Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

ramenu. Bucko je krenuo ka meni da proveri je l’ sve u redu sa njim,
ali sam se odmakla van njegovog domašaja.

Sedeli smo tako, zurili jedno u drugo, puštajući da se prostor među
nama ispuni kišom i tišinom. Naposletku sam ispružila ruku, a on mi
ćutke tutnuo crnu knjižicu u nju.

Korice su bile od veštačke kože, a nisam napravila veliku grešku
pomislivši da je u pitanju pasoš. Na prvi pogled, izgledala je potpuno
isto - od svetloplavog papira do hologramskog žiga Sjedinjenih
Američkih Država preko njega.

AGENT ZAVRAĆANJE ODBEGLIH PSI-JEVA. Bože, zar
postoji zvanična titula za to?

„Džozef Lister”, pročitala sam naglas. „Dvadeset i četiri godine,
sto osamdeset tri centimetra i sedamdeset i sedam kilograma, iz Pen
Hilsa, Pensilvanija.” Pogledala sam u njega. Na licu mu se ocrtavao
mrki pogled identičan onom na zvaničnoj fotografiji. „Znaš, smešno
mi je. Stvar u koju je najteže poverovati od svega ovoga je tvoja
težina.”

„Oh, presmešno”, promumlao je, pa mi istrgao knjižicu iz ruku pre
nego što sam mogla da pogledam i ostale stranice. To je toliko ličilo
na Bucka - onog Bucka kog ja poznajem - da sam se nasmejala. Borio
se da zadrži ozbiljan izraz lica, ali sam videla kako mu se krajevi
usana blago uvijaju.

„Stvarno sam mislila da si mrtav”, rekla sam tiho. „Nije trebalo da
im dozvolim da te odvedu.”

Podigao je ruku do ramena, pa ga pritisnuo, kao da u glavi
premotava film do tog trenutka. „Pritisnula si panik-taster, jel’ tako?”

Klimnula sam glavom.
„I ja bih uradio istu stvar”, rekao je. „Sve bih isto uradio. Pa...”
zastao je, stvarno razmišljajući o tome. „Možda bih bio malo istrajniji
u održavanju pritiska na rani, ali osim toga, sve isto. Pa...”
„Mislim da je vreme da prekineš”, rekla sam mu suvo. „Pre nego
što upropastiš naš dirljivi trenutak.”
Prozor iznad nas se iznenada otvorio i Džadova čupava glava je

provirila iz procepa. „Ru... jesi li dobro? O bože, Vida mi nije
dozvolila da gledam, pa sam pokušao da odem okolo s prednje strane,
ali su vrata bila zakucana daskama i nije bilo ničega unutra pa sam...”

Bucko mi je pomogao da ustanem, uputivši mi pogled koji je
nedvosmisleno pitao, Šta je ovo kog đavola?

„Sve ću ti ispričati kasnije, a i ti ćeš morati da uradiš isto. Ali za
početak moramo da pronađemo neki trag o pravcu kojim je Li mogao
da se zaputi...”

Buckove obrve su se spojile kada je tiho progovorio. „Zar ti Li nije
rekao kakvu su proceduru za stupanje u kontakt napravili on i Hari?”

„Znam da postoji, ali ne znam šta je”, rekla sam. ,Je l’ rekao tebi?”
Klimnuo je glavom, pa se pomerio tako da leđima bude okrenut
prozoru. I, shvatila sam, ljudima unutra. „Moramo da idemo. Odmah.”
„Čekaj”, počela sam, ali je već obuhvatio moju ruku svojom.
„Posmatraju kuću, moramo da idemo”, rekao je. „I žao mi je,
najradije bih da Savez ne ide sa nama.”
Otpetljala sam ruku od njegove i napravila korak unazad. „Ne
mogu da ih ostavim.”
„Ti nisi Savez”, insistirao je. „Ti nisi jedna od njih. Ti si jedna od
nas.”
„Nemoj da deliš na nas i na njih”, molila sam ga. „Možemo svi
zajedno da radimo na ovome zasad. Ne moraš da se vratiš sa nama u
Kaliforniju nakon što nađemo Lijama; samo te molim da ostaneš sa
nama sada.”
Krajičkom oka sam primetila Vidinu električno-plavu kosu kroz
prozor. „Ni onda nisi želeo da ostanem, sećaš se?”
„Da, ali to je bilo... drugačije”, rekao je, tihim glasom. „I znaš da
je tako.”
„Ali u to vreme, ti nisi znao.”
Dobro sam ga pročitala. Videla sam to na njegovom licu, i u
oštrim crtama napetih ramena.
„Pitao si me da li ti verujem”, prošaputala sam. „Da li ti veruješ
meni?”

Glasno je izdahnuo, ruku oslonjenih na kukove. „Neka mi je Bog u
pomoći”, rekao je napokon, „Verujem ti. Ali verujem tebi, ne njima.
Ne znam ni ko su oni.”

Samo sam ćutke ispružila ruku i sačekala da je prihvati. Bilo mi je
potrebno da se njegovi dugi prsti zatvore oko moje šake, želela sam taj
konačni dokaz da se njegovo rezonovanje sklonilo u stranu i napravilo
mesta za poverenje koje ima u mene. Čekala sam da pođe sa mnom,
da prihvati da smo sada ponovo zajedno u ovome, da vreme, daljina i
nesigurnost nisu bili dovoljni da nas potresu.

I prihvatio je.

10

SMEĐI DŽIP JE SMRDEO NA IMITACIJU BOROVINE. Aroma osveživača
je bila toliko nesnosno jaka da sam morala da širom otvorim prozor
kako bih pustila svež vazduh unutra.

„Ne bi se žalila da si mogla da pomirišeš čoveka od kog sam ga
kupio”, rekao je Bucko, dodajuči mi par naočara za sunce. „A sada,
molio bih te da vežeš pojas.”

Vida i Džad su već bili vezani na zadnjem sedištu, iako se nisu
predali bez borbe. Mojoj omiljenoj članici tima je bio dovoljan jedan
pogled na metalnu rešetku koja je razdvajala prednja od zadnjih
sedišta da mi zamalo iščupa svu kosu iz korena u pokušaju da me
izvuče sa prednjeg sedišta.

„Je l’ voziš ovako polako jer nemaš pojma gde smo se zaputili”,
pitala je Vida, „ili zato što se nadaš da ćemo iskočiti iz auta u pokretu
kako bismo prekratili svoje muke?”

Džad se ispravio u sedištu, zbunjen. Oboje smo prepoznali taj ton.
Vida je započinjala svađe kada joj je bilo dosadno, a prave bitke kada
je bila pod stresom. Ako je ovo drugo bio slučaj, samo jedno od njih
će da preživi ovu vožnju kolima. Praćemo krv sa prozora nedeljama.

