Kristin-Hannah-slavujeva-pesna

raz​ um​na stvar u sve​mu ovo​me. Lju​bav, mis​lim. Vi​djel​ i smo kako nam se pred očim​ a
ruše zgra​de, kako naše pri​ja​tel​ je de​por​tir​ a​ju. Bog zna ho​ćem​ o li ih ikad više vid​ jet​ i. Mo​-
gla sam umri​jet​ i, Gaëton«, tiho je rekl​ a. »Ne ka​žem ovo samo kako bih od tebe iz​mam​ i​la
pol​ ju​bac. Ist​ i​na je, i to vrlo do​bro znaš. Obo​je bi​smo mo​gli već sut​ ra umrij​ et​ i. A znaš za
čime bih naj​viš​ e žal​ i​la?«

»Za čime?«
»Za nama.«
»Ne post​ o​ji​mo ›mi‹, Iz. Ne sad. To je ono što ti otp​ oč​ et​ka go​vor​ im.«
»Ako ti obe​ćam da ću to pus​tit​ i, ho​ćeš li mi isk​ ren​ o odg​ ov​ or​ it​ i na jedn​ o pit​ an​ je?«
»Samo jed​no?«
»Samo jedn​ o. A onda idem spav​ a​ti. Obeć​ a​vam.«
Kimn​ uo je.
»Da ni​smo ovd​ je – skriv​ aj​ u​ći se u si​gurn​ oj kući – da se svi​jet ne rasp​ a​da, da je ovo
tek obi​čan dan u obič​nom svij​ e​tu, bi li žel​ io da post​ oj​ im​ o ›mi‹, Gaëton?«
Vi​dje​la je kako mu se lice zgr​či​lo, kako bol otk​ ri​va nje​gov​ u ljub​ av.
»Nije važ​no, zar to ne shvać​ aš?«
»To je jed​ in​ o što je važn​ o, Gaëton.« Vid​ jel​ a je ljub​ av u njeg​ ov​ im oči​ma. Što su ri​ječ​ i
znač​ il​ e na​kon toga?
Sad je bila mud​ rij​ a. Sad je znal​ a ko​lik​ o su živ​ ot i lju​bav krhk​ i. Mož​ da će ga vol​ je​ti
samo ovaj dan, mo​žda samo iduć​ i tje​dan, a mož​ da sve dok ne bude star​ ic​ a. Mo​žda će
biti ljub​ av nje​zin​ a ži​vot​ a... ili će ga vo​ljet​ i samo dok traj​ e ovaj rat... a mo​žda će samo biti
nje​zin​ a prva ljub​ av. Sve što je za​ist​ a zna​la bilo je to da se u ovom groz​nom, zast​ ra​šu​ju​-
ćem svij​ e​tu spo​takn​ u​la o neš​ to neoč​ ek​ iv​ an​ o.
I ne kani to pus​tit​ i.
»Znal​ a sam«, rekl​ a je za sebe smi​ješ​ eć​ i se. Nje​gov dah dot​ akn​ uo joj je usne, in​tim​ an
po​put pol​ jupc​ a. Nag​nu​la se nad njim​ e, pog​ le​da prik​ ov​ a​nog za nje​go​ve oči, čvrs​ tog i is-​
kren​ og, i ugas​ il​ a lam​pu.
U tami, pri​vil​ a se uz nje​ga i ušu​škal​ a dubl​ je pod deke. Isp​ rv​ a je le​žao ukoč​ en​ o por​ ed
nje, kao da se pla​šio i do​tak​nut​ i je, ali pos​tupn​ o se opust​ io. Prev​ al​ io se na leđa i po​čeo
hrk​ at​ i. U neko doba noći – nije zna​la kad – sklo​pi​la je oči i is​pru​žil​ a ruku, po​lo​živ​ši je
na udubl​ je​nje njeg​ ov​ a tr​buh​ a, osjet​ iv​ši kako se uz​di​že i spuš​ ta dis​ a​njem. Bilo je to kao
da je po​lož​ il​ a ruku na oce​an, lje​ti, kad je nad​ o​la​zil​ a plim​ a.
Dot​ ak​nuvš​ i ga, uto​nu​la je u san.

* * *

Koš​ ma​ri joj nisu dav​ a​li mira. U ne​kom udal​ je​nom di​jel​ u uma čula je vlas​tit​ e va​pa​je,
Sop​hie kako gov​ or​ i: »Mama, uzel​ a si mi ci​je​lu deku«, ali niš​ ta je nije prob​ u​dil​ o. U noć-​
noj mori bila je na stolc​ u, isp​ it​ iv​ a​li su ju. Dječ​ ak. Dan​ i​el. On je Ži​dov. Dov​ ed​ i ga, go​vo​-
rio je Von Rich​ t​ er, gur​ a​ju​ći joj pi​štolj u lice... Onda mu se lice prom​ i​je​nil​ o, malo rasp​ li-​

251

nu​lo, i preo​ braz​ io se u Beck​ a, koji je dr​žao fot​ og​ raf​ ij​ u svo​je sup​ rug​ e i vr​tio gla​vom, ali
dio lica mu je ne​dost​ a​jao... a onda je Is​ab​ ell​ e le​žal​ a na podu, krv​ a​reć​ i, gov​ o​reć​ i, Žao mi
je Via​ n​ne, a Via​ nn​ e je vik​ a​la. Nisi dob​ ro​došl​ a ov​dje...

Na​glo se pro​bu​di​la, teš​ ko di​šu​ći. Već su je šest dana prog​ an​ ja​li isti koš​ marn​ i snov​ i;
staln​ o se bud​ i​la uz osjeć​ aj is​crpl​ jen​ os​ti i brig​ e. Već je bio stu​den​ i i nije bilo ni glas​ a o Is-​
a​bel​le. Iz​vukl​ a se isp​ od deka. Pod je bio hlad​ an, ali ne onak​ o kako će biti za nek​ o​li​ko
tje​dan​ a. Uze​la je šal koji je ost​ av​ il​ a na kre​ve​tu i ogrn​ u​la njim​ e ra​men​ a.

Von Ric​ht​ er je uzeo sobu na katu. Vi​an​ne mu je pre​pust​ il​ a ci​je​li kat, od​luč​ iv​ši se s
dje​com pres​ el​ it​ i u ma​nju sobu u priz​ eml​ ju, gdje su spav​ al​ i za​jed​no u brač​nom kre​vet​ u.

U Bec​ko​voj sobi. Nije ni čudo da ga je sa​nja​la. U zrak​ u je zao​ st​ ao nje​gov mi​ris, pod-​
sjeć​ aj​ u​ći je da muš​ kar​ ac koj​ eg je poz​nav​ al​ a više nije živ, da ga je ubil​ a. Čez​nul​ a je za
time da se is​kup​ i za svoj gri​jeh, ali što je mog​ la? Ubi​la je čo​vje​ka – čas​nog, una​toč sve-​
mu. Nije bilo važ​no što je bio ne​pri​ja​telj, čak ni to što je time spa​si​la ses​tru. Znal​ a je da
je isp​ ravn​ o pos​tup​ i​la. Nije bila dvojb​ a ono što ju je prog​ an​ jal​ o. Nego sam čin. Uboj​stvo.

Izi​ š​la je iz sobe i tiho za so​bom za​tvor​ i​la vra​ta.
Von Ric​ht​ er je sjed​ io na div​ a​nu, čit​ aj​ uć​ i knjig​ u i isp​ i​ja​juć​ i ša​lic​ u prav​ e kave. Arom​ a
joj got​ ov​ o iz​az​ o​ve mučn​ i​nu od čež​nje. Nac​ ist je ovd​ je živ​ io već ne​ko​lik​ o dana i svak​ o bi
ju​tro osje​ti​la bo​gat mi​ris gork​ e prž​ en​ e kave – a Von Rich​ ​ter se trud​ io da ga osjet​ i, i po​-
žel​ i. Ali nije mo​gla po​pi​ti ni gut​ljaj ; i za to se pob​ ri​nuo. Ju​čer ujut​ ro izl​ io je ci​je​li lonč​ ić
u sud​ o​per, prit​ om se smi​je​še​ći.
Bio je muš​ ka​rac koji je stjec​ aj​ em okol​nos​ti do​bio moć, i šče​pao je obje​ma ruk​ am​ a.
Spoz​nal​ a je to već nak​ on prv​ ih nek​ o​li​ko sati od nje​gov​ a do​la​ska, kad je oda​brao najb​ o​lju
sobu i po​ku​pio najt​ op​ lij​ e deke za svoj krev​ et, kad je uzeo sve jas​tu​ke u kući i sve svi​je​će,
ost​ a​vivš​ i Via​ n​ne samo s jedn​ om uljn​ om lamp​ om.
»Herr Sturm​ ​ban​n​fü​hrer«, rekl​ a je zag​ lad​ ivš​ i svo​ju bez​o​blič​nu hal​ jin​ u i izn​ o​še​ni kar​di​-
gan.
Nije po​dig​nuo pog​ led s njem​ ač​kih nov​ in​ a koje su mu za​oku​pil​ e pažn​ ju. »Još kave.«
Uzel​ a je nje​gov​ u prazn​ u ša​li​cu i pošl​ a u ku​hin​ ju, brzo se vrat​ iv​ši s dru​gom ša​lic​ om.
»Sav​ ezn​ ic​ i gube vri​jem​ e u Sje​vern​ oj Afri​ci«, rek​ ao je uzi​ma​juć​ i šal​ ic​ u i sta​vivš​ i je na
stol por​ ed sebe.
»Oui, Herr Sturm​ b​ ann​ ​füh​ rer.«
Ruka mu se stegn​ e oko nje​zin​ a za​peš​ća do​voljn​ o snaž​no da joj os​tav​ i mod​ ri​cu. »Do-​
la​ze mi gos​ti na več​ e​ru. Vi ćete kuh​ at​ i. I neka se onaj mali ne mota oko nas. Dreč​ i kao
svin​ ja koju ko​lju.«
Pus​tio ju je.
»Oui, Herr Sturm​ b​ an​nf​ üh​ rer.«
Žur​no se udal​ jil​ a od nje​ga, pok​ up​ ivš​ i se u svo​ju sobu. Nagn​ u​la se i prob​ ud​ i​la Da​ni​-
ela, osjet​ ivš​ i nje​gov mek​ a​ni dah na pre​gi​bu svo​ga vra​ta.

252

»Mama«, pro​mum​ljao je, bje​so​muč​no si​šu​ći pal​ ac. »Sop​hie pre​glas​no hrče.«
Via​ nn​ e se nas​ mij​ e​šil​ a i is​pruž​ i​la ruku kako bi pro​mr​sil​ a Sop​hi​enu kosu. Ne​vjer​ o​jat-​
no, ali čak i u ratn​ o doba, kad su svi bili prest​ rav​ljen​ i i iz​glad​njel​ i, dje​vojč​ i​ca nje​zi​ne
dobi i dal​ je je mo​gla spa​va​ti kao klad​ a. »Zvuč​ iš kao vo​den​ i bi​vol, Sop​hie«, zad​ ir​ki​val​ a ju
je Vi​an​ne.
»Jako smi​ješ​no«, pro​muml​ ja​la je Soph​ ie i sje​la. Dob​ ac​ i​la je pog​ led pre​ma za​tvo​ren​ im
vra​tim​ a. »Je li Herr Krump​ i​ro​va zla​ti​ca još ov​dje?«
»Sop​hie!« pre​kor​ i je Vi​ann​ e zab​ ri​nut​ o po​gled​ avš​ i prem​ a vrat​ i​ma.
»Ne može nas čuti«, rekl​ a je Sop​hie.
»Sve​jedn​ o«, tiho je rekl​ a Vi​ann​ e. »Ne mogu ni za​misl​ i​ti za​što bi na​šeg gos​ta us​por​ e-​
dil​ a s kuk​cem koji jede krum​pir.« Po​ku​ša​la je za​dr​žat​ i ozb​ i​ljan izr​ az lica.
Dan​ i​el je zag​ r​lio Vi​an​ne i sočn​ o je pol​ ju​bio.
Kad ga je po​tap​ša​la po le​đi​ma pa priv​ ukl​ a bli​že, nos​ om pri​tis​nuvš​ i pa​hul​ jast​ u mek​ o-​
ću njeg​ ov​ a obraz​ a, čula je kako se pred ku​ćom po​kreć​ e mo​tor.
Hva​la Bogu.
»Otiš​ ao je«, prom​ r​si​la je dječ​ ak​ u. »Dođi, Sop​hie.« Odn​ i​jel​ a je Dan​ i​ela u dnevn​ u
sobu, koja je i da​lje mi​ris​ al​ a na svje​že skuh​ a​nu kavu i muš​ ku kol​ onjs​ ku vo​di​cu, te poč​ e​la
sa svo​jim svak​ od​nev​nim posl​ o​vi​ma.

* * *

Ot​ka​ko je Isa​ ​bell​ e pamt​ i​la, lju​di su za nju go​vo​ri​li da je ne​prom​ iš​lje​na. A onda i brz​ o-​
plet​ a, i u po​s​ljedn​ je vri​je​me, lak​ o​um​na. U pro​tek​lih go​di​nu dana do​volj​no je sazr​ el​ a da
shvat​ i kol​ ik​ o je sve to bila ist​ in​ a. Otk​ ak​ o zna za sebe, prvo bi neš​ to uči​ni​la, a tek onda
pro​mis​lil​ a o po​s​ljed​ ic​ am​ a. Mo​žda je razl​ og tomu bio stal​ an osjeć​ aj usaml​ jen​ os​ti. Nit​ko
joj nik​ ad nije bio osl​ on​ ac, najb​ ol​ ji pri​jat​ elj. Nije imal​ a nik​ o​ga s kime bi razg​ o​var​ al​ a o
stra​te​gij​ a​ma ili po​kuš​ al​ a ri​je​ši​ti pro​ble​me.

Pov​ rh sveg​ a, nik​ ad se nije zna​la svla​da​ti. Mo​žda zato što ni​kad nije ima​la što iz​gu​bit​ i.
Sada je, međ​ ut​ im, spoz​na​la što zna​či strah, neš​ to – ili nek​ o​ga – žel​ jet​ i tol​ ik​ o da te
srce boli.
Sta​ra bi Is​ab​ ell​ e jedn​ ost​ avn​ o rek​la Gaëton​ u da ga voli i pust​ i​la da sve kart​ e padn​ u na
stol.
Nova Is​ab​ el​le je po​žel​ je​la oti​ći a da niti ne po​kuš​ a. Nije znal​ a bi li mog​ la pod​nij​ e​ti da
još jedn​ om bude od​bi​jen​ a.
Pa ipak.
Bio je rat. Vrij​ em​ e je bilo luks​ uz koji nitk​ o više nije imao. Su​tra se čin​ i​lo prol​ azn​ im
pop​ ut po​ljupc​ a u noći.
Staj​ al​ a je u ma​loj pros​tor​ ij​ i s kos​ im krov​ om koja im je u si​gurn​ oj kući služ​ i​la kao ku-​
pa​onic​ a. Gaëton je don​ io kan​te s vru​ćom vod​ om da se oku​pa, i ona je uži​val​ a u ba​kre​-
noj kadi sve dok se voda nije ohla​dil​ a. Zrc​ al​ o na zidu bilo je nap​ uk​lo i nak​ ri​vo je vi​sje​lo

253

pa joj je odraz bio raz​loml​ jen, jedn​ a stran​ a lica malo niža od drug​ e.
»Kako se mož​ eš pla​ši​ti?« rek​la je svom odraz​ u. Prel​ az​ il​ a je Pir​ en​ ej​ e po sni​jeg​ u i pli​va​la

u hlad​nim br​za​ci​ma ri​je​ke Bid​ as​ soa, pod ref​ lek​to​ri​ma Špa​njol​ ac​ a. Jedn​ om je čak zam​ ol​ i-​
la gest​ ap​ ovc​ a da joj pren​ e​se kof​ er pun kriv​ o​tvo​ren​ ih dok​ u​me​nat​ a prek​ o njem​ ač​ke kon-​
troln​ e toč​ke »jer se či​nio tako snažn​ im, a ona je bila siln​ o umorn​ a od puta.« Ali ni​kad
nije bila ova​ko nerv​ oz​na kao što je bila sad. Odjedn​ om je shvat​ il​ a kako žena može samo
jed​nom od​lu​kom cij​ el​ i svoj živ​ ot okre​nu​ti nag​ lavc​ e.

Du​bok​ o udah​nuv​ši, ovi​la je oko sebe poh​ a​ba​ni ručn​ ik i vrat​ i​la se u glav​nu prost​ or​ i​ju
si​gurn​ e kuće. Zas​ta​la je na pra​gu dov​ olj​no da smir​ i svoj​ e po​divl​ ja​lo srce (uza​lud​ an pok​ u​-
šaj) i otvo​ri​la vrat​ a.

Gaëton je staj​ ao po​red za​mrač​ en​ og pro​zo​ra u svoj​ im dronj​cim​ a, još uvi​jek umr​lja​ni​-
ma nje​zin​ om krv​lju. Nerv​ ozn​ o se nas​ mi​je​ši​la i pos​ eg​nul​ a za ru​bom ruč​ni​ka koji je na
gru​di​ma sve​zak, u čvor.

Umi​rio se tol​ i​ko da se či​nil​ o kao da je prest​ ao dis​ at​ i, čak i kad se njez​ in​ o di​san​ je ubr​-
zal​ o. »Ne​moj to rad​ i​ti, Iz.« Oči su mu se suz​ i​le – prij​ e, rekl​ a bi da je to bi​jes, ali sad je
bila pa​metn​ i​ja.

Odm​ o​ta​la je ruč​nik i pus​til​ a da padn​ e na pod. Za​voj na nje​zi​noj rani bio je sve što je
imal​ a na sebi.

»Što že​liš od mene?« upi​tao je.
»Znaš.«
»Ne​vin​ a si. Rat je. Ja sam zloč​ in​ ac. Kol​ ik​ o ti još razl​ o​ga mo​ram na​ves​ti da se makn​ eš
od mene?«
Bili su to ar​gu​ment​ i za neki drug​ i svi​jet. »Da su drug​ a vrem​ e​na, na​tjer​ al​ a bih te da tr-​
čiš za mnom«, rek​la je kor​ ak​nuv​ši na​prij​ ed. »Mor​ ao bi se de​bel​ o po​mu​čit​ i da me vi​diš
golu. Ali ne​ma​mo vre​men​ a, zar ne?«
Na no tiho prizn​ a​nje zapl​ jusn​ e je val tuge. Tako je to bilo od sam​ og​ a po​četk​ a; nisu
imal​ i vrem​ en​ a. Nisu se mog​ li udvar​ at​ i, za​ljub​ i​ti se i vjen​čat​ i, i imat​ i dje​cu. Su​tra za njih
mo​žda ne post​ o​ji. Mr​zil​ a je što će nje​zin prvi put biti oku​pan tu​gom, utop​ljen u osje​ćaj
gu​bitk​ a ne​čeg​ a što su tek pro​naš​li, ali ta​kav je da​nas bio svi​jet.
Samo je jed​no znal​ a sa sig​ ur​nošć​ u: že​ljel​ a je da bude prvi mu​škar​ ac u nje​zin​ u krev​ e​tu.
Žel​ jel​ a je da ga se sjeć​ a ko​lik​ o traj​ e vječ​nost. »Časn​ e sest​ re su uvi​jek gov​ o​ri​le da neću do-​
bro zav​ rš​ it​ i. Mis​lim da su mis​lil​ e na tebe.«
Pri​šao je i obujm​ io joj lice dlan​ o​vi​ma. »Pla​šiš me, Is​a​bel​le.«
»Pol​ jub​ i me«, bilo je sve što je mog​ la reći.
Na prvi dod​ ir nje​go​vih usan​ a sve se prom​ ij​ e​nil​ o, ili se prom​ ij​ e​nil​ a Isa​ b​ ell​ e. Drht​ aj že-​
lje pro​šao je njom​ e, zau​ s​ta​vio joj dah. Osje​ti​la je kako se gubi u nje​go​vim ruk​ a​ma pa po-​
nov​no pron​ al​ az​ i, ras​pad​ a pa po​novn​ o sast​ avl​ ja. Rij​ eč​ i »vo​lim te« go​rje​le su u njoj, očaj-​
nič​ki tre​baj​ u​ći dob​ it​ i glas. Ali i više od toga, žel​ jel​ a je čuti te ri​je​či, že​lje​la je da joj samo

254

jedn​ om kaže da je voli.
»Pož​ a​lit ćeš zbog ovo​ga«, re​kao je.
Kako je mog​ ao to reći? »Ni​kad. A ti?«
»Već sam po​žal​ io«, tiho je od​vrat​ io. Onda ju je opet pol​ jub​ io.

255

Dvadeset devet

Idući tjed​ an bio je go​to​vo ne​podn​ oš​ljiv blag​ os​lov za Is​ab​ ell​ e. Dugi raz​gov​ or​ i uz svij​ eć​ e,

dr​ža​nje za ruke i mi​lo​va​nja; noć​ i​ma bi je bud​ i​la bol​na žudn​ ja, vo​di​la bi lju​bav pa pon​ ov​-
no uton​ u​la u san.

Ovog​ a dana, kao i svak​ o​ga drug​ og​ a, Isa​ b​ el​le se pro​bud​ i​la ne​isp​ av​ a​na, osjeć​ a​juć​ i bla​gu
bol. Rana na ra​me​nu po​če​la je ci​je​lit​ i pa ju je sada svr​bje​la i malo pec​ka​la. Osje​til​ a je
Gaëton​ a por​ ed sebe, nje​go​vo tij​ e​lo to​plo i čvr​sto. Zna​la je da je bu​dan; mož​ da zbog nje​-
gov​ og dis​ a​nja, ili zato što je sto​pal​ om ods​ ut​no tr​ljao o njez​ i​no, ili zbog šutn​ je. Jedn​ os​-
tavn​ o je znal​ a. Pro​tekl​ ih ga je dana bud​no prom​ at​ ral​ a. Ni​šta što bi učin​ io nije bilo pre-​
sitn​ o ili bez​na​čajn​ o a da ona ne bi pri​mij​ e​til​ a. I za naj​ma​nju poj​ ed​ in​ ost bi po​misl​ il​ a,
Upamt​ i ovo.

Proč​ it​ al​ a je bez​broj ro​man​tičn​ ih rom​ a​na u svom​ e ži​vo​tu i sa​njal​ a o vječ​noj ljub​ av​ i;
svej​ edn​ o, nije joj bilo ni na kraj pam​ et​ i da bi obi​čan, sta​ri dvos​tru​ki ma​drac mog​ ao pos​-
ta​ti svi​jet za sebe; oaza. Okren​ ul​ a se na bok i pre​ko Gaëton​ a upa​li​la svje​tiljk​ u. Na blje​-
du​nja​voj svjet​ lost​ i, priv​ uk​la se bli​že nje​mu i pre​bac​ il​ a ruku prek​ o njeg​ ov​ ih prsa. Si​ćuš​ an
sre​br​nas​ti oži​ljak sje​kao je kožu uz rub njeg​ ov​ e rašč​ up​ an​ e kose. Po​seg​nul​ a je da ga do​-
tak​ne, prat​ e​ći ga ja​god​ ic​ om prs​ ta.

»Moj brat je ba​cio ka​men na mene. Bio sam presp​ or da se sagn​ em«, po​jas​nio je. »Ge​-
or​ges«, dom​ et​nuo je s lju​bav​lju; te​nor njeg​ o​va glas​ a pod​sje​tio je Is​ab​ ell​ e da je Gaëton​ ov
brat bio rat​ni za​rob​ljen​ ik.

Imao je ci​je​li je​dan ži​vot o ko​jem nije znal​ a ta​ko​re​ći niš​ ta. Maj​ku koja je bila šve​lja, i
oca koji je go​jio svin​ je... Ži​vio je neg​dje u šumi, u kući bez te​ku​će vode, i samo s jed​-
nom prost​ or​ i​jom za sve njih. Od​gov​ a​rao je na njez​ in​ a pit​ an​ ja o svem​ u i svač​ em​ u, ali
sam nije za​poč​ i​njao got​ ov​ o ni​šta. Re​kao je da bi rad​ ij​ e sluš​ ao prič​ e o nje​zi​nim pus​to​lo​vi-​
nam​ a zbog ko​jih je bila iz​ba​če​na iz to​li​ko mnog​ o ško​la. Bo​lje je to nego pri​če o sir​ o​ma​si​ma
koji nek​ a​ko pok​ uš​ a​va​ju spoj​ it​ i kraj s kraj​ em, rek​ ao je.

Ali pod svim tim njih​ ov​ im ri​je​čim​ a, pri​čam​ a koje su di​jel​ il​ i, osjeć​ al​ a je kako se vri​je​-
me osi​pa. Nisu mo​gli još dugo ovd​ je os​tat​ i. Iona​ko su već pre​tjer​ a​li. Dov​ olj​no se opor​ a-​
vi​la da može pu​to​va​ti. Ne tol​ i​ko da bi mo​gla pri​je​ći Pi​re​nej​ e, ali zas​ i​gur​no više nije mo​-
ral​ a lež​ at​ i u krev​ e​tu.

Kako bi ga mog​ la os​ta​vi​ti? Mo​žda se više nik​ ad neće vi​dje​ti.
Od toga je najv​ i​še stre​pi​la.

256

»Jas​no mi je, znaš?« rek​ ao je Gaëton.
Nje zna​la na što mis​li, ali čula je prazn​ i​nu u njeg​ ov​ om gla​su i znal​ a da nije do​bro.
Tuga koja je došl​ a s njim u krev​ et​ u – u ist​ oj mjer​ i kao i sreć​ a – ši​ri​la se.
»Što ti je jas​no?« upit​ a​la je, iako nije že​ljel​ a čuti odg​ o​vor.
»Da sva​ki naš po​lju​bac može biti i pos​ ​ljedn​ ji.«
Sklop​ i​la je oči.
»Rat je, Iz. Mo​ram se vra​ti​ti.«
Znal​ a je to i slož​ i​la se, iako joj se zbog toga steg​nul​ o u grud​ i​ma. »Znam«, bilo je sve
što je mog​ la prozb​ o​rit​ i, stre​peć​ i da bi sva​ko dubl​ je greb​ an​ je is​pod po​vrš​ i​ne bol​ jel​ o više
nego što bi mo​gla pod​ni​je​ti.
»Bit će taj sas​ta​nak u Urr​ ug​neu«, rek​la je. »Tre​bal​ a bih biti tamo u sri​jed​ u pred​ ve​čer,
ako bud​ e​mo imal​ i sreć​ e.«
»Ne​ma​mo sreć​ e«, re​kao je. »To si do​sad već mor​ a​la shvat​ it​ i.«
»Va​raš se, Gaëton. Sad kad si me upoz​nao, ni​kad me ne​ćeš moći zab​ or​ av​ i​ti. A i to je
ne​što.« Nagn​ u​la se za pol​ jub​ ac.
Re​kao je neš​ to me​ka​no, tiho, o njez​ i​ne usne; mož​ da: »To nije do​voljn​ o«. Nije ma​ri​la.
Nije žel​ je​la čuti.
U stu​den​ o​me su se sta​nov​nic​ i Car​riv​ e​aua pon​ ov​no poč​ e​li prip​ re​mat​ i za prež​ ivl​ jav​ an​ je
još jedn​ e zime. Sada su zna​li ono što lani nisu: ži​vot može biti još gori. Rat se prij​ et​ e​ći
nad​ vio nad cij​ e​lim svij​ et​ om; u Afric​ i, u Sov​ jet​skom Sa​vez​ u, i Ja​pan​ u, na ne​kom otok​ u
koji se zvao Gu​da​la​ca​nal. Kako su se Ni​jemc​ i bor​ il​ i na to​lik​ o mno​go front​ i, zavl​ ad​ al​ a je
još veća nes​ta​ši​ca hran​ e, kao i drva i pli​na i elek​tričn​ e energ​ ij​ e te naj​osn​ ovn​ i​jih pot​ rep​šti​-
na.
Pet​ ak ujut​ ro bio je osob​ i​to hlad​ an i siv. Ni​po​što dan za iz​la​zak, ali Via​ nn​ e je od​lu​či​la
da je da​nas bio taj dan. Treb​ a​lo je neš​ to vrem​ e​na da smog​ne hra​brost​ i i nap​ ust​ i kuću s
Da​ni​elom, ali zna​la je da se to mora učin​ it​ i. Kosa mu je bila tol​ ik​ o kratk​ o ošiš​ a​na da je
bio got​ o​vo će​lav, i odjen​ ul​ a ga je u prev​ e​lik​ u odje​ću ne bi li se či​nio još sitn​ i​jim. Bilo
što, samo da ga ma​kar kako pre​ruš​ i.
Pris​ i​lil​ a se us​prav​no ko​rač​ at​ i gra​dom, uz nju su bila dje​ca – Soph​ ie i Dan​ ie​ l.
Dan​ i​el.
Pred pe​karn​ ic​ om je za​uzel​ a mjes​to na kra​ju reda. Bez daha je če​kal​ a da je net​ko upi​ta
za dje​ča​ka, ali žene u redu bile su odveć umor​ne i gladn​ e i izm​ u​čen​ e da bi pod​ ign​ ul​ e po​-
gled. Kad je Via​ nn​ e naj​zad dosp​ je​la do pul​ta, Yvet​te je pog​ le​da. Prij​ e samo dvi​je god​ i​ne
bila je to pre​li​je​pa žena, buj​ne, ba​kre​no​cr​ve​ne le​prš​ av​ e kose i oči​ju crn​ ih pop​ ut ugl​ je​na.
Sada, nak​ on tri god​ i​ne rata, izg​ led​ a​la je ost​ a​rjel​ o i umorn​ o. »Vi​an​ne Mau​ ria​ c. Ni​sam vi-​
djel​ a ni tebe ni tvo​ju kćer već neko vrij​ em​ e. Bon​ jo​ur, Sop​hie, kako si samo na​rasl​ a.«
Nagn​ u​la se i pov​ ir​ i​la pre​ko pul​ta. »A tko je ovaj zgodn​ i mla​dić?«
»Dan​ ie​ l«, po​nosn​ o je od​gov​ o​rio.

