Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

kandžama svakog otkrivenog delića kože. Pokušala sam da ubrzam
svoj trk, dok sam treptanjem sklanjala suze i pahulje snega, ali Džad
se i ovako mučio da održi korak. Komadi leda su nam pucali pod
nogama, grane skrivene ispod starog snega su se lomile dok sam
gazila između stabala koja su razdvajala kuće od zgrada. Južno, južno,
južno - samo treba da nastavim da idem na jug i naći ću dvorište
Harvarda, demonstrante i izlaz iz svega ovoga. „Meta uhvaćena.
Mandarino, da li je teren čist?”

Džad je poskočio ka meni gonjen divljim strahom, ali sam
odmahnula glavom umesto upozorenja.

Robov glas mi je skliznuo niz kičmu poput šibice niz šmirglu.
Vatra koju je zapalio je bila mala, ali je uspevala da progori kroz
čvrstu kontrolu koju sam imala nad svojim glasom. „Oh, da”, rekla
sam nakon što sam prstom pritisla svoj komunikator. „Obala je čista.”

Znala sam tačno u kom trenutku je Rob otvorio vrata ambulantnih
kola, sekund u kome je shvatio da nas nema. Njegov glas je zamro,
čak i kada su Štab i Barton tražili da ažurira svoj status. Mogla sam da
zamislim njegovo bledo lice, kako ubrzano dobija ljubičastu boju u
pokušaju da zadrži napad besa. Sićušni osmeh mi je izvio uglove
usana. Nije mogao da me pozove preko radija, jer bi na taj način
otkrio da nas je izgubio. Posao čuvara je, pre svega, bio da vodi računa
o čudacima pod svojom zaštitom.

„Manda...” Rejnolds je pokušao da kaže, ali je nagio odsečen.
„Zdravo, Robe”, rekla sam dubokim, ravnim glasom. Videla sam
svetlost velike vatre u dvorištu, narandžaste nijanse su oživljavale
nebo. Džad me je uhvatio za leđa jakne, dugim prstima je uvijao meku
kožu od koje je bila napravljena u pokušaju da održi korak sa mnom.
Sneg je padao sve jače. Navukla sam kapuljaču duksa koji sam nosila
ispod, nagurala ruke dublje u džepove i prešla poslednju ulicu. „Imam
pitanje za tebe.”
„Ru”, prošaputao je Džad. „Šta to radiš? Gde smo pošli?”
„Mandarino, ostavi svu komunikaciju koja nije u vezi sa misijom
za kasnije”, čuo se Bartonov glas.

Odlično. Htela sam da i on čuje. Htela sam da svi čuju šta imam da
kažem.

Prsten koji su činili policajci i pripadnici Nacionalne garde je
probijen, a demonstranti su prolazili pored njih, čvrsto stiskajući
znakove u rukama, dok su neki udarali u bubnjeve. Ponoćni marš,
rekla bih, iako nisam imala pojma o čemu se radi. A sudeći po
raznolikosti znakova koje sam viđala, ni oni nisu bili baš najsigurniji
zašto protestuju. Novi predlog zakona koji je ljude prisiljavao na
službu u PSS-u? Nevoljnost predsednika Greja da pregovara sa
Vladom Zapadne obale? Opšte stanje užasa koje se širilo poput otrova
čitavom zemljom, kao zagađenje Los Anđelesom?

Većina lica oko nas su bila mlada, ali nisu bili tinejdžeri. Dobar
deo univerziteta i koledža u Americi je privremeno zatvoren zbog
nedostataka sredstava, ali ako je njih nekoliko i dalje imalo novca da
radi, sigurna sam da je Harvard bio jedan od njih.

MI SMO TVOJE UMORNE,TVOJE SIROMAŠNE,TVOJE
ZBUNJENE MASE... pisalo je na znaku pored mene.

Pustila sam ih da odmaknu malo ispred nas, htela sam da ostavim
dovoljno prostora da ostali imaju manje šanse da čuju skandiranje
preko radija. Čekala sam dok se trg nije malo raščistio, pa dodirnula
taster kako bih aktivirala mikrofon.

„Samo želim da znam - kako su se zvali?”
„Mandarino.” Robov glas je bio napet, zvučao je kao da mu
ponestaje daha. „Nemam pojma o čemu...”
„Mandarino, prekini...” ni ženski glas iz Štaba nije zvučao
preterano srećno zbog mog ponašanja.
„Šta se kog davola dogada, Staratelju?” Barton je i dalje slušao.
„Ono dvoje dece koje si izvukao iz onog logora, one noći kada
smo se upoznali”, rekla sam, očiju prikovanih za mladog momka sa
dredovima koji nam je svima pokazivao da nastavimo napred. „Dečak
i devojčica. Sigurna sam da ih se sećaš - mora da je bilo potrebno
mnogo truda da ih izvučeš, da ne pominjem da im vežeš ruke i noge
onako.”

Džad je blenuo u mene, njegove tamne obrve su se spojile na
zbunjenom licu.

„Uopšte mi nije jasno zašto. Izvukao si ih, pa ih onda ubio u toj
uličici i ostavio tamo - zašto? Koja je poenta? Šta su rekli ili uradili da
te toliko razbesne? Ta devojčica te je preklinjala. Nije htela da umre,
ali si je izvukao iz tog logora i pogubio. Tom dečaku nisi čak ni
skinuo masku.”

Stegla sam pesnice kako bih naterala ruke da prestanu da se tresu.
Baš tog trenutka se iznenada Olbanov isprekidani glas pojavio u
mojim ušima.

„Šta sve ovo treba da znači?” Duboko je udahnuo. „Naređujem
vam oboma da se susretnete sa vođom. Ako ne želite da se vratite u
Štab sa starateljem...”

„Ne vraćamo se u Štab”, rekla sam, „dok on ne bude zauvek
odstranjen odatle.”

Ovo je bila opasna igra; ako Olban zagrize mamac i šutne Roba, i
dalje postoji solidna šansa da će ostatak njegovog krvožednog čopora
uzvratiti preostaloj deci u Štabu. Ali - ali - sada kada Olban zna da je
Rob neprijateljski nastrojen, on i njegovi agenti kojima veruje će biti
na oprezu da primete takav stav, bar u narednih nekoliko nedelja.
Džarvin i ostali zaverenici će se osećati bezbednije znajući da je Džad
daleko i da ne može da ih ocinkari. A meni nije potrebna večnost - par
nedelja i vratiću se sa svime što mi je potrebno da ih izbacim napolje.

„Robe, slušaj, samo želim da znam njihova imena. Želim da znam
da li si se uopšte pomučio da ih pitaš pre nego što si ih pobio.”

„Je l' ti misliš da je ovo i gra? Prestani da lažeš, prokletnice!
Kada te pronađem...”

„Nadaj se da me nikada nećeš pronaći”, rekla sam, a svaka reč je
bila ledena. Nisam ni morala da zatvorim oči kako bih videla lice te
devojčice. Osećala sam kao da hoda pored mene, otvorenih očiju,
zauvek prikovanih na cev pištolja i ruku koja ga je držala mirno. „Zato
što će ono što ću ti uraditi biti mnogo gore od metka u glavu.”

Nisam želela da čujem odgovor na to. Iščupala sam radio iz uva i

bacila ga, pustivši da ga izgaze u paramparčad stopala koja su išla za
mnom. Pokazala sam Džadu rukom da me prati, pa potrčala da se
priključim demonstrantima. Ponela nas je bujica ljudi koja se slivala
čitavom širinom avenije Masačusets. Laktali su me sa svih strana -
ruke su letele okolo, ljudi su vrištali i urlali, a ja se mesecima nisam
osećala bezbednije. Bacila sam pogled preko ramena kada me je masa
povukla unapred, u potrazi za Džadovim bledim licem - bio je tu,
razrogačenih očiju, obraza i nosa ružičastih od ledene hladnoće.
Ispunjavao me je osećaj nadiruće snage i kontrole. Izvukla sam nas, a
sada niko nije ni tragao za nama.

Osetila sam kako me Džad ponovo hvata za leđa jakne i vodi nas
napred, u masu koja se razlivala ulicama. Bubnjevi pred nama su
oživeli u žestokom ritmu, i po prvi put sam osetila da me hvata panika.
Učinilo mi se da me neko otpozadi doziva po imenu, ali čak je i
skandiranje demonstranata bilo nadjačano besom koji me je obuzimao.

Rulja oko mene je i dalje rasla, što su dalje odmicali niz ulicu, sve
više su upadali u trans od uzbudenja. Jedan te isti ritam im se svima
orio u venama, Još, još, još, još. To je bila jedina stvar koja ih je
spajala. Jedna jedina stvar koju su svi želeli - još hrane, još slobode,
još novca, još.

Shvatila sam gde smo se uputili gotovo istog trenutka: nazad u
sam centar Bostona. Pred nama je bio most avenije Masačusets - kao i
poznata plavo-crvena svetla policijskih automobila koji su ga
blokirali.

Demonstranti se nisu zaustavili.
Pred njima su stajale desetine policajaca u opremi za
demonstracije, Nacionalna garda je nišanila u njih, ali niko od
demonstranata nije prestajao da maršira unapred. Osetila sam kako mi
se stopala usporavaju i da me napred gura nezadrživi talas ljudi.
Policajac, koji se nalazio u centru zbivanja, stari čovek sede kose
koji nas je sve gledao sa visine, podigao je megafon. „Ovde narednik
Bauers iz Bostonske policije. Kršite Opšti zakon države Masačusets,
član dvesta šezdeset i šest, odeljak sto dvadeset, za koji je propisano

hapšenje. Nezakonito ste se okupili. Zahtevam da se istog trenutka
mirno raziđete. Ako se istog trenutka mirno ne raziđete, bićete lišeni
slobode. Ovo je poslednje upozorenje.”

Nisam videla prvi kamen koji je bačen. Nisam čak videla ni drugi
ni treći. Ali sam čula zveket njihovih udaraca o providne štitove
policajaca.

„Onda pucajte!” neko je povikao. „Pucajte! Pucajte! Pucajte!”
Devojke oko mene su počele da skandiraju. „Potegni, potegni,
potegni!” je bilo jedino drugo skandiranje koje se čulo.
Zakoračila sam unazad, laktajući se kroz konstantni pritisak horde
ljudi. Želeli su da policija otvori vatru na njih? Da bi dokazali nešto
ili...
Da bi sve to uhvatili kamerom. Videla sam gomilu uređaja koje su
čvrsto stiskali krutim, smrznutim prstima. Pahuljice su se lepile za
staklaste objektive kamera koji su pomno pratili svaku kamenicu,
grudvu ili ciglu koja je poletela ka uniformisanim muškarcima i
ženama. Sagla sam se, držeći ruke iznad glave dok sam se probijala ka
zadnjem delu stada. Zalutali lakat me je dohvatio po potiljku, dovoljno
da me trgne iz izmaglice u koju su mi misli zapale.
Posegnula sam rukom iza sebe, uhvativši Džadovu ruku dok sam
se okretala - ali osoba koja je držala moju jaknu je bila niska
azijatkinja sa debelim crnim naočarima, koja je bila prepadnuta što me
vidi koliko i ja što se ona tu nalazila.
„Izvini!” povikala je. „Mislila sam da si moja prijateljica...”
Dođavola. Vrtela sam se okolo, pretražujući pogledom ljude u
gužvi oko sebe. Gde je on?
Pucanj je bio jedina stvar koja je uspela da se probije kroz
skandiranje, jedina stvar dovoljno glasna da ih ućutka.
I devojka i ja smo poskočile unazad, ali su nas u stranu grubo
odgurnuli ljudi koji su i dalje marširali unapred. Možda je neki
policajac ili vojnik pomislio da će pretnja vatrenim oružjem raspršiti
masu, međutim itekako je loše procenio bes koji je pokretao ove ljude.
Demonstranti sa čela kolone su očigledno bili navikli na ovakvo

kinjenje od strane organa reda. Bacila sam pogled preko ramena: vršili
su pritisak na providne štitove koji su im blokirali put, tabanali preko
hauba policijskih automobila. Najbaksuzniji među njima su
zaustavljani, bacani na zemlju i bivali prebijani palicama.

„Džade!” povikala sam, dok su mi od osećaja krivice klecala
kolena. „Džade!”

Prvi suzavac je zlurado zašištao kroz vazduh, ali ni to nije bilo
dovoljno da zaustavi masu. Samo ih je naterao da potrče prema
policajcima. Osetila sam kako neko pokušava da me uhvati za ruku i
privuče me sebi kako bismo se zajedno suočili sa suzavcem, ali sam se
otrgla.

Loš plan, pomislila sam, gušeći se otrovanim vazduhom. Loš, loš,
loš plan, Rubi.

Pukom srećom sam ga primetila u tom trenutku; okretala sam se
na drugu stranu, ali sam uhvatila čupavu kosu krajičkom oka samo na
trenutak.

Plava bolničarska jakna je lepršala na vetru, a jedan rukav joj je
bio iscepan. Džad je stajao na prstima, jednom rukom je stiskao
najbližu banderu kako bi se zadržao u uspravnom položaju, a drugu je
držao u blizini usta i vikao, „Rubi! Ru!” iznova i iznova.

Videla sam kako strah hrani napetost i pretvara je u haos. Džadov
oblik je nestao iz vidokruga, usisan u oblak suzavca, sakriven
iznenadnim stampedom tela koja pokušavaju da pobegnu od pušaka,
od dima, od mosta. Ljudi su vrištali, a paljba nije prestajala. Pojavili
su se i novi zvukovi, helikopter je lebdeo nad nama i osvetljavao nas
reflektorom. Kovitlac koji je pravila njegova elisa je rasterala jedan
deo dima, raščistivši put Nacionalnoj gardi da pojuri ka nama. Po prvi
put, primetila sam da u masi ima i crnih uniformi.

