Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

auta i došao do mene.
„Ru?” zvučao je uplašeno.
Protresla sam glavom da bih razbistrila misli. „U redu je.”
„Šta se dogodilo?” prošaputao je, i spustio ruku na moje rame da

me uteši. „Da li ste se posvađali?”
„Ne”, rekla sam. „Sada se seća.”
Okrenuli smo se, posmatrajući Bucka kako se sapliće u pokušaju

da održi korak dok ga je Lijam vukao u benzinsku stanicu. Pogledao
me je razrogačenim pogledom kada je Lijam šutnuo vrata nogom kako
bi ih otvorio. Glasno beng kada su udarila u zid od cigle je bilo
dovoljno da izvuče Vidu iz auta.

Bilo je potrebno dve, možda i pune tri sekunde pre nego što je
vikanje počelo. Otišli su dovoljno duboko da nismo mogli da čujemo
šta su tačno govorili; ali su s vremena na vreme određene reči izlazile
u prvi plan - Kako si mogao? i Zašto? i Ona, ona, ona.

„Sranje.” Vida se okrenula nazad prema meni, ruku posađenih na
kukove. „Rekla sam ti da ostaviš dečka na miru. Šta si mu uradila?”

Osetila sam kako mi koža lica gori i postaje pretesna dok sam
pokušavala da zadržim suze.

„...beni idiot!” vikao je Lijam. „Zato što se osećam kao jebeni
idiot!”

„On zna?” pitala me je Vida. „Rekla si mu?”
„Ne... Mislim da se seća. Mislim da sam nekako uspela da
poništim sve. Ili nikada to nisam stvarno uradila. Ne znam. Neće da
priča sa mnom. Nikada više neće hteti da progovori sa mnom.”
„Mislim da to nije tačno.” Džad se ponudio da me uteši.
„Verovatno je samo previše stvari odjednom. Izgleda da...”
„Da šta?” prekinula ga je Vida.
„Da te se jedan deo njega seća. Bio je mnogo uznemiren kada smo
te pronašli, i mislio je da ćeš da umreš, sećaš se?”
„Zašto se onda ponaša kao magarac?” Vida je bila zbunjena.
„Razmisli malo. Znao je da je Ru u Savezu, ali se prema njoj
ponašao drugačije nego prema nama, zar ne? Možda se u tvojoj blizini

osećao zbunjeno - mozak mu je govorio jedno, ali su instinkti pričali
sasvim drugu priču?”

To je bio način na koji je i Lijam sve to objasnio, Džad je bio
dovoljno pronicljiv da primeti nešto za šta nisam bila sigurna da je
moguće. Sa mojim roditeljima i Sem... oni su bili hladni nakon što
sam im obrisala sećanja - zapečatila ih, ili šta god da sam zapravo
uradila. Tada sam bila baš mala, samo sam pretpostavila da je deo njih
prepoznavao šta sam i da su me mrzeli zbog toga.

Možda i nisam potpuno pogrešila. Ako sam im oduzela sećanja, ali
ne i osećanja koja su imali, zar im nije bilo isto kao Lijamu? Onda su
jednostavno bili uplašeni i zbunjeni onim što osećaju? Moja mama
nije bila baš najstabilnija tih dana - imala je napade panike ako i minut
kasnim iz škole. Možda me je videla tog jutra i to je bilo previše za
nju. A tata, smireni, pouzdani tata - on je verovatno bio zabrinut šta bi
ona mogla da uradi, pa me zato nije pustio da izađem napolje.

Možda sam i njih mogla da popravim. Glasić je bio gotovo
nečujan, ali je i dalje bio tu, povlačio me za uvo.

„To ne menja ono što Li sada oseća, doduše”, rekla sam. Ili kako
bi se moji roditelji osećali da saznaju šta je zapravo njihova ćerka.

Pustila sam ih da me odvedu do auta i skliznula na zadnje sedište.
Spakovali su šator i raščistili kamp pre nego što su došli po nas, ne
samo zato što su bili zabrinuti, već zato što je Vida konačno uspela da
pošalje poruku Kejt.

I dobila odgovor.
Umesto da sedne na jedno od prednjih sedišta, Vida je skliznula
pored mene. Džad je krenuo da uđe za njom, ali ga je nogom gurnula
napolje i rekla, „Hoćeš li da odeš da kažeš bakuti da se malo ubrza?”
Džad je počeo da se buni, ali Vida je već zatvarala vrata pred
njegovim nosom.
„Šta nije u redu?” pitala sam, osetivši se odjednom mnogo više na
oprez'u kada sam videla četer u njenoj ruci. „Šta je rekla?”
„Ne znam... nešto smrdi”, rekla jeVida. „Pročitaj sama."
Plavičasto belo svetlo četera je obasjalo zadnja sedišta dok sam

listala poslednju prepisku.

DRAGO MI JE DA STE BEZBEDNI //
MORAMO DA SE SASTANEMO
ŠTO PRE // TRENUTNA LOKACIJA?

Vida je odgovorila:

TRENUTNA LOKACIJA OK //
MOŽEMO DA
BUDEMO U KALI SUTRA

Odgovor je stigao istog trenutka:

SAČEKAĆU VAS I ISPRATITI //
PUEBLO, KOL //
BATALITE METU

Znala sam da se ljudskost gubila u kratkim, odsečnim porukama. I
da je to bila čitava poenta četera: da prenese informacije ili podatke
što je brže moguće. „BATALITE METU” je delovalo neobično
sažeto, doduše. Ne samo to, nego zašto bi Kejt - ili Kol - rizikovali da
napuste Štab i privuku pažnju na svoj plan?

NEMOJ DA KAŽEŠ METI KOJA JE
LOKACIJA SASTANKA

Ispod je bila ispisana adresa.
„Misliš da se nešto desilo?” pitala mi je Vida. „Zašto bi kog
đavola rizikovala da izađe iz Štaba kada bi to moglo da upropasti celu
operaciju?”
„Možda misli da nećemo biti u stanju da pređemo kalifornijsku
granicu bez njene pomoći?” Ovo je bilo malo verovatno, ali moguće

rešenje. „Vida, je 1’ ti ona dala četer? Ono kao, fizički dala u ruke?”
„Da”, odgovorila je. „Niko je lično podesio vezu između njih.”

Posmatrala sam kako se njene tamne oči šire kada je konačno došla do
iste užasne mogućnosti koja je i meni pala na pamet. „Misliš da je
neko uzeo četer od nje? Da joj se nešto desilo? Ili ga je Kol uzeo?”

„Mislim da je moguće da je neko provalio u vezu između naših
četera”, rekla sam, zvučeći mnogo mirnije nego što sam se osećala. „I
da su presretali sve naše poruke.”

„Nema šanse”, prekinula me je Vida. „Čitava poenta ovoga je da
ne možeš da hakuješ vezu. Je l’ postoji način da ga testiramo?”

Možda jedan. Stegla sam vilicu, pa iskucala pažljivo reč po reč.

KONTAKTIRAĆEMO KAD
STIGNEMO
// AKO SE NE VIDIMO...

Sekunde su se vukle kada je ekran potamneo od neaktiv-nosti, ali
ga nisam isključila, a ni Vida se nije odmakla dok se pozadinsko
osvetljenje nije ponovo upalilo. Vibracija mi je protresla čitavu ruku,
pa je naterala da se naježi.

DOBRO // KASNIJE, NA SVETLU JE
JASNIJE

Prošlo je dobrih deset minuta pre nego što su se momci pojavili na
ulazu prodavnice, svaki noseći po nešto u rukama. Bucko je bio
pretrpan toalet-papirom, Džad je balansirao sa pet džambo-kesa čipsa
različitih ukusa, a Lijam se trudio da ne ispusti svojih deset flaša sa
gaziranim sokovima.

„Diši, srce”, rekla je Vida, „budi opuštena. Samo treba da
stignemo do Kolorada.”

I lažemo čitavim putem do tamo, pomislila sam, naslonivši čelo na
vrata. Nije da smo imali da donosimo neke odluke. Ako nas nisu

čekali Kejt ili Kol, to je značilo da im se nešto dogodilo - li je njihov
plan sa flešom bio otkriven, ili je neko saznao da znaju gde se tačno
nalazimo i da nisu radili ništa da nas privedu. Kroz glavu mi je prošlo
toliko različitih potencijalnih osumnjičenih: Olban, njegovi savetnici,
Džarvin, njegovi prijatelji. Nisam mogla da se otresem osećaja da se
sve svelo na taj fleš, nisam mogla da prestanem da mislim o tome
kako bi neko kao Džarvin pokušao da koristi podatke da ispuni neke
svoje ciljeve, umesto da nam pomogne. A najgore od svega je bilo to
što nismo mogli da znamo da li je bezbedno da se vratimo sa flešom u
Štab dok nam to ne potvrdi ko god nas sačeka u Koloradu.

A ako je to stvarno bila Kejt, odlično. Pueblo, Kolorado je bilo
mesto dobro kao i svako drugo da se razdvojimo od momaka. Kao što
je Vida rekla - nema potrebe da ih vuca-ramo sa sobom ako ćemo
svejedno da presečemo vrpcu u jednom trenutku.

Nalet ledenog vazduha nas je udario kada su otvorili gepek i
ubacili novoprikupljene zalihe tamo. Džad se uspuzao pored Vide,
trljajući ruke u pokušaju da povrati osećaj. Odisao je hladnoćom kada
se nagao prema izduvima ventilacije i sve ih uperio prema sebi.

Bucko je ponovo seo na vozačevo sedište za volan, pogledavši
okolo kao da je zbunjen što je još uvek upražnjeno. Pogled mi se
susreo sa Lijamovim pre nego što je otvorio suvozačeva vrata i
uvukao se unutra.

Nisam imala predstavu šta je Bucko čekao, ali smo sigurno sedeli
u tišini dobrih pet minuta pre nego što je Lijam konačno rekao,
„Možemo li bar da se ponašamo na par minuta da ova situacija nije do
koske neprijatna i da mi neko, molim vas, objasni šta se zapravo
događa?”

Bucko je konačno spustio ručnu kočnicu. „Kasnije. Ne mogu da
bezbedno i uspešno upravljam po ovakvim putevima ako nije tišina.”

„Bakuta”, začula se Vida sa zadnjeg sedišta, „to je baš jadno, čak i
za tebe. Hoćeš da neko od velikih preuzme volan?”

„Evo ja ću!” Ponudio se Džad, pa zalupio poklopac kompasa i
uspravio se u sedištu. „Imao sam par časova vožnje u Štabu.”

„Imao si jedan čas”, rekla sam, „i završio se tako što si čuknuo još
tri auta u pokušaju da se parkiraš.”

„Ubio si onaj prelepi mercedes”, rekla je Vida. „Onaj prelepi,
prelepi auto ”

„Nisam ja bio kriv!”
Bucko nas je ignorisao, a mi smo se vratili na auto-put gde je
nastavio svojom uobičajenom pažljivom brzinom. Počela sam da
pričam priču od početka, najbolje što sam mogla, o tome šta je Kol
planirao da uradi sa flešom kada ga bude pribavio. Reči su navirale iz
mene, od trenutka kada su doneli Blejkovo telo, naš beg u Bostonu,
susret sa Buckom i pronalaženje njega u Nešvilu. Lijam je imao
pitanja - dobra pitanja - o tome kako su Kol i Kejt planirali da koriste
istraživanje kao nešto što će im ojačati poziciju za vraćanje Saveza na
stari put.
„Okej”, promumlao je Lijam kada sam završila, više za sebe nego
za mene. „Okej... Samo, imam još jedno pitanje. Ako si bila spremna
da rizikuješ glavu bežanjem sa te misije i pokušajem da me pronađeš,
koji je bio tvoj interes u svemu tome?”
Zar nije bilo očigledno?
„Rekla sam ti. Kol je rekao da će Olban, ako mu budem donela taj
fleš, uraditi sve što se bude tražilo od njega.
„Uključujući i borbu da se oslobode logori”, rekla sam. „A u
međuvremenu bih ja mogla da se postaram da si bezbedan i da Olban
nema nikakav razlog da te juri i vraća u okrilje Saveza.”
Kada je Lijam konačno progovorio, glas mu je zvučao promuklo.
„Ne... da bi te oni pustili da se izvučeš iz svog dela dogovora? Da bi te
oslobodili?”
Moje ćutanje je shvatio kao ne, što je i bilo istina.
„Nije ti čak ni palo na pamet da pitaš?” prošaputao je, dok su se
prvi tragovi povratka besa ispoljavali. „Vraćaš se nazad, tek tako - kao
da ti agenti nisu i dalje mrtvo ozbiljni u nameri da ubijaju decu?”
„Moram da završim ovo”, odgovorila sam.
„Stvarno, a ko će da te zaštiti?” uzvratio je pitanjem. „Eto, daćeš

im podatke i nadati se najboljem, nadati se da oni neće da pogaze
svoja obećanja ili te ubiju jer im je tako došlo? Samo hoću da znam
zašto. Zašto bi im to dala kada postoji mogućnost da će iskoristiti te
informacije da pomognu sebi? Ako je to što Kol kaže istina i da je
pronađen uzrok, zar ne zaslužujemo mi da je saznamo? Da donosimo
odluke o tome šta da radimo sa njom?”

Lijam je bio tako iskren, tako zanesen kada je rekao sve to, da je
delovalo kao da se onaj stari budi u njemu. Čak mu se i boja vraćala
na lice.

„Nije podložno diskusiji”, odgovorila sam. „Žao mi je, ali moramo
da budemo realistični. Ranije... Ranije smo mislili da možemo sami to
da uradimo, da nam ne treba ničija pomoć - i pogledaj kako se to
završilo. Potrebna nam je pomoć. Možemo i dalje da uradimo ono što
smo hteli, ali ne možemo sve sami.”

