Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

bili oni.
Pustila sam Klensija da mi se približi i dozvolila mu da na tri

sekunde pomisli da je u stanju da sklizne u moj um, potpuno rastrojen
bolom. Mrmljao je nešto dubokim, grubim glasom. Bio mi je toliko
blizu da sam mogla da osetim njegov topli dah na obrazu - što je
značilo da se približio dovoljno da mogu da ga udarim u grlo.

Lakat i um su krenuli u napad u isto vreme. Posegnula sam za njim
kao nožem i iscepala sliku Bucka i Lijama koju je postavio tamo.
Klensi se oteturao u hodnik, držeći se za glavu, boreći se za vazduh.
Slika žene u belom laboratorijskom mantilu mi se ponovo pojavljivala
pred očima kada smo se povezali, ali sam se naterala da je odgurnem
zasad. Iz kante se dizao pramen dima; prevrnula sam je i rasula
stranice koje su gorele po zemlji, čizmama gaseći vatru. Ako je on
hteo da uništi te stranice, želela sam da ih vidim.

„Prokletstuo.” Dahtao je kada sam mu prišla u hodniku, pa pao na
kolena u pokušaju da udahne. Od veze između naših umova je ostala
tanka, iskrzana žica. Zgrabila sam je pre nego što se potpuno
prekinula, preplavljujući njegov mozak iluzijom vreline. Nisam mogla
da ga vidim u mraku, ali sam mogla da čujem kako panično udara
dlanovima po rukama i nogama - za koje mu je mozak govorio da
progorevaju do kostiju.

A onda su se njegove ruke polako zaustavile.
„Ti...” pitao je Klensi, ,Je 1’ ti stvarno hoćeš da igramo ovu igru?”
Osetila sam dodir hladnog metala na zadnjem delu vrata - tako
iznenadan da sam već počela da uveravam sebe da je to bila još jedna
od njegovih igrica. Ali istina je ono što kažu: kada izgubiš jedno čulo,
ostala se izoštre i postaju nemilosrdno efikasna. Osetila sam topli dah,
čula škripu dodatnih čizama, namirisala njegov znoj. Agenti - našli su
nas.
Klensi se okrenuo da beži; nisam videla šta se desilo, ali sam čula
zastrašujuće krcrkanje kada ga je nešto čvrsto udarilo po glavi i bacilo
ga na pod.
A onda se začuo Džarvinov glas u mraku, „Znao sam da ćete se

vratiti.” Zatim su se pojavile njegove ruke, jedna me je uhvatila za
zadnji deo vrata i grubo me odgurnula na kolena. Druga je držala
pištolj čija je cev skliznula na mesto gde su mi se spajale kičma i
lobanja. „Rob je rekao da samo treba da sedimo i čekamo.”

U svojim kamuflažnim uniformama su on i ostali Savezovi agenti
bili tek nijansu svetliji od vazduha oko sebe.

Pištolj se otkočio.
„Ne želiš to da uradiš”, upozorila sam ga, dozvolivši nevidljivim
rukama mog uma da se razmašu. Osećala sam nervozu, ali nisam bila
uplašena.
Kontrolisana smirenost.
„Ne”, složio se Džarvin. „Radije bih uradio ovo.”
Začulo se tiho klik - jedino upozorenje pre nego što je Beli šum
preplavio hodnik i utopio me.

Ipak je bilo moguće zaboraviti takvu agoniju posle svega. Postojao
je trenutak u mom životu, prvih nekoliko meseci u Tarmondu, kada su
uključivali Beli šum gotovo svakog dana. U to vreme je bilo Crvenih
koje je trebalo kontrolisati i Narandžastih koje je trebalo kažnjavati, a
svaki pogrešan pogled bi rezultirao pozivom Kontrolnom tornju putem
radija. Postao je sastavni deo mog života; možda sam toliko navikla na
njega da je vremenom sam uticaj počeo da slabi.

Ali prošli su meseci otkad sam ga poslednji put čula, a užasni bol
mi je uvrtao želudac toliko da mi je fizički bilo muka. Sručila sam se
na pod, dovoljno blizu Klensija da vidim da mu iz posekotine na čelu
curi krv. Kroz glavu su mi prolazile misli; čula sam glas koji govori,
Možeš da se izboriš sa Džarvinom, možeš da ga pobediš; možeš da ga
uništiš.... Ali čak je i to bilo utišano kada se Beli šum podigao i pao
preko nas poput talasa, pritisnuvši mi grudi.

Bilo je neverovatno - sve što smo mogli da uradimo, sva moć koju
smo imali nad drugima - to nije značilo ništa. Nije vredelo ništa.

U Tarmondu bismo dobili dva zvuka trube upozorenja, i narednog
trenutka bi šum eksplodirao sa logorskih zvučnika. Nije to bilo nešto

što se dalo lako opisati - bilo je to vrištanje statike, odvrnuto do daske,
izoštreno da buši kroz najdeblje delove lobanje. Prolazilo bi kroz nas
poput struje, teralo naše mišiće da poskakuju i grče se, da vrištimo od
bola dok ne bismo počeli da radimo jedino što je preosta-jalo u tom
trenutku - da pokušavamo da udaramo glavom o zemlju dok ne
prestane. U momentima kada sam imala sreće, ne bih se onesvestila.

Ovog puta nisam imala toliko sreće. Osetila sam kako gubim
svest, kako me tama hodnika uvlači u sebe. Nisam mogla da pomerim
ruke koje su bile prikovane ispod grudi. Osetila sam kako mi noge
postaju lakše od vazduha. Napokon, kada je video da nisam više u
stanju ni glavu da podignem, Džarvin ga je isključio. U glavi mi se
vrtelo, a u ušima odjekivalo. Crnilo hodnika me je privlačilo, guralo
ispod svoje mračne površine.

Kada sam se ponovo osvestila, neko me je držao za ruku. Mogla
sam da čujem kako Džarvin priča ostalima okolo, isključivo zato što je
vikao. „Upalite prokleta svetla! Ne zanima me šta morate da uradite -
upalite ih, zaboga! Nešto se dešava. Može li neko da upali jebeno
svetlo?”

Odgovorio mu je topli južnjački glas. „Naravno, brate. Nemaš
brige.”

Začulo se pucketanje prstiju, samo jednom, a sićušan plamen se
pojavio u mraku, osvetlivši besno lice Kola Stjuarta.

Isprva sam pomislila da je upalio šibicu, ali je vatra na njegovim
jagodicama prstiju postajala sve jača, proždirući pesnicu, pa zatim i
čitavu ruku koja je letela ka Džarvinovom licu. Začulo se vrištanje;
vrisci su se čuli na sve strane kako se vatra oko nas širila, zahvatajući
vojnike iza njega i gutajući ih u talasu vreline koji ih je naterao da trče
niz hodnik, sapliću se jedni preko drugih pre nego što bi konačno
popadali. Smrad spaljene kože je naterao želudac da se zgrči. Nisam
mogla da mu pobegnem.

„Sranje, pa ti si!”jedan od agenata je izgovorio.
Jedan od nas, završila sam rečenicu u mislima, zbunjena slikom
vatre među Kolovim prstima, načinom na koji je bacio vatrenu loptu

na agenta koji je progovorio. Kako je podsticao, puštao da se raširi po
telu čoveka koji je vrištao dok nisam samo mogla da vidim tamnu
siluetu obavijenu plamenom koja je plesala preko njegove kože.

Crveni.
Ne - ne, on je - Kol je bio previše star za tako nešto, nije...
„Hej... hej!”Vatra je nestala, ali su Kolove ruke i dalje bile previše
vrele na dodir kada je pokušao da me pridigne. I dalje nisam osećala
noge. Pokušao je da me lagano lupi po obrazu. „Sranje... mala,
hajdemo. Možeš ti to, znam da možes.
„Ti...” pokušala sam da kažem. „Ti si upravo...”
Ispustio je dah koji je zadržavao, pun olakšanja. Kol me je podigao
preko ramena, pa me iritirano šljapnuo po butini. „Prokletstvo,
Dragulju, nisi morala da me prepadneš tako. Čuo sam Umirujuću
kontrolu sa drugog kraja hodnika, ali sam morao da sačekam dok je
nije isključio. Nisam mogao da se približim. Izvini, tako mi je žao.”
Nogom je otvorio vrata Olbanove kancelarije, pa me spustio na
pod iza stola, namestivši me u polusedeći položaj, a onda izvadio
jedan od pištolja iz futrole i stavio ga u moju mlitavu šaku.
Zatim je uhvatio moje lice između dlanova. „Ne možeš nikome da
kažeš, je 1’ me čuješ? Niko ne sme da zna, pogotovo ne Lijam...
Naročito ne Lijam, okej? Klimni glavom.”
Isuse... Lijam nije znao? Niko drugi nije znao za ovo?
„Ti, ja, Kejt i Olban”, rekao je Kol, kao da mi je pročitao misli. „I
to je to. A sada nas je samo troje. Ako nekome kažeš, ja sam prošlost.”
Klimnula sam glavom.
„...drugi...” rekla sam slabašno, pokazavši glavom prema hodniku.
Kol je frknuo. „Ne radim ove ‘dama-u-nevolji’ stvari sa
dečacima.”
Presekla sam ga pogledom u nadi da nije ličio na ukršteni pogled
pijanca. Uzdahnuo je i ustao, ispravivši ramena na isti način kao i
Lijam kada se spremao da nešto uradi. Nestao je na trenutak kada je
čučnuo da podigne Klensija. Sumnjala sam da je uopšte pogledao u
Klensijevo lice pre nego što ga je tresnuo pored mene.

„Zeleni su nam poslali poruku da ste ovde, pa smo odlučili da
žurka počne malo kasnije”, objasnio je. „Nisi mogla da sačekaš još
jedan dan da vidiš ovu zgodnu njušku, zar ne?”

Zakašljala sam se u pokušaju da pročistim grlo od nečega što se
tamo zaglavilo.

„Ako imaš iole mozga, ostaćeš ovde”, odsečno mi je rekao.
„Napusti ovu prostoriju pre nego što kažemo da je bezbedno i odraću
te od batina!”

Kada se okrenuo prema vratima, kao da su mu se povratili
samopouzdanje i kontrola. Pokreti su mu bili mirni, samouvereni.

Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što se začula pucnjava
- pet, deset, možda i čitavih petnaest minuta. Osećaj mi se vraćao u
noge sa vrelim naletom trnaca, ali mi je bol u udovima bio draži od
utrnule beskorisnosti. Kada sam uspela, podigla sam se na kolena i
počela da guram Olbanov stari sto na vrata. Znala sam da neće
predstavljati ozbiljan zaklon niti predstavljati veliki izazov bilo kome
ko se namerači da uđe, ali je bilo bolje nego ništa. A ako ćemo
iskreno, bio je i vizuelna blokada za mene. Podsetnik da je trebalo da
sačekam da Kol i ostali počiste Džarvinovu kugu pre nego što odem
da pronadem ostale.

Dobro su, dobro su, dobro su... Otpuzala sam nazad do ormarića
sa fasciklama, pa privukla noge grudima i obmotala ruke oko njih,
pokušavajući da u sebi zarobim osećanja koja su htela da izlete
napolje.

Dobro su.
Klensi se promeškoljio pored mene, dok mu je zalutali pramen
kose upao u oči. Za sve vreme koje smo proveli u Ist Riveru zajedno,
nikada ga nisam videla kako spava - nikada ne bi dozvolio, shvatila
sam, da mu neko bude toliko blizu kada je najranjiviji.
Pogled mi je polako odlutao do kante i papira koje sam rasula oko
nje. Otpuzala sam do njih na kolenima i šakama, podižući usput
baterijsku lampu koju je Klensi ispustio.Toliko se vikalo izvan mračne
sobe u kojoj smo bili da nisam ni mogla da razaznam šta bilo koji od

glasova izgovara.
Duboko sam udahnula, nakon što je prestala pucnjava, i vrata na

stepeništu počela da se neprestano otvaraju i svom silinom zatvaraju.
Dobro su, i ti si dobro.

Uperila sam baterijsku lampu dalje od vrata, dole na spaljene
stranice koje sam sakupila u krilu. Otprilike četvrtina njih je bila
nečitljiva - vatra je ostavila poveće rupe na fotografijama i stranicama.
Osim fleka od čađi i dima sa gornjih stranica, donji deo gomile je bio
u mnogo boljem stanju. Većinom su to bile tabele i grafikoni, sve
ispisano čudnim naučnim jezikom od kog bi čak i Bucko ustuknuo.
Ovo su bili lekovi - medicinski termini. Imali su slična komplikovana
imena kao lista lekova koju mi je Bucko dao onda u Nešvilu. S
vremena na vreme bi mi za oko zapalo par zalutalih reči na običnom
engleskom.

Subjekat A nema nikakve simptome
nakon
procedure i rutine...
Pokazuje znake pasivnog ponašanja...
Iščekuju se nedvosmisleni rezultati...

Ali iznad svih njih, štampano podebljanim crnim slovima, stajale
su tri reči koje sam prepoznala: Projekat Duboki Sneg.

Prestala sam da listam stranice kada sam stigla do fotografija.
Jedna od njih je pokazivala lice žene.

