Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

licu, nisam mogla da pitam ono što sam htela. Zašto nas niste
upozorili? Moj interkom je tada još uvek radio, mogla sam da ga
čujem.

„Stepenište je bilo... kompromitovano. Naredila sam Vidi da ga
napusti kako bismo osmatrale situaciju od spolja.”

„A to mi nisi rekla zbog...?” Rob je pitao, bes ga je već izdavao i
otimao se kontroli.

„Moj interkom je bio pokvaren”, rekoh. „Kao što si video kad smo
se pregrupisali.”

Frknuo je.
„U redu”, rekao je Olban posle trenutka. „Stepenište je bilo
kompromitovano? Kako to?”
Zbog granate. Rob je aktivirao granatu. Šest reči. Savršen način
da se postaram da Rob proguta svaku reč prekora koju je zaslužio.
Olban bi mi poverovao. Nikada nije, ni na sekund, sumnjao u moju reč
- čak ju je i branio, svojim savetnicima, nakon što sam izvukla neku
neželjenu informaciju iz nekog nesrećnog uma. Šest reči da kažem
istinu: da je Rob zeznuo sopstvenu operaciju, svojom glupošću ili
namerom, i za dlaku izbegao da okonča moj i Vidin život.
Nisam znala kako to znam ili kako sam sigurna u to, ali je bilo
sigurno kao krv koja mi je udarala u uši. Ako ga ocinkarim za ovo,
osramotim, sledećeg puta kad me bude imao na nišanu, neće
promašiti.
„Nisu bile... dobro sagrađene, urušile su se”, objasnila sam. „Nisu
mogle da izdrže težinu svih nas odjednom. Rđava konstrukcija.”
„U redu”, reče Olban, razvlačeći reči. „Agent Stjuart je izvestio da
ste ga zapravo ti i Vida oslobodile. Kako se to dogodilo?”
„Ona i ona druga su se potpuno oglušile o moja naređenja da se
vrate u bunker, eto kako!” rekao je Rob. „Zasigurno znam da me je
čula. Znam da si ti ta koja je odbila da se vrati na položaj.”
Sva četiri muškarca su pogledala u mene. Vid mi se suzio, pogled
mi se zamračio u uglovima očiju. Pritisla sam ruku na grlo
pokušavajući da oslobodim dah koji mi se tamo zaglavio.

Bio mi je potreban Lijam. Sve što sam želela jeste da je tu, da stoji
dovoljno blizu mene da udišem miris kože, dima, slatkasti miris trave.

„Rubi”, reče Olban, mirnim i dubokim glasom, strpljivim kao
more, „hoćeš li, molim te, odgovoriti na moje pitanje?” Samo sam
želela da se ovo završi. Htela sam da se vratim u spavaonicu, uvučem
se u svoj krevet i odlutam u prazninu svog uma.

„U pravu je. Rekla sam Vidi da se ogluši o naređenja. Kada smo se
našle iznad zemlje, videle smo vojnike Garde koji su sprovodili
zatvorenike kroz ulaz za koji nismo znali da postoji. Nisam tražila
dozvolu da nastavim. Znam da je trebalo.”

„Zato što jedina stvar koju ti treba da radiš jeste da slu-šaš prokleta
naređenja svog vođe tima!” Rob je prasnuo. „Misliš li da bismo
izgubili onoliko ljudi da si bila tu da nam pokrivaš odstupnicu?”

TV iza Olbanove glave je bio isključen, ali sam mogla da čujem
zvuk statike kako se pojačava sve više i više što je tišina duže trajala.
Pritisnuo je ruku na teme, ali ni u jednom trenutku nije sklonio pogled
sa mene.

Onda se ubacio Kolov glas, sa južnjačkim naglaskom: „Pa, hvala
bogu da se oglušila, inače bih uveliko bio na putu prvom klasom za
pakao.”

Bilo je očigledno da sam potcenila koliko uticaja Kol zapravo ima
u organizaciji. Ipak, uticaj nije bila prava reč za to. Upliv, možda, koji
je uglavnom bio potkrepljen smrtonosnim rezultatima. Olbanove
obrve su se podigle, ali je samo klimnuo, dozvolivši Kolu da nastavi.

„Mislim, da budemo skroz pošteni”, rekao je Kol, naslanjajući se
da mu bude udobnije. „Ona je ta koja me je izvukla. Zašto bi ona bila
u nevolji?”

„Nije poslušala moje direktno naređenje!”
Kol je odmahnuo na Robovu konstataciju. „Mislim, Isuse,
pogledajte jadnu devojku! Pretučena je zbog mene. Ako mislite da ću
da ćutim i pustim je da preuzme svu krivicu za misiju, koja uzgred
budi rečeno, nije bila neuspešna, bolje mućnite glavom još jednom.”
Niko nije progovorio, zurila sam prvo u Kolov samozadovoljni

izraz lica, pa zatim u Robov ubistveni. Prostor između njih bio je
ispunjen ne samo nepoverenjem i nezadovoljstvom - tu su bile godine
prikrivene netrpeljivosti, obojene mržnjom koju nisam shvatala.

Tenzija na Olbanovom licu se polako smanjivala dok nije u
potpunosti nestala, sve dok se na kraju nije i on nasmešio.

„Moraću da se složim sa Stjuartom, Rubi - hvala ti što si u
trenutku tako dobro rasuđivala.” Olban je ispomerao par papira na
svom stolu. „Agente Medouz, oceniću vaš izveštaj večeras. Zasad,
slobodni ste.”

Kada je stariji agent ustao, ustala sam i ja, spremna da pobegnem
glavom bez obzira. Umesto toga, Olbanov glas me je uhvatio. „Samo
još jedna stvar, Rubi, ako ti ne smeta. Hteo bih da razmotrim nešto sa
tobom i Kolom.”

Pusti me da idem, pusti me da idem, pusti me da idem...
Robu se ovo nije dopalo, to je bilo jasno, ali ni on nije imao
drugog izbora. Vrata su se zatvorila za njim tako jako da su se stare
flaše od koka-kole zatresle na polici.
„Sad, o nečemu drugom...” Olban je pogleđao ka meni. „Počeo bih
sa tim da ti se ovde veruje, draga, pa više nego što tvoj čin dozvoljava.
Ako čujem da je jedna reč ovog razgovora otišla dalje izvan ovih
zidova, biće posledica. Ista pravila važe ovde, kao i dole.”
Ne, molim te ne ovo. Molim te da nije ovo.
„Da, gospodine.” Zadovoljan, okrenuo se ka Kolu. „Mislim ono
što sam rekao ranije. Žao mi je što ovo moram da ti uradim pre nego
što si se potpuno oporavio. Ali kao što si svestan, moramo da
povratimo informacije koje su uzeli od tebe.”
„Vrlo sam svestan”, rekao je Kol, „ali rekao sam ti, ne znam ko ih
ima. Onesvestili su me i video sam nekoga da ih uzima, ali iskreno,
gospodine, ne sećam se mnogo, osim onoga što se desilo nakon što su
me ubacili u bunker. Nisam siguran da li ih je moj kontakt pokupio.”
Posmatrala sam ga kako provlači zavijenu ruku kroz kratko
ošišanu plavu kosu, pitajući se da li je i Olbanu toliko očigledno kao i
meni da ne govori istinu.

„I to je razumljivo s obzirom na situaciju”, rekao je Olban
oslanjajući se na stolicu. Prekrstio je prste i oslonio ih na stomak.
„Zato je tu Rubi da uskoči. Ona je bila ključni faktor u... podsticanju
sećanja agenata. Pomogla nam je da pronađemo više informacija koje
su nestale.”

Molim te, molim te, molim te ne njega.
Nisam želela da vidim unutrašnjost njegovog mozga, nisam želela
da vidim Lijama ili njihov zajednički život. Samo sam želela da
pobegnem od njega pre nego što mi grudni koš koji me je gušio slomi
srce.
Kol je u trenutku pobledeo, od bora na čelu do prstiju koji su
stiskali naslon plastične stolice.
„Oh, hajde sad.” Olban se nasmejao. „Rečeno mi je da je potpuno
bezbolno - a ako nije, prestaćemo odmah.”
U to nisam sumnjala. Čak i da pokušam da radim nešto na svoju
ruku i odbijem da izađem iz Kolovog uma, svi savetnici i stariji agenti
su nosili male ručne zvučnike koji su funkcionisali kao sićušne mašine
koje proizvode.
„Ti si prvi koji se javi da skoči sa mosta ili se infiltrira među PSS-
ove, a ne smeš da dopustiš devojčici da baci pogled na tvoja sećanja
zarad dobra tvoje porodice ovde - za dobro tvoje zemlje?” Olbanov
osmeh se nije pokolebao, uprkos provociranju.
Pametno, pomislila sam. Taj ‘Učini to’ za svoju zemlju govor je
bio za stepen iznad direktnog naređenja, i Kol je bio dovoljno pametan
da shvati koliko bi bolje sve izgledalo kada bi pristao svojom
„slobodnom voljom”.
„U redu”, rekao je Kol, okrećući se konačno ka meni. „Šta treba da
uradim?”
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da povratim glas, ali nisam bila
ponosna koliko snažno je zvučao. „Daj mi ruku.”
„Budi nežna sa mnom, srce”, rekao je, pa me prstima blago
pritisnuo kad su nam se ruke srele. Olban se na to nasmejao, ali je Kol
nejednako izdahnuo i zatvorio oči.

Ruka mu je bila ledeno hladna i nežna na dodir. Pokušala sam da
ignorišem uporan pritisak njegovog palca na mom. Uvek sam se
osećala kao da Lijamova ruka proguta moju dok je drži, ali ova je bila
nekako veća; dlanovi su mu bili kvrgavi od višegodišnjeg vežbanja,
držanja oružja i tuče. Da zaboravim način na koji su mu se prsti leve
ruke trzali svakih par minuta.

Nisam želela da mislim o tome. Držala sam poged na njegovoj
levoj ruci, na dva prsta koja bi se trgla tu i tamo dok je ćutke trpeo bol
od povreda.

„Pokušaj da se opustiš”, rekla sam mu. „Možeš li mi reći šta
tražim? Šta je, koje veličine, koje boje - budi što je moguće detaljniji.”

Oči su mu i dalje bile zatvorene. „Standardni fleš. Mali crni USB
dužine mog palca.”

Toliko sam puta ovo učinila prethodnih šest meseci da više uopšte
nisam osećala bol, ali sam se svejedno pripremila. Njegova ruka se
pomalo tresla - ili je to bila moja? Stegla sam prste oko njegovih,
pokušavajući da nas oboje umirim. „Misli na trenutak kog se
poslednjeg sećaš, a da ga imaš kod sebe. Pokušaj da oživiš to sećanje,
ako možeš.”

Kol je izdahnuo u dva kratka daha.
Osećala sam se kao da nestajem ispod mirne površine suncem
zagrejane reke. Uprkos svom trudu koji mi je bio potreban da
probijem njegove prirodne mehanizme odbrane, nije bilo ničeg
hladnog ili mirnog u mrljama boja i oblika koji su prolazili pored
mene. Ali su se pomerali previše brzo. Tu i tamo, videla sam lica i
predmete - zelenu jabuku, usamljenu ljuljašku, malog plišanog
medveda kako gori u suvoj travi, vrata sa natpisom NE ULAZI!
ispisan voštanim bojicama - kao da je pokušavao da misli o svemu
osim o stvari koju sam mu zatražila.
Kol je bio praktično obamro u svojoj stolici, glava mu je polako
padala na moje rame. Učinilo mi se da sam osetila kako pokušava da
otrese obamrlost, kada mu je kosa dotakla moj vrat.
„Pokaži mi kad si izgubio memorijsku karticu”, rekla sam tiho.

„Crni fleš.”
Sećanje se pojavilo brzo, kao da sam ga izvukla iz vode. Mali

dečak u pantalonama sa tregerima, ne više od dve-tri godine star, sedi
nasred braonkastog itisona i urla punim plućima.

„Fleš.” Ponovila sam. Scena se pretvorila u mrlju i nestala,
zamenjena noćnim nebom i pucketajućom vatrom koja je bacala topli
odsjaj na obližnji šator i tamne siluete koje se pomeraju unutra.

„Filadelfija!” čula sam Olbana kako govori iza mene. „Filadelfija,
Kole. Laboratorija!”

Kol je sigurno čuo čovekov glas jer sam ga osetila kako se trza.
Pritisla sam jače, ubacujući ruke u bujicu, odjednom zabrinuta šta će
se desiti sa mnom ako ne uspem da isporučim rezultate Olbanu. Fleš,
pomislila sam. Filadelfija.

Sećanje je titralo preda mnom, lebedelo je crno i mirno kao kap
mastila na vrhu olovke. A sa poslednjim titrajem se oslobodilo.

Soba oko mene se menjala, prebacujući me u kišnu noć. Bljesak
svetla je preleteo preko zida sa moje leve strane, pa onda još jedan -
farovi automobila. Nisam mogla da čujem škripu kočnica ili
ubrzavanje motora, ali ja sam bila Kol, videla sam stvari kao što ih je
on video tada - a Kol je trčao.

Prljava voda i zalutalo smeće su mi leteli oko nogu; jednu ruku
sam držao na zidu od cigle pokušavajući da opipam put u mraku.
Beton je zasvetleo kad je nešto oštro udarilo o njega, ponovo i
ponovo, dok nisam bio potpuno svestan šta se dešava. Neko je pucao
na mene, a nišan im je postajao sve bolji.

Poleteo sam uvis, uhvatio crne merdevine za izlaz u slučaju
opasnosti i povuko ih dole ka zemlji. Ruke su mi bile smrznute i krute
do te mere da sam ih jedva savijao oko šipki dok sam se peo. Pucnjava
i dalje nije prestajala, ne dok se nisam otkotrljao na krov, sakupljajući
kosom prašinu i parčiće gipsa i maltera. Ustao sam brzinom svetlosti i
skočio sa tog krova na krov druge zgrade. Video sam zemlju na
trenutak dok sam preletao između zgrada. Svetlucanje crvenih i plavih
svetala policijskih automobila pratilo je moj napredak preko krovova

poput podrugljive senke. Nada mnom je duvao vetar, nadimajući
košulju koju sam nosio.

