Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

ALEKSANDRA BRAKEN

Prevod:
Ivan Vlajić

Naslov originala

Alexandra Bracken

NEVER FADE

U sećanje na mog tatu,
čija ljubav prema životu i nepokolebljiva hrabrost

nastavljaju da me inspirišu iz dana u dan.

Prolog

TAJ SAN SE PRVI PUT POJAVIO U MOJOJ DRUGOJ NEDELJI boravka u
Tarmondu, i nastavio da me posećuje bar dva puta mesečno. Bilo je
logično da je nastao tamo, iza zuječe električne ograde. Sve u vezi sa
tim mestom te svodi na ono najgore što imaš u sebi, i nije važno
koliko godina je prošlo - dve, tri ili šest. U toj zelenoj uniformi si
učauren u monotonoj rutini, a vreme stoji ili se vuče poput
pokvarenog automobila na izdisaju. Znala sam da postajem starija,
uhvatila bih tu i tamo odraz svog lica koje se menjalo na metalnim
površinama stolova u kantini, ali se nisam tako osećala. Ono što sam
bila i ono što sam postala se odvojilo, ostavivši me zaglavljenu negde
u sredini. Imala sam običaj da se pitam da li sam i dalje bila Rubi. Bila
sam broj: 3285. Bila sam običan dosije snimljen na nekom serveru ili
zaključan u nekom sivom metalnom ormariću. Ljudi koji su me
poznavali pre logora više nisu.

Uvek je počinjalo istim gromom, istom eksplozijom buke. Bila bih
stara - iščašena, pogrbljena i bolna - i stajala nasred prometne ulice.
Moguće je da se nalazila negde u Virdžiniji, odakle sam bila, ali je
prošlo toliko vremena otkad sam poslednji put bila kod kuće da nisam
mogla da budem sigurna.

Automobili su prolazili sa obe strane, krećući se suprotnim
smerovima niz mračni put. Nekada bih čula grmljavinu oluje koja se
približava, nekada bi dreka automobilskih sirena bila sve glasnija,
glasnija i glasnija kako bi se približavali. Nekada ne bih čula baš ništa.

Ako izuzmemo taj detalj, san je uvek bio isti.
Identičan niz crnih automobila bi se uz škripu zaustavio kada bi
stigli do mene, a onda, istog trenutka kada bih pogledala u njih,
promenilo pravac. Sve bi se okrenulo. Kiša bi počela da se odlepljuje
od gumenkastog crnog asfalta, da lebdi natrag u vazduh u savršenim
svetlucavim kapljicama. Sunce bi nečujno klizilo unazad preko neba,
jureći mesec. Kako bi ciklusi prolazili, mogla bih da osetim svoje
stare, pogrbljene kosti kako se ispravljaju, jedna po jedna, dok ne bih
ponovo stajala uspravno. Kada bih pogledala u svoje ruke, bore i
plavo-ljubičaste vene, one bi nestajale, kao da se starost spira sa mene.
A te ruke bi postajale sve manje i manje. Ugao iz kog sam
posmatrala put se menjao; činilo mi se da će me odeća progutati.
Zvuci su postajali zaglušujući, sve oštriji i sve me više zbunjivali.
Vreme bi se tada samo još više ubrzalo, obaralo me sa nogu i letelo mi
kroz glavu.
Imala sam običaj da sanjam o tome kako vraćam vreme, o
vraćanju svega što sam izgubila i osobe koja sam bila.
Ali ne više.

1

UNUTRAŠNJI DEO MOG LAKTA JE PRITISKAO ČOVEKOVO grlo, stežući
sve više dok je gumenim đonovima čizama udarao o zemlju. Zario je
noktima crnu tkaninu moje majice i rukavica, u očajničkom pokušaju
da me izgrebe. Mozak mu je ostajao bez kiseonika, ali me to nije
sprečavalo da znam o čemu razmišlja. Videla sam sve. Njegova
sećanja i misli su mi sijala pred očima, ali nisam popuštala, čak ni
kada se prestravljeni um radnika obezbeđenja usredsredio na sliku
sebe kako leži na podu, i bulji u tamni plafon hodnika. Mrtav, možda?

Nisam htela da ga ubijem. Vojnik je bio viši od mene za dobru
glavu i po, a ruke su mu bile veličine mojih nogu. Jedini razlog zbog
kog sam uopšte i uspela da ga zaskočim je taj što je stajao okrenut
leđima.

Instruktor Džonson je zvao ovaj potez Španska kragna, a pored nje
me je naučio i čitavom spisku drugih. Otvarač konzervi, Raspeće,
Savijanje vrata, Nelson.Tvister, Držanje zgloba i Kičmolomac su bili
samo neki od njih. Sve su to bili načini na koje bih ja, devojka od 165
centimetara, mogla da steknem prednost nad nekim ko je fizički bio
jači od mene. Dovoljno dugo da potegnem svoje pravo oružje.

Čovek je sada već dopola halucinirao. Ulazak u njegov um je bio
bezbolan i lak; sva sećanja i misli koje su isplivavale na površinu
njegove svesti su bile umrljane crnilom. Boja je krvarila kroz njih
poput fleka od mastila na vlažnom papiru. U tom trenutku sam, kad
sam se potpuno zakačila za njega, popustila stisak na njegovom vratu.

Sumnjam da je očekivao ovako nešto kada je izašao iz skrivenog

sporednog ulaza prodavnice na puš-pauzu.
Hladnoća pensilvanijskog vazduha je obojila njegove obraze u

jarko crvenu boju ispod svetlih čekinja brade. Ispustila sam jedan
uzdah ispod skijaške maske i pročistila grlo, svesna deset pari očiju
uperenih u mene. Prsti su mi se tresli dok su klizili preko čovekove
kože; osećao se na ustajao dim cigareta i mentol žvake koje je koristio
da prikrije svoju gadnu naviku. Nagla sam se unapred, pritisnuvši dva
prsta na njegov vrat.

„Probudi se”, šapnula sam. Na silu je otvorio oči, detinjaste i
široke. Nešto u stomaku mi se steglo.

Bacila sam pogled preko ramena u taktički tim koji je išao iza
mene, posmatrajući sve u tišini, lica sakrivenih iza maski.

„Gde je Zatvorenik 27?” pitala sam. Nismo se nalazili u vidnom
polju sigurnosnih kamera - verovatno je to i bio razlog što se vojnik
osećao dovoljno bezbedno da iskoči na par neplanskih pauza - ali sam
bila jako nervozna i nestrpljiva da ovo obavimo što pre.

„Požuri, dođavola!”Vida, koja je stajala pored mene, procedila je
kroz stisnute zube.

Ruke su mi se zatresle od naleta toplote kada mi je sa leđa prišao
vođa taktičkog tima. Više me nije bolelo dok ovo radim kao nekada.
Nije me cedilo, niti uvijalo moj mozak u bolne čvorove. Ali me je
činilo osetljivom na jaka osećanja ljudi u mojoj blizini - uključujući i
čovekovo gađenje. Crnu, mračnu mržnju.

Mogla sam da vidim Robovu tamnu kosu samim krajičkom oka.
Naređenje da nastave dalje bez čekanja na mene mu je bilo navrh
jezika. Od tri operacije koje je on vodio, uspela sam da završim samo
jednu.

„Gde je Zatvorenik 27?” ponovila sam, blago odgurnuvši vojnikov
um snagom svoje volje.

„Zatvorenik 27.” Dok je ponavljao moje reči, njegov gusti brk je
igrao. Poneka seda vlas na njima ga je činila mnogo starijim nego što
je zapravo bio. Fascikla sa podacima o zadatku koju smo obili u štabu
je sadržala i kratke tekstove o svim vojnicima koji su bili raspoređeni

u ovom bunkeru, uključujuči i njega - Maksa Bromela. Četrdeset
jedna godina, poreklom iz Kodija, Vajoming. Preselio se u Pitsburg,
Pensilvanija kada je dobio posao programera, koji je izgubio kada je
ekonomija propala. Fina supruga, trenutno nezaposlena. Dvoje dece.

Oboje mrtvo.
Oluja mračnih slika je preplavila svaki ćošak i svaku pukotinu
mog uma. Videla sam još desetak muškaraca, svi u svetlim
kamuflažnim uniformama, kako iskaču iz kombija, i još njih nekoliko
iz vojnih džipova koji su pratili veće vozilo - puno kriminalaca,
osumnjičenih terorista, i, ako su podaci koje je Dečji savez dobio bili
tačni, jedan od naših najboljih agenata.
Posmatrala sam, odjednom mirna, kako ti isti vojnici odvode
jednog... dvojicu... ne, trojicu muškaraca do zadnjeg dela kamiona.
Nisu pripadali Psi Specijalnim Snagama, ni FBI, niti CIA, i
definitivno nisu bili deo jedinice za Specijalna oružja i taktike ili
mornaričke Foke, koji bi verovatno uništili naš mali odred brzim
udarcem. Ne, bili su pripadnici Nacionalne garde, vraćeni na dužnost
u užasnim vremenima u kojima smo živeli; bar oko nečega naši podaci
nisu grešili.
Vojnici su navukli kapuljače preko glava zarobljenika, pa ih
prisilili da siđu niz stepenice napuštene prodavnice do srebrnih kliznih
vrata bunkera koji je bio sakriven ispod.
Nakon što je veći deo Vašingtona bio uništen od strane grupe za
koju je predsednik Grej tvrdio da je sastavljena od Psi dece
izvitoperenih umova, predsednik se postarao da sagradi te takozvane
mini tvrđave duž Istočne obale za slučaj da se ponovo dogodi
vanredno stanje sličnih razmera. Negde su građene ispod hotela, neke
su ugrađivane u podnožja planina, a neke, poput ove, su bile
ostavljene manje-više na otvorenom u malim gradovima, ispod
prodavnica ili zgrada Vlade. Bile su tu da zaštite Greja, da zaštite
članove njegovog kabineta i važne vojne zvaničnike, ali su, izgleda,
bile tu i da utamniče „visokorizične pretnje po nacionalnu
bezbednost”.

Uključujući i našeg Zatvorenika 27, koji je izgleda dobio
specijalni tretman.

Njegova ćelija je bila na kraju dugog hodnika, dva sprata niže.
Bila je to usamljena soba sa niskim, tamnim plafonom. Zidovi su se
topili oko mene, ali je sećanje bilo jasno. Kapuljača mu je ostala na
glavi, ali su mu stopala vezali za metalnu stolicu koja se nalazila na
sredini ćelije, pod svetlom jedne ogoljene električne sijalice.

Odlepila sam se od čovekovog uma, oslobodivši ga i fizičkog i
mentalnog stiska. Skliznuo je niz grafit na zidu napuštene perionice
veša, i dalje zarobljen u magli sopstvenog uma. Uklanjanje sećanja na
moj lik i lica ljudi u uličici iza mene je bilo lako poput skupljanja
kamenčića sa dna čistog, plitkog jezera.

„Dva sprata pod zemljom, soba četiri B”, rekla sam, okrenuvši se
ka Robu. Imali smo okvirnu skicu rasporeda prostorija u bunkeru, ali
nismo znali te sitne detalje - nije da smo bili slepi, ali nismo ni ubijali
preciznošću. Osnovni plan svakog bunkera je uvek bio isti, doduše.
Stepenice ili lift su se spuštali niz jedan deo objekta, a odatle je
polazio dug hodnik na svakom nivou.

Ispružio je svoju ruku sakrivenu u rukavici i prekinuo ostatak
mojih instrukcija, pa dao signal ostatku tima iza sebe. Dala sam mu
pristupnu šifru iz vojnikovog sećanja: 6-8-9-9-9-9-* i odstupila,
povukavši Vidu sa sobom. Odgurnula me je na najbližeg vojnika,
glasno negodujući.

Nisam mogla da vidim Robove oči ispod naočara sa termalnom
kamerom koje su svetlele zeleno, ali nisam ni morala da bih znala
njegove namere. Nije tražio da budemo priključeni misiji, a još manje
je želeo da budemo tu kada on - bivši pripadnik elitne pešadijske
jedinice Rendžeri, kako je voleo da nas podseća - može lako da sam to
reši sa par svojih ljudi. Mislim da ga je više od svega činilo besnim to
što mora uopšte ovo da radi. Savezova politika je bila da, ako te
uhvate, svaki kontakt sa tobom se prekida, odriču te se. Niko ne dolazi
da te izbavi.

Ako je Olban hteo ovog agenta nazad, sigurno je imao dobar

razlog za to.
Odbrojavanje štoperice je krenulo onog trenutka kada su se vrata

otvorila. Petnaest minuta da uđemo, pokupimo Zarobljenika 27, i
pobegnemo dođavola odatle. Doduše, ko zna da li ćemo imati i toliko
vremena? Rob je samo pravio procenu koliko će vremena biti
potrebno pojačanjima da stignu nakon što se alarm deaktivira.