„Time bih učinila uslugu psihopatama koje te drže na povocu.”
Po prvi put sam bila zahvalna što se između nas nalazila metalna
rešetka.
„Oni nisu psihopate, govno jedno snishodljivo!”zarežala je.
„Ja sam snishodljiv?” pitao je Bucko. „Je l’ ti uopšte znaš šta ta reč
znači?”

„Slušaj ti, đubre jedno...”
„Dafele”, rekao je Džad, povišenim tonom. „Ru, kako ste se ti i
Bucko upoznali?”
„Čarls”, procedio je kroz zube. „Moje ime je Čarls.”
„To bi trebalo da zvuči bolje?” rugala se Vida. Bucko je pustio
automobil da se lagano dokotrlja do semafora na kome je bilo
upaljeno crveno svetlo, pa se okrenuo da me pogleda očima iz kojih je
buktala vatra.
„Da”, rekla sam. „Uvek je ovakva.”
Tenzija, koje je bilo na pretek u automobilu, lebdela je između
nas, preteći da eksplodira. Jedna pogrešna reč ili pokret i sve bi moglo
da odleti u vazduh. Džad je lupkao prstima po naslonu za ruku.
„Prestani sa tim sranjem, šmokljane, pre nego što ti odsečem
prste”, brecnula se Vida.
„Šmokljan?” Zarežao je na nju, povisivši ton besno. „Ne moraš da
budeš toliko zlobna, znaš.”
Naslonila sam šaku na čelo. „To te je uznemirilo? Taj glupi
nadimak? Pa već mesecima te zove Džudit.”
Bucko se nasmejao, ali je smeh istog trenutka prikrio kašljem kada
sam ga sasekla pogledom.
„Da, pa”, Džad se naljutio i privukao svoja koščata kolena
grudima. „Biće da ja ne vidim šta je toliko uvredljivo u tome da te
neko nazove devojkom. Vama dvema ništa ne fali kada ne pokušavate
da mi odgrizete glavu ili se ne ponašate kao da imam pet godina.”
„Umesto da rade šta?” Pitao je Bucko, uključivši migavac kako bi
se uključio na auto-put. „Sve isto prema desetogodišnjaku, što zapravo
i jesi?”
„Hej”, upozorila sam ga. „Nema toga. Ima skoro petnaest godina.”
„Ru”, rekao je Džad, očiju koje su se caklile, „hvala ti.”
„I ti si bio takva šeprtlja kada sam te upoznala”, nastavila sam,
bocnuvši Bucka prstom u rame, „a imao si osamnaest godina.”
„Nije bitno”, gunđao je Džad.
„Ti si bila šeprtlja”, ispravio me je, „Li je bio nesmotren, Zu je

bila slatka, a ja sam bio mudrac u ekipi.”
Neko je lupnuo u rešetku iza nas. Džadovo lice je lebdelo pozadi,

tamnosmeđe oči su naizmenično gledale u Bucka i mene kroz metalnu
zavesu. „Bilo bi lepo”, rekao je, „kada bismo mi imali bilo kakvu
predstavu o čemu vi pričate. Na primer, ko je ta Zu?”

Buckov pogled je skliznuo ka meni. „Koliko si ti njima tačno
ispričala?”

„Tačno baš ništa”, rekla je Vida. „A ako ostane tako, nateraću vas
da zažalite što je tako.”

Ovog puta sam ja prevrnula očima. „Naravno. Kako god ti kažeš.”
Osetila sam poznato vruće golicanje u grudima i imala tek toliko
vremena da udahnem pre nego što me je nevidljiva ruka povukla
unapred, nateravši me da lupim čelom o instrument tablu toliko jako
da sam ostala izbezumljena.
Bucko je nagazio na kočnicu, nateravši moj pojas da radi svoj
posao i čvrsto me stegne preko grudi. Bacio me je nazad u sedište, što
je proizvelo eksploziju boja pred mojim očima.
„E, đavola ćeš!” Bucko je urlao, udarajući rukama o volan. „Dosta
više! Mi ne koristimo svoje sposobnosti jedni na drugima, sunce vam!
Ponašajte se!”
„Daj, bakuta, iskuliraj, jebote”, rekla je Vida. „Šlogiraćeš nam se
ovde.”
„Ne možeš sebi da daješ za pravo...” Bucko je počeo da reži, ali se
na vreme zaustavio.
Džad se nervozno nasmejao iza nas, ali ja sam samo pritisnula
dlanom čelo koje je peklo. Ona je svoje rekla.
„Zu je naša prijateljica”, rekla sam. „Putovali smo zajedno neko
vreme.”
„Ali mislio sam da te je Kejt izvukla napolje”, nadovezao se Džad.
„Je l’ ste se razdvojile ili tako nešto? Zvuči kao da je bilo opasno tek
tako lutati okolo.”
„Nije bilo tako”, rekao je Bucko. „Nakon što smo nas troje pobegli
iz logora...”

Kako su reagovali, mogao je komotno da im kaže i da je
čarobnjak. Čak se i Vida nagla unapred. iznenada mnogo
zainteresovanija za priču.

„Ti?” pitala je. „Ti si pobegao iz logora?”
„Lijam je isplanirao bekstvo”, procedio je Bucko. „Ali da, jesam.”
„Šta taj klinac misli, da je on neki ekspert za bežanje?”
Promumlala je Vida. „Prokletstvo.”
Džadove oči su se zaintrigirano caklile. „Kako je bilo tamo? Da li
si imao svoju sobu, nekakvu malu zatvorsku ćeliju? Da li su te terali
da se baviš teškim fizičkim poslovima? Čuo sam da...”
Deca u Savezu su znala ponešto o logorima - uglavnom uopšteno.
Samo je nas nekoliko zapravo živelo u jednom od njih i imalo to
iskustvo iz prve ruke, ali postojalo je nepisano pravilo da o tome ne
pričamo. Svako je znao istinu, ali istina nije u njima živela na isti
način kao u nama. Čuli su za mašine koje su za sortiranje, barake,
testiranja, ali najveći deo njihovih priča zauzimali su tračevi, potpuno
pogrešni. Ta deca nikada nisu morala da provode sate radeći na
proizvodnoj traci. Nisu poznavala strah koji je dolazio u obliku malog
crnog sočiva kamere, oka koje bi te svuda pratilo, u svakom trenutku.
Grudni koš mi se stezao dok sam se borila da nastavim da ćutim.
Jedan po jedan, prsti su se stiskali oko srebrne tkanine sigurnosnog
pojasa dok nisu potpuno pobeleli.
„Jesi li zaboravila ili šta?” pitao je Džad. Jesi li samo kratko bila
tamo - pa zato ne možeš da pričaš o tome, zato što nema baš mnogo da
se kaže?”
„Ja bih zaćutao na tvom mestu”, savetovao ga je Bucko.
„Ma daj”, Džad se prenemagao. „Ako bi samo pričala sa nama...”
„Šta?” Reči su eksplodirale iz mene. „Šta hoćeš da ti kažem?
Hoćeš da slušaš o tome kako su nas vezivali kao životinje dok su nas
dovodili u logore ili - hej! Šta kažeš na ono kada je PSS toliko udarao
devojčicu u glavu da joj je izbio oko? Hoćeš možda da znaš kakav je
bio osećaj piti vodu punu rđe i truleži celo jedno leto dok novi
cevovod nije konačno pušten u rad? Kako sam se budila uplašena i

