Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

samim sobom ušuškan u ćebe sa skorelom krvlju na licu.
Vođa je bacio svoju i dalje upaljenu cigaretu pred naše noge. Oči

su mi bile prikovane na srebrnu kožu koja se videla iznad kragne PSS-
ove jakne.

Nenošene jakne. Radila sam na dovoljno njih u fabrici da mogu na
prvi pogled da ih prepoznam. Nije bilo šavova, čak ni standardne
američke zastave. Osim ako je uspeo da iščupa sve umetke, što je bilo
malo verovatno s obzirom na to da je materijal bio netaknut; veće su
bile šanse da je očerupao neku pošiljku nego nekog vojnika.

Skinuo je pogled sa mene kako bi se okrenuo ka Majklu. Iskezio
se tako da je pokazao sve zube.

„On ti je to uradio?” Pokazao je glavom na Bucka.
Majkl je svojim novim ćebetom obrisao skorelu krv sa gornje
usne. Otvorio je usta, ali se očigledno predomislio i odlučio da ne kaže
da mu je lice prepravila devojčica upola manja od njega.
Vođa se grohotom nasmejao pa se okrenuo nazad prema meni.
„Lakat, pesnica ili noga?”
„Lakat”, odgovorila sam. „Drage volje ću da ti demonstriram
tehniku ako je potrebno.”
Ponovo se začuo žamor. Nekoliko njih se smejalo poput hijena u
blizini. Stegla sam zube da ne bih rekla nešto još gluplje u nastavku.
Saberi se, rekla sam sebi. Ispipaj situaciju.
„Borac?” pitao je, podignutih obrva. „Koja je tvoja boja, šećeru?”
Nisam ni shvatila da se Bucko pomerio dok nije stao pored mene.
„Ona je Zelena. Ja sam Plavi. A ti si?”
„Zovu me Noks”, odgovorio je. „Da li ti ime Slip Kid nešto
znači?”
„Ako si ti Slip Kid”, Bucko je gubio strpljenje, „ja sam Uskršnji
zeka. Šta bi ovo trebalo da bude, Ist River?”
Noks se iznenada ispravio na to, a njegov zabavljeni osmeh je
odjednom postao mnogo hladniji. „Nije ono što si očekivao?”
„Uhvatili smo ovo dvoje na istom mestu gde i one prve, odmah
pored auto-puta”, dodao je Majkl cvrkutavim tonom. „Ta devojka je

isto Plava. Mogli bismo da obavimo inicijaciju večeras...”
Noks ga je ućutkao pogledom. Nad našim glavama se sneg izgleda

pretvarao u kišu. Udarala je i klizila je niz metalni krov, jedini zvuk
pored radoznalog šaputanja dece koja su nas okruživala.

„Šta ti znaš o Ist Riveru?” zahtevao je objašnjenje.
„Pa, za početak...” Bucko je prekrstio ruke na grudima. „Čuli smo
da je u Virdžiniji”, prekinula sam ga. „Krenuli smo tamo kada su nas
tvoji prijatelji pokupili.”
Evo o čemu se radilo - ovaj nadobudni klinac, ko god on bio,
odakle god da je došao, očigledno nije bio pravi Slip Kid. Mi smo to
znali. Noks je to znao. Ali ako on sazna da mi znamo, nisam ni
sumnjala da bi nas se Noks otarasio pre nego što bismo uspeli
ostalima da ptkrijemo tajnu. Ime je bilo legendarno; nije svako mogao
da sakupi ovoliko dece, da napravi nekakav sistem - zašto ne bi
poverovali da je Slip Kid?
„Fino si ti ovo organizovao”, nastavila sam, izvijajući vrat da
pogledam iza sebe. Nije bilo Džada. Nije bilo Vide. Ali ovo je
očigledno bilo pleme Plavih na koje je Kejt pokušala da nas upozori.
„Lepo malo mesto. Jesu li ovo sva deca?” Noks je frknuo, pokazujući
rukom jednom od mlađih tinejdžera da priđe. Dečak od dvanaest ili
možda trinaest godina je istog trenutka pocrveneo. Noks mu je
promrmljao nešto na uvo, a dečak je jednom klimnuo glavom, pa
skočio sa platforme. Sledećeg trenutka sam videla poleđinu njegove
teget jakne, umrljane čađu, kako nestaje iza jednih od sporednih vrata.
,Ja sam Rubi”, rekla sam, pa pokazala palcem na Bucka. „Ovo je
Čarls. Kao što sam rekla, samo smo prolazili ovuda, na putu prema
istoku.”
Noks se vratio na svoje mesto, a ona ista devojka od malopre je,
bez ikakve komande, dojurila nazad do njega i vratila mu činiju sa
hranom. Supom, sudeći po onome što je izletelo i pljusnulo po
njegovoj jakni. Nije mi promakao način na koji su se tinejdžeri oko
njega nadvili, posmatrajući kako obrok nestaje kašiku po kašiku.
Ne gledaj u Bucka, naredila sam sebi. Ne bih uspela da se

suzdržim. Devojka, ona u otrcanoj odeći, je izgledala kao da joj je
neko samo navukao kožu preko ptičjih kostiju. Noks je mahnuo
Majklu da priđe, a on i još jedan tinejdžer su spustili naše rančeve na
platformu. Dve devojke, mlađe od one prve, bacile su se u akciju. Deo
po deo, rastavile su paket zaliha koji smo tako pažljivo napravili.
Doviđenja, energetske čokoladice; doviđenja, prve pomoći;
doviđenja,flašice vode i ćebađi, doviđenja šibice...

Svaka stvar koju bi izvukli napolje je bila dovoljna da smrvi ono
malo kontrole koju sam imala nad svojim besom. Prebacila sam
pogled na Noksa koji je posmatrao sve ovo, pa se zapitala koliko bi
bio dobar osećaj raskupusati njegov um na isti takav način. Bilo bi baš
prosto, samo kada bih mogla da mu se dovoljno približim.

Kada je Noks pogledao u nas, njegov izraz lica je bio potpuno
drugačiji. Bio je... gladan. Uzbuđen. „Odakle vam sve ovo?”

„Počistili smo jednu staru benzinsku pumpu”, rekla sam,
približivši se još korak. „Naše je. Mi smo to našli.”

„Sve vaše je moje, šećeru”, odvratio je. „Svi ovde moraju da
zasluže ono što je njihovo.”

Bucko je gunđao sebi u bradu.
„Odnesi sve ovo u skladište”, Noks se obratio Majklu. „Onda ti i
tvoji momci možete da jedete. Koliko god hoćete.”
Majkl se iskezio, pa je još bolje obmotao ćebe oko jakne. Njegov
tim je iskakao iz kože od sreće, gurali su se ko će prvi da prode kroz
ista ona vrata kao i onaj dečak malopre, svi osim jednog tinejdžera,
koji je stajao na začelju grupe. Bio je prosečne visine i nosio broj
manju zelenu vojnu jaknu koja je zbog toga morala da bude stalno
otkopčana. Kosa mu je bila duga i divlja kao kod ostatka grupe, ali je
držao na mestu pomoću plišane lovačke kape. Pre nego što su se vrata
zatvorila, nešto mu je zapalo za oko, pošto se okrenuo i naslonio na
zid.
„Jeste li vi sa decom koju je moj tim pokupio ranije?” pitao je
Noks, privukavši mi pažnju. Teški zlatni lanac mu je iskliznuo ispod
majice i jakne kada se nagao unapred. „Dobra riba i strašilo za ptice?”

Pa... bio je to jedan od načina da se opišu.
„Ne”, rekla sam. Prišla sam još korak. Pa još jedan. „Nemam
pojma o kome pričaš.”
„Ru!”
Svaka glava u skladištu se okrenula ka vratima. Preplavio me je
talas olakšanja - Vida i Džad su stajali tamo, izgledali gore nego kada
sam ih ostavila, ali čitavi. Oboma su skinuli jakne. Džad je odustao od
pretvaranja da se ne smrzava, ali je Vidina vilica bila čvrsto stegnuta,
a ruke pripijene na bokove. Videla sam da joj nešto svetluca u očima,
ali nije rekla ni reč. Da je bar isto moglo da se kaže i za Džada.
„Vidiš?” rekao joj je dok je ubadao prstom u ruku. „Rekao sam ti
da će doći!”
Uzdahnula sam, pa se okrenula prema Noksu i platformi.
„Hoćeš da probaš opet da odgovoriš, slatkišu?” pitao je hladnim
tonom.
Ćutke sam slegla ramenima. Prokletstuo.
„Dakle, Zelena, Žuti i dvoje Plavih ušetaju u moju šumu...” počeo
je Noks. Ustao je i skočio dole sa ivice platforme. Vida i Džad su
gurnuti ka nama.
Šetkao se ispred nas, što je oduševljavalo drugu decu. Ipak izvan
mog domašaja. „Ovako, što se tiče Plavih - vi ste i više nego
dobrodošli ovde, ali naravno, prvo moramo da proverimo ko je od vas
dovoljno jak da se priključi lovačkim grupama kroz proces
inicijacije.”
Inicijacije?
„Treba da se borim goloruka s njim?” pitala je Vida mrzovoljno.
„Mislila sam da ste rekli da će biti neka ozbiljna borba?”
Noks se nasmejao, a za njim horski i sva ostala deca. „Iskreno”,
nastavila je, zamahujući glavom kako bi sklonila svoju plavu kosu sa
lica, „možete odmah da ga pustite. Potpuno je bezvredan, oborila bih
ga na zemlju za manje od tri sekunde. Samo kažem.”
Džad je bio zbunjen i to se videlo na prvi pogleđ, nije shvatao da
je ovo bio neki njen iščašeni pokušaj da zaštiti Bucka od borbe u kojoj

nije imao šanse da pobedi. Bila sam iznenađena što joj je uopšte bilo
stalo da proba.

„Ne laže”, ubacila sam se. „Ako hoćete boljeg borca, to je sigurno
ona, nema greške. Ali on je obučen da pruža prvu pomoć. Mene je
zakrpio više puta. Pogledaj.” Podigla sam kosu kako bih otkrila
ožiljak na čelu.

Noks nije zagrizao mamac i prišao je da ispita izbliza. Spojio je
prste i oslonio ih na zadnji deo vrata dok je mozgao o ovoj dilemi.
„Veći je problem šta ćemo da radimo sa tobom i Žutim.”

Nije mi se svidelo u kom pravcu je išao razgovor. A nije ni Džadu.
Osetila sam da počinje da se trese, naizgled neprimetno, i sklopila
prste oko njegovog zgloba.

„Mi ne prihvatamo slabiće”, nastavio je Noks. „Ovo nije mesto
gde se sažaljevamo ili pružamo utočište beskućnicima. Ne planiram da
rasipam hranu na Zelenu ili na Žutog. Niko ovde ne može da jemči za
vas, što znači da ćete morati da se dokažete... na druge načine.”

Bucko se okrenuo prema njemu, stegnutih pesnica, ali se začuo
drugi glas pre nego što je bilo šta stigao da uradi. Bio je slabašan,
plašljiviji nego što ga pamtim, ali sam ga prepoznala.

,Ja mogu da jemčim za njih.”
U Ist Riveru se Klensi oslanjao na dvoje ljudi da upravljaju
bezbednošću u logoru - na Hejza, ogromnog nasilnika koji se bavio
krađama za popunjavanje nabavki, i na Oliviju, koja je upravljala
stražama na obodima Ist Rivera. Najblaže rečeno, laknulo mi je kada
sam videla njenu medenoplavu glavu kako se probija kroz masu, ali
njeno lice - prepoznavala sam neke delove, izgledalo je kao da je neko
rasparčao i sastavio bez imalo pažnje. Izraženo je hramala dok nam je
prilazila.
Da. To je bila Olivija. Ali u isto vreme, nije. Njeni okrugli obrazi,
uvek rumeni od trčanja okolo ili naređenja koja je vikala, utonuli su
toliko da su joj oči iskočile kao sovi. Njen zlatni ten kojim se
presijavala koža je sada bio sivkast i bez sjaja - kada se okrenula da
me pogleda, od užasa mi je srce potonulo u želudac. Čitava desna

strana njenog lica je bila naborana roze ožiljkom; išao je od ugla oka
sve do linije vilice. Izgledala je kao da je preživela napad neke velike
divlje životinje ili da je neko ošamario plamtećom rukom.

„Olivija”, uzdahnula sam. „O bože!”
Kako - ne, znala sam da je pobegla. Lijam nam je to rekao. Kada
su vatra i PSS-ovi napali Ist River, nekoliko klinaca-stražara su imali
sreće i izvukli se na vreme, a Olivija je bila među njima. Lijam je bio
jedini koji se vratio da bi nas tražio.
„Isuse”, rekao je Bucko, napravivši nesvesno korak prema njoj.
„Ti...”
„Njih četvoro su bili sa mnom kada smo pobegli iz PSS-ovog
kombija u koji su nas sve potrpali”, rekla je Olivija, ignorišući
Buckovu ispruženu ruku. Krajičkom oka sam videla da se dečak u
zelenoj jakni odgurnuo od vrata i probio kroz masu, pa stao pored
Noksa. „Razdvojili smo se dok smo bežali kroz šumu.”
Olivija koju sam poznavala je bila živa vatra, njena energija je
mogla da spali čitavo ovo skladište i pretvori ga u gomilu pepela. Sada
je blago klimala glavom dok je pričala, sa pokornošću koja joj uopšte
nije pristajala. „Rubi je ona koja je isplanirala bekstvo, gospodine.”
„O, da”, rekao je dečak u zelenoj jakni. Gurnuo je ruke u džepove,
klackajući se na petama. „Učinilo mi se da mi deluju poznato
odnekud. Par klinaca nam je promaklo taj dan.”
Olivija je na trenutak bacila pogled na njega, obrva izvijenih u
nešto što je mogla biti ili zbunjenost ili iznenađenje. Sigurno nije bila
zahvalnost.
„Stvarno.” Noksov glas je i dalje bio ravna linija, ali sam osetila
kako ponovo gleda u mene. „I proveli ste poslednjih nekoliko meseci
eto tako lutajući okolo po mom divnom imanju?”
„Pritajili smo se, prikupljali zalihe, tražili Oliviju”, ubacila sam se,
uputivši jedan rizičan pogled ka dečaku. Kakvu je on igru igrao?
„Zašto to nisi rekao Majklu odmah, Bret?” pitao je Noks. „Ili
progovorio malopre?”
Dečak - Bret - je samo slegao ramenima. „Nisam ukapirao do

sada, valjda. Njena kosa je bila kraća”, klimnuo je ka meni - „a ovaj
drugi je je bio drugačije obučen.”

