​ta​la je niz stub​ e Mé​troa.

Tun​ el je bio prep​ un lju​di i oblij​ ep​ljen na​cis​tič​kom prop​ ag​ an​dom koja je de​mon​ iz​ ir​ a-​
la Bri​tanc​ e i Ži​do​ve, dok je Fü​hrer bio odg​ o​vor na sva​ko pi​tan​ je.

Naje​ dn​ om, zat​ u​li​la je sir​ en​ a za zrač​nu opas​nost. Nest​ a​nak elek​tričn​ e energ​ ij​ e sve ih je
oba​vio tam​ om. Čula je lju​de kako mrm​ljaj​ u, djec​ u kako pla​ču, starc​ e kako kašl​ ju. Neg-​
dje u dal​ jin​ i mog​ la je čuti grm​lja​vin​ u eksp​ loz​ ij​ a. Po svoj pri​li​ci bomb​ ar​dir​ a​li su Bou​ log​-
ne- Bill​ an​cou​ rt – opet – a za​što ne? Ren​ au​ lt je iona​ko pro​izvod​ io ka​mio​ ne za Nij​ emc​ e.

Kad se na​po​kon ogla​sil​ a sir​ en​ a za prest​ a​nak opasn​ os​ti, nitk​ o se nije po​makn​ uo s
mjes​ta sve dok se po​nov​no nisu upa​li​la svje​tla.

Is​ab​ ell​ e samo što nije zak​ or​ ač​ i​la u vlak kad je čula zviž​ dalj​ku.
Sled​ i​la se. Nac​ is​tičk​ i vojn​ ic​ i, u druš​tvu s franc​ u​skim kol​ ab​ o​rac​ io​ nis​ti​ma, kret​ al​ i su se
tun​ el​ om, međ​ us​ obn​ o razg​ ov​ a​raj​ u​ći,upi​ruć​ i prs​ tim​ a u ljud​ e, pov​la​če​ći ih pre​ma zidu, si​-
lom ih bac​ aj​ u​ći na ko​ljen​ a.
Pred njom​ e se uka​zal​ a puš​ ka.
»Is​prav​ e«, rek​ ao je Nij​ e​mac.
Is​ab​ ell​ e je stis​nu​la cvij​ eć​ e u jedn​ oj ruci, a dru​gom nerv​ oz​no petl​ ja​la po torb​ ic​ i. U bu​-
ke​tu je bila umetn​ u​ta po​ru​ka. Nije ovo bilo neoč​ ek​ i​va​no, da​kak​ o, ova rac​ ij​ a. Otk​ a​ko su
Sa​vez​nic​ i po​čel​ i niz​ at​ i pob​ je​de u Sjev​ er​noj Afric​ i, Nij​ em​ci su nep​ rest​ an​ o pre​sret​ a​li i za-​
ust​ avl​ ja​li gra​đan​ e traž​ e​ći is​pra​ve. Na uli​cam​ a, u trg​ ov​ i​nam​ a, na kol​ od​ vor​ im​ a, u cr​k​va-​
ma. Nigd​ je više nije bilo sig​ urn​ o. Pred​ al​ a je svo​ju kriv​ ot​ vo​re​nu osobn​ u is​kaz​nic​ u. »Idem
na ruč​ ak s majč​ i​nom pri​jat​ el​ ji​com.«
Franc​ uz se pro​gu​rao do Ni​jemc​ a i pa​ž​lji​vo prou​ čio njez​ i​nu is​kazn​ ic​ u. Za​vrt​ io je gla​-
vom, na što je Ni​jem​ ac vra​tio Is​ab​ el​le is​prav​ u i re​kao: »Odl​ az​ i.«
Isa​ b​ el​le se brzo na​smi​ješ​ il​ a, kim​nul​ a u znak zah​ val​nos​ti i po​hit​ a​la pre​ma vla​ku, uvu​-

219

kav​ši se u va​gon net​ om prij​ e nego što su se vrat​ a zat​ vo​ri​la.
Do tren​ ut​ka kad se isk​ rc​ al​ a u šes​nae​ s​tom arond​ i​sma​nu, nje​zi​na se smi​ren​ ost vrat​ il​ a.

Vlaž​na ma​gla vi​sjel​ a je nad uli​ca​ma, za​mrač​ ivš​ i zgra​de i čamc​ e što su spor​ o plov​ il​ i Sei​ ne​-
om. Zvu​ko​vi su zbog iz​mag​ li​ce bili na​gla​še​ni, pos​tavš​ i neob​ ičn​ i. Negd​ je je ods​ ka​ki​va​la
lopt​ a (vje​roj​ at​no su se dječ​ a​ci igral​ i na uli​ci). Ogla​si​la se sir​ en​ a s jed​nog od bro​di​ća, i
zvuk je ost​ ao vi​sje​ti u zra​ku.

Na aven​ ij​ i je skren​ u​la za ugao i ušla u bist​ ro – je​dan od ne​kol​ ik​ o s upa​ljen​ im svje​tli-​
ma. Sna​žan vje​tar na​bir​ ao je platn​ e​nu nad​strešn​ i​cu. Proš​la je po​kraj praz​nih sto​lov​ a i
kre​nul​ a pre​ma vanj​skom šank​ u, gdje je nar​ uč​ i​la café au lait (bez kave i bez mlij​ e​ka, da-​
ka​ko).

»Jul​ i​et​te? Jesi li to ti?«
Isa​ ​bel​le je ugle​dal​ a Anou​ k i nas​ mij​ e​šil​ a se. »Gab​ ri​ell​ e. Baš mi je dra​go da te vi​dim.«
Is​ab​ el​le joj pred​ a bu​ket.
Anou​ k je na​ruč​ i​la kavu. Dok su tamo staj​ al​ e pij​ uc​kaj​ uć​ i kavu na led​ en​ om vje​tru,
Anou​ k reče: »Ju​čer sam raz​gov​ ar​ a​la s uja​kom Hen​ri​jem. Ne​dost​ a​ješ mu.«
»Zar mu nije do​bro?«
»Ne. Ne. Uprav​ o su​prot​no. Plan​ i​ra za​ba​vu iduć​ i uto​rak na​več​ er. Že​lio je da ti uru​-
čim po​ziv​ni​cu.«
»Da mu odn​ es​ em pok​lon?«
»Nije pot​ rebn​ o, ali bilo bi li​jep​ o kad bi mu posl​ al​ a pi​sam​ce. Evo, već sam ti ga pri-​
prem​ il​ a.«
Is​ab​ el​le je uzel​ a pi​smo i uba​ci​la ga isp​ od pod​stav​ e u torb​ i​ci.
Anou​ k ju je po​gle​da​la. Sivk​ ast​ e sje​ne okru​žil​ e su joj oči. Nove bore poč​ e​le su braz​da​ti
njez​ in​ e obra​ze i čelo. Ovaj ži​vot među sjen​ a​ma poč​ eo je uzim​ at​ i svoj dan​ ak.
»Jesi li do​bro, pri​jat​ el​ jic​ e moja?« upit​ a je Isa​ b​ el​le.
Anou​ kin osmij​ eh bio je umor​ an, ali isk​ ren. »Oui.« Zast​ al​ a je. »Si​noć sam vid​ jel​ a
Gaëto​na. I on će biti na sast​ ank​ u u Carr​ iv​ e​auu.«
»Zaš​ to mi to go​vo​riš?«
»Is​ab​ el​le, ti si najp​ roz​ irn​ i​ja oso​ba koju sam ikad sus​ re​la. Svak​ a mi​sao i osjeć​ aj mogu
se proč​ i​ta​ti u tvo​jim očim​ a. Zar nisi svjes​na ko​li​ko si mi ga samo puta spo​men​ u​la?«
»Zbil​ ja? Mis​lil​ a sam da sam to usp​ ješn​ o skriv​ al​ a.«
»Lij​ ep​ o je to, za​pra​vo. Pod​sje​ća me na razl​ og zbog ko​jeg se bo​ri​mo – za jed​nost​ avn​ e
stvar​ i, za dje​vojk​ u i momk​ a i njih​ o​vu bu​dućn​ ost.« Po​ljub​ i​la je Is​ab​ el​le u obraz. Onda je
šap​nul​ a: »I on tebe spo​min​ je.«

* * *

Sre​ćom za Is​ab​ ell​ e, toga kasn​ og lis​to​pads​ kog dana u Carr​ iv​ ea​ uu je kiš​ il​ o.
Nit​ko nije obra​ćao pažn​ ju na drug​ e po ovakv​ om vrem​ en​ u, čak ni Ni​jemc​ i. Pod​ ign​ u​la

je kap​ u​ljač​ u i za​kop​čal​ a ka​put uz vrat; sve​jed​no, kiša joj je pa​da​la po licu i u hladn​ im

220

pot​ o​čić​ im​ a kli​zil​ a niz vrat dok je izv​ lač​ il​ a bic​ ikl s vla​ka, a zat​ im ga odg​ ur​ a​va​la pre​ko pe​-
ron​ a.

U pred​građ​ u se pop​ e​la na bic​ ikl. Bi​ra​ju​ći man​ je pro​metn​ e ulič​ ic​ e, odvezl​ a se u Carr​ i​-
ve​au, obiš​ avš​ i trg. Za kiš​nog je​sens​ kog dana kao što je bio ovaj, samo je nek​ o​li​ko lju​di
bilo vani; samo žene i dje​ca, u red​ o​vi​ma za hran​ u, kap​ ut​ a i kapa na​topl​ je​nih kiš​ om. Ni-​
jem​ci su uglavn​ om bili na to​plo​me.

Kad je dos​pjel​ a do ho​te​la Bel​le​vue, bila je izm​ o​žde​na. Sišl​ a je s bi​cik​la, za​ključ​ a​la ga
za uličn​ u lam​pu pa ušla u ho​tel.

Nad nje​zi​nom se gla​vom oglas​ i​lo zvonc​ e, objavl​ juj​ uć​ i njez​ in do​la​zak nje​mač​kim voj-​
nic​ im​ a koji su sjed​ il​ i u lo​bij​ u isp​ ij​ aj​ u​ći pop​ odn​ ev​nu kavu.

»Mad​ em​ oi​ sel​le«, re​kao je je​dan od časn​ ik​ a po​segn​ uv​ši za pa​hu​ljast​ im, zla​ćan​ im pain
au choc​ o​lat, »Mo​kri ste do kože.«

»Ovi Franc​ u​zi ne znaj​ u ni da se treb​ a sklon​ it​ i s kiše.«
Na to su se svi na​smi​jal​ i.
Nas​tav​ il​ a se smij​ e​šit​ i, te je prošl​ a po​kraj njih. Na ho​tel​skoj re​cep​ci​ji, poz​ vo​nil​ a je na
zvon​ce.
Hen​ri je iz​iš​ ao iz stražn​ je pros​tor​ i​je, u ruci nos​ e​ći plad​ anj s ka​va​ma. Spa​zi je i kimn​ e.
»Je​dan tre​nut​ ak, ma​dam​ e«, rek​ ao je kliz​nuv​ši po​red nje i od​nij​ evš​ i pla​danj do stol​ a gdje
su dvo​jic​ a eses​ o​vac​ a sjed​ i​la pop​ ut pa​uka u svo​jim crn​ im unif​ orm​ am​ a.
Kad se Henr​ i vra​tio do re​cep​cij​ e, reče joj: »Mad​ a​me Gerv​ a​ise, dob​ ro nam došl​ i. Dra​-
go mi je da vas pon​ ov​no vi​dim. Vaša soba je spremn​ a, nar​ av​no. Pođ​ i​te za mnom, mo-​
lim...«
Kim​nul​ a je i kre​nu​la za Henr​ i​jem niz uzak hod​nik pa gore uz stu​be do drug​ og​ a kata.
Tamo je stav​ io ključ u bra​vu, okren​ uo ga i otvor​ io vrat​ a, ot​kriv​ši sob​ i​čak s kre​vet​ om za
jed​nu oso​bu, noćn​ im orm​ ar​ i​ćem i lam​pom. Uveo ju je unu​tra, nog​ om za​tvo​rio vra​ta i
priv​ uk​ ao u zag​ rl​ jaj.
»Isa​ ​bell​ e«, rek​ ao je i čvr​šć​ e ju priv​ io. »Dra​go mi je što te vi​dim.« Pust​ io ju je i uz​mak-​
nuo kor​ ak unat​ rag. »Nak​ on onog​ a u Rom​ ai​ nvill​ eu... brin​ uo sam se.«
Is​ab​ ell​ e spus​ti svo​ju mo​kru ka​pu​ljač​ u. »Oui.« U pro​tek​la dva mjes​ e​ca nac​ is​ti su sve
više stez​ a​li obruč oko onih koje su naz​ i​va​li sab​ ot​ er​ im​ a i prip​ adn​ i​cim​ a Pok​ ret​ a otp​ o​ra.
Naj​zad su po​čel​ i uvi​đa​ti ulog​ u koju su žene imal​ e u ovo​me ratu, i za​to​či​li su više od dvi-​
je stot​ i​ne Fran​cu​ski​nja u Rom​ a​invil​leu.
Ot​kopč​ al​ a je kap​ ut i pre​bac​ il​ a ga pre​ko podn​ ožj​ a krev​ et​ a. Pos​ egn​ uv​ši u pods​ tav​ u, iz​-
vukl​ a je omot​nic​ u i pred​ a​la je Hen​rij​ u. »Izv​ o​li«, rek​la je uru​čivš​ i mu no​vac koji je pos​lao
MI9. Nje​gov ho​tel bio je jed​na od ključn​ ih sig​ urn​ ih kuća njih​ o​va pok​ ret​ a. Isa​ ​bell​ e je
uži​val​ a u spozn​ aj​ i da skri​va​ju Brit​ anc​ e, Jenk​ i​je i pri​padn​ i​ke Po​kret​ a ot​po​ra na​cist​ i​ma
pred nos​ om. Ve​čer​ as će i ona biti gost u ovoj naj​man​ joj sobi.
Iz​vukl​ a je sto​lac is​pod izg​ reb​ a​nog pi​sać​ eg stol​ a i sjel​ a. »Sas​ta​nak je več​ e​ras?«

221

»U jed​ an​ ae​ st nav​ eč​ er. U nap​ uš​ te​nom štagl​ ju na farm​ i An​gel​ er.«
»Što je na dnev​nom redu?«
»S time ni​sam upozn​ at.« Sjeo je na rub kre​vet​ a. Po iz​gled​ u nje​go​va lica mo​gla je uvi​-
dje​ti da će post​ at​ i oz​bi​ljan, pa je zast​ e​njal​ a.
»Čuj​ em da Ni​jemc​ i očaj​nič​ki žele pro​nać​ i Sla​vu​ja. Šuš​ ka se da se po​kuš​ av​ a​ju uvu​ći u
rutu za bi​jeg.«
»Znam to, Henr​ i.« Iz​vil​ a je obr​vu. »Na​dam se da mi sad ne​ćeš reći kako je to opas-​
no.«
»Pre​čest​ o od​laz​ iš, Isa​ b​ el​le. Kol​ i​ko si puta do​sad put​ o​val​ a?«
»Dva​de​set čet​ i​ri.«
Hen​ri za​tre​se gla​vom. »Nije ni čud​no da te tako očaj​ničk​ i žele pro​nać​ i. Čuli smo za
još jedn​ u rutu, koja ide pre​ko Mars​ ei​ ll​ ea i Perp​ ign​ an​ a, i koja je ta​ko​đer vrlo usp​ ješ​na.
Nev​ o​lje su na vid​ i​ku, Isa​ b​ ell​ e.«
Iz​ne​na​di​la se kol​ i​ko je bila dirn​ ut​ a njeg​ ov​ om bri​gom, kako je lij​ ep​ o bilo čuti svoj​ e
prav​ o ime. Bilo je lij​ ep​ o pon​ ovn​ o biti Isa​ ​bel​le Ro​ssign​ ol, ma​kar to bilo i na samo nek​ o-​
li​ko tre​nu​ta​ka, i sjed​ i​ti s nek​ im tko ju je poz​nav​ ao. Već je pre​viš​ e vrem​ e​na prov​ e​la u bi​-
je​gu, skri​va​ju​ći se u si​gurn​ im kuć​ am​ a sa stranc​ i​ma.
Sve​jed​no, i da​lje nije vid​ jel​ a raz​log​ a da o ovo​me nas​ta​ve. Ruta za bi​jeg bila je nep​ ro-​
cje​njiv​ a i vri​jedn​ a riz​ i​ka ko​jem su se izl​ ag​ al​ i. »Pa​zi​te na moju ses​tru, oui?«
»Oui.«
»Onaj nac​ ist još živi kod nje?«
Henr​ ij​ ev pog​ led od​lu​ta od njez​ in​ a.
»Što se dog​ o​dil​ o?«
»Via​ nn​ e je otp​ u​šten​ a iz ško​le.«
»Zaš​ to? Uče​ni​ci je obo​ža​va​ju. Ona je sjaj​na učit​ el​ jic​ a.«
»Prič​ a se da je iza​ z​ i​val​ a časn​ ik​ a Ges​ta​pa.«
»To mi nim​ a​lo ne zvuč​ i kao Vi​an​ne. Zna​či, nema nik​ akv​ ih pri​man​ ja. Od čega živi?«
Henr​ i​ju je bilo vidn​ o ne​ugodn​ o. »Kruž​ e tra​če​vi.«
»Tra​čev​ i?«
»O njoj i na​cis​tu.«

* * *

Cij​ el​ og​ a ljet​ a Vi​ann​ e je skriv​ a​la Rach​ el​ in​ a sina u Le Jar​di​nu. Pa​zil​ a je da nik​ ad s nji​me
ne iz​i​đe izv​ an kuće, čak ni u vrt. Bez od​go​var​ aj​ u​ćih isp​ ra​va nije mog​ la tvr​dit​ i da je bilo
tko dru​gi osim Arie​ l de Champ​ lai​ n. Mor​ al​ a je ost​ av​lja​ti Sop​hie s nji​me u kući, tako da
je svak​ i od​la​zak u grad bio igra živ​ ac​ a koja je uvi​jek tra​ja​la pred​ u​go. Rek​la je svi​ma ko​jih
se mog​ la sjet​ i​ti – vlas​ni​ci​ma tr​gov​ in​ a, čas​nim ses​tra​ma, se​lja​ni​ma – da je Rach​ el dep​ or​ti-​
ran​ a s oboj​ e dje​ce.

