Kristin-Hannah-slavujeva-pesna

lod​ ušn​ o; ruku na srce, bilo je te​ško osje​ćat​ i se drukč​ ij​ e u ovoj hladn​ oj, za​mra​če​noj pros​-
tor​ i​ji koja nije ima​la ni tol​ i​ko svjet​ la da rast​ je​ra sjenk​ e.

»Oh, ma neka vam bude. Ju​tro je hladn​ o, mo​žda je igra lov​ i​ce ono što nam tre​ba da
nam krv malo pro​ko​la.«

Grm​ljav​ in​ a razd​ ra​ga​nog odo​brav​ an​ ja isp​ u​ni pros​to​rij​ u. Via​ n​ne je​dva da je imal​ a vre​-
men​ a do​grab​ it​ i ka​put pri​je nego što je bila izv​ u​čen​ a iz uči​onic​ e na pli​mi dječ​ jeg smi​jeh​ a.

Bili su vani samo nek​ ol​ i​ko tren​ u​ta​ka kad je Vi​ann​ e čula tut​njav​ u auto​mo​bil​ a koji su
pri​laz​ i​li ško​li.

Djec​ a ih nisu ni zam​ ij​ et​ i​la – tih su dana prim​ je​ći​va​la samo avio​ ne, čini se – i nas​ta​vi-​
la su sa svo​jom igrom.

Vi​ann​ e kren​ e prem​ a kraj​ u zgrad​ e i pro​vir​ i iza ugla.
Crni Merc​ e​des Benz grm​ io je zeml​ jan​ im pril​ a​zom, njeg​ ov​ i blat​ ob​ ra​ni bili su ukra​še​ni
ma​le​nim zast​ a​vi​cam​ a sa svast​ i​kam​ a što su lep​ rš​ a​le na hlad​nom vje​tru. Sli​je​di​lo ga je
fran​cu​sko pol​ i​cij​sko voz​ il​ o.
»Djec​ o«, rek​la je Vi​an​ne pož​ u​riv​ši na​trag u dvo​riš​ te, »dođ​ it​ e ova​mo. Dr​ži​te se uza
me.«
Dvo​jic​ a mu​škar​ a​ca zađu za ugao i poj​ av​ e su u njez​ i​nu vid​ ok​ rug​ u. Jedn​ og ni​kad pri​je
nije vi​dje​la – bio je vi​sok, ele​gant​ an, nao​ ko umor​ an plav​ ok​ os​ i muš​ kar​ ac u dug​ om, cr​-
nom kožn​ om kap​ u​tu i ula​šte​nim čizm​ a​ma. Že​ljez​ni je križ re​sio nje​gov pod​ ign​ ut​ i ovrat​-
nik. Drug​ og je poz​nav​ a​la, go​din​ am​ a je bio pol​ ic​ a​jac u Car​riv​ e​auu. Paul Je​aueler​ e. An​to-​
ine je čes​to znao reći da u sebi ima neku zlo​kob​nu i ku​kav​ ič​ku crtu.
»Mad​ a​me Ma​uria​ c«, reče joj franc​ u​ski pol​ ic​ aj​ ac služ​be​no kim​nuvš​ i.
Nije joj se svi​dio pog​ led u njeg​ ov​ im očim​ a. Pods​ je​tio ju je na to kako su deč​ki nek​ ad
po​gle​da​va​li jed​ni dru​ge kad su ka​ni​li zlos​tavl​ jat​ i slab​ i​je di​jet​ e. »Bo​nju​our, Paul.«
»Došl​ i smo po neke od vaš​ ih ko​leg​ a. Nema razl​ og​ a za brig​ u, mad​ am​ e. Vi nis​te na po​-
pi​su.«
Pop​ is.
»Što ka​ni​te s mo​jim ko​le​gam​ a?« čula se kako pita, a glas joj je bio je​dva čuj​ an, iako su
dje​ca bila tiha.
»Neki će uči​tel​ ji dan​ as biti ot​pu​šten​ i.«
»Otp​ u​šten​ i? Zaš​ to?«
Nac​ is​tičk​ i agent zam​ ahn​ e svoj​ om blij​ e​dom ruk​ om kao da tjer​ a muhu. »Ži​do​vi, ko​-
mun​ ist​ i i slo​bodn​ i zid​ ar​ i. Oni«, za​re​žao je, »ko​ji​ma više nije do​pu​šte​no da pod​ uč​ a​va​ju u
škol​ am​ a niti da budu za​posl​ e​ni u jav​noj služb​ i ili u suds​ tvu.«
»Ali...«
Nac​ ist kimn​ e fran​cu​skom po​lic​ ajc​ u i njih se dvo​ji​ca okre​nu i od​stu​pa​ju u ško​lu.
»Mad​ a​me Ma​uria​ c?« netk​ o je re​kao povl​ a​čeć​ i je za ru​kav.
»Mama?« za​cvil​ je​la je Soph​ ie. »Ne mogu to ra​dit​ i, zar ne?«

101

»Nar​ avn​ o da mogu«, rek​ ao je Gill​ es. »Prokl​ et​ i na​cis​tičk​ i gad​ o​vi.«
Vi​an​ne ga je tre​bal​ a uko​rit​ i zbog pros​tot​ a, ali nije mog​ la mis​lit​ i ni na što osim na po​-
pis ime​na koji je dala Beck​ u.
Via​ nn​ e se sat​ im​ a hrv​ a​la s vlas​tit​ om sav​ ješ​ću. Veći je dio dana nast​ av​ i​la s pre​dav​ an​ ji​-
ma, iako se nije mog​ la sje​tit​ i kako joj je to po​la​zi​lo za ru​kom. U nje​zin​ u je umu bio za​-
robl​ jen po​gled koji joj je Rac​hel uput​ il​ a dok je izl​ az​ i​la iz ško​le s ost​ al​ im otp​ u​šten​ im uči​-
tel​ ji​ma i učit​ e​ljic​ a​ma. Naj​zad, u podn​ e, iako im je već manj​kal​ o osob​lja, Vi​ann​ e je za​-
mol​ il​ a drug​ u uči​te​ljic​ u da preu​ zm​ e njez​ in raz​red. Sada je sta​ja​la na rubu grads​ ko​ga trga.
Cij​ el​ im puč​ em dovd​ e smišl​ ja​la je što će reći, ali kad je ugle​da​la nac​ ist​ ič​ku zas​tav​ u
kako se vi​jo​ri nad grad​skom vij​ ećn​ ic​ om, njez​ in​ a je odl​ učn​ ost po​pust​ il​ a. Kamo god bi
po​gle​da​la, bili su nje​mačk​ i voj​nic​ i, kor​ ač​ aj​ u​ći u par​ ov​ im​ a, ili ja​šu​ći pre​krasn​ e, dob​ ro
uhra​njen​ e ko​nje, ili jur​ eć​ i uli​ca​ma u blis​tav​ im cr​nim Ci​tro​eni​ma. Na drug​ om kraj​ u trga
je​dan je na​cist puh​nuo u zviž​ dalj​ku i pu​škom pri​sil​ io star​ca da klek​ne.
Haj​de, Vi​ann​ e.
Pop​ el​ a se kam​ e​nim stu​bam​ a do zat​ vor​ e​nih vrat​ a od hras​to​vi​ne, gdje ju je mlad​ i stra-​
žar svjež​ a lica zau​ st​ a​vio že​leć​ i znat​ i za​što je doš​la.
»Doš​la sam vi​dje​ti sat​ni​ka Beck​ a«, rekl​ a je.
»Ah.« Stra​žar joj je otvor​ io vra​ta i pok​ az​ ao uz šir​ ok​ o kam​ e​no stub​ iš​ te, prs​ tim​ a pok​ a-​
zavš​ i broj dva.
Vi​ann​ e kro​či u glavn​ u dvo​ra​nu grads​ ke vi​jećn​ i​ce. Vrv​ jel​ a je muš​ kar​cim​ a u odor​ a​ma.
Po​ku​šav​ al​ a je izb​ je​ći kon​takt očim​ a s bilo kime dok je pre​dvo​rjem hit​ al​ a prem​ a stub​ a-​
ma, ko​ji​ma se us​pe​la pra​će​na bud​nim pog​ le​dom Fü​hre​račiji je port​ ret za​uzi​mao veći dio
zida.
Na dru​gom katu za​tek​ne mu​škar​ca u odo​ri i reče mu: »Satn​ ik Beck, s’il vous plaîte«
»Oui, mad​ a​me.« Otp​ rat​ io ju je do vrat​ a na kra​ju hodn​ i​ka i snaž​no po​kuc​ ao. Na​kon
odg​ ov​ o​ra, on joj otvo​ri vrat​ a.
Beck je sje​dio iza iz​rez​bar​ en​ og crno-zlat​nog sto​la – oči​to otet​ og iz jed​ne od bog​ a​ta​-
ških kuća u okol​ i​ci. Iza nje​ga, Hi​tler​ ov port​ ret i kol​ ek​cij​ a zeml​ jov​ i​da bili su okač​ en​ i o
Ži​do​ve. Na nje​go​vu sto​lu bila je pis​ ać​ a maš​ in​ a i stroj za umn​ ož​ a​van​ je dok​ u​me​nat​ a. U
kutu je bila hrpa otet​ ih rad​ i​opri​jamn​ i​ka, ali, naj​gor​ e od sve​ga, bila je tu i hran​ a. Ku​ti​je i
kut​ ij​ e pune nam​ irn​ i​ca, hrpe su​hog​ a mesa i ko​lu​to​vi sira bili su posl​ ož​ e​ni uz straž​nji zid.
»Mad​ am​ e Mau​ ri​ac«, re​kao je brzo us​tav​ši. »Kak​vo div​no izn​ e​nađ​ e​nje.« Uput​ i se pre​-
ma njoj. »Što mogu učin​ i​ti za vas?«
»Rij​ eč je o mo​jim ko​leg​ am​ a koje ste otp​ ust​ il​ i iz škol​ e.«
»Ni​sam ja, mad​ a​me.«
Vi​an​ne le​ti​mi​ce pog​ led​ a otvo​re​na vrat​ a iza njih pa mu priđ​ e ko​rak bliž​ e i, spust​ iv​ši
glas, reče: »Kaz​ al​ i ste da je po​pis či​nov​nič​ke pri​ro​de.«
»Žao mi je. Uist​ in​ u. Tako je meni re​čen​ o.«

102

»Tre​baj​ u nam u škol​ i.«
»To što ste ovd​ je je... mož​ da opas​no.« Pri​šao je još bliž​ e. »Ne že​li​te priv​lač​ i​ti po​zor​-
nost na sebe, mad​ am​ e Ma​uri​ac. Ne ov​dje. Tamo je čov​ jek...« Dob​ a​ci pog​ led pre​ma vra-​
ti​ma i za​muk​ne. »Pođ​ it​ e, ma​da​me.«
»Vol​ jel​ a bih da me nis​te ni​šta pi​tal​ i.«
»Kao i ja, ma​da​me.« Upu​ti joj pog​ led pun raz​ um​ i​je​van​ ja. »A sad, pođ​ i​te, mo​lim vas.
Ne bist​ e smje​li biti ov​dje.«
Via​ nn​ e okre​ne leđa satn​ ik​ u Bec​ku – i svoj onoj hran​ i i Fürr​ e​ro​voj sli​ci – i na​pust​ i nje​-
gov ured. Dok je si​laz​ il​ a stub​ am​ a, vi​dje​la je kako je voj​nic​ i pra​te pog​ le​dom, smij​ e​šeć​ i se
je​dan drug​ om​ e, ned​ voj​ben​ o se pod​smje​hu​juć​ i još jed​noj Fran​cu​ski​nji koja op​sje​da vrl​ og
nje​mačk​ og vojn​ i​ka što joj je slo​mio srce. Ali tek kad je izi​ šl​ a na sunc​ e, u pot​pun​ os​ti je
shvat​ il​ a ko​lik​ o je pog​ rij​ e​šil​ a.
Nek​ o​li​ko je žena bilo na trgu, ili u bli​zi​ni, i vi​djel​ e su je kako izl​ az​ i iz nac​ is​tičk​ o​ga br​-
log​ a. Jed​na od njih bila je Isa​ ​bel​le.
Via​ nn​ e po​hit​ a niz stu​be, toč​no pre​ma Hélène Ru​ell​ e, pek​ ar​ e​voj ženi koja je dos​tav-​
ljal​ a kruh u na​cist​ ičk​ i sto​žer.
»Malo se dru​ži​te, ma​dam​ e Ma​uri​ac«, svi​so​ka joj reče Hélène dok ju je Via​ n​ne žurn​ o
mi​mo​ilaz​ il​ a.
Is​ab​ ell​ e joj je tr​čal​ a usus​ ret prek​ o trga. Uz uzd​ ah por​ az​ a, Via​ n​ne se za​ust​ av​ i če​kaj​ uć​ i
da sest​ ra dođe do nje.
»Što si tamo ra​di​la?« upit​ a​la je Is​a​bel​le, preg​ las​no, ili je to mož​ da samo tako zvu​ča​lo u
Via​ n​ne​inim ušim​ a.
»Da​nas su ot​pus​til​ i neke uči​te​lje. Ne. Ne sve, samo Ži​dov​ e, slob​ odn​ e zi​da​re i kom​ u​-
nis​te.« U njoj je bu​ja​lo sje​ćan​ je, iz​a​zvavš​ i joj muč​nin​ u. Sjet​ il​ a se ti​hih hodn​ ik​ a i zbu​nje-​
nost​ i među onim kol​ e​gam​ a koji su ost​ a​li. Nitk​ o nije znao što bi, kako se us​pro​ti​vit​ i na-​
cist​ im​ a.
»Samo njih, ha?« rek​la je Isa​ b​ ell​ e krut​ a izr​ a​za lica.
»Nis​ am mis​li​la da to tako zvu​či. Htje​la sam ti samo ra​zjasn​ i​ti. Nisu ot​pust​ i​li sve uči​-
tel​ je.« Čak je i njez​ i​nim ušim​ a iz​lik​ a zvu​čal​ a jal​ o​vo, pa je zam​ uk​la.
»No time mi nisi objasn​ i​la svoj po​sjet njih​ o​vu stož​ e​ru.«
»Ja... Misl​ il​ a sam da nam sat​nik Beck može po​moć​ i. Po​mo​ći Rac​hel.«
»Tra​ži​la si us​lug​ u od Beck​ a?«
»Mo​ral​ a sam.«
»Franc​ us​ kin​ je ne tra​že pom​ oć od na​cist​ a, Vi​an​ne. Mon Dieu, pa valjd​ a to znaš?«
»Znam«, obram​be​no je rekl​ a Via​ n​ne. »Ali...«
»Ali što?«
Via​ n​ne više nije mog​ la iz​drž​ at​ i. »Ja sam mu dala po​pis ime​na.«
Is​ab​ el​le se umir​ i. Nač​ as se čin​ i​lo kao da je prest​ a​la dis​ at​ i. Pog​ led koj​ im je ošin​ ul​ a Vi-​

103

an​ne pe​kao je više od pljus​ ke prek​ o lica. »Kako si to mog​ la uči​nit​ i? Jesi li mu dala i Rac-​
hel​ i​no ime?«

»Ja ni... nis​ am zna​la«, prom​ u​ca​la je Via​ n​ne. »Kako sam mo​gla znat​ i? Re​kao je da je to
čin​ ovn​ ič​ke prir​ o​de.« Ščep​ al​ a je Is​a​bell​ in​ u ruku. »Oprost​ i mi, Isa​ b​ ell​ e. Zai​ s​ta nis​ am zna​-
la.«

»Ne treb​ a ti moj oprost, Via​ nn​ e.«
Via​ nn​ e pro​bod​ e oštar osjeć​ aj sram​ a. Kako je mo​gla biti tako glup​ a, i kako bi se, zab​ o​-
ga, uop​će mo​gla isk​ up​ it​ i? Let​ im​ ic​ e pog​ le​da svoj sat na zap​ ešć​ u. Uskor​ o će kraj smjen​ e.
»Oti​đi u škol​ u«, rek​la je Vi​ann​ e. »Uzmi Soph​ ie i Saru i odved​ i ih kući. Ja mo​ram neš​ to
učin​ it​ i.«
»Što god to bilo, nad​ am se da si do​bro prom​ is​lil​ a.«
»Samo pođi«, umorn​ o je rekl​ a Via​ nn​ e.

* * *

Kap​ el​ i​ca sv. Iva​ne bila je ma​le​na ka​me​na nor​man​ska cr​k​va na rubu grad​ a. Iza nje, a
unut​ ar sredn​ jov​ jek​ ov​nih zid​ in​ a, smjes​tio se sam​ ost​ an ses​tar​ a sv. Jo​si​pa, časn​ ih sest​ ar​ a
koje su vod​ il​ e si​rot​ iš​ te i ško​lu.

Via​ n​ne je ušla u cr​kv​ ic​ u, njez​ in​ i ko​rac​ i odjek​ iv​ a​li su na hladn​ om ka​me​nom podu;
oblač​ ić njez​ i​na daha leb​dio je pred njom.

Skin​ u​la je ruk​ a​vi​ce samo onol​ i​ko kol​ ik​ o je bilo do​volj​no da jag​ o​di​ca​ma dot​ ak​ne le-​
de​nu sve​tu vo​dic​ u. Pre​kri​ži se i kre​ne izm​ e​đu praz​nih red​ o​va klu​pa; pokl​ on​ i se, a onda
klekn​ e. Sklop​ ivš​ i oči, pogn​ e glav​ u u mol​ it​ vi.

Treb​ ao joj je sav​ jet – i oprost – ali prvi put u ži​vot​ u nije mog​ la pro​nać​ i ri​ječ​ i za svo​ju
mol​ it​ vu. Kako je mo​gla do​bit​ i oprost za tako glup, ne​pro​mišl​ jen čin?

Bog će vi​djet​ i nje​zin​ o gri​zod​ uš​ je i strah, i su​dit će joj. Spust​ i​la je sklop​lje​ne ruke pa se
po​dig​nul​ a i sje​la na dr​ven​ u klup​ u.

»Vi​ann​ e Mau​ ri​ac, jesi li to ti?«
Nad​stojn​ ic​ a sam​ ost​ a​na, maj​ka Ma​rie- The​res​ e, pro​vu​če se po​kraj Via​ n​ne i sjedn​ e.
Če​ka​la je da ova pro​gov​ o​ri. Uvij​ ek je tako bilo među nji​ma. Prvi put kad je Via​ nn​ e doš-​
la po sav​ jet, bilo joj je šes​nae​ st i bila je trud​na. Upra​vo je majk​ a Ma​rie- The​re​se onda
pru​ži​la utjeh​ u Via​ nn​ e na​kon što ju je otac naz​ vao sram​ o​tom. Ona je bila ta koja je za
krat​ko vrij​ e​me isp​ la​nir​ al​ a vjenč​ an​ je te uvje​ril​ a oca da Le Jar​din pre​pus​ti Via​ nn​ e i Ant​ o-​
ineu; majk​ a je bila ta koja je uvje​ri​la Via​ n​ne da je di​jet​ e uvij​ ek čudo i da ljub​ av dvo​je
mlad​ ih sve može iz​drž​ a​ti.
»Znat​ e da se u moju kuću use​lio Nij​ e​mac?« naj​zad je prog​ o​vor​ i​la Via​ n​ne.
»U svim su ve​li​kim kuć​ am​ a i u svak​ om hot​ el​ u.«
»Pi​tao me je koji su od moj​ ih kol​ e​ga i ko​leg​ ic​ a Ži​dov​ i i ko​mu​nis​ti ili slo​bod​ni zi​da-​
ri.«
»Ah. I ti i mu odg​ ov​ or​ il​ a.«

104

»I zato sam glu​pač​ a, kao što kaže Is​a​bell​ e, zar ne?«
»Nisi ti glu​pa, Vi​ann​ e.« Za​gled​ a se u nju. »A tvo​ja sest​ ra je brza u osu​di. Tak​vu je
pam​tim.«
»Stal​no se pit​ am bi li ot​kri​li ta imen​ a da im ja nis​ am pom​ o​gla.«
»Otp​ us​til​ i su Ži​do​ve sa svih po​lo​žaj​ a u gra​du. Zar to ne znaš? Gos​pod​ in Pen​ o​ir više
nije rav​na​telj poš​ te, a su​dac Brai​ as je ta​kođ​ er smij​ e​njen. Imam vi​jes​ti iz Par​ iz​ a da je nad-​
stojn​ i​ca kol​ e​dža Sévign​ é bila pris​ i​ljen​ a dati os​tav​ku, kao i svi pjev​ ač​ i žid​ ovs​ ke vjer​ e u pa-​
riš​ koj Ope​ri. Mo​žda im je treb​ al​ a tvo​ja po​moć, a mož​ da i nije. Zas​ ig​ urn​ o bi dozn​ a​li nji-​
hov​ a imen​ a i bez tebe«, rek​la je nad​stojn​ ic​ a gla​som po​djed​nak​ o blag​ im i ozb​ ilj​nim. »Ali
to nije ono što je važ​no.«
»Kako to misl​ i​te?«
»Mis​lim da ćemo svi mi, ako ovaj rat po​traj​ e, mo​rat​ i puno dubl​ je sag​ led​ a​ti stva​ri.
Pos​tav​ljat​ i pi​tan​ ja ne o nji​ma, nego o nama.«
Vi​an​ne osje​ti kako joj suze peku oči. »Više ni sama ne znam što ću. Ant​ o​ine se uvi​jek
bri​nuo o svem​ u. We​hrm​ ach​ t i Ges​ta​po su više nego što mogu pod​ni​je​ti.«
»Ne misl​ i na to tko su oni. Mis​li na to tko si ti i koje žrt​ ve mo​žeš pod​nij​ e​ti, a koje te
neće slom​ i​ti.«
»Sve me sla​ma​ju. Tre​bal​ a bih biti po​put Isa​ ​bel​le. Ona je tol​ i​ko si​gurn​ a, u sve. Ovaj je
rat za nju crno i bi​je​lo. Niš​ ta je ne pla​ši, čini se.«
»I Isa​ ​bell​ e će ima​ti kri​zu vje​re. Kao i svi mi. Bila sam već tamo pri​je, u Ve​li​kom ratu.
Znam da nam teš​ ko​će tek preds​ to​je. Mor​ aš os​tat​ i snažn​ a.«
»Uz po​moć vje​re.«
»Da, na​rav​no, ali ne samo uz po​moć vjer​ e. Mo​lit​ ve i vje​ra neće biti do​volj​ne, bo​jim
se. Put prav​ ed​nost​ i čest​ o je vrlo opa​san. Pri​pre​mi se, Via​ n​ne. Ovo ti je tek prvo isk​ uš​ e-​
nje. Uči iz nje​ga.« Majk​ a se nag​ne nap​ ri​jed i po​nov​no za​gr​li Vi​ann​ e. Ona joj uz​vra​ti čvr-​
stim sti​skom, lica pri​tisn​ u​ta o gru​bo plat​no red​ ov​nič​ke hal​ je.
Kad se odvoj​ il​ a, bi joj malo bo​lje.
Nad​stojn​ ic​ a ust​ a​ne, uze Via​ nn​ e​inu ruku i po​vu​če je na noge. »Mož​ da bi mo​gla pro-​
nać​ i vre​me​na da po​sjet​ iš dje​cu ovaj tje​dan i održ​ iš im pre​dav​ an​ je? Uživ​ a​li su kad si ih
po​duč​ av​ al​ a sli​kan​ ju. Kao što mož​ eš zam​ isl​ it​ i, ovih dana mnog​ i prazn​ i že​lu​ci krul​ je. Hva-​
la dra​gom​ e Bogu pa sest​ re imaj​ u iz​vrs​ tan vrt, a koz​ je mli​je​ko i sir su bo​gomd​ a​ni. Ipak...«
»Da«, rekl​ a je Vi​ann​ e. Svi su osje​ti​li što zna​či steg​nu​ti rem​ en, nar​ oč​ it​ o djec​ a.
»Nisi sama, i kon​ci nisu u tvo​jim ruk​ a​ma«, nježn​ o je rek​la maj​ka. »Tra​ži po​moć kad
god ti je pot​ rebn​ a, i pru​ži pom​ oć kad god mož​ eš. Misl​ im da je to je​din​ i na​čin ko​jim
mož​ e​mo služ​ i​ti Bogu – kao i jedn​ i drug​ i​ma, te sami sebi – u vrem​ e​nim​ a kao što su ova.«

* * *

Konc​ i nisu u tvo​jim ru​ka​ma.
Via​ n​ne je ci​je​lim put​ em do kuće pro​mišl​ jal​ a o ri​je​či​ma maj​ke Ma​rie-The​re​se.

105

U vje​ri je oduv​ ij​ ek pron​ a​la​zi​la siln​ u utje​hu. Kad je mama tek po​čel​ a kaš​lja​ti, a za​tim i
kad je kašl​ jan​ je post​ a​lo suho hrop​ta​nje, na​kon ko​jeg​ a su os​taj​ a​le kap​ljic​ e krvi na mar​ a​-
mic​ i, Via​ n​ne se mo​lil​ a Bogu za sve što je bilo po​treb​no. Pom​ oć. Smjern​ i​ce. Na​čin da za​-
va​ra smrt koja je po​kuc​ al​ a na vra​ta. U čet​ r​na​est​ oj je Bogu obeć​ al​ a sve – bilo što – samo
kad bi sač​ u​vao majč​ in ži​vot. Kad joj mo​li​tve nisu bile usl​ iš​ a​ne, opet se obrat​ i​la Bogu i
mo​li​la da joj pru​ži snag​ u da se nosi s po​sl​ je​di​cam​ a – s osaml​ je​nošć​ u, očev​ om hladn​ o​-
ćom, gnjev​nom tiš​ i​nom, Isa​ b​ ell​ in​ om plač​lji​vom zaht​ jevn​ ošć​ u.

Iz​no​va i izn​ o​va vrać​ al​ a se Bogu, mol​ eć​ i po​moć, obeć​ a​vaj​ u​ći svoj​ u vjer​ u. Žel​ je​la je vje​-
ro​va​ti da nije sama niti da može ne​što prom​ i​je​ni​ti, nego da joj se živ​ ot odvi​ja prem​ a
Njeg​ ov​ u plan​ u, iako to nije bila u sta​nju spozn​ a​ti.

Sada se, međ​ u​tim, ta nada či​ni​la tan​ an​ a i sav​ it​ljiv​ a po​put li​menk​ e.
Sama je i nit​ko dru​gi nije pov​lač​ io konc​ e osim nac​ is​ta.
Po​čin​ il​ a je je​ziv​ u, mučn​ u pog​ re​šku. Nije ju mog​ la po​vuć​ i, ma ko​li​ko se mog​ la nad​ at​ i
da će za to dob​ it​ i pril​ ik​ u; nije ju mog​ la iz​bri​sa​ti, ali do​bra bi žena pre​uze​la od​gov​ orn​ ost
– prih​ va​til​ a krivn​ ju – i is​prič​ al​ a se. Ma što ona bila, bez obz​ ir​ a na sve njez​ in​ e mane, ka-​
ni​la je biti do​bra žena.
I zato je zna​la što joj je či​ni​ti.
Znal​ a je, pa ipak, kad je doš​la do vra​ta Rac​he​li​ne kuć​ ic​ e, shva​til​ a je da nije kad​ ra po​-
mak​nu​ti se s mjest​ a, noge su joj bile teš​ ke, a srce još i teže.
Dub​ ok​ o je udahn​ ul​ a i pok​ uc​ a​la na vra​ta. Za​ču​la je ko​me​ša​nje sto​pa​la unut​ ra i onda
su se vrat​ a otvo​ri​la. Rach​ el je drž​ a​la us​nu​log sinč​ ić​ a u jedn​ oj ruci, a par šir​ o​kih platn​ e-​
nih hlač​ a bio joj je preb​ ač​ en pre​ko dru​ge. »Vi​an​ne«, rekl​ a je smi​je​šeć​ i se. »Uđi.«
Vi​an​ne uma​lo da se nije prep​ ust​ il​ a kuk​ av​ ič​ luk​ u. 0, Rac​hel, samo sam svrat​ i​la da te
pozd​ rav​ im. Umjest​ o toga, dub​ ok​ o je udah​nu​la i ušla za pri​jat​ e​ljic​ om u kuću. Zau​ zel​ a je
svo​je uobi​čaj​ e​no mjes​to u udob​nom, ta​pe​ci​ran​ om nasl​ on​ jač​ u i pri​vukl​ a ga bli​že raz​buk​-
tal​ oj vat​ ri.
»Uzmi Arij​ a, a ja ću nam sku​ha​ti kavu.«
Vi​an​ne po​seg​ne za usn​ ul​ im djet​ eš​cem i uzme ga u na​ru​čje. On se priv​ ij​ e bliž​ e, a ona
mu pom​ il​ u​je leđa i po​ljub​ i tjem​ e.
»Čuli smo da se prek​ o Cr​ve​nog kri​ža ša​lju neki pak​ e​ti u ratn​ e lo​go​re«, rek​la je Rach​ el
tre​nut​ ak posl​ i​je ulaz​ eć​ i u sobu s dvje​ma šal​ i​cam​ a kave. Jed​nu je spus​ti​la na sto​lić po​red
Via​ n​ne. »Gdje su cure?«
»U mo​joj kući, s Is​ab​ el​le. Vje​roj​ atn​ o ih uči kako puc​ at​ i iz pu​ške.«
Rac​hel se nas​ mi​je. »Post​ o​je i gore vje​šti​ne od toga.« Po​vuč​ e hla​če s ra​me​na i baci ih u
ple​ten​ u koš​ a​ru s os​tat​kom ši​vać​ eg prib​ o​ra. Tada sjedn​ e pre​ko puta Via​ nn​ e.
Vi​ann​ e je udis​ al​ a pu​nim pluć​ im​ a taj slatk​ i mi​ris koji je bio čis​to nev​ in​ o di​jet​ e. Kad je
pod​ ig​nu​la pog​ led, Rac​hel je zu​ril​ a u nju.
»Je li ovo je​dan od onih dana?« tiho je upi​ta​la.