„Mogu meni da pomognu”, nastavila je Olivija, pogleda i dalje
prikovanog za pod. „Bar dok ti se ne dokažu.”

Noks je ogorčeno uzdahnuo. Počeo je opet da šeta napred-nazad,
svaki besni korak je odjekivao kao grmljavina u mrtvoj tišini skladišta.
„Dobro”, rekao je, podigavši pogled. „Uzmi Žutog i Zelenu. I Čarlsa.”

I tek tako, bio je van mog domašaja. Više nisam bila preterano
korisna da bih nas izvukla odavde.

„Riba će ostati ovde da nas zabavlja”, iskeženo je rekao Noks,
nameštajući kosu iza uva. Klimnuo je momcima sa svoje leve strane.
„Skinite im jakne, uzmite sve vredno što im je ostalo i držite ih
napolju - gde je smeću mesto.”

14

NPOREDNA VRATA SKLADIŠTA SU VODILA KA OGROMNOM parkingu.
More crnila je tu i tamo bilo razbijeno sa nekoliko sumornih šatora
koji su se jedva držali pod teretom vode koja se skupljala na njima.
Drvene palete su formirale neku vrstu plutajuće platforme ispod
svakog od njih i povezivale ih u svojevrsnu iskrivljenu petlju. Odmah
sam videla zašto su bile potrebne - držale su nas dragocenih desetak
centimetara iznad površine tamne vode koja je plavila ceo parking.

Vetar se lenjo dizao sa mesta gde su tinjali ostaci vatri i mešao se
sa nakiselim mirisom ustajale vode. Prekrstila sam ruke na grudima,
osetivši da i poslednji tragovi besa i očaja zbog gubitka Lijamove
jakne nestaju drhtanjem i cvokotanjem. Skroz na levoj strani parkinga
nalazile su se dve male sive zgrade - prema jednoj od njih su se
zaputili Majkl i njegov tim, stežući pune ruke hleba i čipsa. Dok su se
vraćali nazad u skladište, susreli su Breta i lupali ga po ramenima u
pokušaju da ga ubede da se okrene. On im je samo odmahnuo rukom i
nastavio da hoda ka zgradi iz koje su izašli i onoj pored nje na čijim je
vratima crvenim sprejem bilo nacrtano X. Sudeći po bravama na
vratima - niko nije ulazio niti izlazio odatle.

Olivija je sačekala dok lovci nisu ušli u skladište pa se naglo
okrenula na prstima i zgrabila me za ramena.

„O, bože”, rekla je dok joj je glas ludački podrhtavao. „Ne i vi...
On je...”

„Šta se desilo?” šapnula sam. Bucko se istog trenutka stvorio
pored nas kako bi prebacio Olivijinu ruku preko svog ramena. „Šta se

kog davola događa?”
„Čekaj, vi se zapravo poznajete?” Vrisnuo je Džad. Bucko ga je

povukao bliže, na gomilu.
„Nakon što sam otišla iz Ist Rivera... Ja sam... Ovaj...” reči su joj

bile ispunjene nemalom količinom besa. „Našla sam automobil sa još
nekoliko njih i stigli smo čak doTenesija.” Klimnula sam glavom, pa
sačekala da nastavi. „Naravno da nas je auto izdao. PSS-ovi su nas
pratili u stopu i nismo imali mnogo izbora. Razdvojili smo se i svako
je pobegao na svoju stranu. Ja sam odlučila da idem u šumu i tamo me
je pokupila jedna od „Slip Kidovih” grupa lovaca.”

„Ali ja sam mislio da je Fensi Slip Kid?” Džad je obmotao ruke
oko sebe u bezuspešnom pokušaju da se ugreje. Vida ga je udarila
laktom iz sve snage.

„Fensi?” pitala je Olivija iznenađeno.
„To je nadimak, za Klensija”, rekla sam, uz dugi uzdah. Usne su
joj se izvile u blagi osmeh na trenutak, ali ga je odmah zamenila
grimasa mračnogbola. Ruku je nesvesno podigla do vrata i snažno
pritisla ključnu kost, kao da pokušava da nešto silom zadrži unutra.
„Znaš šta se desilo, zar ne?” šapnula sam. „Znaš da je on
odgovoran za sve?”
Klimnula je glavom. „Isprva nisam htela da u to poverujem, ali te
noći, kada ste vi pokušali da odete... Mogla sam da vidim kako je
manipulisao nama. Kontrolisao nas. Naš bezbednosni sistem je bio
gotovo savršen i svi smo znali da će Grej radije ostaviti Klensija na
miru nego rizikovati da ga ovaj otkrije. Jedini način da nas pronađu
bio je da neko objavi tačne koordinate ili ga provocira, a jedini način
da se to dogodi je bio... je bio...”
Ponovo je podigla i pritisla vrat u pokušaju da sakrije
podrhtavanje.
Ranije, u Ist Riveru, Oliviju nisam smatrala bližom od poznanice
koju sam viđala u prolazu. Veći deo naše komunikacije je bio
uslovljen Klensijevom ili Lijamovom blizinom - a kada njih dvojica
nisu bili tu, jedva da smo i primećivale jedna drugu. Obojici je bila

izuzetno posvećena, ali na drugačije načine. Lijam je bio neko sa kim
je bilo lako raditi, neko ko je motivisao da razmišlja o tome šta bi
mogli da urade za decu u logorima umesto što troše svoje vreme
skriveni u šumama. Ali Klensi - Klensi je bio onaj kog je htela da
zaštiti, da zadivi.

Kao i svakom drugom detetu u tom kampu, bio je njen spasitelj.
Sve u njenom životu.

„Fensi mu zapravo pristaje”, rekla je napokon, oslobodivši se mog
stiska.

Pažljivo smo hodali preko paleta koje su se klackale, dok nismo
došli na drugu stranu. „Kada me je njihova grupa lovaca pronašla,
krenula sam bez borbe samo zato što sam htela da dođem do
Klensija”, promumlala je Olivija. „Nije mi čak ni bilo čudno da je
uspeo da napravi još jedan kamp tako brzo ili da je uopšte uspeo da se
izvuče. Samo sam htela da ga pitam što nam je to uradio. Mislim da
bih ga ubila.”

„Savršeno normalna reakcija”, uveravao je Bucko. „Čak bi još
normalnije bilo da to traje dugo, uz mnogo vatre i šila za led.”

Iz nekog razloga, Oliviji to nije bilo smešno.
„Zamislite moje iznenađenje kada su me odvukli ispred one
seljačine”, nastavila je. „Prva stvar koju mi je rekao bila je da je jedini
način da odem iz njegovog plemena da oni odluče da bace moje telo u
reku.”
Odmahnula sam glavom, u pokušaju da razbijem ljutito zujanje
koje se pojačavalo medu ušima i skoncentrišem se na vreme i mesto
na kom sam se nalazila, a ne na to šta ću uraditi tom kopiletu. „Koja je
njegova priča?”
„Noksova?” Olivija je osmotrila okolinu, ali smo bili sami. „Čula
sam više različitih. Navodno je pobegao iz PSS pritvora pre par
godina i krio se u različitim delovima Nešvila do poplava. Nisam
sigurna kako je ubedio prvu decu da mu priđu, ali mogu da vam
kažem da se većina nas nije priključila plemenu jer je imala izbor.”
Džadove guste obrve su se spojile u jednu. „Zašto toliko mrzi

druge boje? Šta se dogodilo?”
Olivija je slegla ramenima. „Ko zna? Niko nije voljan da rizikuje

da ga razbesni pitanjima. lonako već moramo da se borimo za svaku
mrvicu hrane.”

„Pitala sam se o čemu se tu radi. Izgleda da ne može lepo da vodi
računa ni o Plavima koje ima ovde”, ubacila sam se. „Je l’ svi ostaju
zato što su uplašeni?”

Pokazala je glavom na drveće na drugom kraju parkinga, iza
šatora. „Ako biste pokušali da bežite naišli biste na patrolu koju je
postavio tamo, a ako biste naišli na patrolu, ne biste se vratili. Teško je
kada ti uzme sve što imaš i tera te da to isto „zaradiš”, ali ako se ne
trudiš dovoljno, ili čepiš, ili ga zabavljaš, pošalju te ovde. Ili te
razmene.”

„Razmene...?”
Olivija je bila na ivici suza. „On... Tako dobija hranu. Videli ste
blokade oko grada, zar ne? Sve one vojnike? On im odvede decu koju
smatra beskorisnom i zameni ih za cigare i hranu. Samo što sada traže
više dece i daju mu sve manje i manje robe za njih. Iznenađena sam
što još nisu izvršili raciju, ali izgleda da je uspeo da ovo mesto ostane
tajna.” Mislila sam da je jedina koja se tresla dok nisam pogledala
dole u svoje šake.
Olivija se ugrizla za usnu. „I naravno, naravno, da uzima decu iz
Belog Šatora, onu koja nikome neće nedostajati. Zna da ne mogu da
uradim ništa po tom pitanju i da ona ne mogu da se bore. Jednom sam
pokušala, odveo je dva deteta umesto jednog.”
„Šta je sa onim klincem - Bretom?” pitala sam. „On je ustao u
tvoju odbranu. Možda bi...”
„Ne funkcioniše to tako”, prekinula me je Olivija. „On je drugačiji
od Majkla, ali drugi u lancu komandovanja iza njega. Bret će mi, s
vremena na vreme, doneti nešto za decu, ali ako bi ga Majkl uhvatio...
on bi bio sledeći na spisku za razmenu.”
Beli Šator je bio baš to - veliki, nakrivljeni šator sastavljen od
isflekanih belih cirada, udaljen od ostalih. Smrad koji je dopirao iz

njega smo osetili i pre nego što nam se našao u vidokrugu. Olivija je
prebacila crvenu maramu koja joj je visila oko vrata na lice kako bi
prekrila usta. Vazduh je bio težak, ispunjen smradom fekalija toliko da
je disanje postalo gotovo nemoguće.

„Samo treba da ga povedete i da izađete dok on još ima šanse”,
rekla je Olivija. „Dokle god je vaša prijateljica u tom skladištu, nećete
moći da doprete do nje. Ali možete njega da povedete. Ja ću vam
pomoći. Možda ćete moći da savladate patrolu svi zajedno.”

Džadova šaka se stegla oko moje nadlaktice. „U redu je”, smirila
sam ga. „To nije opcija. Nećemo je ostaviti za sobom.” Klimnuo je
glavom, lica okupanog brigom pa bacio pogled preko ramena ka
skladištu. „Hoće li da je povrede?” Podigla sam obrvu. „Mnogo me
više brine šta bi ona mogla njima da uradi.”

„Olivija?” Bucko je pitao nežnim glasom. „Jesi li dobro?” Stala je
ispred šatora, gužvajući rukama tkaninu. Povila je glavu unapred i
spustila je na šatorsko krilo.

„On je... žao mi je, probala sam, sve sam probala, ali...” Olivijin
glas je bio pun bola. „Ja sam jedina koja hoće da im pomogne. On je
pokušavao neko vreme, ali...”

„On”, ponovila sam za njom, osetivši kako mi se srce usporava.
„Ko?”

Olivija je trepnula, zbunjenost se nije baš najbolje ocr-tavala na
licu unakaženom ožiljcima. „Zar niste... Vi niste ovde zbog Lijama?”

Ne sećam se da sam je odgurnula, ali se sećam kako rukama,
bledim poput cirade od koje je šator bio napravljen, pomeram u stranu
stari čaršav koji je služio umesto vrata. Smrad se dodatno pojačao
kada sam ušla unutra - mešavina smrada buđi i kanalizacije koji je
nagonio na povraćanje. Trepnula sam, terajući oči da se priviknu na
slabo svetlo.

Palete pod nogama su škripale i stenjale kada sam kročila na njih,
jedna se čak i polomila. Bilo ih je mnogo - bar dvadeset i petoro dece,
poređanih duž oba zida šatora. Neki od njih su bili sklupčani na boku,
ostali umotani u tanke čaršave.

I Lijam je bio tu, u sredini.