Bilo je to sve čemu se mo​gla do​sje​ti​ti.

222

Dan​ as, nak​ on dug​ og, spo​rog dana če​ka​nja u red​ o​vim​ a – samo da bi joj na kraj​ u bilo
re​če​no da ni​čeg nije ost​ al​ o – Via​ nn​ e je na​pust​ il​ a grad s osjeć​ aj​ em por​ az​ a. Gov​ ork​ a​lo se o
nov​ im dep​ or​tac​ i​ja​ma, no​vim uhi​će​njim​ a dil​ jem Fran​cu​ske. Ti​suć​ e franc​ u​skih Žid​ o​va
odve​de​no je u radn​ e lo​go​re.

Stig​ av​ši kući, objes​ i​la je mok​ ri ogrt​ ač o vanj​sku kuku po​red ulazn​ ih vra​ta. Nije ga​ji​la
nadu da će se do sut​ ra osuš​ it​ i, ali ba​rem neće ka​pat​ i pos​ vud​ a po podu. Iz​ul​ a je blat​njav​ e
gum​ e​ne čizm​ e po​kraj vrat​ a i ušla u kuću. Kao i običn​ o, Soph​ ie je sta​jal​ a pred vra​tim​ a,
če​ka​ju​ći.

»Dob​ ro sam«, rek​la je Via​ nn​ e.
Soph​ ie ozb​ iljn​ o kimn​ e. »I mi smo.«
»Ho​ćeš li oku​pa​ti Ari​ja dok nam ja prip​ ra​vim več​ e​ru?«
Soph​ ie po​dign​ e ma​le​nog i nap​ us​ti ku​hin​ ju.
Via​ nn​ e je od​mo​ta​la mar​ a​mu s kose i objes​ il​ a je. Za​tim je spus​ti​la ko​šar​ u u sud​ o​per
da se osuš​ i i siš​la u smočn​ i​cu gdje je oda​bra​la kob​ a​sic​ e, ne​što man​ jih, već smek​ša​lih
krump​ ir​ a i gla​vic​ u luka.
Vra​tivš​ i se u ku​hin​ ju, upal​ il​ a je plin​sko kolo i na nj sta​vil​ a tavu od li​jev​ a​nog že​ljez​ a.
Do​davš​ i kap drag​ oc​ je​nog ulja, is​prž​ i​la je kob​ as​ i​ce.
Zur​ i​la je dol​ je u meso, te ga prel​ o​mil​ a drv​ en​ om kuh​ a​čom, pro​ma​tra​juć​ i kako pop​ ri​-
ma lij​ ep​ u smeđ​ u kor​ ic​ u. Kad je post​ al​ o li​jep​ o hrs​ ka​vo, dod​ al​ a je kock​ i​ce krump​ ir​ a, luka
i češ​nja​ka. Češn​ jak je po​ska​kiv​ ao i pos​tao smeđ, otp​ u​štaj​ u​ći svo​ju aro​mu.
»Ovo div​no mi​ri​še.«
»Herr satn​ i​če«, tiho je rek​la. »Ni​sam čula vaš mo​to​cikl.«
»Mad​ e​moi​ sel​le Soph​ ie me je pus​til​ a unu​tra.«
Sma​njil​ a je plin i pok​lop​ i​la tavu, a zat​ im mu se okren​ ul​ a suč​ el​ i​ce. Kao po ne​kom
preš​ utn​ om do​go​vor​ u, obo​je su se pret​ var​ al​ i da se ona več​ er u voć​nja​ku ni​kad nije do​go​-
di​la. Iako je ni​jed​no pos​lij​ e nije spo​men​ u​lo, uvi​jek je među njim​ a vi​sje​la u zrak​ u.
Stva​ri su se pro​mij​ en​ il​ e te več​ e​ri, sup​tiln​ o. Sad je got​ ov​ o sva​ku ve​čer s nji​ma objed​ o-​
vao, ma​hom ono što je don​ os​ io u kuću – ni​kad u ve​lik​ im kol​ ič​ i​nam​ a, tek po​ko​ju kri​šku
šunk​ e, vre​ćic​ u brašn​ a ili ne​kol​ i​ko kob​ as​ i​ca. Otvor​ en​ o je gov​ o​rio o svo​joj su​pruz​ i i djec​ i,
a ona o Ant​ o​ineu. Sve su te ri​je​či izg​ o​vor​ e​ne s na​mje​rom da po​jač​ aj​ u zid koji je već bio
nap​ u​kao. Ope​to​van​ o je nu​dio, vrlo lju​bazn​ o, da šal​ je pa​ke​te za Ant​ oi​ nea, koje je pun​ i​la
svi​me što je mog​ la pri​šted​ jet​ i, kao što su bile sta​re zim​ske ru​ka​vic​ e koje su bile pre​ve​li​ke,
cig​ a​re​te koje su os​ta​ja​le za Bec​kom, drag​ oc​ jen​ a teg​ la dže​ma.
Via​ n​ne je pa​zil​ a da ni​kad sa satn​ ik​ om ne ost​ an​ e nas​ am​ o. Bila je to naj​ve​ća pro​mjen​ a.
Nije iz​la​zil​ a noću u dvo​riš​ te niti se zad​ r​ža​val​ a na​kon što bi Soph​ ie otiš​la na spa​va​nje.
Nije ima​la pov​ je​ren​ ja u sebe da ost​ an​ e na​sa​mo s nji​me.
»Don​ io sam vam dar«, re​kao je.
Izv​ a​dio je svež​ anj pap​ i​ra. Rod​ni list za dječ​ ak​ a ro​đen​ og u lipn​ ju 1939., od oca Etie​ n-​

223

nea i maj​ke Aimee Mau​ ri​ac. Za dje​ča​ka po ime​nu Da​ni​el Ant​ o​ine Ma​uria​ c.
Vi​ann​ e ga pog​ led​ a. Je li mu rekl​ a da su ona i Ant​ oi​ ne žel​ jel​ i sinu nad​ jen​ u​ti ime Da​-

ni​el? Mora da jest, iako se toga nije mog​ la sje​tit​ i.
»Sad više nije si​gurn​ o udom​ i​ti ži​dov​sku dje​cu. Odn​ os​no, uskor​ o neće biti.«
»Izl​ o​žil​ i ste se siln​ om ri​zi​ku zbog nje​ga. Zbog nas«, rek​la je.
»Zbog vas, mad​ a​me«, tiho je rek​ ao. »To su kri​vot​ vor​ en​ e is​prav​ e. Za​pamt​ it​ e to. Kako

bis​te mog​ li pot​krij​ e​pit​ i pri​ču da ste dje​čak​ a po​svo​ji​li od ro​đa​ka.«
»Nik​ ad ni​ko​me neću reći da ste mi ih vi prib​ av​ i​li.«
»Ne bri​nem se ja zbog toga, ma​dam​ e. Ari ist​ og tren​ a mora pos​tat​ i Da​ni​el. Potp​ un​ o. I

mor​ at​ e biti izn​ im​no oprezn​ i. Ges​tap​ o i SS su... okrutn​ i. Pob​ je​de Sav​ ez​nik​ a u Afri​ci za-​
da​le su nam go​lem​ e udarc​ e. I ovo kon​ ač​no rješ​ en​ je za Ži​dov​ e... zlo je koje nije mo​guć​ e
pojm​ it​ i. Ja...« Zas​tao je, ne​tre​mic​ e je gle​da​juć​ i. »Žel​ im vas za​šti​tit​ i.«

»I jes​te«, rek​la je pog​ led​ av​ši ga.
Poč​ eo joj je pri​laz​ it​ i, i ona njem​ u, iako je znal​ a da je to po​greš​no.
Uto u ku​hi​nju utr​či Soph​ ie. »Ari je glad​ an, mama. Ne prest​ aj​ e cen​drat​ i.«
Beck je zast​ ao. Pruž​ io je ruku iza nje – okrz​nuv​ši je dlan​ om – i uzeo vi​lic​ u s rad​no​ga
sto​la. Tada nab​ od​ e je​dan mali kom​ a​dić ko​bas​ i​ce, hr​ska​vu sme​đu koc​kic​ u krump​ ir​ a i ko-​
mad​ ić kar​ a​me​li​zir​ a​nog luka.
Dok je jeo, zur​ io je u nju. Sad je bio to​li​ko bliz​ u da je mo​gla osje​ti​ti njeg​ ov dah na
obra​zu. »Vi ste ne​vjer​ oj​ atn​ a kuh​ ar​ ic​ a, mad​ am​ e.«
»Merc​ i«, krut​ o je odv​ rat​ il​ a.
»Žao mi je što ne mogu os​ta​ti na več​ er​ i, ma​da​me. Mo​ram poći.«
Via​ nn​ e odl​ ij​ e​pi po​gled s nje​ga i na​smij​ e​ši se Soph​ ie. »Pos​ta​vi stol za tro​je.«

* * *

Ne​što kasn​ ij​ e, dok se več​ e​ra još krčk​ al​ a na šted​njak​ u, Vi​ann​ e je po​sjel​ a djec​ u na nji​hov
krev​ et. »Soph​ ie, Ari, mor​ am s vama razg​ ov​ ar​ a​ti.«

»Što se do​god​ i​lo, mama?« Sop​hie je upit​ a​la, već izg​ le​daj​ uć​ i za​bri​nut​ o.
»Poč​ e​li su de​port​ ir​ a​ti i fran​cus​ ke Ži​do​ve«, zast​ al​ a je. »I djec​ u.«
Soph​ ie oš​tro uvu​če dah i po​gle​da tro​god​ išn​ jeg Ari​ja, koji je ves​ el​ o ska​ku​tao na krev​ e-​
tu. Bio je prem​ a​len da bi znao išta o nov​ om iden​tit​ e​tu. Mog​ la mu je reći da mu je ime
ods​ ad pa zau​ vij​ ek Da​nie​ l Ma​uria​ c, i on ne bi ra​zu​mio zaš​ to. Ako je vjer​ ov​ ao u majč​ in
po​vra​tak, i ček​ ao, prij​ e ili posl​ i​je poč​ i​nit će po​gre​šku zbog koje će ga dep​ or​ti​ra​ti, a mo​-
žda će biti i kob​na za sve njih. Nije to mog​ la ris​ ki​ra​ti. Kako bi ga zaš​ ti​ti​la, mor​ at će mu
slo​mit​ i srce.
Oprost​ i mi, Rac​hel.
Ona i Sop​hie razm​ ij​ e​ne bol​ an po​gled. Obje su zna​le da sli​jed​ i ono ne​izb​ ježn​ o, ali
kako bi jed​na majk​ a mo​gla takv​ o što uči​nit​ i djet​ e​tu drug​ e žene?
»Ari«, tiho je rek​la obuj​miv​ši mu lice dla​nov​ i​ma. »Tvoj​ a mama je sada s anđ​ el​ im​ a na

224

nebu. Neće se vra​tit​ i.«
On prest​ an​ e skak​ u​tat​ i. »Kako?«
»Otišl​ a je, zau​ vij​ ek«, po​no​vi Vi​an​ne, osjet​ iv​ši kako joj suze na​vi​ru i sli​jev​ aj​ u se. Po-​

navl​ jat će to, izn​ ov​ a i izn​ ov​ a, sve dok ne bude po​vjer​ o​vao. »Sad sam ja tvo​ja mama. I
zvat ćemo te Dan​ ie​ l.«

Na​mr​štio se, bučn​ o žvač​ uć​ i unu​traš​nju stra​nu obra​za, raš​ ir​ ivš​ i prs​ te kao da će bro​ja​ti.
»Rekl​ a si da će se vrat​ i​ti.«

Vi​an​ne je mr​zi​la što mora reći: »Neće. Otišl​ a je. Kao onaj zeč​ ić ko​jeg smo iz​gu​bil​ i
proš​log mjes​ ec​ a, sje​ćaš se?« Po​kop​ a​li su ga u dvo​ri​štu uz ve​lik​ e poč​ ast​ i.

»Otišl​ a je kao ze​čić?« Suze su is​pu​nil​ e nje​gov​ e smeđ​ e oči, pre​li​le se, us​nic​ e su mu drh-​
tal​ e. Vi​ann​ e ga prim​ i u na​ru​čje i za​grl​ i, mi​lu​ju​ći mu leđa. Ali nije ga mo​gla utješ​ i​ti, ali
ni pus​tit​ i. Naj​zad, malo se od​mak​nu​la da ga pog​ le​da. »Raz​ u​mi​ješ li... Dan​ i​ele?«

»Bit ćeš moj brat«, rekl​ a je Soph​ ie ne​sig​ ur​nim glas​ om. »Prav​ i brat.«
Vi​an​ne osjet​ i kako joj se srce slam​ a, ali znal​ a je da nema dru​gog na​či​na da zaš​ tit​ i Rac​-
he​lin​ a sina. Mol​ i​la se samo da je još do​voljn​ o mlad da za​bor​ a​vi kako je ikad bio Ari, a
tuga te mo​lit​ ve bila je ne​izd​ rž​ i​va. »Reci to«, jed​no​ličn​ im je gla​som rekl​ a. »Reci mi svoj​ e
ime.«
»Dan​ ie​ l«, rek​ ao je, vid​no zbu​njen, že​le​ći joj udov​ ol​ jit​ i.
Vi​ann​ e ga nat​ jer​ a da joj po​no​vi des​ e​tak puta dok su ve​čer​ al​ i kob​ a​si​ce i krump​ i​re, te
pos​lij​ e, dok su pra​li po​suđ​ e i spre​mal​ i se na po​či​nak. Mol​ il​ a se da ova pri​je​var​ a bude do​-
voljn​ a da mu spas​ i živ​ ot, da nje​go​ve is​prav​ e pro​đu pro​vjer​ e. Više ga nik​ ad neće zva​ti Ari
niti će o njem​ u tako raz​miš​lja​ti. Su​tra će mu ošiš​ a​ti kosu što je krać​ e mog​ uć​ e. Onda će
poći u grad i svim​ a reći (ona tra​čar​ a Hélène Ru​ell​ e će biti prva) za dij​ et​ e koje je pos​ vo​jil​ a
od pok​ oj​ne ro​đa​kin​ je iz Nice.
Bog neka nam svim​ a pom​ ogn​ e.

225

Dvadeset pet

Isab​ ell​ e se šul​ jal​ a pus​tim uli​ca​ma Car​riv​ ea​ ua odje​ve​na u crno, a njez​ i​na zlat​na kosa bila

je pok​ riv​ en​ a. Već je poč​ eo po​li​cij​ski sat. Sla​ba mje​seč​ in​ a pov​ re​men​ o bi osvi​jed​ i​la ne​rav​-
no kam​ e​nje na uli​cam​ a, no češ​će je bilo zam​ rač​ en​ o obla​ci​ma.

Osl​ u​ški​va​la je kor​ a​ke i mot​ o​re kam​ i​ona, i sva​ki put se sled​ il​ a kad bi ih čula. Na kra​ju
grad​ a, po​pe​la se pre​ko zida obras​la ru​žam​ a, koj​ im​ a je net​ko uk​lo​nio tr​nje, i sko​či​la na
mo​kru, crnu tra​tin​ u. Već je bila na pola puta do mjes​ta sast​ ank​ a kad su joj nad glav​ om
za​bruj​ al​ a tri avio​ na, to​lik​ o nis​ ko le​te​ći da se dr​već​ e tresl​ o, a do po​drht​ av​ al​ o. Za​tim se za-​
ču​la paljb​ a iz strojn​ i​ca, pra​sak svje​ta​la i zvuk​ ov​ a.

Ma​nji avi​on nagn​ uo se i za​okre​nuo. Vi​djel​ a je amer​ ičk​ o zna​kov​lje pod njeg​ o​vim kri-​
li​ma kad se nagn​ uo uli​jev​ o pa isp​ rav​ io. Ne​ko​lik​ o tren​ ut​ ak​ a pos​li​je čula je fij​ uk bomb​ e –
nel​ juds​ ki, pro​do​ran cvil​ ež – a onda je neš​ to eksp​ lod​ i​ra​lo.