išla u krevet užasnuta svakog dana punih šest godina? Zaboga, ostavi
me na miru! Zašto moraš da kopaš i kopaš kada znaš da ne želim da
pričam o tome?”

Napola svog izliva emocija sam zažalila što sam progovorila, ali
su reči navirale, jedna odvratna, izdajnička reč za drugom. Bucko je
samo bacio pogled na plavu svetlost sata na instrument tabli pa se
ponovo skoncentrisao na put prekriven raskvašenim snegom. Na
zadnjem sedištu je Džad sedeo tiši od snega koji je padao napolju, i
otvarao i zatvarao usta nečujno, kao da pokušava da oseti vrelinu reči
koje su klizile sa njegovih usana.

„Ne znam za ostale, ali sam ja raspoložena da čujem priču o toj
jednookoj ribi”, rekla je Vida slegnuvši ramenima.

„Ti si zapravo najgora osoba koju sam u životu upoznao”,
prokomentarisao je Bucko.

„A ljudi kao ti su razlog zbog kog imamo srednje prste.”
„Društvo...” ubacila sam se.
Kejt mi je jednom rekla, jako davno, da je jedini način da preživiš
svoju prošlost da nađeš način kako da je zapečatiš za sobom, da
zatvoriš jedna vrata pre nego što uđeš u sledeću, svetliju prostoriju.
Plašila sam se. To je bila istina. Užasavala sam se krivice i srama koji
bi me preplavili kada bih se vratila istim koracima, okrenula ključ i
pronašla devojčicu koju sam tamo ostavila. Nisam želela da znam šta
joj je tama uradila na tom mestu, da li bi uopšte prepoznala sebe na
mom licu.
Nisam želela da znam šta će Bucko misliti o meni kada bude
saznao šta sam sve uradila za Savez.
Nisam želela da znam šta će Lijam misliti o meni ili o mirisu dima
u mojoj kosi koji nije nestajao, koliko god puta je oprala.
„Bar nam reci kako si se na kraju razdvojila od Lijama”, nastavio
je Džad. „Ako ste vas dvoje putovali zajedno, zašto ste... ovaj,
prestali? Kejt je došla po tebe kada si pritisnula panik-taster, to znam,
ali je 1’ Lijam tada već otišao? I šta je sa njim?” pokazao je prstom na
Bucka.

Ta sećanja nisu bila manje bolna, ali su bila važna.
„U redu”, rekla sam. „Znate da smo putovali zajedno - Lijam,
Bucko, Zu i ja. Ali ono što ne znate je da smo tražili jedno mesto,
utočište po imenu Ist River. Kako biste razumeli zašto sam to uradila i
kako je on završio potpuno sam, moram da počnem odatle.”
„Dobro”, odgovorila je Vida, naslonivši se nazad na sedište, a
pogled joj je odlutao ka prozoru sa njene desne strane. Sneg koji je
promicao napolju nam je išao u susret.
Pričala sam im o Ist Riveru, o tome kako smo imali osećaj da smo
u snu dok se nismo probudili i shvatili da smo zapravo zarobljeni u
svojoj noćnoj mori. O Klensiju, što je bilo mnogo teže nego što sam
mislila. Kako smo pobegli, kako je Bucko pogođen, i kako smo nas
dvoje ostali sami u sigurnoj kući. Džad je počeo da me prekida, od
zbunjenosti ili napetosti razrogačenih očiju, nisam mogla da odlučim.
Osetila sam kako mi se srce penje sve više i više u grlo i da sam
morala da gutam knedle kako bih ispričala ono što je došlo nakon
toga. Moju odluku i dogovor sa Kejt. Ono što sam videla u Kolovim
sećanjima i njegovo objašnjenje svega toga.
Na neki čudan način, to me je nateralo da se osećam bliže Lijamu.
Bio je živ i jasan u mojim mislima. Stvaran, topli Lijam sa naočarima
za sunce, sa zracima sunca u kosi i rečima svoje omiljene pesme na
usnama. Deo mene je očekivao da će ga videti za volanom kada
podignem pogled.
Niko nije progovorio. Nisam mogla da se nateram da pogledam iza
sebe; mogla sam da osetim kako se Džadova i Vidina pomešana
osećanja kače za moju kožu na način na koji se kondenzacija skuplja
na prozorima.
Osetila sam lagani dodir na ramenu. Okrenula sam se, polako, i
videla Džada kako povlači prst nazad kroz metalnu rešetku. Donja
usna mu je bila bela jer ju je držao čvrsto među zubima. Ali me je
gledao - ne sa strahom ili nekim sličnim osećanjem u očima. Samo sa
dubokom, iskrenom tugom.
I dalje je mogao da me pogleda.

