Kristin-Hannah-slavujeva-pesna

»Za mnom. Tiho. Kako se ono kaže... na rubu pr​sti​ju.«
»Na pr​stim​ a«, šapn​ uo je.
Po​vel​ a ga je u svo​ju sobu. Tamo je – pol​ a​ko i nježn​ o – gurn​ ul​ a or​mar i ot​kril​ a tajn​ u
sobu.
Red lu​tak​ a stak​last​ ih očij​ u zu​rio je u nju.
»Ovo je je​zi​vo, gosp​ ođ​ ic​ e«, rek​ ao je. »Ov​dje je malo mjes​ta za krupn​ og mu​škarc​ a.«
»Ulaz​ i​te. I bu​dit​ e tiho. Mogu nas pret​ ra​žit​ i zbog svak​ og neob​ ičn​ og zvuk​ a. Mad​ a​me
Le​clerc, prek​ o puta, voli u sve zab​ ad​ a​ti nos i mo​gla bi biti kol​ a​bor​ ac​ i​onist, ra​zu​mi​jet​ e?
Usto, moj će se otac brzo vrat​ i​ti kući. On radi za njem​ ač​ki vrh​ ovn​ i štab.«
»Ti bokc​ a.«
Nije ima​la bla​ge veze što bi to znač​ il​ o, a znoj​ il​ a se to​li​ko obiln​ o da joj se maj​ i​ca već
poč​ e​la li​jep​ it​ i za gru​di. Ma što joj je, zab​ o​ga, bilo na umu kad je pon​ u​dil​ a ovom​ e mu-​
škarc​ u po​moć?
»Što ako bu​dem mor​ ao... znat​ e?« upi​tao je.
»Suzd​ rž​ i​te se.« Ugu​ra​la ga je u prost​ o​ri​ju, davš​ i mu jas​tuk i deku sa svog​ a kre​ve​ta.
»Vrat​ it ću se čim bud​ em mo​gla. Tiho, oui?«
Kimn​ uo je. »Hval​ a vam.«
Nije mog​ la a da ne zav​ rt​ i gla​vom. »Luda sam. Bu​da​la.« Zat​ vo​ril​ a je vra​ta i odg​ u​ral​ a
orm​ ar nat​ rag na mjes​to, ne baš točn​ o gdje je i bio, no za sada je bilo dov​ olj​no do​bro.
Mo​ra​la se ne​ka​ko rij​ eš​ i​ti toga kom​bin​ e​zon​ a i plo​čic​ a pri​je nego što se otac vrat​ i kući.
Bo​so​no​ga se kre​ta​la sta​nom, što je tiše mo​gla. Nije ima​la pojm​ a jesu li sus​ jed​ i na katu
isp​ od pri​mi​jet​ i​li stru​gan​ je orm​ ar​ a po podu, ili da se tamo gore mota pre​vi​še ljud​ i. Bol​ je
da bude sig​ urn​ a nego da posl​ i​je po​ža​li. Ugu​ral​ a je kom​bin​ e​zon u vreć​ u i prit​ isn​ ul​ a je uz
gru​di.
Izl​ a​zak iz sta​na naje​ d​nom joj se uči​ni sil​no opas​nim. Kao i os​ta​nak.
Pri​šul​ ja​la se po​kraj sta​na gos​po​đe Le​clerc i pot​ om po​hit​ a​la niz stu​be.
Vani je snaž​no uvukl​ a dah.
A što će sad? Nije to mo​gla bilo kamo bac​ it​ i. Nije že​lje​la ne​ko​ga dru​gog​ a uval​ i​ti u
nev​ ol​ je...
Prvi put je bila zah​ val​na na zam​ ra​če​nju. Šmug​nul​ a je na pločn​ ik i sa​svim se sto​pil​ a s
ta​mom. Tek je ne​kol​ i​ko Par​ i​ža​na bilo vani uoči poč​ etk​ a po​lic​ ijs​ kog sata, a Ni​jemc​ i su
bili odveć zau​ zet​ i isp​ ij​ an​ jem franc​ u​skih vina da bi gled​ al​ i na ulic​ u.
Opet je du​bo​ko udah​nu​la nast​ o​je​ći se pri​mi​rit​ i. Razm​ is​lit​ i. Vjer​ o​jatn​ o ju je samo ne-​
kol​ ik​ o min​ u​ta di​je​lil​ o od po​li​cij​skog sata, iako joj to nije bio naj​već​ i prob​ lem. Otac će se
uskor​ o vra​tit​ i kući.
Rij​ ek​ a.
Bila je samo ne​ko​lik​ o blok​ o​va uda​ljen​ a od ri​je​ke, a uz oba​lu je bio dr​vo​red.
Pron​ ašl​ a je man​ ju, bar​ i​ka​dam​ a opk​ o​lje​nu uli​či​cu i njo​me kren​ ul​ a prem​ a ri​je​ci, po​red

151

ko​lon​ e voj​nih ka​mio​ na park​ ir​ an​ ih uz uli​cu.
Nik​ ad se u živ​ o​tu nije ovak​ o spo​ro kre​tal​ a. Jed​ an ko​rak, je​dan dah. Pos​ ​ljedn​ jih pet-​

nae​ st​ ak met​ ar​ a koji su je dij​ el​ i​li od obal​ e Se​ine kao da su se pro​du​ljiv​ a​li sva​kim nov​ im
ko​rak​ om, a onda pon​ ovn​ o dok se spu​šta​la stu​ba​ma do vode, ali najz​ ad je bila tamo, sto​-
jeć​ i uz ri​jek​ u. U tami je čula škri​pu brods​ ke užad​ i, šum va​lo​va dok zap​ljus​ kuj​ u drv​ en​ a
kor​ it​ a. Opet joj se učin​ i da iza sebe čuje ko​ra​ke. Kad se umir​ il​ a, sve je utih​nu​lo. Če​ka​la
je da joj netk​ o priđ​ e iza leđa, glas koji će za​tra​ži​ti is​prav​ e.

Ni​šta. Samo je umišl​ jal​ a.
Proš​la je jedn​ a mi​nut​ a. Za​tim još jedn​ a.
Bac​ i​la je vre​ću u crnu vodu i po​tom za​vi​tlal​ a i iden​tif​ ik​ ac​ ijs​ ke ploč​ ic​ e. Mra​čan vo​de-​
ni vr​tlog u tre​nu je pro​gu​tao do​kaz​ e.
Sve​jed​no, tres​la se dok se pe​njal​ a stub​ am​ a i pre​laz​ i​la uli​cu na putu pre​ma kući.
Kod vrat​ a je zast​ al​ a, prs​ tim​ a češ​lja​juć​ i zno​jem nat​ opl​ je​nu kosu pa odig​nu​la vlaž​nu
pa​muč​nu maj​ ic​ u s gru​di.
Jedn​ o je svje​tlo bilo upal​ je​no. Lus​ter. Otac je sjed​ io zgrbl​ jen nad sto​lom u bla​gov​ a-​
onic​ i, s pap​ ir​ im​ a ra​šir​ en​ im is​pred sebe. Izg​ le​dao je oro​nuo, pre​mrš​ av. Naj​edn​ om se za​pi​-
ta kol​ ik​ o jede u zadn​ je vri​je​me. U ovih ne​ko​li​ko tje​dan​ a otk​ ak​ o je doš​la kući, ni​jedn​ om
ga nije vi​djel​ a da jede. Objed​ o​va​li su – kao što su i sve drug​ o čin​ i​li – odvo​jen​ o. Pret​pos-​
tavl​ jal​ a je da se hran​ i ost​ ac​ im​ a u res​to​ran​ u. Sad se, me​đu​tim, za​pit​ al​ a je li to doi​ s​ta tako.
»Kas​niš«, prom​ ukl​ o je re​kao.
Prim​ ij​ e​ti​la je bocu vi​nja​ka na sto​lu. Bila je na​po​la praz​na. Ju​čer je bila puna. Kako je
bilo mog​ uć​ e da bi se vi​njak​ a uvi​jek nek​ a​ko do​mog​ ao? »Nij​ emc​ i ni​kak​ o da odu.« Prišl​ a je
stol​ u i spus​til​ a ne​kol​ i​ko nov​ča​ni​ca. »Da​nas je bio do​bar dan. Vi​dim da su ti prij​ at​ el​ ji u
vrh​ ov​nom štab​ u dali još vi​nja​ka.«
»Na​cis​ti ne daju prev​ i​še«, rek​ ao je.
»Toč​no. Zna​či, zar​ ad​ io si.«
Za​čuo se zvuk, ne​što je udar​ il​ o o drv​ e​ni pod, vje​ro​jat​no. »Što je to?« Otac je pod​ ig-​
nuo pog​ led.
Zat​ im se još neš​ to za​ču​je, kao da net​ko struž​ e po podu. »Netk​ o je u stan​ u«, re​kao je
otac. »Ne budi ša​šav, tata.«
Brzo je us​tao od stol​ a i na​pust​ io sobu. Is​a​bell​ e poh​ i​ta za njim​ e. »Tata...«
»Tiho«, pros​ ik​tao je.
Kren​ uo je niz preds​ ob​lje pre​ma neo​svi​jetl​ jen​ om dij​ el​ u sta​na. Pok​ raj ko​mo​de bliz​ u
ulazn​ ih vrat​ a, uzeo je svij​ e​ću iz mjed​ en​ og svi​jećn​ ja​ka i upa​lio je.
»Ne misl​ iš, valjd​ a, da je net​ko prov​ al​ io«, upit​ al​ a je.
Stro​go ju je pog​ le​dao, suz​ iv​ši oči. »Ne kan​ im te više mol​ i​ti da se uti​šaš. Umuk​ni!«
Dah mu je za​udar​ ao na vi​njak i cig​ a​ret​ e.
»Ali zaš​ to...«

152

»Za​ve​ži!« Okre​nuo joj je leđa i uskim hod​nik​ om kre​nuo pre​ma spav​ a​ćim sob​ a​ma.
Pro​šao je po​kraj mi​nij​ a​tur​nog or​ma​ra (unut​ ra su bili samo kap​ ut​ i) i uz svjet​ lost svij​ e​-
će otiš​ ao do bivš​ e Via​ nn​ e​ine sobe. Unut​ ra nije bilo ni​čeg osim krev​ e​ta, noć​nog or​ma​rić​ a
i pi​sać​ eg stol​ a. Ni tamo nije bilo ni​ko​ga. Po​la​ko se spus​tio na kol​ jen​ a i po​gled​ ao is​pod
krev​ e​ta.
Za​do​vol​ jan što je ba​rem ta soba bila prazn​ a, kre​ne prem​ a Is​a​bell​ i​noj.
Je li ovo čula lup​ a​nje vlast​ it​ a srca?
Pro​vjer​ io je i nje​zin​ u sobu – is​pod krev​ e​ta, iza vrat​ a, iza zas​to​ra od da​mast​ a koji su
pre​kriv​ a​li zam​ rač​ en​ i proz​ or s po​gle​dom na dvo​ri​šte.
Isa​ ​bel​le se svim sil​ am​ a trud​ il​ a ne pog​ led​ a​vat​ i prem​ a orm​ a​ru. »Vid​ iš?« glas​no je rekl​ a,
na​da​ju​ći se da će pi​lot čuti glas​ o​ve i pri​mir​ i​ti se. »Nema nik​ o​ga. Stvarn​ o, tata, od su​rad​-
nje s nep​ rij​ at​ e​ljem pos​tao si par​ an​ oi​ čan.«
Okren​ uo se prem​ a njoj. Pod sjaj​nom kru​nom svij​ eć​ e lice mu se doi​ ma​lo siln​ o oro​nu​-
lo, izn​ u​ren​ o. »Ni tebi ne bi škod​ i​lo da se ma​kar malo upla​šiš, znaš?«
Je li to bila prij​ etn​ ja? »Tebe, tata? Ili nac​ is​ta?«
»Zar si tol​ i​ko smet​ en​ a, Is​a​bell​ e? Treb​ al​ a bi se plaš​ it​ i sve​ga. A sad, miči mi se s puta.
Treb​ a mi piće.«

153

Osamnaest

Isa​bell​ e je lež​ al​ a u krev​ et​ u, os​lu​škuj​ u​ći. Kad je bila sig​ ur​na da je otac zas​pao (pij​ an k’o

le​tva, nema sum​nje), iz​vukl​ a se iz kre​ve​ta i dala se u pot​ rag​ u za ba​ki​nom por​cul​ ans​ kom
noć​nom po​su​dom, i kad ju je pro​naš​la, sta​la je pred or​mar.

Pol​ ak​ o – mic po mic – odg​ ur​ a​la ga je od zida, tek to​lik​ o da može otk​ rit​ i tajn​ a vra​ta.
Unu​tra je bilo tiho i mrač​no. Tek kad je nap​ e​to osl​ uh​nu​la, čula ga je kako diše.
»Mon​sie​ ur?« šap​nu​la je.
»Zdra​vo, gosp​ o​đic​ e«, za​čul​ o se iz tame.
Upal​ il​ a je ulj​nu svjet​ ilj​ku pok​ raj svog​ a krev​ et​ a i unij​ e​la je u pros​to​ri​ju.
Sjed​ io je uza zid, nogu opruž​ e​nih; oba​sjan svje​došć​ u, čin​ io se ne​kak​ o mek​šim. Mla​-
đim.
Do​da​la mu je noćn​ u po​su​du i opaz​ il​ a kako se ru​me​nil​ o raz​lij​ e​va nje​gov​ im obraz​ i​ma
dok ju je uzim​ ao.
»Hval​ a vam.«
Sje​la je do​lje, na​sup​ rot njem​ u. »Rij​ eš​ il​ a sam se vaš​ ih plo​čic​ a i komb​ i​ne​zon​ a. Mor​ at
ćete od​sje​ći sare na čizm​ am​ a prij​ e nego što ih pon​ ov​no obu​jet​ e. Evo noža. Su​tra ujut​ ro
ću vam na​ba​vi​ti neš​ to odje​će, od moj​ eg​ a oca. Misl​ im da vam neće baš odg​ ov​ a​rat​ i.«
Kimn​ uo je. »I, ka​kav vam je plan?«
To je na​tje​ra na ner​vo​zan smi​jeh. »Ni​sam sig​ urn​ a. Vi ste pi​lot?«
»Po​ruč​nik Torr​ an​ce Mac​ Lei​ sh. RAF. Moj je avi​on obo​ren nad Re​ims​ om.«
»I otad​ a ste sami? U onom let​ ač​kom komb​ i​nez​ o​nu?«
»Sre​ćom, brat i ja smo se čest​ o igral​ i skriv​ ač​ a kad smo bili deč​ki.«
»Ov​dje nist​ e na si​gurn​ om.«
»To​li​ko sam shvat​ io.« Nas​ mij​ eš​ io se i to mu je pro​mij​ en​ i​lo lice, pods​ jet​ ivš​ i je da je
za​prav​ o tek mlad​ ić, dal​ e​ko od kuće. »Ako će vas to utješ​ it​ i, us​put sam obo​rio i tri nje-​
mačk​ a avio​ na.«
»Mo​ra​te se vra​ti​ti u Brit​ an​ ij​ u kako bist​ e s time mo​gli nas​ta​vit​ i.«
»U pot​pun​ os​ti se sla​žem s vama. Ali kako? Ci​jel​ a je oba​la ograđ​ en​ a bodl​ jik​ a​vom ži​-
com, i čuv​ aj​ u je psi. A nije da mogu nap​ ust​ i​ti Fran​cus​ ku brod​ om ili zrak​ o​plo​vom.«
»Imam neke... prij​ at​ el​ je koji rade na tome. Su​tra ćemo oti​ći do njih.«
»Vrlo ste hrab​ ri«, nježn​ o je re​kao.
»Ili glu​pa«, odv​ rat​ il​ a je, ne​si​gur​na što je od toga dvog​ a bila veća is​ti​na. »Čest​ o čuj​ em i

154

da sam ne​pro​miš​lje​na i svoj​ eg​ lav​ a. Po svoj pril​ ic​ i, isto ću čuti i su​tra, od svo​jih pri​jat​ e-​
lja.«

»E pa, gosp​ o​đi​ce, od mene neć​ e​te čuti ni​šta osim ›hra​bra‹.«

* * *

Idu​ćeg jut​ ra Is​ab​ ell​ e je čula oca dok je prol​ az​ io po​red njez​ i​ne sobe, a nek​ o​li​ko tren​ ut​ a​ka
posl​ i​je do nje je do​leb​dio mir​ is kave. Zat​ im su se ulazn​ a vra​ta uz škljo​caj zat​ vor​ il​ a.

Iz​iš​la je iz sobe i kre​nul​ a u očev​ u – koja je bila u strah​ ov​ it​ om ner​ e​du, s odjeć​ om na
podu i nep​ osp​ reml​ jen​ im kre​vet​ om, te praz​nom boc​ om vin​ ja​ka na pi​sać​ em sto​lu. Otvo​-
ril​ a je kapk​ e i za​vi​ri​la prek​ o balk​ o​na dol​ je na ulic​ u, gdje je vid​ je​la oca koji se upra​vo po-​
ja​vio na pločn​ ik​ u. Crnu ak​tovk​ u pri​vio je čvr​sto na prsa (kao da je njeg​ o​va poe​ zi​ja iko​-
me išta zna​či​la?), crna mu je be​retk​ a bila nav​ u​čen​ a ni​sko na čelo. Zgur​ en pop​ ut iz​mo-​
žde​na či​nov​nik​ a, upu​tio se pre​ma Mét​ rou. Kad joj se iz​gu​bio iz vi​do​krug​ a, vra​til​ a se do
orm​ ar​ a u njeg​ o​voj sobi i sta​la prek​ ap​ a​ti u po​traz​ i za nje​gov​ om star​ om odjeć​ om. Pro​naš​la
je bezo​ ​bličn​ u dolč​ e​vit​ u po​hab​ a​nih ruk​ a​va, sta​re hla​če od samt​ a koj​ im​ a je ned​ ost​ a​ja​lo ne-​
ko​li​ko gum​ba i koje su bile zak​ rp​ a​ne na stražn​ ji​ci, te sivu ber​ etk​ u.

Zat​ im je oprezn​ o pom​ ak​nul​ a orm​ ar i otvo​ri​la vra​ta. Tajn​ i so​bič​ ak zau​ dar​ ao je na
znoj i mo​krać​ u, tol​ ik​ o da je mor​ al​ a ru​kom pre​krit​ i nos i usta, dok joj se di​zao žel​ ud​ ac.

»Opros​ti​te, gos​pođ​ i​ce«, Ma​cLei​ sh je pos​ raml​ jen​ o rek​ ao.
»Obu​ci​te ovo. Oper​ it​ e se nad la​vo​rom i do​đit​ e u sal​ on. Vra​tit​ e or​mar na mjest​ o i
tiho se kreć​ it​ e. Ljud​ i su is​pod nas. Mož​ da zna​ju da mi je otac iz​i​šao i oče​kuj​ u da stan​ om
ko​rač​ a samo jedn​ a osob​ a.«
Malo pos​li​je ušao je u kuh​ in​ ju, odje​ven u očev​ e dronjk​ e. Iz​gled​ ao je po​put dječ​ ak​ a iz
bajk​ e koji je pre​ko noći na​glo iz​rast​ ao; džemp​ er je bio ras​tegn​ ut prek​ o njeg​ o​vih šir​ ok​ ih
prsa, a samt​ an​ e hla​če bile su prem​ a​le da ih može za​kopč​ at​ i u struk​ u. Ber​ etk​ u je na​mjes-​
tio ravn​ o na gla​vi, kao da je bila jar​mulk​ a.
Ovo im neće us​pjet​ i. Kako ga može prov​ est​ i ovakv​ og​ a po grad​ u, usred bi​jel​ a dana?
»Mogu ja to«, rek​ ao je. »Sli​jed​ it ću vas. Vje​rujt​ e mi, gosp​ ođ​ ic​ e. Pa ho​dao sam uokol​ o
u le​tač​kom komb​ i​ne​zo​nu. Ovo će biti mač​ ji kaš​ alj.«
Sad je iona​ko bilo pre​kas​no da od sveg​ a odus​ta​ne. Dov​ e​la ga je ova​mo i sa​kri​la. Sad
ga mora pre​bac​ it​ i ne​ka​mo na si​gur​no. »Bu​di​te ba​rem jed​ an blok iza mene. Ako stan​ em,
zau​ s​tav​ it​ e se i vi.«
»Ako me ukeb​ a​ju, vi nast​ a​vit​ e svoj​ im pu​tem. Nem​ oj​te se ni os​vr​tat​ i.«
Ukeb​ a​ti je znač​ i​lo uhvat​ i​ti. Priš​la mu je i na​he​ril​ a be​ret​ku. Pog​ led​ om je zad​ r​ža​la nje-​
gov. »Odak​le ste, po​ručn​ i​ce Ma​cLei​ sh?«
»Iz Ip​swic​ha, gosp​ o​đi​ce. Ja​vit ćete moj​ im ro​di​tel​ ji​ma... Ako bude pot​ reb​no?«
»Neće biti pot​ reb​no, po​ruč​ni​ce.« Dub​ o​ko je udah​nul​ a. Po​novn​ o ju je pods​ je​tio na ri​-
zik ko​jem se iz​lož​ i​la da mu pom​ ogn​ e. Laž​ne isp​ rav​ e u njez​ in​ oj torb​ i​ci, po koj​ im​ a je ona
Ju​lie​ t​te Gerv​ ai​ se iz Nice, kr​šten​ a u Mar​se​il​leu i stu​den​ti​ca na Sorb​ on​ i, bile su joj jed​ in​ a

155

za​šti​ta ako se dog​ o​di ono naj​gor​ e. Otiš​la je do ulaz​nih vra​ta, otvor​ i​la ih i prov​ ir​ il​ a. Na
od​mor​ i​štu nije bilo nik​ o​ga. Iz​gu​ral​ a ga je van, gov​ o​re​ći: »Po​đit​ e. Ček​ ajt​ e me isp​ red na​-
puš​ te​nog du​ćan​ a kitn​ ič​ a​ra. Onda kre​nit​ e za mnom.«

Tet​ ur​ aj​ uć​ i je iz​iš​ ao iz sta​na, a ona je za​tvor​ i​la vra​ta.
Je​dan. Dva. Tri...
Bro​jil​ a je u sebi, sva​kim no​vim ko​ra​kom za​miš​ljaj​ u​ći nev​ o​lje. Kad više nije mo​gla
pod​ni​jet​ i nei​ z​vjes​nost, i sama je nap​ ust​ i​la stan pa kre​nu​la niz stub​ e.
Sve je bilo tiho.
Pro​naš​la ga je vani, sta​jao je tamo gdje mu je bilo reč​ en​ o. Pod​ ig​nul​ a je bra​du i prošl​ a
mimo nje​ga, ni ne pog​ le​davš​ i ga.
Cij​ e​lim put​ em do Sa​int- Germ​ a​ina kor​ ač​ a​la je žus​tro, nij​ ed​nom se ne okre​nuvš​ i, ni-​
jedn​ om se ne osv​ rn​ uvš​ i. Ne​kol​ i​ko je puta čula njem​ ačk​ e vojn​ i​ke kako uzvi​ku​ju hait! i
pušu u zviž​ dalj​ke. Dvap​ ut je čula i pucn​ jev​ e, ali nije ni us​por​ il​ a ni pog​ led​ a​la.
Kad je dosp​ je​la do vrat​ a sta​na na Rue de Sa​int- Sim​ on​ e, bila je prezn​ o​jen​ a i bla​go joj
se vrt​ jel​ o. Pok​ uc​ al​ a je če​ti​ri puta zar​ ed​ om. Vrat​ a se otvo​riš​ e.
U pro​cje​pu se poj​ av​ i Ano​uk. Od iz​nen​ a​đe​nja je ra​šir​ il​ a oči. Otvor​ i​la je vrat​ a i uz​mak​-
nul​ a kor​ ak una​trag. »Ot​kud ti ovd​ je?«
Iza nje, ne​kol​ ik​ o mu​škar​ a​ca koje Isa​ b​ ell​ e nije prij​ e vi​djel​ a sjed​ i​lo je za sto​lo​vim​ a, sa
zem​ljov​ id​ i​ma ra​ši​re​ni​ma pred so​bom. Svi​je​tlop​ lav​ e crte osv​ jed​jav​ ao je pla​men svi​je​će.
Anou​ k je kren​ u​la za​tvor​ it​ i vrat​ a kad je Isa​ ​bell​ e rek​la: »Ost​ av​ i ih otvo​ren​ im​ a.«
Na​pet​ ost je zavl​ ad​ al​ a nak​ on njez​ i​ne upu​te. Vi​djel​ a je kako je zapl​ jus​nul​ a pros​to​ri​ju,
preo​ braz​ il​ a lica onih oko nje. Za sto​lom je mons​ i​eur Lévypoč​ eo skla​nja​ti zem​ljo​vi​de.
Isa​ b​ e​ile je pro​vi​ril​ a vani i vi​djel​ a Ma​cLe​isha kako dol​ a​zi pril​ az​ om. Ušao je u stan i
ona je snažn​ o za​lu​pil​ a vrat​ i​ma. Nit​ko nije proz​bo​rio ni ri​ječ.
Svi su bili usred​ ot​ oč​ en​ i na Is​ab​ ell​ e. »Ovo je po​ruč​nik Torr​ anc​ e Mac​ Lei​ sh, iz RAF-a.
Pil​ ot. Pro​našl​ a sam ga si​noć, dok se skriv​ ao u grm​lju ned​ a​le​ko od mo​jeg​ a sta​na.«
»I do​vel​ a si ga ova​mo«, rek​la je Anou​ k pri​pal​ juj​ u​ći cig​ ar​ et​ u.
»Mora se vra​ti​ti nat​ rag u Brit​ an​ i​ju«, rekl​ a je Is​ab​ ell​ e. »Misl​ il​ a sam...«
»Ne«, prek​ i​ne je Ano​uk. »Nisi mis​lil​ a.«
Lévy se za​va​lio u svoj​ oj stol​ ic​ i i iz​vu​kao jed​ an Gau​ loi​ ses iz dže​pa na pr​sim​ a pa prip​ a-​
lio, prou​ ča​vaj​ u​ći pil​ ot​ a. »Čuli smo i za dru​ge pi​lot​ e u gra​du, i još više onih koji su po​-
bjeg​ li iz nje​mačk​ ih zat​ vo​ra. Žel​ i​mo ih iz​vu​ći, ali oba​le i zračn​ e baze se strog​ o nad​zi​ru.«
Po​vuk​ ao je jed​ an dug dim iz ci​gar​ et​ e; vr​šak se zas​ ja​jio, za​puck​ e​tao pa zac​ r​nio. »To je
pro​blem na ko​jem rad​ i​mo.«
»Znam«, jed​nol​ ič​nim je gla​som rekl​ a Is​ab​ ell​ e. Osjet​ il​ a je punu tež​ in​ u vlast​ it​ e od​go-​
vor​nost​ i. Zar je opet bila ner​ az​bor​ it​ a? Jesu li bili raz​ oč​ ar​ a​ni? Nije zna​la. Zar je tre​ba​la ig​-
no​rir​ a​ti Ma​cLei​ sha? Za​ust​ i​la je pos​ta​vi​ti pit​ an​ je kad je čula ne​kog​ a u drug​ oj prost​ or​ i​ji.
Nam​ r​štiv​ši se, rek​la je: »Tko je još ov​dje?«

156

»Dru​gi«, od​vra​tio je Lévy. »Dru​gi su uvij​ ek ov​dje. Nitk​ o tko bi te tre​bao za​nim​ a​ti.«
»Treb​ a nam plan za pi​lo​ta, to je ist​ i​na«, rek​la je Ano​uk.
»Vjer​ uj​ em da bis​ mo ga mog​ li izv​ uć​ i iz Špa​njols​ ke«, rek​ ao je Lévy. »Kad bis​ mo ga ne-​
ka​ko mo​gli pre​ba​ci​ti u Špa​njol​sku.«
»Pir​ e​nej​ i«, rekl​ a je Anou​ k.
Isa​ b​ el​le je vi​djel​ a Pir​ e​ne​je pa je shva​til​ a Ano​ukin​ u prim​ jedb​ u. Naz​ ubl​ je​ni vr​hov​ i uz-​
diz​ a​li su se do nev​ jer​ oj​ at​nih vi​si​na, među oblak​ e, i običn​ o su bili pre​kri​ve​ni snij​ eg​ om,
za​ogr​nut​ i ma​glom. Maj​ka je obož​ a​val​ a Bia​ rr​ itz, obližn​ ji obaln​ i gra​dić, i obit​ elj je dva​-
put, u onim bo​ljim vre​me​nim​ a, davn​ o, davn​ o, tamo pro​ve​la odm​ or.
»Gra​nic​ u sa Špa​njol​skom čuv​ aj​ u i Nij​ emc​ i i špan​ jol​ske oph​ odn​ je«, rekl​ a je Ano​uk.
»Ci​jel​ u gran​ ic​ u?« upit​ a​la je Isa​ b​ el​le.
»Pa, ne. Na​ravn​ o da ne. Ali gdje su, a gdje nisu, tko bi to znao?« rek​ ao je Lévy.
»Pla​nin​ e su niže u oko​lic​ i Sai​ nt-Jean-de-Luza«, is​tak​nul​ a je Isa​ b​ el​le.
»Oui, ali što nam to vri​je​di? I dal​ je su nep​ ro​hodn​ e, a nek​ o​li​ko ta​mošn​ jih ces​ta se
nadz​ i​re«, odv​ rat​ i​la je Ano​uk.
»Naj​bo​lja pri​jat​ el​ jic​ a moje majk​ e je Ba​skij​ka, čiji je otac bio uzg​ a​jiv​ ač koza. Ci​je​lo je
vrij​ e​me pje​šic​ e prel​ a​zio pla​ni​nu.«
»I sami smo neš​ to sličn​ o ima​li na umu. Čak smo jedn​ om i po​ku​šal​ i«, rek​ ao je Lévy.
»Za ni​kog​ a od njih se više nije čulo. Te​ško da bi se i jedn​ a oso​ba mog​ la pro​vu​ći po​red
nje​mačk​ ih stra​žar​ a u Sain-Jean-de-Luzu, a ka​mol​ i više njih. Usto, va​lja cij​ el​ u pla​nin​ u
prij​ e​ći pje​šic​ e. Što je go​to​vo ne​mo​gu​će.«
»Go​to​vo ne​mo​gu​će i nem​ o​guć​ e nisu isto. Ako koz​ ar može prij​ e​ći pla​ni​nu, za​si​gur​no
je mogu i pi​lot​ i«, rek​la je Is​ab​ el​le. Dok je gov​ o​ri​la, na um joj sine ide​ja. »A žena se može
lako kret​ at​ i uz kon​troln​ e toč​ke. Nar​ oč​ it​ o mlad​ a žena. Nit​ko neće pos​ umn​ ja​ti u lij​ e​pu
djev​ oj​ku.«
Anou​ k i Lévy raz​mij​ e​ne pog​ led​ e.
»Ja ću to uči​ni​ti«, rekl​ a je Is​a​bel​le. »Ba​rem ću pok​ u​ša​ti. Po​vest ću ovog​ a pil​ o​ta. Ima li
ih još?«
Mons​ ie​ ur Lévy se na​mr​šti. Očit​ o ga je ovaj preo​ kret dog​ a​đa​ja za​te​kao. Ci​ga​ret​ni dim
među njim​ a je stvo​rio pla​vi​čas​tos​ iv oblak. »A jesi li se ikad pri​je pe​njal​ a po pla​ni​nam​ a?«
»U dob​ roj sam kond​ i​ci​ji«, bio je njez​ in od​gov​ or.
»Ako te uhva​te, za​ro​bit će te... ili ubit​ i«, tiho je re​kao. »Nač​ as os​tav​ i sa stra​ne svoj​ u
svoj​ eg​ la​vost i pro​mis​li o tome, Isa​ b​ ell​ e. Ovo nije dos​tav​lja​nje let​ a​ka. Vi​dje​la si upo​zo​re-​
nja obli​jep​lje​na po ci​jel​ o​me gra​du? Nag​ rad​ e koje se nude za one koji pom​ až​ u ne​pri​jat​ e​-
lju?«
Is​ab​ ell​ e oz​bilj​no kim​ne.
Anou​ k te​ško uz​dah​ne, za​bivš​ i svoj​ u cig​ a​re​tu u prep​ u​nu pep​ el​ ja​ru. Dugo je zu​ri​la u
Isa​ b​ ell​ e, suž​ e​nih očij​ u, a pot​ om ode do vra​ta iza stol​ a. Gur​ne ih, malo od​škri​ne pa za​-

157

fućk​ a, po​put ve​se​log cvrk​ u​ta ptič​ i​ce.
Is​ab​ el​le se nam​ r​šti. Čula je neš​ to u dru​goj sobi, od​mic​ a​nje stol​ i​ce, ko​ra​ke.
U prost​ o​ri​ju uđe Gaëton.
Bio je odje​ven u dronjk​ e – sam​tan​ e hlač​ e, zak​ rp​ a​ne na ko​lje​nim​ a, ofuc​ an​ e na ru​bov​ i-​

ma i malo pre​krat​ke; džem​per je vis​ io s njeg​ ov​ a su​ho​nja​vog obli​čja, rast​ eg​nut​ a ovratn​ i​-
ka. Njeg​ o​va crna kosa, sada dul​ ja, vap​ il​ a je za ši​šan​ jem i bila zal​ i​zan​ a od lica, koje je sada
bilo oš​trij​ e, got​ o​vo vuč​ je. Gled​ ao ju je kao da su samo njih dvoj​ e u pros​tor​ i​ji.