Uzl​ et​ iš​ te. Bom​bard​ i​ral​ i su ga.
Nad glav​ om su joj pon​ ov​no tutn​ ja​li bom​bar​der​ i. Us​lij​ ed​ i​la je nova paljb​ a i ame​rič​ki
je avi​on bio po​go​đen. Iz njeg​ a je sad suk​ ljao dim. Vrisc​ i su isp​ u​nil​ i noć; bomb​ ar​der je
vr​to​gla​vo po​nir​ ao pre​ma tlu, odb​lje​sak mje​seč​ in​ e ljes​ kao se na njeg​ ov​ im kril​ im​ a.
Sru​šio se dov​ olj​no snaž​no da po​tre​se Is​ab​ el​li​ne kos​ti i tlo pod njez​ in​ im nog​ am​ a; če​lik
je tres​nuo o zem​lju, za​ko​vic​ e su is​kak​ a​le iz me​ta​la, ko​rij​ en​ je se trg​ a​lo. Obor​ e​ni avio​ n
mun​ jev​ i​to je kliz​ io kroz šumu, trg​ a​juć​ i i lo​meć​ i stab​ la kao da su ši​bi​ce. Vonj dima ši​rio
se pos​ vud​ a, a onda se za​čuo strah​ ov​ it udar i bomb​ ard​ er je pro​gut​ a​la va​tra.
Ne nebu se po​jav​ io pa​do​bran, nji​šuć​ i se nap​ rij​ ed-na​trag, a muš​ kar​ ac pod nji​me iz​gle​-
dao je ma​ju​šan po​put za​rez​ a.
Isa​ b​ ell​ e je sjekl​ a put kroz pok​ oš​ en​ a, go​ru​ća sta​bla. Oči joj je pe​kao dim.
Gdje je on?
Opaz​ i bljes​ ak neč​ eg bi​jel​ og i po​jur​ i u tom smje​ru.
Mlit​ av​ i pa​dob​ ran le​žao je na grml​ ju, a za nje​ga je bio priv​ e​zan pil​ ot.
Is​ab​ el​le je čula glas​ o​ve – nisu bili dal​ ek​ o – i to​pot kor​ ak​ a. Na​dal​ a se samo da su to
nje​zi​ni drug​ ov​ i, da do​la​ze na sast​ an​ ak, ali nije mog​ la to ni​ka​ko zna​ti. Na​cis​ti su bili pre​-
vi​še zau​ ze​ti na uzl​ et​ i​štu, ali neće im treb​ at​ i dugo.
Do​pu​zal​ a je na ko​ljen​ im​ a, odve​za​la pa​dob​ ran, pok​ u​pil​ a ga i pot​ r​čal​ a s njim​ e da​lek​ o
kol​ i​ko se mog​ la usu​di​ti, pa ga po​kuš​ al​ a što bo​lje za​kop​ at​ i pod hu​mak trul​ og​ a liš​ća. Za-​
tim se tr​kom vrat​ il​ a do pi​lot​ a, zgra​bil​ a ga za zap​ ešć​ a i odvukl​ a dubl​ je u šumu.

226

»Mo​rat​ e os​tat​ i tihi. Raz​ um​ i​jet​ e li? Vrat​ it ću se, ali mo​ra​te mir​no lež​ at​ i i biti tihi.«
»Mož​ et​ e se... kla​dit​ i«, rek​ ao je je​dva čujn​ o.
Is​ab​ ell​ e ga pok​ rij​ e lišć​ em i gra​na​ma, ali kad je us​ta​la, vi​djel​ a je svo​je otis​ ke u bla​tu, iz
svak​ og se sad pre​li​je​val​ a crna voda, kao i uleg​nuć​ e u tlu koje je nap​ rav​ il​ a dok ga je odv​ -​
la​čil​ a. Crni dim ko​vi​tlao se oko nje, gu​ta​juć​ i je. Pucn​ je​vi su bili sve bli​ži, sve snaž​ni​je
odje​kuj​ u​ći. »Mer​de«, prom​ rm​lja​la je.
Čula je glas​ ov​ e. Ljud​ i su vik​ al​ i.
Po​kuš​ al​ a je tr​lja​njem očis​ti​ti ruke, ali samo je još više razm​ a​zi​val​ a bla​to.
Iz šume su se poj​ av​ i​la tri obli​čja, kre​ću​ći se pre​ma njoj. »Isa​ ​bell​ e«, rek​ ao je mu​škar​ ac.
»Jesi li to ti?«
Zat​ re​per​ i​la je bak​ lja, osvi​je​tlivš​ i Henr​ i​ja i Di​die​ ra. I Gaëton​ a.
»Pron​ ašl​ a si pil​ ot​ a?« upi​tao je Henr​ i.
Is​a​bell​ e kim​ne. »Ran​ jen je.«
U dal​ ji​ni se čuo la​vež. Nac​ ist​ i su dol​ a​zi​li.
Di​die​ r se os​vr​ne. »Ne​mam​ o puno vre​men​ a.«
»Neć​ e​mo sti​ći do grad​ a«, rek​ ao je Hen​ri.
Isa​ b​ ell​ e do​ne​se od​luk​ u u djel​ i​ću se​kund​ e. »Znam gdje ga mo​žem​ o sak​ rit​ i. Nije dal​ e-​
ko.«

* * *

»Ovo nije do​bra ide​ja«, re​kao je Gaëton.
»Pož​ u​ri«, gru​bo je rek​la Isa​ b​ el​le. Sad su bili u štagl​ ju Le Jar​din​ a, zat​ vor​ ivš​ i vrat​ a za

so​bom. Pi​lot je le​žao opru​žen na zem​lja​nom podu, ones​ vij​ e​šten. Krv je bila pos​ vu​da po
Did​ ie​ rov​ u kap​ u​tu i ru​ka​vi​cam​ a. »Odg​ ur​ aj​te auto​mob​ il na​pri​jed.«

Henr​ i i Di​di​er od​gur​ al​ i su Re​na​ult pa po​dign​ u​li vra​taš​ca pod​ ru​ma. Zaš​ ​krip​ a​la su i
prev​ a​lil​ a se na​prij​ ed uda​riv​ši o blat​ o​bran auto​mob​ il​ a.

Isa​ b​ ell​ e je upal​ il​ a fe​njer, dr​že​ći ga u jedn​ oj ruci dok se dru​gom dr​žal​ a za klim​ av​ e ljes​-
tve. Neke od nam​ ir​ni​ca koje je tamo os​tav​ i​la bile su po​tro​šen​ e.

Po​dign​ u​la je fe​njer. »Spus​ti​te ga dol​ je.«
Mu​škarc​ i su raz​mij​ en​ i​li za​bri​nut​ e po​gle​de.
»Nis​ am baš sig​ u​ran«, rek​ ao je Hen​ri.
»Imam​ o li izb​ or​ a?« prasn​ u​la je Is​a​bell​ e. »Spus​ti​te ga.«
Gaëton i Hen​ri snes​ u one​svij​ eš​ te​nog pi​lot​ a u mrač​ an pod​ rum i pol​ eg​nu na mad​ rac,
koji je za​šuš​ kao pod njeg​ o​vom tež​ in​ om.
Hen​ri je za​bri​nut​ o po​gled​ a. Za​tim se pop​ne na​trag ljest​ vam​ a i stan​ e nad njim​ a. »Ide-​
mo, Gaëton.«
Gaëton pog​ le​da Isa​ ​bel​le. »Mor​ at ćemo vrat​ i​ti auto​mo​bil. Neć​ eš ga usp​ jet​ i iz​vuć​ i
odav​de, osim ako mi ne dođ​ em​ o u po​moć. Ako nam se ne​što do​god​ i, nit​ko neće zna​ti
da si bila ovd​ je.« Vid​ jel​ a je da ju je že​lio dot​ akn​ ut​ i i čezn​ u​la je za time. Ali oboj​ e su os​ta-​

227

li na mjes​tu, s ruk​ am​ a na bok​ ov​ im​ a. »Na​cist​ i će biti nem​ il​ o​srdn​ i u po​traz​ i za ovim pil​ o​-
tom. Uhva​te li te...«

Ist​ ur​ i​la je bra​du pok​ uš​ a​va​juć​ i prik​ ri​ti strah. »Ne​moj dop​ us​ti​ti da me uhvat​ e.«
»Misl​ iš da ne žel​ im da bud​ eš si​gurn​ a?«
»Znam da že​liš«, tiho je rekl​ a.
Pri​je nego što je dos​pio od​gov​ or​ i​ti, Henr​ i je odozg​ o re​kao: »Idem​ o, Gaëton. Mo​ra​-
mo pro​nać​ i lij​ ečn​ i​ka i smis​li​ti kako ih sut​ ra iz​vu​ći odav​de.«
Gaëton se po​vu​kao. Ci​jel​ i svi​jet kao da je bio u tom mal​ om prost​ o​ru među nji​ma.
»Kad se vrat​ i​mo, pok​ uc​ at ćemo trip​ ut i za​zviž​ da​ti, tako da nem​ oj pu​ca​ti na nas.«
»Po​kuš​ at ću«, rek​la je.
Zast​ ao je. »Is​ab​ el​le...«
Če​kal​ a je, ali nije više imao što za reći, tek nje​zin​ o ime, iz​gov​ or​ en​ o s onom vr​stom
žal​ jen​ ja koje je post​ al​ o uobič​ a​jen​ o. Uz uz​dah se okren​ uo i po​peo ljest​ vam​ a.
Nek​ o​li​ko tren​ ut​ ak​ a posl​ i​je vra​taš​ca po​drum​ a tres​ kom su se zat​ vo​ri​la. Čula je kako
da​ske nad nje​zin​ om glav​ om sten​ ju dok se Ren​ a​ult vrać​ ao na mjes​to.
A onda muk.
Poč​ el​ a ju je hva​ta​ti pa​nik​ a. Opet je bila u zak​ lju​ča​noj sobi; mad​ am​ e Klet​ va zal​ up​ i​la je
vrat​ im​ a, zak​ ljuč​ al​ a je, go​vo​re​ći joj da umuk​ne i prest​ an​ e zan​ ov​ ij​ et​ a​ti.
Nije mog​ la izi​ ć​ i odavd​ e, čak ni u slu​ča​ju nu​žde.
Pres​ta​ni. Smi​ri se. Znaš što se mora uči​ni​ti. Prišl​ a je pol​ ic​ a​ma, gurn​ u​la u stra​nu oče​vu
puš​ ku i iz​vukl​ a kut​ ij​ u s med​ ic​ in​skim pot​ repš​ ti​na​ma. Na brz​ in​ u je preg​ le​davš​ i, pron​ a​đe
škar​ e, iglu i kon​ ac, al​koh​ ol, zav​ o​je, klo​ro​form, ta​ble​te Benz​ e​dri​ne i sam​ o​ljep​ljiv​ u tra​ku.
Klekn​ ul​ a je po​red pi​lo​ta i spust​ i​la fe​njer na pod. Krv je nat​ op​ il​ a pred​nji​cu njeg​ o​va le​-
tač​kog kom​bin​ ez​ on​ a pa se pom​ uč​ il​ a dok nije zgul​ i​la tkan​ i​nu. Kad je u tome us​pjel​ a, vi-​
dje​la je gol​ e​mu ranu kako zja​pi na nje​go​vim prs​ i​ma i znal​ a je da ne može niš​ ta učin​ i​ti.
Sje​la je pok​ raj nje​ga, dr​že​ći ga za ruku sve dok nije uvuk​ ao po​s​ljedn​ ji, hrop​tav dah;
onda je pres​tao di​sat​ i. Usta su mu se pol​ a​ko otvo​ril​ a.
Nježn​ o je ski​nu​la ploč​ ic​ e s njeg​ ov​ a vrat​ a. Treb​ at će ih sak​ rit​ i. Pog​ led​ a ih. »Po​ruč​nik
Ke​ith John​ ​son«, reče na​glas.
Utr​ne fen​ jer pa os​ta​ne sje​dit​ i u tami s mrt​ vac​ em.

* * *

Idu​ćeg jut​ ra Via​ nn​ e je odje​nu​la kom​bin​ e​zon od trap​ er​ a i An​toi​ ne​ovu fla​nel​sku ko​šul​ ju,
koju je su​zil​ a na svo​ju ve​lič​ i​nu. Ovih dana bila je to​li​ko mr​ša​va da je ko​šul​ ja prog​ u​tal​ a
nje​zi​no tan​ a​no ti​jel​ o. Treb​ at će je po​novn​ o prek​ roj​ i​ti. Pa​ket za Ant​ o​inea bio je na ku-​
hinj​skom radn​ om sto​lu, sprem​ an za sla​nje.

Soph​ ie je si​noć ima​la ne​mir​ an san pa ju je Vi​ann​ e ost​ a​vi​la da spav​ a dul​ je. Kre​nu​la je
do​lje da skuh​ a kavu i uma​lo da nije na​le​tjel​ a na satn​ ik​ a Beck​ a, koji je nerv​ ozn​ o ko​ra​čao
dnev​nom so​bom. »O, Herr sat​nič​ e. Oprost​ it​ e.«

228

On kao da je nije čuo. Ni​kad ga nije vid​ jel​ a tako uz​nem​ ir​ e​nog. Nje​gov​ a obič​no pom-​
no zal​ i​zan​ a kosa bila je raš​ču​pa​na, jedn​ a mu je ko​vr​ča staln​ o pa​dal​ a na lice, i on bi svak​ i
put ops​ o​vao kad bi je od​makn​ uo. U ruk​ am​ a je drž​ ao puš​ ku, neš​ to što ni​kad nije či​nio u
kući.

Pro​šao je po​kraj nje, šaka steg​nu​tih na bok​ ov​ im​ a.
Bi​jes je izo​ ​blič​ io njeg​ ov​ o lij​ e​po lice, uči​nivš​ i ga go​to​vo nep​ re​pozn​ at​lji​vim. »Sin​ oć se
sruš​ io je​dan avio​ n, ovd​ je u bli​zin​ i«, rek​ ao je naj​zad se okren​ uv​ši prem​ a njoj. »Ame​ričk​ i
bomb​ ar​der. Onaj što ga zovu Mus​tang.«
»Misl​ il​ a sam da žel​ it​ e da se avi​oni ruše. Zar nije to raz​log za​što puc​ at​ e u njih?«
»Tra​žil​ i smo cij​ e​lu noć i ni​smo pron​ aš​li pi​lo​ta. Netk​ o ga skriv​ a.«
»Skriv​ a? O, čist​ o sum​njam. Vjer​ o​jat​nij​ e je da je po​gin​ uo.«
»Onda bi​smo pro​našl​ i tij​ el​ o, ma​da​me. Pron​ aš​li smo pad​ ob​ ran, ali ne i tij​ e​lo.«
»Ali tko bi bio tol​ i​ko glup?« rekl​ a je Vi​ann​ e. »Zar vi... ne ubij​ a​te zbog toga?«
»Po krat​kom post​ up​ku.«
Vi​an​ne ga ni​kad nije čula da tako gov​ o​ri. Nag​na je to da us​tukn​ e, i sjet​ i se biča koji
je dr​žao ono​ga dana kad su Rach​ el i os​tal​ i bili dep​ ort​ i​ra​ni.
»Opros​ti​te mi, mad​ a​me. Ali siln​ o smo se tru​di​li biti prist​ ojn​ i, a ovo smo do​bil​ i zau​ z-​
vrat od mnog​ ih Franc​ u​za. Laži, izd​ a​je i sab​ ot​ a​že.«
Vi​ann​ e od šoka raz​ ja​pi usta.
Po​gle​dao ju je, vid​ io kako zuri u njeg​ a, i pok​ u​šao se nas​ mi​je​ši​ti. »Opet mi opros​tit​ e.
Nis​ am mis​lio na vas, jas​no. Za​pov​ jed​nik kri​vi mene jer nis​ mo usp​ jel​ i pro​nać​ i pil​ ot​ a. Ja
sam za​duž​ en da dan​ as bud​ em​ o usp​ ješ​ni​ji.« Oti​šao je do ulaz​nih vra​ta, otvo​rio ih. »Ako
ga ne pro​na​đem​ o...«
Kroz otvor​ en​ a vra​ta, opaz​ i​la je bljes​ ak siv​ oz​ el​ en​ e boje u svo​me dvor​ i​štu. Voj​nic​ i.
»Dov​ iđ​ e​nja, ma​dam​ e.«
Via​ n​ne ga je slij​ e​dil​ a do pra​ga.
»Za​ključ​ ajt​ e sva vra​ta, ma​da​me. Ovaj pil​ ot bi mo​gao biti očaj​ an. Ne bis​te htjel​ i da
prov​ a​li u vaš dom.«
Via​ n​ne tupo kim​ne.
Beck se prid​ ruž​ io vojn​ ic​ i​ma i stao na čelo. Nji​hov​ i psi glasn​ o su la​ja​li, na​pi​njal​ i uzic​ e,
nju​ška​li po tlu uz podn​ ožj​ e por​ uš​ en​ og zida.
Vi​an​ne je let​ im​ ic​ e pog​ led​ al​ a uz​brd​ o i vi​djel​ a da su vra​ta štagl​ ja djel​ o​mic​ e otvo​re​na.
»Herr sat​ni​če«, za​zval​ a je.
Sat​nik je zas​tao. Kao i njeg​ o​vi lju​di. Bi​jes​ni psi zat​ e​zal​ i su uzic​ e.
A onda se sjet​ il​ a Rac​hel. Tamo bi Rach​ el bila da je us​pje​la po​bje​ći.
»N... ni​šta, Herr sat​ni​če«, dov​ ikn​ u​la je.
Oš​tro je kim​nuo i po​veo voj​ni​ke ces​tom. Vi​an​ne je po​red vra​ta obu​la čiz​me. Čim su
voj​ni​ci nes​ta​li iz vid​ o​kru​ga, pož​ ur​ i​la je uz​brd​ o prem​ a štag​lju. U žurb​ i se dvap​ ut pos​ ​kliz-​

229

nu​la na mo​kroj tra​vi i umal​ o pala. Isp​ ra​viv​ši se u pos​ l​ jedn​ jem tren​ utk​ u, du​bok​ o je
udahn​ u​la i šir​ om otvo​ri​la vra​ta štagl​ ja.