Da je noć bila vedra, da mi oči nisu bile pune suza, da sam mogla
da čujem bilo šta osim bubnjanja sopstvenog srca u ušima, sigurno bih
to ranije primetila. Vazduh kao da mi je vibrirao na koži, a ozon sam
namirisala trenutak na-kon što je bilo prekasno da bilo šta uradim po
tom pitanju.

„Džade, nemoj!”
Niz uličnih svetiljki na ovom delu puta je počeo da zuji, njihova
narandžasta svetla su se za trenutak pretvorila u užareno belu pre nego
što su eksplodirala, zasuvši staklom i varnicama već prestravljene
demonstrante.
Nisam sigurna da je bilo ko shvatio šta je Džad zapravo, ne dok se
svetla sa obližnjih zgrada nisu uključila nakon meseci ili godina
mrklog mraka.
Stigla sam do njega trenutak pre pripadnika Nacionalne garde i
njegove puške, tako što sam se bacila ramenom na njegove grudi i
oboje nas oborila na zemlju. Udarac mi je izbio vazduh iz pluća, ali
sam uspela da se pridignem, u pokušaju da ga zaštitim od kundaka
vojnikove puške. Jedan udarac u lobanju je bio dovoljan da se
vrtoglavica pretvori u tamu pred očima.

7

ZEMLJA MI JE ZVECKALA POD OBRAZOM, A TIHI ZVEKET JE samo

naglašavao tupi bol u glavi. Osećaj se polako vraćao u udove. Duboko
sam udahnula, u pokušaju da gutanjem sklonim ukus gvožđa i soli sa
suvog jezika. Ućebana kosa mi se zalepila za vrat. Pokušala sam da
podignem ruku i sklonim je u stranu, međutim shvatila sam da su mi
ruke bile zarobljene iza tela, a nešto oštro mi se usecalo u kožu na tom
mestu.

Ramena su me bolela dok sam se izvijala da se namestim na
štrokavom podu kombija. Ovde pozadi je bilo mračno, ali s vremena
na vreme bi bljesak svetlosti prošao kroz metalnu rešetku koja je
razdvajala prednja sedišta od ostatka vozila. Taman toliko da primetim
da su uniformisani vozač i čovek koji je sedeo pored njega bili
obučeni u crno.

Prokletstvo. Otkucaji srca su mi bubnjali u ušima, ali nisam
osećala strah, bar ne dok nisam videla Džada kako uspravno sedi na
jednoj od klupa, vezanih ruku i zapušenih usta.

Iako su mi PSS-ovi vezali ruke, nisu mi zapušili usta iz samo
njima poznatog razloga - verovatno zato što sam bila u nesvesti, na
čemu sam im bila zahvalna. Žuč mi se pela i žarila grlo, a jedini način
da čitavu scenu učinim gorom bio je da se ugušim sopstvenom
povraćkom. Mogla sam da osetim kako napetost u meni ključa u
sporom ritmu dobre stare Ne opet, ne opet, ne mogu da se vratim
tamo, ne opet.

Smiri se, naredila sam sebi. Takva nisi ni od kakve ko-risti. Saberi

se.
Nisam mogla da nateram vilicu da se pokrene, da kažem bilo šta

što bi privuklo Džadovu pažnju. Trebalo mu je par dragocenih
trenutaka da primeti da sam se probudila, a kada je primetio, čitavim
telom se iznenađeno cimnuo. Pokušavao je bezuspešno da ramenom
izbaci tkaninu iz usta. Odmahnula sam glavom. Ako ćemo nešto da
radimo, moraćemo da budemo tihi.

Džadov strah je bio stvarna, živa stvar. Lebdeo je oko njegove
glave i ramena, crn i pun gromova. Odjednom je počeo da se silovito
trese. Zabacivao je glavu, u očajničkom pokušaju da usisa vazduh u
pluća.

Ima napad panike. Misao u mojoj glavi je bila tiha, sigurna, i
iznenadilo me je koliko je odlučnosti odjednom teklo mojim venama.

„Sve je u redu”, prošaputala sam, nadajući se da me momci u
prednjem delu neće čuti od buke koja je dopirala sa radija. „Džad,
pogledaj me. Moraš da se smiriš.”

Odmahivao je glavom, a sa lica sam mogla da mu pročitam misli
jasno kao da sam mu bila u glavi. Ne mogu, ne ovde, ne sada, o bože,
bože.

„Ovde sam, sa tobom”, rekla sam, privukavši kolena grudima.
Bolelo je, ali sam uspela da provučem ruke oko nogu, tako da su se
sputane šake nalazile ispred mene.

„Udahni kroz nos, duboko”, rekla sam. „Sada izdahni. Dobro si.
Sve će biti u redu. Samo treba da se smiriš.”

Bilo nam je potrebno da to uradi što pre. Misli su mi panično letele
u potrazi za najbližim logorom - možda gore na severu države
Njujork? Zar nije postojao jedan u Delaveru, u blizini nekog
napuštenog farmerskog grada? Gde smo sada uopšte?

Gledala sam Džada pravo u oči. „Smiri se”, rekla sam mu.
„Potrebno mi je da se skoncentrišeš. Moraš da zaustaviš vozilo. Da li
se sećaš Saratoge?”

Ako postoji nešto pohvalno da se kaže za Savezove metode obuke,
onda je to činjenica da su instruktori bili izuzetno kreativni. Imali su

gotovo nadljudski dobar osećaj za to u kakvim ćemo se situacijama
nalaziti, ukljućujući i vežbu koja je podrazumevala upravo ovaj
scenario. U toj simulaciji smo Vida, Džad i ja poslati na izmišljenu
misiju u Saratogu i tamo postaii taoci. Vida i ja smo uspele da se
borbom izvučemo iz kombija i obe završile „mrtve”, upucane u begu.
Instruktor Fjore nam je do detalja objasnio kako je trebalo da se
ponašamo, uključujući i to da Džad zapravo nešto uradi umesto da
samo paniči u zadnjem delu voziia.

Videla sam da duboko udiše i klima glavom.
Kada sam putovala sa Zu, najveća prepreka sa kojom se suočavala
bila je kontrola njenih Žutih sposobnosti.
Nosila je gumene rukavice najveći deo vremena koje smo provele
zajedno kako bi izbegla da sprži sve električne uređaje u kolima, ali
smo bili svedoci kada je dva puta izgubila kontrolu da bez njih
zaustavi elektricitet. Džad je, sa druge strane, bio obučen. Imao je tu
mogućnost da bude okružen drugim Žutima koji su bili voljni da mu
pomognu da nauči. Iako su njegove sposobnosti bile bar deset puta
jače nego kod druge dece oko njega, držao ih je pod kontrolom. Ona
scena na protestu malopre je bila prvi put da ga vidim da popusti, i to
u tolikoj razmeri.
Zatvorio je oči, a ja sam se otkotrljala na kolena, pokušavajući da
se pripremim za udar.
Osetila sam nalet elektriciteta, svaka dlaka na telu mi se
nakostrešila. Pucketao mi je u ušima, i zagrevao vazduh dok se nije
usijao.
Siloviti nalet elektriciteta je bio previše za akumulator. Automobil
se nije ni zatresao kada je zamro, bilo je kao da smo udarili u
nevidljivi ziđ. Dva PSS-a su vrištala zbunjeno.
Nisam baš najbolje promislila sve ovo. Automobili su bili retki na
Istočnoj obali, zbog visokih troškova održavanja i astronomskih cena
benzina. Jednostavno sam pretpostavila da neće biti drugih vozila u
blizini, da će se kombi zaustaviti, a ja naći način da onesposobim PSS-
ove jednog po jednog.

Videla sam snop bele svetlosti u isto vreme kada i PSS-ovi. Silina
udarca kamiona u prednji deo našeg kombija nas je odbacila i počeli
smo da se vrtimo nekontrolisano. Vazdušni jastuci su se otvorili uz
miris paljevine. Udarila sam u klupu prekoputa Džada, koji se kotrljao
po podu.

Kombi se popeo samo na desne točkove, i na trenutak sam bila
sigurna da ćemo početi da se okrećemo i da se tu priča završava.
Umesto toga, kombi se sručio nazad na sva četiri točka.

Kroz šištanje zadimljenog motora i salvu psovki koje su izlazile iz
usta jednog od PSS-ova, čula sam škripu guma kamiona koji se naglo
zaustavljao.

„...Flauerse, Flauerse!”
Protresla sam glavom, u pokušaju da razbistrim duplu sliku koja
mi se nalazila pred očima, dok sam rukama napipavala po podu tražeći
Džada. Nisu se zaustavile dok nisam naletela na njegov koščati zglob i
osetila da se trgao na dodir.
Živ je. Bilo je suviše mračno da vidim da li je i dalje u jednom
komadu.
„Flauerse! Prokletstvo!”
Da je u pitanju bio bilo ko umesto PSS-ova, možda bi mi bilo žao
zbog nevolja koje smo im priredili. Jedan od muškaraca u uniformi -
Flauers, rekla bih - naginjao se napred u sedištu, a vazdušni jastuk koji
se izduvavao je bio umrljan krvlju.
„Sranje!” Vozač je udarao rukama po volanu. Prelazio je rukama
po smrskanoj instrument tabli dok prsti nisu napipali radio-stanicu.
Međutim, Džad je stvarno uradio dobar posao. Sve elektronsko u
krugu od 20 metara je bilo sprženo. Čovek je pokušavao da ga uključi
pritiskom na taster, sve vreme ponavljajući, „Ovde Moreno, da li me
čujete?”
PSS se verovatno u nekom trenutku setio protokola, jer je ispružio
ruku i na silu otvorio vrata, pa iskočio na sneg. Moraće da nas
obezbedi, da se postara da budemo dobro.
Bila sam spremna za njega.

Noge su mi se tresle kao lanetu kada sam skočila preko Džadovog
ispruženog tela, da bih pre vojnika stigla do vrata. Držao je pištolj u
jednoj ruci, ali je drugom morao da otključa vrata. Obmotala sam mu
lisice oko vrata i uhvatila lice u šake pre nego što je uspeo da ispusti
iznenađeni uzdah.

Potreseni vojnik, Moreno, bio je toliko sluđen da se njegov um
nije mnogo branio. Preuzimanje kontrole nad njegovim mislima je išlo
glatko, lako, bez i najmanje naznake bola u mojoj glavi.

„Skini nam... lisice”, naredila sam mu. Sačekala sam da posegne
za mojim rukama i oslobodi ih pre nego što sam mu otela pištolj iz
ruke. Džad je ispustio blaženi uzdah kada je metalni stisak popustio.

„Okreni se i kreni peške ka Bostonu. Ne zaustavljaj se dok ne
stigneš do Čarlsa. Jasno?” Prst mi se uvio oko obarača pištolja.

„Šetam nazad do Bostona”, ponovio je. „Ne zaustavljam se dok ne
dođem do Čarlsa.”

Osetila sam Džada kako me grli s leđa, ali sam zadržala crni pištolj
na glavi PSS-a dok se udaljavao, kako sam i obučena, dok nije nestao
u kovitlacu snega, u mračnoj noći. Ruke su počele da mi se tresu, od
ledene hladnoće, nape-tosti i stresa koji je na moje telo činio pritisak
da stojim uspravno.

Vozaču kamiona je trebalo vremena, ali se konačno pojavio pored
vozačevog prozora i počeo da lupa po njemu.

„Je 1’ sve u redu? Pozvao sam pomoć!”
Pokazala sam Džadu da ostane pozadi. PSS je i dalje bio vidljiv u
daljini dok se spuštao niz auto-put, uprkos tamnoj uniformi i crnilu
auto-puta. Vozač kamiona ga je istog trenutka spazio. Brojala sam
korake kada je potrčao za njim, dozivajući, „Hej! Gde si ti pošao?
Hej!”
Kada ga je video, Džad je svukao lisice sa ruku koje su se tresle, a
one su zazvečale kada su udarile o pod kombija. Kada se vozač
kamiona okrenuo na prstima, uveliko sam ga čekala spremna,
podignutog pištolja i mirne ruke.
Njegovo lice je istog trenutka prebledelo ispod velike brade. Na

trenutak smo samo gledali jedno u drugo, dok mu se sneg skupljao u
čupavoj kosi. Jakna mu je bila karirana, jarkocrvena i slagala se sa
pletenom kapom koju je navukao koliko god je mogao. Polako je
digao ruke u vazduh.

„Deco”, počeo je, glasom koji se tresao, „o, bože... jeste li vi...?”
Džadova ruka mi je stisnula rame. „Ru...” progovorio je
nesigurnim glasom.
„Gubi se”, rekla sam, pokazavši glavom na pištolj u ruci.
„Ali... najbliži grad je kilometrima daleko.”Videla sam da se vozač
opušta, ruke su mu se spustile nazad uz bokove kada je prošao
inicijalni šok. Očigledno je pomislio da nisam sposobna ili da ne želim
da pucam u njega ako dođe do toga. Nisam znala da li da budem besna
ili zahvalna zbog toga. „Gde ste se zaputili? Da li vam treba prevoz?
Nemam mnogo hrane, ali... ali biće toplo i...”
Možda je vozač mislio da je plemenit. Džad je sigurno verovao da
je tako. Uhvatila sam ga za zadnji kraj jakne kako slučajno ne bi
iskočio iz kombija i bacio se čoveku u zagrljaj, plačljiv i pun
zahvalnosti.
Ili je možda vozač samo hteo deset hiljada dolara po glavi koje bi
dobio ako nas preda.
„Treba mi da se gubiš”, rekla sam, otkočivši pištolj. „Polazi.”
Videla sam da je hteo još nešto da kaže, ali su mu reči zapele u
grlu. Jednom je odmahnuo glavom, pa još jednom, a onda blago
klimnuo. Džad je ispustio uzdah protesta, podigao ruku u njegovom
pravcu, kao da je mogao da ga natera da ostane. Vozač se polako
okrenuo i još sporije počeo da se udaljava.
„Zašto si to uradila?” povikao je Džad. „Samo je pokušavao da
pomogne!”
Tanki sloj leda na putu se slomio kada sam skočila dole, u
potpunosti mi razbistrivši misli. Nisam imala vremena da mu
objašnjavam, ne kada je potreba za bežanjem pulsirala mojim venama.
Noć je bila duga, a gomile snega u gustoj šumi oko nas su se belele
nataknute. Morali smo da se krećemo brzo i da prikrivamo tragove.