Lagala sam ranije.
Kejt. Ostale. Sebe. Svakog dana. Svakog božijeg dana.
Zato što je istina bila drugačija. Upravo je izlazila na površinu,
terala mi je suze na oči i privlačila moja stopala ka krajnjem uglu
šatora, jauk koji se dizao iz stomaka.
Žalila sam.
Sada, kada sam mogla da vidim njegovo lice, način na koji su
njegove hrapave i modre šake nežno stiskale bledo-žuto ćebe kojim je
bio pokriven, zažalila sam svim srcem, uz bol koji je bio tako oštar da
sam osetila kako padam na kolena pre nego što sam uspela da
napravim jedan jedini korak ka njemu.
Mesecima je njegovo lice živelo na kompjuterskim ekranima,
namrgođeno lice zauvek sačuvano u digitalnom formatu. Bilo mi je
zaključano u sećanju, ali sam ja najbolje znala kako sećanja mogu da
se iščaše ili izblede vremenom. Iako je to bilo sebično s moje strane,
užasno i bolesno, jedina stvar koju sam mogla da pomislim prvih
nekoliko sekundi bila je da je trebalo da ga zadržim uz sebe.
Nedostajao mi je. Nedostajao, nedostajao, o bože, koliko mi je
nedostajao.
Šator je bio miran i tako tih oko nas. Prešla sam prstom preko
mesta gde je zgužvao ćebe. Neko mu je skinuo odeću i ostavio ga u
sivoj majici kratkih rukava. Bosa stopala su virila ispod ćebeta, bleda i
pomalo modra od zime. Poslednji put kada sam ga videla, lice mu je
bilo išarano modricama i posekotinama, posledicama jednog
neuspešnog pokušaja bekstva iz Ist Rivera.
Ali ovo je bilo lice koje sam pamtila, koje sam prvi put videla u
kombiju onog dana. Ono koje nikada nije moglo da sakrije šta misli i
oseća. Oči su mi besciljno lutale po njegovom licu, skakale sa širokog
čela na oštru, neobrijanu vilicu. Na punu donju usnu, ispucalu od
hladnoće. Na tamniju, prljavu kosu - predugu čak i za njegov ukus.
Polako je ispustio vazduh koji mu je ispunjavao pluća uz užasno,

zviždeće krkljanje. Pružila sam ruku ka njemu, pokušavajući da je
nateram da prestane da se trese pre nego što sam je spustila na njegove
grudi. Htela sam da izmerim koliko su se pomerale kada je disao, da
se uverim da postoji kakvo-takvo kretanje. Bio je to samo blagi dodir,
ali su mu se oči istog trenutka otvorile. Nebesko-plave oči su izgledale
staklasto, caklile su se od groznice i odskakale od prljavog lica.
Ponovo su se zatvorile, i mogla sam da se zakunem da su se krajevi
usana izvili u blagi osmeh.

Ako srce može da se slomi jednom, ne bi trebalo da može ponovo.
Ali stajala sam tamo i opet se dešavalo, bilo je neuporedivo gore nego
što sam mogla i da zamislim.

„Li”, rekla sam, pritiskajući mu grudi jače ovog puta. Drugu ruku
sam mu stavila na obraz. Ono čega sam se i plašila - nisu bili crveni od
ledene hladnoće. Bio je vreo na dodir. „Lijame, otvori oči.”

„Eto...” mumlao je, meškoljeći se pod ćebetom, „...tu si. Možeš
li... Ključevi su... Ostavio sam ih, oni su...”

Tu si. Sledila sam se, ali nisam pomerila ruku.
„Li”, rekla sam još jednom, „da li me čuješ? Je 1’ razumeš šta ti
govorim?”
Počeo je da trepće pa otvorio oči. „Treba mi...”
Paleta je zaškripala kada je Bucko kleknuo pored mene. „Zdravo,
drugar”, rekao je, gušeći se sopstvenim rečima dok je nadlanicom
proveravao temperaturu na Lijamovom čelu. „U fin si se nered uvalio,
kao pravi idiot.”
Lijamove oči su potražile mesto odakle je dopirao glas. Napetost
sa njegovoglica je nestala, zamenio ga je blentavi izraz čiste radosti.
„Buckiliću?”
„Dobro, dobro, skini taj glupavi izraz sa lica”, rekao je Bucko,
uprkos činjenici da je imao identičan izraz u tom trenutku.
Lijamovo čelo se naboralo. „Šta...? Ali ti si... tvoji roditelji?”
Bucko je pogledao u mene.
„Možeš li da mi pomogneš da ga uspravim?”
Oboje smo ga uhvatili za po ruku i podigli omlitavljeno telo u

uspravni položaj. Lijamova glava se oklembesila unazad i pala na
pregib između mog vrata i ramena.

Prstima sam prešla preko njegovih rebara, osetivši svaku
pojedinačnu kost. Bio je tako mršav, pritisla sam prstima izbočine
pršljenova i dala sve od sebe da ne zaplačem.

Bucko je naslonio uvo na Lijamov grudni koš. „Duboko udahni i
izdahni.”

Lijamova desna ruka se preturila preko Bucka, u pokušaju da
potapše svog druga po licu. „... volim i ja tebe.”

„Diši”, ponovio je Bucko, „duboko i što jače.”
Nije bilo jako niti duboko, ali sam videla da se stvara beličasta
para.
Zavalivši se, Bucko je ispravio naočare i pokazao mi rukom da mu
pomognem da spustimo Lijama nazad na krevet. Učinilo mi se da ga
čujem kako mumla, „Ovde?” ali me je Bucko odgurnuo da bi ga
uhvatio za zglob šake i izmerio mu puls.
„Koliko dugo je već ovakav?” pitao je Bucko.
To je bio prvi put da sam uspela da odvojim pogled od Lijamovog
lica. Olivija je stajala iznad nas, lica deformisanog ožiljcima i ledenom
hladnoćom. Džad se smrzavao u dovratku, otvorenih usta, potpuno
prestravljen.
„Uhvaćen je pre nekih nedelju i po dana, a imao je neki gadan
virus koji nije uspeo da otrese”, objasnila je Olivija, dok joj je glas
podrhtavao. „Znala sam istog trenutka da nešto nije u redu. Stalno sam
mu postavljala pitanja o vama, a on je delovao potpuno
dezorijentisano. Posle se to pretvorilo u groznicu, pa onda... ovo.”
„Šta nije u redu sa njim?” pitao je Džad. „Zašto se tako ponaša?”
Kao da pokušava sam da odgovori na to pitanje, Lijam se iznenada
izvio na stranu, dok mu se lice zgužvalo od napora koji mu je
predstavljalo kašljanje. Duboki, vlažni kašalj ga je čitavog potresao i
ostavio da se bori za vazduh. Zadržala sam jednu ruku na njegovom
stomaku, da bih se utešila blagim pulsom koji sam tamo osećala.
Bože, njegovo lice - pogled mi se iznova i iznova vraćao na njega.

„Mislim da ima upalu pluća”, odgovorio je Bucko. „Ne mogu da
znam zasigurno, ali deluje najverovatnije. Ako bih morao da
pogađam, većina dece ovde je ima.” Pridigao se na nesigurne noge.
„Čime ih lečiš?”

Od trenutka kada smo ušli u šator do sada, šok u kome sam bila i
užas kada sam videla Lijama su bili i više nego dovoljni da zaboravim
na svoj bes. Ali polako sam se vraćala u surovu stvarnost i mogla sam
da osetim kako se vrelina širi mojim grudnim košem, uvija se i uvija, i
uvija dok nisam imala osećaj da ću početi da bljujem vatru sledeći put
kada izdahnem.

Olivijine reči su se ulivale jedna u drugu. „Ničim. Ne-mamo ništa.
Moram da preklinjem za hranu, okruženi smo vodom, davimo se u
njoj, a ne možemo čak ni kap sveže vode da dobijemo!”

„U redu je”, rekao joj je. „Liv, u redu je. Znam da daješ sve od
sebe.”

„Imaš li nešto u autu?” pitala sam, pogledavši u Bucka. „Ništa
dovoljno jako za ovo”, odgovorio je. „Moramo da ih utoplimo, da ih
stavimo na suvo i hidriramo pre svega.” Olivija je i dalje odmahivala
glavom. „Probala sam mnogo puta, ali on ne želi da prebaci bolesne u
skladište. Oni većinom nisu Plavi, a došli su u ovako loše stanje jer je
odbijao da im daje radne zadatke, a ako ne radiš, ne dobijaš hranu. Ne
možeš da uđeš u skladište. Iskreno mislim da pokušava da ih sakrije
od drugih.”

Dobro. Nije uspeo da ih sakrije od mene. Nije uspeo da sakrije šta
je uradio Lijamu. Osetila sam da me obuzima čisti, nepokolebljivi bes.
Ne bih mogla da ga otresem, čak ni da sam htela. Već sam bila na
nogama, marširala ka izlazu, a u glavi mi je bila samo jedna misao,
odjekivala iznova i iznova u mom umu, dodatno raspaljujući srdžbu
dok se nisam osetila kao da ću eksplodirati.

„Gde si pošla?” pitao je Džad, preprečivši mi put. „Rubi?"
„Postaraću se za ovo.” Bio je to glas nepoznate osobe. Hladan,
siguran.
„Naravno da nećeš”, rekao je Bucko. „I šta će da se dogodi ako te

neko uhvati kako utičeš na njega? Šta misliš da će ti uraditi?”
„Utičeš na njega? Kao što bi Klensi mogao?” Pitala je Olivija. Oči

su joj se razrogačile kada sam klimnula glavom. „Oh. Mislila sam...
Pitala sam se zašto je bio toliko zainteresovan za tebe. Zašto se toliko
borio protiv tvog odlaska.”

„Džade”, rekla sam. „Pomozi Bucku. Vas dvojica treba da
provalite da li postoji način da zapalite vatru ovde, a da ne spalite sve
ovo. Sećaš se kako se to radi, zar ne?”

Klimnuo je glavom, i dalje napaćenog izraza lica. „Moraš da
uradiš nešto. Moramo da ga zaustavimo, da ga nateramo da uvidi da
ovo nije ispravno. Molim te.”

„Rubi”, pozvala me je Olivija. Glas joj je bio jasan, svaka reč kao
uklesana u kamenu. „Uništi ga.”

Mozak mi je zujao, kao da se budio iz dugog, neželjenog sna.
Prošlo je dosta vremena, zar ne? Desna ruka se stisla u pesnicu, kao da
je svaki prst zamišljao kakav bi bio osećaj stezati se oko njegovog
vrata. Biće lako, sve što mi je bilo potrebno je da mu se približim.

Znam da je to ono što bi Klensi uradio. Verovao je da je naše
pravo da koristimo sposobnosti, da su nam date sa razlogom. Moramo
da ih koristimo, rekao mi je, da bismo ostale držali tamo gde im je
mesto.

Njegov baršunasti glas mi je prošao kroz glavu, naterao me da se
stresem. U njegovim tamnim očima je tada bio divlji pogled, gorele su
od osude. Tada sam bila prestravljena njime. Prestravljena onim što
može da uradi... i sa kojom lakoćom.

I ja sam imala te sposobnosti. Iz kog god razloga - kakve god
nauke koja je bila sačuvana na serverima Leda korporacije - imala sam
način da ispravim sva nedela koja je Noks počinio nad ovom decom.

I Džad se okrenuo ka meni bez ikakvog oklevanja, pot-puno mi
verujući. Kao da je najprirodnija stvar na svetu da se ja pobrinem za
ovo. Počinjala sam da shvatam o čemu se radi.

Uništi ga. Uradiću i više od toga. Poniziću ga, toliko ga upropastiti
da će od njega ostati samo prazna ljuštura koja će se sećati samo mog

lika. Proganjaću ga noću dok spava i naterati da zažali što je odlučio
da zadrži Lijama ovde i ostavi ga napolju da umre.

„Pazi se”, prošaptao je Džad, pomerivši se u stranu da mi oslobodi
prolaz.

„Ne brini se ti za mene”, rekla sam. „Vidi da nađeš crnu jaknu
negde u blizini. Proveri džepove da se postaraš da nije našao crni fleš i
ponesi i njega.”

„Ako se ne vidimo, upali svetlo”, odgovorio mi je.
„Kasnije, na suncu je jasnije”, promrmljala sam.
Mogla sam da osetim Buckov pogled na potiljku, ali se nisam
okrenula; nisam mogla, ne bez straha da ću ostati zauvek zamrznuta na
tom mestu, dok gledam Lijama kako nestaje preda mnom.
Ovde sam, pomislila sam dok sam izlazila napolje na kišu. On je
ovde. Svi smo ovde.
I odlazimo odavde svi zajedno. Danas.

15

DEČAK KOJI JE ČUVAO ULAZ U SKLADIŠTE NIJE MOGAO biti stariji od
mene, iako je bio dosta viši i širi u ramenima. Pre nekoliko meseci bi
bio ozbiljna prepreka.

„Ostani tu gde si”, podviknuo je, kada je video da idem ka njemu.
„Više ti nije dozvoljen ulaz unutra, dok Noks ne naredi drugačije.”

Dali su mu pištolj, ali sam mogla da vidim po načinu na koji ga je
stiskao da ne zna ili ne želi da ga koristi. Posegnula sam i prstima
dodirnula njegovu ispruženu ruku. Zaustavila sam sećanja pre nego
što su me preplavila; bes je na neki način učinio moje sposobnosti
oštrijim, efikasnijim.