Od​mah je zam​ i​je​til​ a da je auto​mo​bil bio po​mak​nut.
»Evo me, Rach​ el«, rek​la je. Iz​bac​ il​ a je autom​ ob​ il iz br​zi​ne i odg​ ur​ a​la ga sve dok nije
mog​ la otvor​ it​ i vra​tašc​ a po​dru​ma. Čuč​nuvš​ i, nap​ i​pa​la je rav​nu me​tal​nu drš​ ku i pov​ uk​la.
Kad su vra​ta bila pod​ ign​ ut​ a, pust​ i​la je da udar​ e o bla​to​bran autom​ ob​ il​ a.
Uzel​ a je fen​ jer, upal​ il​ a ga i zav​ ir​ il​ a dol​ je u mra​čan po​drum. »Rach?«
»Od​la​zi, Via​ n​ne. Odm​ ah!«
»Isa​ b​ el​le?« Via​ n​ne se spus​til​ a niz ljes​tve. »Isa​ b​ el​le, što...?« Kad je siš​la, okre​nu​la se, fe-​
njer u nje​zin​ oj ruci nji​hao je svje​tlost.
Osmij​ eh joj iz​bli​je​di. Isa​ ​bel​li​na hal​ jin​ a bila je na​top​ljen​ a krvl​ ju, plav​ a kosa bila joj je
neu​ redn​ a – puna lišć​ a i granč​ ic​ a – a lice to​lik​ o izg​ re​ban​ o da je iz​gle​da​lo kao da je tr​čal​ a
kroz grml​ je ku​pin​ a.
Ali to nije bilo ono naj​go​re.
»Pi​lot«, šapn​ u​la je Vi​ann​ e zu​reć​ i u muš​ karc​ a koji je le​žao na utegn​ u​tom mad​ rac​ u.
Tol​ ik​ o se pre​pa​la da je us​tukn​ u​la, udar​ iv​ši o pol​ i​ce. Ne​što je tres​nu​lo o pod, otk​ o​trl​ ja​lo
se. »Onaj koj​ eg traž​ e.«
»Nisi smjel​ a dol​ az​ it​ i ovam​ o.«
»Ja ni​sam smje​la do​laz​ i​ti ovam​ o? Glu​pa​čo. Znaš li što će nam uči​nit​ i ako ga ovd​ je
pro​na​đu? Kako si ga mo​gla do​ves​ti u moju kuću?«
»Žao mi je. Samo zat​ vor​ i vrat​ a pod​ ru​ma i vra​ti auto​mo​bil na mjes​to. Sut​ ra kad se
pro​bud​ iš, neće nas biti.«
»Žao ti je«, rekl​ a je Vi​ann​ e. Njo​me je šib​ ao gnjev. Kako se njez​ i​na sest​ ra uop​će usu​di​-
la ovak​vo što učin​ i​ti, izl​ o​ži​ti Soph​ ie i nju tak​vom riz​ ik​ u? A sad je tu bio i Ari, koji i dal​ je
nije shvać​ ao da mora biti Da​ni​el. »Zbog tebe će nas sve pob​ it​ i.« Vi​an​ne je uzm​ i​cal​ a una​-
trag, ru​kom tra​že​ći ljes​tve. Mor​ al​ a se što više uda​ljit​ i od ovog pil​ ot​ a... i nje​zin​ e nep​ ro​-
miš​lje​ne, seb​ ičn​ e sest​ re. »Su​tra ujut​ ro nes​ta​ni odav​de, Is​ab​ ell​ e. I ne vrać​ aj se.«
Isa​ ​bell​ e je bila tol​ i​ko bezo​ b​zir​na da je dje​lo​val​ a po​vri​jeđ​ e​no. »Ali...«
»Nem​ oj«, pras​ne Via​ nn​ e. »Dost​ a mi je toga da te opravd​ av​ am. Bila sam zlo​čes​ta pre​-
ma tebi kad si bila dje​voj​čic​ a, mama je umr​la, tata je pio, ma​dam​ e Du​mas je bila okrut-​
na. Sve je to ist​ i​na, i čez​nu​la sam za time da ti bu​dem bol​ ja sest​ ra, ali sad je dos​ta. Ne​-
pro​miš​lje​na si i bez​ob​zirn​ a kao i uvij​ ek, samo što će sad zbog tebe lju​di umrij​ et​ i. Ne
smi​jem dop​ us​tit​ i da dov​ o​diš Soph​ ie u opasn​ ost. Ne vrać​ aj se. Ovd​ je više nisi dob​ ro​doš​-
la. Ako se vra​tiš, sama ću te pri​ja​vi​ti.« Na te se rij​ eč​ i Vi​an​ne pop​ne ljest​ va​ma i za so​bom
za​lu​pi vra​ta.
Vi​an​ne se tre​bal​ a neč​ im zao​ kup​ it​ i, inač​ e bi je svlad​ a​la potp​ un​ a pan​ i​ka. Prob​ u​di​la je
dje​cu i na​hra​ni​la ih lag​ a​nim dor​ uč​kom, zat​ im prio​ nu​la na svak​ od​nev​ne posl​ ov​ e.
Na​kon što je ubra​la pos​ l​ jed​nje od jes​ ens​ kog pov​ rć​ a, ukis​ e​lil​ a je kras​tavc​ e i tikv​ ic​ e te

230

kon​zerv​ i​ral​ a pire od bun​de​ve. Sve to vri​jem​ e iz mis​li nije mog​ la izb​ a​ci​ti Isa​ ​bel​le i pil​ o​ta
u štagl​ ju.

Što bi treb​ a​la uči​ni​ti? To ju je pi​tan​ je ci​jel​ i dan pro​ga​njal​ o, staln​ o se vrt​ e​ći ukrug. Što
god da odl​ u​či, bilo je opasn​ o. Očit​ o je da mora jed​nost​ avn​ o šu​tjet​ i o pi​lo​tu u štagl​ ju.
Šutn​ ja je uvij​ ek bila najs​ ig​ urn​ ij​ a.

Ali što ako Beck, Gest​ ap​ o, SS i njih​ o​vi psi kren​ u sami u šta​galj? Pron​ ađ​ e li Beck pil​ o-​
ta na iman​ ju na koj​ em živi, za​pov​ jedn​ ik neće biti za​do​vol​ jan. Beck bi bio po​ni​žen.

Zap​ o​vjedn​ ik kri​vi mene jer nis​ mo pron​ ašl​ i pil​ ot​ a.
Mo​žda bi mu treb​ al​ a reći. Bio je dob​ ar čov​ jek. Po​kuš​ ao je spas​ it​ i Rac​hel. Pri​bav​ io je
Arij​ u isp​ rav​ e. Slao je Vi​ann​ e​ine pak​ e​te nje​zi​nu su​pru​gu.
Mo​žda bi se Beck dao nag​ o​vo​rit​ i da odve​de pil​ o​ta, a da ost​ a​vi Is​a​bel​le. Pi​lot​ a će pos​-
la​ti u log​ or; to nije to​lik​ o loše.
I da​lje se grizl​ a pit​ an​ jim​ a, još dugo na​kon ve​čer​ e i nak​ on što je djec​ u spre​mi​la u pos-​
tel​ ju. Nije ni po​ku​ša​la zas​pa​ti. Kako bi mo​gla spa​va​ti kad joj je obi​telj u takv​ oj opas​nos​-
ti? Od te po​mis​li ljut​nja na Isa​ ​bell​ e poč​ne u njoj pon​ ov​no buj​ a​ti. U des​ et je čula kor​ a​ke
pred ula​zom i oš​tro kuc​ a​nje na vrat​ i​ma.
Od​lož​ i​la je ši​va​ći prib​ or i us​tal​ a. Za​gla​div​ši kosu od lica, ode do vra​ta i otvo​ri ih.
Ruke su joj se to​lik​ o tres​le da ih je sku​pil​ a u šake na bok​ o​vim​ a. »Herr sat​nič​ e«, rekl​ a je.
»Kasn​ i​te. Da vam prip​ rav​ im što​god za jelo?«
Prom​ r​sio je: »Ne, hval​ a«, i prog​ u​rao se pok​ raj nje grub​lje nego ikad prij​ e. Oti​šao je u
svo​ju sobu i vrat​ io se s bo​com vin​ jak​ a. Nat​ o​čiv​ši veću kol​ i​či​nu u ot​krh​ ​nu​tu šal​ ic​ u za
kavu, pop​ io je piće nai​ skap pa nat​ o​čio opet.
»Herr satn​ ič​ e?«
»Nis​ mo pron​ aš​li pil​ o​ta«, re​kao je, isk​ a​piv​ši i dru​go piće, pa na​toč​ io još jedn​ om.
»Oh.«
»Ti ges​tap​ ovc​ i.« Po​gle​dao ju je. »Ubit će me«, tiho je do​met​nuo.
»Si​gur​na sam da neće.«
»Oni ne pod​no​se raz​ oč​ ar​ an​ ja.« Is​pio je i tre​ći vi​njak pa tres​ kom spus​tio čašu na stol,
umal​ o je ne raz​bivš​ i.
»Gled​ ao sam pos​ vud​ a«, re​kao je. »Za​vi​rio u sva​ki ku​tak, u svak​ u rupu ove zab​ it​ i. Tra-​
žio sam u po​dru​mi​ma, dr​varn​ i​ca​ma i kok​ o​šinjc​ im​ a. U šip​ raž​ju i pod hr​pa​ma sme​ća. I
što mogu po​ka​za​ti kao plod svog​ a tru​da? Pad​ ob​ ran po​prs​ kan krv​lju, ali nema pi​lot​ a?«
»Nist​ e baš svugd​ je pog​ le​da​li«, rekl​ a je ne bi li ga bar​ em nek​ a​ko utješ​ il​ a. »Da vam do-​
nes​ em neš​ to za poj​ es​ti? Sa​čuv​ a​la sam neš​ to od ve​čer​ e.«
Naje​ dn​ om zas​ta​ne. Opa​zi​la je kako mu se oči skup​ljaj​ u, čula kako go​vor​ i: »Nije mo-​
guć​ e, ali...« Zgra​bio je bak​ lju pa po​hi​tao pre​ma orm​ a​ru u ku​hin​ ji, trz​ aj​ em ga otvor​ iv​ši.
»Što to ra... rad​ it​ e?«
»Pret​ raž​ uj​ em vašu kuću.«

231

»Zac​ i​je​lo ne misl​ i​te...«
Tu se za​ust​ av​ il​ a, srce joj je žest​ ok​ o tukl​ o dok je pret​ ra​ži​vao sobu po sobu, pa stao ba-​
cat​ i kap​ ut​ e iz orm​ a​ra i od​mic​ a​ti div​ an od zida.
»Jest​ e li sad za​dov​ oljn​ i?«
»Zad​ ov​ o​ljan, ma​da​me? Iz​gub​ i​li smo če​tr​na​est pi​lot​ a ovog​ a tjedn​ a i bogz​ ​na kol​ ik​ o po-​
sa​da. Tvor​nic​ a Merc​ e​des Ben​za je dig​nut​ a u zrak prij​ e dva dana, i svi rad​ni​ci su pog​ i​nu-​
li. Moj ujak radi u toj zgrad​ i. Rad​ io je, bol​ je reč​ en​ o.«
»Žao mi je«, rek​la je.
Via​ n​ne je dub​ o​ko udah​nu​la, po​misl​ ivš​ i kako je naj​zad zav​ rš​ io s pot​ rag​ om, a onda je
vi​dje​la da iz​la​zi.
Je li se oglas​ i​la? Strep​ il​ a je da jest. Skoč​ i​la je za njim​ e že​leć​ i ga zgra​bi​ti za ruku, ali
bilo je prek​ asn​ o. Već je bio vani, sli​jed​ e​ći svjet​ lost ba​klje, za sob​ om os​tav​ ivš​ i otvor​ en​ a
kuh​ inj​ska vrat​ a. Po​trč​ al​ a je.
Bio je već kod go​lu​bar​nik​ a snaž​no pov​lač​ eć​ i vra​ta.
»Herr satn​ i​če.« Us​po​ri​la je, nas​toj​ eć​ i umir​ i​ti di​sa​nje dok je tr​ljal​ a vlaž​ne dla​no​ve o
no​ga​vic​ e. »Neć​ et​ e niš​ ta ni iko​ga pro​na​ći ov​dje, Herr sat​ni​če. Mo​ra​te to znat​ i.«
»Laž​ e​te li, mad​ a​me?« Nije bio ljut. Bio je upla​šen.
»Ne. Znaš da ne la​žem, Wol​fg​ ang«, rekl​ a je, prvi ga put naz​ vavš​ i imen​ om. »Si​gur​na
sam da te tvo​ji na​dređ​ e​ni neće okriv​lja​va​ti.«
»To je prob​ lem s vama Fran​cuz​ im​ a«, rek​ ao je. »Nist​ e u stan​ ju vi​djet​ i is​tin​ u ni kad
vam njo​me mašu pred no​som.« Prog​ ur​ ao se mimo nje i poš​ ao uzb​ rd​ o, prem​ a štagl​ ju.
Pron​ a​ći će Isa​ b​ ell​ e i pi​lo​ta...
A ako ih pron​ a​đe?
Lo​gor za sve njih. Mož​ da i gore.
Nik​ ad joj ne bi po​vje​ro​vao da nije niš​ ta zna​la. Već je pre​vi​še po​kaz​ al​ a da bi sad mo-​
gla igrat​ i na kar​tu ne​vi​nost​ i. A sad je bilo pre​kasn​ o da se može uzd​ at​ i u nje​go​vu čast i to
da će po​šte​dje​ti Isa​ ​bel​le. Via​ n​ne mu je lag​ al​ a.
Otvo​rio je štag​ alj i stao na mjest​ u, s ruk​ am​ a na bo​kov​ i​ma, ogle​da​vaj​ uć​ i se oko sebe.
Spust​ io je ba​klju i upal​ io fe​njer. Pre​gled​ ao je sva​ki cen​ti​met​ ar štagl​ ja, za​vi​rio u sva​ku
pre​gra​du i na sjen​ ik.
»Vid​ i​te li?« rekl​ a je Via​ n​ne. »Sad se lij​ ep​ o vrat​ i​te u kuću. Mož​ da bist​ e pop​ il​ i još jed​ an
vin​ jak?«
Spus​tio je po​gled. U praš​ i​ni jed​ va da se naz​ i​rao trag guma. »Jed​nom ste rekl​ i da se
mad​ am​ e De Cham​plai​ n sak​ ril​ a u pod​ ru​mu?«
Ne. Vi​ann​ e je kan​ il​ a ne​što reći, ali kad je zau​ st​ i​la, niš​ ta nije izi​ šl​ o.
Otvo​rio je vrat​ a Re​na​ult​ a, iz​ba​cio iz br​zi​ne i gurn​ uo ga na​prij​ ed, do​volj​no da otk​ ri​je
ulaz u po​drum.
»Sat​nič​ e, mo​lim vas...«

232

Čuč​nuo je is​pred nje. Prs​ tim​ a je prel​ a​zio po podu, među pu​kot​ i​nam​ a tra​že​ći dr​šku.
Otvo​ri li ta vra​ta, sve će biti svrš​ en​ o. Ubit će Is​ab​ el​le, ili će je uhi​tit​ i i ba​ci​ti u za​tvor.
A Via​ nn​ e i dje​ca će ta​ko​đer biti uhi​će​ni. Neće imat​ i pril​ ik​ u s nji​me razg​ ov​ a​ra​ti, raz​ u​vje​-
rit​ i ga.
Beck je izv​ u​kao piš​ tolj iz fut​ ro​le i pov​ uk​ ao ot​pon​ ac.
Vi​an​ne je po​gled​ om očaj​nič​ki tra​ži​la ne​kakv​ o oruž​je, te ugled​ a​la lop​ a​tu nas​lo​nje​nu
na zid.
Pod​ ign​ uo je vrat​ aš​ca i ne​što vikn​ uo. Kad su se vra​tašc​ a tres​ kom otvo​ril​ a, ust​ ao je i
nac​ il​ jao. Via​ n​ne je dog​ rab​ i​la lo​pat​ u i zam​ ah​nul​ a prem​ a njem​ u svom snag​ om. Met​ al lo-​
pa​te učin​ i mučn​ i, tupi zvuk kad ga je uda​ri​la u pot​ i​ljak, du​bo​ko zas​ je​kav​ši njeg​ o​vu lub​ a​-
nju. Krv je ši​klja​la niz nje​go​vu uni​for​mu.
U isto vrij​ e​me odjekn​ ul​ a su dva puc​nja; jed​ an iz Bec​kov​ a pi​štol​ ja, drug​ i iz po​drum​ a.
Beck je za​te​tur​ ao u stra​nu i okre​nuo se. U njeg​ ov​ im je pr​sim​ a bila rupa vel​ ič​ i​ne gla​vi-​
ce luka iz koje je lip​ta​la krv. Ko​ma​dić skal​pa s ko​som vis​ io mu je prek​ o jedn​ og oka.
»Ma​dam​ e«, re​kao je sruš​ ivš​ i se na kol​ je​na. Piš​ tolj je uz zvek​ et pao na pod, ba​klja se ot​ko​-
trl​ jal​ a prek​ o ner​ avn​ ih podn​ ih da​sak​ a.
Via​ n​ne baci lop​ at​ u u stra​nu i klek​ne po​red Bec​ka, koji je le​žao u lokv​ i krvi, lic​ em
okre​nut prem​ a podu. Svom svo​jom snag​ om prev​mu​la ga je na leđa. Već je bio bli​jed,
po​put kre​de. Krv mu je sli​je​pil​ a kosu, na​vir​ a​la iz nos​nic​ a, izb​ ij​ al​ a svak​ im njeg​ o​vim uda​-
hom.
»Žao mi je«, rekl​ a je Via​ n​ne. Beck​ ov​ e oči uz trep​taj se otvo​re.
Vi​an​ne mu je po​ku​šal​ a obris​ a​ti krv s lica, ali kao da ju je samo još više razm​ a​za​la.
Ruke su joj sad bile crv​ e​ne. »Mo​ra​la sam vas sprij​ e​čit​ i«, tiho je rek​la.
»Re​ci​te mo​joj obit​ e​lji...«
Via​ n​ne je vid​ je​la kako mu ži​vot na​puš​ ta ti​je​lo, prsa se prest​ aj​ u nad​ i​mat​ i, srce pres​ta​je
ku​ca​ti.
Iza leđa je čula ses​tru kako se us​pin​ je ljest​ va​ma. »Vi​ann​ e!« Via​ n​ne se nije mog​ la po-​
makn​ u​ti s mjes​ta.
»Jesi li... do​bro?« upit​ a​la je Isa​ b​ ell​ e, zad​ ih​ a​na, škrip​ av​ a gla​sa. Bila je bli​jed​ a, po​tre​se​-
na.
»Ubi​la sam ga. Mr​tav je«, rek​la je Via​ nn​ e.
»Ne, nisi ti. Ja sam ga ust​ rij​ el​ il​ a u prsa«, rek​la je Isa​ b​ el​le.
»Ja sam ga udar​ i​la lo​pa​tom po glav​ i. Lop​ a​tom.«
Isa​ ​bel​le kren​ e prem​ a njoj. »Via​ n​ne.«
»Ne​moj«, ova se oš​tro obrec​ne. »Ne žel​ im od tebe slu​šat​ i oprav​dan​ ja. Znaš li što si
uči​ni​la? Na​cist. Mrt​ av u mome štagl​ ju.«
Prij​ e nego što je Is​ab​ ell​ e dosp​ je​la od​gov​ or​ i​ti, za​čuo se glas​ an zvi​žduk, a onda su se za-​
prežn​ a kola po​ja​vil​ a u štag​lju.

