Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

je i dalje bio zakačen za brnjicu, a oboje su se vukli po zemlji i
ostavljali trag.

„Nije bitno - je l’ znaš da voziš?”
„Kao jebeni car”, odgovorila je skromno, „što?”
„Ne!” drala sam se. Grebala sam kragnu košulje, u pokušaju da
sprečim da se tkanina pretvori u davilicu. „Ne, morate da... morate da
me ostavite...”
„Ru!” vikao je Džad. „Šta nije u redu sa njom?”
„Otvori vrata!” naređivao je Bucko. „Ne, ne ti, idiote - ti ostani u
kolima!”
„Je 1’ ona dobro? Bucko?”
Lijam... To je bio Lijam, zar ne? Zvučalo je kao on, kao onaj stari
Lijam, na drugom kraju tunela. Kako je to moguće? Lekovi?
Zadnja vrata su se otvorila i Bucko je upuzao prvi, pa me prevukao
preko sedišta. Stiskala sam zube od bola, vid mi se mutio i poslednja
stvar koju sam videla bio je prizor Džada koji uskače u kola i provlači
se ispod mojih ispruženih nogu. Pokušala sam da podignem ruku kako
bih sklonila kosu sa očiju, ali nisam osećala ništa ispod ramena.
Pred očima mi je ponovo sve bilo belo. Bol je bio živ, vrištao je,
utapao je krivicu, razaranje, čak i strah. Znala sam da nestajem, da je
kraj, pošto je zvučalo kao da je i Lijam vikao.
„Bucko!” okrenula sam glavu i videla belu šaku zalepljenu za
metalnu rešetku. Bilo je strašno čuti Lijamov moleći glas, gotovo
koliko i kašljanje koje je usledilo. „Prestani, povređuješ je!”
„Oh, đavola ćeš da otvaraš ta vrata!” Prodrala se Vida. „Vraćaj
dupence na mesto, plavušice, ili ću da ga onesvestim!”
„Gde?” pitao je Bucko, sklanjajući rukom kosu sa mojih leđa i
vrata.
Nisam razumela šta me je pitao dok Džad nije rekao, „U leđa - ne
znam koliko je opasno, ali je ubo nožem.”
Automobil je fijuknuo unazad, skakutao je dok se nismo popeli na
glatku površinu auto-puta, a onda smo leteli napred uz Buckov
iznenađeni povik.

„Je l’ dobro? Je 1’ povređena? Isuse, Bucko - odgovori mi!”
Bucko mi je zadigao džemper i košulju, otkrivši gola leđa toplom
vazduhu koji je izlazio iz izduva. Začulo se iznenađeno šištanje, ali
nisam bila sigurna ko je od nas dvoje ispustio zvuk. Prsti su mu bili
poput leda kada je pritisnuo sam centar bola.

„O, bože”, plakao je Džad. Držao je moje noge u svom krilu i grlio
ih. „Ru, tako mi je žao, nisam znao...”

„Šta se dešava?” Lijam je molio za odgovor. „Je 1’ dobro?” Bucko
nije lagao - u stvari, kada je to radio, bile su to važne laži, obično da bi
zaštitio nekoga ili sve nas. Ali nas dvoje smo bili ‘Tim Realnost’, a mi
nismo imali običaj da ulepšavamo stvari. Mora da je bilo loše, pošto je
odlučio da uopšte ne odgovara na pitanje.

„Šta je sa onim likom?” pitao je. Šta god da je stavio na moja leđa
bilo je ledeno, pa onda, bez ikakvog upozorenja, počelo da peče.
Čistio je ranu, pomislila sam, dok mi se pred očima mutilo.

„Neće nam praviti probleme”, rekla je Vida uvijeno. „Nikada
više.”

„Šta hoćeš time da kažeš?” nastavio je Bucko da ispituje.
„Džekson Polok bi se postideo pred onom šoferšajbnom”,
odgovorila je tiho.
„Nisi valjda...” Džad je zvučao prestravljeno.
„Ne”, prekinula ga je, mogla sam da čujem žaljenje u njenom
glasu, „drveće i volan su uzeli sve zasluge za to remek-delo.”
„Znaš ko je Džekson Polok?” Buckove ruke su se skamenile, samo
na trenutak.
„Iznenađenje, seronjo”, rekla je, „jebeno znam da čitam.”
„Bucko!” Zvučalo je kao da je neko čupao reči iz Lijamovog grla.
Glas mu je bio ogoljeni strah, a moje srce je poskočilo kada sam ga
čula. „Reci mi da je dobro!”
„Do...bro”, uspela sam da izustim.
Osetila sam da plutam, da jedrim na ledenom talasu obamrlosti
koji mi je oduzimao osećaj u rukama, nogama, kičmi. Sve što je bilo
potrebno je da Bucko pritisne vrh igle uz moju kožu kako bi se bol

ponovo pojavio i odvukao me nazad u tamu.

22

OSEĆAJ BUĐENJA JE U ISTO VREME BIO POZNAT I POGREŠAN. Kao da
se jedno sećanje upetljalo u neko drugo, i da su se oba mučila pod
čudnom težinom deja vu-a. Čvrsto, ravno, hladno - ležala sam na
zemlji. Jakoj, tvrdoj zemlji. Nos mi je ispunio miris vlažne zemlje i
nešto specifično ljudsko, ali to nije bio veštački miris limuna iz
prošlog života Crne Beti kada je bila kombi kompanije za čišćenje.
Nije to bilo ni monotono naklapanje radio-voditelja o užasnim vestima
koje mi je dopiralo do ušiju, već mirno, duboko disanje četvoro drugih
koji su spavali čvrstim snom.

Dolaženje sebi je bilo sličan osećaj izvlačenju sa dna muljem
bogate močvare. Bol je nastupio tek kada sam stigla do površine.
Krenuo je iz donjeg dela i proširio se istog trenutka čitavom desno
stranom tela, stežući svaki mišić i tetivu do tačke pucanja. Istog
trenutka su i zemlja, i ćebad i mrak postali previše za mene. Osetila
sam fantomski stisak kožne trake oko glave i oštar, gorki ukus metala
u ustima. Tada sam shvatila da je bilo moguće da te sećanja guše, da
osetiš kako se stežu oko tvog vrata. Koža. Sve što sam mogla da
osetim je bio miris kože.

Buckov šator, shvatila sam. Ipak je bilo stvarno. Našli su me.
Džad, Vida... Podigla sam se, ignorišući negodovanje stegnutih
mišića i užasni bol u leđima. Bili su tu, spavali su poprečno iznad
naših glava, praktično jedan na drugom. Bukco. Lijam.
Ledeni vetar mi se uvukao u zadnji deo košulje, ali je bio
osveženje u odnosu na ustajali, topii vazduh unutar šatora. Imala sam

u glavi nejasnu misao da treba da pronađem čizme, ali to mi nije
delovalo ni upola važno koliko da pobegnem odatle. Da pronađem
mesto na kom ću biti sama i oslobodim vrisak koji mi se zagiavio u
grudima. Malo napred su se nalazili tinjajući ostaci vatre u sredini
čistine - starog, javnog kampišta, možda - i štrik za veš natrpan
majicama i duksericama koje su visile prebačene, zaleđene od zime.

Delovalo je hladnije nego što je bilo kada smo stigli u Tenesi.
Pronašli su ravnu čistinu gde su parkirali auto, ali sam iz osmatranja
terena na brzinu mogla da vidim da su brda ovde bila zapuštenija.
Sasušena trava je biia punija, duža i prekrivena starim, potamnelim
kamenom. Dakle, definitivno nismo bili u Nešvilu.

Udahnula sam duboko par puta na usta i vratila se nazad do gomile
ugljenisanog drveta i pepela gde su založili vatru. Bucko je ostavio
čuturicu napolju, ali su i ona i plastična flaša vode pored nje bile
prazne.

Čarape su mi bile mokre i blatnjave, klizale su se po mokroj
zemlji. Posrnula sam unapred i promrmljala nekoliko pažljivo
odabranih psovki sebi u bradu kada su noge odlučile da me izdaju.
Bila mi je potrebna čitava večnost da dođem do džipa, ali kada sam se
naslonila na desnu stranu automobila konačno sam dobila šansu da
predahnem. Ostavila sam flašu vode ispod prednjeg sedišta. Setila sam
se osećaja plastike koja me udara u prste svaki put kada bi Bucko
naglo skrenuo. Bio mi je potreban samo jedan gutljaj. Jedan jedini
gutljaj, da sperem ovaj odvratni ukus u ustima.

Vrata su bila zaključana. Izašla sam iz auta, odmahujući glavom
dok sam se kretala ka ostacima vatre. Preko panja, koji je verovatno
služio kao stolica.bilo je prebačeno tanko, sivo vuneno ćebe koje sam
podigla i obavila ga oko ramena.

Nema mesta za vas, ovde ili bilo gde drugde. Jedino dobro mesto
za uas je u tim logorima ili u zemlji sa ostalima.

Protresla sam glavom kako bih iz nje izbacila nepoželjni glas,
toliko da mi je kosa poletela oko obraza i ramena. Delovala je čisto.
Čak i meko kada je dodirnula obraze. Izvukla sam ruku ispod ćebeta i

dodirnula neuredne krajeve. Nije bilo lišća ili čvorova. Izgleda da je
neko očešljao.

Isuse, pomislila sam, umotavši se još više u ćebe. Onaj čovek...
Vukao me je za sobom, vukao pravo do...

Grlo me je bolelo. Mogla sam da čujem glasni zvuk statike u
pozadini pulsa koji se ubrzavao u ušima. U jednom užasavajućem
trenutku sam bila sigurna da se Rob vratio, da je poneo sa sobom
napravu koja je pravila Beli šum. Ali ovaj zvuk je bio tih i dalek, i
nimalo bolan.

Pratila sam ga od mesta gde sam sedela na čistini, primetivši
odmah staru pešačku stazu. Sneg je prekrio neravnu zemlju, skrivajući
oštro kamenje i rupe koje nisu praštale, ali sam videla uvijenu stazu na
kojoj nije bilo drveća. Pridržavala sam se rukama o čvrsta stabla belih
hrastova i javora. Sunce je tek provirivalo iza horizonta. Prvi zraci
bledožutog svetla su se hladili na snegu.

Kada sam se spustila do vode, osetila sam se glupo što sam uopšte
mogla i da pomislim da je u pitanju moglo da bude nešto užasavajuće i
odvratno - nešto neprirodno kao Beli šum.

Vodopad. Hučeći slap koji je izbacivao vodu u nešto što je
izgledalo kao minijaturni kanjon. Voda se prelivala preko izvijenih
vrhova kamene litice i razlivala u manje vodopade pored onog
najvećeg. Tamno kamenje koje je okruživalo jezerce se naginjalo
unapred, gotovo kao telo koje povija ramena pod naletom hladnoće.

Staza se nastavljala u nešto što je izgledalo kao drveni dok, koji je
bio izgrađen na ivici male vodene površine. Preskočila sam mali potok
koji se odvojio od jezera, slomivši tanki pokrov od leda koji ga je
uokvirivao s obe strane.

Dok je bio vlažan, tu i tamo pokriven snegom. Sklonila sam u
stranu malu svetlucavu gomilu i posadila se na samu ivicu, odakle sam
imala najbolji pogled na divlju, hučeću vodu koja se survavala u
jezero.

Sa slapa se dizala sumaglica nad svetlucavom površinom jezera.
Sagla sam se i zahvatila ledeno hladnu vodu dlanovima i pljusnula je

po licu.
Gurnula sam ruku nazad ispod ćebeta i dukserice, u pokušaju da

pronađem izvor vrelog bola u leđima. Ispupčenje urednih, jednakih
šavova je prestalo da me probada tek kada sam ga umrtvila ukočenim,
ledenim prstima.

Isprva sam pomislila da je to samo izmaglica koja mi se hvata na
obrazima. Da je vetar možda naneo kapljice vode sa slapova. Ali bol u
grlu nije prestajao, opipljiv i nepomičan, a nešto slično jecajima je
krenulo da mi se podiže iz stomaka. Nije bilo nikoga ko bi me video
kako plačem i nije bilo poente da zaustavim suze koje naviru.

Uronila sam lice u ćebe i zgužvala ga u ustima kako bih ugušila
vrisak. Kao da, kada sam jednom počela, kada sam spustila gard, da je
počelo da preliva iz mene i nisam mogla da se zaustavim. Svaka
pomisao koja mi je prošla kroz glavu je bila isflekana krvlju i mogla
sam da je osetim u grlu.

Ubila sam tog čoveka.
Ne, to nije bilo sve. Mučila sam ga strahom. Nije da on nije
zaslužio da bude kažnjen za svoje zločine; bio je u pitanju način na
koji sam to uradila, kako sam koristila onu decu, manipulisala njima i
sećanjem na njih, kao da i bez toga nisu bili žrtve. I svidelo mi se to
što sam radila. Uživala sam u tome kako je lako bilo zaposesti njegov
um, napuniti ga deo po deo užasom dok nisam osetila da puca po
šavovima. Tama koja me je obuzela u tom trenutku je bila topla.
Uzbudljiva. Njen nalet je ostavio golicavi, napeti osećaj u mojim
udovima koji i dalje nisam mogla da otresem.
Sve što sam uradila Noksu, uradila sam da mu vratim za Lijama,
ali sam tvrdoglavo ignorisala stvarnost - da Lijam nikada, nikada ne bi
to smatrao ispravnom odlukom. Pretpostavila sam da nije postojao
način da se iskupi za svoja dela, ali je on bio samo dečak - Noks ili
Ves, ili kako god da je sebe nazivao, bio je jedan od nas. Zašto je
teranje njega napolje na zimu da tamo umre lakše oprostiti nego kada
neko trampi decu da bi dobio hranu? A Mejson... mogla sam da
pomognem Mejsonu. Mogla sam da uklonim sva bolna sećanja, ali

moj prvi instinkt je bio da ga iskoristim kao oružje. Kao da nije bio
ljudsko biće i da nije zasluživao da sam donosi svoje odluke.