„Sedi dole i ostani tu”, rekla sam odsečno i odgurnula vrata.
Naš instruktor borbe nam je jednom rekao da, kada pokušavaš da
rešiš konflikt bez nasilja, najmanje „produktivna” emocija koju možeš
sebi da dozvoliš je bes. Niko ne može da se objašnjava sa drugom
osobom ako je toliko ljuta da joj para izbija iz ušiju. Pa dobro. Mislim
da sam bila sasvim produktivna na ovaj način. Pustila sam da vetar
zalupi vrata za mnom.
Stajala sam u mraku, trepćući kako bih navikla oči na osvetljenje.
Osetila sam pokret sa strane - čvrsto, krupno rame se pojavilo
direktno preda mnom, blokirajući mi prolaz i vidik. Pratila sam šav
zelene jakne do Bretovog namrštenog lica.
„Ne smeš da budeš ovde”, šapnuo je. Osetila sam da pokušava da
mi gurne nešto u ruke i pogledala dole. Skinuo je kapu i napunio je
sitnim pakovanjima slanih krekera. „Uzmi ovo i vrati se pre nego što

vidi...”
Samo što sam obmotala prste oko njegovog zgloba kada su me oči

sa platforme konačno primetile u senkama prikrivenoj rulji.
„Vidi, vidi, vidi...” rekao je Noks. „Pogle’ šta nam je vetar uneo

unutra.”
Pogledala sam okolo i iznenadila se što vidim gotovo dvostruko

više dece raštrkane okolo nego ranije. Većina njih je bila u blizini
platforme, sedela na zemlji formirajući krugove, sa kesicama čipsa i
kutijama pahuljica pred sobom. Sva su bila obučena u sive i bele
nijanse - lovci, koji su se vratili iz lova? Dečaci i devojčice u daljem
kraju skladišta su se opružili na betonu, a pomerali su se taman toliko
da se uverim da dišu. Nisam videla ni hranu ni vatru u njihovoj blizini.

Duboko sam udahnula, pa opustila lice u izveštačeni osmeh.
Morala sam polako ovo da odradim, da ga nateram da spusti gard kako
bih mogla da mu priđem. Svaki nerv u mom telu je vrištao da se
ubrzam, potrčim, da ga zgrabim. Srce mi je bubnjalo u ritmu: odmah,
odmah, odmah. Ali bilo je previše tela između nas. Previše ruku koje
su držale oružje.

Noks se nagnuo unapred u svojoj stolici. „Da nisi htela nešto da
kažeš?”

Tada sam primetila Vidu, njena drečavo plava kosa je sijala iza
njegovog ramena. Pažljivo se kretala, duge noge su graciozno njihale
dok se provlačila između drugih tela na pozornici.

Njen izraz lica mi je rekao sve što je trebalo da znam. Ako bi Noks
kojim slučajem napravio grešku i naslonio se na svoju stolicu u tom
trenutku, ona bi drage volje našla način da mu polomi vrat.

Dobro si? nemo sam je pitala. Vida je klimnula glavom, bacivši
pogled na Noksa, pa nazad na mene. Znala sam šta mi govori da
uradim.

Majkl se pomerio sa mesta gde je hvatao za grudi neku jadnu
devojku koja je drhtala kako bi ponovo zaklonio Vidu.

„Samo sam se pitala šta bi bilo potrebno kako bih te ubedila da me
pustiš da idem napolje u lov”, rekla sam. Ubacila sam smrznute šake u

zadnje džepove pantalona dok sam se približavala pozornici. „Da mi
dozvoliš da izađem i nabavim zalihe za sve?”

Noks je zabacio glavu i nasmejao se. Nekoliko devojaka i mlađih
dečaka koji su sedeli na platformi oko njegovih nogu su se na silu
nasmejali za njim. Koža mi se naježila; zvučali su kao čopor pasa
prerezanih glasnih žica koji pokušava da laje.

Osetila sam da se neko pomera iza mene, da mi prilazi sa leđa, ali
se nisam okrenula da vidim o kome se radi. Ova deca me sigurno neće
isterati napolje zastrašivanjem. Majkl je mogao da me udari, Bret da
me na silu izvuče napolje, ali ono što sam ja mogla njima da uradim je
bilo daleko više od samo fizičkog.

„Ti?” frknuo je Majkl. „Zelena?”
„U čemu je problem?” pitala sam. „Nemoj da mi kažeš da se plašiš
da ću dokazati da nema ničeg posebnog u Plavima? Uvek sam slušala
o tome da ste vi ti koji sve radite na silu, ništa mozgom.”
Kao što sam i očekivala - nije navikao da se tako priča sa njim.
Siledžija u njemu je bio fasciniran i jako, jako ljut u isto vreme.
Najverovatnije zato što su i ostali oko nas izgledali kao da počinju da
se pitaju zašto ja ne bih mogla da izađem i nabavim zalihe koje su im
očigledno bile potrebne.
Noks je polako ustao i otresao pepeo cigarete na zemlju.
Dođi ovamo, pomislila sam. Dođi i daj da okončamo ovo.
Osetila sam kako počinje golicanje u malom mozgu i pretvara se u
glasni urlik. Mogla sam to da uradim. Još jedan korak i pokazaću mu
zašto su moju vrstu obeležili Narandžastom, a njegovu samo Plavom
bojom.
Uništiću ga.
Noksova kosa je skliznula napred, preko ušiju. Kada je pomerio
unazad rukama, videla sam da je upleo prstenje za svaki prst od svetlih
parćića papira. Izgledali su kao... izgledali su kao nešto što bi dete
koje se dosađuje napravilo od omota bombona. Nisam znala šta su niti
zašto ih je nosio, ali mi je nešto palo na pamet.
„Šta kažeš na razmenu?” pitala sam. „Nema posla, nema hrane, je

1’ tako? Dozvoli mi da se priključim jednoj od grupa lovaca kako bih
mogla da jedem, a ja ću ti zauzvrat obezbediti dovoljno hrane za
svakoga ove zime.”

Noks je frknuo, prevrćući očima.
„Ne lažem”, nastavila sam. „Video si šta smo imali u rančevima.
To je samo ono što smo uspeli da strpamo u njih. Morali smo brda
toga da ostavimo za sobom.”
Vidine pune, roze usne su se razdvojile, nemo pitanje je iscurelo iz
njih.
Naravno da sam lagala. Znala je to. Hajde, pomislila sam.
Morao je da prihvati. Mogla sam da osetim kako raspoloženje kod
dece oko nas prelazi u žudnju. Posmatrali su me sa novoprobuđenom
iskrom u očima.
„Bilo je konzervirane hrane, čitave police - i baloni pijaće vode.
Bilo je čak i toalet-papira”, dodala sam jer, da se ne lažemo, postoje
neke stvari bez kojih možeš, ali želiš da ih imaš. „Odeća, ćebad, šta ti
padne na pamet. Mogao bi fino da opremiš ovo mesto.”
Do trenutka kada sam završila svoj govor, skladište je bilo toliko
tiho da sam mogla da čujem samo blop, blop, blop kapanje vode sa
obližnjeg mesta gde je krov cureo.
„O, stvarno? A gde se nalazi ta zemlja čuda? Na pola puta do
nedođije, pa onda još malo pravo do tvoje mašte?” Noks je ponovo
šetao levo-desno po pozornici, i dalje blokiran decom koja su sedela
na ivicama. Ako ne zagrize uskoro, moraću sama da se popnem gore.
„Zašto bih ti rekla?” pitala sam. „Kada mi ne daješ šta želim?”
Tako su veze radile ovih dana. Niko nije radio ništa ni za koga ako
ne bi dobio nešto zauzvrat. Noks je očigledno video dovoljno sveta u
kom živimo da je to i sam shvatao.
Ali mu se nije sviđalo.
Hajde, pomislila sam, dok mi je para izlazila iz ušiju. Hajde!
Jednim skokom je sleteo sa platforme, a ja sam odgurnuta na beton
parom nevidljivih ruku. Zubi su mi tako jako udarili jedni u druge da
sam jedva izbegla da ne izgubim vrh jezika. Majklov smeh je

odzvanjao oko mene, kao da se odbijao o plašljive, tihe figure oko nas.
„Misliš da mi je potrebno da trgujem sa tobom?” pljunuo je.

„Misliš da nemam druge načine da nateram tebe i tvoje prijatelje da
propevate?”

Ruke su mi bile pritisnute za zemlju, zglobovi su me boleli od
udara. Ovaj klinac je imao u sebi više ponosa nego pohlepe - nešto što
nisam očekivala. Nije čak shvatao ni da više hrane i zaliha u njegovim
rukama znači više moći. Sve što je video bila je devojčica koja tvrdi
da zna nešto bolje od njega, koja daje rešenje problema koji je on
stvorio i budi potrebu za neželjenim pitanjima kod druge dece oko
njega. Čak i da mi deca nisu verovala, htela su to.

„Naravno da imaš”, začuo se Vidin glas. „Ali da li si spreman da
rizikuješ sa čekanjem kada se Nacionalna garda vraća da očisti sve
odatle?”

Udobno se smestila na Noksovo mesto, na očigledan užas svakog
deteta u blizini.

Majkl se okrenuo nazad ka njoj, a bes kojim je kipteo je gotovo
bio vidljiv, kao para. „Noks! Hoćeš da joj oduzmeš to?”

„Nemoj mi reći da se plašiš par vojničića”, nastavila je Vida,
proučavajući svoje polomljene nokte. ,Je 1’ to razlog zašto se trudiš da
dokažeš da ne govori istinu? Zato što se plašiš šta će se dogoditi ako
se ispostavi da je u pravu?”

„Ma daj”, Bretov glas se začuo negde sa moje desne strane.
„Moraš da priznaš da zvuči malčice previše dobro da bi bilo istinito.
Prošli smo rekom uzduž i popreko milion puta u potrazi za hranom i
nismo našli ni praznu kesicu čipsa.”

„Pa ćete zato propustiti ovakvu šansu?” pitala sam. „Nakon što ste
već videli dokaz?”

Uprkos gruboj spoljašnjosti, Bret je bio iznenađujuće razuman
kada je bilo u pitanju rešavanje problema razgovorom. „Mogao bih ja
da idem sa njom - da se postaram da ne pokušava da pobegne. Ne bi
mi bio problem da odem tamo još jednom sa timom kako bismo uzeli
zalihe...”

„Oh, ti bi mogao da odeš?” Majkl je režao. „Tebi ne bi bio
problem? O čijem timu tačno pričaš, mom? Misliš da ja ne znam šta
pokušavaš da izvedeš, slepčino? Da nisam primetio tvoje slabašne
pokušaje da preuzmeš moju poziciju...?” Noks je podigao ruku,
zaustavivši ih pre nego što su počeli da obilaze jedan oko drugog kao
izgladnele divlje mačke. „Odgovor je ne. Ne sada, ne nikada.”

„Trebalo je da pretpostavim”, rekla sam, pa se odgurnula od
betona i stala na noge. „Ostavio si onu decu na cičoj zimi tamo da
umru. Zašto bi te uopšte bilo briga da svi ovde dobiju hranu i ostale
potrepštine?”

Možeš nekoga da pritiskaš kako bi nešto dobio iznova i iznova, ali
u jednom trenutku ti prst sklizne i napokon pogodiš pogrešnu tačku.

„Majkle”, progunđao je Noks, iznenada jako tih. Vida je dovoljno
očarala prostoriju da je bilo potrebno dva puta da ga dozove kako bi
ga trgao. „Odvedi ove dve... divne devojke napolje.”

„Nokse”, Bret je podigao glas. „Šta ćemo sa zalihama...?”
Noksova pesnica je naglo poletela u vazduh, pogodivši dečka odozdo
u bradu.

„Odvedi ih napolje. Ako su toliko prokleto željne da budu lovci,
onda mogu da se dokažu na inicijaciji večeras, kao što su i svi ostali
morali.”

Vida se odgurnula sa stolice i skočila na pod pored Noksa. Želeo
to da uradi ili ne, tek njegov pogled je preleteo preko njegog lica i tela,
preko svakog otkrivenog centimetra njene sjajne, tamne kože. „Ako
budete prošle, upadate. Ali ako vidim vaše njuške samo još jednom
pre nego što pošaljem nekoga po vas, lično ću ih spaliti.”

„Daj ruku, da zapečatimo dogovor”, zahtevala sam, boreći se da
zadržim zlobni osmeh u sebi.

Ispružila sam ruku, glava mi je pulsirala od iščekivanja kakav će
tačno biti osećaj kada ga budem spustila niže nego što je on bacio sve
oko sebe.

Noks je došao do mene, bezizražajnog lica i stegnute vilice.
Podigao je ruku ka mojoj, a onda, kada su mu prsti stigli nadohvat

mojih, promenio je pravac i uhvatio krajeve moje pletenice. Sve se
svelo na to da je bio sekund brži od mog instinkta. Pritisnuo je svoju
upaljenu cigaretu na moj dlan, ugasio je o moju kožu pre nego što me
je odgurnuo od sebe.

Bol je bio sirov i zaslepljujuć; ali nisam plakala, nisam mu dala
čak ni uzdah. Ali sam znala, od trenutka kada je bacio pogled preko
ramena sa zlobnim osmehom, da nisam uspela ni da ga upecam.

Odveli su nas na drugu stranu skladišta, van vidokruga šatora i
vrata, do rešetaka gde su stajali odavno ugašeni agregati i zaključani
klima-uređaji.

Vida je bacila pogled na naše buduće stanište i počela da šutira i
reži, boreći se sa dvojicom momaka koji su je držali. Začuo se urlik
kada su podigli Vidu u vazduh i ubacili je unutra. Bila sam zaslepljena
bolom da je bilo potrebno samo da me jedan od momaka koji su me
držali za ruku blago odgurne da bih ušetala u kavez.

Sačekala sam dok nisu zaključali katance i prešli dobar deo puta
nazad ka zgradi pa pala na kolena. Pritisla sam svoj plikovima
prekriveni dlan u baricu polusmrznute vode, progutavši jecaj.
Opekotina je odstranila svaku drugu misao iz moje glave.

Pored mene jeVida stala na noge i naslonila se na ogradu. Duboko
je udahnula, pa zatvorila oči.

„Da pretpostavim”, rekla je nakon što se malo smirila. „Pronašla si
svog princa na belom konju u Belom Šatoru?”

„Njega i još dvadesetak njih”, rekla sam, a mrzela sam način na
koji mi je glas podrhtavao. Osećala sam da mi čitava ruka gori.
Pokušala sam da je otresem, ali sam osećala kao da se opekotina
probija kroz sloj po sloj kože.