Vrata su vodila do stepeništa u zadnjem delu bunkera. Postajalo je
sve manje, odeljak po odeljak, kako smo ulazili u tamu gde je samo
par sijalica osvetljavalo metalne stepenike pred nama. Čula sam kako
jedan od ljudi seče žice bezbednosne kamere postavljene visoko iznad
nas, osetila da me Vidina ruka gura napred, ali mi je bilo potrebno
vreme - previše vremena - da se oči naviknu. Tragovi hemikalija iz
perionice su i dalje bili u recikliranom, suvom vazduhu, i palili mi
pluća.

Nakon toga smo krenuli. Brzo, i tiho koliko god je to bilo moguće
za grupu ljudi u teškim čizmama koja se spušta niz metalne stepenice.

Krv mi je bubnjila u ušima kada smo Vida i ja stigle do prvog
odmorišta. Šest meseci obuke nije bio dug period, ali je bio dovoljan
da me nauči kako da skliznem u poznatu usredsređenost i smirim se.

Nešto čvrsto me je odalamilo po leđima, pa nešto još čvršće -
rame, pištolj, pa još jedan udarac, i još toga, dok se na kraju nije
pretvorilo u ravnomerni ritam koji me je naterao da se naslonim uz
ulazna vrata bunkera kako bih ih izbegla. Vida je glasno uzdahnula
kada je poslednji član tima protutnjao pored nas. Samo je Rob zastao i
obratio pažnju. „Pokrivajte nas dok se ne probijemo, a onda osmatrajte
ulaz. Odavde. Ne napuštajte svoju poziciju.”

„Treba da...” počela je Vida. Iskoračila sam ispred nje, prekinuvši
je. Ne, nije nam ovako saopšteno na brifingu pred misiju, ali je bilo
bolje za nas. Nije bilo razloga da bilo koja od nas dve silazi sa njima u
bunker i rizikuje da potencijalno izgubi život. A ona je znala - million
puta nam je ispran mozak time - da je Rob vođa tima večeras. A prvo
pravilo, jedino koje je važilo u trenutku kada se nađeš između dva
prestravljena otkucaja srca, da uvek, čak i kada si suočen sa vatrom,

smrću ili zarobljeništvom, uvek slušaš komande vođe tima.
Vida je stajala iza mene, dovoljno blizu da sam mogla da osetim

njen topao dah kroz gusto pletenu skijašku masku. Dovoljno blizu da
osetim vrelinu besa koju je isijavala uprkos ledenom filadelfijskom
vazduhu. Vida je konstantno zračila nekom vrstom krvožedne žudnje,
pogotovo kada je Kejt bila vođa operacije; uzbuđenje prouzrokovano
željom da se dokaže pred našom starateljicom je uvek potiralo
najvažnije delove njene obuke. Sve ovo je za nju bila igra, izazov,
prostor da se pohvali savršenom preciznošću, borbenom obukom ili
vešto izbrušenim plavim sposobnostima. Za mene je to bila samo još
jedna savršena prilika da pogine. Sa svojih sedamnaest godina,Vida je
bila savršeni regrut, postavljala je standarde po kojima je Savez
ravnao sve ostale klince čudake, ali jednu jedinu stvar nije uspevala da
ukroti - svoj adrenalin.

„Da me više nikada nisi dodirnula, kučko”, Vida je režala besno,
niskim glasom. Krenula je unazad niz stepenice kako bi ih pratila. „Ti
si takva jebena kukavica da ćeš da istrpiš ovo sad? Nije te briga što
nas je upravo omalovažio? Ti...”

Stepenice su propale poda mnom, kao da su udahnule duboko pre
nego što su ispustile glasno dah. Moj šok zbog toga što se upravo
dogodilo kao da je usporio vreme - bila sam u vazduhu, bačena
takvom silinom na vrata da mi se učinilo da osećam kako mi se
lobanja ulubljuje. Vida je tresnula o zemlju, pokrivši glavu, a tek
nakon toga je grmljavina granate stigla do nas i raznela donji ulaz.

Vreli dim je bio dovoljno gust da počne da me guši, ali je
dezorijentisanost bila neuporedivo gora. Osećala sam kao da mi se
kapci polako ljušte sa očiju dok sam terala sebe da ih otvorim.
Tamnocrveno svetlo je pulsiralo kroz mrak, probijajući se kroz prašinu
i ostatke betona. Osećala sam prigušeno bubnjanje u ušima - ali to nisu
bili moji otkucaji srca, već alarm.

Zašto su koristili granatu ako su znali pristupnu šifru koja je bila
ista kao za spoljna vrata? Nije bilo pucnjave - bili smo dovoljno blizu
da bismo sigurno čuli da se pucalo na jedinicu. Sada su svi znali da

smo tu - nije imalo smisla da profesionalci to urade.
Strgla sam masku sa lica, pa rukom posegnula ka desnom uvetu.

Osetila sam oštar, probadajući bol pre nego što sam uspela da skinem i
polomim bubicu. Pritisla sam rukavicu uz uvo dok sam se pridizala na
noge, u pokušaju da treptanjem oteram talase mučnine koji su navirali
jedan za drugim. Kada sam se okrenula da pronađem Vidu, da je
odvučem nazad uz stepenice u ledenu pensilvanijsku noć, nije je bilo
tamo.

Doživela sam dva prestravljena otkucaja srca u potrazi za njenim
telom u zjapećoj rupi na odmorištu stepenica, dok je naša četa
protrčavala pored. Naslonila sam se na zid u pokušaju da ostanem na
nogama.

„Vido!” osećala sam kako mi reč napušta grlo, ali istog trenutka
nestaje zbog pulsiranja u ušima. „Vido!”

Vrata na mom spratu su bila iskrivljena, ulubljena i spržena, ali su
očigledno i dalje funkcionisala. Cvilela su kada su počela da se
otvaraju, pa zapela na pola puta uz užasno škripanje. Zalepila sam se
leđima za zid, vrativši se dva koraka unazad naprslim
stepenicama.Tama me je prigrlila na vreme, pre nego što se prvi
vojnik provukao kroz razvaljena vrata, podignutog pištolja u
skučenom prostoru. Duboko sam udahnula i spustila se u
čučanj.Trebalo mi je nekoliko treptaja da izoštrim vid, a do tada su se
vojnici već probijali kroz vrata, preskačući zjapeću rupu u platformi i
nastavljali niz stepenice. Posmatrala sam kako prolaze četvorica, zatim
peti, pa šesti, i kako nestaju u dimu. Delovalo je da ih prati niz čudnih
zujećih prasaka, a tek kada sam stajala i mlatila rukom oko lica
shvatila sam da je to bila pucnjava sa donjih spratova.

Vida više nije bila tu, četa je bila duboko u osinjaku koji je sama
stvorila, a Zarobljenik 27...

Dođavola, pomislila sam vrativši se nazad na odmorište. Bilo je
najmanje dvadeset ili trideset vojnika u ovim bunkerima u svakom
trenutku. Bili su premali da prime više od toga, čak i privremeno. Ali

to što je hodnik sada bio prazan nije značilo da je pucnjava koja se
čula odozdo privukla pažnju svakog od njih. Ako me uhvate, to će biti
moj kraj. Sa mnom bi bilo gotovo, na ovaj ili onaj način.

Ali trebalo je doći do muškarca kog sam videla, onog sa
kapuljačom navučenom preko glave.

Nisam osećala nikakvu lojalnost prema Dečjem savezu. Sklopili
smo ugovor, čudan usmeni sporazum koji je bio podjednako poslovan
i krvav. Van moje čete nije bilo ljudi za koje me je bilo briga, a tamo
sigurno nije bilo nikoga ko je o meni brinuo dalje od toga da me održi
u životu i omogući mi da napadam njihove mete poput virusa.

Stopala mi se nisu pomerala, ne još. Bilo je nečeg u vezi sa tom
scenom što me je teralo da je iznova premotavam u mislima. Način na
koji su vezali njegove ruke, kako su ga vodili u nepoznati mrak
bunkera. Svetlucanje oružja, nemogućnost bekstva. Osetila sam kako
očaj u meni raste poput oblaka pare i širi se čitavim telom.

Znala sam kakav je osećaj biti zarobljenik. Da osećaš kako se
vreme usporava i staje jer svakog dana gubiš još malo nade da će se
tvoja situacija promeniti, da će neko doći da ti pomogne. Pomislila
sam da ako bi samo jedno od nas uspelo da stigne do njega, da mu
pokaže da smo bili tu pre nego što operacija propadne, biće vredno
svog našeg truda.

Ali nije bilo bezbednog puta do dole, a razmena vatre je glasno
divljala na način kako to samo automatske puške mogu. Zarobljenik
27 bi znao da su ljudi tu - i da nisu bili u stanju da dođu do njega.
Morala sam da prestanem da saosećam. Morala sam da prestanem da
mislim da ti odrasli zaslužuju bilo kakvu vrstu sažaljenja, pogotovo
agenti Saveza. Čak su mi i novi regruti smrdeli na krv.

Ako ostanem ovde, gde mi je Rob naredio, možda nikada neću
naći Vidu. Ali ako ga ne poslušam i odem, biće besan.

Možda je želeo da stojiš tu kada je došlo do eksplozije, glasić je
šaputao iz malog mozga. Možda se nadao...

Ne, nije mi padalo na pamet da sada razmišljam o tome. Ja sam
bila odgovorna za Vidu. Ne za Roba, ne za Zarobljenika 27. Za

prokletu Vidu, onu otrovnicu. Kada budem izašla odavde, kada
pronađem Vidu, kada budemo bezbedne u štabu, onda ću ponovo da
prođem kroz čitavu situaciju u glavi. Ne sada.

U ušima mi je i dalje pulsiralo, preglasno da bih mogla da čujem
teške korake koji su se približavali iz osmatračnice ove prepravljene
perionice. Bukvalno smo se zakucali jedno u drugo kada sam stigla do
spoljnih vrata.

Bio je to mlad vojnik. Da sam uzela samo izgled u obzir, rekla bih
da je tek nekoliko godina stariji od mene. Rajan Dejvidson, mozak je
suflirao, iskašljavajući svakakve beskorisne podatke iz fascikle o
ovom zadatku. Rođen i odrastao u Teksasu. U Nacionalnoj gardi
otkako mu se fakultet zatvorio. Studirao istoriju umetnosti.

Doduše, jedno je bilo videti nečiji život odštampan na čistom
belom papiru postavljenom ispred sebe. Sasvim je drugo susresti se
licem u lice sa njima od krvi i mesa. Da osetiš vreli zadah i vidiš kako
im arterija na vratu pulsira.

„H-Hej!” Posegnuo je za pištoljem na boku, ali sam preciznim
udarcem nogom uspela da pogodim njegovu ruku i lansiram pištolj
preko odmorišta niz stepenice. Oboje smo skočili za njim.

Bradom sam udarila o srebrnkasti metal, i osetila sam kako mi se
mozak pomera od udarca. U jednom zaslepljujućem trenutku nisam
videla ništa sem šljašteće bele svetlosti pred očima. Nakon toga se sve
vratilo u normalu, blistavih boja. Zatim se na površinu probio bol;
kada me je vojnik oborio i tresnuo o pod, tako da su mi se zubi zarili u
donju usnu i pocepali je. Krv je isprskala čitavo stepenište.

Vojnik me je svom težinom prignječio na zemlju. Istog trenutka,
kada sam osetila da se meškolji, znala sam da je rukom potražio radio.
Čula sam ženski glas sa druge strane kako izgovara „Izvesti o statusu”,
i „Penjem se gore”, a svest o tome u kolikom sam problemu ako se
bilo koja od te dve stvari zapravo dogodi je kod mene probudila stanje
koje je instruktor Džonson voleo da zove kontrolisana panika.

Panika, jer se situacija naglo pogoršavala.
Kontrolisana, jer sam ja predator u tom trenutku.

Jedna od šaka mi je bila zalepljena ispod grudi, druga uglavljena
između leđa i njegovog stomaka. Odlučila sam se za nju. Počela sam
da gužvam uniformu koliko sam bila u mogućnosti, tražeći parče gole
kože. Nestašni prsti mog uma su posegnuli za njegovom glavom i
polako se uvlačili unutra, jedan po jedan. Probili su se kroz sećanje na
moje iznenađeno lice koje je virilo iza vrata, slike sumornih i tužnih
žena koje su igrale na loše osvetljenim pozornicama, polja, nekog
muškarca koji je krenuo da ga udari pesnicom...

Nakon toga je pritisak nestao, a vazduh mi ispunio pluća, hladan i
ustajao. Prevrnula sam se na šake i kolena, i dalje se boreći za dah.
Osoba koja je stajala pored mene ga je bacila niz stepenice kao
zgužvani list papira.