Možda... Možda su čuvari u logoru bili u pravu što su radili ono
što jesu opasnima. Možda je stvarno trebalo da nosim brnjicu, lance i
da budem uslovljena da slušam naređenja - osećala sam se tako
prirodno dok sam naređivala Robu, Noksu i svakom drugom detetu
koje mi se suprotstavilo u skladištu.

Učinilo me je Klensijem. Učinilo me je Martinom. Napravilo je od
mene onog Narandžastog iz autobusa za Tarmond, koji je naterao ženu
da se ubije sopstvenim pištoljem. Napravilo je od mene jednog od
bezbroj onih koji su mučili PSS-ove i čuvare u logorima tako što su im
punili glave užasavajućim slikama.

Nisam bila drugačija od njih. Nisam bila ništa bolja. Sve ovo
vreme sam mislila da ću, ako budem imala bolju kontrolu nad svojim
sposobnostima, uspeti da povratim svoj život. Ali to nije moglo biti
dalje od istine, zar ne? Bilo je sasvim moguće da je upravo to što
nisam bila u stanju da ih kontrolišem - što sam ih se plašila - jedini
razlog što ranije nisam krenula stranputicom za koju su se odlučivali
svi Narandžasti.

Tek sam tada uviđala koliko je Savez bio dobar za mene. Dali su
mi disciplinu, snagu volje i smernice kako i kada da koristim svoje
sposobnosti.To je samo dokazalo da sam bila u pravu kada sam rekla
Kejt da ne treba da budem vođa - bili su nam potrebni ljudi koji su
jači, ljudi u kojima je i dalje bilo nečeg dobrog. Ili bar ljudi koji veruju
da ih njihovi instinkti neće odvesti na ovako mračna mesta.

Ubica. Kao i svi ostali agenti u Savezu.
Ćebe je bilo vrelo i vlažno od mojih suza. Podigla sam lice u
pokušaju da ohladim i njega i pluća, ali ništa nije pomagalo. Ništa nije
brisalo slike prizora koji sam zamišljala da je Vida zatekla u prednjem
delu džipa. Ništa nije moglo da otera poslednje misli koje su mu
prošle kroz glavu par trenutaka pre nego što mu se život okončao.
Prelepa žena u kariranoj haljini, crveni bicikl, poljana, zalazak sunca
nad Los Anđelesom...

„Prestani”, gušila sam se u suzama, „prestani.”
Bolelo me je. Svaki deo tela, od zaslepljujuće glavobolje negde iza
očiju do posekotina i modrica duž leđa. Nije bilo dovoljno mesta za
sav vazduh koji mi je bio potreban plućima. Koliko god da mi se telo
treslo od jecaja, nisam mogla da olakšam pritisak. Osećala sam kao da
me neko presavija, presavija i presavija iznova, dok nije preostalo
ništa drugo nego da se polomim.
Šum vode je nadjačavao svaki drugi zvuk, uključujući i spore,
oklevajuće korake koji su lupkali po drvetu iza mene. Ali sam znala da
je tu.
„Hej”, rekao je Lijam, blagim tonom.
Izmaglica koja se dizala od vodopada je prošla između nas,
pretvarajući velike pahuljice u zastor čiste bele boje. Kada se povukla
sledećim naletom povetarca, i dalje je stajao tamo, i dalje čvrsto
stežući moje crne čizme na grudima. I dalje je imao onaj izmučeni
pogled na umornom, pepeljastom licu. Otvorio je usta i napravio mali
korak napred. Noge su mu i dalje bile nesigurne, ali me je način na
koji me je gledao, način na koji je posmatrao moje lice, učinio
nervoznom.
Ali bio je živ. Sasvim sam je stajao na nogama. Nije više bilo one
senke preko očiju. Disanje mu je bilo plitko ali ravnomerno, polako bi
udahnuo pa izdahnuo, sa ponekom malom pauzom da se nakašlje.
Lijama je oduvek bilo lako pročitati. Nije uspevao da sakrije svoje
misli i osećanja, koliko god se trudio da se nasmeje na silu. Lice mu je
bilo otvorena knjiga kao i uvek, toliko savršeno da mi je slamalo srce
čak i sada kada mu je bol grčio mišiće oko usta. Oči su mu poprimile
svetlu nijansu na ovom jutarnjem svetlu, pogledom je skakao sa mojih
očiju preko nosa do usana, kao da me nikada ranije nije video i da
nikada ne želi da prestane da gleda u mene. Bol je krenuo iz grudi i
peo se naviše, uvrtao mi iznutrice dok se konačno nisam naterala da
skrenem pogled.
„Ne znam...”počeo je, rečima začinjenim blagom dozom očaja.
„Kako da ti pomognem? Šta... šta da uradim da prestane da boli? Da ti

bude bolje?”
Lijame, ne možeš. Ne ovog puta. Ta pomisao me je naterala da se

osetim nekako sitnom, kao da je stajao i posmatrao me sa vrha
vodopada.

„Samo nemoj da im kažeš da se ovo dogodilo”, prošaputala sam.
„Molim te.”

Obrisala sam suze sa lica. Pekle su dok su mi kapale niz obraze,
niz bradu i niz vrat. Bilo me je sramota i osećala sam se poraženom,
ali je bilo ispravno da on bude osoba koja me je pronašla.

Krajičkom oka sam videla kako klima glavom. Naravno da je
razumeo - i sam se gomilu puta osamio da drugi ne bi videli kako se
raspada u najsitnije komadiće. Kada imaš ljude koji se oslanjaju na
tebe, ne možeš da im pokažeš ništa drugo do hrabro, odlučno lice jer
ćeš u suprotnom i sam oslabiti njihovo samopouzdanje.

„Sigurno ima nečega u onoj medicinskoj... u torbi”, rekao je,
„nešto što će ti pomoći da se odmoriš ili da... da...” Dakle uspeli su da
donesu lekove nazad u kamp. Bucko ih je razdelio. Sama činjenica da
je Lijam bio u ovakvom stanju je značila da pljačka nije bila uzalud -
nešto dobro se izrodilo iz nje.

Uzela sam čizme kada mi ih je ponudio, pa ih navukla na noge.
Utrnulost se širila od prstiju na nogama, putovala ka zglobovima i
listovima, a ja sam čekala da obuzme čitavo telo. Bila sam toliko
umorna, i toliko me je sve bolelo. Osetila sam kako klizam pod ravni,
sivi led i da nemam snage da se izvučem iz njega. Duboko sam
udahnula i povila glavu unazad - kao da će to biti dovoljno da zaustavi
suze.

„Reci mi”, molio je. „Ne mogu... Ovo je... ovo je previše.”
Previše. Mozak se čvrsto držao te reči. Previše. Previše. Previše.

Kleknuo je pored mene, a njegova Adamova jabučica je drhtala
kada je progutao knedlu; nisam mogla da sklonim pogled sa nje, dok
nije posegnuo za mojim licem i prstom prešao preko ožiljka na mom
čelu. Nakon što nisam ustuknula, osetila sam da dodirom lakim poput
pera prelazi preko moje slepoočnice i obraza. Ruke su mu bile

ispucale od vremenskih prilika koje nisu praštale i grube na dodir dok
ih je provlačio kroz moju kosu do šupljine iza ušiju. Zatvorila sam oči
i pustila da palčevima obriše sitne pahulje snega koje su mi se
nahvatale na trepavicama.

Pomeri se, rekla sam sebi, nateravši se da otvorim oči. Pomeri se -
pošto on nije planirao da to uradi. Mogla sam da osetim kako se
naginje ka meni, pa spušta glavu ka mojoj i uradila sam isto to,
iskrenuvši lice kako bih se susrela sa njim na pola puta. Lijamove oči
su bile zatvorene i izgledao je, bar na trenutak, kao da je zarobljen u
nekakvom snu. Mogla sam da osetim njegov topli dah na usnama.

Dodir je bio toliko samouveren, a ja sam toliko dugo čeznula za
njim, da sam na trenutak tog hladnog jutra zamalo zaboravila šta sam
uradila.

Da nije trebalo uopšte da me poznaje, pogotovo ne da mu bude
stalo da pokuša ovako nešto.

Previše.
„Šta to radiš?” šapnula sam.
Svaki deo njegovog tela se sledio, a mogla sam da prepoznam
paniku na njegovom licu. Lijam je trgao ruke s mene, izgubivši
ravnotežu. Pokušao je da se pridigne na noge, ali je bio prespor i
suviše slab. Najviše što je mogao da uradi bilo je da skrene pogled dok
su mu se vrhovi ušiju crveneli. Bio je na nogama i udaljavao se pre
nego što je osećaj njegovog dodira nestao sa moje kože.
Promumlao je nešto, pa gurnuo šake ispod pazuha i odmahnuo
glavom. Udaljavao se krupnim koracima, a ja sam se pitala kakav sam
izraz imala na licu kada je njegov odgovor bio tako izgubljen pogled.
„U redu je”, rekla sam mu, iako je to bilo toliko daleko od istine
da bih se verovatno smejala da već nisam bila uplakana. Bilo je
neverovatno - nisam imala pojma da je moguće da nastaviš da toneš,
čak i kada pomisliš da si dotakao mračno dno života.Time što sam ga
pustila da priđe toliko blizu, da me uteši nakon svega što sam učinila,
pala sam najniže.
Pre nego što sam uspela da završim rečenicu, Lijam je ponovo

pričao, a onaj čudni ton se ponovo čuo u njegovom glasu. Čak i dok je
pričao, odmahivao je glavom. „Rubi... Ti si Rubi. Bucko mi je rekao
da ste ti i Vida i onaj mali drugar pomagali njemu da me pronađe.
Rekao mi je da se ti i ja nikada ranije nismo sreli, ali sigurno jesmo,
morali smo, jer znam tvoje lice. Znam tvoj glas. Kako je to moguće?”

„Pričala sam sa tobom dok si bio bolestan”, rekla sam, osetivši
kako mi se stomak okreće. „U onom skladištu u Nešvilu.”

„Ne - ne - mislim, da, znam da jesi.” Lijam je brbljao potreseno.
Hodao je levo-desno uskim drvenim dokom. „Nije to to, znam da
nije.”

Okončaj ovo sada. Nemoj više da uvijaš i razvlačiš. Preseci to
jednim potezom i završi sve ovo.

„Ja sam iz Saveza”, izbrbljala sam, zato što je to bila jedina stvar
za koju sam znala da će ga zaustaviti da mi se ne približi - jedina stvar
koja je mogla da promeni njegov sažaljivi izraz lica u potpuni prezir.

„Ti...” počeo je. „Šta? To nije... to nije moguće.”
Logori. Morala sam da mislim o logorima koje ćemo osloboditi
čim ove podatke budem odnela Kolu i Kejt. Na sve dobro što će
proizaći iz ovoga, što će se izdići iz bare krvi koja se skupljala oko
mojih stopala i tragova dima i vatre koje su moja stopala ostavljala za
sobom. To je bila moja budućnost. To je jedino što mi je preostalo.
„U pravu si, doduše. Jesmo se sreli ranije”, rekla sam. „U sigurnoj
kući u Merilendu. Dala sam ti novac koji ti je brat poslao, sećaš se?”
Sada se sećao. Mogla sam da vidim to na njegovom licu i po
načinu na koji je radio ramenima. Pogled mi je ostao prikovan za
drveće iznad njegove glave, a ruke obmotane čvrsto oko grudi kako
bih pokušala da zarobim ono malo toplote što je ostalo u meni.
Izgledao je kao da će svakog trenutka da povrati.
„Ali si pobegla, zar ne?” rekao je Lijam. „Zato što bi mi Bucko
rekao. Ne bi mi prećutao tako nešto. Bila u Savezu, ali sada si...”
„Ja sam u Savezu, kao i Vida i Džad.” Znala sam Bucka dovoljno
dobro da razumem zašto nije dozvolio Lijamu da sazna tako nešto.
„Nije ti rekao zato što je znao da ćeš pokušati da pobegneš. Ali on i ja

imamo dogovor.”
„Ja ne... ne shvatam”, uspeo je nekako da izusti. Opet se

udaljavao, prelazeći šakom preko lica. „Dogovor?” Već sam zabola
nož u njegove grudi. Dovoljno je bilo samo da ga okrenem i okončam
sve ovo zauvek.

Nemoj, šaputao je sićušni glasić. Ne opet.
Zurio je u mene, čekao, tresući se od hladnoće ili besa, nisam bila
sigurna. Prišla sam mu, a on mi je to dozvolio. Lijam je sada teže
disao, grudni koš je zviždao kada sam posegnula za donjim porubom
jakne njegovog brata i pokidala šavove koje je Kol na brzinu napravio.
Fleš-disk je bio najobičniji crni kvadar, sa zlatnim labudom Leda
korporacije ugraviranim na sebi. Bio je topao od blizine njegovog tela
u poslednjih nekoliko sati - možda i dana.
Lijam se povukao unazad, a svaka misao koja mu je prošla kroz
glavu mu se ocrtavala na licu.
„Šta je to kog đavola?”
„Tvoj brat”, rekla sam. „Poslao nas je da te nađemo. Uzeo si
njegovu jaknu umesto svoje kada si pobegao u Filadelfiju. I poneo ovo
sa sobom.”
„Šta je to?” ponovio je, opet pokušavši da ga zgrabi. Stisla sam
šaku i gurnula prokletu stvar u džep pre nego što dođem u iskušenje da
uradim nešto glupo. Sve ovo zbog malecnog parčeta jeftine plastike.
„To su poverljive informacije”, rekla sam mu, nateravši stopala da
krenu unapred, uz stazu. „Iz operacije koju je tvoj brat vodio.”
Deo mene se nadao da neće krenuti za mnom. Da će ostati dole i
da ću moći da se vratim i prođem kroz kamp, išetam iz ove šume koja
godbila i samo nestanem. Ali ništa u mom životu nikada neće biti tako
lako. Umesto toga se probio pored mene na stazi, napravivši par
koraka kao da posrće u vodi do kolena, nesiguran i izmučen kašljem
koji je prouzrokovala tečnost zarobljena u plućima. Instinktivno sam
posegnula rukom za njim da ga zadržim da ne padne, ali je istrgao
ruku iz mog stiska i nastavio da maršira napred, dozivajući Bucka.
Mora da nas je već uveliko tražio. Sreli smo ga na stazi, na mestu

gde je skretala ka kampištu. Videlo se da je u potpunom haosu,
pospanih očiju i u izgužvanoj odeći; mozak mu je verovatno i dalje
spavao, pošto mu nije palo na pamet da obuče jaknu ili obuje cipele,
uprkos ledenoj jutarnjoj temperaturi.