257

Vi​an​ne spus​ti drht​ av​ u ruku na nje​go​vu oši​ša​nu glav​ u. »Pos​ voj​ i​la sam ga. On je sin
An​to​ine​ove ro​đak​ in​ je iz Nice. Ona je... umr​la.«

Yvett​ e odm​ ak​ne kov​ r​ču s očij​ u pa po​vu​če pram​ en pre​ko usta dok je zu​ril​ a dol​ je u
mal​ i​šan​ a. I sama je ima​la tri sina, jed​ an nije bio puno star​ ij​ i od Dan​ i​ela.

Via​ n​nei​ no srce žest​ o​ko je nab​ i​ja​lo u grud​ im​ a.
Yvett​ e se odm​ akn​ e od pul​ta. Pođe pre​ma vra​tašc​ i​ma koja su odva​ja​la trg​ o​vi​nu od pe-​
kar​ e. »Herr por​ uč​ni​če«, reče po​tom. »Mož​ et​ e li doći ova​mo?«
Vi​an​ne stegn​ e sti​sak na ruč​ki ple​ten​ e koš​ a​re, pre​bi​ruć​ i po njoj kao da su tip​ke klav​ i​-
ra.
Zdep​ ast​ i Ni​je​mac li​jen​ o uše​ta iz stražn​ je pros​tor​ i​je, ruku pret​ r​pan​ ih svjež​ e is​pe​čen​ ih
baqu​ett​ ea. Ugled​ a Vi​ann​ e i stan​ e. »Mad​ am​ e«, re​kao je pun​ im us​tim​ a, na​pet​ ih obra​za ru​-
men​ ih pop​ ut ja​buk​ e.
Yvett​ e mu tada reče: »Da​nas više nema kruh​ a, Herr por​ uč​nič​ e. Ako isp​ e​čem još, sač​ u​-
vat ću naj​bo​lje za vas i vaše ljud​ e. Ova ov​dje si​ro​tic​ a nije mog​ la dob​ it​ i ni juč​ e​raš​nji.«
Oči mu​škarc​ a suze se s odob​ ra​va​njem. Kre​nuo je prem​ a Vi​an​ne, rav​na sto​pa​la uda​ra​-
la su o ka​me​ni pod. Bez ri​je​či je spus​tio na​po​la poj​ ed​ en​ i baque​ tt​ e u njez​ i​nu koš​ a​ru. Za-​
tim je kimn​ uo i izi​ ​šao iz tr​gov​ i​ne, za nji​me je za​zvo​ni​lo ma​len​ o zvonc​ e.
Kad su ost​ al​ e nas​ am​ o, Yvett​ e se prim​ akn​ e bliž​ e Via​ nn​ e, tol​ ik​ o da se ova mor​ a​la odu​-
prij​ e​ti po​ri​vu da us​tukn​ e. »Čula sam da je eses​ o​vac sad u tvoj​ oj kući. Što se do​god​ i​lo s
nao​ či​tim sat​ni​kom?«
»Nes​tao je«, jedn​ o​ličn​ im je glas​ om rek​la Vi​ann​ e. »Nit​ko ne zna gdje je.«
»Nit​ko? Za​što su te odvel​ i na is​pi​ti​van​ je? Svi su to vi​dje​li.«
»Ja sam običn​ a ku​ća​nic​ a. Što bih uopć​ e mo​gla znat​ i o tak​vim stva​ri​ma?«
Yvett​ e je još je​dan tren​ u​tak zur​ il​ a u nju, nij​ em​ o je pro​učav​ aj​ u​ći. Po​tom se odm​ ak​nu-​
la. »Ti si dob​ ra pri​ja​te​ljic​ a, Via​ nn​ e Mau​ ria​ c«, tiho je rekl​ a.
Via​ n​ne kratk​ o kimn​ e i usm​ jer​ i dje​cu pre​ma vrat​ i​ma. Dani čav​ r​ljan​ ja s pri​jat​ e​lji​cam​ a
na ulic​ i dav​no su proh​ uj​ a​li. Sad je bilo opasn​ o usp​ ost​ a​vi​ti i kon​takt očim​ a; prij​ at​ elj​ski
razg​ o​vo​ri nes​ta​li su kao i mas​lac i kava i svin​ je​ti​na.
Vani je Via​ n​ne zas​tal​ a na nap​ ukl​ oj kam​ en​ oj stu​bi kroz koju se pro​bi​jao buj​ni, zal​ e​đe​-
ni kor​ ov. Imal​ a je zims​ ki ka​put što ga sa​ši​la od prek​ ri​va​ča za kre​vet. Kop​ i​ral​ a je kroj koji
je vid​ jel​ a u ča​sop​ is​ u; dvost​ ru​ko kop​ča​nje, dul​ ji​ne do ko​lje​na, sa šir​ o​kim po​ja​som i gum​-
bi​ma koje je skin​ u​la s maj​čin​ e omi​ljen​ e jak​ne od tvid​ a, mark​ e Harr​ is. Bio je dov​ olj​no
top​ ao za da​našn​ ji dan, ali uskor​ o će joj tre​bat​ i sloj​ e​vi no​vins​ kog pap​ ir​ a izm​ eđ​ u kap​ ut​ a i
džemp​ e​ra.
Via​ nn​ e je pon​ ov​no omot​ a​la mar​ a​mu oko gla​ve i čvrš​ ć​ e je za​vez​ a​la isp​ od bra​de kad ju
je nal​ et le​de​nog vjet​ ra svom snag​ om oši​nuo po licu. Lišć​ e se kov​ it​ la​lo na kam​ e​nom ulič​-
nom podu, pre​let​ jevš​ i joj pre​ko nogu u čiz​mam​ a.
Čvr​sto je steg​nul​ a Da​nie​ lo​vu ruku u ruk​ a​vi​ci i stup​ i​la na ulic​ u. Odm​ ah je zna​la da

258

neš​ to nije kako val​ ja. Pos​ vud​ a je bilo njem​ ačk​ ih vojn​ i​ka i fran​cus​ kih žand​ a​ra – u auto-​
mob​ i​li​ma, na mot​ o​cikl​ i​ma, marš​ ir​ a​ju za​leđ​ en​ im uli​cam​ a, okupl​ ja​ju se u kaf​ ić​ i​ma.

Što god da se tu zbi​va​lo, nije slut​ i​lo na do​bro, i bilo je uvij​ ek naj​bo​lje drž​ a​ti se što da-​
lje od vojn​ ik​ a – nar​ oč​ it​ o nak​ on pob​ je​da Sa​vezn​ ik​ a u Sje​vern​ oj Afric​ i.

»Do​đit​ e, Sop​hie i Da​nie​ l. Idem​ o kući.«
Na uglu je po​kuš​ a​la skren​ ut​ i desn​ o, ist​ om shvat​ iv​ši da je ulic​ a pod ba​ri​kad​ a​ma. Sva
vra​ta u ulic​ i bila su zat​ vo​ren​ a, kap​ci na proz​ or​ i​ma na​vu​če​ni. Bis​troi su bili praz​ni. Zra​-
kom se pron​ o​si​la jez​ iv​ a slut​nja opas​nos​ti.
I idu​ća uli​ca u koju je skre​nu​la bila je pod ba​ri​ka​da​ma. Dvoj​ ic​ a na​cist​ ičk​ ih vojn​ i​ka
stra​ža​ril​ a su na po​čet​ku, upe​riv​ši u njih puš​ ke. Prem​ a njim​ a su stup​ a​li njem​ ač​ki voj​nic​ i,
vi​sok​ o po​di​žu​ći noge u kol​ je​ni​ma.
Via​ n​ne je uzel​ a dje​cu za ruku i ubrz​ a​la kor​ ak, ali i sva​ka idu​ća uli​ca bila je pod ba​ri-​
ka​dam​ a, i čuv​ a​li su ih straž​ a​ri. Post​ a​lo je oči​to da je u tij​ e​ku pro​ved​ba nek​ ak​vog pla​na.
Ka​mi​oni i autob​ us​ i gr​mje​li su na ka​me​nim ulic​ a​ma, ju​reć​ i pre​ma grads​ kom trgu.
Via​ nn​ e je dos​pje​la do trga i za​ust​ a​vil​ a se, teš​ ko diš​ u​ći, priv​ uk​ av​ši djec​ u bliž​ e sebi.
Pan​de​mo​nij. Auto​bus​ i su bili por​ e​dan​ i u nizu, isk​ r​cav​ a​ju​ći putn​ ik​ e – od koji su svi
ima​li žute zvi​jez​de. Žene i djec​ u su gu​ral​ i, navl​ a​čil​ i, si​lom ih tjer​ a​juć​ i na trg. Nac​ ist​ i su
sta​ja​li na rubu trga, užasn​ a, zas​tra​šu​ju​ća stra​ža, dok su fran​cu​ski pol​ ic​ ajc​ i izv​ la​čil​ i lju​de
iz autob​ us​ a, tr​ga​li nak​ it že​nam​ a s vrat​ ov​ a, gu​ra​li ih pušč​ an​ im cij​ e​vi​ma.
»Ti!« po​vik​ ao je žan​dar star​cu ne​dal​ e​ko od Via​ n​ne. »Halt!«
Sjed​ ob​ rad​ i muš​ kar​ ac te​ško se os​lo​nio na štap i okre​nuo prem​ a pol​ ic​ ajc​ u, koji je ljut​ i​-
to proj​ ur​ io po​red Via​ nn​ e.
Do​grab​ io je starc​ a za hlač​ e. Ovaj ih je po​kuš​ ao zad​ rž​ a​ti, ali pol​ i​ca​jac ga je tol​ ik​ o snaž​-
no gur​nuo da je odl​ et​ io u stak​len​ i iz​log, koji se po​tom rasp​ rs​ ​nuo. Po​lic​ a​jac je svuk​ ao
star​cu hla​če, ot​krivš​ i njeg​ ov​ o obrez​ an​ o spol​ o​vil​ o. Na to ga je po​lic​ aj​ ac opet uda​rio kun-​
dak​ om, pa je po​nov​no odl​ et​ io.
»Mama!« vrisn​ ul​ a je Soph​ ie.
Via​ n​ne je pok​lo​pi​la ruk​ om kćer​ in​ a usta.
S nji​ho​ve li​jev​ e stran​ e, mlad​ a žena je ba​čen​ a na tlo i po​tom odvu​če​na za kosu kroz
go​mi​lu.
»Via​ nn​ e?«
Na​glo se okren​ u​la i ugled​ a​la Hélène Ru​ell​ e kako nosi ma​le​ni kož​na​ti kof​ er, za ruku
dr​že​ći dje​ča​ka. Star​ ij​ i je dje​čak staj​ ao po​red nje. Žuta, ofuc​ an​ a zvij​ ezd​ a oda​va​la ih je.
»Uzmi moje si​no​ve«, očaj​ničk​ i je za​va​pi​la.
»Ovd​ je?« Via​ nn​ e se ogled​ a​la oko sebe.
»Ne, mama«, us​pro​tiv​ io se star​ i​ji dječ​ ak. »Tata je re​kao da se mo​ra​mo brin​ ut​ i za tebe.
Neću te nap​ ust​ it​ i. Ako mi pus​tiš ruku, opet ću kren​ u​ti za tob​ om. Bo​lje da ost​ a​nem​ o za​-
jed​no.«

259

Iza njih je opet zap​ i​šta​la zviž​ dalj​ka.
Hélène je gur​nu​la mlađ​ eg dječ​ a​ka prem​ a Vi​an​ne, snaž​no ga stisn​ uvš​ i uz Dan​ i​ela.
»Zove se Jean Geo​ r​ges, kao njeg​ ov ujak. U lip​nju će imat​ i če​tir​ i. Obit​ elj mo​jeg​ a su​prug​ a
je u Burg​ un​dij​ i.«
»Ne​mam nje​go​ve dok​ u​ment​ e... Ubit će me ako ga uzm​ em.«
»Ti!« Na​cist je za​url​ ao na Hélène. Priš​ ao joj je sleđ​ a, zgrab​ io je za kosu, umal​ o je ne
zba​civ​ši s nogu. Snažn​ o je uda​ri​la o star​ ij​ eg sina, koji se bor​ io da os​tan​ e na nog​ a​ma.
A onda su i Hélène i njez​ in sin nest​ al​ i, pro​gu​ta​ni go​mil​ om. Dje​čak por​ ed Via​ n​ne je
cvil​ io: »Mama«, grc​ aj​ uć​ i u su​za​ma.
»Mo​ra​mo ići«, rekl​ a je Via​ n​ne Sop​hie. »Od​mah!« Tol​ i​ko je snažn​ o stegn​ ul​ a ruku
Jean Geo​ r​ge​sa da je mali još jače za​plak​ ao. Svak​ i put kad bi vri​skom za​zvao majk​ u, trz-​
nu​la bi se i mo​lil​ a ga da umuk​ne. Po​ju​ril​ i su ulic​ am​ a, pro​laz​ eć​ i jedn​ u za drug​ om, iz​bje​-
gav​ aj​ u​ći ba​rik​ a​de, vojn​ ik​ e koji su prov​ a​lji​val​ i u kuće i tje​ral​ i Ži​dov​ e na trg. Dva​put su
bili zau​ st​ av​lje​ni i do​pu​šte​no im je pro​ći, samo zato što nisu imal​ i zvi​jez​de na odjeć​ i. Na
blatn​ ja​voj ces​ti mo​ra​la je usp​ or​ i​ti, ali nije zast​ a​jal​ a, iako su oboj​ i​ca dje​čak​ a uda​ri​la u
plač.
Pred Le Jar​di​nom, Via​ nn​ e se najz​ ad za​us​tav​ i​la.
Von Rich​ ​te​rov crni Ci​troe​ n bio je par​kir​ an pred ku​ćom.
»O, ne«, rek​la je Soph​ ie.
Via​ n​ne je pog​ le​da​la svo​ju prest​ rav​ljen​ u kćer i vi​dje​la vlas​ti​ti strah kako se zr​ca​li u tim
vol​ jen​ im oči​ma, i odjedn​ om je zna​la što joj je čin​ it​ i. »Mo​ram​ o ga po​ku​šat​ i spa​sit​ i, ili
nam se gadn​ o piše, baš kao i njem​ u«, rek​la je. Mr​zil​ a je to što mora vlas​tit​ u kćer u ovo
uvl​ ač​ i​ti, ali što je dru​go mog​ la? »Mor​ a​mo spas​ it​ i ovog dječ​ a​ka.«
»Kako?«
»Još uvi​jek ne znam«, prizn​ al​ a je Via​ nn​ e. »Ali Von Rich​ ​ter...«
Kao da ga je time do​zval​ a, na​cist se po​ja​vio na ulazn​ im vra​tim​ a, pomn​ o do​tjer​ an u
svo​joj odor​ i. »Ah, ma​dam​ e Ma​uria​ c«, re​kao je, su​ziv​ši pog​ led dok joj je pri​laz​ io. »Tu
ste.«
Vi​an​ne se bor​ il​ a os​tat​ i mirn​ a. »Bili smo u gra​du, u kupn​ ji.«
»Nije baš dan za kupn​ ju. Ži​do​ve se skupl​ ja i de​por​tir​ a.« Uput​ io se prem​ a njoj, čiz​me
su mu na​bij​ al​ e po mok​ roj trav​ i. Por​ ed nje, stab​ lo ja​buk​ e bilo je ogol​ jen​ o; niti tka​ni​ne le-​
prš​ al​ e su na go​lim gran​ a​ma. Cr​ven​ a. Ruž​ ič​ as​ta. Žuta. I nova – za Beck​ a – crna.
»A tko je ovaj simp​ at​ ič​ni ma​lac?« upi​tao je Von Rich​ ​ter, dot​ akn​ uvš​ i dječ​ ak​ ov suz​ a​ma
pro​ša​ran​ i obraz prs​ tom u cr​noj ru​ka​vic​ i.
»Pri... pri​ja​te​ljič​ in sin. Majk​ a mu je umr​la od tub​ erk​ ul​ oz​ e ovaj tjed​ an.«
Von Ric​h​ter se na​glo izm​ akn​ e, kao da je spom​ en​ u​la bu​bons​ ku kugu. »Ne žel​ im to
dij​ et​ e u kući. Je li to jas​no? Da ste ga smjest​ a odvel​ i u si​rot​ iš​ te!«
Si​rot​ iš​ te. Maj​ka Ma​rie- Ther​ e​se.

260

Kimn​ ul​ a je. »Na​rav​no, Herr Sturm​ ​bann​ f​ ü​hrer.«
Nest​ rp​ljiv​ o ju je otp​ rav​ io ruk​ om i stao se udal​ ja​va​ti. Tada je zas​tao i okren​ uo se suč​ e-​
li​ce Via​ n​ne. »Že​lim da ste več​ er​ as u kući za ve​čer​ om.«
»Uvij​ ek sam u kući, Herr...«
»Su​tra odl​ a​zim i žel​ im da mene i moje lju​de na​hran​ i​te kako spa​da, pri​je nego što
odem​ o.«
»Odl​ az​ it​ e?« upit​ a​la je, osjet​ iv​ši kako u njoj buja nada.
»Sut​ ra kreć​ em​ o u okup​ ac​ i​ju ost​ atk​ a Fran​cu​ske. Više neće biti Slo​bod​ne zone. I bilo
je već vraž​je vrij​ em​ e. To što smo dop​ ust​ i​li da vi Fran​cu​zi sami uprav​ljat​ e bila je la​kr​di​ja.
Do​vi​đen​ ja, mad​ am​ e.«
Vi​an​ne je os​ta​la u mjest​ u, uki​pivš​ i se, drž​ e​ći Jean Geo​ r​ge​sa za ruku. Pon​ ad dje​ča​ko​-
vog pla​ča čula je vrat​ a kako se uz škri​pu otva​raj​ u pa tre​skom zat​ va​raj​ u. Onda se pok​ re​-
nuo mo​tor auto​mob​ il​ a.
Kad je oti​šao, Sop​hie reče: »Hoće li ga majk​ a Ma​rie- The​res​ e sa​krit​ i?«
»Na​dam se. Odved​ i Dan​ i​ela u kuću i zak​ ljuč​ aj vrat​ a. Ne otva​raj nik​ o​me osim meni.
Vra​ćam se čim bud​ em mo​gla.«
Sop​hie se naje​ dn​ om učin​ i prest​ a​rom za svo​je god​ in​ e, pre​mud​ rom. »Sva​ka ti čast,
mama.«
»Vi​djet ćemo.« Je​di​no što joj je preo​ s​ta​lo bila je nada.
Kad su dje​ca bila na sig​ ur​nom, u kući, ona reče dječ​ ak​ u por​ ed sebe: »Dođi, Jean Ge​-
org​ es, idem​ o u šetn​ ju.«
»Kod moje mame?«
Nije ga mo​gla po​gle​da​ti. »Dođi.«

* * *

Dok su Via​ nn​ e i dje​čak pješ​ a​či​li na​trag do gra​da, poč​ e​la je sit​na kiša. Jean Ge​org​ es je na​-
iz​mjenc​ e plak​ ao i zan​ o​vi​jet​ ao, ali Vi​an​ne je bila to​lik​ o ner​vozn​ a da ga je je​dva čula.

Kako bi mog​ la tra​žit​ i od nads​ toj​nic​ e da preu​ zm​ e tak​ av riz​ ik? Kako ne bi?
Prošl​ i su po​red cr​kv​ e pa nast​ av​ il​ i pre​ma sa​most​ a​nu skri​ven​ om u poz​ a​di​ni. Red sest​ a​-
ra sve​to​ga Jos​ i​pa os​nov​ al​ o je 1650. šest is​tom​ iš​ljen​ i​ca, koje su samo že​ljel​ e slu​žit​ i sir​ ot​ i-​
nji u svo​joj za​jedn​ ic​ i. Red je na​rast​ ao do ne​kol​ i​ko ti​suć​ a član​ ic​ a di​ljem Fran​cus​ ke, sve
dok dr​ža​va, tij​ ek​ om Fran​cu​ske rev​ ol​ uc​ i​je, nije zab​ ra​nil​ a vjer​ske za​jedn​ ic​ e. Neke od tih
prv​ ih šest ses​tar​ a post​ a​le su mu​čen​ i​ce zbog svoj​ ih uvje​re​nja – posl​ an​ e su na gi​ljo​ti​nu
zbog svo​je vje​re.
Vi​an​ne je kren​ ul​ a prem​ a ulaz​nim vrat​ i​ma u sam​ ost​ an i po​dig​nu​la te​žak žel​ jezn​ i
obruč, pust​ iv​ši ga da padn​ e o hrast​ ov​ a vra​ta, snaž​no zvekn​ uv​ši.
»Za​što smo ovd​ je?« cvil​ io je Jean Ge​org​ es. »Je li tu moja mama?«
»Psst.«
Otvor​ i​la je jed​na re​dovn​ ic​ a, njez​ in​ o ljup​ko, pun​ ač​ko lice bilo je uok​vi​ren​ o bi​je​lim re​-

261

dovn​ ičk​ im ve​lom i cr​nom ka​pul​ ja​čom ha​lje. »Ah, Via​ nn​ e«, rek​la je smij​ eš​ e​ći se.
»Ses​tro Agath​ a, vo​lje​la bih raz​go​va​rat​ i s nad​stojn​ ic​ om. Ako je mog​ u​će.«
Re​dov​nic​ a uzm​ ak​ne je​dan kor​ ak, nje​zi​na ha​lja zaš​ u​šti na ka​me​nom podu. »Prov​ je​rit

ću. Vas dvo​je pri​ček​ aj​te u vrtu.«
Via​ nn​ e kim​ne. »Mer​ci.« Ona i ma​le​ni kre​nu kroz hlad​ne ko​lon​ a​de. Na kra​ju jedn​ og

od luč​nih pro​laz​ a, skre​nu li​jev​ o i uđu u vrt. Bio je pri​ličn​ o prost​ ran i čet​ ​vr​tast, sa smrz​-
nu​tom smeđ​ om trav​ om i mra​morn​ om font​ a​nom u obli​ku lavl​ je gla​ve, te ne​ko​lik​ o ka​-
men​ ih klu​pa. Via​ nn​ e za​uzm​ e mjes​to na jed​noj od hlad​nih klu​pa, zak​lon​ jen​ ih od kiše, i
pov​ u​če dje​čak​ a po​red sebe.