„Ru”, prošaputao je. „Tako mi je žao.”
„Je l’ mogu ja nešto da pitam?” rekao je Bucko, glas mu je zvučao
kao da je na ivici pucanja nakon mog govora. „Šta planiraš da uradiš
sa tim flešom?”
„Plan je bio da ga vratim nazad Kolu”, rekla sam. „On i ja imamo
dogovor - ako mu pomognem da povrati podatke, to će biti dovoljno
da vrati prioritete Saveza na oslobađanje dece iz logora i otkrivanje
laži koje nam Vlada servira.” Bucko je trljao čelo. „I ti mu veruješ?
Jedina stvar koju mi je Lijam ikada rekao o njemu je bila da je imao
običaj da mu spaljuje igračke ako ne bude sve po njegovom.”
„Verujem mu”, odgovorila sam. „Neće nam nauditi. On je
očigledno jedan od retkih koji ne želi da nas se otarasi.”
„Otarasi?” pitao je panično.
Pustila sam Džada da objasni; njegovo zapetljano, brbljivo
objašnjenje je bilo uvijeno u još neprerađenu žalost, što je učinilo
priču još užasnijom za uho slušaoca.
„Ne, ne, ne, ne, ne”, rekao je Bucko. „I vi se tek tako vra-ćate
nazad, u nadi da su oni uspeli da se očiste od svog tog korova?”
„Nemoj tako da govoriš”, povikao je Džad. „Biće bolje. Rob više
nije tamo, zar ne? Kejt će nas obavestiti kada budemo mogli da se
vratimo.”
„Ti i Lijam ćete biti bezbedni - bar što se Saveza tiče”, rekla sam
Bucku. „Neće vas juriti. Shvataš, zar ne? Razumeš zašto sam rekla
Kolu da ću da uradim ovo?”
„Naravno, shvatam”, rekao je glasom toliko hladnim da mi se
sledila krv u žilama. Pa opet, čula sam pitanje koje me je zapravo
pitao tišinom kojoj je prepustio da popuni prostor između nas. Znala
sam šta hoće da me pita, zato što se i meni ista misao vrzmala po glavi
danima.
Ako su te informacije toliko važne, zašto bi ih uopšte i davala
Savezu?

Od svih obuka, operacija i eksplozija za koje je Savez bio

odgovoran, a ja bila dovoljno nesrećna da im prisustvujem, nijedna
nije bila ni upola dramatična kao Buckova senzacionalna priča o
bekstvu.

Zaustavili smo se da prenoćimo na napuštenom auto-kampu,
nadomak grada po imenu Ešvil na zapadu Severne Karoline. Uspela
sam da veći deo petosatne vožnje ispunim objašnjenjima, a sve to me
je ostavilo potpuno iscrpljenom. Nisam se čak ni pobunila kada su
Bucko i Džad počeli da se zalažu da stanemo.

Na brzinu smo peške izvideli okolinu kako bismo bili sigurni da
nema posetilaca pre nego što smo se vratili da izvučemo zalihe iz
terenca. Otključala sam gepek i udaljila se korak unazad kada su se
vrata otvorila.

„O moj bože”, uspela sam da izustim.
Unutrašnjost je bila... impresivna. U pitanju je bio zid od sitnih
načičkanih plastičnih cevi i fioka, koje su bile obeležene
odgovarajućim podsetnicima na kojima je pisalo: PRVA POMOĆ,
KONOPAC, VITAMINI, UDICE, i tako dalje. Pažnja i planiranje koji
su bili uloženi u ovo su bili fascinantni, ako ne i zastrašujući u količini
detalja o kojima se vodilo računa.
Džad je dugo gledao u Bucka sa divljenjem. „Rekao bih da si gaće
slagao po danima u nedelji kad si bio klinac?”
Bucko je, umesto odgovora, pogurao naočare ka korenu nosa. „Ne
vidim zašto bi se to tebe ticalo.”
Ispričao mi je čitavu priču dok smo podizali šator koji je stajao
pažljivo spakovan ispod zadnjeg sedišta. Vida je, napokon, uspela da
upali vatru upaljačem.
„Zapravo se ne sećam većine stvari koje su se dešavale”, rekao je,
mučeći se sa konstrukcijom šatora. „Savez me je doveo do najbliže
bolnice, potrefilo se da se nalazila u Aleksandriji.”
„Ne u Ferfeksu?” pitala sam, sklanjajući vlažnu kosu sa lica. Džad
i Vida su se trudili da čuju što više, dok su se u isto vreme pretvarali
da to ne rade.
Bucko je slegao ramenima. „Sećam se nekih neodređenih likova,

ali - rekao sam ti da baš ličim na tatu, je l’ da?” Klimnula sam glavom.
„Pa, jedna od doktorki me je prepoznala. Nekada je radila sa

tatom, ali se prebacila tamo... U svakom slučaju, nije ni bitno. Uspeli
su nekako da me stabilizuju, ali su ta doktorka i njeno osoblje bili
svesni da mi je potrebna mnogo bolje opremljena bolnica. Dohvatila
se telefona i uspela da nade tatu. Sećaš se da je trebalo da se nađe sa
nama u tetkinom restoranu?”

„Sećam se.”
„Uspeo je da stigne do kola hitne pomoći kada su došla ispred
bolnice u Ferfeksu; već su imali spremnu falsifikovanu ličnu kartu za
mene, pa su me registrovali pod tim imenom. Sve vreme su mi držali
masku sa kiseonikom na licu. Sproveli su me pored dve ekipe čuvara,
niko nije ni obratio pažnju na mene.”
„A nisu rekli ni agentima koji su te doveli”, nadovezala sam se.
„Savez nema pojma šta se dogodilo sa tobom. I dalje se vodiš kao
NESTAO u svim dokumentima sa te operacije.” Bucko je frknuo na
to. „Pokušali su da kažu agentima da je srce prestalo da mi radi i da
sam umro, ali nisu zagrizli mamac. Samo je u jednom danu šestoro
različitih ljudi dolazilo kod tate da ga ispituje, ali nisu uspeli ni reč da
mu izvuku.”
Najteži deo nije bio prebaciti ga u novu bolnicu pod lažnim
imenom. Ustanova se do tada dobro ispraksovala u „vi ne pitajte, mi
nećemo reći” poslovanju kada je saradnja sa Vladom bila u pitanju,
kao i njihovi zahtevi za izdavanje informacija, toliko da su joj pretili
zatvaranjem dobrih pet ili šest puta. Genijalnost doktora Merivedera se
ogledala u tome što je svog sina, „Markusa Bela”, sakrio u
izolovanom odeljenju za porodilje kako bi nastavio lečenje. Kada je
dovoljno ojačao, ubacili su ga u vreću za leševe i izneli iz bolnice u
iznajmljenim mrtvačkim kolima. Agenti Saveza su pronašli papire o
transferu iz jedne ustanove u drugu i pokušali da povežu tačke u sliku,
ali je Bucko jednostavno nestao onog trenutka kada su ga uneli u
Ferfeks.
Od tog trenutka pa nadalje, samo je bilo pitanje pronalaženja

mesta na kome je Bucko mogao da se oporavlja i povrati snagu.
„Ostaviću tvojoj mašti da oslika kako je bilo živeti u oronuloj štali

na severu države Njujork dobra četiri meseca”, rekao je, napravivši
grimasu dok je pomerao rame unazad. „U grob ću otići sa mirisom
sena i balege u nosu.”