„Pa si izabrala Savez da ti pomogne?” nastavio je sa pitanjima.
Odgovorila sam, ne obazirući se na Vidinu ogorčenost. „Sva
plemena su razjedinjena i nemamo nikakav način da ih ujedinimo u
broju koji bi nešto značio, čak i kada bismo to uradili, to bi samo bio
sjajan mamac za PSS-ove da dođu i sve nas pohapse. Znam, znam da
mrziš sve ovo, ali mi reci iskreno, šta misliš da bismo mi mogli da
uradimo sa informacijama o istraživanju? Da ih objavimo širom
sveta? Da li ti imaš potrebnu tehnologiju za tako nešto? Resurse?
Pokušavam da mislim na to šta je najbolje za decu u svim tim
logorima...”
„Ne”, prekinuo me je hladno, „uopšte ne razmišljaš.”
„Gotovo je, Lijame”, rekla sam. „Možda će da pogaze svoju reč,
ali ja ne planiram da pogazim svoju. Ne kada je ulog tako veliki.
Ako... neće mi se to svideti, ali ću razumeti ako hoćete da se
razdvojimo sada, umesto u Koloradu. Ovo uopšte ne bi trebalo da
bude tvoj problem.”
„Koloradu?” Bucko i Lijam su rekli u isto vreme.
„Konačno smo dobili poruku od Kejt”, rekla sam, podigavši četer.
„Hoće da se nađemo u Pueblu, u Koloradu.”

„Hoće?” Džad je bio zbunjen. „Ali zašto...”
„Kada ste planirali da nam to kažete?” Prekinuo ga je Bucko. A
Lijam je, koliko god bio besan na svog prijatelja, spremno uskočio da
ga podrži.
„Šta, očekujete da vas samo izbacimo iz auta kada stignemo do
tamo? Šta se desilo sa onim da ostajemo zajedno dok ne stignemo u
Kaliforniju?”
„Ako dolazi da se nađe sa nama, verovatno je razlog to što misli da
ne postoji način da pređemo bezbedno kalifornijsku granicu”, slagala
sam, i mrzela sebe zbog toga. „Verovatno će probati da nas prebaci
avionom. Sigurna sam da će vas pustiti da nam se priključite...”
„Nemoj ni da se trudiš da završiš tu rečenicu”, prekinuo me je
Lijam.
„Dobro, dobro, dobro!” Bucko je počeo da viče, oštro skrenuvši
udesno. „Molim vas, za boga miloga, možemo li samo da budemo tihi
i normalni jebenih pet minuta i prisetimo se da smo ovde zapravo svi
prijatelji kojima je stalo do drugih ljudi u autu i da ne pokušavamo da
se poubijamo međusobno? Pošto to zvuči baš primamljivo u ovom
trenutku!”
„Nekako”, rekla je Vida nakon duge, neugodne, petominutne
tišine, „nekako je ovo još gore.”
Lijam se sigurno složio, pošto je ispružio ruku i pesnicom uključio
radio, pevušeći sebi u bradu dok je menjao stanice, prelazeći preko
statike, nekog čavrljanja na španskom i reklama, dok se konačno nije
zaustavio na dubokom i ujednačenom ženskom glasu.
„...Dečji savez je izdao saopštenje po pitanju božićnog samita...”
„E, nećeš ga majci”, rekao je Bucko, pruživši se da ga isključi.
„Nećemo opet da počinjemo sa ovim.”
„Ne!” sve troje smo povikali sa zadnjeg sedišta. Džad se praktično
zalepio licem za metalnu ogradu koja nas je razdvajala od radija, a
istog trenutka kada se začuo Olbanov glas Vida je bila pored njega.
„To je...” Džad je izgovorio uzbuđenim glasom.
„Mi ne verujemo da je mir koji Grej pokušava da postigne u bilo

čijem interesu osim njegovog. Ako se ovaj lažni sastanak zvaničnika
dogodi, uništiće sav rad koji su Amerikanci ulagali u to da iz pepela
ponovo izgrade živote koje je on uništio. Nećemo sedeti skrštenih ruku
dok se istina sakriva ispod hrpe njegovih laži. Sada je vreme da se
dela, a mi ćemo to i uraditi.”

Bio je to lep govorčić. Bila sam sigurna da je bio napisan od strane
Žabljih Usta. Čovek je napisao gotovo svaku reč koju je Olban na silu
izgovorio kroz iskežene zube. Nisam čak ni morala da zatvorim oči
kako bih videla staru, ćelavu glavu povijenu preko rukom ispisanih
beležaka i svetla kamera koja njegovoj gotovo prozirnoj koži daju
plavičasti sjaj.

„...kada je upitan da prokomentariše, sekretar za medije je
odgovorio, 'Svaka reč koja izađe iz usta teroriste je osmišljena da
izazove strah i nesigurnost koji nažalost i dalje postoje danas. Džon
Olban se sada javlja jer se plaši da Amerikanci više neće to-lerisati
njegove nasilničke metode i nepatriotsko ponašanje kada se ponovo
uspostave red i mir.”

„Nije on uplašen”, šištala je Vida. „Oni su ti koji bi trebalo da
budu prestravljeni.”

Džad je ućutkao, mašući rukama. „Možeš li da pojačaš?”
„Sa nama je Bob Njuport, stariji politički savetnik senatorke
Džoen Fridmont iz Oregona, na vezi je da prokomentariše kako će
Federalna koalicija pristupiti samitu Jedinstva - Bobe, jesi li tu?”
Veza je krckala od statike, i narednih nekoliko sekundi je samo
tiho šuštanje točkova terenca na auto-putu ispunjavalo naše uši.
„Halo, da... Meri? Izvini zbog ovoga. Kvalitet signala u Kaliforniji
nijei...”i Glas je nestao, samo da bi se ponovo pojavio glasnije nego
ranije. „Poslednjih nekoliko meseci.”
„Repetitori mobilne telefonije i sateliti u Kaliforniji nisu preterano
pouzdani u poslednje vreme”, objasnila sam momcima na prednjem
sedištu. „Olban veruje da ih Grej opstruiše.”
„Bobe, pre nego što se veza prekine, možeš li da nam kažeš koji su
planoui FK za pristup ovom sastanku? Možeš li nam dati neku okvirnu

ideju šta da očekujemo od govora senatorke Fridmont i ostalih koji će
sedeti za tim stolom?”

„Naravno. Ne mogu da ulazim u detalje...” veza je ponovo
zatreperila, pa se vratila u normalu „ali će definitivno biti reči o
priznavanju Federalne koalicije kao nacionalne partije, i naravno,
forsiraćemo da se održe izbori na suim nivoima na proleće.”
Voditeljka programa Meri se blago nasmejala. „I kako tačno mislite đa
će predsednik reagovati na vaše zahteve da skrati svoj treći mandat?”

Bob se i sam usiljeno nasmejao. „Moraćemo da sačekamo i
vidimo. Mobilizacija će, naravno, takode biti jedna od najvažnijih
tačaka razgovora. Želeli bismo da čujemo da li predsednik ima neki
plan da se ta praksa prekine, pogotouo u programu Psi Specijalnih
Snaga, koji je, znam, uzrok velike količine nezadovoljstva ... širom
nacije...”

Te reči su sve petoro privukle ka svetlećem zelenom displeju
radija. Džad me je stegao za ruku. „Misliš da...?” prošaputao je.

„Da li ćete diskutovati i o programima rehabilitacije?” Meri je
namirisala krv, i sada je pribila nos uz zemlju i njuškala u pokušaju da
prati njen trag. „U poslednje vreme nemamo mnogo informacija o
statusu programa i deci koja su uvedena u njih. Na primer, Vlada više
ne izdaje pisma kojim obaveštava roditelje o napretku njihovog deteta.
Da li mislite da je ovo znak da će program pretrpeti određene
promene?"

„Oni su stvarno slali pisma?” pitala sam. Ovo je bilo prvi put da
čujem tako nešto.

„Na samom početku - najuopštenije, vaše dete napreduje, ne pravi
nikakve probleme štampane poruke”, rekao je Lijam. „Svi su dobijali
iste.”

„Sada smo usredsređeni na diskusije o planovima koje bismo
želeli da vidimo da predsednik Grej donese kako bi stimulisao
ekonomiju i ponovo započeo razgovore sa našim nekadašnjim
međunarodnim partnerima.”

„Ali da se vratimo na problem Psi...” Glas koji je pripadao Meri je

počeo da se gubi, krčao je i pretvarao se u neprirodno metalno
zavijanje.

„Zaustavi se”, rekla je Vida, „ili ćemo izgubiti signal!”
„... hoćete li ga pitati da otvoreno izađe i salopšti šta se dešava sa
programima istraživanja koji postoje danas i da li je napravljen
pomak u analiziranju uzroka IAAN-a? Ja sam, na primer, kao majka
malog deteta, posebno zainteresovana da saznam da li će moj sin, koji
već uveliko ide na redovne nedeljne testove i posmatranja, morati da
bude odveden i stavljen na specijalni program prema instrukcijama
IAAN registra. Sigurno postoje političari na obe strane koji su u
sličnoj poziciji i mogu da se poistovete sa hiljadama roditelja koji su
ostavljeni bez odgovora - neki od njih godinama. Mislim da pričam u
ime svih njih kada kažem daje ovo neprihvatljivo.”
„Tako je”, rekao je Džad, „reci mu, Meri. Ne dozvoljavaj mu da
promeni temu!”
„Verujem da FK želi da promeni... program...” ponovo statika.
Ali nije mogla da sakrije koliko je Bobu bilo neprijatno da priča o toj
temi. „Voleli bismo da nastavimo da vršimo nadgledanje
petogodišnjaka bar još godinu dana u nekoj od ustanova, ali ako ne
pokazuju nikakve... opasne nuspojave IAAN-a, želimo da budu vraćeni
kućama, umesto da automatski budu prosledeni u neki od tih kampova
za rehabilitaciju...”
Veza se prekinula jednim oštrim klik. Voditeljka je ponavljala
njegovo ime, „Bobe? Bobe? Bobe?” iznova i iznova, kao da će nekako
uspeti da privuče njegov glas kroz uprkos prekinutoj vezi.

26

BILO JE PRILIČNO OČIGLEDNO DA JE OVAJ DEO DRŽAVE BIO NIČIJA
ZEMLJA. Verovatno bismo osetili još veće olakšanje kada smo konačno
izašli iz Oklahome i nastavili kroz Kanzas da smo uspeli da
razlikujemo ta dva. Prolazili su sati vožnje, a mi nismo videli ništa
osim nekada zelene trave uništene ledom i snegom. I male gradove iz
kojih je život polako nestajao. Zarđale automobile i bicikle duž auto-
puta. Vedro, prazno nebo.

Videla sam pustinju u južnoj Kaliforniji, ali ovo... ovo je izgledalo
kao da se prostire unedogled u svakom pravcu, čak je i nebo delovalo
kao da visi niže nego inače kako bi dodirivalo auto-put. Zaustavili
smo se samo dvaput, oba puta da bismo proverili rezervoare
automobila poređanih uz ivicu auto-puta. Bilo je benzinskih stanica
koje su radile usput, ali po ceni od skoro pet dolara po litru nam
nekako nije bio prioritet da napunimo rezervoar na legalan način.

Uglavnom nismo viđali druge automobile usput. Usamljeni
patrolni auto je u jednom trenutku proleteo pored nas, u užasnoj žurbi
da stigne gde god da se zaputio. Svejedno, Bucko je i dalje vozio svih
pet sati nervozno stiskajući volan. Sledeći put kada smo stali da bismo
napravili pauzu za toalet, Vida je sela za volan i zaključala vrata,
nateravši ga da pređe na suvozačevo mesto, a Lijama da pređe pozadi
pored mene.

Napustili smo ravnicu, polako smo se bližili planinama obavijenim
mrakom. To je bilo jedino upozorenje koje smo dobili da se
približavamo Koloradu. Trebalo je da prođe još mnogo sati pre nego

što stignemo do Puebla, ali čvorovi u mom stomaku nisu popuštali.
Pred nama je niz svetala najavljivao gradove u daljini, rastao i
postajao sve blistaviji kako smo se spuštali u dolinu. Bila sam previše
nervozna da bih spavala kao Džad i Bucko. Jednom rukom sam čvrsto
stiskala četer i fleš u džepu kaputa, pokušavajući da se usredsredim na
ono što je bilo pred nama, da zamislim različite scenarije i to kako bi
mogli da se odigraju.

Vida i ja bismo izvidele lokaciju; ako je u pitanju bila jedna osoba,
Džarvin ili neko od njegovih agenata, lako bismo se postarali za njega.
Ona bi ga napala na svoj način, a ja bih ga nadjačala svojim
metodama. Ukoliko bi nas čekala grupa naoružanih agenata, pobegli
bismo pre nego što primete da smo stigli. Moglo je da uspe. Uspeće,
rekla sam sebi. Jedino pitanje je bilo šta raditi ako više nije bezbedno
da donesemo fleš nazad u Štab? Ako Kol ili Kejt više nisu tu. Ili su
mrtvi.

Lijamove oči su bile zatvorene, a disanje mu je bilo lakše nego
prethodnih dana. S vremena na vreme bi farovi ponekog kamiona iz
suprotnog smera ispunili svetlom prozor na koji se naslanjao,
obasjavajući njegovu zlatnu kosu. U tim dragocenim trenucima nisam
mogla da vidim posekotine i masnice na njegovom licu. Čak ni tamne
krugove oko očiju.

Pesmu Bitlsa je na radiju zamenilo lagano drndanje Flitvud Meka,
pa je zatim i ono utihnulo i otvorilo prostor uvodnim rifovima pesme
Bilo bi lepo Bič Bojsa.