Skočio sam sa ivice sledeće zgrade, dok mi je jak miris trulog
đubreta izazivao mučninu. Stopala su se dočekala na gumeni poklopac
kontejnera, a silina udarca me je oborila sa nogu i bacila licem napred
na zemlju.

Jedan ili dva otkucaja srca bio sam previše ophrvan bolom da bih
se pomerio. Samo što sam se pridigao na ruke, uličica se napunila
belom svetlošću.

Ne možeš da ideš mnogo brzo ako hramlješ, a ni mnogo daleko
kada si u slepoj ulici. Ipak sam se podigao na noge, pa krenuo ka
ulubljenim vratima sa leve strane i pustio policiju i vojnike da za
mnom uzvikuju. Koraci su mi bili spori ali sigurni - znao sam gde
idem, i postarao sam se da vrata za mnom ostanu zaključana.

Trebalo mi je dve dragocene sekunde da se oči naviknu na mračan
hodnik. Popeo sam se stepenicama do stana 2A, plavih vrata i otvorio
ih ramenom.

Stan je bio svetao - kafa je i dalje kuvala na pultu, ali nije bilo
nikoga. Proverio sam svaku sobu, ispod kreveta, u ormanima pre nego
što sam se vratio u hodnik i posegao za crnom jaknom koja je tu visila.

Izgledalo je kao da se čitava zgrada trese od jačine udaraca čizmi
na uskom stepeništu. Ruke su mi se tresle dok sam uzimao jaknu,
osećao unutrašnju postavu, prelazeći preko donjeg šava u neverici
ponovo i ponovo.

Vrata su se naglo otvorila pored mene i nije bilo šanse da se
pomerim, da se borim ili da bežim. Oborili su me na zemlju, ruke
vezali iznad glave. Video sam njihove čizme kako gaze preko mene
idući ka sobama, podignutim repetiranim pištoljima dok su
proveravali svaku od njih. Tek nakon toga, kada su se vratili, tek tad
su me odvukli niz stepenice. Pored šokiranih lica komšija, kroz
razbijena vrata, nazad na kišu gde je crni kombi čekao da me odveze.

Bilo je tu PSS-ova, tu su bile i Nacionalna garda i policija. Nije
bilo izlaza, nisam se opirao dok su me podizali u zadnji deo kombija i

čvrsto mi stegli lisice na rukama. Bilo je tu drugih ljudi, ali niko od
njih nije bio on.

Ne znam zašto sam podigao pogled, valjda instinkt - ili možda,
očaj. Vrata su se zalupila, označavajući verovatno kraj mog života, pa
ipak, najvažnija stvar je bio taj trenutak, slika Lijamovog užasnutog
lica po obližnjim treperavim svetlima, kako odlazi u mrak.

4

KAKO SI MOGAO?” KEJTIN PISKAVI GLAS JE ODZVANJAO. „Nije

spavala dva dana i ti je sađa mučiš sa ovim?”
Zurila sam u malu baštensku figuru propinjućeg dečaka, dopola

sakrivenu zastavom koja je visila sa Olbanovog stola. Bila sam na
podu, ležala na leđima, ali nisam imala pojma kako sam dospela tamo.

„Ona nije trenirano štene koje će da izvodi trikove za tebe kada
pucneš prstima!” Kejt je umela da viče, a da ne podigne glas. „Ona je
dete. Molila bih te da ne tražiš njene usluge, kako ti to elokventno
kažeš, pre nego što dobiješ moju saglasnost!”

„Mislim da”, čuo se Olbanov tihi odgovor, „je to i više nego
dovoljno pametovanja sa tvoje strane za danas, agente Konor. Ovo
dete je sada dovoljno staro da samo donosi odluke u svoje ime, a ti
odgovaraš meni i ja - nikada - ne moram da dobijem od tebe
saglasnost za neku svoju odluku, i sada ću te zamoliti, vrlo ljubazno,
da napustiš ovu kancelariju pre nego što kažeš nešto zbog čega ćeš da
zažališ.”

Naterala sam se da ustanem sa poda i sednem nazad u stolicu. Kejt
je poskočila da mi pomogne, ali sam već bila sigurna, pa sam joj
sklonila ruku. Izgledala je kao da nije spavala, uopšte - kosa joj je bila
masna i neuredna, lice pepeljasto sivo kao nikada dotad. Uletela je u
prostoriju poput tornada pre nekih pet minuta i nije stala da udahne
vazduh. Ne znam ko joj je rekao - Rob, možda - ali jedina stvar koju je
uspela da postigne za to vreme bilo je da učini da se osećam kao
posramljeno petogodišnje dete.

„Dobro sam”, rekla sam joj, ali nije izgledala ubeđeno.
„Sačekaću ispred”, rekla je.
„Onda ćeš čekati malo duže. Imamo dole gosta kojeg bih voleo da
Rubi upozna.”
„Naravno. Zašto bi dobila slobodan dan od „zabavljanja” gostiju?
„Oh?” Kolov pogled je lutao između nas troje. „Jesam li i ja
pozvan na tu zabavu?”
Olban je ustao, napokon, i stao ispred svog stola, između Kolove i
moje stolice. Spustio se na ivicu stola i to je bio prvi put da sam toliko
blizu njega da osetim da miriše na onu buđ koju nikako nismo mogli u
potpunosti da oribamo u tuš-kabinama.
„Vidimo se na sastanku starijeg osoblja, agente Konor.” I onda
tišim glasom. „Dođite pripremljeni. Agent Medouz ponovo iznosi
svoje predloge na glasanje.”
Kejt se okrenula na prstima, dopola podignutih ruku, kao da bi
htela da njima pokaže šta misli o svemu tome. I dalje se tresla dok ju
je Žablja Usta pratio do vrata.
Olban nije ni trepnuo kad je zalupila vratima. „Znači, pronašla si
naše malo blago, zar ne?”
Kejtin upad mi je donekle istupio oštricu besa, ali me je već sada
sekla istom silinom, toliko da sam morala da uvrćem ruke ispod stola
kako bi ih sprečila da se stegnu oko Kolovog vrata.
Na kraju, uopšte nije bilo bitno što sam ubedila Savez da oslobodi
Lijama. Njegov brat je, očigledno, pronašao način da ga uvuče ponovo
u sve ovo. Nisam skroz razumela sve što sam videla, što nije bio kako
Olban misli sam fleš, ali mi je bilo dovoljno jasno da je Lijam upleten
na neki način.
„Pa, nemoj nas držati u neizvesnosti”, rekao je Olban. „Moramo
da obezbedimo zaštitu doušniku koji ga ima što pre.”
Ili moraš da pošalješ nekoga da ga ubije.
„Samo mislim...” Kol je započeo.
Jedini dar koji mi je Tarmond obezbedio bila je sposobnost da
lažem, bez treptaja ili pokreta lica. „Nisam ih prepoznala”, rekoh, „pa

ne mogu da vam dam ime. Ako uspem da ih opišem, agente Stjuart da
li biste mogli da ih imenujete?”

„Možda”, Kol je uspeo da izgovori. Onda je, nakon što je pročistio
grlo, dodao, „Radio sam sa mnogo ljudi u Filiju, doduše...”

Olban mi je mahnuo nestrpljivo, tamnim očima uperenim u mene.
„U pitanju je žena”, objasnila sam. „Videla sam je kako stoji blizu
PSS-ovog kombija. Delovala je nervozno i non-stop se osvrtala, dok
nije videla nešto na trotoaru - onda ga je ona sigurno našla. Kasne
četrdesete, malo jače građe. Imala je dugu, tamnu kosu i naočare sa
zelenim okvirima. Vrh nosa joj je bio blago zakrivljen.”
I to je zapravo bila moja učiteljica u prvom razredu, gospođa
Rouzen.
Olban je klimao glavom na svaki i najsitniji detalj opisa, onda se
okrenuo ka Kolu. „Je l’ se pali neka lampica?”
„Da”, rekao je Kol, lupkajući prstima po naslonu za ruke. „Mogu
da radim sa tim. Napisaću ti detaljan izveštaj.”
Olban je klimnuo. „Večeras do osam neka bude na mom stolu.”
„Da, gospodine”, rekao je Kol, mučeći se da ustane. Plašila sam se
da pogledam u njega, da se ne bih odala. Zastao je na trenutak kod
vrata dok ih Žablja Usta nije otvorio, isprativši i njega napolje.
Olban je ustao i krenuo ka redu dosadnih i neuklopljenih ormarića
iza njegovog stola. Izvadio je ključeve iz džepa košulje, namignuvši
mi. Nisam mogla da poverujem - svaki put kada bih došla u ovu
kancelariju, zurila bih u te ružne stvari, pitajući se šta je unutra, i sada
će napokon da otvori jednu?
Lupio je prstom o najbližu fioku. „Savetnici misle da su arhaične i
nazadne da bih ove stvari držao u njima, sad kada živimo u modernom
vremenu. Nije li to tačno, Piters?”
Savetnik se osmehnuo stegnutih usana. Šta god oni mislili, za
mene, to je bio jedan od Olbanovih „stara škola” trikova koji je radio
baš ono što je trebalo. Dosijee i izveštaje koji su bili u tim ormarićima
neće videti niko do jedne osobe: njega. Nije bilo šanse da ih neko
hakuje ili instalira neki program koji će raditi u pozadini i skinuti te

podatke. Insistirao je da se na vrata njegove kancelarije stavi skener
rožnjače i digitalna brava - dva najskuplja komada tehnologije u celom
Štabu. Ako je neko hteo ta dokumenta, morao bi da dobije njegovu
dozvolu ili da bude veoma kreativan.

Izvukao je crvenu fasciklu iz crnog ormarića na krajnjoj desnoj
strani, zatvorio fioku bokom i okrenuo se prema meni. „Upravo mi je
palo na pamet, Rubi - nisam imao prilike da ti zahvalim na odličnom
poslu koji si obavila skupljajući sve ove informacije o logorima na
jedno mesto. Znam da si mi ovo dala pre par meseci, ali sam imao
samo par minuta da prođem kroz to. Znam da je mnogo truda i pažnje
uloženo u to, čemu se divim.”

Ne znam da li me je ikada zapravo iznenadio do tog momenta.
Odustala sam još par nedelja ranije od toga da će pogledati tu fasciklu,
kada sam videla samo mali deo nje kako viri ispod gomile papira na
njegovom stolu, koja je bila visoka kao ja.To je bila moja poslednja
nada, mislila sam, i bila je slomljena.

Zašto uopšte nazoveš organizaciju Dečji savez ako ćeš samo da se
pretvaraš da pomažeš deci? To pitanje me je mučilo svaki dan, na
svakom času, tokom svake operacije. Osećala sam zube tog pitanja
kako mi se zabijaju u vrat svaki put kada bi mi bilo rečeno da se
udaljim bez bilo kakvog daljeg razgovora; zatvorilo bi čeljusti i ne bi
htelo da ostavi mene i moju savest na miru. Većinu agenata, pogotovo
bivše vojnike, nije bilo briga za logore. Mrzeli su Greja, plan,
promenu naređenja, a ovo je bila jedina vidljiva organizacija i zapravo
je pokušavala da postigne nešto osim da pošalje preteće poruke svakih
par meseci. Naterati ih da urade bilo šta da pomognu ostaloj deci bilo
je kao da počneš da vrištiš u sobi u kojoj svi uveliko vrište. Niko nije
hteo da sluša jer su svi imali svoje planove i svoje prioritete.

Od prve noći u Štabu sam znala da je jedini način da se suočim
sama sa sobom u budućnosti da pokušam, koliko god da je u mojoj
moći, da preusmerim Savezove resurse na oslobadanje dece koja su
još u logorima. Poslednjih meseci sam planirala, iscrtavala i zapisivala
sve čega se sećam iz Tarmonda, od načina na koji su PSS-ovci

patrolirali, preko vremena kada su se rotirali do dva mrtva ugla
neuhvatljiva za kamere koje smo pronašli.

Vremenom je to postalo neka vrsta opsesije; svaki put kada bih
sela, bilo je kao da sam bila oko vatre u Ist Riveru, slušajući Lijama
kako sa žarom govori o tome da sami moramo da pomognemo sebi i
jedni drugima, da nijedna organizacija neće staviti svoje potrebe i
imidž u drugi plan da bi nam pomogla. Bio je u pravu, naravno - to mi
je postajalo sve jasnije u poslednjih šest meseci.

Verovala sam mu. Verovala sam u njega. Ali sam ga isto i oterala
sa tog puta kada smo se rastali, i sada ja moram da budem ta koja će
njime da nastavi.

„Razumem, gospodine.”
„Napravio sam kopije za ostale”, rekao je. „Raspravljaćemo o
njemu kasnije na sastanku starijeg osoblja. Ne mogu da obećam ništa,
ali posle svog mukotrpnog rada koji si uložila u ovo što radimo
poslednjih meseci, ti...”
Nisam imala pojma gde je vodila ta rečenica, i nikad ne bih ni
pogodila. Bez kucanja, jedan od savetnika, Konjski Zub, promolio je
svoju sedu glavu i otvorio usta - samo da bi ih opet zatvorio kada me
je ugledao da sedim tu. Žablja Usta se odgurnuo od zida na koji je
stajao naslonjen i jednostavno rekao, „Duboki Sneg?”
Konjski Zub je odmahnuo glavom. „Ono čega smo se plašili.”
„Dođavola”, opsovao je Olban, koji je opet stajao na no-gama. „Je
1’ Profesorka živa?”
„Jeste, ali sve na čemu je radila...”
Sva tri para očiju su se odjednom okrenula ka meni, pa sam
shvatila da je trebalo da odem još pre tridesetak sekundi.
„Biću u atrijumu”, promumlala sam, „ako vam budem potrebna.”
Olban mi je odmahnuo da se udaljim, ali je Žablja Usta bio taj čiji
me je glas otpratio iz kancelarije, probivši se kroz vrata koja su se
zatvorila za mnom. „Stalno sam govorio da to nije dobra ideja!
Upozorili smo je!”
Radoznalost me je naterala da ostanem tu, da shvatim o čemu

pričaju. Čovek je praktično pljuvao od besa, reči su prelazile preko
njegovih velikih usana kao bujica. Pokušala sam da se setim kada sam
ih poslednji put videla tako uzbuđene, i nisam mogla - Džad se uvek
šalio da su jednim delom roboti, programirani da rade svoj proračunati
posao ne uključujući srce.