U tren​ u ju je sve zapl​ jusn​ ul​ o. Osjeć​ aj​ i koje je zat​ o​mi​la, po​kuš​ al​ a za​ko​pa​ti, ig​nor​ i​ra​ti,
bu​jal​ i su na​trag na po​vrš​ i​nu. Jed​ an po​gled na njeg​ a i jed​ va da je bila ka​dra di​sat​ i,

»Poz​naj​ eš Gaëta«, rek​la je Ano​uk.
Is​a​bel​le je proč​ is​til​ a grlo. Shvat​ il​ a je naj​ed​nom kako je on cij​ el​ o vri​je​me znao da je
ona tu, ali je oda​brao drž​ at​ i se po​dal​ je. Prvi put ot​kak​ o se prid​ ruž​ i​la ovom ile​galn​ om po​-
kret​ u, Is​ab​ el​le se osje​ti​la prem​ la​dom. Osam​lje​nom. Jesu li ost​ al​ i zna​li? Jesu li se iza leđa
rug​ a​li nje​zi​noj na​ivn​ ost​ i? »Poz​naj​ em.«
»Onda«, re​kao je Lévynak​ on neu​ god​ne stan​ke. »Is​a​bel​le ima plan.«
Gaëton se nije nas​ mi​je​šio. »Stvarn​ o?«
»Želi po​ves​ti ovog pil​ ot​ a i os​ta​le prek​ o Pir​ e​nej​ a, pje​šic​ e, i preb​ ac​ i​ti ih u Špa​njol​sku.
Do bri​tan​skog​ a kon​zu​la​ta, pretp​ os​tav​ljam.«
Gaëton ops​ uj​ e is​pod glas​ a.
»Ne​što mor​ a​mo pok​ u​šat​ i«, re​kao je Lévy.
»Shvać​ aš li zai​ st​ a sav riz​ ik, Is​a​bell​ e?« upi​ta​la je Anou​ k ko​rakn​ uv​ši na​pri​jed. »Ako us​-
pij​ eš, na​cis​ti će za to čuti. Prog​ o​nit će te. Nude na​gra​du u iz​no​su od des​ et tis​ uć​ a fran​ a​ka
za svak​ og​ a, po​čev​ši od onih koji su nadm​ u​dril​ i na​cist​ e pa sve do onih koji pom​ až​ u pil​ o-​
tim​ a.«
Isa​ ​bel​le je dos​ ad u živ​ o​tu uvi​jek jedn​ ost​ avn​ o rea​ gi​ral​ a. Netk​ o bi je os​tav​ io, ona bi
kre​nu​la za nji​me. Net​ko bi joj kaz​ ao da neš​ to ne može, ona bi to uči​nil​ a. Svak​ i je po​ku-​
šaj ogran​ i​čav​ an​ ja pret​ var​ al​ a u pri​li​ku.
Ali ovo...
Pust​ il​ a je da je strah malo prot​ re​se i uma​lo da mu se nije pre​pus​til​ a. Po​tom je pom​ is-​
li​la na svas​ti​ke što su vis​ jel​ e s Eif​fe​lov​ a torn​ ja, i Via​ nn​ e koja živi s nep​ ri​jat​ el​ jem, i An​to​-
inea iz​gub​ljen​ og u ne​kom rat​nom log​ or​ u. I na Edith Ca​vell. Zac​ ij​ el​ o se i ona sama ne-​
kad prep​ al​ a. Ali Isa​ ​bell​ e nije kan​ il​ a dop​ ust​ i​ti da joj se na putu isp​ ri​ječ​ i strah. Pil​ ot​ i su
bili nužn​ i kako bi ba​ca​li još više bom​bi na Nje​mačk​ u.
Is​a​bel​le se okre​ne pi​lot​ u. »Jest​ e li u do​broj kon​di​cij​ i, po​ruč​ni​če?« upi​ta ga na eng​ le​-
sko​me. »Bis​te li mo​gli s jed​nom djev​ ojk​ om prij​ eć​ i pla​nin​ u?«
»Mog​ ao bih«, re​kao je. »Nar​ o​či​to ako je tako li​jep​ a kao vi, gosp​ ođ​ ic​ e. Ne bih vas is-​
pu​štao iz vida.«
Is​a​bell​ e se okren​ e svoj​ im sun​ a​rodn​ ja​ci​ma. »Odvest ću ga do kon​zul​ a​ta u San Seb​ as​-

158

tiánu. A onda je na Bri​tanc​ im​ a da ga preb​ ac​ e kući.«
Is​a​bell​ e je vid​ je​la nij​ e​mi raz​gov​ or koji se oko nje odvij​ ao, nei​ z​re​čen​ u zab​ ri​nu​tost i pi​-

ta​nja. Odl​ uk​ e don​ es​ en​ e u tiš​ i​ni. Neki se riz​ i​ci jed​nost​ av​no mor​ aj​ u po​duz​ et​ i, svi su u
ovoj sobi to znal​ i.

»Treb​ at će tjedn​ i pla​nir​ an​ ja. Mož​ da i dul​ je«, rek​ ao je Lévy. Okren​ uo se Gaëto​nu.
»Tre​bat će nam no​vac, odm​ ah. Razg​ o​va​rat ćeš sa svoj​ im kont​ akt​ om?«

Gaëton kimn​ e. Dog​ ra​bio je crnu ber​ etk​ u s ko​mod​ e i nam​ jest​ io je.
Is​a​bell​ e nije mog​ la od​vra​ti​ti pog​ led​ a. Bila je bij​ esn​ a na njeg​ a – znal​ a je to, osjeć​ a​la –
ali dok joj je pri​la​zio, taj se gnjev sas​ uš​ io i rasp​ r​šio, po​put pra​ši​ne, pod čež​njom koja je
zna​či​la kud​ i​ka​mo više. Njih​ o​vi se pog​ le​di sus​ retn​ u i zad​ r​že, a onda je pro​šao por​ ed nje,
po​segn​ uv​ši za kva​kom i izi​ š​ avš​ i. Vra​ta su se za nji​me zat​ vo​ri​la.
»Dakl​ e«, rekl​ a je Ano​uk. »Plan. Tre​ba​li bi​smo poč​ et​ i.«

* * *

Šest sati Isa​ b​ ell​ e je sjed​ il​ a u sta​nu u Rue de Sai​ nt- Sim​ on​ e. Poz​ val​ i su i drug​ e iz mre​že i
raz​dij​ e​li​li im zad​ at​ke: da sku​pe odjeć​ u za pi​lo​te i pri​ku​pe zal​ ih​ e. Prou​ čav​ al​ i su zem​ljov​ i​-
de i smiš​ljal​ i rute, te otp​ oč​ el​ i s muk​ o​tr​p​nim, nes​ i​gur​nim proc​ e​som osi​gur​ a​van​ ja sig​ ur​nih
kuća. U nek​ om tren​ ut​ku, poč​ e​li su na sve gled​ at​ i kao na stvar​nost, umjes​to kao na puku
odvaž​nu, iz​az​ ov​nu za​mi​sao.

Tek kad je mon​sie​ ur Lévysp​ om​ en​ uo pol​ ic​ ijs​ ki sat, Is​a​bel​le se odm​ ak​nu​la od sto​la. Po​-
kuš​ al​ i su je na​go​vo​rit​ i da ost​ an​ e pres​pav​ a​ti, ali time bi samo po​tak​nul​ a oče​vu sum​nju.
Umjest​ o toga, po​su​di​la je teš​ ku pil​ ots​ ku jakn​ u od Ano​uk i obuk​la je, zah​ valn​ a na tome
kako ju je usp​ ješn​ o ka​muf​ lir​ al​ a.

Bou​ le​vard Sai​ nt- Ger​ma​in bio je ave​tinj​ski tih, kap​ci su bili čvrs​ to zat​ vo​re​ni, pro​zor​ i
za​mrač​ en​ i, uličn​ e svjet​ ilj​ke pog​ aš​ e​ne.

Dr​žal​ a se bli​zu zgrad​ a, za​hvaln​ a što iz​li​za​ne pot​pet​ ic​ e bi​jel​ ih ok​sford​ i​ca nisu kle​pe​tal​ e
po pločn​ ik​ u. Proš​ u​lja​la se po​kraj ba​ri​ka​de i mimo skup​ i​na njem​ ač​kih voj​nik​ a koji su bili
u oph​ odn​ ja​ma.

Bila je tak​ o​reć​ i već pred zgrad​ om kad je čula bruj​ an​ je mo​tor​ a. Njem​ ačk​ i ka​mio​ n mi​-
lio je ulic​ om iza nje​zi​nih leđa, njeg​ o​va pla​vom pre​bo​jen​ a svjet​ la bila su uga​še​na.

Klizn​ ul​ a je uz gru​bi kam​ en zid, čuč​nuv​ši, i fant​ oms​ ki je kam​ i​on proš​ ao tut​njaj​ u​ći u
mrak​ u. Onda je sve pon​ ov​no utihn​ ul​ o.

Ptic​ a je za​c​vrk​ ut​ a​la, ve​se​lu mel​ o​di​ju. Poz​nat​ u.
Is​a​bell​ e je tada znal​ a da ga je ček​ a​la, na​da​la se...
Pol​ ak​ o se us​prav​ i​la i osov​ il​ a na noge. Biljk​ a u lonc​ u po​red nje ot​pus​til​ a je cvjet​ni mi-​
ris.
»Is​a​bel​le«, rek​ ao je Gaëton.
Je​dva je mog​ la raz​ a​bra​ti nje​gov​ o lice u tami, ali mo​gla je nam​ i​ri​san krem​ u u njeg​ ov​ oj
kosi, grub mir​ is sa​pu​na za rubl​ je i ci​ga​ret​ u koju je ne​tom po​pu​šio. »Kako si znao da ra-​

159

dim s Pa​ulom?«
»Što mis​liš, tko te je prep​ or​ u​čio?«
Na​mr​šti​la se. »Henr​ i...«
»A tko je rek​ ao Henr​ ij​ u za tebe? Re​kao sam Did​ i​eru neka te pra​ti od sam​ o​ga po​čet​ka,

neka te nad​zir​ e. Znao sam da ćeš pron​ ać​ i put do nas.«
Is​pru​žio je ruku i zat​ akn​ uo joj pra​men kose iza uha, a in​timn​ ost pok​ re​ta pro​žme je

na​dom. Sjet​ i​la se kako mu je onom​ ad kaz​ al​ a »Vo​lim te«, i utrob​ a joj se zgr​či od sti​da i
gub​ it​ka. Nije se že​ljel​ a pris​ je​ćat​ i kako se osjeć​ al​ a, kad ju je hran​ io pe​če​nom zeč​ e​ti​nom i
nos​ io kad je bila pre​viš​ e izm​ o​žde​na da bi mog​ la hod​ at​ i... i kako joj je po​ka​zao da samo
jed​ an po​lju​bac itek​ a​ko može biti va​žan.

»Žao mi je što sam te po​vrij​ ed​ io«, rek​ ao je.
»Zaš​ to jesi?«
»Sada to više nije važn​ o«, uz​dah​nuo je. »Treb​ ao sam da​nas os​tat​ i u onoj stražn​ joj
pros​tor​ i​ji. Bol​ je bi bilo da te nis​ am vi​dio.«
»Meni nije.«
Nas​ mij​ e​šio se. »Imaš nav​ ik​ u gov​ o​rit​ i sve što ti je na umu, je li, Is​ab​ ell​ e?«
»Uvij​ ek. Zaš​ to si me nap​ us​tio?«
Do​takn​ uo joj je lice njež​noš​ću zbog koje je po​žel​ je​la zap​ lak​ at​ i; osjet​ i​la je da je ovo
ras​tan​ ak, ovaj dod​ ir, a zna​la je sve o rast​ an​cim​ a. »Žel​ io sam te zab​ o​rav​ it​ i.«
Htje​la je ne​što reći, mo​žda »po​lju​bi me«, ili »nem​ oj ići«, ili »reci mi da ti je stal​ o do
mene«, ali već je bilo pre​kasn​ o, tre​nu​tak – ma kak​ av bio – proš​ ao je. Uda​lja​vao se od nje
gu​beć​ i se među sjen​ka​ma. Čula je kako gov​ or​ i: »Budi oprezn​ a, Iz«, i prij​ e nego što je
dos​pjel​ a od​gov​ or​ i​ti, znal​ a je da je otiš​ ao; u kost​ im​ a je ćut​ je​la njeg​ o​vu od​sutn​ ost.
Prič​ ek​ a​la je još je​dan tre​nu​tak, da joj se ot​kuc​ a​ji srca us​po​re i osjeć​ a​ji smi​re, a zat​ im
se upu​til​ a kući. Jed​ va da je otp​ us​ti​la bra​vu na ulazn​ im vrat​ i​ma kad je osje​ti​la kako je
net​ko povl​ ač​ i unut​ ra. Vrat​ a se tres​ kom za​tvo​re.
»Gdje si dos​ ad, dov​ rag​ a?«
Za​pahn​ e je očev al​koh​ ol​ni dah, pod nje​go​vom slat​ko​ćom skri​val​ o se neš​ to mrač​no,
gork​ o. Kao da je žva​kao as​pi​rin. Po​kuš​ al​ a se osl​ o​bo​di​ti, ali dr​žao ju je čvr​sto i bliz​ u, go​-
tov​ o kao da ju je gr​lio. Stis​ ak na njez​ in​ u zap​ ešć​ u bio je do​volj​no snaž​ an da joj os​ta​vi
mod​ ri​cu.
Po​tom, brzo kao što ju je i zgra​bio, pust​ i je. Za​tet​ ur​ a​la je unat​ rag, pi​paj​ uć​ i, traž​ e​ći
pre​ki​dač za svje​tlo. Kad je pri​tisn​ u​la, ni​šta se nije dog​ o​dil​ o.
»Ne​ma​mo više novc​ a za struj​ u«, re​kao je nje​zin otac. Upa​lio je uljn​ u svje​tilj​ku dr​že​ći
je iz​me​đu njih. Na trep​ er​ a​voj svjet​ los​ti iz​gle​dao je po​put skul​pt​ ur​ e od rast​ op​ljen​ og vo​-
ska; nje​go​vo iz​bo​ran​ o lice bilo je opu​šten​ o, vjeđ​ e pod​buh​ le i plav​ i​čas​te. Šir​ ok​ i nos pre-​
pun crn​ ih pora, vel​ i​či​ne glav​ i​ca čio​ de. No čak i uza sve to, ma ko​lik​ o se... iz​muč​ en i star
naje​ d​nom čin​ io, po​gled u njeg​ ov​ im očim​ a nag​na je da se na​mr​šti.

160

Ne​što nije bilo u redu.
»Pođi sa mnom«, re​kao je, gla​sa hra​pa​vog i oš​trog, ne​pre​poz​natl​ jiv​ og u ovo doba
noći, liš​ en​ og alk​ o​holn​ og frfl​ ja​nja. Pov​ eo ju je por​ ed or​ma​ra, pa su skre​nul​ i pre​ma njez​ i​-
noj sobi. Tamo se okren​ uo.
Iza njeg​ a, pod svje​doš​ću lam​pe, vi​dje​la je da je or​mar po​mak​nut, a vrat​ a taj​nog sob​ ič-​
ka od​škri​nu​ta. Vonj urin​ a bio je žest​ ok. Hva​la Bogu da je pi​lot otiš​ ao.
Isa​ b​ el​le za​vr​ti gla​vom, nes​po​sobn​ a prozb​ or​ i​ti.
Trom​ o se sval​ io na rub kre​ve​ta pogn​ uvš​ i gla​vu. »Is​u​se, Isa​ b​ ell​ e. Pra​va si gnja​važ​ a.«
Nije se mo​gla ni po​makn​ ut​ i. Ni mis​li​ti. Kra​jičk​ om oka pog​ led​ a pre​ma vrat​ i​ma pi​ta​-
ju​ći se kako bi mog​ la klis​nut​ i. »Nije to ni​šta, tata. Deč​ko.« Oui. »Moj mom​ ak. Ljub​ i​li
smo se, tata.«
»Piš​ a​ju li svi tvoj​ i mom​ci u or​mar? Onda mora da si siln​ o po​pul​ arn​ a.« Uzd​ ahn​ uo je.
»Dos​ta s ovom la​kr​dij​ om.«
»La​kr​di​jom?«
»Sin​ oć si pron​ aš​la pil​ o​ta i sak​ ri​la ga u or​mar, a dan​ as si ga odvel​ a mons​ i​euru Lévyju.«
Nije bilo mo​gu​će da je do​bro čula. »Mo​lim?«
»Tvoj obo​re​ni pil​ ot – onaj koji je pi​šao u or​mar i ost​ a​vio blatn​ ja​ve otis​ ke u hod​nik​ u
– odvel​ a si ga gosp​ o​di​nu Lévyju.«
»Nem​ am pojm​ a o čemu ti to?«
»Svak​ a čast, Isa​ ​bel​le.«
Kad je utihn​ uo, ona nije mo​gla pod​nij​ e​ti na​pe​tost. »Tata?«
»Znam da si doš​la ovam​ o kao kur​ ir​ka i da ra​diš za ileg​ aln​ u mre​žu Pa​ula Lévyja.«
»K- kako...?«
»Mons​ i​eur Lévy je moj sta​ri pri​jat​ elj. Štov​ iš​ e, kad su nas na​cist​ i na​pa​li, doš​ ao je i izv​ u​-
kao me je od boce vi​nja​ka, što je bilo jed​ i​no za što sam ma​rio. Nat​ je​rao me je da ra​dim.«
Isa​ b​ ell​ e je bila to​lik​ o nest​ a​biln​ a da nije mo​gla sta​ja​ti na no​ga​ma. Bilo je pre​viš​ e pris​-
no da sjed​ne pok​ raj oca, pa je po​lak​ o pot​ o​nu​la na sag.
»Ne že​lim da bud​ eš u ovo umij​ e​ša​na, Is​ab​ ell​ e. Uprav​ o sam te zato i pos​lao iz Pa​ri​za.
Ne žel​ im da zbog moga dje​lo​va​nja bu​deš izl​ ož​ en​ a riz​ i​ku. No tre​bao sam zna​ti da ćeš sve​-
jed​no sama pron​ ać​ i put do ne​vo​lja.«
»Ko​lik​ o si me samo puta otjer​ ao od sebe. Što je s time?« Smjes​ta pož​ e​li da nije post​ a-​
vi​la to pit​ a​nje, ali onog tre​na kad joj je palo na um, do​bil​ o je glas.
»Ni​sam do​bar otac. Oboj​ e to znam​ o. Ba​rem nis​ am bio do​bar otk​ a​ko ti je majk​ a
umrl​ a.«
»Kako to mo​že​mo zna​ti? Ni​kad nisi ni po​kuš​ ao.«
»Pok​ uš​ ao sam. Samo se toga ne sje​ćaš. Uost​ al​ om, bilo pa proš​lo. Sad su mi veće bri​ge
na pa​met​ i.«
»Oui«, rekl​ a je. Čin​ i​lo se da je njez​ i​na proš​lost iz​o​kren​ u​ta na​glav​ce. Nije zna​la što bi

161

mis​li​la ni osjeć​ a​la. Pam​ et​ni​je je bilo pro​mij​ en​ i​ti temu. »Ja... Plan​ i​ram ne​što. Neće me
biti neko vrij​ em​ e.«

Po​gle​dao je u nju. »Znam. Razg​ o​va​rao sam s Pa​ulom.« Ne​kol​ i​ko je tren​ u​tak​ a bio tih.
»Svjesn​ a si da će ti se živ​ ot stub​ ok​ om prom​ ij​ e​ni​ti. Mo​rat ćeš ži​vjet​ i u ile​ga​li. Ne ov​dje sa
mnom, ni s bilo kime. Ne​ćeš moći pro​ves​ti više od jed​ne noći na ist​ o​me mjes​tu. Ne​ćeš
moći vjer​ ov​ a​ti ama baš nik​ om​ e. I više ne​ćeš biti Isa​ ​bell​ e Ros​ sig​nol; bit ćeš Jul​ ie​ t​te Ger​-
vai​ se. Nac​ ist​ i i kol​ ab​ o​ra​ci​onist​ i staln​ o će te tra​ži​ti, a ako te pro​nađ​ u...«

Raz​mi​jen​ e pog​ led, i Isa​ ​bell​ e u njem​ u osjet​ i bli​skost koja ni​kad pri​je nije post​ o​ja​la.
»Znaš da rat​ni zar​ ob​ljen​ ic​ i mogu oče​ki​va​ti kakv​ u-takv​ u mi​lost. Ti ne mo​žeš.«
Kimn​ ul​ a je.
»Jesi li si​gurn​ a da mo​žeš to, Is​ab​ ell​ e?«
»Je​sam, tata.«
Kimn​ uo je. »Ime koje ti treb​ a je Mich​ e​li​ne Bab​ in​ e​au. Pri​jat​ e​lji​ca tvoj​ e maj​ke iz Ur​-
rug​nea. Muž joj je po​gin​ uo u Ve​li​kom ratu. Mis​lim da će te doč​ ek​ at​ i raš​ i​ren​ ih ruku. I
pre​ne​si Pau​ lu da nam tre​baj​ u fo​tog​ raf​ ij​ e, čim prij​ e.«
»Fo​tog​ raf​ ij​ e?«
»Pil​ ot​ a.« Kad je ost​ a​la šutk​ e, on se na​smij​ e​ši. »Stvarn​ o, Isa​ b​ el​le? Zar nisi dos​ ad sklo-​
pil​ a kom​ ad​ i​će slag​ a​lic​ e?«
»Ali...«
»Ja sam onaj koji kri​vot​ vo​ri isp​ rav​ e, Is​ab​ ell​ e. Zato i ra​dim za vr​hov​ni štab. Poč​ eo sam
tako što sam pis​ ao letk​ e, upra​vo one koje si raz​nos​ il​ a po Carr​ i​vea​ uu, ali... pa is​pos​ta​vil​ o
se da je pjesn​ ik vješt i kao kriv​ o​tvo​rit​ elj. Što mis​liš, tko ti je smisl​ io ime Jul​ i​et​te Gerv​ a-​
ise?«
»A- ali...«
»Vje​ro​val​ a si da su​ra​đuj​ em s ne​prij​ a​tel​ jem. Te​ško da ti mogu za​mjer​ it​ i.«
Naje​ dn​ om, vi​djel​ a je nek​ og nep​ ozn​ a​tog, sloml​ je​nog čo​vjek​ a na mjes​tu gdje je uvi​jek
sta​jao okrut​ an, bez​obz​ i​ran otac. Usu​dil​ a se ust​ at​ i, pri​ći mu, klek​nu​ti pred njim​ e. Zur​ il​ a
je u njeg​ a, osje​tiv​ši kako joj se vru​će suze cak​le u očim​ a. »Zaš​ to si odb​ ac​ io mene i Via​ n-​
ne?«
»Na​dam se da ni​kad ne​ćeš ot​kri​ti ko​lik​ o si krhk​ a, Is​a​bel​le.«
»Ni​sam krh​ka«, rek​la je.
Njeg​ ov je osmi​jeh bio jed​ va prim​ je​tan. »Svi smo mi krh​ki, Is​ab​ ell​ e. To je ne​što što
tek u ratu shvat​ im​ o.«

162

Devetnaest

UPO​ZOR​ EN​ JE

Svi muš​ kar​ci koji po​ma​žu, bilo izr​ avn​ o ili ne​izr​ avn​ o, po​sa​dam​ a ne​pri​jat​ eljs​ kih zra​kop​ lov​ a koje se spuš​ taj​ u pa​do​bran​ im​ a ili su pri​siln​ o sle​tje​le, te im po​ma​žu u
bij​ eg​ u, skri​vaj​ u ih, ili im pruž​ a​ju pom​ oć na bilo koji dru​gi na​čin, bit će strij​ el​ ja​ni na licu mjes​ta.

Žene koje pru​ža​ju istu po​moć bit će posl​ a​ne u kon​cen​tra​cij​ske lo​gor​ e u Nje​mačk​ oj.

Valjd​ a imam sreć​ u što sam žena«, pro​mrs​ i​la je Is​ab​ ell​ e sebi u bra​du. Kako je mog​ uć​ e

da Nij​ em​ci do​sad nisu pri​mi​jet​ i​li – do lis​top​ ad​ a 1941. – da je Fran​cus​ ka post​ a​la zeml​ ja
žena?

Čak i dok je iz​go​var​ a​la te ri​ječ​ i, u njim​ a je prep​ oz​na​la lažn​ o jun​ ač​ en​ je. Žel​ je​la se osje​-
ća​ti hrab​ rom u tom tren​ utk​ u – po​put Edith Cav​ ell koja ri​ski​ra vlas​ti​ti ži​vot – ali ovd​ je,
na ovom žel​ jez​nič​kom ko​lod​ vo​ru ko​jim su pa​tro​lir​ a​li nje​mač​ki voj​nic​ i, bila je uplaš​ e​na.

Sad nije bilo po​vratk​ a, nije mog​ la odus​tat​ i. Na​kon mjes​ ec​ i pla​ni​ra​nja i prip​ rem​ a, ona
i čet​ ir​ i pi​lo​ta bili su spremn​ i naj​zad is​kuš​ at​ i plan za bij​ eg.

Ovog​ a hlad​nog lis​top​ ads​ kog jut​ ra njez​ in će se živ​ ot pro​mi​je​ni​ti. Od onog tren​ ut​ka
kad se ukrc​ a na ovaj vlak za Sai​ nt-Jean-de-Luz, neće više biti Is​a​bel​le Ros​ sig​nol, dje​vojk​ a
iz knjiž​ a​re koja je živ​ jel​ a na Ave​nue de La Bou​ r​don​nai​ s.

Bit će Ju​lie​ tt​ e Ger​vai​ se, kodn​ a ime​na Sla​vuj.
»Dođi.« Anou​ k je pro​vukl​ a ruku isp​ od Is​ab​ el​li​ne i po​vel​ a je od zna​ka upo​zor​ e​nja pre​-
ma šal​ter​ u za prod​ a​ju kar​ at​ a.
Tol​ i​ko su puta proš​le kroz pri​prem​ e da je Isa​ ​bel​le iz​vrs​ n​ o pozn​ av​ a​la plan. Post​ o​ja​la je
samo jed​na mana: svi nji​ho​vi pok​ u​šaj​ i da stup​ e u kon​takt s ma​da​me Ba​bin​ ea​ u do​sad su
bili neu​ s​pješn​ i. Taj ključ​ni za​dat​ ak – pro​nal​ a​zak vo​di​ča – Isa​ b​ el​le će mo​rat​ i oba​vit​ i
sama. Tamo s nje​zi​ne li​je​ve stra​ne, če​kaj​ u​ći njez​ in znak, por​ učn​ ik Ma​cLei​ sh sta​jao je
odjev​ en u se​ljačk​ u odje​ću. Sve što je za​dr​žao iz svo​je voj​nič​ke vre​će bile su dvij​ e tab​ let​ e
Benz​ ed​ ri​ne3 i maj​ uš​ an komp​ as, koji je iz​gled​ ao pop​ ut gumb​ a i bio prič​ ​vrš​ ​ćen o nje​gov
ovrat​nik. Dali su mu kriv​ o​tvo​re​ne is​prav​ e – sad je bio fla​mans​ ki nadn​ ič​ ar. Imao je osob-​
nu isk​ azn​ ic​ u i rad​nu doz​ vol​ u, ali nje​zin otac nije mo​gao jam​čit​ i da će dok​ um​ en​ti proć​ i
pom​nu prov​ je​ru. Mor​ ao je odre​za​ti šare svoj​ ih voj​nič​kih čiz​ a​ma i obrij​ a​ti brk​ o​ve.
Isa​ b​ ell​ e i Ano​uk pro​ve​le su bez​brojn​ e sate pod​ u​čav​ aj​ uć​ i ga pra​vil​nom pon​ aš​ a​nju.
Odje​nu​le su ga u vreć​ ast​ i ka​put i iz​no​šen​ e, pr​lja​ve rad​ne hla​če. Izb​ li​jed​ il​ e su mu mrl​ je
od nik​ ot​ in​ a s kaž​ ip​ rs​ ta i sredn​ jeg prs​ ta njeg​ o​ve des​ne ruke i učil​ e ga da puši kao Fran-​
cuz, kor​ is​te​ći pal​ ac i ka​ži​prst. Znao je da treb​ a po​gle​da​ti lij​ ev​ o prij​ e nego pri​jeđ​ e ulic​ u –

163

ne desn​ o – i nije smio nip​ o​što prić​ i Is​ab​ ell​ e, osim ako ona ne pri​đe nje​mu prva. Mo​rao
je glum​ it​ i da je glu​hon​ ij​ em i či​tat​ i no​vin​ e dok je u vlak​ u – ci​jel​ im put​ em. Tak​ ođ​ er je
mor​ ao kup​ i​ti sam sebi kart​ u i sjes​ti što dal​ je od Isa​ b​ ell​ e, Kao i os​tal​ i. Kad se is​kr​ca​ju u
Sa​int-Jean-de-Luzu, pil​ ot​ i će mo​ra​ti ho​da​ti da​lek​ o iza nje.