„Ustaj! Moramo...” Reči su zvučale kao da se prenose kroz vodu.
Da nije bilo pramenova drečavo ljubičaste kose koji su virili ispod
skijaške maske, verovatno ne bih ni prepoznala Vidu. Njena tamna
majica i pantalone su bile iscepane, i delovalo je kao da hramlje dok
hoda, ali je bila živa i prisutna, reklo bi se ‘u jednom komadu’. Jedva
sam čula njen glas od prigušene zvonjave u ušima.

„Isuse, koliko si spora!” vikala je na mene. „Polazi!” Krenula je
niz stepenice, ali sam zgrabila kragnu njenog pancira i povukla je
unazad. „Nas dve idemo napolje. Odatle ćemo da pokrivamo ulaz. Je
1’ ti toki-voki i dalje radi?”

„Oni se i dalje bore dole!” urlala je. „Dobro bi im došla naša
pomoć! Rekao je da ne napuštamo svoju poziciju!”

„Onda to smatraj naređenjem koje si dobila od mene!”
I morala je, jer su ovde stvari tako funkcionisale. Upravo je to ono
što je najviše mrzela kod mene, kod svega ovoga - što je moj glas bio
odlučujući. Što sam mogla da odlučim u njeno ime.
Pljunula mi je pred noge, ali sam osetila kako me prati uz
stepenice, uz salvu psovki sebi u bradu. Palo mi je na pamet da bi lako
mogla da izvuče svoj nož i zabije mi ga u kičmu.
Žena-vojnik na koju sam naišla napolju me očigledno nije
očekivala. Podigla sam ruku, krenula ka njoj da joj naredim da ode, ali

me je zvuk Vidinog pištolja koji je opalio preko mog ramena naterao
da odskočim unazad, van domašaja krvi koja je prsnula iz njenog vrata
nakon toga.

„Dosta više sa tim sranjima!” rekla je Vida, podigavši pištolj koji
mi je na neki način i dalje bio zakačen za bok i gurnula mi ga u dlan.
„Polazi!”

Prsti su se savili oko poznatog oblika pištolja. Bio je to uobičajeni
službeni model - crni SIG Sauer P229 DAK - koji mi je i dalje, nakon
meseci streljačkih obuka, čišćenja, rasklapanja i sklapanja, delovao
prevelik za moju ruku.

Izletele smo u noć. Pokušala sam ponovo da zgrabim Vidu za ruku
kako bih je usporila pre nego što upadne u nevolju, ali me je žestoko
odgurnula. Potrčale smo niz usku uličicu.

Stigla sam do ćoška tačno na vreme da vidim tri vojnika, oprljena i
krvava, kako izvlače dve osobe sa kapuljačama preko glave iz nečega
što je je ličilo na najobičniji kanalizacioni šaht. Ta pristupna tačka
defnitivno nije bila u brifingu koji nam je podeljen pred misiju.

*
Zarobljenik 27? Nisam mogla da tvrdim sa sigurnošću. Osobe koje
su ubacivali u kombi bili su muškarci, otprilike iste visine, i postojala
je mogućnost da je to on. A ta mogućnost se upravo spremala da uđe u
kombi i zauvek nestane.
Vida je pritisnula prstima uvo, a usta su joj pobelela. „Rob kaže da
hoće da se vratimo unutra.Treba mu pojačanje.” Već je kretala nazad
kada sam uspela da je uhvatim. Možda sam i, po prvi put otkako je
znam, uspela da budem malo brža od nje.
„Naš zadatak je Zatvorenik 27”, šapnula sam, pokušavajući da to
sročim na način koji će probuditi njen glupi osećaj odanosti prema
organizaciji. „A mislim da je ono tamo on. Zbog njega nas je Olban
poslao ovde, a ako nam on izmakne, čitava misija je propala.”
„On...” pobunila se Vida, pa se ujela za jezik. Vilica joj se stegla,
ali je blago klimnula glavom. „Ne planiram da moje dupe završi u
procepu sa tvojim ako pođe po zlu. Samo da znaš.”

„Sve bismo svalile na mene”, rekla sam, „ništa ne bi tebe
ugrozilo.” Ne bi bilo mrlje u njenom savršenom dosijeu, ne bi se
ugrozilo poverenje koje Olban i Kejt imaju u nju. Za nju je to bila
situacija u kojoj ne može da izgubi - ili će pokupiti „slavu” za uspešno
izvršenu operaciju, ili će moći da gleda kako me kažnjavaju i
ponižavaju.

Pomno sam pratila šta se dešava ispred nas. Stajala su tri vojnika -
bilo je moguće rešiti to oružjem, ali kako bih uspela da stvarno budem
od koristi, moram da se približim dovoljno da ih dodirnem.To je bilo
jedino, ali vrlo frustrirajuće ograničenje mojih sposobnosti koje i dalje
nisam mogla da prevaziđem, koliko god me Savez terao da vežbam.

Nevidljivi prsti koji su živeli unutar moje lobanje nestrpljivo su
lupkali, kao da su zgađeni činjenicom da ne mogu više sami da izađu
napolje kada god požele.

Buljila sam u najbližeg vojnika, pokušavajući da zamislim duge,
zmijolike prste kako se pružaju preko crepova i grabe njegov
nebranjeni um. Klensi je to mogao da uradi, pomislila sam. Nije
morao da dodirne ljude da bi im se ugnezdio u glavu.

Potisnula sam frustrirani vrisak koji je stajao u grlu. Trebaće nam
nešto drugo. Nešto da odvrati pažnju, nešto što bi...

Vidina građa, jakih leđa i moćnih udova, je činila da čak i
najopasnije stvari koje je radila deluju graciozno i lako. Posmatrala
sam je kako podiže pištolj i nišani.

„Sposobnosti!” zašištala sam. „Vido, rekli smo da nema oružja;
uzbuniće ostale!”

Pogledala me je zgađeno kao da mi mozak curi iz nozdrva.
Pucanje iz pištolja je bio najbrži način; obe smo bile savršeno svesne
toga, ali šta ako promaši i pogodi nekog od zarobljenika, ili nam
uzvrate paljbu...

Vida je podigla ruku, frknuvši ljutito. Tri pripadnika Nacionalne
garde su odbačena sa zemlje neverovatnom preciznošću i snagom da
su zveknuli o pod nekih pedesetak metara dalje, među automobilima
koji su stajali parkirani. Očigledno Vidi nije bilo dovoljno da bude

najbrža, najjača i najpreciznija u pucanju od svih nas, morala je da
bude i najbolja u upravljanju svojim sposobnostima.

Pustila sam onaj deo mozga zadužen za osećanja da se isključi.
Najvrednija stvar kojoj me je Dečji savez naučio bila je da odagnam
strah i zamenim ga nečim neuporedivo hladnijim. Nazivala sam to
mirnoćom, skoncentrisanošću ili obamrlošću živaca - došlo je, u
svakom slučaju, čak i dok je krv pevala u mojim venama, u trku ka
zarobljenicima.

Smrdeli su na povraćku, krv i ljudsku štroku. Potpuna suprotnost
od čistih, urednih hodnika bunkera i njihovog užasnog mirisa varikine.
Želudac mi se okrenuo.

Bliži zarobljenik se sklupčao pored odvoda, pokrivši se rukama
preko glave. Iscepana košulja mu je visila sa ramena, uokvirujući
masnice, opekotine i modrice koje su činile da njegova leđa više liče
na tanjir sirovog mesa.

Okrenuo se u pravcu iz kog se čuo zvuk mojih stopala. Prišla sam
spremna da ga uverim da će sve biti u redu, ali jedan pogled na njega
je bio dovoljan da se veza između jezika i mozga prekine. Plave oči su
čkiljile u mene ispod tršave, neuredne plave kose, ali nisam mogla
ništa da uradim, ništa da kažem, ne nakon što se nagao unapred gde ga
je obasjala bledožuta svetlost ulične lampe.

„Mrdaj, tupane!” viknula je Vida. „Šta čekaš?”
Osetila sam kako sva krv nestaje iz mog tela jednim pokretom, kao
da sam pogođena pravo kroz srce. I istog trenutka sam znala - shvatila
sam zašto se Kejt toliko borila da me prebaci na neku drugu misiju,
zašto mi je rečeno da ne ulazim u bunker, zašto nisam dobila nikakve
informacije o samom zarobljeniku. Ni ime, ni opis, baš nikakvo
upozorenje.
Zato što je lice u koje sam sada gledala bilo mršavije, izduženo i
prebijeno, ali sam ga odlično poznavala - ono koje sam... koje sam...
Ne on, pomislila sam, osetivši kako mi se tlo vrti pod nogama. Ne
on.
Nakon što je video moju reakciju, polako je ustao, uspevši bar na

trenutak da natera osmeh da se probije kroz bolnu grimasu. Nekako je
uspeo da se osloni na noge i zatetura se ka meni. Izgledao je, pomislila
sam, kao da u isto vreme oseća olakšanje ali i paniku. Raspevani
južnjački akcenat u njegovom glasu bio je topao kao i uvek, iako mu
je glas bio dubok i grub kada je konačno progovorio.

„Je l’... izgledam lepo kako se i osećam?”
Kunem se... Kunem se da sam osetila kako tlo pod mojim nogama
propada.

2

EVO KAKO DA PRONAĐETE DEČJI SAVEZ: NIKAKO.

Ne raspituješ se okolo, jer nema žive duše u Los Anđelesu koja će
ti priznati da tamo postoji organizacija i dati predsedniku Greju razlog
da njuška okolo. Postojanje Federalne koalicije je već bilo dovoljno
loše. Ljudi koji bi i mogli da ti kažu na koji način da je pronađeš bi to
uradili za cenu koja je previsoka za većinu ljudi. Nije bilo otvorenih
vrata, niti ulaska bez najave. Postoji naređenje da se uklone svi koji bi
uputili agentu pogled ispod obrva.

Savez pronalazi tebe. Dovedu te u svoje redove, ako veruju da si
im potreban. Ako si spreman da se boriš. To je bila prva stvar koju
sam naučila sedeći pored Kejt na početku - ili bar prva misao koja mi
se formirala u mozgu dok je džip leteo niz auto-put, pravo ka centru
grada.

Njihova glavna baza iz koje je išla većina operacija - Štab, kako su
je svi zvali - nalazila se pod zemljom, dva sprata ispod fabrike flaša
koja je raduckala tu i tamo, učestvujući u održavanju smeđe magle
koja se stalno nadvijala nad centrom industrijske zone Los Anđelesa.
Mnogi od Savezovih agenata i starijih činovnika bili su „zaposleni” u
firmi P&C flaše, bar na papiru.

Držala sam ruke stisnute u krilu. U Tarmondu smo bar mogli da
vidimo nebo. Videla sam i drveće kroz električnu ogradu. Sad nisam
ni to mogla - ne dok Savez ne odluči da mi je dozvoljeno da izađem na
površinu zemlje.

„U vlasništvu je Pitera Hindersona. Verovatno ćeš ga upoznati u

jednom momentu. On je jedan od vernih pristalica Saveza od samog
početka.” Kejt je skupila kosu u rep dok su kola ulazila u nešto što je
izgledalo kao još jedna garaža. To je bio ovaj grad - izbledela boja
zalaska sunca i nepregledni beton.

„Izradili su Štab uz njegovu pomoć. Građevina se nalazi tačno
ispod njegove fabrike, tako da kada bi sateliti pokušali da nas nađu,
vrelina koju bi uhvatili iz naših ventilacionih Cevi mogla bi lako da se
opravda.”

Zvučala je izuzetno ponosna na tu činjenicu, a mene iskreno nije
moglo manje da bude briga. Neprijatni osećaj zbog leta čak iz
Merilenda nadovezao se na mučninu nastalu vožnjom od aerodroma i
smrad benzina koji je ispunjavao grad i prouzrokovao zaslepljujuću
glavobolju. Svaki deo mene je žudeo za čistim, slatkim
vazduhomVirdžinije.

Ostali agenti su izašli iz kola, a njihova graja i smeh su zamrli
onog trenutka kada su nas ugledali. Tokom čitavog leta sam osećala
kako bulje u mene; nije im bila potrebna nikakva druga zabava do
toga da pokušaju da prokljuve zašto sam bila toliko važna Kejt da
organizuje takvu potragu za mnom. Puštali su pogrdne reči upućene u
mom pravcu kao male papirnate brodove u jezerce - špijun, pobegulja,
Crvena. Sve pogrešne.

Držali smo se pozadi dok su ostali agenti hodali napred prema
sivom liftu na drugoj strani garaže. Njihovi koraci su odjekivali dok su
hodali preko ofarbanog betona. Kejt je napravila šou od vađenja stvari
iz prtljažnika, svaki pokret je bio bolno spor, sa savršeno uvežbanom
koreografijom kako bi ih pustila da odmaknu. Čvrsto sam stiskala
Lijamov kožni kaput na grudima dok nije bio naš red da krenemo.

Kejt je prislonila nekakvu identifikacionu karticu na crni ekran
pored vrata lifta. Zatutnjala su otvorivši se da nas propuste. Zakoračila
sam unutra, pogleda prikovanog za plafon dok se vrata nisu opet
zatvorila i dok nas nije zapahnuo udar teškog, vlažnog vazduha.