106

Vi​ann​ e se ne​sig​ urn​ o na​smij​ eš​ i. Rac​hel je znal​ a kako je Via​ nn​ e po​ne​kad oplak​ iv​ a​la
bebe i kol​ i​ko se dub​ ok​ o mo​li​la da joj Bog pod​ a​ri još djec​ e. Bilo je pom​ a​lo teš​ ko među
njim​ a dvje​ma – ne prev​ i​še, samo malo – kad je Rac​hel zat​ rudn​ jel​ a s Ari​jem. Bila je tu ra-​
dost zbog Rach​ el... ali i dos​ a​dan žal​ ac ljub​ om​ o​re. »Ne«, rek​la je. Pol​ ak​ o je po​dign​ ul​ a
brad​ u po​gle​davš​ i svo​ju naj​bol​ ju prij​ at​ el​ ji​cu u oči. »Mor​ am ti neš​ to reći.«

»Što?«
Via​ n​ne uvuč​ e dah. »Sje​ćaš li se onog dana kad smo pis​ a​le dop​ isn​ i​ce? I kako me je sat​-
nik Beck če​kao kad sam se vra​til​ a kući?«
»Oui. Pon​ u​di​la sam se da uđem s to​bom.«
»Da ba​rem jesi, iako vjer​ uj​ em da to ne bi puno prom​ i​jen​ i​lo na stvar​ i. Samo bi če​kao
dok ti ne odeš.«
Rach​ el poč​ne us​taj​ a​ti. »Zar je...«
»Ne, ne«, brzo je rekl​ a. »Nije to. Tog je dana rad​ io za sto​lom u blag​ o​vao​ nic​ i, neš​ to je
pi​sao kad sam se vrat​ il​ a. On... Tra​žio je da mu dam pop​ is imen​ a. Že​lio je znat​ i tko je u
škol​ i Žid​ ov ili kom​ u​nist.« Zast​ al​ a je. »Pi​tao je i za ho​mos​ eks​ ua​ lc​ e i slo​bod​ne zid​ a​re, ta-​
ko​đer, kao da ljud​ i raz​gov​ a​ra​ju o tak​vim stvar​ i​ma.«
»Rek​la si mu da ne znaš.«
Sram nat​ je​ra Vi​ann​ e da odv​ rat​ i po​gled, ali samo na čas. Pris​ il​ i se reći: »Dala sam mu
tvo​je ime, Rac​hel. Zaj​ edn​ o s os​tal​ im​ a.«
Rach​ el se uki​pi; boja je nest​ a​la s nje​zi​na lica, ist​ akn​ uv​ši joj tam​ne oči. »A onda su nas
otp​ us​ti​li.«
Vi​ann​ e te​ško prog​ ut​ a, kim​ne.
Rach​ el ust​ an​ e i pro​đe pok​ raj Vi​ann​ e ne za​ust​ av​ljaj​ uć​ i se, ne oba​zir​ u​ći se na njez​ i​no
mo​leć​ i​vo: Mol​ im te, Rach​ el, izm​ akn​ uvš​ i se kako je ne bi mog​ la dot​ ak​nut​ i. Ode u spav​ a​-
ću sobu i snažn​ o zal​ u​pi vra​tim​ a.
Vrij​ e​me se ote​zal​ o u bes​kraj, u uvu​če​nim dah​ ov​ im​ a, za​rob​ljen​ im mo​li​tvam​ a i škri​pi
nasl​ on​ ja​ča. Via​ n​ne je gled​ a​la kako se ma​jušn​ e crne ka​zaljk​ e pom​ i​ču nap​ ri​jed. Tapš​ al​ a je
beb​ in​ a leđa u rit​mu pro​laz​ e​ćih min​ u​ta.
Naj​zad, vra​ta su se otvor​ i​la. Rach​ el se vra​ti​la u sobu. Kosa joj je bila u ne​red​ u, kao da
je kroz nju pro​la​zi​la ruk​ om, obra​zi proš​ ar​ an​ i crv​ e​nom, od gnje​va ili tjes​ kob​ e. Mož​ da i
jedn​ og i drug​ og. Oči su joj bile crv​ e​ne od pla​ča.
»Žao mi je«, rek​la je Vi​an​ne ust​ av​ši. »Opros​ti mi.«
Rach​ el sta​ne is​pred nje, gle​da​ju​ći dol​ je. Bi​jes je sij​ e​vao u njez​ i​nim oči​ma; pot​ om je
po​čeo gas​nut​ i pa ust​ up​ io mjes​to rav​no​dušn​ os​ti. »Svi u gra​du znaj​ u da sam Ži​dovk​ a, Vi-​
an​ne. Uvi​jek sam se time pon​ os​ i​la.«
»Znam. To je ono što sam i sama sebi rek​la. Sve​jed​no, nis​ am mu smjel​ a po​mo​ći. Žao
mi je. Ne bih te po​vrij​ ed​ i​la ni za što na svij​ e​tu. Na​dam se da to znaš.«
»Nar​ avn​ o da znam«, tiho je od​vrat​ il​ a Rach​ el. »Ali, V., mor​ aš biti oprezn​ ij​ a. Znam da

107

je Beck mlad, zgod​ an, lju​ba​zan i pris​toj​ an, ali na​cist je, a oni su opas​ni.«

* * *

Nitk​ o nije pamt​ io zimu tako hladn​ u kao što je bila ta 1940. Sni​jeg je pa​dao dan za da-​
nom, bij​ el​ im po​kri​va​čem za​grn​ uvš​ i stab​ la i po​lja; le​de​nic​ e su svje​duc​ a​le na pov​ i​jen​ im
gran​ a​ma drv​ e​ća.

Pa ipak, Is​ab​ ell​ e se bu​di​la sva​kog​ a pet​ka ujut​ ro, sat​ i​ma prij​ e svit​ an​ ja, i razn​ o​si​la svoj​ e
»te​ror​ ist​ ič​ke let​ke«, kako su ih sada zva​li nac​ is​ti. Prošl​ ot​ jedn​ i čla​nak gov​ or​ io je o voj​nim
ope​ra​ci​jam​ a u Sje​vern​ oj Afric​ i, uka​zu​juć​ i franc​ u​skom nar​ o​du na či​njen​ i​cu da zim​ska
nest​ a​ši​ca hran​ e nije rez​ ult​ at bri​tans​ kih blo​ka​da – na čemu je in​zist​ i​ra​la nac​ ist​ ič​ka prop​ a-​
gan​da – nego pos​ ​lje​dic​ a nje​mač​ke pljač​ke sveg​ a što je Franc​ us​ ka pro​izvo​dil​ a.

Isa​ ​bell​ e je letk​ e razn​ o​si​la sad već mje​sec​ i​ma, no, isk​ re​no go​vo​reć​ i, vid​ jel​ a je da nem​ a-​
ju bogz​ n​ a ka​kav utjec​ aj na stan​ ov​ni​ke Carr​ iv​ ea​ ua. Mno​gi od mje​šta​na i dal​ je su pod​ up​ i​-
ra​li Péta​inea. A još je više bilo onih koji kao da nisu mar​ il​ i. Uz​ne​mir​ u​juć​ i broj nje​zin​ ih
su​mje​štan​ a gle​dao je u Nij​ emc​ e mis​leć​ i: tako su mla​di, još uvij​ ek dje​čac​ i, te su se vuk​li
kroz vlas​tit​ e živ​ o​te pogn​ u​tih gla​va, samo se trud​ e​ći izb​ jeg​ av​ at​ i nev​ ol​ je.

Na​cis​tim​ a, dak​ ak​ o, let​ci nisu pro​makn​ u​li. Neki franc​ u​ski muš​ karc​ i i žene is​kor​ is​til​ i
bi sva​ku pril​ i​ku da se do​dvo​re – a pred​ av​ a​nje let​ ak​ a koje su pron​ al​ az​ il​ i u svoj​ im san​duč​ i-​
ći​ma na​cis​tim​ a bio je do​bar poč​ et​ ak.

Isa​ ​bel​le je zna​la da Ni​jem​ci traž​ e one koji ih ti​skaj​ u i razn​ o​se, ali nisu ulag​ al​ i prev​ el​ ik
trud da ih pron​ a​đu. Na​roč​ i​to ovih snjež​nih dana kad je Blitz nad Lon​do​nom bio sve o
čemu su svi go​vo​ri​li. Mo​žda su Nij​ em​ci zna​li da ri​ječ​ i otisn​ u​te na list​ u pa​pi​ra nisu bile
dov​ oljn​ e da preu​ s​mje​re plim​ u rata.

Dan​ as je Is​a​bel​le lež​ al​ a u kre​vet​ u, a pok​ raj nje Sop​hie, sklupč​ a​na pop​ ut ma​jušn​ og lis-​
ta pa​pra​ti, dok je na drug​ om kraj​ u krev​ e​ta Vi​an​ne du​bo​ko spav​ al​ a. Njih su tri sada spa-​
va​le za​jed​no u Via​ n​ne​inu krev​ e​tu. Tij​ e​kom prot​ ek​log mjes​ ec​ a na kre​vet su nab​ a​ci​le sva​-
ki pre​kri​vač i deku koje su mo​gle pro​na​ći. Is​a​bell​ e je lež​ al​ a pro​ma​traj​ uć​ i kako joj dah
nast​ aj​ e pa nest​ aj​ e u tank​ im bi​je​lim oblač​ ić​ i​ma.

Zna​la je kako će hlad​ an biti pod, čak i kroz vu​nen​ e ča​ra​pe u koj​ i​ma je spa​va​la. Zna​la
je da su ovo pos​ ​ljed​nji tren​ u​ci u danu kad će joj biti top​ lo. Odvaž​ i​la se i iz​vuk​la isp​ od
go​mi​le po​kri​va​ča. Po​kraj nje Soph​ ie je zas​ten​ ja​la pa se okren​ u​la prem​ a majč​ i​nu tij​ el​ u da
se ugri​je.

Kad su Isa​ ​bel​lin​ a stop​ a​la do​takn​ u​la pod, bol joj pros​trij​ el​ i cjev​ an​ ic​ e. Lec​ne se i šep​ a-​
ju​ći izi​ đ​ e iz sobe.

Si​laz​ ak niz stu​be kao da je traj​ ao cij​ e​lu vječn​ ost; tol​ i​ko su je bol​ jel​ a stop​ al​ a. Vražj​ e
oze​blin​ e. Ove zime nema koga nisu muč​ i​le. Na​vod​no je to bilo zbog manj​ka mas​la​ca i
masn​ oć​ e, ali Isa​ b​ el​le je zna​la da su uz​rok hladn​ o​ća i ča​rap​ e pune rupa i ci​pel​ e rasp​ adn​ u-​
tih đo​no​va.

Žel​ je​la je pot​pa​li​ti vat​ ru – čezn​ u​la je za ma​kar jedn​ im tren​ ut​kom top​ lin​ e – ali bili su

108

pri kraj​ u s drv​ i​ma. Pot​kraj sij​ eč​nja poč​ el​ i su trg​ at​ i das​ ke sa štagl​ ja i kor​ ist​ i​ti ih za og​rjev,
zaj​ ed​no s ku​tij​ a​ma za alat i star​ im stol​cim​ a te svi​me što su mog​ li pro​na​ći. Za​grij​ al​ a je
sebi ša​lic​ u vode i isp​ il​ a, pus​tiv​ši da joj vru​ći​na i tež​ in​ a za​va​raj​ u žel​ ud​ ac. Po​jel​ a je kom​ a-​
dić pljes​ni​vog​ a kruh​ a, omot​ a​la se nov​ in​skim pap​ i​rom pa nav​ uk​la Ant​ o​ine​ov ka​put i svo​-
je ru​ka​vi​ce i čiz​me. Vu​ne​ni šal omo​ta​la je oko gla​ve i vrat​ a, no i uza sve to, kad je kro​či​la
vani, hladn​ o​ća joj je odu​zel​ a dah. Zat​ vo​ri​la je za sob​ om vrat​ a i sta​la trom​ o ga​zit​ i kroz
snij​ eg. Oze​bli nož​ni pr​sti pul​sir​ al​ i su sva​kim ko​rak​ om, a prs​ ti na ru​ka​ma u tre​nu su se
sle​dil​ i, čak i u ruk​ a​vi​ca​ma.

Bilo je avet​ inj​ski tiho ovd​ je vani. Prob​ ij​ a​la se kroz sni​jeg dub​ ok do kol​ jen​ a i otvo​ri​la
pol​ om​ljen​ e vrat​nic​ e pa iz​iš​la na bij​ el​ u ces​tu.

Zbog hladn​ oć​ e i snij​ e​ga, tre​bal​ o joj je tri sata da razd​ ij​ e​li sve letk​ e (ovo​tjed​ni je sad​ r-​
žaj bio o Blitz​ u – u samo jedn​ oj noći Švab​ e su na Lond​ on bac​ il​ i 32.000 bom​bi). Zora,
kad je sva​nu​la, bila je sla​baš​na po​put juhe bez mesa. Bila je prva u redu u mes​nic​ i, ali
uskor​ o su došl​ i i drug​ i. U sed​ am je mes​ a​re​va žena po​dig​nul​ a rol​ e​te na stak​len​ im vrat​ i​ma
i ot​klju​čal​ a.

»Hob​ ot​nic​ a«, reče ona.
Isa​ ​bel​le osje​ti ubod raz​ o​čar​ an​ ja. »Nema mesa?«
»Nema za Fran​cu​ze, mad​ e​mo​isel​le.«
Iza leđa je čula gunđ​ a​nje žena koje su i same že​ljel​ e meso, a da​lje otrag​ a neg​ od​ o​va​le
su one koje su znal​ e da neće doč​ ek​ at​ i ni hob​ ot​ni​cu.
Isa​ ​bel​le je uze​la hob​ otn​ i​cu omo​tan​ u pap​ ir​ om i na​pust​ i​la mesn​ i​cu. Ba​rem se neč​ e​ga
dom​ o​gla. Mli​je​ko u kon​zerv​ a​ma više se nije mog​ lo nab​ av​ it​ i, ni bo​nov​ i​ma, ali čak ni kod
šver​ce​ra. Bila je sret​na što je usp​ jel​ a na​ba​vit​ i malo sira cam​ em​bert​ a na​kon još dva sata če​-
kan​ ja u redu. Svoj​ e je dra​goc​ je​nost​ i u ko​ša​ri pre​kril​ a teš​ kim ruč​ni​kom pa še​paj​ u​ći kre-​
nul​ a niz Rue Vict​ or Hugo.
Prol​ az​ e​ći po​kraj ka​fić​ a pu​nog njem​ ač​kih vojn​ ik​ a i franc​ us​ kih žand​ a​ra, nan​ ju​ši​la je
mir​ is ku​han​ e kave i svjež​ e is​pe​čen​ ih kro​asa​na, i u že​luc​ u joj za​tut​nji.
»Ma​dem​ o​isel​le.«
Franc​ us​ ki pol​ ic​ aj​ ac ošt​ ro kimn​ e, ukaz​ u​juć​ i na pot​ re​bu da je za​obi​đe. Izm​ ak​nu​la se u
stra​nu, gled​ a​ju​ći ga kako lij​ e​pi plak​ at​ e na izl​ og na​pu​šte​ne trg​ ov​ i​ne. Na prv​ om je pla​ka​tu
pi​sal​ o:

OBAV​ I​JEST

STRI​JE​LJAN​ I ZBOG ŠPIJ​ UN​ AŽ​ E. ŽID​ OV JA​COB MANS​ ARD, KO​MU​NIST VIK​TOR YAB​ LON​SKY I ŽI​DOV LO​UIS DE​VRY.

A na drug​ om:

OBAV​ IJ​ EST:

109

OD SADA PA NA​DA​LJE, SVI FRANC​ US​ KI GRA​ĐA​NI UHIĆ​ E​NI ZBOG BILO KAK​VOG PRI​JEST​ U​PA ILI ZLO​ČI​NA, SMAT​ RAT ĆE SE ZA​ROB​LJEN​ IC​ I​MA. ZA SVA​KI NEP​ RIJ​ A​TELJ​SKI
ČIN US​MJER​ EN PRE​MA NJEM​ AČK​ OJ, ZA​ROB​LJE​NIC​ I ĆE BITI STRIJ​ E​LJA​NI.

»Zar će stri​jel​ ja​ti običn​ e Franc​ u​ze ni zbog čega?« upi​tal​ a je.
»Za​što ste tako prob​ li​je​djel​ i, ma​dem​ oi​ sel​le? Ova se upoz​ o​re​nja ne odn​ o​se na lje​po​ti​ce

kao što ste vi.«
Isa​ b​ ell​ e ga ošin​ e pog​ le​dom. Bio je gori od Nij​ e​mac​ a, Franc​ uz koji čini tak​ve stvar​ i

vlast​ it​ u na​ro​du. Upra​vo je zato tol​ ik​ o mrz​ il​ a vi​ši​jev​sku vlad​ u. Kakv​ a ko​rist od vla​dav​ i​ne
nad po​lov​ in​ om fran​cus​ kog ter​ i​tor​ ij​ a ako su pos​tal​ i nje​mač​ki pij​ un​ i?

»Nije vam do​bro, mad​ em​ o​isel​le?«
To​lik​ o uljud​ an. Tol​ i​ko bri​žan. Što bi joj učin​ io kad bi ga na​zva​la izd​ aj​ ic​ om i pljun​ u​-
la mu u lice? Ruke u ru​kav​ i​ca​ma stegn​ e u šake. »Dob​ ro sam, merc​ i.«
Prom​ a​tra​la je kako pun sebe prel​ az​ i uli​cu, leđa usp​ ravn​ ih, kape nam​ ješ​ te​ne kako tre-​
ba na svo​joj krat​ko ošiš​ a​noj smeđ​ oj kosi. Nje​mač​ki voj​nic​ i u kaf​ i​ću top​ lo su ga pozd​ ra​-
vi​li, pljesn​ ul​ i po le​đi​ma i po​vuk​li među sebe.
Is​a​bell​ e se s gnuš​ an​ jem okren​ e.
I tada ga je ugled​ a​la: sjajn​ i sreb​ r​ni bi​cikl nas​lon​ jen uz bočn​ i zid ka​fi​ća. Ugle​davš​ i ga,
glav​ om joj si​jev​ne mi​sao kako bi joj pro​mij​ e​nio živ​ ot, olak​šao patn​ ju, da se svak​ og​ a dana
može njim​ e voz​ i​ti do grad​ a i na​trag.
Ina​če bi na bi​cikl mo​tri​li voj​nic​ i u kaf​ ić​ u, ali ovo​ga mračn​ og, snjež​nog ju​tra, nit​ko
nije sjed​ io za vanjs​ kim stol​ o​vim​ a.
Nem​ oj to učin​ it​ i.
Srce joj brže zak​ u​ca, dla​nov​ i se ov​laž​ e i post​ a​nu vruć​ i u ruk​ a​vic​ am​ a. Osv​ r​ne se. Žene
u redu kod me​sa​ra paz​ il​ e su da ne vide niš​ ta i da ni​ko​ga ne gle​da​ju u oči. Pro​zo​ri ka​fi​ća
prek​ o puta bili su za​magl​ jen​ i; unu​tra, muš​ kar​ci su bili si​lu​ete u nij​ an​si masl​ i​nas​te.
Tako sig​ urn​ i u sebe.
U nas, ogor​čen​ o je po​mis​li​la.
Na to, i po​sl​ jed​nji trač​ ak dvou​ ml​ jen​ ja nes​tan​ e. Dr​že​ći koš​ a​ru čvrs​ to uza se, nes​ i​gurn​ o
kroč​ i na sklis​ ku ka​men​ u uli​cu. Od toga tre​na, na​kon samo toga jed​nog kor​ a​ka, svi​jet
oko nje kao da se zam​ ag​ lio, a vrij​ e​me usp​ o​ril​ o. Čula je vlast​ it​ i dah, vid​ jel​ a kako is​par​ a​va
pred nje​zi​nim oči​ma. Okol​ne zgra​de pos​taj​ a​le su nej​ as​ne, bli​jed​ eć​ i u bi​jel​ e olup​ i​ne, sni-​
jeg je blij​ e​štao, sve dok nije mog​ la vid​ jet​ i samo blje​sak sreb​ r​nih ruč​ki na uprav​lja​ču i
dvij​ e crne gume.
Znal​ a je da pos​toj​ i samo je​dan nač​ in da to uči​ni. Brzo. Bez os​vr​tan​ ja ili zas​taj​ki​van​ ja.
Neg​dje je zal​ a​jao pas. Vra​ta su se fres​ kom za​tvor​ il​ a.
Is​ab​ el​le je nas​tav​ il​ a ho​dat​ i; pet kor​ a​ka di​je​lil​ o ju je od bi​cikl​ a.
Če​tir​ i.
Tri.

110

Dva.
Stu​pi​la je na ploč​nik i ma​ši​la se za bic​ ikl pa na nj skoč​ il​ a. Odvez​la se niz kam​ e​nu uli​-
cu, šas​ ij​ a je zve​ket​ al​ a na uličn​ im ru​pam​ a. Na​glo je skren​ u​la za ugao, uma​lo pala, pa se
iz​ravn​ al​ a, brzo pe​dal​ i​ra​ju​ći prem​ a Rue La Gran​de.
Tamo je skre​nu​la u pok​ rajn​ ju ulič​ i​cu, sko​čil​ a s bi​cik​la i pok​ uc​ a​la na vra​ta. Če​ti​ri
puta, snažn​ o.
Vrat​ a se po​la​ko otvor​ e. Henr​ i je ugle​da i na​mrš​ ti se. Ona se pro​gu​ra unut​ ra.
Mal​ en​ a prost​ o​rij​ a za sast​ ank​ e bila je jed​ va osvij​ et​ljen​ a. Je​di​na ulj​na lam​pa bila je na
troš​nom drv​ en​ om stol​ u. Nije bilo nik​ o​ga osim Henr​ ij​ a. Od mesa i sala na plad​nju pra-​
vio je ko​bas​ ic​ e. Kol​ ut​ o​vi kob​ as​ ic​ a vi​sjel​ i su s kuka na zidu. Soba je von​ ja​la na meso, krv
i du​han​ski dim. Pov​ uk​la je bi​cikl za sob​ om i žest​ ok​ o za​lup​ i​la vrat​ im​ a.
»Pa, zdra​vo«, re​kao je oti​ruć​ i ruke o ručn​ ik. »Jes​ mo li sa​zval​ i sast​ an​ ak za koji ne
znam?«
»Nis​ mo.«
Let​ im​ i​ce je pog​ led​ ao bi​cikl.»To nije tvoj bic​ ikl.«
»Ukra​la sam ga«, rekl​ a je. »Točn​ o nji​ma pred no​som.«
»To je – od​nosn​ o bio je bi​cikl Ala​ina Desc​ ​hamp​ a. Os​tav​ io je sve i po​bjeg​ ao u Lyon s
obit​ e​lji kad je po​če​la oku​pa​cij​ a.« Kre​nuo je prem​ a njoj. »U zad​nje vrij​ e​me viđ​ ao sam
jedn​ og ese​sov​ca da ga vozi po gra​du.«
»Ese​sov​ ac?« Isa​ b​ ell​ in ushit nag​ lo izb​ lij​ e​di. Je​ziv​ e su glas​ in​ e kol​ al​ e o prip​ ad​ni​ci​ma SS-a
i njih​ ov​ oj okrutn​ ost​ i. Mož​ da je ipak treb​ al​ a naj​prij​ e prom​ isl​ i​ti...
Pri​šao joj je, tol​ ik​ o da je mog​ la osje​tit​ i to​pli​nu njeg​ o​va ti​jel​ a.
Nik​ ad dos​ ad nije ost​ a​la nas​ a​mo s njim​ e, niti mu bila tako bliz​ u. Prvi put je opa​zil​ a
da mu oči nisu ni sme​đe ni zel​ e​ne, nego si​vo​kes​te​njas​te, zbog čega je po​mis​li​la na ma​glu
u dub​ ok​ oj šumi. Vi​dje​la je oži​ljak na njeg​ ov​ u čelu koji je ne​koć bio gol​ em​ a brazg​ ot​ i​na,
ili je samo bila loše saš​ iv​ en​ a, a to je nag​na da se za​pit​ a kak​ av je živ​ ot vod​ io prij​ e i što ga
je po​nu​ka​lo da dođe ova​mo i prid​ ruž​ i se ko​mun​ is​tim​ a. Bio je sta​rij​ i od nje, naj​ma​nje
de​set god​ in​ a, iako se, ruku na srce, katk​ ad doi​ mao i sta​rij​ im, kao da je mož​ da pre​tr​pio
nek​ a​kav ve​li​ki gub​ i​tak.
»Mor​ at ćeš ga preb​ oj​ i​ti«, re​kao je.
»Ne​mam boju.«
»Imam ja.«
»Bi li...«
»Po​lju​bac«, rek​ ao je.
»Po​lju​bac?« po​nov​ i​la je ne bi li do​bil​ a na vrem​ en​ u. Ovo je bilo ne​što što je pri​je rata
uzim​ al​ a zdra​vo za go​to​vo. Mu​škarc​ i su za njom žud​ je​li; odu​vij​ ek je tako bilo. Žel​ jel​ a je
to pon​ ovn​ o dož​ i​vje​ti; žel​ je​la je kok​ et​ i​ra​ti s Hen​rij​ em, pa ipak, sama po​mis​ ao na to či​nil​ a
se nek​ a​ko otužn​ om i bez​nadn​ om, mo​žda kao da joj po​ljupc​ i više nisu pre​vi​še zna​čil​ i, a

111

flert još i ma​nje.
»Je​dan pol​ ju​bac i oboj​ it ću ti bi​cikl još več​ er​ as, a sut​ ra mož​ eš doći po nje​ga.«
Za​kor​ ač​ il​ a je nap​ ri​jed i za​ba​ci​la lice pre​ma nje​go​vu.
Lako su se spo​jil​ i, čak i sa svim onim ka​pu​ti​ma i sloj​ ev​ im​ a nov​ ins​ kog pa​pir​ a i vune

među njim​ a. Priv​ io ju je u na​ru​čje i pol​ jub​ io. U jed​nom prel​ ij​ e​pom času opet je bila Isa​ ​-
bel​le Ros​ sign​ ol, strast​ ven​ a dje​vojk​ a za koj​ om su mu​škarc​ i čez​nu​li.

Kad je zav​ rš​ i​lo i kad se on pov​ uk​ ao, osjet​ il​ a se... isp​ uh​ an​ om. Ža​los​nom.
Treb​ a​la bi ne​što reći. Na​šal​ i​ti se, ili se mož​ da pre​tva​ra​ti da je osjet​ i​la ne​što više nego
što uist​ i​nu jest. To je ono što bi uči​nil​ a pri​je, kad su joj pol​ jup​ci zna​či​li više, ili mo​žda
man​ je.
»Post​ oj​ i net​ko dru​gi«, rek​ ao je Hen​ri prou​ ča​va​ju​ći je.
»Ne, ne post​ oj​ i.«
Hen​ri joj nježn​ o dot​ akn​ e obraz. »La​žeš.«
Isa​ ​bell​ e po​mis​li na sve što joj je Hen​ri omo​gu​ćio. On je bio taj koji ju je uveo u mre​-
žu Slo​bod​ne Franc​ u​ske i pruž​ io joj pril​ i​ku; on je bio taj koji je u nju vje​rov​ ao, a ipak,
kad ju je po​ljub​ io, sjet​ il​ a se Gaëton​ a. »Nije me že​lio«, rek​la je. Bilo je to prvi put da je
ikom​ e priz​nal​ a ist​ in​ u. Priz​nan​ je je osup​ne.
»Da su stva​ri druk​čij​ e, nat​ jer​ ao bih te da ga za​bor​ a​viš.«
»A ja bih ti dop​ us​ti​la da pok​ uš​ aš.«
Vi​dje​la je kako se nas​ mi​je​šio na te rij​ e​či, opaz​ i​la tugu u nje​gov​ u osmi​je​hu. »Pla​va«,
re​kao je na​kon stank​ e.
»Pla​va?«
»To je boja koju imam.«
Isa​ ​bell​ e se os​mjeh​ne. »Baš prikl​ ad​no.«
Kasn​ ij​ e toga dana, dok je ček​ al​ a u re​dov​ im​ a za pre​mal​ o hran​ e, a onda u šumi skup-​
ljal​ a drva i no​si​la ih kući, raz​miš​ljal​ a je o po​ljup​cu.
Mi​sao koja joj se nep​ rest​ a​no vr​tje​la u glav​ i, bila je: Kad bi ba​rem...

112

Trinaest

Jed​nog pre​li​je​pog dana kon​cem trav​nja 1941., Is​ab​ el​le je lež​ al​ a opruž​ e​na na vu​ne​noj

deki, na li​vad​ i prek​ o puta kuće. Slatk​ ast mir​ is tek pok​ oš​ en​ a si​jen​ a pun​ io joj je nos​nic​ e.
Kad je sklo​pi​la oči, go​to​vo da je mog​ la za​bor​ av​ i​ti da je bruj​ a​nje mo​tor​ a u dal​ jin​ i dop​ ir​ a​-
lo od njem​ ač​kih ka​mio​ na koji odvo​ze vojn​ i​ke i fran​cus​ ke pro​izvod​ e na že​ljezn​ ič​ki kol​ o​-
dvor u Tou​ rs​ u. Nak​ on kat​ ast​ rof​ al​ne zime, uži​val​ a je dri​jem​ a​ju​ći na sunc​ u.