Bio je to jedan od onih neočekivanih nedostataka provođenja
gotovo pola života pod ključem u logoru, bez pristupa medijima. Imao
si osećaj da je svako lice koje vidiš naTV-u ili u novinama odnekud
poznato, ali bi ti ime izmicalo kada bi pokušao da ga uhvatiš. I sada
sam to osećala, buljeći u poznatu plavu ženu.

Sam ugao je bio jako čudan - gledala je preko ramena, ali ne
direktno u kameru. Iza nje se nalazila neobeležena zgrada od cigle
koja je izgledala propalo u poređenju sa urednim, klasičnim teget

kompletom koji je nosila. Izraz njenog lica nije bio uplašen koliko
nervozan, a ja sam se zapitala, na trenutak, da li je sa pravom
pomislila da je neko prati. Sledeća fotografija je bila manja, i
pocepana na način zbog kog sam pomislila da je Olban krenuo da je
uništava, pa se predomislio. Na ovoj je ona izmedu bivšeg lidera
Saveza i mnogo mlađeg predsednika Greja.

Ostala sam bez daha kada sam povezala.
Klensi, nemoj, molim te, Klensi...
„Sranje”, prošaputala sam. Žena koju sam videla u njegovom
umu... ovo je...
Prva dama Sjedinjenih Američkih Država.
Posegnula sam ka ostalim razbacanim papirima i sakupila ih na
jednu gomilu. Pošto nisu bili poređani po redu, izveštaji i ostala
dokumenta nisu delovali preterano smisleno, ali se među njima
nalazilo i nekoliko dijagrama mozga sa sitnim, urednim X obeleženim
na svakom od njih.
Preletela sam pogledom članke iz novina koji su opisivali
dobrotvorni rad kojim se Lilijan Grej bavila širom zemlje; neko je
obeležio različite ključne reči o njenoj porodici („sestra u Vestčesteru,
Njujork”, „roditelji se penzionisali i povukli na svoju farmu u
Virdžiniji”, „brat, nedavno preminuo”) i različite diplome koje je
stekla, uključujući i doktorat iz neurologije sa Harvarda. Takođe je
održala „dirljiv” govor na potpredsednikovoj sahrani, „bila potresena
ruševinama Kapitola koje su se još pušile”, i odbila da komentariše
predsednikovo oklevanje da ga istog trenutka zameni.
Poslednji članak koji sam pronašla se fokusirao na njen nestanak
iz javnog života ubrzo nakon napada na Vašington. U njemu je
citirana izjava predsednika, „Zaštita i sigurnost moje žene su mi
glavna briga u ovom trenutku”, bez ikakvih daljih detalja.
I to je bila njena zaostavština. Ne desetine ceremonija kojima je
prisustvovala kako bi dobila nagrade, ni revolucionarno istraživanje na
polju neurologije, nijedna od zabava koje je organizovala u ime svog
muža. Čak ni njen dragoceni sin. Sudeći po tekstu u članku Tajm

magazina koji je Olban ubacio u fasciklu, postojale su glasine da je
ubijena ili oteta od strane neprijateljske države ubrzo nakon epidemije
IAAN-a. Postalo je alarmantno kada je Klensi sam otpočeo turneju na
kojoj je u očevo ime hvalio program rehabilitacije u kampovima,
predstavljajući se kao prvi uspešan polaznik.

Prošlo je skoro deset godina da se nije pojavila u javnosti.
Ali bila je u ovoj fascikli, njeno lice, njena istraživanja... njene
rukom pisane beleške. Stisnula sam pesnice i opustila ih par puta, da
bi prestale da se tresu.
U čitavoj zbrci dokumenata su se nalazile i tri poruke, svaka od
njih je imala samo po par redova. Nije bilo koverata, ali su papiri bili
lepljivi od nečega čime su bili zapečaćeni. Mora da mu ih je neko
uručio lično, ne želeći da rizikuje slanje elektronskim putem. Olban je
čitkim kurzivom ispisao datume na vrhu, verovatno za sopstvenu
evidenciju. Prva, od pre pet godina, je glasila:

Šta god nam se desilo, moram da se
izuučem van njegovog domašaja ako
hoću da ga spasem. Ako mi pomogneš
da nestanem i ja ću tebi pomoći
zauzvrat. Molim te, Džone.

Pa onda sledeća, dve godine kasnije:

U prilogu se nalaze poslednji rezultati
našeg istraživanja; izrazito sam
optimistična da će sve ovo uskoro biti
gotovo.
Reci mi da si ga našao.

I poslednja, od pre samo dva meseca:

Neću više da sedim i čekam tvoje

odobrenje - to nikada nije bio deo našeg
dogovora. Pustiću informacije o lokaciji
večeras na server. Ako ne bude došao
da me potraži, onda ću ga sama
pronaći.

Klensi je i dalje bio u nesvesti, glave zavaljene na stranu.
Posmatrala sam kako se njegove grudi lagano podižu i spu-štaju, i
osetila kako mi se nešto uvija u utrobi.

„Tužni, tužni kučkin sine”, prošaputala sam.
Znači ovo je razlog zašto je došao. Ovo je bio zadatak koji nije
mogao da poveri nikome drugom do sebi.
Ponovo sam prečešljala stranice, pokušavajući da dešifrujem na
čemu je tačno toliko radila. Deo mene je sumnjao da to ima neke veze
sa nama kada sam videla dijagrame, ali zašto bi ona tajno izvodila
sopstvene eksperimente o uzroku IAAN-a u isto vreme kad i Leda
korporacija? U prvoj poruci je pomenula i da mora da se izvuče iz
„njegovog domašaja” - možda je mislila da će njen muž promeniti
rezultate istraživanja do kojih bi Leda korporacija došla i da bi te
pogrešne informacije mogle da ugroze Klensijev život?
Ali... zašto bi on želeo da uništi sve to? Vratila sam se na stranice
sa tabelama i grafikonima, a na dnu svake od njih su stajali inicijai
L.G. Ponovo sam prečešljala stranice, vodeći računa o tome da
pogledam svaku od njih. Zašto je želeo da uništi sve to? Da bi zaštitio
lokaciju svoje majke?
Da uništi dokaze da je ona na bilo kakav način davala informacije
o svom istraživanju Olbanu?
Ništa od toga nije imalo smisla. Njena poslednja poruka je
govorila nešto o tome da će pustiti informacije o „lokaciji” - njenoj
lokaciji? - na server. To se poklapalo sa Nikovim objašnjenjem da se
reč Profesor, nakon što je Klensi tražio od njega da proveri, pojavila
na serveru. Ali ona je te informacije pustila na server tek kada je bila
spremna. Tek kada je projekat Duboki Sneg bio gotov.

Nije htela da on sazna na čemu je radila, shvatila sam. Ali zašto bi
ga onda tražila? Zašto bi dozvolila da je pronađe, kada je bilo
očigledno da je on taj od koga joj je bila potrebna zaštita?

30

SVETLA IMAŠINE U OLBANOVOJ KANCELARIJISU SE UPALILE u
eksploziji buke i statičkog zujanja, a ja sam bila nazad na nogama pre
nego što se radio uključio, preplavivši sobu živahnim horskim
izvođenjem pesme Skupite se, vernici. Podigla sam ruku iznad očiju u
slabašnom pokušaju da blokiram svetlost dok sam se teturala ka uglu
kancelarije. Oči su mi suzile pa nisam mogla da vidim brojčanike na
radiju, pa sam pipala i udarala okolo dok nisam uspela da zvuk
spustim na prihvatljiv nivo. Nakon Belog šuma je i najblaže grebanje
vrata zvučalo kao grmljavina. Tokom jednog dugog, užasavajućeg
minuta naterala sam sebe da stojim i prilagodim se na svetlo - taman
koliko je Klensiju bilo potrebno da zastenje i počne da trese glavom.

I meni da shvatim da se period u kom sam mogla da ga
kontrolišem smanjivao vrtoglavom brzinom.

Borba napolju se svela na pojedinačna puškaranja s vremena na
vreme na spratu iznad nas. Bio je rizik pretpostaviti da su već očistili
ovaj nivo od pobunjenih agenata, ali je zdrav razum pobedio strah.
Većina agenata je verovatno bila na prvom nivou, u svojim
prostorijama, spavala kada su Kol i ostali upali u zgradu, a samo je
nekoliko njih, kao Džarvin, patroliralo okolo.

Morala sam da budem brza. Ako je hodnik čist, mogla sam da
siđem dole i pronađem ostale nakon što se pobrinem za ovo. Da se
uverim da su Lijam i Bucko bili ušuškani sa Džadom i Vidom u
bezbednoj, zabarikadiranoj spavaonici. Nisam samo mogla da ga
ostavim ovde, brave su ionako već bile polomljene.

Obuhvatila sam Klensijeve grudi rukama otpozadi, u pokušaju da
ga što stabilnije uhvatim, i otkinula jedno od zlatne dugmadi njegovog
kaputa usput.

„Ti si...” uzdahnula sam, osetivši kako se šavovi rane na leđima
istežu, „zvanično najveći trn u dupetu koji sam ikada...”

Morala sam da ga spustim kako bih sklonila sto kojim su bila
preprečena vrata. Napravila sam korak napolje, udahnula duboko kako
bih se smirila i pripremila za prizor Džarvinovog i tela drugih agenata
- ali hodnik je bio prazan. Dok sam ga vukla napolje, u trenutku mi je
palo na pamet da bih mogla da ga odvučem u ambulantu, ali sam
mogla da vidim figure unutra kako se kreću iza zavesa i nisam bila
sigurna da želim da se kladim čijem timu ti ljudi pripadaju. Duž
hodnika se nalazio veliki broj vrata, a većina njih je vodila do soba u
koje mi nikada nije bilo dozvoljeno da uđem. Ali sada su vrata jednog
ormana bila otvorena, a oružje koje je obično stajalo poređano unutra
je nestalo - ostavljajući dovoljno prostora da se unutra ugura ljudsko
telo.

Samo što sam ubacila Klensija u skučeni prostor, začula sam da je
neko viknuo moje ime toliko glasno da je čitava prokleta baza mogla
da ga čuje.

Naglo sam se okrenula, tražeći izvor glasa. Kejt se iznenada
pojavila, istrčala iz ambulante i navukla remen puške na rame. Strgla
je crnu skijašku masku sa lica i pustila je da se otkotrlja iza nje. Bila
sam u njenom zagrljaju, upijajući njenu toplotu, pre nego što sam
uspela da se osvestim od šoka.Talas olakšanja kakav nisam očekivala
me je zaplju-snuo kada sam se naslonila na nju.

„Šta to radiš?” pitala je.
A ja sam iskreno bila toliko zbunjena njenom pojavom da sam joj
rekla prvo što mi je palo na pamet. „Zaključavam Klensija Greja u
orman.”
Povukla se naglo iz mog zagrljaja i pogledala u telo ispruženo na
podu. A Kejt, po prvi put u životu, nije pitala da li sam raspoložena da
pričam o tome kako se osećam. Nisam morala da joj objašnjavam da

ne možemo da ga ostavimo u ambulanti ili u nekoj od soba odakle bi
mogao da pobegne. Znala je ko je on i šta je bio u stanju da uradi.

„Okej. Idem da donesem ključeve.”
„Kejt”, rekla sam, uhvativši je za ruku. „Je l’ gotovo?” Nasmejala
se. „Bilo je gotovo pre deset minuta.” „Stvarno?” Glas mi je delovao
sićušno u sopstvenim ušima. Osetila sam se kao da imam pet godina,
kada sam se izgubila kao malo dete u tržnom centru i iznenada
pronašla tatinu ruku nakon bezuspešne potrage. Znala sam da je bilo
glupo da zaplačem, ali me je iscrpljenost dovela do tačke pucanja, a
naglo opuštanje nakon straha i bola su me gurnuli preko nje.
Kejt je napravila korak prema meni, pa šakama obuhvatila moje
lice. Imala sam osećaj da gledam u pun mesec koji se probija kroz
tamnu noć. „Znala sam da možeš da uradiš ovo.”
Čvrsto sam stisla oči i pred njima se pojavio snežnobeli šator.
Mejson je bio tu, udisao svoj poslednji dah. Rob je vrištao, vrištao,
vrištao... Želela sam da joj kažem sve, da saspem sav taj teret na njena
leđa i nateram je da ga podeli sa mnom. Toliko puta mi je to ponudila,
a svaki put sam je odbila istog trenutka bez ikakve dalje rasprave. Čak
i u tom trenutku sam osećala kako me obuzima potreba da se opirem,
da zaštitim slabašni, kucajući mišić u grudima. „Bilo je užasno”,
prošaputala sam.
Sklonila mi je zalutalu kosu sa obraza. „A ti si bila jača od toga.”
Odmahnula sam glavom. „Nisam... Bila sam...” Kako bih uopšte
mogla da joj kažem da bi shvatila?
„To nije ono što su mi Džad i Vida rekli.”
Otvorila sam oči u potrazi za bilo kakvim znakom laži na njenom
licu. „Jesu li dobro?”
„Okej su”, uverila me je. „Zabrinuti za tebe. Mogu da te odvedem
do njih, ali prvo moramo da se pobrinemo za naš mali problem.”
Pokazala je glavom na Klensija. „U redu?”
„Da”, rekla sam, pa uzdahnula isprekidano. „U redu.”
Kolov i Kejtin tim su premestili decu u atrijum i zatvorili vrata,
blokirajući im pogled na konstantni protok tela koja su prenošena iz

spavaonica u ambulantu. Bili su to agenti koji su zbacili Olbana, svi
oni. Deo mene je mislio da je smešno to što pokušavaju da nas spreče
da to vidimo. Drugi deo im je bio zahvalan.