Mora da je ovo nekad bila kanalizacija - zapravo, sigurno je bila,
sudeći po pacovima i oštrom mirisu, slaboj ventilaciji. Ako ne

kanalizacija, sigurno je bio neki odvod. Aktivirale smo nekakav
detektor pokreta kada smo izlazile iz lifta jer je sumoran niz sijalica
koje su visile sa oba zida oživeo, bacajući svetlost na grafite i barice
na betonu u koje je voda i dalje glasno kapala.

Zurila sam u Kejt, ćekajući da mi objasni poentu očigledno jako
loše šale. Samo je slegla ramenima. „Znam da nije... lepo, ali
vremenom ćeš ga... pa niko do sada nije zavoleo ovo mesto. Navići
ćeš se već nakon par ulazaka i izlazaka.”

Sjajno. Kakva fenomenalna stvar za radovanje.
Šetnja od nekih stotinak metara uz udisanje vlažnog, buđavog
vazduha iz Cevi bila je dovoljna da se čoveku okrene želudac;
četvorostruko duži put je već bilo opipavanje granica ljudske
izdržljivosti. Bilo je dovoljno visoko za većinu nas da hodamo
uspravno, iako je dosta viših agenata - uključujući i Roba - moralo da
se savija kako bi prošlo ispod svake metalne grede na koju smo naišli.
Zidovi su se nadvijali nad nama kao smejalice nad usnama, okružujući
nas tamom. Cev je bila minimalno luksuzna, ali je bila dovoijno široka
da je dvoje moglo da hoda jedno do drugog. Moglo je da se diše.
Kejt je pogledala gore i mahnula jednoj od crnih kamera dok smo
prolazili ispod nje, krećući se ka sivim vratima na drugom kraju Cevi.
Ne znam šta me je u tom prizoru nateralo da ustuknem.
Neminovnost svega toga, možda. Konačno sam shvatila koliko teško
ću morati da radim, koliko pažljiva i strpljiva ću morati da budem da
bih omogućila Lijamu dovoljno vremena da nađe mesto gde nisu
mogli da dopru do njega, dok ne budem mogla da sebe spasem iz ovog
mesta.
Ekran je zapištao tri puta pre nego što se upalila zelena lampica.
Kejt je zakačila svoju karticu nazad za pojas, pa vidno odahnula, ali se
taj uzdah jedva čuo od glasnog vuuš prerađenog vazduha koji je
krenuo da duva kroz vrata.
Povukla sam se pre nego što je uspela da me uhvati za ruku,
odgovorivši grimasom na njen ljubazni osmeh. „Dobro došla u Štab,
Rubi. Pre nego što te povedem u obilazak, volela bih da upoznaš prvo

par ljudi.”
„U redu”, promrmljala sam. Oči su mi bile fiksirane na dugački

zid hodnika, gde su stotine požutelih papira visile rajsnadlama
okačene na zidove. Nije bilo ničeg drugog da se vidi; pod je bio sjajno
crn, svetla su bila ništa više od golih neonki fiksiranih iznad naših
glava.

„To su sve pozivi za regrutaciju naših agenata”, reče Kejt dok smo
hodale. Grejeva obavezna regrutacija prouzrokovana krizom
podrazumevala je da svi mlađi od četrdeset godina u jednom trenutku
budu pozvani da izvrše svoju dužnost prema otadžbini, da li kao
mirovnjaci u Nacionalnoj gardi, patrole u graničnoj policiji ili čuvari
dece nakaza u logorima kao PSS-ovi. Prvi talas neradih dobrovoljaca
su većinom bili oni u svojim dvadesetim godinama - prestari da bi bili
zaraženi IAAN-om i previše mladi da bi izgubili decu.

„Mnogi od agenata ovde su bivši vojnici, kao Rob”, rekla je dok
smo hodale. „Iako je mnogo više nas civila koji smo se pridružili jer
smo verovali u Olbanovu misiju iznošenja istine na videlo, ili u
pokušaj da steknemo malo više informacija o tome šta se događa sa
našom decom ili braćom i sestrama. Ima preko tri stotine aktivnih
agenata, od kojih je nekih stotinak u Štabu koji nadgledaju operacije,
obučavaju sebe i druge ili rade na razvoju novih tehnologija.”

„Koliko dece?”
„Dvadeset i šest, ako računaš sebe i Martina. Šest timova od po
četvoro, svaki dodeljen po jednom agentu - Staratelju, kako nas Olban
zove. Treniraćeš sa ostatkom mog tima i, nakon nekog vremena, biti
poslata na taktičke operacije.”
„Savez ih je sve izvukao iz logora?” pitala sam.
Morala je da pokaže svoju karticu ponovo na sledećim vratima.
„Ne više od četvoro u ovih pet godina koliko Savez postoji. Videćeš
da deca dolaze iz svih krajeva države. Neki, kao Vida i Džad -
upoznaćeš ih uskoro - dovedeni su kada su počela skupljanja. Neki su
imali dovoljno sreće da ih primete dok su bili transportovani u logor
ili kada su PSS-ovi došli da ih pokupe. Onda, tu imamo čudake kao

što je Niko, još jedan od članova mog tima. On... ima zanimljivu
priču.” Nisam mogla da protumačim da li je trebalo da se upecam na
to. „Zanimljivu?”

„Sećaš li se kad sam ti pričala o Leda korporaciji, zar ne? O tome
kako im je Vlada finansirala istraživanje razloga nastanka IAAN-a?
Niko je bio...” Pročistila je grlo dva puta. „Bio je jedan od subjekata
ispitivanja. Stigao je pre par nedelja, tako da ćete vas dvoje moći da
učite osnove zajedno. Samo bih htela da te upozorim da je još uvek
malo osetljiv.”

Odmah sam mogla da vidim da hodnik nije bio dostojan pokazatelj
toga kako će ostatak zgrade izgledati. Izgledalo je kao da su završili
ulaz i onda, ili ostali bez novca ili odlučili da nema svrhe da se gradnja
nastavi. Uopšteno, sve je izgledalo kao da prolazim kroz upola posla
ostavljeno gradilište. Zidovi su bili ogoljeni betonski blokovi,
uokvireni metalnim podupiračima. Pod je bio ofarbani beton. Sve je
bilo od betona, nalazio se gde god bih spustila pogled. Kroz glavu mi
je prošlo da su me možda i vratili uTarmond, kako je prijateljski sve
izgledalo.

Plafon je stajao nisko iznad naših glava, prepun cevi i električnih
žica obeleženih drečavim bojama. lako bez ikakvog prirodnog
dnevnog svetla, Štab nije bio ni izbliza mračan kao Cev, ali je
treperava fluorescentna svetlost činila da sve izgleda bolesno i
anemično.

Najzanimljivija stvar u vezi sa Štabom je bio njegov oblik; ulazna
vrata su se otvarala direktno ispred velike, kružne, centralne prostorije
koja je bila oivičena staklenim zidom. Hodnik u kome smo stajali
formirao je prsten oko te prostorije, iako sam mogla da vidim bar
četiri različita hodnika koji su se račvali iz njega.

„Šta je on?” Moje oči su se uporno okretale na desnu stranu dok
smo hodali, posmatrajući figure koje su se kretale po velikoj sobi.
Unutra je bilo nekoliko televizora zakačenih za zidove; ispod njih su
bili, kako je izgledalo, okrugli stočići i veliki broj agenata Saveza koji
igraju karte, jedu ili čitaju.

Kružni hodnik nije bio uzak, ali nije bio ni ogroman. Svaki put kad
je više od jedne osobe pokušalo da nas mimoiđe, hodajući u
suprotnom pravcu, jedna od nas je morala da se skloni kako bi ih
propustila.

Prva dva agenta koje smo srele, mlada žena u vojnoj uniformi,
potvrdila je još jednu sumnju: vesti o meni su uveliko već stigle ovde.
Svi su bili druželjubivi kada bi gledali u Kejt, ali kada bi im se pogled
zaustavio na meni, obišli bi nas i brzim korakom nastavili dalje.

„Šta je on?” ponovila sam. Videvši da zbunjenost magli Kejtine
plave oči, pojasnila sam. „Koja boja?”

„Ah. Niko je Zeleni - sjajan sa tehnologijom. Svemu što vidi
pristupa kao da je kompjuterski program. Vida je Plava. Džad je Žuti.
Ovo je jedini tim koji ima pomešane sposobnosti. Svi ostali su striktno
jedne boje i služe da pružaju podršku specifičnim.” Svetla su joj
promenila boju kose iz plave u bisernobelu. „Ti si sada jedina
Narandžasta ovde.” Savršeno. Bili smo na prokletoj Duginoj
konvenciji. Sve što nam je bilo potrebno je neko Crven da upotpuni
paletu. „Znači tebi su zapali ostaci kada su se svi ostali timovi
popunili?”

Kejt se nasmejala. „Ne. Samo sam pažljivo birala.” Napokon smo
izašle iz spoljnog prstena, nastavivši jednim od pravolinijskih
hodnika. Nije rekla ništa, čak ni grupi agenata koji su se jedva
provukli pored nas dok su prolazili. Njihovi pogledi su nas pratili sve
do vrata na kojima je pisalo Kejt, i svaki pogled sam osećala kao da
mi neko prelazi šiljatim noktima po kičmi.

„Spremna?” pitala je. Kao da sam imala izbor.
Ima nečeg jako ličnog u posmatranju nečije spavaće sobe, i u tom
trenutku - čak i sada - mi je bilo neugodno što vidim džidža-bidže koje
je prokrijumčarila unutra. Soba je bila skučena, ali je moglo da se živi
u njoj - kompaktna ali iznenađujuća, nije bila klaustrofobična. Poljski
krevet bio je uguran u ćošak, a iznad njega je Kejt na zid zakačila
prljavi, ručno pravljeni ćilim. Šara sa crvenim i žutim cvetovima
izbijala je i ispod najgorih fleka. Tu je bio i kompjuter na niskom

stočiću koji je koristila kao svoj radni sto, kao i tašna, lampa i dve
knjige.

I svuda, svuda su bile slike.
Prstima naslikani crteži, oblici ljudi oživljeni malim prstima.
Portreti pravljeni olovkom koje nisam prepoznala. Ugljem crtani
pejzaži koji su izgledali prazno poput života ispod zemlje. Fotografije
srdačnih lica i snežnih planina bile su zalepljene u urednim nizovima,
previše daleko da bih mogla da vidim svaki prelepi, sjajni detalj. Da
ne pominjem i tri tela koja su mi preprečila put do tamo.
Visoko, žgoljavo dete uspevalo je nekako da šparta u pola metra
prostora između stola i kreveta, ali se zaustavilo u mestu kada nas je
videlo na ulazu, okrenuvši glavu uokvirenu crveno-smeđim
kovrdžama prema nama. Celo lice mu je sijalo kad se bacilo na Kejt,
stavljajući svoje isuviše mršave ruke oko njenih ramena.
„Tako mi je drago što si se vratila!” Glas mu je odjeknuo u
olakšanju.
„I meni”, rekla je. „Džad, ovo je Rubi.”
Džad je bio kost i koža, izgledao je kao dete koje je poraslo
desetak centimetara za pet dana. Uopšte nije bio ružan klinac, ali je
bilo vrlo očigledno da se još nije ispilio kako treba. Doći će jednom u
godine kada će dugački, pravi nos delovati skladno, ali te velike braon
oči su izgledale kao da su izašle iz crtanog filma. Biće vremena dok ne
odraste u svoj dugački pravi nos, ali braon oči - one su izgledale kao
da su iz crtanog filma.
Na prvi pogled je izgledao kao da je imao trinaest, najviše
četrnaest godina, ali je način na koji se kretao otkrivao da i dalje nije
uspeo da se privikne na svoje nove dugačke udove.
„Drago mi je!” rekao je. „Da li si se tek sad vratila? Zar nisi bila u
Virdžiniji sve vreme? Kejt reče da ste se razdvojile i da je bila
zabrinuta da se nešto nije...”
Dečak nije zatvarao usta. Trepnula sam, pokušavajući da se
odgurnem iz njegovog zagrljaja. „Džuditad, devojka deluje kao da joj
je dosta zagrljaja”, dopreo je niski glas odnekud iza njegovog ramena.

„Otpusti.”
Džad se momentalno povukao, uz nervozan smeh. „Izvini, izvini.

Drago mi je što sam te upoznao, svakako. Kejt nam je dosta pričala o
tebi - da si bila u istom logoru kao Martin?”

Kao da se nešto promenilo u njegovom glasu kada je izgovorio
ime drugog Narandžastog.Ton se povisio, lomeći se na toj reči.

Klimnula sam; dakle znao je šta sam. I ipak me je dotakao. Kakvo
hrabro, glupo dete.

„Ono tamo na krevetu je Vida”, reče Kejt, gurajući me ka drugoj
devojci.