„Bila je oprezna, nije sve izgubljeno”, rekao je Olban mirno.
„Nikad nek ne bude rečeno da žena oslepi od ljubavi. Hodaj sa mnom
- Džarvin će se vratiti i moram da ga uputim. Možda će morati da
povede tim u Džordžiju da srede taj nered tamo...”

Čim sam čula korake koji se približavaju sa druge strane vrata
shvatila sam da sam dobila ono malo informacija što sam mogla.
Okrenula sam se i naletela na grupu dece koja je prolazila pored mene
na svom putu ka atrijumu, i odlučila da se priključim zadnjem delu
grupe.

Kada sam pogledala preko ramena, Olban je stajao ispred vrata
kancelarije dok su mu savetnici šaputali na uvo. Nije mi pokazao da
me je primetio, ali sam osetila kako me njegov pogled prati sve vreme,
kao da nije mogao tako lako da me ispusti iz vida.

Par sati kasnije, još uvek sam bila u atrijumu. I dalje sam čekala da
se otvori termin u Olbanovom rasporedu kako bih mogla da se igram
sa nečijim mozgom. Niko se pojavio par minuta pre toga i doneo mi
sendvič, ali ne znam ko je od nas dvoje bio manje zainteresovan za
svoju večeru.

Duboki Sneg. Savez je oprezno davao svakom agentu i svakoj
operacji šifrovano ime. U Štabu sam provela dovoljno vremena do
ovog trenutka i poznavala tim dovoljno dobro da nemamo
„Profesorku” koja radi za kancelariju u Los Anđelesu, Ali Duboki
Sneg... Moj mozak je ponavljao reč kao da je strani izraz. Polako.
Metodično. Imala sam pristup tajnim misijama i projektima daleko
iznad svog čina u Savezu samo zbog prljavog posla koji sam radila za
njih na nižim spratovima, ali ovo ime se nije nalazilo u nekom od tih.

„Hej”, rekla sam, gledajući u Nika koji je buijio u svoj laptop.

„Ako bih ti dala ime misije, da li bi mogao da ga pretražiš na
serverima?”

„Serverima koji čuvaju poverljive informacije?” pitao je. Sve sa
lošijim stepenom zaštite bilo je uzaludno trošenje vremena i talenta za
Zelene. „Naravno. Koje je ime?”

„Duboki Sneg. Mislim da je glavni agent neka Profesorka - neka
žena koja možda radi za Štab u Džordžiji.”

Niko je izgledao kao da sam podigla svoj plastični poslužavnik i
zveknula ga njime posred face.

„Šta je bilo?” pitala sam. „Jesi li ti čuo za to?”
Agenti koji su sedeli do nas su se pokupili i otišli kada sam ja
došla, obezbeđujući mi privatni deo ovalne dvorane. Zurila sam u sto
za kojim je sedelo nekoliko Plavih dok nisu otišli i oni. Dakle, bilo je
dovoljno tiho da mogu da ga čujem kako guta knedlu dok je gledao
nazad u tastaturu pa onda opet u mene.
To je takođe značilo i da je bilo dovoljno tiho da čujemo
zadihanog Džada koji je proleteo kroz vrata atrijuma.
Prošao je pored ostalih stolova načičkanih agentima i decom i
došao pravo do nas. Ignorisanje neće pomoći da nestane - bio je kao
neugodni osip koji se stalno vraćao, čak i nakon šest različitih
tretmana ćutanja.
„Hej”, rekao je Niko, „šta to...”
Pogled mi je ostao prikovan za sendvič koji nisam ni probala,
pogledala sam u njega tek kada nas je oboje uhvatio za ruke i počeo da
nas podiže sa stolica.
„Pođi sa mnom”, rekao je napetim glasom. „Odmah.”
„Zauzeta sam”, promumlala sam. „Idi na]i Vidu.”
„Moraš da pođeš...” Glas mu je bio grub, tih. Jedva sam ga
prepoznala. „Odmah. Sada.”
„Zašto?” pitala sam, odbijajući da podignem pogled. „Blejk
Hauard se vratio sa terena.”
„A mene je briga za to zato što...?” Osećala sam da mi koža gori
pod njegovim prstima.

„Vratio se u vreći.”
Kada smo stigli do ulaznog hodnika, mala grupa posmatrača,
starijih agenata, Olban i njegovi savetnici već su se sjatili na donjem
nivou ambulante u dugom nizu izduženih faca i besno prošaptanih
pitanja.
„Jesi li siguran?” Pitala sam Džada dok smo se provlačili kroz
gomilu. „Stvarno siguran u to što si video?”
Zadržao je dah. Iz blizine sam mogla da vidim crvenilo njegovih
očiju i zapitala se da li se isplakao pre nego što je došao po mene.
Džadova ruka je posegnula za malim, pljosnatim, srebrnim kompasom
koji je nosio na lancu oko vrata. Olban mu ga je poklonio iz svoje
lične kolekcije đubreta, zajedno sa proročanstvom da će Džad postati
„sjajan istraživač” i „prvoklasan putnik”. Klinac ga nikada nije skidao,
iako su njegove sposobnosti činile da taj mali uređaj bude praktično
beskoristan. Kao kod svih Žutih, Džadov dodir je uvek u sebi nosio
malu dozu elektriciteta koja bi poremetila magnet sakriven unutra. To
je značilo da je igla uvek upirala ka Džadu, a ne u pravcu kojim bi
trebalo da se kreće.
„Video sam ih kako ulaze, onda me je Kejt naterala da odem. Ali
sam čuo Olbana kako pita agenta Džarvina kako je to moglo da se
dogodi, i Rob je rekao da je bio nesrećan slučaj.” Džad je osmotrio
prostor oko nas, vireći iznad moje glave da se uveri da niko ne može
da nas čuje. „Ru, mislim da to nije bio nesrećan slučaj.”
Kada smo stigli na drugi nivo, Niko je proleteo pored nas dole ka
trećem, najnižem nivou.
„Hej!” Džad ga je pozvao. „Niko...”
„Pusti ga”, rekla sam, napola želeći da krenem sa njim i izbegnem
ceo ovaj haos.
Ambulanta je bila direktno ispod atrijuma, i zauzimala veći deo
kružne prostorije na drugom nivou, sa računarskom laboratorijom
direktno ispod na trećem nivou. Uprkos svojoj veličini, uvek je bila
pretrpana mašinama i krevetima, sa par medicinskih sestara i doktora
koje je Savez držao za hitne intervencije i nesrećne slučajeve na

terenu. Morala sam da dođem da me ušiju ovde više puta, a nije mi
promakla činjenica da su nosili specijalne, deblje rukavice da bi me
dotakli.

Sada su koristili uobičajene, providne, dok su pokazivali Džarvinu
i njegovim kolegama iz tima da uđu na pregled. Džad je pokušao da
uđe unutra, borio se da dođe do daha dok je posezao za kvakom.
Odvukla sam ga odatle do prozora za posmatranje gde je već stajalo
par agenata koji su posmatrali kolica kako se provlače između kreveta
i medicinskih stočića ka ekranu u zadnjem delu sobe. Na kolicima je
stajala crna vreća, puna.

Ugurala sam se ispred prozora sa Džadom na vreme da vidim kako
otvaraju kesu i iz nje podižu Blejka Hauarda na ravni metalni sto. Bela
patika mu je visila na desnoj nozi, krv mu je natopila odeću toliko da
su fleke bile vidljive sa mesta na kom smo stajali - i onda ništa. Olban
je ušao sa Džarvinom, Kejt i Robom, a zastor je vraćen na svoje
mesto. Sada smo mogli samo da vidimo senke silueta.

„O moj bože, o moj bože, o moj bože!” Džad je šaputao, stežući
pocrvenele ruke u pesnice. „To je bio on, to je stvarno bio on... ”

Posegla sam da smirim njegov lakat koji se tresao. Uopšte nisam
poznavala Blejka. Nisam znala nikog od dece koja nisu bila u mom
timu, osim po imenu, a moja šarmantna ličnost je garantovala da ni
oni mene nikada neće upoznati.

Ali Džad i Blejk su bili jako bliski; njih dvojica i Niko su provodili
većinu slobodnog vremena zajedno glupirajući se u kompjuterskoj
laboratoriji ili igrajući neku igru. Jedini put kada sam videla osmeh na
Nikovom licu bilo je kada je Blejk bio sa njima, zelenih očiju, mašući
rukama, pričao je neku priču od koje je Džad praktično plakao od
smeha.

„Trebalo bi da pronađemo... Da nađemo Nika, hteo sam da kažem.
Mislim da je otišao da proveri nešto.” Džad je napokon uspeo da
izgovori. Sprovela sam ga do vrata i kroz hodnik ka stepenicama.
Morali smo da se proguramo između agenata koji su dotrčavali u
hodnik da provere glasine, koje su, sigurna sam, odzvanjale Štabom.

„Moram nešto da ti kažem”, šapnuo je kad smo stigli do stepenica.
„Moraš da shvatiš... da razumeš da to nije bila nesreća. Mislim...
mislim da sam ja kriv za ovo.”

„Ovo nema nikakve veze sa tobom.” Zvučala sam mnogo mirnije
nego što sam se osećala. „Nesreće se stalno događaju. Jedini koga
treba kriviti je Džarvin. On je taj koji je izabrao agenta koji nije prošao
sve treninge.”

Džad mi nije dao priliku da pobegnem. Stegao mi je zglob i
povukao me za sobom niz stepenice na treći nivo. Gledala sam kako
se oštre ivice njegovih ramena pomeraju ispod stare Brus Springstin
majice, i prvi put primetila da ima rupu na okovratniku. Znao je tačno
gde je Niko otišao.

Prošlo je par sati od našeg vremena predviđenog za obuku u
računarskoj sobi, ali sam i dalje bila iznenađena što je zvrjala prazna.
Tu je obično bilo bar nekoliko Zelenih koji su poput utvara obitavali u
prostoriji, kuckajući kakav god program ili kompjuterski virus da su u
tom trenutku usavršavali. Čak i da nije bilo vreme večere, Nikov izraz
lica bi svakako ispraznio prostoriju.

„Pronašao sam ga”, rekao je.
„I?” Džadova brada je drhtala.
„Nije bio nesrećan slučaj.”
Niko je bio sklon lošim osećanjima sa kojima je birao da se
sukobljava u sebi, što se, sigurna sam, nije dobro završavalo. Ali
nikada nije delio te zle, gorke misli sa nama ostalima. Bar ne dosad.
„Pronašao šta?” pitala sam. „Jedan od vas dvojice mora da mi
objasni šta se dešava istog trenutka.”
„Rekla si da nije ništa”, rekao je Niko. „Mislila si da je slučajnost.
Trebalo je da nam veruješ.”
Njegov glas je dolio ulje na vatru koja je već gorela u meni.
Pogled mi je bio prikovan na ekran dok je kliktao na video-snimak.
Plejer je iskočio i proširio se da prikaže crno-belu sliku. Mali oblici
ljudi mileli su okolo u sobi punoj dugačkih mašina. Videla sam ih
dovoljno da bih mogla na prvi pogled da prepoznam šta je u pitanju -

server soba.
„U šta gledam?” pitala sam. „Molim te, reci mi da nisi bio toliko

glup da skineš snimak sa sigurnosnih kamera kompanije u koju je
Blejkov i Džarvinov tim upao...”

„I dozvolim Džarvinu ili nekom od njegovih prijatelja da na vreme
uklone dokaze?” Niko je uzvratio.

Bio je to video-snimak od trideset sekundi; to je bilo sve što mu je
trebalo. Htela sam da mu kažem da je mnogo rizikovao skidajući ga -
da je korporacija mogla da ga prati sve do nas - ali Niko nije bio
neoprezan.

Trideset sekundi. Ali se dogodilo u manje od petnaest. Blejk je
ušao u server sobu obučen u uobičajenu crnu odeću za operacije i
odmah pronašao mašinu koju je tražio. Iznenadno pojavljivanje čuvara
me je nateralo da poskočim, noćna patrola na koju je neko ko je
planirao misiju bio dovoljno nesmotren da zaboravi. Blejk se sakrio
iza kućišta servera, uspuzao se kroz prolaz, pa nastavio u drugi da bi
izbegao da bude viđen. Čuvar možda ne bi ni primetio da nešto nije u
redu da Džarvin i još jedan član tima nisu uleteli u prostoriju, otvorivši
rafalnu paljbu.

Nagla sam se ka ekranu, čudeći se oštrini slike koju smo gledali.
Lako smo mogli da vidimo dva agenta kako se bacaju u zaklon, kako
je Džarvin pažljivo pomerio cev pištolja sa čuvara na Blejkova
otkrivena leđa. Blesak svetlosti koji se pojavio kada je pucao.