233

Vi​an​ne se baci prem​ a Bec​ko​vu pi​što​lju, te​tu​ra​vo se oso​vi na noge na podu sklis​ kom
od krvi, i uper​ i pi​štolj u nez​nan​ce.

»Via​ n​ne, ne puc​ aj«, rek​la je Is​a​bel​le. »To su pri​ja​te​lji.«
Vi​ann​ e naj​pri​je pog​ le​da odr​pan​ e muš​ karc​ e u ko​li​ma, za​tim svoj​ u sest​ ru, koja je bila
sva u crn​ o​me, lica bi​je​la po​put mlij​ ek​ a, s tam​nim sje​na​ma pod očim​ a. »Pa jasn​ o.« Iz​-
makn​ u​la se u stra​nu, s pi​štol​ jem i da​lje uper​ e​nim u mu​škarc​ e koji su sje​dil​ i na koč​ ij​ a​še​-
vu mjes​tu troš​nih kola. Iza njih, na košu, bio je li​jes od bo​ro​vin​ e.
Pre​pozn​ al​ a je Henr​ i​ja – čov​ jek​ a koji je vo​dio hot​ el u grad​ u, onaj s ko​jim je Isa​ ​bel​le
pob​ je​gla u Par​ iz. Kom​ un​ ist za koj​ eg je Isa​ b​ el​le mis​li​la da je u njeg​ a malo za​ljubl​ jen​ a.
»Na​rav​no«, rekl​ a je Via​ n​ne. »Tvoj lju​bav​nik.«
Henr​ i sko​či s kola i zat​ vo​ri šta​galj. »Koji se vrag ov​dje dog​ o​dio?«
»Via​ nn​ e ga je uda​ril​ a lo​pat​ om, a ja sam ga us​trij​ e​lil​ a«, rekl​ a je Isa​ ​bell​ e. »U tij​ e​ku je
ses​trins​ ka pre​pir​ka oko toga koja ga je zap​ rav​ o dok​ raj​či​la, ali mr​tav je. Satn​ ik Beck. Čas​-
nik koji je ovd​ je živ​ io.«
Hen​ri raz​mi​je​ni po​gled s jedn​ im od nezn​ a​na​ca – mrk​ im mla​di​ćem, oš​tra lica i pre​du​-
ge kose. »To bi mog​ ao biti pro​blem«, rek​ ao je taj.
»Mož​ et​ e li se ri​je​ši​ti ti​jel​ a?« upi​tal​ a je Is​a​bell​ e. Pri​tis​ ka​la je ruku na prsa, kao da joj
srce kuca preb​ r​zo. »I pi​lot​ a, ta​kođ​ er – nije se izv​ uk​ ao.«
Krup​ni, dlak​ a​vi mu​škar​ ac u zak​ r​pa​nom ka​pu​tu i hla​ča​ma koje su mu bile pre​mal​ en​ e,
skoč​ i s kola. »Uk​lan​ ja​nje ti​jel​ a je lak​ši dio.«
Tko su bili ovi lju​di?
Isa​ ​bell​ e kim​ne. »Tra​žit će satn​ i​ka Bec​ka. Moja sest​ ra ne može pod​nij​ et​ i is​pit​ i​van​ je.
Mo​rat ćemo sak​ ri​ti i nju i Soph​ ie.«
Bila je to kap koja je pre​li​la čašu. Raz​go​var​ al​ i su o njoj kao da nije bila ovd​ je. »Bi​jeg
će samo dok​ a​za​ti moju kriv​nju.«
»Ne mož​ eš os​ta​ti«, rekl​ a je Isa​ ​bell​ e. »Nije si​gurn​ o.«
»Ma zbi​lja, Is​a​bell​ e? Sada se bri​neš zbog mene, nak​ on što si mene i djec​ u iz​lož​ i​la
opas​nos​ti i pri​si​lil​ a me da ubij​ em čas​nog čov​ je​ka.«
»Via​ nn​ e, mo​lim te...«
Via​ n​ne osje​ti kako je ne​što u njoj ot​vrdn​ u​lo. Či​ni​lo se da bi se sva​ki put kad bi po-​
misl​ il​ a da je dot​ ak​nu​la dno u ovom ratu do​go​di​lo neš​ to još gore. Sad je bila ubo​jic​ a, a za
to je bila kriv​ a Isa​ ​bell​ e. Po​sl​ jed​nje što je sad kan​ il​ a bilo je pos​lu​ša​ti njez​ in sav​ jet i na​pus​-
ti​ti Le Jard​ in. »Reći ću da je Beck oti​šao u po​trag​ u za pil​ o​tom i više se nije vra​tio. Što
bih ja, obič​na franc​ us​ ka ku​ćan​ ic​ a, zna​la o tak​vim stva​ri​ma? Bio je ovd​ je, a onda je oti​-
šao. C'est la vie.«
»Ni to nije tako loš od​gov​ or«, re​kao je Henr​ i.
»Ja sam za ovo kri​va«, rekl​ a je Isa​ b​ el​le pril​ a​zeć​ i Via​ nn​ e, koja je vi​djel​ a ko​lik​ o se ses​tra
kaje, ali nije za to ma​ri​la. Bila je prev​ iš​ e prep​ la​še​na za djec​ u da bi brin​ u​la za Isa​ b​ el​lin​ e

234

osje​ćaj​ e.
»Da, jesi, ali zbog tebe sam i ja zgrij​ e​šil​ a. Ubi​le smo do​brog čo​vje​ka, Is​ab​ ell​ e.«
Is​a​bel​le se malo za​ne​se u stran​ u. »V, doći će po tebe.«
Vi​ann​ e je zau​ st​ i​la reći: »I tko je za to kriv?«, ali kad je po​gled​ al​ a ses​tru, ri​ječ​ i su joj za-​

pel​ e u grlu.
Vid​ jel​ a je kako krv na​vi​re iz​međ​ u Isa​ b​ el​li​nih pr​stij​ u. Na dje​lić se​kun​de svi​jet se us​po​-

rio, na​he​rio, post​ ao niš​ ta doli šum – gla​so​vi muš​ kar​ a​ca iza nje, maz​ga koja udar​ a kop​ i-​
tom o dr​ven​ i pod, njez​ i​no vlast​ i​to teš​ ko di​sa​nje. Isa​ ​bel​le je pala na pod, ones​ vij​ est​ ivš​ i se.

Prij​ e nego što je Via​ n​ne mo​gla i vrisn​ u​ti, šaka joj sklo​pi usta i ruke je po​vuk​ u una​-
trag. Idu​će čega je bila svjesn​ a bilo je to da je odv​ l​ ač​ e od ses​tre. Po​kuš​ a​la se ot​hr​vat​ i, ali
mu​škar​ ac koji ju je drž​ ao bio je pres​naž​ an.

Vi​djel​ a je kako Hen​ri pada na ko​lje​na pok​ raj Isa​ b​ el​le i trga joj kap​ ut i blu​zu i ot​kri​va
rupu od metk​ a, tik is​pod ključ​ne kos​ti. Rasp​ a​rao je svoj​ u koš​ ul​ ju i prit​ is​nuo je o ranu.

Vi​an​ne je uda​ril​ a lakt​ om muš​ karc​ a koji ju je dr​žao, dov​ oljn​ o da ovaj zaj​ au​ če. Ist​ rgn​ u-​
la se iz njeg​ ov​ a stis​ ka i poh​ it​ al​ a pre​ma Isa​ ​bell​ e, pos​ ​klizn​ uvš​ i se na krvi pa uma​lo da nije
pala. »Imam​ o dol​ je kut​ ij​ u s me​dic​ in​skim pot​ repš​ ti​nam​ a.«

Tamn​ ok​ os​ i mu​ška​rac – koji je naj​ed​nom iz​gle​dao po​tre​sen onak​ o kako se i Via​ n​ne
osje​ćal​ a – po​ju​ri niz ljes​tve i brzo se vrat​ i, nos​ e​ći kut​ ij​ u.

Via​ nn​ ei​ ne su ruke drht​ al​ e kad je uze​la bocu s al​ko​ho​lom pa ih po​ku​ša​la što bo​lje
opra​ti.

Dub​ ok​ o je udahn​ ul​ a i preu​ ze​la za​dat​ ak pri​tis​ ka​nja Hen​ri​jev​ e ko​šu​lje o ranu, osje​tivš​ i
kako pod njom pul​sir​ a.

Dvap​ ut se mo​ral​ a pov​ uć​ i, isc​ i​jed​ it​ i krv iz koš​ ul​ je i pon​ ovn​ o prit​ is​nu​ti, ali naj​zad, kr​-
var​ en​ je je pres​tal​ o. Njež​no je pre​okre​nul​ a Isa​ ​bell​ e u svom nar​ u​čju i vid​ je​la izl​ az​nu ranu.

Oprezn​ o ju je po​lo​žil​ a na​trag na pod. »Ovo će bo​ljet​ i«, šap​nu​la je. »Ali hrab​ ra si ti,
zar ne, Isa​ b​ ell​ e?«

Očis​til​ a je ranu al​koh​ ol​ om. Isa​ b​ ell​ e je zad​ rh​ta​la na njez​ in dod​ ir, ali nije se ni pro​bu-​
dil​ a ni jau​ kn​ ul​ a.

»Tako treb​ a«, rek​la je Vi​an​ne. Zvuk vlas​ti​ta glas​ a umi​rio ju je, pods​ je​tio na to da je
bila majk​ a, a majk​ e se bri​nu za svo​ju obit​ elj. »Do​bro je da je u ne​svij​ es​ti.« Po​tra​ži​la je
iglu u kut​ ij​ i, kakv​ a bila da bila, i pro​vuk​la ko​nac kroz uši​cu. Zat​ im ju je umoč​ i​la u al​ko​-
hol i nag​nul​ a se nad ranu. Po​čel​ a je paž​ ​ljiv​ o zaš​ iv​ a​ti raz​ japl​ je​no meso. Nije pot​ ra​ja​lo
dugo – i pos​ ao nije bog​zn​ a kako odra​dil​ a – ali bilo je to naj​bo​lje što je mo​gla.

Jed​nom kad je za​ši​la ulaz​nu ranu, osje​til​ a je malo veće sam​ op​ o​uz​dan​ je, do​volj​no da
može za​ši​ti i onu iz​laz​nu, a za​tim po​ve​za​ti zav​ o​je.

Najz​ ad se od​mak​nu​la, zur​ e​ći dol​ je u svo​je krv​ a​ve ruke i sukn​ ju.
Is​ab​ ell​ e je bila sil​no bli​jed​ a i slab​ a, nim​ a​lo nal​ ik sebi. Kosa joj je bila pr​ljav​ a, sli​jepl​ je​-
na, odje​ća na​topl​ jen​ a krvl​ ju – nje​zi​nom, ali i pil​ o​to​vom – i doi​ ma​la se siln​ o mlad​ om.

235

Prem​ la​dom.
Via​ n​ne pre​plav​ i osje​ćaj sram​ a, to​lik​ o žest​ ok da joj se smuč​ il​ o. Zar je doi​ st​ a rekl​ a ses-​
tri – svo​joj sest​ ri - da ode i više se ne vrać​ a?
Ko​lik​ o je puta Is​ab​ el​le to čula u živ​ ot​ u, od vlast​ i​te obi​te​lji, od onih koji su je tre​ba​li
vol​ je​ti?
»Odvest ću je u sig​ urn​ u kuću u Brant​ o​meu«, re​kao je cr​no​ko​si.
»A ne, neć​ eš«, rekl​ a je Via​ n​ne. Po​dig​nu​la je po​gled sa ses​tre, vi​djev​ši da su sva troj​ i​ca
sta​la por​ ed kola, dog​ ov​ ar​ a​juć​ i se. Ust​ a​la je. »Neće ona ni​ka​mo s vama. Vi i jes​te raz​log
svem​ u ovom​ e.«
»Ona je razl​ og za​što smo mi ov​dje«, rek​ ao je crn​ ok​ os​ i »I vo​dim je sa so​bom. Od-​
mah.«
Via​ nn​ e priđ​ e mla​di​ću. Po​gled u njeg​ ov​ im očim​ a – ta nap​ et​ ost – inač​ e bi je zap​ la​šio,
ali sad je bila jača od strah​ a, od opre​za.
»Znam tko si«, rek​la je Vi​an​ne. »Opi​sal​ a te je. Ti si onaj iz To​urs​ a koji ju je os​ta​vio s
por​ u​kom na gru​dim​ a, kao da je pas lu​tal​ i​ca? Gaëton, je li tako?«
»Gaëton«, re​kao je gla​som tako me​kan​ im da se mo​ra​la nagn​ u​ti na​pri​jed kako bi ga
čula. »I sama bi o tome treb​ a​la po​neš​ to znat​ i. Nisi li upra​vo ti ona koja se nije gnjav​ i​la
time da joj bude ses​tra onda kad ju je najv​ i​še tre​bal​ a?«
»Ako je pok​ uš​ aš odvest​ i od mene, ubit ću te.«
»Ti ćeš me ubit​ i.« Na​smi​ješ​ io se.
Pok​ az​ al​ a je gla​vom pre​ma Bec​ku. »Nje​ga sam ubil​ a lop​ a​tom, a on mi se sviđ​ ao.«
»Dos​ta«, umij​ e​šao se Henr​ i stu​piv​ši izm​ eđ​ u njih. »Ne može os​ta​ti ov​dje, Via​ nn​ e.
Prom​ isl​ i. Nij​ em​ci će doći tra​ži​ti svo​ga mr​tvog sat​ni​ka. Ne bi bilo dob​ ro da pro​nađ​ u
ženu s pros​trij​ eln​ om ra​nom i laž​nim isp​ rav​ am​ a. Raz​ u​mij​ eš li?«
Krupn​ i mu​škar​ ac kor​ akn​ e na​pri​jed. »Za​kop​ at ćemo satn​ i​ka i pil​ ot​ a. I rij​ e​šit ćemo se
mo​to​cik​la. Gaëton, ti je odved​ i u si​gurn​ u kuću u Slob​ odn​ oj zoni.«
Prel​ a​zi​la je po​gled​ om od jedn​ og​ a do drug​ o​ga. »Ali već je poč​ eo po​li​cij​ski sat, a gran​ i​-
ca je šest ki​lom​ e​tar​ a odav​de i ona je ran​ je​na. Kako ćete...«
Usred pi​tan​ ja, shvat​ il​ a je odg​ ov​ or.
Li​jes.
Vi​an​ne us​tukn​ e. Sama pom​ is​ ao bila je tol​ i​ko je​ziv​ a da nije mog​ la ni​šta doli vrt​ je​ti
glav​ om.
»Ja ću se za nju pob​ rin​ ut​ i«, re​kao je Gaëton.
Via​ n​ne mu nije po​vjer​ ov​ al​ a. Ni na tre​nut​ ak. »Idem s vama. Ba​rem do gran​ i​ce. Onda
ću pješ​ ic​ e nat​ rag, kad vid​ im da si je preb​ ac​ io u Slo​bod​nu zonu.
»Ne mo​žeš«, rek​ ao je Gaëton.
Ona po​dign​ e po​gled. »Iz​nen​ a​dio bi se što sve mogu. A sad, odved​ i nas odavd​ e.«

236

237

Dvadeset šest

6. svib​nja 1995.
Oba​la Oreg​ on​ a

Ona prokl​ et​ a poz​ iv​ni​ca me pro​ga​nja, ne da mi mira. Kun​ em se, kao da je živa. Da​ni-​

ma sam je ig​no​ri​ral​ a, ali ovog ved​ rog prol​ jet​nog jut​ ra zat​ ekl​ a sam se kod ko​mo​de kako
zur​ im u nju. Čudn​ o. Ne sjeć​ am se kako sam uopć​ e doš​la dov​de, pa ipak, tu sam.

Ruka drug​ e žene se pruž​ a. Ne može to biti moja ruka, ne ovo ven​ am​ a pro​šar​ an​ o, ve-​
li​ko kvr​gav​ o čud​ o​viš​ te koje se tres​ e. Uzim​ a omot​nic​ u, ta dru​ga žena.

Ruke joj drht​ e i više nego inač​ e.

Poz​ iv​ am​ o vas da nam se pri​druž​ i​te na okup​lja​nju pri​god​ om pe​des​ et​ e ob​ljet​ni​ce
osl​ ob​ ođ​ en​ ja, u Par​ iz​ u, 7. svibn​ ja 1995.