Anou​ k se okre​nu​la prem​ a Is​a​bell​ e. Jesi li sprem​na? Pi​tal​ a ju je pog​ led​ om.
Pol​ ak​ o je kim​nul​ a.
»Rođ​ ak Etie​ nn​ e će se ukr​cat​ i na vlak u Po​iti​ers​ u, ujak Emil​ e u Ruff​ e​cu, a Jean- Cla​-
ude u Bor​dea​ uxu.«
Dru​gi pil​ o​ti. »Oui.«
Isa​ b​ ell​ e se treb​ al​ a isk​ r​ca​ti u Sa​int-Jean-de-Luzu s če​tvor​ i​com pi​lot​ a – dvo​ji​com Brit​ a​-
na​ca i dvo​ji​com Ka​nađ​ a​na – i prij​ e​ći plan​ i​ne do Špa​njol​ske. Kad jedn​ om bude tamo,
mora posl​ at​ i tel​ eg​ ram. »Slav​ uj je prop​ jev​ ao«, znač​ i​lo je us​pjeh.
Po​ljub​ il​ a je Anou​ k u oba obraz​ a, prom​ rml​ jal​ a au re​voi​ r, pa žust​ rim kor​ ak​ om kren​ u​la
pre​ma šalt​ er​ u. »Sa​int-Jean-de-Luz«, rekl​ a je i pred​ a​la služ​be​nic​ i nov​ ac. Uzev​ši kar​tu,
upu​ti​la se pre​ma per​ on​ u C. Ni​jedn​ om se nije os​vr​nul​ a, iako je že​ljel​ a.
Zap​ iš​ tal​ a je zvi​ždaljk​ a.
Ukr​ca​la se i za​uzel​ a mjes​to s li​jev​ e stran​ e. Ušli su i drug​ i put​ni​ci i za​uze​li mjes​ta. Ne​-
ko​lik​ o nje​mač​kih voj​ni​ka ukr​ca​lo se na vlak i sje​lo pre​ko puta nje.
Mac​ Lei​ sh je ušao pos​ ​ljed​nji. Prov​ uk​ ao se po​red nje ni​jed​nom je ne po​gled​ avš​ i, ra​me​-
na zgur​ en​ ih u po​ku​šaj​ u da se doi​ ma ni​žim. Kad su se vra​ta zat​ vor​ il​ a, smjest​ io se na sje​-
dal​ o na drug​ om kraj​ u ku​pea i smjest​ a rast​ vor​ io nov​ in​ e.
Zviž​ dalj​ka se pon​ ov​no oglas​ il​ a i gor​ os​tasn​ i kot​ a​či poč​ el​ i su se okre​ta​ti, po​lak​ o ubrz​ a​-
vaj​ uć​ i. Kupe se bla​go zat​ res​ ao, nag​nuo uli​jev​ o pa udes​no, a onda se po​čeo rav​nom​ jer​no
kre​tat​ i dok su ko​ta​či štrop​ o​tal​ i na žel​ jez​nim tračn​ i​cam​ a.
Nje​mačk​ i vojn​ ik pre​ko puta Isa​ b​ el​le pog​ le​da po kup​ eu. Oči mu se zau​ s​tav​ e na Ma-​
cLei​ shu. Pot​ apš​ ao je pri​ja​tel​ ja po ra​men​ u i obo​ji​ca muš​ ka​rac​ a poč​nu se us​ta​ja​ti.
Isa​ ​bel​le se nagn​ e na​pri​jed. »Bon​ jo​ur«, rekl​ a je uz osmij​ eh.
Voj​nic​ i smjes​ta pon​ ovn​ o sjed​nu. »Bon​ jo​ur, ma​de​moi​ sell​ e«, odv​ rat​ iš​ e uglas.
»Vaš fran​cu​ski je pri​lič​no do​bar«, la​ga​la je. Po​kraj nje, krup​na žena u sel​ jačk​ oj odje​ći
s gnu​ša​njem se na​kašl​ je i na franc​ us​ kom šap​ne: »Sram vas bilo.«
Is​ab​ ell​ e se ljupk​ o na​smij​ e. »Kamo ćete?« upi​ta ona vojn​ i​ke. Bit će u ovom​ e kup​ eu sa-​
tim​ a – i bilo bi po​želj​no da im pažn​ ja bude us​mje​re​na na nju.
»Tou​ rs«, rek​ ao je jed​ an, a drug​ i: »Onz​ ai​ n.«
»Ah. A znat​ e li kak​ve kart​ aš​ ke igre da nam prođ​ e vrij​ e​me? Imam sa so​bom špil kar​ a​-
ta.«
»Da, Da!« gor​ljiv​ o će mla​đi.
Is​ab​ el​le pos​ eg​ne u tor​bic​ u za kar​ta​ma. Dij​ e​lil​ a je kar​te – i smij​ a​la se – kad se drug​ i pi-​
lot ukr​cao na vlak i pro​šao por​ ed Ni​jem​ a​ca.

164

Pos​li​je, kad je prol​ a​zio kon​dukt​ er, pru​žil​ a mu je svo​ju kar​tu. Uzeo ju je i nas​tav​ io da-​
lje.

Kad je do​šao do pil​ ot​ a, Ma​cLei​ sh je učin​ io točn​ o ono što mu je bilo i reč​ e​no – pre​-
dao je kart​ u ne pod​ i​žu​ći po​gled s nov​ in​ a. Dru​gi je pi​lot uči​nio isto.

Isa​ b​ el​le isp​ ust​ i dah olakš​ a​nja i zav​ al​ i se nat​ rag na sjed​ al​ o.

* * *

Isa​ b​ ell​ e i čet​ ir​ i pil​ ot​ a sti​gli su do Sa​int-Jean-de-Luza bez te​škoć​ a. Dvap​ ut su proš​li –
odvoj​ en​ o, da​ka​ko – njem​ ačk​ e kon​troln​ e toč​ke. Vojn​ i​ci na stra​ži jed​ va da su i pog​ le​da​li
niz laž​nih is​prav​ a, go​vo​re​ći dan​ke sch​ ön ni ne pod​ i​žu​ći pog​ led. Nisu traž​ i​li odb​ je​gle pil​ o-​
te i oči​to nisu ni po​mišl​ ja​li na plan odva​žan pop​ ut ovo​ga.

Ali sad su se Is​ab​ ell​ e i muš​ kar​ci prib​ li​ža​vah pla​nin​ am​ a. Stig​ av​ši do podn​ ož​ja, kre​nul​ a
je prem​ a ma​le​nom park​ u uz rij​ e​ku i sje​la na klu​pu s pog​ le​dom na vodu. Pi​lo​ti su pris​ti​-
za​li prem​ a pla​nu, je​dan po jed​ an, prvi je bio Mac​ Lei​ sh. Sjeo je por​ ed nje.

Drug​ i su sje​li do​voljn​ o bliz​ u da ih mogu čuti. »Ima​te li svo​je natp​ is​ e?« upit​ a​la je.
Ma​cLe​ish je izv​ u​kao ko​mad​ ić pa​pi​ra iz džep​ a koš​ ul​ je. Na njem​ u je pi​sa​lo: glu​hon​ i​-
jem. ček​ am da majk​ a dođe po mene. Dru​gi pil​ ot​ i uči​ne isto.
»Budu li njem​ ačk​ i vojn​ i​ci gnjav​ i​li ijed​no​ga od vas, pok​ a​ži​te im is​prav​ e i taj pap​ ir. Ne
pro​gov​ ar​ ajt​ e ni za živu glav​ u.«
»I po​na​šat ću se glup​ av​ o, što mi neće biti teš​ ko«, Ma​cLe​ish se isk​ e​sio.
Isa​ b​ el​le je bila odveć ner​voz​na da se nas​ mij​ e​ši.
Skin​ ul​ a je plat​nen​ u na​prtn​ jač​ u i pre​dal​ a je Mac​ Lei​ shu. Unut​ ra je bilo ne​kol​ i​ko nuž-​
nih sitn​ i​ca – boca vina, tri po​za​maš​ne kob​ a​si​ce, dva para de​bel​ ih vun​ en​ ih ča​rap​ a i ne​ko​-
lik​ o jab​ uk​ a. »U Urr​ ug​neu pro​nađ​ it​ e mjes​to gdje mož​ e​te sjes​ti. Ne za​jedn​ o, da​kak​ o. Dr-​
ži​te gla​vu do​lje i pret​ va​rajt​ e se da či​ta​te. Ne po​di​žit​ e pog​ led sve dok me ne ču​jet​ e da go-​
vor​ im: ›A tu si, rođ​ ač​ e, po​svud​ a smo te traž​ i​li.‹ Ra​zum​ i​jet​ e li?«
Svi su kim​nu​li glav​ a​ma.
»Ako se ne vra​tim do zore, otp​ ut​ ujt​ e odvo​jen​ o do Paua i otiđ​ i​te u hot​ el o koj​ em sam
vam gov​ o​ril​ a. Po​moć​ i će vam žena po imen​ u Eli​ane.«
»Čuv​ ajt​ e se«, rek​ ao je Mac​ Le​ish.
Du​bo​ko udahn​ uv​ši na​pus​til​ a ih je i kren​ u​la pre​ma glav​noj ces​ti. Na​kon nek​ ih kil​ o​-
me​tar i pol, kad se poč​ el​ a spu​štat​ i noć, prešl​ a je kli​ma​vi most. Asfalt je us​tu​pio mjest​ o
blat​ u, suž​ av​ aj​ u​ći se u uta​ban​ u zeml​ jan​ u ces​tic​ u koja se usp​ in​ jal​ a prem​ a podn​ ožj​ u plan​ i​-
ne. Mjes​ e​čin​ a joj je pris​tig​ la u po​moć, os​vjet​lju​juć​ i stot​ in​ e bi​je​lih točk​ ic​ a – koze. Nije
bilo brvn​ a​ra na toj vi​sin​ i, samo sklo​ni​šta za ži​vot​ in​ je.
Najz​ ad je ugle​da: dvok​ atn​ ic​ a, od drva i ka​men​ a, s crv​ en​ im kro​vom, točn​ o onak​va
kakv​ om ju je otac opi​sao. Nije ni čudn​ o što nisu usp​ je​li stu​pi​ti u kont​ akt s ma​da​me Ba​-
bin​ e​au. Brv​na​ra kao da je i bila izg​ rađ​ e​na s ci​ljem da je lju​di za​obil​ az​ e – baš kao i staz​ u
koja je do nje vo​di​la. Koze stan​ u mek​ et​ at​ i kad se po​jav​ il​ a i ner​voz​no se su​dar​ a​ti jed​na s

165

dru​gom. Svje​tlost je dop​ i​ral​ a kroz dje​lo​mičn​ o za​mrač​ en​ e proz​ o​re, a dim iz dim​njak​ a ve​-
sel​ o se uzd​ i​zao zrak​ om šir​ eć​ i mi​ris.

Kad je zak​ u​ca​la na teš​ ka drv​ en​ a vrat​ a, otvor​ il​ a su se tek to​lik​ o da otk​ rij​ u jedn​ o oko i
usta skri​ve​na iza sij​ ed​ e brad​ e.

»Bons​ o​ir«, poz​drav​ i​la je Isa​ ​bel​le. Pri​ček​ al​ a je tren​ u​tak da joj sta​rac od​zd​ ra​vi, ali on je
os​tao šutk​ e. »Došl​ a sam vi​dje​ti ma​dam​ e Ba​bi​ne​au.«

»Zaš​ to?« upi​tao je čo​vjek.
»Pos​lao me je Jul​ i​en Ro​ssig​nol.«
Star​ ac zac​ okć​ e je​zi​kom i onda otvor​ i vra​ta.
Prvo što je Isa​ b​ ell​ e unut​ ra prim​ ij​ et​ il​ a bila je juha što se krčk​ a​la u ve​lik​ om cr​nom lon-​
cu koji je vi​sio s kuke u go​le​mom kam​ en​ om ka​min​ u.
Žena je sje​di​la za vel​ i​kim, iz​greb​ a​nim sto​lom u straž​njem di​jel​ u prost​ ran​ e sobe s dr​-
ve​nim pod​nim da​ska​ma. Odav​de, čin​ i​lo se kao da je odje​ve​na u ugl​ je​no​cr​ne dronj​ke, ali
kad je sta​rac upa​lio fe​njer, Isa​ ​bell​ e je vi​dje​la da je za​pra​vo odje​ven​ a kao mu​škar​ ac, u ši​-
rok​ e hlač​ e od gru​bog​ a platn​ a i la​ne​nu koš​ u​lju s kožn​ om vez​ i​com na ovrat​ni​ku. Kosa joj
je bila boje žice za strug​ a​nje i puš​ i​la je ci​gar​ et​ u.
Svej​ ed​no, Isa​ b​ ell​ e je ženu pre​pozn​ al​ a, iako je proš​lo petn​ a​est go​di​na. Sjet​ il​ a se kako
je sje​dil​ a na pla​ži u Sai​ nt-Jean-de-Luzu. Čula je kako se žene smi​ju. I ma​da​me Bab​ in​ e​au
kako gov​ o​ri: Ova mala lje​pot​ ic​ a bit će prav​ a nev​ o​lja, Ma​de​la​ine, mom​ci će oblij​ et​ a​ti oko
nje. A mama odg​ ov​ a​ra: Prev​ iš​ e je pa​metn​ a da tra​ti ži​vot na momk​ e, zar ne, moja Isa​ b​ el​le?
»Blatn​ jav​ e su ti ci​pe​le.«
»Hod​ a​la sam dovd​ e od žel​ jezn​ ičk​ o​ga kol​ od​ vor​ a u Sai​ nt-Jean-de-Luzu.«
»Zan​ iml​ jiv​ o.« Žena nog​ om dog​ ur​ a sto​lic​ u pre​ko puta sebe. »Ja sam Mich​ e​li​ne Bab​ i-​
ne​au. Sjedn​ i.«
»Znam tko ste«, reka je Is​ab​ ell​ e. Nije do​dal​ a niš​ ta drug​ o. In​for​ma​cij​ e su ovih dana
bile opas​ne. Razm​ jen​ ji​va​le su se s opre​zom.
»Zbil​ ja?«
»Ja sam Jul​ ie​ tt​ e Gerv​ ai​ se.«
»Za​što bi me za to bila bri​ga?«
Is​a​bell​ e ner​vozn​ o pog​ led​ a starc​ a, koji ju je budn​ o prom​ at​ rao. Nije joj se svid​ je​la po​-
mi​sao da mu okren​ e leđa, ali nije ima​la izb​ o​ra. Sje​la je pre​ko puta žene.
»Žel​ iš li cig​ ar​ e​tu? Ga​ulo​ises Bleu. Koš​ ta​le su me tri frank​ a i kozu, ali isp​ la​til​ o se.«
Žena pov​ u​če dug​ ač​ ak, sen​zua​ lan dim iz cig​ ar​ e​te pa isp​ uhn​ e plav​ ič​ ast oblač​ ić iz​ra​zit​ a mi-​
ri​sa. »Dak​le, za​što bi me bilo brig​ a tko si?«
»Jul​ ie​ n Ros​ sign​ ol mis​li da vam mogu vje​ro​vat​ i.«
Ma​da​me Ba​bin​ ea​ u po​vuč​ e još jed​ an dim, a onda uga​si cig​ ar​ et​ u o petu čizm​ e. Ost​ a​tak
uba​ci u džep na pr​sim​ a.
»Kaže da je njeg​ ov​ a žena bila vaša blis​ ka pri​jat​ e​lji​ca. Vi ste kuma njeg​ ov​ oj sta​rij​ oj

166

kće​ri. On je kum vaš​ em najm​ lađ​ em sinu.«
»Bio je. Nij​ emc​ i su ubi​li oboj​ i​cu moj​ ih si​no​va na fron​ti. Kao i moga su​prug​ a u proš-​

lo​me ratu.«
»Ned​ av​no vam je posl​ ao pi​sma...«
»Poš​ ta je sra​nje ovih dana. Što želi?«
I eto ga. Najv​ eć​ a mana ovog​ a pla​na. Ako je ma​da​me Bab​ i​nea​ u bila kol​ a​bo​ra​cio​ nist,

cij​ el​ i plan pada u vodu. Isa​ b​ ell​ e je tis​ u​ću puta zam​ iš​lja​la ovaj tren​ u​tak, plan​ i​ra​la ga do u
tan​čin​ e. Smišl​ ja​la nač​ i​ne kako će se zaš​ ti​tit​ i rij​ e​čim​ a.

Sad je shva​til​ a ko​li​ko je sve to bilo ludo, be​smis​le​no. Nije bilo dru​ge doli sko​či​ti.
»Ost​ av​ i​la sam čet​ ir​ i obor​ en​ a pil​ ot​ a u Urr​ ugn​ eu, če​ka​ju me. Žel​ im ih preb​ a​cit​ i do bri​-
tan​sko​ga kon​zu​la​ta u Špan​ jol​skoj. Na​dam​ o se da će ih Brit​ anc​ i vrat​ it​ i na​trag u En​gle-​
sku, kako bi mo​gli i da​lje let​ jet​ i nad Nje​mač​kom, nas​tav​ it​ i s bom​bard​ ir​ an​ jem.«
U ti​šin​ i koja je usl​ i​je​dil​ a, Isa​ b​ el​le je čula lup​ a​nje svo​ga srca, ot​kuc​ a​je sata na kam​ i​nu,
mek​ e​ta​nje koza u da​lji​ni.
»I?« naj​zad je pro​gov​ o​ri​la ma​dam​ e Bab​ i​nea​ u, got​ o​vo pret​ i​ho da bi se čulo.
»I tre​ba mi Bask, vod​ ič koji bi mi po​mo​gao prij​ eć​ i Pir​ e​ne​je. Jul​ i​en misl​ i da mi vi mo​-
že​te pom​ o​ći.«
Bio je to tre​nu​tak kad je Isa​ b​ el​le prvi put za​dob​ il​ a svu že​nin​ u paž​nju. »Do​ved​ i Edu​-
ard​ a«, rek​la je mad​ am​ e Ba​bin​ e​au star​cu, koji je smjes​ta skoč​ io. Vrat​ i​ma je to​li​ko snažn​ o
za​lu​pio da se strop za​tre​sao.
Žena pon​ ov​no izv​ uč​ e nap​ o​la pop​ uš​ e​nu ci​gar​ e​tu iz džep​ a i prip​ al​ i je, ne​kol​ ik​ o puta u
ti​ši​ni uvuk​ avš​ i pa isp​ uhn​ uv​ši dok je prou​ čav​ a​la Isa​ ​bell​ e.
»Što...« poč​ el​ a je Is​ab​ ell​ e.
Žena na usta prit​ isn​ e prst po​žut​ io od ni​ko​tin​ a.
Vra​ta brvn​ ar​ e nag​ lo se otvo​re i unut​ ra nah​ rup​ i mu​škar​ ac. Sve što je Is​ab​ el​le mo​gla ra​-
za​brat​ i bila su nje​gov​ a ši​ro​ka ram​ en​ a, ju​te​na vreć​ a, te osjet​ i​ti mir​ is al​ko​ho​la.
Zgrab​ io ju je za ruku i pod​ ig​nuo sa srolc​ a i pri​tis​nuo o gru​be das​ ke na zidu. Bol​no je
zas​te​njal​ a i pok​ u​ša​la se oth​ rv​ at​ i, ali prik​ uc​ ao ju je u mjest​ u i ugla​vio kol​ je​no među nje​zi-​
ne noge.
»Znaš li što Ni​jem​ci rade takv​ im​ a po​put tebe?« šapn​ uo je, lica to​li​ko bli​zu njez​ i​nu da
ga nije mo​gla fok​ u​si​rat​ i, nije mo​gla vi​dje​ti niš​ ta doli par cr​nih očij​ u i gus​tih cr​nih trep​ a-​
vi​ca. Von​ jao je na ci​ga​ret​ e i vin​ jak. »Znaš li ko​lik​ o će nam pla​ti​ti za tebe i pil​ ot​ e?«
Isa​ b​ ell​ e okren​ e glav​ u ne bi li mak​ ar malo iz​bjeg​ la nje​gov kis​ el​kast dah.
»Gdje su ti tvo​ji pi​lot​ i?«
Pr​sti su mu se za​ko​pal​ i u meso nje​zin​ e nadl​ akt​ i​ce. »Gdje su?«
»Koji pi​lo​ti?« dahn​ ul​ a je.
»Pi​lo​ti koj​ im​ a pom​ až​ eš u bi​je​gu.«
»K... kak​vi pi​lot​ i? Ne znam o čemu go​vor​ it​ e.«

167

Pon​ ovn​ o je za​rež​ ao i uda​rio joj gla​vom o zid. »Traž​ il​ a si pom​ oć da pre​bac​ iš pi​lo​te
prek​ o Pi​re​ne​ja.«

»Ja, žena, da se pe​njem po Pi​re​nej​ i​ma? Sig​ ur​no se šal​ i​te. Ne znam o čemu gov​ or​ it​ e.«
»Že​liš reći da ma​dam​ e Ba​bi​ne​au laže?
»Ne pozn​ a​jem nik​ ak​vu ma​da​me Ba​bin​ e​au. Samo sam svra​ti​la ovd​ je jer sam zal​ ut​ al​ a.«
Nas​ mi​ješ​ io se, ot​krivš​ i zube s mrl​ ja​ma od duh​ an​ a i vina. »Mu​dric​ a si ti«, rek​ ao je
pus​tivš​ i je. »I ni​mal​ o sla​ba u kol​ jen​ im​ a.«
Ma​dam​ e Bab​ in​ ea​ u us​tan​ e. »Svak​ a čast.«
Mu​ška​rac uz​makn​ e ko​rak unat​ rag, os​lob​ o​divš​ i je. »Ja sam Edu​ar​do.« Zat​ im se okre​ne
sta​ric​ i. »Vrij​ e​me je do​bro, a ona ima snaž​nu vo​lju. Mu​škar​ci mogu ov​dje več​ er​ as pres​pa-​
vat​ i. Ako nisu slab​ i​ći, su​tra ću ih pov​ est​ i.«
»Po​vest ćeš nas?« reče Isa​ ​bell​ e. »U Špan​ jol​sku?«
Edu​ar​do po​gle​da ma​da​me Ba​bi​ne​au koja je gle​dal​ a u Isa​ b​ el​le. »Bit će nam ve​lik​ o za-​
do​volj​stvo da ti po​mogn​ e​mo, Ju​lie​ tt​ e. A sad, gdje su ti tvoj​ i pil​ ot​ i?«

* * *

Nek​ o​lik​ o sati prij​ e zore, mad​ a​me Ba​bi​ne​au pro​bu​dil​ a je Is​a​bel​le i pov​ e​la je do ku​hin​ je,
gdje je vat​ ra već plamt​ jel​ a na ogn​ ji​štu. »Kava?«

Isa​ ​bel​le pr​sti​ma raš​češ​lja kosu i priv​ e​že pa​mučn​ u mar​ am​ u oko gla​ve. »Ne, mer​ci, pre​-
vi​še je drag​ o​cjen​ a.«

Star​ i​ca joj uput​ i osmi​jeh. »Nitk​ o ne sum​nja u ženu moj​ ih go​di​na. Zato sam dob​ ra u
trg​ o​van​ ju. Iz​vol​ i.« Pru​ži​la je Is​a​bell​ e ot​kr​h​nu​tu porc​ ul​ ans​ ku ša​li​cu punu vru​će crne
kave. Pra​ve kave.

Is​ab​ el​le obuh​ vat​ i šal​ i​cu i du​bo​ko udah​ne poz​na​tu arom​ u, koju više ni​kad neće uzi​-
mat​ i zdra​vo za go​tov​ o. Ma​da​me Bab​ i​ne​au sjed​ne pok​ raj nje.

Po​gle​da​la je u žen​ in​ e tamn​ e oči i vi​djel​ a suo​ sjeć​ a​nje koje ju je pods​ jet​ i​lo na maj​ku.
»Bo​jim se«, priz​nal​ a je Isa​ ​bell​ e. Bilo je to prvi put da je iko​me to rekl​ a.

»I tre​bal​ a bi. Svi se mi mor​ am​ o bo​jat​ i.«
»Ako neš​ to pođe po zlu, ho​će​te li jav​ it​ i Ju​li​enu? On je još u Pa​ri​zu. Ako... ne us​pi​je-​
mo, po​ruč​ it​ e mu da Slav​ uj nije pol​ e​tio.«
Ma​dam​ e Bab​ in​ ea​ u kimn​ e.
Dok su tamo sje​di​le, pil​ o​ti uđo​še u pros​to​rij​ u, jed​ an za dru​gim. Bilo je glu​ho doba
noći, i ni​jed​ an nije izg​ le​dao kao da je do​bro spav​ ao. Sve​jed​no, kuc​nuo je čas za nji​hov
do​gov​ o​ren​ i po​la​zak.
Mad​ am​ e Bab​ i​ne​au posl​ už​ i im kruh, slatk​ i med od lav​ an​de i mla​di koz​ ji sir. Muš​ karc​ i
se po​sjed​nu na raz​lič​ i​te stol​ce i pri​mak​nu ih stol​ u, svi uglas razg​ o​var​ a​juć​ i, i smjest​ a se
bace na hra​nu.
Vra​ta se nag​ lo otvo​re i sve ih za​pahn​ e hlad​ an noć​ni zrak. Suho liš​će dol​ e​tjel​ o je unu-​
tra, ple​šuć​ i na podu, za​li​je​piv​ši se po​put si​ćušn​ ih cr​nih ru​či​ca na cig​ le kam​ in​ a. Plam​ en je

168

zad​ rh​tao i sma​njio se. Vra​ta se tres​ kom zat​ vo​re.
Tamo je sta​jao Edu​ar​do, iz​gle​da​juć​ i po​put zlov​ oljn​ og​ a go​ros​ta​sa u prost​ or​ i​ji ni​skog​ a

stro​pa. Bio je ti​pi​čan Bask – ram​ en​ a dov​ olj​no šir​ ok​ ih da nose mu​škarc​ a prek​ o divl​ jih br-​
zac​ a ri​jek​ e Bid​ as​ soa, te lica koje kao da je bilo is​kles​ an​ o u kam​ e​nu tu​pom oš​tric​ om. Ka-​
put koji je no​sio bio je pret​ an​ ak za vrem​ ens​ ke pri​li​ke i pun za​kr​pa.

Pred​ ao je Isa​ b​ el​le par ba​skij​skih ci​pe​la, zvan​ ih esp​ a​dri​le, s pot​pla​tom od kon​ o​pa, koje
su nav​ odn​ o bile iz​vrs​ n​ e za hod​ an​ je po gru​bom ter​ e​nu.

»Kak​vo vas vrij​ em​ e oče​ku​je, Edu​ard​ o?« upit​ al​ a je mad​ a​me Ba​bi​nea​ u.
»Dol​ az​ i hlad​no​ća. Ne smij​ em​ o odu​govl​ a​čit​ i.« Stres​ ao je nap​ rt​nja​ču s ra​me​na i spust​ io
je na pod. Pi​lot​ i​ma je re​kao: »Ovo su es​pa​dri​le. Po​moć​ i će vam. Pro​nađ​ it​ e par koji vam
odg​ o​var​ a.« Is​a​bel​le je stal​ a po​kraj nje​ga pre​vo​deć​ i im.
Muš​ kar​ci su pos​lušn​ o priš​li i čuč​nu​li oko na​prtn​ ja​če, te sta​li izv​ la​čit​ i cip​ e​le i do​da​vat​ i
ih jed​ an dru​gom​ e.
»Ni​jedn​ e mi ne odg​ o​va​raj​ u«, po​ža​lio se Ma​cLei​ sh.
»Uzmi što ti se nudi«, rek​la mu je ma​dam​ e Ba​bin​ e​au. »Naž​ a​lost, ni​smo trg​ ov​ in​ a obu-​
će.«
Kad su muš​ karc​ i za​mij​ e​ni​li svoj​ e let​ ač​ke čizm​ e cip​ e​lam​ a za hod​ a​nje, Edua​ rd​ o im je
rek​ ao neka se po​red​ aj​ u u crtu. Prou​ ča​vao je sva​ko​ga pi​lo​ta pon​ a​osob, pro​vjer​ a​va​juć​ i im
odjeć​ u i male zav​ ež​ l​ jaj​ e. »Sve što ima​te iz​vad​ it​ e iz džep​ ov​ a i ost​ av​ it​ e ovd​ je. Špan​ jol​ci će
vas uhi​ti​ti za svak​ u sitn​ ic​ u, a ne žel​ it​ e valj​da pob​ je​ći Ni​jem​cim​ a da bis​te za​glav​ il​ i u špa-​
njols​ kom za​tvo​ru.« Sva​kom je pred​ ao mješ​ in​ u od ko​zje kože punu vina i štap za ho​dan​ je
koji je na​čin​ io od kvr​gav​ ih gran​ a pre​kri​ven​ ih ma​ho​vin​ om. Kad je dov​ rš​ io, pljesn​ uo ih je
po ra​men​ i​ma to​li​ko snaž​no da su zat​ et​ u​ra​li nap​ ri​jed.
»Ti​ši​na«, rek​ ao je Edua​ r​do. »Uvi​jek.«
Nap​ ust​ i​li su ko​lib​ u i naš​li se na ner​ av​noj ko​zjoj sta​zi. Nebo je bilo osvi​jet​lje​no sla-​
bom pla​vi​čast​ om mje​seč​ in​ om. »Noć je naš štit«, rek​ ao je Edua​ rd​ o. »Noć, br​zin​ a i tiš​ i-​
na.« Okren​ uo se i zau​ st​ av​ io ih po​dig​nuv​ši ruku. »Ju​li​et​te će biti na kraj​ u kol​ o​ne, a ja na
po​čet​ku. Kad ja ho​dam, ho​dajt​ e i vi. Ići ćete je​dan iza drug​ og​ a. Nema raz​go​vo​ra. Nik​ ad.
Bit će vam hlad​no – sle​dit ćete se ove noći – i bit ćete gladn​ i i brzo ćete se umo​rit​ i. Ali
mor​ at​ e nas​ta​vit​ i ho​da​ti.«
Okren​ uo je leđa muš​ kar​ci​ma i stao se us​pi​njat​ i uz​brd​ o.
Isa​ b​ ell​ e je smjest​ a osje​til​ a hlad​noć​ u; griz​la je nje​zin​ e otk​ riv​ e​ne obra​ze i zav​lač​ i​la se
kroz ša​vo​ve njez​ in​ a vun​ en​ o​ga kap​ u​ta. Zat​ egn​ u​la je ovrat​nik i po​če​la s du​gim usp​ on​ om
uz trav​nat​ u pa​din​ u.
Negd​ je oko tri ujut​ ro, njih​ ov​ o ho​da​nje pos​tan​ e pra​vi usp​ on. Ter​ en je pos​taj​ ao sve
str​mij​ i, mjes​ ec je kli​zio iza nev​ id​lji​vih oblak​ a i tre​pe​rio os​tavl​ jaj​ u​ći ih u got​ o​vo mr​k​lom​ e
mrak​ u. Isa​ b​ ell​ e je čula kako di​san​ je mu​škar​ a​ca is​pred nje post​ aj​ e otež​ an​ o. Zna​la je da im
je hladn​ o; nisu imal​ i od​go​va​raj​ uć​ u odjeć​ u za ovu stu​den, a samo su je​dan ili dvo​ji​ca

169

ima​li cip​ e​le koje su im prist​ a​ja​le. Granč​ i​ce su puc​ke​ta​le pod nji​ho​vim sto​pal​ i​ma, kam​ e-​
nje se kot​ r​ljal​ o niz strm​ e pad​ i​ne, zvuč​ e​ći pop​ ut kiše na lim​ e​nom kro​vu. Glad je po​če​la
grč​ it​ i njez​ in pra​zan že​lud​ ac.