Mislim da do tog trenutka nisam stvarno shvatala da je to kraj. Da
ću za nekoliko desetina kilometara ili par sati izaći iz tog auta i
zatvoriti vrata za sobom poslednji put. I prošli put je bilo teško ostaviti
sve za sobom, ali sada... ovo. Možda je to bila moja kazna za stvari
koje sam uradila - da budem zarobljena u svetu gde sam morala da ih
napuštam iznova i iznova i iznova dok više ne ostane ništa u mom srcu
što bi moglo da se slomi.

Nije me bilo sramota da zaplačem u tom trenutku. Bolje da to
izbacim iz sebe dok drugi spavaju, a Vida se koncentriše na put

obavijen tamom. Dozvolila sam sebi da, bar jednom, utonem još
dublje u svoj bol. Dozvolila sam sebi da se pitam zašto mi se ovo
dešavalo - svima nama - dok nisam bila sigurna da će mi se fleš-drajv
urezati u dlan od stiskanja.

Bar ćemo, nadam se, saznati ko je... šta je... bilo odgovorno. Imaću
šta da okrivim za zbrku od svog života, ne samo sebe.

A i ta pesma kao da nije imala kraj. Svirala je ukrug, taj glupi,
veseli tempo glasova i okidanja žica na gitari koji je pevao o
budućnosti kakvu nikada neću imati.

Dodir je iz prve bio pun oklevanja, toliko da sam pomislila da i
dalje spava, da se samo meškolji u snu. Lijamova ruka se spustila
pored mene na sedište, a prsti se prebacivali preko mojih, jedan po
jedan, kačeći se za njih na nežan i stidljiv način. Ugrizla sam se za
usnu i pustila da njegova topla, gruba koža obuhvati moju.

Oči su mu ostale zatvorene, čak i dok sam ga posmatrala kako se
muči da proguta knedlu. Više nije bilo ničega što smo mogli da
kažemo jedno drugom. Naši isprepletani prsti su se podigli kada ih je
podigao i spustio na svoje grudi, i ostali su tamo, do kraja pesme, dok
smo prolazili kroz planine i gradove. Do kraja.

Pueblo - GRAD HEROJA! Ili ČELIČNIGRAD ZAPADA, u
zavisnosti od toga kom ste znaku odlučili da verujete - bio je gotovo
napušten, ali ipak nedovoljno prazan da bih mogla potpuno da se
opustim dok smo se vozili ispod niza treperavih uličnih svetala i
praznih salona automobila. Izgledao je kao još jedan u nizu gradova
kakvih smo bezbroj videli usput, okružen planinama, podignut na
ravnom, suvom tlu. Oduvek sam zamišljala Kolorado kao jednu
džinovsku planinu, pokrivenu snegom zatrpanim četinarima i ski-
stazama. I bilo je snega, na vrhovima Stenovitih planina u daljini, ali
ne ovde u gradu, gde nije bilo drveća da pruži zaklon, ni cveća da
ulepša prostor. Život na ovakvom mestu je delovao neprirodno.

Vida je parkirala terenca prekoputa adrese koju nam je „Kejt”
poslala, pustivši automobil da se inercijom otkotrlja poslednjih

nekoliko metara pre nego što se konačno zaustavio.
„Jesi li sigurna da je ovo prava adresa?” pitao je Bucko, ponovo

pogledavši u tablet. Bio je u pravu. Sastanak u sladoledžinici jeste
delovao malo čudno - doduše, uklapao se u Kolov smisao za humor,
valjda, ali me je nasumičnost poteza navela da posumnjam.

„Ne vidim nikoga unutra”, rekao je Bucko po deseti put. „Ne
znam... Možda bi trebalo da obiđemo još jedan krug?”

„Bakuta, iskuliraj - dobiću čir od tebe”, rekla je Vida, izbacivši
auto iz brzine. „Verovtno nas čeka u jednom od onih automobila.”

„Da”, rekao je Lijam, „ali u kom?”
Većina automobila su bili srednje veličine, različitih boja i oblika.
Jedna stvar im je bila zajednička - pored izbledele boje od sunca -
svaki centimetar je bio prekriven prašinom. Krovovi, prozori, haube.
Jedini izuzetak je bio beli terenac - točkovi i donja polovina auta su
bili blatnjavi, ali je ostatak auta bio čist. Nije dugo stajao parkiran.
„Rekla je da se nađemo unutra”, rekla sam, otkopčavajući pojas.
„Počećemo odatle.”
„Čekaj”, oglasio se Bucko, glasom podvučenim panikom. „Je l’ ne
možemo samo... da sačekamo još par minuta?”
„Ne možemo da je ostavimo da čeka”, rekao je Džad. „Verovatno
je premrla od brige.”
Uspela sam da uhvatim Vidin pogled u retrovizoru. „Zašto ti ne bi
ostao ovde i spakovao nam jednu kesu potrepština”, predložila sam,
trudeći se da zvučim opušteno. „Vida i ja ćemo otići da vidimo šta se
dešava. Saznaćemo šta su njeni planovi i da li je bezbedno da vi
momci nastavite sa nama.”
„Okej”, rekao je Džad, „Dolazim tamo za sekund!”
„Nemoj da žuriš”, rekla sam, preskačući preko njegovih dugih
nogu. „Razmisli dobro šta će nam biti potrebno.”
„Ali Kejt će verovatno već imati sve što nam je potrebno”,
pobunio se. „U svakom slučaju, želim da je vidim. Imam osećaj da je
prošla čitava večnost.”
Vida je otkopčala svoj pojas pa krenula za mnom. Zatvorila sam

vrata za sobom, pazeći da ne pogledam Lijama u oči dok sam išla ka
zadnjem delu auta da se sretnem sa Vidom. Čulo se tiho klik kada je
proverila šaržer pištolja koji je držala u ruci.

„Ne ulazimo unutra dok ne potvrdimo da nas neće čekati zid od
oružja, kapiš? Upadamo unutra i izlazimo napolje čim odradiš svoj
vudu na njihovim mozgovima i vidimo da su ostali dobro”, rekla je.
„Koliko imamo vremena pre nego što Džudit počne da kmeči
nestrpljivo i krene za nama?”

„Najviše deset minuta.” Možda dvanaest, ako ga Lijam bude
zagovarao.

Krile smo se u senkama, provlačeći se između auto-mobila. Nisam
osećala nervozu sve do trenutka kada sam primetila treperenje svetla i
pokret u jednom od prozora restorana. Ali Vida me je stiskala za ruku
dok me je vukla iza ogromnog kontejnera čiji je neispražnjeni sadržaj
polako trulio. Zadnja vrata su bila obijena kamenom. Vida se na
trenutak okrenula da baci pogled na mene, pa polako ušla povijena u
mračnu kuhinju Mlečne Kraljice. Vrata su skliznula na svoje mesto za
nama, a ja sam ih zaključala što sam tiše mogla.

Vidin odraz je blesnuo u čeličnom frižideru na drugoj strani
prostorije; okrenula sam se i videla je kako čuči i kreće se između
srebrnih friteza i praznih polica. Susrele smo se kod vrata koja su
vodila ka pultu sa kasom i restoranu.

Otkočila sam pištolj i sagla se što sam više mogla, klizeći duž
pulta i praznih mesta gde su nekada stajale mašine za sladoled. Ne,
uprkos svetlima i blagom slatkom mirisu koji je i dalje lebdeo u
vazduhu, ovaj restoran nije radio.

A jedina osoba osim nas u restoranu nije bila Kejt.
Sedeo je u jednom od belih plastičnih separea koji se nisu videli
kroz velike staklene prozore sa ulice, odsutno listajući staru, iskrzanu
knjigu po imenu Sabrana dela Fridriha Ničea. Nosio je bež pantalone
i sivi džemper preko bele košulje, a oba rukava su bila uredno
podvijena.Tamna kosa je bila malo duža nego što sam je pamtila,
upadala bi mu u oči svaki put kada bi se nagao da okrene stranicu. I

dalje, najčudnija stvar kod ove slike Klensija Greja nije bila činjenica
da je tu, u pustinji, u Mlečnoj Kraljici pod izbledlim posterom koji
reklamira nekakav novi kornet - već to što je bio dovoljno opušten da
podigne noge na drugi kraj separea.

Znao je da sam tu - morao je da zna - ali se nije ni pomerio kada
sam mu prišla sa leđa i stavila cev pištolja na njegovu glavu.

„Možeš li bar da sačekaš da završim poglavlje?” pitao je, tonom
prijatnim kao i uvek. Osetila sam kako mi se želudac podiže. Osetila
sam još nešto, poznati osećaj golicanja u malom mozgu.

„Spusti pištolj, Rubi”, rekao je Klensi, zatvarajući knjigu.
Deo mene je hteo da mu se nasmeje u lice. Stvarno je pokušavao
tako nešto? Pustila sam nevidjive prste njegovog uma da ovlaš
dodirnu moje na jedan jedini trenutak, pa spustila čelični zid ivica
oštrih poput žileta između njih. Ovog puta se Klensi pomerio - cimnuo
se unapred, šišteći od bola kada se okrenuo prema meni.
„Dobar pokušaj”, rekla sam, mirne ruke i još mirnijeg glasa. „Imaš
trideset sekundi da mi kažeš šta kog đavola radiš ovde i kako si uspeo
da pristupiš našem četeru pre nego što obavim ono što je trebalo još
odavno da završim.”
„Očigledno ne znaš kako da se cenjkaš”, ubeđivao me je. „Onda
nemam nikakav razlog. Umreću ako ti kažem, umreću ako ti ne
kažem. Šta tu može da me motiviše?”
Klensi mi je uputio njegov najbolji ‘političarev-sin-osmeh’, a ja
sam osetila kako se u meni preliva bes koji se dugo krčkao. Želela sam
da vidim kako se plaši pre nego što mu okončam život. Želela sam da
bude uplašen i bespomoćan kao što smo mi bili one noći.
Prestani, pomislila sam. Smiri se. Ne možeš opet to da radiš.
Kontroliši se.
„Svest da postoji i treća, gora opcija”, rekla sam.
„Šta? Predaćeš me PSS-ovima?”
„Ne”, odgovorila sam. „Da te nateram da zaboraviš ko si. Šta
možeš da uradiš. Da ti iščupam svako sećanje, do poslednjeg iz
glave.”

Uglovi Klensijevih usana su se izvili. „Nedostajale su mi tvoje
prazne pretnje. Ti si mi nedostajala, stvarno. Doduše, nije da nisam
pratio tvoje aktivnosti. Bilo je fascinantno gledati to poslednjih
nekoliko meseci.”

„Oh, sigurna sam”, rekla sam, čvršće stežući pištolj. Zavalio se u
naslon. „Pratim šta se dešava svim mojim dobrim prijateljima. Oliviji,
Stjuartu, Čarlsu, Majku, Hejzu. Tebi, pogotovo.”

„Vau. Stvarno znaš kako da laskaš devojci.”
„Doduše, moraćeš da mi kažeš - zašto ste se ti i Stjuart razišli?
Pročitao sam izveštaj na Savezovim serverima. Oboje ste privedeni,
ali se ne pominje zašto je on pušten.” Ništa nisam odgovorila. Klensi
je ispreplitao prste na stolu, sa sveznajućim osmehom razvučenim
preko njegovog lepog lica.
„Vidi ti nju, pravi nemoguće izbore”, nastavio je. „To je ona tvoja
dadilja i rekla o tebi u tvom dosijeu, znaš? Tako je opravdala to što te
je postavila za vođu vašeg tužnog malog tima. Rubi je žestoko
zaštitnički nastrojena i poseduje jaku volju i snagu potrebnu da
donese pravu odluku kada je izbor naizgled nemoguć. Svidelo mi se
to. Vrlo poetski.”
Skliznuo je sa separea, podižući obe ruke u klasičnu „predajem se”
pozu. Bila je iskrena koliko i taj lažni osmeh.
„Rubi.” Glas mu je postao još tiši, a ruke su se spustile, izgledao je
kao da se priprema da krene ka meni i da me zagrli. „Molim te. Tako
sam srećan što te ponovo vidim..
„Ostani tu gde si”, upozorila sam ga, ponovo podižući pištolj.
„Nećeš pucati u mene”, nastavio je Klensi, glasom koji je
poprimao određenu svilenkastu notu kao i svaki put kada je pokušao
da utiče na nekoga. Od njega mi se koža ježila, a dlanovi znojili.
Mrzela sam ga - mrzela sam ga zbog svega što je uradio, ali još više
od toga, mrzela sam ga zato što je bio u pravu.
Mora da me je izraz lica odao, jer se bacio ka meni, izvijajući ruku
ka mom pištolju.
Pucanj je bio glasniji od grmljavine; metak je pocepao vazduh i

zakačio ga po ruci, a zatim je usledila eksplozija zvuka. Klensi je
zavijao od bola, spustivši se na kolena. Leva ruka je stiskala mesto gde
je metak okrznuo desnu podlakticu.

Mogla sam da čujem kako Džad lupa na zadnja vrata u kuhinji,
uzvika prigušenih zidovima, ali je Vida bila ta koja se pojavila u
vidokrugu. Ustala je iza kase, a pištolj u njenoj ruci je bio uperen
direktno u njegovu glavu.

„Rekla ti je da se ne pomeraš”, rekla je Vida hladnim tonom kada
je zauzela mesto iza mene. „Sledeći put pucam u jaja.”