„Šta je?”povikao je, posmatrajući nas naizmenično. „Šta se
dešava?”

„Ne mogu da verujem”, začuo se Lijamov škripavi glas. „Kakvu
bre ti igru igraš ovde?”

Bucko je treptao zbunjeno. „O čemu ti...?”
„Znam sve!” Lijam je besno došetao do njega, i dalje jedva dišući
od uspona stazom. „Koliko dugo si planirao da to kriješ od mene?
Savez? Stvarno? Isuse - pa ti bi trebalo da si pametniji! Napravio si
dogovor sa njima?”
„Oh.” Bucko je protrljao šakom čuperke tamne kose i ispustio
dugi, ogorčeni uzdah. Imala sam otprilike tri sekunde da usmerim
Lijamovbes nazad na sebe pre nego što Bucko kaže nešto zbog čega će
stvarno zažaliti.
„Da, o tome!” Lijam je pojurio ka kampištu, marširajući do
ugašene vatre. Nije mi dozvolio da mu priđem dovoljno blizu da
pričam sa njim.
„Hoćeš li me, molim te, saslušati?” pitala sam. „Sve ovo je bila
moja ideja - sve. Tvoj brat nas je poslao da nađemo fleš i tokom te
potrage smo naišli na tvog prijatelja. Pristali smo da ne dajemo
nikakve informacije o vama Savezu ako nam on pomogne da te
pronademo. I da ćemo vam pomoći da dođete do Kalifornije kako
biste pronašli Zu.”
Isprva sam pretpostavila da su Buckove razrogačene oči sevnule
ka meni jer je bio šokiran mojom sposobnošću da iz rukava vadim
jednu laž za drugom. Ali jedan deo mene je sigurno znao, čak i u
trenutku dok sam to izgovarala, da sam odabrala da se kladim na
pogrešnog konja.
„A kako ti znaš za to?” Lijam je zahtevao da mu odgovorim.
„Odakle tačno ti nju poznaješ?”

Progutala sam knedlu, obgrlivši se rukama još jače, dok su mi
izgovori punili glavu, svaki sve gori od prethodnog. „Odgovori mi!”

Trgla sam se. „Samo sam... čula priče o njoj - od Bucka, to jest.”
Lijam se okrenuo ka Bucku, lice mu je gorelo od besa i neverice.
„Šta si joj još rekao?”
„Ništa! Li, moraš da se smiriš - molim te, sedi. Saslušaj me.”
„Ne mogu da verujem! Zar ne shvataš da oni imaju mogućnost da
je pronađu? Da li želiš da je uzmu pod svoje? Zu... obećali smo joj da
ćemo... mislio sam...”
„Nije mi rekao ništa o njoj, osim toga da je putovala sa vama neko
vreme”, rekla sam mirno. Lijam je bio zaštitnički nastrojen na različit
način za svakoga od nas, ali Zu je bila poseban slučaj.
„Ne mešaj se, Zelena!” I dalje je bio u potpunosti skoncentrisan na
Bucka. „Šta si joj još rekao? Šta je još izvukla iz tebe?” Trgla sam se,
jedna jedina reč me je izbacila iz ravnoteže.
„Kako si je nazvao?” Prekinuo ga je Bucko. Naravno da je i on
uhvatio.
„Šta? Sad mi nije dozvoljeno da je zovem po imenu?” I dalje je
vikao. Izraz lica mu je bio pun ruganja. „Kako hoćeš da te zovem?
Kakvo je pametno ime Savez smislio za tebe? Bundeva? Tigrica?
Mandarina?”
„Nazvao si me Zelena”, rekla sam.
„Ne, nisam”, odgovorio je. „Zašto bih te kog đavola tako nazvao.
Znam šta si ti.”
„Jesi”, insistirao je Bueko. „Nazvao si je Zelena. Stvarno se ne
sećaš?”
Osetila sam kako mi srce lomi led kojim je bilo okovano i počinje
da divlje lupa, sve jače iz trenutka u trenutak tišine koja je usledila.
Bes ga je brzo pustio, zamenila ga je zbunjenost koja se pretvoriia u
otvoreni, ogoljeni strah dok je pogledom skakao sa jedno na drugo.
„Okej”, rekla sam, pa podigla ruke u slabašnom pokušaju da ga
ućutkam, „u redu je. Zovi me kako god hoćeš, nije kao da je bitno...”
„Je l’ se ti to zezaš sa njim? Je l’ ga primoravaš da bude fin prema

tebi?” pitao me je Lijam. Lice mu je bilo crveno, izgledalo je kao da se
njegov bes pretvara u strepnju. Gledao je u svog najboljeg prijatelja i
video stranca.

Nisam mogla da uhvatim korak sa njegovim stalnim promenama
raspoloženja, i uhvatila sam sebe da se pitam da li je uopšte vredno
trošiti energiju na pokušaje. Sećanje na ono što se dogodilo kada me je
pronašao dole pored vodopada je isparilo kao izmaglica na suncu.
Možda sam i izmislila sve to.

„Je l’ ti mene zajebavaš?” rekao je Bucko. „Nakon onoga što se
desilo u Ist Riveru? Je l’ treba da te podsećam da, dok je Klensi Grej
uspeo da te pretvori u svoju pudlicu, nije mogao ni da me čačne?”

„Ne sećam... Šta?” Lijamov dah kao da je eksplodirao iz njega. „O
čemu ti pričaš?”

Oh, pomislila sam, sranje.
Kada sam ušla u njegovu glavu i izvukla sebe iz Lijamovih
sećanja, morala sam da... prepravim neka od njih, inače ne bi imala
smisla. Noć kada smo pokušali da napustimo Ist River je bila jedna od
njih, pošto je čitava ta užasavajuća epizoda pokrenuta time što sam ja
spustila gard i verovala Klensiju iako nije trebalo. Bila sam ključni
deo te priče.
Ali sada... šta li sam ubacila umesto toga? Jesam li samo obrisala
tu noć u potpunosti? Prebirala sam po mislima, u pokušaju da iskopam
slike koje sam ubacila na to prazno mesto, ali je sve bilo crno, i crno i
crno.
Bucko se okrenuo i prostrelio pogledom koji bi spalio čitave
planinske lance.
„Zbogčega gledaš u nju? "Eksplodirao je Lijam. „Ne znam ni šta ti
tražiš ovde, i to sa njima!”
„Svi smo pokušavali da pronađemo tebe!” odgovorio mu je
Bucko. „Svi mi smo samo pokušavali tebi da pomognemo!”
„Oh, koji vam je više?” začuo se Vidin pištavi glas iz ša-tora. „Je
1’ možete vas dvojica da jebeno ućutite više i vratite se maženju u
tišini? Ne moramo da slušamo istu ovu usranu svađu deseti jebeni put,

a nije još ni pet UJUTRU!” Džad je herojski pokušao da je ućutka, ali
je šteta već učinjena.

„Ti... ti... ja ne mogu...” Bucko je mucao, suviše besan da sastavi
krštenu rečenicu. „Izlazi napolje. Odmah!”

„Dođi po mene, veliki dečače”, otpevušila je. „Znam da nemam
delove koje voliš, ali nešto ćemo već da smislimo.”

„Oh, kao na primer mozak koji funkcioniše?” povikao je.
„Bucko!” izgubila sam živce. Znala sam kakva je - on je samo
igrao kako je ona svirala. „Vido, molim te izađi napolje. I ti, Džade.”
Izašla je obavijena ćebetom graciozno kao što bi kraljica nosila
odoru. Efekat je donekle bio upropašćen činjenicom da je njena
isprana plava kosa štrčala uvis sa obe strane glave kao da ima rogove.
Džad nije izgledao mnogo bolje - ne znam da li sam ga ikada videla sa
takvim tamnim krugovima oko očiju.Tromo se vukao za njom u svojoj
bolničarskoj jakni, pa seo sa druge strane ognjišta.
„Ne pada mi na pamet da menjam mišljenje, zato nemojte ni da
pokušavate da mi prodajete tu vašu priču o tome kako je Savez sjajan,
kako su agenti divni”, rekao je Lijam, ruku prekrštenih preko grudi.
„Recite Kolu da se jebe. Nije potrebno da on - ni vi - brinete o meni!”
„Kaže dečko koji je bio više nego jednom nogom u grobu kada
smo ga našli”, rekla je Vida, prevrćući očima. „Nema na jebeno čemu,
uzgred budi rečeno.”
„Kunem ti se da nemamo nikakvih drugih motiva osim da
uzmemo fleš i ispunimo svoj deo pogodbe”, rekla sam mu, dok sam
posmatrala kako mu se grudi bore sa naporom da uhvate dovoljno
vazduha. Bilo je lakše pričati sa njim kao da je stranac. A ovako bled,
mršav, neobrijan i prljav kakav je bio, nije ga bilo teško zamisliti kao
stranca.
Ovo nije Lijam, pomislila sam. Nešto nije u redu.
„Je 1’ to činjenica?” Pitao je Lijam hladno. „Nisam tražio ništa od
ovoga i poslednja stvar koju želim je da mi glumi dadilju neko kao što
si ti.”
Trebalo mi je sekund duže nego ostalima da shvatim da je

poslednja strelica bila odapeta u mom pravcu.
„Hej!” ubacio se Džad. „Mi samo pokušavamo da pomognemo.

Nema potrebe da budeš bezobrazan!”
„Li, previše dramiš”, otpočeo je Bucko.
„A ti - bože, kao da si dobio nove naočare, auto i neke džidža-

bidže i odjednom si umislio da si Rambo u džungli. Nikada ne bih
pomislio da ćeš ti pristati na sve ovo.”

„Ako nam on veruje”, Džad je ponovo pokušao da ga urazumi,
„zašto ne možeš i ti?”

„Savezu?” Lijamov smeh je zvučao kao da reži. „Jesi li stvarno
toliko glup?”

Podigao je ruku da bi prekinuo šta god da je Vida planirala da
kaže. „Pričaju o tome kako će da rehabilituju decu, ali ne rade ništa
drugo sem što ih drže kao taoce. Pričaju o tome da će da obuče decu
da se brane, a onda ih ubede da odu i poginu za njih. Ili smo u
logorima, ili smo u Savezu, ili smo u bekstvu, a to i nije baš izbor. Šta
je ono što ja hoću? Izbor. Samo jedan. I ovo što sada radim je baš to -
pravim izbor. Vama je možda okej da se vratite u naručje tih ubica, ali
ja ću se držati što dalje mogu od njih. Od vas.”

Nakon toga je zaćutao, probio se ramenima pored Bucka i mene i
krenuo nazad istom stazom ka vodopadu. Bucko me je pogledao
iskosa, ali sam nastavila da gledam u Lijama dok sam se spuštala na
panj, odsutno trljajući šavove u donjem delu leđa.

„Da li stvarno misliš da ovog puta hoće da idem za njim?” pitala
sam ga.

Bucko je uzdahnuo, pa protrljao šakom ruke da otera hladnoću i
pošao za prijateljem niz stazu. Nisu odmakli daleko; da sam se podigla
na prste mogla bih da vidim gde je Lijam stajao, naslanjajući se na
drvo. Isprva je izgledalo kao da se Bucko pažljivo drži na odstojanju,
kao da ne želi da ponovo isprovocira Lijamov bes. Ali je onda on
nešto rekao, izvinio se, pošto je sledećeg trenutka Bucko stajao pored
njega, držeći mu jednu ruku na ramenu, drugom pokazujući nazad u
našem pravcu.

„Ne mogu da verujem da je rekao sva ona sranja”, mumlala je
Vida. „Ovaj klinac ima više promena raspoloženja nego prosečna
žurka za prvi rođendan.”

„Nisam ni shvatao da nas toliko mrzi...” rekao je Džad.
„Ne mrzi te”, uveravala sam ga, i dalje posmatrajući momke. „On
mrzi Savez. Misli da nam je bolje bez njih, da nam nije potreban.”
„Pa, mi smo mu bili potrebni”, rekla je Vida, „vrlo potrebni u
trenutku kada se davio u sopstvenom šlajmu.” Džad je bio tih, čak i
dok me je gledao kako posmatram ostale. Kada sam bacila pogled na
njega da ga pitam šta nije u redu, samo je pogledao u stranu i uposlio
se iskopavanjem Buckove jakne iz šatora. Naterala sam sebe da
sednem na jedan od panjeva oko logorske vatre, dok mi je čitav mozak
pulsirao svakim otkucajem srca.
Prošlo je dobrih deset minuta pre nego što su se Bucko i Lijam
vratili do nas. Bucko je i dalje odmahivao glavom, očigledno
iznerviran. Lijam je držao glavu pognuto, sve nas izbegavajući. Ledeni
vetar ili stid su mu obojili vrhove ušiju u crveno. Držao je ruke
nabijene u džepove dok se vukao polako, pored nas i pravo u šator.
„Pristao je da ostane zasad”, rekao je Bucko. „Želi da ode u
Kaliforniju kako bi našao Zu, ali ne želi da bilo ko od vas može da nas
prati - verovatno ćemo morati da se razdvojimo pre nego što stignemo
do granice.”
„Tom dečku fali po koja daska u glavi, zar ne?” pitala je Vida,
prevrćući očima. Džad se pribio blizu njih dvoje, pa dodao jaknu
zahvalnom Bucku koji je drhtao. „Nemoj da zaboraviš da nam
pošalješ razglednicu kada vas uhvate i strpaju vaše guzice nazad u
logor.”
„Nastaviću da ga obrađujem”, obećao je Bucko. „Samo mora da se
ohladi malo.”
„Znam”, rekla sam. „Hvala ti.”
Ali sam znala da to neće biti dovoljno.