Duboko sam udahnula, pa otresla napetost iz ramena, a onda
krenula ka vratima.

Odgurali su većinu stolova do zidova, a središnji deo prostorije
ostavili za poljske krevete. Deo dece i agenata je bio pregledan od
strane medicinskog osoblja zbog udaraca i ogrebotina. Delovalo mi je
suludo što su ignorisali potpuno opremljenu ambulantu i umesto
odlaska tamo donosili gazu i antiseptike ovamo - dok se nisam setila
da je ista ta ambulanta predstavljala improvizovanu mrtvačnicu.

„Jesu li svi mrtvi?” pitala sam tiho. Uz dvadesetak Savezovih
klinaca koji su se skupili na sredini sobe i jeli šta god da su uspeli da
iskopaju iz kuhinjske ostave za doručak, još nekih četrdesetak agenata
je jurcalo iz sobe u sobu, od glave do pete obučenih u crno. Ali ovo su
uglavnom bila lica koja sam očekivala da vidim: agenti koji su vodili
Psi timove, instruktori, oni koj su nas gledali tužnim, sažaljivim očima
kada su mislili da ne gledamo.

„Oni koji nisu hteli da odstupe jesu”, rekla je Kejt pažljivo.
Dakle... Svi?
„Znam da si sigurno imala osećaj da su svi protiv tebe, ali je
postojao i solidan broj agenata koje je zateklo Olbanovo ubistvo i
onda su ostali samo zato što je bilo prekasno da se izvuku bez
Džarvinove osvete. Nisu se uopšte borili kada smo češljali spavaonice
i dali smo im mogućnost da odu ako ne žele da budu deo ovoga.”
Pogled nije prestao da pretražuje prostoriju dok ih nisam sve našla.
Bucko i Lijam su stajali ispred jednog od velikih televizora, okrenuti
leđima dok su gledali televizijski prilog iz nekakve bele zasvođene
zgrade. Džad i Vida su bili u blizini, čučali su na podu pored Nika,
koji je izgledao kao da daje sve od sebe da se sklupča u najmanju
loptu na svetu i nestane zauvek.
Kejt je ispratila moj pogled. „Pričaćemo o tome kasnije.”
„O čemu?” začula sam razvučene slogove iza sebe. Osetila sam

kako mi teška ruka pada na rame. „Da li je moguće da hoćete o starom
dobrom meni da popričate?”

Pokušala sam da se izvučem, ali me je držao čvrsto i dodatno mi
rukom raščupao već katastrofalnu kosu. Nisam mogla da se ne trgnem
kada sam namirisala dim na njemu. Crveni.

Psi.
Nemoguće.
Samo... Protrljala sam čelo nadlanicom. Bio je tako priseban, dok
se Mejson urušavao iznutra. A nije da Kol nije bio zastrašujuć - bio je,
na način koji te je ostavljao razoružanim i usplahirenim. Svaki drugi
Crveni sa kojim sam se susrela uTarmondu se ponašao kao životinja
zarobljena u sopstvenoj koži. Odbijali su da bilo koga pogledaju u oči,
šetali su okolo praznih pogleda, slušajući glasove u svojim glavama,
rekla bih, koje niko od nas nije mogao da čuje. S vremena na vreme bi
se trgli, a čudna glad bi im pomračila lica. Uhvatila bih ih kako zure u
drugo dete, sa izopačenim osmesima u uglovima usana i jednostavno
bih. znala - znala - šta će uslediti.
Ali Kol ne samo da se kontrolisao, već je igrao svoju ulogu
savršeno.
Crveni.
Njih dvoje su razmenili poglede iznad moje glave. „Pomenuo mi
je da ti je nešto... povereno. Veoma važna tajna.”
Ništa nisam odgovorila; ne zato što nisam mogla da smislim
odgovor, već zato što nisam mogla da se odlučim za jedno od hiljade
pitanja koja su mi se rojila u glavi. Konačno sam se okrenula prema
njemu i odlučila se za, „Koliko dugo znaš za to?”
„Od svoje dvanaeste godine”, odgovorio je. „Malo se kasnije
probudilo nego kod vas ostalih. Usrao sam se od straha. Mama i Hari
su oduvek mislili da krišom unosim šibice i upaljače - da spaljujem
stvari kako bih nešto glumatao. Nije baš nešto o černu pričaš okolo
ako ne želiš da te otpreme autobusom u neko od onih užasnih logora,
znaš?”
„Zašto nisi rekao Liju?” pitala sam. „Zašto kriješ od njega?”

Kol je začkiljio. „Imam svoje razloge koji se tebe ne tiču. Dala si
mi reč da nećeš...”

„Neću”, rekla sam, ali sam ga u sebi mrzela zbog toga. Još jedna
stvar koju treba da krijem od njega. Još jedna laž. „Samo... Kako je to
uopšte moguće? Previše si star za tako nešto. Je l’... je 1’ ima još njih
kao što si ti?”

Nije ni čudo što ga je Olban toliko cenio - Psi koji je mogao da se
kreće među odraslima, da nikada ne bude otkriven, samo zato što je
bio neznatno stariji od navodne granice za IAAN.

Kejt je pogledala okolo da bi se postarala da nema načuljenih ušiju
u blizini. „Mnogo, mnogo, mnogo manje. Jedva par stotina izuzetaka.
Ali sada nije vreme da pričamo o tome. U ovom trenutku imamo većih
briga.”

„Kada smo već kod toga.” Kol se utišao kada se nagnuo ka meni.
„Nisi mogla da mi pomeneš da je ‘Dama u nevolji broj dva’
predsednikov mali?”

„Da vidim koliko bi reči ti mogao da izgovoriš nakon što ti je neko
pretvorio mozak u kašu.”

„Pošteno.” Pogledao je u Kejt. Je 1’ će nam predstavljati
problem?”

„Nalazi se u ormanu B-dva”, rekla je, podižući obrve na način koji
me je naterao da pomislim da je to izazov.

„Okej, okej”, rekao je. „Prvo ćemo ovo, a time ćemo se baviti...
kasnije. Ništa od oružja nije ostalo unutra, zar ne?”

Ne znam ko je izgledao više iznervirano njegovim pitanjem, Kejt
ili ja.

Kol se i dalje zlobno smeškao kada me je pitao, „Dovela si nam i
tog kapitalca i onog dupeglavca od mog mlađeg brata?”

Ispipala sam džepove, tražeći mali plastični kvadar. Ispružila sam
ga, odjednom osetivši jaku želju da neko drugi nosi njegovu težinu bar
na nekoliko minuta. Kol je pogledao u Kejt. „Tvoj je. I dalje stoji da
uskoro krećeš napolje, zar ne?”

„Za minut. Prvo moram da kažem svojim klincima gde idem.”

„Zato što neće znati šta da rade bez Mamice koja pazi na njih u
svakom trenutku?”

Kada je to izgovorio, stvarno sam se odgurnula od njega, osetivši
da mi se raspoloženje opasno brzo menja. Kol je podigao ruke i
napravio korak unazad. „Nauči da se šališ, Dragulju. Smej se. Danas
je dobar dan, sećaš se? Fina pobeda.”

„Gde ideš?” pitala sam Kejt.
„Idem napolje sa još par agenata da pronađem nekakav prevoz za
sve nas.”
„Ali...”
„Vraćam se za par sati, obećavam. Mislim da znaš i sama...
verovatno neće biti dobro da ostanemo ovde na-kon svega ovoga.”
„Gde idemo?” pitala sam. „Kanzas? Ili Džordžija?”
„Ru!”
Bilo je neverovatno da smo uspeli toliko dugo da stojimo tamo pre
nego što je Džadov radar počeo da pišti. Bio je na nogama, gurao se
pored agenata koji su stajali između nas, i zamalo se sapleo na grupu
dece koja su očigledno samo pokušavala da sede na podu u miru, jedu
i ne briznu u plač. Krajičkom oka sam primetila da su se Bucko i
Lijam okrenuli, ali su mi istog trenutka nestali iz vidokruga kada je
Džad obavio svoje duge ruke oko mene.
„Prestravila si me!” rekao je. Uzvratila sam mu zagrljaj. Moj
jednočlani odbor dobrodošlice.
„I ja sam se brinula za tebe”, rekla sam. ,Je l’ se nešto desilo?”
Odmahnuo je glavom, a kovrdže su se razletele. „Jesi li ga
pronašla?”
„Rekla sam ti da je dobro.” Vida je stavila ruku na njegovo rame i
pokušala da ga na silu otkači od mene. „Džudit. Odlepi se.”
Kejt se nasmejala, pa ga potapšala po ramenu. „Hajde, imam nešto
da kažem vama dvoma i Niku.”
Te reči su bile dovoljne da Džad malo popusti. „I dalje neće da
priča. Ne mogu da ga nateram da izgovori ni reč. Kao da se, ovaj,
ugasio.”

Ovlaš sam im mahnula kada je Kejt povela njega i Vidu nazad do
Nika.

„Ah.” Promumlao je Kol. Osetila sam kako se ukočio, ispravio iz
zavaljenog položaja u mnogo krući, čvršći. Sabraniji. Čak mu je i izraz
lica očvrsnuo. Odbacio se od zida na koji se naslanjao i progurao se
pored mene bez reči. Samo mi je uputio jedan upozoravajući pogled
preko ramena.

To je bilo mnogo manje od onoga što je Lijam dobio - a
neuporedivo manje od onoga što je Lijam njemu uputio - kada su se
okrznuli u prolazu i nastavili na suprotne strane. Nisam ustuknula pred
Buckovim pogledom, a izraz njegovog lica mi je rekao da ću kasnije
saslušati podužu priču.

Živi su, živi su, živi, živi, moje srce je pevalo. Pustila sam da
otrovno sećanje slike koju mi je Klensi pokazao nestane iz mog uma,
dok u grudima nije ostalo ništa do neverovatne sreće. Imala sam
osećaj da mi oduzima dah. Živi. Prljavština na njihovim licima nije
bila ništa. Posekotina koja se ponovo otvorila na Lijamovoj bradi nije
bila ništa. Naprslina na jednom staklu Buckovih naočara nije bila
ništa.

Oni su bili sve.
Njih đvojica su stajali ispred mene, prekrštenih ruku preko grudi,
sa identičnim neodobravanjem na licu.
„Jeste li dobro?” pitala sam, pošto očigledno nisu planirali ništa da
kažu.
„Jesi li ti?” Lijam je uzvratio. „O čemu si ti razmišljala kada si
krenula sama za njim?”
Nakostrešila sam se od njegovogtona. „Razmišljala sam o tome da
je dozvolio da ga dovučemo ovde sa razlogom i bila sam u pravu.”
Gurnula sam ruku u džep i izvukla jednu od fotografija sa gomile
dokumenata iz fascikle. Bucko je posmatrao umrljani papir koji sam
ispružila sa solidnom količinom gađenja.
„Ta krv ni u jednom trenutku nije bila u tvom telu, zar ne?”
Pritisnula sam sliku na njegove grudi, nateravši ga da je uzme.

„Pratila sam ga do Olbanove kancelarije. Ovo ga je zanimalo sve
vreme.”

Lijam se primakao da pogleda. Očigledno nisu imali istu mentalnu
blokadu kao ja. Istog trenutka sam im u očima videla da su je
prepoznali. Buckova vilica je zapravo pala od šoka.

„Nju je tražio”, rekla sam. „Fotografije su bile u u fascikli sa
nečim za šta mislim da je istraživanje koje je sprovodila. Ne znam je l’
mislio da je ovde ili je znao da bi Olban možda imao neki trag gde je,
ali...”

Kol se popeo na sto na sredini sobe, pa dvaput pljesnuo rukama.
Stavio je ruke oko usta. „Je 1’ mogu da vas zamolim za malo pažnje?”

Formalnost u njegovom glasu je zvučala neprirodno. Kol
sastavljen od prepredenih osmeha i razjarujućeg zadirkivanja je
završio šta je imao ovog jutra. Agent Stjuart nije imao vremena za to.

„Dobro. Neću da odugovlačim.” Agenti i deca u prostoriji su se
pomerali, obilazili poljske krevete i stolove kako bi se postavili ispred
njega. „Ono što se ovde desilo... gotovo je. Svako je odradio svoj deo
savršeno. I, iako bih voleo da mogu da vam kažem da oni ne bi
sproveli svoj plan na kraju, mislim da svi znamo da bi to bila prokleta
laž.” Lijam se promeškoljio, pa naslonio ledima na zid u istu pozu
koju je njegov brat zauzimao samo par minuta pre toga. Pogled mu je
ostao prikovan za mene, očigledno iščekujući nešto.

„Slušajte, nisam vam ja neko za lepe govore. I neću da vas lažem,
zato što vas čitavog jebenog života lažu, a to mora da prestane. Evo
šta morate da znate.” Pročistio je grlo. „Kada je Olban započeo sve
ovo, sve što je hteo da uradi je da otkrije istinu o IAAN-u i da Grej
prizna svoju grešku sa logorima. Više od svega, želeo je da se ova
zemlja vrati na ono što je bila - da bude mesto na koje je bio ponosan i
kom je bio srećan da služi. Dečji savez je bio njegov san, čak i kada se
pretvorio u sranje na kraju. Želeo je taj način života ponovo. Ali ja
kažem da nema povratka.”