Prekasno sam shvatila opasnost, kada je Klensi podigao glavu.
„Prekini...!”
Vida je uzdahnula, zgrčenog lica Klensijevim nasilnim ulaskom u
njen um. Stresla se, opirući se - mogla sam da vidim otpor u njenim
očima pre nego što su postale staklaste pod stiskom njegovog
mentalnog dodira. Ruka joj se tresla kada je ponovo podigla pištolj,
ovog puta uperen u mene.
„Spusti pištolj i saslušaj me”, naredio je Klensi. Povukao se
unazad kako bi seo na ivicu separea, posmatrajući kako je krv flekala
njegovu do skoro besprekorno čistu košulju. Nisam se ni mrdnula,
boreći se sa potrebom duboko u stomaku da ga ubijem na mestu i
okončam sve ovo. Vida se tresla iza mene; osetila sam kako cev
pištolja podrhtava kada se naslonila na moju lobanju. Obrazi su joj bili
mokri, ali nisam stigla da vidim da li je u pitanju bio znoj ili suze.
Iznenadilo me je koliko sam malo straha osećala u tom trenutku,
izuzev onoga šta se dešavalo Vidi. Ako je Klensi uradio sve ovo -
došao ovde, hakovao vezu između naših četera, čekao u Mlečnoj
Kraljici od svih mesta, onda je sigurno imao razlog za tako nešto. Nije
mogao da priča sa mnom ako sam mrtva.
„Ah", rekao je tiho, kao da sam izgovorila svoje misli naglas.
Klensi je pogled prebacio na Vidu. Pištolj se povukao, pa prebacio
na Vidinu slepoočnicu.
„Ne bi to uradio”, prošaputala sam.
,Je l’ stvarno hoćeš da me testiraš?” Podigao je obrve i pokazao

rukom na drugu stranu separea. Pozivao me je da sednem. Ostala sam
na nogama, ali sam zaključala pištolj i vratila ga nazad u pojas
pantalona.

Mogu da prekinem vezu, pomislila sam, dozvolivši svom umu da
krene ka njenom. Ali kao da se čelična ploča nalazila između Vidinih
misli i mene - koliko god da sam pokušavala da je probijem, samo me
je odbacivala unazad. Zatvarala.

„Mnogo si napredovala”, rekao je Klensi. „Ali da li stvarno misliš
da bi uspela da prekineš moju vezu sa njom pre nego što je nateram da
opali?”

Ne, pomislila sam, u nadi da će moj pogled Vidi moći da prenese
koliko mi je bilo žao, i da nisam odustala.

„Koliko dugo si pratio našu vezu preko četera?” pitala sam,
okrećući se ka njemu.

„Pogađaj dvaput kada sam počeo da odgovaram umesto Ketrin
Konor.” Počeo je prstima da lupka po stolu, a Vidina ruka se smirila,
dok se prst stezao na obaraču. Stegla sam pesnice, ali ipak sela
prekoputa njega - ne trudeći se da sakrijem gađenje na licu. „Veoma je
zabrinuta za sve vas. Doduše, pre vas je shvatila da ja nisam vi, brže
nego što ste vi shvatili da ja nisam ona. I još bolje, ona vas je poslala u
Nešvil. Pretpostavljam da ste naišli na onog malog pozera dok ste bili
tamo. Jesi li se pobrinula za njega?”

Trebalo mi je malo vremena da shvatim da priča o Noksu. „Mora
da te je ubijalo”, rekla sam, „da znaš da jedan obični Plavi paradira
okolo koristeći identitet koji si ti napravio. Jesi li znao da je imao
jednog od tvojih Crvenih?”

„Čuo sam glasine.” Klensi je odmahnuo rukom. „Znao sam da je
Crveni oštećen, inače bih otišao i sam ga uzeo za sebe. Bio bi izuzetno
koristan da ga imam u blizini, ali nemam vremena da sedim i dresiram
to dete iz početka, da uklonim sve uslovne reflekse u njegovoj glavi i
napravim ponovo.”

„Uništili su ga - ti si ga uništio”, rekla sam. „Tako što si predložio
taj program svom ocu. Taj dečko je bio... bio je kao životinja.”

„A koju je drugu opciju imao?” Pitao je Klensi. „Da li bi bilo bolje
da sam dozvolio da očevi saradnici ubiju sve njih na način na koji su
pobili i Narandžaste? Je l' bolje da budeš veće čudovište od njih ili da
u tišini budeš proždran?” Prstima je prešao preko ivica stare knjige.
„Dobro pitanje koje nam je postavio Niče. Ja znam svoj odgovor na
njega. Znaš li ti svoj?”

Nisam znala ko je Niče, i nije me mnogo bilo briga, ali nisam
planirala da mu dopustim skretanje sa teme.

„Reci mi zašto si ovde”, pitala sam. „Je 1’ ovo opet nešto u vezi sa
Crvenima? Ili ti je konačno dosadilo da zajebavaš ljude? Kladim se da
s vremena na vreme ume da bude prilično usamljeno ako ti je ego
jedino društvo.”

Klensi se stvarno nasmejao. „Ja ću prvi da priznam da je moj plan
za Ist River bio detinjast. Nedostajala mu je prefinjenost koja mu je
bila potrebna da bi bio uspešan. Zaneo sam se, brzao sam nesvestan da
će me to koštati uspeha. Ne, došao sam ovde zato što sam želeo tebe
da vidim.” Svaki zglob u telu mi se skamenio od dodira hladnog
užasa.

Njegov napad je došao kao nož u mraku; čudan, uznemirujući
osećaj u zadnjem delu lobanje je bio jedino upozorenje. Ali i ja sam
bila brza. Bilo je kao što je instruktor Džonson imao običaj da kaže -
nekada je jedini trenutak kada protivnik spusti gard onda kada vas
napada. I ja sam krenula napred; ovog puta sam znala šta radim.
Blokirala sam njegov napad sopstvenim, krenuvši pravo u dubinu
njegovog uma.

Slike i osećanja su lepršala oko mene, trepereći kao blicevi,
menjajući se istog trenutka kada bih se uhvatiia za neko od njih. Bila
sam skoncentrisana na jedno koje se iznova pojavljivalo - lice žene
uokvireno plavom kosom; uhvatila sam se za to sećanje i izbacila ga u
prvi plan njegovih misli.

Scena se vrtela oko mene, drhtava i bezbojna na početku, ali sve
jača što sam se duže držala za nju. Svakim narednim dahom bi se
pojavilo još detalja.Tamna soba je podrhtavala u mom umu pre nego

što se pojavio krug sastavljen od čeličnih stolova. Podjednako brzo su
se ti stolovi ispunili svetlećim mašinama i komplikovanim
mikroskopima.

Žena više nije bila samo lice već čitava osoba koja je stajala u
centru tog kruga. Iako joj je lice bilo mirno, ruke su bile ispružene
ispred nje, pomirljivo što me je nateralo da pomislim da nekoga
smiruje ili da se brani.

Zena se saplela na nešto iza nje dok je hodala unazad, što je
nateralo da padne. Staklo rasuto po pločicama oko nje je svetlucalo
kada je počelo da odbija svetlost obližnje vatre. Nagla sam se iznad
nje, primetivši flekice krvi na ženinom belom laboratorijskom
mantilu, dok su joj usta nemo izgovarala reči, Klensi, nemoj, molim te,
Klensi...

Nisam sigurna kako smo nas dvoje završili na podu, puzeći jedno
od drugog slabašnim udovima koji su se tresli. Čula sam da me Džad
ponovo doziva spolja, udarajući pesnicama o vrata. Stavila sam ruku
na grudi, kao da će to biti dovoljno da zaustavi srce koje je lupalo
nenormalnom brzinom. Klensi nije mogao da prestane da trese glavom
- u neverici, možda, ili da bi razbistrio misli. Prošao je dug, užasan
trenutak, u kom smo samo zurili jedno u drugo.

„Pretpostavljam da je to Stjuart napolju, lupa i traži da bude pušten
unutra kao kakav pas?” pitao je napokon.

„Nije”, rekla sam, stežući vilicu. „Otišao je. Ostavili su nas ovde.”
Klensijev pogled je poleteo ka Vidi, pa sam čula cviljenje.
„Govorim ti istinu!” nastavila sam. „Da li stvarno misliš da bih mu
svojevoljno dozvolila da se upetlja u sve ovo? Otišao je. Otišao.”
Zurio je u mene, prateći pogledom crte mog lica blago zabavljen i
znatno više iznerviran.
Sporedna staklena vrata restorana su eksplodirala, razneta silom
koju nisam videla. Klensijeva puna pažnja se preusmerila sa mene na
Vidu, dok su mu se oči caklile od besa. Nije mi ni palo na pamet da se
zapitam ko je provalio unutra - telo je radilo mnogo brže od mozga.
Bacila sam se na Vidine noge, oborila je na zemlju i oduzela joj pištolj

pre nego što je Klensi mogao da uradi bilo šta.
Otkotrljala sam se na leđa, uperivši oba pištolja u njega sa zemlje.

Vida je psovala, besna i potpuno zbunjena dok se izvlačila iz magle u
koju je Klensi ubacio, ali moj pogled je bio prikovan za Klensija - dok
je njegov bio na momcima koji su utrčavali tolikom silinom da su
klizali preko gomila izlomljenog stakla. Ne! pomislila sam. Ne, ne
ovde!

„Otišao je”, promumlao je Klensi, pištavim glasom u očajnom
pokušaju da me imitira. „Otišao.”

Lijamov pogled je skočio sa mesta gde sam ležala na zemlji ka
separeu gde je Klensi i dalje sedeo, prevrćući očima ogorčeno. Zatim
je Lijam krenuo na njega, sa izrazom lica koji je odavao
nepokolebljivi bes. Videla sam šta mu je bilo na umu, mogla sam to da
pročitam u načinu na koji je pesnicom krenuo po krv. Kao i Klensi.

„Nemoj!” povikala sam. Lijam se istog trenutka zaustavio, svaki
mišić u njegovom telu se zgrčio kada je Klensi ušao duboko u njegov
um. Posmatrala sam ga kako se survava na zemlju bez ikakvog načina
da se zadrži.

Nekako sam se pridigla na noge dok je predsednikov sin
posmatrao Lijama odozgo, ruku prekrštenih na grudima. Krv iz
njegove rane je kapala na Lijamovu kožnu jaknu. Lijamovo lice se
zgrčilo, pa prešlo u grimasu, a zatim i agoniju; i znala sam da je sada
bilo drugačije nego prošli put - Klensijev hladni osmeh dok ga je
gledao sa visine je bio mnogo strašniji nego onda u Ist Riveru.

„Prestani!” rekla sam, uguravši se između njih dvojice. Odgurnula
sam Klensija unazad, pa mu stavila jedan pištolj pod bradu. „Pusti
ga... Klensi!”

Nisam sigurna zašto je odstupio u tom trenutku i opustio svoj
stisak. Dozvolila sam sebi da mu pogledom kažem sve što sam bila u
stanju da mu uradim. A Klensi, on je shvatio, kao i ja, da nisam bila u
stanju da ga ubijem da zaštitim sebe, ali bih da spasem ljude do kojih
mi je stalo. I da ako nije mogao da više uđe u moj um, nije imao drugi
način da me kontroliše osim preko njih. Oči su mu postale nekako

tamnije od besa kada je napravio korak unazad, stisnute vilice.
Naterala sam ga da sedne u separe, postaravši se da čuje kako

otključavam pištolj. Ruke su mi se tresle, ali ne od straha već od
iznenadnog ubrzanja pulsa. Moć koju sam osetila dok sam ga
posmatrala kako se povlači, bez razmenjene reči među nama, je bila
opojna. Uradila bih to - ako pokuša da prisili biio koga od mojih
prijatelja na bilo šta, ubila bih ga, a poslednja stvar koju bi video bi
bio osmeh na mom licu. Morali smo da odemo odavde. Dok smo još
imali fleš i prednost.

Videla sam kako mu misao prolazi pred očima, nakon čega se
čitavo telo malo opustilo pošto je shvatio šta treba da izgovori kako bi
se održao u životu. „Ako me sada ubiješ, nikada nećeš saznati šta se
dogodilo tvojim prijateljima. Ne pre nego što i oni umru.”

27

DžAD JE BIO PRVI KOJI JE PROGOVORIO, SLABAŠNIM GLASOM.

Posmatrala sam kako mu ruka nesvesno leti nagore i čvrsto pritiska
kompas na grudima. „O čemu pričaš?” Približila sam cev pištolja
Klensijevom licu. „Odgovori mu.”

U tom trenutku mi je postalo jasno kao i Klensiju da nikada nije
bio u sličnoj situaciji - iz koje nije mogao da izvrda, o kontroli da ne
pomišlja. Oklevanje i frustracija su mu izraz lica učinili ružnim.
„Imam izvor u Savezu koji kaže da će nastaviti sa svojim planom da
raznesu one klince. Ubijete me i nemate predstavu kada ili kako će to
da se dogodi.” Odmahnula sam glavom, ali sam osetila kako mi se
želudac steže. „Ko je tvoj izvor? Mogao si da izvučeš te podatke sa
mreže Saveza što se mene tiče.”

Zlokobni smeh na njegovom licu je bio dovoljan da poželim da
povučem obarač. Razvlačio je ime, uvijao samoglasnike. „Naš
zajednički poznanik. Niko.”

„Ne!” Džad je povikao. „Ne! Ru, laže...”
„Niko i ja se znamo jako dugo”, prekinuo ga je Klensi, bacivši
pogled na Lijama koji se mučio da se pridigne na noge i kašljao.
„Govoriš li ti ikada istinu?” pitala sam. „Nikako nisi mogao da
dođeš do Nika. On je bio u Ledinom programu ispitivanja dok ga
Savez nije izvukao, a od tada nije napustio Štab.”
Klensi me je pogledao kao da nije mogao da povemje da nisam
sabrala dva i dva do sada. „Rubi. Razmišljaj. Gde je bio pre toga? Ili
vi stvarno ne znate?”

„Znam da ću ti odrati kožu s lica i napraviti sebi trake za kosu",
režala je Vida sa poda; očigledno se i dalje mučila da stane na noge.
Podrugljivo mu se smejala, navlačeći svoju srdžbu na sebe kao oklop.