„Pokaži mi”, rekla je Vida. Kada je videla da neću okrenuti dlan,
uradila je to umesto mene. Bila sam iznenađena što osećam kako i
sama podrhtava od besa.

„Prokletstvo. Ubiću ga.”
Pažljivo je vratila moj dlan nazad u ledenu baricu. „Uprskala
sam”, rekla sam. „Bila sam pored njega. On je bio tu.Trebalo je

samo... mogla sam da koristim drugu ruku ili...”
„Kučko, saberi se”, prekinula me. „Da si bila u stanju da se tako

brzo oporaviš i uradiš nešto, onda stvarno ne bi bila ljudsko biće.”
„Nego bih bila šta?”
Slegla je ramenima. „Lutka? Bezosećajna kučka bez srca koja se

hrani tuđom nesrećom i fizički nije u stanju da zaplače. Možda
eventualno krvave suze?”

Savila sam zdravu ruku u krilo. „Je 1’ to reputacija koja me prati
po Štabu?”

„Zovu te meduza”, odgovorila je. „Jedan pogrešan pogled i mozak
ti se pretvara u kamen.”

Kreativno. Takođe, veoma tačno.
„Gde su ostali?” nastavila je.
„U Belom Šatoru napolju”, rekla sam. Zavalila sam se nazad na
klimauređaj kako bih mogla da pogledam u Vidu. „Svi su jako, jako
bolesni. Polovina njih izgleda kao da su već mrtvi.”
„U toliko su lošem stanju?” pitala je. „I Stjuart?”
„Da.”
„Prokletstvo”, promumlala je. „Pitala sam se šta te je toliko
razbesnelo.”
„Da”, rekla sam, osetivši bes kako se opet probija u prvi plan.
Imala sam ga - bio je odmah uz mene, ali sam ja bila suviše glupa i
suviše spora da okončam sve ovo. „Baš to.”
„Hej, šećeru”, rekla je. „Sada sam sa tobom u ovome, i imam
mnogo iskustva u izigravanju šupaka kao da su jebene budale.
Potrebno ti je pojačanje, ja sam tu da pomognem. Prestani da ubeđuješ
sebe da si sama u ovome.” Podigla sam pogled, iznenađena.
„Ali samo da znaš”, rekla je, ponovo zvučeći kao Vida koju sam
znala, „ako se ispostavi da ćemo morati da se borimo za ono njihovo
sranje od inicijacije, polomiću te.”

16

BILE SMO ZAKLJUČANE DOVOLJNO DUGO DA SE POSLEDNJI ostaci
dnevnog svetla pretvore u ranu zimsku noć. Dovoljno dugo da se
pojavi glad, da se sitna. sumaglica pretvori u pahulje snega i da
zabrinuti Džad napusti skrovište u Belom Šatoru i potraži nas okolo.

Bez ikakvog elektriciteta koji bi osvetlio bandere na parkingu, bilo
je gotovo nemoguće razaznati bilo koga ili šta osim njihovog oblika.
Odustala sam od potrage za prijateljskim licima i punu pažnju
posvetila deci koja su stajala nekih stotinak metara od mesta gde smo
bile zaključane. Bila sam toliko zadubljena u njihovu užasnu priču o
tome kako je Noks ubio divljeg psa, da nisam ni primetila Džada dok
se nije poiavio sa druge strane kaveza.

„Ru!” šapnuo je. „Ru!”
Vida se naglo okrenula, posegnuvši za pojasom na mesto gde je
inače stajao pištolj.
„Kako si uspeo...?”
„Sranje, sranje, sranje. Morao sam da idem skroz ukrug oko
zgrade kako me ne bi primetili.”
Bacila sam pogled preko ramena na naše „čuvare”, pa se okrenula
ka njegovom usijanom licu. Moram da ga pohvalim, znao je da treba
da čučne kako bismo ga Vida i ja zaklonile od pogleda druge dece.
„Šta se dogodilo?” Ograda je zveckala kada se prislonio uz nju.
„Mislio sam da samo ideš da popričaš sa njim, ali si bila baš dugo
tamo. O bože, zašto ste unutra, šta ste uradile? Bucko je...”
„Džad”, pokušala sam da ga prekinem, „Džad...”

„... a ja sam mu na to rekao, 'nema šanse, Ru ne bi dozvolila da im
se dogodi nešto loše’, ali je Olivija počela da priča neke silne užasne
stvari koje je Noks uradio, i nismo mogli da nađemo fleš kod Lijama,
što znači da je i dalje u toj jakni...”

„Džade!”
Stao je u pola svog brbljanja. „Molim?”
„...treba da odeš i pitaš Oliviju gde drže jakne i otete stvari od dece
koju regrutuju”, rekla sam.
„Zašto?” Džad je pitao zbunjeno. „Da pokušamo da nađemo
Lijamovu?”
Vida je pucnula prstima kako bi ga prekinula. Uputila sam joj
zahvalan pogled.
„Ne - ne, nemamo vremena da ih sve pretresemo, a moglo je i
neko drugo dete da je uzme. Treba nam da nam Lijam kaže šta joj se
dogodilo. Ono što hoću da uradiš je da nađeš jaknu koju sam ja nosila
- onu kožnu, sećaš se? Četer je u unutrašnjem levom džepu. To je sve
što treba da nabaviš.”
Buljio je u mene, očigledno nije shvatao šta mu govorim. „Četer”,
ponovila sam. Vida ga je, nimalo pomažući, ubola prstom kroz
ogradu, tačno između očiju koje nisu treptale. „U levom unutrašnjem
džepu. Možeš li da mi ga doneseš?”
„Hoćeš... Hoćeš da ja...”
„Da!” zašištale smo Vida i ja.
Oklevao je na trenutak, pa se ozario najvećim mogućim, tupavim
osmehom koji dugo nisam videla.
„Važi, kul!” rekao je. „Naravno da mogu! Je l’ mislite da ću
morati da obijem bravu za to, hm? Zato što nikada nisam uspeo da
otvorim ona vrata u Štabu kada je instruktorka Biglou pokušavala da
me nauči - čekaj.” Džad je naizmenično gledao u Vidino pa u moje
lice, dok je oduševljenost u njegovim očima nestajaia i odnosila i
osmeh sa sobom. „Zašto ste vas dve u kavezu?”
Najbrže što sam mogla, uz nekoliko prekida da Džad nešto pita,
ispričala sam šta se desilo.

„Što znači da ne možeš da ideš odmah, okej?” rekla sam. „Moraš
da sačekaš večeras, kada budemo prolazile inicijaciju.”

„Šta je to?” pitao je. „Neka vrsta borbe?”
„Nije važno”, odgovorila sam. „Možeš ti to. Prosto je. Sva pažnja
će biti usmerena na nas, sve što treba da uradiš je da nađeš pravi
trenutak u kom ćeš da nestaneš. Onda moraš da stupiš u kontakt sa
Kejt i da ona sa Nikom pretraži i pronađe mesto sa kog možemo da
ukrademo lekove koji god da su Bucku potrebni. Reci im da nam je
potrebno odmah i da mora da bude u blizini. Jesi li zapamtio sve?”
„Okej.” Džad je napravio korak unazad, balansirajući na vrhovima
prstiju. Na licu mu je ponovo bljesnuo nervozni osmeh. „Pobrinuću se
za sve.”
Rukom je instinktivno krenuo ka mestu gde je ranije stajao metalni
kompas.
„Gde je?” pitala sam, iznenađeno.
„Uzeli su ga. Kada su nas doveli. Kul je - stvarno je u redu. Naći
ću ga. Verovatno je u toj sobi.”
„Jesu li ostali dobro?” pitala sam. „Lijam?”
„Ovaajjj...” Oklevao je, grizući usnu. „Nije dobro. Neće ništa da
nam kaže, ali mislim da je Bucko stvarno zabrinut. Kaže da ako ne
nabavimo lekove, postoji ozbiljna šansa da on i druga deca ne prežive.
I verujem mu, Ru, loše je. Baš, baš loše.” Pritisla sam dlan na čelo,
zatvorivši oči, u pokušaju da potisnem žuč koja mi se pela u grlo.
Imala si ga nadohuat ruke i nisi uspela da ga zaustaviš. Lijam će da
umre, a ti nisi uspela ništa da uradiš. Nakon svega, Lijam će da umre,
a to će ići tebi na dušu.
„Džade”, rekla sam. Provukla sam ruku kroz jedan od iskrivljenih
delova ograde, uhvativši ga za majicu kako bih ga privukla bliže sebi.
Bio je par centimetara viši od mene, ali sam ja imala malo više godina
i mnogo više iskustva sa ulaženjem i izlaženjem sa mesta neopažena.
„Znam da možeš ovo da uradiš. Verujem ti. Ali ako misliš da ćeš biti
uhvaćen, batali operaciju, je 1’ jasno? Smislićemo drugi način.”
„Ne brini, Ru”, rekao je, glasom koji je odzvanjao obećanjem.

„Neću te izneveriti.”
Udaljio se, pa podigao palčeve da nam pokaže da je sve u redu, ali

nam je tako samo stavio do znanja da nema predstavu koliko je
situacija zapravo bila ozbiljna. Duboko sam uzdahnula, posmatrajući
kako ga sneg skriva u tami večeri. Kretao se brzo, sa toliko
nekontrolisane energije da se čak i vetar povinovao njegovim
koracima.

Znala sam da je u stanju da to uradi; na treningu je provala bila
jedna od prvih simulacija u koje bi nas stavili. A iskreno, istina je da
iako je taj klinac umeo da se šunja isto kao set bubnjeva koji se kotrlja
niz stepenice, bio je i tip osobe za koju ne biste nužno primetili da je
nestala. Ne u masi, i ne istog trenutka.

„Najviše pet minuta”, rekla je Vida, naslonivši se na ogradu pored
mene. „Toliko će im trebati da uhvate i išutiraju njegovu koščatu
guzicu

„Onda bi nam bilo bolje da napravimo finu predstavu”, rekla sam,
zatvorivši oči pod naletom snega, „i damo mu bar nekakvu šansu.”

Došli su po nas u tišini, izronili iz hladne noći, ruku lepljivih kao
da su duhovi.

„Stani”, promrmljala sam Vidi. Deca koja su nas gurala napred,
ukupno šestoro, ravnomerno podeljenih na dečake i devojčice
obučenih najbelje što su mogli, nisu progovorila ni reč. Lagano su mi
navukli na glavu vreću od stare posteljine, ali Vida nije planirala da im
dozvoli da joj otupe bilo koje od čula.

„U redu je”, nagovarala sam je, „prati šta ja radim.” Svaki deo tela
mi je delovao težak i krut; samo hodanje mi je stvaralo bol u
kukovima i ramenima. Oštro smo skrenuli u pravcu skladišta. Osetila
sam kako voda sa parkinga zapljuskuje vrhove mojih teških čizama i
napravila grimasu. Uskoro ćemo biti unutra. Bar ćemo biti na suvom.

Ali metalna vrata nikada nisu zaječala. Nisu se otvorila.
Vidine misli su se verovatno kretale istim tokom, zato što sam je
čula kako jednom izgovara „Rubi?”Tiho mumla-nje kroz tkaninu
navučenu preko glave.

„Ostani sa mnom”, rekla sam ponovo, jer šta sam drugo mogla da
kažem? Da će sve biti u redu.

Setila sam se da je, kada sam bila mala, tata imao običaj da me
vodi na utakmice sredjoškolskog sporta. Uglavnom američki fudbal,
ponekad i bejzbol.Voleo je da odgleda dobru utakmicu - nebitno koju
- ali ja sam najviše volela da posmatram njega. Da gledam kako mu se
čitavo telo izvija da bi ispratilo putanju neverovatnog pasa, kez koji se
pojavljivao nakon što bi lopta za bejzbol preletela preko ograde. Tata
je znao navijačke pesme svakog tima napamet.

Tako sam i prepoznala zvuk kada sam ga čula, režanje gladne
mase. Pulsirajuće pljeskanje šaka koje su polako nalazile zajednički
ritam. Nateralo je zube da se stisnu i pre nego što mi je dim ispunio
nozdrve.

Posrtala sam iznova i iznova dok su me deca gurala napred, vukla
me preko ivica trotoara na meku zemlju koja je tonula pod nogama, pa
nazad na tvrđu podlogu. Čvrsto tlo. Talas užarenog vazduha mi je
dodirnuo ruke dok su me vodili pored nečega što je delovalo kao zid
od vatre.

Od glasova koji su me okruživali nisam mogla da čujem sopstvene
misli. Učinilo mi se, na trenutak, da čujem kako Bucko viče moje ime
i, mekši ženski glas koji odjekuje za njim. Rubi, Rubi, Rubi, Rubi... i
još nešto nakon toga.

Odveli su nas do grupe dece. Imala sam osećaj kao da svako od
njih pokušava da nas odgurne nazad, da nas sprečava da uđemo
unutra.

U tom trenutku je moje lice bilo bezizražajna maska; udahnula
sam vreli vazduh punim plućima u pokušaju da se otresem osećaja da
mi hiljade igala prolaze kroz vene. Bilo je suviše lica oko mene -
suviše širom otvorenih očiju, ispucalih usana, lica izbrazdanih
ožiljcima. Sam pogled na njih, miris njihove štrokave odeće i
neokupanih tela u kombinaciji sa zemljanim notama dima, dok se nisu
pretvorili u nešto sasvim drugo. Izvila sam vrat u potrazi za Buckovim
licem kroz šake koje su bile ispružene ka nama. Vatre su treperile u

mraku.
Našla sam ga, konačno, a Olivija je bila pored njega. Od Džada,

hvala bogu, nije bilo ni traga ni glasa, ali je talas olakšanja koji me je
zapljusnuo trajao samo dok nisam videla teror koji se ocrtavao na
njihovim licima i usnama, na čitavim telima dok su pokušavali da se
proguraju ka nama. Panično zujanje u malom mozgu mi je preplavilo
uši nečim što je zvučalo gotovo kao Beli šum.