Okrenula sam se prema njemu, iskoračivši ispred Bucka kako bih
ga bolje videla. Druga deca su ga posmatrala, prikovana. A zašto i ne

bi bila? Bilo je isto kao i svih onih puta kada sam slušala Lijama kako
priča o oslobađanju logora; strast iza njihovih reči je uklanjala sve
sumnje za koje su tvrdili da imaju svoju sposobnost da se izraze.
Dozvoljavali su sebi da gore u trenucima kada su se mnogi od nas
plašili i da se ogreju vatrom.

On je jedan od nas, pomislila sam. Ostali nisu imali pojma, ali su i
dalje mislili da je ovo prava stvar. DA on treba da vodi.

Lijam je frknuo, pa prevrnuo očima. Bucko i ja smo razmenili
poglede, a ja sam se zapitala da li i on oseća talase razočaranja koje je
Lijam slao u našem pravcu.

„Sada imamo opciju da idemo napred ili da ne idemo nigde. Mi -
svi ljudi koji su se vratili - ostavljamo ovo mesto, i ovo ime, za sobom.
Ne znam i dalje šta ćemo biti ili da li ćemo uzeti neko drugo ime, ali
znam šta ćemo da radimo. Otkrićemo šta se kog đavola dogodilo i
izazvalo IAAN, objavićemo ko su ljudi koji su odgovorni za to, i
izvući onu jadnu decu iz onih septičkih jama mizerije. Mi odlazimo,
idemo do ranča - neki od agenata ga opet otvaraju dok ovo pričam.
Želimo da pođete sa nama. Želimo od vas da želite da se borite.
Želimo vas.”

Kejt je ustala sa mesta gde je sedela sa ostalima i manhula mi dok
je izlazila kroz vrata na drugom kraju sobe. Vida, Džad i Niko nisu ni
podigli pogled kada je otišla. Klimali su glavom, dozvolivši Kolovim
obećanjima da ih podignu u oblak neslućenih mogućnosti. I sama sam
osetila treperenje u stomaku. Nije bilo savetnika koji su mu pričali šta
da kaže, nije bilo zaključanih ormarića ni mračnih hodnika. Ovo je
bilo iskreno. Stvarno.

„Šta je ranč?” prošaputao je Bucko.
„To je Savezov stari privemeni štab u blizini Sakramenta”,
odgovorila sam. „Zatvorili su ga kada je ovaj završen.”
„Želimo vas”, ponovio je Kol, skliznuvši pogledom prema nama.
„Ali je izbor samo vaš.”
Pogledala sam ga pravo u oči, i pokušala da ne prevrnem očima
kada je namignuo. Znao je da me je kupio.

Kao i Lijam.
Odgurnuo se od zida, ali mi je dozvolio da ga uhvatim za jaknu
dok je prolazio. Ramena su mu podrhtavala sa svakim sledećim
dubokim, isprekidanim uzdahom. Nakon što je prošlo više dana u
kojima je povratio snagu i boju, Lijam se vraćao u stanje u kom je
izgledao kao da će se onesvestiti svakog trenutka. Koža mu je bila
siva, a oči gorele kada me je pogledao.
„Reci mi da odlaziš odavde sa nama danas”, prošaputao je Lijam.
„Sa mnom i Buckom. Znam da si suviše pametna da bi pala na to
sranje. Znam te.”
Video je odgovor na mom licu. Uhvatio je moje šake i odgurnuo
ih.
Kada je stigao do vrata, Lijam se okrenuo prema meni i rekao,
promuklim glasom, „Onda nemam ništa više da ti kažem.”

Kol je nestao nakon svog govora, promrmljavši nešto o tome kako
„ide da proveri to”, bez ikakvog objašnjenja šta ili ko bi „to” moglo da
bude. Deo mene je želeo da ga prati i da se uveri da to nije Klensi
Grej, ali nisam bila sigurna da ću biti u stanju da ustanem od stola ako
budem probala. Nas petoro - Džad, Vida, Bucko, Niko i ja smo seli za
jedan od kružnih stolova u blizini televizira, uglavnom, rekla bih, da
se sklonimo s puta agentima koji su pokušavali da „penzionišu”
zgradu i ponesu sve za šta su pomislili da bi im moglo biti od koristi.

Prošlo je sat vremena. Više nego dovoljno da bi Džad pitao, „Je l’
se Kejt vratila?” i da ja počnem da brinem o Lijamu. Osetila sam da
mi, što duže sedim tu, udovi postaju sve teži, sve dok nisam počela da
imitiram Nika koji je sedeo nasuprot mene i oslonila glavu na ruke,
kako bih sklonila pritisak sa ramena.

„Rekla je da će da potraje malo”, rekla je Vida, proverivši vreme
na svom starom četeru. „Ima nas sedamdeset ovde. To je mnogo
točkova koje treba pronaći.”

Javljamo vam se uživo iz zgrade Kapitola u državi Teksas, gde će
predsednik Grej i predstavnici Federalne koalicije započeti samit

Jedinstva za manje od petnaest minuta...”
Džad je posegnuo rukom ka televizoru da pojača zvuk. Celog jutra

je bio savršena slika mirnoće; nismo čuli ni naznaku toga da je gladan
ili umoran sve vreme. Od svih članova naše male tužne grupe, samo je
Niko zapravo obraćao pažnju na ekran. Niko se toliko povukao u sebe
da je praktično bio u stanju sličnom komi. Buckov pogled je leteo sa
ručnog sata ka vratima i nazad.

Vesti u kojima se izveštavalo sa božićnog samita Jedinstva su
počele u petnaest minuta do devet po teksaškom vremenu. Uglavnom
su to bili kadrovi mase ljudi, i to samo malog dela okupljene gomile.
Kada je kamerman slučajno uhvatio grupu demonstranata i njihove
parole, koja je bila na najdaljem mogućem mestu od zgrade, prenos je
prekinut.

Kol je skliznuo na mesto između Džada i mene, gotovo oborivši
klinca sa klupe. „Hej, Dragulju, moram da te pozajmim na trenutak.”

Okrenula sam se i još dublje utonula licem u šake. „Je l’ može to
da sačeka?”

„To je budno i jako ljuto, a cenio bih da mi daš neke smernice
kako da mu pristupim, s obzirom na to da si ti jedina koja može da zna
da li pokušava da mi istopi mozak.”

„Ljudi stvarno znaju šta je on?” pitao je Bucko, iznenađen. „Rekla
si im?”

„Olban je već znao”, rekao je Kol. „Video je kako Klensi utiče na
jednog od agenataTajne službe tokom svoje medijske turneje nakon
što je izašao iz kampa.”

Ta rečenica me je naterala da se ispravim.
Ako je Olban već znao šta je Klensi i šta je mogao da uradi, onda
je prva poruka Lilijan Grej mogla da se protumači na potpuno
drugačiji način. Moram da se izvučem van njegovog domašaja ako
hoću da ga spasem. Lilijan je možda shvatila, čak i pre predsednika
Greja, da je njen sin koristio svoje sposobnosti kako bi uticao na ljude
oko sebe.
Konačno mi se pred očima razvijala čitava priča. Olban je video

šta Klensi može da uradi malo pre nego što je otišao i priključio se
Savezu - izvukao se iz, kako je to Lilijan nazvala, Klensijevog
„domašaja.” Da je pokušala da pita svog muža ili bilo koga od
njegovih savetnika da joj pomognu da nestane, Klensi bi imao pristup
toj informaciji. To je stvarno bio potez očajnika.

„Zašto onda ništa nije uradio sa tim informacijama, kog đavola?”
začuo se Lijamov glas iza nas. Crte lica su mu bile produbljene
mrštenjem. „To je moglo da razotkrije čitavu šaradu sa logorima.”

Kol je prevrnuo očima. „I kako bi to uspeo da dokaže? Ovaj klinac
je bio duh. Pokušali smo da postavimo mamce i vidimo hoće li se
svojevoljno pojaviti, ali nikada to nije uradio.”

„Zato što mu niste potrebni”, rekao je Niko, promuklim glasom.
„Niko od nas mu nije potreban. Može da se stara sam o sebi.”

Otvorila sam usta da objasnim svoju teoriju, ali me je Lijam
preduhitrio.

„Zar ti ne bi trebalo da pomažeš ostalima da se ovo mesto
raščisti?” pitao je odsečno. Posmatrao je mesto gde se Kolova šaka
nalazila na mom ramenu.

Bilo je ludo videti ih kako stoje jedan do drugog na taj način, sa
gotovo identičnim izrazom besa na gotovo identičnim licima.

„Oseti se slobodnim da odeš kada god poželiš, Li”, rekao je Kol,
odmahnuvši rukom. „Niko te ne zadržava ovde. Rekao sam ti kako da
pronađeš mamu i Harija, tako da možeš slobodno da kreneš. Da
pobegneš i sakriješ se. Voleo bih da mogu da budem prisutan kada im
budeš objašnjavao kako si zamalo uspeo da zajebeš čitavu grupu dece
jer si bio preveliki idiot da obratiš pažnju na to šta radiš i gde ideš.
Nakon što im kažeš šta se desilo kada si pokušao da pobegneš iz svog
logora, naravno.”

Čula sam kako Vida psuje sebi u bradu, udarivši šakom Buckovu
ruku kako bi ga sprečila da uskoči. Nije bilo nikoga da mene zaustavi.

„Prekini!” rekla sam. ,Je l’ čuješ ti sebe uopšte...”
„Ti...” crvenilo se širilo Lijamovim vratom, a bilo je očigledno da
svu energiju ulaže u to da se to ne vidi na licu. „Ti nemaš pojma...”

„Oh, nemoj da cmizdriš sada oko toga”, rekao je Kol, ustajući. „Je
l’ me nisi dovoljno osramotio? Samo... idi. Isuse, samo idi više, ako
toliko želiš da odeš. Prestani da mi trošiš vreme!”

„Momci...” Džadov glas je postao piskutav, počeo je da puca
nakon te reči. „Momci!”

„Molim te”, ponovila sam. „Samo...”
Džad se nagao preko stola i uhvatio me za ruku, pa me okrenuo
prema televizoru. „Umuknite i gledajte!”
Predsednik Grej je izašao iz svog auta i pogledom šarao po masi,
podižući ruku kako bi mahnuo dobro uvežbanim pokretom. Kosa mu
je bila još više seda nego pre nekoliko meseci.Tamni kolutovi oko
očiju su se nastavljali u velike kese ispod njih. Ali to je i dalje bilo
Klensijevo lice, naznaka onoga što bi mogao da bude za trideset ili
četrdeset godina, a sama ta pomisao me je naterala da poželim da
skrenem pogled.
„Šta se...” Vida je izustila u trenutku kada je kamera uhvatila sitnu
figuru sa kapuljačom koja se laktala pored lepe, plave voditeljke,
preskačuči policijske barikade.
Predsednik se polako kretao ka besprekornim belim stepenicama
Kapitola, ruke ispružene prema guverneru. Iza njega su se na
povetarcu njihale američka i zastava Teksasa. Delovalo je da nije
primetio da nešto nije u redu dok muškarci u odelima pored njega nisu
izvukli pištolje, a guvernerovo lice pobelelo.
Policajci, koji su stajali u liniji na stepenicama, poleteli su levo i
desno, odbačeni tolikom silinom da su proleteli kroz redove
kamermana i fotografa. Nije morao ni da ih dodirne, samo da mahne
rukama ispred sebe, kao da je pomoću njih otvarao tešku zavesu.
„Isuse!” Lijam je rekao iza mojih leđa. „Pa to je jedan od nas!”
Bio je vižljast, suvonjavih udova i osunčane kože, kao trkač koji je
celo svoje leto proveo na atletskoj stazi svoje srednje škole. Kosa mu
je bila duga, vezana gumicom kako mu ne bi padala na lice; mogli
smo jasno da ga vidimo dok je izvlačio mali pištolj iz džepa dukserice
i mirno ispalio dva hica u predsednikove grudi.

Televizori, uključeni na različite stanice, su svi u istom trenutku
prebačeni na taj događaj, hvatajući kadar iz svih mogućih uglova.

„O moj bože, o moj...” jadikovala je voditeljka. Pala je na zemlju.
Mogli smo da vidimo samo njen potiljak dok je posmatrala policajce i
agente Tajne službe kako se gomilaju preko deteta, preplavivši ga
morem uniformi i kaputa. Masa iza nje je vrištala, kamera se tresla
dok se okretala da uhvati njihov beg odatle. Svaki mogući pogled pun
užasa. Svaki pogled pun gađenja. Svi pogledi su sada bili skrenuti sa
predsednika na klinca koji ga je upravo ubio.

„Jesi li ti to uradio?” zarežao je Lijam, okrećući se prema svom
bratu. ,Jesi li ti naredio tom klincu da ovo uradi?”

„On nije jedan od nas”, rekla je Vida. „Nikada u životu nisam
videla tog govnara!”

Kol se okrenuo na prstima, pa uleteo u tihu masu zbunjenih
agenata u atrijumu. Niko se nije sklanjao u stranu da prođe, a ja nisam
imala predstavu gde se zaputio. Vida je zgrabila daljinski i pojačala
prenos.