„Mi sami sebi pomažemo”, rekla sam i odvela ga u mrak.

Daleka svetla farova dole na auto-putu nisu pomagala da nestane
čudna hladnoća koja mi je zarila kandže u srce. Nadala sam se da
ćemo naići na automobil koji bismo mogli da koristimo, ali svaki
napušteni na koji smo naišli na ovom delu puta je imao prazan
akumulator ili rezervoar. Nakon pet minuta marširanja kroz sneg do
kolena kroz obližnju šumu, prateći ivicu onoga za šta sam
pretpostavila da je masačusetski auto-put, konačno se pojavio znak za
izlaz za Njutn, Masačusets i još jedan koji mi je rekao da se nalazimo
oko osamdeset kilometara od Providensa, Roud Ajland.

Evo šta sam znala o državi Roud Ajland: nalazi se južno od
Masačusetsa. Dakle, idemo za Providens. A onda ću da potražim znak
za Hartford, jedini grad za koji sam znala u Konektikatu, a onda jedan
za Nju Džerzi. I tako će moja četiri razreda osnovne škole da me
navode duž Istočne obale, bar dok ne pronađem prokletu kartu i
prokleti automobil.

„Čekaj...” mucao je Džad, boreći se za vazduh. „Čekaj, čekaj,
čekaj...”

„Moramo brže da se krećemo”, upozorila sam ga. Vukla sam ga za
sobom sve vreme, ali ću ga nositi ako bude trebalo.

„Hej!” pustio je telo da se omlitavi, pa pao na kolena. Trgla me je
iznenadnost njegovog postupka, gotovo da sam izgubila ravnotežu.

„Hajde više!” prasnula sam. „Ustaj!”
„Ne!” povikao je. „Ne dok mi ne kažeš gde smo se kog đavola
zaputili! Barton nas verovatno traži celu noć!”
Auto-put je sa obe strane bio oivičen brdima i pokojim gustim
šumarkom, ali smo i dalje bili previše izloženi. Svaki teretni kamion
koji je prošao nas je okupao belom svetlošću farova, terajući me da se
hrabrim iznova i iznova.
Udahnula sam duboko.
,Je l’ imaš svoj panik-taster kod sebe?” pitala sam. „Džad -
pogledaj me. Da li ga imaš i dalje?”

„Zašto?” pitao je, opipavajući džepove pantalona. „Mislim da
imam. Ali...”

„Baci ga.”
Njegove guste obrve su se spojile iznad slinavog, od zime crvenog
nosa. Iskoristio je slobodnu ruku da ga obriše o kaput. „Rubi, šta se
dešava? Molim te, pričaj sa mnom!”
„Baci ga”, rekla sam. „Ne vraćamo se u Los Anđeles. Bar ne još.”
„Molim?” Džad je zvučao sitno, daleko. ,Je l’ si ti ozbiljna? Mi...
bežimo?”
„Vratićemo se - u jednom trenutku”, rekla sam, „ali pre toga
imamo još jednu, specijalnu operaciju. Moramo da nastavimo dalje
pre nego što neko dođe da nas traži.”
„Ko je naredio?” Džad je zahtevao odgovor. „Kejt?”
„Agent Stjuart.”
Džad nije delovao ubeđeno, ali je sada bar stajao na nogama.
„Treba da povratim podatke od jednog od njegovih izvora”,
objasnila sam, pokušavajući da zvučim što je više moguće misteriozno
i opasno. I upalilo je. Nervozni pogled je zamenjen zainteresovanim.
U njemu je tinjala i iskra uzbuđenja.
„Od izuzetne je važnosti za dalje Savezove operacije, ali nisam
mogla obavestim Bartona šta je pravi razlog zašto idemo. Morala sam
da se postaram da Rob više ne bude tu do trenutka kada se budemo
vratili.”
„Trebalo je da mi kažeš!” rekao je Džad. „Odmah na početku -
mogao bih da se nosim sa tim.”
„Poverljivo je. Operacija za koju su znali samo oni koji moraju”,
rekla sam, pa dodala. „I to opasna.”
„Zašto onda mene vodiš, kog đavola?” pitao je.
„Zato što će te, ako se sada vratiš, ubiti kao što su ubili Blejka.”
Osetila sam nalet srama - prikrao mi se pa me ščepao za vrat.
Odvela sam ga ne dozvolivši mu bilo kakav izbor, pa onda
pojednostavila istinu kako bi lakše progutao priču. Nisam li mrzela
Kejt zbog toga što mi je uradila istu stvar? Je l’ se i ona osećala tako

bespomoćno dok me je terala da se složim, kao ja sa Džadom sada?
Džad je ponovo usporio, pogledavši me kao da me ni-kada ranije

nije video.
„Bio sam u pravu”, prošaputao je. „Zato su me izabrali. Bio sam u

pravu”
„Da”, priznala sam. „Jesi.”
Džad je klimnuo glavom, dok mu je vilica radila u pokušaju da

ispljune reči. Na kraju je posegnuo u svoju bolničarsku jaknu i
izvukao poznati crni taster, pa ga bacio u stranu.

„Ionako je bio neupotrebljiv”, promrmljao je, oslobodivši se mog
stiska. „Spržio sam kombi i sve u njemu, sećaš se?”

Tako je. Naravno. I lokatori u njegovoj odeći su onda sigurno
sprženi.

„Dobro”, rekao je, sada snažnijim glasom. Ovo je bio Džad na kog
sam računala - onaj koji je mislio da će sve operacije biti kul kao
video-igre koje je igrao sa Blejkom i Nikom.

Ispružila sam ruku i otresla sneg sa njegove kose i ramena.
„Moraćeš da radiš baš sve što ti budem rekla, jasno? U potpunosti
nestajemo sa radara i niko ne sme da zna gde smo. Ni Kejt, ni Vida,
čak ni Niko. Ako nas nađu i privedu, upropastićemo svaku šansu da se
ova operacija završi - i da Savez postane bezbedno mesto za nas.”

Izložila sam mu detalje misije što sam brže i jednostavnije mogla.
Sve, od toga gde smo se za početak zaputili do toga šta su Rob i ostali
planirali. Dala sam mu i zrno istine: da sam putovala sa Lijamom neko
vreme, ali smo se razdvojili pre nego što me je Kejt dovela u Los
Anđeles i da od tada nisam čula za njega.

Da li bi stvarno bilo užasno da mu kažem kompletnu istinu? Bila
sam iznenađena time što je deo mene uopšte dolazio u iskušenje da
priča o tih dragocenih nekoliko poslednjih trenutaka u sigurnoj kući.
Jednostavno... nije imalo smisla komplikovati stvari tako što ću mu
ispričati detalje našeg rastanka. Htela sam da budem jedina koja živi u
tom trenutku, koja misli o njemu i koja ga sanja. A da budem iskrena,
bilo mi je potrebno da mi bespogovorno veruje, više nego ikada, da bi

ovo upalilo. Ako mu kažem šta sam uradila Lijamu, svaki put kada bi
me pogledao, Džad bi bio u strahu da ću možda i njemu to da uradim.
Ako bi uopšte mogao da se natera da me pogleda.

Ovo je bio klinac koji je sedeo pored mene tokom svakog obroka,
kada je pola Saveza bilo previše uplašeno da me pogleda u oči. Nikada
se nije trgnuo kada bih ga dodirnula, čekao bi me da se vratim sa
misije kako bi se uverio da sam dobro. Koliko god da mi je to tada
delovalo dosadno, nikada nisam ni pomislila kako bi bilo izgubiti to.
Izgubiti njega.

Džad je sve to saslušao, začuđujuće mirno za njega. Uopšte nije
reagovao kada sam mu rekla šta je na flešu koji je bio kod Lijama. Na
prvu loptu sam pomislila da je prestao da obraća pažnju, ali kada sam
stigla do samog kraja, klimnuo je glavom i prosto rekao, „Okej.”

„Šta nije u redu?” pitala sam ga. Bila sam u potpunosti svesna
koliko je to pitanje glupo zvučalo. Šta nije u redu? „Jesi li dobro? Nisi
ništa udario, uganuo, polomio?”

„Oh, ovaj, ne, dobro sam, odnosno u jednom komadu.” Kucnuo se
po temenu. „Samo sam se pitao...”

„Šta?” požurila sam ga.
„Kako je bilo ranije. Ranije-ranije, mislim.” Okrenuo se i
pogledao me. „Da li si često dolazila u susret sa PSS-ovima u svom
logoru? Pošto... si bila tako mirna. Nemoj pogrešno da me shvatiš,
kada si počela sa onim Gubi se! to je bilo baš epski, ali nisi uopšte
delovala, znaš, uplašeno.”
Obrve su mi se podigle. „Misliš da nisam bila uplašena?”
„Ni ja nisam bio uplašen!” dodao je Džad brzo. „Samo me je
nateralo da se zapitam o vremenu pre tvog dolaska u Štab...”
,Je 1’ ti to pokušavaš da me pitaš šta sam radila pre nego što me je
Kejt dovela?”
„Pa naravno!” rekao je Džad. „Svi smo se pitali - postoje glasine,
ali su delovale kao nešto u šta se teško može poverovati.”
„Stvarno.”
„Stvarno.” Pošto je primetio da ovakva pitanja vode kartom u

jednom pravcu uTišinovgrad, SAD, promenio je temu trudeći se da
prelaz bude što je moguće manje neprijatan.

„Da li stvarno misliš da su naučnici otkrili šta je uzrok?” pitao je
Džad. „Idiopatskog Ado-bla-bla-bia?”

„Idiopatska adolescentska akutna neurodegeneracija”, ispravila
sam ga. Takode poznata i kao razlog što je većina nas umrla, a ostatak
se pretvorio u nakaze. Kako je uopšte mogao da zaboravi za šta su
skraćenica ta slova?

„Da, kako god”, rekao je Džad. „O, čoveče, možeš li da zamisliš
šta bi sve Savez mogao da uradi sa tim?”

Mogla sam da čujem nadu koja se provlačila kroz njegove reči, i
osetila sam kako mi se srce malo slama. Kako sam mogla da mu
kažem da će biti pravo čudo da uopšte i nađemo Lijama, da ne
pominjem to da nam ništa ne garantuje da će fleš i dalje biti kod
njega?

„Često razmišljam o tome”, rekao je, „a ti? Ima toliko stvari koje
ne shvatam, a Kejt i ostali mi baš i nisu dali mnogo materijala, ali je
na neki način kul pomisliti da su naši mozgovi nekako mutirali.
Mislim, bilo bi neznatno više kul kada bismo saznali kako i zašto se to
dogodilo, ali je i dalje kul.”

I ja sam razmišljala o tome, dok sam bila u Tarmondu i nisam
imala ničim da se bavim osim sopstvenom bedom. Potrošila sam
nebrojene dane buljeći u donji deo Seminog dušeka, pitajući se kako i
zašto nam se bilo šta od ovoga dogodilo. Zašto su neki od nas bili
Zeleni, neki Narandžasti, a većina mrtva. Ali negde od trenutka kada
me je Kejt izvukla napolje, pokušala sam da sebe nateram da ne
mislim o tome. Bilo je važnijih stvari o kojima je trebalo voditi računa
- kao na primer preživljavanje. Ne biti ponovo uhvaćen. Lijam, Bucko
i Zu.

„Znam da je glupo, ali pokušavao sam da rešim tu zagonetku.
Nekada stvarno mislim da je u pitanju virus, a onda u nekim
trenucima... Mislim, kako može da bude virus ili bolest ako se gotovo
nigde nije proširila izvan Amerike?” nastavio je Džad. „Šta je toliko

drugačije kod nas od sve ostale dece, one koja su umrla?”
Sve su to bila logična razmišljanja. Ali su i skretala pažnju. „Hajde

da se ne zanosimo previše sada. Prvo moramo da nađemo Kolovog
brata.”

Džad je klimnuo glavom. „Čoveče, to će biti tako... čudno.
Mislim, videti ga. Sećam se kada je pobegao. Niko nije ni primetio da
ga nema dok nisu počeli da nas broje na kraju simulacije misije.”

Okrenula sam se ka njemu. „Poznaješ Lijama?”
Džad je pogledao nagore, a oči boje ćilibara su se neznatno
razrogačile. „O ne, ne baš, onako, lično. Znao sam za njega. On se
obučavao u Štabu u Džordžiji, a Vida i ja smo oduvek bili u Los
Anđelesu. Lijam je u stvari razlog zašto su svi Psi treninzi prebačeni u
Kaliforniju. Manja je šansa da neko nestane ako su svi pod zemljom,
valjda.”
Naravno. Ima smisla. Lijam nije mogao da bude u Kaliforniji. Bila
sam iznenađena koliko sam se bolje osećala od same pomisli, prijalo
mi je saznanje da nije bio nateran da živi u toj vlažnoj rupi u zemlji.
„Je l’ Lijam jedan od onih ljudi koje tražiš na PSS mreži svake
nedelje?” pitao me je. „Niko mi je to jednom pomenuo. Je l’ ćemo i
ostale da potražimo?”
Osetila sam kako mi strpljenje popušta poput tankog sloja leda na
površini snega pod našim nogama. Mislim da nije postojala šansa da
prećutim tako nešto večeras.
„To se tebe uopšte ne tiče!” prošištala sam. „Ti ne bi ni bio ovde
da nisi upao u govna do guše!”
„Znam, okej? Znam!” rekao je Džad, podigavši ruke u vazduh.
„Znam da nas ne voliš, da ne voliš Savez, da ne želiš da budeš vođa
tima, ne želiš da pričaš o sebi ili Kejt, treninzima, omiljenoj hrani ili
porodici i prijateljima. Dobro. Dobro! Čekaj... šta to radiš?”
Pomislila sam da su mi se pričinili dok smo hodali, bili su dosta
daleko, oblici koje je bilo teško razlučiti. Ali kako sam nas vodila niz
padinu narednog brda, šuma se iznenada proredila i povukla, otkrivši
malu, skučenu ulicu.