Nije mo​ra​la dugo če​ka​ti.
»Vi​ann​ e«, rekl​ a je maj​ka pril​ a​zeć​ i joj, nje​zin​ a se hal​ ja vuk​la po tra​vi, a prs​ te je sklo​pi​-
la oko vel​ i​kog kri​ža što je vi​sio s lan​ca oko nje​zi​na vrat​ a. »Baš mi je dra​go što si doš​la.
Pre​du​go se nis​ mo vid​ je​le. A tko je ovaj ma​li​šan?«
Dje​čak je pog​ le​da. »Je li ovd​ je moja mama?«
Via​ n​ne su​sretn​ e nads​ tojn​ i​čin mi​ran po​gled. »Zove se Jean Ge​or​ges Rue​ ll​ e, maj​ko.
Vo​ljel​ a bih s vama razg​ ov​ a​ra​ti u čet​ i​ri oka, ako je mog​ u​će.«
Maj​ka pljesn​ e ru​kam​ a i odn​ e​kud se stvo​ri mlad​ a re​dov​ni​ca pa odved​ e dje​ča​ka. Kad
su ost​ al​ e same, nad​stoj​nic​ a sjed​ne po​red Vi​ann​ e.
Nije mog​ la sab​ rat​ i mis​li pa se među nji​ma raz​legn​ e ti​ši​na.
»Žao mi je zbog tvo​je pri​ja​te​lji​ce Rach​ el.«
»I to​li​kih dru​gih«, reče Via​ n​ne.
Majk​ a kim​ne. »Čule smo groz​ne vij​ es​ti na Rad​ io Lon​do​nu o svem​ u što se dog​ a​đa u
lo​go​rim​ a.«
»Mož​ da bi naš Sve​ti Otac...«
»Nije se ogla​sio po tom pit​ an​ ju«, rekl​ a je majk​ a, glas​ a te​škog od ra​zoč​ ar​ e​nja.
Via​ n​ne dub​ o​ko udahn​ e. »Hélène Ru​ell​ e i njez​ in star​ i​ji sin da​nas su dep​ ort​ ir​ an​ i. Jean
Ge​org​ es je os​tao sam. Nje​gov​ a majk​ a... ost​ av​ il​ a ga je meni.«
»Ost​ a​vi​la ga je tebi?« Maj​ka zas​ta​ne. »Opasn​ o je ima​ti žid​ ov​sko di​je​te u kući, Vi​an​-
ne.«
»Že​lim ga za​šti​ti​ti«, tiho je rekl​ a.
Maj​ka je po​gle​da. Šut​ jel​ a je to​li​ko dugo da je u Via​ nn​ e strah pust​ io ko​rij​ e​nje, poč​ eo
ras​ti. »A kako ćeš to post​ i​ći?« naj​zad je upi​ta​la.
»Sak​ rit ću ga.«
»Gdje?«
Via​ n​ne je bez ri​je​či pog​ led​ a​la maj​ku.
S nje​zin​ a lica nest​ a​la je sva boja. »Ov​dje?«
»Kao si​ro​če. Ima li bol​ jeg mjes​ta?«
Nads​ tojn​ ic​ a ust​ a​ne pa sjed​ne. Onda opet us​ta​ne, ruke joj po​le​te pre​ma križ​ u i tamo

262

se za​drž​ e. Po​la​ko pon​ ovn​ o sjed​ne. Ram​ en​ a joj se zgu​re, a onda ih isp​ ra​vi, kad je don​ i​je​la
od​lu​ku. »Di​je​te pod naš​ om skrb​ i treb​ a dok​ um​ en​te. Kr​sn​ i list – mogu ga... pri​ba​vit​ i, jas-​
no, ali osob​ne isp​ ra​ve...«

»Ja ću ih pri​ba​vit​ i«, rekl​ a je Vi​an​ne, iako nije ima​la poj​ma je li to bilo mog​ uć​ e.
»Znaš da je sad pro​tuz​ ak​ o​nit​ o skri​vat​ i Žid​ o​ve. Kaz​na je de​por​ta​ci​ja, ako bude sreć​ e, a
u po​s​ljedn​ je mi se vrij​ e​me čini da nit​ko u Franc​ us​ koj nema sre​ću.«
Vi​an​ne kim​ne.
Za​tim nads​ toj​nic​ a reče: »Uzet ću dje​ča​ka. A... mo​gla bih smis​li​ti mjest​ o za više ži​dov​-
ske dje​ce.«
»Više?«
»Na​rav​no da ih ima još, Via​ nn​ e. Raz​gov​ a​rat ću s poz​nan​ ik​ om u Gi​rot​ u. On radi za
Oeuvre de Se​co​urs aux Enf​ ants - org​ an​ iz​ ac​ i​ju za po​moć djec​ i.5 Vje​ruj​ em da poz​na​je mno​-
go obi​te​lji i djec​ e koja se skriv​ a​ju. Reći ću mu da te oče​kuj​ e.«
»M... mene?«
»Sad si ti glavn​ a u ovom​ e, a ako već ris​ kir​ a​mo ži​vo​te zbog jed​nog dje​tet​ a, onda mo​že-​
mo po​ku​ša​ti spas​ i​ti više njih.« Maj​ka nag​ lo us​tan​ e. Pro​vu​če ruku is​pod Vi​an​ne​ine i dvi​je
žene kre​nu uz rub mal​ en​ og vrta. »Nitk​ o ov​dje ne može znat​ i is​ti​nu. Djec​ u će se ne​kak​ o
mor​ at​ i do​ves​ti, i mor​ a​ju ima​ti dok​ um​ ent​ e koji će pro​ći prov​ jer​ e. A i tebi će treb​ at​ i na​-
mje​šten​ je ovd​ je – mož​ da kao učit​ el​ ji​ca, oui, kao priv​ rem​ e​na učit​ e​ljic​ a. Tako ćemo te
moći pla​ća​ti, a imat ćemo pok​ ri​će za to što vrij​ em​ e prov​ od​ iš ovd​ je s dje​com.«
»Oui«, rekl​ a je Vi​an​ne, osje​tivš​ i kako se tre​se.
»Ne budi tol​ ik​ o upla​šen​ a, Via​ nn​ e. Čin​ iš pra​vu stvar.«
Nije ni časa dvo​ji​la je li majk​ a u prav​ u, no svej​ edn​ o je bila pres​travl​ je​na. »Evo što su
nam učin​ il​ i. Pla​ši​mo se vlas​tit​ e sje​ne.« Pog​ led​ al​ a je majk​ u. »Kako ću usp​ je​ti? Ići do pre-​
pla​še​nih, glad​nih žena i traž​ i​ri da mi daju svo​ju djec​ u?«
»Pi​tat ćeš ih jesu li vid​ je​le kako im pri​jat​ e​lje tr​pa​ju u vlak​ ov​ e i odvo​ze. Pit​ at ćeš ih bi
li ris​ kir​ al​ e da sač​ uv​ aj​ u djec​ u od tih vla​ko​va? Onda ćeš pust​ it​ i da same od​lu​če.«
»To je nez​ am​ is​liv​ a od​luk​ a. Ni​sam sig​ urn​ a bi li sama mo​gla tek tako prep​ us​ti​ti Soph​ ie
i Da​ni​ela u ne​čij​ e tuđe ruke.«
Maj​ka se nagn​ e nap​ rij​ ed. »Čula sam da je​dan od njih​ ov​ ih spe​cij​ al​ ac​ a živi u tvoj​ oj
kući. Svjes​na si da ovim izl​ a​žeš sebe – i Soph​ ie – užasn​ om ri​zi​ku?«
»Na​rav​no. Ali zar bih je mog​ la pust​ i​ti da vje​ru​je kako je u redu ne čin​ it​ i niš​ ta u ovak​-
vim vre​men​ i​ma?«
Majk​ a zas​tan​ e. Pust​ ivš​ i Via​ n​ne​inu ruku, pol​ o​ži svoj me​kan​ i dlan na nje​zin obraz i
njež​no se nas​ mi​je​ši. »Budi oprez​na, Vi​ann​ e. Bila sam na spro​vod​ u tvo​je majk​ e. Ne že​lim
i na tvom​ e.«

263

264

Trideset

Jed​nog led​ e​nog dana sred​ in​ om stu​den​ og​ a, Isa​ b​ el​le i Gaëton na​pus​ti​li su Bran​tôme i

ukrc​ al​ i se na vlak za Bayonn​ e. Va​gon je bio prep​ un nje​mačk​ ih vojn​ i​ka – bilo ih je više
no ina​če – a kad su se isk​ rc​ a​li, za​tek​li su još vojn​ ik​ a okupl​ je​nih na per​ on​ u.

Isa​ ​bell​ e je drž​ al​ a Gaëton​ o​vu ruku dok su se prob​ ij​ a​li kroz more siv​ ih odo​ra. Dvoj​ e
lju​bav​nik​ a na putu do obal​nog gra​da. »Moja mama je go​vor​ il​ a kako obož​ a​va od​la​zi​ti na
plaž​ u. Jes​ am li ti ikad to spom​ en​ ul​ a?« upi​ta​la je Is​ab​ el​le dok su pro​la​zi​li por​ ed dvo​ji​ce
ese​so​vac​ a.

»Vi bo​ga​ta de​riš​ ta samo ste uživ​ al​ i.«
Na​smij​ e​ši​la se. »Te​ško da smo bili bog​ at​ i, Gaëton«, rek​la je kad su iz​išl​ i pred žel​ jez-​
ničk​ i ko​lod​ vor.
»Pa, nist​ e bili ni sir​ o​maš​ni«, re​kao je. »Ja znam što je ne​imaš​ tin​ a.« Zast​ ao je, pus​tio
da se njeg​ o​ve rij​ eč​ i sleg​nu, zat​ im nast​ av​ io. »I ja bih se jedn​ og​ a dana mo​gao obo​gat​ it​ i.«
»Jed​nog​ a dana«, po​nov​ io je uz uzd​ ah, i znal​ a je na što mis​li. Bilo je to ono što im se
vječ​ i​to mo​ta​lo gla​vom. Hoće li u bud​ uć​nos​ti post​ oj​ at​ i Fran​cu​ska? Gaëton je usp​ o​rio.
Isa​ b​ ell​ e je znal​ a što mu je pri​vukl​ o pažn​ ju.
»Nas​ta​vi da​lje«, re​kao je.
Pred njim​ a se isp​ ri​ječ​ il​ a ba​ri​kad​ a. Pu​ška​ma nao​ ruž​ an​ e trup​ e bile su po​svu​da.
»Što se dog​ a​đa?« upit​ al​ a je Is​a​bell​ e.
»Uoči​li su nas«, od​go​vo​rio je Gaëton. Čvr​š​će joj je steg​nuo ruku. Kre​nu​li su rav​no
pre​ma roju nje​mačk​ ih voj​ni​ka.
Krupn​ i straž​ ar kock​ ast​ e glav​ e za​pri​je​čio im je put, zaht​ ij​ ev​ aj​ u​ći pro​pusn​ i​ce i osob​ne
isk​ az​nic​ e.
Isa​ ​bel​le mu pru​ži dok​ um​ en​te na ime Jul​ ie​ tt​ e Gerv​ a​ise. I Gaëton je po​kaz​ ao svoj​ e kri​-
vot​ vor​ e​ne isp​ ra​ve, ali vojn​ ik​ a je za​okup​ il​ o neš​ to što se do​ga​đa​lo iza njih​ ov​ ih leđa. Ovl​ aš
je po​gle​dao dok​ um​ en​te i vra​tio ih.
Isa​ b​ el​le mu se ned​ už​no nas​ mij​ eš​ i. »Što se to da​nas dog​ ađ​ a?«
»Više ne post​ oj​ i Slob​ odn​ a zona«, od​vra​ti vojn​ ik, otp​ ra​viv​ši ih ru​kom.
»Ne pos​toj​ i Slob​ od​na zona? Ali...«
»Pre​uzim​ a​mo vlast nad ci​je​lom Fran​cus​ kom«, gru​bo se otre​sao. »Više se neć​ e​mo pre​-
tvar​ at​ i da je vaša smi​ješn​ a viš​ i​jevs​ ka vla​da spo​sobn​ a upravl​ ja​ti bilo čime. Odl​ a​zit​ e.«
Gaëton je po​vu​če nap​ rij​ ed, kroz go​mil​ u voj​ni​ka.

265

Sa​tim​ a su hod​ al​ i, i cij​ el​ o to vrij​ em​ e na njih su trub​ il​ i užur​ban​ i njem​ ačk​ i kam​ i​oni i
autom​ ob​ il​ i.

Tek kad su dosp​ je​li do gra​dić​ a na obal​ i, Sa​int-Jean-de-Luza, us​pje​li su umakn​ ut​ i na-​
cist​ i​ma. Ho​dal​ i su uz pust​ e luk​ o​bran​ e, uzd​ ig​nu​te vis​ o​ko nad raz​ orn​ im val​ o​vim​ a Atlant-​
sko​ga ocea​ na. Pod njim​ a, žuti pješ​čan​ i sprud​ o​vi za​dr​žav​ a​li su mo​ćan bij​ esn​ i ocea​ n. U
da​ljin​ i, bujn​ o ze​len​ i​lo pol​ u​oto​ka bilo je ist​ očk​ an​ o kuć​ a​ma izg​ ra​đe​nim u ba​skijs​ koj tra​di​-
ci​ji, s bi​jel​ im zid​ o​vim​ a i crv​ e​nim vrat​ i​ma i jark​ o​crv​ e​nim kro​vov​ im​ a. Nebo nad nji​ma
blij​ e​dje​lo je, post​ a​jal​ o isp​ ra​no pla​vo, s oblac​ i​ma ras​tegn​ u​tim pop​ ut uža​di. Dan​ as tamo
nije bilo nik​ og​ a, ni na plaž​ i ni na šet​ni​ci duž drevn​ ih lu​ko​bran​ a.

Prvi put nak​ on ne​ko​li​ko sati Is​ab​ ell​ e je usp​ je​la di​sa​ti. »Što im to znač​ i? Više nema
Slo​bod​ne zone?«

»Niš​ ta dob​ ro, nema sumn​ je. Time će tvoj pos​ ao pos​tat​ i još opas​nij​ i.«
»Pa i prij​ e sam prol​ a​zi​la prek​ o okup​ i​ra​nog ter​ it​ o​rij​ a.«
Čvr​š​će mu je steg​nu​la ruku i pov​ e​la da​lje od luk​ ob​ ran​ a. Si​laz​ il​ i su ne​ravn​ im stu​bam​ a
i nas​tav​ il​ i pre​ma cest​ i.
»Ov​dje smo čest​ o lje​tov​ al​ i kad sam bila djev​ oj​čic​ a«, rekl​ a je. »Prij​ e majč​ in​ e smrt​ i. Ba​-
rem sam tako čula. Jed​ va da se ičeg sje​ćam.«
Ovim je že​ljel​ a za​pod​ jen​ ut​ i razg​ o​vor, ali njez​ i​ne su rij​ e​či na​iš​le na šut​nju, bile su ne​-
uz​vrać​ e​ne. U tiš​ i​ni, Is​a​bell​ e je osjet​ il​ a za​gušl​ ji​vu te​žin​ u rast​ ank​ a, iako ju je dr​žao za
ruku. Zaš​ to ga nije još više is​pi​ti​va​la ti​je​kom svih onih dana koje su pro​vel​ i zaj​ ed​no?
Doz​nal​ a što više o nje​mu? Sada nije bilo vrem​ en​ a, i obo​je su to zna​li. Ho​da​li su u muč​-
noj tiš​ i​ni.
U iz​mag​ lic​ i pre​dveč​ er​ja, Gaëton je prvi put vi​dio Pir​ e​ne​je.
Na​zubl​ je​ne, sni​je​gom za​grn​ u​te pla​nin​ e uzd​ iz​ al​ e su se pod siv​ im neb​ om, snjež​nih vr​-
hov​ a okru​žen​ ih obla​cim​ a. »Mer​de. Ko​li​ko si ono puta prešl​ a one pla​ni​ne?«
»Dvad​ es​ et sed​ am.«
»Ti si čudo«, rek​ ao je.
»Je​sam«, od​vrat​ il​ a je s osmij​ e​hom.
Nas​ta​vi​li su se pe​njat​ i mrač​nim, pus​tim ulic​ am​ a Urr​ ugn​ ea, sva​kim se kor​ a​kom pe-​
njuć​ i više, prol​ a​zeć​ i por​ ed za​tvo​re​nih tr​gov​ i​na i bis​troa pun​ ih sta​ra​ca. Na kra​ju gra​da
kren​ ul​ i su zeml​ jan​ im put​ em što je vo​dio do pod​nožj​ a pla​ni​na. Naj​zad su dosp​ je​li do
brv​nar​ e za​bač​ en​ e u mračn​ om pod​nož​ju, iz dim​nja​ka je suk​ ljao dim.
»Jesi li do​bro?« upit​ ao je, za​mij​ e​tivš​ i da je naje​ d​nom us​po​ri​la ko​rak.
»Ned​ os​taj​ at ćeš mi«, tiho je od​vrat​ il​ a. »Kol​ ik​ o dugo mož​ eš os​tat​ i?«
»Ujut​ ro već mo​ram da​lje.«
Žel​ je​la je opust​ it​ i stis​ ak na njeg​ o​voj ruci, ali nije mog​ la. Prat​ io ju je taj je​zi​vi, ne​ra-​
zum​ni strah da ga više ni​kad neće do​tak​nut​ i ako ga sad pust​ i, i sama pom​ is​ ao na to bila
je par​ al​ iz​ ir​ a​juć​ a. Ipak, pos​ ao je mo​ra​la obav​ it​ i. Pus​ti​la ga je i po​kuc​ al​ a, oš​tro, trip​ ut za​re-​

266

dom.
Vra​ta je otvor​ i​la ma​dam​ e, odjev​ e​na u mu​šku odje​ću, puš​ e​ći Gau​ loi​ ses, i rek​la: »Ju​li​et​-

te! Uđi, uđi.« Uz​mak​nu​la je ko​rak unat​ rag, pus​tiv​ši Isa​ ​bel​le i Gaëto​na u glav​nu prost​ or​ i​-
ju, gdje su če​tvor​ i​ca pil​ o​ta sta​ja​la oko sto​la. Na og​nji​štu je bukt​ je​la va​tra, a nad pla​me​-
nom je crni lo​nac od že​ljez​ a krč​kao i sik​tao i pra​skao. Is​ab​ ell​ e je mog​ la osje​tit​ i sast​ ojk​ e
gu​la​ša – kozl​ et​ i​na, vino, šun​ka, gust​ i, bog​ at​ i tem​ e​ljac, glji​ve i kad​ ul​ ja. Mi​omi​ris​ i su bili
bož​ anst​ ven​ i i pods​ jet​ i​li su je da cij​ el​ i dan nije niš​ ta oku​si​la.

Mad​ a​me je oku​pil​ a muš​ karc​ e i preds​ ta​vil​ a ih – troj​ ic​ a RAF-ovih pi​lo​ta i jed​ an Amer​ i​-
kan​ ac. Brit​ an​ci su ov​dje bili da​nim​ a, ček​ a​ju​ći Amer​ ik​ anc​ a koji je sti​gao juč​ er. Edua​ rd​ o
će ih pov​ es​ti prek​ o pla​nin​ a sut​ ra uju​tro.

»Drag​ o nam je da smo se upoz​nal​ i«, jed​ an on njih je re​kao, pro​tres​ av​ši Isa​ ​bell​ in​ u
ruku kao da je crp​ k​ a za vodu. »Li​jep​ i ste baš kao što su nam i rek​li.«

Mu​škar​ci tada poč​ e​še uglas gov​ o​ri​ti. Gaëton se lako kret​ ao među njim​ a, kao da tamo
i prip​ a​da. Isa​ ​bell​ e je sta​la por​ ed mad​ am​ e Bab​ i​ne​au i pred​ a​la joj omotn​ i​cu s nov​cem koji
je tre​bao biti dos​tavl​ jen prij​ e go​to​vo dva tjed​na. »Žao mi je zbog kašn​ je​nja.«

»Imaš dob​ ro opravd​ a​nje. Kako se osjeć​ aš?« Is​a​bel​le je po​dign​ ul​ a rame, pro​vje​rav​ aj​ u​ći.
»Bol​ je. Još tjed​ an dana i bit ću spremn​ a opet prel​ a​zit​ i pla​ni​ne.«

Mad​ a​me joj doda ci​gar​ e​tu. Isa​ b​ ell​ e snaž​no pov​ u​če pa isp​ uhn​ e, prou​ ča​vaj​ u​ći muš​ karc​ e
za koje je sad bila za​duž​ e​na. »Kako su oni?«

»Vid​ iš onog vis​ ok​ og, mrš​ a​vog – s nos​ om kao u rim​skog​ a cara?«
Is​a​bell​ e nije mog​ la zat​ om​ it​ i osmi​jeh. »Vi​dim.«
»Tvr​di da je nek​ a​kav lord ili voj​vo​da ili tako neš​ to. Sar​ ah iz Paua kaže da je prav​ i
gnjav​ at​ or. Ne želi pri​ma​ti nar​ edb​ e od jed​ne djev​ ojk​ e.«
Isa​ ​bell​ e to upam​ti. Nije bilo neo​bič​no, jas​no, da pi​lot​ i ne žele sluš​ a​ti na​red​be žena –
ili dje​voj​ a​ka ili dama ili »žen​skih« – ali to joj je uvij​ ek pred​stav​ljal​ o iza​ z​ ov.
Pre​da​la je Isa​ b​ ell​ e zguž​ van​ o, umr​lja​no pis​ mo. »Je​dan od njih mi je ovo dao za tebe.«
Brzo ga je otvo​ri​la i pro​uči​la sa​drž​ aj. Pre​pozn​ a​la je Henr​ i​jev ne​ure​dan ruk​ op​ is:

J.,

tvoj​ a je pri​ja​tel​ ji​ca pre​ži​vjel​ a njem​ ač​ki praz​nik, ali dob​ il​ a je gost​ e. Nem​ oj svra​ća​ti. Mi ćemo
je ču​va​ti.

Via​ n​ne je bila u redu – bila je pu​šten​ a nak​ on isp​ i​tiv​ an​ ja, ali dru​gi vojn​ ik, ili vojn​ ic​ i, sta​-
nov​ a​li su kod nje. Zguž​ val​ a je pap​ ir i bac​ i​la ga u vat​ ru. Nije zna​la tre​ba li odah​nu​ti ili se
još više zab​ ri​nut​ i. Nje​zin po​gled inst​ ink​ t​ ivn​ o pot​ raž​ i Gaëton​ a, koji ju je pro​mat​ rao dok
je raz​gov​ a​rao s jed​nim pil​ ot​ om.

»Vi​dim kako ga gled​ aš, znaš.«
»Lord​ a Vel​ i​ki nos?«

267

Mad​ am​ e Bab​ in​ ea​ u groh​ o​tom se na​smi​je. »Jes​ am star​ a, ali ni​sam sli​je​pa. Onog zgod-​
nog mlad​ ić​ a s gladn​ im oči​ma. Ni on, do​du​še, ne skid​ a po​gled​ a s tebe.«

»Su​tra ujut​ ro odl​ a​zi.«
»Ah.«
Is​ab​ ell​ e se okre​ne prem​ a ženi, koja joj je u ove dvij​ e god​ i​ne pos​ta​la prij​ at​ el​ jic​ a. »Bo-​
jim se pus​ti​ti ga, što je lu​dost por​ ed svih os​tal​ ih opas​nih stva​ri koje rad​ im.«
Pog​ led u tamn​ im oči​ma ma​da​me Bab​ in​ e​au bio je ujedn​ o i znal​ ač​ki i suo​ sje​ćaj​ an. »Da
su ovo nor​mal​na vrem​ en​ a, rekl​ a bih ti da bud​ eš oprez​na. Ist​ ak​nu​la bih ti da je mlad i da
se bavi opas​nim posl​ o​vim​ a, a mlad​ i​ći u opas​nost​ i zna​ju biti ćud​ljiv​ i.« Uz​dah​nul​ a je. »No
ovih dana smo oprez​ni zbog mnog​ o čega, pa zaš​ to tom po​pis​ u prid​ od​ a​ti i ljub​ av?«
»Lju​bav«, tiho je po​no​vil​ a Is​ab​ ell​ e.
»Dod​ at ću ovo, me​đut​ im – jer sam maj​ka, a maj​ka ne zna druk​či​je – sloml​ jen​ o srce
boli po​djed​na​ko i u miru i u ratu. A sad se li​jep​ o pozd​ rav​ i sa svo​jim mlad​ i​ćem.«

* * *

Is​ab​ el​le je če​ka​la da kuća utihn​ e. Odn​ osn​ o, ba​rem kol​ i​ko je to bilo mog​ u​će s če​tvor​ ic​ om
mu​ška​ra​ca što su spa​val​ i na podu, vrp​ o​ljeć​ i se i hrč​ uć​ i. Oprez​no se po​mak​nuv​ši, osl​ ob​ o​-
dil​ a se deke pa kre​nul​ a kroz glav​nu prost​ or​ ij​ u i izi​ š​la iz brvn​ a​re.

Nad gla​vom su joj tre​pe​ril​ e zvi​jez​de, nebo je bilo bes​kraj​no u ovom mračn​ om kraj​ ol​ i-​
ku. Mjes​ eč​ in​ a je osvi​je​tlil​ a koze, pret​ vor​ ivš​ i ih u bi​je​le točk​ e na pad​ in​ am​ a.

Sta​la je por​ ed drv​ e​ne ograd​ e i zag​ led​ al​ a se u da​lji​nu. Nije mor​ al​ a pred​ u​go če​kat​ i.
Gaëton joj je pri​šao sleđ​ a i obg​ rl​ io je. Nas​lo​nil​ a se na nje​ga. »Osjeć​ am se sig​ ur​no u
tvo​jim ru​ka​ma«, rekl​ a je.
Kad nije uzv​ rat​ io, zna​la je da ne​što nije u redu. Srce joj pot​ o​ne. »Što je?«
»Is​a​bel​le.« Prep​ la​ši je nač​ in ko​jim je iz​go​vor​ io njez​ in​ o ime. Po​misl​ i, Ne, nem​ oj mi go-​
vor​ i​ti. Ma što bilo, ne​moj mi go​vor​ it​ i.U tiš​ i​ni, svi su zvu​kov​ i post​ al​ i prim​ jet​ni – me​ket​ a-​
nje koza, ot​ku​ca​ji nje​zi​na srca, kot​ r​lja​nje ka​me​nja niz udal​ je​ne pad​ in​ e.
»Taj sas​tan​ ak. Onaj na koji smo kren​ ul​ i u Carr​ i​vea​ u kad si pron​ ašl​ a pi​lot​ a?«
»Oui?« rekl​ a je. To​li​ko ga je pom​no prou​ ča​val​ a ovih prot​ ek​lih ne​ko​lik​ o dana, opaž​ a​-
juć​ i svak​ i osjeć​ aj što bi mu prel​ et​ io lic​ em, i zna​la je da ono što kani reći nije dob​ ro.
»Na​puš​ tam Pa​ulov​ u skup​ i​nu. Bo​rit ću se... na dru​gi na​čin.«
»Kako to mis​liš?«
»Oružj​ em«, tiho je re​kao. »I bomb​ a​ma. Svi​me čega se bu​dem​ o mo​gli doč​ ep​ at​ i. Pri-​
druž​ it ću se sku​pi​ni ge​ril​ ac​ a, par​ti​zan​ a koji žive u šum​ a​ma. Moj zad​ at​ ak su eksp​ lo​ziv​ne
na​pra​ve.« Na​smij​ e​šio se. »I krađ​ a dij​ e​lo​va bom​bi.«
»Tu bi ti tre​bal​ o pom​ o​ći tvo​je isk​ ust​ vo.« Nje​zin​ o za​dir​ki​va​nje či​ni​lo se nek​ a​ko su​-
mor​nim.
Osmij​ eh mu je izb​ lij​ e​dio. »Ne mogu više samo raz​nos​ it​ i letk​ e, Iz. Mo​ram uči​nit​ i ne-​
što više. I... ne​će​mo se vi​dje​ti neko vrij​ em​ e, pretp​ ost​ avl​ jam.«

268

Kimn​ u​la je, ali čak i dok je spuš​ ta​la gla​vu, misl​ i​la je, Kako? Kako ću se sad okren​ u​ti i
ost​ av​ it​ i ga? Tada je shvat​ il​ a što ju je plaš​ i​lo od sam​ og​ a poč​ etk​ a.

Po​gled koji joj je upu​tio bio je in​tim​ an pop​ ut po​ljup​ca. U nje​mu se zr​cal​ io nje​zin
strah. Mož​ da se više nik​ ad neće vi​dje​ti. »Vodi ljub​ av sa mnom, Gaëton«, rekl​ a je.

Kao da nam je po​sl​ jed​nji put.
Via​ n​ne je staj​ al​ a is​pred ho​te​la Bel​lv​ ue, na plju​sku. Ho​tel​ski proz​ o​ri bili su zam​ agl​ je​-
ni; kroz izm​ ag​ li​cu je mo​gla vi​djet​ i sku​pi​nu muš​ kar​ ac​ a u sivo-ze​le​nim odo​ram​ a.
Haj​de, Via​ nn​ e, sada ti nast​ u​paš.
Is​prav​ il​ a je ra​men​ a i otvo​ril​ a vrat​ a. Zvonc​ e je ves​ el​ o zaz​ von​ il​ o nad njez​ i​nom gla​vom,
a muš​ kar​ci u pros​tor​ i​ji su zast​ a​li i okre​nul​ i se da je pog​ led​ aj​ u. Weh​ rm​ ach​ t, SS, Gest​ ap​ o.
Osje​ćal​ a se pop​ ut ja​nje​ta koje vode na kla​nje.
Za prij​ amn​ im pult​ om Hen​ri je po​dig​nuo po​gled. Vi​djevš​ i je, obi​šao je puk i poh​ it​ ao
pre​ma njoj kroz mnoš​tvo.
Uzeo joj je ruku, pros​ ik​tav​ši: »Na​smi​ješ​ i se.« Pok​ u​šal​ a je, ali nije bila si​gur​na je li u
tome us​pjel​ a.
Pov​ eo ju je pre​ma pul​tu gdje joj je najz​ ad pust​ io ruku. Ne​što je go​vor​ io – na​smij​ avš​ i
se, kao da je čuo neku šalu – dok je sjed​ ao por​ ed teš​ kog, crn​ og te​le​fon​ a i blag​ ajn​ e. »Vaš
otac, zar ne?« glasn​ o je iz​go​vo​rio. »Soba za dvij​ e noći?«
Tupo je kim​nul​ a.
»U redu, dajt​ e da vam po​kaž​ em sobu koja je slo​bod​na«, najz​ ad je rek​ ao.
Kren​ u​la je za nji​me kroz lobi pa u uski hod​nik. Prošl​ i su por​ ed mal​ o​ga sto​la prep​ u-​
nog svjež​ eg voća (samo su Ni​jemc​ i mog​ li sebi pri​ušti​ti ta​kav luks​ uz) i toa​ le​ta koji je bio
praz​ an. Na kraj​ u hodn​ ik​ a, po​veo ju je uskim stu​biš​ tem pa u so​bi​čak, skuč​ en to​lik​ o da je
u nj mo​gao stat​ i samo jed​ an kre​vet i za​mra​čen​ i proz​ or.
»Ne bi smje​la biti ov​dje. Pos​lao sam po​ruk​ u Is​ab​ ell​ e da si do​bro.«
»Oui, merc​ i.« Du​bok​ o je udahn​ ul​ a. »Treb​ a​ju mi dok​ u​ment​ i. Ti si jed​ in​ a osob​ a koje
sam se mo​gla sjet​ it​ i da bi mi mog​ la pom​ o​ći.«
Na​mrš​ tio se. »To je opas​ an zaht​ jev, ma​dam​ e. Za koga?«
»Ži​dovs​ kog dječ​ ak​ a koji se sad skriv​ a.«
»Gdje?«
»Ne bih rek​la da to že​liš zna​ti, zar ne?«
»Ne. Ne. Je li ba​rem na si​gur​nom?«
Sleg​nu​la je ra​men​ i​ma, u tiš​ in​ i je njez​ in odg​ o​vor bio očig​ led​ an. Tko zna što je više
bilo si​gurn​ o?
»Čuj​ em da Sturm​ ​ban​n​füh​ rer Von Pac​h​ter sada sta​nuj​ e kod tebe. Prij​ e je bio ovd​ je.
On je izn​ im​no opa​san čo​vjek. Osvet​ o​lju​biv i okru​tan. Ako te uhva​ti...«
»A što nam dru​go pre​os​ta​je, Hen​ri? Sta​jat​ i po stra​ni i gled​ a​ti?«
»Pod​sje​ćaš me na svoj​ u ses​tru«, re​kao je.