„Dame... Dame i gospodo... molim vas...” voditeljka je i dalje bila
na zemlji, u pokušaju da se zaštiti od stampeda posmatrača koji su
bežali sa lica mesta. Slikom smo se preselili na užasnuta lica voditelja
u studiju, ali oni su bili na ekranu samo na trenutak pre nego što se
zacrneo i preko njega se pojavila debela slova.

SISTEM UZBUNE U SLUČAJU OPASNOSTI
VLADA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA
IZDAJE SAOPŠTENJE O DELOVANJU U SLUČAJU

OPASNOSTI
NE ISKLJUČUJTE SVOJE TV PRIJEMNIKE U OVOM

TRENUTKU
VAŽNE INFORMACIJE ĆE USLEDITI

Ali poruka je ostala na ekranu, a jedina stvar koja je usledila bilo
je zavijanje sistema uzbune za slučaj opasnosti, isto ono koje smo čuli

hiljadu puta kada su sprovodili testiranje na svim televizijskim i radio-
stanicama.

Začulo se prigušeno beng negde iznad nas, gotovo nečujno uz
panične glasove u atrijumu i treštanje televizora - dva, tri, četiri, svi su
opalili izuzetno brzo, kao petarde za Novu godinu ili vatromet koji
smo imali običaj da posmatramo iz zadnjeg dela dvorišta. Bilo je
previše daleko da bih stvarno bila uplašena time. Za trenutak sam se
zapitala da li su stvarno i bili vatrometi. Jesu li ljudi stvarno toliko
skrenuli da proslavljaju izgledni skori kraj predsednika Greja?

Sve je maskirao nadmoćni zvuk tekuće vode - ne, bio je sličniji
statici. Besni talas buke, krčanja, pucanja i šištanja kao nadolazeći
uragan.

A onda se prekinuo tihim, mehaničkim cvilenjem - kakvo bi
životinja ispustila kada bi udahnula poslednji put. Svetla, televizori,
klima-uređaji, sve se isključilo i gurnulo nas u neprobojnu tamu iz
koje smo samo malo pre toga izašli.

Da me Džad nije i dalje stezao za ruku, ne bih uspela da ga
uhvatim kada je krenuo da pada.

„Pazi”, rekla sam.
Vida se istog trenutka našla pored nas i pomogla mi da ga spustim
nazad na stolicu.
„To je... nešto se upravo dogodilo...” agenti oko nas su upalili
svetlosne štapiće, osvetljavajući bar malo veliku prostoriju. Mogla
sam da vidim da je rukama stiskao kosu - izraz lica mu je bio
ošamućen, gotovo pijan. „Nešto jako loše.”
„Kako to misliš?” pitala sam ga, dozvolivši Bucku da ga pogleda
izbliza.
Oči su mu i dalje bile neusredsređene. „Kao da se dogodio... veliki
prasak. Kao baklja i onda je sve nestalo. Sve je tako tiho... više ništa
ne priča.”
Pogledom sam potražila tim Žutih po prostoriji. Bili su u istom
tom ošamućenom stanju, mlitavi i potpuno otupeli za pokušaje druge
dece da ih podignu na noge. Mogla sam da vidim njihova lica na

bledom, umirućem svetlu svetlosnih štapića.
„Šta se kog đavola događa?” čula sam Bucka kako pita. „Još jedna

restrikcija?”
Ućutkala sam ga, u pokušaju da čujem agenta koji je na brzinu

izveštavao Kola šta se dešava dok su se probijali ka nama. „Pomoćni
agregat i dalje radi, nema radio niti mobilnih veza. Kamere na ulicama
su isključene. Benet pokušava da ih ponovo pokrene...”

„Džabe gubi vreme”, rekao je Kol mirno. „Najverovatnije su
spržene.”

Spržene? Ali to bi značilo...
Bilo je suviše slučajno da struja nestane baš u tom trenutku. Ali
ono što je Kol govorio nije da je neko brljao po električnoj mreži Los
Andelesa - već da je neko onesposobio svu elektroniku u čitavom
gradu.
„Misliš da je to bila neka vrsta elektromagnetnog pulsa?”
„Mislim da bi bilo bolje da pokrenemo guzice pre nego što
saznamo.” Kol je opet stavio ruke oko usta, vikanjem nadglasavši
panična došaptavanja. „Dobro, znam da ste obučeni za ovo. Ponesite
šta možete iz ove prostorije i idite pravo ka rupi. Ništa više. Držite se
svojih redova. Obavezna evakuacija počinje sada!”
Vida je pridigla Džada, ostavivši mene da podignem Nika sa mesta
gde je sedeo.
„Možda je samo još jedna restrikcija”, pobunio se jedan od
agenata. „Nemoguće je da je to odgovor na atentat. Najpametnije je da
se spustimo na treći nivo i sačekamo da prođe.”
„Ako je ovo napad”, dodao je neko drugi, „onda je najbezbednije
za nas da ostanemo ovde!”
„Najbezbednije mesto za nas je daleko od ove...”
Začula su se tri glasna otkucaja, kao da je neko stajao direktno
iznad nas i pristojno pitao da ga puste unutra. Ne znam zašto sam to
uradila, niti da li sam uopšte pomislila na to šta bi zvuk mogao da
bude, ali sam oborila Nika na zemlju i, trenutak kasnije, osetila da
Vida radi isto sa Džadom pored mene.

„U zaklon!” neko je viknuo, ali su reči nestale u blistavo-beloj
eksploziji svetlosti.

Nakon toga nas je po glavama zasula kiša vatre.

31

NISAM ISTOG TRENUTKA OSETILA BOL, SAMO PRITISAK TEŽINE NA

KIČMI.
Probudila sam se u potpunom mraku, dok je Niko vikao moje ime,

stežući mi ramena. Prošao je jedan blagosloveni trenutak u kom je moj
mozak bio u fronclama, i nije bio u stanju da poveže šta vidim, šta
mogu da namirišem i šta se uopšte dogodilo oko mene. Sve je ostalo u
tami.

„Ne! Prvo moram da je pronađem!”
„Prokletstvo, Lijame, pomeri se!” Kol je grmeo. „Idi sa ostalima!”
„Ovde su”, čula sam Vidin glas. „Pomozite mi sa ovim.” Teret
koji me je pritiskao na Nika je nestao, a prašnjavi vazduh prepun dima
napunio mi je pluća. Zakašljala sam se, pipajući rukom po podu dok
nisam našla nešto što je na dodir delovalo kao svetlosni štapić.
Nije bio. U pitanju je bio nečiji prst, koji nije bio prikačen za
ostatak tela.
Podigli su me na noge i pridržali dok mi se kolena nisu učvrstila.
„Svi...” pošla sam da kažem.
„Protivbunkerske bombe”, rekla je Vida. „Moramo da bežimo.”
„Džad...”
„Ovde sam”, rekao je. „Ne vidim te, ali sam ovde...”
„Svi su tu, svi smo dobro”, prekinuo ga je Bucko. „Reci nam gde
da idemo.”
„Dole...” zakašljala sam se u pokušaju da očistim debeli sloj
prašine na jeziku i u grlu. Oči su mi se polako privikavale na mrak.

Shvatala sam da blagi narandžasti sjaj koji nas je okruživao nije
dolazio od svetlosnih štapića već od vatre prouzrokovane
eksplozijama. Primećivala sam polako i sve ostalo, udarilo me je
silinom metka u glavu: žice su visile na sve strane iz delimično
urušenog krova, zajedno sa delovima betonskih ploča i armature. A
zvuk daleke grmljavine je i dalje bio tu, sada glasniji, bubnjajući u
energičnom ritmu.

Bombarduju grad. Nije bilo važno ko su bili „oni”, ne u tom
trenutku. Obrisala sam lepljivu tečnost koja mi se slivala niz vilicu, pa
pogledala u Nika da se uverim da je dobro. On i Džad su se nabili
jedan uz drugog, obgrljeni rukama.

Okrenula sam se, brojeći ih dok sam hodala. Bucko je ustao i
posmatrao tamne oblike dece i agenata koji su šepali napolje kroz
zapadni izlaz iz prostorije. Lijam je pokušavao da se vrati do nas,
gurajući Kola koji se trudio da ga natera da stane u red sa ostalima. A
Vida - ona je buljila u nepomična tela razbacana po podu, neka od njih
dopola zakopana na mestima gde se tavanica zapravo urušila. Čitava
prostorija je mirisala na spaljeno meso i dim. Patike i čizme su bile
razbacane na sve strane, zbačene sa krvavih, nepomičnih stopala.

„Ne možemo samo da ih ostavimo”, plakao je Džad, pružajući
ruke ka Sari, jednoj od Plavih devojaka. Sara je zurila u njega,
grudnog koša urušenog kršom koji je pao preko nje. „Mi... to nije u
redu; ne možemo da ih ostavimo ovde dole! Molim vas!”

„Moramo”, rekla sam mu. „Hajdemo.”
Dvaput smo izvodili vežbu evakuacije otkako sam se priključila
Savezu, a oba puta smo koristili različite izlaze kako bismo napustili
Štab. Jedan je bio liftom pa kroz tunel, na način na koji bismo
normalno ulazili. Drugi je bio ogromno stepenište koje se uvijalo
skroz do površine, nedaleko od fabrike koja je trebalo da nam služi
kao štit. U tom trenutku nijedan od njih nije bio opcija. Mogla sam to
jasno da vidim na Kolovom licu.
„Brže, brže, brže”, govorio nam je, gurajući decu i agente na vrata.
„Idite dole na treći nivo; izlazimo onuda kuda ste ušli. Pratite agenta

Kalba!”
Pokušala sam da brojim glave dok su prolazile, ali je bilo previše

mračno, a dim previše gust. Čitava građevina se zatresla, bacivši me
ka Lijamu koji nas je čekao na vratima.

„Jesi li dobro?” pitao je isprekidanog daha. „Zgrabio me je. Nisam
hteo da idem...”

Kol ga je povukao za kragnu i ugurao u hodnik ispred nas. Bilo je
jasno da gađaju sam centar zgrade.Teturali smo se u koloni, jedno po
jedno, u pokušaju da se provučemo kroz beton, kamen koji je goreo i
šišteće cevi koje su izbacivale paru na sve strane. I dalje, nekim
čudom, ovaj deo nije bio toliko oštećen onoliko koliko i atrijum.

Stepenice koje su vodile do drugog nivoa su bile začepljene
dimom i parom. Majica mi je bila mokra od znoja. Zaustavila sam se
da skinem jaknu, nesvesno pipajući da proverim da li je fleš tu, ali ga
nije bilo unutra.

Kejt, pomislila sam. Gde je Kejt? Šta se dešaua sa Kejt? Sledeći
udar me je bacio napred na Lijama. Jedno dete ispred nas je počelo da
vrišti, ali sve što sam mogla da čujem bilo je Džadovo šaputanje iza
mene „O bože, o bože”, iznova i iznova. Ne znam šta je zamišljao, ali
ako je bilo iole slično slici koju sam ja imala - kako me deset tona
betona i prašine gnječi -bila sam iznenađena što je uopšte u stanju da
funkcioniše, da ne pominjem hodanje napred.

Vrsta se usporavala dok smo zavijali ka drugom nivou, naletevši
na zagušenje koje nismo mogli da vidimo. Provukla sam se pored
Lijama i zgrabila Kola za ruku kako bih mu privukla pažnju.

„Šta je sa ljudima u ambulanti?”
„Ako nisu u stanju da ustanu i sami izađu odatle, mi to nećemo
umesto njih da radimo”, rekao je Kol sa prizvukom konačnog u glasu.
„A šta je sa Klensijem?” pitala sam, iako je deo mene znao
odgovor. „Jesu li ga pustili napolje?”
„Nije bilo vremena da se očisti sprat”, odgovorio je. Bacila sam
pogled preko ramena, u nadi da ću videti Lijamovo lice u mraku.
Umesto toga sam ga osetila; ruka mu je bila na mom struku i nežno

me je gurao unapred. A onda sam čula njegov glas u uvu kako govori,
„Šta bi uradio da si ti bila u pitanju? Ili ja?”

To mi nije olakšavalo da progutam i potisnem žuč u grlu. Bila je
jedna stvar utamničiti nekoga, ali sasvim druga osuditi ga na gotovo
izvesnu smrt.

„Je l’ ti mene zajebavaš?” Režala je Vida dok su ona i Bucko vukli
paničnog Nika i terali ga da nastavi napred. Mogla sam da vidim
Džadovo bledo lice iza njih, obliveno užasom.