Olivija je držala ruke oko usta i dovikivala nam nešto. Smrvljeni,
pomislila sam.

Bili smo u nekoj drugoj zgradi, verovatno onoj koju sam videla iza
skladišta. Deo krova i zid okrenut ka istoku su se urušili sami od sebe,
nateravši nas da vučemo svoja utrnula, iscrpljena tela preko gomile
izlomljenog betona i iskrivljenog metala. Bila je to još jedna, manja
verzija skladišta, na prvi pogled bi se reklo gotovo spaljena do zemlje.
Betonski zidovi su bili goli, iscrtani crnim senkama dece koje su
padale na njih. U samom centru prostorije se nalazio veliki krug od
metalnih kanti za đubre iz kojih je kuljao plamen, izvijajući se ka deci
u belom koja su nas posmatrala odozgo.

U Tarmondu, fabrika je bila napravljena na specifičan način kojim
su se pobrinuli da će svi PSS-ovi biti u stanju da posmatraju čitavu
zgradu punu čudaka koji su tu radili. Spratovi su morali da budu
otvoreni, slično ovome, i postavljeni na isti način. Nad nama su visile
dve preostale metalne staze, zapravo dve niske krovne grede.

Gore je bilo čitavo more bele boje, a među njima je udobno sedeo
Noks, na ivici grede. Majkl je sedeo sa njegove desne strane, i zlobno
nas posmatrao sa konzervom nečeg što sam mogla da primetim u
njegovoj ruci. Onog trenutka kada sam videla njihove iscerene face,
ruka je počela da mi bolno pulsira. Pritisla sam dlanom pantalone, a
misli su mi letele dok su gurali Vidu i mene u centar tog vatrenog
kruga.

Prokletstuo. Stvarno ćemo morati da se borimo jedna protiv druge.
Pogledala sam preko ramena i videla Vidu koja skida staru vreću
sa glave i baca je u najbližu zapaljenu kantu. Vene na njenom vratu su

poiskakale od besa, izgledala je bliže suzama nego ikada otkako sam
je upoznala. U tom trenutku sam po prvi put zapravo osetila strah.
Sada mi je Vida bila potrebna - trebala mi je njena oštra intuicija i
njeno odbijanje da poklekne, čak i na trenutak, iako smo bile
nadjačane u ovoj borbi.

„Ostani sa mnom”, ponovo sam promrmljala. Stisla je pesnice i
ispravila ruke, kao da pokušava na taj način da otera napetost.

„Zdraaavoooo, dame”, viknuo je Noks. „Jeste li se ponašale kako
treba?”

Vatreni prsten je zauzimao veći deo prizemlja, ali je bilo dovoljno
prostora da se deca koja su stajala napolju, ona koja nisu nosila belo,
da se stisnu i uđu unutra ako su hteli. Umesto toga su ostali na
odstojanju - čak i Bucko, čiji sam oblik jedva uspevala da razaznam
kroz vreli, titravi vazduh iznad vatri.

„Mogla bih da ga spustim ovde”, šapnula je Vida. „Da ga
iznenadim i bacim u tvoje ruke.”

Odmahnula sam glavom. „Previše oružja.” A svaka cev je bila
uperena u naša leđa. Bilo je i previše Plavih. Morale bismo da
sačekamo da odluči da siđe dole, a onda bi bio moj. Osetila sam kako
se u meni ponovo budi bes i pustila ga da me ispuni, da mi teče
venama i istera iz mene svaku pomisao na milost. Osećala sam se kao
predator, spremna da iskočim iz senki i pokažem svoje pravo lice.

„Pravila su prosta”, povikao je Noks. „Ako ispadnete iz ringa,
ispale ste iz borbe. Ako popijete nokaut, ispadate iz borbe i ja mogu da
radim šta god hoću s vama. Nema moljakanja za milost. Jedini izlaz je
da ostanete na nogama ili da se bacite napolje i opečete se. Shvatile?
Oh - kako sam mogao da zaboravim? Pošto vas je dve, promeniću
pravila koja važe za ostale. Nema korišćenja moći. Što se vas dve tiče,
ovo je pesničenje, tako da nemojte da se suzdržavate.”

Vida i ja smo se pogledale nakratko. Nisam mogla da provalim o
čemu je ona razmišljala, ali jedina misao koja se meni vrzmala po
glavi je bila kako da pronađem način da me ona pobedi bez varanja.
Otvoreno odbijanje da se borim bi značilo da dogovor otpada, dok sa

druge strane nisam bila oduševljena idejom da me Vida bukvalno
išutira kroz vatreni obruč.

„Šta je sa našim dogovorom?” doviknula sam mu. „Potrepštine u
zamenu za to da me pustiš da se priključim jednoj od grupa lovaca?”

Noks se sledio na pomen reči potrepštine - a što je još važnije,
deca oko njega su se nagla unapred. Mali podsetnik za sve njih šta im
je to njihov vođa zakidao.

„Prokletstvo”, rekao je, „al’ si ti sad dosadna. Pobedi i možda ću
da razmislim o tome.”

Napravila sam par koraka unazad i zatvorila oči. Koliko jako bi
morala da me udari da bi me nokautirala jednim udarcem?

„Uvedite ga!” Viknuo je Noks, pa se nasmejao kada je video našu
reakciju. „Šta je? Vi ste zapfavo mislile da ćete se boriti jedna s
drugom? O bože, pa to je urnebesno.”

Vida se okrenula ka meni i urušenom ulazu u zgradu. Ja nisam, ali
sam znala po izrazu na njenom licu da je, šta god da se dešavalo, bilo
baš loše.

Sav šapat koji je dolazio odozgo se brzo utišao kada su ga
zamenili novi zvukovi. Stenjanje i dugo, duboko režanje nečeg teškog
što se vuklo po zemlji.

Potočić znoja mi se slio niz leđa kada sam čula udisanje od napora,
grlene vriske i zveckanje nečega što su mogli da budu samo lanci.

Mozak je čudna stvar, moj čudniji od većine. Selektivan je po
pitanju toga šta pamti i još izbirljiviji oko toga koja će sećanja ostati
kristalno jasna.To su bila ona koja ostaju sa tobom čitavog života, koje
je mogao najobičniji zvuk ili miris da izvuče na površinu. Zaboravila
sam toliko stvari koje su mi se desile pre nego što su me vojnici
odveli, ali sam sigurna da nikada neću zaboraviti jednu jedinu ružnu
uspomenu iz logora. Nikada neću zaboraviti sortiranje, test na kom
sam zamalo pala. Nikada neću zaboraviti izraz na Seminom licu kada
sam joj obrisala svako sećanje na sebe.

Nikada neću zaboraviti svetlucanje crnih pištolja na letnjem suncu
ili sneg koji lagano pada na električnu ogradu.

Nikada neću zaboraviti duge redove onih opasnih, vezanih lancima
i lica sakrivenih kožnim brnjicama.

„Šta... je ovo jebote?” Vida je teško disala, pruživši ruku da me
povuče ka sebi, iza sebe.

Stajao je tamo, bled poput jutarnjeg neba, obučen u dronjave
ostatke kamuflažnih pantalona i košulje koja je visila sa njegovih
ispijenih grudi. Na prvi pogled, pomislila sam da je mojih godina, ali
nije bilo moguće reći precizno. Igledao je smežurano i mekano, ali
način na koji su se njegove pantalone držale na nečemu što je ličilo na
plastičnu kesu koju je nosio umesto kaiša me je naterao da pomislim
da je nekada bio mnogo veći.

Noks se postarao da ga ozbiljno zamota u lance i tkaninu. Preko
usta mu je bila marama, čvrsto stisnuta među žutim zubima, a sve što
mi je prolazilo kroz glavu bila je misao Bolje da su mu prekrili oči.

Uokvirene krmeljima i omeđene modricama, oči su streljale kroz
senke između nas, bile su crne i bez dna. Gledao je prema nama, pravo
kroz nas, u nas.

Shvatila sam šta mi je Olivija dovikivala. Mogla sam da čujem
njen glas kako jasno i glasno odzvanja u mojoj glavi.

Crveni. Crveni, Rubi, Crveni.

17

POSTOJE NOĆNE MORE I UNUTAR NJIH NOĆNE MORE.
Crveni je povio glavu i pustio da mu debela zavesa od tamnih šiški
padne preko čela. Svejedno, nije sakrila njegove oči. Posmatrale su
nas kroz proreze upetljanih kovrdža. Telo mu se iznenada trglo, kao da
mu se mišići povećavaju, pa je trepnuo da otera grč. Kada je ponovo
otvorio oči, bile su razrogačene i staklaste - ali sledeći trzaj je stegao
njegovo telo i sa njim je nestao svaki trag ljudskosti.
„Dame, zadovoljstvo mi je da vas upoznam sa Trzalicom.”
Delovalo je da Noks uživa u našim zapanjenim izrazima lica.
„Pokupio sam ga u Nešvilu gde je pobegao od PSS-a koji ga je držao
na povocu.Teturao se okolo, trzao kao neki narkić. Mnogo je
napredovao otkako sam počeo da ga dresiram.” Noks je mahnuo
dečaku koji je, sa neospornim užasom na licu, prišao i počeo nožem
da seče konopce kojima je Crveni bio vezan.
„Mislim da ćete prokleto dobro da se slažete”, viknuo je Noks.
„Lep provod želim.”
Mislim da nikada u životu nisam videla dva tinejdžera da brže trče
nego kada je i poslednji lanac pao pored Trzalicinih nogu. Napravio je
korak napred, prošavši kroz zid od plamena koji se pružao iz metalnih
kanti. Svetleći krug se zatalasao, prigušio na trenutak, pa počeo da
gori zaslepljujućom belom bojom.
„Smrdljivi govnar”, promumlala je Vida. Okrenuia se prema meni.
„On je stvarno napujdao svog zapaljivca na nas.”
Trzalici je pristajalo ime koje su mu dali. Glavu je nakrivio

nadesno, pa je cimnuo ulevo na način koji je izgledao jako bolan. Na
trenutke - one dragocene momente između sekundi - jedina promena
koja je mogla da se primeti u njegovim očima bili su tragovi nečega
što je ličilo na zbunjenost.

Noks je stavio prste u usta i zviznuo. A onda više nije bilo
razmišljanja.

Vida i ja smo skočile svaka na svoju stranu kada je prvi nalet vatre
iskočio iz zapaljenih metalnih kanti pravo iz-među nas. Pala sam na
zemlju i zakotrljala se u pokušaju da ugasim desnu nogavicu koja je
tinjala. Opekotina na dlanu je pekla kao da će i sama da progori i
počne da sipa vatru okolo.

Vazduh iznad moje glave je postajao sve topliji i topliji, dok nije
postao smrtonosno vruć i počeo da proždire sav kiseonik, terajući me
da se ponovo otkotrljam. Vatra iz bureta sa kojim sam se sudarila se
prelila preko metalne ivice i počela da teče prema meni. Ubrzavala je
po betonu ka meni.

Crveni je podigao ruku ispred sebe i pucnuo prstima. Plamen se
pojavio među njegovim uvijenim prstima i bacio ga je prema meni kao
da je lopta za bejzbol.

Ustaj, ustaj, ustaj, vrištao mi je glas iz malog mozga. Znoj na
dlanovima je učinio da proklizam na kamenčiće. Odgurnula sam se i
potražila Vidu pogledom.

Trčala je, pumpajući rukama kako bi se još brže kretala, pravo u
telo Crvenog.

„Ne!” povikala sam. Vatre iz kanti za đubre su se ponovo podigle,
spojivši se na centru kruga poput niza mostova. Vida je zašištala od
bola kada se vatreni bič odvojio i dohvatio je preko lopatica.

Na trenutak sam stvarno pomislila da će Vida protrčati pravo kroz
linije od vatre koje su se stvorile ispred nje; bilo ih je samo dve
između nje i Crvenog, ali su gorele, zlatnocrvenom bojom i obasjavale
njenu tamnu kožu boje zemlje.

„Vi...!”
Dočekala se na kuk, pa proklizaia poslednjih metar i po pravo u

noge Crvenog. Pao je uz neljudski urlik koji se nastavio
nezadovoljnim vikanjem od strane dece u belom koja su nas
posmatrala odozgo. Rizikovala sam i podigla pogled.

Većina kanti je i dalje gorela, kao i delovi betona gde su vatrene
linije pale na pod. Zgazila sam jednu od njih dok sam trčala ka Vidi.

Trzalica se podigao sa zemlje, odgurnuvši Vidu sa oštrom,
pulsirajućom mržnjom koja je ispunjavala prostor izmedu nas. Stigla
sam da je uhvatim pre nego što je vatrom oprljenim leđima udarila o
zemlju. Na trenutak mi se zamračilo pred očima jer je glavom udarila
u moju vilicu, ali nisam dozvolila da padnemo. Podigla sam je nazad
na noge.

Samo sam jednom sparingovala sa instruktorom Džonsonom, a ta
„borba” je trajala nepunih petnaest sekundi. Bilo je to na samom
početku moje obuke, kada je pokušavao da „proceni” moje veštine.
Šepala sam dobre dve nedelje nakon toga, a dve modrice koje su
njegove šake ostavile na mojim nadlakticama su trajale bar dvostruko
duže.