Poč​ e​lo je kiš​ it​ i. Zu​ba​ti vjet​ ar meo je sve pred so​bom, šib​ a​juć​ i društ​ vanc​ e što je hod​ a-​
lo u kol​ o​ni. Kišu je pret​ vor​ io u le​den​ e kr​hot​ i​ne koje su se obru​šil​ e na njih​ o​vu ot​kri​ve​nu
kožu. Isa​ ​bell​ e je poč​ e​la ne​kont​ ro​lir​ an​ o drh​ta​ti, dah joj je iz​laz​ io u vel​ ik​ im, te​škim iz​dis​ a-​
ji​ma, no i da​lje se pe​njal​ a. Sve više, i više, uz sta​bla.

Tamo nap​ ri​jed net​ko je po​dvikn​ uo i pao. Isa​ b​ el​le nije mo​gla vi​dje​ti o kome je rij​ eč,
noć ih je sve zao​ gr​nul​ a. Muš​ ka​rac is​pred nje se zau​ st​ av​ io; nal​ e​tje​la je na njeg​ o​va leđa i
on se za​tet​ ur​ ao u stran​ u, pao na sti​jen​ u i ops​ o​vao.

»Ne zau​ s​tav​ljaj​te se, ljud​ i«, rekl​ a je Isa​ b​ el​le nas​toj​ eć​ i zad​ r​ža​ti ve​dar duh u svom​ e gla​-
su.

Us​pi​njal​ i su se sve dok Is​a​bell​ e nije poč​ e​la dah​tat​ i svak​ im nov​ im ko​ra​kom, ali Edu​ar-​
do im nije do​pu​štao pre​dah. Zau​ st​ av​ io bi se tek tol​ ik​ o da prov​ jer​ i jesu li i dal​ je svi iza
njeg​ a, pa bi nast​ av​ io da​lje pen​traj​ uć​ i se ka​men​ im pad​ i​na​ma pop​ ut koze.

Is​ab​ ell​ in​ e noge kao da su go​rjel​ e od bola, a čak i s esp​ ad​ ri​lam​ a stvo​ril​ i su se žu​lje​vi.
Sva​ki je kor​ ak bio ago​nij​ a i kušn​ ja vol​ je.

Sati i sati su pro​laz​ il​ i, a ona je već tol​ ik​ o teš​ ko di​sa​la da nije mog​ la uoblič​ i​ti rij​ eč​ i po​-
trebn​ e da za​mo​li za vodu, ali znal​ a je da je Edua​ r​do iona​ko ne bi pos​lu​šao. Čula je Ma-​
cLe​isha is​pred sebe kako daš​će, psu​juć​ i sva​ki put kad bi se po​sk​ lizn​ uo, jau​ čuć​ i od bola
zbog žu​ljev​ a za koje je znal​ a da će mu pret​ vor​ it​ i sto​pal​ a u otvor​ en​ e rane.

Nije mo​gla više ni vi​dje​ti sta​zu. Samo se vukl​ a na​pri​jed, s muk​ om dr​že​ći oči otvo​re​-
ni​ma. Zgu​riv​ši se pred vjet​ rom, nav​ uk​la je šal pre​ko nosa i usta i nast​ av​ i​la da​lje. Oblač​ i​ći
daha ugrij​ al​ i su joj šal. Tkan​ i​na je pos​tal​ a vlaž​na i onda se zal​ e​dil​ a u tvrd​ e, led​ en​ e nab​ o​-
re.

»Evo nas«, Edua​ r​dov prod​ o​ran glas zač​ uo se iz tame. Bili su tol​ i​ko vis​ o​ko u pla​nin​ a-​
ma da su bili si​gur​ni kako nig​dje u bliz​ i​ni nema nje​mač​kih ni špan​ jol​skih op​hod​nja.
Ovd​ je gore, jed​ in​ a opasn​ ost bile su prir​ odn​ e sile.

Is​ab​ ell​ e je kol​ ab​ ir​ al​ a, svom sna​gom zviz​nuv​ši o sti​je​nu, tol​ ik​ o da je krikn​ ul​ a, no bila
je odveć izm​ o​žden​ a da bi ma​ri​la.

Ma​cLe​ish se sva​lio po​red nje, zas​te​njav​ši: »Mili Gosp​ o​de«, pa se nag​nuo na​pri​jed.
Zgrab​ il​ a mu je ruku i umir​ il​ a ga kad je poč​ eo kli​zi​ti do​lje.

Za​tim je čula ka​kof​ o​nij​ u gla​so​va – »Hva​la Bogu... bilo je već i vrij​ em​ e« – a onda i ti-​
jel​ a kako udar​ a​ju o tlo. Pop​ a​dal​ i su svi zaj​ ed​no, kao da ih noge više nisu mo​gle dr​ža​ti.

»Ne ovd​ je«, re​kao je Edua​ r​do. »Koz​ ar​ e​va ko​lib​ a. Ova​mo.«
Is​ab​ ell​ e se te​škom muk​ om oso​vi na noge. Na kraj​ u ko​lo​ne, ček​ al​ a je, drh​teć​ i, ruku
ovij​ e​nih oko ti​jel​ a kao da bi tako mo​gla za​drž​ at​ i to​pli​nu, ali to​plin​ e nije bilo. Osje​ćal​ a se
kao led​ en​ i​ca, ošt​ ra i smrzn​ u​ta. Um joj se bo​rio prot​ iv oba​mr​lost​ i koja ju je žel​ jel​ a svla-​

170

da​ti. Mo​ral​ a je ne​pres​tan​ o tres​ti glav​ om kako bi raz​bist​ ril​ a misl​ i.
Čula je ko​ra​ke i znal​ a da po​kraj nje, u tami, stoj​ i Edu​ar​do; lica su im bila mo​kra od

le​den​ e kiš​ i​ce.
»Jesi li do​bro?« upi​tao ju je.
»Sled​ il​ a sam se. I strah me je i po​gle​da​ti u noge.«
»Žul​ jev​ i?«
»Ve​lič​ i​ne ta​njur​ a, si​gur​na sam. Ne znam jesu li mi ci​pel​ e mo​kre od kiše ili to krv na-​

vir​ e kroz tkan​ i​nu.«
Osjet​ il​ a je kako joj suze peku oči i u tren​ u se lede, slij​ ep​ ivš​ i joj trep​ av​ ic​ e.
Edu​ar​do je uze za ruku i pov​ ed​ e pre​ma koz​ ar​ e​voj kol​ ib​ i, gdje je potp​ a​lio vat​ ru. Led u

nje​zi​noj kosi otap​ ao se i stao kap​ a​ti na pod skup​ljaj​ u​ći se u lokv​ ic​ e uz nje​zi​na stop​ a​la.
Gle​dal​ a je kako se muš​ kar​ci ruše tamo gdje su sta​jal​ i, le​đi​ma kliz​ eć​ i niz grub​ e drv​ e​ne zi-​
dov​ e. Pov​ uk​li su na​prt​njač​ e u kril​ a i po​čel​ i po nji​ma prek​ ap​ a​ti traž​ eć​ i hran​ u. Ma​cLe​ish
joj dom​ ah​ne.

Proš​la je iz​me​đu pil​ o​ta pa se i sama sva​li​la pok​ raj Ma​cLe​isha. U ti​ši​ni, sluš​ aj​ u​ći kako
mu​škar​ci žvač​ u, pod​ ri​gu​ju i uz​di​šu oko nje, jela je sir i jab​ uk​ e koje je sa so​bom pon​ i​je​la.

Nije imal​ a poj​ma kad je zasp​ a​la. U jedn​ om je tren​ utk​ u bila budn​ a, jela ono što se u
plan​ in​ a​ma sma​tra​lo ve​če​rom, a idu​će čega je bila svjes​na bilo je to da je Edu​ar​do pon​ ov-​
no budi. Siv​kas​ta svjet​ lost prit​ is​ kal​ a je prl​ jav​ i proz​ or ko​lib​ e. Pres​pav​ al​ i su cij​ el​ i dan i
pro​bud​ i​li se kas​no pop​ odn​ e.

Edua​ r​do je po​nov​no zap​ a​lio va​tru, skuh​ ao lonč​ ić za​mjen​ske kave, i dod​ ao im. Do​ru-​
čak je bio us​taj​ a​li kruh i tvrd​ i sir – dob​ ar, ali ni bli​zu do​vo​ljan da zav​ a​ra glad koja je još
od juč​ er bila neu​ mol​ jiv​ a.

Edua​ r​do je prvi izi​ š​ ao i pop​ ut jarc​ a se stao pe​njat​ i uz kli​zav, mraz​ om pre​kriv​ en​ i škri-​
ljev​ ac na opas​noj sta​zi.

Isa​ b​ el​le je bila pos​ ​ljedn​ ja koja je iz​išl​ a iz kol​ i​be. Pog​ led​ a​la je niz staz​ u. Sivi oblac​ i za-​
kri​li​li su vrh​ o​ve, a snjež​ne pah​ ul​ ji​ce uti​šal​ e su svi​jet, i nije se čuo nij​ e​dan zem​ alj​ski zvuk
osim di​san​ ja. Muš​ karc​ i su nes​ta​li is​pred nje, pos​ta​juć​ i crne toč​ki​ce na bje​li​ni. Uron​ i​la je
u hlad​no​ću, oprezn​ o se pen​ ju​ći i sli​jed​ eć​ i muš​ karc​ a is​pred sebe. Bio je sve što je mo​gla
nazr​ i​jet​ i u sni​je​gu.

Edua​ rd​ ov rit​ am bio je nem​ il​ o​sr​dan. Pe​njao se za​vo​ji​tom sta​zom bez zast​ ajk​ iv​ a​nja, na-​
iz​gled ne​sv​ jes​tan zub​ at​ e, og​njen​ e stud​ en​ i koja je svak​ i dah pret​ va​ra​la u va​tru što bi eks​-
plod​ i​ral​ a u pluć​ im​ a. Isa​ b​ ell​ e je ste​nja​la i nast​ av​ i​la se pen​ jat​ i, bod​ re​ći muš​ karc​ e kad bi
poč​ el​ i za​ost​ a​jat​ i, mo​le​ći ih, zad​ ir​ku​juć​ i i tje​raj​ uć​ i ih na​prij​ ed.

Kad se noć po​novn​ o spust​ il​ a, udvos​truč​ il​ a je na​por da održ​ i mor​ al. Iako joj je od is-​
crpl​ jen​ os​ti bilo muč​no u že​luc​ u, a grlo suho od žeđi, nast​ av​ il​ a je. Ako bi se bilo koji od
njih udal​ jio samo nek​ ol​ i​ko me​tar​ a od oso​be is​pred sebe, mog​ ao bi biti za​uvi​jek izg​ ub​ljen
u ovoj led​ e​noj tmi​ni. Skren​ u​ti sa sta​ze samo nek​ ol​ i​ko me​ta​ra zna​čil​ o je smrt.

171

Nas​tav​ i​la je tet​ ur​ at​ i kroz noć.
Netk​ o je pao isp​ red nje, jau​ kn​ uo. Pož​ u​ril​ a je nap​ rij​ ed, za​tek​la jedn​ og Kan​ ađ​ an​ i​na na
ko​ljen​ im​ a, koji je teš​ ko di​sao, smrzn​ ut​ ih brk​ ov​ a. »Got​ ov sam, lut​ko«, rek​ ao je po​ku​šav​ a​-
ju​ći se na​smij​ e​šit​ i.
Isa​ b​ ell​ e je klizn​ u​la uz nje​ga, u tre​nu osje​tivš​ i kako joj se leđa hla​de. »Ted​dy, je li
tako?«
»Pog​ o​di​la si. Čuj. Meni više nema da​lje. Ti nast​ av​ i.«
»Imaš li ženu, Ted​dy, ili djev​ oj​ku tamo u Ka​na​di?«
Nije mu mog​ la vid​ je​ti lice, ali čula je kako je uvuk​ ao dah na njez​ in​ o pit​ a​nje. »Ne
igraš po​šten​ o, lut​ko.«
»Nema po​šte​no​ga u živ​ ot​ u i smr​ti, Ted​dy. Kako se zove?«
»Ali​ce.«
»Diži se na noge, zbog Alic​ e, Tedd​ y.«
Osje​til​ a je kako prem​ ješ​ ta tež​ i​nu i povl​ a​či noge is​pod sebe. Pod​ u​prl​ a ga je svoj​ im ti​je-​
lom, pust​ i​la da se na nju os​lon​ i dok je ust​ aj​ ao. »U redu, onda«, rek​ ao je snažn​ o zad​ rh-​
tavš​ i.
Pus​til​ a ga je i čula kako je nast​ a​vio ho​dat​ i.
Te​ško je uzd​ ahn​ u​la, na kra​ju i sama drh​te​ći. Glad joj je glod​ al​ a že​lu​dac. Suho je pro-​
gu​tal​ a, pož​ e​ljev​ši da mogu stat​ i mak​ ar na mi​nu​tu. Umjest​ o toga, okren​ u​la se u smje​ru
muš​ ka​ra​ca i nast​ av​ il​ a ho​dat​ i. Um joj se po​novn​ o ma​glio, misl​ i bile zbrk​ an​ e. Sve na što
je mog​ la mis​li​ti bio je ko​rak, pa iduć​ i, pa iduć​ i.
Neg​dje pred zoru snij​ eg je pos​tao kiša, koja je nji​ho​ve vun​ e​ne kap​ ut​ e pre​tvo​ri​la u na​-
top​ljen ter​ et. Is​a​bell​ e jed​ va da je za​mi​je​ti​la kad su se po​če​li spuš​ ta​ti. Je​di​na stvar​na razl​ i​-
ka bila je u tome što su muš​ karc​ i po​čel​ i pad​ at​ i, kliz​ eć​ i na mok​ rom kam​ e​nju niz stje​nov​ i​-
te, opas​ne pa​di​ne. Nije ih mo​gla za​us​tav​ i​ti; mo​gla je samo gle​da​ti kako pa​daj​ u i po​mo​ći
im da us​tan​ u kad bi se za​di​ha​ni nag​ lo pres​tal​ i kot​ r​ljat​ i. Vidl​ ji​vost je bila to​lik​ o slab​ a da
su nep​ res​ta​no stre​pil​ i da će iz vida iz​gub​ it​ i muš​ karc​ a na čelu ko​lo​ne, ili da će sle​tjet​ i sa
staz​ e.
U cik zore, Edua​ rd​ o se zau​ st​ a​vio i pok​ a​zao na otvor crne peć​ in​ e na obronk​ u. Mu-​
škar​ci su se oku​pil​ i unut​ ra, puš​ uć​ i i ste​njuć​ i dok su sje​dal​ i, opru​živ​ši noge. Is​a​bel​le je
čula kako otvar​ a​ju na​prtn​ jač​ e i pre​ka​pa​ju po po​sl​ jedn​ jim mr​vic​ am​ a hra​ne. Negd​ je du​-
bok​ o unut​ ra, šmugn​ ul​ a je neka živ​ ot​ i​njic​ a, pan​dža​ma struž​ uć​ i po tvrd​ om zem​lja​nom
podu.
Is​ab​ ell​ e je kre​nu​la za muš​ karc​ im​ a unu​tra; kor​ ij​ en​ je je vis​ je​lo sa stjen​ o​vi​tih, blat​nja​vih
zid​ o​va. Edu​ar​do je klek​nuo i pot​pa​lio va​tric​ u ko​rist​ e​ći ma​ho​vi​nu koju je tog jut​ ra na​-
brao i zat​ akn​ uo za poj​ as hlač​ a. »Jed​ it​ e i spav​ aj​te«, rek​ ao je kad su plam​ ičc​ i zap​ les​ a​li. »Su-​
tra nas čeka po​sl​ jed​nji dio puta.« Pos​ egn​ uo je za svoj​ om mješ​ i​nom od koz​ je kože i po​šte​-
no po​teg​nuo, a zat​ im na​pus​tio pe​ćin​ u.

172

Vlažn​ a drva puck​ e​ta​la su i pra​ska​la, odz​ va​njaj​ u​ći pe​ći​nom pop​ ut puš​ča​ne paljb​ e, ali
Isa​ ​bell​ e i pi​lo​ti bili su odveć iz​mož​ den​ i i da trep​nu. Sjel​ a je po​red Ma​cLei​ sha i umor​no
se nas​lon​ i​la na nje​ga.

»Ti si pra​vo čudo«, re​kao je prig​ uš​ e​nim gla​som.
»Reč​ e​no mi je da ne don​ os​ im mu​dre od​lu​ke. Ovo bi mog​ ao biti dok​ az.« Za​drh​ta​la
je, bilo od hladn​ oć​ e ili is​crpl​ jen​ os​ti, nije zna​la.
»Bles​ a​va, ali hrab​ ra«, rek​ ao je uz osmi​jeh.
Bila mu je zah​ val​na na raz​go​vor​ u. »Bome, to sam ja.«
»Mis​lim da ti nis​ am poš​ te​no ni za​hval​ io... što si me spas​ i​la.«
»Mis​lim da te još uvi​jek nis​ am spa​si​la, Tor​ran​ce.«
»Zovi me Tor​ry«, re​kao je. »Kao i svi moji prij​ a​te​lji.«
Rek​ ao je još ne​što – o dje​voj​ci koja ga čeka u Ips​ wich​ u, mož​ da – ali bila je pre​umor​-
na da čuje. Kad se prob​ u​di​la, kiš​ il​ o je.
»Sran​ je«, re​kao je jed​ an od mu​škar​ a​ca. »Vani lije kao iz kab​ la.«
Edua​ r​do je staj​ ao pred peć​ in​ om, snažn​ ih nogu u ras​ kor​ ak​ u, lica i kose oroš​ en​ e kiš​ om
koju kao da nije ni za​mje​ćiv​ ao. Iza njeg​ a, bila je tama.
Pi​lo​ti su otvo​ril​ i svo​je na​prt​njač​ e. Nitk​ o im više nije mor​ ao go​vo​rit​ i da jedu; znal​ i su
rut​ in​ u. Kad ti je dop​ uš​ te​no da stan​ eš, tada pij​ eš, jed​ eš, spa​vaš – tim re​dosl​ ij​ e​dom. Kad
se prob​ u​diš, tada jed​ eš i pi​ješ i us​taj​ eš, ma kol​ ik​ o te noge bo​ljel​ e.
Kad su ust​ al​ i, među njim​ a se raz​legn​ e sten​ jan​ je. Neki su i ops​ ov​ al​ i. Noć je bila kišn​ a,
bez mjes​ eč​ i​ne. Bilo je mrač​no kao u gro​bu.
Us​pjel​ i su prij​ eć​ i plan​ i​nu – got​ o​vo ti​su​ću me​tar​ a vis​ i​ne na točk​ i gdje su je prešl​ i pret​-
hod​ne noći – i sad su bili na pola puta do do​lje, ali vrij​ em​ e se po​gorš​ a​va​lo.
Kad je Is​a​bell​ e nap​ ust​ il​ a peć​ i​nu, mok​ ro gra​nje oši​nul​ o ju je po licu. Od​gurn​ ul​ a ga je
i nas​ta​vi​la da​lje. Njez​ in štap za ho​da​nje uda​rao je sva​kim ko​rak​ om. Od kiše je škril​ jev​ ac
bio skliz​ ak po​put leda, no​šen po​toč​ i​ći​ma koji su prot​ jec​ a​li uz njih. Čula je isp​ red sebe
kako muš​ kar​ci gun​đaj​ u. Vukl​ a se na​prij​ ed na žu​lje​vi​tim, bol​nim nog​ a​ma. Ri​tam koji je
drž​ ao Edu​ar​do bio je stra​ho​vit​ o nap​ o​ran. Ni​šta nije za​ust​ avl​ ja​lo ni usp​ o​rav​ al​ o toga čo-​
vje​ka, i pi​lo​ti su se bo​ril​ i da idu ukor​ ak s njim​ e.
»Gle​dajt​ e!« čula je kako netk​ o go​vor​ i.
U dal​ ji​ni, tamo da​lek​ o, tre​pe​ril​ a su svje​tla, pau​ či​nas​ta mre​ža bi​jel​ ih toč​kic​ a prot​ ez​ al​ a
se u tami.
»Špan​ jol​ska«, re​kao je Edua​ rd​ o.
Pog​ led kao da je os​vje​žio umor​nu dru​žin​ u. Nas​ta​vil​ i su dal​ je, za​bi​jaj​ uć​ i šta​pov​ e, čvr​-
sto gaz​ eć​ i stop​ al​ i​ma dok je niz​brd​ ic​ a pos​tupn​ o us​tup​ a​la mjest​ o za​ravn​ i.
Kol​ ik​ o je sati prošl​ o? Pet? Šest? Nije znal​ a. Dov​ olj​no da je noge poč​nu bol​ jet​ i, a sla​-
bin​ e post​ an​ u jama bola. Ne​pres​ta​no je pljuv​ al​ a kišu i bri​sa​la je s oči​ju, a prazn​ i​na u nje-​
zi​nu že​luc​ u bila je po​mah​nit​ al​ a zvi​jer. Bli​jed sjaj dnevn​ e svjet​ lost​ i odjed​nom se uka​zao

173

na obz​ o​ru; ošt​ ric​ a boje lav​ an​de, po​tom ruž​ ič​ as​te, a onda žute. Stop​ al​ a su je tol​ ik​ o bol​ jel​ a
da je za​š​kr​gu​ta​la zu​bi​ma ne bi li zat​ om​ il​ a vris​ ak.

Do če​t​vr​tog su​mra​ka, Isa​ b​ el​le je izg​ ub​ il​ a sav po​jam o vrem​ e​nu i prost​ o​ru. Nije znal​ a
gdje se nal​ a​ze ni ko​li​ko će ova agon​ i​ja po​traj​ at​ i. Mis​li joj pos​tad​ o​še jedn​ os​tav​na mol​ba
što se ko​vit​ la​la umom, u rit​mu njez​ i​nih mučn​ ih ko​rak​ a. Kon​zu​lat, konz​ u​lat, kon​zu​lat.

»Sta​ni​te«, re​kao je Edu​ar​do pod​ ign​ uvš​ i ruku.
Isa​ ​bel​le se sud​ a​ril​ a s Mac​ Lei​ shom. Obra​zi su mu bili jar​koc​ rv​ en​ i od hlad​noć​ e, usne
isp​ uc​ al​ e, a dis​ an​ je is​pre​kid​ an​ o.
Ned​ a​lek​ o, iza za​mag​lje​nih zel​ en​ ih pa​di​na, vi​djel​ a je voj​nik​ e u svij​ et​ loz​ el​ e​nim odo​ra​-
ma.
Prva joj je po​mis​ ao bila u Špan​ jol​skoj smo, a tada ih je Edu​ar​do pov​ u​kao iza dr​već​ a.
Skri​va​li su se dugo vrem​ en​ a, za​tim nas​ta​vi​li da​lje.
Sa​tim​ a posl​ ij​ e čula je grml​ jav​ i​nu divl​ je rij​ ek​ e. Kad su se prib​ li​žil​ i, zvuk vode nadg​ la-​
sao je sve os​tal​ o.
Naj​zad, Edu​ar​do se za​ust​ av​ i i skup​ i mu​škar​ce oko sebe. Sta​jao je u blat​njav​ oj lok​vi​ci,
es​pad​ ri​le su mu bile uto​nu​le u blat​ o. Iza njeg​ a, gra​nit​ne sti​je​ne bile su obras​le vitk​ im sta-​
blim​ a koja su pr​ko​sil​ a svim zak​ on​ i​ma gra​vi​ta​cij​ e, a tu i tamo na vel​ ič​ ans​tve​nim siv​ im
klis​ u​ra​ma iz​nik​lo je grml​ je.
»Ovd​ je ćemo se pri​taj​ it​ i dok ne padn​ e noć«, objav​ io je Edua​ r​do. »Iza ono​ga greb​ e​na
je ri​jek​ a Bid​ a​ssoa. Na dru​goj oba​li je Špa​njol​ska. Bli​zu smo, ali to ni​šta ne znač​ i. Izm​ e​đu
ri​jek​ e i vaše slo​bo​de su pat​ ro​le i psi. Puc​ at će na sve što se kreć​ e. Ne mič​ i​te se.«
Is​a​bell​ e je gle​da​la kako se Edua​ r​do uda​lja​va od skup​ i​ne. Kad je otiš​ ao, ona i pi​lot​ i
čuč​nu iza di​vov​skih stij​ e​na, zakl​ o​nje​ni por​ u​še​nim stab​ lim​ a.
Sa​tim​ a ih je kiša mlat​ il​ a, blat​ o pod nji​ma pre​tvor​ ivš​ i u bar​ uš​ ti​nu. Stresl​ a se, pri​vuk​la
ko​lje​na uz prsa i sklop​ i​la oči. Ne​mog​ uć​ e, ali uton​ u​la je u dub​ ok, pre​mor​ en san, koji je,
me​đut​ im, preb​ r​zo bio pre​ki​nut.
Edu​ar​do ju je pro​bu​dio u pon​ oć.
Prvo što je Isa​ b​ ell​ e prim​ i​jet​ il​ a kad je otvor​ i​la oči bilo je to da je kiša pres​ta​la. Nebo
nad njim​ a bilo je po​sut​ o zvij​ ezd​ am​ a. Umor​no se osov​ i​la na noge i smjest​ a lec​nu​la od
bola. Mog​ la je samo zam​ is​lit​ i kol​ i​ko su pil​ ot​ e bol​ je​le noge – ona je bar​ em imal​ a sre​ću pa
je pron​ aš​la esp​ a​dril​ e koje su joj od​go​va​ra​le.
Pod okri​ljem noći nast​ av​ il​ i su dal​ je, njih​ o​ve ko​rak​ e gu​ta​la je grm​lja​vin​ a ri​jek​ e.
A onda su dosp​ je​li tamo, sto​je​ći među sta​blim​ a na rubu gol​ e​mo​ga klan​ca. Tamo da​-
lje, voda se obru​ša​va​la, vr​tlož​ il​ a i tut​nja​la, zapl​ ju​sku​ju​ći stjen​ ov​ it​ u oba​lu.
Edua​ rd​ o ih je pon​ ov​no oku​pio. »Ne mo​že​mo prep​ liv​ a​ti na drug​ u oba​lu. Ri​jek​ a je
zbog kiša post​ a​la zvi​jer koja će nas prog​ u​ta​ti. Za mnom.«
Ho​dal​ i su uz ri​jek​ u ko​jih dva-tri ki​lom​ et​ ra, a onda se Edua​ r​do pon​ ov​no zau​ s​ta​vio.
Čula je škri​pa​nje, pop​ ut brods​ kog uže​ta koje je za​tegn​ u​lo uzb​ urk​ a​no more, te pov​ rem​ e-​

174

no klep​ e​tan​ je.
Is​pr​va se nije mo​glo vid​ je​ti ni​šta, a onda je jark​ o​bij​ e​la svjet​ lost s drug​ e stran​ e bljesn​ u​-

la pre​ko bi​jel​ ih kres​ta brz​ a​ca i oba​sjal​ a kli​mav​ i most koji je spa​jao ovu stra​nu klan​ca sa
su​protn​ om obal​ om. Ned​ al​ e​ko je bila špan​ jols​ ka kont​ roln​ a toč​ka, stra​žar​ i su ko​ra​ča​li
amo-tamo.