Čula sam kako Džad proklizava kako bi se zaustavio na ivici
ledene ulice u trenutku kada je primetio da su svetla u kućama bila
upaljena. Da je bilo automobila na prilazima i da su se ljudi pomerali
iza zavesa, spremni da štikliraju još jednu sredu koju su pregurali.

Čovek u izudaranom kamionetu je pokušavao da očisti ulicu,
mučeći se sa debelim slojem snega. Ponovo sam pomerila Džada iza
sebe, pogleda prikovanog za kuću direktno prekoputa nas, dok se obris
plana nazirao kroz iscrpljenošću zamagljene misli. Na prilazu je bio
parkiran mali srebrni automobil, ali još važnije, videla sam i mutni
oblik kroz mali prozor ulaznih vrata kuće.

I naravno, čim je improvizovana grtalica prošla, žena je izašla
napolje i zaključala vrata za sobom. Kosa joj je bila pepeljasto plava,
prošarana sedim vlasima. Virila je ispod smaragdne vunene kape koju
je nosila i skrivala se u crnom kaputu. Videla sam na trenutak i haljinu
koju je nosila pre nego što je zakopčala kaput. Kroj i dezen su
izgledali kao nešto što bi nosila konobarica u nekom manjem bistrou.

Vrtela je ključeve oko prsta dok je hodala, bacajući s vremena na
vreme pogled na zvezdano nebo nad sobom i sneg koji je lagano
padao oko nje. Sačekala sam da se začuje bip-bip zvuk otključavanja
vrata pre nego što sam se pokrenula.

„Hajde”, rekla sam, zgrabivši Džadovu ruku.
Žena nas je čula kako dolazimo. Leđa su joj se ispravila u naletu
panike kada je videla odraz mog lica pored svog na tamnom staklu
prozora automobila. Videla sam kako strah smenjuje zbunjenost u
njenim očima i ugrabila priliku da zavučem svoju ledenu ruku u njen
rukav kako bih stigla do tople, otkrivene kože. Mirisala je na ananas i
sunce, a um joj je sijao poput vrelog letnjeg dana. Bio je to kratak
dodir - sve se odigralo toliko brzo da nisam čak ni osetila uobičajeni
nalet njenih sećanja. Nisam čak ni bila sigurna da sam uspela da je
zgrabim dok nije polako trepnula, mutnog pogleda.
„Uđi u auto”, rekla sam Džadu, pogledavši ga preko ramena.
Stajao je iza mene, širom otvorenih usta. „Imamo vozača.”
Prednosti prisiljavanja nekoga da nas vozi su bile dvojake: nije

mogla da prijavi ukraden automobil i, što je bilo još važnije, mogla je
da plati putarine i pomogne nam da se provučemo kroz bezbednosne
punktove koje su policija i Nacionalna garda postavljale na obodima
gradova. Nakon par trenutaka razmišljanja, naterala sam je da nas
odvede do najbliže stanice sa koje bismo mogli da otputujemo. U
savršenom svetu bi Amtrak vozovi, sa svim onim silnim linijama i
dalje bili u funkciji, ali ekonomski krah je uradio sve da otkrije mane
tog sistema, pa su prestali da postoje nepunih godinu dana nakon
njega. Sada je Vlada uspostavila dva električna voza koji su išli dva
puta gore-dole Istočnom obalom, uglavnom da bi prevozili pripadnike
Nacionalne garde, PSS-ove i senatore. Elit ekspres, kako su imali
običaj da ga zovu, a cena karata je odgovarala tom imenu.

Putovanje vozom će biti mnogo veći rizik nego vožnja
automobilom, ali nisam mogla da se otresem grozomorne slike nas,
koji stajemo svakih petnaestak kilometara da bismo krali gorivo.Tako
nešto bi nam samo oduzelo još vremena koje nemamo. Moglo je da se
potrefi da imamo sreće i naletimo na gotovo prazan voz, bar na
nekoliko stanica. Ako bude izgledalo suviše opasno ili se tamo nađe
veliki broj ljudi koji bi možda postavljali pitanja, uvek možemo da
izađemo ranije. Imala sam svoje načine kako da nas nateram da
nestanemo.

„Uključi radio, molim te”, rekla sam. Jednu od novijih stanica.”
Džad i ja smo čučali iza dva prednja sedišta, sklupčani u praznom
prostoru za noge između njih i zadnjeg sedišta. Položaj u kome sam se
nalazila je bio jako neprijatan jer sam sve vreme morala da je držim za
ruku kako se veza među našim umovima ne bi prekinula. Možda je
Klensi ovako došao do toga da mu nije potreban fizički kontakt sa
osobom - tako što ih je puštao svaki put pomalo duže.
Žena me je poslušala, a zvučnici iza nas su oživeli uz zvuk
pevljivog džingla neke reklame. Neverovatno - i dalje su reklamirali
opremu za bazene, iako je najveći broj Amerikanaca izgubio svoje
domove.
Vrtela je stanice, preskačući muziku i praznu statiku dok nije došla

do uspavljujućeg muškog glasa.
„...samit Jedinstva, kako ga mnogi nazivaju, biće održan na

neutralnom terenu u Ostinu, Teksas. Guverner te države, koji je
relatiuno skoro negirao optužbe da je stao na stranu Federalne
koalicije Kalifornije, biće moderator razgovora izmedu ključnih
članova kabineta predsednika Greja i Koalicije, a sve u cilju
postizanja dogovora između suparničkih vlada, koji bi pomogao da se
izgradnja nove zgrade Kapitola u Vašingtonu završi po planu, na
Božić.”

„Predsednik Grej je i sam dao izjavu o ovom mogućem istorijskom
događaju.” Glas se naglo promenio iz sumornog tona reportera na
baršunasti, laki ton predsednika. „Nakon gotovo decenije tragedije i
patnje, najiskrenije se nadam da možemo da razgovaramo o ovim
pitanjima i krupnim reformama krenemo ka ponovnom ujedinjenju.
Moji savetnici će predstaviti plan za ekonomsku stimulaciju tokom
trajanja samita, uključujući i programe koji bi trebalo da ponovo
pokrenu građevinsku industriju i vrate Amerikance u domove koje su
izgubili tokom poslednjih nekoliko godina ekonomske nesigurnosti.”

Nesigurnosti. Kako da ne.
„Da li misliš da će Grej konačno da odustane od funkcije
predsednika ako pristanu na uslove?” pitao je Džad.
Odmahnula sam glavom. Nisam poznavala Greja lično, ali sam
vrlo dobro znala njegovog sina, Klensija. A ako je sin makar malo
ličio na oca, Grej je sigurno imao neki drugi motiv zašto je hteo da se
ovaj skup dogodi. Poslednja stvar koju je želeo je da izgubi kontrolu.
Klensi. Uštinula sam se za koren nosa, kako bih misao na njega
izbacila iz glave.
Najbliža stanica voza je bila ona u Providensu, Roud Ajlend -
džinovska betonska zgrada koja je možda nekada bila lepa, pre nego
što su vreme i pisci grafita odlučili da je unište. Bacila sam pogled na
sat koji je bio ugrađen u usamljeni lik visokog tornja, ali on, ili nije
bio u funkciji ili je bilo 11:32 već četiri minuta, sudeći po satu koji se
nalazio na instrument tabli automobila. Na obližnjem parkingu je

stajalo tek nekoliko automobila, ali se bar tridesetak ljudi iskrcavalo iz
gradskog autobusa koji se zaustavio na poslednjoj stanici.

Dodirnula sam ženino rame, iznenađena što je poskočila. Njen um
je sada bio jako tih, mlečnobeo poput neba nad nama. „Treba da nam
kupiš vozne karte kako bismo stigli do Severne Karoline - što je
moguće bliže Vilmingtonu. Da li si shvatila?”

Mlitavo meso ženinih obraza je blago zadrhtalo kada je klimnula
glavom i odvezala pojas. Džad i ja smo je posmatrali kako se tetura
kroz sveže napadali sneg, napredujući ka mehaničkim kliznim
vratima. Ako ovo upali...

„Zašto pokušavamo da idemo vozom?” pitao je Džad. „Zar to neće
da bude opasno?”

„Vredno je rizika”, odgovorila sam. „Trebalo bi nam bar dva puta
toliko vremena da se odvezemo tamo ako treba da stajemo zbog
goriva svaki čas.”

„Šta ako nas neko vidi ili bude PSS-ova u vozu?” nastavio je da
pita.

Svukla sam pletenu kapu sa glave i dobacila mu je, zajedno sa
gustim belim šalom koji mi je stajao obmotan oko vrata. Kada se
budemo smestili u voz, nekako ću ga sakriti jaknom, ali do tada...
ćemo morati da se držimo tamnih ćoškova.

Žena se vratila brže nego što sam očekivala, oborenog pogleda i
čvrsto stiskajući nešto belo u rukama. Otvorila je vrata i skliznula u
svoje sedište, pustivši unutra talas ledenog vazduha.

„Hvala”, rekla sam kada mi je pružila karte. Zatim sam, kada je
Džad izašao, dodala, „Stvarno mi je žao zbog svega ovoga.”

Bacila sam pogled na auto samo jednom dok smo išli ka stanici.
Rekla sam joj da sačeka dva minuta, pa da krene kući. Možda su me
samo umorne oči varale ili je to radio sneg koji se kovitlao napolju, ali
kada su farovi automobila koji je prošao osvetleli njenu šoferšajbnu,
mogla sam da se zakunem da sam videla odsjaj suza kako joj teku niz
obraze.

Uspela je da nam nabavi karte do Fajetvila, Severna Karolina, što
je bilo na suprotnoj strani države od Vilmingtona, ako se ne varam.
Što je bilo još gore, vreme ukrcavanja upisano na kartama je bilo 7:45
ujutru, dobrih deset sati kasnije. Bilo je to suviše vremena koje je
trebalo ubiti i previše prilika da budemo uhvaćeni.

Unutrašnjost stanice nije bila ni izbliza ukrašena kao njena
spoljašnjost. Bilo je suviše betona da bi se mogla nazvati istinski
lepom. Uspela sam da pronađem klupu u ćošku, okrenutu prema zidu
punom isključenih arkadnih igara, pa smo odlučili da se posadimo
tamo i da ne mrdamo do daljnjeg. Noćni vozovi su stizali i nastavljali
dalje, stopala su se vukla iza nas, a tabla sata koja je prikazivala
dolaske i polaske je kliktala, vrtela slova i pištala.

Bila sam umorna i glasna. Pored blagajne se nalazio pokretni
kafemat koji je radio, jedina stvar koja je stajala između prodavca
karata i sna, ali nisam imala novca i nisam bila toliko očajna da
koristim svoje sposobnosti na jadnom čoveku kome je zapalo da
upravlja mašinom.

Džad je kunjao na mom ramenu. S vremena na vreme bi
automatski oglašivač preko zvučnika dao najnovije informacije o
tačnom vremenu ili vozovima koji kasne. Ali tišina između tih poruka
je postajala sve duža kako su sati prolazili, a ja sam počinjala sve više
da se kajem zbog odluke koju sam donela. Negde oko četiri ujutru, baš
u trenutku kada sam lebdela na ivici iscrpljenosti, pojavio se crv
sumnje. Pitala sam se da li će Lijam i dalje biti u Severnoj Karolini
kada mi konačno stignemo tamo? Bio je dovoljno snalažljiv kada je
morao. Mogao je da pređe veliki put za vreme koje smo mi proveli
sedeći ovde i koje nam je bilo potrebno da uopšte i stignemo do ovog
mesta.

Bilo je automobila na parkingu. Možda je bilo pametnije
dopunjavati jedan od njih i pokušati da se izbegnu naplatne rampe i
kontrolni punktovi Nacionalne garde postavljeni oko većih gradova?
Ne, zato što bi to značilo i biti primećen od strane hiljada kamera na
auto-putevima koje je Vlada postavila upravo da bi mogla da pronađe

decu kao što smo mi.
Pažnju mi nije privukao uuuuuššš zvuk otvaranja kliznih vrata već

teški koraci. S vremena na vreme bi nekolicina ljudi ušetala ili izašla
iz stanice, i solidnom broju beskućnika je bilo dozvoljeno da provedu
noć u toplom, pod uslovom da zauzmu neki ćošak, a ne klupu. Ali ovo
je zvučalo kao veći broj stopala; gumeni đonovi njihovih cipela su
škripali u dodiru sa pločicama. Krajičkom oka sam primetila da se
blagajnik ispravlja u stolici.

Bio mi je dovoljan jedan pogled preko ramena da potvrdim svoje
sumnje. Crne uniforme.

Zgrabila sam Džada i svukla ga sa klupe pored sebe, postavivši je
kao zaklon između nas i otprilike desetak uniformisanih PSS-ova koji
su se skupljali u sredini zgrade.