Instruktor Džonson bi pred ovim Crvenim uvenuo kao cvetić.
Trzalica se više nije trzao. Pokreti su mu bili odsečni, precizni,
naučeni - nešto u njemu je kliknulo. Vida i ja smo uspevale da
otplešemo od njega, iznova i iznova, uvijajući se i izbegavajući
putanju njegovih pesnica koje su išle pravo ka našim licima.
A kada sam ga videla, pomislila sam da je žgoljav.
„Hajde, devojke!” zadirkivao nas je Noks. „Ovo je tako dosadno!”
Uhvatila sam Vidu za ruku pre nego što je uspela da se baci
ponovo na njega i povukla je unazad nekoliko koraka. Trzalica nas
nije istog trenutka pratio; umesto toga je ostao u svojoj polovini kruga
i hodao napred-nazad kao panter, dok su vojničke čizme cvilele na
betonu.
Po prvi put, otkako je počela borba, uspela sam da misiim. Čitavo
telo mi se treslo od iscrpljenosti i bola. Razmišljaj.
Nije bio u rehabilitacionom kampu, bar ne u skorije vreme. Možda
i nikada - ali onda, odakle mu oprema? Trzalica nije izgledao kao

neko ko ima dovoljno mozga da opljačka stanicu Nacionalne garde.
Štaviše, osim kratkih ispada zbunjenosti na njegovom licu, nije
izgledalo kao da je uopšte mogao da razmišlja svojom glavom. Što je
značilo...

Nema šanse, pomislila sam. To nije moguće.
Ali u ovom trenutku, šta nije bilo moguće?
„Slet”, jedva sam uspela da kažem Vidi.
Trepnula je. „Ne seri?”
Vida je o operaciji Slet znala koliko i prosečno dete o pričama o
duhovima, iz došaptavanja i najmračnijih umova svoje mašte. Tajna
armija predsednika Greja koja se sastojala od istreniranih Crvenih je
bila opštepoznata u Savezu. Pokušavali su bezuspešno da o tome
prošire vesti u svet mesecima. Čitava priča je, očigledno, bila suviše
„apsurdna” da bi Federalna koalicija poverovala u nju, a čuvari
interneta su se postarali da skinu i blokiraju svako pominjanje projekta
pre nego što bi vesti uspele da procure do međunarodnih novina.
Ono što Vida nije znala je da je originalna ideja ispuzala iz
najizopačenijeg ugla Klensijevog uma. On je bio taj koji je usadio
ideju u predsednikov um, ali i umove svih njegovih savetnika. Sve do
trenutka kada je njegov otac konačno shvatio šta mu sin radi, Klensi je
igrao ključnu ulogu u programu treninga Crvenih.
Čitava vilica me je bolela od mesta gde se Vida zakucala u mene, a
krv mi je kapala sa usne. Ispljunula sam je na zemlju pa prešla rukom
preko očiju da sklonim znoj koji me je pekao. Kako je Klensi planirao
da ih kontroliše? Crveni se ponašao kao da mu je mozak bio razoren
besom u jednom trenutku, dok je u sledećem bio pažljivo trenirani
vojnik. Bio je očigledno dezorijentisan, nije slušao ništa do svojih
instinkta - koji su izgledali kao da ih je neko reprogramirao u samo
jednu misao: ubiti.
Bože, pomislila sam. Bes se probijao kroz strah koji me je obuzeo
dok sam posmatrala Trzalicu. Bože, šta su uradili ovoj deci...
Godinama sam bila ubeđena da su čuvari u logorima i PSS-ovi
odvajali i odvodili one opasne kako bi ih ubili. To saznanje je stajalo

kao kamen na srcu, pritiskajući me sve više i više do trenutka kada
više nisam mogla da dišem kada bih pomislila na to. Toliko mi je
laknulo kada mi je Klensi rekao da to nije bio slučaj. Ali sada... sada
sam se , pitala da li je smrt možda bila bolji izbor od ovoga. Bar ne bi
postali životinje. Ovo dete više nije imalo svoj um i volju.

„Hej, srce”, rekla je Vida škrgućući zubima. „Moramo da ga
udvojimo.”

„Kako to može da nam pomogne?”
„Može da stvara vatru i kontroliše je, ali pogledaj koliko mu je
koncentracije potrebno za to”, objasnila je. „Staje istog trenutka kada
kreneš na njega, kao da ne može da postigne obe stvari odjednom.”
Bila je u pravu. Uprkos svoj šteti koju je mogao da nanese, bio je
isti kao i sva ostala deca - korišćenje sposobnosti je zahtevalo napor i
vežbu. Ali ovaj klinac je bio toliko oštećen da je njegov osećaj za
stvarnost bio potpuno iskrivljen - bilo da je to uradio Klensi ili ko god
da je vodio operaciju Slet, bilo je jasno da je Trzalica tako treniran da
je, čim vidi nekoga, znao da mora da napadne.
„Umuknite i borite se!” doviknuo je Noks.
„Odvuci mu pažnju”, rekla je Vida. ,Ja ću da završim ovo.” Noks
je samo rekao da treba da ostanemo u ringu - ni u jednom trenutku nije
rekao kakvog je oblika ring morao da bude.
Publika je iznad nas panično vikala kada sam šutnula i prevrnula
najbliže bure. Ostaci drveta koji su tinjali su se prosuli po zemlji, ali je
vatra koja se širila hladnim i vlažnim betonom počela da se gasi nakon
par sekundi. Trzalica je stao upola koraka, zbunjeno buljeći u umiruće
plamenove. Do tada sam uveliko prešla na sledeće bure. Čula sam
kako Vida vrišti dok ponovo skače na Crvenog.
„Prestani!” povikao je Noks. „Kučko jedna! Tvoja drugarica je
ostala sasvim sama sa Trzalicom...”
Glasni uzdah me je naterao da se okrenem ka Vidi. Udarala je po
krajevima svoje kose, u pokušaju da ugasi plamen koji je zahvatio
nekoliko pramenova. Vida je pala na kolena, stenjala je i psovala
besno između jecaja. Krenula sam ka njima, ali je vatra iz burića iznad

njih ponovo suknula uvis, uplićući se u svetlucave mreže intenzivnog
svetla i toplote.

„Nemoj, Rubi!” vrištala je Vida.
Trzalica je držao jednom rukom za zadnji deo vrata, dok je drugu
držao visoko podignutu iznad svoje glave. Jedan talas plamena se
odvojio od najbliže kante za đubre i obmotao se oko njegovih prstiju i
zgloba poput zmije. Vrištali su odozgo sa greda, ali jedan zvuk koji
nam je bio potreban se nije čuo. Noks nije planirao da ga zaustavi.
Niko ga neće zaustaviti. Stavila sam prste u usta i pokušala da
imitiram zvuk koji je Noks proizveo malopre, ali nisam mogla
dovoljno jako da udahnem. Od dima su me pekle oči i gorelo grlo...
Ubiće je, ubiće je, ubi... Nije bilo druge opcije ovog puta.
„Crveni!” povikala sam, grubog glasa.
Podigao je pogled i imala sam ga. Bio je potpuno moj u trenutku,
lako poput ispuštanja dubokog uzdaha koji nisam ni bila svesna da
zadržavam. Osetila sam čvorove koje su moji prsti polako počeli da
otpliću - bes, užas, očajanje; ljuštili su se sloj po sloj dok nisam osetila
nalet golicajuće toplote u lobanji. Zid od vatre ispred mene je pulsirao
u ritmu sa divljim trzajima Crvenog. Iznad nas sam čula Noksa kako
viče, ali je dečak sada bio samo moj. Bila sam u njegovoj glavi bez
dodira.
U tipičnom umu imaš osećaj da toneš u nečije misli. Čudan,
klizavi osećaj, obično praćen užasnom migrenom sa moje strane.
Nekada bih u nečiji um upadala polako, nekada bi se dogodilo sve
odjednom. Mogla sam mnogo da kažem o osobi uvidom u nijansu
njenih sećanja, u boju njenih snova.
Ali Trzalica je bio toliko iščašen. Toliko, toliko iščašen.
Nisam skliznula u njegov um koliko sam prosecala sebi put unutra,
poput noža koji se zabadao duboko u gomilu slomljenog stakla.
Njegova sećanja su bila oštra, sitna, a stvarala su se i nestajala brže od
treptaja oka. Videla sam smeđu devojku na ljuljašci, ženu nadvijenu
nad rernom, niz plišanih zelenih guštera, ime ispisano štampanim
slovima na polici. Tada se sve ubrzalo - crne čizme, električne ograde,

zelena imitacija kože na sedištu školskog autobusa. Blato, blato, blato,
toliko kopanja, zveckanje lanaca, štipanje brnjice, vatra u mraku koja
je bivala sve vrelija i vrelija. Morala sam da se podsetim da treba da
dišem. Osetila sam kako mi vreli vazduh pali pluća.

Naišla sam na Klensijevo prefinjeno lice među polomljenim
slikama, kako stoji sam iza staklenog zida, ruku naslonjenih na njega.
Dolazio je samo noću, kao hodajuća noćna mora. Klensijeva usta bi se
pomerala, nisam mogla da razaznam šta je govorio, i svaka misao bi
eksplodirala blistavom belinom.

Nisam mogla sebe da čujem od uzvika posmatrača. Nisam mogla
da razaznam šta viču, čula sam zbrku i pomešane zvukove. Ali sam
imala Crvenog u svojim šakama, njegova moć mi je bila na
raspolaganju i osećala sam je toliko živo kao da je vatra tekla mojim
venama. Okrenula sam se ka mestu gde su Noks i ostali stajali
iznenađeni, očiju uprtih u nas sa bezbednog mesta gde su se nalazili.

Više niste bezbedni, pomislila sam, okrenuvši se ponovo ka
Crvenom. Šta bi Noks uradio kada bih okrenula njegovog malog
ljubimca protiv njega. Šta bi uradio kada bi osetio kako mu koža gori?

Trzalica je buljio u mene, zenice koje su se skupljale, zatim širile
koliko god je to bilo moguće, pa vraćale na veličinu tačke. Usta su
počela nemo da se pomeraju, ispuštajući tihe uzdahe bola dok konačno
nije počeo da plače. Čekao je komandu. Naređenje.

Mejson.
To je bilo ime koje sam pročitala na njegovim vratancima, ime
koje je njegova majka prošaputala s ljubavlju kada ga je ušuškala u
krevet.
Zove se Mejson. Misli su mi se razlivale, u pokušaju da shvate šta
se upravo dogodilo. Živeo je u kući sa plavom ogradom. Mama mu je
kuvala ručak svakog dana. Imao je drugare i psa, i svi oni su nestali
kada su neki ljudi došli i ubacili ga u kombi. Imao je postere Vajt
Soksa na zidu u spavaćoj sobi. Vozio je svoj bicikl na napuštenom
parkingu iza svoje kuće. Ime mu je bilo Mejson i imao je život pre
svega ovoga.

Pala sam na kolena, rukom pritiskajući čelo. Naša veza se
prekinula sledećim izlomljenim sećanjem koje je proletelo kroz
njegovu glavu. Pao je nedaleko odatle, pored naba-cane gomile otpada
ruševina. Onda se čulo glasno pucanje u mojim ušima - užasavajuća
lomljava.

„Prekini!” čula sam kako Vida vrišti. „Prekini!”
Čak i dok sam gledala Mejsona kako uzima ogromno parče
odlomljenog betona i udara ga o svoju lobanju, kao da moj mozak nije
uspeo da shvati o čemu se radi. Vida mu je iščupala kamen iz ruke uz
vrisak. Crveni je podigao glavu sa zemlje, napinjući vrat i udario
glavom iz sve snage o zemlju. Nije stao, ne dok nisam postavila ruke
između teških kostiju i betona koji nije praštao.
Odjednom se smrad krvi probio kroz teški oblak dima. Osetila sam
je, klizavu i vrelu u odnosu na njegovu kosu.
„Prestani!” Vida je rukama pritiskala njegova ramena u pokušaju
da ga zadrži u mestu. Iščupala sam mu još jedno parče betona iz
prstiju. Istog trenutka kada je kamen pao i otkotrljao se po podu,
ščepao me je za ruku.
„...pomozi mi”, uspeo je da izgovori između jecaja. „Molim te,
molim te, pomozi, molim te, ne mogu - ne više, o bože, o bože,
ponovo dolaze, vidim ih, dolaze kroz mrak...”
„U redu je.” Nagla sam se nad njegovo uvo.
„Pomozi mi”, preklinjao je, „molim te.”
„U redu je, Mejsone. U redu je, bezbedan si.” Mogla sam ponovo
da mu uronim u misli - kroz glavu su mi prolazile mogućnosti. Mogla
sam da mu obrišem sva sećanja, sve ono kroz šta je prošao, sve što je
video. Mogla sam da ostavim izgrebana kolena, sunčane dane na
igralištu, mamin slatki osmeh. Samo dobre stvari. Zasluživao je to.
Mejsonu je bilo potrebno da ga neko oslobodi svega ovoga.
„Plašim se”, šaputao je, obraza umrljanih krvlju i su-zama. „Želim
da idem kući...”
Metak mi je prošao toliko blizu uva, da ga je okrznuo i skinuo
parčence. Osetila sam probadajući bol i nalet tople krvi, dok sam se

bacala na Mejsona da ga zaštitim. Pucanj je došao odozgo - čula sam
kako Vida viče nešto, ali nisam u potpunosti mogla da shvatim šta se
desilo dok me nije zgrabila za ramena i odvukla od Crvenog, bacajući
me na zemlju. Noks ili ko god da je pucao na mene neće dobiti još
jedan čist hitac, ne ako se ona išta pitala.

Odeća mi je spreda bila natopljena i topla. Majica mi se čudno
zalepila za kožu, pokušala sam da je ispravim, ali su mi se ruke
odsekle kada sam pogledala nadole. Poluošamućena, zapitala sam se
kako je uopšte moguće da je moje uvo već toliko iskrvarilo.