Mora da sam koraknula unazad, snaga njenog pogleda kao da me
je odgurnula u najbliži ćošak. Ne znam kako sam uspela da previdim
da sedi na poljskom krevetu, skrštenih nogu i ruku, potpuno
ravnodušna. Ali sad, kada sam je ugledala, osetila sam kako se
neznatno povlačim dalje od nje.

Bila je iskreno predivna, nekakva mešavina različitih kultura -
njena koža je bila braon nijanse koja me je podsećala na toplo jesenje
popodne, bademaste oči, a kosa joj je bila ofarbana u drečavo plavu
boju. To je bilo lice koje bih očekivala da vidim u nekom časopisu:
visoko, jakih jagodica i punih usta koja su delovala kao da su uvek
nameštena u poluosmeh.

„Ćao. Lepo od tebe što si konačno dovukla dupe ovamo.” Glas joj
je bio glasan, i svaka reč je bila naglašena kao da je šamar. Kada je
ustala da zagrli Kejt, osetila sam se pola metra visokom i prozirnom
poput vazduha.

Umesto da se vrati na svoje mesto, ostala je da stoji, postavivši se
ispred Kejt tako da se našla između nas. Znala sam taj položaj. Koliko
puta sam ja tako stala ispred Zu, Bucka ili Lijama? Koliko puta su oni
to uradili za mene?

Okrenuta leđima ka ženi, Vida me je proučavala. „Ti jadno
stvorenje. Samo me prati i biće sve u redu.”

Tako znači? pomislila sam, narogušena zbog njenog tona. Kada je
još jednom pogledala u Kejt, ponovo je bila duša od čoveka. Njena

tamna koža imala je nesumnjivo srećan sjaj.
„To je Niko u uglu”, rekla je Vida, preuzevši upoznavanje.

„Čoveče, možeš li da se isključiš na dve sekunde?”
Niko je sedeo na podu, leđima naslonjen na Kejtin mali orman.

Izgledao mi je nekako sićušno, i odmah sam shvatila na šta je Kejt
mislila kada je upotrebila reč osetljiv. Nije to bio njegov stas, ili
vižljava građa, već napete crte njegovog lica. Pramen, kao noć crne
kose, pobegao je iz njegove gelom zacementirane, unazad začešljane
frizure dok je govorio „Ćao. Drago mi je.”

I onda je spustio pogled na maleni crni uređaj u svojim rukama,
dok su mu prsti leteli preko dugmića. Uređaj je bacao svetlost koja je
činila da njegova koža izgleda neprirodno svetlobelo, ističući i
njegove skoro pa crne oči.

„Pa, koja je tvoja priča?”Vida je pitala.
Bila sam napeta, i prekrstila sam ruke podražavajući njen stav. I
znala sam, bez ikakve sumnje, da ako će ovo sve da funkcioniše - ako
ću da živim sa ovom decom, da ih viđam i treniram sa njima - da ću
morati da se distanciram. Jedina stvar koja mi je postala jasna posle
ovih par nedelja je bila ta da, što više nekoga upoznaješ, taj ti neko sve
više znači. Linije između vas se brišu i kada dođe do rastanka izuzetno
je teško odmrsiti se iz tog života.
Čak i da sam htela da im pričam o Tarmondu, nije bilo načina da
sav taj bol pretvorim u reči. Nije bilo načina da učinim da shvate, ne
dok je sama pomisao na baštu, fabriku, ambulantu činila da se gušim
od besa. Opekotina je ostala u mojim grudima i bol je tinjao danima
nakon toga, na isti način na koji je izbeljivač pravio plikove na našim
rukama u perionici.
Slegnula sam ramenima.
„Šta je sa Martinom?” upitao je Džad. Prsti su mu bili upleteni
toliko snažno da su mu šake poprimile čudnu roze boju. „Hoćemo li
sada nas petoro biti u timu?”
Kejt nije zastala. „Martin je prebačen u Kanzas. Radiće sa
agentima tamo.”

Vida se okrenula ka njoj. „Stvarno?”
„Da”, reče Kejt. „Rubi će preuzeti njegovo mesto vođe tima.”
Bilo je gotovo tako brzo. Kakve god usiljene formalnosti da
jeVida pokušala da uputi Kejt, nestale su jednim oštrim uzdahom, i u
tom trenutku sam videla naznake izdaje. Gledala sam je kako fizički
guta reči i klima glavom.
„Čekaj malo, šta?” izletelo mi je. Nisam želela ovo - nisam želela
ništa od ovoga.
„Kul! Čestitam!” Džad me je prijateljski udario po ramenu,
prenuvši me iz ošamućenog stanja u koje sam upala.
„Znam da ćete svi pomoći Rubi da se oseća dobrodošlo i pomoći
joj da se prilagodi”, reče Kejt.
„Da”, reče Vida kroz zube. „Naravno. Sve što poželi.”
„Hajdemo na večeru svi zajedno”, reče Džad veselim glasom. Bio
je potpuno i blaženo nesvestan načina na koji su se Vidine pesnice
stezale. „Večeras je veče paste!”
„Moram da se javim Olbanu, ali vas četvoro možete da idete -
nakon večere možete Rubi da pokažete spavaonice i pomognete joj da
se smesti”, rekla je Kejt.
Čim sam kročila kroz vrata osetila sam da me neko povlači za rep,
okreće me i gura na obližnji zid. Crne tačke su mi se pojavile pred
očima.
„Vida!” Džad je vrisnuo. Napad je bio toliko jak da je čak i Niko
podigao pogled.
„Ako si i na jedan jebeni trenutak pomislila da ne znam šta se
zaista desilo, varaš se”, zasiktala je Vida.
„Sklanjaj mi se s očiju”, zarežala sam na nju.
„Znam da je priča o tome da te je Kejt izgubila sranje. Znam da si
pobegla”, rekla je. „Rastaviću te na komade ako je ponovo povrediš.”
„Ne znaš ništa o meni”, rekla sam, hraneći se njenim besom na
način koji nisam očekivala.
„Znam sve što treba da znam”, procedila je Vida. „Znam šta si ti.
Svi znamo.”

„Sada je dosta!” reče Džad, uhvativši me za ruku i povukavši
nazad. „Idemo na večeru, Vi. Pridruži se ili nemoj.”

„Uživajte u jebenom obroku.” Rekla je svojim najslađim glasom,
ali bes, kojim je zračila, kao da je prešao rastojanje između nas i
sklopio se oko mog vrata da bi me gušio. Kao obećanje.

Nisam sigurna zašto me je krug praznih stolova oko nas toliko
tištio. Možda iz istog razloga zbog kog je Džad pričao sve vreme
tokom večere da nadoknadi njihovu tišinu. Samo što smo seli na jedan
od manjih kružnih stolova kada je grupa agenata i dece ustala od
svojih stolova. Uzeli su svoje poslužavnike i izašli iz atrijuma ili su se
zbili oko već popunjenih stolova koji su bili malo dalje. Pokušala sam
da sebi kažem da to nije zbog mene, ali postoje misli koje žive u
mozgu kao hronična bolest. Msiliš da si ih konačno pobedio, samo što
one prerastu u nešto novo, tamnije. Naravno da će da ustanu i odu,
poznati glas mi je šaputao u uvo. Zašto bi iko poželeo da bude blizu
nečega kao što si ti?

„...ovo je mesto gde jedemo i družimo se ako imamo malo
slobodnog vremena. Posle vremena predviđenog za obroke sve počiste
tako da možeš da dođeš da igraš karte, stoni tenis ili da samo gledaš
TV”, Džad je nekako uspevao da govori uprkos ustima punim salate.
„Ponekad bi neki agent doneo neki novi film da pogledamo, ali ja
uglavnom ostajem dole, u kompjuterskoj laboratoriji...”

Bilo je bizarno i donekle je izazivalo vrtoglavicu sedenje u kružnoj
prostoriji, a taj osećaj je samo pojačavalo deset televizora koje sam
mogla da vidim u svakom trenutku, Svaki je bio uključen na jedini
preostali nacionalni kanal koji je emitovao vesti - ispostavilo se da
kada si spreman da uskočiš u predsednikov džep, tamo ćeš pronaći
velike količine novca - ili je prikazivao fascinantni prizor snega usled
nikakvog signala. Nisam imala nerava da slušam užase koje su
televizijski voditelji ispaljivali za danas. Bilo je mnogo zanimljivije
posmatrati ljude koji dolaze u atrijum i pogađati gde će da sednu.
Deca, nakon što pokupe svoju hranu sa stolova, išla su ka drugoj deci.

Mišićaviji momci su verovatno bivši vojnici i sedeli su sa momcima
koji izgledaju identično, sa samo par ženskih agenata koje su bile tu da
upotpune raznolikost.

Bila sam toliko skoncentrisana na brojanje žena da nisam primetila
Kejt sve dok nije stala direktno iza Džada.

„Olban bi želeo da te vidi”, rekla je jednostavno, posežući za
mojim poslužavnikom.

„Šta? Zašto?”
Džad je sigurno pomešao moj revoltirani pogled sa strahom, jer je
posegnuo za mnom i potapšao me po ramenu. „O ne, nema potrebe da
budeš nervozna! On je jako fin. Siguran sam... siguran sam da samo
hoće da proćaska, pošto ti je prvi dan. To je verovatno sve. Stvar koju
obaviš i završio si sa njom.”
„Da”, promumlala sam, ignorišući notu ljubomore koju sam mogla
da primetim u njegovom glasu. Očigledno ovakav poziv nije bio
uobičajena stvar. „Naravno.”
Kejt me je izvela iz atrijuma nazad u hodnik, ostavivši moj
poslužavnik na kolicima pored vrata. Umesto da skrene levo ili desno,
odvela me je napred ka vratima na suprotnom zidu, koja nisam
primetila ranije, i gotovo me odvukla niz stepenice iza njih. Prošle
smo drugi nivo, pa smo zavile nadole ka trećem. Osetila sam nalet
sreće iste sekunde kad je ramenom otvorila vrata. Bilo je toplije,
suvlje nego na gornjim spratovima gde se vlaga uvlačila u kosti. Nije
mi čak smetalo ni brujanje statičkog elektriciteta, ni miris vruće
plastike dok smo prolazile pored velike kompjuterske sobe koja se
nalazila gde i atrijum na našem spratu.
„Žao mi je zbog ovoga”, rekla je Kejt. „Znam da si sigurno
umorna, ali on je veoma nestrpljiv da te upozna.”
Sakrila sam ruke iza leđa kako ne bi videla da su počele da se
tresu. Na letu ovamo, Kejt je pokušala da mi Olbana opiše kao nežnog
čoveka visoke inteligencije - pravog američkog patriotu. Što je, znate,
malčiee suprotno sa svim ostalim što sam čula o njemu: da je bio
terorista koji je koordinirao dve stotine i više napada protiv

predsednika Greja po celoj zemlji i da je usput ubio veliki broj civila.
Dokazi su bili svuda - agenti su kačili novinske članke i skrinšotove
na zidove, kao da su smrt i uništenje bili nešto što treba slaviti.

To je bilo ono što znam o Džonu Olbanu od ranije: formirao je
organizaciju Dečji savez, ali je hteo da iz logora izbavi samo onu decu
koju je smatrao moćnom. Korisnom. A to znači, ako je zlopamtilo, da
postoji pristojna šansa da me kazni jer sam mu otežala taj plan najviše
što sam mogla.

Odšetale smo do drugog kraja petlje. Kejt je prisoniia svoju karticu
na crni ekran, čekajući da zapišti. Deo mene se nadao da se neće
pojaviti zeleno svetlo.

Nije bilo ni traga od vrućine kako smo se spuštale niz betonske
stepenice. Vrata su se zalupila za nama sama od sebe, zatvorivši se
hermetički. Okrenula sam se, uplašena, ali me je Kejt nežno gurnula
napred.

Bio je to još jedan hodnik, ali drugačiji nego ostali koje sam videla
na prvom nivou. Svetla nisu bila toliko jaka i kao da su bila podešena
da trepere. Jedan pogled je bio dovoljan da zastanem, dok mi se srce
pelo u grlo. Ovo je bio Tarmond - bio je to deo onoga što je on bio za
mene. Rđava metalna vrata, čvrsti zidovi od betonskih blokova
ponegde ispresecani samo malim prozorima za osmatranje. Ali ovo je
bio zatvor sa dvanaest vrata, a ne desetinama, sa samo dvanaest ljudi,
a ne hiljadama. Užegli mirisi protkani nagoveštajem izbeljivača,
ogoljeni zidovi i podovi - jedina razlika je bila u tome što bi nas PSS-
ovi kaznili da smo lupali o vrata kao što su ovi zatvorenici trenutno
radili. Prigušeni glasovi molili su da budu pušteni, i pitala sam se, po
prvi put, da li je neki od vojnika osećao kao ja sada - mučninu, kao da
mu se koža glave zatezala na vrhu lobanje. Mogla sam da osetim kada
su njihova lica prišla prozorima i zakrvavljenim pogledima nas pratila
do kraja hodnika.