269

»Vjer​ uj mi, ni​sam ni​mal​ o hra​bra.«
Henr​ i je bio tih jedn​ o dul​ je vri​jem​ e. Po​tom je re​kao: »Po​ku​šat ću ti nab​ a​vi​ti praz​ne
obrasc​ e. Mor​ at ćeš sama na​uči​ti kako ih kri​vot​ vor​ it​ i. Ne​mam vrem​ e​na time se bav​ it​ i.
Vježb​ aj i uči se sama.«
»Hval​ a.« Zast​ a​la je, gle​daj​ u​ći ga, sjet​ iv​ši se por​ u​ke koju je dos​tav​ io pri​je svih onih
mje​se​ci – i pret​post​ avk​ e koju je Vi​ann​ e tada do​nij​ e​la o svo​joj ses​tri. Sada je zna​la da je
Is​ab​ ell​ e cij​ e​lo vrij​ e​me bila uple​te​na u opas​ne stva​ri. Važn​ e stva​ri. Is​ab​ ell​ e je štit​ il​ a Via​ n​-
ne od te spoz​naj​ e, ma​kar to znač​ il​ o da je u njez​ i​nim oči​ma iz​gle​da​la kao glu​pač​ a. Bila je
si​gur​na da će Via​ nn​ e vrlo lako o njoj pom​ isl​ it​ i ono najg​ o​re.
Vi​an​ne je bila pos​ raml​ je​na što je tako lako pov​ jer​ ov​ al​ a u laž. »Ne​moj reći Is​a​bel​le za
ovo. Že​lim je za​šti​ti​ti.«
Hen​ri kim​ne.
»Au rev​ o​ir«, rek​la je Via​ n​ne.
Na izl​ a​sku je čula kako gov​ o​ri: »Tvo​ja bi se sest​ ra po​nos​ il​ a to​bom.« Via​ nn​ e nije ni
usp​ o​ril​ a niti odg​ ov​ or​ i​la. Ign​ or​ ir​ a​juć​ i nje​mač​ke voj​ni​ke koji su za njom do​bac​ i​val​ i, iz​i​đe
iz ho​te​la i kre​ne kući.
Sad je cij​ el​ a Fran​cu​ska bila okup​ i​ra​na, ali to je malo utjec​ a​lo na Vi​ann​ ei​ nu svak​ od​ne​-
vi​cu. I dal​ je je po ci​je​le dane ček​ a​la u re​do​vim​ a. Najv​ eć​ i joj je pro​blem bio Dan​ i​el. Či​ni-​
lo joj se mu​drim da ga skri​va od mješ​ tan​ a, iako, sva​ki put kad bi izr​ ek​la laž o nje​go​vom
pos​ voj​ e​nju, nitk​ o ni​kad nije po​sum​njao (go​vor​ i​la je svak​ o​me na koga bi na​iš​la, no lju​di
su bili odveć zao​ kup​ljen​ i prež​ ivl​ ja​van​ jem da bi mar​ il​ i, ili su mož​ da slu​ti​li ist​ in​ u pa su
pre​šut​no odob​ rav​ a​li, tko zna?).
Sad je ost​ av​ i​la djec​ u u kući, skri​ven​ u iza zak​ ljuč​ an​ ih vra​ta. Znač​ i​lo je to da će u gra-​
du stal​no biti na igla​ma, nerv​ ozn​ a. Kad je na​ba​vi​la sve što je mo​gla svoj​ im bo​no​vim​ a,
po​nov​no je omot​ a​la vu​ne​ni šal oko vra​ta i izi​ š​la iz mesn​ ic​ e.
Dok je pr​ko​si​la hladn​ oć​ i na Rue Vict​ or Hugo, bila je to​li​ko snuž​ de​na i obu​zet​ a tu-​
rob​nim misl​ i​ma da joj je treb​ ao jed​ an tre​nu​tak da shvat​ i kako por​ ed nje ko​rač​ a Hen​ri.
Os​vr​nuo se oko sebe, pog​ le​dao gore pa do​lje niz ulic​ u, ali ni​kog nije bilo na ovom
vje​tru i hlad​noć​ i. Pro​zors​ ki kapc​ i su klep​ et​ al​ i, a plat​nen​ e nad​strešn​ i​ce se nap​ in​ jal​ e. Sto​-
lov​ i pred bist​ roi​ ma bili su praz​ni.
Henr​ i joj pred​ a baque​ t​te. »Pun​ je​nje je neob​ ič​no. Majč​ in re​cept.«
Shvat​ i​la je. Unu​tra su bili dok​ u​men​ti. Kim​nul​ a je.
»Ovih dana nije lako nab​ a​vi​ti kruh s po​seb​nim pun​ jen​ jem. Mu​dro ga ras​por​ ed​ i.«
»A što ako mi bude tre​ba​lo još... kruh​ a?«
»Još?«
»Tol​ i​ko je gladn​ e djec​ e.«
Zas​tao je, okren​ uo se i ov​laš je pol​ ju​bio u obraz. »Onda me po​novn​ o pos​ jet​ it​ e, ma​da​-
me.«

270

Šap​nul​ a mu je na uho: »Reci moj​ oj sest​ ri da sam pit​ al​ a za nju. Nis​ mo se u do​bru ra-​
zišl​ e.«

Nas​ mij​ e​šio se. »I ja se stal​no prep​ ir​ em s bra​tom, čak i u ratu. Na kraj​ u, i dal​ je smo
bra​ća.«

Via​ n​ne kimn​ e, nad​ a​ju​ći se da je to is​tin​ a. Spust​ i​la je baqu​ett​ e u koš​ ar​ u, pre​kriv​ši ga
dij​ e​lom stoln​ ja​ka i ugu​rav​ši por​ ed pra​ha za pu​ding i zob​ e​nog braš​na koje je da​nas mo​gla
na​bav​ it​ i. Pro​mat​ raj​ u​ći ga dok se uda​lja​vao, nje​zin​ a koš​ ar​ a kao da je otež​ a​la. Čvrš​ ​će steg-​
nuv​ši dr​šku, kren​ e uli​com.

Tek što je dos​pje​la do grad​skog​ a trga kad je čula: »Ma​da​me Ma​uri​ac! Kakv​ o iz​nen​ a​-
đe​nje.«

Njeg​ ov je glas bio po​put ulja što joj se skup​lja​lo pod nog​ am​ a, kliz​ av i ljepl​ jiv. Obli​za​-
la je usn​ i​ce i isp​ ra​vi​la ram​ e​na, nas​to​jeć​ i izg​ led​ at​ i sam​ ou​ vje​ren​ o i bezb​ riž​no. Vra​tio se si-​
noć, pun sebe, hval​ iš​ uć​ i se kako je lako bilo po​kor​ i​ti cij​ el​ u Franc​ us​ ku. Izn​ i​je​la je več​ e​ru,
nje​mu i nje​go​vim lju​dim​ a, do dugo u noć nal​ ij​ e​vaj​ u​ći im vino – na kra​ju obje​da, os​tatk​ e
je bac​ io kok​ o​ši​ma. Via​ n​ne i djec​ a otiš​li su gladn​ i na poč​ i​nak.

Bio je u odor​ i, oki​ćen svas​ti​ka​ma i že​ljezn​ im križ​ ev​ im​ a, pu​še​ći ci​gar​ e​tu, is​puh​ uj​ u​ći
dim bla​go uli​jev​ o od njez​ i​na lica. »Got​ o​vi ste s da​naš​njom nab​ av​kom?«

»Kakv​ a bila da bila, Herr Sturm​ b​ an​n​füh​ rer. Malo se toga može da​nas nab​ a​vi​ti, čak i
bo​no​vim​ a.«

»Da vaši mu​žev​ i nisu bili to​lik​ e kuk​ a​vic​ e, mož​ da vi žene sada ne bist​ e ova​ko gla​dov​ a-​
le.«

Za​šk​ rg​ u​tal​ a je zu​bi​ma, nad​ a​juć​ i se da njez​ in izr​ az lica može proć​ i kao osmij​ eh.
Prou​ ča​vao joj je lice, a ona je zna​la da je blij​ ed​ a kao krpa. »Jes​te li dob​ ro, mad​ a​met«
»Do​bro sam, Herr Stur​mb​ an​n​fü​hrer.«
»Do​pust​ i​te mi da vam po​ne​sem ko​šar​ u. Otp​ ra​tit ću vas do kuće.«
Stegn​ u​la je ko​ša​ru. »Ne, zbi​lja, nema po​treb​ e...«
Pos​ eg​nuo je prem​ a njoj ru​kom u cr​noj ru​kav​ ic​ i. Nije joj bilo drug​ e doli mu pred​ a​ti
is​kriv​ljen​ u ple​ten​ u dr​šku.
Uzeo je koš​ ar​ u i po​čeo hod​ at​ i. Kren​ ul​ a je za njim, osjeć​ aj​ u​ći se upadl​ jiv​ o dok je u
druš​tvu čas​nik​ a SS-a prol​ a​zi​la ulic​ a​ma Car​riv​ e​aua.
Put​ em je Von Ric​h​ter vo​dio razg​ o​vor. Go​vor​ io je o si​gur​nom por​ az​ u Sav​ ez​nik​ a u
Sje​ver​noj Afri​ci, o kuk​ av​ ič​ lu​ku Franc​ u​za i po​hle​pi Ži​do​va, go​vor​ io je i o »kon​ ačn​ om rje-​
šen​ ju ži​dovs​ kog pi​ta​nja« kao da raz​mjen​ juj​ e rec​ ept s prij​ at​ el​ ji​com.
Jed​ va da je mog​ la ra​za​bra​ti njeg​ o​ve rij​ eč​ i po​nad grm​lja​vi​ne u svoj​ oj gla​vi. Kad se usu​-
dil​ a let​ i​mic​ e po​gle​da​ti koš​ a​ru, vi​djel​ a je da baqu​et​te viri is​pod cr​ve​no-bij​ el​ og stoln​ jak​ a
koj​ im je bio po​kri​ven.
»Za​pu​ha​li ste se kao trk​ ać​ i konj, mad​ a​me. Nije vam dob​ ro?«
Da. To je to.

271

Pris​ il​ il​ a se zak​ aš​lja​ti, prek​ riv​ši usta ru​kom. »Žao mi je, Herr Stur​mb​ ann​ f​ üh​ rer. Ni​sam
vas žel​ je​la time gnja​vi​ti, ali naž​ a​lost, boj​ im se da sam uhvat​ il​ a grip​ u od onog dječ​ a​ka pri​-
je neki dan.«

Zau​ s​ta​vio se. »Zar vas ni​sam zam​ ol​ io da svoj​ e bac​ il​ e dr​žit​ e pod​ al​ je od mene?« Gur-​
nuo je ko​ša​ru pre​ma njoj, snažn​ o je udar​ iv​ši u prsa. Očaj​ničk​ i ju je uhva​ti​la, stre​pe​ći da
bi mo​gla pas​ti, a onda bi se kruh pre​po​lo​vio i iz njeg​ a ra​su​li pa​pir​ i, točn​ o pred nje​gov​ im
sto​pal​ im​ a.

»Ja... Žao mi je. Nis​ am razm​ išl​ jal​ a.«
»Neću biti u kući za ve​čer​ u«, rek​ ao je i okren​ uo se na peti, Vi​an​ne je ost​ a​la u mjes​tu
još nek​ o​li​ko tren​ u​tak​ a – dov​ olj​no dugo da pok​ a​že prist​ ojn​ ost u slu​čaj​ u da se on okre​ne.
A onda je poh​ it​ a​la kući.

* * *

U glu​ho doba noći, kad je Von Ric​h​ter već sat​ i​ma spav​ ao, Via​ n​ne se is​kral​ a iz sobe i
otišl​ a u praz​nu ku​hin​ ju. Od​ni​je​la je stol​ ic​ u u svo​ju sobu, tiho za sob​ om za​tvo​rivš​ i vrat​ a.
Prin​ ij​ e​la ju je noćn​ om orm​ a​rić​ u, priv​ ukl​ a bliž​ e i sje​la. Pod svje​tlošć​ u jedn​ e svi​je​će, iz-​
vuk​la je prazn​ e obrasc​ e iz svog stezn​ i​ka.

Izv​ ad​ i​la je zat​ im i svo​je isp​ rav​ e i stal​ a ih pomn​ o prou​ ča​vat​ i. Po​tom je iz​vuk​la obi​telj​-
sku Bi​bli​ju i otvo​ril​ a je. Na sva​kom praz​nom djel​ i​ću pap​ ir​ a koji je mog​ la pro​nać​ i, vjež​-
bal​ a je pot​pi​se. Isp​ oč​ etk​ a je bila tol​ ik​ o ner​vozn​ a da joj je ru​ko​pis bio kri​vu​dav, ali što je
dul​ je vjež​ba​la, to je bila smi​re​ni​ja. Kad su joj se ruke i dah umi​ri​li, kriv​ ot​ vor​ il​ a je rod​ni
list za Jea​ na Ge​org​ es​ a, na​zvav​ši ga Emil​ e Duv​ all.

Ali novi do​ku​ment​ i nisu bili do​volj​ni. Što će se dog​ od​ it​ i jed​nom kad rat za​vrš​ i i
Hélène Rue​ l​le se vrat​ i? Ako Via​ nn​ e ne bude ovd​ je (uz sav riz​ ik koj​ em se iz​lag​ a​la, mo​ral​ a
je ima​ti na umu i tu je​ziv​ u mog​ uć​nost), Hélène neće zna​ti gdje po​traž​ i​ti sina, niti će
zna​ti za ime koje mu je Via​ n​ne dala.

Mo​rat će nač​ in​ i​ti fic​he, kar​tic​ u koja će sa​dr​žav​ at​ i sve pot​ rebn​ e po​dat​ke – tko je zap​ ra-​
vo, tko su mu bili ro​di​te​lji, i nav​ est​ i sve čla​nov​ e obi​tel​ ji za koje je znal​ a. Sve čega se mo-​
gla pri​sje​tit​ i.

Ist​ rgn​ u​la je tri stra​nic​ e iz Bi​blij​ e i na svak​ oj sač​ i​ni​la pop​ is.
Na pr​voj je, tam​nom tint​ om prek​ o mol​ i​tav​ a, na​pi​sal​ a:

Ari de Cham​pla​in 1
Jean Geo​ rg​ es Ru​ell​ e 2

Na drug​ oj je nap​ i​sal​ a:

1.Dan​ i​el Ma​uri​ac

272

2.Emi​le Du​vall
A na treć​ oj :

1.Carr​ i​vea​ u. Ma​uria​ c
2.Sam​ os​tan Pres​ vet​ og Troj​stva
Sva​ki je list oprez​no smo​ta​la u mali svit​ ak. Su​tra će ih sa​kri​ti na tri razl​ i​čit​ a mjest​ a. Je​-
dan u prl​ jav​ u stak​lenk​ u u dr​var​ni​ci, koju će na​pu​nit​ i čav​li​ma; jed​ an u star​ u lim​ en​ku za
boju u štag​lju; a je​dan će stav​ it​ i u kut​ i​ju i zak​ o​pat​ i u kok​ oš​ injc​ u. Kar​ti​ce s imen​ i​ma os​-
ta​vit će kod nads​ toj​nic​ e u sa​mos​ta​nu.
Kart​ i​ce i po​pis, kad se jedn​ om us​por​ ed​ e, ident​ if​ ic​ i​rat će dje​cu na​kon rata i omog​ u​ći​ti
im da se vra​te obit​ el​ ji​ma. Bilo je opasn​ o, da​ka​ko, sve to zap​ i​sa​ti, ali ako ne bude sač​ u​va​-
la po​dat​ke – a njoj se do​go​di ono naj​go​re – kako će se skri​ven​ a djec​ a ikad vra​ti​ti ro​dit​ e-​
lji​ma?
Dugo je Via​ n​ne zu​ril​ a u svoj​ e djel​ o, to​lik​ o da su se dje​ca u kre​vet​ u poč​ e​la vrp​ ol​ jit​ i i
mum​ljat​ i kad je plam​ en svi​jeć​ e poč​ eo cvrč​ a​ti. Nag​nu​la se prij​ ek​ o i po​lo​ži​la ruku na Da-​
ni​elov​ a to​pla leđa ne bi li ga umi​ri​la. Za​tim se i sama pri​dru​žil​ a djec​ i u krev​ e​tu. Još dugo
nije mog​ la zasp​ at​ i.

273

Tideset jedan

6. svib​nja, 1995.
Port​ land, Ore​gon

Bje​žim od kuće«, ka​žem mla​doj ženi koja sje​di po​red mene. Kosa joj je boje šeć​ er​ne

vune, i na sebi ima više tet​ ov​ a​ža od baj​ker​ a He​ils Ang​ els​ a, ali sama je, baš kao i ja u ovoj
zračn​ oj luci pun​ oj užur​ba​nih put​ni​ka. Njez​ i​no je ime, dozn​ al​ a sam, Fe​lic​ ia. U prot​ ek​la
dva sata – od objav​ e da naš let kas​ni – pos​ta​le smo su​put​ni​ce. Bilo je to pos​ ve prir​ odn​ o
– to što smo se našl​ e. Uoči​la me je dok sam ku​pov​ al​ a neke ne​jes​tiv​ e pr​žen​ e krump​ i​ri​će,
a ja sam opaz​ il​ a kako me gled​ a. Bila je glad​na, tol​ i​ko je bilo oči​to. Da​ka​ko, po​zva​la sam
je k sebi i pon​ ud​ il​ a joj kup​ i​ti ne​što za jelo. Jed​nom maj​ka, uvi​jek maj​ka.

»A mo​žda se samo najz​ ad vra​ćam doma, na​kon to​li​kih god​ i​na bje​ža​nja. Katk​ ad je te-​
ško znat​ i što je ist​ i​na.«

»I ja bjež​ im«, rek​la je srč​ u​ći iz slam​ke ne​ga​zir​ a​ni sok iz ša​li​ce ve​lič​ i​ne kut​ i​je za ci​pe​le
koji sam joj ku​pil​ a. »Ako Par​ iz ne bude dov​ oljn​ o dal​ ek​ o, moja idu​ća post​ aj​ a je An​tark​ t​ i​-
ka.«

Vi​dim dubl​ je od če​lič​na izr​ a​za nje​zin​ a lica i prk​ o​sa njez​ i​nih tet​ ov​ až​ a, i osje​ćam neo-​
bič​nu pris​nost, suu​ česn​ išt​ vo. Obje smo bje​gun​ke. »Bo​lesn​ a sam«, kaž​ em, samu sebe iz-​
ne​nad​ ivš​ i prizn​ an​ jem.

»Bol​ es​na, kao ima​te osip? I moja je tet​ka to imal​ a. Bilo je baš koma.«
»Ne, bo​lesn​ a kao rak.«
»Oh.« Po​nov​ o srče. »Pa što ćete onda u Par​ iz​ u? Zar vam nije po​treb​na, ono kao, ke-​
mot​ e​rap​ i​ja?«
Zau​ s​tim odg​ ov​ or​ it​ i (ne, za mene više nema ter​ ap​ ij​ e, s time sam go​to​va) kad nje​zin​ o
pi​tan​ je sjed​ne na svo​je mjes​to? Što ćete onda u Par​ iz​ u? Pa ost​ a​nem šut​ke.
»Ku​žim. Umir​ et​ e.« Prot​ res​ e svo​ju ogrom​nu ša​lic​ u i na​pol​ a otopl​ jen​ i led u njoj za-​
zvec​ka. »Dos​ta vam je mu​čen​ ja. Iz​gu​bi​li ste nadu i tako to.«
»Ma koji vrag?«
Tol​ i​ko sam za​dub​lje​na u mis​li – o neoč​ ek​ i​van​ oj ko​načn​ ost​ i njez​ i​ne izj​ av​ e (umi​re​te)
da mi tre​ba je​dan tre​nut​ ak da shvat​ im kako je ovo iz​gov​ or​ io Ju​li​en. Pod​ ig​nem pog​ led
pre​ma sinu. Na sebi ima svil​ e​ni mor​nar​skop​ la​vi sports​ ki sako, koji sam mu da​ro​va​la za
lanj​ski Bo​žić, te mod​ er​ne, tam​ne trap​ er​ ic​ e. Kosa mu je raz​ba​ru​šen​ a, crna kož​na torb​ a

274

preb​ a​čen​ a mu je prek​ o ram​ en​ a. Ne doi​ ma se sretn​ o. »Par​ iz, mama?«
»Let Air Fran​ce 605 po​čin​ je s ukr​ca​jem za pet mi​nu​ta.«
»To smo mi«, kaže Fe​li​cia.
Znam što moj sin mis​li. Kao dječ​ ak prekl​ in​ jao me je da ga po​ved​ en​ i u Pa​riz. Žel​ io je

vi​djet​ i sva ona mjes​ta koja sam mu spom​ in​ jal​ a u prič​ a​ma za laku noć – žel​ io je sazn​ a​ti
ka​kav je to osje​ćaj pro​šet​ at​ i noću uz Sei​ neu, ili ku​pov​ a​ti umjetn​ in​ e u Plac​ e Des Vos​ ges,
ili sjed​ i​ti u vrtu Tui​ l​le​rie​ s i jest​ i pah​ ul​ jas​te mak​ ar​ on​ e iz La​duréea. Rek​la sam ne na svak​ i
njeg​ ov zaht​ jev, gov​ or​ e​ći mu, Sad sam Amer​ i​kank​ a, moje mjest​ o je ovd​ je.

»Mo​li​mo da se poč​nu ukr​cav​ at​ i svi koji put​ u​ju s dje​com mla​đom od dvi​je god​ i​ne, te
oni koj​ i​ma treb​ a malo više vre​me​na, kao i naši put​nic​ i iz prve kla​se...«

Ust​ aj​ em, uzim​ a​ju​ći ruč​ku mog kof​ er​ a s kot​ a​či​ćim​ a. »To sam ja.«
Jul​ i​en stan​ e toč​no isp​ red mene kao da želi prep​ ri​je​či​ti prist​ up iz​la​zu. »Ideš u Pa​riz
tako iz ve​dra neba? Sama?«
»Od​luč​ il​ a sam u pos​ ​ljedn​ ji čas. Ma kvra​gu sa svim​ e, i tako to.« Na​smi​ješ​ im se najš​ i-​
rim osmij​ e​hom koj​ im mogu s obz​ ir​ om na okol​nost​ i. Po​vri​je​di​la sam ga, a to mi nik​ ad
nije bilo ni na kraj pa​met​ i.
»To je zbog one poz​ iv​ni​ce«, kaže. »I ist​ in​ e koju mi ni​kad nisi rekl​ a?«
Što sam mu to kaz​ a​la prek​ o te​lef​ on​ a? »Zvu​čiš tako dra​mat​ ičn​ o«, ka​žem od​mah​nuvš​ i
svoj​ om kvr​ga​vom ruk​ om. »A nije nik​ akv​ a dram​ a u pit​ a​nju. A sada, mo​ram se ukrc​ at​ i.
Naz​ vat ću te...«
»Nema po​tre​be. Idem s tob​ om.«
U njem​ u odjed​nom vi​dim ki​rur​ga, čov​ jek​ a koji je na​vi​kao gle​da​ti is​pod krvi i kost​ i​ju
da ot​krij​ e što nije u redu.
Fe​lic​ ia pre​bac​ uj​ e svoj​ u nap​ rt​nja​ču pre​ko jed​nog ram​ en​ a i baca praz​nu čašu u koš za
otp​ atk​ e. Odb​ i​je se o pokl​ o​pac pa uro​ni unu​tra. »To​lik​ o o bje​žan​ ju, star​ a moja.«
Ne znam što osjeć​ am više – olakš​ an​ je ili ra​zo​ča​ra​nje. »Ho​ćeš li i sjed​ i​ti por​ ed mene?«
»Ovak​ o u pos​ l​ jedn​ ji čas? Ne.«
Ste​žem drš​ ku ko​fer​ a i od​laz​ im pre​ma sim​pa​tičn​ oj ženi u plav​ o-bij​ e​loj odo​ri. Uzim​ a
moju kart​ u, po​žel​ i mi ugod​ an let, a ja od​sutn​ o ki​mam i nas​tav​ljam da​lje.
Po​kretn​ e stub​ e me vuku na​pri​jed. Naj​edn​ om me spop​ adn​ e blag​ i osje​ćaj kla​ust​ rof​ o​bi​-
je. Jed​ va us​pi​jev​ am doći do daha, ne mogu pov​ u​ći crne ko​tač​ ić​ e ko​fer​ a pre​ko met​ al​ne
prečk​ e u avio​ nu.
»Ov​dje sam, mama«, tiho kaže uzim​ aj​ u​ći mi ko​fer i lako ga po​dig​nuv​ši prek​ o iz​boč​ i-​
ne. Zvuk njeg​ ov​ a glas​ a pods​ jet​ i me da sam maj​ka, a majk​ e nem​ aj​ u luk​suz da se ras​pad​-
nu pred dje​com, iako su prest​ rav​ljen​ e, iako su im dje​ca odras​le oso​be.
Stju​ard​ e​sa me jed​nom pog​ le​da i na​vu​če iz​raz lica koji gov​ or​ i, Evo jedn​ e stark​ e​lje ko​joj
tre​ba pom​ oć. Kako sad ži​vim tamo gdje živ​ im, u onoj ku​tij​ i cip​ el​ a pun​ oj šta​pić​ a u koje se
starc​ i pret​ var​ aj​ u, poč​ e​la sam pre​poz​na​vat​ i taj izr​ az lica. Običn​ o me živc​ i​ra, tje​ra me da

275

is​pra​vim leđa i pro​gur​ am se por​ ed dje​vojk​ e koja je sig​ ur​na da se ne mogu sama snal​ a​zit​ i
u ovom​ e svij​ et​ u, ali u ovom sam tre​nut​ku samo umor​na i prep​ la​šen​ a, i malo po​mo​ći bi
mi dob​ ro doš​lo. Pu​štam je da me ot​prat​ i do mog sjed​ al​ a por​ ed pro​zo​ra, u dru​gom redu.
Malo sam se rasp​ oj​ as​ a​la, kup​ iv​ši kart​ u za prvu klas​ u. A zaš​ to i ne bih? Ne vi​dim razl​ og​ a
da i dal​ je šted​ im.

»Hval​ a vam«, ka​žem stjua​ rd​ es​ i dok sjed​ am. Sin ula​zi za mnom. Kad se na​smij​ eš​ io
stju​ard​ e​si, ču​jem blag uz​dah i po​misl​ im, Nar​ avn​ o. Žene su oblij​ et​ a​le oko Ju​lie​ na još i
prij​ e nego što mu je glas mut​ ir​ ao.

»Pu​tu​je​te li za​jed​no?« upit​ a ona i znam da mu time želi ukaz​ a​ti na to kako je dob​ ar
sin.