23

REZERVAT PRIRODE NATURAL FOLS SE NALAZIO U OKLAHOMI, na
mestu koje je većina nazivala visoravan Ozark, gore na samom
severoistočnom delu države, gde je bilo stvarno ludački hladno u
decembru. Bucko me je na brzinu sproveo kroz kamp dok smo se
vraćali ka ostalima. Tti i tamo su stajali stolovi za piknik, postojao je i
parking za kamp-kućice, kao i bezbroj pešačkih staza koje su se
ukrštale. Jedino što je stvarno bilo važno je da je kampište bilo
napušteno.

„Je l' te boli?” pitao je, pa ubacio još jednu granu u vatru koja se
rasplamsavala.

„Dobro sam. Samo hoću da znam šta se dogodilo.”
Pomerila sam se, ostavivši mu pola mesta na panju da ne bi morao
da sedne u sneg, prebacila jedan deo ćebeta preko njegovog ramena, i
na taj način ga još više privukla sebi. I dalje je mirisao na deterdžent
za rublje i sredstvo za dezinfekciju ruku, ali sam sada mogla da
namirišem i zemljane note - one koje su odavale koliko je tačno noći
proveo spavajući na zemlji, bez tuša u blizini. Jadničak se verovatno
osećao kao da će umreti zbog toga.
„Okej”, rekao je, pa duboko udahnuo.
Znali su, istog trenutka, da nešto niije u redu kada se Olivijina
polovina tima vratila bez nas. Ona i njena grupa od desetoro Plavih su
se vratili bez većih povreda, sa onoliko zaliha koliko su mogli da
prenesu preko vode. Bret se nije pojavio još dva sata posle njih,
mučeći se preko natopljenog parkinga sa Džadom koji je i dalje bio

prebačen preko njegovog ramena. Njegov tim nije tako dobro prošao -
samo njih petoro se vratilo nazad, a ja nisam bila među njima.

„Pokazao sam Oliviji kako da na pravi način daje deci lekove,
nakljukao Lija, pa smo ga odneli do auta. Veći deo noći smo proveli
vozajući se naokolo, u pokušaju da uhvatimo internet signal i
preuzmemo najnovije informacije sa tragačke mreže. Svi smo bili
sigurni da su te PSS-ovi uhvatili.”

„Malo je falilo”, prošaputala sam, ali mislim da me nije čuo.
„Čak i pre nego što smo pronašli mrežu na koju bismo se nakačili,
Kejt je poslala poruku preko četera. Ispostavilo se da si uslikana
profajlerom, napravom kojom ti je PSS-ovka zaslepela lice. To nije
samo izbacivalo tvoj profil za PSS-a ili tragača da bi saznao o kome se
radi. U isto vreme je takođe ažuriralo isti taj profil sa vremenom i
lokacijom u obe mreže, PSS-ovskoj i tragačkoj.
Znači tako je Rob znao gde da me traži. pomislila sam.
„Ali kako si znao gde da tražiš Roba?”
„Isprva nismo znali. Koristio je lažno ime.” Bucko je spustio
pogled na mesto gde su mu prsti stajali isprepletani. „Ažurirao je
tragačku mrežu da kaže da si pokupljena. Kada se to desilo, mogao
sam da pogledam njegov profil - da vidim kakav automobil je vozio i
sa kojim tablicama. Nismo bili daleko od te oblasti, ali me i dalje
iznenađuje da smo te tražili toliko blizu. Nakon što smo te našli, došli
smo ovde - i ulogoreni smo već skoro četiri dana.”
„Hvala”, rekla sam nakon kratke pauze, „što niste odustali od
mene.”
„Stvamo misliš da bismo to uradili?” pitao je. „Da ne bismo
uradili sve što je potrebno da te pronađemo?”
„Nisam tako mislila”, rekla sam. „Samo...” Možda bi bilo bolje da
ste im dozvolili da me odvedu. Zujanje u ušima je utopilo sve ostale
zvukove, toliko da sam osetila nalet panike. „Ako on nije srećan što
smo u blizini, možda bi bilo najbolje da se razdvojimo.”
„Ne. Nema smisla da to uradimo”, rekao je Bucko. „Ne mogu da
ispratim sve ove silne promene vremena. Potpuno je poludeo kada te

je video - bukvalno mu se neka daska otkačila u glavi. Nikada nisam
video ništa slično. Možda je neki deo njega i ranije shvatio da ste iz
Saveza, čak i pre nego što si mu rekla... To je jedina stvar koja mi
pada na pamet zbog koje bi mogao ovako da se ponaša. Lijam kog ja
poznajem nikada ne bi želeo da napusti neku decu ukoliko bi verovao
da možemo svi da se slažemo - mislim, i sama si dokaz toga. Ali
izgleda da je, od trenutka kada mu je postalo malo bolje stalno
razdražljiv. Lako plane.”

„Nema razloga da nam veruje”, objasnila sam mu. „Razumem i
zašto.”

„Slušaj, ja neću da biram”, rekao je Bucko. „Ne mogu da ga
pustim da opet ode negde sam, ali ne planiram ni tebe da ostavim.To
znači da moraš da nađeš način da ovo uspe, razumeš? Moraš da ga
ubediš da ti veruje. Čekaj - zašto odmahuješ glavom?”

„Mislila sam ono što sam mu rekla”, odgovorila sam. „Nije baš
bila potpuna istina, ali je najbolje što sam mogla da uradim. Pomoći
ću vam da odete gde god da odlučite, a onda se vraćam da sa Kolom
okončam sve ovo.”

Buckov stisak se pojačao, ali šok, bol i strah kojima je odisao su
me gušili dok sam pokušavala da dođem do reči.

„Znaš... znaš koliko je ovo važno. Imam osećaj kao da ako sama
ne budem tamo da se postaram da se dogodi, ako se sama ne uverim
šta je izazvalo sve ovo” - pokazala sam na njega pa na sebe - „da
nikada neću oprostiti sebi. To je bio njegov san, sećaš se?”

„Ne”, šapnuo je, „ne mogu ponovo da prolazim kroz sve ovo - ne
može da bude onako kako je bilo sa Zu, kako je bilo poslednjih šest
meseci. Znam da je sebično, ali ja moram da budem siguran da si
bezbedna, a nikada nećeš biti bezbedna sa njima. Bar razmisli o tome,
okej? Daj i ti meni šansu da ti promenim mišljenje.”

Ne, pomislila sam, pa mu uputila slabašni, uveravajući osmeh. Čak
ni da me Lijam nije gledao sa toliko mržnje u očima, čak i da me je
poljubio dole kod vodopada, to ništa ne bi značilo. Nisam bila prazan
list papira kao kada su me Lijam, Bucko i Zu pronašli. I do tada sam

uradila stvari kojih sam se stidela, sigurno, ali sada je sve to otišlo
toliko daleko da nije bilo povratka nazad, a u njima je bilo suviše
svetlosti da bih ih povukla tamo sa sobom.

„Videćemo", rekla sam, stisnuvši mu prste, „videćemo.”

Uprkos činjenici da nije imao mapu i da nije imao način da
preuzme najnovije ažuriranje sa mreže tragača kako bismo lakše
pronašli put, Bucko je i dalje insistirao na tome da što pre izađemo iz
parka. Imali smo još jednu noć da se odmorimo, pa bismo nastavili
dalje na zapad sa prvim jutarnjim svetlom.

Sumnjala sam da je razlog bio taj što je bio u žurbi da stigne u
Kaliforniju. Bucko je stigao do same tačke pucanja svojom
sposobnošću da stvari rešava na svoj hladni način - i fizičkom i na
emocionalnom nivou. Nisam smela ni da pomislim šta je Vida bila
spremna da uradi sledeći put kada joj održi predavanje o hipotermiji,
ali sam pretpostavila da je podrazumevalo držanje Bucka, logorsku
vatru i dobro odmeren udarac moćima. I dalje nije shvatala da on nije
bio zabrinut za sebe.

Hladno vreme je uništavalo Lijamova pluća. Šištao je, disao
isprekidano, krkljao i kašljao svaki put kada bi pokušao da hoda iole
brže od teturanja. Umesto da pokuša da skupi razbacane stvari, čučnuo
je pored Džada i pomogao mu da zapali vatru, prepirući se da li je
Rođen u SAD bolji album Brusa Springstina od Rođen da beži.

Kada su završili tu raspravu, otišli su do zadnjeg sedišta terenca da
uzmu po još neki sloj odeće koju bi mogli da navuku na sebe. Lijam je
bez razmišljanja posegao za svojom starom kožnom jaknom i navukao
je preko tanje, sive koju je uzeo od Kola.

„Ali to je...” Džad je krenuo da se pobuni. Odmahnula sam glavom
odsečno i čučnula pre nego što je Lijam uspeo da se okrene i vidi šta
ga je nateralo da ućuti. Nakon toga sam se trudila da mu dam prostora,
išla bih desno kada god bi on odlučio da ide levo, uvek držeći vatru
između nas. Do trenutka kada je Džad počeo da otvoreno traži večeru,
delovalo je kao da se Lijam opustio. Dovoljno bar da se nasmeje kada

se Bucko sapleo i krešteći pao na zemlju, a sledovanja hrane u
njegovim rukama poletela u vazduh.

„Pitala sam se šta se dogodilo sa ovim”, rekla sam dok sam mu
pomagala da skupi paketiće obmotane folijom.

„Najveći deo smo morali da ostavimo za sobom”, rekao je Bucko
nakon što smo se vratili do mesta gde su ostali sedeli nadvijeni nad
logorskom vatrom. „Uglavnom smo poneli ono što je moglo da nam
stane u džepove. Bilo je dovoljno do sada - okej, ko hoće koju?”

„Ja hoću kinesku čokoladicu sa smokvom ako ih ima”, rekao je
Džad.

„Francuska od koštunjavog voća”, nadovezala se Vida. „Srebrno
pakovanje.”

„Je l’ uopšte neko shvatio odakle je došlo sve ovo?” pitala sam.
„Ili zašto je uopšte bilo tamo i propadalo?”

„Odlučili smo da to pripišemo tome da je predsednik jedno
lažljivo đubre, a da ostatak sveta uopšte nije ni upola sranje koliko
smo mislili”, odgovorila je Vida. „Kraj priče.”

Sve ovo vreme je predsednik Grej insistirao u svakom svom
nedeljnom obraćanju da su Amerikanci ostali sami, da se bez pomoći
staraju za sebe i svoje sunarodnike. Ponavljao je to iznova i iznova,
kako bi mogao da napadne Ujedinjene nacije zbog ekonomskih
sankcija koje su uvele našoj zemlji. Niko nije sarađivao sa nama, pa
smo morali jedni sa drugima da sarađujemo. Niko nije hteo da nam
pošalje finansijsku pomoć, pa je nekoliko onih koji nisu izgubili
najveći deo svog ogromnog bogatstva kada je berza propala moralo da
donira novac. Amerikanci će pomoći Amerikancima.

Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Japan, Nemačka - oni
jednostavno ne mogu da shvate kako to rade Amerikanci, rekao je
jednom. Njih nije pogodio IAAN, nije ih ubadala oštrica našeg bola.
Gledala sam ga na jednom od TV-a u atrijumu dok smo još bili u
Štabu, a lice mu je izgledalo starije i pepeljastije nego samo nedelju
dana ranije. Delovalo je kao da sedi u staroj Ovalnoj kancelariji, ali
Niko mi je ukazao na svetle ivice u uglovima slike, što je značilo da je

korišćena neka vrsta zelene sobe. Čovek koji je imao na raspolaganju
sve moguće vrste zaštite je odlučio da se ne vrati u Vašington od
trenutka kada se desilo prvo bombardovanje - samo se selio iz jednog
solitera na Menhetnu u drugi.

Ne shvataju da je potrebno napraviti odredene žrtve u ovakvim
vremenima, nastavio bi Grej. Da mi možemo da se izdignemo iznad
ovoga, uz dovoljno vremena i posvećenosti. Mi smo Amerikanci, i
uradićemo to na svoj način, kao što smo to uvek i radili... Činilo se da,
što je duže govorio, što je više reči koristio, da su te reči manje
značile. Bio je to neprekidni izvor ideja koje su bile monotone kao i
njegov glas. Sve što su radili ovih dana bilo je da nas vrte, vrte i vrte
ukrug dok nam ne bude previše muka da bismo slušali šta su zapravo
govorili.

„Šta je sa tobom?” pitala sam Lijama. „Gladan?”
Vreme, tišina i očigledna posramljenost zbog prethodnog nervnog
sloma su Lijama malo omekšali - prvo prema Džadu, koji ga je,
uprkos svemu što je Lijam rekao ranije, posmatrao na način na koji
mala deca posmatraju svog omiljenog bejzbol igrača. Pa zatim prema
Vidi, čija šarmantna ličnost nije dozvoljavala da bude dugo
ignorisana. Mogla sam da vidim da je i dalje bio ljut na Bucka, ali čak
se i to ubrzano crpelo sada kada je početni šok izbledeo. Bilo mi je
drago što su Vida i Džad mogli da vide bar tragove onoga što je
stvarno bio - bez čudnog, ulubljenog oklopa u koji se sakrio.
„Da... sve mi je jedno.” Nije ni podigao pogled sa male crne knjige
koju je držao u desnoj ruci.
Ponovo sam sela na svoje mesto pored Bucka, pustivši ga da
bespotrebno brine o meni, ne slušajući ga uopšte. Sa moje desne strane
je Džad pravio malog sneška, koristeći M&M’s bombone iz svog
sledovanja kako bi mu iscrtao osmeh - iako je bio toliko izvijen da se
pre mogao nazvati poremećenim nego simpatičnim. Pevušio je sebi u
bradu, blagu i zadihanu verziju neke Springstinove pesme.
„Džozef Lister?” Rekao je Lijam iznenada, prekinuvši tišinu.
„Stvarno? Njega?”

Bucko se ukrutio pored mene. „Taj čovek je bio heroj. On je bio
pionir istraživanja porekla infekcije i kasnije sterilizacije.” Lijam je
buljio u veštačku kožu Buckove tragačke legitimacije, pažljivo
birajući šta će sledeće da izgovori. „Nisi mogao da izabereš nešto više
kul od toga? Nekoga ko možda nije matori pokojni belac?”