„Sviđa mi se ideja”, promrmljao je Bucko, čekajući da ona
konačno prihvati njegovu pomoć kako bi ustala - što, naravno, nije
uradila.

„Molim?” pitao je Džad, izašavši iza mene. „O čemu on priča?”
Osetila sam mučninu, toliko jaku da sam zamalo odlučila da
ponovo sednem. „Niko je bio u Tarmondu? Dok si ti bio tamo?”
„Iiiiiiiiii shvatila je. Konačno.” Klensi mi je aplaudirao. „Bili smo
drugari po skalpelu. Voleli su da upoređuju naše mozgove - da
proučavaju decu sa različitih krajeva spektra boja. Čak su nas doveli u
logor istog dana, davno beše.”
Misli su mi letele, u pokušaju da shvatim kako to do sada nisam
saznala, da li je Niko uopšte dao bilo kakvu naznaku toga. Ali nisam
mogla da se setim da li sam mu ja ikada rekla da sam bila u
Tarmondu. Možda Kejt?
„Hoćeš da kažeš da je tvoj stari naredio da eksperimentišu na
tebi?” Lijamov glas je bio grub kada se uspravio na noge iza mene.
Klensi je lupkao prstima po stolu. Nije imao dokaz. Njegov otac je
prihvatio samo pod uslovom da istraživači ne ostave nikakve ožiljke.
„Nakon što sam izašao iz tog logora, pitao sam se šta se dogodilo
ostalima... Shvatio sam da su ih verovatno premestili na drugu
lokaciju kada su počeli da šire logor da bi doveli decu kao što je naša
drugarica Rubi. Trebalo mi je malo vremena da saznam da su
odvedeni u laboratoriju Leda korporacije u Filadelfiji.”
Stomak mi se okretao. Pokušala sam nešto da kažem, bilo šta, ali
slika Nika - malog, preplašenog Nika - vezanog za jedan od onih
bolničkih kreveta je bila previše za mene. Nisam mogla ni o čemu
drugom da razmišljam.
„Čak i pre Ist Rivera”, rekao je Klensi, prekrstivši ruke na stolu
pred sobom, „sam shvatio da će jedino deca koja su prošla isto što i ja
moći zapravo da shvate šta pokušavam. Pomislio sam da bi mogli da

budu korisni. Do trenutka kada sam uspeo da ih pronađem u Leda
korporaciji, Nikolas je bio jedini preživeli čiji mozak nije bio u
potpunosti uništen.”

„I sve što je trebalo da uradiš je da čekaš dok ga Savez ne oslobodi
kako bi ti postao koristan", rekla sam, zgađena. „Jesi li planirao da ga
ubediš da se odmetne i dođe da te nađe u Ist Rvieru pre nego što je
čitav koncept implodirao?” 3

„Nisam čekao ni na koga. Šta misliš, ko je dao informacije Savezu
o tome šta se dešava u laboratorijama? Ko im je predložio način da
izvuku decu napolje? Morao sam da budem strpijiv, naravno, da
čekam dok ga nisu doveli u Kaliforniju pre nego što sam ga ponovo
kontaktirao. I ne - nikada nisam planirao da ga dovedem u Ist River,
Rubi. Tamo mi je bio mnogo korisniji, pošto je sakupljao sve
informacije o Savezu koje sam mu tražio.”

„Ne”, rekao je Džad, provlačeći ruke kroz kosu. „Ne, on ne bi...”
„Svi ste ga pogrešno procenili. Potcenili. Niko nikada nije čak ni
posumnjao na njega, koliko god da sam ga terao da kopa po serverima
Saveza.” Klensijev pogled je bio prikovan za pištolj kada je nastavio.
„On je bio taj koji mi je rekao da će Savez nastaviti sa svojim planom
da onu decu opaše bombama. Zato je i hakovao četer za mene. Kako
bismo se sreli. Kako bih mogao da mu učinim uslugu.”
„Rekao ti je za fleš”, rekla sam. „Zato si ovde, zar ne?”
Obrve su mu se podigle, a usne samo ovlaš razdvojile.
Radoznalost je naterala njegove oči da se cakle, „Fleš? A šta bi moglo
da bude na njemu? Nešto što bi mi se svidelo?”
„Ti...” reči su ostale u grlu. Klensi nas je sve posmatrao, kao da je
pokušavao da odabere čiji um da okupira. Ko bi mu omogućio najlakši
pristup istini. Naterala sam ga da ponovo obrati pažnju na mene -
pištoljem.
„Rekao mi je da tražite Stjuarta jer je u opasnosti. Moja uloga je
bila da vas dovedem ovde, da vam kažem šta se desilo. Ali izgleda da
je još neko umešan?”
„Pričaj”, rekla sam, „reci mi sve i možda - samo možda - ćeš da

preživiš.”
Klensi je uzdahnuo, moje reči su ubijale sve uzbuđenje zbog

potencijalnog zlata na koje je slučajno naišao. „Pre dva dana se
nekoliko agenata pobunilo. Ubili su Olbana i preuzeli kontrolu nad
organizacijom. Svi koji su im se suprotstavili su u pritvoru ili ubijeni.”
Pogledom je okrznuo Lijama, usana blago povijenih u osmeh.

Kol. Kejt. Svi instruktori. Čak i Olbanovo izmučeno lice i požuteli
osmeh, bljesnuo mi je u mislima.

Kada je početni šok prošao, Lijam je počeo da se trese - spustila
sam ruku na njegovu kako bih ga smirila. Ali Vida je bila ona na koju
je trebalo da obratim pažnju. Ispalila je pesnicu u pravcu Klensijevog
samozadovoljnog lica. Bucko je jedva uspeo da je uhvati oko struka, a
snaga koja mu je bila potrebna kako bi je uhvatio je bila dovoljna da
se oboje sruče na pod. Zavijala je - stvarno zavijala - dok se borila i
šutirala ga, nesposobna da se iščupa iz stiska njegovih dugačkih ruku.

Lijam je vesti o svombratu prihvatio uz šok, a Vida je bila obuzeta
svojim plamtećim besom. Ali Džad... on se raspao od iskrenog
žaljenja koje je pokazivao jedino tihim suzama.

„Koji je njihov plan?” zahtevala sarn odgovor. „Daj mi detalje.”
„Kreću iz Los Anđelesa sutra u šest ujutru.” Šok me je naterao da
ustuknem, a prostor između nas se ispunio opipljivim užasom. Osetila
sam kako mi taj užas dodiruje kožu, ostavljajući za sobom sjaj
ledenog znoja koji me je oblio. Tako brzo. Pokušala sam da izračunam
koliko nas sati vožnje čeka, i da pronađem nekolio sati koji će nam
zafaliti kako bismo stigli na vreme. „Ostala deca nemaju pojma šta se
dešava, sudeći po Nikovim rečima. Izgleda da je vaša voljena Kejt
uspela samo njega da upozori pre nego što su i nju odveli.”
I nekako - nekako je to bio najgori deo, najteže što sam čula.
„Gde su je odveli?” pitala je Vida. „Reci mi, prokleto kopile, ili ću
ti iščupati...”
„Zašto sutra ujutru u šest?” pitao je Bucko, i dalje se boreći da
zadrži Vidine ruke.
„Zato što je Božić”, usledio je Klensijev odgovor, kao da je to

najočigledija stvar na svetu. „Patetični pokušaj mog oca da napravi
samit Jedinstva? Zašto ne bi i oni poželeli da dođu u centar pažnje? Da
osujete sve na šta bi Federalna koalicija mogla da bude primorana da
prihvati?

Ne, ne, ne, ne, preklinjala sam, kao da je to nekako moglo da
promeni situaciju. Kao da je ta sićušna mantra mogla da uništi užas
koji mi se širio telom.

„Srećno sa vraćanjem tamo”, rekao je Klensi, svaka reč je bila
podvučena zlobom. ,Je l’ imate predstavu koliko mi je bilo potrebno
vremena da pronađem avion i dovoljno goriva da dođem ovamo?
Mnogo.Trebalo mi je skoro nedelju dana da pronađem avion i onda
još dan da pronađem pilota. Čak i da uspete da odvozate čitav put za
šest sati, i dalje biste morali da se provučete kroz blokade koje su moj
otac i Federalna koalicija postavili na obe strane kalifornijske granice i
da se nadate da vas neće uhapsiti. Siguran sam da će to da ide kao
podmazano, hah? Život sa saznanjem da si mogla da spaseš tu decu da
si imala samo par sati više.”

Bila sam uverena da je moja mržnja prema Klensiju imala granicu
do koje ću stići jednog trenutka - tačku u kojoj mu neću oprostiti, ali
ću prihvatiti šta se dogodilo i nastaviti dalje. Ali sada sam mogla da
vidim da stvari nisu tako funkcionisale. Osećaj je bio sličan dimu,
menjao je miris i oblik kako su meseci i godine prolazile. Nikada neću
uspeti da ga se otarasim. Samo će da raste, raste i raste dok me jednog
dana ne bude ugušio.

Nisam ostalima ni dala šansu da izraze svoj stav. Nisam želela da
im dam šansu da me odgovore, ne kada je dvadesetoro dece u
Kaliforniji svakog trenutka trebalo da bude poslato u sigurnu smrt.
Nismo imali dovoljno vremena. Nismo. Pogled mi je skliznuo do
Džada naslonjenog na zid, prstiju koji su stiskali kompas i lica koje je
savršeno oslikavalo tugu da sam morala da dam sve od sebe da ne
pokažem isto.

Umesto toga sam pustila da me obuzme bes. Zamahnula sam
pištoljem preko Klensijevog lica i uhvatila ga za kragnu košulje. Ovo

je jedini način, rekla sam sebi dok sam ga podizala na noge. Nos mu
je krvario, a izgledao je kao da ne može da poveruje šta mu se
dogodilo.

„Idemo”, šištala sam. „Ti ćeš nam kupiti tih nekoliko sati koliko
nam nedostaje.”

„Zar neće neko da primeti da im ovo nedostaje?"
Pogledala sam u Bucka dok smo se peli uz stepenice malog
privatnog aviona. „Verovatno.”
Jedan deo mene je hteo da se nasmeje kada je Klensi konačno
priznao da se u gradu nalazi aerodrom i da je tako došao da se nađe sa
nama. Na prvi pogled je aerodrom izgledao kao da je preuređen da
prima isključivo luksuzne privatne avione, ali smo videli jedan veliki
teretni avion kako se vuče po pisti. Osetila sam nalet panike kada sam
ga videla, pomislivši da naš prevoz odlazi bez nas.
Ali ne, naravno da to nije bio slučaj. Zašto bi Klensi putovao
okolo kao običan čovek kada je mogao da manipuliše i natera bilo
koga da mu da sve što poželi?
Avion je bio neverovatno lep. Sam pogled na mekane tepihe i
ogromne bež kožne fotelje me je naterao da uzdahnem. Obe strane
privatnog aviona su bile načičkane blistavim ovalnim prozorima i
toplim, prijatnim svetiljkama. Zidovi aviona su bili prekriveni
skupocenim veštačkim drvetom visokog sjaja. Koliko sam mogla da
primetim, u zadnjem delu aviona se nalazio potpuno opremljeni bar
između dva toaleta, na kraju prolaza oivičenog sa osam ogromnih,
udobnih kožnih sedišta.
„Od koga si ovo ukrao?” pitala sam Klensija kada sam ga ugurala
unutra, pritiskajući pištolj u donji deo njegovih leđa.
„Je l’ bitno?” zastenjao je Klensi, sručivši se u najbliže sedište.
Podigao je svoje vezane ruke, pa pokazao glavom na plastičnu uzicu
koju mi je Bucko drage volje pozajmio. „Možeš li sada da presečeš
ovo?”
„Je 1’ on u stanju da leti?” pitala sam, pokazujući palcem u pravcu

pilota. Većina ljudi je jedva mogla da se seti svog imena dok sam im
bila u glavi, da ne pričam o upravljanju bilo kakvim mašinama.

Klensi je prekrstio ruke na grudima. „Svaki put kada nas pogleda,
on vidi šestoro odraslih ljudi na poslovnom putu, koji su mu bogato
platili za njegove usluge organizovanja svih detalja leta. Nema na
čemu.”

Lijam mi je privukao pažnju kada je ušao prateći ostale. „Kada ga
izbacujemo napolje?”

Bilo je to prvi put da mi se obratio otkako smo izašli iz restorana.
Nisam bila u stanju ni da ga pogledam u oči do sada, uplašena
razočaranja za koje sam znala da me čeka tamo. Lijam bi se sigurno
svađao sa mnom da sam mu dozvolila, kao što bih se i ja borila da on i
Bucko ostanu u Koloradu, daleko od predstojeće borbe.

Ali mislim da smo oboje znali da gubimo te bitke.
„U najvišoj tački leta?” pitao je Bucko, nadajući se potvrdnom
odgovoru. „Nad pustinjom?”
Vida je skliznula u sedište desno od mog pre nego što je Lijam
uspeo da sedne. „Nećemo još da ga se otarasimo, zar ne, srce?”
Znala sam tačno o čemu razmišlja. Bilo je to nešto čemu nas je
Savez naučio - kada lociraš vrednu metu, privedeš je, izmuzeš sve
informacije koje možeš, pa je menjaš za nešto bolje. Odmahnula sam
glavom, u pokušaju da se ne nasmejem panici u njegovim očima. „Ne,
nećemo.”
Pogled koji mi je uputio zauzvrat me je naterao da se osetim kao
da mi je koža dva broja manja. Ali šta je mogao da uradi? Ništa što
nisam mogla i ja njemu, verovatno pet puta gore.
Mogla sam da vidim da je Bucko hteo da me pita šta smo tačno
mislili pod time, ali ga je pilotov glas prekinuo; iz zvučnika se čulo da
je završio poslednje provere i da smo spremni za poletanje.
Nisam opustila ruku na pištolju dok nismo 'bili u vazduhu, visoko
iznad oštrih vrhova Stenovitih planina. Nakon svog gunđanja o tome
kako takvi aviončići padaju mnogo češće od velikih, putničkih aviona,
Bucko se komirao u snu nakon pet minuta u udobnom sedištu. Gledala

sam ga preko ramena kako polako klizi udesno da bi se naglo cimnuo i
ispravio. Ostali su ležali zavaljeni ili sklupčani u svojim sedištima,
umotani u ćebad koju smo pronašli u jednom od ormarića.