»Ah, tu si.«
Is​a​bel​le uzd​ ahn​ e i sjedn​ e.
Via​ nn​ e je na sebi ima​la izb​ li​jed​ jel​ u plav​ u hal​ jin​ u kock​ as​tog uzor​ka, koja je bila po​si​-
vjel​ a od grub​ og do​ma​ćeg sap​ un​ a. Glad ju je oglod​ al​ a tij​ ek​ om zime, izo​ š​ ​tril​ a joj jag​ od​ ič-​
ne kost​ i i još više prod​ u​bi​la udubl​ jen​ je u dnu vrat​ a. Sta​ru ma​ram​ u omo​tal​ a je kao tur-​
ban oko gla​ve, skri​va​juć​ i kosu koja je iz​gu​bi​la ne​ka​dašn​ ji sjaj i ko​vrč​ e.
»Ovo je sti​glo za tebe.« Via​ n​ne joj pru​ži list pap​ ir​ a. »Dost​ av​ io je to neki čov​ jek. Za
tebe«, rekl​ a je kao da je to ne​što vrij​ ed​no po​nav​ljan​ ja.
Isa​ ​bel​le se nes​pretn​ o oso​vi na noge i ist​ rg​ne pap​ ir iz Vi​ann​ ei​ na stis​ ka. Tamo je, na-​
črč​kan​ o ru​kom, pi​sal​ o: Zas​tor​ i su raz​mak​nut​ i. Pos​ eg​nu​la je do​lje za dek​ om i sta​la je sla-​
gat​ i. Što je to znač​ i​lo?
Ni​kad je nisu na ovaj nač​ in po​zva​li. Oči​gled​no se dog​ a​đa ne​što zna​čajn​ o.
»Isa​ ​bel​le? Bi li mi objas​ni​la o čemu je rij​ eč?«
»Ne bih.«
»Bio je to Henr​ i Na​var​re. Gost​ i​onič​ a​rov sin. Ni​sam zna​la da ga poz​na​ješ.«
Is​ab​ ell​ e rast​ rgn​ e por​ u​ku na si​ćuš​ne ko​ma​di​će i pust​ i da se razl​ et​ e oko nje.
»On je ko​mun​ ist, znaš«, šap​tom je rekl​ a Via​ nn​ e.
»Mo​ram poći.«
Via​ n​ne je ščep​ a za zap​ eš​će. »Nije mog​ u​će da si se cij​ el​ u zimu isk​ ra​da​la da bi se vi​đal​ a
s ko​mun​ is​tom. Znaš što na​cis​ti mis​le o njim​ a. Opas​no je i samo da te vide s tim čov​ je-​
kom.«
»Zar mis​liš da me je bri​ga što na​cis​ti misl​ e?« rek​la je Is​ab​ ell​ e ist​ rg​nuv​ši se iz sest​ ri​na
stis​ ka. Bo​so​nog​ a je po​ju​ri​la po​ljem. U kući je zgra​bi​la ci​pe​le i po​pel​ a se na svoj bi​cikl.
Uz au re​vo​ir! upuć​ en za​be​zek​nut​ oj Via​ nn​ e, otišl​ a je pe​dal​ i​ra​juć​ i prašn​ ja​vom cest​ om.
U grad​ u je proj​ u​ri​la pok​ raj na​puš​ te​ne trg​ ov​ i​ne še​ši​rim​ a – bogm​ e, zas​to​ri su za​is​ta bili
razm​ akn​ ut​ i – pa skren​ ul​ a u ulič​ i​cu i zau​ st​ a​vi​la se.

113

Bi​cikl je nasl​ o​nil​ a na grub​ o ožb​ uk​ an zid i čet​ ir​ i puta pok​ uc​ al​ a. Tek kad je po​sl​ jedn​ ji
put pok​ u​ca​la, sine joj da bi pos​ ri​jed​ i mog​ la biti zam​ka. Pom​ i​sao, kad joj je pala na um,
nag​na je da ošt​ ro udah​ne i po​gle​da lij​ ev​ o-des​no, mak​ ar je već bilo pre​kas​no.

Vra​ta je otvo​rio Hen​ri.
Isa​ b​ ell​ e se uvu​če unu​tra. Pros​to​rij​ a je bila zam​ ag​ljen​ a od duh​ ans​ kog dima i zau​ da​ra​la
je na za​gor​ en​ u kavu od cik​ o​ri​je. K tome, vo​nja​lo je i na krv; mi​ris za​os​tao na​kon pravl​ je-​
nja ko​bas​ ic​ a. Snag​ a​tor koji ju je prvi put ščep​ ao – Did​ i​er – sjed​ io je na sta​rom stolc​ u s
drv​ e​nim nas​lo​nja​čem. Nagn​ uo se unat​ rag tol​ ik​ o da su predn​ je dvij​ e noge stolc​ a bile
odign​ u​te od poda, a leđ​ im​ a je do​tic​ ao zid.
»Nisi smio don​ ij​ et​ i po​ruk​ u u moju kuću, Henr​ i. Moja je sest​ ra po​čel​ a zap​ itk​ i​vat​ i.«
»Bilo je važ​no da od​mah s tob​ om razg​ o​va​ram​ o.«
Osje​ti ubod uzb​ uđ​ e​nja. Hoće li joj naj​zad po​vjer​ i​ti neš​ to više od ubac​ iv​ a​nja le​tak​ a u
san​du​čić​ e? »Ovd​ je sam.«
Hen​ri prip​ a​li cig​ a​re​tu. Mog​ la je osje​ti​ti njeg​ ov pog​ led na sebi dok je is​puh​ i​vao sivi
dim i spu​štao šib​ i​cu. »Jesi li čula za pref​ ekt​ a iz Char​tre​sa koji je uhić​ en i mu​čen jer je
kom​ un​ ist?«
Is​ab​ ell​ e se nam​ rš​ ti. »Ni​sam.«
»Ra​dij​ e si je prer​ ez​ ao vrat kom​ a​dić​ em stakl​ a nego da oda imen​ a, ili bilo što priz​na.«
Hen​ri uga​si ci​ga​re​tu đon​ om ci​pe​le, a os​ta​tak sa​čuv​ a za pos​li​je spre​mivš​ i je u džep kap​ u​-
ta. »Okupl​ ja skup​ in​ u, ljud​ e po​put nas, koji se žele oda​zvat​ i De Gau​ l​leo​ vu poz​ i​vu. On –
taj koji je sam sebi pre​rez​ ao vrat – po​ku​ša​va se dom​ oć​ i Lon​don​ a kako bi osob​no razg​ o​-
var​ ao s De Gau​ l​leo​ m. Želi or​gan​ iz​ ir​ a​ti pok​ ret Slo​bod​na Franc​ u​ska.«
»Zar nije mrt​ av?« upit​ a​la je Is​ab​ ell​ e. »Ili si je pres​ jek​ ao glas​nic​ e?«
»Nije. Vele da je to prav​ o čudo«, od​go​vor​ io je Did​ ie​ r.
Henr​ i je pro​uča​vao Isa​ b​ el​le. »Imam pi​smo – vrlo važn​ o – koje se mora dost​ a​vit​ i na-​
šem kon​takt​ u u Pa​ri​zu. Naž​ a​lost, na mene budn​ o mo​tre ovih dana. Kao i na Di​die​ ra.«
»Oh«, rek​la je Is​ab​ el​le.
»Po​misl​ io sam na tebe«, rek​ ao je Did​ i​er.
»Na mene?«
Hen​ri pos​ eg​ne u džep i izv​ uč​ e zguž​ van​ u omotn​ i​cu. »Ho​ćeš li ovo dost​ a​vi​ti naš​ em čo-​
vje​ku u Pa​riz​ u? Oče​kuj​ e poš​ ilj​ku za tje​dan dana.«
»Ali... ne​mam Auswie​ s.«
»Oui«, tiho je rek​ ao Henr​ i. »I ako te uhva​te...« Os​tav​ io je da ne​do​vr​še​na prij​ et​nja od-​
zva​nja prost​ or​ i​jom. »Sas​ vim je sig​ ur​no da ti nit​ko od nas neće za​mjer​ it​ i ako od​bij​ eš. Za​-
dat​ ak je opas​ an.«
Malo je bilo reći da je opas​ an. Ci​jel​ i je Carr​ i​vea​ u bio oblij​ ep​ljen upoz​ or​ e​njim​ a o
smakn​ uć​ im​ a koja se dog​ a​đa​ju u okup​ i​ran​ oj zoni. Na​cist​ i su strij​ el​ ja​li franc​ us​ ke građ​ an​ e i
za najm​ a​nje, bez​na​čaj​ne prij​ es​tup​ e. Uhva​te li je da po​maž​ e tom pok​ re​tu Slob​ od​na Fran​-

114

cus​ ka, u najb​ ol​ jem bi je sluč​ aj​ u strp​ al​ i iza reš​ et​ ak​ a. Ipak, vjer​ o​val​ a je u Slo​bodn​ u Fran​-
cus​ ku kao što je nje​zi​na ses​tra vjer​ ov​ a​la u Boga. »Dak​le, že​lit​ e da se iz​vuč​ em, odem u
Pa​riz, dost​ av​ im pi​smo i vrat​ im se ovam​ o.« Kad je to na ta​kav na​čin iz​go​vor​ i​la, više joj se
i nije či​nil​ o to​li​ko pog​ i​beljn​ im.

»Ne«, re​kao je Hen​ri. »Mor​ al​ a bi ost​ at​ i u Pa​riz​ u i biti naš... poš​ tan​ski san​duč​ ić, da se
tako izr​ az​ im. A u na​do​laz​ e​ćim mjes​ ec​ im​ a, bit će mnošt​ vo takv​ ih dos​ta​va. Tvoj otac
tamo ima stan, oui?«

Pa​riz.
Bilo je to ono za čim je čezn​ ul​ a od tre​nutk​ a kad ju je otac otjer​ ao. Na​pust​ it​ i Carr​ i​ve-​
au, vra​ti​ti se u Pa​riz i biti dio mrež​ e lju​di koji su pru​žal​ i otp​ or ovom ratu. »Otac mi neće
pon​ ud​ it​ i da s njim​ e ži​vim.«
»Ra​zu​vje​ri ga«, jed​no​lič​nim je glas​ om rek​ ao Di​die​ r, net​ rem​ i​ce je gled​ a​juć​ i. Proc​ je​nju-​
juć​ i.
»On nije čo​vjek koji se da lako uvje​rit​ i«, rek​la je.
»Znač​ i, ne mož​ eš to uči​ni​ti. Vo​ilà. Dob​ i​li smo odg​ ov​ or.«
»Če​kaj«, rek​la je Is​a​bell​ e.
Henr​ i joj priđ​ e. Vid​ jel​ a je ko​le​ban​ je u njeg​ ov​ im oči​ma i znal​ a je da želi da ona od​bij​ e
za​da​tak. Nije bilo sumn​ je u to da je bio zab​ rin​ ut. Pod​ ig​nul​ a je bra​du i pog​ led​ a​la ga u
oči. »Uči​nit ću to.«
»Mor​ at ćeš lag​ at​ i svi​ma koje vol​ iš i uvij​ ek biti u strah​ u. Mož​ eš li tako živ​ jet​ i? Nigd​ je
se ne​ćeš osje​ća​ti si​gur​nom.«
Is​a​bell​ e se mračn​ o na​smi​je. Nije se to puno razl​ ik​ o​va​lo od živ​ ot​ a ko​jim je živ​ je​la još
od djet​ injs​ tva. »Hoć​ e​te li paz​ i​ti na moju ses​tru?« upit​ al​ a je Henr​ i​ja. »Po​bri​nut​ i se da je
si​gur​na?«
»Pos​to​ji cij​ en​ a za sve ovo što rad​ i​mo«, od​vrat​ io je Henr​ i tužn​ a pog​ le​da. U oči​ma mu
je bila ist​ in​ a koju su svi oni shvać​ al​ i. Niš​ ta nije bilo si​gur​no. »Na​dam se da to uvi​đaš.«
Sve što je Isa​ b​ ell​ e vi​dje​la bila je pri​li​ka da uči​ni ne​što važ​no. »Kad od​la​zim?«
»Čim nab​ a​viš Auswe​is, što neće biti lako.«

* * *

Što je, po​bo​gu, toj djev​ oj​ci na pam​ e​ti?
Zai​ st​ a, dječ​ ja por​ uk​ a jedn​ og mu​škarc​ a? Kom​ un​ ist​ a?
Vi​an​ne je iz​vad​ i​la ži​lav ko​mad brav​ e​ti​ne iz pap​ ir​nat​ og omo​ta, njih​ ov ovot​ jedn​ i mesn​ i

obrok, i spust​ il​ a ga na ku​hinj​sku rad​nu plo​hu.
Isa​ ​bel​le je odu​vij​ ek bila nag​ la, si​lom prir​ o​de, zap​ rav​ o; bila je dje​vojk​ a koja voli kr​šit​ i

prav​ il​ a. Ko​li​ko je samo časn​ ih sest​ a​ra ili učit​ e​ljic​ a shvat​ il​ o kako je se ne može ni kon​tro-​
li​ra​ti ni zau​ zd​ at​ i.

Ali ovo. Nije to bilo ljub​ a​kan​ je s deč​kom na ples​nom pod​ ij​ u, ili bi​jeg od kuće da vidi
cir​kus, ili od​bij​ a​nje da nosi čar​ ap​ e i pod​ vez​ i​ce.

115

Ovo je bilo rat​no doba, u okup​ ir​ an​ oj zem​lji. Kako je mo​gla i da​lje vje​ro​va​ti da njez​ i​-
ne odl​ u​ke za so​bom neće pov​ uć​ i i pos​ ​ljed​ i​ce.

Vi​an​ne počn​ e sit​no sjec​kat​ i bra​ve​tin​ u. U mješ​ av​ in​ u je do​da​la i jed​no drag​ o​cje​no jaje,
i pljes​niv​ i kruh, pa sve zač​ i​nil​ a so​lju i pap​ rom. Obli​ko​val​ a je mješ​ av​ i​nu u okrug​ li​ce kad
je čula brek​ta​nje mot​ o​cik​la koji se pri​bli​ža​vao kući. Kre​nul​ a je pre​ma ulazn​ im vrat​ i​ma i
od​škri​nul​ a ih tek to​lik​ o da može prov​ i​ri​ti.

Glav​ a i ram​ en​ a satn​ i​ka Bec​ka mog​ la su se vi​dje​ti izn​ ad kam​ en​ og zida dok je si​laz​ io s
mo​to​cikl​ a. Nek​ ol​ ik​ o tren​ u​ta​ka posl​ i​je, ze​len​ i vojn​ i ka​mio​ n stao je iza nje​ga i park​ ir​ ao se.
Troj​ ic​ a nje​mačk​ ih vojn​ i​ka po​ja​vil​ a su se u nje​zin​ u dvor​ iš​ tu. Mu​škar​ci su me​đu​sob​no
razg​ ov​ ar​ a​li, a onda se skup​ il​ i kod ka​me​nog zida obrasl​ og ru​ža​ma, koji je još njez​ in pra​-
pra​djed dao iz​grad​ it​ i. Je​dan od voj​nik​ a pod​ ign​ e malj i snaž​no za​mahn​ e prem​ a zidu, koji
se pot​ re​sao. Kam​ en​ je se raz​lom​ i u sit​ne ko​mad​ ić​ e, grm ruža pad​ne, nji​ho​vi ruž​ ič​ ast​ i
cvjet​ ov​ i razl​ et​ je​še se na tra​vi.

Via​ nn​ e poj​ u​ri u dvo​riš​ te. »Herr satn​ ič​ e.«
Malj još jedn​ om uda​ri.
»Mad​ am​ e«, re​kao je Beck do​iml​ juć​ i se sil​no ne​sret​nim. Vi​ann​ e uzn​ e​mi​ri to što ga je
očit​ o pozn​ a​val​ a tol​ ik​ o da može išč​ i​ta​ti nje​gov​ e osje​ća​je. »Do​bi​li smo zap​ ov​ i​jed da po​ru-​
ši​mo sve zi​do​ve uz ovu cest​ u.«
Dok je je​dan od voj​ni​ka ruš​ io zid, dru​ga dvo​jic​ a kren​ u pre​ma ulazn​ im vrat​ im​ a, smi​-
ju​ći se na neku za​jed​ničk​ u šalu. Ne tra​žeć​ i dop​ uš​ te​nje, pro​đu mimo nje i uđu u kuću.
»Moja suć​ ut«, re​kao je Beck ga​zeć​ i pre​ko ruš​ ev​ i​na dok joj je pril​ az​ io. »Znam ko​li​ko
vo​lit​ e svoj​ e ruže. I naj​is​kre​nij​ e žal​ im, ali moji ljud​ i ima​ju nal​ og za zapl​ jen​ u vaše imo​vi​-
ne.«
»Zapl​ je​nu?«
Vojn​ i​ci su iz​iš​li iz kuće; jed​ an je no​sio ulje na plat​nu što je vis​ jel​ o nad kam​ in​ om, a
dru​gi glo​ma​zan nasl​ o​njač iz sa​lon​ a.
»To je bio omi​ljen nas​lo​njač moje bake«, tiho je rek​la Vi​ann​ e.
»Žao mi je«, re​kao je Beck. »Ni​sam mo​gao to sprij​ e​čiu.«
»Što je, pob​ o​gu...«
Vi​ann​ e nije bila sig​ ur​na je li joj lak​nul​ o ili se još više zab​ rin​ u​la kad je Is​ab​ el​le pren​ ij​ e​-
la bic​ ikl prek​ o hrpe ka​me​nja i nas​lo​ni​la ga na stab​ lo. Već sada više nije bilo prep​ rek​ e iz​-
međ​ u njez​ i​na ima​nja i ces​te.
Is​ab​ ell​ e je izg​ le​dal​ a prel​ i​jep​ o, čak i s li​cem ruž​ ič​ ast​ im od nap​ or​ a i svjet​ lu​cav​ im od
zno​ja. Sjaj​ni pla​vi uvoj​ci uokv​ i​ril​ i su joj lice. Iz​bli​jed​ je​la cr​ven​ a ha​ljin​ a pria​ njal​ a joj je uz
tij​ el​ o na svim prav​ im mjes​ti​ma.
Voj​ni​ci su zas​tal​ i i zap​ il​ ji​li se u nju, zam​ ot​ an​ i Aubus​ so​nov sag iz dnevn​ e sobe objes​ io
se među njim​ a.
Beck skin​ e svo​ju kapu. Rek​ ao je ne​što voj​nic​ i​ma koji su no​sil​ i sag i oni pož​ ur​ e prem​ a

116

ka​mi​onu.
»Sru​ši​li ste naš zid?« upit​ a​la je Isa​ b​ ell​ e.
»Sturm​ b​ an​n​füh​ rer želi da se sve kuće mogu vi​dje​ti s cest​ e. Net​ko di​je​li an​tin​ je​mačk​ e

prop​ ag​ an​d​ne letk​ e. Pron​ ać​ i ćemo ga i uhit​ i​ti.«
»Misl​ it​ e da su bezo​ p​ asn​ i pa​pir​ i vri​jed​ni sveg​ a ovog​ a?« upit​ a​la je Is​ab​ ell​ e.
»Da​le​ko su oni od bezo​ ​pasn​ ih, mad​ e​moi​ sell​ e. Po​tič​ u te​ror​ i​zam.«
»Ter​ or​ iz​ am se mora iz​bjeć​ i«, reče na to Isa​ ​bell​ e, pre​križ​ ivš​ i ruke.
Via​ nn​ e nije mo​gla od​vrat​ i​ti pog​ led sa sest​ re. Ne​što se tu kuh​ a​lo. Nje​zin​ a ses​tra kao

da je pot​ i​ski​val​ a emo​cij​ e, umir​ il​ a se, pop​ ut mačk​ e koja se spre​ma na skok. »Herr sat​ni​-
če«, na​kon nek​ og vrem​ en​ a reče Isa​ ​bell​ e.

»Oui, ma​dem​ o​isell​ e?«
Po​red njih su prol​ az​ i​li voj​ni​ci, izn​ os​ e​ći stol iz kuh​ in​ je. Is​a​bell​ e ih pro​pus​ti, a onda
ode do satn​ ik​ a. »Moj otac je bol​ est​ an.«
»Zar jest?« reče Vi​an​ne. »Zaš​ to ja to ne znam? Što mu je?«
Is​a​bel​le ju je ig​nor​ i​ral​ a. »Traž​ io je da dođ​ em u Par​ iz da ga njeg​ uj​ em. Ali...«
»Želi da ga ti nje​guj​ eš?« s nev​ je​ri​com je prek​ in​ e Vi​an​ne.
Beck reče: »Treb​ a vam prop​ us​nic​ a da ode​te iz gra​da, ma​de​mo​isell​ e. To znat​ e.«
»Znam«, Isa​ ​bel​le kao da je jed​ va dis​ al​ a. »Ja... Mis​li​la sam da bis​te mi je mož​ da vi mo-​
gli prib​ av​ it​ i? Vi ste obi​telj​ski čo​vjek. Za​sig​ urn​ o shvać​ at​ e ko​lik​ o je važn​ o uz​vrat​ it​ i na očev
po​ziv?«
Za​ču​do, dok je Is​ab​ ell​ e gov​ or​ il​ a, sat​nik se bla​go okre​nuo da po​gle​da Via​ n​ne, kao da
je ona bila ta čije je mišl​ je​nje važ​no.
»Mo​gao bih vam pri​ba​vi​ti prop​ usn​ i​cu, oui«, rek​ ao je satn​ ik, »Za hitn​ u obit​ elj​sku si-​
tu​acij​ u kao što je ova.«
»Vrlo sam zah​ val​na«, rekl​ a je Is​a​bell​ e.
Vi​an​ne je bila zap​ an​ jen​ a. Zar Beck nije uviđ​ ao da njez​ in​ a ses​tra njim​ e man​ ip​ ul​ ir​ a? I
zaš​ to je gled​ ao u Vi​ann​ e dok je don​ os​ io od​luk​ u?
Čim je Isa​ b​ el​le do​bi​la što je že​lje​la, vrat​ il​ a se do svog bi​cik​la. Uhvat​ i​la ga je za ruč​ke
upravl​ jač​ a i od​gur​ a​la do štagl​ ja. Gume na kot​ a​či​ma udar​ al​ e su i po​ska​kiv​ a​le na ne​rav​-
nom tlu.
Via​ nn​ e poj​ ur​ i za njom​ e. »Tata je bo​les​tan?« rek​la je kad ju je sust​ i​gla.
»Tata je do​bro.«
»La​gal​ a si? Zaš​ to?«
Isa​ ​bel​li​no ok​li​je​van​ je bilo je kratk​ o, ali uoč​ljiv​ o. »Valjd​ a nema raz​log​ a da i dal​ je la​-
žem. Sad je sve izi​ š​lo na vid​ jel​ o. Isk​ ra​da​la sam se da se na​laz​ im s Henr​ ij​ em i sad želi da s
nji​me pođ​ em u Pa​riz. Ima div​ an stan​čić na Mont​ m​ ar​treu, na​vod​no.«
»Jesi li po​lud​ jel​ a?«
»Mis​lim da sam za​ljubl​ jen​ a. Malo. Mož​ da.«

117

»Ka​niš prij​ eć​ i pola okup​ i​ran​ e drž​ a​ve da prov​ e​deš nek​ ol​ i​ko noći u Par​ i​zu, u kre​vet​ u
mu​škar​ca ko​jeg mo​žda vo​liš. Malo.«

»Znam«, rekl​ a je Is​a​bel​le. »Baš je to rom​ ant​ ičn​ o.«
»Sig​ ur​no bun​caš. Mož​ da imaš neko obo​lje​nje moz​ga.« Stav​ il​ a je ruke na bo​kov​ e pri-​
je​kor​no ot​pu​hu​juć​ i.
»Ako je ljub​ av bo​lest, onda sam valjd​ a za​ra​žen​ a.«
»Mili Gos​pod​ e«, Vi​an​ne je pre​križ​ il​ a ruke. »Post​ o​ji li ma​kar ne​što što bih mo​gla reći
i sprij​ eč​ it​ i tu lud​ ost?«
Isa​ b​ el​le je po​gle​da. »Vje​ru​ješ mi? Vje​ru​ješ da bih prešl​ a oku​pi​ra​nu Fran​cu​sku samo
radi za​bav​ e?«
»Nije to isto kao kad si pob​ je​gla da vid​ iš cit​kus, Isa​ ​bell​ e.«
»Ali... vje​ruj​ eš da sam takv​ a?«
»Nar​ av​no.« Via​ nn​ e slegn​ e ram​ en​ i​ma. »Ša​šav​ a.«
Is​ab​ el​le se doi​ mal​ a neo​bič​no snuž​ de​nom. »Samo se drži po​da​lje od Bec​ka dok me
nema. Ne vje​ruj mu.«
»Nije li ovo baš nal​ ik tebi? Bri​neš se do​voljn​ o da bi me upo​zo​ri​la, ali ned​ ov​ oljn​ o da
bi os​tal​ a sa mnom. Važ​no je samo ono što ti že​liš. Sop​hie i ja mo​že​mo is​trun​ u​ti što se
tebe tiče.«
»Nije ist​ i​na.«
»Nije? Pođi u Pa​riz. Za​bav​ i se, ali nem​ oj ni jed​nog tren​ a smetn​ u​ti s uma da si na​pus-​
til​ a neć​ ak​ i​nju i mene.« Via​ n​ne prek​ ri​ži ruke i osv​ r​ne se prem​ a muš​ kar​cu u dvo​ri​štu koji
je nadg​ led​ ao pljač​ku nje​zi​ne kuće. »I os​tav​ il​ a nas s nji​me.«

118

Četrnaest

27. travn​ ja 1993.
Obal​ a Ore​gon​ a

Sapet​ a sam po​put pi​le​ta u peć​ni​ci. Znam da su ovi su​vre​me​ni po​ja​sev​ i u auto​mo​bil​ i​ma

do​bra stvar, ali iz​a​ziv​ aj​ u mi kla​ust​ rof​ o​bij​ u. Pri​pa​dam na​raš​ taj​ u koji nije na​vik​ ao biti za​-
štić​ en od sva​ke opas​nost​ i.

Sje​ćam se kako je bilo ne​kad, u onim vre​me​nim​ a kad je čov​ jek tre​bao don​ o​sit​ i mu-​
dre od​luk​ e. Bili smo svjes​ni ri​zi​ka, no sve​jed​no smo srl​ ja​li u opasn​ ost. Sje​ćam se kako
sam preb​ rz​ o upravl​ ja​la svo​jim sta​rim Che​vrol​ et​ om, pap​ uč​ i​cu gasa pri​tišć​ uć​ i do da​ske,
puš​ eć​ i cig​ a​ret​ u i slu​ša​ju​ći Pric​ e kako pjev​ a Lawdy, Miss Clawdy kroz male crne zvuč​nik​ e,
dok su se dje​ca na stražn​ jem sje​dal​ u kot​ r​lja​la po​put čun​ jev​ a.

Moj sin stre​pi da ću po​bjeć​ i, pret​pos​tav​ljam, i to je raz​ um​ an strah. U zad​njih mjes​ ec
dana ži​vot mi se okre​nuo na​glav​ce. U mome je dvor​ iš​ tu znak pro​da​je se i na​pu​štam svoj
dom.

»Pril​ az je baš lij​ ep, zar ne?« kaže moj sin. To je ono što on čini: praz​nin​ e puni rij​ e​či​-
ma i pom​no ih bira. To je ono što ga čini do​brim kir​ urg​ om. Prec​ iz​nost.

»Da.«
Skren​ uo je na park​ ir​ a​liš​ te. Po​put pril​ az​ a, i ono je ome​đe​no sta​blim​ a u cvat​ u. Bij​ el​ i
cvje​ti​ći pad​ a​ju na do po​put ko​mad​ ić​ a čip​ke na kroj​ a​čev pod, blis​tav​ o bi​jel​ i na cr​nom
asfalt​ u.
Pet​ljam s po​ja​som dok se par​kir​ am​ o. Ruke me ne sluš​ a​ju ovih dana. To​li​ko me to iz​-
lu​đu​je da bih najr​ ad​ i​je glas​no ops​ o​val​ a.
»Daj da ti pom​ ogn​ em«, kaže moj sin po​segn​ uvš​ i da mi ot​kop​ča poj​ as.
Iz​iš​ ao je iz autom​ ob​ il​ a i naš​ ao se pok​ raj mo​jih vra​ta prij​ e nego što sam us​pje​la uze​ti
torb​ u.
Vra​ta se otva​raj​ u. Uzi​ma me za ruku i po​ma​že mi izi​ ​ći iz autom​ o​bil​ a. U toj kratk​ oj
raz​dal​ ji​ni iz​međ​ u par​ki​ra​li​šta i ula​za mo​ram dva​put zas​ta​ti da do​đem do daha.
»Stab​ la su tako lij​ ep​ a u ovo doba go​din​ e«, kaže on dok za​jedn​ o prel​ az​ i​mo pre​ko par-​
kir​ al​ iš​ ta.
»Da.« To su šlji​ve u cva​tu, pre​krasn​ e i ru​ži​čast​ e, ali naj​ed​nom se sjet​ im pro​c​vjet​ a​lih
stab​ a​la kes​te​na duž Eliz​ ejs​ kih pol​ ja​na.

119

Sin mi čvrš​ ​će ste​že ruku. Pods​ jet​nik je to da ra​zu​mij​ e bol zbog na​puš​ tan​ ja doma, koji
je bio moje uto​či​šte got​ ov​ o pe​de​set go​di​na, ali sada nije vri​jem​ e da se osv​ rć​ em, nego da
gle​dam nap​ ri​jed.