„Ne, prokletnici!” Vidin glas se izdigao iznad zujanja u mojim
ušima. „Ne, majku vam vašu!”

Ispravila sam se i okrenula u pravcu njenog užasnutog glasa. Blagi
šum u ušima se izoštrio, pojačavajući tonove dok nisam mogla da
razaznam plakanje i daleki šapat dece iznad nas. Svi su gledali u
Crvenog dečaka, posmatrali kako krv izbija iz mesta gde je metak
pocepao njegovo grlo.

Posmatrali su ga kako se guši i krklja, dok prstima grebe beton.
Rastojanje izmedu udaha se sve više protezalo, dok poslednji izdah
nije ostao dopola zaglavljen u grlu.

Nisam mogla da pričam, nisam čula ništa, nisam mogla da vidim
ništa izuzev Mejsona. Ruke su se podigle same od sebe, dok su oči
ostale fiksirane na baru krvi koja se širila betonom dok nije stigla do
mojih kolena.

„Promašio sam”, rekao je Noks. Izvila sam vrat ka njemu i
posmatrala kako spušta svoj srebrni pištolj samo malo niže. „Pa dobro.
Mama je uvek govorila da je važno da se pokvarene igračke bacaju u
đubre.”

Osetila sam kako se bes rasplamsava u meni, spaljujući i poslednji
trag nevoljnosti. Nisam čak ni morala da mislim o tome; nije bilo
izbora koji treba napraviti. Odbacila sam se na noge i besno okrenula
prema njemu.

Bilo je dovoljno da me pogleda, samo da me okrzne svojim
arogantnim pogledom. Osetila sam kako se nadirući talasi besa

koncentrišu u savršeni, prodorni napad.
Noksov um se izdizao u mom kao vreli plik, nadimajući se i

nadimajući svaki put kada bih ga očešala dok konačno nije pukao, a
tečna, limfasta sećanja pokuljala iz njega. Nisam imala strpljenja niti
živaca da ih pregledam. Ignorisala sam čvrsta, zaleđena sećanja na
pesnice, kaiševe i ružne reči koje su eksplodirale oko mene kao bombe
u njegovom mračnom svetu; probijala sam se kroz vojne akademije,
mašinicom kratko ošišane kose, prebijanja - gurala sam dalje dok
Noks nije pao na kolena.

U tom trenutku kao da je vazduh bio isisan iz prostorije, zajedno
sa glasovima svih prisutnih. Vatre su pucketale dok su proždirale
ostatak drveta u burićima. Čula sam kako se Vida vuče ka meni, bolno
i oštro uzdišući. Kao da su njihova lica bila u orbiti oko nas; nije bilo
nikoga na ovom svetu osim nas dvoje.

„Nokse...?” Dečko koji je sedeo pored njega je i dalje držao pištolj
uperen u nas, ali je rizikovao da pogleda u Noksa ispod oka.
Posmatrao je, na isti način kao i svi ostali koji su bili prisutni, kako
Noks provlači prste kroz kosu i počinje da se ljulja napred-nazad.

„Siđi ovde dole”, rekla sam hladno. „Odmah.”
Par klinaca je pokušalo da ga uhvati i zadrži u mestu, ali se probio
kroz njih. Osetila sam nalet moći na samu pomisao da je moj stisak
nad njim sada bio toliko jak da se čak borio protiv njih da dođe do
mene. Prebacio je merdevine od kanapa preko ivice i počeo da se
spušta dole.
„Šta se dešava?” neko je doviknuo. „Nokse! Šta koji đavo?” Noks
se doteturao pored Vide, koja je posmatrala sve ovo razrogačenih
očiju sa zemlje. Nisam sigurna da li je shvatila istog trenutka ili je
samo htela da iskoristi trenutak, ali je podigla lice, umrljano čađu i
znojem. Njeno stopalo je poletelo kroz vazduh, saplićući ga tako da je
poleteo i opružio se na beton pred mojim nogama.
„Jeste li srećni sada?” vikala je na njega, na drugu decu oko nas.
„Jeste se naložili dok ste gledali ovo? Jesmo li prošle vaš glupi test?”
Očigledno je postojala samo jedna osoba koja je odlučivala da li je

dete prošlo inicijaciju ili ne, a igrom slučaja je ona klečala preda
mnom u tom trenutku.

„Hoću da se izviniš”, rekla sam. „Sada. Mejsonu. Svoj ovoj deci
zbog toga što si im uradio, što im nikada nisi dao ono što im je bilo
potrebno i što su zasluživali. Što si ih terao da se bore sa drugom
decom i pretvarao se da je to jedini način koji imamo da preživimo u
ovom svetu.” Klekla sam ispred njega. „Hoću da se izviniš deci koju
si ostavio napolju da umru, onima za koje si rekao da su beskorisni i
onima prema kojima si se ponašao kao da su nevidljivi. Jer, na tvoju
žalost, za mene nisu bili.”

„Izvinite.” Bio je to slabašni šapat, obična senka reči. Nekoliko
klinaca je uzdahnulo, ali većina njih je bila toliko zbunjena da nisu
mogli da govore. I dalje, mogla sam da vidim na njihovim licima da
jedna reč nije bila ni izbliza dovoljna. Nikada neće biti.

„Reci im svoje pravo ime”, naredila sam mu.
Zenice su mu se raširile, kao da je pokušavao da se bori protiv
moje kontrole. Još jače sam se zakačila za njega, dok su mi se usne
izvijale u blagi osmeh dok se tresao. „Ves Truman.”
„I jesi li ti Slip Kid, Ves?”
Odmahnuo je glavom, pogleda uperenog u pod.
„Reci im kako si nabavljao potrepštine", rekla sam, dozvolivši
zimi da dodatno sledi reči koje su mi izlazile iz usta. „Šta se dešavalo
deci iz Belog Šatora kada ti je bila potrebna nova paklica cigareta?”
Mogla sam da čujem korake kako se vuku kroz ruševine
obrušenog zida, ali mi je pogled ostao prikovan za ovog patetičnog
dečka koji se uvijao preda mnom na podu. „Ja... ih trampim.”
„Sa PSS-ovima?” insistirala sam na odgovoru.
Ujeo se za usnu i klimnuo glavom.
Tišina je počela da se obrušava oko nas - iznenađeni povici, grleno
vrištanje, protesti, i jedna reč koja se iznova i iznova ponavljala:
Narandžasta.
„Neka je neko upuca!” povikao je jedan dečak. „Pucajte! Svima će
ovo da nam uradi...”

„Sada znate šta sam ja”, doviknula sam im. „Ali to takođe znači da
je svaka reč koja je izašla iz njegovih usta istina. Lagao vas je sve ovo
vreme i ponašao se prema vama kao da ste beskorisni i nesposobni da
sami donosite odluke u svoje ime. Ali sve to prestaje večeras. Baš
sada.” Okrenula sam se nazad ka Noksu, koji je tupo buljio u svoje
dlanove. „Hoću da odeš odavde večeras i nikada se ne vratiš - osim”,
zaustavila sam se na trenutak kako bih pogledala u lica dece iznad
sebe, „ako bilo ko od vas ima neki problem s tom odlukom?”

Deo mene je sigurno znao da je dobar deo njih ostao nem iz straha.
Dečaci koji su se do malopre bunili su se ućutali onog trenutka kada
sam ih presekla pogledom, čvrsto stiskajući oružje u rukama. Svi se
slažete, pomislila sam. Slažete se i uvek ćete.

Bilo je tako prosto. Sve to. Isti ti klinci su klimnuli glavom i
povukli se nazad u senku; sve što je bilo potrebno je da ubacim prave
slike u rijihove umove, na brzinu izlistavši četiri-pet pre nego što su
bili svesni šta sam im uradila. Pogledala sam dole u Noksa; lice mi se
izvijalo u grimasu dok sam mu preplavljivala um vizijama koje sam
mu spremila: njega kako se bori da ostane na nogama u ledenom
snegu, njega kako kašlje, slabašan i nesposoban da se odbrani dok
nastavlja dalje na zapad i nestaje zauvek. Želela sam da oseti svaki
trenutak dezorijentisanosti, bola i groznice koji je Lijam proživeo.
Želela sam da ga proguta svet koji ga je stvorio.

Posmatrala sam ga kako ustaje, ogrebavši ruke na hrapavi beton.
Kretao se sporo, teturajući se napolje pored dece okupljene oko
urušenog zida. Na jedan kratki trenutak sam pomislila da će ga
preobratiti i napujdati ponovo na mene, ali je devojka koja je stajala
prva, Olivija, napravila veliki korak u stranu. Prekrstila je ruke na
grudima i posmatrala ga kako odlazi, hladnim i bezizražajnim očima.
Buka se pojačavala dok je ostatak pratio, raščišćavajući mu put -
šištanje, pljuvanje i režanje su govorili ono što reči nisu uspevale da
prenesu. Onda su oni posađeni bezbedno iznad naših glava počeli da
ponavljaju to isto, dozvolivši da se meseci, čak i godine nagomilanog
besa, straha i beznađa proliju iz njih. Snaga njihovih osećanja me je

gušila, posegnula sam i pritisla rukom grlo. Puls je galopirao pod
jagodicama prstiju.

Bio je tu, a onda ga više nije bilo. Osetila sam da bes koji me je
pokretao odlazi sa njim kroz rupu na zidu, bledi kao staro sećanje i
nestaje u mračnoj noći. Palo mi je na pamet, priznajem, da ga
dozovem nazad. Iznenada mi sve ovo nije delovalo kao da je dovoljno.
Zasluživao je mnogo gore. Zašto sam mu uopšte dala šansu kada u
svojoj mračnoj duši nije našao razlog da pruži šansu svoj onoj deci
oko sebe?

Vida je došepala do mene i gledala me umornim očima. Držala se
na odstojanju i gužvala šakama iscepane pantalone. Gledala me je kao
da me nikada u životu nije videla. Spremala sam se da je pitam šta nije
u redu kada sam osetila ruku koja se obmotava oko moje i okreće me.

Buckove usne su bile stisnute u tanku liniju, a oči sakrivene
odsjajem vatre na staklima njegovih naočara. Bilo mi je neverovatno
da sam, nakon svega što se desilo te večeri, imala snage da se
otpetljam od njega i odgurnem. Pokušao je ponovo da me uhvati, da
me odvede napolje, dalje od pogleda koje sam osećala na leđima.

Ali nisam se plašila te dece niti toga što bi mogli da mi urade sada
kada su znali šta sam. Da sam mogla da nađem reči, rekla bih mu.
Rekla bih da ranije nisam bila dovoljno jaka da održim našu grupu na
okupu. Da nisam imala dovoljno kontrole, dovoljno moći da njega i
ostale sačuvam od sveta koji je pokušavao da nas uništi.

Sada jesam.
Raspoloženje u prostoriji se promenilo - u tom trenutku sam bila
toliko povezana sa svima u tom propalom skladištu da sam praktično
mogla da osetim ukus njihovog olakšanja kao hladnu, slatku kišu na
jeziku. Prošlo je neko vreme pre nego što sam shvatila da čekaju na
mene da napravim prvi potez.
Krajičkom oka sam primetila da se Džad provlači kroz masu,
zadihan od trčanja. Četer mu je svetleo u ruci, vibrirao toliko glasno
da sam mogla da ga čujem odatle. Videla sam sve što je bilo potrebno
iz keza koji se protezao na njegovom licu.

Tada je skrenuo pogled, bilo je očigledno da me više nije video.
Samo ruševine, i vatre koje su i dalje gorele na betonu. Samo
Mejsona, čiji je prazni pogled ostao prikovan za nešto što mi nismo
mogli da vidimo.

„U redu je”, rekla sam mu, prekinuvši tišinu. „Dobro smo.”
I nije bilo bitno da li su ostali stvarno verovali u to što sam rekla.
Svejedno su me pratili napolje.

18

AKO ČUJETE OVO, VI STE JEDAN OD NAS. AKO STE JEDAN od nas,

možete da nas pronadete. Jezero Prins, Virdžinija..”.
Zvuk Klensijevog glasa koji je dopirao iz zvučnika malog

kasetofona je naterao svaku dlaku na mom telu da se nakostreši.
Olivija ga je postavila na ivicu Noksove pozornice, a Džad napunio
baterije dovoljno da nam osigura solidnih pet minuta slušanja prenosa.

„Zašto se ovo i dalje emituje?” pitala sam. „Mislila sam da je ovo
signal iz Ist Rivera?"

Olivija je odmahnula glavom. „Postavio je nekoliko stanica sa
repetitorima kako bi se poruka čula na zapad sve do
Oklahome.Verovatno nije mislio da je važno da isključi ostatak.”

Bio je to prvi put da smo okupili sve u skladištu i prvi put da sam
bila u stanju da otprilike prebrojim koliko nas je bilo. Pedeseti jedno
dete je stajalo i formiralo polumesec oko male naprave, prikovani
rečima i pucketanjem statike.

Konačno, kada je bilo jasno da Olivija više ne može da podnese
pomisao da će ponovo slušati poruku, isključila je radio. Čarolija
mirnoće i znatiželje je nestala pomeranjem prekidača. Glasovi su se
podigli do krova, pitanja su se ispaljivala s leva i desna, rikošetirala o
vlagom isflekane betonske zidove. Želeli su da znaju ko je bio taj glas,
odakle je došao kasetofon, zašto su deca iz Belog Šatora prebačena
unutra i zašto su zapaljena burad pomerena bliže njima.

„Je l’ vam ovo dovoljan dokaz?” pitala sam ih. „Noks nikada nije
bio Slip Kid, bar ne onaj pravi, i ovo nije Ist River.”