Ovo će biti prvo okup​ljan​ je član​ o​va obit​ el​ ji i pas​ seu​ ra u čast iz​vanr​ ed​ne osob​ e –
Sla​vu​ja, pozn​ at​ e još i kao Ju​lie​ t​te Gerv​ a​ise – u vel​ ik​ oj ples​noj dvor​ an​ i hot​ e​la Île de
Fran​ce, u Pa​riz​ u, u 19.00.

Por​ ed mene zvon​ i tel​ e​fon. Dok pru​žam ruku, poz​ ivn​ i​ca mi klizn​ e iz stis​ ka i padn​ e na
ko​mod​ u. »Mo​lim?«

Netk​ o mi gov​ o​ri ne​što na fran​cus​ kom​ e. Ili to umiš​ljam?
»Je li to tel​ e​fons​ ka pro​daj​ a?« pit​ am, zbun​ jen​ a.
»Ne! Nije. Ri​ječ je o po​zivn​ i​ci.«
Umal​ o da ne isp​ us​tim slu​ša​lic​ u od izn​ en​ a​đen​ ja.
»Po​mu​čil​ i smo se dok vas ni​smo pro​našl​ i, mad​ am​ e. Zov​ em zbog su​trašn​ jeg okup​lja​-
nja pa​sse​ura. Okup​ljam​ o se u čast onih zbog ko​jih je Slav​ uj​ ev​ a ruta za bij​ eg bila ona​ko
usp​ ješn​ a. Jest​ e li prim​ i​li po​zivn​ i​cu?«
»Oui«, kaž​ em ste​žu​ći slu​šal​ i​cu.
»Žao mi je, ali prva koju smo pos​la​li se vra​til​ a. Mol​ im da nam opros​ti​te zbog za​kaš​-
nje​log poz​ iv​ a, ali... dol​ az​ it​ e li?«
»Lju​di ne žele vid​ jet​ i mene, nego Jul​ ie​ tt​ e. A ona već dugo ne post​ oj​ i.«
»Ne mož​ e​te biti više u kriv​ u, mad​ a​me. Vaše po​javl​ ji​va​nje mnog​ im​ a bi itek​ ak​ o znač​ i​-
lo.«
Spuš​ tam sluš​ al​ i​cu, snažn​ o kao da udar​ am muhu.

238

Ali naje​ d​nom se pom​ i​sao o po​vratk​ u – odl​ as​ ku kući – uglav​ il​ a u mome umu. To je
sve o čemu mogu mis​li​ti.

Go​di​na​ma sam pot​ is​ ki​val​ a usp​ om​ e​ne. Skriv​ al​ a ih na praš​nja​vom tav​ a​nu, da​le​ko od
znat​ iž​ eljn​ ih očij​ u. Mom sup​ ru​gu i dje​ci, pa i sebi, gov​ or​ i​la sam da ni​šta moje nije os​tal​ o
u Fran​cus​ koj. Misl​ il​ a sam da mogu doći u Amer​ i​ku i stvor​ i​ti ovaj novi živ​ ot i zab​ or​ av​ it​ i
sve što sam čin​ i​la da bih pre​ži​vje​la.

A sad, ne mogu zab​ or​ av​ i​ti.
Treb​ am li do​nij​ e​ti odl​ u​ku? Svjesn​ u, pro​mišl​ jen​ u od​lu​ku?
Ne. Zo​vem svog​ a putn​ ičk​ og agen​ta i rez​ erv​ i​ram let za Par​ iz, prek​ o New York​ a. Za​-
tim se pak​ i​ram. Kovč​ eg je mal​ en, na kot​ ač​ ić​ e, onak​ av kak​ av bi neka pos​lov​na žena pon​ i​-
jel​ a na dvodn​ evn​ i put. Unu​tra je nek​ o​lik​ o najl​ ons​ kih ča​ra​pa, ne​kol​ ik​ o pari ga​ćic​ a i ne​-
ko​lik​ o džemp​ er​ a, bis​ er​ne nau​ š​ni​ce koje mi je sup​ rug ku​pio za če​tr​des​ et​ u god​ iš​njic​ u bra​-
ka, te drug​ e nužn​ e pot​ repš​ tin​ e. Ne​mam pojm​ a što bi mi još mog​ lo zat​ re​bat​ i, a ionak​ o
ne mogu jas​no razm​ iš​ljat​ i. Onda če​kam. Nest​ rp​ljiv​ o.
U pos​ l​ jedn​ jem času, nak​ on što sam već poz​ val​ a tak​si, zo​vem sina i jav​lja mi se te​le-​
fon​ska sek​ ret​ a​ri​ca. Koja sreć​ a. Ne znam bih li imal​ a hra​bros​ti prizn​ a​ti mu is​tin​ u u lice.
»Bok, Jul​ ie​ ne«, ka​žem što mogu ve​drij​ e. »Idem u Pa​riz za vi​kend. Let mi je u jed​ an i
de​set. Naz​ vat ću te čim stign​ em. Pozd​ ra​vi mi cure.« Zast​ a​nem, zna​ju​ći kako će se osjeć​ a-​
ti kad prim​ i ovu por​ uk​ u, ko​li​ko će se uzr​ u​jat​ i. To je sto​ga što sam dop​ us​til​ a da mis​li
kako sam slab​ a, sve ove god​ i​ne; gle​dao je kako se u sve​mu osl​ a​njam na njeg​ ov​ a oca i
prik​lan​ jam nje​go​vim odl​ uk​ a​ma. Čuo me je kako gov​ o​rim mil​ i​jun puta: »Ako ti tako
mis​liš, drag​ i.« Gle​dao je kako sto​jim na rubu njeg​ o​va ži​vot​ a, umjes​to da mu pok​ až​ em ci​-
jel​ o po​lje moga vlas​tit​ o​ga. Sama sam kriv​ a. Nije ni čudn​ o da voli moju ne​dov​ r​šen​ u ver​-
zij​ u. »Treb​ a​la sam ti reći is​tin​ u.«
Vi​dim taks​ i kako se par​ki​ra isp​ red. I odl​ a​zim.

239

Dvadeset sedam

List​ op​ ad, 1942.
Fran​cu​ska

Viann​ e je sjed​ il​ a s Gaëto​nom na koč​ ij​ aš​ ev​ u sje​da​lu, a drv​ e​ni li​jes pos​ ka​ki​vao je na ko​-

ša​ri otrag​ a. Šums​ ku sta​zu bilo je te​ško raz​ a​brat​ i u mra​ku; staln​ o su se zau​ s​tav​ljal​ i pa
okre​tal​ i. U jedn​ om je tren​ utk​ u po​če​lo kiš​ it​ i. Jed​ i​ne ri​ječ​ i koje su razm​ i​je​nil​ i u po​s​ljed​-
njih sat i pol bile su smjern​ ic​ e.

»Tamo«, ne​što kas​ni​je rekl​ a je Via​ nn​ e, kad su dos​pjel​ i do ruba šume. Pred njim​ a je
bljes​ ka​la svje​tlost, pro​bij​ aj​ u​ći se kroz drv​ eć​ e, pre​tvo​riv​ši ih u crne sjen​ e na blje​šta​voj bje​-
li​ni. Gran​ ic​ a.

»Op, op«, po​dvikn​ uo je Gaëton pov​ u​kavš​ i uzde.
Via​ n​ne nije mog​ la a da se ne pri​sjet​ i svog zad​njeg pro​la​ska kroz ovu šumu.
»Kako ćeš pri​je​ći? Po​lic​ ijs​ ki je sat«, rekl​ a je sklo​pivš​ i ruke koje su još uvi​jek drh​tal​ e.
»Bit ću Lau​ renc​ e Oliv​ ie​ r. Muš​ ka​rac shr​van tug​ om, koji svo​ju ljub​ljen​ u ses​tru odvo​zi
kući na po​kop.«
»Što ako budu pro​vje​ra​val​ i diše li?«
»Onda će net​ko na gra​nic​ i umri​je​ti«, tiho je rek​ ao.
Via​ n​ne je čula ono što nije na​glas iz​re​kao, jasn​ o kao i ri​ječ​ i koje je odab​ rao. Bila je
tol​ ik​ o za​teč​ e​na da nije mo​gla smisl​ i​ti odg​ o​vor. Gov​ o​rio je da će umri​jet​ i šti​teć​ i Isa​ ​bel​le.
Okre​nuo se pre​ma njoj i za​pi​ljio se. Baš za​pi​ljio, a ne gled​ ao. Opet je uoči​la nap​ e​tost
gra​be​žl​ jiv​ca u tim siv​ im oči​ma, ali bilo je tamo još neš​ to. Če​kao je – strp​lji​vo – da čuje
što mu ima za reći. Nek​ ak​ o mu je to bilo važn​ o.
»Moj otac se pro​mi​je​nio na​kon Ve​li​kog rata«, tiho je po​čel​ a, i sama se iz​nen​ a​divš​ i
tim prizn​ an​ jem. Nije to bilo neš​ to o čemu je rado gov​ or​ il​ a. »Gnjev​ an. Zao. Poč​ eo je
piti. Dok je mama bila živa, bio je druk​či​ji...« Sleg​nu​la je ra​men​ im​ a. »Nak​ on nje​zin​ e
smr​ti nije se više pret​ va​rao. Pos​lao je Isa​ ​bell​ e i mene da ži​vi​mo s nezn​ an​kom. Bile smo
još uvi​jek dje​voj​či​ce, slom​lje​na srca. Raz​li​ka je među nama bila ta da sam ja prih​ va​ti​la
nje​go​vo odb​ ac​ iv​ a​nje. Is​klju​či​la sam ga iz svog živ​ o​ta i pron​ ašl​ a nek​ og dru​gog tko će me
vo​lje​ti. Ali Is​a​bel​le... nije znal​ a pri​hvat​ it​ i por​ az. Ba​ca​la se na hlad​ an zid očev​ a rav​no​du​-
šja, go​di​nam​ a očajn​ ič​ki pok​ u​ša​vaj​ uć​ i za​dob​ it​ i njeg​ o​vu nakl​ o​nost.«
»Zaš​ to mi to sve gov​ o​riš?«

240

»Isa​ b​ el​le se čini ne​sal​ om​ljiv​ om. Njez​ i​na je vanj​štin​ a od če​lik​ a, ali isp​ od se kri​je ra​nje​-
no srce. Nem​ oj je i ti po​vri​je​di​ti, to je ono što ti po​kuš​ a​vam reći. Ako je ne vol​ iš...«

»Vo​lim je.«
Vi​ann​ e ga je pro​uča​val​ a, »Zna li ona to?«
»Na​dam se da ne zna.«
Ovak​ av od​gov​ or pri​je god​ i​nu dana ne bi mo​gla ra​zu​mjet​ i. Ne bi raz​ u​mjel​ a ko​lik​ o
mrač​nu stra​nu ljub​ av može imat​ i, kako je nek​ ad ni​je​ka​nje lju​ba​vi naj​bol​ je što se može
učin​ it​ i. »Ne znam za​što mi je tako lako za​bor​ av​ it​ i da je vol​ im. Poč​nem​ o se svađ​ a​ti i...«
»Ses​tre.«
Vi​ann​ e uz​dah​ne. »Pa valj​da. Iako joj ni​sam bila bogz​ n​ a kak​va ses​tra.«
»Do​bit ćeš dru​gu pri​li​ku.«
»Zbil​ ja u to vjer​ uj​ eš?«
Njeg​ ov​ a je šutn​ ja bila do​vo​ljan od​gov​ or. Naj​zad reče: »Ču​vaj se, Vi​ann​ e. Treb​ at će
joj mjes​to kamo se može vra​ti​ti, jedn​ om kad sve ovo svr​ši.«
»Ako ikad svrš​ i.«
»Oui.«
Vi​an​ne siđe s kola; čiz​me joj uto​nu u dub​ o​ku, mo​kru, blat​njav​ u tra​vu. »Ni​sam sig​ ur​-
na da o meni misl​ i kao o nek​ om​ e tko joj može pru​ži​ti utoč​ i​šte«, rekl​ a je.
»Mo​rat ćeš biti hra​bra«, rek​ ao je Gaëton. »Kad nac​ ist​ i dođu traž​ i​ti svog čo​vje​ka. Znaš
naša imen​ a. To je opasn​ o za sve nas. I za tebe.«
»Bit ću hra​bra«, rek​la je. »Samo reci mo​joj ses​tri da se ona mora poč​ et​ i bo​jat​ i.«
Prvi put Gaëton se nas​ mi​ješ​ io, a Via​ n​ne je shva​til​ a zaš​ to je ovaj mu​škar​ ac ošt​ ra, koš​-
ča​ta lica u pros​ jač​koj odjeć​ i tako za​vr​tio Isa​ ​bel​li​nom gla​vom. Imao je onu vrst osmi​je​ha
koji bi za​hvat​ io svak​ i djel​ ić nje​go​va lica – oči, obraz​ e; čak je imao i ja​mic​ e. Moji su osje​-
ćaj​ i isk​ re​ni, go​vo​rio je taj osmi​jeh, i nij​ ed​na žena nije mo​gla ost​ at​ i imun​ a na tak​vu otvo​-
ren​ ost. »Oui«, re​kao je. »Jer je tako lako reći tvoj​ oj ses​tri bilo što.«

* * *

Vat​ ra.
Pos​ vu​da je oko nje, pleš​ e. Buk​tin​ ja. Može je vi​djet​ i u tre​pe​rav​ im pram​ e​no​vi​ma cr​ve​ne

koji dol​ az​ e i od​laz​ e. Pla​men joj liže lice, pro​di​ruć​ i dub​ o​ko.
Pos​ vu​da je oko nje, a onda... nest​ aj​ e.
Svij​ et je led​ en, bij​ el, čist i na​pu​kao. Tre​se se od hlad​noć​ e, pro​ma​tra pr​ste kako post​ aj​ u

mod​ ri, pu​caj​ u, lome se. Ras​pad​ a​ju se po​put kom​ ad​ ić​ a kred​ e, zap​ ra​šiv​ši joj led​ e​na stop​ a​la.
»Is​a​bell​ e.«
Ptič​ ji pjev. Slav​ uj​ ev. Čuje ga kako pje​va tug​ a​ljiv​ u pjes​ mu. Sla​vuj zna​či gub​ it​ ak, zar ne?

Lju​bav koja se gasi, ili ne tra​je, ili nik​ ad nije ni post​ o​ja​la. Post​ o​ji o tome i pje​sma, pom​ isl​ i​la
je. Oda.

Ne, nije to ptic​ a.

241

Mu​ška​rac. Kralj vat​ re, mož​ da. Princ što se skriv​ a u le​den​ oj šumi. Vuk.
Pog​ led​ om tra​ži trag​ o​ve u snij​ eg​ u.
»Isa​ ​bell​ e. Pro​bud​ i se.«
U maš​ ti je čula njeg​ ov glas. Gaëton.
Nije za​prav​ o bio tamo. Bila je sama – uvi​jek je bila sama – a sve je ovo pre​vi​še čud​no
da bude bilo što osim sna. Bila je i vruć​ a i hladn​ a i boln​ a i iz​mož​ de​na.
Sje​ti​la se ne​čeg – glas​ne buke, Vi​an​ne​ina gla​sa. Ne vra​ćaj se.
»Ov​dje sam.«
Osje​til​ a je kako sje​da por​ ed nje. Mad​ rac se udub​ io pod njeg​ o​vom zam​ išl​ je​nom tež​ i-​
nom.
Neš​ to hladn​ o i vlaž​no prit​ isn​ u​lo joj je čelo i bilo je tako li​jep​ o da je nač​ as bila zbu-​
nje​na. A onda je osjet​ i​la kako usn​ am​ a do​tič​ e nje​zin​ e, pa zas​taj​ e; re​kao je neš​ to što nije
mog​ la čuti, zat​ im se po​vu​kao. Ću​tje​la je kraj pol​ jupc​ a, dub​ o​ko kao i po​čet​ ak.
Bilo je tako... stvarn​ o.
Že​lje​la je reći: »Ne ost​ avl​ jaj me«, ali nije mog​ la, ne opet. Bila je tol​ i​ko umor​na od
prekl​ in​ ja​nja dru​gih da je vole.
Uost​ al​ om, nije za​pra​vo bio tamo, pa čemu onda bilo što go​vo​ri​ti.
Sklo​pil​ a je oči i ot​ko​trl​ jal​ a se od mu​škar​ca ko​jeg nije bilo.

* * *

Vi​an​ne je sje​la na Beck​ ov krev​ et.
Bilo je ble​sav​ o na taj na​čin razm​ išl​ ja​ti, ali što je – tu je. Sje​di​la je u toj sobi koja je

post​ al​ a njeg​ o​va, na​da​ju​ći se da neće uvi​jek biti njeg​ ov​ a u nje​zin​ im misl​ i​ma. U ru​ka​ma
joj je bila mala fot​ o​graf​ i​ja njeg​ ov​ e obit​ e​lji.

Svid​ jel​ a bi vam se Hil​da. Evo, pos​la​la vam je ovu štrudl​ u, mad​ a​me. Zato što tr​pi​te kli​-
pan​ a kao što sam ja.

Vi​an​ne je te​ško pro​gut​ al​ a. Nije više plak​ al​ a za njim​ e. Odb​ i​jal​ a je, ali Bože, že​ljel​ a je
pla​kat​ i zbog sve​ga, zbog onog​ a što je učin​ i​la, onog​ a što je post​ al​ a. Že​ljel​ a je plak​ at​ i zbog
mu​škarc​ a ko​jeg je ubi​la i sest​ re koja mož​ da više nije među ži​vim​ a. Od​lu​ka je bila laka –
ubit​ i Bec​ka da spa​si Is​ab​ el​le. Pa za​što je onda Vi​an​ne tako brzo sest​ ri okre​nu​la leđa? Ov-​
dje nisi dob​ ro​došl​ a. Kako je mo​gla izr​ e​ći tak​vo što rođ​ e​noj sest​ ri? Što ako su to bile pos​ -​
ljed​nje rij​ eč​ i koje će ikad među njim​ a biti izg​ o​vo​ren​ e?