U Dom za sta​ri​je i nem​ oć​ne Ocea​ n Crest.
Ruku na srce, mjest​ o se ne čini tako loše, mo​žda pom​ al​ o in​dus​trij​ski, s onim vi​so​kim
proz​ o​rim​ a, besp​ rij​ e​kor​no održ​ av​ a​nim travn​ ja​ci​ma i amer​ ič​kom zast​ av​ om što se vij​ or​ i
nad vra​ti​ma. Zdan​ je je du​gač​ko i ni​sko. Iz​građ​ en​ o sed​ amd​ e​se​tih, rekl​ a bih, onom​ ad kad
je sve bilo ružn​ o. Sast​ oj​ i se od dva kri​la koja se prot​ ež​ u s obi​ju stran​ a sre​dišn​ jeg dvor​ iš​ ta,
gdje, pret​post​ av​ljam, star​ ij​ i ljud​ i sje​de u kol​ ic​ i​ma s lic​ im​ a okre​nu​ti​ma sunc​ u, ček​ a​ju.
Hval​ a Bogu, nis​ am smje​šten​ a u ist​ očn​ om di​je​lu zgra​de – kril​ u za nem​ oć​ne. Bar​ em ne
još. I da​lje se mogu brin​ u​ti za sebe, hval​ a lij​ e​pa, i za svoj apart​man.
Jul​ ie​ n mi otvar​ a vrat​ a i ula​zim unu​tra. Prvo što opaž​ am go​le​ma je re​cepc​ ij​ a, ure​đe​na
na na​čin da pod​sjeć​ a na prij​ amn​ i pult kak​vog hot​ el​ a po​kraj mora, zi​dov​ a ukraš​ e​nih ri-​
bar​skim mre​žam​ a pun​ im škol​ jak​ a. Zam​ iš​ljam kako za Bo​žić o mrež​ e vje​ša​ju ukras​ e, a
čizm​ i​ce o rub prij​ amn​ og pult​ a. Na zi​do​vim​ a su naj​vjer​ o​jat​ni​je šljok​ i​čast​ i natp​ i​si ho-ho-
ho dan na​kon Dana zah​ valn​ ost​ i.
»Hajd​ e, mama.«
O, da, ne smij​ em zast​ aj​kiv​ at​ i.
Mjes​to mi​riš​ e... na što? Pud​ ing od ta​pio​ ke i pi​leć​ u juhu s knedl​ am​ a.
Ka​šas​ta hra​na.
Ne​ka​ko se vuč​ em na​pri​jed. Ako pos​toj​ i neš​ to što nik​ ad ne čin​ im, to je da se za​ust​ av​-
ljam.
»Stig​ li smo«, kaže moj sin otva​ra​ju​ći vra​ta 317A.
Li​je​po je, mor​ am priz​na​ti. Ma​len​ i jed​nos​ obn​ i apartm​ an. Kuh​ in​ ja je zab​ a​čen​ a u kutu,
po​red vra​ta, i iz nje mogu gle​dat​ i prek​ o šank​ a i vid​ jet​ i stol za bla​go​van​ je s če​tir​ i sto​lic​ e i
dnev​nu sobu, gdje su stol​ ić, kauč i dva nas​lon​ ja​ča s obij​ u stran​ a plin​skog​ a kam​ i​na.
Tel​ e​viz​ or u kutu je nov novc​ at, s ugrađ​ en​ im vid​ e​orek​ or​de​rom. Netk​ o – moj sin, po
svoj pri​li​ci – na​pun​ io je po​lic​ e za knji​ge hr​pom moj​ ih omil​ je​nih fil​mo​va. Je​and​ e Flor​ et​te,
Do po​s​ljed​njeg daha, Zam​ eo ih vjet​ ar.
Vi​dim, tu su i moje stvar​ i: pre​kriv​ ač koji sam is​plel​ a pre​bač​ en je prek​ o nas​lo​na kau​ ča,
moje knjig​ e na po​lic​ am​ a. U spav​ ać​ oj sobi, koja je prist​ ojn​ e ve​lič​ i​ne, noć​ni orm​ a​rić po​-
red kre​ve​ta pun je kut​ i​jic​ a s prep​ i​sa​nim li​je​ko​vi​ma, prav​ a mala džung​ la plas​tičn​ ih nar​ an​-
čast​ ih bo​čic​ a. Moja stra​na kre​ve​ta. Smij​ ešn​ o, ali neke se stva​ri ne mi​jen​ jaj​ u ni nak​ on
smrt​ i su​pruž​ni​ka, a ovo je jedn​ a od njih. Lij​ ev​ a stran​ a krev​ e​ta još je uvij​ ek moja, iako
sam u nje​mu sama. U pod​nožj​ u kre​vet​ a moj je kov​čeg, baš kao što sam i pož​ el​ jel​ a.
»Još uvi​jek mož​ eš pro​mi​je​nit​ i mišl​ jen​ je«, tiho je re​kao. »Pođi sa mnom kući.«
»Razg​ ov​ a​ral​ i smo o tome, Jul​ ie​ ne. Prev​ iš​ e si zau​ zet. Ne mor​ aš još po cij​ el​ e dane bri-​
nut​ i o meni.«

120

»Misl​ iš da ću se man​ je bri​nut​ i ako si ovd​ je?«
Po​gled​ am ga s ljub​ avl​ ju, to moje dij​ e​te, zna​juć​ i kol​ ik​ o će ga moja smrt shr​va​ti. Ne
žel​ im da me gle​da kako post​ upn​ o nest​ a​jem. Ne žel​ im to ni njeg​ o​vim kće​ri​ma, tak​ o​đer.
Znam kako je to; neki pri​zor​ i, jedn​ om vi​đe​ni, ni​kad se ne mogu za​bo​ra​vi​ti. Žel​ im da me
se sjeć​ a ovakv​ e kak​va sam sad, a ne kak​va ću biti kad rak uči​ni svo​je.
Po​ve​de me u mali dnevn​ i bo​rav​ ak i po​sjedn​ e na kauč. Dok ček​ am, nat​ oč​ io nam je
malo vina i sjeo po​kraj mene.
Raz​mišl​ jam kako ću se osjeć​ a​ti jed​nom kad ode, i sig​ urn​ a sam da se iste mis​li mo​ta​ju
i nje​go​vom gla​vom. Uz uz​dah, pos​ e​že u svoj​ u ak​tov​ku i iz​vlač​ i svež​ anj omotn​ ic​ a. Uz​dah
je na​mjes​to rij​ e​či, dah pri​jel​ az​ a. U njem​ u čuj​ em taj tre​nu​tak kad ću iz jed​nog ži​vot​ a pri​-
je​ći u drug​ i. U ovoj no​voj, ogran​ ič​ e​noj ver​zij​ i moga ži​vot​ a, o meni će se bri​nut​ i sin,
umjest​ o da bude obr​nut​ o. Nije baš ugod​no nij​ edn​ om​ e od nas. »Pla​tio sam rač​ un​ e za
ovaj mjes​ ec. S ovi​ma ne znam što ću. Uglavn​ om sme​će.«
Uzi​mam hr​pic​ u omot​ni​ca od nje​ga i preg​ led​ a​vam ih. »Osob​no« pis​ mo iz Od​bor​ a Pa​-
rao​ lim​pijs​ kih igar​ a... Po​nu​da za izr​ ad​ u cer​ a​de... Oba​vi​jest mog zub​ a​ra da šest mjes​ ec​ i ni​-
sam bila na pre​gle​du...
Pi​smo iz Par​ i​za.
Na njem​ u su cr​ve​ni pe​ča​ti, kao da ga je poš​ tans​ ka služb​ a sla​la s jed​nog mjest​ a na dru​-
go, ili su ga uru​čil​ i na pog​ reš​nu adre​su.
»Mama?« kaže Jul​ i​en. Kako li je samo pron​ icl​ jiv. Ni​šta mu ne prom​ ič​ e. »Što je to?«
Kad je po​seg​nuo za omotn​ i​com, ka​ni​la sam ga sprij​ e​čit​ i, ali pr​sti me ne sluš​ a​ju. Srce
mi žest​ o​ko kuca.
Jul​ i​en otvar​ a omot​nic​ u i iz​vlač​ i svij​ et​ li, tvrd​ i pap​ ir. Po​ziv​nic​ a. »Na franc​ us​ kom je«,
kaže. »Ne​što u vezi Croi​ x de Gue​ r​re. Dak​le, rij​ eč je o Drug​ om svjets​ kom ratu? Je li ovo
za tatu?«
Nar​ avn​ o. Mu​škar​ci uvi​jek mis​le da se sve vrti oko njih.
»Ne​što je ru​kom dop​ is​ an​ o u kutu? Što je to?«
Gue​ r​re. Rij​ eč buja oko mene, odm​ o​ta​va svoj​ a crna gav​ ra​no​va kril​ a, post​ a​je to​li​ko ve​-
lik​ a da ne mogu od​vrat​ it​ i po​gled. Pro​tiv vol​ je uzim​ am po​ziv​nic​ u. Poz​ ivn​ ic​ u za okup​lja-​
njepa​sseu​ ra u Par​ i​zu.
Žele da do​đem.
Kako bih mog​ la otić​ i a da se sve​ga ne sje​tim. Svih je​ziv​ ih stvar​ i koje sam učin​ i​la, tajn​ i
koje sam čuv​ al​ a, muš​ kar​ca koj​ eg sam ubi​la... i onog​ a ko​jeg sam treb​ a​la ubit​ i?
»Mama? Što je to pa​sseu​ r?«
Jed​ va us​pij​ ev​ am pron​ a​ći glas da odg​ ov​ o​rim: »To je oso​ba koja je po​ma​gal​ a lju​dim​ a u
ratu.«

121

122

Petnaest

Pos​ta​vi​te sebi pi​ta​nje, jer tako po​čin​ je otp​ or.
A onda to isto zap​ i​tajt​ e i dru​ge.

REMC O CAMP ERT

Svi​banj 1941.
Fran​cus​ ka

One sub​ o​te kad je Is​ab​ el​le otiš​la u Pa​riz, Vi​an​ne se za​oku​pil​ a pos​lom. Opra​la je odje-​

ću i objes​ il​ a je na suš​ il​ o; poč​ u​pa​la je kor​ ov iz vrta i ubra​la neš​ to dozr​ e​la po​vr​ća. Na kraj​ u
dug​ o​ga dana poč​ as​ti​la se kupk​ om i opral​ a kosu. Suš​ i​la ju je ručn​ i​kom kad je za​čul​ a ku​-
can​ je. Za​teč​ e​na neoč​ e​ki​va​nim pos​ jet​ om, zak​ op​čal​ a je stezn​ ik i kre​nul​ a prem​ a vra​tim​ a.
Voda joj je kap​ a​la po ra​men​ im​ a.

Kad je otvo​ril​ a vra​ta, ugled​ a​la je sat​nik​ a Beck​ a, odje​ve​na u te​ren​sku unif​ orm​ u, lica
pos​ u​ta praš​ i​nom. »Herr satn​ ič​ e«, rekl​ a je odm​ ak​nuvš​ i mok​ ru kosu s lica.

»Mad​ a​me«, rek​ ao je. »Ko​le​ga i ja smo dan​ as bili u rib​ o​lo​vu. Don​ io sam ulov.«
»Svjež​ a riba? Divn​ o. Isp​ eć​ i ću vam je.«
»Nama, mad​ am​ e. Vama, meni i Soph​ ie.«
Via​ nn​ e nije mo​gla od​vrat​ i​ti pog​ led ni s Bec​ka ni s ribe u njeg​ ov​ oj ruci. Nije nim​ al​ o
sumn​ jal​ a u to da bi Is​a​bel​le ovaj dar odb​ i​la. Baš kao što je znal​ a da bi nje​zi​ne pri​jat​ e​lji​ce
i sus​ je​di tvrd​ il​ i da bi odb​ il​ i. Hra​na. Od ne​pri​ja​te​lja. Od​bit​ i je bila stvar po​nos​ a. Svi su to
znal​ i.
»Nis​ am je ni ukrao niti je od ne​ko​ga tra​žio. Imam prav​ o na nju kao i sva​ki Fran​cuz.
Nema ni​šta neč​ as​no u tome da je uz​met​ e.«
Bio je u pra​vu. Bila je to riba iz obližn​ je ri​jek​ e. Nije ju nik​ o​me za​pli​je​nio. Čak i kad
je pos​ egn​ u​la za rib​ om, osjet​ il​ a je kako je pok​lap​ a sva te​žin​ a ra​ci​oni​ra​nja.
»Rij​ etk​ o nas poč​ as​tit​ e svoj​ im društ​ vom za obje​dom.«
»Sad je drukč​ ij​ e«, rek​ ao je. »Kad vam je sest​ ra otišl​ a.«
Via​ n​ne se po​vu​če kor​ ak una​trag i prop​ us​ti ga. Kao i uvij​ ek, ski​nuo je kapu čim je
kroč​ io unut​ ra pa ods​ tu​pao prek​ o dr​ve​nog poda do svoj​ e sobe. Via​ nn​ e nije ni prim​ i​jet​ il​ a,
sve dok nije čula škljo​caj njeg​ o​vih vrat​ a, da i dal​ je sto​ji u mjest​ u drž​ eć​ i ribu omo​ta​nu
najn​ ov​ i​jim izd​ an​ jem Par​ is​ er Ze​itun​ga, njem​ ač​kog dnevn​ og lis​ta tis​ kan​ og u Pa​ri​zu.
Vrat​ i​la se u ku​hin​ ju. Kad je izv​ a​di​la iz no​vin​ a ribu i po​lo​žil​ a je na das​ ku za re​zan​ je,

123

vid​ je​la je da ju je već očist​ io, pa čak i ukl​ o​nio lju​ski​ce. Upal​ il​ a je plin na šted​njak​ u i na
kolo sta​vi​la tavu od lij​ ev​ an​ og žel​ jez​ a, dod​ avš​ i u nju dra​go​cjen​ u žlic​ u ulja. Kad su koc​kic​ e
krum​pi​ra pop​ ri​mil​ e smeđ​ u boju, a luk se ka​ra​mel​ iz​ ir​ ao, za​čin​ i​la je ribu so​lju i pa​prom
pa je od​lo​žil​ a sa stran​ e. Za tili čas za​mamn​ e su aro​me is​pun​ il​ e kuću, a Soph​ ie je dot​ rč​ a​la
u ku​hin​ ju, nag​ lo se zau​ s​ta​vivš​ i u praz​nom prost​ o​ru gdje je ne​koć bio stol.

»Riba«, pob​ ož​no je rek​la.
Via​ n​ne je žlic​ om nap​ rav​ il​ a malo udubl​ jen​ je među po​vr​ćem i ribu stav​ il​ a u sre​di​nu da
se is​pr​ži. Ma​juš​ne kap​ljic​ e ulja prs​ ka​le su; kož​ ic​ a je cvrč​ al​ a i post​ aj​ a​la hrs​ kav​ a. Na sa​mo-​
me kraj​ u, u tavu je ubac​ i​la ne​kol​ ik​ o kri​ški kon​zerv​ i​ra​nog li​mun​ a, prom​ a​tra​ju​ći kako se
rast​ a​paj​ u nad svim​ e.
»Pođi i kaži satn​ ik​ u Beck​ u da je ve​če​ra spremn​ a.«
»Zar će on jest​ i s nama? Teta Is​ab​ ell​ e bi ti sad sva​šta izg​ ov​ or​ il​ a. Prij​ e nego što je otiš​-
la, rekl​ a mi je da ga ni​kad ne gled​ am u oči i da se trud​ im ne biti u ist​ oj prost​ or​ ij​ i s nji​-
me.«
Via​ n​ne uzd​ ahn​ e. Duh nje​zin​ e ses​tre os​tao je među nji​ma. »Do​nio nam je ribu, Sop​-
hie, i živi ov​dje.«
»Oui, mama. Znam to. Ali, rek​la je...«
»Idi i reci sat​ni​ku za več​ er​ u. Is​a​bell​ e je otišl​ a, a s njom i nje​zi​na pret​ jer​ an​ a za​bri​nu-​
tost. Sada, pođi.«
Vi​an​ne se okren​ ul​ a pre​ma šted​nja​ku. Ne​kol​ i​ko tren​ u​ta​ka pos​li​je iz​va​di​la je teš​ ki ke​-
ram​ ič​ki plad​ anj s is​prž​ en​ om ri​bom, okruž​ e​nom pe​čen​ im pov​ rć​ em i li​mun​ om, i sve to
za​čin​ je​no svje​žim per​šin​ om. Kis​ elk​ ast​ i umak od lim​ un​ a na dnu tave, u koj​ em su pli​va​li
hr​ska​vi smeđ​ i ko​mad​ ić​ i, mo​gao bi biti još i bo​lji da je bilo masl​ ac​ a, ali i ovak​ o je mir​ is​ a-​
lo bo​žans​tven​ o. Odn​ i​je​la je plad​ anj u blag​ ov​ ao​ ni​cu i za​tek​la Sop​hie kako već sje​di za
stol​ om, a pok​ raj nje satn​ ik Beck.
Na An​toi​ neo​ voj stol​ i​ci.
Vi​an​ne malo po​sr​ne.
Beck uljud​no us​ta​ne i brzo joj izv​ u​če stol​ ic​ u. Zast​ al​ a je samo na čas dok je od nje uzi-​
mao pla​danj.
»Ovo izg​ led​ a vrlo odg​ o​va​ra​juć​ e.« U glas​ u mu je bilo oduš​ ev​lje​nje. Opet njeg​ ov fran​-
cus​ ki nije bio baš dob​ ar.
Via​ n​ne je sjel​ a na svoj​ e mjes​to. Prij​ e nego što je us​pjel​ a smis​lit​ i što bi rekl​ a, Beck joj
je nat​ o​čio vino.
»Di​van Mont​ rac​het ’37«, re​kao je.
Via​ nn​ e je znal​ a što bi mu na ovo od​gov​ or​ il​ a Isa​ ​bell​ e.
Beck je sjed​ io prek​ o puta nje, a Sop​hie s njez​ i​ne lij​ e​ve stran​ e. Gov​ or​ i​la je o ne​če​mu
što se toga dana do​god​ i​lo u škol​ i. Kad je prest​ a​la, Beck je rek​ ao ne​što o ri​bo​lov​ u i Sop-​
hie se na​smij​ a​la, a Via​ nn​ e je osjet​ i​la Isa​ ​bel​li​nu ods​ ut​nost, snažn​ o kao što je ma​loč​ as osje​-

124

til​ a nje​zi​nu pri​sut​nost.
Drži se pod​ a​lje od Beck​ a.
Via​ nn​ e je čula upoz​ or​ e​nje jasn​ o kao da joj je izg​ o​vo​re​no nag​ las po​red uha. Znal​ a je

da je u tome njez​ i​na sest​ ra ima​la prav​ o. Via​ nn​ e nije mo​gla zab​ o​rav​ it​ i pop​ is, na kra​ju
kraj​ e​va, kao ni ot​kaz​ e, ili pri​zor Beck​ a kako sje​di za stol​ om sa sand​ uc​ im​ a pu​nim hran​ e
por​ ed nje​go​vih nogu i sli​kom Füh​ rern iza njeg​ ov​ ih leđa.

»... moja žena je očaj​ av​ al​ a s mo​jim rib​ ič​kim vješ​ tin​ a​ma na​kon toga...« Gov​ o​rio je
smi​je​še​ći se.

Sop​hie se na​smi​ja​la. »Moj tata je pao u rij​ e​ku jedn​ om kad smo lov​ i​li ribu, sjeć​ aš se,
mama? Re​kao je da je riba bilo to​li​ko ve​li​ka da ga je po​vukl​ a, je li tako bilo, mama?«

Vi​an​ne po​la​ko trepn​ e. Treb​ ao joj je jed​ an tre​nut​ ak da shva​ti kako se raz​gov​ or vra​tio i
na nju.

Osjeć​ a​la se... neo​bič​no, blag​ o re​če​no. Za svih nji​ho​vih pro​tekl​ ih za​jed​nič​kih objed​ a, s
Beck​ om u druš​tvu, rij​ et​ko se razg​ o​var​ a​lo. Ta tko bi mo​gao bilo što reći por​ ed onog oči-​
tog Is​ab​ ell​ i​na gnje​va?

Sad je druk​či​je, kad vam je sest​ ra otiš​la. Via​ nn​ e je shva​til​ a na što je mis​lio. Na​pet​ ost u
kući – za ovim stol​ om – nest​ a​la je.

Kakv​ e će još pro​mje​ne don​ i​jet​ i nje​zi​no iz​bi​va​nje? Drži se po​da​lje od Bec​ka.
A kako bi Via​ nn​ e to mo​gla? I kad je zadn​ ji put po​je​la ne​što ovak​ o slas​no... ili čula
Soph​ ie​ n smij​ eh?

* * *

Gare de Lyon vr​vio je njem​ ač​kim voj​ni​cim​ a kad se Is​ab​ el​le isk​ r​cal​ a iz vag​ on​ a. Pot​ om je
s muk​ om iz​ni​je​la svoj bi​cikl; nije to bilo lako s putn​ om torb​ om koja joj je cij​ el​ o vrij​ e​me
uda​ra​la o bed​ ra te nes​trpl​ ji​vim Pa​riž​ a​nim​ a koji su je nag​ u​rav​ al​ i. Mje​se​cim​ a je sa​njal​ a o
pov​ rat​ku.

U nje​zi​nim sno​vi​ma Par​ iz je bio Pa​riz, ne​takn​ ut rat​ om.
Ali tog po​ned​ jelj​ka pop​ odn​ e, nak​ on dug​ og dana put​ o​van​ ja, vid​ je​la je is​ti​nu. Okup​ a​-
ci​ja mož​ da nije po​ru​ši​la građ​ ev​ in​ e, i nije bilo do​kaz​ a o bom​bard​ ir​ an​ ju isp​ red Gare de
Lyo​na, ali vla​dao je mrak, čak i na pu​noj da​njoj svje​tlost​ i, muk gu​bitk​ a i očaj​ a dok je
voz​ i​la bi​cikl niz bu​lev​ ar.
Njez​ in je ljubl​ jen​ i grad nal​ ik​ o​vao ne​koć pre​li​jep​ oj kurt​ i​zan​ i, ost​ a​rje​loj i omr​šav​ jel​ oj,
iz​nu​re​noj, na​pu​šte​noj. U ma​nje od god​ i​nu dana, taj je ve​lič​ anst​ ve​ni grad bio otrgn​ ut od
svo​je suš​ tin​ e be​skon​ ač​nim to​po​tom njem​ ač​kih či​za​ma na ulic​ am​ a, unak​ až​ en zas​ta​va​ma s
kuk​ as​tim kri​žev​ i​ma koje su se vij​ o​ri​le sa sva​kog spo​me​nik​ a.
Jed​ in​ i autom​ o​bi​li koje je viđ​ al​ a bili su crni Merc​ ed​ e​si s mi​ni​jat​ urn​ im zast​ av​ ic​ a​ma sa
svast​ ik​ a​ma koje lep​ r​šaj​ u na blat​ o​bra​ni​ma, We​hr​rn​ ach​ ​tov​ i ka​mi​oni te, tu i tamo, sivi
tenk Panz​ er. Ci​je​lom duž​ i​nom bul​ e​var​ a pro​zo​ri su bili za​mrač​ en​ i, zast​ o​ri na​vu​čen​ i. Na
svak​ om dru​gom uglu, či​nil​ o se, bar​ i​ka​de su prij​ e​či​le prol​ a​zak. Znak​ ov​ i is​pis​ an​ i mas​nim,

125

cr​nim slo​vim​ a pok​ az​ i​val​ i su smjer na nje​mačk​ o​me, a sa​tov​ i su bili nam​ je​šte​ni dva sata
nap​ ri​jed – po njem​ ač​kom vrem​ e​nu.

Glav​ u je dr​ža​la pog​nut​ om dok je pe​dal​ i​ra​la mimo čop​ o​ra nje​mačk​ ih vojn​ ik​ a i ter​ a​sa
ka​fi​ća na pločn​ i​ci​ma prep​ un​ ih mu​ška​rac​ a u vojn​ im odor​ a​ma. Kad je skre​nu​la na Bou​ le-​
vard de la Bas​til​le, vi​dje​la je sta​ri​cu koja je na bic​ ik​lu pok​ u​ša​va​la pro​ći ba​ri​ka​du. Na
putu joj se isp​ ri​ječ​ io nac​ ist, ko​re​ći je na nje​mačk​ om – je​zik​ u koji očit​ o nije ra​zu​mjel​ a.
Žena je okren​ u​la bi​cikl i udal​ ji​la se.

Put do knjiž​ ar​ e pot​ ra​jao je dul​ je nego ina​če i u tren​ ut​ku kad se sjur​ il​ a cest​ om pa za​-
us​ta​vil​ a pred ula​zom, živ​ci su joj bili nap​ e​ti pop​ ut stru​na. Nasl​ on​ i​la je bic​ ikl na stab​ lo i
zak​ lju​čal​ a ga lok​ o​tom. Ste​žu​ći tor​bu znojn​ om ruk​ om u ru​ka​vi​ci, priš​la je knji​ža​ri. U iz-​
log​ u je uhva​ti​la vlast​ i​ti odraz: pla​va kosa ner​ av​nih vr​ho​va, lice bli​jed​ o, usne jark​ o cr​ven​ e
(jed​ i​na nje​zi​na šmink​ a). Imal​ a je na sebi svoj​ u najb​ ol​ ju odjeć​ u za put​ o​va​nje – mod​ ro-
bež sako s pri​pa​daj​ uć​ im šeš​ ir​ om i morn​ ars​ kop​ la​vom suk​njom. Ru​kav​ ic​ e su bile pom​ a​lo
iz​no​šen​ e, ali u ovim vrem​ en​ i​ma nitk​ o nije prim​ je​ćiv​ ao takv​ e trič​ ar​ i​je.

Žel​ jel​ a je biti u najb​ o​ljem iz​dan​ ju da za​div​ i oca. Iz​gled​ at​ i odras​lo.
Ko​lik​ o je samo puta u živ​ o​tu oča​jav​ a​la zbog svoj​ e kose i odje​će pri​je pov​ rat​ka u par​ i​-
ški stan, da bi na​kon do​las​ ka ot​kril​ a kako oca nema, da je Via​ n​ne bila pre​viš​ e »zau​ zet​ a«
svoj​ im oba​ve​zam​ a na selu, te bi se o njoj bri​nu​la neka očev​ a prij​ at​ el​ ji​ca dok je kod kuće
pro​vo​dil​ a škol​ske prazn​ ik​ e. I pre​viš​ e, tako da je već u svoj​ oj tri​na​es​toj prest​ al​ a i do​laz​ it​ i
kući za praz​nik​ e; bilo je bol​ je sje​dit​ i sama u prazn​ oj spav​ ao​ nic​ i nego se vr​zm​ at​ i među
onim​ a koji nisu znal​ i što bi s njom.
Ovo je bilo drukč​ ij​ e, međ​ u​tim. Henr​ i i Di​di​er – i nji​hov​ i ta​janst​ ve​ni dru​go​vi iz po​-
kret​ a Slob​ od​na Fran​cu​ska – tre​ba​li su da Is​ab​ ell​ e živi u Pa​ri​zu. I nije ih ka​ni​la iz​nev​ je​ri​-
ti.
Izl​ o​zi knji​ža​re bili su za​mra​čen​ i, a re​šetk​ e koje su štit​ il​ e stak​lo bile su na​vuč​ e​ne i za-​
ključ​ an​ e. Maš​ i​la se za kvak​ u i ot​kril​ a da je i bra​va zak​ lju​ča​na.
U če​tir​ i po​pod​ne, u po​ned​ je​ljak? Ode do pu​kot​ i​ne u fas​ ad​ i koja je oduv​ i​jek bila oče-​
vo skrov​ i​šte, tamo pro​nađ​ e za​hr​đal​ i ključ, otk​ lju​ča vra​ta i uđe.
Uska tr​gov​ in​ a kao da je u mra​ku za​dr​žav​ a​la svoj dah. Do nje nije do​pir​ ao ni​kak​ av
zvuk. Nije se čuo otac kako lis​ta stran​ ic​ e omil​ je​ne knjig​ e, ili olov​ka kako škrip​ i po pap​ i​-
ru dok se bori s po​ezi​jom koja mu je bila strast još i dok je majk​ a bila živa. Zat​ vor​ i​la je
za so​bom vrat​ a i pri​tisn​ u​la prek​ i​dač za svje​tlo.
Ni​šta.
Nap​ i​pal​ a je put do sto​la pa pron​ ašl​ a svij​ eć​ u u sta​rom mje​den​ om svij​ ećn​ jak​ u. Dalj​-
njim pret​ raž​ i​van​ jem la​di​ca pro​naš​la je šib​ ic​ e i upal​ i​la svi​je​ću.
Svje​tlost, ma kol​ ik​ o bila oskud​na, ot​kri​la je ne​red u svak​ om kut​ku tr​gov​ i​ne. Pola je
pol​ i​ca bilo praz​no, mno​ge su od njih vis​ jel​ e, po​lom​ljen​ e, a is​pod ra​za​sut​ e knjig​ e na hrpi
po​put obrn​ ut​ e pi​ram​ id​ e. Plak​ a​ti str​ga​ni i iša​ran​ i. Mjest​ o je iz​gled​ al​ o kao da su ga razb​ oj​-

126

ni​ci po​ha​ral​ i traž​ eć​ i ne​što skri​ve​no, pri​tom uniš​ tivš​ i sve što im se našl​ o na putu.
Tata.
Isa​ ​bel​le brzo nap​ ust​ i knjiž​ ar​ u, ni ne gnjav​ eć​ i se vra​tit​ i ključ na skro​vit​ o mjes​to.

Umjes​to toga, ubac​ i ga u džep sa​koa, otk​ ljuč​ a lo​kot na bic​ ik​lu i popn​ e se. Drž​ a​la se spo​-
redn​ ih ulič​ i​ca (onih nek​ ol​ ik​ o koje nisu bile pod bar​ i​kad​ am​ a), sve dok nije dos​pje​la do
Rue de Gre​nell​ e; tamo je skre​nul​ a i odvezl​ a se do kuće.