Džad se okrenuo, pritiskajući lice dlanovima da bi izbegao da vidi.
Sranje, pomislila sam, sranje, sranje, sranje.
Niko ga je očigledno odgledao pre nego što smo mi došli, ali ga je
puštao opet, i opet, i opet, i iznova dok nisam otela miša i kliknula da
izađem iz programa. Nije rekao ništa; nije bilo izraza na njegovom
licu. Oči su mu bile na pola koplja i gotovo da sam mogla da osetim
kako klizi nazad na ono svoje skriveno mesto gde je uvek bio sam.
„Ovo... ne mogu...” Džad se ubacio, glas mu je postajao sve viši sa
svakom rečju, a palcem je pritiskao kompas svom silinom. „To su
samo ovi ljudi - oni su loši. Ostali ljudi ovde brinu o nama i onda kada

saznaju šta su mu oni uradiii, kazniće ih. Staće u našu zaštitu. Ovo nije
Savez; ovo nije... ovo nije... ”

„Nemoj”, rekla sam, „nikome da kažeš o ovome. Da li si me
razumeo? Nikome.”

„Ali Ru.” Džad je izgledao užasnuto. „Ne možemo samo da ga
pustimo da se izvuče sa ovim! Moramo reći Kejt, ili Olbanu ili - ili
nekome! Mogu da srede ovo!”

„Kejt neće moći ništa da uradi ako si već mrtav”, rekla sam. „I
ozbiljno to kažem. Nijednu reč. I nigde ne idi sam - ostani sa mnom,
Vidom, Nikom ili Kejt. Obećaj mi to. Ako vidiš da neko od njih
dolazi, okreni se i kreni na drugu stanu. Obećaj.”

Džad je i dalje odmahivao glavom dok su mu se prsti igrali
kompasom. Pokušala sam da se setim nečeg utešnog da mu kažem.
Bilo je čudno kako sam se osećala rastrzano između toga da ih
zaštitim od istine o tome šta je Savez zapravo i koliko je u stvari
okrutnosti potrebno da bi neko bio aktivan agent i osećaja
zadovoljstva zbog toga što sam od početka bila u pravu u vezi sa
svima njima. Ovo nije bilo sigurno mesto. Možda je nekad i bilo za
decu kao što smo mi, ali su se ti temelji sada urušavali i pogrešan
korak bi mogao da dovede do toga da nam se ceo Štab obruši na
glavu.

Rob i Džarvin nisu bili strpljive duše. Uvek su na vreme završavali
svoje operacije. Ovo neće biti drugačije, bila sam sigurna u to. Kejt i
ostali agenti možda se saosećaju sa nama, ali koliko će još dugo to
trajati? Ako postanemo teret, ako izgleda da nismo ništa više od onih
za kojima neko treba da sređuje nered, da li će i tada stajati na našoj
strani?

Iznova i iznova se moj mozak vraćao na onu granatu, kako je
eksplodirala tačno ispod naših nogu. Kako nam je Rob naredio tu da
stanemo i ne mrdamo odatle.

Imala sam moć da ovo sredim, znala sam to. Samo je trebalo prići
Robu i njegovim prijateljima dovoljno blizu da to uradim. A nažalost,
to će biti najteži deo.

„Ni reči”, rekla sam, okrećući se da odem. „Ja ću se pobrinuti za
ovo.”

I hoću. Ja sam bila vođa tima. Svaka misao o begu jednom kada
saznam nešto o Lijamu i ostalima, nestala je kao san nakon buđenja.

Džad je bio živ, i Niko je bio živ, ja sam bila živa - i zasad, svu
svoju energiju treba da usmerim na to da tako i ostane.

5

UMESTO DA SE VRATIM U ATRIJUM, KRENULA SAM STEPENICAMA i

popela se jedan nivo, zatim pratila krivu drugog sprata ka svlačionici
kako bih se istuširala i presvukla. Štab je bio hladan i prljav kao i
obično, ali sam osećala da je svaki deo mene vreo i lepljiv, kao da sam
bila na ivici groznice. Par minuta u ledenoj vodi pomoglo bi mi da
sredim misli. Mogla bih da iskoristim tišinu da pokušam da skujem
nekakav plan kako bih bila sigurna da je neko od nas sve vreme sa
Džadom.

Svetla su već bila upaljena kada sam kročila unutra. Postojali su
senzori pokreta, što je značilo da je neko upravo ušao ili izašao.
Stajala sam potpuno mirno, naslonjena na vrata, osluškujući kapanje
slavine negde u prostoriji. Nikog nije bilo u kabinama; sve žute zavese
su bile širom otvorene, a nisam čula ni uobičajeno cviljenje cevi i
praskanje vode koja je pod pritiskom izlazila iz njih

Ono što sam čula bilo je tiho, gotovo neprepoznatljivo od kapanja.
Ritmično lupkanje, kao čizma o beton, i šuškanje kao kad se stranica
okreće...

Išla sam obilaznim putem oko ormarića, nogu pred nogu oko ugla,
i kročila u dugački red sivog metala.

Kol nije podigao pogled sa mesta gde je sedeo na klupi, sa
fasciklom u rukama. Uhvatila sam krajičkom oka skicu
poznateTarmondove električne ograde dok je okretao stranicu.

„... jel' Kaledonija ličila na ovako nešto, šta misliš?” Svaki mišić u
leđima mi se napregao, terajući me da se ispravim - sam pogled na

njega je bio dovoljan da poželim da propadnem u zemlju. Skupila sam
ruke u pesnice pored tela i udahnula duboko.

„Ne”, odgovorila sam. „Kaledonija je bila manja. Renovirali su
staru osnovnu školu. Ali neki detalji su isti.” Klimnuo je glavom
odsutno.

„Tarmond, čoveče”, rekao je, pokazujući prstom na njega. „Video
sam neke grube nacrte pre par godina, ali ništa ovako detaljno. Agenti
koje smo imali tamo nisu uspeli da vide pola od ovih stvari - čak ni
Konor.”

Ostala sam u mestu, pored ormarića, čekajući da ode. „Olban je
prosledio ove kopije na našem sastanku starijih agenata večeras”,
rekao je. „Kejt je ustala i udaljila se na pola sastanka. Imaš li
predstavu zašto?”

Nisam ništa rekla. Istinu govoreći, imala sam predstavu. Kejt je
pokušavala mesecima da me odvrati od ovoga. Morala sam da dam
Olbanu fasciklu dok ona nije bila tu.

„A ja sam mislio da možeš da čitaš misli”, reče sa blagim
osmehom. Kolovi mišići su i dalje bili kruti i bilo je očigledno da trpi
ogromni bol dok je ustajao. Pokazao je glavom prema tuševima.

Pratila sam ga u jednu kabinu. Alke od zavesa su zavrištale dok je
navlačio jeftinu plastiku iza nas, toliko da sam poskočila i pritisla leđa
uz zid. Prostor je bio uzak i bilo mi je još neprijatnije kad se nagnuo
ka meni, lice puno masnica na par centimetara od mog, da uključi tuš
na najjače.

„Šta to radiš?” zahtevala sam odgovor, pokušavajući da se
proguram pored njega. Uhvatio me je za rame i držao me pored sebe
ispod vode. Bili smo skroz mokri pre nego što je počeo da priča.
„Tuševi su jedino mesto u Štabu koje se ne prisluškuje. Ne želim da
rizikujem da neka od kamera u prostoriji uhvati naš mali razgovor.”

„Nemam apsolutno ništa da ti kažem”, rekoh, oslobađajući se.
„A ja ipak imam toliko toga tebi da kažem.” Kol je podigao obe
ruke da me zaustavi i skoro izgubio ravnotežu. Nesiguran na nogama,
nije bio u svojoj punoj snazi, umoran - laka meta. Nabila sam svoje

rame u njega, ali mora da je moj plan bio previše očigledan. Uhvatio
mi je jednu ruku i uvrtao je dok mi mišići nisu vrištali, a zglobovi hteli
da iskoče. Koža mu je bila vrela, kao da je pokušavao da proširi požar
iz svoje krvi u moju.

On je jedan od njih, on je jedan od njih, on je jedan od njih -
„Smiri se!” zarežao je dok me je jako drmusao. „Dovedi se u red!
Neću da te povredim. Hoću da pričam o Lijamu!” Kol je opustio svoj
gvozdeni stisak i koraknuo unazad, podigavši ruke. I dalje sam teško
disala dok sam se okretala. Voda je služila kao dobra barijera koju
nijedno od nas nije htelo da pređe. Para se podizala i uvijala oko mojih
nakvašenih patika, pa do kolena, dok na kraju nisam udisala toplu
izmaglicu u pluća.
„Kom Lijamu?” pitala sam, kada sam se malo sabrala. Kol me je
pogledao ogorčeno i znala sam da me je prozreo. „Ponovo si ga doveo
ovamo”, rekla sam, dok mi se glas lomio. „Učinila sam sve što je u
mojoj moći da se pobrinem da bude na sigurnom.”
„Sigurnom?” Kol se nasmejao bez trunke humora. „Misliš da je
slanje idiota u svet da bude uhvaćen ili ubijen činjenje usluge? Imao je
sreće što i dalje proveravam procedure za kontakte, inače bi neki
tragač odavno njegovu guzicu isporučio u logor.”
Nisam mogla da se suzdržim, pesnice su mi se stegle. „Kako si ga
naterao da ti pomogne?”
„Zašto pretpostavljaš da sam ga naterao na bilo šta, dušo?”
„Ne zovi me”, procedila sam, „tako.”
Kol je malo podigao obrve. „Pretpostavljam da to odgovara na
moje pitanje zašto si lagala Olbana. Možeš li mi objasniti kako uopšte
poznaješ mog brata?”
Sada sam ja bila na redu da se iznenadim. „Kejt ti nije rekla?”
„Imam svoje sumnje, ali nije bilo nikakvog pomena njega u tvom
dosijeu.” Kol je nakrivio glavu u stranu; gest koji je bio preslikan
Lijamov. Drugim i trećim prstom je lupkao o nogu - znak nervoze,
možda. „Olban izgleda ima neku predstavu, ali drugi ne.”
Izvukao se ispod mlaza i oslonio se na pregradu. I dalje se mučio,

ali je jahao na talasu ponosa koji mu nije dozvoljavao da to pokaže.
Klasičan Stjuart potez. „Gledaj, on uopšte nije radio sa mnom. Te noći
- one koju si videla - bio je prvi put da ga vidim otkako je otišao iz
Saveza pre nekoliko godina. Smislili smo proceduru za kontaktiranje i
on je iskoristio. Mislio sam da je pitanje života ili smrti, inače mu
nikada ne bih rekao kako da me pronađe.”

„Zato što si bio na tajnoj operaciji?” pitala sam. „Šta je dođavola
na tom flešu? Nikada nisam videla Olbana tako uzbuđenog”

Kol je me je mirno gledao, i mislim da sam, zbog toga što sam bila
besna, napokon mogla da mu pariram. „Reci mi.” Izdahnuo je duboko
trljajući teme zamotanim prstima. Slomili su mu sve prste na levoj
ruci dok su pokušavali da izvuku informacije iz njega. Olban mi je
toliko rekao, uz solidnu količinu zadovoljstva.

„Pretpostavljam da je tvoja operacija, ili šta god ono bilo, bila
kompromitovana i zato su uleteli u tvoj stan?”

Kol je delovao uvređen na samu pomisao. „Đavola, ne. Moja
maska je bila savršena. Mogao sam da ostanem tamo zauvek i ne bi
posumnjali ništa. Otkriven sam samo zato što je tragač koji je pratio
Lija video da je ušao u moj stan i prijavio me zbog pomaganja
odbeglom Psi detetu. Ništa od ovoga se ne bi desilo da se nije pojavio
- bio sam na tri sata od povlačenja sa operacije.”

„U redu, ali mi i dalje nisi rekao šta si dođavola radio u Filadelfiji.
Želim da znam šta je bilo na tom flešu i zašto nisi uspeo da ga nađeš
na kraju. To je ono što si tražio, zar ne?”

„Da”, rekao je konačno. „To je ono što sam tražio. Glupan ga je
uzeo, a da toga nije bio ni svestan.”

To me je uhvatilo nespremnu. „Molim?”
„Bio sam na tajnom zadatku u Leda korporaciji, radio kao tehnička
podrška u laboratoriji na njihovom istraživanju o Psi deci, koju je Grej
tražio. Čula si za taj program, zar ne?” Sačekao je da potvrdim pre
nego što je nastavio dalje.
„Moj prvi zadatak je bio da držim na oku kako stvari funkcionišu.
Olban je hteo da zna kakva sve testiranja vrše i da li su saznali nešto,

ali je isto tako trebalo da izvestim da li mislim da je moguće izvući
neku od dece iz programa.”

„I jesi”, rekla sam, toliko brzo sam povezala stvari da sam i samu
sebe iznenadila. „Niko - to je bio program u kome je on učestvovao.”

Kol je pogrbio ramena pod mlazom vode. „On je bio jedini koji je
bio... dovoljno jak da bi bio spasen. Ostali su bili tako... ne mogu to ni
da ti objasnim, a da ne zvuči kao horor priča.”

„Kako si uspeo da ga izvedeš?”
„Iscenirani srčani napad i smrt”, rekao je. „‘Služba za odlaganje’
koju je laboratorija koristila je bila pozvana, ali je Savez prvi stigao.”
Misli su mi letele, ispaljujući jednu po jednu užasnu mogućnost
„Znači informacije na tom flešu - to je bilo istraživanje koje si ukrao?”
„Da, tako nešto.”
„Tako nešto?” ponovila sam u neverici. „Nećeš ni da mi kažeš šta
je na toj glupoj stvari?”
Oklevao je dovoljno dugo da sam bila sigurna da mi neće reći.
„Razmisli - šta je jedina stvar koju bi roditelj mrtvog deteta želeo da
zna? Jednu stvar za kojom naučnici tragaju već godinama?”
Uzrok Psi bolesti.
„Da li se...” Ne. Nije se šalio. Ne sa ovim.
„Ne mogu da ti dam nikakve detalje. Nisam imao vremena da
prođem kroz istraživanje pre nego što sam sve sačuvao, ali sam čuo
razgovor u laboratoriji to popodne kada su završavali eksperimente.
Imali su dokaze da je Vlada odgovorna za sve ovo.” Kol je stegao šake
u pesnice. „Doduše, činjenica da su zatvorili laboratoriju i trajno
ućutkali sve naučnike dan nakon što su me PSS-ovi uhapsili trebalo bi
da bude dovoljan dokaz za većinu ljudi.”
„Da li si rekao Olbanu?” pitala sam. Nije ni čudo što je toliko
očajan.
„Ne dok se nisam vratio i morao da smislim neki razlog zašto mi
je tajni identitet otkriven. Rekao sam mu da sam skinuo podatke, ali
da je to pokrenulo neki tihi alarm. Siguran sam da će moj ponos da se
oporavi od toga za nekih hiljadu godina.” Kol je uzdahnuo. „Plašio

sam se da će, ako mu kažem šta imam, agenti ovde već smisliti šta da
rade sa tim pre nego što bih se i vratio.”