Dok je sjed​ il​ a, zur​ eć​ i u portret (rec​ it​ e moj​ oj obi​te​lji), če​ka​la je kuc​ an​ je na vrat​ i​ma.
Proš​lo je čet​ rd​ e​set osam sati od Beck​ o​va ubojs​ tva. Na​cist​ i bi tre​ba​li stić​ i svak​ i čas.

Nije bilo pi​ta​nje hoće li, nego kad. Lup​ at će joj na vra​ta i prov​ al​ i​ti unu​tra. Sa​ti​ma je
mozg​ al​ a što joj je či​ni​ti. Da ode do za​po​vjedn​ i​ka i pri​ja​vi Beck​ ov nes​tan​ ak?

(Ne, glu​po, za​što bi Franc​ us​ ki​nja tak​vo što prij​ av​ i​la?)
Ili da čeka dok oni ne dođu njoj?
(To, pak, ni​kad nije bilo mu​dro.)

242

Ili da po​ku​ša po​bje​ći?
To je odm​ ah pod​sjet​ i na Saru i mjes​ eč​ in​ om obas​ jan​ u noć koja će je uvij​ ek pod​sje​ća​ti
na krv​ a​ve tra​gov​ e na dje​tet​ ov​ u licu, što je pon​ ovn​ o vrat​ i na po​če​tak.
»Mama?« rek​la je Sop​hie sto​je​ći na prag​ u, i drž​ e​ći dje​ča​ka.
»Mo​raš neš​ to poj​ est​ i«, nast​ a​vil​ a je. Na​rasl​ a je; bila je got​ ov​ o Via​ n​nei​ ne vi​sin​ e. Kad se
to do​god​ i​lo? I bila je mr​ša​va. Via​ nn​ e se sjet​ i​la kad je njez​ i​na kći ima​la obraz​ e oble pop​ ut
jab​ u​ke i oči što su vra​gol​ as​to isk​ ril​ e. Sad je bila po​put svih njih, kao daju je net​ko rast​ eg​-
nuo, i či​ni​la se star​ ij​ om od svoj​ e dobi.
»Uskor​ o će nam doći na vra​ta«, rek​la je Vi​an​ne. Čest​ o je to go​vo​ri​la u ova prot​ ek​la
dva dana, tako da njez​ i​ne ri​je​či nisu ni​kog​ a izn​ e​na​di​le. »Sje​ćaš se što tre​ba uči​nit​ i?«
Soph​ ie oz​biljn​ o kimn​ e. Znal​ a je ko​li​ko je ovo bilo važn​ o, iako nije zna​la što se do​go-​
dil​ o sa sat​ni​kom. Zan​ im​lji​vo, ali nije ni pi​tal​ a.
Via​ n​ne je po​čel​ a: »Ako me odved​ u...«
»Neće«, pre​sjek​la je Sop​hie.
»A što ako me ipak odved​ u?« upi​tal​ a je Via​ nn​ e.
»Če​ka​mo te tri dana, a onda ide​mo kod maj​ke Mar​ ie- The​res​ e u sam​ ost​ an.«
Uto net​ko zak​ u​ca na vra​ta. Via​ n​ne sko​či na noge tol​ ik​ o brz​ od​ a pos​ r​ne u stran​ u i ku​-
kom udar​ i o ugao sto​la, isp​ us​tivš​ i iz ruke fot​ o​gra​fij​ u. Stakl​ o se rasp​ r​sn​ e. »Pođi gore,
Sop​hie. Od​mah.«
Sop​hie is​ko​lač​ i oči, ali zna​la je da ne smij​ e prig​ o​va​rat​ i. Čvr​šć​ e je steg​nul​ a mal​ e​nog i
po​žur​ il​ a gore. Kad je Vi​an​ne čula da se vra​ta za​tva​raj​ u, zag​ lad​ il​ a je svo​ju iz​noš​ en​ u suk-​
nju. Bila se s paž​njom odje​nul​ a, u sivi vu​ne​ni kard​ i​gan i mnog​ o puta pre​kro​je​nu crnu
suk​nju. Pris​toj​ an izg​ led. Kosa joj je bila uvij​ en​ a vikl​ er​ i​ma i bri​žl​ ji​vo po​češ​lja​na u val​ o​ve
koji su smekš​ al​ i nje​zi​no mrš​ a​vo lice.
Pon​ ovn​ o se zač​ u​la lupa na vrat​ i​ma. Dop​ ust​ il​ a je sebi da jedn​ om du​bo​ko udahn​ e,
smir​ uj​ uć​ i dah dok je pro​laz​ il​ a sob​ om. Dis​ a​nje joj je bilo got​ ov​ o sa​svim mir​no kad je
otvor​ il​ a vra​ta.
Dvo​jic​ a pri​pad​ni​ka Sc​hut​zs​ t​ af​fe​la – SS-a – bila su tamo, na​oruž​ a​na. Niži se pro​gur​ a
por​ ed Vi​ann​ e, gru​bo je od​gur​nuvš​ i dok je ula​zio u kuću. Išao je od sobe do sobe, gur​ a​-
ju​ći stva​ri, bac​ a​juć​ i na pod ono neš​ to malo sitn​ ic​ a što je os​tal​ o. Na pra​gu Beck​ o​ve sobe
zas​ta​ne i okre​ne se. »Ovo je soba Hau​ p​t​mann​ a Beck​ a?«
Via​ n​ne kim​ne.
Viši voj​nik brzo priđ​ e Via​ n​ne, nag​nuvš​ i se nap​ rij​ ed kao da ga je sna​žan na​let vje​tra
oši​nuo po leđ​ i​ma. Gle​dao je dol​ je na nju, čelo mu je bilo zak​lon​ jen​ o crn​ om vojn​ ič​kom
ka​pom. »Gdje je on?«
»Ka... kako bih ja to mog​ la zna​ti?«
»Tko je gore?« upi​tao je voj​nik. »Ču​jem ne​što.«
Ovo je bilo prvi put da ju je net​ko upi​tao za Ari​ja.

243

»Moja... djec​ a.« Laž joj je zast​ al​ a u grlu, iz​iš​la pre​viš​ e me​ka​no. Pro​čist​ il​ a je grlo i po-​
ku​šal​ a po​nov​no: »Mo​žet​ e poći gore, na​ravn​ o, ali mo​lim vas, nem​ ojt​ e pro​bud​ it​ i di​jet​ e.
On... ima grip​ u. Mo​žda čak i tu​berk​ ul​ o​zu.« Pot​ on​ je je do​metn​ u​la zna​ju​ći kol​ i​ko se na​-
cis​ti plaš​ e bol​ eš​ ti​na.

Kim​nuo je dru​gom Ni​jemc​ u koji je sam​ o​uvje​ren​ o kren​ uo uz stu​be. Čula ga je kako
se gore vr​zm​ a. Strop je škri​pao. Vra​tio se tren​ ut​ ak kasn​ ij​ e i ne​što rek​ ao na nje​mačk​ om.

»Pođ​ i​te s nama«, re​kao je viši od dvoj​ ic​ e. »Si​gur​ an sam da ne​ma​te što skri​va​ti.«
Zgrab​ io je Vi​an​ne za ruku i odvuk​ ao do crn​ og Cit​ ro​ena par​ki​ra​nog pred kap​ ij​ om.
Ugu​rao ju je na straž​nje sje​dal​ o i zal​ up​ io vrat​ i​ma.
Via​ n​ne je imal​ a nek​ ih pet mi​nu​ta da pro​misl​ i o sit​ ua​ cij​ i pri​je nego što se po​nov​no
za​ust​ av​ e i odvu​ku je uz ka​men​ e stu​be grads​ ke vi​jeć​nic​ e. Na trgu je bilo lju​di, voj​ni​ka i
mješ​ ta​na. Mje​šta​ni su se brže-bo​lje rasp​ r​šil​ i čim se Ci​tro​en par​kir​ ao.
»To je Via​ n​ne Ma​uri​ac«, čula je kako netk​ o kaže, žena.
Stis​ ak na​cist​ a na nje​zi​nim nadl​ akt​ ic​ am​ a bio je bo​lan, ali nije is​pust​ i​la ni gla​sa dok su
je vukl​ i prem​ a grad​skoj vi​jeć​ni​ci pa gore uz splet uskih stu​ba. Tamo ju je gur​nuo kroz
otvor​ en​ a vrat​ a.
Očim​ a je treb​ a​lo nek​ ol​ ik​ o tre​nu​tak​ a da se pri​la​go​de pol​ um​ ra​ku. Bila je u sob​ ič​ku bez
proz​ or​ a, ka​me​nih zi​dov​ a i drv​ e​no​ga poda. Stol je staj​ ao na​sred sobe, na nje​mu samo jed-​
na obič​na crna lamp​ a koja je ba​ca​la stož​ ac svjet​ lost​ i na iz​gre​be​no drvo. Iza stol​ a- ali i is​-
pred – bila je jed​na dr​ve​na sto​li​ca.
Iza leđa čula je vra​ta kako se otvar​ aj​ u pa zat​ var​ a​ju. Za​tim kor​ a​ke; znal​ a je da joj net​-
ko pril​ a​zi sle​đa. Ćut​ jel​ a je nje​gov mir​ is- ko​ba​sic​ e i ci​gar​ et​ e – i mo​šusn​ u notu zno​ja.
»Mad​ a​me«, iz​gov​ o​rio je to​li​ko bli​zu njez​ in​ a uha da se trg​nul​ a.
Ruka se prov​ uk​la oko njez​ i​na stru​ka, čvrs​ to je steg​nuv​ši. »Ima​te li kakv​ o oruž​je?« upi-​
tao je, nje​gov je​ziv franc​ us​ ki ras​te​zao je slo​gov​ e. Pip​ ao ju je po bok​ o​vim​ a, kli​zio svoj​ im
pa​ukov​ im pr​stim​ a prek​ o dojk​ i – bla​go ih pri​tom stisn​ uvš​ i – a onda niz noge.
»Ne​mat​ e oruž​je. Dob​ ro.« Proš​ ao je po​red nje i sjeo za stol. Pla​ve oči žmirk​ al​ e su is-​
pod sjaj​ne voj​ničk​ e kape. »Sjedn​ i​te.«
»Ja sam Sturm​ ​bann​ f​ ü​hrer Von Ric​h​ter. Vi ste ma​da​me Vi​an​ne Ma​uri​ac?«
Kim​nu​la je.
»Zna​te zaš​ to ste ov​dje«, re​kao je, uzevš​ i cig​ a​ret​ u iz džep​ a i prip​ al​ ivš​ i je šib​ i​com koja je
bljesn​ u​la među sjenk​ a​ma.
»Ne znam«, ne​sig​ ur​nim je gla​som rekl​ a, ruke su joj samo blag​ o drh​tal​ e.
»Ha​up​tm​ ann Beck je nes​tao.«
»Nest​ ao? Jest​ e li sig​ urn​ i?«
»Kad ste ga po​sl​ jed​nji put vid​ jel​ i, mad​ am​ e?«
Narn​ ​rš​ ti​la se. »Teš​ ko da vo​dim ra​čun​ a o njeg​ ov​ om kret​ a​nju, ali ako se baš mo​ram
sje​tit​ i... rek​la bih pri​je dvij​ e ve​če​ri. Bio je pri​lič​no uzr​ u​jan.«

244

»Uz​ru​jan?«
»Bilo je to zbog onog obo​re​nog pi​lo​ta. Bio je siln​ o nes​ re​tan što ga nisu us​pjel​ i pro​na​-
ći. Herr sat​nik je vje​rov​ ao da ga net​ko skri​va.«
»Netk​ o?«
Vi​an​ne se pris​ i​li da ne od​vrat​ i po​gled; nije ni nerv​ ozn​ o lupk​ al​ a no​gom po podu, niti
se poč​ e​ša​la kad joj se svr​bež stao neu​ godn​ o šir​ it​ i vra​tom. »Ci​je​li je dan tra​žio pil​ ot​ a. Kad
je do​šao kući, bio je... pa uzr​ uj​ an je jed​ in​ a ri​ječ koju mogu upot​ rij​ e​bi​ti. Po​pio je ci​jel​ u
bocu vi​nja​ka i u bi​je​su po​razb​ ij​ ao ne​ko​li​ko stva​ri u moj​ oj kući. A onda...« Zast​ al​ a je, na-​
mjer​no se još više nam​ r​štivš​ i.
»A onda?«
»Si​gurn​ a sam da to niš​ ta ne znač​ i.«
Lup​ io je dla​nom o stol tol​ ik​ o snaž​no da je svjed​ ost za​tre​pe​ri​la. »Što?«
»Herr satn​ ik je naj​ed​nom rek​ ao: ›Znam gdje se skriv​ a‹ pa zgrab​ io svoj​ e oružj​ e i iz​i​šao
iz moje kuće. Vid​ jel​ a sam kako je sko​čio na mot​ oc​ ikl i odvez​ ao se ces​tom, vrlo opasn​ om
br​zin​ om, i onda... ni​šta. Nije se vrat​ io. Pret​post​ a​vi​la sam da je za​uzet u glavn​ om za​po​-
vjed​ništ​ vu. Kako rek​ oh, ne tiču me se njeg​ ov​ i odl​ as​ci i do​las​ci.«
Muš​ kar​ ac je pov​ uk​ ao dugi dim iz cig​ ar​ e​te. Vrš​ ak je zabl​ jes​nuo cr​ve​nom, a onda po​la​-
ko izb​ lij​ ed​ io u crno. Pe​peo se ras​ uo po sto​lu. Prou​ ča​vao ju je iza ko​pre​ne od dima. »Mu​-
ška​rac ne bi žel​ io nap​ us​tit​ i ženu tako li​jep​ u kao što ste vi.«
Vi​ann​ e se nije ni po​mak​nul​ a.
»Pa«, naj​zad je re​kao, bac​ ivš​ i opu​šak na pod. Nag​ lo je us​tao i uga​zio još uvi​jek go​ru​-
ću cig​ a​ret​ u, zgnje​čivš​ i je pe​tom čiz​me.
»Pret​pos​tavl​ jam da mla​di Ha​up​t​mann nije tol​ ik​ o vje​što bar​ at​ ao oruž​jem kao što je
tre​bao. Weh​ rm​ ach​ t«, dom​ etn​ uo je vr​te​ći glav​ om. »Vrlo čes​to zna​ju raz​ oč​ ar​ a​ti. Dis​cip​ li​-
nir​ a​ni su, ali ne i... gor​ljiv​ i.«
Obi​šao je stol i pri​šao Via​ n​ne. Kad se sas​ vim prib​ liž​ io, stao je. Pris​toj​nost je to zah​ti-​
je​va​la. »Ha​up​tm​ ann​ o​va ne​sre​ća je moja sreć​ a.«
»Oh?«
Njeg​ ov pog​ led spus​tio se niz nje​zin vrat do bli​je​de kože nad gru​di​ma. »Tre​ba mi
mjest​ o za sta​no​van​ je. Hot​ el Bell​ v​ ue me više ne za​do​vo​lja​va. Vje​ru​jem da će mi u vaš​ oj
kući biti sa​svim udobn​ o.«

* * *

Kad je Via​ nn​ e iz​iš​la iz grad​ske vi​jećn​ ic​ e, osje​ćal​ a se kao da ju je po​pla​va iz​ba​ci​la. Bila je
nes​ i​gurn​ a na no​gam​ a i blag​ o se tresl​ a. Dla​nov​ i su joj bili vlaž​ni, čelo ju je svr​bjel​ o.
Kamo god da je po​gle​da​la po trgu, vid​ je​la je voj​nik​ e; ovih dana sve je bilo pre​plavl​ je​no
crn​ im unif​ or​ma​ma eses​ o​va​ca. Čula je kako je net​ko pov​ ik​ ao Halt!pa se okren​ u​la i ugle​-
dal​ a dvi​je žene u odrp​ an​ im kap​ ut​ i​ma sa žut​ im zvi​jez​dam​ a na pr​si​ma, koje je na kol​ jen​ a
nat​ jer​ ao vojn​ ik s piš​ to​ljem. Zgrab​ io je jed​nu i pov​ uk​ ao je na noge dok je drug​ a vris​ kal​ a.

245

Bila je to mad​ a​me Fo​ur​ni​er, mes​ a​rev​ a žena. Nje​zin sin Gill​ es je po​vik​ ao: »Ne mož​ et​ e
odvest​ i moju mamu«, i na​srn​ uo na dva franc​ u​ska pol​ i​caj​ca u bliz​ in​ i.

Žand​ ar je zgra​bio dje​ča​ka, prot​ re​savš​ i ga dov​ oljn​ o snaž​no da ga zau​ s​ta​vi. »Ne budi
glup.«

Via​ nn​ e nije ni časa ok​li​je​va​la. Vid​ jel​ a je svog biv​šeg učen​ i​ka u nev​ o​lji i kre​nul​ a pre​ma
njem​ u. Bio je još dje​čak, za Boga mil​ og​ a. Sop​hi​en vrš​njak. Via​ n​ne je bila nje​go​va učit​ e-​
lji​ca kad još nije znao ni či​ta​ti. »Što to ra​dit​ e?« že​lje​la je znat​ i, shva​tivš​ i tre​nu​tak pre​kas-​
no da je tre​bal​ a smir​ i​ti glas.