Jul​ i​en je oba​sja jed​nim od svo​jih osmij​ eh​ a koji bi i led otop​ il​ i. »Da, ali ni​smo mo​gli
do​bit​ i zaj​ ed​ničk​ a mjes​ta. Ja sam tri reda iza.« Pru​ži joj svo​ju kar​tu.

»Oh, sig​ ur​na sam da mogu to rij​ eš​ i​ti«, kaže ona dok Jul​ ie​ n sprem​ a moj ko​fer i svoj​ u
tor​bu u odjel​ jak izn​ ad mog sjed​ al​ a.

Zu​rim kroz pro​zor, oče​kuj​ u​ći vi​djet​ i pist​ u punu muš​ kar​ ac​ a i žena u na​ranč​ ast​ im pr​s-​
lu​cim​ a kako mašu ru​ka​ma i is​kr​cav​ aj​ u kof​ er​ e, ali ono što vid​ im voda je koja vi​jug​ a po​vr-​
šin​ om od plek​sig​ la​sa, a utk​ an među sreb​ rn​ e niti moj je odraz; moje vlas​ti​te oči zure u
mene.

»Hva​la vam li​je​pa«, čuj​ em kako Jul​ ie​ n gov​ o​ri, a onda sjed​ a po​red mene, kopč​ aj​ uć​ i
po​jas, zat​ e​žuć​ i re​men prek​ o stru​ka.

»Onda«, kaže na​kon dov​ oljn​ o duge stank​ e tij​ ek​ om koje su se ljud​ i prov​lač​ il​ i po​red
nas u ravn​ o​mjer​noj struj​ i, a li​je​pe stjua​ r​des​ e (koje su za​češ​lja​le kosu i osv​ je​žil​ e šmin​ku)
pon​ u​di​le nam pjen​ u​šac. »Po​zivn​ i​ca.«

Uz​dahn​ em. »Poz​ iv​ni​ca.« Da. To je po​če​tak sveg​ a. Ili kraj, ovisn​ o o toč​ki gled​ iš​ ta.
»Ri​ječ je o okup​lja​nju. U Par​ i​zu.«

»Ne raz​ u​mij​ em«, kaže.
»Ni​kad nisi ni tre​bao.«
Po​se​že za mo​jom ruk​ om. To​lik​ o je si​gu​ran i utje​šan, taj njeg​ ov is​cjel​ it​ elj​ski do​dir.
U njeg​ ov​ om licu vid​ im svoj cij​ el​ i živ​ ot. Vid​ im bebu koju sam rod​ il​ a davn​ o na​kon što
sam od toga odust​ al​ a... i nag​ o​vješ​ taj ljep​ o​te koju sam nek​ oć imal​ a. Vid​ im... svoj živ​ ot u
njeg​ ov​ im oči​ma.
»Znam da pos​toj​ i neš​ to što mi že​liš isp​ ri​čat​ i i, što god to bilo – te​ško ti je. Počn​ i lij​ e-​
po ot​po​četk​ a.«
Ne mogu a da se na ovo ne nas​ mij​ eš​ im. Baš je tip​ ič​ an Ame​rik​ an​ ac, taj moj sin. Mis​li
da se živ​ ot može sa​žet​ i u prip​ ov​ ij​ etk​ u koja ima po​če​tak i kraj. Ne zna on niš​ ta o onoj vr​-
sti žrt​ ve, koja jedn​ om po​či​njen​ a, nik​ ad u potp​ un​ ost​ i ne može biti zab​ or​ avl​ je​na. A kako
bi i znao? Uvi​jek sam ga od sveg​ a šti​til​ a.
Ipak. Ov​dje sam, na letu doma, i imam pri​lik​ u don​ ij​ e​ti od​lu​ku drukč​ ij​ u od one koju

276

sam don​ ij​ e​la kad mi je boi bila još svjež​ a, a bud​ ućn​ ost ute​mel​ jen​ a na prošl​ ost​ i či​ni​la se
nem​ og​ u​ćom.

»Kasn​ i​je«, kaž​ em, i ovaj put to za​is​ta mis​lim. Isp​ rič​ at ću mu prič​ u o mom ratu, i mo-​
jim vo​ljen​ im​ a. Ne sve, dak​ ak​ o, ne ono najg​ or​ e, ali ne​što. Do​volj​no da spozn​ a ist​ i​ni​ti​ju
inač​ ic​ u mene. »Ali ne ov​dje i ne sad. Isc​ rp​lje​na sam.« Nasl​ on​ im se na vel​ ik​ i nas​lon sjed​ a-​
la u prv​ oj kla​si i sklo​pim oči.

Kako mogu poč​ et​ i ot​po​četk​ a, kad je sve na što mogu mis​li​ti kraj?

277

Trideset dva

Pro​laz​ iš li kroz pak​ ao, nas​ta​vi da​lje.
WINST ON CHUR C HILL

Svi​banj, 1944.
Franc​ us​ ka

U osam​na​est mjes​ ec​ i ot​ka​ko su na​cist​ i okup​ ir​ al​ i ci​jel​ u Franc​ u​sku, ži​vot je pos​tao još

opas​ni​ji, ako je takv​ o što uopć​ e bilo mog​ u​će. Fran​cus​ ki pol​ i​tič​ki za​rob​lje​ni​ci prev​ ez​ en​ i
su u Dran​cy i zat​ o​če​ni u Fres​nes​ u – a stot​ in​ e ti​suć​ a franc​ u​skih Žid​ o​va dep​ ort​ i​ra​no je u
konc​ ent​ rac​ ijs​ ke lo​go​re di​ljem Njem​ ačk​ e. Si​rot​ iš​ ta u Neu​ il​ly-sur-Se​ine i Mont​ re​uilu is-​
praž​njen​ a su, a dje​ca posl​ a​na u log​ or​ e, dok su ona koja su odved​ en​ a na Vel d’Hiv – njih
više od če​ti​ri tis​ uć​ e – raz​dvo​je​na od ro​dit​ el​ ja i tak​ ođ​ er pos​lan​ a u kon​cen​trac​ ijs​ ke lo​gor​ e.
Sa​vez​nič​ke snag​ e da​no​noć​no su bom​bar​dir​ al​ e. Uhić​ en​ ja nisu prest​ a​jal​ a; lju​di su tje​ran​ i
iz svoj​ ih do​mo​va i tr​gov​ i​na za naj​ma​nji prij​ est​ up, zbog pu​kih nak​la​pa​nja o su​radn​ ji s
Pok​ ret​ om otp​ or​ a, na​kon čega bi ih de​por​ti​ra​li. Ne​vin​ i ta​oci stri​je​ljan​ i su za neš​ to o
čemu nisu imal​ i pojm​ a, a svi mu​škar​ci izm​ e​đu osam​na​est​ e i ped​ es​ e​te slal​ i su se u radn​ e
log​ o​re dil​ jem Nje​mačk​ e. Nitk​ o se nije osjeć​ ao sig​ ur​nim. Više nije bilo žu​tih zvij​ ezd​ a uši-​
ven​ ih na odje​ći. Nit​ko nik​ o​ga nije gle​dao u oči niti razg​ o​va​rao s nez​nan​ci​ma. Elek​trič​na
energ​ ij​ a bila je is​ključ​ en​ a.

Isa​ b​ el​le je sta​ja​la među mnoš​tvom na uglu pa​riš​ ke uli​ce, spremn​ a prij​ eć​ i na drug​ u
stran​ u, ali pri​je nego što je njez​ i​na ci​pel​ a s dr​ven​ om pot​plat​ om dot​ ak​nul​ a pločn​ ik, za​pi-​
šta​la je zvi​ždaljk​ a. Po​vuk​la se u sjen​ u pro​c​vje​tal​ og kes​ten​ a.

Tih dana Pa​riz je bio pop​ ut nar​ ik​ a​če. Buka, buka, buka. Piš​ tan​ je zvi​ždaljk​ i, pucn​ ja​va
pu​šak​ a, tut​njav​ a ka​mi​ona, url​ an​ je voj​nik​ a. Pli​ma rata pro​mij​ e​nil​ a je svoj smjer. Sav​ ez​ni-​
ci su se is​kr​ca​li u Ital​ i​ji, a nac​ is​ti ih nisu usp​ jel​ i zad​ rž​ at​ i. Gub​ ic​ i su pot​ ak​nu​li nac​ ist​ e na
još veću agre​sij​ u. U ožuj​ku su ma​sa​kri​ral​ i više od tri sto​tin​ e Ta​lij​ a​na u Rimu, osve​tivš​ i se
za par​ti​zans​ ki bom​baš​ ki nap​ ad u koj​ em je pog​ i​nul​ o dvad​ e​set osam Nij​ em​ ac​ a. Charl​ es
De Ga​ull​ e najz​ ad je pre​uzeo kont​ ro​lu nad svim pri​pad​ni​ci​ma snag​ a Slob​ od​ne Franc​ u-​
ske, i ne​što ve​li​ko sprem​ a​lo se ovog​ a tjedn​ a.

Ko​lo​na njem​ ač​kih vojn​ ik​ a stu​pa​la je bu​lev​ a​rom Sa​int- Ger​ma​in, u smje​ru Eli​zej​skih
po​lja​na, na čelu s čas​ni​kom na bij​ el​ o​me past​ uh​ u.

Čim su proš​li, Is​a​bell​ e je preš​la ulic​ u, sto​pivš​ i se s brojn​ im nje​mač​kim voj​nic​ i​ma

278

okupl​ jen​ im na ploč​ni​ku. Po​gled je upe​ril​ a u pod, ruk​ am​ a stiš​ću​ći ručk​ u tor​be. Odje​ća
joj je bila iz​noš​ en​ a, ofu​can​ a kao u ve​ći​ne Pa​ri​žan​ a, a za njom je od​zvan​ jao to​pot drv​ e​nih
pot​pla​ta. Nit​ko više nije imao kož​ne. Prošl​ a je po​red du​gač​kih re​do​va do​mać​ i​ca i djec​ e
upa​lih obraz​ a koji su staj​ al​ i pred pek​ arn​ ic​ am​ a i mes​ni​ca​ma. Obro​ci su se ne​prest​ an​ o
sma​nji​va​li u prot​ ekl​ e dvi​je go​din​ e; stan​ ovn​ ic​ i Pa​ri​za pre​živ​ljav​ al​ i su na osam​st​ o kal​ o​ri​ja
dnev​no. Na uli​cam​ a se nije mog​ lo vid​ je​ti ni psa ni štak​ or​ a. Ovaj tje​dan mog​ lo se nab​ a​vi​-
ti samo tap​ io​ ke i mah​ un​ e. Niš​ ta dru​go. Na Bo​ulev​ ar​du de la Gare bile su hrpe nam​ je​šta-​
ja i umjet​nin​ a i na​kit​ a – drag​ o​cjen​ os​ti otet​ e onim​ a koji su dep​ ort​ i​ran​ i. Njih​ o​vi osob​ni
pred​me​ti raz​vr​sta​val​ i su se, spre​ma​li u san​duk​ e i sla​li u Njem​ ač​ku.

Ušla je u Les Deux Mag​ ots u Sai​ nt- Germ​ a​inu i za​uzel​ a sje​da​lo otra​ga; na cr​ve​noj
barš​ un​ as​toj klu​pi nest​ rpl​ ji​vo je če​ka​la, gle​daj​ u​ći mimo kip​ i​ća kin​ e​skih man​da​ri​na. Žena
koja bi mog​ la biti Si​mon​ e de Be​auvo​ir sje​di​la je za stol​ om u pred​njem dij​ el​ u kav​ a​ne.
Nag​nut​ a nad lis​tom pa​pi​ra, bjes​ om​ uč​no je neš​ to zap​ is​ iv​ a​la. Is​a​bell​ e je uton​ u​la u udobn​ o
sje​da​lo; bila je mr​tva umor​na. Samo tij​ ek​ om proš​log​ a mjes​ ec​ a preš​la je Pi​ren​ e​je tri puta i
pos​ je​ti​la svak​ u od si​gur​nih kuća, pla​ćaj​ u​ći pa​sseu​ rim​ a. Sva​ki je kor​ ak bio opas​ an sada
kad više nije post​ o​jal​ a Slo​bodn​ a zona.

»Jul​ i​et​te.«
Po​dign​ ul​ a je pog​ led i ugle​da​la oca. Ost​ a​rio je u ovih pos​ l​ jedn​ jih ne​kol​ ik​ o go​din​ a –
kao i svi, uost​ a​lom. Oskud​ i​ca i glad i očaj i strah os​tav​ il​ i su svoj​ e trag​ ov​ e – na koži koja
je bila boje i tek​s​tu​re pij​ es​ ka, i dub​ ok​ o izb​ o​ran​ a.
Bio je to​li​ko mr​šav da mu se gla​va sad čin​ il​ a pre​ve​lik​ om u odn​ o​su na ti​je​lo.
Uvu​kao se na klu​pu prek​ o puta nje, pol​ ož​ io svo​je iz​bo​ran​ e ruke na isp​ uc​ a​li stol od
mah​ ag​ on​ ij​ a.
Isp​ ruž​ il​ a je ruke i dlan​ o​vi​ma obuj​mil​ a njeg​ ov​ a za​pešć​ a. Kad se po​vuk​ ao, dlan​ om je
pokl​ o​pi​la smo​tul​ jak ve​lič​ in​ e na​liv​per​ a koji je kriš​ om iz​vu​kao iz ru​ka​va – kri​vo​tvor​ e​ne
do​ku​men​te. Vješ​ to ih je uba​cil​ a u svoj stez​nik, nas​ mi​je​šivš​ i se kon​ ob​ a​ru koji se upra​vo
poj​ av​ io.
»Kava«, re​kao je otac umor​nim glas​ om.
Isa​ ​bel​le je zav​ rt​ jel​ a glav​ om.
Kon​ ob​ ar se vrat​ io, spus​tio šal​ i​cu s kav​ om i pon​ ovn​ o nest​ ao.
»Da​nas je bio sas​ta​nak vis​ ok​ ih na​cis​tičk​ ih čas​nik​ a«, rek​ ao je otac. »Bio je tamo i SS.
Čuo sam ri​ječ ›slav​ uj‹.«
»Oprez​ni smo«, tiho je rek​la. »Uos​ta​lom, više se ti izl​ a​žeš riz​ ik​ u dok kra​deš praz​ne
obrasc​ e za do​kum​ ent​ e.«
»Ja sam star​ ac. Ne prim​ je​ćuj​ u me. Treb​ al​ a bi malo stat​ i na lopt​ u. Mo​žda pust​ i​ti da
netk​ o dru​gi pre​laz​ i plan​ in​ e.«
Ona ga zna​čaj​no po​gle​da. Gov​ o​ri li se ovakv​ o što mu​škarc​ im​ a? Žene su bile ključ​na
ka​ri​ka u Po​kret​ u ot​po​ra. Zaš​ to to mu​škar​ci nisu mo​gli shvat​ i​ti?

279

Uzd​ ah​nuo je, vi​djevš​ i od​gov​ or u nje​zi​nu uvrij​ eđ​ en​ om pog​ led​ u. »Tre​ba li ti mjes​to za
pres​pav​ at​ i?«

Is​ab​ ell​ e je cij​ en​ il​ a nje​gov​ u po​nud​ u. Pom​ is​li tada na to ko​li​ko su da​lek​ o do​gu​ra​li. Još
uvi​jek nisu bili bli​ski, ali su​rađ​ iv​ al​ i su, a i to je već bilo neš​ to. Nije ju više gu​rao od sebe,
a sad još i ovaj po​ziv. Prep​ la​vi je nada da će jed​nog​ a dana, kad rat za​vrš​ i, moći zap​ ra​vo
raz​gov​ ar​ at​ i. »Ne mogu. Ne že​lim te dov​ od​ it​ i u opasn​ ost.« Nije bila u sta​nu više od
osamn​ a​est mje​sec​ i, kao što ci​jel​ o to vrij​ e​me nije bila u Car​riv​ ea​ uu ni vid​ je​la Vi​an​ne. Ri​-
jet​ko bi Is​ab​ ell​ e prov​ el​ a tri noći za​re​dom na is​tom​ e mjest​ u. Živ​ ot joj je bio niz tajn​ ih
soba i praš​njav​ ih ma​dra​ca i sum​nji​čav​ ih nez​nan​ ac​ a.

»Jesi li čula što o sest​ ri?«
»Moji pri​jat​ e​lji mo​tre na nju. Čula sam da je vrlo oprezn​ a, da drži gla​vu do​lje i čuva
kćer. Bit će s njom sve u redu«, do​met​nu​la je, čuv​ši kako je nada omek​šal​ a po​ton​ ju re​če​-
ni​cu.
»Ne​dost​ a​je ti«, re​kao je.
Is​ab​ ell​ e se zat​ ekn​ e kako naj​edn​ om raz​miš​lja o proš​los​ti, pož​ el​ jev​ši da je jed​nost​ av​no
može pus​tit​ i. Da, ses​tra joj je ned​ os​taj​ al​ a, ali tako je to bilo već god​ in​ am​ a, cij​ e​li živ​ ot.
»Dob​ ro.« Na​glo je us​tao.
Zam​ ij​ et​ i​la je njeg​ ov​ e ruke. »Ruke ti se tre​su.«
»Pres​tao sam piti. Rek​ oh sebi da nisu baš najb​ o​lja vre​men​ a da bu​dem pi​jan.«
»Nis​ am sa​svim si​gurn​ a«, rekl​ a je nas​ mi​ješ​ ivš​ i se. »Meni se čini da je pij​ anst​ vo baš do-​
bra idej​ a ovih dana.«
»Ču​vaj se, Ju​lie​ t​te.«
Osmij​ eh joj iz​blij​ e​di. U pos​ l​ jedn​ je vrij​ e​me, ras​tanc​ i su joj sve teže pad​ a​li. Kad god bi
se s nek​ im opraš​ tal​ a, ni​kad nije znal​ a hoće li se opet vid​ jet​ i. »I ti.«

* * *

Po​noć.
Isa​ b​ el​le je ču​ča​la u tami iza por​ uš​ e​nog kam​ e​nog zida. Bila je du​bok​ o u šumi, odjev​ e​-

na u te​žačk​ u odje​ću – rad​ni kom​bin​ e​zon, koji je vi​dio i bol​ je dane, cip​ el​ e s drv​ e​nim pot​-
plat​ im​ a te lag​ an​ u blu​zu sa​ši​ve​nu od sta​rog​ a zas​tor​ a za tuš. Vje​tar je nos​ io mir​ is dima
obližn​ jih lom​ a​ča, ali nije mo​gla vid​ jet​ i ni naj​ma​nji trač​ ak svje​tla.

Iza nje pre​lom​ i​la se granč​ i​ca.
Sag​nul​ a se još niže, jed​ va di​šuć​ i.
Za​čuo se zviž​ duk. Bio je to živ​ ah​ an sla​vu​jev pjev. Ili bar​ em neš​ to slič​no. Uz​vra​ti​la je
zviž​ duk​ om.
Za​tim je čula ko​ra​ke, di​sa​nje. Tada: »Iz?«
Ust​ al​ a je i okren​ ul​ a se. Ta​nak trač​ ak svje​dost​ i pro​šao je por​ ed nje, a onda nes​tao.
Prek​ or​ a​čil​ a je pol​ eg​nut​ o de​blo i pala u Gaëton​ o​vo na​ru​čje.
»Ne​dos​taj​ a​la si mi«, rek​ ao je na​kon po​ljup​ca. Odm​ akn​ uo se nev​ olj​ko – mog​ la je to

280

osje​tit​ i. Nisu se vi​dje​li više od osam mjes​ e​ci. Svak​ i put kad bi čula da je vlak is​koč​ io iz
trač​ni​ca, ili da je hot​ el s Ni​jem​ci​ma dig​nut u zrak, ili za okr​šaj s par​ti​za​nim​ a, brin​ ul​ a se.

Uzeo joj je ruku i pov​ eo kroz šumu, tol​ i​ko mračn​ u da nije mog​ la vi​dje​ti mu​škarc​ a
po​red sebe ni staz​ u pod nog​ am​ a. Gaëton ni​jed​nom nije upal​ io ba​klju. Poz​nav​ ao je ove
šume kao vlas​tit​ i džep, ži​vio je ov​dje već više od god​ in​ u dana.

Na kraj​ u šume izb​ il​ i su na ove​ću liv​ ad​ u gdje su ljud​ i staj​ a​li u red​ ov​ im​ a. U ru​kam​ a su
drž​ a​li bak​ lje, ma​šu​ći nji​ma na​prij​ ed-nat​ rag kao re​flek​to​ri​ma, osv​ jetl​ ju​juć​ i zar​ av​ an među
drv​ e​ćem.

Nad glav​ om je čula mo​tor avio​ na, osje​tiv​ši zap​ ah zra​ka na obraz​ i​ma i mir​ is isp​ uš​nih
pli​nov​ a. Po​čeo je nag​ lo po​ni​ra​ti, le​te​ći dov​ olj​no ni​sko da po​tre​se stab​ la. Čula je glasn​ o
me​ha​nič​ko škri​pa​nje pa udar met​ al​ a o met​ al, a onda se po​ja​vio pa​do​bran, pod nji​me se
njih​ a​la go​lem​ a ku​ti​ja.

»Bac​ aj​ u oruž​je«, re​kao je Gaëton. Pov​ u​kao ju je za ruku i pov​ eo po​nov​no među drv​ e-​
će, pa uz​brd​ o, do lo​go​ra dub​ o​ko u šumi. U sam​ om sred​ iš​ tu bukt​ je​la je jar​ko​na​ran​čast​ a
log​ ors​ ka vat​ ra, a svje​tlost je bila zak​lon​ je​na gust​ im gra​njem sta​ba​la. Nek​ ol​ ik​ o je mu​ška​-
rac​ a staj​ al​ o oko va​tre, pu​še​ći ci​ga​re​te i razg​ ov​ ar​ a​juć​ i. Već​ in​ a ih je došl​ a ovam​ o kako bi
izb​ jeg​ li pris​ il​nu dep​ or​tac​ i​ju u njem​ ač​ke radn​ e log​ or​ e. Kad bi se jed​nom našl​ i ovd​ je, uzi​-
ma​li su pu​ške u ruke i pos​ta​ja​li par​ti​za​ni – »mak​ ij​ i« – koji su se bor​ il​ i u ger​ ils​ kom ratu s
Nij​ em​ci​ma; taj​no, pod okril​ jem noći. Podm​ e​ta​li su eksp​ loz​ iv pod vla​kov​ e, po​di​za​li u
zrak skla​di​šta oruž​ja, na​mjern​ o plav​ i​li ka​na​le, či​nil​ i sve što su mog​ li ne bi li omel​ i pro​-
tok dob​ ar​ a te od​laz​ ak Franc​ uz​ a u nje​mačk​ e lo​gor​ e. Zal​ i​he i in​for​ma​cij​ e pri​bav​ljal​ i su od
Sav​ ezn​ i​ka. Ži​vot​ i su im staln​ o bili u opasn​ os​ti; kad bi ih nep​ rij​ a​telj pro​na​šao; odm​ az​da
bi bila brza i čes​to ne​mil​ o​srd​na. Pa​ljen​ je kože, elekt​ roš​ ok​ o​vi, osl​ jepl​ ji​van​ je. Svak​ i je
maki u dže​pu nos​ io pi​lul​ u ci​jan​ id​ a.

Muš​ kar​ci su bili prl​ jav​ i, nao​ čig​ led iz​gladn​ jel​ i, iz​bez​ uml​ jen​ i. Već​ i​na je nos​ il​ a sme​đe
samt​ an​ e hla​če i crne be​retk​ e, sve ofu​can​ e, za​kr​pa​ne i izb​ li​je​djel​ e.

Ma ko​li​ko Is​a​bell​ e vjer​ ov​ al​ a u nji​hov cilj, ne bi se vo​ljel​ a zat​ e​ći sama među nji​ma.
»Dođi«, re​kao je Gaëton. Obišl​ i su lom​ ač​ u i doš​li pred mal​ e​ni, prl​ ja​vi ša​tor kroz čiji
se otvor vi​dje​la jedn​ a vreć​ a za spav​ a​nje, hrpa odje​će i par blat​njav​ ih čiz​ am​ a. Kao i obič-​
no, zau​ da​ral​ o je na pri​jav​ e čar​ a​pe i znoj.
Is​a​bel​le je pogn​ u​la gla​vu i sagn​ ul​ a se dok je ula​zil​ a u šat​ or. Gaëton je sjeo por​ ed nje i
zat​ vo​rio ša​tor. Nije upa​lio svje​tilj​ku (os​ta​li će vi​dje​ti njih​ ov​ e sil​ ue​ te i po​čet​ i dob​ ac​ i​vat​ i).
»Is​a​bell​ e«, rek​ ao je. »Ne​dost​ aj​ a​la si mi.«
Nagn​ ul​ a se na​pri​jed, pre​pus​tivš​ i se nje​gov​ om za​grl​ jaj​ u i pol​ jup​ci​ma. Kad je pres​tao –
pre​br​zo – dub​ o​ko je udahn​ u​la. »Imam po​ruk​ u iz Lon​don​ a za tvo​ju skup​ i​nu. Paul ju je
pri​mio dan​ as po​podn​ e u pet. Čezn​ utl​ ji​vi je​caj​ i je​sen​ je vio​ li​ne.«
Čula je kako uvl​ a​či dah. Oči​to je por​ u​ka, koju su pri​mi​li pu​tem ra​di​ja BBC, bila ši​-
fra.

281

»Je li ri​ječ o neč​ em važ​nom?« upit​ a​la je.
Nje​go​ve ruke kren​ u prem​ a nje​zin​ u licu, njež​no ga obujm​ e i pri​vu​ku na još je​dan po​-
lju​bac. Ovaj je bio pun tuge. Još je​dan rast​ a​nak.
»Dov​ olj​no važn​ o da mo​ram smjes​ta kren​ u​ti.«
Mo​gla je samo kimn​ ut​ i. »Više ni​kad ne​mam​ o vre​men​ a«, šapn​ u​la je. Sva​ki tren​ ut​ ak
koji bi do​bil​ i, ne​kak​ o bi im bio ukra​den, otet. Srel​ i bi se, pov​ uk​li u sje​nov​ it kut​ ak ili pr​-
ljav​ i ša​tor ili kak​ av so​bič​ ak, pa u mrak​ u vo​di​li ljub​ av, ali nik​ ad ne bi nak​ on toga le​žal​ i i
kao lju​bav​ni​ci raz​gov​ ar​ al​ i. Uvij​ ek bi je na​pust​ io, ili bi ona nap​ ust​ i​la nje​ga. Sva​ki put kad
bi je drž​ ao u za​gr​ljaj​ u, pom​ isl​ i​lab​ i – to je bilo to, ovo je po​sl​ jed​nji put. A onda bi če​ka​la
da joj kaže da je voli.
Go​vor​ i​la bi sebi da je to zato što je rat. Voli je, ali ga ta ljub​ av pla​ši, strah​ u​je da će je
izg​ u​bi​ti, i da bi ga ne​ka​ko više bo​ljel​ o ako bi se iz​jasn​ io. Za do​brih dana, čak bi u to i
po​vje​ro​va​la.
»Ko​li​ko je to opasn​ o? To gdje sad ideš?«
Opet muk.
»Pro​na​ći ću te«, tiho je rek​ ao. »Mož​ da do​đem na jedn​ u noć u Par​ iz, pa ćemo se ušu-​
ljan u kino i zvi​ždat​ i ti​jek​ om film​skih žur​na​la, i kas​ni​je šet​ a​ti Rod​ in​ ov​ im vrt​ o​vi​ma.«
»Kao ljub​ av​nic​ i«, rek​la je, po​kuš​ av​ aj​ uć​ i se na​smi​je​šit​ i. Uvij​ ek bi ovak​ o go​vor​ i​li jedn​ o
dru​gom​ e, di​je​leć​ i san o živ​ ot​ u koji su go​tov​ o zab​ o​ra​vi​li, i koji te​ško da se mog​ ao po​nov​ i​-
ti.
Do​takn​ uo joj je lice s njež​nošć​ u koja joj je izm​ am​ i​la suze u oči​ma. »Kao lju​bavn​ ic​ i.«

* * *

U prot​ ekl​ ih osam​nae​ st mjes​ e​ci, tij​ ek​ om koj​ ih je rat eska​li​rao, a na​cis​ti post​ a​jal​ i sve agre​-
siv​ni​ji, Via​ nn​ e je pron​ ašl​ a i u si​ro​ti​šte sa​kril​ a tri​nae​ s​ter​ o dje​ce. U poč​ etk​ u je samo obi​la-​
zil​ a bliž​ u okol​ ic​ u, slij​ ed​ e​ći tra​go​ve koje je dob​ i​val​ a iz OSE-a. S vrem​ en​ om, nads​ tojn​ i​ca
se po​vez​ a​la s JDC-om – krovn​ om ži​dovs​ kom hum​ an​ i​tar​nom udrug​ om u Sjed​ in​ je​nim
Drž​ av​ a​ma, koja se bor​ i​la da spas​ i žid​ ov​sku dje​cu – pa su oni pros​ ​ljeđ​ iv​ a​li Vi​an​ne in​for​-
ma​cij​ e o dru​goj djec​ i ko​joj je treb​ al​ a pom​ oć. Maj​ke su se katk​ ad same poj​ avl​ ji​val​ e na
nje​zi​nom kuć​nom pra​gu, upla​ka​ne, očajn​ e, prekl​ i​njuć​ i je za po​moć. Vi​an​ne nij​ edn​ om
nije nik​ o​ga odb​ il​ a, ali uvij​ ek je bila iz​van sebe od strah​ a.