„Sranje”, šaputao je Džad. „Sranje, sranje.”
Spustila sam mu ruku na rame, čvrsto ga držeći uz sebe. Znala sam
o čemu razmišlja - ista pitanja su i meni proletala kroz glavu. Kako su
nas našli? Kako su znali da ćemo biti ovde? Kako da izađemo
odavde?
Pa, odgovor na poslednje pitanje nije bio da poludimo ili
paničimo. Bio je to jedan od onih retkih, prolaznih momenata u
kojima sam bila zahvalna Savezu na lekcijama kojima su me naučili:
duboko sam udahnula da se smirim i počela da procenjujem situaciju.
Jedanaest uniformisanih PSS-ova se smeštalo na klupe u blizini
jednih vrata koja su vodila ka autobusima. Medu njima su bile dve
žene i obe su ustale da bace pogled na monitore. Kosa im je bila
uredno upletena ili začešljana unazad, a muškarci su bili sveže ošišani.
Još važnije, pored nogu im je stajalo jedanaest putnih torbi, ne oružje.
Muškarac u sredini grupe je ustao, grohotom se smejući dok je
hodao ka automatima za prodaju. Ostali su za njim dovikivali svoje
porudžbine čipsa, žvaka i kolača. Nisu proveravali prostor, nisu
ispitivali momka koji je prodavao karte. Nosili su uniforme, ali nisu
bili na dužnosti.
„Ovo su novi regruti”, rekla sam Džadu. „Hej, gledaj u mene, ne u

njih. Oni će nekim od autobusa da odu da se jave negde na dužnost.
Ne traže nas - samo moramo da pronađemo neko skriveno mesto gde
ćemo sačekati da se pojavi voz. Okej?”

Okrenula sam leđa vojnicima, izučavajući naš deo velike prostorije
u potrazi za otključanim vratima ili hodnikom koji nisam ranije
primetila. Jedva da sam primetila da se Džad ukrutio pored mene, ali
jesam osetila da me je povukao za pletenicu, kako bi mi okrenuo glavu
nazad ka kliznim vratima u trenutku kada je Vida uvela Bartona i
ostatak Beta Tima u zgradu. Svi su bili u civilu i ispod oka posmatrali
PSS-ove koji nisu obraćali pažnju na njih.

Šta ona radi ovde? Šta bilo ko od njih traži ovde? Nemoguće je...
nemoguće je da su nas pratili...

„Sranje, sranje, sranje”, šaputao je Džad, pribijajući se uz mene.
Bar je shvatao koliko bi bilo opasno za nas da budemo odvedeni nazad
u Štab. Nisam morala ponovo da mu objašnjavam da Vida nije došla
da nam pomogne. Manijakalno sam pogledom pretraživala arkadne
igre, železničke kioske i zaustavila se na obližnjem ženskom toaletu.
Ovo je bilo mnogo gore nego što sam i ja mogla da zamislim. Deo
mene je samo poželeo da sedne i rasplače se, da se potpuno prepusti
osećaju nemoći koji me je obuzimao.

Nisam stigla ni da izložim plan Džadu, koji je izgledao kao da će
zaplakati svakog trenutka zbog toga što je upravo video. Zapravo, nije
bilo nikakvog plana. Povukla sam ga za sobom - bukvalno povukla - u
mali toalet.

Vrata su zaškripala dok sam ih otvarala ramenom. Nije bilo
prozora u ovom toaletu, niti ventilacionih otvora dovoljno velikih da
pobegnemo kroz njih. Unutra je bio jedan nužnik, jedan lavabo i
nijedan put napolje osim onog kojim smo upravo prošli. Posegnula
sam rukom i ugasila svetlo pre nego što sam okrenula bravu. Trenutak
kasnije, vrata su se zatresla kada ih je neko povukao.

Sela sam na pod i privukla noge grudima, u pokušaju da smirim
disanje. Džad se sručio pored mene. Stavila sam prst na usta kako bi
se utišao.

Nismo mogli zauvek ovde da se krijemo - neko će, u jednom
trenutku, shvatiti da toalet ne bi trebalo da bude zaključan i vratiti se
sa ključem. Tako da sam počela da odbrojavam. Stigla sam do četiri
minuta u svojoj glavi, zaustavivši se i krenuvši ispočetka svaki put
kada bih čula nečije čizme kako lupaju u prolazu.

„Hajde”, šapnula sam, pa naterala Džada da ustane na noge.
„Moraćemo da bežimo.”

Nismo prešli ni dva koraka.
Vida se odgurnula od zida uz koji je bila naslonjena tačno
prekoputa nas, podigavši istovremeno obrve i pištolj u ruci.
„Zdravo, drugari”, rekla je slatko. „Jesam li vam nedostajala?”

8

NIŠTA SEM PSOVKI MI NIJE PROLAZILO KROZ GLAVU. „Šta ti radiš
ovde?”

Trijumfalni osmeh koji sam očekivala da vidim nije se pojavio.
Umesto toga je samo prešla pogledom preko mene i frknula. „Vau,
instinkt u slučaju opasnosti ti jebeno dobro radi, zar ne? A rekli su da
će biti teško pronaći te.”

Izvukla sam pištolj polako iz pojasa i nanišanila pažljivo.
Dozvolila sam nevidljivim rukama u svom umu da se probude,
zamislila ih kako hrle ka njoj i zaranjaju prste u njene misli. Ali...
ništa. Baš ništa.

„Baš slatko”, rekla je. „I ja imam jedan takav!”
Jedan dug trenutak je prošao, a da se nijedna od nas nije pomerila;
njene tamne oči su gledale sa visine, treperile su na isti način kao kada
smo sparingovale na treninzima. Merkala me je. Proveravala da li
imam snage da to stvarno uradim.
Nijedna od nas nije videla da se pomerio; u jednom trenutku je
Džad čučao iza mene u strahu, u sledećem se prišunjao Vidi, pa joj
spustio ruku na rame. „Stvarno mi je žao zbog ovoga.”
Sićušni luk plavog elektriciteta se uzdigao iz toki-vokija
prikačenog za njen pojas, pa pomilovao njenu kožu lagano, palacajući
poput jezika zmije. Vida je sigurno shvatila šta planira da uradi istog
trenutka kad i ja, ali nije mogla da se odmakne dovoljno brzo.
Zakolutala je očima pre nego što se sručila na zemlju.
„O, bože”, rekla sam, kleknuvši pored nje da proverim da li i dalje

ima puls.
„Samo sam je malo pecnuo”, rekao je Džad, dok je svaka vlas

njegove naelektrisane kose stajala uspravno. „Ona će... Osvestiće se za
minut, ali Ru, reci mi da sam upravo uradio pravu stvar. Ne želim da
je ostavim ovde. Mislim da treba da nastavimo bez nje, ali nije
planirala da nam pomogne, i treba da pronađemo Lijama, a ona bi sve
ispričala, a on je važan...”

„Uradio si pravu stvar”, rekla sam. „Džade, hvala ti. Hvala ti.”
„Šta ćemo sada radimo?” šapnuo je Džad, prateći me niz hodnik
do prostorije na kojoj je pisalo SAMO ZA ZAPOSLENE.
Bacila sam pogled oko sebe i zaključila da se četa podelila -
polovina je bila na spratu iznad, vidljiva u staklenim kancelarijama
iznad nas, a druga se približavala peronu. Ostatak PSS-ova koji nije
nepomično ležao raštrkan po podu je bio vezan u nezadovoljnu hrpu
crnila.
Nastavili smo dugim hodnikom do samog kraja, za dlaku
izbegavši radnika na stanici koji se zaputio u sobu za odmor. Oči su
mi bile prikovane za dvokrilna vrata na samom kraju ovog poteza
betona, previše uplašena onoga što ću možda videti ako skrenem
pogled.
Otvorila sam desna vrata što je tiše bilo moguće, pa pokazala
Džadu rukom da me prati. Zatvorila su se jedva čujnim klik. Trebalo
mi je par dragocenih sekundi da shvatim da gledamo u autobusku
stanicu, i bar još toliko da primetim starijeg čoveka u teget uniformi
kako izlazi iza ugla, sa ogromnom flekom od kafe po odeći.
Osetila sam kako mi se želudac prevrće dok sam grabila Džadovu
ruku i privlačila ga bliže sebi. Čovek nam se približio, a njegove širom
otvorene, uspaničene oči su se dodatno razrogačile kada je preleteo
pogledom preko nas. U tom jednom dugom, užasnom trenutku niko
nije ni reč progovorio. Jedini zvuk koji je dopirao do nas bila je
pucnjava unutar stanice i škripa guma sa parkinga na drugom kraju
zgrade.
Instinktivno sam podigla ruku prema njemu, ali je Džad uhvatio i

gurnuo nadole.
„Jesu li to...?” Čovek - Endi, kako je tvrdila njegova identifikacija

- jedva je uspevao da ispljune reči. „Jesu li to vojnici?”
„Hoće da nas privedu”, rekao je Džad. „Molim vas, možete li da

nam pomognete?”
A onda je Endi uradio apsolutno poslednju stvar koju sam

očekivala od njega.
Klimnuo je glavom.

Vozili smo se u odeljku za prtljag autobusa prvih dvadesetak
minuta našeg puta, dok železnička stanica, PSS-ovi i Vida nisu bili
suviše udaljeni da bi nestali u retrovizoru. Unutra je bilo ledeno i
nimalo prijatno klizati po hladnom metalu sa jednog kraja skučenog
prostora na drugi, onako sklupčan i dezorijentisan. Dozvolila sam
Džadu da me obgrli rukom, dodajući ono malo telesne toplote
njegovoj.

Mrmljao je nešto sebi u bradu. Osetila sam kako odmahuje
glavom, a njegove lokne su mi dodirivale rame. Napokon, kada se put
ispravio, čula sam šta je ponavljao. „Nikada nam neće oprostiti.”

„Ko?” Pitala sam, stiskajući njegovu ruku. „Kejt?”
„Ne.Vida.”
„Džade...” Počela sam. Osećaj krivice se pojavio u rekordnom
vremenu.
„Uradili smo istu stvar koju joj je sestra uradila”, objasnio je Džad,
prekinuvši me. „Ostavili smo je. Mrzeće nas zauvek zbog toga.”
„Šta pričaš to?”
Džad se ponovo okrenuo prema meni, trljajući oči nadlanicom.
„Okej, znaš priču za Kejt, zar ne? Da je radila na slučajevima u CSR-
u?”
Osetila sam se kao da mi teški kamen pritiska želudac.
„Znaš”, brzo je nastavio, „Centar za socijalni rad? Dobro, možda i
ne znaš.”
„I ti i Vida?”

„Da”, rekao je. „Stvarno nisi imala pojma o tome? Kejt ti nikada
nije rekla čime se ranije bavila?”

Nije, ali sa druge strane, nije kao da sam je ikada pitala. „Dakle,
ona vas je, šta, izvukla iz prihvatilišta i dovela u Savez?”

„Tako nekako.” Naslonio se leđima na vrata, skliznuvši do mene
pri sledećoj velikoj krivini. Sada sam morala da se napregnem da bih
ga čula. „Kada se IAAN dogodio, većina dece je otišla iz svojih
prihvatilišta i hraniteljskih porodica - mislim oni koji, znaš, nisu umrli.
Situacija je svuda bila užasna i nije bilo nikoga da decu koja nisu
preživela prepozna, sahrani ili bilo šta slično. Kejt mi je rekla da je
socijalnim radnicima bilo baš teško da saznaju šta se tačno dogodilo
deci. Pronašla me je pre nego što je neko stigao da me prijavi kako bi
dobio nagradu i pre nego što su me odveli u nekom od sakupljanja.”

Sakupljanja su bila niz privođenja dece koja su preživela IAAN, a
još nisu bila poslata u logore. Svaki roditelj koji je mislio da ne može
više da se stara o svom nakaznom detetu ili je želeo da ga stavi u neki
od programa za „rehabilitaciju” u kampovima je samo trebalo da ga
pošalje u školu, a PSS-ovi bi prošli i pokupili ga. Bio je to prvi veliki
priliv dece koji je organizovan. Sledeći korak je bio da se nasilno
odvode u logore, hteli to roditelji ili ne. Nevoljna sakupljanja.

„Mora da je to bilo stvarno strašno vreme.”
Osetila sam kako sleže ramenima, a reči su mu jako teško
nadolazile. „Pa bilo je... Bitno da je prošlo. Svakako je bilo bolje nego
ostanak kod kuće.Tata je bio pravi šampion.” Naterala sam se da
gledam u put. Način na koji je to izgovorio, usiljena razdraganost...
„A Vida...?”
Izgledalo je kao da sam ga tog trenutka otključala, ili mu se
jednostavno smučilo da sve drži sakriveno duboko u sebi. „Ne znam
koja je fora sa njenom porodicom. Ima stariju sestru, Nadu, koja je
jedno vreme vodila računa o njoj. Kejt joj je izgubila svaki trag -
verovatno su se krile u nekoj napuštenoj zgradi? Vida se probudila
jedno jutro i shvatila da njene sestre nema, a da su PSS-ovi bili tu.
Ona veruje da ih je njena sestra pozvala kako bi dobila novac od

nagrade.”
„Kako je Kejt stigla do nje uopšte?” pitala sam.
„PSS-ovi su natrpali desetak dece u neki autobus kako bi ih poslali

na istok, u kamp u Vajomingu, ali je Savez stigao tamo pre njih. Tu
priču znaš, zar ne?”

Zapravo sam je znala. Savez se u jednom trenutku našao u posedu
petoro dece sa kojima nisu imali pojma šta da rade, pa su pokrenuli
program obuke. Znala sam da je Vida bila u Savezu jako dugo, ali
nisam imala pojma da je bila deo Vajominške Petorke.