Stara štala je pripadala bliskim porodičnim prijateljima koji su
živeli na obroncima planine Adirondak - bila je zabačena, hladna i
usamljena, sudeći po njegovoj priči. Njegovi roditelji su uspeli samo
dva puta da odu da ga vide, a da ne probude nikakvu sumnju, ali je
starija žena, vlasnica farme, bila tu svakog jutra i večeri da mu
pomogne sa fizikalnom terapijom i donese hranu. Najveći deo
vremena je, doduše, hteo da se ubije od dosade.

„Volim da o sebi mislim kao o osobi koja se dobro slaže sa
starijim ljudima, ali ova žena je izgledala kao da je svako jutro izlazila
iz porodične grobnice.”

„Da, da bi tebe negovala i hranila”, podsetila sam ga.
„Jedine knjige koje je imala su bile o usedelici koja je rešavala
zločine i smarala meštane u nekoj selendri”, rekao je. „Mislim da mi je
dozvoljeno da ne budem oduševljen tim iskustvom.”
„Ne”, odgovorila sam, „zapravo, prilično sam sigurna da nije.”
„Kako si na kraju završio upetljan u... sve ouo?” pitao ga je Džad.
Bucko je uzdahnuo. „Zapravo moram sve zasluge za to da
prepustim gospođi Berkšajr. Rekla mi je nešto nakon što sam joj
ispričao kako sam pobegao iz Virdžinije - da je poslednje mesto na
kom ludi traže plen - među lovcima. Razume se, zaspala je upola
rečenice. Morao sam da čekam dobra četiri sata da bi me blagoslovila
drugom plovinom svoje staračke mudrosti.”
Pokrila sam oči rukom.
„Samo da znaš, niti jednom nisu posumnjaii na mene”, rekao je, sa
nemalom dozom samozadovoljstva. „Moji roditelji su nabavili
krštenicu, što je bio najteži deo posla. Zapravo uopšte nije teško da se
registruješ kao zvanični tragač. Samo treba da dostaviš odgovarajuću
papirologiju i da se zvanično prijaviš.”

Drvo u vatri je glasno puklo, srušivši gomilicu koju smo naslagali.
Delovalo je kao da je to pravi trenutak da se napravi pauza u priči.
Ustala sam i podigla Bucka sa zemlje da krene sa mnom. Džad je
krenuo da ustaje, ali sam odmahnula rukom.

„Samo idemo po hranu”, rekla sam. „Odmah se vraćamo.”
„Ne brini”, rekla je Vida medenim glasom. Obavila je ruku oko
Džadovih ramena. „Uspevali smo do sada da preživimo i puna dva
minuta bez tebe.”
Morala sam da se potrudim da ne odmarširam do auta.
„Stvarno ne verujem toj devojci”, rekao je Bucko, bacivši pogled
preko ramena ka mestu gde je Vida sedela, ispruženih nogu.
„Omladina koja boji svoju kosu stalno se bori sa kompleksom
inferiornosti. Ili nešto krije.”
Podigla sam obrve. „Omladina?”
Bio je toliko skoncentrisan na nju da se umalo zakucao licem u
zadnja vrata terenca. Ruku je mahinalno podigao ka levom ramenu
kako bi ga zaštitio od udara.
„Pusti me da pogledam”, rekla sam, zaustavivši ga pre nego što je
rukom posegnuo za pregradom obeleženom PROTEINSKE
ČOKOLADICE. Uzdahnuo je i izvukao levu ruku iz rukava jakne.
Majica mu je bila dovoljno rastegljiva da je mogao da razvuče kragnu
toliko da mi pokaže mesto gde je rozikasto, naborano parče kože
veličine novčića odskakalo od njegovog crnog tena.
„Da li su...” osetila sam kako mi se grlo suši. „Da li su ga izvadili?
Metak?”
Namestio je majicu rukom. „Rana je bila prostrelna. Prošao je
pravo kroz mene. Kakvih sve rana od metaka ima, ovo nije bilo ništa
strašno.”
Ovo nije bilo ništa strašno. Progutala sam knedlu u veoma
neuspešnom pokušaju da se ne rasplačem.
„O, čoveče, ne opet”, rekao je. „Dobro sam. Živ sam, okej?”
„Zašto si se vratio?” prošaputala sam, slušajući kako mi glas puca.
„Zašto nisi ostao tamo, na bezbednom?”

Pridržavajući hranu jednom rukom na grudima, pružio je drugu
ruku i zatvorio vrata. „I da ostavim vas dvoje idiota da lutate okolo?”

Gledala sam ga kako dva puta duboko uzdiše, pa lagano izdiše
duge bele oblačke pare.

„Mnogo sam ljut na tebe”, rekao je napokon, tihim glasom. „Besan
sam. Znam zašto si obrisala sebe, shvatam, ali sve što želim je da te
protresem kako bi se možda sabrala.”

„Znam”, rekla sam. „Znam, okej?”
„Da li stvarno znaš?” pitao je. „Nećeš da napustiš ovo dvoje, iako
bi mogli da mene - i Lijama - prijave Savezu. Stavila si se na prvu
liniju fronta, sa najgorim mogućim ljudima, i to bez ikoga ko bi ti
čuvao leđa. Šta misliš, kako će Li reagovati kada sazna šta si uradila?”
Čvor u stomaku mi se toliko stegao da me je sve bolelo. Stvarno je
bio besan; snaga besa koji ga je pokretao je delovala poput svetionika
za moj um. Činila ga je ranjivim, izloženim.
„Neće saznati”, prekinula sam ga. „Rekla sam ti, sve što sam
planirala da uradim je da se dočepam tog fleša i da se postaram da on
bude okej. Nisam planirala da se... Ne planiram da se mešam.”
„To je takvo sranje, nikada veći kukavičluk nisam iz tvojih usta
čuo”, uzvratio mi je. „Ranije si nas lagala o tome ko si i šta si, i
shvatam zašto. Razumem zbog čega si to uradila, ali sada... napolju si,
i možemo svi ponovo da budemo zajedno, a ti biraš jedinu opciju koja
će ponovo da nas razdvoji? Možda bi Lijam i mogao da ti oprosti to
što si uradila, ali ako im se vratiš, ako odeš nazad u Kaliforniju, ja ti
nikada neću oprostiti.”
Krenuo je nazad ka vatri i tamnozelenom šatoru, samo da bi se
okrenuo nazad ka meni. „Sećaš li se kakav je bio osećaj kada su napali
Ist River i kada smo morali da se krijemo u onom jezeru? Čitave noći
sam samo mislio, Pa, ovo je sigurno najgora stvar koja će mi se u
životu desiti. Iste misli su mi se motale po glavi i one noći kada smo
bežali iz Kaledonije i kada sam morao da za sobom ostavim momke iz
svoje barake, da iskrvare u snegu. I opet, kada su me ranili - ali nisam
bio u pravu. Rubi, najgora stvar, najgori osećaj u mom životu, je bio

taj da sam sedeo bezbedan u onoj štali, šest meseci, ne znajući šta se
desilo sa tobom, Lijamom i Suzume. Da vidim kako se vaša imena
pojavljuju na mrežama za tragače sa sve većim nagradama i prijavama
da su vas možda videli, a da ne mogu da pronađem nijedno od vas
mesecima.”