Udarao je prstima po butini. „Nisam mogao ranije da mu kažem i
da rizikujem da me vesti prestignu. Koliko god da sam bio daleko od
Saveza, mogao sam da vidim da se stvari ovde menjaju. Ljudi koje
sam znao i kojima sam verovao ovde su bili razbacani u druge baze, a
ljudi koji mi se nisu dopadali su odjednom imali Olbanovu pažnju.To
je bilo dovoljno da se momak kao ja oseti malčice nelagodno, znaš?”
Klimnula sam.

„Znao sam da ako imam nešto stvarno da ponudim Olbanu”,
nastavio je, „postoji dobra šansa da preigramo agente koji pokušavaju
da promene Savez. Ali ako se reč o tome bude proširila, mogli bi da
počnu da prave planove kako da to iskoriste. Te informacije su moneta
kojom moramo da otkupimo ovo mesto nazad od loših uticaja, da
ubedimo Olbana da nas podrži.To je jedini način da ih nadjačamo u
raspravi kad njihov plan postane jedina realna opcija koju imamo.”

Nasumični delovi Robove i Olbanove svađe su mi odzvanjali u
ušima. Velike izjave. Deca. Logori.

„Ako su ove informacije toliko bitne, kako si uopšte uspeo da ih
izneseš iz Lede?”

„Ušio sam prokleti fleš u porub jakne. Izašao sam pravo iz zgrade
sa njim, zato što sam bio u timu za obezbeđenje, a moji drugari iz tima
nisu mislili da ima potrebe da me pretresu. Znao sam da će neko biti
alarmiran da sam skinuo podatke, ali sam koristio ID karticu jedne od
naučnica”, rekao je. „Prokleto najlakša stvar koju sam ikada uradio.
Dok bi oni shvatili da je nevina, bio bih već jako daleko. Dok moj
divni mlađi brat nije video PSS-vce kako idu prema mom stanu kada
sam ja izašao da nam uzmem hranu. Pobegao je i greškom zgrabio
moju jaknu umesto svoje.”

Da Kol nije izgledao toliko besno zbog toga, nisam sigurna da bih
mu poverovala. Nisam bila sigurna da li da se smejem ili da udararn
njegovom glavom u zid iza nas.

„Kako si mogao da budeš tako glup?” pitala sam. „Kako si mogao

da napraviš tako glupu grešku? Doveo si njegov život u opasnost...”
„Najvažnija stvar u ovom trenutku je da i dalje možemo da

dobijemo fleš nazad.”
„Najvažnija stvar...” Bila sam previše ljuta da sastavim rečenicu.

„Lijamov život je bitniji od tog glupog fleša!”
„Bože, bože.” Divlji osmeh mu se pojavio na licu. „Mali brat se

sigurno dobro ljubi.”
Bes se u meni skupio tako brzo i s takvim intenzitetom, da sam

zapravo zaboravila da ga ošamarim.
„Idi dođavola”, rekla sam, pokušavajući da prođem pored njega.

Opet me je uhvatio i pogurao nazad, kikoćući se. Prsti ruke oslonjene
na butinu igrali su mi nervozno. Videćemo ko će se smejati kada mu
izbijem iz glave sve što je ikada pomislio.

Ista misao je verovatno prošla i njemu kroz glavu, jer me je pustio
i povukao se korak unazad.

„Jesi li bar uspeo da uspostaviš kontakt sa njim otkad si se vratio?”
pitala sam.

„Nestao je sa radara”, rekao je Kol, prekrstivši ruke na grudima.
Prsti leve ruke lupkali su po desnoj. „Interesantno je da on nema
predstavu šta nosi sa sobom, tako da ne mogu da predvidim gde bi
mogao da ga odnese ili gde pokušava da ode. To znači da je gotovo
nemoguće da pronađem malog skota, osim da pretpostavim da će
pokušati da pronađe mamu ili očuha. Teorija haosa u svom najboljem
izdanju.”

„Zašto mi govoriš sve ovo?”
„Jer si ti jedina koja može nešto da učihi po tom pitanju.” Para je
prekrila njegove obrise i potpuno je nestao u njoj. „Ne, slušaj me. Ja
sam gotov. Savez me neće pustiti iz Štaba. Neću moći čak ni da vodim
operacije, a ne da tražim odbeglo dete po Istočnoj obali. Kad jednom
budu shvatili da naš izmišljeni doušnik baš i ne postoji, počeće da
istražuju druge opcije. Zapitaće se ko je jedina osoba koju oboje ovih
stranaca poznaju? Postaviće pitanje za koga bi ova devojka uradila sve
da ga zaštiti?”

Narogušila sam se, prekrstivši ruke. Kolove oči su se spustile sa
mog lica na mesto gde mi se majica lepila za grudi, pa sam podigla i
dalje prekrštene ruke da ih prekrijem. Ispustio je zamišljeni uzdah, a
odsutni smeh mu se vratio na lice. „Moram da kažem, nisi baš njegov
tip. Moj, s druge strane...”

„Znaš šta ja mislim?” rekla sam, približivši se njemu.
„Ne baš, dušo, ali imam osećaj da ću svakako čuti.”
„Ti si zapravo mnogo više zabrinut za Lijamov život nego za ove
informacije. Želiš da ga pronađem kako bi ti bio siguran da je on okej.
To je pravi razlog zašto mene pitaš, a ne nekog drugog.”
Kol je frknuo. Majica mu je bila prilepljena za kožu od pare, i bilo
je nemoguće ne gledati linije njegovih ramena dok se ispravljao.
„Dobro, kako god. Veruj u tu teoriju, ali možeš li da prestaneš da
razmišljaš o njegovim sanjivim očima na dve sekunde i osvestiš se
nakratko? Ovde se ne radi o meni ili njemu - nego o tome da držimo
kontrolu nad informacijama tako da ih mi donesemo Olbanu i
zatvorimo vrata Medouzu i njegovim malim drugarima. Nemaš pojma
kakva sranja žele da organizacija počne da pravi - šta će uraditi deci
kao što si ti ako bude po njihovom. I uspeće u tome ako ne pronađemo
način da ih izigramo.”
Misliš da možemo da nastauimo ovako bez nekakve velike poruke
koju šaljemo? Robove reči su mi odzvanjale u glavi. „Šta planiraju?
Nešto što ima veze sa nama i logorima?”
Voda između nas je zastajala, tajmer koji su postavili kako bi
ograničili potrošnju tople vode je prekinuo njen dotok. Voda je i dalje
tekla, ali se hladila na svoju uobičajenu, ledenu temperaturu. Nijedno
od nas se nije pomerilo.
„Njegov veliki plan”, počeo je Kol, slabašnim glasom, „je da
iskoristi neku od ‘nepotrebne’ dece ovde i informacije koje si im ti
dala o logorima. Znaš, one koji su premladi da se aktiviraju u borbi,
neke od Zelenih.”
„Da urade šta?” zahtevala sam odgovor.
„Navela si u svom izveštaju da oni ne proveravaju klince koji su

navodno na početku sortirani kao Zeleni, zar ne?” Čekao je dok nisam
klimnula glavom da nastavi. „To je potvrđeno od strane jednog drugog
deteta koje smo izvukli iz manjeg logora. Medouz misli da su njihove
bezbednosne procedure za prihvatanje nove dece vremenom
opuštenije - pošto je tako malo dece ostalo izvan logora, obično
dovode tek po nekoliko s vremena na vreme. Na sve to, PSS-ova je
suviše malo u velikim logorima.”

„To je istina”, potvrdila sam. Primetila sam da se broj vojnika
smanjuje uTarmondu tokom godina, od trenutka kada je logor popunio
kapacitet i bio zatvoren za nove dolaske. Ali smanjenje broja prisutnih
za njih je značilo povećanje dostupnog arsenala i volje da nas muče sa
Belim šumom kada god bi i pomislili da neko možda izgleda kao da će
biti neposlušan.

„On misli...” Kol je pročistio grlo, pritiskajući ga svojom zdravom
rukom. „Meoduz želi da opaše decu eksplozivom. Da ih preda PSS-
ovima i onda uključi bombe dok ih budu vozili ka logorima. Misli da
će to da uplaši PSS-ove dovoljno da odustanu od svog posla.”

Nisam čula ovaj poslednji deo, ne sasvim. U ušima mi je pištalo
od statike koja je palila, palila, palila svaku rečenicu, svaki zvuk, sve
van mojih galopirajućih misli.

„Ako misliš da ćeš da se onesvestiš, sedi dole!” Kol je naredio.
„Rekao sam ti ovo jer si velika devojka i treba mi tvoja pomoć. Znam
da nisi želela da se ovo desi, ali si sad u ovome. Do guše. Odgovorna
si da ovo ispraviš koliko i svi mi ostali.”

Nisam sela, ali su mi se mračni krugovi pred očima po-većavali,
širili, gutali njegovo lice. „Ostali agenti... oni žele to da urade?"

„Ne svi”, rekao je, „ali dovoljno njih da. Da nema Olbana, ne bi ni
bilo postavljeno pitanje. Čitaj između redova ovde.”

O bože. „Kejt zna za ovo, ali... ona je i dalje sa njim? Zašto bi
ostala sa nekim ko može da pomisli da uradi tako nešto?”

„Konorova je pametna žena. Ako je sa njim, to je sa razlogom i
verovatno onim koji tebi pada na pamet. Oboje smo videli kako
Medouz rešava stvari.”

„Onda znaš da se Džarvin ‘rešio’ Blejka Hauarda?” pitala sam.
„Dečak koji je upucan u leđa sinoć?

„Sigurna si u to?” pitao je. „Imaš li nekakav dokaz?”
„Snimak sa sigurnosne kamere”, rekla sam. „Skinut je sa mreže
pre nego što je bilo ko uspeo da ga obriše odatle.”
„Drži to za sebe zasad. Kada povratiš informacije, odnećemo ih
Olbanu. Time ćemo zakucati i poslednji ekser u kovčege Medouzu i
ostalima.”
„Nisam se još uvek složila.”
„Ubijaš me, devojčice”, rekao je i prevrnuo očima. „Otići ćeš i
naći Lijama. Vratićeš fleš. Nikada nije bilo nikakve sumnje oko toga u
mojoj glavi. Zato što, Dragulju”, rekao je, smešeći se kad sam
prevrnula očima na novi nadimak. „Znam da ne želiš da Olban shvati
šta se zapravo desilo i da je Lijam umešan, i znam da ne želiš da mu
daš bilo kakav razlog da se složi sa Medouzovim planom. A ja ću se
potruditi da Olban usmeri pažnju ka oslobađanju logora - na pravi
način, onaj koji si predložila u izveštaju. To je tvoj cilj sve ovo vreme,
zar ne? Razlog zašto si sastavila čitavu onu fasciklu za njega? Znam
da to nisi uradila samo da bi se Medouz okrenuo protiv tebe.”
Možeš da ga pronađeš. Želja je prevladavala hlađniju, tišu,
racionalniju stranu mozga. Možeš opet da ga vidiš. Možeš da svoj toj
deci. Svima.
„Ako se složim sa ovim”, počela sam, „moraš da mi garantuješ da
neću biti ukorena kada se vratim zbog ovog slatkog malog putovanja.
I moraš da se zakuneš da ćeš ispuniti sve što se dogovorimo, jer ako
ne održiš reč, išćupaću ti svaku misao iz glave dok od tebe ne ostane
tužna hrpa mesa koja gleda u prazno i balavi. Jasno?”
„To volim da čujem”, rekao je Kol. „To je moj Dragulj. Videću da
li mogu da te ubacim na sledeću operaciju na istoku. Moraćeš da
budeš kreativna i smisliš kako da se otarasiš Staratelja kog pošalju sa
tobom, ali mislim da si spremna za taj izazov. Adresa je 1222 Vest
Baket Roud, Vilmington, Severna Karolina. Možeš li to da zapamtiš?
Počni odatle. Li je rob navike; pokušaće da ode kući da vidi da li je

naš očuh ostavio neki trag o tome gde su se zaputili.” Duboko sam
udahnula. Telo mi je bilo potpuno mirno, ali sve u meni je galopiralo -
srce, misli, živci.

„Možeš ti to”, rekao je tiho. „Znam da možeš. Pomagaću ti sve
vreme.”

„Ne treba mi tvoja zaštita”, rekla sam, „ali Džadu treba.” „Pritki za
paradajz? Naravno. Držaću ga na oku.”

„I Vidu i Nika.”
„Tvoja želja je moja zapovest.” Kol se poklonio dok je nestajao
ispod zavese tuša. Zatvorila sam oči da bih blokirala sličnost njegovog
osmeha i način na koji je činio da se osećam kao da će mi grudi
eksplodirati. „Zadovoljstvo je poslovati sa tobom.”
„Hej”, rekla sam odjednom. „Jesi li čuo za operaciju koju zovu
Duboki Sneg? I za agenta koju zovu Profesorka?” „Mislim da sam čuo
za operaciju, ali samo da je projekat koji vode u Džordžiji. Što? Želiš
li da se raspitam?”
Slegla sam ramenima. „Ako imaš vremena.”
„Imam sve vreme sveta za tebe, Dragulju. Veruj mi.”
Još uvek sam tu stajala kada su se vrata od svlačionice zatvorila i
poslednja kap vode nestala u slivniku pod mojim nogama.