„Čoveče.”
„Baš tako.”
Nisam znala šta da kažem, šta bih uopšte mogla da kažem, pa sam
se zadovoljila sa, „Baš mi je krivo.”
Džad je napravio grimasu. „Šta ima tebi da bude krivo? Ti nisi
ništa uradila. Uostalom, mi smo imali sreće. Kejt je ona kojoj je bilo
najteže. Mislim da nikada nije prebolela to što je izgubila tu decu.
Pogotovo onu koja su stradala u požaru.”
„Molim?” uzdahnula sam.
„Bilo je to u nekom grupnom smeštaju za koji je ona bila
zadužena”, objasnio je Džad. „Nekoliko klinaca je počelo da pokazuje
prve znake Psi sposobnosti, pa je osoba koja je upravljala tim
smeštajem potpuno poludela. Kejt ne zna da li je vatru zapalilo neko
dete slučajno ili je ta žena to uradila - izgleda da je bila baš, baš, baš
religiozna, ali onako ludo religiozna. Kada ju je policija našla, sve
vreme je govorila da je radila šta joj je Bog naredio.”
„To je...” Nije bilo reči kojima bih mogla da opišem koliko je to
bilo užasno, pa nisam ni pokušavala.
„U svakom slučaju, to je cela priča.” Džad je slegao ramenima.
„Bar početak, to jest.”
Zadržala sam dah kada se autobus zaustavio na mestu za koje sam
pretpostavila da je kontrolni punkt, a neko - verovatno neki PSS - ušao
unutra. Nismo mogli da čujemo o čemu su razgovarali, samo teške
korake koji su špartali autobusom gore-dole nad našim glavama. Neki

temeljniji vojnik bi ga naterao da otvori i odeljke za prtljag, ali ovaj
nam je progledao kroz prste i uskoro su se ponovo čuli točkovi kako
se kotrljaju po asfaltu ispod nas.

Svejedno, neprestano se izvinjavao kada se zaustavio pored puta
kako bi nas prebacio gore. Planirala sam da mu obrišem sećanje na nas
pre nego što pobegnemo, ali u blizini nije bilo automobila - nije bilo
ničega na tom parčetu auto-puta osim drveća i snega. Imali smo izbor
- Endi ili još dan-dva lutanja sa Džadom kroz zimsku idilu u potrazi za
civilizacijom.

„Jeste li sigurni da je ovo u redu?” Džad i ja smo seli na sedišta u
prednjem delu autobusa kako bismo imali bolji uvid u dešavanja na
putu dok vozi. „Možemo li nekako da vam se odužimo?”

„Nemojte pogrešno da me shvatite”, rekao je Endi. „Ovo je
spektakularno rasipanje benzina, ali mi ne smeta da zavučem svom
divnom poslodavcu s vremena na vreme. Sve beneficije posla su mi
ukinute istog trenutka kada se situacija pogoršala, od tada ni ja njima
nisam nešto naklonjen. Osim toga, vožnja ka jugu je prilično prazna, a
ja moram da odvezem ovaj autobus do Ričmonda imao putnike ili ne.
Povratak je obično krcat. Izgleda da mnogo njih misli da gore na
severu ima mnogo više posla nego na jugu, a gotovo niko više nije u
stanju da priušti one glupe vozove.”

Džad mi je bar pet-šest puta pokazao koliko je naivan u poslednja
dvadeset i četiri sata, tako da je bilo pravo čudo što je njegova
nemarnost i dalje mogla da me iznenadi. Nakon samo par minuta je
pao u laki san pun poverenja. Kao da nije postojala opasnost da je
vozač autobusa svojim radijom dojavio da smo sa njim i sada nas vozi
ka najbližoj aktivnoj policijskoj stanici na koju naiđe.

„Izgledaš kao da ćeš svakog trenutka da sklizneš sa sedišta na pod,
mlada damo”, rekao je Endi, osmotrivši me u velikom retrovizoru
iznad njegove glave. „Možda da razmisliš o tome da i ti, kao tvoj
prijatelj, malo odspavaš?”

Znala sam da sam nepristojna, iracionalna i verovatno previše
namćorasta, ali mi je pogled ispod namrštenih obrva ostao prikovan za

radio-stanicu. Endi je pogledao nadole, prateći moj pogled, i zakikotao
se.

„Pametna si”, rekao je. „Doduše, moraš da budeš da bi ovih dana
šetala slobodno u tvojim godinama. Oh, približavamo se naplatnoj
rampi, bolje lezi dole.”

Skliznula sam između metalnog graničnika i sedišta, pa namestila
ćebe preko Džada koji je spavao bezbrižno. Endi je mahnuo rukom
kome god da je trebalo kako bi nas propustili.

Konačno, više nisam mogla da izdržim. „Zašto nam pomažete?”
pitala sam.

Endi se ponovo zakikotao. „Šta ti misliš?”
„Iskreno?” rekla sam, naginjući se napred. „Mislim da želite da
nas predate kako biste pokupili novčanu nagradu.” Vozač autobusa je
tiho zviznuo kada sam pomenula novac. „To je solidna gomila
novčića, priznajem. Zanimljivo je kako Vlada može da iskopa pare za
to, ali ne može da pomogne ljudima da se prehrane.” Odmahnuo je
glavom. „Ne, dušo, ja imam posao. Preživljavam. Ne treba mi nemirna
savest ili taj krvavi novac.”
„Zašto onda?” zahtevala sam odgovor.
Endi je pružio levu ruku i skinuo nešto sa instrument table.
Lepljiva traka se skinula bez protesta, kao da je bila naviknuta na
stalno podizanje i lepljenje nazad na isto mesto. Ispružio je, čekajući
da uzmem u ruke.
Dečačić svetlucave crne kose se smešio sa sjajne površine
fotografije. Izgledao je kao da ima desetak, možda dvanaest godina.
Prepoznala sam blede boje u pozadini - školski portret.
„To je moj unuk”, objasnio je Endi. „Zove se Majkl. Odveli su ga
iz škole pre otprilike četiri godine. Kada sam pokušao da saznam nešto
o njemu u policiji, od Vlade, u školi - nisu hteli ništa da mi kažu. Kao
ni bilo kome drugom. Ništa o tome nisam mogao da napišem na
internetu, a da mi ne bude zabranjen pristup istog trenutka. Nisam
mogao da izađem na televiziju ili da pišem novinama jer je Grej sve
držao. Ali neki od roditelja u njegovoj školi kažu da su načuli iz

razgovora nekih PSS-ova o mestu koje se zove Crna stena.”
Obrisala sam razmrljane otiske prstiju sa fotografije i pružila mu je

natrag.
„U pravu si”, rekao je, „nisam u potpunosti nesebičan. Ono čemu

sam se nadao je da ćete možda moći da mi date bilo kakvu
informaciju. Možda ti znaš šta je ili gde je ta Crna stena, pa da kažemo
da smo kvit?”

Bilo je nečeg u njegovom glasu što me je obrlatilo. Nečeg što me
je nateralo da pomislim na moju baku, koja je ostala da se pita šta se
sa mnom dogodilo. Osetila sam kako me sopstveni grudni koš guši.

„Znam. Crna stena je logor u Južnoj Dakoti.”
„Južnoj Dakoti!” Endi je zvučao zapanjeno. „Čak tamo? Jesi li
sigurna?”
Bila sam i više nego sigurna. Savez je sastavio spisak svih petnaest
logora u kojima su Psi deca bila razvrstana. Neki od njih su bili
sićušni - po nekoliko desetina dece. Neki su predstavljali škole koje su
pretvorene u logore - oni su mogli da prime po par stotina. I na kraju,
postojali su logori kao što su Crna stena i Tarmond koji su, zbog svoje
udaljenosti od svega ostalog, primali hiljade dece.
Logor u Južnoj Dakoti je bio posebno zanimljiv Savezu zbog svih
glasina koje su kružile o njemu. Sva novorođenčad od trenutka kada je
IAAN zvanično priznat su morala da budu zavedena u posebnoj bazi
podataka. Ta deca su morala da dolaze kod lokalnih lekara ili naučnika
svakog meseca na testiranje, kako bi se pratile bilo kakve
„abnormalnosti”. Svako dete koje bi razvilo Psi sposobnosti pre desete
godine je stavljano u poseban naučni program kojim se upravljalo iz
Crne stene. Ostala deca, ako bi preživela IAAN i razvijala svoje
sposobnosti normalnim tempom, na silu su odvodena u „normalne”
rehabilitacione kampove.
„Možda su ga prebacili u nekom trenutku”, rekla sam. „Znate li šta
je on?”
„Kako to misliš, šta je?” pitao je Endi, blago se okrenuvši ka meni.
„Moj unuk, eto šta je!”

Samo sam htela da saznam da li je bio jedan od opasnih - Crveni
ili Narandžasti poput mene. Da vidim da li je postojala šansa da je već
obrisan sa spiska, trajno.

„Ti logori...” Počeo je Endi, zaštitivši oči od farova kamiona koji
nas je mimoišao. „Znaš li šta oni tamo rade? Da li si ih ikada videla?”

Bacila sam pogled na Džada. „Da.”
„I pustili su vas napolje zato što su vas popravili?” pitao je, a nada
u njegovom glasu mi je slomila srce. „Sada ti je bolje?”
„Ne mogu da nas poprave”, rekla sam. „Sva ta deca koja su unutra
ne rade ništa izuzev što crkavaju od posla i čekaju. Ja sam napolju jer
mi je neko pomogao da pobegnem.” Endi je klimnuo glavom, kao da
je i sam sumnjao u tako nešto.
„Ovo su užasna vremena”, rekao je nakon duže pauze. „I potpuno
si u pravu što ne veruješ nikome od nas. To što smo uradili... što smo
im dozvolili da vam urade, sramna je stvar. Užasna sramota koju ćemo
odneti sa sobom u grob. Ali želim da znaš da na svaku osobu koja bi
prijavila dete iz straha ili da bi dobila novac, dolaze stotine i hiljade
onih koji su uradili sve što je bilo u njihovoj moći da zadrže svoje
porodice na okupu.”
„Znam.”
„Samo...To su bila grozna vremena, a Vlada nam je stalno
govorila - stalno su pričali o tome da će deca čiji roditelji odbiju da ih
pošalju u program umreti kao i ostali. Nakon toga to i nije bio izbor.
Znali su da ne možemo da uradimo ništa da ih vratimo, a to me ubija.
Ubija me.”
„Jesu li ljudi stvarno mislili da će program rehabilitacije da upali?”
pitala sam. Džad se meškoljio u sedištu, pokušavajući da se udobnije
smesti.
„Ne znam, dušo”, rekao je Endi, „ali mislim da su se vraški nadali
da hoće. Izgubiš sve - nemaš novca, nemaš posao, kuću - u tom
trenutku je nada sve što ti je ostalo, pa čak je i ona retka roba. Iskreno
sumnjam da bilo ko veruje u te laži danas, ali... šta možemo da
uradimo po tom pitanju? Nemamo čak ni informacije koje bi nam

koristile, samo glasine.”
Tada mi je sinulo da je podjednako važno bilo da nađem Kolovu

fleš memoriju i Lijama. Sve vreme sam o tome razmišljala kao o
malom parčetu plastike, ne razmišljajući previše o vrednosti koju je
čuvala sakrivenu. Pronalaženje Lijama je meni bilo bitno, meni je
značilo sve, ali pronalaženje Kolovih podataka... to bi pomoglo svima.
Imalo je potencijal da ponovo okupi porodice, ljude koji se vole.

„Ja ću izvući svako dete iz svakog logora”, rekla sam. „Neću se
zaustaviti dok se svi ne budu našli kod svoje kuće.”

Endi je klimnuo glavom, očiju prikovanih za put pred nama.
„Onda smo i više nego kvit.”

Razgovor je utihnuo, a radio se uključio. Posmatrala sam izlazak
sunca, i nebo kako se rumeni na horizontu, sa osećajem mučnine od
iscrpljenosti. Svejedno, nisam uspevala da zaspim.

Pokrila sam se Lijamovom kožnom jaknom kao ćebetom i osetila
kako mi nešto klizi pored ruke iz jednog od džepova. Dve vozne karte
koje je ona žena kupila su lenjo lebdele ka podu, jedna okrenuta licem
nagore, druga nadole.

PAZITE
Reč je bila podebljana nekoliko puta hemijskom olovkom na
poleđini jedne od karata, dok su slova bila divlja i nervozna, kao da su
postajala sve tamnija i dublja, svakim pokretom.
Podigla sam ih, proverivši i drugu kartu. SE
PAZITE SE
Očigledno nisam imala toliko jaku kontrolu nad tom ženom kao
što sam mislila. Bilo je glupo sa moje strane što se osećam tako
prestravljeno i nervozno kada je bila stotinama kilometara daleko, ali
nisam mogla da prestanem da zamišljam najgori scenario. Kako je
mogla da upozori sve o užasima na zadnjem sedištu. Mogla je da uđe
u tu železničku stanicu i pobegne ili nas prijavi svakom tragaču u
blizini. Mogla je da bude nagrađena za to, šlag na tortu njenog
zadovoljstva što smo sklonjeni sa ulice.
Umesto toga, uradila je ovo. Endi je uradio ovo.

Iscepala sam karte pre nego što se Džad probudi i vidi ih. Nisam
želela da gaji lažne nade da su ovi ljudi nešto više od usamljenih sveća
u moru beskrajnog crnila.

Džad je pevao - bukvalno pevao - pohvale svom novom heroju,
Endiju, kada smo ugledali prve znakove Vilmingtona. Kada nas je
ostavio u blizini Ričmonda, dao nam je detaljna uputstva o auto-
putevima koje bi trebalo da izbegavamo na putu dole. Bila sam
previše usplahirena i nervozna zbog daljeg odugovlačenja da bih mu
zahvalila u tom trenutku. Sada me je svaki napušteni put kojim je naš
ukradeni automobil leteo terao da zažalim što to nisam uradila.

Vilmington je bio obgrljen Atlantikom sa jedne i rekom sa druge
strane. Iznenadilo me je koliko je bio sličan delovima Virdžinije koje
sam znala - stil kojim su građene kuće, način na koji su naselja bila
organizovana. Čak i način na koji je nebo posivelo nad krovovima, sve
mračnije i mračnije dok se oblaci konačno nisu provalili i kiša počela
da pada.