„Njegov rad je doveo do smanjenja postoperativnih infekcija i
bezbednijih hirurških zahvata”, insistirao je Bucko. „Koga bi ti
izabarao, Kapetana Ameriku?”

„Stiv Rodžers je sasvim fino ime.” Lijam mu je vratio
legitimaciju. „Ovo je sve... veoma Boba Fetovski 2 sa tvoje strane.
Nisam siguran šta da kažem na sve to, Buckilić.” Reci da je okej,
pomislila sam, setivši se straha u Buckovom glasu kada mi je priznao
da je priveo ono dete. Reci mu da razumeš da je morao to da uradi,
čak i ako ne razumeš.

„Šta?” rugao se Bucko, ali mu je ton bio viši nego što je trebalo.
„Da li je moguće da si jednom i ti ostao bez teksta?”

„Ne, samo sam...” Lijam je pročistio grlo. „Zahvalan, valjda. Što si
došao da me tražiš i što si morao da uradiš... ovo. Znam da nije...
znam da nije bilo lako.”

„Hoćete li prekinuti i početi da se cmačete više”, gunđala je Vida,
izvijajući se u neprirodni položaj dok je sedela na panju. Nikada to ne
bi priznala naglas, ali sam znala da je opekotine na leđima živu jedu
od bola. „Pokušavam da nadoknadim san koji sam izgubila kada ste
vas dvojica počeli da kreštite jutros jedan na drugog kao mačke u
teranju.”

„Gospođice Vida”, rekao je Lijam, „da li vam je iko rekao da ste
sasvim sigurno trešnja na kolaču naših života?” Prostrelila ga je
pogledom.

„Da li ti je iko rekao da ti glava ima oblik kao olovka?”
„To fizički nije moguće”, promrmljao je Bucko. „Bio bi...”
„Zapravo”, prekinuo ga je Lijam, „Kol je jednom pokušao da... šta
je?”
„Oh, izvini”, rekao je Bucko, „očigledno je sredina moje rečenice

prekinula početak tvoje. Molim te nastavi.”
„Pretpostaviću da verovatno ne želite da čujete kako mi je jednom

gurnuo glavu kroz komšijinu ogradu...”
„Je 1’ bilo mnogo krvi?” pitala je Vida, iznenada zainteresovana.

„Jesi li izgubio uvo?”
Lijam je podigao ruke u visini ušiju, pokazujući da su oba i dalje

čvrsto privezana za njegovu lobanju.
„Onda ne”, rekla je. „Niko ne želi da sluša tvoju glupu, dosadnu

priču.”
Noć se brzo spuštala nad našim glavama. Pratila sam kretanje

sunca kroz drveće nad nama, blaga narandžasta svetlost se vukla po
snežnom pokrivaču dok se konačno nije pretvorila u pospanu sivu, a
hladnoća nas naterala nazad u šator.

Vida je legla na leđa, držeći četer u vazduhu i pomerajući ga okolo
kako bi pronašla pravi položaj u kome će uhvatiti signal. SVE ČISTO
// CILJ ISPUNJEN kao odgovor na deset IZVESTITE O STATUSU
poruka koje su nas čekale kada ga je uključila pre nekoliko dana. Ako
je Kejt bila upola nervozna kao Vida da stupi u kontakt, imala sam
osećaj da će nas čekati bar još deset poruka kada se naprava bude
ponovo povezala na mrežu četera.

„Ništa?” pitala sam.
Pustila je da joj padne na grudi, pa iznervirano uzdahnula i
odmahnula glavom.
„Možda ćeš ga uhvatiti kada izađemo iz planina”, rekla sam, ali je
ta pomisao nije preterano utešila.Vida je začkiljila u mom pravcu sa
drugog kraja mračnog šatora.
„Kada si ti postala neko kome je čaša polupuna?”
Zastenjala sam, pa zarila lice nazad u ruke čim je usledilo sledeće
probadanje u leđima.
„Je l’ te ovo boli?” pitao je Bucko. Jednu šaku je držao naslonjenu
na moje lopatice kako bi me držao prikovanom za zemlju dok je
drugom dirao šavove.
Uspela sam samo da uzdahnem još jednom.

„Opet ću da ih dezinfikujem”, upozorio me je Bucko.
„Odlično.”
Svi smo se ućutali i umirili, što je bilo sušta suprotnost vetru koji
je fijukao napolju. Kada je završio sa mnom, Bucko je podigao svoju
knjigu, Belog očnjaka. i namestio se na svoju vreću za spavanje da
čita. Ostala sam da ležim na stomaku, pokušavajući da se nateram da
zaspim.
Džad se pojavio na ulazu u šator sa baterijskim lampama koje smo
ga poslali da pronađe u autu. Njegova kovrdžava kosa je bila
prekrivena debelim slojem snega koji je odlučio da rastrese po svima
nama. Bilo je to prvi put da ga vidim kako se smeje posle nekoliko...
dana? Nedelja? Ali kada su nam se pogledi susreli, Džad je skrenuo
svoj i seo pored Lijama da nastave svoje ratovanje.
Što je duže trajala tišina, sve je više poražavala i činila situaciju
neprijatnom. Vidi su počele njoj svojstveno da opasno svetlucaju oči:
osmeh je postajao sve izopačeniji što je duže gledala u Buckov profil.
„Nego, nešto mi je palo na pamet”, reče Lijam iznenada.
„Nisam siguran da je imalo na šta da padne”, odgovorio mu je
Bucko, okrećući stranicu knjige.
Lijam je prevrnuo očima. „Već je kasno, a palo mi je na pamet da
bismo mogli da stražarimo na smenu. Napravimo smene. Kako vam to
zvuči?”
Klimnula sam glavom.
„Mlađani Džad i ja možemo prvi”, nastavio je Lijam. „Rubi i
Bucko mogu u drugu smenu, a mislim da će se Vida izboriti sama sa
trećom.”
Palo mi je na pamet da se bunim zbog rasporeda, ali je Lijam
delovao kao da je spreman za izazov, a ja jednostavno nisam imala
snage ni za šta.
Čitave noći sam se prevrtala u borbi sa prekrivačima koji su nam
služili kao kreveti u šatoru, budeći se samo što se uspavam. Bila sam
budna i čula kako Lijam priča Džadu, što je tiše mogao, o nekom
horor filmu koji je gledao besomučno kao klinac.

Ćebad su šuštala dok su se gegali ka improvizovanim krevetima.
Džad je pao na kolena između Bucka i mene iznureno, pa nas lupkao
po ramenu dok nismo oboje bili budni i sedeli uspravno. Ispustio je
blaženi uzdah kada se sklupčao ispod ćebeta. Ali Lijamov pristup je
bio sporiji, kao da je oklevao. Osetila sam da me posmatra na način na
koji posmatraš svetlost koja proseca staklo prozora. Zainteresovano.
Skoncentrisano.

Ustala sam dok se podvlačio pod drugi deo ćebeta, postavivši se
što je bilo moguće dalje od mene, a da ostane na mekanom i toplom
flisu improvizovanog kreveta.

Da bismo ostali budni i naterali krv da malo prostruji, Bucko i ja
smo na brzinu prošetali po kampu, zahvalni nebesima što su vetar i
sneg prestali, pa makar samo na nekoliko minuta.

„Ovim putem si nas dovezao?” pitala sam, pokazujući rukom na
stazu koja mi je delovala šira od ostalih.

Bucko je klimnuo glavom. „Zavija skroz okolo i izlazi na auto-put.
Ovaj deo je zatvoren, zato što nema nikoga ko bi čistio sneg sa asfalta.
Nadam se da će sneg početi da se topi sutra, inače nemam predstavu
kako ćemo da se odvezemo odavde.”

Nekoliko sati kasnije, skoro pred zoru, bio je red na Vidu.
Uspravila se u šatoru, pokušavajući da otrese san sa sebe, pre nego što
se oteturala napolje na zimu. Buljila sam u procep između Bucka i
Lijama, pa se okrenula na prstima i pošla napolje za njom.

Vida je skrenula pogled koji je fiksirala na čistinu kada sam sela
pored nje, ali nije delovala iznenađeno.

„Previše sam dugo spavala u autu”, slagala sam, grejući utrnule
ruke na ostatke vatre. „Jednostavno nisam umorna.”

„Aham”, odgovorila je, prevrćući očima. „Hoćeš li da mi kažeš šta
ti se stvarno vrzma po glavi?”

„Zašto?” pitala sam je. „Stvarno ti je stalo?”
„Ako ima neke veze sa princom na belom konju, onda i ne baš”,
rekla je, zavalivši se unazad. „Ali ako ima neke veze sa tim što odlaziš
sa glupanom i tupanom. i ostavljaš mene i Džada da završimo

operaciju do kraja, onda ću da te saslušam.”
Odmahnula sam glavom. „Žao mi je što sam ta koja ti saopštava

tužne vesti, ali ne idem nigde.”
„Stvarno?” Sada je zvučala stvarno iznenađeno. „Onda čemu svo

to silno došaptavanje sa bakutom?”
„Pitao me je da pođem sa njima”, priznala sam, „ali ne mogu.”
„Ne možeš ili nećeš?” pitala me je Vida.
„Ne mogu”, šapnula sam. „Neću. Zašto je to bitno?” Vidu je

odgovor naterao da se uspravi. „Šta se događa sa tobom?”
Slegla sam ramenima, trljajući prstima iskrzanu ivicu ćebeta kojim

sam se obavila oko sebe.
„Ponašaš se kao prestravljena mačka otkako smo te pronašli...”

Mogla sam da primetim kako joj mozak radi iza tih tamnih očiju, kako
čkilje kada je počela da povezuje stvari.

Nisam sigurna zašto mi je bilo lakše da kažem sve ovo Vidi, ili
zašto sam uopšte imala potrebu da to uradim, kada nisam bila u stanju
da progovorim ni reč pred Buckom. Možda zato što sam znala da već
ima toliko loše mišljenje o meni da se ništa neće promeniti time što će
me mrzeti malo više.

„Otišla sam predaleko”, rekla sam. „Sa Noksom, sa decom u onom
skladištu - sa Robom.”

„Kako?” pitala je. „Misliš na to da nisi morala da ih dodirneš da bi
izvela svoj misaoni vudu na njima?”

„Komplikovano je”, promumlala sam. „Nisam sigurna da će ti
imati smisla.”

„Zašto? Zato što misliš da sam glupa?” Šutnula me je u stopalo.
„Daj mi iskreni odgovor, a ako moj sićušni mozgić bude imao
dodatnih pitanja, postaviću ih.”

„Nisam to...” zaustavila sam se. Morala sam da prestanem da se
svađam sa njom oko svake jebene sitnice. „Samo... Tebi je okej što
imaš sposobnosti, zar ne? Odnosno, okej koliko je to moguće”,
ispravila sam se, kada me je presekla pogledom. „Ali ja mrzim to što
mogu da uradim. Mrzim to svakog dana, svakog trenutka. I sada je

malo bolje kada imam kontrolu nad njima, ali ranije...” Svaki minut
mog života je bio noćna mora. Živela sam od trenutka do trenutka,
zadržavajući vazduh, čekajući neizbežnu grešku koja bi sve iznova
upropastila. „Nije u redu, znaš? Znam da nije. Ne volim to kakav je
osećaj naterati ljude da rade razne stvari, pogotovo kada znam da je to
suprotno od onoga kako se inače ponašaju. Ne sviđa mi se što vidim
njihova sećanja, misli i stvari koje žele da zadrže samo za sebe.

Vida nije ni trepnula sve vreme dok sam pričala. „Ne shvatam
kako je to problem...?”

„Samo sam... ušla previše duboko”, rekla sam. „Mogla sam da
osetim kako kopam sve dublje i dublje, ali mi nije bilo važno. Imala
sam kontrolu. Mogla sam da uradim šta god sam poželela. Mogla sam
da kaznim ljude koji su me povredili, povredili tebe, Lijama... I htela
sam još. Kada više nisam morala da dodirnem osobu kako bih je
koristila, kao da je nestala poslednja prepreka.”

Uzdahnula je. „Znam da se nećeš osećati bolje kada ovo kažem, ali
taj klinac, Noks, je zaslužio sve što mu se dogodilo.”

„Nije samo on u pitanju”, rekla sam. „Bila sam u Mejsonovoj glavi
- i pomislila sam, stvarno sam pomislila da ga okrenem da napadne
Noksa. To je bio moj prvi instinkt, ne da mu pomognem. Nakon toga
se desilo ono sa Robom...” Vida nije reagovala dok sam joj
prepričavala šta se tačno desilo u autu - i šta sam mu uradila - do
najsitnijih detalja. Sve sam joj priznala, reči su same navirale, kao da
se odvezao čvor koji mi je stajao u stomaku otkako se to dogodilo.

„Ne želim da budem kao on, Vida”, čula sam sebe kako
izgovaram. „Ne želim da koristim svoje sposobnosti osim ako stvarno
moram - ali kako da se zaustavim?”

„Jesi li zato vrištala na nas da te ostavimo?” pitala je. „A za to,
uzgred budi rečeno, jedi govna. Je 1’ stvarno misliš da sam toliko
đubre od osobe?”

„Šta ako ne mogu da se zaustavim?” nastavila sam, „i nešto ti se
dogodi? Ili Džadu, ili Niku, Kejt, Bucku ili...”

Lijamu. Od same pomisli mi se prevrnuo želudac. Iznenadila me je

tišina koja je usledila. Vida je privukla ruke na krilo, pa se zagledala u
njih dok je temeljno čistila krvave zanoktice.

„Taj drugi Narandžasti”, rekla je nakon nekog vremena. „On je baš
bio prvoklasna nakaza.”

„Jeste”, složila sam se, „bio je. Nikada se nije stideo da uzme šta
god mu je palo na pamet od koga god je hteo.” Ježila sam se od
njega”, promumlala je. „Uvukao mi se u glavu i šaputao svakakva
odvratna sranja. Pokušao da me natera... da radim svašta.”