»Svet​ a maj​čic​ e«, rek​ ao je jed​ an od pi​lot​ a.
»Je​bo​te«, re​kao je dru​gi.
Isa​ ​bell​ e se pri​druž​ il​ a muš​ kar​cim​ a u čuč​nju iza grm​lja, gdje su če​kal​ i prom​ a​traj​ u​ći
kako sno​po​vi svje​tlos​ti križ​ a​ju rij​ e​ku.
Tek na​kon dva sata ujut​ ro, Edu​ar​do je najz​ ad kimn​ uo. S dru​ge stran​ e klanc​ a bilo je
pot​pun​ o mir​no. Posl​ u​ži li ih sre​ća – odn​ osn​ o budu li je uopć​ e imal​ i – straž​ a​ri će spa​va​ti
u svo​jim ka​rau​ lam​ a.
»Ide​mo«, šapn​ uo je Edu​ard​ o, nat​ jer​ avš​ i mu​škar​ce u po​kret. Pov​ eo ih je pre​ma poč​ et-​
ku vi​seć​ eg drv​ en​ og most​ a s ogra​dom od uža​di. Kroz pu​ko​tin​ e se mo​gla vid​ jet​ i zap​ je​nje-​
na bij​ e​la voda, a ne​ko​lik​ o je da​sa​ka i ne​dos​taj​ al​ o. Most se na vje​tru njih​ ao s jedn​ e stran​ e
na dru​gu, cvil​ io i škri​pao.
Is​a​bell​ e je po​gle​da​la mu​škarc​ e, od koj​ ih su već​ i​na bili blij​ e​di pop​ ut duh​ ov​ a.
»Ko​rak po kor​ ak«, rek​ ao je Edua​ r​do. »Da​ske iz​gle​daj​ u trošn​ o, ali iz​drž​ at će vašu te​ži​-
nu. Ima​te toč​no šezd​ es​ et sek​ und​ i da pri​jeđ​ et​ e – tol​ i​ko tre​ba ref​ lekt​ o​ru da prij​ eđ​ e s jedn​ e
stran​ e na drug​ u. Čim dos​pi​jet​ e na dru​gu stra​nu, klekn​ i​te i ot​puž​ i​te isp​ od proz​ or​ a stra-​
žar​nic​ e.«
»Ovo si i pri​je ra​di​la, ha?« upi​tao je Tedd​ y, a glas mu je pu​kao na ri​ječ »prij​ e«.
»Mnog​ o puta, Ted​dy«, sla​ga​la je Is​a​bell​ e. »I ako to može jed​na dje​vojk​ a, onda ni jed​-
nom izd​ r​žl​ ji​vom pil​ o​tu ne bi tre​bao biti prob​ lem.«
Kimn​ uo je. »Mo​žeš se u to ok​la​di​ti.«
Is​a​bel​le je gled​ al​ a kako Edua​ rd​ o prel​ a​zi. Kad je dos​pio na drug​ u stran​ u, ona oku​pi
muš​ karc​ e oko sebe. Jedn​ og po jed​nog, u in​ter​va​lim​ a od šez​de​set sek​ und​ i, us​mje​rav​ al​ a ih
je prem​ a vi​se​ćem​ u mos​tu, prom​ at​ raj​ uć​ i kako prel​ a​ze, zad​ r​ža​vaj​ uć​ i dah i stež​ uć​ i šake sve
dok se svi nisu naš​li na su​protn​ oj oba​li.
Naj​zad je i na nju doš​ ao red. Pov​ uk​la je nat​ op​ljen​ u ka​pul​ ja​ču s gla​ve, če​ka​la prol​ az​ ak
snop​ a svjet​ lost​ i, pa kre​nu​la. Most je izg​ le​dao sil​no troš​ an i ne​sig​ ur​ an. Ali ako je izd​ rž​ ao
tež​ in​ u mu​ška​rac​ a, izd​ rž​ at će i njez​ in​ u.
Uhva​ti​la se za užad s obje stra​ne i kro​či​la na prvu da​sku. Most je pod njom malo po-​
ton​ uo, za​njih​ ao se lij​ e​vo pa des​no. Pog​ le​da​la je dol​ je i vi​dje​la trak​ ic​ e zap​ je​nje​ne bi​je​le
vode na trid​ es​ e​tak me​ta​ra is​pod sebe. Skr​guć​ u​ći zu​bi​ma, kre​nul​ a je odl​ učn​ o na​pri​jed, od
jed​ne da​ske do drug​ e, sve dok se nije našl​ a na dru​goj stra​ni, gdje je smjes​ta pala na kol​ je​-
na. Izn​ ad nje pri​je​đe snop svje​tlost​ i. Ot​puz​ a​la je na​prij​ ed obal​ om, pa u grm​lje s drug​ e
stran​ e gdje su pil​ o​ti ču​ča​li por​ ed Edu​ard​ a.

175

Edua​ rd​ o ih je po​veo do zab​ a​čen​ og bre​žuljk​ a i najz​ ad im dop​ us​tio da zasp​ u.
Kad je sunc​ e pon​ ovn​ o izi​ šl​ o, Isa​ b​ el​le se pro​bud​ il​ a, zbun​ je​no trep​ću​ći.
»Nije loše ov​dje«, šap​nuo je Tony pok​ raj nje. Gled​ a​la je oko sebe, mutn​ a po​gle​da.
Bili su u jark​ u nad blat​njav​ om ces​tom, skriv​ e​ni stab​ li​ma.
Edu​ard​ o im pre​da vino. Nje​gov osmij​ eh bio je blist​ av pop​ ut sun​ca što im je blje​štal​ o
u oči. »Tamo«, po​ka​zao je pre​ma mlađ​ oj ženi na bi​cik​lu ne​da​lek​ o od njih. Iza nje, grad
je svjet​ luc​ ao na sunc​ u bjel​ ok​ os​no​bi​je​lom; iz​gled​ ao je po​put neč​ eg iz dječ​ je slik​ ovn​ i-​
ce,pun kup​ o​la, tor​njev​ a i zvo​nik​ a. »Alm​ ad​ o​ra će vas odves​ti do kon​zu​la​ta u San Se​bas​ti-​
anu. Do​bro doš​li u Špan​ jols​ ku.«
Isa​ ​bel​le je u tren​ u za​bor​ av​ i​la svu patn​ ju muk​ o​trp​ n​ og put​ ov​ an​ ja i strah koji ju je pra​-
tio svak​ im kor​ a​kom. »Hva​la ti, Edu​ar​do«.
»Neće biti ova​ko lako idu​ći put«, rek​ ao je.
»Nije bilo lako ni ovaj put«, odv​ rat​ il​ a je.
»Nisu nas oče​ki​val​ i. Uskor​ o hoće.«
Bio je u prav​ u, da​ka​ko. Nisu se mo​ral​ i skriv​ at​ i pred njem​ ačk​ im op​hod​njam​ a, niti
pri​kriv​ a​ti svo​je mir​ is​ e zbog pasa, a i špa​njol​ski gran​ ič​ a​ri bili su pri​ličn​ o opuš​ ten​ i.
»Ali kad se dru​gi put vrat​ iš, s no​vim pi​lo​ti​ma, bit ću tu«, obeć​ ao je.
Kimn​ u​la je u znak za​hval​nos​ti i okre​nul​ a se mu​škar​ci​ma oko sebe, koji su iz​gled​ al​ i is-​
crpl​ jen​ o kao što se i sama osjeć​ a​la. »Ide​mo, deč​ki.«
Isa​ b​ el​le i pil​ o​ti ote​tu​raj​ u niz ces​tu do mla​de žene koja je staj​ al​ a po​red za​hrđ​ al​ og sta-​
rog bic​ ikl​ a. Na​kon laž​nih preds​ tavl​ ja​nja, Alm​ a​dor​ a ih pov​ e​de lab​ i​rin​tom prašn​ ja​vih ces​-
ti​ca i pok​ raj​njih ulič​ ic​ a; hod​ al​ i su ki​lom​ et​ rim​ a pri​je nego što su se našl​ i is​pred ra​skoš​ne
građ​ e​vin​ e boje ka​ram​ el​ e u Par​te Vi​je​ou, sta​rom di​je​lu San Se​bas​ti​ana. Is​a​bell​ e je mog​ la
čuti kako u dal​ jin​ i val​ ov​ i zapl​ jus​ ku​ju luk​ ob​ ran​ e.
»Merc​ i«, rekl​ a je Isa​ ​bell​ e djev​ oj​ci.
»De nada.«
Isa​ b​ el​le pog​ led​ a na sjaj​na crna vrat​ a. »Idem​ o, dečk​ i«, rekl​ a je kren​ uv​ši prem​ a kam​ e​-
nim stu​bam​ a. Na vra​ta je snažn​ o pok​ uc​ al​ a, tri puta, i pot​ om poz​ vo​nil​ a na zvonc​ e. Kad
je muš​ kar​ ac u besp​ ri​jek​ orn​ om cr​nom odi​je​lu otvor​ io, rekl​ a je: »Doš​la sam vid​ je​ti bri​tan-​
sko​ga konz​ u​la.«
»Oček​ u​je li vas?«
»Ne.«
»Ma​de​mo​isell​ e, kon​zul je zau​ zet...«
»Do​ve​la sam RAF-ove pi​lo​te iz Par​ i​za.«
Mu​škarč​ e​ve oči blag​ o se ra​šir​ e.
Ma​cLe​ish stup​ i na​pri​jed. »Po​ručn​ ik Torr​ anc​ e Ma​cLe​ish. RAF.«
Dru​gi uči​ne isto, stoj​ eć​ i rame uz rame dok su se pred​stavl​ jal​ i.
Vra​ta se otvo​re. Za sve​ga ne​kol​ i​ko tren​ ut​ a​ka, Isa​ ​bel​le se naš​la kako sje​di na ne​udob-​

176

noj sto​li​ci, suč​ e​lic​ e umor​nom​ e muš​ karc​ u s dru​ge stra​ne du​gač​ko​ga sto​la. Pil​ o​ti su mir​no
sta​ja​li iza nje.

»Dov​ e​la sam vam obo​ren​ e pil​ o​te iz Pa​riz​ a«, pon​ ovn​ o je ka​zal​ a Is​ab​ ell​ e. »Kren​ u​li smo
vla​kom pre​ma jugu i onda pješ​ i​ce prešl​ i Pi​ren​ ej​ e...«

»Pješ​ ke?«
»Pa, mož​ da bi pen​tra​nje bio toč​nij​ i iz​raz.«
»Prešl​ i ste prek​ o Pir​ en​ e​ja iz Franc​ us​ ke u Špan​ jol​sku?« Zav​ a​lio se u svo​joj sto​lic​ i, a
svak​ i nag​ ov​ ješ​ taj osmi​jeh​ a iš​čez​nuo je na nje​go​vu licu.
»Mogu to učin​ it​ i opet. Uz pov​ eć​ a​na djel​ o​van​ ja RAF-a, bit će sve više obor​ e​nih bom​-
bar​der​ a. Kako bih spa​si​la pil​ o​te, treb​ at će nam fin​ an​cijs​ ka po​moć. Nov​ ac za odje​ću, is​-
prav​ e i hra​nu. I neš​ to za ljud​ e koji nam us​put pruž​ aj​ u uto​čiš​ te.«
»Mor​ at ćete obav​ ij​ es​ti​ti MI9«, re​kao je Ma​cLe​ish. »Plat​ it će sve što je po​trebn​ o Ju​li​et​-
tin​ oj skup​ in​ i.«
Čo​vjek zat​ res​ e glav​ om i zac​ ok​će jez​ i​kom. »Jedn​ a djev​ ojk​ a da prev​ e​de pi​lo​te prek​ o Pi​-
re​nej​ a? Ima li kra​ja čud​ im​ a?«
Ma​cLei​ sh upu​ti osmij​ eh Is​a​bell​ e. »Prav​ o čudo, zbil​ ja, gos​po​di​ne. I sâm sam joj to re-​
kao.«

177

Dvadeset

Izla​zak iz okup​ i​ra​ne Fran​cu​ske bio je tež​ ak i opa​san. Pov​ rat​ ak – bar​ em za dvad​ e​se​to​go​-

diš​nju djev​ oj​ku s uvij​ ek spremn​ im osmi​jeh​ om – bio je pri​ličn​ o la​gan.
Samo ne​ko​lik​ o dana na​kon do​la​ska u San Seb​ ast​ i​an, te na​kon bes​krajn​ ih sas​ta​na​ka i

oba​vješ​ tajn​ ih raz​gov​ or​ a, Isa​ b​ ell​ e je bila u vlak​ u za Par​ iz, sjed​ e​ći na jed​noj od dr​ve​nih
klu​pa u va​gon​ u tre​će kla​se – je​din​ om slo​bodn​ om mjes​tu koje se mog​ lo dob​ i​ti u po​sl​ jed-​
nji čas – u prol​ a​zu prom​ a​tra​juć​ i dol​ in​ u Lo​ire. U va​gon​ u je bilo led​ e​no hlad​no, i bio je
krc​ at brbl​ ja​vim nje​mač​kim voj​nic​ i​ma i uplaš​ e​nim fran​cus​ kim mu​škar​ci​ma i že​nam​ a,
koji su dr​ža​li gla​ve pogn​ ut​ i​ma, s ru​ka​ma u kril​ u. Imal​ a je ko​mad​ ić tvr​do​ga sira i jab​ uk​ u
u ručn​ oj torb​ ic​ i, no iako je bila glad​na – pre​gladn​ jel​ a, za​prav​ o – nije otvor​ il​ a tor​bic​ u.

Osje​ćal​ a se upadl​ jiv​ o u svoj​ im odrp​ a​nim, poc​ ij​ e​pa​nim smeđ​ im hlač​ a​ma i vun​ e​nom
ka​pu​tu. Obra​zi su joj bili opa​lje​ni vjet​ rom i izg​ re​ben​ i, a usne isp​ uc​ al​ e i suhe. No pra​ve
pro​mje​ne do​go​di​le su se u njoj. Osjeć​ al​ a je po​nos zbog onog​ a što je post​ i​gla u Pi​ren​ ej​ i-​
ma. Prom​ i​jen​ i​la se, saz​rel​ a. Prvi put u živ​ ot​ u znal​ a je točn​ o što želi.

Sus​ rel​ a se s agent​ om iz MI9 te su usp​ ost​ av​ i​li služb​ en​ u rutu za bi​jeg. Bila je njih​ ov
naj​važn​ i​ji kont​ akt – zval​ i su je Sla​vuj. U svoj​ oj je ruč​noj torb​ i, ušiv​ e​no u pod​sta​vu, ima​-
la sto čet​ r​des​ et ti​suć​ a fran​ a​ka. Do​volj​no da odre​di si​gur​ne kuće, kupi hran​ u i odjeć​ u za
pi​lot​ e te da pla​ti onim​ a koji su bili tol​ ik​ o odvaž​ni da ih put​ em smjest​ e i sa​kri​ju. Zakl​ e​la
se svom kon​takt​ u Ianu (kod​na ime​na Uto​rak) da će usko​ro sti​ći i dru​gi pil​ o​ti. Kad je
Pa​ulu posl​ a​la vij​ est – »Sla​vuj je pro​pje​vao« – bio je to mo​žda naj​po​nos​ni​ji tre​nut​ ak u
njez​ in​ u živ​ ot​ u.

Bilo je skor​ o vri​jem​ e pol​ i​cijs​ kog sata kad se is​krc​ a​la u Par​ i​zu. Grad zag​ r​nut jes​ en​ i
drh​tu​rio je pod hladn​ im, tamn​ im ne​bom. Vjet​ ar je huj​ ao kroz gra​nje ogo​ljel​ ih stab​ a​la,
kle​pe​tao prazn​ im koš​ a​ra​ma za cvij​ eć​ e, pod​ i​žuć​ i i nap​ in​ juć​ i ten​de.

Skre​nul​ a je s puta kako bi proš​la po​kraj svog​ a biv​šeg sta​na na Ave​nue de La Bo​ur-​
don​nai​ s i dok je prol​ az​ il​ a, osje​til​ a je val... čež​nje, pret​post​ a​vi​la je. Bilo je to ne​što najb​ li-​
že domu, a nije ušla unu​tra – ili vi​dje​la oca – mjes​ e​cim​ a. Još otk​ ak​ o je us​post​ av​lje​na ruta
za bi​jeg. Nije bilo sig​ ur​no da se sus​ retn​ u. Umjest​ o toga, otišl​ a je u mrač​ an stan​čić koji
joj je bio najn​ o​vi​ji dom. Stol i raz​li​čit​ e stol​ ic​ e, ma​drac na podu, hlad​njak koji niš​ ta nije
hlad​ io. Sag je vo​njao na du​han biv​še​ga stan​ a​ra, a zid​ ov​ i su bili puni mrl​ ja od vla​ge.

Na ulazn​ im vra​tim​ a zgra​de zast​ al​ a je i ogled​ al​ a se oko sebe. Uli​ca je bila tiha, mračn​ a.
Ugur​ al​ a je ključ u ključ​ a​ni​cu i okren​ u​la ga. Kad je čula škljoc​ aj, osje​ti​la je opasn​ ost. Ne​-

178

što nije bilo kako val​ ja – sjen​ a tamo gdje nije treb​ al​ a biti, zve​ket me​tal​ a iz obližn​ jeg bis-​
troa, već mje​sec​ i​ma na​puš​ ten​ og.

Pol​ ak​ o se okren​ ul​ a, za​vi​ril​ a u mrak, na tihu ulic​ u. Nev​ id​lji​vi ka​mio​ ni bili su tamo
park​ i​ran​ i, a nek​ ol​ i​ko tuž​nih kaf​ i​ća ba​cal​ o je trok​ u​te svjed​ ost​ i na ploč​nik; pod svjet​ lošć​ u,
voj​ni​ci su bili si​lu​ete koje su se vrz​ ​mal​ e amo-tamo. Nek​ oć ži​vahn​ o sus​ jed​stvo sad je bilo
pust​ o, nap​ u​šte​no.

Prek​ o puta uli​ce, uličn​ e lam​pe bile su ugaš​ e​ne, nezn​ at​no tam​nij​ e crte u noći.
Bio je tamo. Znal​ a je to iako ga nije mo​gla vi​djet​ i.
Kre​nul​ a je niz stub​ e, po​lak​ o, na​pevš​ i sva čula, oprezn​ o sil​ az​ e​ći, ko​rak po kor​ ak. Bila
je sig​ ur​na da može čuti nje​go​vo di​san​ je, u bli​zin​ i. Mo​tri je. Na​gon​ski je zna​la da je če-​
kao da se vra​ti, zab​ rin​ ut.
»Gaëton«, me​ka​no je rek​la pust​ iv​ši da joj glas bude za​mam​ an, po​ku​ša​vaj​ u​ći ga uhva-​
tit​ i. »Mjes​ ec​ i​ma me prat​ iš. Zaš​ to?«
Ni​šta. Ti​ši​na je huj​ al​ a u vjet​ ru oko nje, zu​ba​tom i hladn​ om.
»Dođi ovam​ o«, zam​ ol​ i​la je pod​ ign​ uv​ši brad​ u.
I dal​ je ni​šta.
»Onda, tko nije spre​man?« rekl​ a je. Bol​ je​la ju je ta tiš​ i​na, ali i ra​zum​ jel​ a je. Uza sve
ri​zi​ke koj​ i​ma su se iz​la​gal​ i, ljub​ av je vjer​ oj​ at​no bila naj​o​pasn​ i​ja.
Mo​žda se pre​var​ i​la, mož​ da za​is​ta nije tamo, nik​ ad nije ni bio, nije ju ni gle​dao niti ju
je če​kao. Mo​žda je samo bila bles​ a​va djev​ oj​ka što čezn​ e za mu​škar​cem koji je ne želi, sto​-
ji sama na pus​toj ulic​ i.
Ne.
Bio je tamo.

* * *

Ta zima bila je još strašn​ ij​ a od one lanjs​ ke. Gnjev​ni Bog ši​bao je Euro​pu mračn​ im ne​-
bom i snij​ e​gom, dan za dan​ om. Stud​ en je bila okrut​na kul​ i​sa svij​ et​ u već tu​robn​ om i
ružn​ om.

Car​riv​ ea​ u je, po​put mnog​ ih gra​dić​ a u Okup​ ir​ an​ oj zoni, post​ ao otok očaj​ a, od​sječ​ en
od sveg​ a. Mješ​ tan​ i su imal​ i ogran​ ič​ en​ e inf​ orm​ a​ci​je o ono​me što se do​ga​đa u svij​ e​tu oko
njih, i nit​ko nije imao vre​men​ a či​ta​ti prop​ a​gan​d​ne let​ke u pot​ raz​ i za is​tin​ om kad je i
puko pre​živ​ljav​ a​nje bilo to​lik​ o te​gobn​ o. Sve što su za​pra​vo zna​li bilo je to da su nac​ ist​ i
pos​taj​ a​li sve bjes​nij​ i i zlob​nij​ i otk​ ak​ o su se Ame​rik​ an​ci pri​druž​ il​ i ratu.

Jed​ne mračn​ e i le​de​ne zore po​čet​kom ve​lja​če 1942., kad su udo​vi sta​bal​ a pu​cal​ i, a
proz​ ors​ ka stak​la izg​ led​ a​la po​put na​pukl​ ih, zal​ e​đe​nih lokv​ i​ca, Via​ nn​ e se ran​ ij​ e prob​ u​dil​ a
i za​gle​dal​ a u kosi strop svoj​ e sobe. Gla​vob​ ol​ ja je tukl​ a u poz​ a​di​ni njez​ i​nih oči​ju. Osje​til​ a
se znojn​ om i boln​ om. Kad je uvukl​ a dah, za​pe​kao joj je plu​ća i nat​ je​rao u kaš​ alj.

Iz​laz​ ak iz krev​ et​ a nije bio nim​ al​ o priv​lač​ an, ali nije bilo ni skap​ a​van​ je od glad​ i. Te
zime su nje​zin​ i bon​ o​vi sve češ​će pos​ta​jal​ i be​sko​risn​ i; nam​ irn​ ic​ e se jed​nos​tavn​ o više nisu

179

mo​gle nab​ av​ it​ i, ka​oni obuć​ a, tka​ni​na i koža. Nije više imal​ a drva za ogr​ jev ni nov​ca da
plat​ i struj​ u. S plin​ om, koji je bio tol​ ik​ o dra​goc​ jen, najo​ b​ ič​nij​ e ku​pan​ je pos​tal​ o je muč​ an
zad​ at​ ak koji va​lja izd​ r​žat​ i. Ona i Sop​hie spav​ al​ e su za​jed​no, is​pre​plet​ en​ e pop​ ut mač​ ić​ a,
pod br​dom prek​ ri​va​ča i deka. Prot​ ekl​ ih ne​kol​ ik​ o mje​se​ci Vi​an​ne je po​če​la spal​ jiv​ a​ti sve
od drva i prod​ av​ a​ti svo​je dra​go​cje​nost​ i.

Sada je na sebi imal​ a go​tov​ o sva​ki kom​ ad odjeć​ e koji je po​sjed​ o​va​la – hlač​ e od fla​ne​-
la, don​ je rubl​ je koje je sama isp​ lel​ a, te sta​ri vun​ e​ni džem​per i šal oko vra​ta, no svej​ edn​ o
se tres​la kad je izi​ šl​ a iz kre​ve​ta. Kad su joj noge do​takn​ u​le pod, trg​nul​ a se zbog bol​nih
ozeb​ i​ina. Do​gra​bil​ a je vu​ne​nu suk​nju i nav​ ukl​ a je prek​ o hlač​ a. Tol​ ik​ o je ove zime izg​ u​-
bil​ a na te​žin​ i da je suk​nju mo​ra​la zak​va​čit​ i zi​her​ ic​ om na struk​ u. Kašl​ juć​ i, kre​nul​ a je do​-
lje. Dah joj je izl​ a​zio u bij​ el​ im oblač​ ić​ i​ma koji su got​ ov​ o u tren​ u nest​ a​jal​ i. Še​paj​ u​ći je
prošl​ a po​kraj vrat​ a gos​tins​ ke sobe.

Sat​nik​ a nije bilo tamo, izb​ iv​ ao je već tjed​nim​ a. Ko​li​ko god Vi​an​ne to bilo mrs​ ko
prizn​ at​ i, ovih je dana njeg​ o​va od​sut​nost bila gora nego nje​gov​ a pris​ ut​nost. Bar​ em je, kad
je bio ovd​ je, na sto​lu bilo hran​ e, a u ka​mi​nu drva. Nije pris​ta​jao na to da kuća bude
hladn​ a. Via​ n​ne je jela što je man​ je mo​gla hran​ u koju im je na​bavl​ jao – go​vor​ il​ a je da je
njez​ i​na dužn​ ost biti gladn​ a – ali kak​va bi to majk​ a mo​gla pus​ti​ti da joj dij​ e​te pati? Zar je
do​ist​ a treb​ al​ a pust​ it​ i da Sop​hie ska​pav​ a od gla​di kako bi time do​ka​za​la svo​ju odan​ ost
Fran​cu​skoj?

U tami je na​vuk​la još je​dan par čar​ a​pa s rup​ am​ a, na ona dva para koja su već bila na
no​ga​ma. Zat​ im se umot​ a​la u deku i na​vukl​ a ruk​ a​vi​ce koje je ned​ avn​ o isp​ le​la od Soph​ i-​
ene dječ​ je dek​ i​ce.

U le​de​noj ku​hi​nji upal​ i​la je fen​ jer i izn​ ij​ el​ a ga van, pol​ ak​ o se kre​ću​ći, teš​ ko di​šuć​ i
dok se pe​nja​la sklis​ kim, za​leđ​ en​ im obron​kom pre​ma štagl​ ju. Dva​put se pos​ k​ liz​nu​la i
pala na smrzn​ ut​ u trav​ u.

Me​taln​ a kva​ka na vrat​ im​ a štagl​ ja za​pek​la ju je od hladn​ o​će, čak i kroz deb​ el​ e ruk​ av​ i-​
ce. Va​ljal​ o joj je upreg​nu​ti svu sna​gu da gurn​ e vra​ta u stran​ u. Unut​ ra je spus​ti​la svje​tilj-​
ku. Pom​ is​ ao da mora pom​ akn​ u​ti autom​ ob​ il bila joj je ta​kor​ eć​ i nep​ od​noš​ljiv​ a sad kad je
bila ovo​li​ko slab​ a.

Uvukl​ a je dub​ ok, bo​lan dah, is​pra​vi​la se i kren​ u​la pre​ma auto​mob​ i​lu. Izb​ ac​ iv​ši mje-​
njač iz br​zi​ne, sag​nul​ a se pre​ma bla​to​bra​nu i gurn​ ul​ a svom sna​gom. Autom​ ob​ il je pol​ a​-
ko ot​kliz​ ao nap​ rij​ ed, kao po na​redb​ i.

Kad su se vrat​ni​ce pod​ ru​ma otk​ ril​ e, uze​la je fe​njer i pol​ ak​ o siš​la niz ljes​tve. Nak​ on
što je ost​ a​la bez posl​ a i bez novc​ a, poč​ e​la je rasp​ rod​ a​vat​ i obi​telj​ske drag​ o​cje​nost​ i, jedn​ u
po jedn​ u: sli​ke kako bi na​hran​ il​ a zeč​ e​ve i pi​li​će ti​jek​ om zime, serv​ is za čaj od porc​ u​la​na
Li​mo​ges za vre​ću braš​na, a sre​brn​ e po​su​dic​ e za sol i pap​ ar za dvij​ e žil​ a​ve ko​koš​ i.

Otvo​rivš​ i maj​či​nu kut​ ij​ ic​ u za na​kit, za​gled​ al​ a se u bar​šu​nas​tu unu​trašn​ jost. Ne tako
dav​no ov​dje je bila hrpa koj​ e​kak​vog fi​nog na​ki​ta, kao i ne​ko​li​ko doi​ st​ a vrij​ edn​ ih kom​ a​-

180

da. Na​uš​ni​ce, fil​ ig​ rans​ ka sre​br​na nar​ uk​vic​ a, broš od ru​bi​na i ko​va​nog me​tal​ a. Ost​ al​ i su
samo bi​se​ri.

Skin​ u​la je jedn​ u ruk​ av​ i​cu, te ih izv​ a​di​la i stav​ il​ a na dlan. Sja​jil​ i su na svjet​ los​ti, blist​ a-​
vi pop​ ut kože mlad​ e djev​ ojk​ e.

Bili su po​sl​ jedn​ ji spo​men na majk​ u – i nji​hov​ o obit​ eljs​ ko nasl​ i​je​đe.
Sad ih Soph​ ie više neće moći nos​ it​ i na dan vjenč​ an​ ja niti ih pred​ a​ti svo​joj kćer​ i.
»Ali zato će moći jest​ i ove zime«, na​glas je rekl​ a Via​ n​ne. Nije bila si​gur​na je li to ka​ja-​
nje nag​ riz​lo njez​ in glas, ili tuga, ili olak​ša​nje. Bila je sretn​ a da uop​će ima što prod​ at​ i.
Zu​ri​la je u bi​se​re osje​ćaj​ u​ći njih​ o​vu te​ži​nu na dlan​ u, i nač​ in kako su cr​pi​li to​pli​nu
njez​ i​na tij​ el​ a. U jedn​ om dje​li​ću sek​ un​de vid​ jel​ a je kako su za​s​vje​tluc​ al​ i. Onda je, mr​god​-
no, na​vukl​ a ru​kav​ i​cu i pop​ el​ a se ljest​ va​ma.
Još su tri tjedn​ a proš​la u nep​ odn​ ošl​ ji​voj hlad​noć​ i, a od Beck​ a nije bilo ni tra​ga ni gla​-
sa. Jed​nog led​ e​nog ju​tra u ve​lja​či, Vi​ann​ e se prob​ ud​ il​ a sa stra​ho​vi​tom gla​vob​ ol​ jom i
grozn​ i​com. Kašl​ ju​ći, iz​vuk​la se iz pos​tel​ je, pa se stresl​ a, po​la​ko po​di​žu​ći deku. Omo​ta​la
ju je oko sebe, ali uzal​ ud. Ne​kont​ ro​li​ran​ o je drh​tal​ a iako je imal​ a na​se​bi hla​če, dva
džemp​ e​ra i tri para čar​ a​pa. Vani je vjet​ ar za​vij​ ao, klep​ e​ču​ći o proz​ or​ske kapk​ e, zveck​ aj​ u-​
ći o led​ om oko​van​ e proz​ or​ e isp​ od zas​tor​ a za za​mrač​ en​ je.
Pol​ a​ko se kret​ a​la i obav​lja​la svoj​ e ru​tin​ske jut​ arn​ je pos​lo​ve, pok​ u​ša​va​juć​ i ne dis​ a​ti
pred​ u​bok​ o kako joj ka​šalj ne bi prov​ al​ io iz grud​ i. Na stop​ al​ i​ma pun​ im oze​blin​ a što su
šir​ il​ e bol sva​kim ko​rak​ om, pri​prav​ i​la je Sop​hie oskud​ an do​ruč​ ak, vod​ e​nast​ u kuk​ ur​ uz​nu
kašu. Za​tim njih dvij​ e izi​ đ​ oš​ e na sni​jeg.
U tiš​ in​ i su se vuk​le do gra​da. Snij​ eg je ne​mil​ os​ rdn​ o pad​ ao, zab​ i​je​liv​ši ces​tu pred nji-​
ma, prek​ rivš​ i stab​ la.
Cr​k​va je bila na mal​ en​ om, izd​ voj​ e​nom kom​ a​di​ću zeml​ je na rubu gra​da, s jedn​ e stra-​
ne omeđ​ e​na ri​jek​ om, a otrag​ a zid​ o​vi​ma od vap​nen​ca star​ e opa​ti​je.
»Mama, jesi li dob​ ro?«
Vi​an​ne se oper zgur​ i​la. Steg​nu​la je kće​rin​ u ruku, osje​ća​ju​ći niš​ ta doli ru​ka​vic​ u na ru​-
kav​ ic​ i. Dah je zast​ aj​ki​vao u njez​ in​ im plu​ćim​ a, va​tren. »Do​bro sam.«
»Tre​bal​ a si do​ručk​ o​va​ti.«
»Ni​sam bila gladn​ a«, odv​ ra​ti Via​ n​ne.
»Ha«, izu​ st​ il​ a je Soph​ ie pro​bij​ aj​ u​ći se na​pri​jed kroz gust sni​jeg.
Vi​an​ne je po​ve​la kćer u kap​ el​ ic​ u. Unut​ ra je bilo dov​ olj​no to​plo da im para ne izl​ az​ i iz
usta. Sre​diš​nja lađa cr​k​vic​ e gra​ci​oz​no se iz​vij​ a​la u luku, po​put ruku sklop​lje​nih u mo​lit​ vi
koje su na mjest​ u dr​ža​le sklad​ne dr​ven​ e gred​ e. Proz​ or​ i od vi​tra​ja svje​tluc​ al​ i su ša​ren​ im
bo​jam​ a. Već​ i​na klup​ a bila je zau​ zet​ a, ali nitk​ o nije pro​go​va​rao, ne ova​ko hladn​ o​ga dana,
zime ova​ko teš​ ke.
Cr​kv​ e​na zvon​ a su zag​ r​mjel​ a, odz​ va​njaj​ u​ći lađ​ om, i go​lem​ a su se vrat​ a bučn​ o zat​ vor​ il​ a
pri​gu​šivš​ i i ono malo prir​ od​nog svjet​ la što se mo​glo raz​ ab​ rat​ i kroz snij​ eg.