Adresa koju mi je Kol dao, 1222 Vest Baket Roud, Vilmington,
Severna Karolina se nalazila u malom naselju zvanom Dogvud
Lending, nedaleko od nečega za šta sam pretpostavila da je
univerzitetski kampus. Bio je to miran deo grada, okružen šumom
okovanom u sneg i led, sa solidnim brojem praznih placeva i
nakrivljenih, vremenom nagriženih znakova NA PRODAJU. Izabrala
sam jedan i parkirala ispred njega zeleni Folksvagen koji smo ukrali
nakon što smo se rastali od Endija.

„Je 1’ to - to?” pitao je Džad, začkiljivši u pravcu najbliže kuće.
„Ne, niže je niz ulicu, mislim.” Duboko sam udahnula, pitajući se
kako je moguće osećati uzbuđenje i užas u isto vreme. „Hoću da joj
priđemo sa zadnje strane za slučaj da neko nadgleda prednji deo.”
To je bio razlog zašto Lijam i ostali nisu otišli pravo kućama
nakon što su pobegli iz Kaledonije, zar ne? Premišljala sam se oko
toga. Olbanovi savetnici su nas stalno podsećali koliko su bile
prekomerne PSS snage, ali Lijam je bio ozbiljan ulov. Koliko je bilo

realistično da je neko iz Vlade i dalje ovde, posmatra Lijamove
roditelje dobrih devet meseci kasnije?

O bože. Lijamovi roditelji. Šta sam planirala da im kažem, kog
đavola?

Pokazala sam rukom Džadu da me prati oko jedne od kuća. Većina
njih su bile sitne jednospratnice, sa kosim sivim krovovima, i
prednjom stranom ukrašenom ciglom i belim drvenim detaljima.
Privukla sam Džada bliže sebi dok smo prolazili između drveća,
prateći zemljani pristupni putić koji se protezao uz dvorišta iza kuća.

Lijamova kuća je bila dobro ušuškana u pojas drveća koji se
nalazio dosta dalje od ostalih kuća u tom bloku. Bila je jako slična
drugim kućama u okolini, sa svetloplavim roletnama i dugim prilazom
koji je vodio do garaže. Ono što mi je stvarno bilo potrebno je bio
pogled spreda.

Zadržala sam Džada i naterala ga da čučne pored mene, pa smo se
dali na osmatranje. Tražili smo video-nadzor, tragove stopala i
točkova, PSS-ove u civilu koji se vraćaju iz patrole.

„Izgleda...” rekao je Džad, oklevajući.
Prazno, završila sam rečenicu u sebi. Izgledalo je kao da nikoga
nema kod kuće, a sudeći po načinu na koji su oluci stajali zapušeni
jesenjim lišćem i prljavštinom, rekla bih da već neko vreme nije bilo
nikoga tu.
„Možda su samo iskočili napolje da nešto završe na brzinu?” rekao
je.
„Četvrtkom u četiri popodne? Zvuči sumnjivo”, začuo se
nepoznati glas iza nas.
Ta devojka je bila prava zmija. To je bilo jedino objašnjenje kako
je uspela da se tako prišunja kroz lišće.
„Vođo”, rekla je Vida, klimnuvši glavom nakon što je čuč-nula iza
nas. „Džudit.”
Džad se preturio na pod.
„Šta ti to...” pitala sam. „Kako si...” Nije mogla samo da pogodi
gde se nalazimo. Bila je dobra, ali ne toliko dobra. Mora da sam

propustila neki od lokatora, nešto...
„Kragna potkošulje”, rekla je Vida, glavom pokazavši na Džada.

„Sledeći put kada odlučite da bežite, postarajte se da povadite sve
proklete lokatore.”

„Lokatore?” ponovio je Džad, gledajući naizmenično u nas.
„Džad je spržio auto”, rekla sam, „i sve električno u njemu.”
Uključujući, pretpostavila sam, i lokatore u svojoj odeći.
„I upravo je to razlog zašto se lokatori namenjeni Žutima izoluju
gumom”, rekla je, odmahujući glavom. „Bože, nisi znala za to?”
Bila je, vrlo očigledno, ponosna na sebe uprkos tome što je
izgledala kao da je poplava izbacila. Njena plava kosa se lagano
uvijala i vraćala u svoje prirodno, kovrdžavo stanje.
Privukla sam Džada sebi, otkopčala mu rajsferšlus jakne i prešla
prstima po šavovima na njegovoj potkošulji. Naravno, istog trenutka
sam napipala ispupčenje, ne veće od zrna žita, ušiveno u kragnu.
Isekla sam ga svojim švajcar-skim nožem i ispružila da Džad može da
ga vidi. Pre nego što je uspeo da ga zgrabi, smrskala sam ga drškom
noža.
„Oni... stavljaju lokatore u našu odeću?” Džad je bio van sebe od
neverice, bilo je jasno da priča sam sa sobom. „Zašto bi to uradili?
Nemoguće...”
Vida je izgledala kao da će prsnuti u njen svojstveni okrutni smeh,
ali joj se izraz lica promenio - nekako suzio. Svoju pažnju je u
potpunosti usmerila iza nas, pa se podigla nazad na noge i izvadila
pištolj iz futrole jednim laganim pokretom. Okrenula sam se, kosa mi
se zapetljala oko lica kada sam se podigla na kolena kako bih mogla
bolje da osmotrim.
Svet se srušio.
Zapravo sam osetila kako se urušava poda mnom, kako svaka kost
i mišić u mojim grudima propadaju sa njim. Ne znam kako sam uspela
da se izvučem i da se nađem u stojećem položaju, ali sam bila suviše
otupela od šoka da bih brinula o tome što je sada svako ko je možda
gledao mogao da me vidi.

Zatim sam potrčala. Čula sam kako me Vida i Džad dozivaju, ali
vetar i kiša su nosili njihove glasove sve dalje od mene, a od
bubnjanja krvi u ušima nisam uspevala da čujem ništa drugo.
Laktovima sam se probijala niz blagi pad brda na kome smo se
nalazili, kroz zapetljane grane drveća, kroz srušenu ogradu, sve do
njega.

Provukao se kroz prozor, spuštajući se kroz iscepani tamni zastor,
nogu po nogu, dok konačno nije zgazio patikama u blato. Kosa mu je
bila duža nego što sam je pamtila, a crte lica oštrije. Porastao je, ili
sam se ja smanjila, možda je i moje sećanje bilo potpuno iskrivljeno -
nije bilo bitno. Čuo je kako prilazim i okrenuo se, jednom rukom
posegnuvši za nečim u svojoj teškoj kamuflažnoj jakni, drugom ka
nečemu što se nalazilo za pojasom farmerki. Znala sam da me je
primetio - istog trenutka se svaki delić njegovog tela sledio.

A onda su njegove pune usne počele da se kreću, nečujno, dok se
konačno nisu zadovoljile najsitnijim mogućim osmehom. Stopala su
se kretala sve sporije, ali se nisam zaustavila.

Teško sam disala. Pluća su se naprezala u borbi za vazduh. Rukom
sam čvrsto pritisla srce. Preplavili su ga iscrpljenost i olakšanje i isti
onaj gorki osećaj užasa koji me je pokosio tog popodneva kada sam
mislila da sam ga izgubila. Jednostavno nisam više imala snage da se
borim sa svim tim osećanjima.

Briznula sam u plač.
„O, za boga miloga...” Bucko je odmahnuo glavom i uzdahnuo, ali
sam u njegovoj glavi čula privrženost. „To sam samo ja, glupane.”
I bez ijedne reči, prešao je ta poslednja dva koraka koji su nas
razdvajali i zagrlio me čvrsto.

9

PROBLEM JE BIO ŠTO, KADA SAM POČELA, NISAM MOGLA da se

zaustavim. Osetila sam kako se svaki delić mog tela privija uz njega,
želeći da se uveri da je stvarno tu i da je to srce koje je kucalo ispod
mog uha njegovo. Bucko me je nespretno potapšao po leđima kad sam
zaronila lice u njegovu jaknu i počela da plačem kao kiša.

„Kako?” jedva sam izgovorila. „Zašto si ovde?”
Jedva da sam primetila šuštanje među drvećem iza nas, ali je
Bucko podigao pogled i povisio ton, „Oh, dođi ovamo, Li - znam da i
ti želiš zagrljaj...”
Desilo se suviše brzo da bih uspela da ga upozorim - ili da sprečim
bilo šta. Bucko me je pustio na trenutak kako bi me prebacio iza sebe,
izbacivši me još više iz ravnoteže. Prvo što mi je palo na pamet je da
mi se priviđaju stvari, pošto je izgledalo kao da je izvukao dugi
lovački nož iz pojasa pantalona. Vida je već držala pištolj uperen u
njega, otkočen.
„To je...” progovorila sam, osetivši kako mu se ruka steže pod
mojim stiskom. „Bucko...”
„Ko si ti kog đavola?” zahtevao je odgovor.
„Sigurno ne osoba koja donosi nož na obračun pištoljima”,
odgovorila je Vida, naglašavajući rečenicu mašući oružjem.
„Čekajte, čekajte, čekajte!” rekao je Džad, iskočivši iza drveta sa
njene desne strane. Proklizao je niz blatnjavu padinu, pa se bacio
između njih. „Nije Lijam”, rekao je, pokazujući na sebe, pa na Vidu.
„Takođe nije Lijam.” Džad se okrenuo ka Bucku, guste obrve su mu

se spojile dok je polako pružao prst ka nama. „Verovatno ne
Lijam...?” Poslednja rečenica je naterala Vidu da se okrene kako bi ga
pogledala. „U kom univerzumu ti ovaj tikvan čak i najmanje liči na
Kola Stjuarta?”

Džadov glas se povisio kada je pokušao da se odbrani. „Ne znam!
Možda nisu rođena braća? Postoje stvari kao što su usvajanja na
primer...”

Bucko je spustio nož. Mogla sam da vidim kako mu misli lete,
skaču sa jedne užasne mogućnosti na drugu dok je uzimao u obzir
strance, moje suze i Lijamovo odsustvo.

„O bože”, rekao je, postajući siv u licu. Prislonio je pesnicu na
stomak, kao da mu je pozlilo. „O bože.”

„Ne, ne”, rekla sam brzo. „Nije mrtav!”
Bar ne da ti znaš, glasić u mojoj glavi je šapnuo.
„Zašto niste zajedno?” Sada je i on bio na ivici suza. Buckova
kosa je prerasla svoju uobičajenu kratku frizuru, a i srebrne naočare
koje su zapravo odgovarale veličini njegovog lica su ga činile mnogo
zrelijim nego što sam ga pamtila. Nije baš ličio na sebe, ne dok nisam
videla strah koji ga je preplavio - ovo je bio Bucko kog se sećam, uvek
između dva napada panike. „On tebe nikada ne bi ostavio, nikada!”
Skrenula sam pogled. Ne ka Vidi i Džadu, koji su ćutke posmatrali sve
ovo, već u meko blato u kome su se stvarale barice pod našim
nogama.
„Rubi”, Bucko je ponovo progovorio, napetim glasom. „Šta se
dogodilo?”
Odmahnula sam glavom, pritiskajući ledene dlanove na lice.
„Napustila si ga?”pretpostavio je. „Posvađali ste se? Razišli na par
dana?”
Prošaputala sam odgovor, nadajući se da ću time uspeti da ublažim
žaoku istine, ali se to nije dogodilo. Bucko je zaprepašćeno koraknuo
unazad, dok su mu oči blistale od užasa.
„Nisi valjda!”rekaoje,uhvativšime zaramena. „To je bio jedini
razlog zašto sam mislio da će sve biti u redu! Mislio sam da ćete vas

dvoje ostati zajedno!”
„Šta je trebalo da uradim?" pitala sam, više me nije brinulo što mi

je ton postajao viši. „Bio si... bio si mrtav, a oni su nas uhvatili, i ja
sam napravila dogovor, i znala sam, znala sam da drugačije neće otići.
Šta je kog đavola trebalo da uradim?” Bucko je odmahnuo glavom. „A
ova deca, jesu li oni iz Saveza? Ti si sa njima?”

„Oni...” otpočela sam objašnjenje.
„...i dalje stoje ovde, čekaju objašnjenje ko je sad pa ovaj”,
prekinula me je Vida, na čijem se licu nije video ni trag zabave.
Moj mozak je konačno počeo da dolazi sebi, a to je značilo i napad
oštrog, hladnog straha.
Vida je bila tu. Vida, koja nas je jurila kako bi nas vratila u Savez.
Vida, koja je sada videla Bucka i mogla bi da ga identifikuje ljudima
iz Saveza, ako bude potrebe. Koja bi čak mogla da pokuša da ga
privede.
Odgurnula sam ga, u pokušaju da ga zadržim iza sebe. „On je niko
i ništa”, rekla sam. „Ne tiče te se.”
„Ovaj, naravno da me se prokleto tiče ako će da traži Stjuarta sa
nama”, odgovorila je.
„Šta si rekla?”
„Uključi malo taj šuplji mozak”, nastavila je. „Nisam ovde da vas
vratim nazad, već da vam pomognem.” Okrenula se ka Džadu. „Lepo
si mi vratio za to elektrošokom, govno malo.”
„Ako nisi bila tamo sa Beta Timom i Bartonom da bi nas vratila
nazad u Štab, zašto onda?”
Vida je prevrnula očima, ali nas je ipak udostojila odgovora - sa
najsamodovoljnijim izrazom lica koji je mogla da izvuče. „Znala sam
detalje tvoje male romantične potrage. Jedini način da se i ja izvučem,
a da to ne izgleda sumnjivo je bio da predložim da ja krenem za vama,
pošto navodno poznajem vaše cenjene ličnosti tako dobro.”
„Šta je sa Beta Timom?” pitao je Džad.
„Pozvani su nazad u Štab. Naredenje da se Rob privede ili tako
nešto... vas dve seka perse ste pokrenule jebene nerede kod kuće

svojim podvigom.” Zabacila je kosu. „Olban mi je dao dve nedelje da
vas nađem. Zato je vreme da ovaj putujući cirkus krene.”