Kejt je kucnula svojom ID karticom o bravu na poslednjim
vratima sa leve strane, oborivši lice tako da je palo u senku. Vrata su
se otvorila i ona ih je gurnula, pokazujući rukom ka praznom stolu i

stolicama. Ogoljena sijalica koja je visila sa plafona već je bila
uključena i klatila se. Ukopala sam se u mestu, odgurnuvši se od nje.

„Šta je kog đavola ovo?” zahtevala sam objašnjenje.
„Sve je ok”, rekla je, glas joj je bio tih i umirujući. „Korisitimo
ovaj deo zgrade da držimo sredstva ili agente koje dovedemo na
ispitivanje.”
„Misliš, na saslušanje?” rekoh. Ne, pomislila sam, shvatanje je
cvetalo kao crna mrlja u mom mozgu. Martin ih je saslušavao. Ja ću
ih saslušavati.
„Ne želim...” počela sam. Nemam poverenja u sebe. Ne želim ovo
da radim. Ne želim ništa od ovoga.
„Biću tu sa tobom sve vreme”, rekla je Kejt. „Ništa ti se neće
dogoditi. Olban samo želi da vidi koliko si vešta sa svojim
sposobnostima, a ovo je jedan od načina da mu to pokažemo.”
Skoro da sam se nasmejala. Olban je želeo da se uveri da je
sklopio dobar posao.
Kejt je zatvorila vrata i smestila me za metalni sto. Čula sam
korake i krenula da ustajem, samo da bi me vratila nazad na mesto.
„Trajaće samo par minuta, Rubi, obećavam.”
Zašto si iznenađena? pitala sam se. Znala sam šta Savez
predstavlja, šta su zapravo radili. Kejt mi je jednom rekla da je
osnovan da bi otkrio istinu o deci u logorima; zanimljivo, reklo bi se,
koliko su daleko od te ideje otišli. Ovde sam manje od jednog dana, a
čak sam i ja mogla da primetim da su, u ovih pet godina, uspeli samo
da pretvore par klinaca u vojnike, hapse i saslušavaju ljude i sruše
nekoliko važnih zgrada.
Kroz prozor na vratima nisam uspela da vidim ništa osim
Olbanovog mračnog lica kad se pojavilo, okruženo grupicom ljudi.
Glas mu je imao elektronski prizvuk kroz interkom. „Da li smo
spremni?”
Kejt je klimnula, onda se povukla korak unazad, promrmljavši,
„Samo uradi ono što ti se traži, Rubi.”
To je sve što sam ikada radila.

Vrata su se otvorila i na njima su se pojavile tri figure. Dva
teretanom dobro oblikovana muškarca i malena žena između njih,
koju su morali da dovuku i vežu za stolicu plastičnim uzicama. Imala
je nekakvu jutenu vreću preko glave i, sudeći po stenjanju i zvucima
protesta koje je ispuštala, usta su joj bila zapušena ispod kapuljače.

Osetila sam kako me užas probada u vratu poput igle i spušta se
polako niz kičmu.

„Zdravo, draga.” Olbanov glas se ponovo začuo kroz interkom.
„Nadam se da si dobro večeras.”

Džon Olban je bio savetnik u kabinetu predsednika Greja dok
njegovo rođeno dete, Alisa, nije bila ubijena od strane IAAN-a. Kako
mi je to Kejt objasnila, krivica zbog svega je postala preveliki teret za
njega. Kada je pokušao da istinu o logorima - ne sjajnu, vanila verziju
koja se servirala - ispriča velikim medijima, niko nije hteo da objavi
priču. Ne dok ih je Grej držao pod kontrolom gvozdenom pesnicom.
To je bila jedna od posledica bombardovanja Vašingtona: dobri ljudi
se nisu čuli, a loši su koristili svaku priliku.

Njegova tamna koža izgledala je istrošena godinama, a teške
kesice ispod očiju činile su da celo sredovečno lice deluje kao da visi.
„Veliko je zadovoljstvo što si ovde, naravno. Moji savetnici i ja bismo
voleli da vidimo domet tvojih mogućnosti i kako bi one mogle da
pomognu našoj organizaciji.” Klimnula sam, jezika zalepljenog za
gornje nepce. „Verujemo da je ova žena prenosila informacije
Grejovim ljudima, sabotirajući operacije na koje smo je slali u
njegovu korist. Želeo bih da istražiš njena skorašnja sećanja i kažeš mi
da li je to istina.”

Mislio je da je to lako, zar ne? Zaviriš unutra i tu su odgovori.
Podigla sam ramena i pogledala u njegovom pravcu kroz staklo.
Želela sam da zna da znam dobro zašto stoji iza stakla - ne da bi se
zaštitio od ove žene, već od mene.

Sve što je trebalo da uradim jeste da steknem njegovo poverenje,
osvojim malo slobode. I kada dođe pravo vreme, zažaliće što mi je
ikada dodelio nekoga da vežbam svoje sposobnosti, probudiće se

jednog jutra i shvatiti da me više nema, svaki moj trag će biti izbrisan
iz ove rupe u zemlji. Za mene je ovo bila igra čekanja. Kada budem
imala dokaz da su ostali na sigurnom, izbaviću se odavde. Prekršiti
dogovor.

„Moraćete da mi kažete koju operaciju tačno tražim”, rekoh,
pitajući se da li uopšte može da me čuje. „Inače možemo da
provedemo čitavu noć ovde.”

„Razumem.” Njegov glas je zaškripao. „Podrazumeva se da su sve
informacije koje ovde čuješ poverljive i da nisu dostupne tvojim
vršnjacima. Ako saznamo da je makar i deo ovih informacija podeljen
sa nekim, biće... posledica.”

Klimnula sam.
„Odlično. Ovaj agent je skoro išao na sastanak sa kontaktom da
prikupi paket informacija od njega ”
„Gde?”
„Na periferiji San Franciska. Ne mogu preciznije od toga.”
„Da li je kontakt imao ime?”
Nastala je duga pauza. Nisam morala da podignem pogled sa
ženine glave pokrivene kapuljačom da znam da se savetnici
došaptavaju među sobom.
Napokon, čula sam njegov filtrirani glas. „Embrouz.” Dva vojnika
koja su dovela ženu su se povukla napolje. Čula je bravu na vratima,
ali sve dok nisam posegnula za njenim zglobom, tek je tad pokušala da
se odmakne od mene.
„Embrouz”, rekoh. „San Francisko. Embrouz. San Francisko...” Te
reči, ponavljale su se dok sam joj tonula u mozak. Pritisak koji se
nagomilavao od momenta kako sam ušla u avion u Merilendu krenuo
je da popušta polako. Osetila sam kako se naginjem bliže ka njoj, dok
su joj misli jurcale poput bujice. Bile su zaslepljujuće svetle - bolno
intenzivno sjajne, kao da je svaka misao pojedinačno umočena u čistu
sunčevu svetlost.
„Embrouz, San Francisko, informacije, Embrouz, San
Francisko...”

Bio je to trik kom me je Klensi naučio - izgovaranje određene reči
ili fraze ili imena nekome, često je bilo dovoljno da ta misao ispliva na
površinu u glavi te osobe.

Žena se opustila pod mojim prstima. Moja si.
„Embrouz”, ponovila sam tiho. Bilo je podne ili blizu podneva, ja
sam bila agent, ona je bila ja i bacile smo pogled na sunce koje je bilo
direktno iznad nas. Okruženje je svetlucalo dok sam trčala kroz
napušteni park u crnim patikama za tenis koje su gazile nepokošenu
travu. Ispred mene je bila zgrada - javno kupatilo.
Nije me iznenadilo, tad, što mi se iznenada u desnoj ruci pojavio
pištolj. Što sam bila bolja u ovome, više su osećaji dolazili zajedno sa
slikama - miris ovde, zvuk onde, dodir. Osetila sam hladni metal
uvučen u pojas trenerke čim sam ušla u sećanje.
Čovek, koji je čekao iza zgrade, nije imao vremena ni da se okrene
pre nego što je već bio na zemlji, sa rupom veličine novčića na
potiljku. Odskočila sam, puštajući ženin zglob. Poslednji prizor koji
sam videla pre nego što se konekcija prekinula bila je plava fascikla i
njen sadržaj koji leti na vetru, padajući u obližnje jezerce.
Otvorila sam oči. Svetlo viseće sijalice je samo pogoršavalo
pulsiranje u mojim očima. Na sreću, nije bila migrena - bol se
smanjivao što sam više vežbala ovo, ali osećaj dezorijentisanosti je i
dalje bio podjednako loš. Trebalo mi je dve sekunde da se setim gde
sam i još dve da povratim glas.
„Srela se sa čovekom u parku, iza javnih toaleta. Upucala ga je u
potiljak nakon što mu je prišla s leđa. Informacije koje je nosio bile su
u plavoj fascikli.”
„Da li si videla šta im se desilo?” Olbanov glas je bio ispunjen
uzbuđenjem.
„Na dnu je jezerca”, rekoh. „Zašto ga je upucala? Ako je bio njen
kontakt...”
„Dosta, Rubi”, umešala se Kejt. „Pošaljite ih unutra, molim vas.”
Žena je bila slaba, još uvek pod mojim uticajem. Nije se borila sa
njima dok su kidali plastične uzice i podizali je sa stolice. Mislim da

sam čula kako plače.
„Šta će se dogoditi sa njom?” upitala sam, okrenuvši se ka Kejt.
„Dosta”, reče ona opet. Trgnula sam se od njenog tona. „Imamo li

vašu dozvolu da odemo? Da li ste zadovoljni njenim rezultatima?”
Ovog puta Olban nas je susreo kod vrata, ali je uporno ostavljao

neko rastojanje između nas. Nije me čak nijednom pogledao u oči. „O
da”, rekao je meko. „Više smo nego zadovoljni. To što možeš da
učiniš je vrlo posebna stvar, draga, i nemaš pojma koliko nam možeš
pomoći.”

Ali sam znala.
Lijam mi nije rekao mnogo toga o vremenu koje je proveo u
Savezu; bilo je kratko i svirepo, i toliko užasno da je ugrabio prvu
priliku da pobegne. Ali iako toga nismo bili svesni, pripremio me je za
novu realnost u mom životu. Uradio je to tako što me je upozorio ne
jednom, već više puta da će Savez kontrolisati svaki pokret koji
učinim, da će očekivati da oduzmem nekome drugom život, samo zato
što je to odgovaralo njihovim potrebama i zato što su oni to želeli.
Govorio mi je o svom bratu, Kolu, i tome šta je postao pod Savezovim
uticajem.
Kol. Iz tračeva, koji su kružili Savezom, znala sam da je bio vrlo
bitna faca - veoma efikasan agent koji ide na najkompleksnije
operacije. Od Lijama sam znala da je uživao u moći koju oseća dok
puca iz pištolja.
Ali ono što mi niko nije rekao, čak ni Lijam, jeste koliko njih
dvojica liče.

3

IZ SAMO SEBI ZNANIH RAZLOGA DŽAD JE NOMINOVAO sebe za
predsednika jednočlanog odbora za dobrodošlicu. Kada sam stigla
nazad u Štab nakon svoje prve operacije sa Savezom, njegova visoka i
mršava figura me je sačekala na kraju ulaznog hodnika, jurcajući ka
meni i zatrpavši me lavinom pitanja. Šest meseci kasnije, on je i dalje
bio jedini koji nas je sačekivao tu, nagrađujući naš sigurni povratak
širokim osmehom na licu.

Pripremala sam se na udarac dok je Vida prislanjala svoju ID
karticu na vrata. Rob i ostatak članova tima dopratili su Kola Stjuarta
par minuta ranije, ali sam insistirala da usporimo, i natenane prođemo
tunel. Bilo je bitno da se postaram da Rob dobije priznanje za ovo,
pustiti ga da se valja u slavi kao pas u travi. Čuli smo uzvike dok su
prolazili kroz izlaz, i videli ih kako podižu pesnice dok su koračali u
Štab, zamalo ostavivši Kola pozadi u kolicima.

Sada nije bilo nikoga u dugačkom belom hodniku. Odjek
udaljenog slavlja agenata je i dalje dopirao do nas. Smanjivao se sa
svakim njihovim korakom, sve dok jedina stvar koju sam mogla da
čujem nije bio moj dah, a jedino što sam mogla da vidim je prazan
hodnik do samog kraja, gde je trebalo Džad da bude.

„O, hvala Isusu”, reče Vida, istežući ruke preko glave. „Bar
jednom neću morati da vraćam sopstvenu kičmu na mesto zbog
njegovog smrtonosnog zagrljaja. Adios, dušo!”

Mislim da su neki ljudi koristili nadimak „dušo” kao izraz
nežnosti. Vida ga je koristila da učini da se osećaš kao jedan od onih

malih pasa koji imaju mozak veličine palca, i piške po sebi od
uzbuđenja.