Ponekad... u stvari najveći deo vremena, kada je Bucko u pitanju,
nije bilo moguće razdvojiti njegov bes od njegovog straha. Jedno se
hranilo drugim.

„I onda se, odjednom, ti pojavljuješ na sve strane. U Bostonu, na
železničkoj stanici u Roud Ajlendu - tamo si bila baš nesmotrena, da
znaš.” Prostrelio me je pogledom punim neodobravanja. „Lijam je još
gori. Mesecima ništa, pa onda dojava da je viđen u Filadelfiji. Morao
sam da krivotvorim dokaze da je dojava bila pogrešna kako bih je
obrisao sa mreže.” Savez je imao svoje načine da pristupi bazama
podataka PSS-ova i tragača, ali nijedan od Lijamovih profila nije
izgledao kao da je godinama ažuriran. Znala sam to - prove-ravala sam
dva puta nedeljno. Nije ni čudo što je izgledao kao da na njemu nije
ništa menjano poslednji put kada sam pogledala.

„Kako si znao da treba da odeš do njegove kuće?” pitala sam.
Tajming nije mogao da bude slučajnost.

„Ukapirao sam da je moralo da ima veze sa protokolom koji je
Hari uspostavio da bi im pomogao da pronađu jedni druge - sudeći po
dojavama gde su vas viđali, pomislio sam da ste možda vas dvoje
krenuli ka njegovoj staroj kući kako biste proverili je l’ njegov očuh
postavio proceduru.”

„Koja je šta u stvari?”
„Kada su Kol i Lijam otišli da se priključe Savezu, Hari im je
rekao da će, ako on i njihova majka odluče da treba da beže, ostaviti
ispisane koordinate pod prozorskom daskom Lijamove stare spavaće
sobe.”
„I ti sada imaš te koordinate?” pitala sam.
„Ne”, odgovorio je, „ničega nije bilo tamo.”
„Mora da je to bio razlog zašto je otišao da pronađe Kola u

Filadelfiji - da vidi da li on zna nešto.”
Bucko je protrljao prstom usne, klimajući glavom. „To i ja mislim.

Doduše, to nam ne pomaže mnogo, ako ni Kol nije imao pojma.”
„Znam”, nadovezala sam se. „Opet tumaramo u mraku, kao u

dobra stara vremena.”
Bucko je uzdahnuo, a ja sam se nagla ka njemu i naslonila čelo na

njegovu nadlakticu.
„Pratićemo mrežu za tragače, da vidimo da nema možda još nekih

dojava.” Bucko se migoljio, nameštajući konzerve uz grudi. „Isuviše
puta je pravio sranja u prošlosti, velike su šanse da će to opet da
uradi.”

To je bila zastrašujuća pomisao. Možda bismo i pokupili poneki
trag tu i tamo, ali je postojala velika šansa da ćemo biti predaleko da
uletimo i pomognemo ako ga uhvate. Imao je veliku početnu prednost
i mogao je da nas ostavi daleko za sobom. Preplavilo me je
poražavajuće saznanje da, iznenada, sve deluje neuporedivo teže i
gotovo neostvarivo, samo par minuta kasnije. Imala sam osećaj da je
sve besmisleno.

„Umorna sam od svega ovoga”, rekla sam mu. „Znam da nemam
pravo da budem, znam da sam nam ja ovo uradila, da sam sebi to
uradila, ali ne želim više da se borim.

Umorna sam od svega, od svih stvari koje nam se događaju, i od
saznanja da nikada neće biti bolje. Da šta god uradila, neće situaciju
učiniti boljom. Muka mi je od svega.”

Bucko je ponovo premestio konzerve koje je držao u rukama, pa
se savio kako bi mi izbliza pogledao u lice. Nisam plakala, ali me je
grlo peklo i srce je lupalo kao ludo.

„Ne, ti si premorena”, rekao je. „Depresija, napetost, otežana
koncentracija... ti si tipi;an slučaj. Hajde, osećaćeš se bolje nakon što
nešto pojedeš i malo odspavaš.”

„To neće ništa rešiti.”
„Znam”, odgovorio je. „Ali je dobar početak.”

Davno sam naučila da je moguće toliko probiti granice
iscrpljenosti da ti spavanje uopšte više i nije jedna od opcija. Želudac
me je boleo koliko mi je san bio potreban, glava mi je bila teška, ali
sam mogla da osetim kako iščekujem nešto, napetih mišića i uma koji
nije prestajao da radi. Koliko god se trudila da se skoncentrišem na
jednu tačku na krovu šatora, koliko god se trudila da brojim ovce,
misli su mi letele nazad u onu noć koju smo proveli u na-puštenom
Volmartu. Na onu decu za koju smo bili ubeđeni da će nas zavrnuti
najgore što budu mogla.

Mora da sam zaspala u nekom trenutku, jer je sledeća stvar koje se
sećam bio nalet ledenog vazduha koji me je probudio. Vida je otvarala
šatorsko krilo, otvarajući rajsferšlus što je sporije i tiše mogla i
iskradala se napolje. Mozak mi je i dalje bio usporen i nerasanjen, ali
sam bila dovoljno na oprezu da postanem sumnjičava, koliko god da
sam želela da se uljuljkam nazad u san.

Izbrojala sam do trideset, pa do šezdeset. Slušala sam kako njeni
koraci postaju sve mekši u daljini. Posmatrala sam, čekala da se vrati.

Nije.
Šta smeraš?Pomislila sam, uspuzavši se preko Buckovih dugih
nogu do ulaza u šator. Ako joj je bilo potrebno da udahne malo svežeg
vazduha ili se olakša, do sada bi se vratila.
Uprkos mrklom mraku, odmah sam je primetila. Tresla se, trljajući
ruke u pokušaju da otera ledeni stisak noći. Videla sam da gleda nazad
ka šatoru, pa sam se povukla unutra, nadajući se da mesečina nije
toliko jaka da primeti moj oblik kroz tanki, vodootporni materijal
šatorskog krila.
Vida se šunjala oko Buckovog oker ford eksplorera, dvaput ga
obišavši pre nego što se zaustavila pored vozačevih vrata.
Ne bih ti bila u koži, pomislila sam, verovatno sa malo više
likovanja nego što je bilo potrebno. Podsetila sam Bucka da zaključa
auto, a pošto joj je pištolj bio u pregradi za rukavice, morala bi da
nađe kamen ili nešto dovoljno teško da polomi staklo ako hoće unutra
- a to je bilo teško izvesti u tišini.