Zurila sam u nju, odmahujući glavom. „Ti stvarno nisi normalna.
Očekuješ da ćemo tek tako da odjašemo sa tobom u zalazak sunca?”

„Ne”, odgovorila je, „Očekujem da jebeno galopiraš, a uradićeš to
sa osmehom i što je manje zakeranja moguće, ili Kol neće ispoštovati
vaš glupi dogovor da Savez oslobodi logore.”

Dakle, istina je - nije nas lagala o tome da je ovde kako bi nam
pomogla. Kol joj u suprotnom ne bi otkrio sve ovo. Cilj misije je bio
suviše dragocen. Iznenadilo me je koliko mi je povredio ponos time
što je pomislio da neću moći sama da izvršim ovaj zadatak. Da će mi
biti potrebna podrška.

Džad se okrenuo kako bi me pogledao, potpuno pogubljen.
„Okej, vamonos!” rekla je Vida, pljesnuvši dlanovima. „Ako
hoćete da pretresete kuću, uradite to brzo.”
„Ne idem ja nikuda sa vama”, prekinuo je Bucko. Prepoznala sam
taj izraz lica - koliko puta sam ga videla nakon što su me Lijam i Zu
primili, pre nego što je i sam prihvatio da ostajem sa njima? Bucko
nije bio poznat po tome da krije svoja osećanja, nebitno da li je u
pitanju bes, strah ili sumnjičavost. On i Lijam su bili dosta slični u
tome, samo što je to Lijamu bilo prirodno stanje, dok je Bucko tako
izabrao. Nisam sigurna da je uopšte video smisao u tome da se
pretvara da je nešto što nije.
„Da”, rekla sam, uhvativši Bucka ponovo za ruku. Osetila sam
kako mu se mišići grče pod mojim prstima. „Hajde, treba da
popričamo. Sve ću ti objasniti.”
Bucko me je počastio svojim patentiranim tužnim izrazom lica.
„Ali samo nas dvoje. Neću...”
Sve četvoro smo čuli zvuke istog trenutka. Treskanje vrata
automobila. Jednih, drugih, trećih.
Povukla sam Bucka unazad tako da smo bili pripijeni uz kuću,
pokazujući rukom Džadu da nam priđe što pre. Vida je zamakla za
obližnje drveće, nečujnim korakom po raskvašenoj zemlji. Njena

svetla kosa je bila poslednje što je nestalo ispod kišne zavese.
Pogledala sam gore u prozor iz kog se Bucko iskrao, ispruživši

ruku da dodirnem labavu roletnu, pa ponovo bacila pogled na šumu.
Možda bismo mogli da bežimo tamo. Da pokušamo da se sakrijemo u
divljini i na taj način ih se otresemo.

„Je 1’ to Barton?” šaputao je Džad.
Bucko i ja smo ga ućutkali. Zadnji deo Lijamove kuće je činilo pet
prozora belih okvira i jedna slatka mala balkonska vrata, koja su bila
zakovana daskama. Zatim poveći kvadrat postavljen ciglom koji je
nekada služio kao trem na zadnjem ulazu u kuću. Sada se zelena trava,
mokra od sumaglice i kiše, probijala kroz pukotine između cigala.
Spustila sam se na šake i kolena na vlažnu ciglu, polako se
provlačeći čitavom dužinom kuće dok glasovi nisu postali glasniji.
Nokti su mi se zabili u tkaninu pantalona, a uši naprezale. Dva
muškarca. Jedna žena.
Kada sam se konačno okrenula da saopštim sve momcima, Vida je
već stajala tamo, povijena između Bucka i Džada. Kada je osetila moj
pogled na sebi, pogledala je uvis i nestrpljivo klimnula glavom.
„Ukupno ih je četvoro”, šaputala je. „Jedna žena, tri muškarca.
Izgleda da su PSS-ovi.”
Pokrila sam Džadova usta šakom. „Jesu li naoružani?”
Klimnula je glavom. „Uobičajeno. Šta je to u vezi sa ovom
kućom? Zašto je toliko važna da su ugradili senzore kretanja unutra?”
„Senzore?” pitao je Bucko.
„Sakrili su ih ispod strehe u sva četiri ugla kuće”, rekla je,
očigledno nezadovoljna time što nije istog trenutka prihvatio njene
reči kao aksiom.
Bacila sam pogled na Bucka, dozvolivši Džadu da odvoji moju
šaku od svog lica. Naravno da su postavili nešto što će nadgledati
kuću. Ako ne zbog Lijama, onda zbog Kola. Bilo mi je interesantno da
se Kol uopšte nije potrudio da joj ispriča bilo šta od bratovljeve priče.
Možda ni za to nije bilo vremena.
Glasovi su se smirivali, ali sam čula njihove teške korake kako

gaze kroz zapuštenu baštu sa desne strane kuće. To je značilo da su
previše blizu da pokušamo da bežimo u pravcu drveća. Nije postojao
način da nas ne primete odatle.

Uzdahom od koga mu se celo telo streslo, Bucko je ustao i
odgurnuo jedno od prozorskih krila koje je visilo u stranu. Slegao je
ramenima, pomiren sa sudbinom.

„Da li mi veruješ?” pitao je nakon što je video moj izraz lica.
„Naravno.”
Džad je pokušao nešto da kaže iza mene, ali nisam obraćala pažnju
na to.
„Onda reci svojim prijateljima da uđu unutra”, klimnuo je glavom
ka otvorenom prozoru, „i ustani. Moraću da ti vežem ruke.”

Evo šta je dobra stvar kada se izbezumiš od šoka: nisam morala da
se pravim da sam prestravljena. Samo sam stajala tamo i osećala kako
mi plastične vezice zaustavljaju protok krvi u zglobovima. Pustila sam
ih da otkače svaku misao u mojoj glavi.

Ko je ova osoba? Pomislila sam, proučavajući ga izbliza. Nosio je
maskirnu lovačku jaknu sa kapuljačom na koju ranije nisam obratila
pažnju, sivu vunenu rolku i par izbledelih farmerki, na kojima su dugo
nošenje i prašina ostavili tragove. Na pojasu mu je bilo prikačeno
nešto što je izgledalo kao mali mobilni telefon i kožna torbica uz
njega. Kada smo ranije putovali, sve što je imao je nosio sa sobom u
svojoj izubijanoj aktovki koju je pronašao. To mu je mnogo više
pristajalo od ove čudne... imitacije onoga kako je mislio da lovac treba
da izgleda.

Trebalo je da me ohrabri to što ga vidim toliko spremnog i dobro
opremljenog, ali me je, nekako, samo dodatno uplašilo.

Buckova ruka je bila mirna kada me je uhvatio za bradu, okrećući
mi lice levo-desno, pregledajući sa neodobravanjem posekotine i
modrice nastale prethodne noći. Džad i Vida su nas posmatrali kroz
zatvoreni prozor, a Džadovo lice je bilo toliko blizu da se gotovo
prilepio za staklo.

„Možda će biti bolje ako se budeš pravila da si u nesvesti”, rekao
je.

Predlog je stigao u poslednji čas. Dok sam padala na zemlju,
videla sam krajičkom oka crne mrlje PSS-ova kako skreću iza ugla.

Četvoro. Vida je bila u pravu. Žena smeđe kose je bila najviša u
grupi, desetak centimetara viša od muškaraca. Jedan od njih je bio
stariji čovek, bujne zlatnosede kose. Druga dvojica su bili mlađi i
toliko ličili da su možda bili braća. Sve četvoro su bili naoružani
standardnim automatskim puškama, lisicama, sve po PS-u.

,Je l’ mogu nekako da vam pomognem?” Buckovo lice je izgledalo
kao da je isklesano od kamena.

Vojnici nisu znali šta da misle o onome što vide, pa su puške
ostale podignute. Stvari su počele da mi se povezuju u glavi, mnogo
pre nego što je Bucko progovorio.

„Šta, došli ste ovde da mi otmete plen ispred nosa? Pokušavate da
se izvučete nekako da mi ne platite?”

Stariji vojnik je podigao obrvu. „Ti si tragač?”
Upravo tako. Ako je to prevara koju smo pokušavali da izvedemo,
onda smo u većem problemu nego što sam mislila. Kada sve ide kako
treba, Bucko je opasan koliko i kaktus u saksiji.
„Evo!” gurnuo je ruku u kožnu torbicu za pojasom i pružio nešto u
ruke PSS-u. Izgledalo je kao nekakva knjižica, otprilike veličine
pasoša.
Stariji čovek je napravio korak unapred, ali se okrenuo kako bi
izdao naređenje. „Izvidite teren u okolini. Proverite da li je putovala
sama.”
Bucko je ponovo mahnuo knjižicom dok su njih troje odlazili u
izvidnicu. Stariji čovek je uzdahnuo, pogledom skačući sa Buckovog
lica na papir i nazad.
„U redu je, gospodine Lister”, rekao je, vrativši mu isprave. Jeste
li proverili ko je ona u bazi podataka?”
„Nije u bazi”, rekao je Bucko. „Verovatno već duže vreme zuji
okolo. Nema nikavih podataka o njoj.”

„Jeste li je testirali?” pitao je. „Pošto ako je Plava ili Žuta,
moraćete da...”

„Zelena je”, prekinuo ga je Bucko. „Zašto? Hoćete
demonstraciju?”

„Možemo mi da je povedemo”, ponudio se čovek. „Da vas
poštedimo muke transporta.”

„Rekao sam vam, nije u sistemu”, ponovio je Bucko, sa izvesnom
notom bezobrazluka u glasu. „Znam šta pokušavate sada. Ne možete
da mi pošaljete uplatu ako nije registrovana. Moram da odem do
najbliže stanice i da odradim svu papirologiju ako hoću svoju
nagradu.”

Muškarac je frknuo, ali nije pokušao da porekne. „Je 1’ onaj
automobil na putu vaš?”

„Ne”, rekao je Bucko, prevrnuvši očima. „Ja sam doleteo na
oblaku i stuštio se s neba poput munje na ovo dete.”

„Lakše malo”, stigao je osorni odgovor PSS-a. „Mogu da odlučim
da je povedem sa sobom, a onda ne postoji ništa što bi ti mogao da
uradiš po tom pitanju. Dakle, pripazi na ponašanje, dečko.”

Taj stav je i mene zbunjivao. Bucko nije bio po prirodi hrabar.
Okuražio bi se u trenucima kada je osetio da su njegovi prijatelji u
opasnosti, istina, ali ovo nije bila hrabrost već čista nesmotrenost. A to
je bila poslednja - apsolutno poslednja - asocijacija na njega.

Ne mogu da ocenim koliko je vremena prošlo od tog trenutka dok
nije zaječala PSS-ova radio-stanica. Minut. Deset godina. Večnost.
„Ovde Džejkobson, da li me čujete?” Muškarac je otkačio svoj crni
toki-voki sa pojasa. „Čujemo se. Jeste li našli nešto?”

„Ne, ništa neuobičajeno. Doduše, teško je reći uz svu ovu kišu. Ako
je i bilo nekih tragova, isprali su se do sada. Odjava.”

„Sama je, to vam garantujem”, rekao je Bucko. „Pratio sam je
ovamo.”

„U redu”, odgovorio je čovek. Videla sam kako mu čizme tonu
dublje u mrtvu, blatnjavu travu kada je napravio dva koraka ka meni.
Čvrsto sam zatvorila oči, ali je bilo gotovo nemoguće naterati telo da

se potpuno opusti u njegovoj blizini. Nisam želela da me dodirne.
Panika me je potpuno paralisala u trenutku kada mi je čizmom
dodirnuo rebra.

Hladna, mokra koža njegove rukavice je obuhvatila moju
nadlakticu, pa me otrgla od zemlje. Ruka mi se uvila, stvarajući
nesnosni bol u ramenu.

„Nemoj!” zarežao je Bucko. „Ne diraj...!”
PSS-ov stisak nije popuštao.
„Ovaj, mislio sam”, Bucko je počeo ispočetka, ovog puta
neutralnim glasom, „oduzimaju cenu medicinskih troškova od novca
za nagradu ako su deca povređena. Ja ću da preuzmem odavde...
gospodine.”
„To je već bolje”, rekao je čovek, spustivši me licem u blato.
„Vodi je i nosite se dođavola odavde. Nalazite se neovlašćeno na
privatnom posedu, a ako vas budem ponovo video ovde, lično ću vas
uhapsiti.”
Kiša mi se skupljala u uvu, pa slobodno tekla niz krivinu mog
obraza i natapala Lijamovu staru jaknu. Želela sam da sa sobom
ponese i moj strah, duboko u zemlju odakle me više nikada neće
pronaći. Duboko sam udahnula vlažni vazduh i zadržala ga.
U daljini se začuo motor automobila. Ponovo sam otvorila oči i
posmatrala Bucka koji mi se približavao. Kleknuo je pored mene,
jednom rukom sklanjajući umršenu kosu sa mog lica. Slušali smo
točkove kako raznose šljunak po prilazu kući, oboje nepomični i tihi.
„Izvini”, rekao je Bucko konačno. „Jesi li dobro? Da li ti je
povredio rame, jer ako jeste...”
„Dobro sam”, rekla sam, „ali...ali možeš li molim te da mi
presečeš vrpce sada?” bila sam prestravljena načinom na koji mi je
glas podrhtavao, a na svu sadašnju neprijatnost, mozak je počeo da
izvlači stara sećanja koja je trebalo zauvek da ostanu duboko
zakopana. Vožnja autobusom do Tarmonda. Sortiranje. Sem.
Istog trenutka, kada sam čula da plastika popušta pod njegovim
nožem, već sam se podizala na kolena, ignorišući bol u desnom