„Znam, on...” nadovezala sam se, ali su usta zastala kada mi je
došlo do mozga šta je rekla. „Čekaj... Molim?”

„Onaj klinac. Martin”, procedila je. „Htela sam da kažem Kejt, ali
mi nikada nije dozvolio da joj priđem dovoljno blizu.” Ne znam šta je
bilo to što sam osetila u tom trenutku - možda iznenađenje, jer nikada
nisam zamislila Martina u svom timu, kako priča sa Nikom, svađa se
sa Vidom na svakom koraku i zadirkuje Džada. Naznaku ljubomore
jer im je on komandovao, čak i ako je to bilo na samo par nedelja.
Užas, najvećim delom, što ih je Kejt podvrgla tom čudovištu.

I dalje sam imala noćne more o tome kako se vozim u onim
kolima sa njim, osećajući kako mi pod njegovim uticajem vri krv.
Igrao se sa mnom, grebao svojim kandžama, a ja nisam mogla baš
ništa da uradim po tom pitanju.

„Samo sam očekivala da ćeš i ti biti ista takva.” Podigla je glavu i
pogledala me tamnim očima. „Ali ti si okej... valjda.”

Nasmejala sam se. „Hvala... valjda.”
„Znači i predsednikov klinac je bio isti takav?” pitala me je.
„čoveče, šta kog davola?”
„Uradi ti nešto”, odgovorila sam. „Ono što me plaši je što deo
mene shvata njihove motive. Sve su nam uzeli, znaš? Zašto mi ne
bismo sve povratili ako imamo moć da to uradimo?”
„Je l' me zajebavaš?” pitala je Vida. „Sama činjenica da možeš da
postaviš takvo pitanje znači da nisi pala na njihov nivo i da verovatno
nikada nećeš. Kapiram - mislim, mogu da shvatim zašto si uplašena.
Mogu. Ali promakla ti je ključna razlika između tebe i njih dvojice.”

„A šta je to?”
„Ti nisi sama”, rekla je. „Nisi, čak i ako deluje tako ponekad. Imaš
ljude koji su sa tobom u svemu ovome, kojima je ludački stalo do
tebe. Ne zato što si ih naterala da se tako osećaju, nego zato što to
sami žele. Je l’ možeš iskreno da mi kažeš da su ona dva govnara to
imala? Misliš da bi bili upola toliko loši da su imali nekoga da istupi i
kaže im da prestanu?”
„Ne mogu da prestanem da mislim na onu decu”, rekla sam,
osetivši kako me suze peckaju u očima.
„Odlično”, uzvratila je Vida. „Tvoje je da se sećaš njih i osećaja
kako je izaći iz mraka i videti šta si uradila. Oprosti sebi, ali nemoj da
zaboraviš.”
„I šta ako to nije dovoljno?”
„Onda ću ja da te zaustavim”, rekla je. ,Ja se ne plašim tvojih
ludačkih moći.To jest, ne više.” Vida je ustala i otresla pantalone.
„Odoh da prošetam malo. Kada se vratiš, bolje bi ti bilo da si zaspala
ili ću te uspavati nokautom.”
„Hvala ti”, rekla sam. „Za slušanje, mislim.”
„Nema na čemu.”
Čekala sam dok Vida nije krenula niz stazu pa odšetala nazad do
šatora i upuzala se između Lijama i Bucka. Bila sam suviše umorna i
suviše prazna da bih brinula da li je to bila dobra ideja ili ne. Smirila
sam se i zatvorila oči, pustivši misli da se uspore i pretvore u blagi,
svetloplavi san.

24

TOLIKO SAM BILA NAVIKLA NA ČUDAN RASORED SPAVANJA, da
nisam bila sigurna šta me je zapravo probudilo. Nije u pitanju bio
nikakav zvuk. Vida se vratila u šator i pevušila sebi u bradu neku staru
pesmu za koju sam mislila da je prepoznajem. Posmatrala sam je
dezorijentisana kako, srećna kao malo dete, čupa deliće stranica Belog
očnjaka, gužva ih u sićušne loptice i ubacuje jednu po jednu u
Buckova usta koja je otvorio u snu.

Uspravila sam se i protrljala lice, u pokušaju da uklonim krmelje
sa očiju. „Koliko ima sati?”

Slegla je ramenima. „Petnaest do pitaj boga koliko? Vrati se da
spavaš.”

„Okej”, rekla sam, spuštajući se na laktove. Buckovo hrkanje se
poklapalo sa upornim cepanjem stranice po stranice. I on i Džad su
spavali na leđima, rame uz rame. Skliznula sam nazad pod pokrivač,
okrenuvši se ponovo na levu stranu. Ćebe se izvilo kada sam to
uradila, ostavivši Lijama potpuno otkrivenog.

Ponovo sam se uspravila, teških udova i otpetljala se iz meke
vune. Kada sam konačno oslobodila Lijamovu polovinu koja se
zavukla ispod mene, pažljivo sam ga prebacila preko mesta gde je
trebalo da leži i gledala u neverici kako tkanina boje kajsije lebdi kroz
vazduh i pada na zemlju.

„Gde je Li?” možda nisam uspevala da se probudim ranije, ali sada
sam bila potpuno budna.

„Izašao je napolje”, rekla je Vida, ne dižući pogled sa svog posla.

„Napolje”, ponovila sam, reč je imala ukus krvi na mom jeziku.
„Gde napolje?”

„Da malo prošeta okolo”, rekla je. „Rekao je da više ne može da
spava.”

„I pustila si ga da ide sam?” Bacila sam se po čizme, a ruke su mi
se tresle dok sam ih obuvala. „Pre koliko je otišao?”

„Šta se dešava?” promumiao je Bucko.
„Lijam je otišao”, rekla sam.
„Molim?” lupkao je rukom naokolo po podu tražeći naočare.
Gurnuo ih je na sam koren nosa. Jesi li sigurna?”
„Idem da ga vratim nazad”, rekla sam, navlačeći teget duksericu i
preveliki sivi kaput koji su greškom poneli pre nego što su otišli iz
onog skladišta u Nešvilu. „Vida... je 1’ ti rekao gde ide?”
„Ostavi ga na miru, srce”, rekla je, ne okrećući se. „On je veliki
dečko. Ne nosi više pelene i tako to.”
„Ne shvataš”, rekla sam, „on se neće vratiti. Otišao je.” Vidina
usta su se otvorila dok se okretala, moje reči kao da su joj izbile
vazduh iz pluća. „Pa... fleš je kod tebe, zar ne? Nije potpuna
katastrofa...”
„Je l’ me zajebavaš?” prodrala sam se. Džad se uspravio, trepćući,
ali nisam imala vremena da odgovaram na njegova pitanja. „Gde je
mogao da ode? Trebao mu je automobil ili motor - je 1’ pominjao
nešto bilo kome od vas?”
„Ne!” rekao je Bucko. „Rekao bih ti!”
„Defmitivno nije”, rekao je Džad. „Sve vreme je pričao o tome
kako ćemo svi zajedno da krenemo sutra. Možda... Mislim, mogao bi
da se vrati, zar ne? Ako mu damo još nekoliko minuta?”
Možda je u pravu. Naterala sam se da duboko udahnem. Rukom
sam čvrsto pritisla grudi, u pokušaju da usporim uznemireno lupanje
srca. Možda je samo otišao do vodopada. To je bilo moguće, zar ne?
Lijam nikada ne bi otišao bez Bucka ili neke vrste...
Zaustavila sam se u pola te misii, primetivši po prvi put parčence
papira koje je virilo iz prednjeg džepa njegove košulje. Dugme je bilo

otkopčano, ostavljajući prostor za presavijenu poruku. Posegnula sam
rukom za njom i iščupala je pre nego što je Bucko uspeo da me
zaustavi.

Benzinska stanica na auto-putu, tri kilometra na jug. Dodi do šest.

Zgužvala sam poruku i gađala ga njome.
„Nisam znao!” rekao je pre nego što je i pročitao. „Nisam!”
Imali smo ukupno dva pištolja koje smo Vida i ja nosile, pošto su
Bucko i Lijam odbijali iz moralnih razloga da nose oružje. Revolver je
bio na zemlji kod Vidinih nogu, a crni poluautomatski pištolj na
praznom rancu. Što je značilo da Lijam nije poneo nijedan.
Naravno - naravno da bi otišao na jedino mesto gde je postojala
velika šansa da ga neko primeti. O čemu je razmišljao? Da će sve da
bude u redu pod okriljem noći?
Potrčala sam teturavo, ostavivši šatorsko krilo otvoreno. Teški
đonovi mojih cipela su šljapkali po rastopljenom snegu.
„Sačekaj me!” vikala jeVida za mnom. „Rubi!”
Kada sam izašla iz našeg malog skloništa, ledeni vazduh me je
udario u lice kao bejzbol palica. U nekoliko dragocenih sekundi koliko
mi je bilo potrebno da se snađem i krenem ka malom putu koji mi je
Bucko ranije pokazao, velike pahulje snega su već uspele da mi
skliznu niz odvezanu kosu i u kragnu kaputa. Ali sneg nije bio
dovoljno jak da prekrije nesmotrene tragove koje je Lijam ostavio za
sobom.
Potrčala sam. Kroz sneg koji se kovitlao, kroz jutarnju sumaglicu,
zaraslim stazama, dok nisam stigla do auto-puta. Snežni prekrivač na
putu nije bio ni izbliza debeo kao sloj koji je pokrivao šumsko tlo.
Izgubila sam mu trag kada sam isklizala na zaleđeni asfalt, toliko
istegnuvši šavove u leđima da sam istog trenutka ostala bez daha.
Zateturala sam se unapred, a pluća su mi gorela. Sunce je izlazilo na
istoku, i to je bio jedini razlog iz kog sam znala na koju stranu da
pođem.
Prošlo je još dvadesetak minuta, čitava večnost u strahu koji me je

obuzeo, pre nego što se pojavio mali niz prodavnica uz auto-put
obavijen izmaglicom, i među njima benzinska stanica pored koje su
prošli kada su dolazili ovamo.

Ostala sam bez daha, a donji deo leđa je vrištao od bola svaki put
kada bih pokrenula nogu napred. Popločani put se pretvorio u
gnjecavo blato koje me je prskalo po cevanicama. Šest pumpi je bilo
oboreno na uništeni pločnik.

Nekoliko vozila je bilo parkirano iza stanice, jedno od njih -
kamionet - je stajalo sa otvorenom haubom, kao da je neko samo bacio
pogled na to šta se dešava u motoru. Ako je kojim slučajem video da
nešto nije u redu, postojala je šansa da je tražio deo u servisu. Ili
hranu, pomislila sam, okrećući se ka zgradi. Da se opremi pre nego
što pobegne.

Zadnja vrata benzinske stanice su bila otključana; da sam htela da
idem u detalje rekla bih da je neko razneo i bravu i ključaonicu.
Škripala su kada sam ih otvorila i ušla unutra.

Radnja je bila veća nego što sam očekivala, ali u gorem stanju.
Neko je odradio temeljan posao čišćenja manje-više svega što je bilo
unutra, ali je tu i tamo ostala poneka velika kesa čipsa, a aparat sa
gaziranim pićima je i dalje svetleo i zujao sa poslednjim trzajima
struje. Pištolj mi je ostao u ruci, hladan i čvrst, uperen na staklenim
vratima frižidera sa pićima i nebrojenim grafitima koji su krili od
pogleda sve što se nalazilo unutra.

Pratila sam niz polica koje su prolazile pored kase i praznog
kartonskog postolja za slatkiše, do prednjeg dela zgrade koji je
izgledao prilično novo, a na kom je pisalo SERVIS.

Kratki hodnik između radnje i garaže je bio ukrašen fotografijama
i posterima starih automobila na kojima su sedele devojke u
bikinijima. Polako sam udahnula da bih se smirila. U vazduhu su se
osećali guma, benzin i ulje; nikakva količina varikine nije mogla da
ispere tako nešto.

Postojao je još jedan ulaz u taj deo sa spoljne strane. Znak na
staklenim vratima je i dalje bio okrenut ka spolja VRAĆAM SE ZA

15 MIN, i upućivao posetioce da se raspitaju pozadi ako je u pitanju
hitan slučaj. Bilo je stolica na sve strane, fotografije radnika praznih
pogleda su krasile zidove, kao i modeli guma - ali nije bilo tragova, ni
Lijama.

Nalet straha mi je prošao kroz telo dok sam ramenom otvarala
vrata auto-mehaničarske radnje. Okrenula sam se u pokušaju da ih
uhvatim pre nego što se zalupe i to je bila greška - znala sam još dok
sam se okretala, jer mi je u ušima odzvanjala omiljena izreka
instruktora Džonsona: Ne okreći leđa nepoznatom.

Osetila sam golicanje u leđima koje sam prepoznala sekund
prekasno. Nalet pritiska me je udario, odbacujući me napred kao da
me je neko oborio s leđa. Čelom sam udarila o štok vrata. Pred očima
mi se zacrnelo, pa pobelelo kada sam se sručila na zemlju. Pištolj je
odskakutao od mene, klizeći preko betona van mog domašaja.

Začuo se topli, poznati glas, povišen od straha: „O bože! Izvini,
mislio sam...” Lijamovo bledo lice je izvirilo iz ispražnjene školjke
automobila koja je stajala na sredini garaže. „Šta ti radiš ovde?”

„Šta ti radiš ovde?” uzvratila sam pitanjem, tražeći pogledom
pištolj ispod radnih stolova. Alat i delovi su bili razbacani na sve
strane, ostavljeni da skupljaju prašinu i još više štroke.