Da nije bilo drečave kose, izgubila bih je u tami kada je skrenula
sa staze u šumu. Ustala sam i iskrala se, prateći njene korake do kola,
u pokušaju da vidim koliko daleko planira da ode. Prsti na nogama
potpuno su mi bili utrnuli od zime, lepili su se za inje sa busenja divlje
trave i blata. Vida je nastavila da hoda, a ja sam sve više smanjivala
razdaljinu između nas, dok nije bila dovoljno daleko da njena kosa
nestane u tamom obavijenom drveću - ali ipak ne toliko daleko da
sakrije plavičasto-belu svetlost naprave koju je držala u rukama.

11

ČEKAJ JE TU DA SE VRATI, MOZAK MI JE GOVORIO. IZNENADI JE TU.

Ali sam već trčala za njom, čak i pre nego što se misao u
potpunosti formirala u mojoj glavi. Sve čemu je Savez pokušao
obukama da me nauči, sav zdrav razum, sva logika je iščezla sa prvim
bljeskom čudnog svetla te naprave. Ako je pokušavala da stupi u
kontakt sa Kolom, zašto bi to krila od nas? Zašto bi morala da se
osami kako bi mu poslala privatnu poruku?

Zato što nije kontaktirala Kola.
Skliznula sam u blizini automobila. Zima je ogolila sve obližnje
drveće, a gole, krte grane su se lomile pod mojim rukama i licem.
Noge su me bolele od hoda po ledu i injem pokrivenoj travi, ali to nije
bilo ništa u odnosu na ovo probijanje kroz smrznuto žbunje.
Nije mi bilo bitno da li pravim buku. Nisam planirala da ovo bude
iznenađenje, bilo je nemoguće zaskočiti Vidu. Samo sam htela da
imam što je moguće veći zalet kada je budem oborila na zemlju.
I dalje je čvrsto stiskala napravu kada sam spustila glavu i iz sve
snage se zakucala ramenom u nju. Vida je imala dovoljno vremena da
podigne jedno koleno i da ga usmeri u moje grudi. Kako sam svom
težinom naletela na nju, dok joj je samo jedna noga bila ukopana na
neravnom tlu, tresnule smo o pod.
Obavila sam nogu oko njenih, a ona je uspela da se izvije i uhvati
me u špansku kragnu. Nijedna od nas dve nije bila voljna da popusti
dok smo se kotrljale niz padinu, probijale kroz rastinje i udarale usput
u svaki kamen na ovoj prokletoj planini. Nismo se zaustavile, nismo

mogle, dok se nismo zakucale u drvo i ostale da ležimo prekrivene
gomilom mrtvog, jesenjeg lišća.

Slike pred očima su i dalje bile nestabilne, od svog vrtenja i
udaraca, ali sam bila na njoj - imala sam prednost i iskoristila sam je.
Para Vidinog toplog daha je zamaglila vazduh između nas. Nogama
sam je čvrsto držala oko struka, ne dozvoljavajući joj da se pomeri
dok sam pokušavala da dohvatim crnu napravu koja je ležala pored
njenog vrata.

Nikada u životu nisam videla takav užas u Vidinim očima.
Podigla se poda mnom kako bi oslobodila ruku koja je bila
prikovana za zemlju ispod njenih leđa, pa me udarila tako jako da mi
se za trenutak zacrnelo pred očima. Zarežala je pa nastavila da mlati
otvorenim dlanom, udarajući me u uvo kako bi me sklonila sa sebe.
Skočila je na noge, a ja sam se nekako pridigla za njom. Videla
sam duplo i nisam bila sigurna koja od dve noge koje sam videla ide
ka mom stomaku dok me nije udarila. Podigla sam ruke uvis kako bih
blokirala sledeći udarac koji je išao u lice.
„Kako si mogla...?” nisam uspevala da dođem do daha.
Prstima sam je uhvatila za zglob šake, ali se otrgla. Zamahnula
sam pesnicom prema njoj i gledala, zatečena, kako leti dobrih šest-
sedam metara kroz vazduh pre nego što sam uopšte uspela da je
dotaknem.
„...stanite! Prestanite!”
Stenjala sam glasno i jedva da sam imala snage da se održim na
nogama još trenutak. Izvila sam se u stranu u pokušaju da se uhvatim
za obližnje drvo i skliznula na kolena. Nisam mogla da čujem reči od
krvi koja mi je bubnjila u ušima. Okrenula sam se i gledala Džada
kako se tetura niz padinu, saplićući se o granje i nakvašeno lišće dok
nije pao na kolena pored Vide.
Bucko je stajao malo dalje, ruku ispruženih u pravcu u kom je
maločas bacio. „Šta”, povikao je, „se kog đavola ovde događa?”
„O-ona...” krkljala sam, podigavši ruku koja se tresla da obrišem
usta. Domarširao je do mene, pa uperio svoju baterijsku lampu u mom

pravcu. „Imala je... nekakvu napravu... zvala je... Vašington...”
Kada je konačno stigao do mene, zgrabio me je za ruku. Migoljila

sam se pod jakim svetlom kojim je pokušavao da mi osvetli lice.
Zateturala sam se unazad od njega, a zemlja me je opet prihvatila u
svoje naručje. „Je 1’ ga vidiš?” čula sam sebe kako pitam. „Da li ga
vidiš? Daj mi... daj mi to svetlo.”

„...pitaj nju!” Vida je vikala. „Ona je mene napala!”
Bucko je istog trenutka uperio baterijsku lampu na mesto koje sam
mu pokazivala. „Moraš da sedneš. Hej! Je 1’ me slušaš ti uopšte?”
Pipala sam prstima po blatu, kopala prstima po trulom lišću i
grančicama, kamenju, korenju. Istog trenutka sam znala da sam
pronašla šta sam tražila; crno kućište je bilo neprirodno glatko i, i
dalje, toplo na dodir. Tokom tuče je ekran pao licem nadole, pa je
blato prikrivalo njegov sjaj.” „Šta je to?” Bucko je čučnuo pored
mene. „Telefon?” Blizu, ali ne baš.
„Četer?” začuo se Džadov iznenađeni glas. „Gde si to pronašla?”
Stajao je iza nas, pridržavajući Vidu koja se teturala.
Ne - nije je baš pridržavao. Preciznije, držao je jednom rukom
preko grudi kako bi je sprečio da ponovo skoči na mene.
Glupi, hrabri klinac, pomislila sam po hiljaditi put. Vratila sam
pogled na ekran koji mi se nalazio u rukama i uključila ga. Prekinula
sam je u pola pisanja rečenice.
Odlično. Prinela sam ekran bliže očima, čkiljeći u niz besmislenih
brojeva i slova. Mala crna linija je i dalje treptala, čekajući na nju da
završi poruku.