Pustila sam je da ode bez reči, uputivši se ka Kejt i starijim
agentima da se javim. Pet minuta bezuspešnog kucanja kasnije,
promolila sam glavu u atrijum da vidim da li je ona tamo. Verovatno
je sa ostalima, mislila sam, prelazeći pogledom skoro praznu
prostoriju. I, iako nisam primetila njenu gotovo belu kosu za jednim
od stolova, uočila sam crvenkasto-braon lokne nameštene ispred
jednog od televizora.

Nisam bila tolike sreće da se izvučem na vreme - dve sekunde
zurenja bile su dovoljne da oseti moj pogled. Džad je pogledao u svoj
plastični sat na ruci i onda ponovo u mene, uplašen.

„Ru!” pozvao me je, mašući mi. „Žao mi je! Tako mi je žao!
Totalno sam izgubio pojam o vremenu. Je l’ sve prošlo okej? Da li si
se sad vratila? Gde je Vida? Je l’ se ona...?”

Ne mogu da kažem da deo mene nije želeo da se okrene i otrči
napolje pre nego što Džad priđe da uvije svoju ruku oko moje i odvuče
me sa sobom preko prostorije.

Tek kada sam prešla na drugi kraj sobe, primetila sam Nika koji je
sedeo sa druge strane stola. Jedan od betonskih stubova blokirao mi je
pogled ka njemu sa vrata, a nije pomogla ni činjenica da se to dete
skoro nikad ne pomera. Uopšte. Pratila sam njegov skamenjeni pogled
ka jednom od uređaja na stolu. Sprava za četovanje.

Bila je veličine telefona i vrlo lako je mogla da prođe kao jedan
ako se ne zagledate previše. Prepravili su jednu stariju verziju telefona
- onu sa pravom tastaturom, a ne ekranom osetljivim na dodir. Nova
kućišta koja su napravili za njih su bila ovalna i dovoljno tanka da se
uvuku u zadnji džep ili rukav za vreme lekcije.

Par Zelenih razvilo je ovaj mali dragulj sa idejom da agenti mogu
da donose digitalne poruke, slike i kratke video-klipove kući, bez
potrebe da bacaju telefon za telefonom posle toga. Tehnologija u ovim
telefonima meni je bila misterija, ali sam razumela da komuniciraju na
mreži koju su Zeleni razvili i koja nije mogla biti hakovana. Mogli su

da koriste samo da se kontaktiraju drugi četeri na mreži i to samo ako
si imao PIN kod drugog četera. Bili su beskorisni ako si hteo da
pošalješ veliku sliku ili video duži od 30 sekundi: Olban je zbog toga
odbio da ih koristi na terenu, odbacujući ih kao nešto čime su se
zanimala dokona deca. Koliko sam znala, Zeleni su ih sada uglavnom
koristili da razgovaraju međusobno dok su na različitim treninzima ili
kad se ugase svetla.

„...stvarno vratila? Da li si upoznala agenta? Je 1’ bio opasan kao
što svi tvrde? Možemo li...?”

„Šta se dešava?” pitala sam, gledajući između Nika i televizora.
Izabrali su onaj koji prikazuje lokalne vesti i vremensku prognozu
Kalifornije.

Kao da sam isisala reči iz njega. Džad se ukočio, razrogačenih
očiju, pre nego što je na njegovom licu bljesnuo osmeh za koji se
videlo da je usiljen.

„Šta se dešava?” Ponovila sam pitanje.
Džad je progutao knedlu, gledajući Nika pre nego što se nagnuo ka
mom uvu. Očima je skenirao atrijum kao da traži mračne ćoškove koji
ne postoje.
„Poslali su Blejka Hauarda na teren”, rekao je. „Mi smo samo...”
„Blejka Hauarda? Zelenog dečaka iz Tima Jedan?” Onog koji je
izgledao kao da možeš da ga oboriš na zemlju ako malo jače kineš.
Džad je klimnuo, nervozno bacajući pogled iza mene. „Samo...
brinem, razumeš? Niko takođe.”
Šokantno. Niko nije bio onaj koji bi preskočio dobru teoriju
zavere, pogotovo kad se radilo o Savezu. Svaki agent je bio dupli
agent. Olban je zapravo radio sa Grejem da sruše Federalnu koaliciju.
Neko nam truje vodu olovom. Ne znam odakle mu to, da li je njegov
mozak to sam sastavljao od svih informacija koje je upijao ili on
jednostavno nije znao kako da ga zaustavi.
„Mora da ga razmenjuju za nešto”, rekao je Niko, stežući četer.
„Za informacije? Da povrate nekog drugog agenta? To i nije toliko
luda ideja, zar ne? Već ima toliko Zelenih. Oni mrze što nas ima

toliko. Oni nas mrze.”
Pokušala sam da ne prevrnem očima. ,Je l’ operacija uključila

tehničare?” pitala sam.
„Pa, da, ali”, rekao je Džad, „kada su ikad poslali dete iz Tima

Jedan? Trebalo bi da rade samo za potrebe Štaba.” Bio je u pravu.
Vida ih je zvala Škripavci, i taj nadimak se ustalio sa svima. Sve
Zelene sa neverovatnim sposob-ostima zaključivanja i logike, koje je
Savez koristio za dešifrovanje kodova i pravljenje kompjuterskih
virusa, i izmišljanje svih ovih ludih naprava. Svi su imali isti smotani
hod, pa i Niko. Čudan polukorak dok su vukli noge po patosu, škripeći
patikama. Sigurna sam da su to pokupili jedno od drugog podsvesno;
svi su se kretali u ritmu, baš onako kako bi se pokretali delići mašine u
radu.

„Dovoljno je zreo da pomogne i poseduje veštine koje su im
potrebne”, odgovorila sam. „Znam za sigurno da su ostali Zeleni
zauzeti ove nedelje. Možda je bio poslednja opcija.”

„Ne”, rekao je Džad. „Mislimo da su ga izabrali sa razlogom.
Želeli su njega.”

Trebalo mu je vremena da skupi hrabrosti da me ponovo pogleda.
Kada je to učinio, njegov izraz lica je očigledno iskazivao sramotu i
strah da sam osetila kako sam dovoljno smekšala da pitam, „Ima li
nešto što mi ne govoriš? Šta sam propustila?”

Džad je uvrtao rub svoje majice u čvor. Niko je samo zurio pravo
ispred sebe i ne trepćući je gledao u četer.

„Ja, Niko i... Blejk”, započeo je, „nas trojica smo se zezali pre par
dana ovde. Pokušali smo da napravimo jedan od onih automobila na
daljinski upravljač od viška kompjuterske opreme.”

„Okej...”
„Niko je morao da ode da razgovara sa Kejt, ali smo Blejk i ja
isprobali auto na ovom podu. Bilo je oko dva po podne, i nije bilo
nikoga. Pa smo mislili da bi to bilo u redu i da nikome nećemo
smetati. Ali... znaš one prostorije koje koristimo kao ostave za stvari
koje se koriste na terenu? Kao pancirni prsluci, dodatna municija, te

stvari?”
Klimnula sam.
„Čuli smo glasove koji dopiru iz jedne od tih prostorija. Mislio

sam da momci samo igraju karte ili tako nešto - nekad igraju tamo da
bi mogli da ogovaraju Olbana ili nekog od savetnika”, rekao je Džad,
vidno se tresući. „Ali kada sam ih čuo, šta su zapravo pričali - nisu
igrali karte, Ru, pričali su o nama. Bio je to Rob, i Džarvin i par
njihovih prijatelja. Govorili su stvari poput Smanjenje populacije
nakaza i Vraćanje Olbana nazad na pravi put i kako će da dokažu da
smo mi zapravo utrošak vremena i sredstava.”

Hladnoća mi se spustila pravo u kosti. Izvukla sam najbližu stolicu
i privukla je Niku. Džad je učinio isto, pa nastavio da krši prste.

„I uhvatili su vas da prisluškujete?”
„Znam da je glupo, ali kad sam to čuo, uspaničio sam se - nisam
hteo, ali sam ispustio auto. Potrčali smo pre nego što su se vrata
otvorila, ali sam siguran da su nas videli. Čuo sam Roba kako doziva
moje ime.”
„I onda, šta?” tražila sam da nastavi. Mozak mi je povezivao
stvari, opasne stvari.
„Onda je Blejku dodeljen zadatak iako je u Timu Jedan. Džarvin je
rekao da im je potreban Zeleni da hakuje sobu za servere kompanije, i
da nije imao izbora.”
Naslonila sam se polako. Smanjiti populaciju nakaza. Moje uvo,
ono koje je gore prošlo pri eksploziji granate, pulsiralo je samo od
sebe.
To je bila slučajnost, rekla sam sebi. Rob je samo bio neobazriv.
Ali druga laž je zvučala neuverljivije od prve. Smanjiti populaciju
nakaza. Kako? Slati ih u opasne situacije na terenu koje bi mogle da
prođu kao slučajnosti? Rob je ubijao decu ranije - znala sam samo za
ono dvoje koje sam videla u njegovim sećanjima, ali ko može da kaže
da ih nije bilo još?
Isuse. Zaslepljujući talas mučnine krenuo mi je iz stomaka. Da li
ih je ubio kako bi održao broj dece ovde istim?

Ne - ne, morala sam da prestanem. Misli su mi se vrtele ukrug i
izmicale su kontroli. Ovo su Niko i Džad - dva dečaka sa previše
slobodnog vremena koje provode sedeći i razmenjujući košmare.
Konstantno čikaju nevolju, a onda se iznenade kada se stvari
preokrenu i ujedu ih za guzice.

„To je samo slučajnost”, rekla sam. Imala sam još nešto da dodam,
sigurna sam, ali sam izgubila tok misli kada sam čula nekog kako
doziva moje ime preko sobe. Jedan od Olbanovih savetnika, dobro
staro Rakunsko Lice, stajao je na dovratku atrijumskih ulaznih vrata.

„Želeo bih da razgovaram sa tobom u svojoj kancelariji, za jedan
sat.”

Onda se okrenuo na prstima i nestao, očigledno besan što je dobio
ulogu kurira.

„Šta sad on hoće?” Pitao je Džad, vidno zbunjen.
Skoro nikad se nisu mogla videti odela koja hodaju na više od
metar od Olbana; ne bi me iznenadilo da svake noći upadaju u
njegovu sobu i smenjuju se u šaputanju planova i praznih reči na
njegovo uvo dok spava.
Bilo ih je desetorica, svi iznad pedeset godina, koji su podeljeni po
sektorima Olbanovih interesovanja i kontrolišu svaki sektor. Oni su
koordinirali i odobravali operacije, nabavljali namirnice i nove
kontakte, regrutovali nove trenere, brinuli o Savezovim finansijama.
Sve da bi Olban mogao da se fokusira na „širu sliku” ciljeva i meta.
Džad je tvrdio da su oni tu samo zato što ih je Grej želeo mrtve i
nisu imali izbora nego da nestanu. I dalje nisam znala ni pola njihovih
imena, pošto je većina odlučila da nikad direktno ne dolazi u kontakt
sa Psi nakazama. Bilo je lakše fokusirati sa na njihove karakteristike i
smisliti im nadimke po njima. Rakunsko Lice, Majmunske Uši,
Konjski Zub i Žablja Usta su bili oni koje najčešće viđam.
Ono što je nadimcima nedostajalo u kreativnosti, nadoknadili su u
istinitosti.
„Izveštaj o misiji? Već?” Džad je pitao, gledajući TV opet.
Posegnula sam i ručno ga ugasila.

„Hej!”
„Kasniš”, rekoh, pokazujući na sat. „Još dva minuta i instruktor
Džonson će ti zalepiti negativnu ocenu!”
„Pa?” uzviknuo je nazad. „Ovo je važnije.”
„Važnije nego biti nekad aktiviran?” rekla sam. ,Jer, poslednji put
kad sam proveravala, bio si dve negativne ocene od toga da zaglaviš
kao ispomoć Štabu zauvek.”
Bila je to zla taktika; Nikov besan pogled mi je to govorio. Ali je
znao, možda i bolje od mene, da je budućnost u kojoj Džad nikada ne
bi morao da izađe na teren je ona budućnost koju bi Džad izbegao pa
makar ga koštala obe ruke.
Ispratila sam ih napolje, prateći ih sve do sobe za trening za slučaj
da im padnu nekakve ideje o bežanju na pamet. Timovi sa kojima smo
uglavnom trenirali - Dva, Tri i Četiri - su već bili tamo, zagrevali se,
oslikavajući se na zidu od ogledala. Ovo je bio jedini deo celog Štaba
koji je zapravo mirisao kao mesto u kom ima ljudi. Zadah znoja i
toplih tela dao je ovoj sali notu stvarnog, opipljivog života. Ako ništa
drugo, bar je bilo bolje od plesni.
Instruktor Džonson klimnuo je u mom pravcu dok sam držala
vrata otvorena, a neonska svetla su mu izbeljivala već plavu kosu. I
Vida i ja smo bile oslobođene lekcija i treninga za danas, ali od sutra
ponovo počinju i za nas. Zapašću ponovo u rutinu ovog mesta,
zahvalna zbog olakšanja što ne moram da mislim ni o čemu osim o
menjanju lokacije iz sata u sat, od vrata do vrata. Životna lekcija o
tome kako da se pregura sve, zahvalite se Tarmondu.
Džad i Niko bi mogli da me mrze zbog ovoga; nije me bilo briga.
Jednostavno nisam mogla da dopustirn sebi da se hranim njihovim
strahom i pustim ga da dodatno izvitoperi moje. Vredno sam radila na
tome da otupim na ovom mestu i oni neće moći to da unište. Dobili su
moju pažnju, moju brigu, moju zaštitu, ali to ne mogu da im dam.