„Idem po njega”, ponavljao je Niko. „Mogu ja da ga dovedem!”
„Ne!” vikao je Džad. „Moramo da ostanemo zajedno!” Udar
sledeće eksplozije nas je sve bacio na kolena. Udarila sam glavom o
zid, a crne fleke su mi se pojavljivale pred očima. Pridigla sam se
nekako na noge, a već sledećeg trenutka smo svi trčali niz stepenice,
kroz mračni hodnik i utrčavali u blok za saslušavanje. Delovi zida sa
moje desne strane su se već delom urušili.
„Ostanite odmah iza mene”, rekao je Kol, preletevši pogledom
preko nas. „Hajde, moramo da izbijemo na čelo.” Uspeo je da se
probije kroz red, ali se stvaralo usko grlo kako su svi dolazili do vrata
tunela. Mogla sam samo da zamislim reakcije koje bismo izazvali
kada bi nas šestoro pokušalo da se progura preko reda i izbije na čelo
kolone kako bismo ga pratili.
Konačno smo bili dovoljno blizu da vidimo u čemu je bio
problem. Na drugoj strani vrata je svako dete i agent morao pažljivo
da preskače cevi i komade betona koji su se otkačili sa plafona od
eksplozija.
Krv mi je tutnjila u glavi, ali su mi ruke i noge delovale prazno od
panike dok smo čekali; čekali i čekali da stignemo na red. Lijam je
skakutao na vrhovima prstiju, kao da se spremao da potrči unapred
svakog trenutka.
Kada smo konačno stigli do vrata, zaustavila sam se i stala sa
strane kako bih propustila ostale da prođu, ali Lijamu nije padalo na
pamet da to dozvoli. Gotovo da me je podigao i prebacio preko krša,
pa se zatim i sam popeo kako bi svojim telom sprečio da se vratim

nazad.
Čula sam Vidu kako psuje iza mene i Buckovo stenjanje od

napora. Tunel je sada delovao nekako toplo i vlažno sa toliko tela
naguranih u malom prostoru. Eksplozije odozgo su urušile neke
njegove delove, usporavajući dodatno naš napredak i pretvarajući
najjednostavniju moguću stazu u poligon sa preprekama.

Osetila sam grmljavinu i vibracije pre nego što su zvuci udaraca
stigli do mojih ušiju. Bio je to niz od četiri duboka beng, svaki je bio
glasniji i gori nego prethodni. Vida je doviknula nešto što nisam
uspela da čujem od žestokog talasa buke koji je usledio. Želudac, srce,
sve u meni kao da je propalo, kao da je tunel nestao pod mojim
nogama. Vreme kao da se usporilo, dajući mi dovoljno vremena da
okrenem leđa eksploziji koja je raznela vrata kroz koja smo malo pre
toga prošli.

Bacili smo se na zemlju kada su kroz vrata poleteli prašina, parčići
betona i stakla u našem pravcu. Tunel se tako žestoko zatresao da sam
bila ubeđena da će se urušiti. Deca, agenti, svi su vikali u tom
trenutku, ali sam mogla da čujem Kolov glas kao da je bio pojačan u
odnosu na ostale: „Hajde, hajde, hajde!”

Ali nisam mogla da se pomerim. Samo sam bila u stanju da se
podignem na kolena i da nekako stanem na noge, oslonivši se na zid.
Mogla sam da čujem kako Vida i Bucko pričaju, da se žale na mrak i
kako ne mogu da vide jedno drugo.

„To je bio Štab”, prošaptala sam. ,Je l’ se urušio?”
„Mislim da jeste”, odgovorio je Lijam.
„Tuel iza nas je sada potpuno blokiran”, doviknuo je Bucko,
kašljući. Deca ispred nas su proširila vesti koloni ljudi pred sobom.
Čuli smo šok i suzama ophrvane reakcije skroz sa drugog kraja
kolone.
Ti agenti... deca... čija smo tela morali da ostavimo za sobom, čije
porodice nikada neće saznati šta im se desilo, koji nisu dobili šansu da
pobegnu, koji su možda i dalje bili živi kada je...
Jecaj mi je zastao u grlu i nisam uspevala da ga iskašljem. Nisam

plakala, ali moje telo se žestoko treslo, dovoljno jako da Lijam obmota
svoje ruke oko mene otpozadi. Osetila sam kako mu srce jako lupa,
osetila sam kako lice zaranja u moj vrat.

Bio je tu, živi zdrav; svi mi, živi. Živi, živi, živi. Uspeli smo da se
izvučemo. I dalje, nisam mogla da izbacim tu sliku iz glave, način na
koji se tavanica verovatno urušila, staklo koje je padalo, pod koji je
iznenada propao i tamu koja je sve gutala.

Skoncentriši se, naredila sam sebi. I dalje ima dece iza tebe. Još se
niste izvukli. Ne dozuoli da i tebe odnese. Lijama, Bucka, Vidu i
Džada. Lijam, Bucko, Vida i Džad.

„Samo diši, diši samo”, rekao je Lijam, dok mu se glas tresao.
Ravnomerni otkucaji, podizanje i spuštanje njegovih grudi pored
mene, su bili dovoljno opuštajući da popustim svoj stisak na njegovom
boku. Naslonio je usne na moje čelo, više od olakšanja nego bilo čega
drugog, pomislila sam.
„Dobro smo”, rekla sam. „Dobro smo. Samo nastavi dalje."
Mozak se uhvatio za te reči i nosio ih dalje kroz mrak. Nastavi da
hodaš. Što smo duže hodali, postajalo mi je teže da pronađem razliku
između mog straha, mog besa i mog osećaja krivice. Bili su
isprepletana masa u mojim grudima, bol koji se nadimao. Neko ispred
nas se smejao ili plakao; zvuk je bio toliko iščašen da nisam mogla da
razaznam šta je u pitanju.
Najveći strah, onaj koji mi je srce podigao u grlo i terao kolena da
propadaju dok smo hodali napred, napred, napred povijenih ramena,
bila je svest o tome da je, u nekom trenutku, čitav tunel mogao da se
sruči na nas.
Diši.
Trebalo je da me teši to što sam osećala da je Lijam odmah uz
mene. Konačno smo stigli do dela tunela koji je bio čitav i sada smo
mogli da se u potpunosti ispravimo. Osećala sam se bolje kada sam
hodala uspravno, kao da je to bio znak da smo skoro izašli napolje. Ali
je i dalje bilo neverovatno mračno. Nebitno koliko puta sam pokušala
da bacim pogled preko ramena, nisam videla ništa dalje od obrisa

Lijamovog lica.
Nastavi da hodaš - povijene glave, ruku uz telo, samo hodaj dalje,

napred, napred, napred koliko god da si u stanju brzo da pomeraš
stopala. Izgubila sam pojam o vremenu. Prošlo je pet minuta, možda
deset. Petnaest. Blagi miris buđi se pretvorio u užasni smrad kada su
se odvodne cevi ponovo skupile. Držala sam ruke podignute na obe
strane, pustivši ih da klize po glatkom, mokrom betonu. Lijam je
zastenjao kada je glavom udario o tavanicu koja se spuštala i trenutak
kasnije sam morala da se sagnem.

Voda pod našim nogama je bila gusta i smrdela je na trulež i buđ.
Čula sam kako se neko bori da se ne ispovraća, i kao što to uvek biva -
kada bi počelo sa jednom osobom - svima ostalima je želudac počeo
da se prevrće.

Naslepo sam rukama grebala po licu, u pokušaju da sklonim
pramenove kose koji su mi se lepili za obraze i vrat. Napadala me je,
gušila - gusti, lepljivi vazduh je nestajao, tuneli su se sužavali i nisam
mogla da vidim ništa, prokleto ništa.

Nećemo da umremo ovde dole. Nećemo dozvoliti da nestanemo.
Pokušala sam da ostanem skoncentrisana na ritmično klizanje kože
po betonu i na način na koji su se voda i plafon povlačili. Kako je bilo
moguće da tunel izgleda toliko drugačije kada smo izlazli nego kada
smo išli unutra? Osetila sam kako se ponovo širi i tone nadole;
moguće je da su se moje oči privikavale na mrak, ali sam mogla da se
zakunem da je postajalo svetlije.
Nisam zamišljala. Promena je bila postepena na početku, samo
naznaka svetla, ali dovoljna da vidim Lijamovo iznenađeno lice kada
se okrenuo i susreo se s mojim pogledom. Jedna tačka svetlosti se
videla na kraju dugog tunela, a svakim sledećim korakom je postajala
sve veća. Iznenadni nalet energije je razbudio moje noge, terao ih da
se kreću sve brže i brže dok nisam mogla da vidim merdevine i figure
kako se uz njih penju iz najcrnjeg mraka na svetlo.

Dugo nismo mogli da vidimo ništa osim dima.

Bio je svuda oko nas, kao sivo-braon zavesa ugrejana zalazećim
suncem. Ostaci bombardovanja su i dalje lebdeli kroz vazduh. Uletali
su kroz otvorena vrata, fina betonska prašina se kovitlala dok smo
prolazili kroz nju. Ruke su mi se tresle tokom čitavog uspona uz
merdevine. Kol nas je čekao na ulazu u tunel. Uhvatio me za ruku i
pomogao da izađem pre nego što se okrenuo Lijamu.

„Proklet bio, kako si tako glup!” povikao je, tresući ga. Glas mu je
bio promukao, izgledalo je kao da će ga svaka reč ugušiti. „Živ sam se
usrao zbog tebe! Kada ti kažem da budeš odmah iza mene, mislim
odmah iza mene. Zašto prosto nisi otišao kada sam ti rekao? Zašto ne
možeš jednom samo da me poslušaš!”

Zagrlio je brata svom snagom, a Lijam mu je, od svog olakšanja i
iscrpljenosti to dozvolio. Nisam mogla da razaznam šta su govorili
jedan drugom dok su stajali pred vratima, ali je Vidino „Neki od nas i
dalje pokušavaju da izađu napolje, seronje!” uništilo dirljivi trenutak.

Drugi agent nas je odveo do nasipa reke Los Anđeles, do mesta
gde su se ostali skupili ispod središnjeg dela mosta koji se nadvijao
nad rekom. Podigla sam majicu preko nosa i usta kako bih bar malo
izbegla da ga udišem, ali je užasni ukus već bio u mom grlu. Već sam
dovoljno otrova iz vazduha progutala za taj dan; mešao se sa žuči i
dimom koji su mi već stajali u grlu.

Pogled na Los Anđeles i skladišta je bio previše za bilo koga od
nas. Niko nije želeo da se okrene i suoči sa ruševinama u daljini. Znali
smo, svi mi, da je grad bio napadnut, ali videti solitere koji gore na
horizontu, gledati kako gusti, crni dim odlazi u vedro nebo, bilo je
užasavajuće.

Lijam i ja smo seli malo dalje od druge dece, koja su uglavnom
plakala i grlila se međusobno. Bilo mi je dovoljno da on sedi tu pored
mene, ramena naslonjenog na moje. Posmatrala sam ih, suze su im se
slivale niz lica, i poželela da i ja mogu tako da dam sebi oduška - da
izbacim iz sebe to klupko užasa koje mi se kotrljalo u stomaku.

Ali me je iscrpljenost otupela u potpunosti. Prizor svakodnevnih
predmeta razbacanih naokolo po koritu reke su umirivali misli koje su

mi proletale kroz glavu. Prašina je prekrivala automobile u slojevima
debelim po nekoliko centimetara, na zemlji je negde bilo i do trideset-
četrdeset. Pod nogama se činila mekom kao pesak na igralištu. Bili
smo kilometrima daleko od centra grada, ali smo na sve strane oko
sebe nalazili papire, kancelarijski nameštaj, naočare za sunce, akten-
tašne i cipele koje su bile ostavljene, zaboravljene ili raznesene iz
obližnjih uništenih zgrada. Raketni napad je pretvorio Vilšir Jedan,
stari soliter u kome je bilo sedište Federalne koalicije, u zapaljenu
crnu ljušturu. Videla sam ga samo na trenutak; iz njega je kuljao dim
koji je zavio u tamu čitav kvart.

Sve što je Lijam mogao da kaže, iznova i iznova, bilo je Jebote.”
Duboko sam udahnula, u pokušaju da se smirim. Krajičkom oka
sam videla Džada kako viri ispod mosta, zatvorenih očiju, lica
okrenutog tako da uhvati ono malo sunca koje se probijalo kroz dim.
Nisam mogla da se nateram da ustanem, ali sam se pretvarala da sam i
ja tamo. Zabacila sam glavu unazad, dozvolivši toploti da osuši
ulepljene, mokre krajeve kose. Pustila sam je da spali ukus straha sa
mog jezika. Da se pretvaramo da smo negde daleko.
Lijam je ustao kada su Bucko i Vida došli do nas, tamne kože
prekrivene srebrnkastom prašinom. Obavio je ruku oko Buckovog
vrata, pa ga doveo do mesta gde sam ja čekala.
„Čuli smo Kola da priča sa nekim od agenata koji su prvi izašli iz
tunela. Kažu da je svaki auto i svaki telefon na koji su naišli mrtav.
Kol misli da je stvarno u pitanju neka vrsta elektromagnetnog pulsa.
Samo što mi nismo mogli da primetimo jer smo bili toliko duboko pod
zemljom.”
To je bio jedan od razloga zašto je Olban insistirao da Štab bude
toliko ukopan, da bi bio zaštićen upravo od ovakvih stvari. Ako je Kol
bio u pravu i da jesu detonirali EMP, sve se dogodilo onako kako nas
je Olban i uveravao da hoće. Detonacija je pogodila generator koji je
snabdevao Štab strujom, ali se uključio pomoćni agregat, bar na neko
vreme.
Nisam mogla da poverujem da je Grej - ili ko god da je ovo

naredio - otišao toliko daleko, da sprži svako vozilo, kompjuter,
televizor, postaravši se da bude bespomoćan. Bez odbrane.