Dve duge, mučne nedelje su prošle dok nisam našla crvenu
fasciklu u svom ormariću. Osećala sam kako dani prolaze, u pažljivo
osmišljenoj rutini koja se sastojala od obuke, obroka, obuke, obroka,
kreveta. Išla sam povijene glave, ali su mi misli letele. Previše sam se
plašila da ikoga pogledam u lice, jer sam mislila da možda postoji
mogućnost da će videti krivicu ili to što planiram. Skoro da sam
zaplakala, napola u panici, pola od olakšanja kada sam videla fasciklu
sa detaljima operacije da stoji na mojim knjigama.

Žamor nagađanja me je okruživao u svlačionici, jedan glas preko
drugog. Neko je bio dovoljno hrabar - ili glup - da u toku naše lekcije
pita instruktora Džonsona šta su uradili sa Blejkovim telom i da li
ćemo organizovati nekakvu sahranu. Niko je pozeleneo od muke, ali

Džonson nije odgovorio na pitanje.
Vođa Tima Dva, Plava po imenu Erika je glasno izražavala svoje

nagađanje da je telo još dole u ambulanti i da ga ispituju, ali druga,
Zelena, Džilijan insistirala je da je videla da odnose vreću sa telom
kroz Cev pre par dana.

„Očigledno su ga sahranili”, govorila je.
Stajala sam pored svog ormarića, čitala fasciklu iza vrata ormara.
Mogla sam da čujem Vidu par koraka dalje kako se smeje glasno na
nešto što je neki drugi Plavi predložio. Kada sam se okrenula, izvila
sam vrat, pokušavajući da provirim u njen ormarić. Dobro je. Ništa
osim neuredne hrpe majica koje je gurnula unutra. Bila bi ovde. Mogla
bih da kažem Niku i Džadu da se uvek drže blizu nje - niko ne bi
pokušao ništa dok je ona tu, čak ni Džarvin. Bila je to ruža sa suviše
trnja.
Ponovo sam otvorila fasciklu, prelećući pogledom svaki red.
Molim te, budi Istočna obala, pomislila sam, molim te budi Istočna...
Mogla sam da stignem do Severne Karoline daleko lakše iz
Konektikata nego iz Teksasa ili severne Kalifornije.

OPID:349022-A
VREME: 15 Dec 13:00
Lokacija: Boston, MA

Masačusets, to je nešto od čega sam mogla da počnem. Neke
vozne linije su i dalje radile.

Cilj: Izvući Dr. P.T. Fišburna, direktora
Odseka za genetiku i kompleksne
bolesti, Harvardska škola javnog
zdravlja; onesposobiti lab.

Osetila sam kako mi se steže stomak. - „Izvući” je značilo da ga
saslušam na licu mesta tu u Bostonu u Savezovoj sigurnoj kući, ili ako

ne bude želeo da sarađuje, da ga odvedemo u najbližu bazu. Moj
posao. „Onesposobiti” značilo je da se sprži, uništi. Posao taktičkog
tima.

Taktički tim: Beta Tim
Psi: Mandarina, Zrak sunca
Staratelj: Odrediti naknadno

„Oh”, šapnula sam dok mi je osećaj napuštao ruke. „Dođavola,
ne.”

Ostavila sam fasciklu u ormariću i zalupila ga, pa uvrnula mokru
kosu u labavu punđu. Izletela sam napolje pre nego je bilo ko uspeo da
primeti da me nema. Bilo je tri po podne - ako Kejt nije bila na
sastanku, biće da je u svojoj sobi, najverovatnije, ili u atrijumu.

Kap vode mi je pala sa kose na obraz i obrisala sam je besno,
prolazeći kroz viseće trake od plastike koje bi u teoriji trebalo da
zadrže ono malo toplote što smo imali u Štabu. Pogledala sam ka
niskom plafonu da izbegnem kontakt očima sa još jednom grupom
agenata, sklanjajući se sa strane kako bih ih pustila da prođu.

Kosa na vratu mi se podizala sa svakim korakom koji je odzvanjao
za mnom, držeći ritam sa mojim.

Neko je bio iza mene. Neko je bio tu otkad sam izašla iz
svlačionice.

Teški koraci, i način na koji je gutao vazduh, naveli su me da
pomislim da je u pitanju muškarac. Pogledala sam nagore dok sam
prolazila ispod jedne od čeličnih greda, ali ko god da me je pratio
činio je to preslikanim tempom. Osetila sam svaku trunku njegovog
nezadovoljstva kako preseca hladnoću vlažnog hodnika i grabi me za
kičmu.

Ne gledaj, pomislila sam, stežući vilicu, samo nastavi da hodaš.
Nije to bilo ništa; moj mozak se igrao sa mnom, kao što je voleo s
vremena na vreme da radi. Nije to ništa. Nema nikoga.

Ali sam mogla da ga osetim kako lebdi tik iza mene, kao da

njegovi prsti pokušavaju da smire jezu na mojoj koži. Nisam mogla da
zaustavim ubrzano kucanje srca. Znala sam šta mogu da uradim i da
sam bila dovoljno istrenirana da se odbranim od nekoga, ali sve o
čemu sam mogla da mislim u tom trenutku bila je patika Blejka
Hauarda koja visi sa njegovih bledih prstiju u ambulanti.

Stigla sam do dvostrukih vrata koja sam tražila i uletela zadihana u
atrijum.

Bili su usred razmeštanja okruglih stolova i stolica, vraćali su
prostor njegovoj prvobitnoj nameni sobe za odmor. Tu i tamo, videla
sam agente obučene u najbolje Savezove trenerke, delili su karte,
gledali vesti na TV ekranima ili čak igrali šah čije su figure bile
sastavljene iz nekoliko setova.

Kejt je ušla na suprotna vrata, izgledala je ozbiljno u svojoj
neobično ispeglanoj teget suknji. Plava kosa joj je bila vezana u čvrstu
punđu. Odsutno je naletela na agenta koji je sedeo za obližnjim stolom
i promrljala izvinjenje. Nisam shvatila da nekoga traži dok joj se
pogled nije zaustavio na mom licu.

„Tu si”, rekla je, trčeći ka meni najbolje što je mogla na štiklama.
Otvorila sam usta, ali je podigla ruku da me ućutka. „Znam. Žao mi je.
Učinila sam sve što sam mogla da promenim Olbanovo mišljenje, ali
je insistirao.”

„On još uvek nema šesnaest godina!” rekla sam. „Nije spreman -
znaš to, svi znamo! Da li pokušavate da ga pretvorite u sledećeg
Blejka Hauarda?”

Bolje bi odreagovala da sam je udarila u lice. Kejt se povukla, sa
naznakom užasa koji se provlačio kroz njen uobičajeno miran izraz.
„Borila sam se da ga skinem sa ovog zadatka, Rubi. Dodelila sam Vidi
da ide sa vama, ali je neko ubedio Olbana da bi Džad trebalo da se
aktivira ranije. Treba im Žuti da se pobrine za sigurnosni sistem i
Olban je rekao da nema smisla uključivati dva različita tima za jednu
prostu operaciju.”

Privlačile smo po neki zalutali pogled. Kejt me je uzela za ruku i
povela do praznog stola, terajući me da sednem. „Moraš više da se

potrudiš”, insistirala sam.
Naš mali Zrak sunca nije se pokazivao dobro u napetim

situacijama i imao je tendenciju da odluta i da istražuje šljašteće
gluposti kada bi trebalo da nadzire. Jedina stvar koju je znao o
upotrebi vatrenog oružja bila je ta da kraj sa rupom ne treba da bude
uperen ka njegovom licu.

„Imaće petnaest godina za par nedelja.” Kejt je držala ruku na
mojoj. „Sigurna sam - sigurna da će sve biti u redu. Ovo je dobro,
prosta operacija da probije led.”

„Mogu to da uradim i sama. Ako treba da sabotiram neku
električnu opremu, mogu...”

„Ruke su mi vezane, Rubi. Ne mogu da se bunim protiv Olbana ili
će početi da me posmatra kao problem. I...” Udahnula je duboko,
odsutno nameštajući kosu, a onda i suknju. Glas joj je bio snažniji
kada je progovorila opet, ali nije gledala u mene. „Jedina uteha koju
imam u svemu ovome je to što znam da će biti dobro ako je sa tobom i
da ćeš brinuti o njemu. Možeš li to da uradiš?”

Koža joj je bila ispijena ispod jagodica, kao da se tek sad oporavila
od duge bolesti. Nagnula sam se, primetivši kako joj se šminka skupila
u par malih bora oko očiju - koliko su tamni bili krugovi oko njenih
očiju. Imala je samo dvadeset i osam godina, a već izgleda starije od
moje mame kada sam je ostavila.

Ponekad sam se osećala kao da je ovo trenutak kada pronađem
pravu Kejt - u pauzama. Ne bih opisala naš odnos kao ‘dobar’ jer je
izgrađen na laži, i to prilično okrutnoj. Može da kaže jednu stvar i da
misli nešto sasvim drugo. Ali baš tada, kada se predalo tišini, njeno
lice mi je reklo sve. Videla sam borbu u crtama njenog lica i znala da
koje god reči dođu sle-deće, one će biti više namenjene agentima oko
nas nego meni.

„Moram da idem gore, na sever”, rekla je ujednačenim tonom,
„zbog jednog zadatka.”

„Na sever”, što je značilo na ulice Los Anđelesa. Što je dalje
značilo da je sigurno trebalo da obavi nešto što se tiče Federalne

koalicije. Kejt je sada bila stariji agent. Dobro se pokazala. Ako je
šalju gore, išla je da uradi nešto od značaja za Olbana.

„Znači, ne ideš sa nama?” pitala sam.
Kejt je bacila pogled iza mene i mahnula kome god da je videla da
stoji tamo. Osetila sam da mi nešto hladno curi niz vrat iako mi je
kosa već bila polusuva.
„Tu si”, reče Kejt. „Taman sam krenula da kažem Rubi da će biti u
dobrim rukama na operaciji. Pazićeš na moju devojku, zar ne?”
Rob me nije nikad, od dana kada sam ga upoznala, dobrovoljno
dotakao. On je, kao i ostali, znao da je bolje da to ne radi. Ipak,
gledala sam kako mu ruke vise na bokovima, sa tamnim dlakama koje
su uvijaju na prstima i nadlanicama. Grlo mi se steglo.
„Zar ne pazim uvek?” Rob je rekao uz blagi kikot.
Kejt je ustala, a njeno bledo lice je sijalo na neonskom svetlu.
„Ako se ne vidimo - upali svetlo.”
To je bio njen glupi, dečji pozdrav, isti onaj koji je uvek koristila
kada je odlazila. Ostali ne bi oklevali da završe njenu malu pesmicu;
Džad je bio taj koji je smislio otpozdrav na tu njenu rimu. Sada, nisam
mogla da se nateram da ga izgovorim.
„Vidimo se kasnije, na svetlu je jasnije.”
Istog trenutka kada su odšetali, videla sam Kola koji sedi na
drugom kraju prostorije sa otvorenom knjigom na stolu ispred sebe.
Po mračnoj senci na njegovom licu bilo je više nego jasno da je čuo
ceo razgovor.
Rekao si da ćeš da ga zaštitiš. Zar nije bilo nikoga u Savezu kome
mogu da verujem? Na ove ljude ne možeš da računaš ni za šta. Sva
njihova obećanja bledela su u laži.
Kol je odmahnuo glavom, okrećući dlanove licem nagore i
spuštajući ih na sto.To je bilo bedno, tiho izvinjenje, ali je makar
razumeo. Pomeranje samo jedne figure na tabli je dovoljno da
promeni čitavu partiju.

6

PROKRIJUMČARILI SU DŽADA I MENE U BOSTON USRED BELA DANA,
tako što smo sedeli na pomoćnim sedištima ogromnog teretnog
aviona. Bio je to stariji model od onog kojim smo doleteli nazad iz
Filadelfije, a čudan miris koji se iz njega širio je ostavljao mogućnost
da je Džadova teorija, o tome da je nekada korišćen da prevozi
životinjsko meso, istinita.

Posmatrala sam ogromne drvene kutije ispred nas, trudeći se da
zanemarim način na koji su škripale pod pritiskom remenja koje ih je
držalo. Sve su bile obeležene elegantnim zlatnim labudom Leda
korporacije, što je izgledalo kao čudan znak koji mi je univerzum slao.
Racionalni deo mog uma je znao da to ne znači ništa - da to ne
predstavlja nekakvo loše znamenje. Stalno smo leteli avionima Leda
korporacije. Oni su shvatili da će imati korist od toga da budu u
dobrim odnosima sa Grejem na jednoj i Federalnom koalicijom na
drugoj strani. To im je donosilo specijalne „privilegije” putovanja
između Kalifornije i Istočne obale, kako bi transportovali svoje
proizvode. Težak za saradnju, kao i uvek, Grej je došao na genijalnu
ideju da pokuša da izgladni Federalnu koaliciju i istera ih iz
Kalifornije tako što će postaviti embargo na sav uvoz i izvoz odatle.
Na nesreću ostatka države, upravo se u Kaliforniji gajilo najviše
poljoprivrednih proizvoda, a imali su i lak pristup nafti koja se u
bušotinama vadila na Aljasci.

Sa Federalnom koalicijom smo bili u nekoj vrsti simbioze. Mogli
smo da se šlepamo na ovakvim letovima u zamenu za to što smo

služili kao njihovo sečivo u tami. Olban je to video kao „poštenu
kompenzaciju” za podatke koje smo sakupljali i nebrojene operacije
koje smo izveli u njihovo ime za ovih nekoliko godina, iako sam znala
da želi više. Preciznije: poštovanje, novac i obećanje da će dobiti
fotelju u novoj Vladi kada Grej bude skinut.

Na drugoj strani, plastičnom folijom obmotanih hrpa gajbi, bio je
Beta Tim i smejali su se, smejali i smejali nekoj šali koja je odavno
utopila u režanje motora aviona.