181

Otac Jo​seph, lju​baz​ an sta​ri sve​ćen​ ik koji je služb​ ov​ ao u ovoj crk​ v​ i ci​jel​ og Via​ n​nei​ na
ži​vo​ta, stu​pio je za prop​ ov​ je​da​oni​cu. »Dan​ as ćemo se pom​ ol​ it​ i za naše po​kojn​ e mu​škar​-
ce. Po​mol​ it ćemo se da ovaj rat ne pot​ raj​ e... i pom​ ol​ it ćemo se da nam drag​ i Bog po​dar​ i
snag​ u da se odup​ re​mo ne​prij​ at​ el​ ju i ost​ a​ne​mo dos​ ​ljed​ni sebi.«

Nije to bila prop​ ov​ i​jed koju je Via​ nn​ e žel​ jel​ a čuti. Došl​ a je u crk​ v​ u – prk​ o​seć​ i hlad-​
no​ći – kako bi pron​ aš​la utjeh​ u u oče​vim rij​ eč​ i​ma ove ned​ je​lje, da je na​dahn​ u rij​ eč​ i po​-
put »čast«, »dužn​ ost« i »oda​nost«. Ali da​nas, ti su se idea​ li čin​ i​li sil​no da​le​kim​ a. Kako se
netk​ o može drž​ at​ i idea​ la kad je bol​ es​tan, i gla​dan, i kad mu je hlad​no? Kako je mo​gla
pog​ le​da​ti sus​ je​di​ma u oči kad je sama uzi​mal​ a hran​ u od nep​ rij​ at​ e​lja, mak​ ar to bilo u
ona​ko ma​len​ im kol​ i​čin​ a​ma? Drug​ i su bili glad​ni​ji.

Bila je tol​ ik​ o zad​ ub​ljen​ a u mis​li da joj je treb​ ao je​dan tren​ u​tak da shva​ti kako je misa
zav​ rš​ il​ a. Us​ta​la je, no zap​ljus​ne je val vr​tog​ la​vi​ce. Uhva​ti​la se za klu​pu da se prid​ r​ži.

»Mama?«
»Do​bro sam.«
U pro​la​zu s njih​ o​ve li​je​ve stra​ne, župl​ jan​ i – mah​ om žene – prol​ a​zi​li su po​red njih.
Svak​ a je izg​ led​ al​ a sla​bo, mrš​ av​ o i na​pać​ en​ o kao što se i sama osjeć​ a​la, omo​tan​ e slo​je​vi​ma
vune i no​vins​ kog pap​ ir​ a.
Soph​ ie uze maj​či​nu ruku i po​ved​ e je prem​ a ši​rom otvor​ en​ im dvost​ ruk​ im vrat​ im​ a. Na
pra​gu je Vi​ann​ e zast​ a​la, drh​tur​ eć​ i i kaš​lju​ći. Nije že​lje​la opet iz​i​ći u hla​dan bi​je​li svi​jet.
Preš​la je prag (prek​ o ko​jeg ju je An​to​ine pre​nio na dan njih​ o​va vjenč​ a​nja... ne, bio je
to prag Le Jard​ i​na; bila je sva sme​ten​ a) pa izi​ šl​ a u snježn​ u olu​ju. Prid​ rž​ a​va​la je gus​to is-​
ple​ten​ i šal na gla​vi, čvrš​ ​će ga steg​nuv​ši na vra​tu. Pog​nuv​ši se na​prij​ ed, zak​lan​ jaj​ u​ći se od
vje​tra, stan​ e se pro​bij​ a​ti kroz mok​ ar gus​ti snij​ eg.
Kad je dosp​ je​la do pol​ om​lje​nih vrat​ni​ca svo​ga dvo​ri​šta, teš​ ko je dis​ a​la i žes​tok​ o kaš-​
lja​la. Zao​ bišl​ a je sni​jeg​ om pre​kri​ve​ni mot​ o​cikl s prik​ ol​ ic​ om i kre​nu​la voć​njak​ om, izm​ e​-
đu ogol​ je​nih sta​ba​la. Vra​tio se, tupo je pom​ is​lil​ a; sad će Soph​ ie moći jest​ i... Got​ ov​ o je
dosp​ jel​ a do ulazn​ ih vra​ta kad je osjet​ il​ a kako će se sru​šit​ i.
»Mam​ an!«
Čula je Sop​hie​ n glas, čula je strah u njem​ u i po​misl​ il​ a pla​šim je,pa je zaž​ a​li​la, ali noge
su joj bile presl​ a​be da je nose da​lje, i bila je umor​na... stra​hov​ i​to umorn​ a...
Negd​ je u da​ljin​ i čula je vra​ta kako se otvar​ aj​ u, kćer kako zap​ om​ až​ e: »Herr sat​nič​ e«, a
onda je čula pot​plat​ e čiz​ am​ a kako struž​ u po drvu.
Svom je tež​ in​ om pala na pod, uda​ri​la glav​ om o sni​je​gom prek​ ri​ven​ u stub​ u, i os​tal​ a
tamo lež​ a​ti. Mis​lil​ a je: Malo ću se odm​ o​rit​ i, onda ću ust​ at​ i i pri​pre​mi​ti ru​čak za Soph​ ie...
ali što imam za skuh​ at​ i?
Idu​će čega je bila svjesn​ a bilo je to da je leb​dje​la, ne, mo​žda je le​tje​la. Nije mo​gla
otvo​rit​ i oči – bila je siln​ o isc​ rpl​ jen​ a i bo​ljel​ a ju je gla​va – ali mo​gla je osje​tit​ i kako se po​-
mič​ e, kako ju je netk​ o prod​ rm​ ao. Ant​ oi​ ne, jesi li to ti? Drž​ iš li me?

182

»Otvo​ri vrat​ a«, netk​ o je re​kao i čulo se stru​gan​ je dr​ve​ta o drvo, a za​tim: »Svuć​ i ću joj
kap​ ut. Po​zov​ i mad​ a​me De Champ​ lai​ n, Soph​ ie.«

Via​ n​ne je osjet​ il​ a kako je po​lož​ en​ a na neš​ to me​kan​ o. Kre​vet.
Ov​la​ži​la je svoj​ e is​pu​cal​ e, suhe us​nic​ e i pok​ u​šal​ a otvo​rit​ i oči. Val​ ja​lo joj je upregn​ u​ti i
po​sl​ jed​nji atom sna​ge, i dva pok​ u​ša​ja. Kad je naj​zad u tome usp​ jel​ a, vid joj je bio za​mu-​
ćen.
Pok​ raj nje, na kre​ve​tu, sje​dio je satn​ ik Beck, u nje​zi​noj spa​va​ćoj sobi. Dr​žao ju je za
ruku i na​gin​ jao se nap​ rij​ ed, lica bliz​ u njez​ in​ u.
»Ma​da​me?«
Na licu je osje​ti​la nje​gov to​pao dah.
»Via​ nn​ e!« Čula je Rac​hel koja je tr​kom ule​tje​la u sobu.
Sat​nik Beck smjest​ a je sko​čio na noge. »One​svij​ est​ i​la se na snij​ eg​ u, mad​ am​ e, i udar​ i​la
gla​vom o stub​ u. Don​ io sam je ova​mo gore.«
»Hval​ a vam«, rek​la je Rach​ el kim​ a​ju​ći. »Sad ću se ja po​bri​nut​ i za nju, Herr sat​ni​če.«
Beck se nije po​mak​nuo s mjest​ a. »Niš​ ta ne jede«, krut​ o je re​kao. »Svu hran​ u čuva za
Soph​ ie. Svjed​ oč​ io sam tome.«
»Takv​ e su majk​ e u ratu, Herr satn​ ič​ e. A sad... isp​ ri​čajt​ e me...« Zao​ biš​la ga je i sjel​ a na
krev​ et por​ ed Via​ nn​ e. Ost​ ao je nam​ jes​tu još jed​ an tren​ ut​ ak, doi​ ml​ juć​ i se sme​te​no, a za​-
tim na​pus​tio sobu. »Onda, sve daj​ eš njoj«, mek​ an​ o je rek​la Rach​ el mi​luj​ uć​ i Vi​ann​ ei​ nu
vlažn​ u kosu.
»Što mi dru​go pre​os​taj​ e?« odg​ ov​ o​ri Vi​ann​ e.
»Ži​vje​ti«, reče Rach​ el. »Sop​hie te tre​ba.«
Vi​ann​ e te​ško uz​dah​ne i sklo​pi oči. Uto​nu​la je u dub​ ok san u ko​jem je san​ jal​ a da leži
na me​koć​ i, usred nep​ reg​ ledn​ ih crn​ ih po​lja što su se pros​ti​ra​la oko nje. Mog​ la je čuti
kako je lju​di za​ziv​ aj​ u iz tame, čula je kako joj pri​la​ze, ali nije se imal​ a vol​ je po​mak​nut​ i;
samo je spav​ a​la, i spa​va​la, i spav​ al​ a. Kad se prob​ u​dil​ a, shvat​ il​ a je da je na svom di​va​nu u
dnevn​ oj sobi, dok je ne​dal​ ek​ o od nje vat​ ra puck​ et​ a​la u kam​ in​ u.
Po​lak​ o se usp​ rav​ il​ a, osje​tivš​ i kol​ ik​ o je slab​ a i nest​ a​bil​na. »Soph​ ie?«
Vrat​ a gost​ ins​ ke sobe su se otvor​ il​ a i po​ja​vio se sat​nik Beck. Bio je u flan​ els​ koj pid​ ža-​
mi, vun​ en​ om kar​di​gan​ u i svoj​ im vojn​ ičk​ im čiz​ma​ma. Rek​ ao je: »Bons​ o​ir, ma​dam​ e«,i na-​
smi​je​šio se. »Li​jep​ o je da ste nam se vra​ti​li.«
Ona je na sebi ima​la fla​nels​ ke hla​če, dva džemp​ e​ra, ča​ra​pe i plet​ e​nu kapu. Tko ju je
odje​nuo? »Ko​lik​ o sam spa​va​la?«
»Samo jed​ an dan.«
Pro​šao je po​red nje i oti​šao u ku​hin​ ju. Nek​ o​li​ko tre​nu​ta​ka posl​ i​je vra​tio se sa ša​lic​ om
vruć​ e kave s mlij​ e​kom, ko​mad​ ić​ em pla​vog​ a sira, kom​ a​dom šunk​ e i kri​škom kru​ha. Ne
go​vo​reć​ i ni​šta, spust​ io je hran​ u na stol pok​ raj nje.
Po​gle​dal​ a je do​lje, a žel​ u​dac joj je boln​ o zak​ rul​ jio. Po​tom je po​gled​ al​ a satn​ ik​ a.

183

»Udar​ i​li ste gla​vom i mo​gli ste umri​jet​ i.«
Via​ n​ne dot​ akn​ e čelo i na​pip​ a bol​nu kvr​gu.
»Što se do​gađ​ a sa Sop​hie ako umret​ e?« upit​ ao je. »Jes​te li o tome pro​misl​ i​li?« Kren​ uo
je pre​ma njoj.
»Nije vas bilo to​lik​ o dugo. Nije bilo dov​ olj​no hran​ e za nas obje.«
»Je​dit​ e«, re​kao je gled​ aj​ u​ći ju.
Nije že​ljel​ a odv​ ra​ti​ti pog​ led. Osjeć​ aj olakš​ an​ ja zbog njeg​ ov​ a po​vratk​ a pos​ ram​ io ju je.
Kad je najz​ ad odl​ i​je​pil​ a pog​ led, po​seg​nul​ a je za hra​nom.
Uzel​ a je ta​njur pri​ni​jevš​ i ga bliž​ e. Slank​ ast, diml​ je​ni mir​ is šun​ke, u kom​bin​ a​cij​ i s po-​
ma​lo ljep​ljiv​ om aro​mom sira, opio ju je, svlad​ ao je sve nje​zi​ne is​prav​ne na​mjer​ e, za​veo je
tol​ i​ko da nije imal​ a dru​gog izb​ o​ra.

* * *

Poč​ et​kom ožuj​ka pro​lje​će se i da​lje či​ni​lo da​le​kim. Proš​le su noći Sav​ ezn​ ic​ i bomb​ am​ a
raz​ni​jel​ i tvorn​ i​cu Ren​ au​ l​ta u Bou​ logn​ e- Bil​lanc​ o​ur​tu, ubiv​ši pri​tom stot​ i​ne ljud​ i u pred​-
gra​đim​ a Par​ iz​ a. Zbog toga su Par​ i​ža​ni – kao i Isa​ ​bel​le – post​ al​ i ner​voz​ni i na​pe​ti. Ame​ri​-
kanc​ i su se pri​dru​ži​li ratu željn​ i osve​te; zračn​ i nap​ a​di sad su bili živ​ otn​ a čin​ jen​ i​ca.

Te hlad​ne kišn​ e ve​če​ri Isa​ b​ ell​ e je vo​zil​ a bic​ ikl blatn​ ja​vim se​oskim pu​tem kroz gust​ u
ma​glu. Kiša joj je slij​ e​pi​la kosu uz lice i zam​ ag​ lil​ a vid. Zvuk​ ov​ i su bih nag​ la​šen​ i; krik fa​-
za​na uzn​ em​ ir​ en​ og šljapk​ a​njem kot​ ač​ a bi​cik​la po bla​tu, go​tov​ o ne​pres​tan​ o bru​jan​ je avi-​
ona nad glav​ om, mu​kan​ je stok​ e na po​lju koju nije mog​ la vi​djet​ i... Vun​ en​ a ka​pul​ jač​ a
bila joj je je​di​na za​štit​ a.

Kao da je ne​si​gur​nom ru​kom po​vuč​ en​ a šta​pi​ćem ug​ljen​ a po per​ga​ment​ u, crta je po​-
la​ko doš​la u vid​ o​krug. Vid​ je​la je klup​ka bod​ljik​ a​ve žice i crno-bi​je​la vrat​ a kar​ a​ule na
kon​troln​ oj točk​ i. Uz vra​ta je na stol​cu sjed​ io njem​ ač​ki straž​ ar, puš​ ka mu je bila pol​ eg​nu-​
ta prek​ o kri​la. Kad se Isa​ b​ ell​ e prib​ liž​ i​la, us​tao je i upe​rio u nju pu​šku.

»Halt!«
Usp​ o​ril​ a je bi​cikl; ko​ta​či su se zag​ lav​ il​ i u bla​tu i umal​ o da nije pol​ e​tje​la sa sjed​ a​la. Siš​-
la je, stup​ il​ a no​gom na blat​ o. Nov​čan​ i​ce u izn​ o​su od pet stot​ in​ a fra​nak​ a bile su ušiv​ en​ e
u pod​stav​ u njez​ i​na ka​put​ a, kao i kri​vot​ vor​ en​ e is​pra​ve za pi​lot​ e koji su se skriv​ a​li u obliž​-
njoj sig​ ur​noj kući.
Na​smij​ e​šil​ a se Nij​ emc​ u i, gu​ra​juć​ i bic​ ikl kroz blat​njav​ e rupe, kre​nu​la prem​ a njem​ u.
»Dok​ um​ ent​ i«, re​kao je.
Pre​da​la mu je svoj​ e laž​ne isp​ rav​ e.
Ov​laš ih je po​gled​ ao, oči​to ne​zai​ nt​ e​res​ i​ran. Mog​ la je uočit​ i kol​ ik​ o je bio ne​sre​tan što
mora nad​gle​da​ti ovak​ o mi​ran gra​nič​ni pri​jel​ az, i još k tome na kiši. »Pro​laz​ i«, rek​ ao je,
zvuč​ eć​ i kao da se sil​no dos​ a​đu​je.
Sprem​ il​ a je is​prav​ e na​trag u džep i pon​ ovn​ o se po​pel​ a na bic​ ikl, udal​ jiv​ši se što je
mo​gla brže na ona​ko mo​kroj ces​ti.

184

Sat i pol posl​ ij​ e dosp​ je​la je do predg​ rađ​ a grad​ i​ća Brant​ ômea. Ov​dje, u Slo​bod​noj
zoni, nije bilo nje​mač​kih vojn​ i​ka, iako se u zad​nje vrij​ em​ e franc​ us​ ka po​li​ci​ja pok​ a​zal​ a
opasn​ om kao i nac​ ist​ i, pa joj oprez nije bio nao​ d​met.

Stol​ je​ćim​ a se Bran​tôme sma​trao svet​ im mjest​ om u koj​ em se mo​glo zal​ i​ječ​ it​ i tij​ el​ o i
pro​svij​ e​tli​ti dušu. Nak​ on što su »crna smrt« i Sto​go​dišn​ ji rat opust​ o​šil​ i okol​ ic​ u, be​ned​ ik-​
tin​ci su iz​gra​di​li imp​ oz​ ant​nu opa​ti​ju od vap​nenc​ a u čij​ oj su se poz​ a​din​ i sive sti​jen​ e uzd​ i-​
zal​ e nebu pod obla​ke, dok je s drug​ e stra​ne pro​tjec​ a​la šir​ o​ka rij​ ek​ a Dron​ne.

Prek​ o puta pe​ćin​ e, na kraj​ u gra​da, bila je jed​na od najn​ o​vi​jih sig​ ur​nih kuća: tajn​ a
soba skri​ve​na u nap​ uš​ ten​ o​mu mlin​ u iz​gra​đe​nom na tro​kut​ u zem​lje izm​ eđ​ u pe​ćin​ e i ri​je​-
ke. Pras​ta​ri drv​ en​ i mlin ritm​ ič​ki se okret​ ao, njeg​ ov​ a vje​dra i kot​ ač bili su oblož​ e​ni ma-​
ho​vin​ om. Proz​ or​ i su bili za​kov​ an​ i da​ska​ma, a kam​ e​ni zi​do​vi išar​ an​ i pro​tu​njem​ ačk​ im
graf​ i​tim​ a.

Isa​ b​ ell​ e je zast​ al​ a na ulic​ i pog​ le​davš​ i lij​ e​vo pa des​no ne bi li prov​ je​ril​ a gled​ a li je tko.
Nije bilo ni​kog​ a. Za​klju​čal​ a je bic​ ikl za stab​ lo i prešl​ a ulic​ u pa se pog​nul​ a pred vrat​ im​ a
pod​ rum​ a, tiho ih otvor​ iv​ši. Sva vra​ta mli​na bila su za​kov​ an​ a das​ ka​ma; bio je to je​di​ni
ulaz.

Sišl​ a je dol​ je u mrač​ an vlažn​ i po​drum i po​segn​ ul​ a za ulj​nom lam​pom koju je drž​ al​ a
na pol​ ic​ i. Upa​livš​ i je, kre​nul​ a je taj​nim prol​ az​ om koji je nek​ oć omog​ uć​ av​ ao ben​ e​dik​tin​-
ci​ma da po​bjegn​ u od tak​ oz​ van​ ih barb​ a​ra. Uske, str​me stub​ e vo​dil​ e su u ku​hin​ ju. Otvo​-
riv​ši vra​ta, ušul​ jal​ a se u praš​nja​vu prost​ o​ri​ju punu pa​učin​ e pa se pop​ e​la na gorn​ ji kat, do
tajn​ og sob​ ičk​ a iza jed​ne od sta​rih smoč​nic​ a.

»Stig​ la je! Diži dupe, Perk​ ins.«
U mal​ en​ oj izbi, osvij​ ed​ jen​ oj tek jedn​ om svi​jeć​ om, dvo​jic​ a muš​ kar​ a​ca na​glo us​tan​ u.
Oboj​ i​ca su bila odje​ven​ a kao fran​cus​ ki se​ljac​ i, u odje​ću koja im nije od​go​var​ a​la vel​ ič​ i​-
nom.
»Sat​nik Ed Perk​ ins, gosp​ ođ​ i​ce«, krup​ni​ji od dvo​jic​ e reče. »A ovaj klip​ an ov​dje je Ian
Truff​ ord, ili tako ne​kak​ o. Vel​ša​nin je. A ja sam Jen​ki. Obo​ji​ca smo vraš​ ki sret​ni što vas
vid​ i​mo. Već smo na​pol​ a po​šan​dr​cal​ i u ovom sob​ ič​ku.«
»Samo nap​ o​la?« upi​ta​la je. Voda je kap​ al​ a s nje​zin​ a ogrt​ ač​ a s kap​ u​lja​čom, stvor​ iv​ši
lok​vi​cu oko njez​ in​ ih stop​ a​la. Sve što je že​lje​la bilo je da se zav​ u​če u svo​ju vreć​ u za spa​va-​
nje i zas​pe, ali val​ ja​lo joj je najp​ rij​ e obav​ it​ i pos​ ao. »Per​kins, ka​žet​ e.«
»Da, gosp​ ođ​ ic​ e.«
»Odakl​ e?«
»Iz Bend​ a, u Ore​gon​ u, gos​po​đi​ce. Moj star​ i je vod​ oi​ ns​ta​lat​ er, a mati pra​vi najb​ o​lju
pitu od jab​ uk​ a u če​ti​ri okol​ne dr​žav​ e.«
»Kakv​ o je vrij​ e​me u Ben​du u ovo doba god​ i​ne?«
»Što je sad? Sre​din​ a ožuj​ka? Hladn​ o je, valj​da. Više ne pada sni​jeg, mo​žda, ali nema
ni sun​ca.«

185

Nag​nul​ a je gla​vu, naj​pri​je na jed​nu stran​ u, pa na dru​gu, mas​ i​ra​ju​ći bol​no rame. Sve
ovo – vožn​ ja bi​cik​la, le​žan​ je i spav​ an​ je na podu – po​če​lo je uzim​ at​ i svoj dan​ ak.

Isp​ it​ i​va​la je dvo​jic​ u muš​ ka​ra​ca sve dok nije bila pos​ ve sig​ urn​ a da su oni za koje se
pred​stavl​ ja​ju – dvo​ji​ca pil​ ot​ a obor​ en​ ih avio​ na koji tjed​nim​ a če​kaj​ u pri​li​ku da pob​ jeg​nu
iz Fran​cus​ ke. Kad je naj​zad bila si​gurn​ a, otvo​ri​la je nap​ rt​njač​ u i iz​vukl​ a ve​če​ru, ma kak​-
va ona bila. Njih troj​ e pot​ om sjed​nu na otr​can​ i, miš​ e​vim​ a izg​ ri​zen​ i sag, sa svi​je​ćom u
sre​din​ i. Izv​ ad​ il​ a je baque​ t​te, kom​ ad ca​mem​ber​ta i bocu vina, koju su dod​ a​val​ i jed​no dru​-
gom​ e ukrug.

Jen​ki – Per​kins – got​ ov​ o da nije pres​ta​jao mlje​ti, dok je Vel​ša​nin žva​kao u tiš​ in​ i, ne
zah​ va​ljuj​ u​ći na vinu.

»Sig​ urn​ o ima​te sup​ ru​ga koji se sad bri​ne za vas«, rek​ ao je Per​kins kad je za​tvor​ i​la na​-
prtn​ ja​ču. Na​smij​ e​šil​ a se. Ovo je već post​ a​lo uobič​ aj​ e​no pit​ a​nje, nar​ oč​ it​ o od mu​škar​ a​ca
nje​zi​nih god​ i​na.

»A vi si​gur​no imat​ e sup​ rug​ u koja čeka da joj piš​ et​ e«, uzv​ rat​ i​la je. Bilo je to ono što je
uvi​jek go​vo​ri​la. Smis​le​ni pod​sjetn​ ik.

»Ma kak​vi«, rek​ ao je Perk​ ins. »Ja nem​ am. Tu​pa​na kao što sam ja ne ček​ a​ju djev​ ojk​ e
u red​ ov​ im​ a. A sad...«

Na​mr​šti​la se. »Što sad?«
»Znam da ovo nije baš jun​ ačk​ i nač​ in raz​miš​ljan​ ja, ali mog​ ao bih iše​ta​ti iz ove da​ska-​
ma za​kov​ an​ e kuće, u ovom gra​du čije ime jeb​ e​no ne mogu ni iz​gov​ o​ri​ti, i da me uko​ka
neki tip prot​ iv ko​jeg ne​mam ama baš niš​ ta. Mog​ ao bih pog​ i​nut​ i po​ku​ša​va​juć​ i bi​cikl​ om
pri​jeć​ i pre​ko tih brda...«
»Pla​ni​na.«
»Mo​gli bi me upuc​ at​ i kad bud​ em pje​šač​ io do Špa​njols​ ke, Špa​njol​ci ili na​cis​ti. Kvra​-
gu, vjer​ oj​ atn​ o bih mo​gao i kre​pat​ i od zime u tim va​šim prok​le​tim brd​ i​ma.«
»Plan​ in​ am​ a«, pon​ o​vi​la je net​ rem​ i​ce ga gled​ a​juć​ i. »To se neće do​go​di​ti.«
Ian uzd​ ahn​ e. »Eto, vi​diš li, Per​kin​se? Ova sić​ uš​na djev​ oj​ka će nas spa​si​ti.« Vel​ša​nin se
umorn​ o os​mjehn​ e. »Drag​ o mi je da ste ovd​ je, gos​po​jic​ e. Ovaj tip me uda​vio svoj​ im ble​-
be​tan​ jem.«
»Ma samo ga ti pust​ i da gov​ or​ i, Iane. Su​tra, u ovo doba, treb​ at će vam sva​ki atom
snag​ e da mož​ e​te dis​ at​ i.«
»Brda?« upi​tao je Perk​ ins razr​ og​ a​če​nih očij​ u.
»Oui«, rek​la je smi​je​še​ći se. »Brda.«
Amer​ i​kanc​ i. Jedn​ os​tavn​ o ni​kad ne slu​ša​ju.

* * *

Konc​ em svib​nja prol​ jeć​ e je udah​nul​ o živ​ ot, boje i top​ li​nu na​trag u dol​ i​nu Loi​ re. Vi​ann​ e
je u svom​ e vrtu pron​ ašl​ a mir. Dan​ as, dok je čup​ a​la kor​ ov i sad​ il​ a po​vr​će, ka​rav​ a​na ka​mi-​
ona, voj​ni​ka i Merc​ ed​ es Ben​za kot​ r​ljal​ a se pok​ raj Le Jar​di​na. U pet mjes​ e​ci otk​ ak​ o su se

186

Amer​ ik​ anc​ i pri​dru​ži​li ratu, na​cis​ti su pres​ta​li hin​ it​ i prist​ ojn​ ost. Sada su vječ​ i​to bili za​-
pos​le​ni, marš​ i​raj​ u​ći na​okol​ o, okup​ljaj​ uć​ i se u sklad​ i​štu strel​ jiv​ a. Ges​ta​po i SS bili su po​-
svud​ a, traž​ e​ći sab​ ot​ e​re i pri​padn​ i​ke Pok​ re​ta ot​por​ a. Nije treb​ al​ o puno da nek​ og​ a op​tu​že​-
za te​ror​ i​zam – bilo je dov​ olj​no da netk​ o samo doš​ ap​ne inf​ orm​ a​cij​ u. Grm​lja​vin​ a avio​ na
na nebu bila je go​to​vo nep​ res​ta​na, kao i bomb​ ard​ ir​ a​nja.

Kol​ ik​ o se samo puta ovo​ga pro​ljeć​ a net​ko priš​ u​ljao Vi​an​ne dok je bila u redu za hra​-
nu, ili hod​ a​la grad​ om, ili ček​ al​ a u po​štans​ kom ured​ u, i pit​ ao je za naj​nov​ i​je vij​ est​ i s
BBC-ja?

Nem​ am rad​ io, zab​ ran​ jen​ o ga je ima​ti, bio je uvij​ ek nje​zin od​gov​ or, i bila je to is​ti​na.
Sve​jed​no, svak​ i put kad bi joj net​ko pos​tav​ io tak​vo pi​ta​nje, njom​ e bi proš​ ao drht​ aj stra-​
ha. Čuli su za novu rij​ eč: Les coll​ ab​ os. Kol​ a​bo​ra​ci​onist​ i. Franc​ us​ ki mu​škar​ci i žene koji
su za nac​ is​te obav​lja​li pr​ljav​ e pos​lo​ve, špij​ u​ni​ral​ i prij​ at​ el​ je i su​sjed​ e, ot​ku​cav​ aj​ uć​ i sve ne​-
prij​ a​te​lju, pri​jav​ljuj​ uć​ i sva​ki pri​jes​tup, bilo stva​ran ili iz​mišl​ jen. Na njih​ ov​ u rij​ eč, ljud​ e
su po​čel​ i za​tva​ra​ti za naj​bezn​ a​čajn​ ij​ e sitn​ ic​ e, a mnog​ i koji su odved​ e​ni u ured glav​no​ga
zap​ o​vjedn​ i​ka net​ ra​gom bi nest​ a​li.