„Ne možemo da stupimo u kontakt sa Kejt”, rekla je Vida.
„Ona je dobro”, rekla sam joj, nadajući se da ne zvučim
beznadežno kako sam se osećala. Fleš. Fleš je i dalje bio kod Kejt. A
ako se nešto desilo Kejt, onda...
„Grad...?”
„Preplavljen vojnicima, očigledno”, rekao je Bucko. „Nije dobro.”
„Prava invazija”, rekla je Vida, pa sela pored mene. Pokazala je ka
Niku koji je stajao na vratima koja su vodila u tunel. Gledao je dole u
tunel, kao da čeka još jednu osobu da izađe.
Protrljala sam lice rukama, u pokušaju da iz glave obrišem sliku
Klensija Greja zarobljenog u mraku. Tamo mu je mesto, začuo se
divljački glas u malom mozgu. On je bio jedini razlog što smo uopšte i
morali da dođemo ovde - lagao je i rizikovao naše živote, ali zbog
čega? Da bi on mogao da se bavi svojim iščašenim problemima sa
mamicom?
Nisam želela da razmišljam o mrtvima, pa sam se skoncentrisala
na žive. Razmišljala sam o ljudima pored mene, o tome kako nas je
sreća pogledala i dozvolila da izađemo napolje pre nego što se čitava
građevina urušila. I dalje mi nije delovalo stvarno, ali svima koji su
bili oko mene jeste. Lijamu, koji se nagnuo ka svom najboljem
prijatelju i prošaputao, „Ostaćemo sa njima dok ne shvatimo kako
uopšte izaći iz ovog grada.” Bucku, koji je klimao glavom, očigledno
se mučeći da ne zaplače. Vidi, koja je ležala, ruku prebačenih preko
stomaka kako bi osetila kako se podiže i spušta svakim njenim
udahom.
I Džadu...
Okrenula sam se nadesno, pa pogledala ka deci koja su stajala
okupljena u krugu. I - bio je tamo.Tamna, kovrdžava kosa u koju sam
gledala se udaljavala, uzbuđeno čavrljajući sa nekim drugim detetom.
Gde se on kog đavola zaputio? Okrenuo je glavu ka nama i bio je...
Neko drugi, ne Džad.

Zašto sam to pomislila? Ovaj klinac uopšte nije ličio na njega - bio
je jedan od Zelenih, bar za glavu niži od njega. Zašto sam onda
pomislila da je to on? Uhvatila sam pogle-dom njegovu kosu, a onda
je mozak sve učitao po sećanju.

Zašto bih uopšte pomislila tako nešto?
Svaki mišić u mom telu, svaki zglob i ligament, sve se pretvorilo u
kamen. Ponovo sam se tresla u pokušaju da se pomerim, da se
okrenem još jednom. Pokušala sam da ga dozovem, ali zvuk nije bio
glasniji od uzdaha. Podigla sam ruku do grla, pritiskajući jako u
pokušaju da izbacim noćnu moru koja se tu zaglavila.
„Rubi?” pitao je Bucko. „Šta nije u redu?”
„Šta?” rekao je Lijam, okrećući se ka meni. „Šta je bilo?”
„Gde...” jedva sam izgovarala. „Gde je Džad?”
Momci su se pogledali, pa krenuli da sami pretražuju decu oko
nas.
„Džade!” Vikala je Vida, okrećući se. „Džudit! Nije smešno!”
Nisam videla njegovo lice među decom koja su sedela oko nas, a
agenti su vodili računa da niko ne napušta zaklon koji nam je pružao
most. Lica su počinjala da se okreću prema nama, uključujući i
Kolovo.
„Sišao je dole sa nama, je l’ tako?” pitala sam visokim,
uspaničenim tonom. „Bio je sa vama na kraju kolone, zar ne?”
O bože.
Vidine obrve su se podigle u trenutku. Mračne misli su joj prekrile
lice.
„Vido!” zgrabila sam je za duksericu. „Kada si poslednji put
pričala sa njim? Kada si ga poslednji put videla?”
„Ne znam!” povikala je, odgurnuvši me. „Ne znam, u redu? Bilo je
tako mračno...”
Potrčala sam, odgurnuvši Vidu kako bih došla do otvora tunela na
vrhu nasipa. Niko me je pogledao, a ja sam konačno shvatila da je
čekao Džada, ne Klensija.
„Rubi...” rekao je. „Gde je on?”

„Stani”, rekao je Kol, uhvativši me za lakat. Borila sam se, u
pokušaju da se otrgnem. Džad je bio dole. Bio je unutra. A poslednje
mesto na kom sam ikada želela da ostavim Džada je bilo samog u
mraku.

„Ti si bila pozadi, zar ne?” nastavio je. „Poslao sam jednog od
agenata dole da se postara da nikoga nismo ostavili za sobom. Rekli su
da se čitava građevina urušila...”

„Umukni!”Viknuo je Lijam. Odvukao me je od Kola. „Bucko i ja
ćemo se spustiti dole, okej? Siguran sam da se samo razdvojio od
grupe.”

„Nema šanse da vam dozvolim da se vraćate dole”, rekao je Kol.
„Nokautiraću te budeš li prišao još jedan korak.” Lijam ga je
ignorisao.

„Možda je uganuo zglob ili se negde okliznuo i udario glavom”,
dodao je Bucko, ali je izgledao kao da će se svakog trenutka
ispovraćati. „A možda je samo ostao zaglavljen u ruševinama.”

„Ne!” zarežala sam. „On je moj...”
„Rubi, znam, u redu?” rekao je Lijam. „Ali ti, Kol i ostali treba da
smislite kako da nas sve izvučete odavde i to brzo. Pusti nas bar da
ovo uradimo umesto tebe.”
„Moje je da to uradim”, rekla sam. „Ja sam vođa tima.”
„Ti nisi moj vođa tima”, rekao je nežnim glasom. „Sećaš se? Biće
brže ako Bucko i ja odemo. Vratićemo se pre nego što primetiš da smo
otišli. Ti i ostali sada morate đa smislite način da nas izvučete
odavde.”
Odmahnula sam glavom.
„Rubi, pusti ih da krenu”, rekla je Vida, uhvativši me za ruku.
„Hajdemo.”
Kol je ljutito uzdahnuo, pa pritisnuo svetleći štapić bratu na grudi.
„Imate sat vremena, ne više od toga. Odlazimo bez vas ako se ne
vratite do tada.”
Lijam je pogledao u Bucka, pa pokazao glavom ka otvorenim
vratima.

32

NISU SE VRATILI ZA SAT, ČAK NI ZA DVA.

Pokušala sam da procenim koliko nam je bilo potrebno da
prođemo kroz tunele prvi put - možda nekih, koliko, pola sata? Duže?
U tom trenutku mi je delovalo kao da traje zauvek.

Vida i ja smo sedele, svaka na po jednoj strani otvora, leđa
naslonjenih na zid. Ona je prekrstila ruke na grudima i ispružila noge
ispred sebe. Svakih par minuta bi prstima čvrsto stegla nadlakticu i
počela nervozno da lupa nogom.

Kol i ostali su se po treći put svađali oko toga da li bi grupa trebalo
da se podeli. Većinu dece je savladao san, koliko god da su se borili
protiv njega. Sklupčali su se u hladovini ili sedeli naslonjeni leđima
jedni na druge. S vremena na vreme bi nam povetarac doneo Džadovo
prošaptano ime, izgovoreno u istom dahu sa imenima dece koja su
poginula u prvom udaru.

Njih osmoro, nestalo u trenutku. Gotovo pola naše grupe.
Prva sam čula zvuk koraka i odgurnula se od zemlje. Vida je ostala
nepomična, zadržavši za sebe šta god da joj je prolazilo kroz glavu.
Začkiljila sam u mrak kako bih pronašla izvor pokreta. Mogla sam da
vidim njihove mutne, senkom obavijene oblike dok su se peli uz
merdevine. Jedan... dva...
Dva.
Dva.
Lijam je išao prvi, ispruživši ruku ka meni bez ijedne reči. Pustila
sam ga da me odvede niže niz nasip, na sunce i daleko od drugih.

Pogledala sam preko ramena samo jed-nom i videla kako Bucko čuči
pored Vide.

„Znam”, čula sam je kako izgovara ledenim glasom. „Nemoj ni da
se trudiš ”

Lijam mi je privukao pažnju, očigledno se mučeći da obuzda svoje
emocije. Znači, nisu ga našli. Sada sam ja mogla da probam. Znala
sam Džada mnogo bolje nego njih dvojica - sigurno su postojali
kilometri i kilometri tunela ispod grada, a meni bi bilo lakše da
pretpostavim...

Podigao je moju šaku i stavio u nju nešto glatko. Oči su mu bile
tako svetle, toliko da su dužice oka poprimile boju ranog jutarnjeg
neba. Spustio je pogled, a moj ga je pratio. Niz njegovu iscepanu
košulju, preko prašnjave kože njegovih zglobova, do izvijenih,
ulubljenih ostataka malog srebrnog kompasa.

Bilo mi je čudno kako brzo obamrlost može da se pojavi. Kako je
uspevala da uguši svaku reč, svaku misao, dok nisam zaboravila i da
dišem. Osetila sam kako mi se usta otvaraju u istom trenutku kada mi
se činilo da su grudi počele da se urušavaju.

„Ne.” Prsti su se stegli oko njega, sakrili ga iz vidnog polja,
poricali da je tu. Stakleno lice kompasa je bilo potpuno polomljeno,
crvena igla je nestala, a silina kojom se srušilo šta god da je palo na
njega ga je umalo presavila napola. Ne. Postojala je samo ta jedna reč,
ali je bila dovoljna da zapali vatru besnog poricanja. „Ne!”

„Vratili smo se istim putem nazad”, rekao je Lijam, držeći se za
moju ruku kao da je sidro. „Sve do samog ulaza. Koliko god da smo
mogli da se probijemo od ruševina... i od...”

„Nemoj”, preklinjala sam ga. Nemoj to da mi kažeš.
„Ne znam...” glas mu se izgubio u grlu. „Ne znam šta se dogodilo.
Skoro da ga nisam ni primetio, ali tamo je... mogao sam da vidim
njegovu patiku. Našli smo ga, ali nije bilo ničega što smo mi... što je
Bucko mogao da uradi. Bio je već mrtav, nismo mogli da ga
izvučemo. Ležao je na leđima, verovatno ga je eksplozija dohvatila...”
Gađala sam ga kompasom, a kada ga to nije potreslo, kada ga to

nije povredilo, udarila sam ga pesnicom na isto mesto, u rame.
Uhvatio je drugom rukom i pritisnuo obe moje ruke na svoje grudi.

Lagao me je. To nije bilo moguće. Videla sam ga napolju, kako
gleda u nebo. Čula sam ga, videla ga, osetila sam ga.

Osetila sam kako se zanosim unapred istog trenutka kada su me
kolena izdala. Lijam me je držao dovoljno čvrsto da me spreči da ne
padnem, ali je i on bio toliko iscrpljen da je bilo neverovatno što je
uopšte uspeo da nas oboje zadrži u uspravnom položaju.

„Moramo da odemo po njega”, rekla sam. „Ne možemo samo... Ne
može da ostane dole; on ne voli mrak, i ne može da podnese tišinu. Ne
bi trebalo da bude tamo sam...”

„Rubi”, rekao je Lijam nežno. „Nemamo po koga da odemo. I
mislim da si toga i sama svesna.” Trgla sam se naglo, u pokušaju da se
odgurnem od njega, od stvarnosti. Ali taj nalet energije je prošao brže
nego što se pojavio. Osetila sam vrele suze na obrazima; mešale su se
sa prljavštinom, kotrljale preko usta i curile sa brade. Podigao je šake
do mog lica i obrisao suze sa oba obraza, iako sam osetila da mi
njegove kaplju na kosu.

„Ne m-mogu”, rekla sam, „Ne mogu...”
Po prvi put sam se zapitala da razlog što nije hteo da ja ulazim
unutra nije bio taj što je mislio da oni neće pronaći Džada, već taj što
se plašio da hoće.
„Bio je sam”, plakala sam. „Nikoga nije bilo oko njega... Mora da
je bio toliko uplašen. Rekla sam mu da ćemo ostati zajedno.”
Džadovo lice mi se nalazilo pred očima, sa ušima koje su štrčale sa
njegove glave kao da su pripadale nekom drugom. Šta je bilo
poslednje što sam mu rekla? Ostani blizu? Nastavi da hodaš? Sve čega
sam mogla da se setim je bilo njegovo bledo lice pri slabašnom svetlu
Kolovog svetlećeg štapića.
Prati vođu. Pratio me je napolje i ja sam ga odvela u smrt. Ja sam
mu ovo uradila.
„Li!” dozivao je Bucko, a onda opet, još glasnije, kada se nijedno
od nas dvoje nije pomerilo. Iznad nas je prošao avion u niskom letu,

izbacujući obiak nečega što je izgle-dalo kao oblak crvenog gasa.
Lijam je podigao ruke i pokrio naše glave od naleta vetra koji je sa
sobom doneo hiljade papirića koji su lepršali.

Deca i agenti su napustili bezbedno skrovište kako bi pokušali da
uhvate jedan. Zgrabila sam zalutali papir koji je padao pored nas.
Lijam se nagao preko mog ramena i podigao ga kako bismo oboje
mogli da ga pročitamo.

Na vrhu stranice su bili predsednikov žig, američka zastava i
obeležja Ministarstva odbrane.