Pritisnula sam nadlanice ledenih ruku na oči, u pokušaju da
umirim bolno pulsiranje koje sam osećala. Ono malo toplote koje je i
dalje cirkulisalo kroz tovarni prostor je verovatno završilo negde na
plafonu, pošto je uopšte nisam osećala. Potonula sam dublje u sedište,
pa se zamotala u dugačku, crnu zimsku jaknu što sam bolje mogla,
koliko mi je to sigurnosni pojas dozvoljavao.

„Duboko udahni”, Džad je ponavljao svoju mantru, „duboko
izdahni. Udahni duboko. Izdahni iz sve snage. Udahni. Izdahni.Ti nisi
u avionu, ti lebdiš nebom. Udahni duboko...”

„Mislim da bi zapravo trebalo da dišeš duboko da bi to upalilo”,
rekla sam mu.

Avion je propao, samo da bi poskočio već narednog trenutka.
„Da li je...” glas mu je pucao. ,Je 1’ ovo normalno?”
„To je bila samo mala turbulencija”, odgovorila sam, pokušavajući
da se oslobodim njegovog stiska. „Dešava se na svakom letu.”
Džad je na glavu stavio šlem kakve su nosili članovi taktičkog
tima i preko očiju par zaštitnih naočara. Nisam imala srca da mu
kažem da će mu, ako se avion sruši, povreda glave biti najmanji
problem.
Bože. Nije mogao da se nosi sa stresom najobičnijeg leta avionom.
Ovo je bila greška - trebalo je da se više borim, da se svađam, da
nekoga ubedim da Džada ukloni sa ove misije. Dok smo još bili nazad
u Štabu, sama pomisao da treba da ga vodim sa sobom dok tragam za
Lijamom je bila frustrirajuća, gorka pilula dosade koju sam morala da
progutam, ali sada... sada sam samo bila uplašena. Kako će se boriti sa

pritiskom bega od Roba i Tima Beta kada ne može da sedi mirno ni
pet minuta? Ako je njegova mašta već uhvatila hrabrost pod ruku i
odvela je daleko?

Možda uspem da nađem način da ga ostavim sa Bartonom,
razmišljala sam, trljajući dlanom čelo. Jedini problem je bio... kako
sam mogla da znam da li je Barton jedan od agenata koji su stali na
Robovu stranu po pitanju napada na kampove? Kako ću znati da bilo
ko od ljudi iz tog tima neće drage volje staviti metak u Džadovu
lobanju, uredno ilagano?

„Ovo će da bude strava. Biće baš kul.” Džadova fascikla sa
detaljima operacije je bila umrljana ostacima večere od prethodne
noći, a on je delovao blago rastrojeno.

Želela sam da vrištim. Vrištim. Bila su to još jedna usta koja je
trebalo hraniti i još jedna glava koju treba da sačuvam. Džad je bio
hodajuća smetnja. Ali koja mi je bila alternativa? Da ga pošaljem
nazad u onu prokletu rupu, da se nadam da će i dalje biti tamo, živ i
zdrav, kada se vratim i Kol sprovede svoj plan?

Ne. Džad je bio nepotrebni teret koji sam morala da nosim na
ramenima čitavim putem, ali sam sada bila jača. Mogu ja to. Naći ću
Lijama, i zaštitiću ih obojicu - zato što nije bilo druge opcije. To je
bilo jedino rešenje koje je dolazilo u obzir.

„Bartlet. Šta misliš da on radi?” pitao je Džad. Listao je stranice
prstom. „Prepoznajem druga imena. Frensis je fina - jednom mi je
poklonila čokoladicu. Simpatični su mi i Lebrovski, Gold i Filman.
Kul momci. Naučili su me da otvaram pasijans. Sviđa mi se i vođa
tima. Drago mi je da je Barton dobio unapređenje. Ali ko je Bartlet,
kog đavola?”

„Ne znam, ne zanima me”, odgovorila sam mu, skoncentrisana na
sanduke sa medicinskom opremom koji su stajali ispred mene.
Zapravo, znala sam ko je Bartlet - neki novi lik kog su prebacili iz
baze u Džordžiji. Načula sam kako par Zelenih u svlačionici priča o
tome kako je stigao „odličan primerak”, ali su me primetile i razišle se
pre nego što sam uspela da saznam bilo šta korisno.

Džad je počeo da pevuši, dok je jednim stopalom lupkao u
ludačkom ritmu o pod. Kompas koji mu je visio oko vrata je ispao iz
jakne i klatio se u ritmu. Mislim da nije prestao da se kreće svih pet
sati koje smo proveli u vazduhu.

„Bartlet je svoju obuku završio na Vest Pointu - misliš da to znači
da je dobar?”

„Ako si zapamtio biografije svih ljudi u fascikli, zašto me uopšte
pitaš bilo šta?”

„Zato što su ljudi više od onoga što list papira ili kompjuterski fajl
kažu o njima. Nije da me zanima da li je Bartletova specijalnost borba
noževima - mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, koje ludilo - ali bih
radije da znam zašto se priključio Savezu, šta misli danas o toj odluci.
Šta voli da jede...”

Na to sam se okrenula da ga pogledam, dopola u čudu, dopola
prestravljena.

„Misliš da je njegova omiljena hrana važnija od toga da znaš koji
mu je omiljeni način ubijanja u borbi?”

„Pa, da, rekao bih da jeste...”
Nisam mogla da se suzdržim, neobjašnjivi, vreli bes me je
preplavio. „Hoćeš da znaš više o BetaTimu?” Mogla sam da čujem
kako mi krv bubnji u ušima. „U narednih dvanaest sati postoji samo
šestoro ljudi koji neće pokušavati da te ubiju. Ali niko od njih nije u
obavezi da te čuva, pogotovo ako se to kosi sa ciljem njihove misije.
Dakle, prati vođina naređenja i drži glavu dole. To je sve što treba da
te zanima.”
„Čoveče”, rekao je Džad, trepćući. „Ne pokušava svaki odrasli na
ovom svetu da nas strpa u zemlju.”
Jezik mi je bio zarobljen iza čvrsto stisnute vilice. Misliš da je
najgora stvar koju mogu da ti urade da te ubijui?
„Samo hoću da upoznam ljude”, objasnio je. „Šta je toliko loše u
tome?”
„Pa, žao mi je”, odgovorila sam. „Većina njih ne želi tebe da
upozna.”

„Ne, mislio sam...” rukama je napravio pokret kao da pokušava da
otkrije misteriju toga što je hteo da kaže. „Samo, danas se ljudi utrkuju
da te svedu na osnovni paket informacija i sačuvaju te na nekom
serveru, znaš? Mislim da nikog ne možeš da stvarno upoznaš ako ne
obratiš pažnju.” Zastao je, pa izvio svoj dugi vrat kako bi pogledao
okolo, ali naš Staratelj na misiji je bio zauzet igranjem partije karata sa
Frensis.

„Na primer, pogledaj Roba. Njegov dosije je savršen. Išao je na
Harvard, bio Rendžer u vojsci, pa nakon toga i agent Federalnog
biroa. Visok je tačno 185 centimetara i težak 92 kilograma. Obučen je
za korišćenje vatrenog oružja i solidno se služi španskim. Ali to...
Ništa u njegovom dosijeu ne daje ni naznaku toga da bi on...” Džadov
glas je utihnuo. „Ne želim samo da vidim nečije lice, želim da vidim i
njegovu senku.” Mislim da Džad nikada nije izgubio nikoga pre
Blejka. Čuo je za agente koji su ginuli na ovoj misiji, u onoj raciji ili
onoj eksploziji - ali tek kada prvi put osetiš bol koji dolazi kada budeš
odvojen od nekoga koga poznaješ u dušu, počneš da učiš kako da se
nosiš sa tim.

„Ma je li?” pitala sam. „A da li poznaješ moju senku?” Džad je
oborio glavu, usmerivši pogled na mesto gde su pete njegovih
komično velikih čizama u ritmu dobovale o pod. „Ne”, rekao je, tako
tiho da je reči progutao kristalno plavi ponor pod nama. „Nekada se
pitam da li sam uopšte video i tvoje lice.”

Nije mi smetalo. Osećaj je nestao iz ruku, ali to je bilo samo zbog
hladnoće, ne zbog ledene barijere koja se među nama stvorila u
rasponu od nekoliko sekundi. Vilica mi se stegla isključivo da spreči
cvokotanje zuba, ne da bih u sebi zadržala frustrirani uzdah. Nije mi
trebalo da me neko voli, da me želi, da brine o meni... Nisu mi bili
potrebni prijatelji, a sigurno mi nije bio potreban klinac koji je jednom
oborio čitavu kompjutersku mrežu Saveza tako što se sapleo na ta
svoja ogromna stopala. Koji je pokušavao da izazove u meni osećaj
krivice. Bila sam okej. Samo mi je bilo malo hladno.

Ušuškala sam se malo dublje u svoj kaput, gledajući ga kako

paniči krajičkom oka. Šake su mu bile crvene od uvijanja prstiju.
„Beta Tim je solidna grupa”, napokon sam progovorila. „Ponašaće

se dobro prema tebi dokle god poštuješ naređenja. Alfe ne daju ni pet
para za nas, zato se postaraj da si uparen sa još jednim detetom koje će
ti čuvati leđa. Delte vodi Farbringer, a on voli decu.”

„Stvarno?” Uzvratio je Džad, ali u njegovom glasu nije bilo trunke
života. Pogledom je proučavao parče crne tkanine koje mu je visilo do
kolena.

„Rubi”, progovorio je, tako tiho da sam ga jedva čula od rike
avionskih motora. „Da li me je Rob odabrao za ovu misiju kako bi
mogao da me ubije?”

Roba sam prvi put videla odmah nakon što me je Kejt izvukla iz
Tarmonda. Dva Savezova agenta su planirala da se sretnu na
napuštenoj benzinskoj stanici, i da sa sobom dovedu decu koju su
uspeli da oslobode. On je tvrdio da nije mogao da izvuče svoju
grupicu dece i da je morao da pobegne sam kako ga ne bi otkrili čuvari
logora. Kejt, koja je do ušiju bila zaljubljena u njega, mu je istog
trenutka poverovala. Ali jedan kontakt, jedan nesmotreni dodir, i
njegov um se otvorio ka mom.

Onim noćima kada ne bih ostajala budna jer me terorišu misli o
tome šta se desilo Lijamu, Bucku, Zu i onim devojkama koje sam
ostavila za sobom u Tarmondu, iz malog mozga bi ispuzala Robova
sećanja. Videla bih dečaka sa kapuljačom preko glave čije se čitavo
telo trza kada ga agent upuca iz neposredne blizine. Videla bih lice
devojčice, njene usne kako mole za milost i način na koji se kontejner
zatresao kada je Rob ubacio njeno telo unutra. Do kraja sećanja bih se
probudila, sa osećajem mučnine, ne samo zbog toga što su izgubljeni
životi, već zato što sam se osećala kao da sam ih sama oduzela. Pričao
je o tome da želi da upozna nečiju senku - neka proba da bude nečija
senka.

„Ne mogu da prestanem da razmišljam o Blejku. Mislim na njega
svakog dana, stalno. Trebalo je nekome da kažemo”, rekao je.
„Džarvin i ostali bi bili isterani - a onda bi se Savez vratio onome što

je bio... pre nego što se sve ovo dogodilo. Oni su loši momci. Ako se
njih otarasiš...”

Infekcije nisu uvek tako funkcionisale. Nekada bi se trulež raširila
suviše da bi se uklonila jednim rezom. Rob, Džarvin i ostali su možda
bili samo vrh ledenog brega. Došla sam u iskušenje da mu kažem
istinu, sve što mi je Kol rekao, ali je najgluplja stvar u tom trenutku
bila da ga uspaničim. Da bi ovo uspelo, nije mogao unapred da zna šta
je plan. Nisam mogla da mu ostavim mogućnost da pogreši i otkrije
naše planove Robu i ostalima.

„Bićeš ti okej”, rekla sam mu. „Biću sa tobom sve vreme.” Tresao
se. Prilično sam sigurna da nije čuo ni reč onoga što sam izgovorila.
„Kako mogu to da urade? Šta smo mi ikada uradili da im naudimo -
zašto nas toliko mrze?” Zatvorila sam oči kada sam čula Robov glasni
smeh kako odjekuje kroz vazduh.

„Zašto ne probaš da odspavaš malo?” pitala sam. „Letećemo bar
još nekoliko sati, nema nikakvog razloga da oboje budemo umorni.”

„Dobro”, rekao je. „Samo sam želeo...”
„Šta si želeo?” pitala sam.
„Možemo li da nastavimo da pričamo umesto toga?” rekao je to
sebi u kolena, sklupčavši se tako da je stopala podigao na sedište.
„Ti baš ne možeš da podneseš da sediš u tišini?” pitala sam. „To te
stvarno ubija, zar ne?”
Trebalo mu je dugo da odgovori, kao da pokušava da mi dokaže da
nisam u pravu. „Ne”, rekao je. „Samo ne volim tišinu. Ne volim ono
što se u tišini čuje.”
Ne pitaj. Ne pitaj. Ne pitaj.
„Kao na primer...?”
„Uglavnom ih čujem kako se svađaju”, šapnuo je. „Čujem njega
kako vrišti na nju i zvuke njenog plača. Ali to je...
Čujem sve to kroz zatvorena vrata. Mama je imala običaj da me
sakriva u svoj orman jer, znaš, njegov temperament je bio bolji kada
nisam u vidokrugu. Iskreno, ne sećam se njenog glasa kada je
normalno pričala, samo kako je zvučala u tim trenucima.”