Stan na Aven​ ue de la Bou​ r​don​na​is očev​ oj je obi​te​lji prip​ a​dao više stol​ jeć​ a. S obje
stran​ e grad​ske ulic​ e ni​za​le su se svi​je​tle zgra​de s proč​ el​ ji​ma od pješč​ a​nik​ a, balk​ on​ i​ma od
crn​ o​ga ko​van​ og že​lje​za i str​mim krov​ ov​ im​ a. Ka​men​ e fig​ u​re ke​ru​bin​ a res​ il​ e su kor​ni​še.
Koj​ ih šest blo​kov​ a da​lje Eiff​ e​lov to​ranj uzd​ iz​ ao se vis​ o​ko u nebo, do​mi​nir​ aj​ uć​ i grad-​
skom viz​ u​rom. Na ulič​noj raz​ i​ni bili su des​ e​ci izl​ o​ga tr​go​vin​ a s lij​ e​pim nad​strešn​ ic​ a​ma i
ka​fić​ i sa sto​lov​ i​ma po​red​ an​ im na ploč​nik​ u; viši su kat​ o​vi bili stamb​ en​ i. Obič​no bi Is​a-​
bel​le po​la​ko ho​da​la ploč​ni​kom, zav​ i​ru​juć​ i u izl​ og​ e, uži​vaj​ u​ći u vrev​ i i ža​mor​ u. Ne i da​-
nas. Ka​fić​ i i bist​ roi bij​ a​hu praz​ni. Žene u izn​ o​šen​ oj odje​ći, umor​nih lica, sta​jal​ e su u re-​
dov​ im​ a za hran​ u.

Pog​ led​ al​ a je gore na zam​ ra​če​ne pro​zo​re dok je prek​ ap​ al​ a po torb​ i tra​že​ći ključ​ e​ve.
Otvor​ iv​ši vrat​ a, uvukl​ a se u po​lum​ račn​ u vežu pa za sob​ om po​vukl​ a i bi​cikl. Za​klju​čal​ a
ga je o ci​jev u veži. Ne obaz​ ir​ u​ći se na diz​ al​ o ve​li​čin​ e li​jes​ a – po svoj pril​ ic​ i nije ni rad​ il​ o
u ovim vre​men​ i​ma ogran​ ič​ en​ e po​troš​nje elek​trič​ne ener​gij​ e – us​pel​ a se uskim, strm​ im
stu​biš​ tem koje se uvij​ a​lo oko okna diz​ a​la, gore do pe​tog kata gdje su bila dvoj​ a vrat​ a,
jed​na s lij​ e​ve stran​ e, i njih​ ov​ a, s des​ne. Otk​ ljuč​ al​ a ih je i ušla unut​ ra. Učin​ i joj se da je
iza sebe čula kako se sus​ jedn​ a vrat​ a otva​ra​ju. Kad se okren​ u​la da pozd​ ra​vi ma​dam​ e Le​-
clerc, vrat​ a se uz tih škljoc​ aj za​tvo​re. Oči​to je star​ o zab​ ad​ a​lo bud​no mot​ ril​ o tko ulaz​ i i
iz​la​zi iz stan​ a 6B.

Ušla je u stan i za​tvor​ i​la vrat​ a.»Tata?«
Iako je bilo pod​ne, unut​ ra je, zbog za​mra​čen​ ih pro​zor​ a, vla​dao mrak. »Tata?«
Nije bilo od​go​vo​ra.
Isk​ ren​ o go​vor​ eć​ i, lak​nu​lo joj je. Uni​je​la je svo​ju tor​bu u sal​ on. Po​lut​ am​ a je pod​sje​ti
na jedn​ a dru​ga vrem​ e​na, davn​ a. Stan je bio pun sjen​ a, zrak us​taj​ ao; čulo se dis​ an​ je i škri-​
pa ko​ra​ka na dr​ven​ om podu.
Psst, Is​ab​ ell​ e, budi tiho. Tvo​ja je mama sada s an​đel​ i​ma.
Prit​ is​nul​ a je pre​kid​ ač za svje​tlo u dnev​noj sobi. Bo​gat​ o ukra​šen​ i lust​ er od pu​ha​nog
stak​la tre​pe​ra​vo je oživ​ io, izr​ ezb​ a​re​ni stakl​ en​ i oblic​ i svje​tlu​ca​li su kao da su s nek​ og dru​-
gog svij​ e​ta. Na sla​boj svje​tlost​ i ogle​dal​ a se nao​ kol​ o, zam​ i​jet​ ivš​ i da na zi​dov​ i​ma ne​dos​taj​ e
nek​ o​li​ko umjet​ničk​ ih sli​ka. Soba je odi​sal​ a majč​ i​nim ne​po​gre​šiv​ im osjeć​ aj​ em za stil, ali i
strast​ ve​nim skupl​ ja​njem an​tikv​ i​tet​ a pred​ ak​ a. Iza dva franc​ u​ska pro​zor​ a – sada za​mra​če​na
– bio je bal​kon s ko​jeg je puc​ ao prel​ ij​ ep po​gled na Eif​fe​lov tor​ anj.
Isa​ ​bell​ e utr​ne svjet​ lo. Nije bilo raz​log​ a da troš​ i drag​ o​cjen​ u elek​tričn​ u energ​ ij​ u dok

127

čeka. Sjel​ a je za okru​gli drv​ e​ni stol isp​ od lust​ e​ra; nje​gov​ a po​vr​ši​na ogrub​ jel​ a je od ti​su​ća
več​ e​ra ti​jek​ om go​din​ a. Ruka joj s lju​bavl​ ju kre​ne po ošte​ćen​ om drvu.

Pust​ i da ost​ a​nem ov​dje, tata. Mol​ im te. Neću ti stvar​ at​ i nev​ ol​ je.
Kol​ i​ko joj je bilo tada? Je​da​nae​ st? Dva​na​est? Nije bila si​gur​na. Ali znal​ a je da je bila
odje​ven​ a u plav​ o morn​ ar​sko odi​jelc​ e, uni​form​ u sa​most​ ans​ ke škol​ e. Sada se sve to čin​ i​lo
tako davn​ im. Pa ipak, evo je, opet, spremn​ a prekl​ in​ jat​ i da je – voli? - pust​ i da os​tan​ e.
Kas​nij​ e – kol​ ik​ o je uop​će vrem​ en​ a prošl​ o? Nije bila sig​ urn​ a kol​ i​ko je dugo sjed​ i​la ov-​
dje u tami pri​sjeć​ a​juć​ i se dog​ ađ​ a​ja ve​zan​ ih uz majk​ u, jer joj je lice zab​ or​ av​ il​ a, kad je za​-
čul​ a ko​rak​ e, a onda i zveck​ an​ je ključ​ ev​ a u brav​ i.
Čula je za​tim kako se vrat​ a otvar​ aj​ u i us​ta​la. Vrat​ a se uz škljo​caj za​tvor​ e. Us​li​jed​ i​lo je
kom​ e​šan​ je u preds​ obl​ ju.
Sad je mor​ a​la biti snaž​na, odl​ učn​ a, ali hrab​ rost, koja je bila dio nje baš kao i zel​ en​ il​ o
nje​zi​nih očij​ u, uvi​jek bi nek​ ak​ o izb​ lij​ e​djel​ a u očev​ oj bli​zi​ni, a to se dog​ o​dil​ o i sada.
»Tata?« rek​la je u tami. Znal​ a je da ne podn​ os​ i iz​ne​nađ​ en​ ja.
Čula je kako se uki​pio.
Onda je škljocn​ uo pre​kid​ ač za svjet​ lo i lus​ter se upal​ io. »Is​ab​ ell​ e«, uzd​ ahn​ uo je. »Što
ćeš ti ov​dje?«
Bila je dov​ olj​no pam​ etn​ a da ne ot​kri​je nes​ ig​ ur​nost tom čo​vjek​ u koji je tako malo ma​-
rio za nje​zi​ne osje​ća​je. Sad je ima​la pos​ ao koji treb​ a oba​vi​ti. »Došl​ a sam živ​ jet​ i s to​bom
u Pa​ri​zu. Opet«, do​met​nul​ a je.
»Ost​ a​vi​la si Vi​ann​ e i Sop​hie same s na​cis​ti​ma?«
»Si​gurn​ i​je su kad me nema, vjer​ uj mi. Izg​ ub​ i​la bih živ​ce, prij​ e ili posl​ i​je.«
»Izg​ u​bi​la bi živc​ e? Što je tebi? Vrać​ aš se u Car​ri​ve​au odm​ ah uju​tro.« Pro​šao je po​kraj
nje i oti​šao do drv​ e​ne ko​mo​de koja je sta​ja​la uza zid obli​jep​ljen ta​pet​ am​ a. Na​to​čiv​ši si
čašu vin​ ja​ka, isk​ a​pi ga u tri vel​ i​ka gutl​ jaj​ a i nat​ oč​ i još jed​ an. Kad je do​vr​šio dru​go piće,
okre​nuo se prem​ a njoj.
»Ne«, rek​la je. Ta ju je mala rij​ eč samo još više osok​ ol​ i​la. Je li mu ikad to rekl​ a? Po-​
nov​ i još jedn​ om za svak​ i sluč​ aj. »Ne.«
»Mo​lim?«
»Rekl​ a sam – ne, tata. Ovaj put se ne ka​nim pov​ in​ ov​ a​ti tvo​joj vol​ ji. Ne ka​nim otić​ i.
Ovo je moj dom. Moj dom.« Glas joj na to osl​ a​bi. »Ono su zav​ jes​ e koje je mama šila na
ši​va​ćem stroj​ u, a ja sam je gle​da​la. Ovo je stol koji je nas​lij​ ed​ i​la od svo​ga pras​tric​ a. Na
zi​dov​ i​ma moje sobe pro​nać​ i ćeš moje inic​ i​jal​ e koje sam kriš​ om nap​ is​ a​la maj​čin​ im ruž​ em
za usne. U moj​ oj taj​noj sobi, mo​joj utv​ rd​ i, kla​dim se da su lut​ke i da​lje por​ e​dan​ e uza zi-​
do​ve.«
»Isa​ b​ el​le...«
»Ne. Ne​ćeš me otje​rat​ i, tata. Pre​vi​še puta si to učin​ io. Ti si mi otac. Ovo je moj
dom. U ratu smo. Ost​ aj​ em.« Sag​nu​la se i maš​ i​la za torb​ u po​red nogu, pod​ ig​nuv​ši je.

128

Pod bli​jed​ om svje​tlošć​ u lus​ter​ a vi​dje​la je kako po​raz pro​dubl​ juj​ e bore na oče​vim
obra​zi​ma. Ram​ en​ a mu se obje​se. Nat​ oč​ i još je​dan vin​ jak i poh​ lep​no ga is​ka​pi. Očit​ o nije
mog​ ao podn​ ij​ et​ i ni da je po​gle​da bez pom​ o​ći al​koh​ ol​ a.

»Ov​dje više nema zab​ a​va«, re​kao je, »i tvo​ji deč​ki sa sve​učil​ iš​ ta su po​bje​gli.«
»Zar stvarn​ o tako mis​liš o meni?« rekl​ a je. Onda je prom​ i​je​nil​ a temu. »Svra​til​ a sam
do knji​ža​re.«
»Nac​ ist​ i«, rek​ ao je kao odg​ ov​ or. »Na​hrup​ il​ i su jedn​ og​ a dana i iz​vuk​li sve, od Fre​uda,
Man​na, Troc​kog, Tols​ ​to​ja, Mau​ ri​osa – sve su spal​ il​ i – kao i glaz​bu. Rad​ ij​ e ću za​klju​ča​ti
vrat​ a nego prod​ a​va​ti samo ono što mi je dop​ uš​ te​no. I zato sam uprav​ o to uči​nio.«
»Pa od čega onda živ​ iš? Od po​ezij​ e?«
Na​smi​jao se. Bio je to ogorč​ en, frfl​ jav zvuk. »Te​ško da su vre​me​na za kup​ ov​ an​ je po-​
ezij​ e.«
»Kako onda pla​ćaš stru​ju i hran​ u?«
Neš​ to se prom​ ij​ en​ i​lo na njeg​ ov​ u licu. »Imam dob​ ar pos​ ao u ho​te​lu De Crill​ on.«
»Kao pos​lug​ a?« Nije mog​ la po​vjer​ ov​ at​ i da posl​ už​ uj​ e pivo nje​mačk​ im zlot​ vo​rim​ a.
Od​vra​tio je pog​ led.
Is​ab​ el​le osjet​ i muč​ni​nu u že​lu​cu. »Za koga rad​ iš, tata?«
»Za nje​mačk​ o vrh​ ov​no zap​ o​vjedn​ išt​ vo u Par​ iz​ u«, rek​ ao je.
Isa​ b​ ell​ e je sad prep​ ozn​ al​ a onaj osje​ćaj u že​luc​ u. Bio je to sram. »Na​kon sveg​ a što su ti
učin​ il​ i u Vel​ ik​ om ratu...«
»Isa​ b​ el​le...«
»Sje​ćam se sveg​ a što nam je mama is​pri​čal​ a, o tome ka​kav si bio prij​ e rata i kako te je
rat slom​ io. Zna​la sam nek​ oć ma​štat​ i da ćeš se jedn​ o​ga dana sje​tit​ i da si otac, ali sve je to
bila laž, nije li? Ti si najo​ ​bič​nij​ a ku​kav​ ic​ a. Onog tren​ a kad su se Nij​ em​ci vra​til​ i, poh​ r​lio
si im slu​ži​ti.«
»Kako se usuđ​ uj​ eš osu​đi​va​ti mene i ono što sam pro​šao? Imaš osam​nae​ st go​din​ a.«
»Dev​ etn​ a​est«, rekl​ a je.»Kaži mi, tata, pos​lu​žu​ješ li na​šim oku​pa​to​ri​ma kavu ili im do​-
ziv​ aš taks​ i do Maxi​ma? Je​deš li os​tatk​ e nji​ho​va ruč​ka?«
Kao da se is​pu​hao pred njez​ i​nim oči​ma, os​tar​ io. Čud​no, ali zaž​ al​ i​la je zbog svoj​ ih ri​-
ječ​ i, iako su bile is​ti​nit​ e i zasl​ u​žen​ e. Ali nije ih više mog​ la pov​ uć​ i. »Onda, slož​ il​ i smo se?
Usel​ ja​vam se u svoj​ u star​ u sobu? Ost​ aj​ em ovd​ je? Ne mo​ra​mo ni razg​ ov​ a​ra​ti ako je to
tvoj uvjet.«
»Nema hran​ e ovd​ je u grad​ u, Isa​ b​ el​le. Odn​ os​no, bar​ em ne za nas Par​ iž​ an​ e. Po ci​jel​ om
su gra​du zna​kov​ i koji upo​zo​rav​ aj​ u da ne jed​ em​ o štak​ o​re, i ti su znak​ o​vi upo​zo​ren​ ja nuž-​
ni. Lju​di uz​gaj​ aj​ u zam​ orc​ e za hran​ u. Bit će ti udobn​ ij​ e na selu, tamo gdje ljud​ i sade voće
i pov​ rć​ e.«
»Ne tra​žim udobn​ ost. Ni sig​ ur​nost.«
»Što onda traž​ iš u Pa​riz​ u?«

129

Shvat​ i​la je svoj​ u po​greš​ ku. Upa​la je u vlas​tit​ u zam​ku zbog ne​pro​miš​lje​nost​ i. Njez​ in je
otac bio što​šta, ali nije bio glup. »Došl​ a sam se naći s pri​jat​ el​ jem.«

»Samo mi reci da ne gov​ o​ri​mo o ne​kom deč​ku. Reci mi da imaš više soli u gla​vi.«
»Na selu je bilo do​sadn​ o, tata. Znaš mene.«
Uz​dahn​ uo je i nat​ o​čio još jed​no piće iz boce. Sjaj u njeg​ ov​ im oči​ma bio je zna​ko​vit.
Usko​ro, zna​la je, otje​rat će je da bi ost​ ao sam sa svo​jim misl​ i​ma, ma kak​ve one bile.
»Ako os​tan​ eš, pos​toj​ e pra​vi​la.«
»Pra​vil​ a?«
»Bit ćeš doma do pol​ i​cijs​ kog sata. Uvi​jek i bez iz​nimk​ e. Po​štov​ at ćeš moju priv​ at​nost.
Ne mogu podn​ i​jet​ i po​mis​ ao da mi vis​ iš nad glav​ om. Od​la​zit ćeš u tr​go​vin​ e svak​ og​ a ju-​
tra i vid​ jet​ i što se može nab​ a​vit​ i za bon​ ov​ e. I pron​ ać​ i ćeš po​sao.« Zas​tao je i pog​ le​dao je,
suz​ ivš​ i oči. »A ako se uva​liš u nev​ ol​ je kao tvo​ja ses​tra, le​tiš odav​de. Točk​ a.«
»Nis​ am...«
»Ne za​nim​ a me. Pos​ ao, Isa​ ​bel​le. Pron​ ađ​ i ga.« Još uvi​jek je gov​ or​ io kad se okren​ ul​ a na
peti i udal​ jil​ a. Otišl​ a je u svo​ju sobu i snaž​no zal​ u​pil​ a vra​ti​ma.
Us​pjel​ a je! Bar​ em je jed​nom bilo po njez​ i​nu. Koga brig​ a što je muš​ ka​rac i osuđ​ u​je je.
Bila je ov​dje. U svo​joj sobi, u Par​ iz​ u, i os​ta​je.
Soba je bila ma​nja nego što se sjeć​ al​ a. Olič​ e​na žućk​ ast​ o-bij​ el​ om, s dvost​ ru​kim že​ljez​-
nim kre​vet​ om i izb​ li​je​dje​lim sag​ om na drv​ en​ om podu te nasl​ o​nja​čem u stil​ u Luja XV.
koji je vid​ io i bo​lje dane. Proz​ o​ri – za​mra​čen​ i – gle​dal​ i su na unut​ rašn​ je dvor​ iš​ te stamb​ e​-
ne zgra​de. Kao dje​voj​čic​ a, uvi​jek je zna​la kad sus​ jed​ i iz​nos​ e smeć​ e jer ih je mo​gla čuti
kako klep​ eć​ u do​lje i lup​ aj​ u pokl​ opc​ im​ a koš​ ev​ a. Bac​ i​la je svoj​ u torb​ u na krev​ et i sta​la se
rasp​ re​mat​ i.
Odje​ća koju je pon​ i​jel​ a na eg​zo​dus – i koju je vrat​ i​la u Pa​riz – bila je ofu​can​ a od ne-​
pres​tan​ og noš​ e​nja, i jed​ va vrij​ ed​na vje​ša​nja u or​mar zaj​ ed​no s odjeć​ om koju je nasl​ i​jed​ i​la
od maj​ke: pre​lij​ ep​ e sta​rins​ ke hal​ jin​ e s res​ i​cam​ a, suk​nje, svil​ om por​ ubl​ jen​ e več​ ern​ je opra​-
ve, vu​ne​ni kos​ti​mi pre​kroj​ e​ni po njez​ in​ oj mje​ri i dnev​ne ha​ljin​ e od kre​pa; niz odg​ o​var​ a​-
ju​ćih še​ši​ra i cip​ e​li​ca na​mij​ en​ je​nih za ples u ples​nim dvor​ a​na​ma ili šet​nje kroz vrt​ ov​ e
Rod​ in, ruku pod ruku s »pra​vim« deč​kom. Bila je to odjeć​ a za svij​ et koji je nest​ ao. Više
nije bilo »pra​vih« mom​ ak​ a u Par​ i​zu. Nije ih bilo tak​ o​re​ći uopć​ e. Svi su bili u log​ o​ri​ma u
Nje​mačk​ oj ili se negd​ je skriv​ al​ i.
Kad je vra​ti​la odjeć​ u na vješ​ al​ i​ce u orm​ ar​ u, za​tvo​ri​la je vra​ta od ma​ha​gon​ ij​ a i gur​nu​la
ga malo u stra​nu, tek to​lik​ o da otk​ rij​ e taj​na vrat​ ašc​ a.
Nje​zi​nu utv​ rd​ u.
Sagn​ u​la se i otvor​ i​la vra​taš​ca, uglavl​ je​na u bi​je​li zid, tako što je bla​go gurn​ ul​ a gor​nji
des​ni ugao. Ra​ši​ril​ a su se, uz škrip​ u otvo​ril​ a, otk​ rivš​ i pros​to​ri​ju vel​ ič​ in​ e dva puta dva
met​ ra, sa strop​ om tol​ ik​ o ko​sim da se i kao de​se​to​god​ iš​nja dje​voj​čic​ a mor​ al​ a zgu​ri​ti da bi
mog​ la pod nje​ga stat​ i. Sas​ vim si​gurn​ o, njez​ i​ne su lut​ke i dal​ je bile tamo, neke klo​nu​le, a

130

neke us​prav​ne.
Za​tvor​ il​ a je vrat​ ašc​ a svoj​ ih us​pom​ en​ a i vrat​ il​ a or​mar na mjes​to. Brzo se ra​zod​ jen​ ul​ a i

klizn​ ul​ a u ruž​ ič​ ast​ u svil​ en​ u spav​ ać​ ic​ u, koja ju je pods​ jet​ il​ a na maj​ku. Još je bla​go mi​ris​ a​-
la na ru​žin​ u vod​ i​cu ili se ba​rem pre​tvar​ al​ a da je tako. Kad je iz​iš​la iz sobe kako bi išč​ et-​
ka​la zube, zas​tan​ e pred zat​ vo​ren​ im vra​tim​ a oče​ve sobe.

Mo​gla je čuti kao piše; njeg​ o​vo nal​ iv​pe​ro stru​gal​ o je po gru​bom pap​ ir​ u. Sva​ko malo
bi ops​ ov​ ao i onda utihn​ uo. (Tada bi po​tegn​ uo iz boce, nema sumn​ je.) Onda se zač​ uo
uda​rac boce – ili šake – po sto​lu.

Isa​ ​bell​ e se spre​mi za krev​ et, uviv​ši kosu vikl​ e​rim​ a, isp​ lahn​ uv​ši lice i opravš​ i zube. Na
putu do kre​vet​ a, čula je kako otac opet psu​je – ovaj put glasn​ i​je, mo​žda je pij​ an – pa se
uvuč​ e u svoj​ u sobu i za​lu​pi vrat​ im​ a.

* * *

Ne mogu podn​ ij​ et​ i po​mis​ ao da mi netk​ o visi nad glav​ om.
Oči​to je to zna​čil​ o da nje​zin otac ne može pod​ni​je​ti pom​ i​sao da bude s njom u is​toj

pros​tor​ ij​ i.
Smi​ješ​no da to nije zam​ ij​ e​til​ a proš​le go​din​ e, kad je ži​vjel​ a s njim​ e onih nek​ o​lik​ o tje-​

da​na na​kon što su je izb​ a​cil​ i iz škol​ e, a pri​je bij​ e​ga na selo.
Ist​ i​na, tada nij​ ed​nom nisu sje​li i za​jed​no objed​ ov​ a​li. Niti su vo​di​li raz​go​vor dov​ olj​no

va​žan da ga se pris​ jet​ i. Ali ne​kak​ o to nije bila pri​mi​jet​ il​ a. Bili bi zaj​ ed​no u knjiž​ ar​ i, rad​ e-​
ći jedn​ o po​red drug​ o​ga. Zar je bila tol​ i​ko otužn​ o za​hval​na zbog nje​go​ve pri​sut​nost​ i da
joj je prom​ ak​nu​la njeg​ o​va šu​djiv​ ost?

E pa, sad ju je ite​kak​ o za​mje​ćiv​ al​ a. Bila je već tri dana u Pa​ri​zu. Tri muč​no tiha dana.
Za​kuc​ ao je na njez​ i​na vrat​ a to​li​ko snažn​ o da je bla​go uzvik​nul​ a od izn​ e​na​đen​ ja.
»Idem na po​sao«, rek​ ao je njez​ in otac kroz vrat​ a. »Bo​no​vi su na rad​nom stol​ u u kuh​ i​-
nji. Ost​ av​ io sam ti sto​ti​nu fra​nak​ a. Nab​ a​vi što mož​ eš.«
Čula je njeg​ o​ve kor​ ak​ e kako odje​kuj​ u drv​ en​ im hod​nik​ om, dov​ oljn​ o teš​ ke da zat​ re​su
zid​ ov​ e. Onda se vra​ta tre​skom za​tvo​re.
»Do​viđ​ e​nja i tebi«, pro​mrm​lja​la je Isa​ b​ ell​ e, uvri​jeđ​ e​na ton​ om njeg​ o​va gla​sa.
Tada joj sine.
Da​nas je bio taj dan.
Odb​ a​ci pre​kriv​ ač, is​kob​ el​ ja se iz krev​ e​ta i odjen​ e, ni ne gnjav​ e​ći se upa​li​ti svje​tlo. Već
je bila is​pla​ni​ral​ a što će odjen​ u​ti: masl​ i​nas​tos​ i​vu hal​ ji​nu, crnu ber​ et​ku, bij​ el​ e ruk​ av​ ic​ e i
po​sl​ jedn​ ji par cr​nih sal​ onk​ i. Na​žal​ ost, ča​rap​ e nije ima​la.
Pro​učav​ a​la je svoj iz​gled u zrc​ al​ u u sa​lon​ u, tru​deć​ i se kri​tič​ki oci​je​ni​ti, ali sve što je
vid​ je​la bila je običn​ a djev​ ojk​ a u običn​ oj hal​ jin​ i s crn​ om ruč​nom torb​ ic​ om.
Otvor​ il​ a je tor​bi​cu (opet) i za​gle​da​la se u svil​ en​kast​ u mre​žas​tu pod​stav​ u. Rasp​ o​ril​ a je
mal​ e​ni pro​rez u pods​ tav​ i i unut​ ra umet​nul​ a deb​ el​ u omotn​ i​cu. Kad bi se tor​bi​ca otvor​ il​ a,
čin​ il​ a se prazn​ om. Čak i ako je zau​ st​ a​ve (što neće – zaš​ to bi, pa bila je mlad​ a djev​ ojk​ a

131

odje​ve​na kao da ide na ru​čak), u nje​zi​noj torb​ ic​ i neće vid​ jet​ i ni​šta osim bo​no​va, osob​ne
isk​ azn​ ic​ e, pot​ ​vrd​ e o dr​žav​ljans​tvu i Auswe​isa. Uprav​ o ono što bi tamo treb​ al​ o i biti.

U de​set je nap​ ust​ i​la stan. Vani, pod jar​kim, vre​lim sun​cem, pop​ne se na svoj bic​ ikl i
odvez​ e pre​ma oba​li rij​ e​ke.

Kad je dos​pje​la do Rue de Ri​vo​li, uli​ca je bila puna cr​nih auto​mo​bi​la, ze​len​ ih vojn​ ih
kam​ io​ na spo​je​nih s cist​ er​na​ma za go​riv​ o i muš​ ka​ra​ca na kon​ jim​ a. Bilo je tu i Par​ i​žan​ a
što su kor​ a​čal​ i pločn​ i​ci​ma, vo​zi​li bic​ ik​le onim rij​ etk​ im ulic​ am​ a kroz koje je bio dop​ u-​
šten pro​laz, če​kal​ i u re​do​vi​ma za hra​nu koji su se prot​ ez​ al​ i niz blok. Mog​ li su se raz​ azn​ a-​
ti po por​ az​ u na lic​ im​ a i nač​ i​nu kako su užur​ba​no prol​ a​zil​ i po​red Ni​je​ma​ca. U rest​ or​ a​nu
Maxim, isp​ od čuv​ e​ne cr​ven​ e tend​ e, vi​dje​la je sku​pin​ u na​cist​ ič​kih časn​ i​ka kako če​ka​ju da
uđu unut​ ra. Ko​lal​ e su glas​ i​ne da se naj​bo​lje meso i pre​hramb​ en​ i proi​ zvo​di iz ci​jel​ e zem-​
lje dop​ rem​ a​ju ravn​ o u Maxim, kako bi se posl​ u​žil​ i njem​ ačk​ im vi​so​kim čas​nic​ i​ma.