Ovog to​plog li​panj​skog dana 1944., tje​dan dana nak​ on što su Sav​ ez​ni​ci is​krc​ a​li više
od stot​ in​ u ped​ es​ et tis​ uć​ a tru​pa u Norm​ and​ i​ji, Vi​ann​ e je staj​ al​ a u učio​ nic​ i sir​ ot​ iš​ ta, zu​re​-
ći u umorn​ u djec​ u koja su tro​mo sjed​ il​ a za svo​jim stol​ o​vi​ma. I nije bilo čud​no da su bili
umorn​ i.

Ti​je​kom proš​le go​di​ne bomb​ ard​ i​ra​nje je bilo go​to​vo ne​prest​ a​no. Zračn​ i na​pad​ i bili
su tol​ ik​ o čes​ti da se Vi​an​ne nije ni gnja​vi​la vo​dit​ i dje​cu u po​drum kad bi se oglas​ i​la sir​ e​-
na. Samo bi lež​ a​la s njim​ a u krev​ e​tu, čvr​sto ih grl​ eć​ i sve dok se ne bi ogla​sil​ a ona za pres​-
tan​ ak opas​nos​ti ili bi bom​bar​dir​ a​nje prest​ al​ o. Ali pre​dah nik​ ad ne bi du​lje pot​ raj​ ao.

282

Via​ nn​ e je pljesn​ u​la ruk​ am​ a i zat​ raž​ i​la pažn​ ju. Mož​ da bi ih kakv​ a igra malo orasp​ o​lo​-
žil​ a.

»Je li opet zrač​ni nap​ ad, ma​da​me?« upit​ ao je Emi​le. Sad mu je bilo šest, i ni​kad više
nije spom​ en​ uo mamu. Kad bi ga za nju pit​ al​ i, gov​ o​rio bi da je »umr​la jer se raz​bol​ jel​ a«, i
to bi bilo sve. Nije se sje​ćao da je jedn​ om bio Jean Geo​ r​ges Rue​ ll​ e.

Baš kao što se ni pet​ o​go​dišn​ ji Dan​ i​el nije sje​ćao tko je ne​kadb​ io.
»Ne. Nije zračn​ i nap​ ad«, rekl​ a je. »Zap​ ra​vo, baš sam po​misl​ i​la kako je ovd​ je užasn​ o
vruć​ e.« Pov​ ukl​ a je svoj opuš​ te​ni ovrat​nik.
»To je zbog za​mrač​ e​nih proz​ or​ a, mad​ am​ e«, rekl​ a je Clau​ di​ne (prij​ e Ber​na​dett​ e).
»Majk​ a kaže da se u svo​joj ha​lji osje​ća kao dim​lje​na šun​ka.«
Djec​ a na ovo pras​nu u smij​ eh.
»Bo​lje i ovo nego zims​ ka hlad​noć​ a«, rekl​ a je Soph​ ie, i na to svi sta​nu pot​ v​ rdn​ o kim​ a​ti
glav​ a​ma.
»Misl​ i​la sam«, nast​ a​vi Via​ nn​ e, »da bi dan​ as bio dob​ ar dan za...«
Pri​je nego što je mo​gla dov​ rš​ i​ti mis​ ao, čula je brek​ta​nje mo​to​cik​la; nek​ ol​ ik​ o tren​ u​ta-​
ka kas​ni​je, kor​ ac​ i – vojn​ ičk​ e čiz​me – za​grm​ jel​ i su kam​ en​ im hod​ni​kom.
Svi su se uki​pi​li.
Vrat​ a uči​onic​ e su se otvo​ril​ a.
Unut​ ra je ušao Von Ric​h​ter. Dok je pril​ az​ io Via​ n​ne, ski​nuo je kapu i tutn​ uo je pod
paz​ uh​ o. »Mad​ a​me«, re​kao je. »Izi​ ​đit​ e sa mnom u hod​nik.«
Via​ n​ne kim​ne. »Samo tre​nut​ ak, djec​ o«, rek​la je. »Či​taj​te u tiš​ in​ i dok se ne vrat​ im.«
Von Ric​h​ter je uze pod ruku – bol​nim, osvet​nič​kim stis​ kom – i pov​ ed​ e u ka​me​no
dvor​ iš​ te isp​ red učio​ nic​ e. Zvuk te​kuć​ e vode iz mah​ ov​ in​ om obras​le fon​tan​ e grg​ ol​ jio je u
bli​zi​ni.
»Do​šao sam vas pi​tat​ i za vaš​ eg pozn​ an​ ik​ a, Henr​ ij​ a Na​var​rea?«
Vi​ann​ e se mol​ il​ a da se nije vid​no lecn​ ul​ a. »Za koga, Herr Sturm​ ​ban​n​füh​ rer?«
»Hen​ri Na​var​re.«
»Oh. Oui. Vlas​nik ho​te​la.« Steg​nu​la je šake ne bi li ih umi​ril​ a.
»Vi ste mu prij​ a​te​lji​ca?«
Via​ n​ne za​tres​ e gla​vom. »Ni​sam, Herr Stur​mb​ ann​ f​ ü​hrer. Je​dva da ga i poz​naj​ em. Ovo
je mali grad.«
Von Rich​ ​ter je po​novn​ o pro​dorn​ o po​gled​ a. »Ako mi la​žet​ e ne​što ovak​ o bez​nač​ ajn​ o,
mog​ ao bih se zap​ i​tat​ i što ste mi još sla​gal​ i.«
»Herr Stur​m​bann​ ​füh​ rer, ni​sam...«
»Vi​đen​ i ste s njim​ e.« Dah mu je vo​njao po pivu i slan​ i​ni, a oči su mu bile su​žen​ e.
Ubit će me, pom​ isl​ i​la je prvi put. Tol​ i​ko je dugo bila oprezn​ a, ni​kad mu se nije su-​
prot​stav​ il​ a ili mu pr​ko​sil​ a i, ako je mo​gla, nik​ ad ga nije gled​ al​ a u oči. Ali u po​s​ljedn​ jih
nek​ o​lik​ o tjed​ an​ a post​ ao je ćudl​ jiv, ne​pred​ vid​ljiv.

283

»Ovo jest ma​len grad, ali...«
»Uhić​ en je jer je pom​ ag​ ao nep​ ri​jat​ e​lju, ma​dam​ e.«
»Oh«, rek​la je.
»Još ćemo o ovo​me po​razg​ o​va​ra​ti, ma​dam​ e. U mal​ oj sobi bez pro​zo​ra. I vjer​ uj​te, iz​-
vuć​ i ću is​ti​nu iz vas. Ot​krit ću da ste s njim​ e sur​ ađ​ iv​ a​li.«
»Ja?«
Steg​nuo je stis​ ak tol​ ik​ o da je po​misl​ il​ a da će joj prs​ ​nu​ti kost. »Otk​ rij​ em li da znat​ e
bilo što o ovo​me, pri​vest ću vašu djec​ u na isp​ i​tiv​ an​ je... nem​ il​ o​srdn​ o... a onda ću vas sve
pos​lat​ i u zat​ vor Fres​nes.«
»Nem​ ojt​ e im nau​ di​ti, prek​lin​ jem vas.«
Bilo je to prvi put da ga je za ne​što prekl​ in​ ja​la, i on se uki​pi čuv​ši očaj u nje​zi​nu gla​-
su. Dis​ an​ je mu se ubr​za​lo. I eno ga, jasn​ o pop​ ut pla​vetn​ i​la u nje​gov​ im oči​ma: uzb​ uđ​ e-​
nje. Više od go​di​nu i pol strog​ o je pa​zi​la na vlad​ a​nje u njeg​ o​voj bli​zi​ni, odi​je​va​ju​ći se i
pon​ aš​ a​juć​ i pop​ ut sir​ o​čet​ a, nik​ ad ne privl​ a​čeć​ i pažn​ ju, ni​kad ne go​vo​re​ći ni​šta osim da,
ili ne, Herr Sturm​ b​ an​n​fü​hrer. Sada, u samo jed​nom tre​nu, sve je to uni​štil​ a. Otk​ ri​la je
svoj​ u sla​bost, i on je to uočio. Sada je znao kako je može pov​ rij​ ed​ it​ i.

* * *

Nek​ o​li​ko sati kasn​ ij​ e Vi​ann​ e je bila u sob​ ič​ku bez proz​ or​ a u utrob​ i grads​ ke vij​ ećn​ i​ce.
Sjed​ il​ a je ukoč​ en​ a na stol​cu, stež​ u​ći nasl​ on za ruke tol​ ik​ o da su joj članc​ i po​bi​je​ljel​ i.

Sa​tim​ a je bila ovd​ je, sama, pok​ uš​ a​vaj​ uć​ i smis​lit​ i najb​ ol​ je odg​ ov​ or​ e. Kol​ i​ko su znal​ i?
U što će pov​ jer​ ov​ at​ i? Je li Henr​ i spom​ en​ uo njez​ i​no ime?

Ne. Da su zna​li da kri​vot​ vo​ri dok​ u​men​te i skriv​ a žid​ ov​sku dje​cu, već bi bila uhi​ćen​ a.
Iza nje vrat​ a su se od​škrin​ u​la, a onda uz škljoc​ aj za​tvo​ril​ a.
»Ma​dam​ e Mau​ ri​ac.«
Us​ta​la je.
Von Rich​ t​ er je po​la​ko kru​žio oko nje, njeg​ ov pog​ led in​ti​man na njez​ in​ om tij​ el​ u.
Ima​la je izb​ li​jed​ jel​ u, mno​go puta pre​kro​je​nu ha​ljin​ u, nije imal​ a ča​ra​pe, a na nog​ am​ a ok-​
sford​ ic​ e s dr​ven​ im pot​pla​tim​ a. Kosa, koju nije dva dana opra​la, bila je prek​ ri​ven​ a turb​ a​-
nom koc​kas​ta uzork​ a, na čelu pri​ve​za​na u čvor. Ruž je već odav​na pot​ ro​šil​ a pa su joj us-​
nic​ e bile blij​ ed​ e.
Zau​ st​ a​vio se isp​ red nje, pre​bliz​ u, ruku pre​kri​žen​ ih na le​đi​ma.
Va​ljal​ o je smo​ći hra​bros​ti da po​dign​ e brad​ u, a kad je to učin​ il​ a – kad je pog​ led​ a​la u
njeg​ ov​ e le​den​ op​ la​ve oči – zna​la je da je u ne​vo​lji.
»Vi​đen​ i ste kako s Hen​ri​jem Na​var​reo​ m še​ćer​ e tr​gom. On je osum​nji​čen za sur​ adn​ ju
s Maqui​ s de Li​mou​ sin, tim ku​kav​ ic​ a​ma koji pop​ ut živ​ o​tin​ ja žive u šum​ am​ a i pom​ až​ u
nep​ ri​ja​te​lju u Norm​ and​ i​ji.« U isto vri​jem​ e kad su se Sa​vez​nic​ i is​krc​ al​ i u Nor​man​dij​ i,
ma​kij​ i su har​ al​ i zeml​ jom, prek​ i​da​ju​ći že​ljez​ničk​ e li​ni​je, pos​tav​ljaj​ uć​ i bom​be i plav​ eć​ i ka​-
nal​ e. Nac​ is​ti su očaj​ničk​ i žel​ je​li pron​ a​ći i kaz​ni​ti par​ti​za​ne.

284

»Jed​ va da ga poz​naj​ em, Herr Sturm​ b​ an​n​fü​hrer. Ne znam ni​šta o onim​ a koji po​ma​žu
nep​ ri​ja​te​lju.«

»Prav​ i​te me bu​da​lom, ma​dam​ e?«
Za​tres​la je glav​ om.
Žel​ io ju je uda​ri​ti. Mo​gla je to vi​djet​ i u nje​gov​ im plav​ im oči​ma; ruž​na, bol​ esn​ a žel​ ja.
Usađ​ e​na u njeg​ a onda kad ga je prek​lin​ ja​la za neš​ to, i sada nije znal​ a kako je išč​ u​pa​ti.
Po​segn​ uo je i prs​ tim​ a joj preš​ ao duž če​ljus​ti. Lecn​ u​la se. »Zar ste za​ist​ a to​li​ko ned​ už-​
ni?«
»Herr Stur​mb​ an​n​füh​ rer, ži​vit​ e u mom domu već osamn​ ae​ st mjes​ ec​ i. Vi​đat​ e me sva​-
kod​nevn​ o. Hra​nim dje​cu i rad​ im u vrtu i po​duč​ av​ am u sir​ ot​ iš​ tu. Te​ško da bih mog​ la
pom​ a​ga​ti Sa​vezn​ i​ci​ma.«
Jag​ o​di​cam​ a pr​sti​ju mi​lov​ ao joj je usne, pri​si​liv​ši je da ih raz​dvo​ji. »Otk​ rij​ em li da ste
mi la​ga​li, po​vri​jed​ it ću vas, ma​dam​ e. I prit​ om ću uži​va​ti.« Pust​ io je da mu ruka pad​ne.
»Ali ako mi go​vo​rit​ e is​tin​ u – sada – poš​ ted​ jet ću vas. I vašu djec​ u.«
Prot​ rn​ u​la je na po​mis​ ao da bi mog​ ao ot​krit​ i kako je cij​ el​ o ovo vri​jem​ e živ​ io sa žid​ ov​-
skim dje​tet​ om. Time bi is​pao bud​ a​la.
»Nik​ ad vam ne bih la​ga​la, Herr Sturm​ ​bann​ f​ ii​ hrer. Mo​ra​te to znat​ i.«
»Evo što znam«, re​kao je, prig​nuvš​ i se bli​že i šapn​ uv​ši joj na uho: »Na​dam se da mi
la​žet​ e, ma​dam​ e.«
Od​mak​nuo se.
»Uplaš​ il​ i ste se«, re​kao je smij​ e​še​ći se.
»Ne​mam se čega plaš​ i​ti«, od​vrat​ i​la je, nes​po​sobn​ a to dov​ oljn​ o glasn​ o izr​ e​ći.
»Vi​djet ćemo je li to ist​ in​ a. Za sada, mad​ a​me, pođ​ it​ e doma. I mol​ i​te se da ne otk​ ri​-
jem da ste mi lag​ al​ i.«

* * *

Ist​ og tog dana Isa​ ​bel​le je pro​laz​ i​la ka​me​nom ulic​ om grad​ ić​ a na brdu, Urr​ ug​nea. Mo​gla
je čuti odjek vlast​ i​tih ko​rak​ a. Na putu dovd​ e iz Pa​riz​ a, njez​ i​ne dvij​ e po​sl​ jedn​ je »pje​sme«
– boj​nik Fo​ley i des​ etn​ ik Smyth​ e – sav​ r​šen​ o su slij​ ed​ i​li uput​ e i us​pje​li proć​ i broj​ne kon-​
trol​ne točk​ e. Nije se već dugo os​vrn​ ul​ a, ali ni u jedn​ om času nije pos​ umn​ ja​la da se kreć​ u
kako im je reč​ en​ o – najm​ an​ je stot​ i​nu met​ a​ra jed​ an od dru​go​ga.

Na vrhu brij​ eg​ a, vid​ jel​ a je muš​ kar​ca kako sjed​ i na klu​pi is​pred za​tvo​ren​ og poš​ tans​ kog
ured​ a. U ruci je imao nat​pis: gluh​ on​ i​jem. ček​ am maj​ku da dođe po mene. Za​čud​ o, još
uvi​jek su us​pij​ e​val​ i zav​ ar​ a​ti na​cis​te ovom jed​nost​ av​nom smi​cal​ ic​ om.

Isa​ b​ ell​ e mu pri​đe. »Imam kiš​ o​bran«, rekl​ a je na eng​ le​skom s teš​ kim na​gla​skom.
»Čini se da će kiša«, od​vrat​ io je.
Kim​nul​ a je. »Ho​daj​te naj​man​ je pe​de​set met​ ar​ a iza mene.«
Nast​ av​ i​la se pen​ ja​ti uz​br​do, sama.
Kad je dosp​ je​la do iman​ ja mad​ a​me Bab​ i​ne​au, već se spust​ io su​mrak. Na okuc​ i je zas-​

285

tal​ a, ček​ aj​ u​ći da je pi​lot​ i sust​ ig​nu.
Mu​škar​ ac koji je sjed​ io na klup​ i sti​gao je prvi. »Zdra​vo, gosp​ oj​ a«, pozd​ ra​vi je skid​ aj​ u-​

ći svo​ju pos​ uđ​ e​nu be​retk​ u. »Bojn​ ik Tom Dowd, gosp​ o​ja. Sa​rah iz Paua vam ša​lje poz​-
drav​ e. Ona je prv​ or​ azr​ ed​na do​mać​ ic​ a.«

Is​ab​ ell​ e se umor​no na​smij​ e​ši. Bili su tol​ i​ko... ne​vje​ro​jatn​ i, ti Jenk​ ij​ i, s onim svo​jim
uvi​jek spremn​ im osmij​ e​si​ma i grom​kim glas​ o​vim​ a. A tek nji​hov​ a zah​ valn​ ost. Nim​ a​lo
nal​ ik Bri​tan​ci​ma, koji bi zah​ val​ i​li kratk​ o i od​sječ​no, ih hlad​nim i čvr​stim ruk​ o​van​ jem.
Odav​no je već prest​ a​la broj​ i​ti kol​ ik​ o su je puta Amer​ ik​ an​ci zag​ rl​ i​li tol​ i​ko sr​ča​no da bi je
go​to​vo ba​cil​ i s nogu. »Ja sam Ju​lie​ tt​ e«, rekl​ a je boj​nik​ u.

Iduć​ i je stig​ ao bojn​ ik Jack Fol​ ey. Šir​ o​ko se os​mjehn​ uo i rek​ ao: »Bo​gam​ i, ovo su pla-​
nin​ e i pol.«

»Dol​ je si rek​ ao da će to biti ma​čji ka​šalj«, rek​ ao je Dowd is​pru​živ​ši ruku. »Dowd.
Chic​ a​go.«

»Fol​ ey. Bost​ on. Dra​go mi je.«
De​setn​ ik Smyth​ e sti​gao je zadn​ ji, nek​ o​lik​ o mi​nut​ a kasn​ ij​ e. »Zdra​vo, gosp​ o​đo«, uko-​
če​no je pozd​ rav​ io. »Bio je ovo vraš​ ki usp​ on.«
»Samo ček​ ajt​ e«, rekl​ a je Is​a​bel​le nas​ mi​javš​ i se.
Pov​ el​ a ih je do brv​na​re i tri​put pok​ u​cal​ a. Ma​dam​ e Ba​bin​ e​au je blag​ o odš​ kri​nu​la vrat​ a
pa se, ugled​ avš​ i Isa​ b​ ell​ e kroz proc​ ij​ ep, šir​ ok​ o na​smi​je​ši​la i pus​ti​la ih unut​ ra. Kao i uvi​-
jek, že​ljez​ni ko​tao vis​ io je nad va​trom na čađ​ av​ om og​njiš​ tu. Stol je bio pos​tav​ljen za nji-​
hov dol​ a​zak, s ča​šam​ a to​plo​ga mli​jek​ a i praz​nim zdje​lam​ a za juhu.
Isa​ b​ el​le se ogled​ a​la oko sebe. »Edua​ r​do?«
»U štagl​ ju je, s dvo​ji​com pi​lo​ta. Ima​mo te​ško​ća s na​bav​ om nam​ irn​ ic​ a. Sve je to zbog
tog vražj​ eg bomb​ ar​dir​ an​ ja. Pola grad​ a je srav​njen​ o sa zeml​ jom.« Spust​ il​ a je ruku na Is​a​-
bell​ in obraz. »Iz​gle​daš umorn​ o, Ju​li​et​te. Jesi li dob​ ro?«
Dod​ ir je bio tol​ i​ko utje​šan da Isa​ b​ el​le nije mog​ la a da se nač​ as ne osl​ on​ i. Žel​ jel​ a se iz-​
jad​ a​ti svo​joj prij​ at​ e​ljic​ i, malo se rast​ er​ et​ i​ti, ali bio je to još je​dan od luk​suz​ a u ovom​ e
ratu. Sa svoj​ im si se te​go​bam​ a no​sio sam. Isa​ b​ el​le nije rek​la mad​ am​ e Bab​ in​ e​au da je Ges​-
tap​ o pro​šir​ io svo​ju po​tra​gu za Slav​ uj​ em, niti da brin​ e za oca, sest​ ru i ne​ća​kin​ ju. Uos​ta​-
lom, što bi joj to vrij​ e​dil​ o? Svi su imal​ i obi​te​lji za koje su bri​nul​ i. Bile su to uobič​ a​jen​ e
tje​sko​be, točk​ e ucr​tan​ e na zeml​ jo​vid​ u ovog​ a rata.
Isa​ b​ ell​ e je po​segn​ u​la za sta​rič​ i​nom ruk​ om. Tol​ ik​ o se toga užasn​ og do​ga​đa​lo u nji​ho-​
vim živ​ ot​ i​ma, ali pos​to​ja​lo je i ovo: pri​jat​ eljs​ tva skov​ an​ a u va​tri, ne​sal​ om​ljiv​ a pop​ ut že​-
lje​za. Nak​ on to​lik​ o mno​go sa​motn​ ih god​ in​ a pro​ved​ e​nih u sa​most​ a​nim​ a, od​ba​če​na i za​-
bo​rav​lje​na u in​ter​na​tim​ a, Isa​ ​bell​ e ni​kad nije uzim​ al​ a zdrav​ o za go​tov​ o čin​ je​nic​ u da sad
ima pri​jat​ el​ je; one koje je vo​ljel​ a, i koji su vol​ jel​ i nju.
»Do​bro sam, prij​ a​tel​ jic​ e moja.«
»A onaj tvoj zgod​ni mla​dić?«

286

»I dal​ je diže sklad​ iš​ ta i vlak​ o​ve u zrak. Vid​ je​li smo se net​ om prij​ e invaz​ ij​ e na Nor​-
mand​ ij​ u. Slu​ti​la sam da se spre​ma neš​ to vel​ i​ko. Znam da je on u sa​mom sred​ iš​ tu sveg​ a.
Brin​ em se...«

Isa​ ​bell​ e je čula uda​lje​no bru​ja​nje mo​tor​ a. Okren​ u​la se pre​ma mad​ a​me. »Oče​ku​je​te li
koga?«

»Ova​mo nitk​ o ne do​la​zi vo​zil​ om.«
I pil​ ot​ i su čuli zvuk​ o​ve. Raz​gov​ or je utih​nuo. Smyth​ e je pod​ ign​ uo po​gled. Fol​ ey je
izv​ u​kao nož zat​ ak​nut za re​me​nom.
Koze su po​čel​ e me​ke​tat​ i. Sjen​ a je prošl​ a pre​ko pro​zo​ra.
Prij​ e nego što ih je Isa​ b​ el​le us​pje​la upo​zor​ it​ i, vrat​ a su se fres​ kom otvo​ri​la i svjet​ lost se
raz​lil​ a prost​ o​rij​ om, a unut​ ra je na​hru​pil​ o nek​ ol​ ik​ o eses​ o​va​ca. »Ruke uvis!«
Is​a​bel​le je netk​ o snažn​ o uda​rio kund​ ak​ om u gla​vu. Zast​ en​ jal​ a je i po​srn​ u​la nap​ rij​ ed.
Noge su je iz​dal​ e i pala je, udar​ ivš​ i snaž​no o ka​me​ni pod.
Pos​ ​ljed​nje što je čula pri​je nego što je iz​gu​bi​la svi​jest, bilo je: »Svi ste uhi​ćen​ i.«

287

Trideset tri

Isab​ el​le se prob​ u​di​la zap​ ešć​ a i gležn​ jev​ a pri​vez​ an​ ih za dr​ve​ni stol​ ac; užad joj se usjek​la u

meso, zat​ eg​nut​ a to​lik​ o da se nije mo​gla ni mi​lim​ et​ ar po​makn​ u​ti. Prs​ ti su joj utrn​ ul​ i.
Jedn​ a žar​ u​lja vi​sjel​ a je sa strop​ a; stož​ ac svjet​ los​ti u tami. Soba je zau​ da​ra​la na vlag​ u i mo-​
krać​ u, voda je cu​ri​la kroz pu​kot​ in​ e u kam​ e​nu. Neg​dje is​pred nje bljes​nu​la je ši​bic​ a.

Čula je kako je zast​ rug​ a​la, osjet​ i​la sum​por​ni vonj i pok​ uš​ al​ a pod​ ig​nut​ i glav​ u, ali po​-
kret je bio to​li​ko bo​lan da je pro​tiv vol​ je zaj​ eč​ a​la.