Klensi je otkopčao svoj pojas, pa se podigao na noge.
„Pošao si negde?” pitala sam.
„Do toaleta u zadnjem delu”, brecnuo se. „Zašto, da nećeš možda
da uđeš i gledaš?”
Ne baš, ali sam ga svejedno otpratila do zadnjeg dela, prostrelivši
ga pogledom pre nego što je zalupio vrata pred mojim nosom i
zaključao ih.
Naslonila sam se na šank u zadnjem delu. Pogledom sam prešla
preko Lijama, Vide i Bucka dok se na kraju nisam zaustavila na
Džadu, koji je sedeo u blizini. Bio je tako tih, da sam pretpostavila da
je i on zaspao kao ostali.
„Zdravo”, prošaptala sam.
Odsutno je gledao kroz prozor u nepregledna polja ispod nas, i
ostao nepomičan, čak i kada sam dodirnula njegovo rame. Džad, koji
je mrzeo ćutanje, čija se prošlost prikradala u tišini poput zmije
otrovnice, nije ni progovorio.
Sela sam na naslon njegove fotelje, pa bacila pogled na drugu
stranu prolaza kako bih se uverila da Lijam i Bucko i dalje spavaju.
Do sada sam se susrela sa Zabrinutim Džadom, Prestravljenim
Džadom i Ushićenim Džadom, ali ovo njegovo lice nikada nisam
videla.
„Pričaj sa mnom”, rekla sam.
Džad je briznuo u plač.
„Hej!” uhvatila sam ga rukom za rame. „Znam da sada ne izgleda
tako, ali će sve biti u redu.”
Trebalo mi je par minuta nagovaranja da bih ga smirila i naterala
da se ispravi u sedištu. Lice mu je bilo umusavljeno, a nos nije
prestajao da curi. Obrisao ga je rukavom svoje jakne.
„Trebalo je da budem tamo. Sa njima. Mogao sam... Mogao sam
nekako da im pomognem... Kejt i Olbanu. Bio sam im potreban, a ja

nisam bio tamo.”
„I hvala Bogu na tome”, rekla sam. „Inače bi sada bio zarobljen

tamo sa ostalima.” Ili mrtav. Mogućnost toliko strašna da nisam mogla
ni da razmišljam o tome.

Obgrlila sam ga jednom rukom, a ono malo snage što ga je držalo
u komadu je iznenada nestalo. Naslonio se na moje rame i počeo
ponovo da plače.

„O bože”, mumlao je, „ovo uopšte nije kul. Samo... Stvarno se
plašim da je i Kejt mrtva. Svi oni. Opet se dešava ono isto kao i sa
Blejkom, a ja sam podjednako odgovoran. Da li bi se bilo šta od ovoga
dogodilo da nisam bio toliko glup? Da nas Rob i Džarvin nisu uhvatili
kako prisluškujemo onog dana?”

Izbacila sam iz sebe vazduh za koji nisam bila ni svesna da ga
zadržavam i protrljala njegovu ruku. „Ništa od ovoga nije tvoja
krivica”, rekla sam mu. „Ništa. Nisi ti odgovoran za stvari koje drugi
ljudi rade, dobre ili loše. Svako pravi izbore za koje misli da će mu
pomoći da preživi.”

Klimnuo je glavom i nadlanicom obrisao oči. Neko vreme smo
ćutali, jedini zvukovi koje smo čuli bili su brojanje motora i Buckovo
ritmično hrkanje.

„Ali mogao sam da napravim razliku”, prošaputao je Džad.
„Mogao sam da se borim. Mogao sam...”

„Ne”, prekinula sam ga. „Izvini. Shvatam šta hoćeš da kažeš, i srce
ti je na mestu, ali mislim da jednostavno nije vredno toga. Nije vredno
da vagaš šta si mogao da uradiš ili šta je trebalo da uradiš sada kada ne
postoji način da to promeniš. I nije vredno toga da rizikuješ svoj život.
Ništa nije važnije, ni vrednije od tvog života. Jasno?”

Klimnuo je glavom, ali ostao nem. Doduše, delovao je malo
smirenije nego malopre, rekla bih.

„Ali nije fer”, rekao je. „Ništa od ovoga nije fer.”
„Život nije fer”, odgovorila sam mu. „Trebalo mi je mnogo
vremena da to shvatim. Uvek će da te razočara na ovaj ili onaj način.
Pravićeš planove, a on će te gurati u drugom smeru. Volećeš ljude, a

oni će ti biti oduzeti koliko god se ti borio da ih zadržiš. Pokušavaćeš
svašta i nećeš uspevati. Ne moraš da tražiš smisao svega toga; ne
moraš da pokušavaš da promeniš stvari. Samo treba da prihvatiš da su
stvari van tvoje kontrole i da pokušaš da vodiš računa o sebi. To je
tvoj posao.”

Klimnuo je glavom. Čekala sam dok nije duboko udahnuo i
delovao malo sabranije dok nisam ustala i prošla mu prstima kroz
čupavu kosu. Bila sam sigurna da će uzdahnuti ili mi odgurnuti ruku,
ali me je samo uhvatio za dlan.

„Rubi...” Lice mu je bilo izobličeno. Ne bih mogla da kažem
tužno, samo... umorno, valjda. „Ako ne možeš da promeniš ništa, koja
je onda poenta svega ovoga?”

Obmotala sam prste oko njegovih i čvrsto stisla njegovu ruku. „Ne
znam. Ali čim budem shvatila, obećavam da ćeš biti prvi kome ću
reći.”

28

NIKADA NISAM POMISLILA DA ĆU BITI TOLIKO SREĆNA ŠTO VIDIM
NEJEDNAKI, izlomljeni nered kalifornijskog sistema auto-puteva dok
smo se kretali ka svetlećim neboderima centra Los Anđelesa. Vožnja
je bila neudobna, a poznati miris benzina se provlačio kroz ventilaciju
automobila, ubijajući parališući miris tek kupljenog kojim su odisala
kožna sedišta. Ništa od toga nam nije bilo bitno, doduše.

Veliki crni terenac nas je čekao na pisti kada smo se iskrcali na
losanđeleski aerodrom. Presekla sam vezice na Klensijevim rukama
kako bi mogao da uzme ključ koji mu je ponudio čovek u odelu i sa
crnim naočarima za sunce, ali sam vratila pištolj u pripravnost pre
nego što je mogao da pomisli o bekstvu. Nakon toliko vremena koje
smo proveli samo nas petoro, osetila sam kako je Džad ustuknuo
primetivši čoveka koji je prolazio pored nas.

„Moramo da popričamo o planu”, rekla sam nakon nekoliko
kilometara vožnje automobilom. Tek je prošlo pola sedam uveče. Da
su stvari i dalje bile na svom mestu u Štabu, sada bi bilo vreme za
jedan od dva večernja časa. Nakon toga bismo imali dva sata do
isključivanja svetla, a agenti bi dobili još sat vremena pre nego što bi
morali da se povuku u svoje odaje. Bilo bi bezbednije i jednostavnije
da pokušamo da okupimo svu decu na jedno mesto - u spavaonicama
na drugom spratu - ali tamo je bilo kamera na svakom ćošku.

Da ne pominjem da je uspeh svega ovoga zavisio od tri velika ako.
Ako stignemo dotle. Ako pronađemo ulaz. Ako ne budemo uhvaćeni
dok se ušunjavamo unutra.

„A i to je moguće samo ako je na snazi uobičajeni raspored”,
dodala sam. „Da li ti je Niko rekao nešto o tome? Hej...” zgrabila sam
već iscepanu kragnu Klensijeve košulje. „Postavila sam ti pitanje.”

Klensi je škrgutao zubima. „Nije mi odgovorio na poslednjih
nekoliko poruka. Pretpostaviću da su im oduzeli četere kako se glasine
ne bi širile.”

„Pratiće standardni raspored”,Vida je sigumim glasom rekla sa
vozačevog mesta. „Ne bi želeli da bilo ko od dece posumnja da
Olbana više nema. To bi dovelo do ozbiljne količine panike, zar ne?
Ne bi smeli da im kažu šta je pravi cilj.”

„Kako su planirali da postave bombe, a da to deca ne saznaju?”
pitao je Lijam. „Deluje mi kao da bi im prsluci puni eksploziva bili
solidan trag.”

„To je najlakši deo”, rekao je Klensi. „Podeliš ih u grupice od po
dvoje ili troje, ušiješ im eksploziv u postavu kaputa i jakni, i opremiš
ga daljinskim detonatorom. Sve što treba da uradiš je da sačekaš, pa
deci proslediš jakne na samom kraju.”

Rekao je to opušteno,bez trunke gađenjakao da se deo njega u
stvari divio tom planu.

„To znači da će vreme pripreme u Štabu biti minimalno. Ako će da
krenu oko šest, budiće ih u pet...” Pomerila sam se da bih bolje videla
Vidu koja je sedela za volanom. ,Je l’ ima više smisla da uđemo
unutra u tri ili četiri?”

„Četiri”, odgovorila je.
„Četiri?” ponovio je Klensi za njom, kao da je to najgluplja stvar
koju je ikada čuo. „Naravno, ako želite da povećate šanse da budete
uhvaćeni.”
„Obavezne restrikcije”, objasnila sam ostalima, ignorišući ga.
„Kalifornija se trudi da na taj način štedi energiju. Dešavaju se svake
noći u našoj oblasti između tri i pet ujutru. Bezbednosni sistemi i
kamere su jedino što je priključeno na pomoćni agregat, ali će bar u
hodnicima biti mrak kada se budemo kretali kroz njih.”
„Kada uđemo, ja ću otići da se postaram za agente u sobi za

nadgledanje”, rekla je Vida. „Neće čak ni biti potrebe da isključujemo
sistem. Koliko misliš da će vam biti potrebno da uđete i izađete kroz
taj tvoj tajni ulaz?”

„Ne znam, nikada nisam prošla njime. Samo sam videla da njime
uvode i izvode ljude.”

„Kuda vodi?” pitao je Džad. „I kako ja ne znam za njega?”
Pogledala sam dole u svoje šake, u pokušaju da mi glas ostane veseo.
„Tuda su dovodili izdajnike i važne mete na ispitivanje. A onda... bi ih
se ratosiljali.”

„Jebote, stvarno su te terali da mučiš ljude”, rekla je Vida, u isto
vreme zainteresovana i impresionirana. Kao i Klensi. „Gde je?”

„Nisam ih mučila”, mlako sam se usprotivila, „samo... samo sam
ih ispitivala. Agresivno.”

Lijam je nastavio da gleda kroz prozor, ali sam osetila kako se
napinje do granice pucanja pored mene.

„To su ona zaključana vrata na trećem nivou, zar ne?” pitao je
Džad. „Ona pored kompjuterske laboratorije?”

„Olban mi je jednom rekao da vode do izlaza blizu mosta na
sedmoj ulici preko reke Los Anđeles”, odgovorila sam. „Ako drže u
pritvoru neke agente ili kriju dokaze toga što su uradili, sigurno je to
mesto u pitanju.”

„Pa dobro, ostavićemo po strani činjenicu da Savez ima tajnu
tamnicu u kojoj muči ljude”, ubacio se Lijam, „jesmo li sigurni da
nam neće blokirati ulazak i kasnije izlazak?”

„Zašto svi sve vreme govorite ‘mi’?”pitao je Klensi. „Nadam se da
ne mislite da ću se spuštati u tu septičku jamu sa vama.”

„Baš mi je krivo zbog tebe, ali si ti jedini koji ne može da bira da li
hoće ili neće”, odgovorila sam mu. „Hoćeš da vidiš šta se dešava u
Savezu? Hoćeš da popričaš sa svojim prijateljem Nikom? Nikakav
problem. Dobio si karte za prvi red.”

Sigurno je sumnjao da će na kraju doći do ovoga, ali nije izgledao
uplašeno. Možda nakon svega i dalje nije bio ube-đen da sam voljna
da ga izručim Savezu na poslužavniku i dozvolim im da mu rade šta

god hoće. Možda je već znao da ću ga trampiti sa Džarvinom i
ostalima ako to bude zna-čilo da će druga deca biti oslobođena. Ako
bude postojala i najmanja pukotina u ovom planu, on će naći način da
se provuče kroz nju.

Što je značilo da ću morati da ga posmatram još pažljivije, da
budem, ne jedan već tri koraka ispred njega u svakom trenutku.

„Šta se dešava ako ne možemo da ih izvučemo neopaženi?” pitao
je Bucko.

„Onda će morati da urade ono za šta su obučeni”, odgovorila sam
mu, „da se odbrane.”

Reka Los Anđeles je bila sedamdesetak kilometara dug potez
betona koji je oduvek više služio kao dobra šala nego kao stvarna
reka. U jednom trenutku svoje istorije je verovatno bio pravi vodeni
tok - ali se čovečanstvo uključilo u priču i ograničilo njegov tok
betonskim kanalom koji se uvijao oko predgrađa Los Anđelesa, sa obe
strane uokviren voznim šinama.