„Došao si ovamo sam, bez ikakvog načina da se zaštitiš...”
„Bez načina da se zaštitim?” ponovio je za mnom, podigavši
obrvu.
„Znaš šta sam mislila!” čučnula sam, trepćući da oteram crne fleke
pred očima, opipavala ispod metalnog stola dok se prsti nisu sklopili
oko cevi. Mahnula sam njime ka Lijamu da bih dokazala poentu. „Šta
si mislio da radiš protiv ovako nečega?”
Okrenuo se prema kolima, usta stisnutih gađenjem. „Tebe sam
dosta lako razoružao. Šta bi tvoji instruktori imali da kažu o tome?”
Peklo je više nego što sam očekivala. Gledala sam u tišini kako
otvara haubu tog skeleta od automobila, dok mu je srebrna alatka
svetlucala u ruci. Ali nije radio; umesto toga se rukama naslonio na
zeleni ram. Kožna jakna je visila sa njegovih ramena kada se nagao

napred, obesivši glavu. Leđima sam i dalje bila naslonjena na vrata,
kao tihi čuvar od bilo čega što bi moglo da uđe unutra.

„Dakle, našla si me”, promumlao je, napetim glasom.
„Pretpostavljam da treba da se zahvalim Bucku na tome?” Misli su mu
bile preplavljene spektrom emocija, od nečega što je ličilo na vreli
bes, preko mračne krivice do beznađa koje ga je uništavalo u samo
nekoliko sekundi. Imala sam osećaj da me njegov um doziva, kao da
vrišti moje ime.

Pritisla sam nadlanicu na čelo. Otkad sam se prepustila i prestala
da pokušavam da ih ignorišem, moje sposobnosti su bile dosta tiše.
Rekla bih čak i mirne. Ovo nije bio pravi trenutak da se ta smirenost
izgubi.

„Znam...” počela sam, oblizujući suve usne. „Znam da si u stanju
da vodiš računa sam o sebi. Ali ne znamo ništa o ovom gradu. Ne
znamo ko bi mogao da prođe, a pomisao da si ovde sasvim sam...”

„Ja sam želeo da budem sam”, rekao je osornim glasom. „Samo
sam hteo...Trebalo mi je da razbistrim misli. Daleko od njih. Daleko
od tebe.”

Buljila sam u njega, pokušavajući da shvatim šta je upravo rekao i
povežem to sa izrazom čistog očaja koji mu se ocrtavao na licu.

„Slušaj”, odgovorila sam, „shvatam. Ne sviđam ti se, ali...”
„Ne sviđaš mi se?”
Počeo je tiho, hladno da se smeje. Smeh je zvučao užasno, uopšte
nije ličio na sebe. Delovalo je kao da se guši njime kada se okrenuo,
odmahujući glavom. Zvučalo je gotovo kao jecanje; način na koji se
borio za vazduh.
„Ne sviđaš mi se”, ponovio je, turobnog izraza lica. „Ne suiđaš mi
se?”
„Lijame...” prekinula sam ga, uznemirena.
„Ne mogu... ne mogu da mislim na bilo šta ili bilo koga drugog”,
prošaputao je. Podigao je odsutno ruku, pa je provukao kroz kosu. „Ne
mogu da mislim kada si u mojoj blizini. Ne mogu da spavam. Osećam
kao da ne mogu da dišem... Ja...”

„Lijame, molim te”, preklinjala sam ga. „Umoran si. Još se nisi do
kraja ni izlečio. Hajde da... Možemo li jednostavno da se vratimo gore
kod ostalih?”

„Volim te.” Okrenuo se ka meni, a lice mu je i dalje bilo u agoniji.
„Volim te svakog sekunda svakog dana, i ne razumem zašto, ni kako
da se nateram da prestane...” Pogledao me je očima punim divljeg
bola; prikovao me pogledom za beton, čak i pre nego što je mozak
registrovao sve što je rekao.

„Znam da je pogrešno. Osećam to duboko u svojim kostima. I
osećam se kao da sam bolestan. Pokušavam da budem dobra osoba, ali
ne mogu. Ne mogu više sve ovo.” Šta ovo? Čist bol koji sam videla na
njegovom licu je bio previše za mene. Mozak mi jednostavno nije
radio dovoljno brzo.

Ruke su se stegle u pesnice u džepovima kaputa. Osetila sam kako
se odaljavam ka vratima, u pokušaju da pobegnem od tog pogleda, u
pokušaju da zaustavim srce da mi ne iskoči iz grudi. Bio je zbunjen.
Objasni mu. Samo je zbunjen. „Pogledaj me.”

Nisam mogla da se pomerim, nisam imala gde da odem. Nije se
više krio od mene. Osetila sam kako se njegova osećanja otkrivaju
preda mnom, preplavila me je toplina i bol koji je prosecao kroz
omamljenost koju sam osetila kada mi je prišao.

Ruke su mi ostale u džepovima, a njegove su stajale pored tela.
Nismo se dodirivali, ne baš. Iznenada mi je kroz glavu prošlo sećanje
na način na koji su njegovi prsti dodirnuli moje nekoliko sati ranije.
Spustio je glavu do mog ramena, osetila sam njegov dah kako se
probija kroz tri sloja odeće i zagreva kožu na tom mestu. Jedan od
njegovih prstiju se zakačio za kopču za kaiš mojih farmerki i privukao
me samo malo bliže sebi. Nosom je prešao preko mog grla, duž
obraza, i ja nisam planirala da nastavim sa ovim. Čvrsto sam
zažmurila kada je spustio čelo na moje.

„Pogledaj me”, rekao je.
„Nemoj ovo da radiš”, šapnula sam.
„Ne znam šta nije u redu sa mnom”, izgovorio je jedva čujno.

„Imam osećaj... imam osećaj da gubim razum, kao da je tvoje lice
urezano u moje srce, i ne sećam se kada, i ne razumem zašto, ali
ožiljak je tu i ne mogu da ga izlečim. Neće da nestane. Neizbrisiv je.
A ti nećeš ni da me pogledaš.”

Ruke su mi iskliznule iz bezbednosti džepova i uhvatile se za
meku kožu njegove jakne. I dalje je nosio Kolovu ispod nje. „U redu
je”, reči su me gušile. „Smislićemo nešto.”

„Kunem se”, šaputao je dok su mu usne lebdele oko mojih.
„Kunem se, kunem se... Kunem se da smo bili na toj plaži, da sam te
video kako nosiš tu svetlozelenu haljinu, i da smo pričali satima. Imao
sam život, i ti si, i proživeli smo ga zajedno. Ne uklapa se. Taj deo se
ne uklapa. Kler je bila tamo i Kol mi se zakleo da nismo. Ali onda...
onda vidim tvoje lice osvetljeno logorskom vatrom, i setim se drugih
vatri, drugih osmeha, svega drugog. Setim se tebe u zelenoj haljini, pa
onda ona postane zelena uniforma i ništa nema smisla!”

Zelena haljina - plaža? Virdžinija Bič?
Jedna suza se otkotrljala sa trepavica, pa još jedna. Sve se
dogodilo toliko brzo; morala sam da radim u toj nebeskoplavoj sobi.
Ono što je govorio - ništa od toga se nije dogodilo, ne u stvarnosti, ali
način na koji je to ispričao meni je delovao stvarno. Mogli smo da se
sretnemo tog leta, na toj plaži, da nas ništa osim malo sunca i peska ne
razdvaja. Mora da sam mislila o tome dok sam brisala sebe iz svih
njegovih misli i sećanja. Mora da sam propustila taj sićušni delić sebe,
ili mu ga utisnula u glavu, ili...

„Ja sam... To je... to je mučenje.” Glas mu je bio napet, jedva da
sam i čula šapat. „Mislim da ludim - ne znam šta se događa, šta se
dogodilo, ali pogledam u tebe, pogledam te i ne mogu da opišem
koliko te volim. Ne zbog nečeg što si rekla ili uradila, ni zbog čega
posebno. Pogledam te i jednostavno te volim. I to me prestravljuje.
Plaši me šta sam u stanju da uradim za tebe. Molim te... moraš da mi
kažeš... reci mi da nisam lud. Molim te, pogledaj me.”

Pogled se polako podigao i susreo sa njegovim, i to je bio kraj.

Njegove usne su se dodirnule sa mojim u žestokom poljupcu, čija
ih je silina razdvojila. Nije bilo ničeg nežnog u tome. Osetila sam
kako se vrata tresu kada se pomerio, priljubivši me uz njih i uhvativši
moje lice između šaka. Svaka misao u mojoj glavi je eksplodirala u
čistu, pulsirajuću belinu, i osetila sam kako se mračna želja uvija u
meni, kršeći sva pravila, kidajući i poslednje treperave konce
uzdržanosti. Pokušala sam još jednom da se odgurnem.

„Ne”, rekao je, ponovo priljubivši usne na moje. Bilo je isto kao
nekada - ruke su mi skliznule ispod njegove jakne kako bi ga privukle
još bliže. Tihi uzdah iz njegovog grla, zvuk koji je molio za još je
zapalio svaki delić moje kože.

U tom trenutku se nešto promenilo. Odmakla sam se, udahnula i
ponovo ga poljubila, ovog puta je bilo potpunije, mekše i slađe. Bio je
to poljubac kakav sam pamtila, tako smo se ljubili kada smo mislili da
imamo sve vreme ovog sveta, kada su svi putevi bili stvoreni samo za
nas.

Predala sam se tom osećaju. Nije me bilo briga da li me je to činilo
slabom, sebičnom, glupom ili užasnom. Sećala sam se delića tog
toplog mira koji je postojao dok ga nisam uništila, učinivši njegov um
zbrkanim i očajnički zbunjenim. Sada je tu bilo toliko tame; jasni,
svetli hodnici sećanja su se urušili. Borila sam se kroz njih, rušeći crne
i braon ploče preda mnom. Davila sam se u tome, u njemu, i osećaj je
bio toliko drugačiji, tako čudan, da nisam ni shvatila da sam u
njegovom umu dok nije bilo prekasno.

Prestani, prestani, prestaniprestaniprestani...
Odgurnula sam ga od sebe, prekinuvši fizičku vezu između nas.
Oboje smo se zateturali, glava mi je pulsirala od bola kada sam se
sručila na kolena. Lijam je pao na najbliži radni sto, rasuvši stotine
alatki i šrafova koji su stajali na njemu uz neverovatnu buku koja je u
mojoj glavi trajala večno, kao da je odzvanjalo poslednje krc koje mi
se prolomilo telom kada se moj um odvojio od njegovog.
Sranje, pomislila sam, boreći se za vazduh. Bilo mi je muka,
fizički muka dok se prostorija vrtela oko mene. Nekoliko zastrašujućih

sekundi me je u glavi toliko peklo da nisam mogla ništa da vidim.
Puzala sam, rukom pokušavajući da napipam pištolj koji mi je ispao
kada me je zgrabio. Pokušala sam da se podignem na noge
pridržavajući se za policu sa ratkapnama, ali sam samo uspela da je
srušim sa zida i da padnu sve na mene.

Napokon sam odustala, oslonila se nazad na zid i privukla kolena
grudima. Bol se širio niz vrat i slivao se malo po malo u grudni koš.
Sranje, sranje, sranje. Pritisla sam dlanovima oči, uhvativši još jedan
ispresecani uzdah.

„Rubi.”
Podigla sam pogled sa dlanova, pregledajući njegovo lice u potrazi
za tamom.
„Rubi, ti...” Lijamov glas je bio na ivici panike kada je došao do
mene i podigao me ka sebi. Pala sam na njega, suviše ošamućena da
bih mogla da se pomerim kada je obmotao ruke oko mojih ramena i
zagnjurio lice u moju kosu. „Mi... Ona sigurna kuća...”
O Bože.
„Uradila si nešto... ti... o bože, Bucko!” Lijam se malo odaljio, pa
smestio moje lice u svoje šake. „Bucko je ranjen! Odveli su ga, i nas
su odveli - bili smo u onoj sobi, i ti si... šta si uradila? Šta si mi
uradila? Zašto sam otišao? Zašto bih otišao bez tebe?”
Krv mi je nestala iz lica, iz čitavog tela. Prošla sam mu prstima
kroz kosu i naterala ga da me pogleda pravo u oči. Svaki mišić na
njegovom telu se tresao. „Dobro je. Lijame! Bucko je dobro, sve je u
redu s njim. Došli smo da te tražimo u Nešvil, sećaš se?”
Ponovo me je odmerio, i po prvi put svih ovih nedelja, pogled mu
je bio oštar. Jasan. Gledao me je, a ja sam istog trenutka znala da je
shvatio šta sam mu uradila. Kosa mu je pala preko lica kada je
protresao glavom, usne su radile u nemoj neverici. Nisam mogla da se
nateram da izgovorim bilo šta.
Ovo nije moguće.
Koliko sećanja sam sada obrisala? Desetine? Stotine? A od samog
početka, od maminog uplašenog izraza lica, znala sam da nema

povratka. Kada se to dogodilo Sem, moji strahovi su se samo
potvrdili. Ulazak u njen um, pokušaj da popravim šta sam uradila, je
samo iznova dokazao da ne postoji ništa što mogu da uradim. Da nije
bilo ni traga od mene tamo koji bih izvukla na površinu njene svesti.

Ali sada - nisam ubacivala sećanja u njegov um. Znala sam kakav
je osećaj raditi to. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije, moralo je da
bude. Sve što sam uradila jeste da sam se izvukla odatle pre nego što
sam mogla da potonem preduboko i napravim ozbiljnu štetu. Nije bilo
moguće da se ovako nešto dešava. Nema šanse.

Napravio je korak unazad, izvukao se van mog domašaja. Otišao je
od mene.

„Mogu da objasnim”, glas mi je drhtao. Ali nije hteo da čuje ništa
o tome. Okrenuo se ka autu koji je stajao na sredini vlažne garaže,
podigao mali ranac koji nisam prepoznala i prebacio ga preko ramena.
Paničnim pokretima se dogegao do vrata. Morao je da se uveri,
shvatila sam, da je Bucko dobro. Da je sve što se desilo otkad smo ga
pronašli stvarno, da se zapravo dogodilo.

„Sačekaj!” viknula sam, pa krenula za njim. „Li!”
Čula sam njegove korake kako odzvanjaju na linoleumu
kancelarije, i njegov frustrirani uzdah kada je naleteo na sto.
Čula sam pucnje. Jedan-dva, zvuci malih eksplozija koje su srušile
stakleni zid i čitav moj svet sa njim.

25

PROTRČALA SAM KROZ ČEKAONICU, MAŠUĆI PIŠTOLJEM u ruci.