»Gut«, net​ko je re​kao. »Boli.«
Ges​ta​po​vac.
Po​vuk​ ao je sto​lac iz tame i sjeo su​čel​ i​ce njoj. »Bol«, samo je kaz​ ao. »Ili bez bola. Na
tebi je odl​ u​ka.«
»U tom slu​čaj​ u, bez bola.«
Snažn​ o ju je ošam​ ar​ io. Krv joj je isp​ un​ il​ a usta, tr​pk​ a i met​ aln​ a okus​ a. Osjet​ il​ a je kako
joj kapl​ je niz brad​ u.
Dva dana, pom​ is​lil​ a je. Samo dva dana.
Mor​ a​la je izd​ rž​ a​ti is​pi​ti​van​ je dva​de​set i če​tir​ i sata, ne odat​ i ni​jed​no ime. Ako bi u
tome usp​ je​la, ako se ne bi slom​ il​ a, nje​zin otac i Gaëton i Henr​ i i Did​ ie​ r i Paul i Anou​ k
imat će vre​me​na da se sklo​ne na sig​ ur​no. Uskor​ o će doz​na​ti da je uhi​ćen​ a, ako već nisu
zna​li. Edua​ r​do će pos​lat​ i po​ruk​ u, i oni će se prit​ aj​ it​ i. Tak​ av im je bio plan.
»Ime?« upi​tao je iz​vuk​ av​ši mali no​tes i olovk​ u iz džep​ a na prs​ i​ma.
Osjet​ il​ a je kako joj krv s brad​ e kapa na kril​ o. »Jul​ i​et​te Gerv​ a​ise. Ali to već zna​te. Ima-​
te moje dok​ u​men​te.«
»Imam​ o do​kum​ ent​ e koji te ident​ if​ ic​ i​raj​ u kao Jul​ ie​ t​te Gerv​ a​ise, ist​ in​ a.«
»Zaš​ to me onda pit​ a​te?«
»Tko si za​pra​vo?«
»Zap​ rav​ o sam Jul​ ie​ tt​ e.«
»Gdje si rođ​ e​na?« lij​ en​ o je upi​tao, pro​učav​ a​ju​ći svo​je li​je​po ure​đe​ne nokt​ e.
»U Nici.«
»A što si ra​dil​ a u Urr​ ugn​ eu?«
»Zar sam bila u Ur​rugn​ eu?« upit​ al​ a je.
Na ovo se isp​ rav​ io, vrat​ ivš​ i pog​ led na nju sa zan​ im​ a​njem. »Ko​lik​ o ti je god​ in​ a?«
»Dva​de​set dvij​ e, ili uskor​ o, misl​ im. Ro​đen​da​ni mi više ne znač​ e puno.«

288

»Iz​gle​daš mlađ​ e.«
»Osje​ćam se sta​ri​je.«
Pol​ ak​ o je us​tao i nad​ vio se nad njom. »Rad​ iš za Sla​vu​ja. Žel​ im njeg​ ov​ o ime.«
Nisu znal​ i tko je.
»Ne znam ni​šta o pti​ca​ma.«
Uda​rac je do​le​tio ni​ot​kud​ a, za​pan​ juj​ u​će žest​ ok. Glav​ a joj je pol​ et​ jel​ a u stra​nu, i snaž-​
no udar​ il​ a o nas​lon stol​ i​ce.
»Gov​ or​ i o Slav​ uj​ u.«
»Rekl​ a sam...«
Ovaj put ju je uda​rio že​ljez​nim rav​na​lom pre​ko obraz​ a, to​lik​ om sil​ in​ om da je osjet​ i​la
kako joj koža puca i krv nav​ ir​ e.
Na​smi​je​šio se i pon​ o​vio: »Sla​vuj.«
Pljun​ u​la je što je jače mog​ la, no sve što je izi​ šl​ o bio je ras​tegn​ u​ti kr​va​vi isp​ljuv​ ak koji
joj je slet​ io na kri​lo. Zat​ res​la je glav​ om da razb​ ist​ ri vid i smjes​ta po​ža​lil​ a.
Opet joj je pril​ a​zio, ritm​ ič​ki uda​raj​ u​ći za​krv​ avl​ jen​ im rav​na​lom po svom otvo​ren​ om
dlan​ u. »Ja sam Rit​t​mei​ s​ter Sc​hm​ idt, zap​ ov​ jedn​ ik Gest​ a​pa u Am​bo​iseu. A ti si?«
Ubit će me, po​misl​ i​la je Isa​ ​bel​le. Oti​mal​ a se i tr​zal​ a, te​ško di​šuć​ i. Osje​til​ a je okus vlas​-
tit​ e krvi. »Jul​ i​et​te«, šapn​ ul​ a je, sad očaj​ničk​ i žel​ eć​ i da joj pov​ jer​ u​je.
Neće moći iz​dr​žat​ i dva dana.
Bio je ovo riz​ ik na koji su je svi upo​zo​ri​li, jez​ iv​ a ist​ i​na ono​ga što je rad​ i​la. Kako joj je
ikad sve to mo​glo izg​ le​da​ti kao pust​ o​lo​vi​na? Nje​zin​ om kri​vic​ om umri​jet će i ona i svi
koje je vo​ljel​ a.
»Ima​mo već​ in​ u tvo​jih su​radn​ ik​ a. Nema smis​la da umreš kako bi zaš​ ti​til​ a mr​tva​ce.«
Je li to bila is​tin​ a?
Nije. Da je is​tin​ a, i sama bi već bila mr​tva.
»Ju​lie​ tt​ e Gerv​ a​ise«, po​no​vi​la je.
Odal​ am​ io ju je tol​ i​kom snag​ om da se sto​li​ca prev​ al​ i​la i tres​nul​ a o pod. Gla​vom je
zviz​nu​la o kam​ en u ist​ om tre​nutk​ u kad ju je udar​ io u tr​buh vrš​ kom čiz​me. Bol je bio
neop​ i​siv. Čula je kako go​vor​ i: »A sad, mad​ e​mo​isel​le, rec​ it​ e mi Slav​ uj​ e​vo ime«, a ona nije
mo​gla od​gov​ or​ it​ i čak i da je htjel​ a.
Pon​ ov​no ju je uda​rio, svom svoj​ om snag​ om.

* * *

Svij​ est je don​ ij​ el​ a bol.
Sve ju je bo​ljel​ o. Glav​ a, lice, tij​ el​ o. Treb​ a​lo je smoć​ i snag​ u – i hrab​ rost – da po​dign​ e

gla​vu. I da​lje je bila priv​ e​za​na za gležn​ je​ve i za​peš​ća. Ko​nop​ci su se tr​lja​li o njez​ in​ u ra​sje-​
če​nu, krv​ a​vu kožu, za​sij​ e​cal​ i na​tuč​ e​no meso.

Gdje sam?
Pos​ vu​da oko nje bila je tama, ali ne obič​na, ne kao mračn​ a soba. Ovo je bilo ne​što

289

drug​ o; nep​ ro​boj​no crn​ i​lo, pop​ ut tint​ e, što​je pri​ti​skal​ o nje​zi​no pre​tuč​ en​ o lice. Osjet​ il​ a je
zid tek koji cen​ti​me​tar da​lje od lica. Po​ku​ša​la je samo malo pom​ akn​ ut​ i stop​ a​lo nap​ ri​jed,
ali bol je uz url​ ik oži​vio, du​bok​ o za​griz​ avš​ i po​sje​kot​ i​ne od kon​ op​ca na glež​nje​vim​ a.

Bila je u nek​ ak​vom kovč​ e​gu.
I bilo joj je hladn​ o. Mo​gla je osje​tit​ i vlast​ i​ti dah i zna​la je da bi bio vid​ljiv. Nosn​ i​ce
su joj bile za​leđ​ e​ne. Snaž​no je zad​ rht​ al​ a, ne​kont​ ro​lir​ an​ o.
Krikn​ ul​ a je u uža​su; zvuk nje​zin​ a vri​ska odjek​nuo je i po​novn​ o je izg​ u​bi​la svi​jest.

* * *

Smrz​ av​ am se.
Is​ab​ ell​ e se tres​la od hladn​ oć​ e, cvi​le​ći. Sad je osjeć​ al​ a kako joj dah stva​ra obla​čić​ e pred

li​cem, pre​tva​raj​ uć​ i se u inje na nje​zi​nim us​ni​ca​ma. I trep​ a​vic​ e su joj bile za​le​đe​ne.
Mis​li, Is​a​bel​le. Nem​ oj odus​tat​ i.
Mal​čic​ e se pom​ akn​ ul​ a, opi​ru​ći se hladn​ o​ći i bolu.
Bila je u sjed​ e​ćem pol​ o​ža​ju, još uvi​jek zav​ e​zan​ a.
Gola.
Sklop​ i​la je oči, prep​ lavl​ je​na muč​nin​ om od same po​mis​li ka​ko​ju je svlač​ io, do​di​riv​ ao

je dok nije bila pri svi​jest​ i.
U smrdl​ ji​voj tami pos​tal​ a je svjes​na bruj​ an​ ja. Naj​prij​ e je po​mis​lil​ a da je to zvuk nje​zi-​

ne krvi koja boln​ o pul​sir​ a, ili sr​ca​ko​je očaj​nič​ki kuca da je odr​ži na živ​ o​tu, ali bilo je to
ne​što​drug​ o.

Bio je to nek​ ak​ av mo​tor, i to negd​ je u bliz​ in​ i, zu​jao je. Prep​ ozn​ a​la je zvuk, ali što je
to bilo?

Pon​ ov​no se stres​la, po​ku​ša​va​juć​ i po​makn​ ut​ i prs​ te na ruk​ a​ma i nog​ am​ a ne bi li se ot-​
hr​val​ a obam​ rl​ ost​ i koja joj je prep​ la​vil​ a udov​ e. Naj​pri​je je osje​ća​la bol u sto​pal​ im​ a, pa za-​
tim utr​nul​ ost, a sad... Niš​ ta. Po​mak​nu​la je jed​ in​ o što je mo​gla – gla​vu – i uda​ril​ a​je o ne-​
što tvr​do. Bila je gola, pri​ve​za​na za stol​ ac u...

Led. Mrak. Bru​jan​ je. Sku​če​no...
Hlad​njak.
Usp​ a​nič​ i​la se, mah​ni​to se po​ku​ša​vaj​ uć​ i osl​ o​bod​ it​ i, pre​val​ it​ i svoj led​ e​ni ka​vez, ali na
konc​ u je bila samo iz​mož​ den​ a. Por​ a​žen​ a. Nije se mog​ la pom​ akn​ ut​ i, niš​ ta osim prs​ ti​ju
koji su bili prev​ i​še smrzn​ u​ti da bi su​rađ​ iv​ a​li. Ne ovak​ o, mol​ im te.
Umrij​ et će od smr​za​van​ ja. Ili guš​ en​ ja.
Nje​zin​ o je di​san​ je odjek​ iv​ a​lo, obav​ ij​ a​lo je, drht​ aj daha bio je po​svud​ a oko nje. Po​čel​ a
je plak​ a​ti, a suze su se smrz​ av​ a​le, pre​tvar​ aj​ u​ći se u le​den​ e kapl​ jic​ e na njez​ in​ im obra​zim​ a.
Pom​ isl​ i​la je na sve one koje je vo​ljel​ a – Vi​ann​ e, Sop​hie, Gaëton, otac. Za​što im svak​ og​ a
dana nije go​vo​ri​la kol​ i​ko ih voli, onda kad je za to imal​ a pri​li​ku? Sad će umrij​ e​ti a da ni​-
kad to nije rekl​ a Vi​an​ne.
Vi​an​ne, po​mis​li​la je. Samo to. Ime. Di​jel​ om mol​ i​tva, di​jel​ om kaj​ a​nje, dij​ e​lom opro​-

290

štaj.

* * *

Mrt​ vo tij​ el​ o vi​sjel​ o je sa sva​ke uličn​ e lam​pe na grads​ ko​me trgu.
Vi​an​ne je zast​ al​ a, ne mo​gav​ši po​vje​ro​vat​ i vlas​tit​ im očim​ a. Pre​ko puta, neka je sta​ri​ca

staj​ al​ a isp​ od jed​nog od tih le​šev​ a. Zra​kom se pro​no​sil​ o cvi​ljen​ je i škri​pa za​tegn​ ut​ e uža​di.
Via​ nn​ e je oprezn​ o nas​ta​vil​ a trg​ om, drž​ e​ći se po​da​lje od uličn​ ih lam​pi...

Po​mo​d​rje​la, pod​buh​ la, mlit​ av​ a ti​je​la...
Ovd​ je mora da je bilo naj​ma​nje de​set​ ak leš​ e​va – Franc​ u​za, bilo je to oči​gledn​ o. Po
sve​mu su​de​ći bili su to mak​ ij​ i – neu​ st​ ra​šiv​ i par​tiz​ an​ i, ge​rilc​ i iz šuma. Imal​ i su smeđ​ e hla​-
če i crne be​retk​ e i tro​boj​ne vrp​ce na ru​ka​vim​ a.
Via​ n​ne je prišl​ a sta​ri​ci i spust​ i​la ruku na nje​zin​ o rame. »Ne bis​te smjel​ i biti ovd​ je«,
rekl​ a je.
»Moj sin«, rek​la je žena na​pukl​ im glas​ om. »Ne može os​tat​ i ovd​ je...«
»Dođ​ i​te«, rekl​ a je Via​ n​ne ovaj put neš​ to grub​lje. Odve​la je sta​ri​cu s trga. Na Rue La
Gran​de žena se os​lo​bo​di​la i udal​ jil​ a, muml​ ja​juć​ i sebi u bra​du, plač​ u​ći.
Via​ n​ne je proš​la po​red još tri trup​ la na putu do bou​ ch​ er​ ie. Car​ri​ve​au kao da je za​drž​ a​-
vao dah. Po​sl​ jed​njih nek​ ol​ ik​ o mjes​ e​ci Sav​ ez​nic​ i su nep​ rest​ an​ o bomb​ ar​dir​ a​li ci​je​lo po-​
dru​čje, i od nek​ ol​ i​ko zgra​da sada su os​ta​le samo ru​še​vi​ne. Či​nil​ o se kako ne​što uvij​ ek
pada, uru​šav​ a se.
Zrak je von​ jao na smrt, grad je bio tih; opasn​ ost je vre​bal​ a iz svak​ e sje​ne, iza sva​kog
ugla.
U redu pred mesn​ i​com Via​ nn​ e je čula kako žene is​pot​ ih​ a raz​gov​ a​ra​ju.
»Osve​ta...«
»Gore nego u Tull​ eu...«
»Jesi li čula za Orad​ o​ur-sur-Gla​ne?«
Čak i uza sve to, sa svim tim uhić​ en​ jim​ a i de​port​ ac​ i​jam​ a i smakn​ u​ći​ma, Vi​an​ne nije
mo​gla po​vjer​ ov​ a​ti najn​ o​vij​ im gla​sin​ a​ma. Juč​ er ujut​ ro nac​ is​ti su umarš​ ir​ al​ i u ma​le​no se-​
oce Orad​ o​ur-sur-Glan​ e, ned​ a​lek​ o od Carr​ i​vea​ ua, i sve se​ljan​ e puš​ kam​ a otjer​ a​li u seo​ sku
crk​ v​ u, na​vod​no kako bi im pro​vjer​ i​li dok​ um​ en​te.
»Sve u selu«, šapn​ u​la je žena s ko​jom je Vi​an​ne raz​go​va​ra​la. »Mu​škar​ci. Žene. Dje​ca.
Nac​ ist​ i su na njih otvo​ril​ i va​tru, a zat​ im ih sve zak​ ljuč​ al​ i unut​ ra i spal​ il​ i cr​kv​ u do te​me-​
lja.« Oči joj se na​pu​ne su​zam​ a, »Živa is​tin​ a.«
»Ne može biti«, zgra​nul​ a se Via​ n​ne.
»Moja Ded​ ee je vi​dje​la kako pu​caj​ u trud​ni​ci u trb​ uh.«
»Zar je to vi​djel​ a?«
Star​ i​ca je kim​nu​la. »De​dee se sat​ im​ a skriv​ a​la iza ka​vez​ a za ze​čev​ e, gled​ a​ju​ći kako ci​je​-
lo selo guta vat​ ra. Rekl​ a je da nik​ ad neće za​bo​ra​vi​ti vri​sku. Nisu svi bili mr​tvi kad su za​-
pa​li​li crk​ ​vu.«

291

Bila je to, nav​ od​no, osve​ta za Sturm​ b​ an​n​fü​hre​ra koj​ eg su otel​ i ma​kij​ i.
Hoće li se isto do​go​di​ti i ov​dje? Iduć​ i put kad pret​ r​pe gu​bitk​ e, hoće li Ges​ta​po ili SS
skup​ i​ti mješ​ tan​ e Car​ri​vea​ ua, za​to​či​ti ih u grad​sku vij​ eć​ni​cu i na njih otvo​ri​ti vat​ ru?
Uzel​ a je ma​len​ u li​men​ku ulja koju je mo​gla dob​ it​ i za svoj​ e bon​ o​ve i nap​ ust​ il​ a tr​go​vi-​
nu, na​vu​kavš​ i ka​pul​ ja​ču kako bi zak​lon​ il​ a lice.
Netk​ o ju je zgra​bio za ruku i si​lo​vi​to pov​ u​kao ulij​ e​vo. Pos​ rn​ ul​ a je u stra​nu, sa​ple​la se
i uma​lo pala.
Pov​ u​kao ju je u mrač​nu ulič​ ic​ u i otk​ rio se.
»Tata!« usk​ likn​ u​la je Vi​ann​ e, prev​ iš​ e za​bez​ ek​nu​ta nje​go​vom poj​ a​vom da bi bilo što
drug​ o rek​la.
Vi​djel​ a je što mu je ovaj rat uči​nio, kako mu je izb​ raz​dao čelo i stvor​ io podb​ u​hle vre​-
ći​ce pod nje​gov​ im umor​nim oči​ma, kako je po​si​vio boju nje​go​ve kože i za​bij​ e​lio mu
kosu. Bio je strah​ o​vit​ o mr​šav; sta​račk​ e pjeg​ e is​toč​ka​le su njeg​ ov​ e is​pij​ en​ e obra​ze. Pods​ je​-
ti je to na nje​gov pov​ rat​ ak iz Vel​ ik​ og rata, kad je isto ova​ko loše izg​ le​dao.
»Post​ o​ji li neko mir​no mjes​to gdje mož​ em​ o razg​ o​var​ a​ti?« upi​ta je. »Ne bih vo​lio su​-
sres​ti tvog Ni​jemc​ a.«
»Nije on moj Nij​ em​ ac, ali oui.«
Nije mu mo​gla zam​ jer​ i​ti što ne želi su​sres​ti Von Rich​ t​ e​ra. »Kuća por​ ed moje je nap​ u-​
šte​na. S is​točn​ e stra​ne. Ni​jemc​ i​ma je pre​vi​še ma​len​ a da bi se njom​ e gnja​vi​li. Mož​ em​ o se
tamo sast​ a​ti.«
»Za dvad​ es​ et min​ ut​ a«, rek​ ao je.
Via​ nn​ e po​nov​no nav​ u​če kap​ u​lja​ču pre​ko ma​ra​me što joj je pok​ ri​val​ a gla​vu i iz​i​đe iz
uli​či​ce. Kad je na​pus​ti​la grad, ko​rač​ a​ju​ći blat​nja​vom ces​tom prem​ a kući, po​ku​ša​la se do-​
sjet​ i​ti razl​ og​ u za​što se otac ovd​ je poj​ av​ io. Znal​ a je – ili ba​rem nag​ a​đa​la – da Is​a​bell​ e živi
s njim​ e u Par​ i​zu, iako je čak i to bila samo pret​post​ avk​ a. Mo​žda su njih dvoj​ e ži​vje​li
odvoj​ e​nim živ​ ot​ i​ma u is​tom​ e gra​du. Nije se čula s Is​a​bel​le još od one užas​ne noći u štag-​
lju, iako joj je Henr​ i re​kao da se opor​ a​vil​ a.
Po​žu​ril​ a je por​ ed uz​le​ti​šta, je​dva i prim​ jeć​ u​ju​ći avio​ ne, zgu​žva​ne i zad​ im​ljen​ e na​kon
ne​davn​ ih nap​ ad​ a.
Kod Rach​ e​lin​ e kap​ i​je zas​tal​ a je pa po​gled​ al​ a gore i dol​ je niz ulic​ u. Nit​ko je nije slij​ e-​
dio niti je pro​mat​ rao. Ušul​ jal​ a se u dvor​ iš​ te i po​žu​ri​la pre​ma na​puš​ te​noj kući. Ulaz​na
vrat​ a već su odav​no raz​ va​lje​na i sad su vi​sje​la nak​ os​ o. Ušla je unu​tra.
Unut​ raš​njost je bila u po​lu​mra​ku, praš​njav​ a. Got​ o​vo je sav na​mje​štaj bio odn​ e​sen, ili
su ga ukra​li pljač​ka​ši, a na zi​do​vim​ a, gdje su ne​koć vis​ je​le sli​ke, sad su bili crni kva​drat​ i;
samo je sta​ri dvos​ jed s prl​ jav​ im jas​tu​cim​ a i pol​ om​ljen​ om nog​ om ost​ ao u dnev​noj sobi.
Vi​an​ne je sje​la, ner​vozn​ o se podb​ oč​ iv​ši, i lupk​ a​ju​ći nog​ om po sagu od trs​ ke.
Gric​ka​la je no​kat palc​ a, ne mog​ avš​ i se smir​ i​ti, a onda je čula ko​rak​ e. Priš​la je pro​zo​ru
i po​dig​nul​ a te​ški zast​ or.

292

Otac je bio pred vrat​ i​ma. Samo što to nije bio nje​zin otac, taj zgu​re​ni star​ ac.
Pust​ i​la ga je u kuću. Kad ju je pog​ le​dao, bore na nje​go​vu licu još su se više prod​ u​bil​ e;
nab​ or​ i kože či​nil​ i su se pop​ ut dže​po​va otopl​ je​nog vo​ska. Proš​ ao je ru​kom kroz ri​jetk​ u
kosu. Dugi bi​je​li pram​ en​ o​vi bili su rašč​ u​pan​ i, strš​ e​ći uvis, pru​ža​juć​ i mu neo​bi​čan, na​-
elekt​ riz​ ir​ an iz​gled.
Pol​ ak​ o joj je priš​ ao, jed​ va prim​ jetn​ o šep​ aj​ u​ći. I u tom času vra​tio joj se ci​je​li njez​ in
živ​ ot – uprav​ o zbog tog spo​rog, nes​pretn​ og nač​ in​ a koj​ im se kret​ ao. Čula je mamu kako
gov​ o​ri: Oprost​ i mu, Via​ n​ne, nije više svoj, ni on sam sebi ne može oprost​ i​ti... Na nama je da
to učin​ i​mo.
»Vi​ann​ e«, njež​no je iz​gov​ or​ io njez​ in​ o ime, nje​gov hrap​ av​ i glas ost​ ao je vis​ jet​ i u zrak​ u.
Opet ju je supt​ il​no pods​ je​tio na živ​ ot »prij​ e«, kad je bio njez​ in tata. Bila je to dav​no za-​
bor​ av​ljen​ a mis​ ao. U go​din​ a​ma »pos​li​je«, sve misl​ i o njem​ u posp​ rem​ i​la je u or​mar; s vre-​
men​ om ih zab​ or​ a​vil​ a. Sad ih se pris​ je​ti​la. Plaš​ io ju je taj osjeć​ aj. Pov​ ri​jed​ io ju je prev​ iš​ e
puta.
»Tata.«
Otiš​ ao je do dvos​ jed​ a i sjeo. Jas​tu​ci su se umor​no ulekn​ ul​ i pod nje​go​vom te​ži​nom.
»Bio sam gro​zan otac objem​ a.«
Bilo je to tol​ i​ko neo​če​kiv​ a​no – i is​ti​ni​to – da Via​ nn​ e nije zna​la što bi mu odg​ o​vor​ il​ a.
Uzd​ ahn​ uo je. »Sada je prek​ asn​ o da to isp​ ra​vim.«
Sjel​ a je po​red njeg​ a. »Nik​ ad nije pre​kasn​ o«, oprezn​ o je rekl​ a. Je li to bila ist​ in​ a? Bi li
mu mo​gla oprost​ i​ti?
Da. Od​go​vor je doš​ ao u tren​ u, neo​ček​ iv​ an kao i nje​gov dol​ az​ ak ovd​ je.
Okre​nuo se prem​ a njoj. »To​lik​ o toga ti žel​ im reći, a tako je malo vrem​ en​ a.«
»Ost​ a​ni ov​dje«, rek​la je. »Ja ću se brin​ u​ti za tebe i...«
»Isa​ ​bell​ e je uhi​će​na i opt​ už​ e​na da sur​ ađ​ u​je s ne​pri​jat​ e​ljem. U za​tvo​ru je, u Gir​ ot​ u.«
Vi​an​ne oš​tro udah​ne. Tuga koju je osje​til​ a bila je neo​pis​ i​va, kao i gri​zo​du​šje. Koje su
bile nje​zin​ e po​sl​ jedn​ je ri​ječ​ i upu​ćen​ e sest​ ri? Ne vra​ćaj se. »Što mo​že​mo učin​ i​ti?«
»Mi?« re​kao je. »To je sjajn​ o pi​ta​nje, ali ne​ma​mo ga kome uput​ it​ i. Ti ne smij​ eš uči​ni-​
ti niš​ ta. Os​taj​ eš ov​dje u Carr​ i​vea​ uu i drž​ iš se da​lje od nev​ o​lja, kao i dos​ ad. Čuv​ aj moju
unu​ku. I ček​ aj svog su​prug​ a.«
Via​ n​ne se je​dva us​pjel​ a suz​drž​ at​ i da ne kaže: Sad sam druk​čij​ a, tata. Po​maž​ em ži​dov-​
skoj djec​ i. Žel​ je​la je vi​djet​ i svoj odraz u nje​go​vim očim​ a, mak​ ar jedn​ om osje​tit​ i kako se
njo​me po​nos​ i.
Učin​ i to. Reci mu.
Kako je mog​ la? Iz​gled​ ao je tako star sje​deć​ i ov​dje, ne​mo​ćan i sloml​ jen i pog​ ubl​ jen.
Nije bilo ni trag​ a onom čov​ je​ku kak​ av je nek​ oć bio. Nije mor​ ao saz​na​ti da i Vi​ann​ e ri​-
skir​ a vlast​ it​ i ži​vot. Nije mo​rao bri​nut​ i da će iz​gub​ i​ti obje kćer​ i. Pust​ it će ga neka mis​li da
je si​gur​na, ko​lik​ o je to bilo mog​ u​će u ovim vre​men​ i​ma. Ku​ka​vi​ca.

293

»Isa​ ​bel​le će te tre​ba​ti jedn​ om kad ovo sve svr​ši. Treb​ at će imat​ i dom u koji će se moći
vra​ti​ti. Reći ćeš joj da je učin​ i​la pra​vu stvar. Jedn​ og dana će o tome brin​ ut​ i. Misl​ it će da
je treb​ a​la ost​ a​ti s to​bom, zaš​ tit​ i​ti te. Sje​tit će se kako te je ost​ a​vil​ a s nac​ ist​ om, iz​lag​ al​ a vas
ri​zi​ku i muč​ it će je nje​zi​ne od​lu​ke.«

Via​ nn​ e je jasn​ o čula priz​na​nje koje se skriv​ al​ o iza ovih ri​ječ​ i. Pri​čao je vlas​tit​ u pri​ču,
ona​ko kako je znao, utk​ a​nu u Isa​ b​ ell​ in​ u. Go​vo​rio je da ga je muč​ il​ a od​luk​ a da se pri​dru​-
ži vojs​ c​ i u Ve​li​kom ratu, te da je pa​tio zbog sve​ga što je nje​go​va bor​ba uči​ni​la nje​go​voj
obit​ e​lji. Znao je ko​li​ko se pro​mi​jen​ io kad se vrat​ io, i umjest​ o da ga je vlast​ i​ta patn​ ja još
više zbli​ži​la sa sup​ ru​gom i kće​rim​ a, ona ga je udal​ ji​la. Kaj​ ao se što ih je od​bac​ io, ost​ a​viv-​
ši ih s mad​ a​me Du​mas.

Kak​ av li je samo ter​ et to mor​ ao biti. Prvi put je sag​ le​dal​ a svoj​ e djet​ inj​stvo kao odrasl​ a
oso​ba, s mud​ rošć​ u koju je stek​la u ovo​me ratu. Rat je slom​ io nje​zin​ a oca; znal​ a je to
oduv​ ij​ ek. Maj​ka joj je to nep​ res​ta​no pon​ av​ljal​ a, ali tek je sada Via​ n​ne ra​zum​ je​la.