Kejt nam je jednom kada smo izašli da obavimo misiju
objašnjavala da su tu nekada snimali jurnjave kolima za filmove za
koje nikada nisam čula. Doduše, da smo u tom trenutku odlučili da
prošetamo duž nje, pored toga što bi tlo bilo ogoljeno kao u Pueblu iz
kog smo upravo stigli, ne bismo pronašli ništa osim drečavih grafita i
lutajućih beskućnika koji su tražili gde da prenoće. Ako bi se i desilo
da padne kiša, što je bila retkost u južnoj Kaliforniji, bujične poplave
bi izbacivale sve i svašta iz odvoda i slivnika u reku: kolica iz
supermarketa, kese za đubre, ispumpane košarkaške lopte, plišane
igračke i, s vremena na vreme, poneki leš...

„Ne vidim ništa”, mrmljao je Bucko sebi u bradu, držeći baterijsku
lampu visoko kako bi mogao da još jednom pregleda stubove koji su
držali most.

Jesi li sigurna...”
„Evo ga!”Vida nas je dozvala sa druge strane kanala. Lijam je
mahnuo baterijskom lampom, kako bismo videli gde se nalaze. Ulična

rasveta je bila ugašena, a bez svetlosnog zagađenja kakvo je obično
postojalo u gradovima, mučili smo se da vidimo dalje od metar pred
sobom, a da u isto vreme ne budemo primećeni.

Uhvatila sam Lijama za ruku i sprovela ga niz padinu nasipa, do
mesta gde se donji deo stomaka mosta spajao sa zemljom. Baterijska
lampa mi je sve vreme bila uperena u Klensijeva leđa, da budem
sigurna da hoda ispred mene.

Džad, pomislila sam, prebrojavajući ih pogledom, Lijam, Vida,
Bucko.

„Mislim da je to - to.” Vida se odmakla korak unazad, dok je
baterijskom lampom pokazivala ogromni, uvijeni šablon grafita. U
njegovom centru je bila plava zvezda, ali je boja odavala skrivena
vrata - izgledalo je kao da je sloj farbe tu bio deblji, kao da je bila
lepljiva na dodir. Rukom sam napipala skrivenu ručku, pa ramenom
gurnula vrata. Betonski panel se otvorio na unutra, noseći sa sobom
kamenčiće s poda. Vida, Lijam i ja smo se nagli kroz otvor, osvetlivši
metalno stepenište baterijskim lampama.

Posegnula sam rukom i dovukla Klensija do vrata. „Ti ideš prvi.”
Ako je ikako bilo moguće, ovaj tunel je nekako bio u još lošijem
stanju od onog kojim smo obično ulazili i izlazili iz Štaba. Takođe je
bio i jedno deset puta duži i štrokaviji.
Klensi se zateturao preda mnom, jedva se zaustavivši da ne padne,
proklinjući me gotovo nečujno. Zidovi, koji su u početku bili toliko
široki da smo nas troje mogli da hodamo jedno pored drugog, sada su
bili toliko uski da smo morali da idemo u koloni jedno iza drugog.
Lijam je bio iza mene, a vlažni, užegli vazduh koji mu je šištao u
plućima je počinjao da me zabrinjava.
Usporila sam korak, dozvolivši mu da me sustigne i pogura
unapred. „Dobro sam”, uveravao me je. „Samo nastavi da hodaš.”
Negde u daljini, u mraku, sam mogla da čujem šuštanje nekakve
vode, iako je glib kroz koji smo se gegali bio tu dovoljno dugo da
očvrsne i počne da trune.
Koliko li je zatvorenika uvedeno ovim putem, pitala sam se, a

koliko tela su odvukli napolje? Pokušala sam da se ne stresam i da ne
spuštam baterijsku lampu na pod kako bih proverila da li je voda bila
crvena kakvom ju je moj um zamišljao. Pokušavala sam da se nateram
da ne zamišljam kako su Džarvis i ostali odvlačili Olbana napolje
ovuda, odvlačili Kejt, odvlačili Kola. Da ne zamišljam njihove
otvorene beživotne oči koje gledaju u niz treperavih svetala koja su
visila sa plafona.

„Posle ovoga ćemo svi da se okupamo u varikini, samo da znate”,
obavestio nas je Bucko. „I spalićemo svu ovu odeću. Pokušavam da
prokljuvim zašto ovde ovoliko smrdi na sumpor, ali ću zasad ostaviti
to pitanje po strani.”

„Možda je tako najbolje”, rekao je Klensi. Lice mu je bilo bledo
kao krpa kada se okrenuo prema svetlosti baterijske lampe, što je
učinilo da njegove već mračne obrve i oči izgledaju kao da su
zamrljane čađu. „Koliko je ovakvih tunela Savez napravio?”

„Nekoliko”, odgovorila sam. „Zašto? Već planiraš kako da
pobegneš?”

Frknuo je.
„Vreme?” doviknula sam ostalima.
„Tri i pedeset i tri”, odgovorila je Vida. „Nazire li se kraj?” Ne.
Osetila sam prvi nalet panike kako mi se spušta niz kičmu. Ne nazire
se. Hodali smo već gotovo pola sata, a imala sam osećaj kao da se
nismo ni pomakli. I dalje smo gledali u iste betonske zidove, isto
šljapkanje nam se čulo pod nogama - svako malo bi jedna od naših
baterijskih lampi uhvatila pacova koji bi otrčao uza zid ili pobegao u
neku od pukotina u podu. Tunel nas je usisavao u svoju tamu kao
duboki uzdah. Zidovi su se ponovo suzili oko naših glava i ramena,
nateravši nas da se povijemo u struku.
Koliko je još ovo moglo da traje? Još pola sata? Čitav sat? Stvarno
nam je bilo potrebno da budemo brži od toga, trebalo je da pronađemo
decu i izvedemo ih istim ovim putem napolje.
„Skoro smo stigli”, prošaputao je Lijam, pa me uhvatio za ruku i
uperio moju baterijsku lampu u daljinu ispred nas, gde se staza polako

izdizala van kaljuge.
Ka metalnim vratima koja su tamo stajala.
„Je 1’ to tražimo?”
Klimnula sam glavom, dok su olakšanje i adrenalin pulsirali

mojim telom kada sam se okrenula ka ostalima. „Dobro”, tiho sam
rekla. „Evo nas. Vido, pokreni štopericu. Imamo petnaest minuta da
završimo unutra i nacrtamo se na ovim vratima. Je 1’ se svako seća
svojih zaduženja?”

Džad se provukao pored nas kako bi stigao do elektronske brave
koja se upalila kada joj je prišao.

Osmotrila sam obližnju tavanicu i zidove, tražeći bilo kakvu
kameru, donekle iznenađena što je nisam našla. Zanimljivo. Olban je
ili bio posvećen tome da blok za saslušavanje ostane strogo poverljiva
informacija čuvana od svih izuzev starijeg osoblja i savetnika ili ga je
brinula pomisao da bi neko mogao da pronađe snimak koji bi dokazao
da je ovuda uvodio i iznosio ljude. Verovatno oba.

Dobro. Jedna stvar manje o kojoj je trebalo brinuti.
Samo što sam isključila baterijsku lampu osetila sam kako se topla
šaka sklapa oko moje ruke. Okrenula sam se i upala pravo u Lijamov
zagrljaj.
Poljubac je bio gotov maltene pre nego što je i počeo. Žestoki
dodir u kom je bilo dovoljno insistiranja, dovoljno frustracije i želje da
mi ubrza puls. I dalje sam pokušavala da dođem do daha, kada se
povukao unazad, sa rukama i dalje na mojim obrazima i usnama
dovoljno blizu mojim da osetim kako se i njemu ubrzalo disanje.
Onda je napravio korak unazad, dalje od mene i dozvolio da
nepremostiva daljina ponovo preplavi prostor između nas. Glas mu je
bio dubok, grub. „Zagorčaj im život, dušo.”
„I, za boga miloga, kučko, gledaj da te ne izbodu ovog puta!”
dodala je Vida.
Nasmejala bih se da nisam čula Klensijev tihi smeh sa svoje desne
strane. „Budeš li pokušao da praviš probleme, neće mi biti potreban
izgovor da upotrebim ovo”, upozorila sam ga, oslonivši pištolj na

njegovu slepoočnicu. „Neće mi biti potreban izgovor da ostavim tvoje
telo ovde da ga jedu pacovi.”

„Shvatio”, rekao je Klensi dubokim, baršunastim tonom. „A ako
budem bio dobar, hoću i ja da dobijem poljubac?”

Gurnula sam Klensija unapred, držeći ga čvrsto za kragnu košulje.
„Okej, spreman sam”, rekao je Džad dok je spuštao ruku na ekran
kako bi ga spržio. „Vodi nas, vođo.”

Vazduh dole u bloku za saslušavanje nije bio svežiji niti čistiji od
onog u tunelu. Poznati miris ljudske povraćke i prljavštine mi je
okrenuo želudac kada sam prošla kroz vrata i spustila se niz kratke
stepenice. Držala sam baterijsku lampu u jednoj i pištolj u drugoj ruci,
oba uperena u vrata na drugom kraju hodnika načičkanog metalnim
vratima sa prorezima sličnim osmatračnicama. Preletela sam snopom
svetlosti preko prostorije kako bih se uverila da je sve čisto, pa
signalizirala ostalima da nastave za mnom.

„Odmah iza tebe”, doviknula je Vida, dok se njen teški korak
usaglašavao sa mojim tempom. Negde iza nas u mraku su ostali išli ka
vratima, tražeći zarobljenike - tražeći Kola.

Čučnula sam kada smo stigli do vrata, opustivši svoj stisak sa
Klensijeve košulje i pokazavši Džadu da stane iza mene. Nisam bila
sigurna da li sam to izvukla iz malog mozga ili ne, ali mi je nagon
govorio da otvorim vrata, pa da sa pištoljem podignutim ispred sebe
detaljno pregledam hodnik pre nego što kročim unutra.

Puls mi je bubnjao u ušima, sve jače, jače i jače mi skačući po
nervima kada sam ušla u hodnik i povukla Džada za sobom.

Vida se odvojila od nas kada smo došli do krivine hodnika i
krenula prvim stepenicama na koje je naišla. Jedan nivo, pomislila
sam. Peta vrata s desne strane. Ona je dobila teži posao od tebe. Imaš
da se popneš jedan sprat, ona je imala dva do sobe za nadzor. Jedan
sprat, peta vrata s desne strane.

Začuo se glasan zveket sa moje leve strane. Zaustavila sam se u
mestu, a Džad se zakucao u mene. Srce mi se popelo u grlo, ali kada

sam pogledala ispred sebe, Klensi je stajao malo napred, jedva vidljiv
pod slabim svetlom. Potrčala sam kako bih ga sustigla, pa mu rukom
mahnula da nastavi dalje.

Držali smo se krivine, cilj nam je bilo stepenište na drugom kraju.
Bez tihog šuma statike iz kompjuterske laboratorije sam imala osećaj
kao da sam prvi put kročila tamo. Valjda je zato bilo logično da prvo
lice koje vidimo kada se popnemo uz stepenice i otvorimo vrata
sledećeg nivoa bude neko koje uopšte nisam prepoznala.

U Savezovom štabu u u Džordžiji su se nalazile desetine agenata,
u Kanzasu ih je bilo još više. Trebalo je da pretpostavim da će Džarvin
i ostali dovesti svakoga ko je na njihovoj strani kako bi skinuli
Olbana.

Mogla sam da osetim miris alkohola i začine iz hrane koju je jeo
sinoć za večeru. Mora da je krenuo u prostorije za agente na prvom
nivou, ali je to zaboravio istog trenutka kada nas je ugledao. Čupava
plava kosa mu je pala u oči kada ga je trgla naša iznenadna pojava.
Lenji, glupavi osmeh se pretvorio u mrki pogled.

„Zašto, kog đavola, nisi u krevetu?” pitao je, pa posegnuo da me
uhvati. Bila sam brža, odalamila ga drškom pištolja po licu i povukla
ga nazad na stepenište. Džad je uhvatio vrata pre nego što su se
zalupila, pa nastavio da vidi kroz prorez kako bi osmatrao hodnik.

Ulazak u um pijanog čoveka je bilo kao da kašikom kopam po
pudingu. Jedini izazov sa kojim sam se susrela bilo je da zapravo
nađem ono što sam tražila u velikom čvoru misli koje su se prelivale
jedna u drugu.

„Ru!” prošaputao je Džad. „Hajde!”
Ako je sećanje ovog čoveka bilo dobro, bilo je još agenata na
ovom spratu. Većina ih je bila u ambulanti, ali je jedna, sigurno, bila
postavljena između vrata dve spavaonice.
Odvukla sam agenta do stepenica, izbegavajući Klensija koji je
stajao i ćutke nas čekao. Ugurala sam čoveka u ćošak i lišila ga noža
koji je nosio u zadnjem džepu.
„Ostani iza mene”, rekla sam Džadu, pogleda prikovanog za

Klensijevu figuru koja se pojavljivala pa nestajala u senkama. „Sve
vreme.”

I dalje nije bilo struje, a hodnik je bio poput mračnog tunela kroz
koji smo pokušavali da se probijemo. Duž ivica poda su bile
postavljene fosforescentne trake, kao i oko kvaka i ključaonica, ali sve
to zajedno nije predstavljalo ni delić svetla koje bi bacala moja
baterijska lampa da sam mogla da je uključim.