Nakon pokušaja atentata od strane
pripadnika poremećene Psi omladine,
predsednik Grej je odveden u lokalnu
bolnicu gde su ga doktori pregledali. Pošto
je nosio pancirski prsluk tokom napada,
pretrpeo je samo nagnječenje abdomena i
dva naprsla rebra. Nakon što je otpušten
sa bolničkog lečenja, izdao je sledeću
izjavu:

„Danas smo dobili poturdu dva
uznemirujuća izveštaja tajnih službi za koje
sam se nadao da su samo glasine. Prva, da
su Federalna koalicija i njene pristalice
pod šapom terorističke organizacije
Dečjeg saveza i da su, zajedno, pokrenuli
program u kom obučavaju vašu decu - istu
onu koju su kidnapovali iz rehabilitacionih
kampova koji im spasavaju živote - da
budu vojnici. Da se bore i ubijaju sa
svirepošću koja je nečovečna kao i
sposobnosti koje poseduju. Videvši da ne
postoji alternatiua, istog trenutka sam
naredio vazdušni napad na sedište njihove

organizacije, Los Anđeles. Ovo su bili
precizno usmereni napadi, osmišljeni da
minimalizuju štetu nanetu civilima. Ne
žalite gubitak tih užasnih ljudskih bića.
Tokom ljudske istorije su postojala
vremena kada je bilo potrebno da se
vatrom sagori podmukla infekcija. Sada
živimo u takvom vremenu.

Ovo je jedini način da ponovo
izgradimo našu naciju, još jaču nego
ranije.”

„Zaboravio je svoj ‘Neka Bog blagoslovi Ameriku’ deo”,
promrmljao je Lijam, gužvajući papir.

Iza nas se začuo pucanj. Okrenula sam se, uhvativši Lijama za
ruku kako bih ga povukla iza sebe. Agenti su formirali krug oko
nečega - nekoga - na drugoj strani nasipa. Svi, koji su imali oružje,
držali su ga upereno. Nišanili.

,Je 1’ me zajebavaš?” Lijam je izgovorio iza mene. Vida je
praktično vrištala od besa, trčeći prema grupi agenata pre nego što je
bilo ko od nas uspeo da je uhvati.

Neki od njih su znali da treba da se sklone s puta kada je Plava
devojka krenula da se probija između njih, ali je samo Kolbio
dovoljno glup da pokuša da je spreči da iščupa grkljan Klensiju Greju.

„Kako?” urlala je dok smo se laktali kroz decu i agente, provlačeći
se u prvi red. „Kako?”

Klensi je bio štrokav - uvaljan u otpadnu vodu, prašinu i krv koja
mu je ukrašavala naduveni nos i oči. Ali iako su ga bacili na kolena i
šake, izgledao je samozadovoljno. Prkosno.

Po prvi put sam primetila otvorena vrata iza njega. Nalazila su se
direktno nasuprot izlaza koji smo mi koristili, na drugom nasipu,
skrivena u mrtvom uglu jednog od stubova, ispod niza drečavih
grafita.

Klensi se nasmejao na silu. „Kroz odvod tuša u muškom kupatilu.”
Pogledao me je tamnim očima. „Nakon što sam morao da razbijem
ormarić.”

,Jesi li tako planirao da izađeš?” pitala sam. „Nakon što si
pronašao šta si hteo u Olbanovoj kancelariji?”

Klensi je slegao ramenima, ravnodušan prema cevima uperenim u
lice. „Nisi znala za taj izlaz, zar ne?”

„Isuse”, rekao je jedan od agenata. „Je 1’ ovo... je l’ ovo stvarno
predsednikov sin?”

Klensi je živ, pomislila sam, okrenuvši se prema Lijamu, a Džad
nije. Provukao je ruku oko mog vrata i privukao me bliže sebi. Ništa
od ovoga nije imalo smisla - nije bilo moguće.

„On je naša karta za izlaz odavde”, iznenada je rekao drugi.
„Možemo da ga zamenimo za bezbedan prolaz! Daj, Stjuarte,
uniforme su preplavile grad, a mi nemamo nikakvo prevozno sredstvo
niti način da stupimo u kontakt sa ljudima na ranču. Koja nam opcija
još preostaje u rukavu?”

„Pa neće baš biti jednostavno ni isporučiti ga našim novim
komšijama. On je Narandžasti, naći će način da se izvuče.” Kol je
pogledao u Klensija, ignorišući iznenađene uzdahe ostalih. „Tako da
je možda najbolje da ga sada ubijemo i pošaljemo telo nazad. To bi
bila baš moćna poruka za dragog taticu. Smislićemo drugi način da
izađemo iz grada.”

Začuo se žamor pun odobravanja od strane nekoliko agenata.
„Nećete izaći iz ovog grada”, rekao je Klensi. „Moj otac nije
reakcionar. To nije njegova igra. Verovatno je već razmišljao o svim
mogućim izlaznim strategijama. Verujte mi, on je ovo spremao
mesecima, ako ne i godinama. A kada mu se smučilo da čeka izgovor
kojim bi opravdao napad, stvorio je jedan.”
Ta teorija je bila gotovo suviše apsurdna da bih poverovala u nju.
„Misliš da bi tvoj otac namestio samom sebi atentat?”
„To bih ja uradio. Pretpostavljam da je preživeo?”
Lijamov stisak se pojačavao dok nije postao gotovo nepodnošljiv.

Ponovo sam se tresla, samo sam ovog puta osećala da gorim od besa.
Vida i Bucko su gledali u mom pravcu, kao da su čekali da mu se
suprotstavim. Ne znam šta me je više užasavalo u tom trenutku: to što
je bio u pravu ili što je pred nama bio onaj stari Klensi, onaj koji je
znao da će sve na kraju biti po njegovom.

„Poverovali ste mi kada sam rekao da počinjemo iz početka, zar
ne?” Kol se obraćao deci i agentima koji su i dalje sedeli ispod mosta,
prestravljeno se dvoumeći. „Pa, evo nas. Možemo da krenemo novim
putem. Ali on ne ide sa nama.”

„Ali pomisli na sve podatke koje bismo mogli od njega da
dobijemo!” povikala je jedna agentkinja, pa podigla ruke u vazduh.
„Možemo da ga uspavamo...”

„Probaj”, začikavao je Klensi. „Da vidiš kako će to da se završi za
tebe.”

„Da, u pravu si”, rekao je Kol, prevrćući očima. „Možda bi
najbolje bilo da te ubijemo.”

„Pa hajde, onda.” Klensijevi zubi su bili umrljani krvlju kada se
nasmejao. „Uradi to. Ja sam uradio ono zbog čega sam došao ovamo.
A svi vi...”

Okrenuo se prema okupljenoj deci oko njega, usredsredivši se na
Nika. Dečak je drhtao od siline njegovog pogleda. „Svi vi možete da
mi zahvalite što još uvek možete da se borite. Spasao sam nas. Ja sam
nas spasao.”

„O čemu ti kog đavola pričaš?” Kol je gubio strpljenje. Ponovo je
pogledao u mene, ali ja nisam mogla da skrenem pogled sa Klensija
Greja. Ne kada sam polako počinjala da shvatam šta se dešava uprkos
bolu koji mi je i dalje mutio um.

Tog jutra je čitav jedan grad uništen, a sa njim i nebrojeni životi.
Bilo je toliko ljudi. koji se neće vratiti kući svojim voljenima te večeri,
iako će njihove majke, očevi, ćerke, sinovi, žene i muževi čitavog
popodneva i večeri čekati, nadati se. Dim će se uvlačiti u beton kojim
je bio prekriven svaki centimetar ovog mesta, zauvek ostaviti ožiljke
na ovom već pobeđenom gradu. Za deset, dvadeset godina će i dalje

biti suviše užasno pričati o tome šta se dogodilo - o jutru koje hiljade
drugih, zaslepljujućih i divnih jutara neće moći da obrišu iz sećanja.
Ali nekako, kada je Klensi ponovo progovorio, delovalo je da su
njegove reči promenile sve.

„Lek za IAAN”, ispljunuo je reči. „Onaj koji je moja majka
razvila, koji je Olban krio od vas, čekajući na pravu priliku da ga
trampi sa mojim ocem kako bi izvukao neku korist za sebe.” Klensi je
obrisao krv koja mu je curila iz nosa, pa se ponovo nasmejao suvim
smehom bez imalo žara. „Onaj koji bi nam oduzeo naše sposobnosti i
ostavio nas bespomoćnim. Spalio sam ga, a moj otac ga je zakopao, a
da toga nije ni bio svestan. Sada su njene beleške nestale i niko neće
moći da dođe do njenih podataka - niko neće moći da nam oduzme
ono što je naše.”

Lek. Jedna jedina reč je odzvanjala u mojim ušima, iznova i
iznova. Moj um nije mogao da je pojmi, nije umeo da je prepozna.
Provela sam godine učeći sebe da je to nemoguće, terala se da
zaboravim svaku pomisao da postoji život van električnih ograda
logora, ta reč nije postojala u mom rečniku.

Osetila sam kako se mahinalno okrećem da bih videla Džadovu
reakciju, ali Džada više nije bilo. Ostavila sam ga za sobom. Pustila
sam ga da padne nazad u tamu. Videla sam. Lijama i Bucka kako se
iznova penju sami iz tunela. Opet sam ostala bez daha.

Jedan od mlađih klinaca je počeo da plače glasno iza mene, pa
pitao paničnim, zbunjenim glasom, „Šta? O čemu on... o čemu on
priča?”

Oh, pomislila sam. O, bože.
Nisam bila u pravu - potpuno sam pogrešno procenila. Prva dama
nije proučavala ono što je izazvalo bolest. Ona je posvetila svoj život
tome da pronađe način da je okonča.
Osetila sam kako pravim korak ka njemu, dalje od ostalih. Bucko
se očigledno tresao, bio je na ivici da se sruči na zemlju ophrvan
novim saznanjem. Uhvatila sam Lijamov pogled, ali mu je izraz lica
bio toliko očigledan, sirov od bola i žudnje da sam morala da

pogledam negde drugde. Znala sam šta je zamišljao. I u mojim
mislima smo stajali na toj plaži, sa kristalno čistim nebom nad nama,
okruženi celim našim porodicama.

Lek.
Olban je bio u pravu kada je rekao da Lilijan Grej nikada nije bila
zaslepljena ljubavlju prema svom sinu. Znala je da Klensi nikada
svojevoljno ne bi hteo da se odrekne svojih moći i da ga nikada neće
pronaći. Ne. Zato je on morao da dođe do nje, da bude privučen
zadovoljstvom činjenice da je uspeo da je pronađe nakon što je toliko
dugo bio isključen i odbijan toliko dugo. Morao je da bude prvi koji će
primiti terapiju, zato što, ako bi i samo čuo glasine o tome da postoji
mogućnost za tako nešto, nestao bi zauvek. To me je nateralo da se
zapitam da li je to bio razlog što je Olban čuvao tajnu toliko dugo - da
li je to bio deo dogovora. Prvo Klensi. Nakon toga je mogao da ga
predstavi čitavom svetu. Mogao je da bude heroj nacije.
Proučavala sam Klensijevo lice kada sam čučnula kako bi nam lica
bila jedno naspram drugog. Pogledom je ispratio moju ruku kada sam
je zavukla u džep kaputa.
Iza svih njegovih otrovnih reči bolela ga je izdaja, čitavo telo je
pulsiralo od nje. Njegova majka, njegova rođena majka mu je
postavila zamku. I šta je on uradio zauzvrat? Spalio njenu laboratoriju,
napao je, napravio joj zbrku u glavi i iskoristio situaciju u Štabu u
svoju korist kako bi završio ono što je započeo u Džordžiji.
Tako je znao da je poslala rezultate Olbanu, pomislila sam, polako
ispravljajući papire preko kolena. Sada sam imala njegovu punu
pažnju. Mora da je to video u njenom umu.
Klensi je bio oduševljen idejom da je njegov otac nenamerno
zakopao jedinu stvar koja je mogla eventualno da popravi njegovu
zemlju i spase njegovo nasleđe. Ali istinska ironija se krila u tome što,
da Klensi nije došao da uništi rezultate istraživanja svoje majke, mi ne
bismo stigli da ga pronađemo. Ostalo bi za nama kao i sve ostalo kada
smo pobegli.
Došao je ovamo kako bi zatvorio ta vrata, ali ih je umesto toga

ostavio širom otvorena za mene da prođem kroz njih.
Postoji lek. Ludost te misli je dovela do toga da mi se u glavi vrti,

vrti i vrti kao igla u Džadovom kompasu, tražeći svoj pravi sever.
Zaslužio je ovo. Trepnula sam da zaustavim suze koje su mi

peckale oči i pustila bes da za sada proguta sav bol. Pustila sam ga da
me pogura napred. Zato što je Džad zaslužio da doživi ovaj trenutak -
bio bi ovde, pored mene, iznenada primetivši da je svet oživeo jer ga
je bilo moguće promeniti.

Podigla sam izgužvane, ogaravljene papire i stavila ih tačno ispred
Klensija, dovoljno visoko da krug od Psi klinaca i agenata oko nas
takođe može da ih vidi. I ne znam šta me je nateralo da se osetim
moćnije i prijatnije - užas koji se širio njegovim licem ili ushićenost u
grudima prouzrokovana saznanjem da sam konačno budućnost držala
u svojim rukama.

„Misliš, ove beleške?”

sken: Meli

obrada: BABAC