Po​li​caj​ ac se okren​ uo i pog​ le​dao je. Paul. Udeb​ljao se otk​ ak​ o ga je po​s​ljedn​ ji put vi-​
dje​la. Lice mu je bilo tol​ i​ko podb​ u​hlo da su mu se oči či​ni​le sit​ne pop​ ut čio​ da. »Ne mi-​
ješ​ aj​te se, ma​da​me«, re​kao je Paul.

»Ma​da​me Mau​ ri​ac«, zav​ ap​ io je Gil​les. »Odvo​de moju mamu u vlak! Že​lim poći s
njom!«

Vi​an​ne je po​gle​da​la u Gil​le​so​vu mamu, mad​ am​ e Fou​ r​nie​ r, mes​ a​re​vu ženu, i vi​dje​la
po​raz u njez​ in​ im oči​ma.

»Pođi sa mnom, Gil​les«, rekl​ a je Via​ n​ne, ne raz​mišl​ jaj​ uć​ i.
»Merc​ i«, šapn​ u​la je mad​ a​me Fou​ rn​ ie​ r.
Paul je po​novn​ o pri​vuk​ ao Gil​le​sa sebi. »Dost​ a! Mali pra​vi scen​ e. Ide i on s nama.«
»Ne!« rekl​ a je Vi​ann​ e. »Paul, mol​ im te, pa svi smo mi Franc​ uz​ i.« Na​da​la se da će ga
time, što ga je zaz​ val​ a ime​nom, pods​ je​tit​ i da su prij​ e sve​ga ovo​ga bili dio zaj​ ed​nic​ e. Bila
je učit​ el​ jic​ a njeg​ ov​ im kćer​ im​ a. »Dje​čak je fran​cus​ ki građ​ an​ in. Ov​dje je ro​đen!«
»Ne za​nim​ a nas gdje je rođ​ en, ma​da​me. Na pop​ is​ u je. Ide s nama.« Oči mu se suze.
»Že​lit​ e li ulož​ it​ i prig​ ov​ or?«
Ma​dam​ e Fo​ur​nie​ r sad je pla​ka​la, stež​ u​ći dje​čak​ ov​ u ruku. Dru​gi je pol​ i​ca​jac puh​nuo u
zviž​ daljk​ u i s pu​škom pog​ ur​ ao Gil​le​sa na​prij​ ed.
Gill​ es i nje​gov​ a majk​ a po​sr​ću​ći su se pri​druž​ il​ i gom​ i​li dru​gih koje su vo​di​li pre​ma že​-
ljez​nič​kom ko​lod​ vo​ru.
Ne zan​ im​ a nas gdje je rođ​ en, mad​ a​me.
Beck je bio u pra​vu. To što je ro​đen u Franc​ us​ koj više ne može zaš​ ti​tit​ i Ari​ja.
Čvrs​ to je steg​nu​la torb​ i​cu pod paz​ uh​ om i upu​ti​la se kući. Kao i obič​no, cest​ a je pos-​
ta​la blatn​ ja​va i uniš​ til​ a joj je ci​pe​le prij​ e nego što je dosp​ je​la do Le Jar​di​na.
Djec​ a su le​žal​ a u dnev​noj sobi. Olakš​ an​ je im je opus​til​ o ram​ en​ a. Umorn​ o se osm​ jeh-​
nu​la dok je spu​štal​ a tor​bu.
»Jesi dob​ ro?« rekl​ a je Soph​ ie.
Ari je od​mah po​le​tio prem​ a njoj, s osmij​ e​hom od uha do uha, ra​ši​riv​ši ruke za za​gr-​
ljaj, gov​ o​reć​ i »mama« uz osmi​jeh koji je dok​ a​zi​vao da ra​zum​ ij​ e prav​ il​ a ove nove igre.
Uzel​ a je trog​ o​dišn​ jak​ a u nar​ u​čje i čvr​sto ga zag​ rl​ il​ a. »Is​pit​ iv​ al​ i su me i onda pus​til​ i.
To je do​bra vi​jest«, rekl​ a je.

246

»A loša?«
Vi​an​ne pog​ led​ a kćer, por​ a​že​na. Sop​hie je odrasl​ a u svij​ et​ u gdje su dje​čak​ e iz nje​zi​na
raz​re​da tr​pal​ i u vlak​ ov​ e po​put sto​ke, dr​že​ći ih na niš​ a​nu, i mo​žda ih više nik​ ad neće vi​-
dje​ti. »Ov​dje će se use​li​ti drug​ i Nij​ e​mac.«
»Hoće li on biti kao Herr satn​ ik Beck?«
Vi​an​ne po​misl​ i na zvjers​ ki bljes​ ak u Von Ric​h​te​ro​vim le​den​ im plav​ im oči​ma i nač​ in​ a
kako ju je »pret​ res​ ao«.
»Ne«, njež​no je rekl​ a. »Mis​lim da neće. Ne obra​ćaj mu se, osim ako to nije nužn​ o.
Ne gled​ aj ga. Budi nev​ id​lji​va ko​lik​ o to bude mog​ u​će. I, Soph​ ie, po​če​li su dep​ ort​ i​rat​ i Ži​-
do​ve ro​đen​ e u Franc​ us​ koj – i dje​cu. Tr​pa​ju ih u vlak​ o​ve i šal​ ju u rad​ne log​ or​ e.« Via​ n​ne
steg​ne stis​ ak oko Rach​ el​ i​na sina. »On je sada Dan​ ie​ l. Tvoj brat. Uvij​ ek. Čak i kad smo
sami. Mor​ am​ o se dr​ža​ti pri​če da sam ga usvoj​ i​la od rođ​ a​kin​ je iz Nice. Ne smij​ em​ o ni-​
jedn​ om po​grij​ e​šit​ i, ina​če će ga odvest​ i – kao i nas. Raz​ um​ i​ješ li? Ne že​lim da itko ikad
zat​ raž​ i nje​go​ve do​ku​ment​ e.«
»Pla​šim se, mama«, tiho je rekl​ a Sop​hie.
»I ja, Soph​ ie«, bilo je sve što je Vi​an​ne mog​ la reći. U ovo​me su sada bile zaj​ ed​no, iz​-
lo​že​ne tom straš​nom riz​ ik​ u. Pri​je nego što je dos​pjel​ a bilo što dru​go reći, zač​ ul​ o se kuc​ a​-
nje na vra​ti​ma i Sturm​ ​ban​nf​ üh​ rer Von Ric​h​ter ušao je u nji​hov dom, sto​jeć​ i ravn​ o po​put
oš​tri​ce ba​jun​ e​ta, rav​no​duš​na iz​ra​za lica pod sjaj​nom voj​ničk​ om ka​pom. Že​ljezn​ i kri​žev​ i
vis​ je​li su na raz​nim mjes​tim​ a na njeg​ ov​ oj cr​noj odo​ri – na pod​ ign​ u​tom ovratn​ i​ku, pr​si​-
ma. Znač​ka u obli​ku svas​tik​ e re​si​la mu je lij​ ev​ i džep na prs​ i​ma. »Mad​ am​ e Ma​uri​ac«, re-​
kao je. »Vi​dim da ste po kiši pje​ša​či​li do kuće.«
»Mais oui«, odv​ ra​til​ a je za​glad​ ivš​ i vlažn​ u, ko​vr​čav​ u kosu od lica.
»Tre​bal​ i ste traž​ i​ti da vas moju lju​di odvez​ u. Pre​lij​ ep​ a žena kao što ste vi ne bi tre​ba​la
klips​ a​ti kroz blat​ o po​put jun​ ic​ e.«
»Oui, merc​ i. Drug​ i put ću se drzn​ ut​ i da ih takv​ o što za​mol​ im.«
Kre​nuo je nap​ ri​jed ne skid​ a​juć​ i kapu. Po​gle​dao je na​okol​ o, sve prou​ čav​ aj​ u​ći po​gle​-
dom. Bila je si​gurn​ a da je zam​ i​je​tio prazn​ i​ne​na zi​dov​ im​ a gdje su nek​ oć bile slik​ e i praz-​
nu pol​ ic​ u ka​min​ a, i svjet​ li​ji pod tamo gdje su sa​go​vi bili prost​ r​ti de​set​ljeć​ i​ma. Nič​ eg više
nije bilo. »Da. Ovo će biti u redu.« Pog​ le​dao je djec​ u. »A koga to ima​mo ov​dje?« upi​tao
je na grozn​ om fran​cu​skom.
»Moj sin«, rekl​ a je Vi​ann​ e stoj​ eć​ i po​red nje​ga, pri​makn​ uvš​ i se do​voljn​ o da ih obo​je
do​di​ruj​ e. Nije rek​la Da​ni​el, samo za slu​čaj da je Ari ne isp​ ra​vi. »I moja kći, Soph​ ie.«
»Ne sjeć​ am se da je Hau​ pt​ m​ ann Beck spom​ en​ uo dvo​je dje​ce.«
»A i zaš​ to bi, Herr Sturm​ b​ ann​ ​fü​hrer? Te​ško da je takv​ o što vri​jedn​ o spo​me​na.«
»Pa«, re​kao je kru​to kimn​ uv​ši Sop​hie, »ti, mala, don​ e​si moje tor​be.« Via​ nn​ e je re​kao:
»Po​kaž​ i​te mi sobe. Sam ću oda​brat​ i koju že​lim.«

247

248

Dvadeset osam

Isa​bell​ e se pro​bud​ i​la u mr​k​lo​me mrak​ u. U bol​ ov​ i​ma.

»Budn​ a si, zar ne?« netk​ o je po​red nje rek​ ao.
Prep​ oz​na​la je Gaëto​nov glas. Kol​ i​ko je samo puta u pro​tek​le dvij​ e god​ i​ne za​miš​lja​la
kako leži u kre​ve​tu s njim​ e? »Gaëton«, rekl​ a je, a s njeg​ o​vim ime​nom nad​ ošl​ a su i sjeć​ a​-
nja.
Štag​ alj. Beck.
Sjel​ a je tol​ i​ko brzo da joj se u gla​vi za​vrt​ jel​ o. »Vi​ann​ e«, rek​la​je.
»Sest​ ra ti je do​bro.« Upal​ io je uljn​ u lamp​ u i spust​ io je na pre​okren​ ut​ i san​duk za ja​bu​-
ke por​ ed kre​vet​ a. Svjet​ lost boje ka​ra​me​la ih obg​ rl​ i, u tom crn​ i​lu stvo​rivš​ i mal​ en, ova​lan
svi​jet. Do​takn​ ul​ a je bol​no mjest​ o na ra​me​nu, lecn​ uv​ši se.
»Gad me je pog​ od​ io«, rek​la je, iz​ne​na​đe​na kad je shva​ti​la da se takv​ o što mog​ lo za​bo-​
ra​vit​ i. Sjet​ i​la se kako je sak​ ril​ a pil​ o​ta i kako ju je Via​ nn​ e pro​našl​ a... sjet​ il​ a se kako je bila
u po​drum​ u, sama s mr​tvim pil​ o​tom...
»A ti si ga ubil​ a.«
Sje​til​ a se kako je Beck otvo​rio vrat​ aš​ca i uper​ io u nju piš​ tolj. Sje​til​ a se dva puc​nja... i
kako izl​ az​ i iz po​drum​ a, tet​ u​raj​ u​ći, osje​ćaj​ uć​ i vr​to​glav​ ic​ u. Je li uop​će bila svjesn​ a da ju je
ust​ rij​ e​lio?
Vi​an​ne drži kr​vav​ u lop​ at​ u. Po​red nje leži Beck, u lokv​ i krvi.
Vi​an​ne blij​ ed​ a kao kred​ a, tres​ e se. Ja sam ga ubil​ a.
Nak​ on toga sje​ćan​ ja su joj post​ al​ a mutn​ a, osim Vi​ann​ e​ina gnjev​ a. Nisi dob​ rod​ ošl​ a ov​-
dje... Ako se vra​tiš, sama ću te prij​ a​vit​ i.
Isa​ b​ el​le se pol​ ak​ o spust​ i u lež​ e​ći pol​ o​žaj. Sje​ća​nja su bo​lje​la više od ozl​ jed​ e. Ba​rem je
jedn​ om Vi​an​ne bila u prav​ u što je odb​ ac​ il​ a Is​ab​ el​le. Gdje joj je bila pam​ et da onak​ o sa​-
kri​je pi​lot​ a na sest​ rin​ om ima​nju, i to dok je tamo sta​no​vao nje​mačk​ i satn​ ik? Nije ni
čudo što joj ljud​ i nisu vjer​ o​val​ i. »Ko​lik​ o sam već ovd​ je?«
»Če​ti​ri dana. Ozl​ je​da ti je već puno bol​ je. Sest​ ra ti ju je lij​ ep​ o zaš​ il​ a. A grozn​ ic​ a je tek
ju​čer po​pust​ il​ a.«
»A... Vi​an​ne? Ona nije dob​ ro, nar​ avn​ o. Kako je?«
»Zaš​ tit​ il​ i smo je kako smo najb​ ol​ je mo​gli. Odb​ i​la je pob​ je​ći. Hen​ri i Di​die​ r zak​ op​ al​ i
su oba tij​ e​la, očis​til​ i štag​ alj i ras​ta​vi​li mot​ o​cikl.«
»Is​pi​tiv​ at će je«, rek​la je Isa​ ​bel​le. »Pro​gan​ jat će je ubojs​ tvo tog čov​ jek​ a. Ona ne zna

249

mrz​ i​ti.«
»Nau​ čit će prij​ e nego što ovaj rat svr​ši.«
Isa​ ​bel​le osje​ti kako joj se že​lud​ ac grči od sra​ma i ka​ja​nja. »Vo​lim je, znaš. Ili ba​rem to

žel​ im. Kako to mogu zab​ or​ a​vi​ti onog časa kad se oko neč​ eg po​rječ​ka​mo?«
»I sama je na gran​ ic​ i rek​la ne​što slič​no.«
Is​ab​ el​le se po​če​la okret​ at​ i pa zast​ en​ jel​ a od bola u ra​me​nu. Du​bo​ko udah​nuv​ši, stis​nu​-

la je zube i po​la​ko se okre​nu​la na dru​gu stran​ u. Pog​ rešn​ o je pro​cij​ en​ il​ a njeg​ ov​ u bliz​ in​ u;
lež​ ao je na leđ​ im​ a, zur​ eć​ i u strop. »Via​ nn​ e je bila na gran​ ic​ i?«

»Bila si u li​je​su na zap​ rež​nim kol​ im​ a. Že​ljel​ a se uvje​rit​ i da smo si​gur​no prešl​ i.« Čula
je osmi​jeh u njeg​ ov​ u glas​ u, ili je to samo umis​li​la. »Pri​jet​ i​la je da će me ubi​ti ako se ne
bu​dem pob​ ri​nuo za tebe.«

»Moja ses​tra je to rekl​ a?« Nije mu sas​ vim po​vjer​ o​val​ a. Ali teš​ ko da je mo​gla po​vje​ro​-
va​ti i da je Gaëton bio tip mu​škar​ca koji bi lag​ ao da po​mir​ i sest​ re. Iz prof​ il​ a, crte nje​go-​
va lica bile su oš​tre pop​ ut bri​tve, čak i pod svje​tlošć​ u svje​tiljk​ e. Nije ju že​lio po​gle​dat​ i, a
i le​žao je na sa​mom​ e rubu kre​ve​ta.

»Misl​ il​ a je da neć​ eš pre​živ​ jet​ i. Obo​je smo se toga plaš​ i​li.«
Rek​ ao je to tako mek​ a​no da je jed​ va us​pje​la čuti. »Imam osjeć​ aj kao da smo opet kao
prij​ e«, oprezn​ o je rekl​ a, stre​peć​ i da ne kaže neš​ to pog​ reš​no. I još više strep​ eć​ i da ne kaže
niš​ ta. Tko zna kad će do​bit​ i drug​ u pri​li​ku u ova​ko nes​ ig​ ur​nim vrem​ e​nim​ a. »Ti i ja sami
u mrak​ u. Sje​ćaš se?«
»Sjeć​ am se.«
»Već mi se čini kao da se ono u Tour su dog​ o​di​lo pri​je čit​ av​ e vječn​ ost​ i«, nast​ av​ il​ a je.
»Bila sam još djev​ oj​či​ca.«
Nije rek​ ao ni​šta.
»Po​gled​ aj me, Gaëton.«
»Spa​vaj, Isa​ b​ el​le.«
»Znaš da ću nast​ av​ i​ti s pit​ an​ jim​ a sve dok više ne bud​ eš mo​gao iz​drž​ at​ i.«
»Ne​moj.« Glas mu je bio grub.
»Pol​ jub​ io si me«, rek​la je. »To nije bio san.«
»Ne mož​ eš se toga sjeć​ at​ i.«
Isa​ b​ ell​ e je osjet​ i​la neš​ to čudn​ o u njeg​ ov​ u gla​su, mali trep​taj u svo​jim grud​ i​ma. »Žel​ iš
me, kao što i ja že​lim tebe«, rekl​ a je.
Za​tres​ ao je glav​ om nij​ ečn​ o, ali tiš​ i​na je bila ono što je čula; njeg​ ov​ o ubrz​ a​no dis​ an​ je.
»Mis​liš da sam prev​ i​še mlad​ a, nev​ in​ a i ne​pro​mišl​ jen​ a. Da u sve​mu pre​tjer​ uj​ em. Shva​-
ćam. To je ono što uvij​ ek sluš​ am o sebi. Nez​re​la sam.«
»Nije u tome stvar.«
»Ali var​ aš se. Mo​žda si bio u prav​ u pri​je dvij​ e go​din​ e. Rek​la sam ti da te vo​lim, što je
vjer​ o​jat​no zvu​ča​lo sul​ ud​ o.« Uvukl​ a je dah. »Ali sad nije, Gaëton. Mo​žda je baš to je​din​ a

250