Brojala sam kvake dok smo hodali. Jedna, dve, tri...
Ovo će zaprauo da upali.
...četiri, pet.
Molim te, upali.
Agent koji je bio postavljen ispred vrata - agent Klarkson - mi nije
bila nepoznata. Bila je visoka, mršava, tamnih crta i gajila je ljubav
prema borbi nožem u kojoj je već godinama bila tri koplja ispred
svih.Toliko se borila da postane stariji agent da se njeno
samopouzdanje iskrivilo u očaj, a onda odatle u frustrađju koju je
mogla da iskaljuje jedino na onima ispod sebe: nama. Bila je sušta
suprotnost Kejt na svaki mogući način, ali to do sada nije bilo bitno.
„Andrea”, pozvala sam je tiho. „Andrea?”
„Šel?” rekla je. „Je l’ već vreme? Mislila sam da je buđenje u
pet?”
Na nekih dva metra od mene, sa leve strane se dogodio niz naglih
pokreta. Nisam mogla da joj uhvatim pogled kako bih je onesposobila
na taj način, ali sam istog trenutka kada sam osetila miris deterdženta i
blago komešanje toplog vazduha ispružila ruku, pa je dohvatila njom
preko grudi.
Pištolj joj je glasno tresnuo o pod, ali joj je telo ostalo opušteno i
tiho jer sam joj u glavu ubacila sliku nje kako seda i pada u dubok san.
Pala je na mene, a ja sam je polako spustila na pod.
Džad je protrčao pored mene, pravo ka muškoj spavaonici. Ja sam
se uhvatila za kvaku ženskih vrata, istih onih koja sam otvarala bez
razmišljanja mesecima, i ušla unutra, pa zatvorila vrata tiho za
Klensijem. Upalila sam baterijsku lampu.

„Ustaj...” počela sam, obasjavši najbliži krevet na sprat. Soba nije
bila velika. Bilo je potrebno da u njoj spava samo dvanaest devojaka,
iako je uvek bio krevet viška skroz de-sno uza zid, za slučaj da Savez
pronađe još neko dete. Krevet koji smo Vida i ja delile, u zadnjem
desnom uglu, je bio uredno namešten, sa čaršavima zategnutim preko
dušeka sa Vidinom vojničkom preciznošću. Svi su izgledali kao... kao
da...

Kao da niko nije ostao da spava u njima.
Prekasno.
„Da te nisam čula”, upozorila sam Klensija. „Jednu jebenu reč da
nisam čula.”
Buljio je u prazne krevete na sprat pred sobom, hladnog izraza
lica, ali je ostao u tišini.
Osetila sam kako mi kolena klecaju, ponesena osećajem da mi se
srce spustilo u želudac. Prekasno.
Te devojke, sve one... one su bile... bile su...
Pritisla sam dlanovima čelo. Udarala sam se, iznova i iznova, dok
mi se vrisak peo u grlo. O Bože. Svi oni.
Prekasno.
Otvorila sam naglo vrata, dozvolivši Klensiju da se probije ispred
mene dok smo se kretali ka muškoj sobi. Džad neće moći da se
suzdrži... neće mu pasti na pamet da mora da ostane tih... probudiće
celu bazu...
Dok je soba za devojke bila hladna i mračna, ova je bila ispunjena
svetlom prenosivih lampi i prirodnom toplotom dvadesetoro dece,
budnih, obučenih i zguranih na krevetima na sprat.
Pogleđom sam preletela preko njihovih lica pa se zaustavila na
maloj gomili oružja koja se nalazila pred Džadovim i Nikovim
nogama nasred sobe.
„Ne, ne, ne!” vikao je Niko. „Šta vi radite ovde?”
„Rekao sam ti: došli smo po vas”, odgovorio je Džad. „Šta se ovde
kog davola događa?”
„Mislila sam da znaš njihove planove”, rekla sam, „o bombama i

logorima? Stvarno si mislio da nećemo doći da vas izbavimo nakon
što nam je tvoj prijatelj rekao šta se dogodilo ovde?”

Klensi je nastavi da istim, nečitljivim izrazom lica posmatra sobu.
„Naravno da sam znao!” Niko je zastenjao. „Komunicirali smo
četerom sve vreme. Nije trebalo da dolazite ovamo! Rekao sam mu da
vas obavesti da se ne vraćate dok ne bude bezbedno! Do sutra!”
„Šta kog đavola?” rekla sam, okrećući se ka Klensiju. „Kakvu ti to
igru igraš?”
Lica oko mene su delovala zbunjeno otprilike koliko sam se ja
osećala. „Kome se obraćaš?” Pitao je Džad, okrećući se okolo.
„Njemu!” prasnula sam, iznervirana. Pokušala sam da zgrabim
Klensija pre nego što bi iskliznuo kroz vrata. „Kome drugom?”
„Ru...” izgovorio je Džad, razrogačenih očiju, „tamo nema
nikoga.”
„Klensi je...”
„Klensi?” rekao je Niko. „On je ovde? Došao je?”
„Evo ga ovde”, rekla sam, posegnuvši za njegovom rukom. Prsti
su mi prošli kroz nju, klizeći kroz hladni vazduh. Njegov lik se
zatalasao, počeo da treperi.
Pa izbledeo i nestao.
On je... Mozak mi se sledio od naleta panike. Nisam mogla da
završim misao.
„Nisam video kada je pobegao”, rekao je Džad. „Da li ga je Vida
povela sa sobom da isključe kamere...? Ru?
„Kamere su već isključene! Hakovali smo program pre nekoliko
sati!” rekao je Niko.
„Moramo da ostanemo ovde”, jedan od klinaca je dodao. „Rekli su
nam da ostanemo svi u jednoj sobi dok ne bude sve gotovo. Poranili
ste.”
„Dok šta ne bude gotovo?” pitao je Džad. Jedva da sam mogla da
ih čujem od šuštanja krvi u ušima. „Šta se dešava u šest?”
„Tada Kejt i ostali dolaze da nas odvedu.”

29

SVE JE BIO TRIK.
„Okej...” rekla sam, u pokušaju da neku od hiljadu misli koje su
mi proletale kroz glavu pretočim u reči. „Okej... samo treba...”
Bio je tu. U tunelu je bio tu. Ušao je sa nama. Ako je hteo da
pobegne, zašto to nije uradio ranije? Klensi je mogao da utiče na više
od jedne osobe. Mogao je da nas sve prevari tako što neće ni izaći iz
aviona. Ali je to ipak uradio. Lično sam ga odvukla niz stepenice,
osetila kako mu se puls ubrzava kada sam ga gurnula ka merdevinama
u tunelu. Zašto onda nije pobegao? Napolju je bilo podjednako
mračno...
„Šta da radimo?” pitao je Džad.
Zato što mu je bilo potrebno da ga uvedem ovde. Pre nego što se
Kejt i ostali vrate.
„Morate da ostanete ovde gde je bezbedno”, brbljao je Nik. „Ako
izađete tamo...”
Opet sam mu dozvolila da me izigra.
„Rubi... Ru!” Džad me je zgrabio za rame, okrećući me prema
sebi, što me je nateralo da prekinem da zurim u pukotinu na zidu. Oči
i kosa su mu bili podivljali, a njegove pegice su se preklapale na mapi
koju sam tek skoro naučila da čitam. Bio je nervozan, ali nije bio
uplašen. Bilo je dobro imati takvog Džada pored sebe.
„Idi dole i dovedi Bucka i Lijama ovamo”, rekla sam mu, „ali se
vrati ako pomisliš, čak i na trenutak, da bi mogao da budeš uhvaćen.
Jasno?”

Klimnuo je glavom nestrpljivo.
„Vida će biti ovde za par minuta”, rekla sam ostalima. A
verovatno će biti oduševljena kada bude saznala da sam je poslala da
isključi kamere koje ionako nisu radile. „Kada se njih četvoro budu
vratili, pomerite krevete i zabarikadirajte vrata. Niko više ne ulazi.”
„A šta ćeš ti?” pitao je Niko.
„Idem da se postaram za tvog prijatelja”, odgovorila sam, u nadi
da će moj glas moći da objasni u kakvu nas je zbrku Nikova izdaja
uvalila.
„Trebalo bi da krenem sa tobom...” prošaputao je Niko. „On je
ovde? Stvarno?”
Videla sam taj pogled stotinu, ma hiljadu puta u Ist Riveru -
obožavanje razrogačenih očiju od strane nekoga ko, ili nije imao
predstavu kakva se zmija krila ispod Klensijeve kože ili nekoga ko je
bio dovoljno iščašen da ga jednostavno nije bilo briga. Pomislila sam
na Oliviju i način na koji je mrzela sebe kada je izgovarala njegovo
ime. Negovala sam svoj bes prema Niku od trenutka kada nam je
Klensi rekao da mu je on odavao informacije sve ovo vreme, puštajući
ga da se pretvara u misli poput one da mu nikad neću oprostiti. Ali
kada sam ga posmatrala u tom trenutku, zaboravila sam sve. Bol u
srcu je uklonio svaku trunku besa, ogolivši shvatanje koliko je taj
klinac ispred mene bio uništen. Njegova paranoja, nervozni ispadi,
promene raspoloženja i ćutljivost. Naravno da je Klensi bio njegov
heroj. Spasao ga je iz pakla previše užasnog i za noćne more.
„Da li ti je postavljao pitanja o Štabu u poslednje vreme?” pitala
sam. „O određenim dosijeima ili ljudima...?”
Sudeći po načinu na koji su mu se usne izvijale, bilo mi je sve
jasnije da će njegova lojalnost Klensiju da pobedi nad činjenicom da
je Klensi lagao i doveo nas ovamo uprkos njegovom upozorenju da to
ne radi.
„Dao mi je listu reči i ljudi koje bi trebalo da tražim”, rekao je
Niko. „Bilo ih je mnogo... Jedna od njih se pojavila pre nekoliko
nedelja u sistemu. Agent po imenu Profesorka.”

Osetila sam kako mi se telo grči. „Profesorka? Jesi li siguran?”
„Ta agentkinja je radila nekakvo istraživanje u našoj bazi u
Džordžiji - samo se iznenada pojavila na jednom od poverljivih
servera pre par nedelja. Mislim da je znao ko je u pitanju jer je tražio
lokaciju baze.”
Šta je onaj savetnik rekao kada je ušao u Olbanovu kancelariju pre
nekoliko nedelja? Nešto o situaciji u Džordžiji sa Profesorom... i
projektu po imenu Duboki Sneg.
„A šta je sa informacijama o Štabu ovde?”
„Pitao je za razne tunele i o restrikcijama...” rekao je Niko
usporeno.
„Šta još?” nastavila sam da ga ispitujem. Bila sam svesna da sat
otkucava, iako on nije bio. „Šta u vezi sa restrikcijama?”
„Želeo je da saznam da li restrikcije isključuju stvari kao što su
električne brave i skeneri rožnjače...”
Okrenula sam se na prstima, odbacila Džada u stranu pa otvorila
vrata i otrčala niz hodnik. Tačke su mi se pojavljivale pred očima dok
su pokušavale da se naviknu na pomrčinu. Brojala sam kvake dok sam
trčala. Kretala sam se spoljnom ivicom prstena, jednim okom
proveravajući tamne prozore ambulante na desnoj strani. Čak se ni
svetlost mašina nije probijala kroz njih.
U stvari, jedino svetlo koje sam videla na čitavom drugom nivou
bila je baterijska lampa među Klensijevim zubima dok je kopao po
fiokama u Olbanovoj kancelariji.
Sve elektronske brave i skeneri rožnjače jesu bili na pomoćnom
agregatu i obično bi to bilo dovoljno da zadrži čak i Klensija napolju,
da su i dalje stajali na vratima. Neko je uzeo nešto - pajser, sekiru ili
malu eksplozivnu napravu - i razneo ih na taj način.
Skliznula sam napred, odškrinuvši vrata još malo dok sam
izvlačila pištolj iz pojasa farmerki.
Klensi je trijumfalno uzdahnuo kada je izvukao crvenu fasciklu sa
mesta gde je bila zarobljena među stotinama drugih. Nije gubio vreme
na listanje stranica, pa se okrenuo ka Olbanovom stolu. Neko ga je već

prevrnuo na stranu kada je pretresao celu kancelariju. Iskoristio je
jednu od širokih, pljosnatih nogu da na nju spusti fasciklu i oslobodi
ruku za baterijsku lampu. Izraz lica mu je bio bolno znatiželjan da sam
na trenutak pomislila da će mu se nešto desiti.

„Jesi li pronašao ono što si tražio?”
Klensijeva glava se podigla u trenutku kada je rukom gurnuo
fasciklu sa stola u metalnu kantu za đubre. Na sekund se bes borio sa
ogorčenošću na njegovom licu, ali se na kraju zadovoljio razarajućim
osmehom dok je posmatrao cev pištolja.
„Jesam, ali... mislim da ti imaš važnije stvari o kojima treba da
brineš?” Glas mu je postao znatno grublji. „Na primer druge ljude
daleko važnije od mene?”
Pokazao je glavom ka drugom kraju Olbanove kancelarije, a pre
nego što sam se okrenula, osetila sam metalni miris tople, lepljive
krvi. Tik izvan mog vidnog polja videla sam njih dvojicu na podu.
Bucko je ležao na podu, zgužvan poput jesenjeg lista koji čeka da ga
vetar otkine sa drveta. Lijam je ležao preko njega, a lice mu je bilo
boje leda. Gledao me je, gledao praznim očima koje su bledele iz
svetloplave u prazno-sivu. Ruka mu je bila prebačena preko Bucka,
kao da je pokušao da ga zaštiti, a sada je ta ista ruka koja me je držala
tako nežno... sada je ležala u bari tamne tečnosti koja se prolivala po
betonskom podu.
Pištolj mi je iskliznuo iz ruke.
Klensi je obišao oko Olbanovog stola, posmatrajući me sa blagim
osmehom. Ubacio je nešto što je izgledalo kao upaljač u kantu za
đubre.
Nije bilo stvarno. Pokušavala sam da te reči urežem u svoj um.To
nisu oni. Naterala sam se da pogledam ponovo.
Stvarno pogledaj, koliko god slika bila užasna. Buckove naočare
bile su zlatne, a ne srebrne. Lijamova kosa je bila duža nego što je
sada - Klensi očigledno nije proučavao način na koji mu se kosa
uvijala na krajevima kao ja.
Bila je to bolno slična, gotovo besprekorna imitacija. Ali to nisu