Bio je sloml​ jen.
»Vi djev​ oj​ke pri​pad​ a​te na​ra​šta​ju koji će nas​ta​vit​ i dal​ je, koji će se sje​ća​ti«, rek​ ao je.
»Sjeć​ a​nja na sve što se do​go​dil​ o... teš​ ko će izb​ lij​ e​dje​ti. Mor​ at ćete se drž​ at​ i zaj​ edn​ o. Po-​
ka​ži Is​a​bel​le kol​ ik​ o je vo​liš. Naž​ al​ ost, sam to nik​ ad nis​ am učin​ io. A sada je prek​ asn​ o.«
»Zvu​čiš kao da se opraš​ taš.«
Po​gled u njeg​ o​vim oči​ma bio je tu​žan, usam​ljen, i naje​ dn​ om joj sine zaš​ to je do​šao,
što je že​lio reći. Zrt​ vov​ at će se za Is​ab​ ell​ e. Nije zna​la kako, ali zna​la je da je to is​ti​na. Bio
je to nje​gov nač​ in da se isk​ up​ i za sva ona raz​ oč​ ar​ en​ ja koja im je pri​uštio. »Tata«, rek​la je.
»Što kan​ iš učin​ i​ti?«
Spus​tio je ruku na njez​ in obraz. Bio je top​ ao i čvrst i utješ​ an, taj očin​ski do​dir. Nije
shva​til​ a, ili mož​ da nije sebi priz​nal​ a, kol​ ik​ o joj je ne​dos​taj​ ao. A sada, tek što je opaz​ il​ a
blje​sak drukč​ ij​ e bud​ uć​nost​ i, isk​ upl​ jen​ ja – on se rasp​ rš​ io. »Što bi ti učin​ il​ a da spas​ iš Sop​-
hie?«
»Bilo što.«
Via​ nn​ e je zur​ il​ a u čov​ jek​ a koji ju je, prij​ e nego što ga je rat pro​mi​jen​ io, učio da voli
knji​ge i pi​sa​nje i da prim​ jeć​ u​je zal​ a​ske sunc​ a. Odav​no nije pom​ isl​ i​la na tog čov​ jek​ a.
»Mo​ram poći«, rek​ ao je pru​živš​ i joj omotn​ i​cu. Na njoj je, nje​go​vim drht​ a​vim ruk​ o​pi​-
som, pis​ al​ o: Is​a​bell​ e i Via​ nn​ e. »Za​jed​no to proč​ i​taj​te.«
Ust​ ao je i okre​nuo se na odl​ a​zak.
Nije bila sprem​na da ga izg​ ub​ i. Zgra​bi​la ga je za ruku. Djel​ ić njeg​ ov​ e orukv​ i​ce ost​ ao
je u nje​zi​noj ruci. Zu​ri​la je dol​ je u nju: ko​mad​ ić kock​ ast​ og, sme​đe-bij​ e​log pam​ u​ka lež​ ao
je na nje​zin​ u dla​nu. Kom​ ad​ ić tka​nin​ e, po​put onih drug​ ih priv​ e​zan​ ih za gran​ e njez​ in​ e ja-​
buk​ e. Us​pom​ e​ne na one koje je izg​ u​bil​ a i vo​ljel​ a.
»Vol​ im te, tata«, tiho je rek​la, shvat​ ivš​ i kol​ ik​ o je to is​ti​ni​to, kako je uvij​ ek bilo is​ti​ni​-
to. Lju​bav se pre​tvo​ril​ a u gu​bi​tak i ona ju je od​gur​nul​ a, ili je ne​kak​ o, ma ko​li​ko to bilo

294

nev​ jer​ oj​ at​no, dje​lić te lju​bav​ i u njoj ost​ ao. Lju​bav dje​vojč​ i​ce prem​ a ocu. Bez​uv​ jetn​ e. Ne​-
podn​ ošl​ jiv​ e, ali nes​ a​lom​ljiv​ e.

»Kako mož​ eš?«
Te​ško je prog​ ut​ a​la vid​ jev​ši suze u nje​gov​ im očim​ a. »Kako ne bih mo​gla?«
Još ju je jed​nom, po​sl​ jed​nji put, po​gle​dao i pol​ jub​ io u oba obraz​ a – a onda se po​vu​-
kao. Njež​no, tol​ i​ko da je je​dva čula, re​kao je: »I ja vol​ im tebe«, a onda otiš​ ao.
Vi​an​ne ga je prat​ il​ a pog​ le​dom dok se udal​ ja​vao. Kad je naj​zad nest​ ao, vrat​ il​ a se kući.
Tamo je zast​ a​la pod stab​ lom ja​bu​ke pu​nom ko​ma​di​ća tkan​ in​ a. Ti​jek​ om go​din​ a sta​blo je
usah​ lo, njeg​ ov​ i plod​ o​vi post​ a​li su gor​ki. Drug​ a stab​ la bila su zdra​va, ali ovo, stab​ lo nje​zi​-
nih usp​ o​men​ a, bilo je crno i skv​ rč​ en​ o, pop​ ut raz​ o​ren​ og grad​ a u dal​ ji​ni.
Pri​vez​ a​la je smeđ​ e-bij​ el​ i ko​mad​ ić por​ ed Rac​he​li​nog.
Za​tim je ušla u kuću.
U dnevn​ oj sobi go​rje​la je va​tra; cij​ e​la je kuća bila to​pla, blag​ o za​mag​lje​na. Za​tvor​ i​la
je vrat​ a za sob​ om, na​mrš​ tivš​ i se. »Djec​ o«, zaz​ va​la je.
»Oni su gore u mo​joj sobi. Dao sam im malo čok​ o​lad​ e i neku društ​ ve​nu igru da se
igra​ju.«
Von Ric​h​ter. Otk​ ud on ov​dje, usred bij​ el​ a dana?
Je li je vi​dio s ocem?
Je li znao za Is​ab​ el​le?
»Vaša kći mi je zah​ va​li​la na čok​ o​lad​ i. Baš je lij​ ep​ a djev​ oj​či​ca.« Via​ nn​ e je zna​la da ne
smi​je pok​ az​ at​ i strah na ove ri​je​či. Ost​ a​la je mirn​ a i tiha, nas​toj​ e​ći smi​rit​ i svo​je pod​ ivl​ ja​lo
srce.
»Ali vaš sin«, samo je bla​go na​glas​ io rij​ eč. »On vam ni​ma​lo nije na​lik.«
»Moj sup​ rug, Ant...«
Udar​ ac je bio to​lik​ o mun​ jev​ it da nije ni vi​dje​la kad se po​makn​ uo. Sčep​ ao joj je ruku,
snažn​ o je stegn​ uvš​ i, gnječ​ eć​ i joj mek​ a​no meso. Blag​ o je ja​uk​nu​la kad ju je ba​cio o zid.
»Opet mi la​žet​ e?«
Uzeo joj je obje ruke, dr​že​ći ih nad njez​ i​nom glav​ om, prib​ ivš​ i ih o zid jed​nom ru​-
kom. »Mol​ im vas«, rekl​ a je. »Ne​moj​te...«
Odm​ ah je shva​til​ a da nije smje​la prekl​ in​ jat​ i.
»Pro​vjer​ io sam po​datk​ e. Vi i An​toi​ ne imat​ e samo jed​no dij​ e​te. Dje​voj​či​cu. Soph​ ie.
Ost​ a​le ste po​ko​pa​li. Tko je onda dje​čak?«
Via​ nn​ e je bila to​lik​ o prest​ ravl​ je​na da nije mog​ la jas​no raz​miš​lja​ti. Znal​ a je samo da
ne smi​je reći ist​ in​ u, ili će Dan​ i​el biti dep​ ort​ i​ran. A sam Bog zna što bi njoj uči​nil​ i... ili
Sop​hie. »Ant​ oi​ ne​ova rođ​ ak​ in​ ja je umr​la pri por​ o​du. Dan​ ie​ la smo usvoj​ il​ i net​ om prij​ e
po​četk​ a rata. I sami zna​te kako je te​ško pri​ba​vit​ i do​ku​ment​ e ovih dana, ali imam njeg​ ov
rod​ni i krs​ n​ i list. On je sad naš sin.«
»Vaš neć​ ak, zna​či. Krv, ali ne vaša. A tko mi može jamč​ it​ i da mu otac nije kom​ un​ ist,

295

ili Žid​ ov.«
Vi​an​ne grč​ e​vi​to pro​gut​ a. Nije po​sum​njao. »Mi smo kat​ o​lic​ i. To do​bro znat​ e.«
»Što bis​te uči​nil​ i da ga za​drž​ i​te?«
»Bilo što«, rekl​ a je.
Otk​ opč​ ao joj je blu​zu, pol​ a​ko, pus​tiv​ši svak​ i gumb da zapn​ e kroz po​ha​ba​nu rup​ ic​ u.

Kad je rast​ vo​rio blu​zu, kliz​nuo je ruk​ om unut​ ra, prel​ a​ze​ći joj pre​ko doj​ki, gnje​če​ći joj
bra​da​vi​ce, to​lik​ o snažn​ o da je jau​ kn​ u​la od bola. »Bilo što?« upi​tao je.

Suho je prog​ u​tal​ a.
»Spa​vać​ a soba, mol​ im vas«, rek​la je. »Moja dje​ca...«
Uzm​ akn​ uo je kor​ ak una​trag. »Posl​ ij​ e vas, ma​da​me.«
»Dop​ us​tit ćete da Dan​ ie​ l os​tan​ e ov​dje?«
»Zar to preg​ ov​ a​rat​ e sa mnom?«
»Pre​gov​ a​ram.«
Zgrab​ io joj je kosu i si​lov​ i​to pot​ eg​nuo, odvuk​ av​ši je u spa​vać​ u sobu. No​gom je za-​
tvor​ io vrat​ a, onda je bac​ io o zid i ona je ja​uk​nu​la. Prik​ u​cao ju je na mjest​ u, zad​ i​gao suk-​
nju i strg​ ao joj ga​ćic​ e.
Okre​nul​ a je glav​ u, sklop​ i​la oči, čuvš​ i škljo​caj kop​če rem​ en​ a i ot​kopč​ a​va​nje gum​ba na
ras​pork​ u.
»Pog​ led​ aj me«, rek​ ao je.
Nije se po​makn​ u​la niti di​sa​la. Nije ni otvor​ i​la oči.
Pon​ ovn​ o ju je uda​rio. Svej​ ed​no, os​ta​la je na mjes​tu, oči​ju čvrs​ to zat​ vor​ en​ ih.
»Ako me pog​ led​ aš, Da​ni​el ost​ aj​ e.«
Okre​nu​la je gla​vu i pol​ a​ko otvo​ri​la oči.
»Tako je već bo​lje.«
Zaš​ k​ r​gu​tal​ a je zu​bim​ a kad je trz​ aj​ em svu​kao hla​če, još joj više raš​ i​rio noge i osk​vrn​ uo
joj tij​ el​ o i dušu. Nije isp​ us​til​ a ni​jed​ an zvuk.
Niti je odv​ ra​ti​la pog​ led.

296

Trideset četiri

Isab​ e​lie je pok​ uš​ al​ a otp​ u​za​ti od... čega? Je li je netk​ o uprav​ o udar​ io nog​ om ili ope​kao?

Ili za​ključ​ ao u hlad​njak? Nije se mo​gla sjet​ it​ i. Priv​ ukl​ a je na​trag svo​ja bol​na, krv​ a​va sto​-
pa​la, mučn​ i cen​ti​me​tar po cen​tim​ e​tar. Sve ju je bol​ jel​ o. Glav​ a, obraz​ i, vi​li​ca, zap​ eš​ća,
glež​nje​vi.

Netk​ o ju je zgrab​ io za kosu, po​vu​kao joj gla​vu una​trag. Tupi, prl​ jav​ i prs​ ti sil​ om su
joj otvo​ri​li usta; u njih se izl​ io vi​njak. Zag​ rc​nul​ a se pa ispl​ jun​ ul​ a.

Kosa joj se ota​pal​ a. Led​ e​na voda cu​ril​ a joj je niz lice.
Po​lak​ o je otvo​ril​ a oči.
Pred njom je staj​ ao muš​ ka​rac, pu​še​ći cig​ a​re​tu. Mir​ is dima iza​ ​zov​ e joj muč​ni​nu.
Ko​li​ko je već bila ov​dje? Misl​ i, Isa​ ​bel​le.
Pre​mje​šte​na je u ovaj vlažn​ i pod​ rum bez zrak​ a. Dva jut​ ra su sva​nul​ a, a ona nije vid​ je-​
la sunc​ e, zar ne? Dva? Ili samo jedn​ o?
Je li os​ta​vi​la do​voljn​ o vre​me​na svo​jim dru​go​vim​ a da se sa​kri​ju? Nije mo​gla jasn​ o raz-​
miš​lja​ti.
Muš​ ka​rac je gov​ or​ io, pos​tav​ljao joj pit​ an​ ja. Usta su mu se otvor​ il​ a, za​tvo​ri​la, isp​ uh​ a​la
dim.
Nag​ ons​ ki se lecn​ ul​ a, sklup​čal​ a u čuč​ anj, zgur​ ivš​ i leđa. Muš​ kar​ ac iza nje uda​rio ju je
po kral​ ješn​ ic​ i, snažn​ o, i ona se umi​ril​ a.
Dvoj​ ic​ a, dakl​ e. Je​dan is​pred i je​dan iza nje. Usre​dot​ o​či se na onog​ a koji go​vo​ri.
Što je gov​ o​rio?
»Sjed​ni.«
Že​lje​la je prk​ o​sit​ i, ali nije ima​la sna​ge. Us​pen​tral​ a se na stol​ ac. Koža oko njez​ i​na za-​
peš​ća bila je razd​ e​ra​na i kr​vav​ a, iz rana je nav​ ir​ ao gnoj. Ru​ka​ma je pok​ ri​la svo​ju go​lo​ti​-
nju, ali bilo je to uza​lud, zna​la je. Ra​šir​ it će joj noge i priv​ ez​ at​ i glež​nje​ve za stol​ ac.
Kad je sjel​ a, neš​ to mek​ an​ o dol​ e​ti joj u lice i pad​ne na kri​lo. Tupo je spust​ il​ a po​gled.
Ha​lji​na. Nije njez​ i​na.
Prit​ is​nu​la ju je o svoj​ e nage grud​ i i po​dig​nu​la pog​ led. »Obuc​ i se«, re​kao je.
Ruke su joj se tres​le dok je us​taj​ a​la pa sta​la nesp​ retn​ o odij​ ev​ at​ i zguž​ van​ u, bezo​ b​ lič​nu
pla​vu la​nen​ u hal​ ji​nu, koja joj je bila ba​rem tri bro​ja prev​ e​lik​ a. Čin​ i​lo se da joj treb​ a ci​je​-
la vječ​nost da je za​kopč​ a.
»Sla​vuj«, rek​ ao je po​vuk​ av​ši dugi dim iz cig​ ar​ et​ e. Vrš​ ak je zas​ vi​je​tlio nar​ an​čast​ o i Isa​ -​

297

bell​ e se nag​ ons​ ki zgur​ il​ a u stolc​ u.
Sc​hm​ idt. To mu je bilo ime. »Ne znam niš​ ta o pti​cam​ a«, rekl​ a je.
»Ti is Ju​li​ett​ e Ger​va​ise«, rek​ ao je.
»Rek​la sam vam to stot​ in​ u puta.«
»I ne znaš ni​šta o Sla​vuj​ u?«
»I to sam rek​la.«
Ošt​ ro je kim​nuo i Is​a​bel​le je od​mah čula ko​ra​ke, a onda su se vra​ta iza njez​ i​nih leđa

uz škrip​ u otvo​ril​ a.
Po​misl​ il​ a je: Ne boli, to je samo tij​ el​ o. Ne mogu na​udit​ i mo​joj duši. Pos​ta​la je to njez​ in​ a

mant​ ra.
»Go​tov​ i smo s ro​bom.«
Smij​ e​šio joj se na nač​ in zbog ko​jeg su je po​di​la​zil​ i žmar​ci.
»Uve​di​te ga.«
Mu​škar​ ac u oko​vim​ a dot​ e​tur​ ao je unut​ ra.
Tata.
Vi​dje​la je užas u njeg​ ov​ im oči​ma i zna​la je kako iz​gle​da: ras​ je​čen​ a usn​ ic​ a i mo​dri​ce

oko oči​ju i po​sje​ko​tin​ e na obra​zu... ope​ko​ti​ne od cig​ ar​ et​ a na nje​zin​ im nad​lakt​ ic​ am​ a,
kosa sli​jepl​ jen​ a od krvi. Treb​ al​ a bi ost​ a​ti mirn​ a, na mjes​tu, ali nije mo​gla. Še​pa​ju​ći je
kre​nul​ a na​pri​jed, zu​bi​ma škrg​ u​ću​ći od bola.

Nije bilo mod​ ri​ca na nje​go​vom licu, ni pos​ je​ko​ti​na na us​na​ma, niti su mu ruke bile
pri​ve​zan​ e uz bol​no ti​je​lo.

Nisu ga tukl​ i niti muč​ il​ i, što je znač​ i​lo da ga još nisu ni isp​ i​ti​val​ i. »Ja sam Slav​ uj«, re​-
kao je njez​ in otac nje​zi​nom mu​čit​ e​lju. »Je li to ono što že​li​te čuti?«

Zav​ rt​ je​la je gla​vom, šapn​ u​la ne to​li​ko tiho da je nit​ko nije čuo.
»Ja sam Slav​ uj«, rekl​ a je sto​je​ći na boln​ im, krv​ a​vim nog​ a​ma. Okren​ ul​ a se Ni​jemc​ u
koji ju je mu​čio.
Sc​hm​ idt se na​smi​jao. »Ti? Djev​ oj​ka? Ti da si taj slav​ni Slav​ uj?«
Njez​ in je otac tada ne​što re​kao Ni​jem​cu na en​gle​skom, što je ovaj očit​ o ra​zum​ io.
Isa​ ​bell​ e je raz​ um​ je​la: Mog​ li su raz​go​va​rat​ i na en​gle​sko​me.
Isa​ ​bell​ e je bila dov​ olj​no bli​zu ocu da ga može do​takn​ u​ti, ali nije. »Nem​ oj to rad​ it​ i«,
prekl​ in​ ja​la je.
»Got​ ov​ o je«, re​kao je. Usne je spor​ o raz​ vu​kao u osmij​ eh, a kad se nas​ mi​ješ​ io, osjet​ i​la
je kako joj bol ste​že gru​di. Us​po​men​ e su je zap​ljus​nu​le u val​ o​vi​ma, pre​plav​ iv​ši luk​ ob​ ra-​
ne koje je izg​ rad​ il​ a ti​je​kom go​din​ a usam​ljen​ ost​ i. On kako je pov​lač​ i u nar​ u​čje, vrti je
ukrug; po​di​že je kad je pala, tare s nje pra​šin​ u, šapć​ e joj: Tiše malo, moja mala ne​vo​ljo,
pro​bud​ it ćeš mamu...
Uvukl​ a je kra​tak, plit​ ak dah i obri​sal​ a oči. Pok​ u​šao joj je sve nad​ ok​nad​ i​ti, traž​ eć​ i
oprost i traž​ e​ći is​kupl​ je​nje, sve odjed​nom, žrt​ vuj​ u​ći se zbog nje. Bio je to na​go​vješ​ taj čo​-

298

vjek​ a kak​ av je nek​ ad bio, pjesn​ ik u ko​jeg se nje​zi​na maj​ka zal​ jub​ i​la. Taj čo​vjek, onaj pri​-
je rata, mog​ ao bi znat​ i dru​gi na​čin, mog​ ao bi pro​na​ći sav​ r​šen​ e rij​ e​či da za​ci​je​li rane proš-​
los​ti. Ali nije više bio taj čov​ jek. Pre​viš​ e je izg​ u​bio, a u svom​ e je gu​bitk​ u još više od​bac​ io.
Ovo je bio jed​ in​ i nač​ in ko​jim joj je mog​ ao reći da je voli. »Ne ovak​ o«, šapn​ u​la je.

»Nema dru​gog nač​ i​na. Opros​ti mi«, njež​no je re​kao.
Izm​ e​đu njih je stup​ io ges​tap​ o​vac. Zgra​bio je oca za ruku i pov​ u​kao pre​ma vra​ti​ma.
Isa​ ​bel​le je klips​ al​ a za njim​ a. »Ja sam Slav​ uj«, dov​ ik​nul​ a je.
Vrat​ a su joj se za​lu​pil​ a u lice. Od​šep​ al​ a je do pro​zor​ a će​li​je, šče​pavš​ i zah​ r​đal​ e šip​ke.
»Ja sam Slav​ uj!« vris​nul​ a je.
Vani, pod žut​ im ju​tarn​ jim sunc​ em, otac je odvuč​ en na trg, gdje je staj​ ao stre​ljač​ki
odred, po​dig​nu​tih pu​šak​ a.
Otac je po​sr​nuo na​pri​jed, po​le​tjev​ši prek​ o kam​ en​ og trga, po​red font​ an​ e. Jut​ ar​nje
sun​ce sve je obas​ jal​ o zlatn​ im, pre​li​je​pim sjaj​ em.
»Treb​ a​li smo ima​ti vrem​ e​na«, šap​nu​la je, osjet​ iv​ši kako joj suze na​vir​ u. Kol​ i​ko je
samo puta zam​ isl​ il​ a nov po​če​tak za sebe i tatu, za sve njih? Svi bi se okup​ i​li nak​ on rata,
Isa​ ​bell​ e i Via​ n​ne i tata, i pon​ ovn​ o nau​ či​li kako se smij​ a​ti, raz​go​va​rat​ i, biti obit​ elj.
Ni​kad se to neće dog​ od​ it​ i; ni​kad neće upoz​na​ti oca, nik​ ad neće osje​tit​ i top​ lin​ u nje​go​-
vih ruku na nje​zi​nim​ a, nik​ ad neće zasp​ at​ i na di​van​ u por​ ed nje​ga, ni​kad mu neće moći
reći sve ono što se mo​ra​lo. Rij​ e​či su bile iz​gubl​ je​ne, post​ al​ e su avet​ i koje će od​leb​dje​ti,
ne​izr​ e​čen​ e. Nik​ ad neće biti obi​telj kao što je to mama obeć​ a​la. »Tata«, rekl​ a je i naje​ d​-
nom je to pos​ta​la tako ve​lik​ a rij​ eč, san u svo​joj pot​pun​ os​ti.
Okre​nuo se lic​ em prem​ a stre​ljačk​ om odre​du. Gled​ al​ a je kako je is​pra​vio ra​men​ a.
Odm​ akn​ uo je bi​je​le pram​ en​ o​ve kose sa suh​ ih oči​ju. Prek​ o trga, njih​ ov​ i su se po​gle​di sre-​
li. Čvrš​ ć​ e je steg​nul​ a šipk​ e, drž​ eć​ i se za njih kako ne bi pala.
»Vo​lim te«, obli​ko​vao je us​nam​ a.
Puc​nji su odjekn​ u​li.

* * *

Via​ n​ne je bo​ljel​ o cij​ e​lo tij​ e​lo.
Le​žal​ a je u kre​vet​ u, s obje stran​ e po​du​pr​ta svoj​ om us​nul​ om dje​com, nas​toj​ e​ći zab​ or​ a-​

vit​ i sva​ku muč​nu po​je​di​nost sin​ oćn​ jeg sil​ o​va​nja.
Po​la​ko se kre​ću​ći, otišl​ a je do slav​ in​ e i opra​la se u le​den​ oj vodi, lecn​ uvš​ i se svak​ i put

kad bi dot​ akn​ u​la dio ti​je​la koji je bio nat​ u​čen.
Odjen​ u​la se u ono što joj je bilo najl​ ak​še – zgu​žvan​ u la​ne​nu ha​lji​nu na kopč​ an​ je, pri​-

pi​jen​ og gor​njeg dij​ el​ a i nab​ ran​ e sukn​ je.
Ci​jel​ u je noć pre​lež​ al​ a bud​na u krev​ et​ u, grl​ eć​ i svo​ju djec​ u, na​izm​ jen​ce pla​čuć​ i zbog

onog što joj je uči​nio – što joj je oteo – i bjes​neć​ i jer to nije mog​ la sprij​ e​či​ti.
Že​lje​la ga je ubit​ i.
Že​lje​la je ubi​ti sebe.

299

Što će An​to​ine sad mis​li​ti o njoj?
Is​ti​nu gov​ or​ eć​ i, više od sveg​ a žel​ je​la se sklup​ča​ti negd​ je u ne​kom mrač​nom kutu i ni-​
kad više ne pro​mo​li​ti lice.
Ali čak i to – sram – ovih dana bio je luk​suz. Kako je mog​ la kuk​ a​ti zbog sebe kad je
Is​ab​ ell​ e bila u za​tvor​ u, a njih​ ov otac ju je nam​ je​rav​ ao spas​ i​ti?
»Sop​hie«, rek​la je kad su dov​ r​ši​li do​ru​čak od suh​ og dvop​ ek​ a i po​šir​ a​nih jaja. »Da​nas
imam nek​ og posl​ a. Os​tat ćeš doma s Dan​ ie​ lom. Zak​ ljuč​ aj vrat​ a.«
»Von Rich​ ​ter...«
»Nema ga do su​tra.« Osjet​ i​la je kako joj vruć​ in​ a obli​je​va lice. Bilo je to ne​što pre​vi​še
int​ imn​ o a da bi ona tre​ba​la znat​ i. »Rek​ ao mi je... sin​ oć.« Glas joj se slo​mio na pos​ ​ljed​-
njoj ri​je​či.
Sop​hie je us​ta​la. »Mama?«
Vi​an​ne je odagn​ a​la suze. »Do​bro sam. Ali mo​ram ići. Bud​ i​te dob​ ri.« Oboj​ e ih je po-​
lju​bi​la na rast​ ank​ u pa pož​ ur​ il​ a pri​je nego što se ne dos​ jet​ i raz​lo​gu da os​tan​ e.
Kao što su Soph​ ie i Da​nie​ l.
I Von Ric​ht​ er. Jest rek​ ao da se vra​ća tek sut​ ra, ali tko zna? Uvij​ ek ju je mo​gao dati
sli​jed​ it​ i. No bude li s time pre​vi​še raz​bi​jal​ ag​ lav​ u, neće usp​ je​ti ni​šta oba​vit​ i. Ot​ka​ko je
skri​val​ a ži​dov​sku djec​ u, na​uči​la je kako nast​ a​vi​ti una​toč stra​hov​ im​ a.
Mo​ral​ a je po​moć​ i Is​ab​ el​le...
Ne vrać​ aj se.
Sama ću te prij​ av​ it​ i.
... i tati, ako bude mo​gla.
Ukr​ca​la se na vlak i sjel​ a na drv​ en​ u klup​ u u va​gon​ u treć​ eg raz​red​ a. Nek​ o​li​cin​ a drug​ ih
putn​ i​ka – ma​hom žena – sje​di​li su glav​ a pogn​ u​tih, ruku pre​kri​že​nih u kril​ u. Vis​ o​ki Ha​-
up​ts​ tur​mf​ üh​ rer6 čuv​ ao je stra​žu po​red vrat​ a, s puš​ kom u ruci. Odred pri​pad​nik​ a Mi​li​ce -
brut​ aln​ e vi​šij​ ev​ske po​lic​ ij​ e – sjed​ io je u drug​ om dij​ e​lu vag​ on​ a.
Vi​ann​ e nije pog​ le​dal​ a nij​ ed​nu od žena u vag​ o​nu. Jedn​ a je zau​ dar​ a​la na češ​njak i luk.
Zbog smrad​ a je Via​ nn​ e spo​pal​ a bla​ga muč​nin​ a na vruć​ em, zag​ ušl​ ji​vom zra​ku. Sreć​ om,
nje​zi​no odre​di​šte nije bilo dal​ ek​ o i, tek što je otk​ u​ca​lo de​set sati, ona se is​kr​cal​ a na mal​ e-​
nom ko​lo​dvo​ru u predg​ rađ​ u Gi​rot​ a.
A što sad?
Sunc​ e je prž​ il​ o vis​ o​ko na nebu, omam​ iv​ši mal​ e​ni grad. Via​ n​ne je čvrš​ ć​ e steg​nul​ a tor​-
bu, osjet​ iv​ši kako joj znoj pla​zi niz leđa, kapl​ je sa sljep​ oo​ čn​ i​ca. Mno​ge građ​ ev​ i​ne boje pi​-
jes​ ka bile su ra​zo​re​ne bom​ba​ma; hrpe ru​šev​ i​na bile su pos​ vud​ a. Pla​vi pat​ rij​ ar​haln​ i križ
bio je nas​li​kan na boč​nom​ e zidu nap​ u​šte​ne škol​ e.
Malo je pro​lazn​ ik​ a su​srel​ a na na​puk​lim kam​ en​ im uli​cam​ a. Tu i tamo na​ba​sal​ a bi na
kak​vu djev​ ojč​ i​cu na bi​cik​lu, ili dječ​ ak​ a s tač​kam​ a, ali uglav​nom je vla​dal​ a ti​šin​ a, pus​toš.
Tada je neka žena vris​nul​ a.

300