A onda je ugle​dal​ a žel​ jez​nu klup​ u po​kraj ula​za u Comédie Françai​ se.
Stisn​ e koč​ni​ce i na​glo se, nes​ta​bil​no zau​ s​ta​vi, te spus​ti jed​nu nogu s ped​ a​le. Glež​ anj
joj se malo is​kri​vi kad je na nje​ga preb​ ac​ i​la cij​ el​ u te​ži​nu. Prvi put je njez​ i​no uz​buđ​ e​nje
bla​go podb​ o strah.
Naje​ dn​ om joj se torb​ i​ca uči​ni pre​te​škom, i to za​mjet​no. Znoj joj je izb​ io na dla​nov​ i-​
ma i uz rub be​ret​ke.
Dos​ta s time.
Bila je ku​rir​ka, a ne pla​ha škol​ ark​ a. Kak​ av god riz​ ik post​ o​jao, ona ga je prih​ vat​ i​la.
Dok je tako sta​ja​la, klu​pi pri​đe neka žena i sjed​ne leđ​ im​ a okren​ u​ta Isa​ b​ el​le.
Žena. Nije oče​kiv​ a​la da će joj kont​ akt biti žena, no bilo je to neo​bič​no utješn​ o.
Dub​ o​ko udah​ne da se smi​ri pa nas​tav​ i dal​ je pje​šic​ e, gur​ aj​ u​ći bic​ ikl pre​ko pje​šač​kog
prij​ el​ az​ a i po​kraj ki​oska u ko​jem su se prod​ a​va​li ša​lov​ i i koj​ ek​ ak​ve dran​gu​li​je. Kad se
naš​la točn​ o po​kraj žene na kupi, izr​ ekn​ e ono što su joj zap​ ov​ je​dil​ i: »Misl​ it​ e li da će mi
da​nas treb​ a​ti ki​šo​bran?«
»Oček​ u​jem da će os​ta​ti sun​čan​ o.« Žena se okren​ e. Imal​ a je tam​nu kosu koju je briž​ ​-
ljiv​ o za​teg​nu​la i is​toč​noe​ urop​ske crte lica. Bila je sta​ri​ja – mo​žda tri​de​set – ali po​gled u
očim​ a bio je još star​ i​ji.
Is​ab​ ell​ e se ma​ši​la za torb​ i​cu da je otvo​ri kad je žena oš​tro rek​la: »Ne.« Zat​ im: »Sli​jed​ i
me.« Brzo je us​tal​ a.
Hod​ a​la je iza žene dok je ova pre​la​zil​ a šljun​čan​ u ši​rin​ u is​pred Coe​ ur Na​poléo​na s
grand​ io​ z​nom eleg​ an​ci​jom Lou​ vrea što se vel​ i​čanst​ ve​no oko njih uzd​ iz​ ao. Iako, sada se
nije či​nio kao mjes​to gdje su ne​koć sto​lo​val​ i vla​da​ri i kral​ je​vi, za​si​gur​no ne sa svim tim
nac​ ist​ ičk​ im zast​ a​va​ma i nje​mačk​ im vojn​ i​cim​ a koji su zau​ ze​li klu​pe u vrtu Tui​ l​ler​ i​es. U
spor​ ed​noj uli​ci žena uđe u mal​ en​ i ka​fić. Is​ab​ ell​ e za​ključ​ a bi​cikl za sta​blo pred kaf​ ić​ em i
kren​ e za njom unut​ ra pa sjedn​ e prek​ o puta nje.
»Imaš li omotn​ ic​ u?«

132

Is​ab​ ell​ e kimn​ e. Otvo​ri tor​bic​ u u kri​lu i iz​vuč​ e omotn​ ic​ u, koju pot​ om doda isp​ od sto​-
la.

Dvoj​ i​ca njem​ ač​kih časn​ i​ka uđu u bist​ ro i sjedn​ u za obližn​ ji stol.
Žena se nagn​ e na​pri​jed i pop​ ra​vi Isa​ b​ el​lin​ u kapu. Bila je to neob​ ič​no prisn​ a ges​ta,
kao da su bile sest​ re ili najb​ ol​ je pri​jat​ el​ ji​ce. Nag​nuv​ši se nap​ rij​ ed, šap​ne joj na uho: »Jesi
li čula za les col​lab​ os?«
»Ni​sam.«
»Ko​lab​ or​ ac​ i​onist​ i. Fran​cus​ ki mu​škar​ci i žene koji su​ra​đu​ju s Ni​jem​cim​ a. Nisu to
samo oni u Vich​ yju. Budi na oprez​ u, uvi​jek. Ti nas ko​lab​ or​ a​ci​onis​ti vole prij​ avl​ ji​vat​ i
Gest​ a​pu. A jed​nom kad ti dozn​ a ime, Gest​ a​po te uvij​ ek mo​tri. Ne vjer​ uj nik​ om​ e.«
Kimn​ u​la je.
Žena se od​mak​ne i po​gled​ a je. »Čak ni vlast​ it​ u ocu.«
»Kako znaš za moga oca?«
»Že​li​mo se sas​ta​ti s tob​ om.«
»Upra​vo smo se sast​ a​le.«
»Mi«, tiho je rek​la. »Budi na križ​ a​nju Bo​ule​var​da Sai​ nt- Germ​ a​in i Rue de Sa​int- Si​-
mon sut​ ra u pod​ne. Nem​ oj kas​nit​ i, ne​moj doći bic​ ikl​ om i pazi da te nitk​ o ne sli​jed​ i.«
Is​a​bel​le je bila iz​ne​na​đen​ a kako se brzo žena osov​ i​la na noge. U tre​nu se izg​ u​bil​ a, a
Isa​ b​ el​le je os​ta​la sama, pod budn​ im okom njem​ ač​kog voj​ni​ka za su​sjedn​ im sto​lom. Pri​-
sil​ il​ a se nar​ u​čit​ i café au lait, iako je zna​la da neće biti mlij​ ek​ a i da će kava biti od ci​ko​ri​je.
Isk​ a​pi je na brz​ in​ u i iz​i​đe iz kaf​ i​ća.
Na uglu je ugle​dal​ a pla​kat za​lij​ ep​ljen na izl​ og koji je upoz​ o​rav​ ao na smak​nu​ća zbog i
najm​ a​njeg prij​ es​tup​ a. Po​kraj nje​ga, na iz​log​ u kina, bio je žuti pla​kat na ko​jem je pis​ a​lo:
int​ erd​ it aux jui​ fs – zab​ ra​njen ulaz ži​dov​ im​ a.
Dok je ot​klju​ča​val​ a svoj bic​ ikl, po​red nje se poj​ av​ io njem​ ač​ki vojn​ ik pa se s njim​ e su-​
dar​ i​la.
Zab​ rin​ ut​ o je pi​tao je li sve u redu. Nje​zin je odg​ ov​ or bio osmi​jeh glum​ ic​ e uz kim​ a-​
nje: »Mais oui. Mer​ci.« Zag​ la​dil​ a je ha​lji​nu i stegn​ u​la tor​bi​cu pod paz​ u​hom dok se pe-​
nja​la na bic​ ikl. Udal​ jil​ a se ni​jedn​ om se ne osv​ r​nuv​ši.
Usp​ jel​ a je. Nab​ av​ i​la je Auswe​is, dom​ o​gla se Par​ iz​ a, priv​ ol​ je​la oca da joj dop​ us​ti da os​-
tan​ e i dos​tav​ i​la je prvu tajn​ u po​ru​ku za po​kret Slob​ odn​ a Fran​cu​ska.

133

Šesnaest

Isab​ el​le je otišl​ a prij​ e tjed​ an dana, i Vi​ann​ e je mo​ral​ a prizn​ at​ i da je ži​vot u Le Jar​din​ u

bio bit​no lak​ši. Nije više bilo gnjev​nih is​pad​ a, dvos​ misl​ e​nih prim​ jedb​ i izr​ e​čen​ ih u bliz​ in​ i
sat​ni​ka Beck​ a. Sve u sve​mu, Via​ n​ne više nije mor​ a​la vo​dit​ i be​smis​le​ne bitk​ e u već izg​ ub​-
lje​nom ratu. Sve​jed​no, kuća se bez Isa​ ​bell​ e po​nek​ ad či​nil​ a pret​ ih​ om, a u tiš​ in​ i, Via​ nn​ e
bi se zat​ ekl​ a kako pre​glasn​ o raz​miš​lja.

Kao, pri​mjer​ i​ce, sada. San joj već sa​ti​ma nije dol​ a​zio na oči, samo je zur​ i​la u strop
svo​je spav​ ać​ e sobe i če​ka​la zoru.

Najz​ ad je us​tal​ a iz kre​ve​ta i kren​ ul​ a dol​ je. Na​to​či​la je sebi šal​ i​cu gor​ke kave od mlje-​
ven​ ih ži​ro​va i iz​nij​ el​ a je u straž​nje dvo​riš​ te, gdje je sje​la na An​toi​ neo​ v omi​lje​ni stol​ ac
pod bog​ at​ om krošn​ jom tise, slu​šaj​ u​ći le​tar​gičn​ o kljuc​ an​ je pil​ i​ća po zem​lji.

Nov​ ac se već sa​svim is​to​pio. Od​sad će mor​ at​ i živ​ je​ti od nje​zi​ne bij​ edn​ e učit​ eljs​ ke pla-​
ći​ce.

Kako će prež​ iv​ je​ti? I to sama...
Dov​ r​šil​ a je kavu, ma ko​li​ko bila užas​na. Odn​ ij​ ev​ši praz​nu ša​lic​ u nat​ rag u po​lum​ rač-​
nu, već za​gri​jan​ u kuću, opaz​ i da su vrat​ a sat​ni​ko​ve sobe otvor​ e​na. Otiš​ ao je dok je ona
bila tamo otrag​ a. Do​bro.
Pro​bud​ il​ a je Soph​ ie, pos​lu​šal​ a što je san​ jal​ a i pri​prem​ il​ a joj dor​ uč​ ak od su​hog dvop​ e​-
ka i dže​ma od šlji​va. Za​tim njih dvij​ e kre​nu​še prem​ a gra​du.
Vi​ann​ e je po​žu​riv​ a​la Sop​hie kol​ ik​ o god je to bilo mog​ u​će, ali mala je bila ne​rasp​ o​lo​-
žen​ a, staln​ o je za​no​vi​jet​ al​ a i vuk​la noge. I tako je već bilo kasn​ o pos​lij​ ep​ od​ne kad su naj-​
zad sti​gle pred mes​ni​cu. Red se pop​ ut zmi​je uvi​jao kroz vrat​ a i niz ulic​ u. Via​ n​ne je za-​
uzel​ a svoj​ e mjest​ o na kraj​ u i nerv​ oz​no pog​ le​da​val​ a Ni​jem​ce na trgu.
Žene u redu kom​ e​ša​juć​ i su se pom​ akn​ u​le na​prij​ ed. Na iz​log​ u, Via​ n​ne je za​mij​ e​ti​la
novi pro​pag​ and​ ​ni pla​kat na ko​jem je na​smi​je​šen​ i njem​ ačk​ i voj​nik nud​ io kruh sku​pin​ i
franc​ u​ske djec​ e. Po​kraj nje​ga je bio znak na koj​ em je pis​ al​ o: žid​ o​vim​ a ulaz zab​ ran​ jen.
»Što to zna​či, mama?« upit​ a​la je Sop​hie pok​ a​zuj​ uć​ i na znak.
»Psst, Sop​hie«, oš​tro je pre​ko​ri Via​ n​ne. »O ovo​me smo već razg​ o​var​ al​ e. O nek​ im se
stvar​ im​ a više ne go​vor​ i.«
»Ali otac Jos​ ef je rek​ ao...«
»Tiho«, nes​trpl​ ji​vo će Via​ n​ne po​vuk​ avš​ i Sop​hie za ruku.
Red se opet pom​ akn​ uo. Via​ n​ne je ko​rak​nu​la na​prij​ ed i zat​ ek​la se kako zuri u sje​do​-

134

ko​su ženu čija je koža ima​la boju i tek​st​ u​ru zo​ben​ e kaše.
Via​ nn​ e se nam​ rš​ ti​la. »Gdje je ma​da​me Fou​ r​ni​er?« upi​ta​la je pru​ža​juć​ i bon za da​našn​ ji

obrok mesa. Nad​ al​ a se samo da je još mak​ ar neš​ to os​ta​lo.
»Ži​dov​ im​ a je ulaz zab​ ra​njen«, rekl​ a je žena. »Ost​ ao nam je samo kom​ a​dić diml​ jen​ o​ga

go​lu​ba.«
»Ali ovo je mesn​ ic​ a Fo​ur​nie​ rov​ ih.«
»Više nije. Sad je moja. Že​li​te li gol​ u​ba ili ne?«
Via​ n​ne uzme malu konz​ er​vu s diml​ jen​ im go​lub​ om i spust​ i je u ko​ša​ru od pruć​ a. Ne

re​kav​ši ni rij​ eč, pov​ e​de Sop​hie van. Na su​prot​nom uglu njem​ ač​ki vojn​ ik ču​vao je stra​žu
is​pred ban​ke, pods​ jeć​ a​juć​ i Franc​ uz​ e da je i ona pod uprav​ om Ni​je​ma​ca.

»Mama«, za​cvi​ljel​ a je Soph​ ie. »Nije u redu...«
»Ps​sst.« Via​ n​ne je zgra​bi za ruku. Kad su izi​ š​le iz grad​ a pa nast​ av​ il​ e ko​rač​ at​ i prašn​ ja-​
vim pu​tem do kuće, Sop​hie se nije li​bil​ a po​kaz​ at​ i mr​zo​vol​ ju. Puh​ al​ a je, uzd​ i​sal​ a i gunđ​ a-​
la.
Via​ n​ne ju je ign​ o​rir​ a​la.
Kad su naj​zad sti​gle pred pol​ oml​ je​nu kap​ ij​ u Le Jard​ i​na, Soph​ ie ist​ rgn​ e ruku iz maj​či​-
na stis​ ka i nag​ lo se okre​ne pre​ma njoj. »Kako mogu tek tako uze​ti mes​ni​cu? Teta Isa​ b​ ell​ e
bi neš​ to po​du​zel​ a. Ti se uvij​ ek pla​šiš!«
»A što bih treb​ a​la? Do​trč​ at​ i na trg i zah​ti​je​va​ti da se mes​ni​ca vrat​ i ma​dam​ e Fou​ rn​ i​er?
I što bi mi uči​ni​li? Vi​dje​la si pla​kat​ e u grad​ u.« Sti​šal​ a je glas. »Ubi​ja​ju Franc​ uz​ e, Soph​ ie.
Stri​je​ljaj​ u ih.«
»Ali...«
»Nema ali... Ovo su opasn​ a vre​me​na, Soph​ ie. Mor​ aš to shvat​ i​ti.«
Sop​hi​ene oči cakl​ il​ e su se od suza. »Kad bi bar​ em tata bio ovd​ je...«
Vi​an​ne po​vuč​ e kćer u nar​ u​čje i čvr​sto je za​gr​li. »I ja bih to vo​lje​la.«
Dugo su sta​jal​ e tako zag​ rl​ jen​ e, a onda se po​lak​ o raz​dvoj​ e. »Dan​ as ćemo ki​sel​ it​ i kras-​
tavc​ e, što misl​ iš?«
»Oh, kako za​bavn​ o.«
Via​ nn​ e joj nije mo​gla pro​tu​rječ​ it​ i. »Ti pođi nab​ rat​ i kras​tav​ce, a ja ću prip​ rem​ i​ti
ocat.«
Prom​ a​tral​ a je kćer dok je trč​kar​ al​ a is​pred nje, sa​gin​ ju​ći se pod te​škim gran​ am​ a jab​ u​ke
i odl​ az​ eć​ i pre​ma vrtu. Ono​ga tre​na kad joj se izg​ ub​ i​la iz vi​dok​ ru​ga, Vi​an​ne​ina se za​bri-​
nut​ ost vrat​ i​la. Kako će bez nov​ca? Urod je bio dob​ ar, tako da neće oskud​ i​je​va​ti u voću i
pov​ rć​ u, ali kako će pre​ži​vje​ti na​do​la​zeć​ u zimu? Kako će Soph​ ie sač​ uv​ a​ti zdrav​lje bez mli-​
jek​ a, mesa ili sira, kako će na​bav​ it​ i nove ci​pe​le? Tresl​ a se dok je ula​zil​ a u to​plu, zam​ rač​ e​-
nu kuću. U kuh​ i​nji se uhvat​ il​ a za rub rad​nog stol​ a i pog​nul​ a gla​vu.
»Ma​dam​ e?«
Okren​ ul​ a se to​lik​ o nag​ lo da se uma​lo nije spo​takn​ u​la o vlas​ti​ta sto​pa​la. Bio je u

135

dnevn​ oj sobi, sje​dio je na di​va​nu i či​tao knjig​ u po​kraj upal​ je​ne uljn​ e lamp​ e.
»Satn​ i​če Beck«, tiho je izg​ o​vo​ril​ a nje​go​vo ime. Kren​ ul​ a je prem​ a nje​mu, spoj​ iv​ši drh-​

tav​ e ruke. »Vaš mo​toc​ ikl nije is​pred.«
»Dan je bio tako lij​ ep da sam od​luč​ io proš​ e​ta​ti od grad​ a.« Ust​ ao je. Za​mi​je​ti​la je da

se ned​ avn​ o ošiš​ ao i da se po​rez​ ao dok se ju​tros brij​ ao. Si​ćuš​na cr​ve​na pos​ jek​lin​ a bila je
na njeg​ ov​ u blij​ e​dom obra​zu. »Doi​ mat​ e se uzr​ u​jan​ o. Mo​žda zato što ne spav​ at​ e dob​ ro
otk​ ak​ o vam je ses​tra otiš​la.«

Iz​ne​na​đe​no ga je po​gled​ al​ a.
»Ču​jem kako hod​ at​ e uoko​lo po noći.«
»I vi ste bud​ni«, rekl​ a je glup​ av​ o.
»Čest​ o ni sam ne mogu spa​va​ti. Misl​ im na ženu i djec​ u. Moj sin je tako mal​ e​šan. Pi-​
tam se hoće li me ikad upoz​na​ti.«
»I ja misl​ im na An​to​inea«, rekl​ a je, izn​ en​ a​divš​ i samu sebe tim priz​na​njem. Ne bi
smje​la biti tako otvor​ e​na s ovim mu​škar​cem – nep​ ri​jat​ el​ jem – ali sada je samo bila odveć
umor​na i uplaš​ en​ a da bi mo​gla bila čvr​sta.
Beck je zur​ io u nju, u nje​go​vim je očim​ a prep​ oz​nal​ a gu​bi​tak koji su dij​ el​ i​li. Obo​je su
bili dal​ e​ko od onih koje su vol​ je​li. Obo​je su bili usam​lje​ni.
»Pa, ne bih vas htio ome​tat​ i, dak​ a​ko, ali imam za vas jedn​ u vi​jest. Nak​ on mno​go is-​
tra​živ​ a​nja, ot​krio sam da je vaš sup​ rug u nje​mač​kom Oflag​ u. Moj prij​ a​telj je tamo čuv​ ar.
Vaš sup​ rug je časn​ ik. Jest​ e li to znal​ i? Nema sumn​ je da je bio hrab​ ar na bo​ji​štu.«
»Pro​naš​li ste An​toi​ nea? Živ je?«
On is​pruž​ i zguž​ va​nu, umr​ljan​ u omotn​ ic​ u.»Evo pis​ ma koje vam je nap​ is​ ao. A sada
mu mo​že​te posl​ at​ i pa​ket, što će ga, vjer​ u​jem, nei​ z​re​civ​ o ra​zve​se​lit​ i.«
»O... Bože.« Osje​ti​la je slab​ ost u nog​ a​ma.
Uhvat​ io ju je, umir​ io i pov​ eo pre​ma di​va​nu. Kad se sval​ il​ a do​lje, osje​ti​la je kako joj
suze nav​ i​ru na oči. »Tako ste ljub​ azn​ i«, šapn​ ul​ a je, uzevš​ i od njeg​ a pis​ mo i pri​tisn​ uvš​ i ga
na gru​di.
»Moj mi je pri​ja​telj dos​tav​ io pis​ mo. Od sada pa nad​ a​lje, moje is​pri​ke, ali mor​ at ćete
se dop​ is​ iv​ a​ti jed​ i​no dop​ isn​ ic​ a​ma.«
Nas​ mij​ eš​ io joj se i nju obuz​ e neob​ ič​ an osje​ćaj da on zna za sva ona dug​ ačk​ a pi​sma
koja bi noću smiš​ljal​ a.
»Mer​ci«, rekl​ a je pož​ el​ jev​ši da to nije tako mal​ en​ a ri​ječ.
»Au rev​ oi​ r, ma​da​me«, re​kao je, a onda se na peti okre​nuo i ost​ av​ io je na​sam​ o. Zgu​žva-​
no, umrl​ jan​ o pi​smo drht​ u​ri​lo je u nje​zin​ oj šaci, slo​va njez​ i​na ime​na mag​ lil​ a su se i ples​ a-​
la dok je otva​ral​ a omotn​ ic​ u.

Via​ nn​ e, ljubl​ jen​ a moja,

pri​je sveg​ a, ne bri​ni se za mene. Na sig​ ur​nom sam i do​bro me hran​ e. Ni​sam ozl​ i​jeđ​ en. Is​‐

136

ti​na je – nema u meni rupa od me​ta​ka.
U ba​rak​ a​ma sam imao do​volj​no sreć​ e da zau​ z​mem gor​nji kre​vet, pa sam​ im time imam ne​‐

što pri​vatn​ ost​ i u tom mjest​ u pre​pun​ om muš​ ka​ra​ca. Kroz ma​len​ i pro​zor mogu vid​ jet​ i mje​sec i
nim​ber​ške zvon​ ik​ e. Ali mje​sec je ono zbog čega mis​lim na tebe.

Hran​ a koju dob​ iv​ am​ o dov​ oljn​ a je da pre​ži​vi​mo. Nav​ ik​ ao sam se na pop​ ečk​ e od braš​na i
kom​ a​di​će krump​ i​ra. Je​dva ček​ am da mi ne​što skuh​ aš kad do​đem kući. San​ jam o tome. I o tebi
i Soph​ ie. Ci​jel​ o vrij​ em​ e.

Mol​ im te, ljubl​ jen​ a, ne​moj stra​hov​ at​ i. Samo ost​ a​ni snaž​na i budi tamo za mene kad kuc​ne
čas da nap​ us​tim ovaj kav​ ez. Ti si moja svje​tlost u tami i tlo pod mo​jim nog​ am​ a. Zbog tebe
mogu prež​ iv​ jet​ i. Nad​ am se da ćeš moći pro​nać​ i sna​gu u meni, ta​kođ​ er, V. Da ćeš zbog mene
pron​ ać​ i na​čin​ a da os​ta​neš snažn​ a.

Več​ e​ras čvrs​ to za​gr​li moju kćer i ka​žij​ oj da, neg​dje da​le​ko, njez​ in tata mis​li na nju. I ka​ži​joj
da ću se vra​ti​ti.

Vo​lim te, Via​ n​ne.

P.S. Cr​ven​ i križ dost​ av​lja pa​ke​te. Kad bi mi mog​ la posl​ at​ i moje lo​vačk​ e ruk​ av​ ic​ e, bio bih siln​ o
sre​tan. Zime su ovd​ je hlad​ne.

Vi​an​ne dov​ r​ši s či​tan​ jem, pa smjest​ a sta​ne čit​ at​ i is​poč​ et​ka.
Toč​no tjed​ an dana nak​ on do​la​ska u Par​ iz, Isa​ b​ ell​ e se treb​ a​la sast​ a​ti s drug​ i​ma koji su

dij​ e​li​li njez​ in​ u strast za slob​ od​nom Franc​ us​ kom, i bila je nerv​ oz​na dok je ko​ra​ča​la među
bljed​ un​ jav​ im Par​ i​žan​ im​ a i dob​ ro uhra​njen​ im Nij​ em​cim​ a prem​ a ne​poz​na​tom odre​di​štu.
Ju​tros se s paž​njom odje​nul​ a, u usku plav​ u hal​ ji​nu od raj​ o​na s crn​ im rem​ e​nom. Kosu je
si​noć uvi​la vik​le​ri​ma pa ju je jut​ ros raš​češl​ ja​la u prec​ izn​ e val​ o​ve i ukosn​ i​ca​ma je pri​č​vr​-
stil​ a, za​češl​ jav​ši je od lica. Nije se naš​ min​kal​ a; sta​ra pla​va ber​ etk​ a, dio škol​ske unif​ orm​ e,
i bij​ e​le ru​kav​ i​ce upotp​ u​ni​le su do​jam.

Ja sam glum​ i​ca, ovo je moja ulog​ a, misl​ il​ a je grab​ e​ći uli​com. Zal​ jub​ljen​ a škol​ ar​ka koja
ide na tajn​ i spoj s dečk​ om...

Bila je to prič​ a koju je smisl​ il​ a i za koju se odjen​ ul​ a. Bila je si​gur​na da će – bude li is​-
pi​ti​van​ ja – moći uvjer​ it​ i Ni​jem​ce u to.

Uza sve one uli​ce pod bar​ ik​ a​dam​ a, tre​bal​ o joj je du​lje nego što je oče​ki​va​la da dosp​ ij​ e
do odre​di​šta, ali najz​ ad je za​obiš​la pos​ ​ljedn​ ju ba​ri​ka​du i spus​ti​la se na Bou​ lev​ ard Sa​int-
Ger​ma​in.

Sta​jal​ a je pod uličn​ om svje​tiljk​ om. Iza nje, pro​met se bul​ e​va​rom odvij​ ao usp​ o​ren​ o;
tru​be su trub​ i​le, mot​ o​ri gr​mje​li, konjs​ ka ko​pi​ta top​ o​ta​la, zvon​ca na bi​cik​lim​ a zvo​nil​ a.
No čak i uza svu tu buku, ne​koć ves​ el​ oj ulic​ i kao da je net​ko zgu​lio boje i živ​ ot.

Pok​ raj nje se za​us​ta​vil​ o po​lic​ ijs​ ko voz​ il​ o i iz nje​ga je izi​ š​ ao žand​ ar, ra​me​na ogr​nu​tih
kab​ a​ni​com. U ruci je imao bi​je​lu pa​lic​ u.

137

»Mis​lit​ e li da će mi dan​ as tre​ba​ti ki​šo​bran?«
Is​a​bell​ e po​sko​či i tiho uzvik​ne. To​li​ko je bila usre​dot​ oč​ e​na na po​lic​ aj​ca – sad je prel​ a​-
zio uli​cu uput​ ivš​ i se pre​ma ženi koja je uprav​ o izl​ a​zil​ a iz kaf​ i​ća – da je sas​ vim zab​ or​ a​vil​ a
na svoj zad​ at​ ak. »Ja... Oče​kuj​ em da će ost​ at​ i sun​čan​ o«, rekl​ a je.
Muš​ kar​ ac joj stegn​ e nad​lakt​ ic​ u (i nije, za​pra​vo, bilo bo​lje rij​ e​či za to; stis​ ak mu je bio
če​lič​ an) te je po​ve​de niz naj​edn​ om opust​ jel​ u uli​cu. Smi​ješn​ o je kako jedn​ o po​lic​ ijs​ ko vo-​
zi​lo može na​tje​ra​ti Pa​riž​ a​ne da se razb​ je​že. Nit​ko nije že​lio pris​ ust​ vo​vat​ i uhi​ćen​ ju, bilo
kao svjed​ ok ili kao netk​ o tko bi pom​ og​ ao.
Is​a​bell​ e je po​kuš​ a​val​ a vi​dje​ti muš​ karc​ a iza sebe, ali preb​ rz​ o su se kret​ al​ i. Na​čas mu je
vi​djel​ a čiz​me – dok su žurn​ o grab​ i​le ploč​ni​kom – iz​liz​ a​ne kože, po​ki​dan​ ih vez​ i​ca, s ru​-
pom na lij​ e​vom palc​ u.
»Za​tvo​ri oči«, na​red​ io joj je dok su pre​la​zil​ i uli​cu.
»Zaš​ to?«
»Uči​ni to.«
Nije bila od onih koji su slij​ ep​ o slu​šal​ i za​pov​ i​je​di (za​nim​lji​va igra ri​ječ​ i koju bi mo-​
žda ist​ ak​nul​ a pod dru​gim okoln​ ost​ im​ a), ali tol​ i​ko je očaj​nič​ki že​lje​la biti dio sve​ga ovog​ a
da je učin​ il​ a kako joj je nar​ eđ​ e​no. Za​tvo​ril​ a je oči i tet​ u​ral​ a uz njeg​ a, i više nego jed​nom
uma​lo se spot​ ak​nuv​ši o vlas​ti​ta sto​pal​ a.
Naj​zad su se za​us​tav​ il​ i. Čula je kako kuca če​ti​ri puta na vrat​ a. Zat​ im je čula kor​ a​ke i
fi​juk vrat​ a kako se otva​raj​ u i ki​sel​kast vonj du​han​skog dima koji joj je za​pah​nuo lice.
Tek joj tada sine – upra​vo u tom tre​nut​ku – da bi mo​gla biti u opasn​ ost​ i.
Muš​ ka​rac ju je po​vu​kao unu​tra i vra​ta su se za nji​ma tres​ kom za​lu​pil​ a. Is​ab​ el​le je
otvor​ il​ a oči, iako joj nije bilo tako reč​ en​ o. Naj​bo​lje da odm​ ah po​ka​že svo​ju nar​ av.
Soba joj nije ist​ og​ a tre​na došl​ a u fo​kus. Bilo je mrač​no, zrak te​žak od dima. Svi su
proz​ o​ri bili za​mrač​ e​ni. Je​di​na svje​tlost do​pir​ a​la je od dvij​ u uljn​ ih svje​tiljk​ i, ju​nač​ki se
pro​bij​ a​juć​ i među sjen​ a​ma i dim​ om.
Troj​ i​ca mu​ška​ra​ca sje​di​la su za drv​ en​ im stol​ om, nas​ red ko​jeg je staj​ a​la dup​kom puna
pep​ el​ jar​ a. Dvoj​ i​ca su bila mla​đa. U pok​ r​pa​nim ka​pu​ti​ma i po​de​ran​ im hla​čam​ a. Među
njim​ a je sjed​ io suh​ on​ jav star​ ac – tan​ an pop​ ut olov​ke, vo​skom oblik​ o​va​nih si​je​dih br​ko-​
va – koj​ eg je prep​ ozn​ a​la. Žena koja je bila Is​a​bell​ in kon​takt staj​ a​la je os​lon​ je​na o straž​nji
zid. Bila je od gla​ve do pete u crn​ o​me, pop​ ut udov​ ic​ e, i pu​šil​ a cig​ ar​ et​ u.
»Mons​ ie​ ur Lévy«, obrat​ il​ a se starc​ u. »Jest​ e li to vi?«
Ski​nuo je ofu​ca​nu be​retk​ u sa svoj​ e sjaj​ne ćel​ av​ e glav​ e i zad​ rž​ ao je u spo​jen​ im ru​ka​ma.
»Is​ab​ ell​ e Ros​ sig​nol.«
»Pozn​ a​je​te ovu ženu?« upi​tao je je​dan od muš​ kar​ ac​ a.
»Bio sam red​ ov​ it​ i ku​pac u knjiž​ ar​ i njez​ in​ a oca«, rek​ ao je Lévy. »Zadn​ je što sam čuo o
njoj jest da je nag​ la, svoj​ e​glav​ a i šarm​ antn​ a. Iz ko​lik​ o si škol​ a izb​ ač​ en​ a, Isa​ ​bel​le?«
»Iz prev​ iš​ e, re​kao bi moj otac. Ali zar bi mi se ovih dana is​plat​ i​lo znat​ i gdje na za​ba​vi

138

po​sjest​ i drug​ og sina nek​ og vel​ ep​ osl​ a​ni​ka?« kao iz topa isp​ al​ i Is​a​bel​le. »Još uvij​ ek sam šar​-
mantn​ a.«

»I još uvi​jek dr​ska. Usij​ an​ a glav​ a i nep​ rom​ išl​ jen​ e ri​je​či mo​gle bi biti kobn​ e za sva​ko​ga
od nas u ovoj sobi«, oprezn​ o je rek​ ao.