Lijam je uspeo da zamakne iza ugla zgrade - videla sam ga na zemlji,
kako leži na leđima. Bio je zasut staklom, na prvi pogled je izgledalo
kao da mu je neko razbio tablu leda o grudi.

To je bilo sve što mi je trebalo. Nešto hladno i sabrano se stvorilo
u mojim mislima. Užas koji me je gotovo oborio s nogu se pretvorio u
nešto korisno, proračunato, nešto što je Dečji savez pažljivo uzgajao.

Kontrolisana panika.
Htela sam da utrčim pravo u radnju, ali sam znala iz brojnih
simulacija kako bi se taj scenario odigrao. Umesto toga sam provirila
unutra, dovoljno da vidim koji su frižideri za piće bili razneseni. Samo
poslednji, onaj najbliži meni je bio razbijen.
Strelac je najverovatnije stajao kod zadnjih vrata - on ili ona su
videli senku Lijama koji je dolazi iza ugla i opalili.
Pogledala sam nadole, dovoljno dugo da vidim da se njegove grudi
dižu i spuštaju. Podigao je ruku i spustio je na grudi dok se trudio da
udahne. Živ je.
Gde je bio strelac?
Progutala sam plamteći bes, stežući pištolj do iznemoglosti dok
sam pogledom tražila nešto na prednjem zidu u čemu bih mogla da
vidim odsjaj napadača. Jedno od onih okruglih bezbednosnih ogledala
se nalazilo iza kase, i koliko god da je bilo štrokavo, koliko god se
moje vidno polje suzilo, nije bilo šanse da je ne vidim. Žena je bila
debeljuškasta, bližila se kraju pedesetih ili tek zagazila u šezdesete.

Tršava seda kosa je samo dopola bila ugurana u kapu, a zelena kragna
lovačke jakne ju je odala.

Tresla se i psovala jer je ispustila patrone kojima je pokušavala da
napuni pušku, pa nestala ispod police sa labelom da ih skupi. Postavila
sam se preko Lijama i nanišanila između zlatnih ramova frižidera.
Kada se podigla nazad, bila sam spremna - ispalila sam dva metka koji
su se zarili u zid iza nje.

Mislim da nije ni pogledala u mene pre nego što je ispalila
poslednji metak i pobegla. Instinktivno sam se sagla, iako je bilo
očigledno da nije bila ni blizu da pogodi. Izlog prodavnice se razbio
kada je sačma proletela kroz njega. Začula se grmljavina, pa buka,
napetost, užas i lomljavina stakla. Toliko stakla.

Lijam je zastenjao dole kod mojih nogu. Pala sam na kolena i
sklonila parčiće stakla iz njegove kose i sa grudi. Zavukla sam ponovo
ruku u njegovu jaknu, tražeći krv. Pod je bio čist, a moji prsti kada
sam ih izvukla takođe. Nije bio ranjen. Misao mi je proletela kroz
glavu dok sam ga pridizala u sedeći položaj. Vidno ošamućen se svom
težinom oslonio na frižider. Delovao je kao da mu u ušima odzvanja.

Uhvatila sam njegovo lice među šake kada mi je kamen pao sa
srca, pa ga poljubila u čelo i u obraz. „Jesi li dobro?” nekako sam
uspela da izgovorim.

Stavio je ruku preko moje i klimnuo glavom. Pad mu je izbio
vazduh iz pluća. „Dobro sam.”

Motor automobila je oživeo brundavim zvukom napolju.
Odgurnula sam se, pokupivši pištolj sa poda.

„Rubi!” Lijam me je dozivao, ali sam već trčala, ramenom
otvarajući slomljena zadnja vrata. Zadnji farovi su goreli
jarkocrvenom bojom, sve manji i manji dok se rastojanje između nas
povećavalo.Trčala sam za njom koliko god sam mogla, nošena silinom
besa koji me ie preplavio. Došla je ovako blizu toga da ga povredi, da
ga ubije.

Stala sam mirno i podigla pištolj poslednji put, nišaneći mirno
njenu zadnju levu gumu. Ako nas je videla i odluči da nas prijavi...

Ne. Ruka je pala na bok, pa sam palcem zakočila pištoij. Čak i da
nas je videla, čak i da je shvatila da smo ovde, nalazili smo se u srcu
Nedođije. Ovo nije bio neki grad, a ni mesto koje bi tragačima ili PSS-
ovima palo na pamet da pretražuju svakodnevno. Mogla bi da prijavi,
ali bi prošli sati, možda i dani, pre nego što bi se neko pojavio.

Obrisaia sam nadlanicom znoj sa čela. Bože. Ta žena je verovatno
došla u potrazi za hranom, možda skrovištem. Nije bila obučena, a
smotani način na koji je držala onu pušku me je naterao da se zapitam
da možda prvi put nije slučajno zapucala. Lijam i ja nismo bili baš tihi
u garaži. Možda nas je čula, zatim čula njega kako dolazi i uspaničila
se šta će se desiti ako je uhvati kako krade?

Nije bilo poente da pokušavam da shvatim šta se dogodilo, a
nisam ni imala energije za tako nešto. Moji problemi nisu više bili
preda mnom, stajali su tačno iza mene.

Okrenula sam se polako i vratila se sporim hodom ka benzinskoj
stanici gde me je Lijam čekao. Stajao je na suncu koje mu se dizalo
iza leđa, tako da mu je lice bilo u senci. I dalje je bilo sitne staklene
prašine na njegovim ramenima, ali su mi oči bile prikovane za ranac
koji je stiskao rukom. Na njegove ispucale, pobelele šake.

Preko korena nosa je imao novu posekotinu, krv je curila i iz sveže
rane na bradi, ali to je bilo najviše što je srča mogla da mu uradi. Bio
mi je dovoljan jedan pogled na njegovo lice da shvatim da ga je ono
što sam ja uradila poseklo neuporedivo dublje.

Čekao je da stignem do njega, svaki korak je samo pojačavao
agoniju. Osetila sam kako gorim od sramote, kako me guši i puni mi
oči suzama. Crvenilo se dizalo od njegovog vrata, preko lica, sve do
vrhova ušiju. Lijam me je posmatrao, žudnja na njegovom licu je bila
urezana u kosti; znala sam koliko se mučio sa njom, zato što sam se
borila svom snagom da ne ispružim ruku i uhvatim njegovu šaku, da
prstima napipam topli puls njegovog ručnog zgloba. Ta stvar između
nas je bila nepodnošljiva. Koliko sam samo želela da mogu da se
pretvaram da nikada nisam živela van tog trenutka.

„Da li...” Lijam je stavio pesnicu preko usta, terajući se nekako da

izgovori naredne reči. „Da li si to uradila jer prosto nisi htela da budeš
sa mnom?”

Sve ovo je bilo previše za mene. „Kako si uopšte mogao da
pomisliš tako nešto?”

„Šta je drugo trebalo da pomislim?” pitao je. „Osećam se kao da
sam bio... pod vodom. Ne mogu da mislim kako treba, ali se sećam
toga. Sećam se sigurne kuće. Bili smo zajedno, trebalo je da sve bude
okej.”

„Znaš da nije”, odgovorila sam mu. „To je bila jedina stvar koju
sam mogla da uradim. To je bio jedini način da te puste da odeš, a
nisam mogla da ti dozvolim da ostaneš.” Lijam i ja smo od
samogpočetka umeli da se razumemo na poseban način, nisu nam bile
potrebne reči - samo pogledi i osećanja. Znala sam, instinktivno, zašto
je pravio izbore kakve je pravio, a on je mogao da prati moj tok misli
podjednako lako kako bi neko mogao da prati dobro osvetljeni put.
Nikada nisam mogla ni da pomislim da će tako nešto proći, nikada ne
bih poverovala da neće jednostavno znati zašto sam donela tu odluku.

„Nije ti čak ni žao”, izgovorio je jedva čujno.
„Ne”, uspela sam nekako da kažem, uprkos kamenu koji mi je
stajao u grlu. „Zato što je jedina gora stvar od toga da budem bez tebe
bila to da gledam kako te lome svakog dana, dok više ne ličiš na sebe,
dok te ne pošalju na misiju sa koje se nećeš vratiti.”
„Kao što su tebi uradili?” rekao je grubo. „I ja sada to tek tako
treba da prihvatim? Oduzela si mi moj izbor, Rubi - zbog čega? Zato
što si mislila da nisam dovoljno jak da preživim to što sam u Savezu?”
„Zato što ja nisam dovoljno jaka da preživim da te vidim u
Savezu!” viknula sam. „Zato što sam želela da, nakon svega što smo
prošli, imaš šansu da pronađeš svoje roditelje i živiš svoj život.”
„Prokletstvo... Želeo sam tebe!” Lijam me je uhvatio za ruke,
prstima me je stiskao kao da je na taj način mogao da me natera da
shvatim njegov bol. „Više od svega! A ti si prosto... provalila u moj
um i zapečatila sve to, kao da si imala pravo na to, kao da mi ti nisi
bila potrebna. Ono što me ubija je da sam ti verovao - bio sam siguran

da znaš to. Bio bih okej, zato što bi ti bila tamo sa mnom!”
Koliko puta sam sebi ispričala svoju verziju te priče. Čuti to od

njega, doduše - je bilo kao nož naslonjen na grlo, oštrica poput žileta
na koju nisam imala izbora nego da se naslonim.

„U glavi mi je bila potpuna zbrka, ništa se nije poklapalo.”
Napravio je korak unazad, pa čučnuo. „Bucko je bio ranjen, Zu negde
tamo daleko, Ist River je bio spaljen i... sve je bilo noćna mora. A ti...
ti si bila sa tim ljudima sve to vreme. Svašta je moglo da ti se dogodi,
a ja to nikada ne bih saznao. Možeš li da zamisliš kakav je to osećaj?”

Pala sam na kolena pred njim, udarivši o zemlju tolikom silinom
da su se suze koje su se držale na trepavicama konačno otkačile.
Osećala sam se iscrpljenom. Praznom.

„Ne mogu da ispravim sve ovo”, rekla sam. „Znam da sam sve
upropastila i da nema povratka, u redu? Znam. Ali tvoj život vredi
više od moje želje, a to je bio jedini način da se postaram da nećeš sebi
uvrteti u glavu da se vratiš nazad kako bi me pronašao.”

„Ko kaže da bih to uradio?” Znala sam da je želeo da bude
okrutan, da je bio slab u tom trenutku i da je samo želeo da osetim bol
kakav je on osećao, ali u njegovim rečima nije bilo dovoljno otrova da
me stvarno povredi. Jednostavno nije bio sposoban za tako nešto.

„Prevrnula bih čitavu prokletu zemlju naopačke da te pronađem”,
rekla sam tiho. „Možda bi stvarno otišao. Možda ne bi došao da me
tražiš. Možda sam sve pogrešno shvatila. Ali da si osećao i četvrtinu
onoga što mi je bilo u srcu...” Glas mi je podrhtavao. „Pitala sam se,
znaš, sve vreme, da li se sve to dešavalo jer si se sažalio na mene. Jer
ti je bilo krivo ili jer si samo tražio nekoga da ga zaštitiš.”

„I nisi mogla da vidiš nijedan drugi razlog?" prošaputao je, glasom
mekšim od pliša. „Nije moglo da bude zbog toga što sam poštovao
koliko si se borila da preživiš? Zato što sam video koliko dobrote ima
u tvom srcu? Ili zato što si bila zabavna, hrabra i jaka, i zato što si me
terala da se osetim da sam i ja bio sve to, iako to nisam zasluživao?”

„Lijame...”
„Ne znam šta da kažem ili uradim sada”, rekao je, odmahujući

glavom. „Imam osećaj kao da se nikada nije završilo za mene. Je l’
shvataš? Ne mogu da zaboravim da se dogodilo. Ne mogu da te mrzim
- ne mogu, ne kada očajnički želim da te poljubim.” Onda je,
nepovezano, nastavio tako da ga gotovo nisam razumela. „Zašto nisi
mogla sve da mi uzmeš? Ne samo sećanja, već i osećanja?”

Gledala sam u njega, a mozak mi je trokirao koliko sam bila
zbunjena.

„Užasavajuće je... užasavajuće... da upoznaš nekoga po prvi put i
da osećaš nešto tako jako da hoće srce da ti stane, a nemaš nikakuu
osnovu za tako nešto. Nema konteksta. Osećanja su tu, toliko jaka da
grebu kandžama da izađu na površinu. Čak i sada, čak i kada samo
pogledam u tebe, osećam kako me preplavljuje to koliko te želim,
koliko si mi potrebna i koliko te volim. Ali tebi nije čak ni žao, samo
očekuješ da ću se pomiriti sa tim da si odbacila svoj život zarad mog.”

Svet oko nas se povukao toliko daleko od našeg malog kruga
ophrvanog tugom, da sam zaboravila da uopšte i postoji. Da smo bili
na ivici auto-puta, izloženi ledenoj hladnoći i očima prolaznika.
Stvarnost se vratila u moj svet rikom motora, glasnom sirenom i
farovima uperenim direktno u nas.

Podigla sam Lijama na noge, posegnula za pištoljem uguranim u
džep kaputa, ali sam onda videla auto, poznatu prašnjavu oker boju
Buckovog terenca. Automobil se uz klizanje zaustavio par koraka od
nas, podižući oblak snega.

Bucko je iskočio sa vozačevog mesta, ostavivši auto upaljen. „O
hvala Bogu. Video sam vas na zemlji i pomislio da ste se poubijali.”

Okrenula sam im obojici leđa, brišući obraze rukavom kaputa. Iza
sebe sam čula Bucka kako uzdiše, ali je Lijam bio taj koji je
progovorio, zabrinjavajuće smirenim glasom.

„Uđi unutra na trenutak. Ostalo je nešto hrane koju bismo mogli
da ponesemo sa sobom.”

Nisam htela da ih pratim i nisam htela da uđem u auto. Nisam
mogla da se pomerim; svađa, ako bi uopšte mogla tako da se nazove,
me je iscrpela do tačke da sam videla dva Džada kada je iskočio iz