»Mad​ am​ e Ma​uria​ c!« Sar​ ah je prot​ r​ča​la kroz po​lom​ljen​ e vratn​ i​ce u dvor​ i​šte. Izg​ le​da​la
je krhk​ o i prem​ rš​ a​vo, koža joj je bila tol​ ik​ o bli​jed​ a da su se na​zi​ral​ e krvn​ e žile. »Mo​ra​te
pom​ oć​ i mami.«

Vi​ann​ e se nas​lon​ i​la na pete i skin​ u​la slamn​ a​ti šeš​ ir s glav​ e. »Što se dog​ od​ il​ o? Je li do​-
bi​la pi​smo od Marc​ a?«

»Ne znam što joj je, ma​da​me. Mama mi ne želi niš​ ta reći. Kad sam joj rek​la da je Ari
glad​ an i da mu tre​ba prom​ ij​ en​ it​ i pel​ en​ e, samo je slegn​ u​la ra​me​ni​ma i rekl​ a: ›Nije važ​no‹.
Eno je u dvor​ iš​ tu. Samo zuri u svoj​ e ple​tiv​ o.«

Via​ n​ne se osov​ i na noge, svuč​ e vrt​ lar​ske ru​ka​vic​ e i zat​ akn​ e ih za džep komb​ i​nez​ on​ a
od trap​ er​ a. »Idem​ o do nje. Po​zo​vi Soph​ ie pa ćemo svi poći tamo.«

Dok je Sa​rah bila u kući, Vi​an​ne je opral​ a ruke i lice na vanj​skoj slav​ in​ i, sa stra​ne od-​
lo​živš​ i še​šir. Nam​ jes​to nje​ga, na kosu je pri​vez​ al​ a ru​bac. Čim su dje​vojč​ i​ce doš​le, spre​mi​-
la je vr​tlar​ski alat u dr​var​nic​ u i njih tri kre​nu​še do su​sjed​ne kuće.

Kad je Vi​an​ne otvor​ il​ a vra​ta, za​tekl​ a je tro​go​diš​njeg Ari​ja kako spa​va na sagu. Pod​ ig-​
nul​ a ga je u na​ruč​ je, pol​ jub​ i​la u obrašč​ ićp​ a se okre​nul​ a dje​voj​či​cam​ a. »Pođ​ i​te se igrat​ i u
Sa​rin​ u sobu.« Pod​ ign​ u​la je zast​ or za za​mra​čen​ je i ugle​dal​ a Rac​hel kako sama sjed​ i u
stražn​ jem dvor​ i​štu.

»Je li moja mama do​bro?« upit​ al​ a je Sar​ ah.
Via​ n​ne ods​ ut​no kimn​ e. »Po​đi​te sad.« Čim su se dje​vojč​ ic​ e našl​ e u sus​ jedn​ oj sobi,
uzel​ a je Arij​ a, od​ni​jel​ a ga u Rach​ el​ in​ u sobu i pol​ o​žil​ a u ko​li​jev​ku. Nije se gnja​vi​la pok​ ri​-
ti ga, ne kad je dan bio ovak​ o to​pao.
Vani, Rach​ el je sje​dil​ a u svoj​ oj omil​ jen​ oj drv​ e​noj sto​lic​ i, pod kes​ten​ om. Pok​ raj nogu
bila je ko​šar​ a sa šiv​ ać​ im prib​ or​ om. Ne sebi je imal​ a smeđ​ i kom​bin​ e​zon od ke​per​ a te tur-​

187

ban s orij​ ent​ al​nim uzor​kom. Puš​ i​la je ma​le​nu, sme​đu, ru​kom smot​ a​nu ci​ga​ret​ u. Pok​ raj
nje je bila boca vi​njak​ a i prazn​ a ša​li​ca za kavu.

»Rach?«
»Sa​rah je otiš​la po po​jač​ an​ je, vid​ im.«
Via​ n​ne se pom​ ak​nu​la i stal​ a iza Rach​ el. Po​lo​ži​la je ruku na prij​ a​te​lji​či​no rame. Mog​ la
je osje​ti​ti kako Rach​ el drh​ti. »Je li ne​što u vezi s Mar​com?«
Rach​ el odm​ ah​ne gla​vom.
»Hval​ a Bogu.«
Rac​hel po​seg​ne za bo​com vin​ jak​ a, nat​ o​čiv​ši sebi čašu. Snažn​ o je pot​ egn​ u​la, do kra​ja
isk​ a​pi​la, pa spus​ti​la čašu do​lje. »Don​ es​ en je novi zak​ on«, naj​zad je prozb​ or​ il​ a. Pol​ ak​ o,
raš​ ir​ il​ a je li​jev​ i dlan i ot​kril​ a dva zguž​ va​na kom​ ad​ ić​ a žute tka​ni​ne iz​rez​ an​ e u obli​ku zvi​-
jez​de. Na obje​ma je cr​nim slov​ im​ a bila isp​ is​ an​ a rij​ eč Juif. »Mo​ram​ o ovo nos​ i​ti«, rekl​ a je
Rach​ el. »Mo​ram​ o ih uši​ti u odjeć​ u – ona jed​ i​na tri odjevn​ a pred​me​ta koja su nam do-​
puš​ te​na – i mo​ram​ o ih no​sit​ i kad god smo u javn​ ost​ i. Mo​ra​la sam ih kup​ i​ti svoj​ im bo​-
nov​ i​ma. Mož​ da se ni​sam tre​bal​ a prij​ av​ it​ i. Ali, ako ih ne bu​dem​ o nos​ il​ i, pod​ložn​ i smo
›ošt​ rim kazn​ a​ma‹. Ma što to znač​ i​lo.«
Via​ n​ne sjed​ne na stol​ i​cu pok​ raj nje. »Ali...«
»Vid​ je​la si pla​kat​ e po grad​ u na koj​ i​ma nas Ži​do​ve pri​ka​zuj​ u kao šte​to​či​ne koje treb​ a
ist​ rij​ eb​ it​ i, i gram​ziv​ce koji sve žele pos​ je​dov​ at​ i. Ja se s time mogu nos​ i​ti, ali... što je sa
Sar​ om? Onać​ e biti to​lik​ o po​sraml​ je​na... I bez ovo​ga je teš​ ko biti u nje​zin​ im god​ i​nam​ a,
Vi​an​ne.«
»Ne​moj to uči​nit​ i.«
»Uhi​tit će nas čim vide da to ne nos​ i​mo. A za mene već znaj​ u. Pri​javl​ je​na sam. Uos​-
ta​lom, tu je i... Beck. On zna da sam Ži​dov​ka.«
U tiš​ i​ni što je us​lij​ ed​ il​ a, Vi​ann​ e je znal​ a da obje raz​miš​lja​ju o uhić​ en​ ji​ma koja su se
do​gađ​ al​ a u Car​ri​vea​ uu, o lju​di​ma koji »nes​taj​ u«.
»Mo​gla bi pob​ je​ći u Slo​bod​nu zonu«, me​kan​ o je rek​la Vi​ann​ e. »To je samo šest ki​lo-​
met​ ar​ a odav​de.«
»Žid​ o​vi ne mogu dob​ it​ i Auswei​ s, a ako me uhvat​ e...«
Via​ nn​ e kim​ne. Bila je to is​ti​na; bij​ eg je bio opas​ an, nar​ oč​ it​ o s djec​ om. Ako Rach​ el
uhvat​ e da pre​laz​ i gra​ni​cu bez Auswei​ sa, uhit​ it će je. Ili po​gu​bit​ i.
»Bo​jim se«, rek​la je Rac​hel.
Via​ n​ne pos​ egn​ e i uzme prij​ at​ e​lji​či​nu ruku. Zu​ril​ e su jedn​ a u drug​ u. Via​ nn​ e je po​ku-​
ša​la smisl​ it​ i što bi kaz​ al​ a, pon​ ud​ it​ i joj mak​ ar djel​ ić nade, ali nije se mo​gla nič​ em​ u do​sje​-
ti​ti.
»Bit će još gore.«
Via​ n​ne je uprav​ o isto po​misl​ il​ a.
»Mama?«

188

Sa​rah je doš​la u dvo​riš​ te dr​že​ći Sop​hie za ruku. Dje​voj​či​ce su iz​gled​ al​ e prest​ raš​ en​ o i
zbun​ je​no. Znal​ e su ko​lik​ o je ovih dana sve bilo pog​ rešn​ o i spoz​nal​ e su novu vrs​ tu strah​ a.
Vi​ann​ e se slo​mil​ o srce kad je shvat​ i​la ko​li​ko je rat već prom​ ij​ e​nio dje​voj​či​ce. Prij​ e samo
tri go​din​ e bile su obič​na dje​ca, pune smi​je​ha, igra​juć​ i se i prk​ os​ eć​ i maj​ka​ma iz puke za​-
ba​ve. Sad su im pri​laz​ il​ e oprez​na kor​ a​ka, kao da bi pod njih​ o​vim nog​ am​ a mo​gle biti
uko​pa​ne bomb​ e. Obje su bile prem​ r​šav​ e, poth​ ran​ jen​ ost je zat​ om​ il​ a njih​ ov pub​ ert​ et. Sa-​
ri​na tam​na kosa i dal​ je je bila duga, ali poč​ el​ a ju je ču​pat​ i u snu pa su se na nek​ im mjes​-
ti​ma već naz​ ir​ al​ i kom​ a​dić​ i kože. Soph​ ie, pak, nik​ a​mo nije išla bez Bébéa. Iz ruž​ ič​ as​te
pu​nje​ne igrač​ke već je pos​ vud​ a po kući is​pad​ al​ o pun​ je​nje.

»Dođ​ i​te«, rek​la je Rach​ el. »Dođ​ i​te ova​mo.«
Dje​voj​čic​ e su se trom​ o dov​ ukl​ e, to​li​ko se čvr​sto dr​že​ći za ruke da se čin​ il​ o kao da su
spoj​ en​ e. A na jed​ an su na​čin i bile, baš kao i Rac​hel i Via​ n​ne, zdru​že​ne pri​jat​ elj​stvom
tol​ ik​ o snaž​nim da je to mo​žda bilo je​di​no preo​ s​ta​lo u što su mog​ le vjer​ ov​ at​ i. Sa​rah je
sjel​ a na stol​ i​cu po​kraj Rac​hel, a Sop​hie je najz​ ad pust​ i​la ruku svoj​ e pri​ja​tel​ ji​ce. Prišl​ a je i
sta​la po​red svoj​ e maj​ke.
Rach​ el je pog​ le​da​la Via​ n​ne. U tom jedn​ om pog​ led​ u, među nji​ma je prost​ ru​jal​ a tuga.
Kako su mog​ le objasn​ i​ti tak​ve stva​ri svoj​ oj djec​ i?
»Ove žute zvi​jezd​ e«, po​če​la je Rac​hel rast​ vo​rivš​ i šaku i otk​ riv​ši ruž​ an cvi​je​tak ofuc​ a​ne
tka​ni​ne s cr​nim natp​ is​ om. »Mo​ra​mo ih sada staln​ o nos​ it​ i na odje​ći.«
Sa​rah se na​mr​šti. »Ali... zaš​ to?«
»Zato što smo Ži​do​vi«, rek​la je Rach​ el. »I time se po​no​si​mo. Mo​raš upam​ti​ti ko​li​ko
se time po​no​sim​ o, ma​kar ljud​ i...«
»Na​cist​ i«, rek​la je Via​ nn​ e ošt​ ri​je nego što je kan​ i​la.
»Nac​ is​ti«, dom​ etn​ e Rac​hel, »žele da se zbog toga osje​ća​mo... loše.«
»I ja ću je no​sit​ i«, rekl​ a je Soph​ ie.
Na te ri​je​či, Saru kao da je oba​sja​la ža​losn​ a nada.
Rac​hel po​seg​ne za kćer​ i​nom ru​kom i zad​ r​ži je. »Ne, dušo. Ovo je neš​ to što ti i tvo​ja
najb​ ol​ ja prij​ at​ el​ ji​ca ne mo​žet​ e dij​ e​li​ti.«
Via​ n​ne je vi​djel​ a Sa​rin strah i zbu​nje​nost. Po​kuš​ a​la je svim si​lam​ a biti dob​ ra djev​ oj​či-​
ca, smi​je​ši​ti se čak i kad su joj se oči za​cak​li​le su​zam​ a. »Oui«, naj​zad je rek​la.
Bio je to naj​tuž​nij​ i zvuk koji je Vi​ann​ e čula u ove tri tužn​ e god​ i​ne.

189

Dvadeset jedan

Kad je lje​to stig​ lo u dol​ i​nu Loi​ re, bilo je vru​će kao što je zima bila hladn​ a. Vi​ann​ e je

čezn​ ul​ a za tim da ras​tvo​ri pro​zo​re svo​je spav​ a​će sobe kako bi unu​tra pus​til​ a zrak, ali nije
bilo ni da​ška vje​tra te vruć​ e li​panjs​ ke noći. Od​mak​nu​la je vlažn​ u kosu s lica i sva​lil​ a se u
nasl​ on​ jač pok​ raj kre​ve​ta.

Soph​ ie je u snu ja​uk​nul​ a. Via​ n​ne je čula ner​ azg​ ov​ i​jetn​ o, oteg​nu​to »mama«, pa je
umoč​ il​ a krpu u zdje​lu s vod​ om koju je smjes​til​ a na jed​ i​ni pre​os​ta​li noćn​ i or​mar​ ić. Voda
je bila top​ la kao i sve drug​ o u ovim sob​ a​ma na katu. Ocij​ ed​ i​la je krpu nad zdje​lom, gle​-
da​ju​ći kako viš​ ak vode pada na​trag unu​tra. Za​tim je stav​ i​la mo​kru krpu na kće​ri​no čelo.

Sop​hie je neš​ to ner​ az​ um​ljiv​ o prom​ uc​ a​la i poč​ el​ a se bac​ a​kat​ i.
Via​ nn​ e je umir​ i, šap​ću​ći ri​ječ​ i pune lju​bav​ i na njez​ in​ o uho, osje​ćaj​ u​ći top​ lin​ u na us-​
na​ma. »Sop​hie«, rekl​ a je, kao da iz​gov​ a​ra mol​ it​ vu bez po​četk​ a i kraj​ a. »Ov​dje sam.« Po​-
nav​lja​la je to izn​ o​va i iz​no​va, sve dok se Sop​hie nije po​nov​no smi​ri​la.
Grozn​ i​ca se pog​ orš​ a​val​ a. Već je dan​ i​ma Soph​ ie bila bo​lež​ ​ljiv​ a, staln​ o se ža​le​ći. Isp​ r​va
je Vi​an​ne mis​li​la da je time žel​ jel​ a iz​bjeć​ i za​jed​nič​ke oba​vez​ e – vr​tla​ren​ je, pran​ je rub​lja,
sprem​ an​ je zim​nic​ e, šiv​ an​ je. Vi​ann​ e se nep​ res​ta​no trud​ i​la što više rad​ i​ti, što više toga
oba​vit​ i. Čak i sad, usred lje​ta, brin​ ul​ a se zbog na​dol​ az​ eć​ e zime.
Ovo je ju​tro Vi​an​ne pok​ a​zal​ o ist​ i​nu, međ​ ut​ im (i zato se osje​ćal​ a kao grozn​ a maj​ka,
jer nije to od​mah uočil​ a). Sop​hie je bila bo​lesn​ a, i to jako. Grozn​ ic​ a ju je po​ko​sil​ a, a
temp​ er​ at​ u​ra je samo ras​la. Nije mo​gla ni​šta pro​gu​ta​ti, čak ni vodu koju je njez​ i​no ti​jel​ o
očaj​nič​ki treb​ al​ o.
»Što ka​žeš na malo li​mun​ a​de?« upit​ a​la je Vi​an​ne.
Nije bilo odg​ o​vo​ra.
Vi​an​ne se nagn​ u​la na​prij​ ed i pol​ ju​bil​ a kćer​ in vruć​ i obraz.
Uba​civš​ i krpu na​trag u zdje​lu s vo​dom, kren​ e do​lje. Na stol​ u u bla​go​va​onic​ i kut​ ij​ a je
če​ka​la da se nap​ u​ni – nje​zin naj​no​vij​ i pa​ket za An​toi​ nea. Po​če​la je juč​ er i već bi ga bila
do​vr​ši​la i posl​ al​ a da se Soph​ i​eno sta​nje nije po​gorš​ al​ o.
Tek što je ušla u kuh​ i​nju kad je čula kako nje​zin​ a kći vriš​ ti.
Vi​an​ne poj​ ur​ i uza stu​be.
»Mama«, hri​pa​la je Sop​hie, kaš​ljuć​ i. Bio je to jez​ iv, škri​pav zvuk. Bac​ ak​ al​ a se u kre​ve​-
tu, trz​ a​juć​ i se pod po​kriv​ ač​ em, po​ku​šav​ a​juć​ i ga zbac​ it​ i. Vi​an​ne je pok​ uš​ a​la umir​ i​ti kćer,
ali Sop​hie je bila po​put divl​ je mač​ke, vr​po​ljeć​ i se, vris​ kaj​ uć​ i i kaš​lju​ći.

190

Da je ba​rem ima​la malo Chlor​ odynea4 dr. Coll​ is​ a Brownea. Bio je čud​ e​san za ka​šalj,
ali do​sad je sve već pot​ roš​ il​ a.

»Sve je u redu, Soph​ ie. Mama je ovd​ je«, utješn​ im je glas​ om rek​la Vi​an​ne, ali njez​ i​ne
rij​ e​či nisu imal​ e učink​ a.

Por​ ed nje poj​ a​vio se Beck. Znal​ a je da bi tre​bal​ a biti srd​ i​ta jer je bio ovd​ je – ovd​ je, u
nje​zi​noj sobi – ali bila je odveć umorn​ a i prep​ laš​ en​ a da laže sa​moj sebi. »Ne znam kako
joj više pom​ o​ći. Nema asp​ ir​ in​ a ni za lij​ ek. Ne mogu se na​bav​ it​ i u gra​du, ni po koju cij​ e-​
nu.«

»Čak ni za bis​ er​ e?«
Iz​nen​ a​đe​no ga je po​gled​ a​la. »Znat​ e da sam pro​dal​ a maj​či​ne bi​se​re?«
»Živ​ im s vama.« Zas​tao je. »Moj je po​sao da znam što čin​ i​te.«
Nije zna​la što bi na to od​gov​ or​ i​la.
Pog​ led​ ao je Sop​hie. »Kašl​ ja​la je cij​ el​ u noć. Čuo sam.«
Po​seg​nuo je u svoj džep i izv​ u​kao malu bo​či​cu an​ti​bio​ tik​ a. »Iz​vol​ it​ e. Ovo će pom​ o​ći,
na​dam se.«
Po​gle​da​la ga je. Je li pre​tje​ran​ o mis​li​ti da je ovim spas​ io živ​ ot njez​ i​noj kćer​ i? Ili je,
mo​žda, žel​ io da ona tako misl​ i? Znal​ a je što je znač​ il​ o od njeg​ a uzi​mat​ i hran​ u – na kon​-
cu konc​ a, i sam je mor​ ao jest​ i, a njez​ i​na je zad​ ać​ a bila da mu kuha.
No ovo je bila usl​ ug​ a, vrlo jed​nos​tavn​ o, i nije ima​la ci​jen​ u.
»Uz​mi​te«, njež​no je re​kao.
Uze​la je boč​ ic​ u. Na​čas, obo​je su je drž​ al​ i u ru​kam​ a. Osjet​ il​ a je nje​gov​ e prs​ te na svoj​ i-​
ma.
Po​gle​di su im se zak​ ljuč​ a​li. Ne​što je među nji​ma pros​truj​ il​ o, pit​ an​ je post​ av​lje​no i od​-
go​vor​ e​no.
»Hval​ a vam«, rekl​ a je.
»Nema na čemu, zai​ st​ a.«

* * *

»Gos​pod​ i​ne, Sla​vuj je ov​dje.«
Bri​tans​ ki kon​zul kimn​ e. »Po​ša​lji​te je unut​ ra.«
Isa​ ​bel​le uđe u mrač​ an, mah​ ag​ on​ i​jem na​mješ​ ten ured na kraj​ u ra​skoš​nog hod​ni​ka.

Prij​ e nego što je i dosp​ je​la do stol​ a, čov​ jek za nji​me us​ta​ne. »Drag​ o mi je da se opet vi​di-​
mo.«

Uton​ ul​ a je u neu​ do​ban kožn​ i nasl​ on​ jač i prih​ va​til​ a čašu vin​ ja​ka koju joj je pon​ ud​ io.
Zad​nji prol​ a​zak Pir​ e​nej​ a bio je sil​no nap​ or​ an, čak i na sa​vrš​ en​ om sr​panjs​ kom vrem​ e​nu.
Jed​ an od ame​rič​kih pil​ o​ta nije žel​ io slu​ša​ti upu​te jed​ne »dje​vojk​ e« pa je otiš​ ao svo​jim
pu​tem. Čuli su pos​lij​ e da su ga uhi​til​ i Špa​njolc​ i. »Jenk​ ij​ i«, rek​la je vrt​ eć​ i glav​ om. Nije se
mo​ral​ o više ni​šta reći. Ona i njez​ in kont​ akt Ian – kod​na imen​ a Uto​rak – ra​di​li su zaj​ ed​-
no od us​post​ av​ e Slav​ uj​ ev​ e rute za bij​ eg. Uz po​moć Pa​ulo​ve mre​že, pron​ aš​li su niz si​gur-​

191

nih kuća di​ljem Fran​cu​ske, su​rađ​ u​ju​ći sa sku​pi​nom par​tiz​ an​ a spremn​ ih da po​lo​že živ​ o​te
kako bi pom​ o​gli obor​ en​ im pil​ ot​ im​ a da stign​ u svo​jim ku​ća​ma. Franc​ us​ ki muš​ karc​ i i žene
noć​ i​ma bi pro​mat​ ra​ii nebo tra​žeć​ i avio​ ne u nev​ ol​ ji i pa​do​bra​ne kako se spu​šta​ju. Češl​ jal​ i
su uli​ce, za​vi​ruj​ u​ći u sje​ne, pret​ raž​ uj​ u​ći štagl​ je​ve, traž​ e​ći sa​vezn​ ičk​ e vojn​ i​ke koji su se
skri​va​li. Jedn​ om vra​ćen​ i u Eng​ les​ ku, pi​lo​ti nisu mo​gli pon​ ovn​ o odl​ a​zit​ i u borb​ en​ e mis​ i​je
– ne sa svoj​ im sazn​ an​ ji​ma o mrež​ i. Umjest​ o toga, prip​ re​ma​li su svoj​ e su​bor​ce za ono
naj​gor​ e; pod​ u​čav​ al​ i ih tehn​ ik​ a​ma bij​ eg​ a, gov​ o​ri​li im kako će pron​ ać​ i po​moć te ih ops-​
krb​ljiv​ a​li fran​cus​ kim nov​čan​ i​cam​ a, komp​ a​sim​ a i fo​to​graf​ ij​ am​ a spremn​ i​ma za kri​vo​tvo​-
ren​ e is​pra​ve.

Isa​ b​ el​le je pi​juc​kal​ a vin​ jak. Is​kus​tvo ju je na​učil​ o da bude oprezn​ a s al​koh​ ol​ om na​-
kon prel​ as​ ka. Bila je običn​ o više deh​ id​ rir​ an​ a nego što bi bila i svjes​na, nar​ o​či​to za vru​ćih
ljet​nih dana.

Ian gurn​ e omotn​ i​cu pre​ma njoj. Ona je uzme, pre​broj​ i frank​ e i ubac​ i nov​ ac u džep
svog​ a ka​put​ a. »U prot​ ekl​ ih ne​kol​ i​ko mjes​ e​ci dov​ e​la si nam osam​des​ et se​dam pi​lot​ a, Is​a-​
bell​ e«, re​kao je i po​novn​ o sjeo. Samo u ovoj prost​ o​rij​ i, kad su bili nas​ am​ o, zvao ju je
prav​ im imen​ om. U služ​ben​ oj ko​resp​ ond​ en​ci​ji s agent​ i​ma MI9, bila je Sla​vuj. Dru​gim
za​posl​ e​nic​ i​ma konz​ ul​ at​ a, i u Vel​ ik​ oj Bri​tan​ ij​ i, bila je Jul​ ie​ t​te Ger​vai​ se, »Misl​ im da bi tre-​
bal​ a malo us​po​rit​ i.«

»Us​por​ it​ i?«
»Ni​jem​ci tra​že Sla​vuj​ a, Isa​ ​bell​ e.«
»To mi nije no​vost, Iane.«
»Pok​ uš​ av​ a​ju se uba​ci​ti u tvo​ju rutu za bi​jeg. Na​cis​ti su po​svu​da, pre​tva​ra​ju se da su
sav​ ezn​ ič​ki pil​ o​ti. Nal​ e​tiš li na jed​nog od njih...«
»Oprezn​ i smo, Iane. Znaš to. Osob​no is​pit​ u​jem svak​ og pil​ o​ta. A pa​riš​ ka je mre​ža ne-​
umor​na.«
»Tra​že Slav​ uj​ a. A ako te pro​na​đu...«
»Neće me pro​na​ći.« Ust​ a​la je.
Ust​ an​ e i on, pog​ le​dav​ši je u oči. »Budi oprezn​ a, Is​a​bel​le.«
»Uvi​jek.«
Obiš​ ao je stol, uzeo je za ruku i po​veo iz zgrad​ e.
Uzel​ a je malo vrem​ e​na da se divi lje​pot​ a​ma obal​ e San Seb​ ast​ i​ana, da šeće staz​ om nad
zap​ je​nje​nim bi​jel​ im va​lov​ i​ma i uživ​ a u po​gle​du na gra​đev​ i​ne na koj​ im​ a se nisu vi​jo​ril​ e
zas​tav​ e sa svast​ ik​ a​ma, ali tak​vi tren​ u​ci priv​ id​ a obič​nog ži​vo​ta bili su luks​ uz ko​jem se nije
mo​gla dugo pre​puš​ ta​ti. Po ku​rir​ u je posl​ a​la por​ u​ku Pa​ulu, u ko​joj je pis​ al​ o:

Dra​gi ujač​ e,
na​dam se da će te ovo pis​ mo zat​ eć​ i u do​bru zdravl​ ju. Ja sam na na​šem omil​ je​nom mjest​ u po​red mora.

Naši pri​jat​ e​lji su si​gur​no dop​ u​tov​ a​li. Su​tra ću po​sjet​ i​ti baku u Par​ i​zu, toč​no u tri pop​ odn​ e.

192

S lju​bav​lju, Jul​ i​ett​ e

U Par​ iz se vra​ti​la obil​ azn​ om ru​tom; svra​til​ a je u sva​ku od si​gurn​ ih kuća – u Car​ri​vea​ uu,
Brant​ ômeu, Pauu i Po​itie​ r​su – te plat​ il​ a pom​ a​gač​ im​ a. Ops​krb​ a hran​ om i odje​ćom za pi​-
lo​te koji su se skri​va​li bila je pri​li​čan pot​hvat, a kako su svak​ i mu​škar​ ac, žena i di​je​te (no
ma​hom su to bile žene) koji su odr​žav​ al​ i rutu za bi​jeg čin​ i​li to ris​ ki​ra​ju​ći ži​vot, mrež​ a se
tru​dil​ a da ih ma​kar fi​nan​cij​ski ne op​te​ret​ i.

Ni​kad nije proš​la uli​ca​ma Carr​ iv​ e​aua (skriv​ e​na pod ogr​tač​ em i kap​ u​ljač​ om) a da nije
pom​ isl​ il​ a na sest​ ru. U zadn​ je vrij​ em​ e poč​ e​le su joj ne​dost​ a​ja​ti Vi​an​ne i Soph​ ie. Sje​ćan​ ja
na noći koje su pro​vo​di​le igraj​ u​ći be​lot ili damu pok​ raj vat​ re, Via​ nn​ e kako po​du​čav​ a Is-​
ab​ ell​ e plet​ en​ ju (od​nos​no ba​rem po​kuš​ av​ a) te Sop​hie​ n smi​jeh, pop​ ri​mil​ a su neku top​ lu
pa​tin​ u. Po​nek​ ad bi po​mis​li​la kako joj je Vi​an​ne pon​ u​di​la mo​gućn​ ost koju tada nije uvi​-
djel​ a: dom.

Ali sad je za sve iona​ko bilo pre​kasn​ o. Is​ab​ el​le nije mog​ la ri​ski​ra​ti i iz​lo​žit​ i Vi​an​ne
opasn​ os​ti da se po​ja​vi u Le Jard​ in​ u. Beck će se zac​ ij​ e​lo za​pi​tat​ i što je tako dugo ra​di​la u
Pa​riz​ u. Mož​ da će biti i to​lik​ o zna​ti​žel​ jan da počn​ e čač​kat​ i.

U Pa​riz​ u je iz​iš​la iz vlak​ a među go​mi​lom lju​di mračn​ ih po​gle​da i u tamn​ oj odjeć​ i,
koji su iz​gle​da​li kao da su siš​li s neke slik​ e Edvard​ a Mun​c​ha. Dok je prol​ az​ i​la po​kraj
svje​tluc​ av​ e zlat​ne kup​ o​le Les Inval​ id​ e​sa, lag​ a​na izm​ a​gli​ca leb​djel​ a je uli​ca​ma gul​ e​ći boju
s dr​već​ a. Ve​ćin​ a ka​fi​ća bila je zat​ vor​ en​ a, nji​ho​vi stolc​ i i sto​lov​ i bili su na​gu​ra​ni is​pod po-​
hab​ an​ ih plat​ne​nih nads​ trešn​ i​ca. Prek​ o puta uli​ce bio je stan koji je zval​ a do​mom zadn​ jih
mjes​ ec dana; mrač​ an, zap​ uš​ ten, sa​mot​ an ma​le​ni tav​ an izn​ ad na​pu​šten​ e trg​ ov​ i​ne su​ho​-
mes​nat​ ih pro​izvod​ a. Zid​ ov​ i su i dal​ je blag​ o mir​ is​ a​li na svi​njet​ i​nu i zač​ i​ne.

Čula je kako je netk​ o po​vik​ ao Halt!. Zvi​ždaljk​ a je za​piš​ ta​la; ljud​ i su vri​ska​li. Ne​ko​li​-
ko voj​ni​ka Weh​ r​mach​ t​ a, u druš​tvu franc​ u​skih pol​ i​caj​ a​ca, okruž​ il​ o je oma​nju skup​ in​ u
lju​di koji su smjest​ a pali na ko​lje​na i po​dign​ ul​ i ruke uvis. Na njih​ ov​ im je prs​ im​ a vi​dje​la
žute zvi​jez​de.