Is​ab​ ell​ e smjest​ a uoči svo​ju po​greš​ ku. Kimn​ ul​ a je.
»Vrlo si mla​da«, pri​mij​ et​ il​ a je žena, isp​ uh​nuvš​ i dim cig​ ar​ e​te.
»Više ni​sam«, rekl​ a je Is​a​bell​ e. »Da​nas sam se odjen​ u​la tako da iz​gled​ am mla​đe. Mis​-
lim da je to, za​pra​vo, predn​ ost. Tko bi po​sum​njao da jed​na de​vetn​ ae​ s​to​god​ išn​ jak​ i​nja
radi bilo što ileg​ al​no? A upra​vo bist​ e vi, od svih, tre​bal​ i znat​ i da žena može sve što i je​-
dan muš​ kar​ ac.«
Mons​ i​eur Lévy se za​va​li u stolc​ u i sta​ne je prou​ čav​ a​ti.
»Prij​ at​ elj te je top​ lo pre​po​ru​čio.«
»Hen​ri.«
»Kaže da si mjes​ ec​ i​ma raz​no​si​la naše letk​ e. A Ano​uk kaže da si bila pri​ličn​ o pri​sebn​ a
ju​čer.«
Isa​ ​bel​le do​ba​ci po​gled prem​ a ženi – Anou​ k – koja joj zau​ z​vrat kim​ne. »Učin​ it ću sve
da po​mogn​ em«, rekl​ a je. U grud​ im​ a joj se stegn​ e od išč​ ek​ i​van​ ja. Nije joj bilo ni na kraj
pam​ e​ti da bi mog​ la dos​pje​ti ova​ko da​le​ko a da bi joj na konc​ u prist​ up mrež​ i us​kra​til​ i
oni čiji je cilj bio isti kao i nje​zin.
Najz​ ad, mon​sie​ ur Lévy reče: »Treb​ at će ti kriv​ ot​ vo​re​ne isp​ ra​ve. Novi iden​ti​tet. Prib​ a-​
vit ćemo ti sve, ali za to će treb​ a​ti ne​što vre​me​na.«
Is​ab​ ell​ e ošt​ ro uvu​če dah. Pri​hvat​ i​li su je! Slut​nja sud​bin​ e kao da je isp​ un​ il​ a prost​ o​ri-​
ju. Sada će na​po​kon moći učin​ it​ i neš​ to važ​no. Znal​ a je to.
»Za sada, nac​ ist​ i su tol​ i​ko bah​ a​ti da ne vjer​ uj​ u kako ijed​na vrs​ ta ot​po​ra može biti us-​
pješ​na«, re​kao je Lévy, »ali vi​djet će... vid​ jet će, a onda će se opas​nost za nas pov​ e​ća​ti.
Nik​ o​me ne smi​ješ gov​ o​rit​ i o pov​ e​za​nost​ i s nama. Ni živ​ oj duši. A to uklju​ču​je i tvoj​ u
obit​ elj. To je i radi nji​ho​ve, ali i tvo​je si​gurn​ os​ti.«
Isa​ ​bell​ e neće biti te​ško za​ta​jit​ i svo​je ak​tiv​nos​ti. Nitk​ o nije oso​bit​ o ma​rio kamo ide i
što radi. »Oui«, rek​la je. »Onda... Što mo​ram učin​ i​ti?«
Anou​ k se odm​ ak​ne od zida i priđ​ e svežn​ ju ile​galn​ ih nov​ in​ a koje su bile na podu. Nije
mo​gla raz​ azn​ at​ i nas​lov – neš​ to o RAF-ovu bomb​ ard​ ir​ a​nju Ham​burg​ a i Berl​ in​ a. Pos​ eg-​
nu​la je u džep i izv​ ukl​ a pa​ket​ ić, otp​ ril​ ik​ e vel​ ič​ in​ e špil​ a ka​ra​ta, umot​ an u zgu​žva​ni smeć-​
kast​ i pap​ ir i po​ve​zan ko​nopč​ i​ćem. »Ovo ćeš dost​ a​vi​ti u ki​osk u sta​rom sre​diš​ tu Am​bo-​
isea, onom toč​no is​pod dvorc​ a. Ne smij​ e stić​ i kasn​ ij​ e od su​tra u če​tir​ i pop​ odn​ e.« Pred​ al​ a
je Isa​ ​bell​ e pak​ et​ ić i po​lov​ ic​ u isk​ i​dan​ e nov​ča​ni​ce frank​ a. »Pon​ ud​ i mu nov​čan​ ic​ u. Ako ti
pok​ až​ e drug​ u pol​ ov​ i​cu, pred​ aj mu pa​ket. Onda otiđ​ i. Ne os​vrć​ i se. Ne raz​go​va​raj s nji​-
me.«
Dok je uzim​ a​la pak​ e​tić i nov​čan​ i​cu, čula je oš​tro, krat​ko ku​can​ je na vrat​ i​ma iza sebe.

139

Tren​ ut​ ač​na na​pe​tost za​teg​ne zrak u prost​ o​rij​ i. Raz​mje​nji​va​li su se pog​ led​ i, što je Is​a​bell​ e
zorn​ o pod​sje​til​ o da je ovo opasn​ a ra​bot​ a. Mo​gao bi to biti po​lic​ aj​ ac s dru​ge stra​ne vra​ta,
ili na​cist.

Za​tim netk​ o za​ku​ca tri​put.
Mon​si​eur Lévymir​no kimn​ e.
Vra​ta se otvo​re i unu​tra uđe go​jaz​ an mu​škar​ ac, gla​ve u oblik​ u jaj​ e​ta i lica ist​ očk​ an​ a
star​ ačk​ im pje​gam​ a, »Pron​ a​šao sam ga kako tu​mar​ a na​oko​lo«, rek​ ao je sta​rac kad se iz​-
mak​nuo u stra​nu i ot​krio pil​ ot​ a RAF-a, još uvi​jek u le​tač​kom komb​ in​ e​zo​nu.
»Mon Dieu«, šap​nul​ a je Is​a​bell​ e. Ano​uk kimn​ e.
»Pos​ vu​da su«, reče Ano​uk is​pod gla​sa. »Pa​daj​ u s neba.« Kru​to se nas​ mij​ e na vlas​tit​ u
dos​ jet​ku. »Bje​gunc​ i iz njem​ ačk​ ih zat​ vor​ a, pi​lo​ti obor​ e​nih bom​bard​ e​ra.«
Isa​ ​bel​le je zu​ril​ a u pil​ o​ta. Svat​ko je znao kakv​ a kaz​na slij​ e​di ono​me tko po​ma​že bri​-
tan​skim pi​lo​ti​ma. Pla​ka​ti s upo​zo​ren​ ji​ma bili su pos​ vu​da: lo​gor ili smrt.
»Nab​ a​vi mu ne​što odjeć​ e«, re​kao je Lévy.
Sta​rac se okren​ uo pi​lot​ u i po​čeo go​vor​ i​ti.
Pil​ ot očit​ o nije raz​ um​ io franc​ u​ski.
»Na​ba​vit će vam neš​ to odje​će«, reče mu Is​ab​ ell​ e.
Sob​ om zavl​ ad​ a muk. Osjet​ il​ a je kako svi u nju bul​ je.
»Go​vor​ iš eng​ les​ ki?« tiho je upit​ a​la Ano​uk.
»Malo. Dvij​ e go​din​ e u djev​ o​jač​kom in​ter​nat​ u u Švi​cars​ koj.«
Opet muk. Pot​ om Lévy reče: »Kaži pil​ ot​ u da ćemo ga ne​ka​mo sa​krit​ i dok ne pron​ a​-
đe​mo nač​ in da na​pus​ti Fran​cus​ ku.«
»Zar to mož​ et​ e?« upit​ a Isa​ ​bel​le.
»Ne ovo​ga časa«, od​vra​ti Ano​uk. »Ne​moj mu to reći, jas​no. Samo mu kaži da smo na
nje​go​voj stran​ i i da je na si​gur​nom – re​lat​ ivn​ o. I neka čini što mu se kaže.«
Isa​ ​bel​le kre​ne pre​ma pi​lot​ u. Kad mu se pri​bli​žil​ a, vid​ je​la je ogre​bo​tin​ e na nje​go​vu
licu i kako mu je ne​što rasp​ o​ril​ o ru​kav let​ ačk​ o​ga kom​bin​ ez​ on​ a. Bila je pril​ ič​no si​gur​na
da mu je sa​su​šen​ a krv zat​ amn​ il​ a ko​rij​ en kose i pom​ is​li: Ba​cao je bomb​ e nad Njem​ ačk​ om.
»Ni​smo svi pas​ iv​ni«, reče ona mla​di​ću.
»Gov​ or​ it​ e eng​ les​ ki«, re​kao je. »Hval​ a Bogu. Obo​ril​ i su moj avio​ n pri​je čet​ ir​ i dana.
Otad​ a se šul​ jam po mračn​ im ku​to​vim​ a. Ni​sam znao kamo ću dok me ovaj tip nije šče​-
pao i do​vu​kao ova​mo. Pom​ o​ći ćete mi?«
Kim​nul​ a je.
»Kako? Kako me mo​žet​ e vrat​ it​ i kući?«
»Ne​mam odg​ o​vor​ e. Samo ra​dit​ e kako vam kažu i, mon​sie​ ur?«
»Da, gosp​ o​đo?«
»Ris​ kir​ a​ju živ​ o​te da vam pom​ ogn​ u. To vam je jasn​ o?«
Kimn​ uo je.

140

Isa​ b​ ell​ e se okre​ne prem​ a svoj​ im no​vim kol​ eg​ am​ a. »Ra​zu​mi​je sve i či​nit će kako mu
ka​že​te.«

»Merc​ i, Is​a​bel​le«, rek​ ao je Lévy. »Kako mož​ em​ o s to​bom stup​ i​ti u kont​ akt? Kad se
vra​tiš iz Am​bo​isea?«

Onog​ a tre​na kad je čula pit​ an​ je, Isa​ ​bell​ e je ima​la od​gov​ or, koji ju je i samu izn​ en​ a-​
dio. »Knjiž​ a​ra«, čvrs​ to je od​go​vo​ri​la. »Ka​nim je po​nov​no otvo​ri​ti.«

Lévy je znač​ ajn​ o po​gled​ a. »Što će ti otac na to reći? Misl​ io sam daju je zat​ vor​ io kad
su mu na​cist​ i ka​zal​ i što smi​je pro​dav​ at​ i.«

»Moj otac radi za na​cist​ e«, ogor​če​no je uzv​ ra​ti​la. »Nje​gov​ o mi mišl​ jen​ je ne znač​ i pre-​
viš​ e. Želi da pron​ ađ​ em pos​ ao. I to će biti moj po​sao. Bit ću vam dost​ upn​ a u bilo koje
doba dana i noći. To je sav​ rš​ e​no rje​še​nje.«

»Jest«, rek​ ao je Lévy, iako je zvuč​ al​ o kao da se sa​svim ne slaž​ e. »U redu, onda. Anou​ k
će ti dost​ av​ i​ti nove isp​ ra​ve čim usp​ i​jem​ o na​pra​vi​ti novu osob​nu is​kazn​ ic​ u. Tre​bat će
nam tvo​ja fot​ og​ ra​fij​ a.« Pog​ led mu se suzi. »I, Isa​ ​bell​ e, do​pust​ i mi da nač​ as bud​ em sta​ro
gunđ​ a​lo i pod​sjet​ im mlad​ u djev​ ojk​ u koja je ne​koć bila ne​pro​miš​lje​na, da to više ne smi​-
je biti. Znaš da sam prij​ a​telj tvog oca, odn​ os​no bio sam dok nije pok​ a​zao prav​ o lice, i
god​ i​na​ma sam slu​šao prič​ e o tebi. Sad je vri​je​me da odrast​ eš i sluš​ aš upu​te. Uvij​ ek. Bez
iz​nim​ke. To je radi tvo​je si​gur​nos​ti, pod​ jed​na​ko kao i radi naše.«

Isa​ ​bell​ e se po​sra​mil​ a što je imao po​tre​bu ovo iz​re​ći, i to pred svi​ma. »Na​ravn​ o.«
»A ako te uhvat​ e«, rek​la je Anou​ k, »uhva​tit će te kao ženu. Raz​ u​mij​ eš? Za nas ima​ju
po​seb​ne... neu​ godn​ os​ti.«
Is​a​bel​le teš​ ko pro​gut​ a. Na​krat​ko je po​misl​ il​ a na log​ or i smak​nu​će. Bilo je to neš​ to o
čemu nik​ ad nije raz​miš​ljal​ a. Dak​ ak​ o, tre​ba​la je.
»Ono što svi tra​ži​mo jed​ni od dru​gih – ili se, bar​ em, tomu nad​ am​ o – jesu dva dana.«
»Dva dana?«
»Bu​deš li uhić​ en​ a... i isp​ i​tiv​ a​na, pok​ uš​ aj ne odat​ i niš​ ta dva dana. Tako ćemo imat​ i
vre​men​ a da nest​ a​nem​ o.«
»Dva dana«, rek​la je Is​a​bel​le. »To i nije prev​ iš​ e.«
»Tako si mla​da«, rekl​ a je Anou​ k, nam​ rš​ tiv​ši se.
U pro​tek​lih šest dana Isa​ ​bell​ e je nap​ us​til​ a Pa​riz čet​ i​ri puta. Dost​ av​lja​la je pak​ et​ e u
Amb​ o​ise, Blo​is i Lyon. Više je vrem​ e​na pro​vel​ a na že​ljezn​ ič​kim ko​lod​ vo​rim​ a nego u
očev​ u stan​ u, što je bio ras​po​red koji im je obo​ma odg​ ov​ a​rao. Sve dok je ček​ a​la u re​dov​ i-​
ma za hran​ u tij​ ek​ om dana i vra​ća​la se kući pri​je po​li​cijs​ kog sata, njez​ in otac nije ma​rio
što je čin​ i​la. Sada se, međ​ u​tim, vrat​ il​ a u Par​ iz i bila je spremn​ a prij​ e​ći na idu​ću fazu svo-​
je​ga pla​na.
»Ne​ćeš otvor​ i​ti knjiž​ a​ru.«
Is​a​bell​ e je zur​ i​la u oca. Staj​ ao je po​kraj zam​ rač​ e​nog proz​ o​ra. Na bljed​ un​ ja​voj svjet​ los-​
ti stan se do​imao otr​ca​no gol​ em, ona​ko ukraš​ en izr​ ez​ba​ren​ im ant​ ikv​ it​ e​tim​ a koji su se

141

skupl​ ja​li nar​ aš​ taj​ im​ a. Oda​bra​ne sli​ke u te​škim poz​lać​ en​ im ok​vir​ i​ma res​ i​le su zid​ ov​ e
(neke su ned​ os​ta​jal​ e, a nam​ jest​ o njih na zid​ o​vi​ma su vi​sjel​ e crne sje​ne; otac ih je po svoj
pri​lic​ i prod​ ao), a kad bi se kapc​ i na proz​ or​ im​ a otvor​ i​li, pre​kras​ an po​gled na Eiff​ e​lov to-​
ranj puc​ ao je točn​ o s njih​ ov​ a balk​ o​na.

»Rek​ ao si da mo​ram pron​ ać​ i po​sao«, tvr​do​gla​vo je od​vrat​ il​ a. Pa​ket omot​ an pap​ i​rom
u nje​zin​ oj torb​ i​ci pruž​ ao joj je novu snag​ u da se us​pro​ti​vi ocu. Uost​ al​ om, već je bio pri-​
pit. Neće proć​ i dugo i izv​ a​lit će se u nas​lon​ ja​ču u sa​lon​ u, cvi​leć​ i u snu. Kao djev​ oj​či​ci, ti
su zvu​kov​ i u njoj bu​di​li čež​nju da ga utje​ši. Više nisu.

»Mis​lio sam na pla​ćen po​sao«, suho je re​kao i na​to​čio sebi još jedn​ u čaš​ ic​ u vin​ ja​kom.
»Za​što jed​nos​tav​no ne pij​ eš iz zdjel​ e za juhu?« upit​ al​ a je.
Ign​ or​ i​rao ju je. »Neću. Ovo je zad​nja. Neć​ eš otvo​rit​ i knjiž​ ar​ u.«
»Već sam to učin​ i​la. Da​nas. Cij​ e​lo da​našn​ je pop​ odn​ e pro​vel​ a sam tamo čist​ eć​ i.«
Čin​ i​lo se da se umi​rio. Njeg​ ov​ e ču​pav​ e, sij​ e​de obr​ve iz​vil​ e su se na nje​go​vu izb​ or​ a-​
nom čelu. »Čist​ il​ a si?«
»Čis​ti​la sam«, rekl​ a je. »Znam da si iz​nen​ a​đen, tata, ali više nem​ am dva​nae​ st.« Kre-​
nu​la je prem​ a nje​mu. »Učin​ it ću to, tata. Od​luč​ i​la sam. Tako ću imat​ i vre​me​na da če​-
kam u red​ ov​ i​ma za hran​ u i pril​ ik​ u da ma​kar neš​ to zar​ a​dim. Ni​jem​ci će kup​ ov​ at​ i knji​ge
od mene. To ti obeć​ a​vam.«
»Ko​ket​ ir​ at ćeš s nji​ma?« re​kao je.
Osjet​ i​la je ubod njeg​ o​ve osu​de. »I to mi kaže netk​ o tko za ih radi.«
Zu​rio je u nju.
Ona je zur​ i​la u njeg​ a.
»Do​bro«, naj​zad je prog​ o​vor​ io. »Čini što ti dra​go. Ali sprem​ iš​ te otra​ga je moje. Moje,
Isa​ b​ ell​ e. Zak​ lju​čat ću ga i uzet​ i ključ, a ti ćeš poš​ tov​ at​ i moju že​lju tako što ćeš ga zao​ bi-​
laz​ it​ i u šir​ o​kom luku.«
»Zaš​ to?«
»Nije važn​ o.«
»Sast​ aj​ eš se tamo sa žen​ am​ a? Na ka​uču?«
Za​vrt​ io je gla​vom. »Baš si bud​ a​las​ta. Hva​la Bogu što ti maj​ka nije pož​ i​vje​la pa da vidi
kak​va si post​ al​ a.«
Is​a​bell​ e je mrz​ il​ a kol​ ik​ o ju je du​bok​ o ovo po​go​di​lo. »Ili tebe, tata«, rek​la je. »Ili tebe.«

142

Sedamnaest

Sre​din​ om lip​nja, dva dana prij​ e po​sl​ jed​njeg dana škol​ske god​ i​ne, Via​ nn​ e je sta​ja​la pred

plo​čom, skla​nja​ju​ći glag​ ol, kad je čula sad već pozn​ at​ o bru​jan​ je nje​mač​kog mo​toc​ ik​la.
»Opet vojn​ i​ci«, gor​ko je re​kao Gil​les Fo​urn​ i​er. U zadn​ je vrij​ em​ e dje​čak je bio vje​či​to

ogorč​ en, i tko bi mu mo​gao za​mje​ri​ti? Nac​ is​ti su ote​li obi​telj​sku mesn​ ic​ u i pre​da​li je ko​-
lab​ or​ ac​ io​ nis​ti​ma.

»Bu​dit​ e mirn​ i«, rekl​ a je uče​nic​ im​ a i iz​išl​ a u hodn​ ik. Uto uđoš​ e dvo​jic​ a mu​ška​ra​ca –
ges​ta​pov​ ac u dug​ om, cr​nom ka​pu​tu i mjes​ni žand​ ar Paul, koji se dob​ ra​no ugoj​ io ot​kak​ o
je po​čeo su​ra​điv​ at​ i s Nij​ em​ci​ma. Trb​ u​ši​na mu je na​pi​njal​ a rem​ en. Kol​ i​ko ga je samo
puta vid​ jel​ a kako pro​la​zi Uli​com Vict​ or​ a Hug​ oa nos​ e​ći više hra​ne nego što bi nje​go​va
obi​telj mo​gla poj​ est​ i, dok je ona sta​ja​la u dug​ ač​kom redu, u ruci stišć​ u​ći bon​ ov​ e ko​jim​ a
si je mog​ la tako malo pri​uštit​ i?

Vi​an​ne im kren​ e usu​sret čvrs​ to pri​tisn​ uv​ši ruke o struk. Bilo joj je ne​ugod​no u izn​ o-​
še​noj ha​ljin​ i, ofu​can​ a ovrat​ni​ka i orukv​ ic​ a, a iako je bri​ž​lji​vo olov​kom pov​ uk​la smeđ​ u
crtu duž straž​njeg dij​ el​ a noge, bilo je oči​to da je rij​ eč o prev​ a​ri. Nije imal​ a čar​ ap​ e i to ju
je čin​ il​ o neob​ ič​no ra​nji​vom pred tim mu​škar​cim​ a. S obje stra​ne hodn​ i​ka, vrat​ a učio​ nic​ a
su se otva​ra​la i uči​te​lji su vi​ril​ i da vide što žele časn​ ic​ i. Pog​ le​da​va​li su jedn​ i u dru​ge, ali
nitk​ o nije prog​ ov​ ar​ ao.

Agent Gest​ ap​ a odl​ uč​no se uput​ io pre​ma uči​oni​ci mons​ i​eura Par​ et​skog na kraj​ u hod-​
ni​ka. Deb​ el​ i Paul je​dva ga je sust​ iz​ ao pu​šu​ći iza nje​ga.

Nek​ o​lik​ o tren​ u​tak​ a pos​lij​ e, fran​cus​ ki je žan​dar iz učio​ ni​ce izv​ u​kao gosp​ od​ in​ a Par​ et-​
skog.

Via​ nn​ e se na​mrš​ til​ a kad su prol​ a​zil​ i mimo nje. Star​ i Pa​ret​sky, koji je i nju ne​kad učio
zbraj​ a​ti – ota​da je prošl​ a či​ta​va vječ​nost – i čija se su​prug​ a brin​ u​la o cvij​ e​ću u ško​li, upu-​
tio joj je pres​travl​ jen po​gled. »Paul?« ošt​ ro je rekl​ a Via​ n​ne. »Što se do​gađ​ a?«

Po​li​caj​ ac se za​us​tav​ i. »Za ne​što je osumn​ jič​ en.«
»Nis​ am niš​ ta skriv​ io!« krikn​ uo je Pa​ret​sky po​kuš​ av​ aj​ u​ći se osl​ ob​ o​di​ti Pau​ lov​ a sti​ska.
Ges​tap​ o​vac zam​ i​jet​ i kom​ e​ša​nje i bah​ a​to se isp​ rs​ i. Užur​ba​no priđ​ e Via​ n​ne, potp​ et​ i​ce
su mu lup​kal​ e po podu. Od blje​ska njeg​ ov​ ih oči​ju njez​ in​ im tij​ e​lom prođ​ e drh​taj stra​ha.
»Ma​da​me, zbog kakv​ og nas razl​ og​ a omet​ a​te?«
»O... on mi je pri​jat​ elj.«
»Za​ist​ a«, oteg​nuo je tako da je to za​zvu​čal​ o kao pi​ta​nje. »Tada vam je pozn​ at​ o da raz-​

143

no​si ant​ i​njem​ ač​ku prop​ a​gand​ u?«
»To su nov​ i​ne«, rek​ ao je Pa​rets​ ky. »Samo go​vor​ im fran​cu​skom na​ro​du is​ti​nu, Vi​an​ne!

Reci im!«
Via​ nn​ e osje​ti kako se sva poz​ or​nost pre​bac​ i​la na nju.
»Vaše ime?« upi​tao je ges​ta​pov​ ac otvo​riv​ši not​ es i izv​ a​divš​ i olovk​ u.
Ona nerv​ oz​no ovl​ a​ži usn​ ic​ e. »Via​ n​ne Ma​uri​ac.«
On zap​ i​še. »I vi su​rađ​ u​je​te s Pa​ret​skim? Razn​ o​sit​ e letk​ e?«
»Ne!« usk​ lik​nul​ a je. »On je moj kol​ eg​ a uči​telj, gosp​ o​din​ e. Niš​ ta dru​go ne znam.«
Ges​ta​pov​ ac zak​lop​ i bi​ljež​ni​cu. »Zar vam nitk​ o nije re​kao da je naj​pam​ etn​ i​je ne pos-​

tav​ljat​ i pit​ a​nja?«
»Nis​ am htje​la«, rekl​ a je suha grla.
On se po​lak​ o nas​ mi​je​ši. To je prest​ ra​vi, ra​zo​ruž​ a, taj osmij​ eh. Do te mjer​ e da joj je

tre​bal​ o ne​kol​ i​ko tren​ u​ta​ka da shva​ti nje​go​ve idu​će ri​ječ​ i.
»Iz​bač​ e​ni ste, mad​ a​me.«
Srce kao da joj je prest​ a​lo ku​cat​ i. »M- mol​ im?«
»Go​vo​rim o vaš​ em na​mješ​ ten​ ju. Otp​ u​šten​ i ste. Po​đi​te kući, ma​dam​ e, i više se ne vra​-

ćajt​ e. Ovim učen​ ic​ im​ a nije pot​ re​ban pri​mjer kao što ste vi.«

* * *

Na kra​ju dana, Vi​ann​ e je sa Sop​hie pješ​ ic​ e kre​nul​ a kući i čak bi se tu i tamo sje​til​ a od​go​-
vor​ i​ti na jedn​ o od kće​ri​nih bezb​ roj​nih pi​tan​ ja, no ci​jel​ o je to vrij​ e​me mis​lil​ a: Što ću sad?
Što sad?

Štand​ ov​ i i trg​ o​vin​ e bili su za​tvo​re​ni u ovo doba dana, koš​ ar​ e i sand​ u​ci praz​ni.
Pos​ vu​da su bili natp​ is​ i: nema jaja, nema mas​la​ca, nema ulja, nema lim​ u​na, nema ci-​
pe​la, nema konc​ a, nema pap​ irn​ a​tih vre​ća.
Bila je tank​ a s nov​cem koji joj je os​tav​ io An​to​ine. I više nego tank​ a – got​ o​vo da se sa-​
svim is​to​pio – iako se u po​čet​ku čin​ il​ o kao pri​ličn​ o ve​li​ka svo​ta. Troš​ i​la ga je samo na
ono naj​nuž​nij​ e – drva, stru​ju, plin, hran​ u. Ali svej​ ed​no se ist​ op​ io. Kako će ona i Soph​ ie
pre​ži​vje​ti bez njez​ in​ e učit​ eljs​ ke plać​ e?
U kući se kre​ta​la kao u snu. Skuh​ al​ a je lo​nac juhe od kup​ u​sa i nak​ r​cal​ a ga izr​ i​ban​ om
mr​k​vom koja je bila gnjec​ av​ a pop​ ut knedl​ ic​ a. Čim je jelo bilo zgo​tovl​ jen​ o, opral​ a je rub-​
lje, i dok je vis​ jel​ o na uže​tu, krp​ al​ a je ča​ra​pe sve dok se nije smrk​nu​lo. Prer​ a​no je spre​-
mil​ a mr​zov​ olj​nu Soph​ ie u kre​vet.
Ima​ju​ći osje​ćaj kao da joj je uz grlo prit​ isn​ ut nož, sjed​ il​ a je sama za stol​ om u bla​gov​ a​-
onic​ i, sa služb​ en​ om do​pis​nic​ om i na​livp​ e​rom.

Najd​ ra​ži An​to​ine,
os​tal​ a sam bez novc​ a, i bez posl​ a. Što da ra​dim?
A zima će za samo ne​ko​lik​ o mje​sec​ i.

144

Odig​nu​la je na​livp​ e​ro s pa​pir​ a. Plav​ om isp​ i​sa​ne rij​ eč​ i čin​ i​le su se pre​viš​ e ras​teg​nu​tim​ a na
bij​ e​lom pa​pir​ u.