Klimnula sam glavom. „I meni se to dogada ponekad.”
„Zar to nije čudno? Prošlo je nekih osam godina od tada, a ja ih i
dalje čujem, i pomislim kako je bilo mračno i tesno, osetim ponovo da
ne mogu da dišem. Sve vreme ih čujem, kao da me jure, ne mogu da
im pobegnem, mislim da nikada neću moći. Neće da me ostave na
miru.”
Znala sam da je iscrpljen, a iz prve ruke sam znala šta iscrpljenost
može da uradi nečijem umu. Trikovi kojima zavarava, u trenutku kada
se svi tvoji odbrambeni sistemi gase jedan po jedan. Duhovi ne
proganjaju ljude, to rade njihova sećanja.
„Hoćeš li da pričaš dok ne zaspim? Samo... Mislim, samo dok ne
zaspim. I možda da nikome ne pričaš o ovome, šta znam, nikada?”
„Naravno.” Naslonila sam glavu nazad na sedište, pitajući se šta
bih kog đavola mogla da mu kažem da ga smirim. „Ima ta jedna priča
koju sam baš volela kada sam bila dete”, počela sam tiho, taman toliko
da me čuje uz svu tu riku avionskih motora.
„To je priča o nekim zečevima. Možda si je čuo ranije.” Krenula
sam od samog početka, od bekstva. Od bežanja kroz šumu, preko
susreta sa opasnošću na svakom koraku, do očaja koji je došao sa
pokušajem da zaštitiš sve kada jedva da i sebe uspevaš da sačuvaš. O
dečaku sa bezdušnim crnim očima, o izdaji, vatri, dimu. I do trenutka
kada sam shvatila da mu pričam svoju životnu priču, Džad je uveliko
spavao, ušuškan u svoje snove.

Evo nečeg što sam shvatila o Bostonu: nema veze šta je bio ranije,
nebitno kako je izgledalo stanovništvo, nebitno čak i koje su firme tu
nekada uspešno radile, koje su se istorijske ličnosti tu rodile, grad
kakav su ljuđi znali je nestao. Bio je poput drage osobe koju vidiš u
retrovizoru, koja se smanjuje i smanjuje vremenom kako se odmičeš
sve više, dok i sam oblik ne postane neprepoznatljiv.

Zgrade od crvene cigle su ostale čvrsto posađene na zemlji, ali su
njihovi prozori bili polupani.Travnjaci u parku su bili ogoljeni na
nekim mestima, na drugim je trava prerasla, dok je tamo gde je nekada

stajalo drveće sve bilo sleđeno. Visoke kuće su stajale zamandaljene, a
sneg i led su visili sa tamnog kamena. Po jedna traka glavnog puta je
bila krcata automobilima i motorima, ali većina starih, poprečnih ulica
je bila ispunjena improvizovanim šatorima i ljudima okupljenim oko
njih.

Bio je to bizarni prizor, eksplozija jarkih boja starih kišobrana i
dečjih posteljina koji su predstavljali skloništa. Oni, koji su najgore
prošli, stajali su izloženi ledenom vazduhu, samo sa vrećom za
spavanje ili naslonjeni na zid od cigle.

„Ne shvatam”, rekao je Džad, buljeći kroz zatamnjeni prozor.
Ulična svetla nisu bila popaljena, ali je naokolo bilo dovoljno
zapaljenih vatri da možemo da vidimo sve oko sebe - i prve pahulje
snega - iz zadnjeg dela vozila hitne pomoći koje je bolnica drage volje
zamenila za zalihe Leda korporacije koje smo im dopremili.

„Mnogo ljudi je izgubilo domove kada su se berze srušile”, rekla
sam, u pokušaju da budem strpljiva sa njim. „Vlada nije mogla da
isplati svoje dugove, i zbog toga su ljudi počeli da gube poslove i nisu
mogli da priušte da zadrže ono što su nekada imali.”

„Ali ako je je svuda svakome ovako, zašto banke nisu jednostavno
pustile sve da ostanu gde su dok se situacija ne popravi? Zar ne
možemo nešto da uradimo da pomognemo?”

„Zato što svet ne funkcioniše tako”, doviknuo je Rob sa vozačevog
sedišta. „Navikni se.” Nosio je tamnoplavu uniformu bolničara, i
očigledno uživao u mogućnosti da upali svetla i sirenu ako se ljudi na
ulici ne bi sklanjali dovoljno brzo sa puta. Pored njega je napred sedeo
još jedan član Beta Tima koji je rasporeden da služi kao podrška našoj
polovini misije - ime mu je bilo Rejnolds, a bilo je dovoljno samo
jednom da vidim Džadovu reakciju na način na koji su Rejnolds i Rob
tapšali jedan drugog po leđima, pa da shvatim da je on bio jedan od
agenata koje je Džad čuo da prave planove protiv nas.

Ostatak Beta Tima je bio tri ulice ispred nas, svih sedmoro su bili
nagurani u stari kamionet. Bili su obučeni kao da su krenuli na
nekakav protest - rasparena odeća, neuredne kose, kačketi Red Soksa i

jakne dovoljno debele da sakriju dobro ušuškano oružje.
Ovaj profesor kog smo tražili je živeo u Kembridžu, odmah preko

reke Čarls. Harvardov medicinski fakultet, gde je profesor sprovodio
istraživanje, je bio smešten u samom centru Bostona. Rob je odlučio,
u napadu upitne mudrosti, da podeli operaciju u dvokraki simultani
napad. BetaTim bi se pobrinuo da „onesposobi” laboratoriju, a Džad i
ja bismo provalili u kuću naše mete i priveli je na saslušanje.

Ili je bar Rob tako zamislio.
Vratili smo se nazad do mosta Longfelou, pa prešli reku uz zvuk
Džadovih znatiželjnih pitanja o bejzbolu, reci, o tome kakva je to
lepljiva supstanca na podu ambulantnog vozila, kako ćemo da se
vratimo kući, sve dok Bartonov glas nije konačno zazujao u našim
slušalicama.
„Vođa tima na poziciji, spremni smo da započnemo operaciju u
dvadeset dva i trideset. Koji je vaš status, Staratelju?”
„Za pet minuta smo u Guskinom gnezdu”, odgovorio je Rob, a ja
sam osetila kako ambulantna kola ubrzavaju. Moja napetost se
probudila baš u tom trenutku. Blago sam se uspravila u sedištu,
privukla kolena grudima i obuhvatila ih rukama.
„Jesmo li u kontaktu sa Maticom?”
„Ovde Matica Veza je sigurna, pratimo obe jedinice. Imate
dozvolu da počnete u dvadeset dva i trideset. Satelitski snimak
pokazuje sitne smetnje kod druge mete. Staratelju, u vašem sektoru
vidimo značajnu količinu aktiunosti.”
Nisam mogla da odlučim ko je više bio zgađen time što su Roba
oslovljavali „Starateljem”, on ili ja. Nije imao svoj tim dece kao Kejt,
ali svakome ko je nadgledao neku decu, čudake na nekoj operaciji,
zalepili bi tu titulu.
„U toku je protest u Starom parku”, rekao je Rob. Htela sam da
pogledam, bacivši se na sve četiri kako bi došla do zadnjeg stakla. Bio
je u pravu. Prolazili smo pored univerzitetskog parka oivičenog
drvećem i ispresecanog stazama. Stotine, možda čak i hiljade tela
skupilo se oko velike vatre, ignorišući susnežicu koja se pojačavala.

Znakovi i bubnjevi su stajali na obližnjem isparčanom snežnom
pokrivaču, jedinoj stvari koja je razdvajala masu demonstranata i mali
prsten nezadovoljnih policajaca koji ih je okruživao. Ljudi su izgledali
kao da lebde iznad ivica malog parka, u potrazi za načinom na koji bi
se probili kroz lanac uniformi i oružja.

„Zašto protestuju?” prošaputao je Džad, zamaglivši staklo dahom.
Nisam odgovorila, samo mu pokazala da se sakrije. Počela sam da
brojim blokove pored kojih smo prolazili - prvi, drugi, treći, četvrti,
peti.

Ambulantna kola su se uz tresak zaustavila nedaleko od
profesorove prijatne male bele kuće sa sivim kamenim krovom. Rob je
otkačio svoj pojas i ustao, lagano se protegavši dok je prelazio u
zadnji deo.

„Na položaju smo”, rekao je, prislonivši šaku uvetu. Osetila sam
kako pogledom prelazi preko mene, ali sam oči držala prikovane na
Džada, koji je ponovo počeo da se trese.

Ovaj klinac će sam sebe da ubije, pomislila sam, pritisnuvši
prstima koren nosa.

„Imate zeleno svetlo”, rekao je agent koji je iz Štaba pratio
operaciju. „Guščje jaje je odobreno.”

„Primljeno”, rekao je Barton, a Rob ponovio za njim.
Izgledao je malo zapušteno, tanka brada se pojavljivala po ivicama
njegove četvrtaste vilice, ali Robove oči su bile upunoj pripravnosti.
Dobacio je dečaku drugu bolničarsku jaknu i kapu - kao da će to
sakriti činjenicu da Džad izgleda bar dve godine mlađe nego što je
zapravo bio.
„Da nisi rekao ni reč, bez naglih pokreta i prati tačno gde te
navodim, pa odmah zatim dovuci dupe nazad ovamo”, rekao mu je.
Onda je, okrenuvši se ka meni, dodao, „Znaš šta treba da uradiš?”
Pogledala sam ga pravo u tamne oči. „Znam.”
Robu je Džad bio potreban da onesposobi kućni alarm i pomogne
sa bolničkim kolicima ako treba izneti profesora u slučaju da je neko
od komšija postao preterano radoznao u pogrešnom trenutku.Trebalo

je da ga provozamo gradom u dugom, petnaestominutnom krugu kako
bih uspela da ga uvedem u stanje u kom će sarađivati, pa da ga
izbacimo nazad na ivičnjak, nakon što mu ja obrišem sećanja na naš
susret. Ako se ispostavi da je tvrd orah, Rob je imao sigurnu kuću u
koju bismo mogli da ga odvedemo za dodatne... bolnije metode
ubeđivanja, rekla bih.

Rob je otvorio zadnja vrata, pustivši ledeni vazduh da preplavi
prostor. On i Rejnolds su gurnuli kolica dole, zajedno sa velikom
medicinskom torbom. Džad je ponovo kršio prste.

Uhvatila sam ga za ruku trenutak pre nego što je iskočio za
Robom. „Čuvaj se.”

Džad mi je ovlaš salutirao i stegao vilicu na način koji me je
ostavio da se dvoumim da li je pokušavao da me uveri osmehom da je
sve u redu ili se suzdržavao da se ne ispovraća. „Ako se ne vidimo -
upali svetlo.”

Vrata su se zalupila za njima. Vidimo se kasnije, na svetlu je
jasnije.

Najluđi snovi, koje sam imala o danu kada ću se konačno
spakovati i otići, nisu bili ni nalik ovom trenutku. Nisam očekivala da
ću se osećati ovako mirno. Prvi put, kada sam bežala od Kejt i Roba,
telo mi je gorelo od straha koji je naterao stopala da se kreću brzinom
koju misli nisu mogle da isprate. Nisam znala gde idem niti kako ću
tamo da stignem. Tek što sam pobegla. Samo sam pukom srećom
naletela na Zu i ostale.

Ovog puta nisam mogla da se oslonim na sreću. Nisam imala
vremena ni da budem uplašena time šta bi mi se desilo ako me uhvate.
Smirenost, kojom sam bila preplavljena, naterala me je da se osećam
jačom nego onda kada sam se predala strahu i sirovim emocijama na
benzinskoj stanici. Ovog puta sam imala nešto da postignem i ljude da
zaštitim, a niko - pogotovo ne Rob Metjuz - me neće sprečiti da to
uradim dokle god ima života u meni.

Svetlo na tremu se uključilo kada su njih troje prošli ispod njega.
Džad je bacio pogled preko ramena ka meni, pa nestao iza ugla trema

kako bi došao do male kutije odakle se upravljalo strujom u kući.
Kada se svetlo na tremu ugasilo i Rob prišao bravi zlatne boje na

vratima, slegla sam ramenima i izvukla upaljač i švajcarski nož koje
sam sakrila u jednom od svojih džepova, pa ih nagurala u čizme.
Lijamova stara kožna jakna neće uspeti dugo da me odbrani od
hladnoće, ali u njoj bar nije bilo odašiljača.

Popela sam se na vozačevo mesto i otvorila vrata. Čizmama sam
kročila na sneg baš kada je Džad izronio iza zadnjeg dela ambulantnih
kola.

,Jesi li...?”
Poskočila sam unapred, pritisnuvši mu rukom usta. Oči su mu se
razrogačile u panici dok nisam pritisnula prst na usta. Džad je bio
previše zbunjen da shvati šta se dešava. Morala sam da ga uhvatim za
zglob i vučem za sobom, vodeći računa da ostanemo sakriveni iza
velikog trupa ambulantnog vozila.
„Unutra smo”, Robov grubi glas mi se začuo u ušima. „Status,
vođo?”
„Sve po rasporedu, Staratelju.”
Bacila sam pogled na znak sa imenom ulice - Ulica Garfild - i
pokušala da se saberem. Morala sam da ostavim dovoljno prostora
između nas i Roba pre nego što shvati da smo nestali; mogla sam da
mu pobegnem peške, ali nisam bila brža od automobila... Pogotovo ne
sa Džadom. Ako bismo uspeli da se vratimo do demonstracija, možda
bismo uspeli da Robu i Rejnoldsu umaknemo u masi. Robu ne bi palo
na pamet da nas traži na jedinom mestu gde smo imali solidne šanse
da budemo uhvaćeni. Bio je grubijan, i to vrio opasan, ali nije bio
previše kreativan.
Džad je dahtao iza mene, delovao je okej ako izuzmemo što je
pokazivao znake iznurenosti. Vetar je obarao njegov kačket i povlačio
i moj. Navukla sam crnu pletenu kapu još jače preko ušiju, zarobivši
na taj način labavu kosu i prigušivši zvuke oba tima u ovoj operaciji.
Hladnoća ovde nije mogla da se uporedi ni sa čim što sam
doživela u Virdžiniji. Najbolji opis bi bio uporno grebanje oštrim