Isa​ b​ el​le je usp​ or​ il​ a.
Po​kraj nje se stvor​ il​ a Ano​uk, pro​vuk​ av​ši ruku isp​ od njez​ i​ne. »Bo​njo​ur«, rekl​ a je groz​-
nič​ av​ im gla​som koji je Isa​ b​ el​le od​mah upo​zo​rio na čin​ jen​ ic​ u da ih prom​ at​ ra​ju. Ili je ba-​
rem Anou​ k tako mis​li​la.
»Ti si kao neki od lik​ ov​ a u amer​ ič​kim strip​ o​vi​ma, to kako se poj​ avl​ juj​ eš i nest​ aj​ eš.
Sjen​ a, mo​žda.«
Ano​uk se nas​ mij​ eš​ i. »Onda, kako si pro​vel​ a odm​ or u plan​ in​ am​ a?«
»Uobič​ aj​ e​no.«
Anou​ k se prign​ e bliž​ e. »Čuli smo da se neš​ to pla​ni​ra. Nij​ em​ci će reg​ rut​ ir​ a​ti žene za
nek​ a​kav ured​ski po​sao u ned​ jel​ ju nav​ e​čer. Dvos​tru​ka plać​ a. Sve je vrlo tajn​ ov​ i​to.«
Is​ab​ el​le iz dže​pa izv​ u​če omot​nic​ u punu fran​ a​ka i pred​ a je Ano​uk, koja je uba​ci u svo-​

193

ju otvor​ en​ u tor​bic​ u. »Noć​ni pos​ ao? I to ureds​ ki?«
»Paul ti je osig​ u​rao rad​no mjest​ o«, rekl​ a je Anou​ k. »Poč​ i​nješ u dev​ et. Kad bud​ eš go​-

to​va, pođi u očev stan. On će tamo ček​ a​ti.«
»Oui.«
»Mo​glo bi biti opasn​ o.«
Is​ab​ ell​ e sleg​ne ra​men​ i​ma. »A što nije?«

* * *

Te je več​ er​ i Is​ab​ ell​ e pješ​ ic​ e otiš​la do zgra​de po​li​cijs​ ke uprav​ e. Ploč​nik pod nje​zin​ im no-​
gam​ a bruj​ ao je od vo​zil​ a koja su se kre​tal​ a neg​dje u bliz​ in​ i. Puno vo​zil​ a. »Ej, ti!«

Isa​ b​ el​le se zau​ s​tav​ i. Nas​ mi​ješ​ i se.
Nij​ e​mac joj pri​đe, s puš​ kom u ruci. Po​gled mu se spus​ti do nje​zi​nih grud​ i, tra​že​ći
žutu zvij​ ezd​ u.
»Mor​ am rad​ i​ti več​ er​ as«, rekl​ a je po​kaz​ avš​ i na zgrad​ u pol​ i​cij​ske upra​ve. Iako su pro​zo-​
ri bili za​mra​čen​ i, mjest​ o je vr​vje​lo akt​ ivn​ ost​ i​ma. Nje​mač​ki časn​ ic​ i Weh​ rm​ ac​ht​ a i franc​ u​-
ski žand​ a​ri mo​tal​ i su se uoko​lo, izl​ az​ e​ći i ulaz​ eć​ i u zgra​du, što je bilo neo​bič​no u ova​ko
kas​ni sat. U dvor​ i​štu je bio du​gač​ ak red autob​ us​ a, par​ki​ran​ ih od jed​nog kra​ja do drug​ o-​
ga. Voz​ ač​ i su staj​ al​ i na oku​pu pu​šeć​ i i razg​ ov​ ar​ a​ju​ći.
Voj​nik je na​he​rio gla​vu. »Pol​ az​ i.«
Isa​ b​ eh​ e je čvr​šć​ e steg​nu​ta ovratn​ ik svog​ a smeđ​ eg kap​ ut​ a. Iako je bilo to​plo, nije že​lje​-
la več​ er​ as na sebe priv​la​či​ti po​zorn​ ost. Jed​ an od najb​ o​ljih na​či​na da ne bu​deš uočl​ jiv jest
da se odi​je​vaš po​put vrapc​ a – smeđ​ e, sme​đe i samo smeđ​ e. Svoj​ u plav​ u kosu prek​ ril​ a je
crn​ om mar​ a​mom, omo​tan​ om pop​ ut turb​ a​na, s ve​li​kim čvor​ om na čelu, i nije se na​-
šmin​kal​ a, nije na​nij​ el​ a niti ruž za usne.
Drž​ al​ a je glav​ u pog​nu​tom dok je kor​ a​ča​la kroz mnoš​tvo mu​ška​rac​ a u odor​ a​ma fran-​
cus​ ke po​li​ci​je. Za​ust​ av​ il​ a se tek kad je ušla u zgrad​ u.
Bio je to gol​ em prost​ or sa stu​bi​štem s obi​ju stran​ a i ured​skim vra​ti​ma sva​kih nek​ o​li​-
ko me​ta​ra, no mjest​ o je več​ e​ras izg​ led​ a​lo po​put tvor​ni​ce, sa stot​ in​ a​ma žena smješ​ ten​ im​ a
za stol​ o​vi​ma pos​tav​lje​ni​ma je​dan uz drug​ i. Tel​ e​fo​ni su ne​pres​tan​ o zvo​ni​li, a franc​ u​ski
po​lic​ aj​ci užur​ban​ o su se vrz​ ​mal​ i uoko​lo.
»Doš​li ste pom​ o​ći sa sor​ti​ran​ jem?« upi​tao je žand​ ar za sto​lom najb​ li​žem vra​tim​ a.
»Oui.«
»Pro​nać​ i ću vam mjest​ o. Po​đi​te za mnom.« Po​veo ju je uza zid pros​to​ri​je.
Sto​lov​ i su bili tol​ i​ko bliz​ u jed​ an dru​go​me da se Isa​ ​bel​le mor​ al​ a bočn​ o prov​ uć​ i uskim
prol​ az​ om do prazn​ og sto​la koji joj je pok​ a​zao. Kad je sjel​ a i pri​vuk​la sto​li​cu, lakt​ i​ma je
dod​ ir​ i​val​ a žene s obij​ u stra​na. Pov​ r​ši​na stol​ a bila je puna kar​tons​ kih ku​tij​ a.
Otvor​ i​la je jed​nu i unu​tra ugled​ al​ a snop kart​ i​ca. Izv​ ukl​ a je prvu i zag​ le​dal​ a se.

STERN H OLZ, IS SAC
Aven​ ue Rast 12

194

4. aron​di​sman
Sa​bo​ter (proi​ zvođ​ ač klomp​ i)

U nast​ avk​ u su bila ime​na nje​gov​ e su​prug​ e i dje​ce.
»Mor​ a​te odvoj​ i​ti Žid​ ov​ e ro​đe​ne u ino​zem​st​ vu«, rek​ ao je žan​dar koj​ eg nije ni prim​ i​je-​

til​ a da je slij​ ed​ i.
»Is​prič​ av​ am se«, rek​la je uzev​ši drug​ u kar​ti​cu. Na ovoj je bilo ime Berr Sim​ on.
»Ona ku​ti​ja tamo. Ona praz​na. Odvo​ji​te Žid​ ov​ e rođ​ en​ e u Fran​cus​ koj od onih rođ​ e-​

nih u dru​gim dr​žav​ a​ma. Za​ni​ma​ju nas samo stran​ci. Muš​ kar​ci, žene, djec​ a.«
»Zaš​ to?«
»Ži​dov​ i su. Koga brig​ a? A sad – na pos​ ao.«
Isa​ ​bell​ e se okre​nul​ a na svo​joj sto​lic​ i. Ima​la je stot​ in​ e kar​tic​ a pred sob​ om, i bilo je ba-​

rem stot​ in​ u žena u ovoj prost​ o​rij​ i. Bilo je nem​ o​gu​će poj​mi​ti op​seg ovog​ a za​dat​ka. I što
bi uopć​ e ovo sve mo​glo znač​ it​ i?

»Kol​ i​ko ste već dugo ovd​ je?« upit​ a​la je ženu pok​ raj sebe.
»Da​nim​ a«, rek​la je ova otva​raj​ u​ći drug​ u kut​ i​ju. »Moja djec​ a si​noć nisu bila gladn​ a,
prvi put u ne​kol​ ik​ o mjes​ e​ci.«
»Što uop​će rad​ im​ o?«
Žena slegn​ e ra​me​nim​ a. »Čula sam da spo​min​ ju ne​kak​vu oper​ ac​ ij​ u Pro​ljetn​ i vjet​ ar.«
»Što to znač​ i?«
»Ne žel​ im ni zna​ti.«
Isa​ b​ el​le je pre​bi​ra​la po kart​ ic​ a​ma u kut​ ij​ i. Jed​na pri sa​mom kra​ju nagn​ a je da se zau​ s​-
tav​ i.

LEVY, PAUL
Rue Blan​din​ e 61/C

7. arond​ is​ man
Prof​ es​ or knji​žev​nost​ i

Tol​ ik​ o je brzo sko​či​la na noge da je udar​ il​ a ženu po​kraj sebe, koja je na to ops​ ov​ a​la.
Kar​tic​ e s nje​zi​na sto​la počn​ u ka​skad​no pa​dat​ i na pod. Smjes​ta klek​ne i stan​ e ih kup​ i​ti,
krio​ mi​ce ugur​ avš​ i onu Lévyjev​ u u ruk​ av.

Onog tren​ a kad je ust​ al​ a, net​ko ju je zgrab​ io za ruku i odvuk​ ao niz uski prol​ az. Cij​ e​-
lim je put​ em uda​ra​la o drug​ e žene.

U praz​nom pros​tor​ u po​red zida, okren​ ul​ i su je i gurn​ u​li to​li​ko snažn​ o da je tres​nul​ a
o zid.

»Što je ono zna​či​lo?« zar​ e​žao je fran​cus​ ki žan​dar, a njeg​ ov sti​sak na njez​ in​ oj ruci bio
je dov​ oljn​ o snaž​ an da joj ost​ a​vi mod​ ric​ u.

Je li mog​ ao osjet​ it​ i kart​ ic​ u pod ru​kav​ om?
»Žao mi je. Strašn​ o mi je žao. Mo​ram rad​ i​ti, ali nije mi dob​ ro, zna​te. Gri​pa.« Zak​ aš-​

195

lja​la je što je glas​ni​je mog​ la.
Za​tim je proš​la mimo njeg​ a i nap​ ust​ i​la zgrad​ u. Vani je nas​ta​vil​ a kaš​lja​ti dok nije zaš​la

za ugao. Za​tim se dala u trk.

* * *

»Što bi to mo​glo zna​čit​ i?«
Isa​ b​ ell​ e je vi​ril​ a iza zas​to​ra u sta​nu, zu​re​ći do​lje na ave​nij​ u. Otac je sjed​ io za stol​ om u

bla​go​vao​ nic​ i nerv​ ozn​ o bub​njaj​ uć​ i po drvu pr​stim​ a umrl​ jan​ im tin​tom. Bilo joj je dra​go
što je opet bila ov​dje – s nji​me – na​kon svih onih mje​se​ci raz​dvoj​ e​nos​ti, ali bila je suv​ i​še
uzn​ em​ i​re​na da bi se mog​ la opust​ it​ i i uži​va​ti u osjeć​ a​ju da je na​pok​ on kod kuće.

»Si​gurn​ o si ne​što pog​ reš​no shvat​ il​ a, Is​ab​ ell​ e«, re​kao je otac pi​juć​ i drug​ i vin​ jak od nje-​
zin​ a dol​ as​ ka. »Ka​za​la si da su tamo bili najm​ a​nje des​ ec​ i ti​suć​ a kart​ i​ca. Pa to bi bili svi
Žid​ ov​ i u Pa​ri​zu. Zac​ i​je​lo...«

»Za​pit​ aj se što to sve zna​či, tata, a nem​ oj pro​pit​ki​vat​ i čin​ je​ni​ce«, od​go​vo​ri​la je. »Ni-​
jemc​ i prik​ upl​ jaj​ u ime​na i adre​se sva​kog Ži​dov​ a ro​đe​nog u ino​zem​st​ vu. Muš​ karc​ e, žene,
dje​cu.«

»Ali za​što? Paul Lévy je poljs​ kog pod​ rij​ et​ la, is​ti​na, ali živi ovd​ je des​ et​ljeć​ i​ma. Bo​rio se
za Franc​ u​sku u Vel​ ik​ om ratu – brat mu je dao ži​vot za našu zeml​ ju. Viš​ ij​ evs​ ka vla​da je
obe​ćal​ a da su vet​ e​ra​ni zaš​ ti​će​ni od nac​ is​ta.«

»Vi​ann​ e su pi​tal​ i za po​pis imen​ a«, rek​la je Is​ab​ ell​ e. »Traž​ i​li su da im poi​ menc​ e kaže
koji su od njez​ i​nih kol​ eg​ a u ško​li Žid​ o​vi, ko​mu​nis​ti i slob​ od​ni zi​da​ri. A pos​li​je su ih sve
ot​pus​ti​li.«

»Teš​ ko da ih mogu dvap​ ut otp​ ust​ i​ti.« Isk​ ap​ io je piće i na​to​čio još jedn​ o. »Uost​ al​ om,
fran​cus​ ka pol​ ic​ ij​ a je ona koja prik​ up​lja ime​na. Da su Ni​jem​ci, to bi već bila drug​ a pri​-
ča.«

Is​a​bel​le na to nije ima​la od​go​vor. Isti se razg​ ov​ or vrt​ io ukrug zad​nja tri sata, naj​ma-​
nje.

Sad je bilo go​to​vo dva ujut​ ro, i nij​ ed​no se nije mog​ lo do​vi​nu​ti raz​lo​gu zaš​ to su viš​ i​-
jev​ska vlad​ a i franc​ u​ska pol​ i​ci​ja prik​ upl​ ja​li imen​ a i adres​ e svak​ og Ži​dov​ a koji je ži​vio u
Pa​ri​zu.

Opa​zi​la je sre​brn​kast bljes​ ak vani. Pod​ ig​nuv​ši zas​tor malo više, zag​ led​ al​ a se u mračn​ u
ulic​ u.

Red auto​bu​sa kli​zio je aven​ i​jom, pre​boj​ e​nih i ugaš​ e​nih far​ o​va, do​im​ljuć​ i se po​put us-​
por​ en​ e sto​nog​ e koja se prot​ ez​ a​la niz nek​ o​li​ko ulič​nih blo​ko​va.

Već ih je vid​ jel​ a pred zgrad​ om po​lic​ ij​ske uprav​ e, de​set​ke auto​bu​sa par​ki​ra​nih u dvo-​
riš​ tu. »Tata...« Pri​je nego što je dov​ rš​ il​ a, čula je ko​ra​ke na vanj​skom stu​bi​štu.

Neka vrs​ ta pam​flet​ a kliz​nu​la je u stan kroz proc​ ij​ ep isp​ od vrat​ a.
Otac je ust​ ao od stol​ a i sag​nuo se da ga po​kup​ i. Do​nio ga je i spust​ io po​red svi​jeć​ e.
Isa​ ​bel​le je stal​ a iza nje​ga.

196

Otac ju je pog​ le​dao.
»Upo​zo​re​nje. Piše da će po​lic​ i​ja uhit​ i​ti sve Ži​dov​ e ro​đen​ e u ino​zems​ t​ vu i de​port​ i​ra​ti
ih u njem​ ač​ke lo​gor​ e.«
»Raz​go​va​ra​mo umjes​to da dje​luj​ e​mo«, rek​la je Isa​ b​ ell​ e. »Mo​ram​ o sa​krit​ i sve naše pri-​
ja​te​lje u zgrad​ i.«
»To je tako malo«, re​kao je otac. Ruka mu se tresl​ a. Po​nov​no se zap​ it​ a​la – bol​no –
što je sve vi​dio u Vel​ ik​ om ratu, što je to znao a ona nije.
»To je ono što mo​žem​ o uči​nit​ i«, rek​la je Is​ab​ el​le. »Bar​ em nek​ o​ga mož​ e​mo sak​ ri​ti na
si​gurn​ o. Ba​rem več​ e​ras. Su​tra ćemo biti pam​ et​nij​ i.«
»Na sig​ urn​ o? A gdje bi to bilo, Isa​ ​bel​le? Ako je ovo dje​lo fran​cu​ske pol​ i​cij​ e, got​ ov​ i
smo.«
Ona na to nije imal​ a od​go​vor.
Bez rij​ eč​ i su na​pust​ i​li stan.
Nije se bilo lako pri​ta​ji​ti u zgra​di sta​roj kao što je bila njih​ ov​ a, a ni nje​zin otac, koji
je ko​ra​čao isp​ red nje, ni​kad nije bio laka ko​ra​ka. Zbog vin​ jak​ a bio je još nes​ta​biln​ ij​ i dok
ju je vod​ io niz usko, vij​ ug​ a​vo stub​ iš​ te do stan​ a toč​no isp​ od njih​ o​va. Dva​put se spo​tak​-
nuo pa op​sov​ ao na sa​mog​ a sebe. Pok​ uc​ ao je na vrat​ a.
Bro​jio je do des​ et, a zat​ im još jedn​ om pok​ u​cao. Ovaj put snažn​ ij​ e.
Vrlo pol​ a​ko, vrat​ a su se naj​prij​ e tek od​škri​nu​la, a onda šir​ om otvo​ril​ a. »Oh, Ju​li​ene,
to si ti«, rekl​ a je Ruth Frie​ d​man. Mu​ški ogr​tač ogr​nul​ a je pre​ko duge spa​vać​ ic​ e, isp​ od su
vi​ril​ a bosa stop​ a​la. Kosa joj je bila uvij​ e​na vikl​ er​ i​ma i pov​ e​zan​ a ma​ram​ om.
»Vid​ jel​ a si pamf​ let?«
»Do​bi​la sam ga. Ma je li to ist​ i​na?« šap​nul​ a je.
»Ne znam«, odv​ ra​tio je Jul​ i​en. »Tamo vani autob​ us​ i i kam​ i​oni tut​nje ci​je​lu noć. Is​a​-
bel​le je bila u po​lic​ ij​skoj uprav​ i več​ e​ras, i skupl​ ja​ju imen​ a i adre​se svih Ži​dov​ a koji nisu
ro​đen​ i u Franc​ us​ koj. Mis​li​li smo da bi tre​ba​la dov​ est​ i dje​cu kod nas, bar​ em za​sad. Ima-​
mo mjes​to gdje vas mo​že​mo sa​kri​ti.«
»Ali... moj muž je bio rat​ni za​rob​ljen​ ik. Vla​da je obeć​ a​la da će biti zaš​ tić​ en.«
»Ni​sam si​gurn​ a mo​žem​ o li vjer​ ov​ at​ i viš​ ij​ ev​skoj vlad​ i, mad​ am​ e«,uskoč​ il​ a je Isa​ ​bell​ e.
»Mo​lim vas, samo se na neko vri​je​me sak​ rij​te.«
Ruth je sta​jal​ a je​dan tren​ ut​ ak, očij​ u razr​ o​ga​če​nih. Žuta zvij​ ezd​ a na nje​zi​nu ogrt​ ač​ u
bila je bo​lan pods​ jetn​ ik na to ko​lik​ o se svi​jet prom​ ij​ e​nio. Isa​ b​ ell​ e je uočil​ a tre​nu​tak kad
je žena don​ i​jel​ a od​luk​ u. Okre​nul​ a se na peti i na​pust​ i​la sobu. Ni min​ ut​ u pos​lij​ e vo​dil​ a
je dvij​ e kće​ri pre​ma vrat​ im​ a. »Što da po​ne​sem​ o?«
»Ni​šta«, rekl​ a je Is​ab​ ell​ e. Pov​ el​ a je Frie​ dm​ a​no​ve uz stub​ e. Kad su stig​ li u okri​lje nji​-
ho​va sta​na, otac ih je odveo do tajn​ og so​bičk​ a pok​ raj spav​ ać​ e sobe i za njim​ a za​tvo​rio
vra​ta.
»Ja ću dov​ est​ i Viz​nia​ kov​ e«, rek​la je Isa​ ​bell​ e. »Ne​moj još vrać​ at​ i or​mar na mjes​to.«

197

»Oni su na tre​ćem katu, Isa​ ​bell​ e. Neć​ eš...«
»Samo ti zak​ lju​čaj vrat​ a za mnom. Ne otvar​ aj ih, osim ako ne čuj​ eš moj glas.«
»Isa​ b​ ell​ e, nem​ oj...«
Već je nest​ al​ a, ju​re​ći niz stu​biš​ te, u br​zi​ni je​dva do​tič​ uć​ i ogra​du. Samo što nije kroč​ i​-
la na od​mor​ i​šte na treć​ em katu, kad je čula gla​sov​ e.
Pen​ jal​ i su se stu​bi​štem.
Za​kas​nil​ a je. Čučn​ u​la je na mjest​ u, iza diz​ al​ a.
Dvoj​ ic​ a franc​ u​skih po​lic​ aj​ a​ca stup​ il​ a su na odm​ or​ iš​ te. Mla​di je dvap​ ut pok​ uc​ ao na
vra​ta Vizn​ i​akov​ ih, prič​ e​kao sek​ un​du-dvi​je, a onda ih prov​ a​lio udar​cem noge. Unu​tra je
žena zaj​ au​ ka​la.
Isa​ b​ ell​ e se doš​ u​ljal​ a bliž​ e, os​luš​ kuj​ uć​ i.
»... vi, ma​dam​ e Viz​ni​ak?« re​kao je pol​ i​ca​jac. »Vaš sup​ rug je Emi​le, a djec​ a Ant​ on i
Hélène?«
Is​a​bel​le je prov​ i​ri​la iza ugla.
Mad​ am​ e Vizn​ i​ak bila je ljep​ o​ti​ca, kože boje svjež​ eg​ a vrh​nja i bujn​ e kose koja ni​kad
nije izg​ le​dal​ a ovak​ o ne​ured​no kao sad. Imal​ a je čip​kas​ti svi​len​ i ne​gliž​ e koji je jed​nom za-​
cij​ el​ o koš​ tao čit​ a​vo bo​gats​ tvo. Oči njez​ i​na mlad​ og sina i kće​ri, koje je sada priv​ ukl​ a bliž​ e
sebi, bile su raz​rog​ a​čen​ e.
»Spa​kir​ aj​te stvar​ i. Samo ono najn​ užn​ ij​ e. Sel​ im​ o vas na dru​go mjes​to«, rek​ ao je star​ ij​ i
po​lic​ aj​ ac dok je preg​ le​dav​ ao pop​ is imen​ a.
»Ali... moj sup​ rug je u za​tvo​ru bliz​ u Pit​hiv​ i​ers​ a. Kako će nas pron​ a​ći?«
»Vrat​ it ćete se na​kon rata.«
»Oh.« Mad​ am​ e Vizn​ ia​ k se nam​ r​štil​ a i proš​la ruk​ a​ma kroz za​petl​ jan​ u kosu.
»Vaša dje​ca su fran​cu​ski građ​ an​ i, ro​đen​ i u Fran​cu​skoj«, nas​tav​ io je pol​ i​caj​ ac. »Njih
mož​ et​ e ost​ a​vi​ti. Oni nisu na mom po​pi​su.«
Isa​ b​ el​le se više nije mo​gla skriv​ a​ti. Osov​ i​la se na noge i sju​ril​ a niz stub​ e, do odm​ or​ i-​
šta. »Ja ću vam ih pri​čuv​ a​ti, Lily«, rek​la je trud​ e​ći se zvuč​ at​ i smi​ren​ o.
»Ne!« dje​ca su uglas za​cvil​ je​la objes​ ivš​ i se o majk​ u.
Pol​ ic​ aj​ ac se okre​nuo prem​ a njoj. »Kako se zo​ve​te?« upit​ ao je je​dan od dvoj​ ic​ e.
Sle​dil​ a se. Koje ime da im kaže? »Ros​ sig​nol«, naj​zad je pro​go​vor​ il​ a, iako je, bez od​go​-
va​ra​ju​ćih is​prav​ a, to bio opa​san oda​bir. Svej​ edn​ o, pre​zi​me Gerv​ ai​ se bi ih mo​glo pon​ uk​ a​-
ti da se za​pit​ aj​ u što radi u ovoj zgrad​ i u tri sata uju​tro za​bad​ a​juć​ i nos u sus​ jed​ i​ne stvar​ i.
Pol​ ic​ aj​ ac je po​gle​dao na pop​ is i onda je otp​ ra​vio ruk​ om. »Po​đit​ e. Ve​čer​ as me ne zan​ i​-
ma​te.«
Is​a​bel​le pog​ le​da mimo njih u Lily Viz​ni​ak. »Ja ću uze​ti dje​cu, mad​ a​me.«
Lily kao da nije do​bro raz​ u​mjel​ a. »Zar misl​ i​te da ću ih ost​ a​vi​ti?«
»Misl​ im...«
»Dos​ta«, sta​ri​ji je po​li​caj​ ac drekn​ uo udar​ iv​ši kun​da​kom o pod. »Ti«, obrat​ io se Is​a-​

198

bell​ e. »Izl​ az​ i! Ovo te se ne tiče.«
»Mad​ a​me, mol​ im vas«, mol​ e​ćiv​ im je gla​som rekl​ a Isa​ ​bel​le. »Pob​ ri​nut ću se da budu

na si​gur​nom.«
»Na sig​ urn​ om?« Na​mrš​ til​ a se Lily. »Ali sig​ ur​ni smo s fran​cu​skom po​li​cij​ om. To nam

je obe​ća​no. Uos​ta​lom, maj​ka ne može na​pus​tit​ i dje​cu. Jedn​ og dana ćeš i sama to ra​zu​-
mje​ti.« Pre​usm​ je​ri​la je pažn​ ju na djec​ u. »Spak​ i​raj​te samo ne​kol​ i​ko stva​ri.«

Pol​ ic​ aj​ ac koji je bio bliž​ e Isa​ ​bel​le nježn​ o joj do​tak​ne ruku. Kad se okre​nul​ a, rek​ ao je:
»Pođ​ i​te.« Vid​ je​la je upo​zo​ren​ je u nje​go​vim očim​ a, ali nije mo​gla ra​zab​ rat​ i želi li je za​pla​-
šit​ i ili zaš​ tit​ it​ i. »Odm​ ah.«

Is​a​bell​ e nije bilo drug​ e – ost​ an​ e li, bude li zaht​ i​je​val​ a objašn​ jen​ ja, pri​je ili posl​ ij​ e nje​-
zi​no će ime biti pros​li​jeđ​ e​no pol​ i​cij​ i, mo​žda čak i Ni​jem​ci​ma. Po​red sveg​ a što su ona i
mre​ža čin​ il​ i, i ono​ga što je otac rad​ io s kri​vo​tvor​ e​njem is​pra​va, nije se mo​gla ni usud​ it​ i
privl​ a​čit​ i poz​ or​nost. Čak ni za neš​ to tako bezn​ ač​ aj​no kao što je tra​žen​ je objaš​nje​nja za​-
što joj odvo​de su​sje​de.

Šut​ke, pog​ led​ a prik​ ov​ an​ a za pod (nije vje​ro​val​ a u sebe da ih može po​gle​da​ti u oči),
uda​lji se od po​lic​ a​jac​ a i upu​ti pre​ma stub​ am​ a.

199

Dvadeset dva

Nakon što se vra​til​ a iz stan​ a Vizn​ ia​ kov​ ih, Isa​ b​ ell​ e je upa​lil​ a uljn​ u lamp​ u i kre​nul​ a u sa-​

lon, gdje je oca za​tekl​ a us​nul​ a za sto​lom, glav​ e nas​lon​ jen​ e na tvr​dom drvu, kao da se
ones​ vi​jest​ io. Po​red nje​ga bila je nap​ o​la praz​na boca vi​nja​ka, koja je ne tako dav​no bila
puna. Uze​la je bocu i spre​mi​la je na kom​ o​du na​da​ju​ći se da uju​tro neće pom​ isl​ it​ i na nju
ako mu ne bude pri ruci.

Za​mal​ o da nije po​seg​nu​la za njim​ e i po​mil​ ov​ a​la mu si​je​du kosu što mu je zak​lan​ jal​ a
lice, ma​len​ i, oval​ni će​lav​ i dio koji se u tom pol​ ož​ a​ju ot​krio. Po​že​lje​la je da ga može na
taj nač​ in dot​ ak​nu​ti, utješn​ o, s ljub​ av​lju, dru​gars​ ki.

Umjes​to toga, otiš​la je u kuh​ i​nju gdje si je spra​vil​ a lon​čić gor​ke, crne kave od žira i
pron​ ašl​ a štru​či​cu bez​o​kusn​ og​ a siv​ og kruh​ a, je​din​ og koji su Par​ iž​ a​ni tih dana mog​ li na-​
bav​ it​ i. Odl​ o​mi​la je ko​ma​dić (što bi sad rekl​ a mad​ a​me Duf​ o​ur da je vidi da jede u hodu?)
i stal​ a pol​ a​ko žvak​ a​ti.

»Ta kava smr​di kao govn​ o«, re​kao je otac, mutn​ a pog​ le​da, po​dig​nuv​ši gla​vu kad je
ušla u blag​ o​vao​ ni​cu.

Pred​ a​la mu je ša​li​cu. »Još je gor​ eg oku​sa.«
Is​ab​ ell​ e na​to​či drug​ u ša​li​cu sebi i sjedn​ e po​kraj nje​ga. Svjet​ lost od lamp​ e nag​ las​ i​la je
njeg​ ov​ o izb​ razd​ an​ o lice, prod​ ub​ iv​ši udub​ljen​ ja i bore, či​ne​ći da mu meso pod očim​ a iz​-
gled​ a voš​ tan​ o i ote​če​no.
Ček​ a​la je da joj ne​što kaže, ali on je samo zur​ io u nju. Pod njeg​ o​vim pron​ icl​ ji​vim po-​
gle​dom do​vrš​ i​la je kavu (mo​ra​la je pro​gu​tat​ i suhi, užas​ni kruh) pa je od​gur​nu​la od sebe
praz​nu ša​li​cu. Os​tal​ a je tamo dok po​novn​ o nije uton​ uo u san, a za​tim je otišl​ a u svoj​ u
sobu. Ali nije bilo šans​ e da bi i sama mo​gla zas​pa​ti. Le​žal​ a je tamo sa​ti​ma, moz​gaj​ uć​ i i
bri​nu​ći se. Najz​ ad više nije mog​ la izd​ r​žat​ i. Ust​ al​ a je i otišl​ a u sal​ on.
»Idem vani vi​dje​ti«, obja​vi​la je.
»Ne​moj«, rek​ ao je i dal​ je sje​deć​ i za sto​lom.
»Neću uči​nit​ i niš​ ta glup​ o.«
Vra​til​ a se u sobu i pre​svukl​ a u pla​vu ljetn​ u sukn​ ju i bij​ el​ u blu​zu kratk​ ih ru​kav​ a. Oko
rašč​ u​pan​ e kose ovi​la je bli​je​do​pla​vu ma​ram​ u, pri​vez​ al​ a je pod brad​ om i nap​ us​til​ a stan.
Na treć​ em katu vi​dje​la je da su vra​ta stan​ a Viz​nia​ ko​vih otvo​ren​ a. Za​vir​ i​la je unut​ ra.
Soba je bila opust​ oš​ en​ a. Samo su najv​ e​ći kom​ ad​ i nam​ je​štaj​ a os​tal​ i, a lad​ ic​ e crne ko-​
mo​de bile su izv​ u​čen​ e. Odjeć​ a i bez​vri​jedn​ e dran​gu​lij​ e bile su razb​ a​can​ e po podu. Pra-​

200