Ost​ al​ a sam bez novc​ a.
Kakv​ oj bi to ženi uop​će palo na pam​ et posl​ at​ i tak​vo pis​ mo za​rob​lje​nom sup​ rug​ u?
Zguž​ va​la je dop​ is​nic​ u u lopt​ ic​ u i bac​ il​ a je u hlad​ni, čađ​ om prek​ ri​ven​ i ka​min, gdje je
os​ta​la lež​ at​ i na post​ el​ ji od siv​ o​ga pe​pe​la.
Ne.
Ne može ost​ at​ i u kući. Što ako je Sop​hie pro​na​đe, pro​čit​ a? Iz​va​di do​pis​nic​ u iz pep​ e​la
i odn​ e​se je u stražn​ je dvo​riš​ te, gdje je baci u sjen​ ic​ u. Pi​lić​ i će je izg​ az​ i​ti i is​kljuc​ at​ i do ne-​
prep​ ozn​ at​lji​vos​ti.
Vani je sje​la na An​toi​ neo​ v omil​ jen​ i stol​ ac, omam​ljen​ a ne​na​da​nom pro​mjen​ om okol-​
nost​ i, i ovim nov​ im jez​ iv​ im strah​ om. Kad bi bar​ em sve mog​ la pon​ ov​ i​ti. Još bi više šte-​
dje​la... izd​ r​žal​ a bi s man​ je nov​ca... pust​ i​la bi da odved​ u mon​sie​ ura Par​ et​skog bez ri​ječ​ i.
Iza nje​zin​ ih leđa, vra​ta se uz škri​pu otvor​ e, pa uz škljoc​ aj za​tvo​re.
Ko​ra​ci. Dis​ an​ je.
Treb​ a​la bi ust​ a​ti i oti​ći, ali bila je odveć umor​na da se pom​ ak​ne s mjes​ta.
Beck joj pri​je sle​đa.
»Jes​te li za čašu vina? Chat​ ea​ u Mar​gau​ x ’28? Vrlo do​bra go​di​na, na​vodn​ o.«
Vino. Po​žel​ je​la je reći da, mol​ im vas (mo​žda joj ni​kad u ži​vot​ u nije to​li​ko treb​ al​ a čaša
vina), ali nije to mog​ la pre​val​ i​ti prek​ o usa​na. Nije mog​ la ni reći ne, pa je ost​ a​la šut​ke.
Čula je kako je iz​vad​ io čep, a onda grgl​ ja​nje vina dok je toč​ io. Spus​tio je punu čašu
na stol po​kraj nje. Slatk​ i, bog​ a​ti mi​ris bio je opoj​ an.
Na​toč​ io je i sebi čašu pa sjeo na stol​ ac po​kraj nje​zin​ a. »Od​la​zim«, rek​ ao je nak​ on
duge šut​nje.
Okren​ ul​ a se prem​ a nje​mu.
»Nem​ ojt​ e izg​ led​ a​ti to​lik​ o ve​sel​ i. Samo na neko vri​je​me. Ne​ko​lik​ o tjed​ a​na. Nis​ am bio
kod kuće dvij​ e god​ i​ne.« Otp​ io je gutl​ jaj. »Moja žena mož​ da sada sjed​ i u na​šem vrtu pi-​
ta​juć​ i se tko će joj se vrat​ i​ti. Nis​ am onaj isti čov​ jek koji je oti​šao. Vid​ io sam stvar​ i...«
Zas​tao je. »Ovaj rat nije ono što sam oče​ki​vao. A stvar​ i se pro​mi​je​ne kad te dugo nema,
slaž​ et​ e li se?«
»Oui«, rek​la je. Čest​ o bi i sama isto pom​ isl​ il​ a.
U ti​šin​ i među nji​ma, čula je krek​ e​ta​nje žabe i tre​per​ en​ je lišć​ a na pov​ jet​ ar​cu koji je
pron​ os​ io mir​ is jas​ min​ a nad njih​ ov​ im glav​ a​ma. Sla​vu​je​va pjes​ ma bila je žal​ obn​ a, usaml​ je​-
na.
»Nis​te baš svoj​ i, ma​dam​ e«, pri​mij​ e​tio je. »Ako mi ne za​mjer​ a​te što vam to go​vo​rim.«
»Dan​ as sam dob​ i​la ot​kaz u ško​li.« Bilo je to prvi put da je nag​ las iz​gov​ or​ i​la te ri​ječ​ i, i
to joj iz​mam​ i blist​ av​ e suze u oči​ma. »Ja... Pri​vukl​ a sam na sebe pažn​ ju.«
»Što je vrlo opas​no.«

145

»No​vac koji mi je sup​ rug ost​ av​ io je pot​ ro​šen. Nez​ ap​ os​len​ a sam, a zima je pred vrat​ i-​
ma. Kako ću prež​ i​vjet​ i? Nah​ ran​ i​ti Soph​ ie i ugri​jat​ i je?« Okren​ u​la se i po​gle​dal​ a ga.

Njih​ o​vi se po​gled​ i spoj​ e. Že​lje​la je okre​nu​ti glav​ u, ali nije mo​gla.
Spus​tio je prazn​ u čašu iz nje​zin​ e ruke i is​prep​ leo prs​ te s njez​ in​ im​ a. Njeg​ ov je dod​ ir
bio vreo na njez​ in​ im hlad​nim ru​kam​ a, i ona za​drh​ti. Naj​ed​nom se sje​til​ a nje​go​va ured​ a
– i sve one hran​ e. »To je samo vino«, rek​ ao je, a mi​ris crn​ ih treš​ a​nja i tamn​ e bo​ga​te zem-​
lje s daš​ kom la​vand​ e do​pre do njez​ i​nih nosn​ ic​ a, pods​ je​tivš​ i je na ži​vot ka​kav je ži​vje​la
prij​ e, na noći kad bi ona i Ant​ oi​ ne sje​di​li ov​dje pij​ uć​ i vino.
Otp​ il​ a je gut​ljaj i dah​nul​ a; zab​ or​ av​ il​ a je na ovaj jed​nost​ av​ni uži​tak.
»Pre​li​jep​ i ste, mad​ a​me«, re​kao je, gla​sa slatk​ og i bo​gat​ og pop​ ut vina. »Mo​žda je proš-​
lo pre​vi​še vrem​ e​na ot​ka​ko ste to čuli.«
Via​ n​ne se oso​vi na noge, to​li​ko nag​ lo da je uda​ril​ a o stol i prol​ i​la vino. »Ne bist​ e
smje​li gov​ or​ i​ti tak​ve stvar​ i, Herr sat​nič​ e.«
»Ne«, rek​ ao je i sam ust​ avš​ i. Sta​jao je isp​ red nje, daha s mi​ris​ om cr​nog​ a vina i ment​ e.
»Ne bih smio.«
»Mo​lim vas«, rek​la je, nes​pos​ obn​ a dov​ rš​ it​ i re​če​ni​cu.
»Vaša kći neće glad​ o​va​ti ove zime, mad​ am​ e«, rek​ ao je. Mek​ a​no, kao da je to bio nji​-
hov taj​ni spor​ a​zum. »U to mož​ e​te biti sig​ urn​ i.«
Bog neka joj pom​ og​ne, ali Via​ n​ne je lakn​ ul​ o. Ne​što je pro​mrml​ ja​la – nije čak bila si​-
gurn​ a ni što – i vra​til​ a se u kuću, gdje je leg​ la na kre​vet po​kraj Soph​ ie, ali proš​lo je dugo
prij​ e nego što je us​pje​la zasp​ a​ti.

* * *

Knjiž​ a​ra je ne​kad bila mjest​ o okupl​ jan​ ja pjes​ni​ka, pis​ ac​ a i akad​ em​ i​ka. Isa​ b​ ell​ in​ e naj​ljep-​
še usp​ om​ en​ e iz dje​tinjs​ tva vez​ a​ne su uz ove vlažn​ e prost​ or​ i​je. Dok bi otac ra​dio na svom
tis​ kars​ kom stroj​ u u stražn​ joj sobi, mala je Is​ab​ el​le či​ta​la prič​ e i bajk​ e i smišl​ jal​ a igro​kaz​ e.
Bili su sret​ni tamo, bar​ em neko vrij​ em​ e, prij​ e nego što se majk​ a razb​ o​ljel​ a, a otac po​čeo
piti.

Evo moje Iz. Dođi, sjed​ni tati u kri​lo dok piš​ em mami pje​smu.
A mož​ da je sve to iz​mis​li​la, sas​tav​ i​la niti vlas​tit​ e po​tre​be i omot​ a​la ih čvrs​ to oko ra​-
me​na. Ni sama više nije bila sig​ ur​na.
Sada su Nij​ emc​ i okup​ i​ra​li sjen​ ov​ i​te kutk​ e.
U šest tjed​ a​na otk​ ak​ o je Isa​ b​ el​le po​novn​ o otvo​ril​ a knjiž​ a​ru, vi​jest se očit​ o pro​ši​ri​la
među vojn​ ic​ im​ a – za pul​tom je bila pre​li​je​pa djev​ oj​ka.
Pris​ti​za​li su u ri​jek​ am​ a, odje​ven​ i u svoj​ e bes​pri​jek​ or​ne odor​ e, glasn​ i dok su se na​gur​ a-​
va​li. Isa​ ​bell​ e je s nji​ma ne​mil​ o​srd​no očij​ u​kal​ a, ali bri​nu​la se da ni​kad ne nap​ u​šta knji​ža-​
ru dok nije bila prazn​ a. I uvi​jek je izl​ a​zi​la na stražn​ ja vra​ta, u ugl​ jen​ oc​ rn​ om ogrt​ ač​ u s ka-​
pu​ljač​ om, koju bi navl​ a​či​la čak i na ljet​nim vru​ći​nam​ a. Vojn​ i​ci mož​ da jesu bili ves​ e​li i
na​smi​ješ​ en​ i – još dje​ča​ci, za​prav​ o, razg​ o​vor im se vr​tio oko lij​ ep​ ih fräu​lei​ ne tamo doma

146

dok su ku​pov​ al​ i franc​ us​ ke klas​ i​ke »prih​ vatl​ jiv​ ih« auto​ra za svoj​ e obi​tel​ ji – ali ni​kad nije
za​bor​ a​vi​la da su ne​pri​ja​tel​ ji.

»Ma​dem​ o​isel​le, tako ste lij​ e​pi, i tako nas ign​ o​rir​ a​te. Kako ćemo prež​ iv​ jet​ i?« Mlad​ i nje-​
mač​ki časn​ ik pos​ egn​ uo je za njom.

Ljupk​ o se nas​ mi​jal​ a i okretn​ o izm​ ak​nul​ a izv​ an nje​gov​ a do​seg​ a. »No, no, gosp​ o​din​ e,
zna​te da ne smi​jem ni​kog​ a fav​ or​ iz​ ir​ a​ti.«

Ugur​ al​ a se na sto​lac iza pult​ a. »Vi​dim da drž​ i​te knjig​ u poe​ zi​je. Sig​ ur​na sam da tamo
kod kuće ima​te djev​ oj​ku koja bi bila pre​sretn​ a da prim​ i tako paž​ l​ jiv dar.«

Prij​ a​te​lji ga gurn​ u nap​ rij​ ed, svi uglas go​vo​reć​ i.
Is​ab​ el​le je uzim​ al​ a nje​gov nov​ ac kad je zvon​ce nad ulazn​ im vrat​ i​ma ve​se​lo zaz​ vec​kal​ o.
Pod​ ig​ne po​gled, oček​ u​juć​ i da će vi​dje​ti još nje​mač​kih vojn​ i​ka, ali bila je to Anou​ k.
Odjev​ en​ a, kao i obič​no, više u skla​du sa svoj​ om osob​nošć​ u nego s vre​me​nom – u cr​no​-
me od glav​ e do pete. Na njoj je bila prip​ ij​ en​ a crna vest​ a s V iz​rez​ om i rav​na suk​nja te
crna ber​ etk​ a i ruk​ av​ ic​ e. Cig​ a​ret​ a Ga​ulo​ises vis​ jel​ a je ne​upa​ljen​ a s nje​zin​ ih jar​koc​ rv​ e​nih
usan​ a. ɃąȽkaņȡōŵņȽōąd
Zast​ al​ a je na otvo​re​nim vrat​ i​ma, a iza njez​ in​ ih leđa vid​ io se kva​drat pust​ e ulic​ e, blje-​
sak cr​ve​nih ger​ an​ ij​ a i zel​ e​ni​la.
Na zvuk zvon​ca, Ni​jem​ci se okre​nu.
Ano​uk pust​ i da se vra​ta za njom zal​ u​pe. Opu​šte​no je prip​ al​ i​la ci​ga​re​tu i dub​ ok​ o
uvuk​la.
Negd​ je na pola puta do pult​ a, dok su se nao​ kol​ o vrz​ m​ al​ i nje​mač​ki voj​ni​ci, Isa​ ​bel​lin
po​gled sretn​ e se s Ano​ukin​ im. U tjed​ni​ma kad je Isa​ b​ ell​ e bila kur​ ir​ka, a dos​ ad je bila u
Bloi​ su, Lyo​nu i Mar​sei​ ll​ eu, pa onda i u Am​bo​iseu i Nici, a da ne spo​min​ je de​setk​ e ne​-
davn​ ih dost​ a​va di​ljem Pa​riz​ a (i sve to pod no​vim imen​ om – Jul​ i​ett​ e Ger​vai​ se – služ​ eć​ i se
laž​nim is​prav​ a​ma koje joj je Ano​uk pro​tu​ri​la jed​no​ga dana u bis​trou, Ni​jem​cim​ a pred
nos​ om), Ano​uk joj je bila red​ o​vit​ i kon​takt, i čak, uza svu razl​ ik​ u u go​di​na​ma – što je
mor​ a​lo biti čit​ av​ o des​ et​lje​će, ako ne i više – pos​tal​ e su prij​ at​ el​ jic​ e, žene koje žive dvost​ ru-​
kim ži​vot​ i​ma; bez ri​je​či, ali time ni​šta ma​nje stvarn​ e. Isa​ ​bell​ e je na​uči​la kako prod​ ri​jet​ i
is​pod Ano​ukin​ a ne​umo​ljiv​ og izr​ a​za i stisn​ ut​ ih usn​ i​ca, ign​ or​ ir​ at​ i njez​ i​nu suz​drž​ an​ ost. Iza
sveg​ a toga, Isa​ ​bel​le je misl​ i​la da post​ o​ji tuga. Vel​ i​ka. I gnjev.
Ano​uk je kren​ u​la nap​ rij​ ed kra​ljev​skim, prez​ ir​nim dr​ža​njem koji bi sa​sje​kao svak​ og
mu​škar​ca i prij​ e nego što bi prozb​ or​ i​la. Ni​jem​ci su utihn​ u​li prom​ at​ raj​ u​ći je, iz​mič​ u​ći se
u stra​nu da je prop​ ust​ e. Is​ab​ el​le je čula kako jed​ an od njih gov​ or​ i »mu​ška​ra​ča«, a dru​gi
»udov​ i​ca«.
Anou​ k kao da ih nije pri​mje​ćiv​ al​ a. Pred pult​ om se zau​ st​ a​vi​la i snažn​ o pov​ ukl​ a iz ci-​
ga​re​te. Dim joj je zam​ a​glio lice i na​čas su se vi​djel​ e samo nje​zi​ne jark​ o​cr​ve​ne usne. Po-​
segn​ u​la je za svo​jom torb​ ic​ om pa izv​ ukl​ a malu sme​đu knjig​ u. Ime autor​ a – Ba​udel​ ai​ re –
bilo je urezb​ ar​ e​no u kožu, a iako je pov​ rš​ in​ a bila to​lik​ o iz​greb​ an​ a i nas​lov iz​liz​ an do te

147

mjer​ e da ga nije bilo mog​ u​će proč​ i​ta​ti, Isa​ ​bel​le je zna​la o ko​joj je zbirc​ i ri​ječ. Les Fle​urs
du mal. Cvjet​ o​vi zla. Ta je knji​ga bila znak za sas​ta​nak.

»Traž​ im još ne​što od ovog autor​ a«, rekl​ a je Anou​ k is​puh​nuvš​ i dim.
»Žao mi je, mad​ a​me. Nem​ am više niš​ ta od Bau​ de​lai​ rea. Ne​što od Verl​ a​inea, mo​žda,
ili Rim​ba​uda?«
»Niš​ ta onda«, Anou​ k se okren​ e i na​pust​ i knji​žar​ u. Tek kad je zvonc​ e za​zvo​nil​ o, čar​ o​-
li​ja se rasp​ r​šil​ a, i vojn​ ic​ i poč​ e​še razg​ ov​ a​ra​ti. Kad nitk​ o nije gle​dao, Is​ab​ el​le je dlan​ om
obuj​mi​la ma​le​nu zbir​ku poe​ zi​je. Unut​ ra je bila po​ru​ka koju je mor​ a​la dos​tav​ i​ti, kao i
točn​ o vrij​ em​ e dost​ av​ e. Mjes​to je bilo uobi​čaj​ en​ o; klup​ a isp​ red Comédie França​ise. Po​-
ru​ka je bila skri​ve​na is​pod pap​ i​ra unut​ ar​nje ko​ri​ce, koji je bio odign​ ut i zal​ ij​ epl​ jen već
naj​ma​nje de​se​tak puta.
Isa​ b​ ell​ e je gle​dal​ a zid​ni sat, snag​ om vol​ je že​leć​ i ubr​zat​ i vrij​ em​ e. Imal​ a je za​dat​ ak.
Toč​no u šest pos​lij​ e pod​ne is​tje​ral​ a je voj​ni​ke iz knjiž​ ar​ e i zat​ vo​ri​la je. Vani je za​tekl​ a
glav​nog ku​ha​ra i vlasn​ i​ka sus​ jedn​ og bis​troa, mons​ ie​ ura De​pard​ ea, kako puši cig​ a​ret​ u. Si-​
rot​ i je čov​ jek iz​gled​ ao umor​no, baš kao što se po svoj pri​lic​ i i osje​ćao. Kat​kad bi se pi​ta-​
la, kad bi ga vi​dje​la kako se znoj​ i nad tav​ om ili čist​ i ka​men​ ic​ e, kako se osje​ća kad hran​ i
Ni​jem​ce. »Bon​soi​ r, mon​si​eur«, pozd​ rav​ i ga.
»Bons​ o​ir, mad​ em​ o​isell​ e.«
»Na​por​ an dan?« ona će suo​ sje​ćaj​no.
»Oui.«
Tada mu pre​da ma​len​ u rabl​ jen​ u zbirk​ u bajk​ i za djec​ u. »Za Jacque​ sa i Gigi«, reče s
osmij​ e​hom.
»Samo tre​nu​tak.« Pož​ ur​ io je u bist​ ro i vra​tio se s masn​ om vre​ćic​ om. »Pr​žen​ i krump​ i​-
rić​ i«, rek​ ao je.
Is​a​bel​le pre​plav​ i aps​ urdn​ i osje​ćaj za​hvaln​ ost​ i. Ovih dana ne samo da je jela ost​ atk​ e od
nep​ rij​ at​ el​ ja, nego je na nji​ma bila i zah​ val​na. »Mer​ci.«
Ost​ a​viv​ši bic​ ikl u knjiž​ ar​ i, od​luč​ i​la je zao​ bi​ći pre​krc​ an​ i, dep​ res​ ivn​ i Mé​tro, i pje​ša​čit​ i
do sta​na uži​vaj​ u​ći put​ em u masn​ im, slas​nim krum​pir​ i​ćim​ a. Kamo god po​gle​dal​ a, Ni-​
jemc​ i su se sli​je​va​li iz bist​ roa i rest​ o​ra​na, dok su Pa​ri​ža​ni pe​pe​ljast​ ih lica žur​ il​ i kako bi
stig​ li ku​ća​ma prij​ e pol​ ic​ ijs​ kog sata. Put​ em ju je dva​put boc​nuo osjeć​ aj da je netk​ o prat​ i,
ali kad bi se okre​nu​la, iza nje ne bi bilo ni​kog​ a.
Nije bila si​gur​na zaš​ to se za​ust​ av​ il​ a na uglu bli​zu par​ka, ali odjed​nom, znal​ a je da ne​-
što nije u redu. Neš​ to nije kako treb​ a. Isp​ red nje, ulic​ a je bila puna njem​ ač​kih voz​ i​la
koja su trub​ i​la. Neg​dje je netk​ o vrisn​ uo.
Is​ab​ ell​ e je osjet​ il​ a kako joj se dla​či​ce na zat​ ilj​ku po​diž​ u. Brzo se okren​ u​la, ali nije ni​-
kog​ a vi​djel​ a. U pos​ l​ jed​nje vri​jem​ e čest​ o je imal​ a taj osje​ćaj da je netk​ o sli​je​di. Za​ci​jel​ o je
to zbog nje​zin​ ih na​pet​ ih ži​vac​ a. Zlatn​ a kup​ o​la Les Inval​ i​des​ a svje​duc​ a​la je blij​ e​dim zra-​
kam​ a sun​ca. Srce joj sta​ne snažn​ o tući. Prez​no​jil​ a se od stra​ha. Mo​šu​san, kis​ elk​ ast vonj

148

mi​je​šao se s mas​nim mir​ i​som krump​ i​rić​ a, i na tren​ u​tak njez​ in se žel​ ud​ ac zgr​či od nel​ a​-
god​ e.

Sve je bilo u redu. Nitk​ o je nije prat​ io. Baš je ble​sa​va.
Skren​ u​la je u Rue de Gre​nell​ e.
Uto joj neš​ to zap​ne za oko i nag​na je da se zau​ st​ a​vi.
Tamo na​prij​ ed opa​zi​la je sjen​ku, na mjes​tu gdje ne bi treb​ a​la biti. Pok​ ret, tamo gdje
je tre​bal​ o biti mir​no.
Na​mr​štiv​ši se, prij​ eđ​ e uli​cu pro​bij​ a​ju​ći se kroz us​po​re​ni prom​ et. Na dru​goj stran​ i,
žur​no je prošl​ a pok​ raj sku​pi​ne Ni​je​mac​ a koji su pili vino u bist​ rou, uput​ iv​ši se pre​ma
stamb​ e​noj zgrad​ i na iduć​ em uglu.
Tamo, skriv​ en među gus​tim grm​ljem, por​ ed izr​ ez​bar​ e​nih sjaj​nih, crn​ ih vra​ta, spa​zi
mu​škar​ca kako čuči iza stab​ la i go​lem​ og bak​ ren​ og ko​tla.
Otvor​ il​ a je vrat​ a i stu​pi​la u dvo​ri​šte. Čula je kako muš​ kar​ ac tet​ u​ra unat​ rag, čiz​me su
mu gnječ​ i​le šlju​nak pod nog​ a​ma. Pot​ om se umi​rio.
Is​a​bell​ e je mo​gla čuti Nij​ emc​ e kako se smi​ju u ka​fić​ u niže niz ulic​ u, iz​vik​ u​ju​ći Sikt!
S’il vous plaît sir​ o​tim, prem​ o​ren​ im kon​ o​ba​ric​ a​ma.
Bilo je vrij​ e​me več​ er​ e. Onaj jed​ i​ni sat u danu kad su nep​ ri​jat​ el​ ji ma​ri​li samo za zab​ a​-
vu i pun​ je​nje vlas​tit​ ih že​lu​da​ca hra​nom i vi​nom koji su pri​pad​ a​li Fran​cus​ koj. Do​šu​ljal​ a
se do sta​bla li​mun​ a za​sa​đen​ og u lonc​ u.
Muš​ kar​ ac je ču​čao, nast​ oj​ eć​ i se što je mog​ u​će više sku​pit​ i. Lice mu je bilo prašn​ ja​vo,
a jedn​ o oko oteč​ en​ o i za​tvor​ en​ o, ali nije ga mog​ la zam​ ij​ e​ni​ti za Franc​ u​za: na sebi je imao
bri​tan​ski pi​lot​ski komb​ i​ne​zon.
»Mon Dieu«, prom​ uc​ al​ a je. »An​gla​is?«
Nije ni​šta od​gov​ or​ io.
»RAF?« upi​tal​ a je.
Oči mu se raš​ ir​ e. Mog​ la ga je vi​dje​ti kako po​kuš​ a​va od​lu​či​ti hoće li joj vje​rov​ a​ti. Po-​
la​ko je kimn​ uo.
»Ko​lik​ o se dugo skri​vat​ e ov​dje?«
Nak​ on jedn​ og dug​ og tren​ utk​ a, rek​ ao je: »Cij​ el​ i dan.«
»Uhva​tit će vas«, rek​la je. »Pri​je ili posl​ i​je.« Znal​ a je da bi ga tre​bal​ a još malo is​pit​ iv​ a-​
ti, ali nije bilo vre​men​ a. Sva​kom iduć​ om sek​ und​ om, s njim​ e i ovd​ je, opasn​ ost je bi​va​la
sve ve​ćom. Bilo je pra​vo čudo da Brit​ a​nac već dos​ ad nije bio uhvać​ en.
Treb​ a​la mu je ili po​moć​ i, ili otić​ i prij​ e nego što pri​vu​če po​zorn​ ost. Bez sum​nje, odl​ a-​
zak bi bio pa​me​tan po​tez. »Ave​nue de la Bo​ur​don​na​is 57«, tiho je rek​la na en​gles​ kom​ e.
»Tamo idem. U dev​ et i tri​de​set, iz​i​ći ću pop​ u​šit​ i cig​ ar​ e​tu. Tada dođ​ i​te do vrat​ a. Ako
vam pođe za ru​kom da dođ​ e​te ne​za​mij​ e​će​ni, pom​ oć​ i ću vam. Ra​zum​ ij​ e​te li?«
»Kako mogu znat​ i da vam mogu vje​rov​ a​ti?«
Na to se na​smi​jal​ a. »Ovo što rad​ im je vel​ i​ka glup​ ost. A još sam obeć​ al​ a da neću biti

149

ne​pro​mišl​ je​na. No, dob​ ro.« Okre​nu​la se na peti i iz​išl​ a iz vrta, a vra​ta su se uz zvek​ et za
njom zat​ vor​ il​ a. Pož​ u​ril​ a je niz ulic​ u. Pu​tem do sta​na, srce joj je žes​tok​ o tuk​lo, tjer​ a​juć​ i
je da pon​ ovn​ o prom​ isl​ i o svoj​ oj od​luc​ i. Ali sad je već bilo prek​ asn​ o. Nije se os​vr​tal​ a, čak
ni kad je sti​gla pred svoj​ u zgra​du. Tamo se zau​ s​ta​vil​ a, lic​ em okre​nu​ta pre​ma mje​den​ oj
okru​gloj kvak​ i na​sred hrast​ o​vih vrat​ a. Osjet​ il​ a je vrt​ o​glav​ ic​ u i glav​ ob​ o​lju, to​lik​ o je bila
uplaš​ en​ a.

Petl​ jal​ a je s ključ​ em u brav​ i, pa okre​nu​la kvak​ u i po​hit​ a​la u mračn​ u, sje​no​vit​ u unu-​
trašn​ jost. Uska veža bila je kr​ca​ta bic​ ikl​ im​ a i ko​li​cim​ a. Dov​ uk​la se do pod​nož​ja zav​ oj​ it​ og
stu​bi​šta i sje​la na prvu stub​ u, če​ka​ju​ći.

Ti​su​ću je puta pog​ led​ al​ a na svoj ruč​ni sat, i sva​ki bi put sebi rek​la da to ne čini, ali u
de​vet i tri​des​ et po​novn​ o je izi​ šl​ a. Pala je noć. Uz zam​ rač​ en​ e proz​ o​re i uga​še​ne ulič​ne
svje​tilj​ke, uli​ca je bila mrač​na pop​ ut peć​ in​ e. Tu i tamo pro​tutn​ jao bi po​ko​ji auto​mo​bil,
nev​ idl​ jiv zbog uga​šen​ ih svje​tal​ a; čuli bi se i na​nju​ši​li, ali nije ih se mog​ lo vi​djet​ i osim ako
ih ne bi za​hvat​ io zal​ u​tal​ i sjaj mje​se​či​ne. Pri​pal​ il​ a je svo​ju sme​đu cig​ a​ret​ u, uvukl​ a du​bok​ o
i pol​ a​ko isp​ uh​nu​la, pok​ u​ša​vaj​ u​ći se smir​ i​ti.

»Evo me, gosp​ ođ​ i​ce.«
Isa​ b​ el​le za​tet​ u​ra una​trag i otvor​ i vrat​ a. »Dr​ži​te se iza mene. Oči dol​ je. Ne preb​ li​zu.«
Pov​ e​la ga je kroz vežu, oboj​ e su se su​dar​ a​li s bi​cik​lim​ a i kol​ ic​ im​ a, dr​ve​ni san​duc​ i su
klep​ e​tal​ i. Ni​kad nije brže tr​čal​ a do pe​tog​ a kata. Uvuk​la ga je u stan i snaž​no zal​ u​pil​ a vra​-
ti​ma.
»Svuc​ it​ e odjeć​ u«, rekl​ a je.
»Mo​lim?«
Upal​ i​la je svjed​ o.
Bio je puno viši od nje, tek je sada to vid​ je​la. Imao je ši​ro​ka ra​me​na, no is​to​dobn​ o
bio je mr​šav; usko lice s nos​ om koji je na​izg​ led jed​nom, ili dva​put, bio sloml​ jen. Kosa
mu je bila to​li​ko kratk​ a da je nal​ ik​ o​va​la pa​perj​ u. »Le​tačk​ i kom​bin​ e​zon. Svuc​ it​ e ga.
Brzo.«
Ma gdje joj je bila pam​ et? Otac će se vrat​ i​ti kući, pron​ ać​ i pil​ ot​ a i onda ih obo​je pre-​
da​ti Ni​jem​ci​ma.
Gdje će sak​ ri​ti nje​gov let​ ačk​ i komb​ i​nez​ on? A one čiz​me su bile smrt​na pres​ ud​ a.
Sagn​ uo se na​prij​ ed i izv​ uk​ ao se iz kom​bi​ne​zon​ a.
Ni​kad nije vi​dje​la odras​la muš​ karc​ a u do​njim gać​ ic​ am​ a i ma​jic​ i. Osje​ti kako joj lice
oblij​ ev​ a ru​men​ il​ o.
»Nema pot​ reb​ e da se cr​ven​ i​te, gos​pođ​ ic​ e«, re​kao je ce​re​ći se kao da je na ovo već na-​
vi​kao.
Ist​ t​ ​g​nul​ a mu je komb​ i​ne​zon i is​pruž​ i​la ruku za njeg​ o​ve iden​ti​fi​kac​ ijs​ ke ploč​ ic​ e. Pre​-
dao ih je, dva maj​ uš​na di​ska koje je nos​ io oko vrat​ a. Oba su sad​ r​žav​ a​la iste po​datk​ e. Po​-
ruč​nik Tor​ranc​ e Ma​cLe​ish. Nje​go​vu krvn​ u gru​pu, vjer​ oi​ sp​ o​vi​jest i broj.

150