Istuširana, nahranjena, presvučena i sabranih misli, bila sam
spremna da se sastanem sa Džonom Olbanom. Ali on nije bio spreman

za mene.
Mnogo šta ste mogli reći za osnivača Saveza, od toga su možda

dve reči zapravo bile pohvalne. Bio je pametan čovek, niko to nije
mogao da porekne. Savez je danas ono što jeste zbog njega. Samo što
su neki mislili da treba da podigne napad na Greja na „novi nivo”, dok
su ga drugi pritiskali da ostane na istom kursu, pošto je to radilo
posao.

Mislila sam da svako ima pravo da razmisli o tako velikoj odluci,
ali sam razumela i njihovu nestrpljivost. Znam da su hteli da iskoriste
rastuće nezadovoljstvo i glasine o protestu koje smo pomno pratili.

Čula sam glasove iza vrata, tihe u početku, a kasnije dovoljno
glasne da mi skrenu pažnju. Svaka namera koju sam imala da
pokucam na vrata raspadala se što sam duže tu stajala i slušala.

„Ne”, govorio je Olban. „Moj bože, ne! Ne! Koliko puta moram da
ponovim reč da bi ušla u tvoj rečnik? To je bio odgovor i kada si prvi
put to predložio starijem menadžmentu, kada si ubedio Džarvina da
predloži savetnicima i, da, sada.”

„Nisi ovo promislio dovoljno...”
Povukla sam se unazad instinktivno, dalje od Robovog grubog
glasa.
„Misliš da možemo da nastavimo ovako bez nekakve velike
poruke koju šaljemo? Koliko ovih stvari imaš po čitavom Štabu, da
troše naše vreme i energiju?”
Olban ga je prekinuo. „Oni nisu stvari, kao što si, siguran sam,
svestan toga. Ovo nije za raspravu. Ciljevi nikada neće opravdati
posledice, ma kako pokušao da me ubediš. Nikada. Oni su deca.”
U malom mozgu, stvorila mi se misao koja se vezala sa drugom,
mnogo mračnijom, ali sam uspela da se fokusiram na ono što se
dešava. Sada.
„Ti si taj koji uvek govori sve samo da pobedi Greja, nisi li?
Skretanje pažnje bi bilo i više nego dovoljno za nas da uđemo i
razmontiramo logore i objavimo vest ostatku proklete zemlje. Ovo je
jedini način da se uvučemo unutra. Shvatili su da koristimo

falsifikovane ID kartice - ne možemo čak ni da uđemo da odvedemo
agente koje smo već ubacili u logore. Čekaju nas! Svi čekamo na tebe
da uradiš nešto! Odluči nešto!” Usledila je duga, gorka pauza. Koje
god da je reči Olban tražio, nije uspevao da ih nađe. Nisam mogla da
smirim mozak. Kakav je to plan mogao da ga uznemiri ovoliko?

„Samo te upozoravam”, nastavio je Rob, ovog puta je zvučao
mirnije, „da sam čak i ja čuo da se agenti pitaju koja nam je strategija
nadalje. Dobar broj njih misli da na kraju želiš da se pomiriš sa
Grejem. Da ti nedostaje prijatelj."

Zatvorila sam oči. To je bilo nepisano pravilo, da nikada ne
spominjemo Olbanovo prijateljstvo sa predsednikom Grejem i prvom
damom, iz nekog razloga. Kejt mi je jednom rekla da Olban nije voleo
ni da bude podsećan na posao koji je radio kao sekretar unutrašnje
kontrole - tako da, pretpostavljam da nije želeo ni da bude podsećan
na to da je jednom bio deo malog kruga ljudi koji su večeravali
zajedno u Beloj kući.

Novi glas se ubacio. „Džone, hajde da ne odbacimo ovo potpuno.
Ovo je taktika koja je bila primenjivana ranije i bila je uspešna. Ne bi
znali. Imamo mehanizme kojim možemo da sakrijemo...”

Bila sam koncentrisana na razgovor ispred sebe da nisam čula da
se neka osoba dohramala iza mene. Sve dok se nije pojavio iza mojih
leđa, kuckajući me u rame da mi privuče pažnju.

„Zadržao bih ovo za sebe na tvom mestu, njuškalo jedno”, rekao je
Kol. „Ili treba da te podsetim na onu staru izreku o mački i njenoj
radoznalosti?”

Bilo je prekasno da skočim unazad i pretvaram se da nisam
prisluškivala, a sad sam bila previše iznervirana i da pokušam.

Lekar iz Robovog tima je uradio odličan posao da ušije dublje
posekotine na Kolovom licu, očistivši i prljavštinu sa kože. Nosio je
široku majicu i pantalone koje su mu bile za par brojeva veće, ali
makar nije više nosio staru odeću prekrivenu povraćkom. Izgledao je
kao druga osoba, i bila sam im zahvalna zbog toga. Sada je bilo
mnogo lakše gledati ga, a ja sam napokon uspela da se nateram da to

uradim.
Kada mi je Lijam rekao da ima starijeg brata, zamišljala sam ga

mnogo starijeg - dvadeset i pet-šest godina, koliko i Kejt. Ali sam
načula neke iz Robovog tima kako su se žalili na njega prilikom leta u
povratku. O njegovom drskom stavu, o tome kako je imao samo
dvadeset i jednu godinu, a Olban je žrtvovao dobre operativce zbog
njega. Mali zlatni dečko.

Tri godine - samo toliko ga je razdvajalo od Lijama. Od IAAN-a.
Kol je bio deo generacije koja je bila dovoljno stara da zamalo izbegne
bolest.

„Nismo baš uspeli da se ispričamo u avionu, zar ne?” rekao je,
prebacujući mi bandažiranim prstima vlažnu kosu preko ramena.

Bio je gotovo desetak centimetara viši od brata, čega sam postala
vrlo svesna kada se nagnuo da mi prouči lice, sa piratskim osmehom
na licu. Kol je možda imao uža ramena i kukove, ali bilo je nečeg
poznatog u njegovom stavu...

Odmahnula sam glavom, pokušavajući da tako oteram crvenilo sa
lica dok sam kucala na vrata. Kucanje je naglo prekinulo raspravu
unutra. Olban je ustao od tamnog drvenog stola kada sam ušla,
zatvorio svoj laptop i isključio radio koji je tiho čavrljao na obližnjem
stolu. Rob i žabljousti savetnik su već stajali, obojica lica crvenih od
rasprave. Kada nas je ugledao, Rob je prevrnuo očima, oslanjajući se
na jednu od Olbanovih polica sa besmislenim uspomenama iz
prethodnog života.

„Gospodine”, rekla sam, „želeli ste da me vidite?”
„Pobogu, sedi, sedi”, rekao je Olban, pokazujući rukom ka jednoj
od stolica ispred sebe. „Oboje izgledate kao hodajući mrtvaci.”
„Dobro sam”, rekla sam, pa dodala, „hvala”. Mrzela sam koliko mi
je glas zvučao tiho u njegovoj blizini. Mrzela.
Olban se smestio na svoje mesto, šireći usne u osmeh koji je
otkrivao uglavnom žute zube. Čovek je retko izlazio u javnost -
uglavnom zbog ogromne nagrade raspisane za njim. Ako im je bio
potreban da snimi video-govor, uvek se njegova rošava koža očisti i

ten posvetli u post-produkciji. Voleli su, takođe, da ga fotošopuju na
slikama velikih američkih znamenitosti ili gradova i da stvore utisak
da je mnogo hrabriji da izađe napolje nego što zapravo jeste.

„Hteo bih da opušteno porazgovaramo o sinoćnoj operaciji da se
povrati agent Stjuart, ako se sve troje slažete. Mislim da to ne može da
čeka.”

Sačekao je dok se Kol nije smestio u stolicu pored mene pre nego
što se pružio preko stola da mu stisne ruku. „Ne mogu da ti opišem
koliko je lepo opet ti videti lice, moj dragi dečače.”

„Pa, blago Vama.” Kol je razvlačio reči, ne sakrivajući ogorčenost.
„Izgleda kao da ćete mnogo češće viđati ovog lepog dečka odsad.”

Prestani, rekla sam sebi, pre nego što sam postala napeta. Kol nije
bio Lijam, koliko god da su ličili. Koliko god im glasovi zvučali
slično. Koncentriši se na razlike.

Kol je bio jače građe nego Lijam, i bolje izdefinisan. Ošišao je
kosu otkad sam ga poslednji put videla, sada je bila dve nijanse
tamnije plava nego pre. Lijam koga sam ja znala je bio zapušteni
zanesenjak, topao i prijemčiv. Ovde je bio njegov stariji brat, ukočen i
pretučen skoro nasmrt, a opet je izgledao kao da je isklesan od leda.
Ne nešto drugačije od stanja u kom sam ostavila Lijama. Bilo je
grozno, užasno koliko mi je mozak brzo smenjivao jednog brata
drugim. Koliko me je razveseljavalo i skidalo kamenje sa srca da
zamišljam da je Lijam sada pored mene.

Prestani.
Žablja Usta je zatvorio vrata od kancelarije i povukao se u ugao
male sobe, ulazeći u Olbanovu senku.
„... inače nikada ne bih prekinuo tvoj oporavak,” počeo je Olban,
„ali nakon što sam čuo izveštaj agenta Medouza, izgledalo je kao da
je, da tako kažemo, došlo do konfuzije. Zainteresovan sam da čujem
šta se dogodilo iz tvoje perspektive, Rubi.”
Uopšte nisam primetila da mi se obratio dok se Rob nije odgurnuo
od police i onako plećat duboko udahnuo. Pre nego što je otišao na
teren, ošišao je opet svoju tamnu kosu na kratko; to mu je još više

naglašavalo kosti lica. Promenilo je način na koji senke padaju na
njegovu kožu.

Gospode, zašto radimo ovo? Gde je Kejt? Nikada nisam bila
saslušana bez nje, i nikada ovde, u Olbanovoj kancelariji, iza
zatvorenih vrata. Bila sam iznenađena koliko sam bila nervozna;
nisam joj verovala, ali negde, usput, izgleda da sam se navikla na
njeno tiho, mirno prisustvo koje čeka da me uhvati ako padnem.

„Da li... čekamo još nekoga?” Pitala sam, trudeći se da mi glas
zvuči staloženo.

Olban je razumeo moje pitanje. „Ovo je samo neobavezan
razgovor, Rubi. Tajnost ove operacije znači da ovaj razgovor ne
možemo da obavimo pred celom organizacijom. Osećaj se slobodno
da izraziš svoje mišljenje.”

Pritisla sam ruke na kolena kako bih ih sprečila da poskakuju.
„Agent Medouz”, počela sam, možda sam sebi zvučala suviše
glasno, „je prešao sa nama parametre tokom leta, obrazložio cilj i
saznanja koja smo imali o tom bunkeru. Takođe nas je podsetio i na
rezervne planove o kojima smo razgovarali pre polaska.”
Olbanova usta su bila širom otvorena i nevešta u skrivanju
njegovih osećanja. Jedan ugao se trznuo. „A da li je neki od ovih
planova uključivao tvoj i Vidin odlazak iz bunkera?”
„Ne, gospodine”, odgovorila sam. „Agent Medouz nam je naredio
da ostanemo na poziciji na stepeništu kako bismo ih pokrivale odatle.”
Olban se oslonio laktovima o sto i naslonio prste na glavu. „Možeš
li onda da mi objasniš zašto ste otišle?” Nisam se okrenula da
pogledam ka Robu, ali sam znala da gleda u mene. Svi su, i po težini
njihovih pogleda stekla sam utisak da je „Medouz” već odgovorio na
ovo pitanje.
Ako dovedem Roba u nevolju, pomislila sam, u kolikoj nevolji ću
se ja naći? Imao je tešku narav. Znala sam da će biti besan još kad
sam donela odluku da Vida i ja ostanemo napolju, ali to neće biti ništa
u odnosu na bes ako ga ocinkarim i kažem ostalima šta se desilo na
stepenicama. Nisam smela da im dozvolim da vide sumnju na mom