IMAM IH // FAZA DVA
INSTRSMKL:KS
SLKJDFJ

„Kučko jedna”, rekla sam, podigavši pogled. „Stvarno si mislila
da ćeš moći da nas izigraš? Da nas isporučiš Savezu? Šta ti je Olban
obećao - da ćeš moći da preuzmeš pozicju vođe tima?”

Bila sam zaslepljena besom, previše ljuta da bih joj i dozvolila da
odgovori. Ustala sam i iz sve snage zavrljačila napravu o zemlju. Vida
i Džad su napravili veliki korak unazad. Moj mozak je zujao od
potrebe, od čiste želje da na silu uđem u njen um i ostavim ga
uništenim i unakaženim. Bes koji sam osećala je samo pojačavao
snagu tih nevidljivih ruku koje bi je, da sam im dozvolila, same
zgrabile bez moje pomoći. Okrenula sam se, spremna da ih pustim.

Umesto toga, osetila sam kako se nečiji prsti sklapaju oko mog
zgloba i povlače me unazad. Bucko je sada bio na nogama, očiju
prikovanih za ekran. Čula sam kako pritiska taster, a onda je postavio
četer pred moje lice, da pročitam staru primljenu poruku.

KRENIJUŽNO ČETRDESETICOM //
ADRESA O KOJOJ
SMO PRIČALI // OBJASNI
AŽURIRANU OPERACIJU
ODMAH PO KONTAKTU // RECIJOJ
DA MI JE ŽAO

„Reci joj da mi je žao?” Okrenula sam se ka Vidi, koja mi je sada
stajala okrenuta leđima, lica čvrstog poput kamene maske. „Ko je
ovo? Kol?”

Vidina naduvena usna je činila njene reči nerazgovetnim, a kada je
progovorila, bila je toliko tiha da sam morala da je napregnem da bih
je čula. Njeno oklevanje je samo dokazalo teoriju koja se već duže
vreme razvijala u mojoj glavi - postojala je samo jedna osoba koju bi
štitila na ovaj način.

„Ne”, rekla je. „Kejt je.”
Bila sam spremna da sve iznesemo na čistac tu na licu mesta, ali je
Bucko insistirao da se vratimo u improvizovani logor i ponovo
zapalimo vatru sa oštrim, „Radije bih da loše vesti ne saznajem u
mrklom mraku ledene noći, hvala lepo.”
Ostavio me je na jednom kraju gotovo ugašene vatre i otišao

ponovo do kola. U daljini sam čula pištanje automobila koji se
otključavao i lupanje vratima. Kada se vratio da sedne pored mene,
počeo je da mi čisti posekotine na licu i rukama bez ikakvog
saosećanja.

„Bolje bi vam bilo da počnete da pričate odmah”, rekao je, „pošto,
verujte mi, ne želite da čujete šta ja imam da kažem o svemu ovome.
Pogotovo ne u jedan ujutru.”

Vida je frknula, pa privukla kolena grudima. Desna strana lica joj
je bila u potpunosti u mraku. Ili prekrivena ogromnom modricom.

Podigla sam četer kako bi ga svi videli na prigušenoj svetlosti
logorske vatre, pa počela da ga okrećem u ruci. „Ko ti je ovo dao?
Niko?”

Toliko dugo je čekala sa odgovorom da sam bila sigurna da me
neće ni udostojiti istog. Sve što sam na kraju dobila bilo je samo
sleganje ramenima. Noktima je kopala po blatu, skupljajući gomilice u
stegnute pesnice.

„Dakle, i on i Kejt su umešani u sve ovo?” zahtevala sam
odgovore. „Ko još?”

„Zašto bi uopšte krila ovo od nas?” pitao je Džad. „Je l’ ti ona to
tražila? Nema nikakvog smisla, a tek nema smisla to što i dalje nećeš
da pričaš o tome sa nama. Uhvaćena si i sada ti je misija ugrožena. A
šta treba da radimo kada se to dogodi?”

Da prihvatiš, prilagodiš se i reaguješ. Brzo. Te reči su bile
naškrabane na zidovima naše učionice za obuku. Mogli su i na mozak
da nam ih istetoviraju.

„Dobro”, rekla je, pomerajući ramena kako bi olakšala pritisak
koji se u njima nakupio. Ljuta je, shvatila sam. Vida je bila besna -
savršeni mali vojnik je upropastio svoju sopstvenu misiju, onu
posebnu koju joj je Kejt poverila. Teško je disala, usisavajući vazduh
kroz stegnute zube. Kejt je bila najvažnija osoba u njenom životu,
možda i jedina do koje joj je stvarno bilo stalo. Imala sam predstavu
zašto je krila informacije od nas, ali sam želela da nam to prizna.

„Kejt i Kol su sve isplanirali, manje više istog trenutka kada smo

dovukli njegovu guzicu u Štab”, rekla je Vida. „Znaju se dugo. Uzela
ga je u svoju zaštitu kada se prvi put priključio Savezu, pomogla u
njegovoj obuci. Rekao joj je istinu o tvom glupavom princu na belom
konju i flešu, a ti si bila rešenje njihovog problema. Iz nekog meni
nepoznatog razloga, Kejt slepo veruje da si u stanju da ispeglaš sva
sranja.”

„Zašto mi je onda Kol servirao priču?”
„Zato što je posmatraju. Rob i ostali. Znala je kakav je, ili je bar
shvatila pre nekoliko meseci, ali je pokušavala da ostane u blizini
njegove jezive guzice kako bi se postarala da nas ne napadne. Nije
mogla da se obrati Olbanu ili nekom od njegovih savetnika, zato što se
plašila da će je prekomandovati negde ako budu mislili da je „teška za
saradnju”. Niko je pokazao Kolu, Kejt i meni snimak kako ubijaju
Blejka i ona je ozbiljno popizdela zbog toga.”
„Kada se to dogodilo?”
„Odmah nakon što ste napustili Štab.” Vida je namestila zalutali
pramen kose iza uveta, pa me pogledala. „Niko je rekao da si mu rekla
da to ne radi, ali nešto što si rekla Kolu ga je nateralo da pogura stvar.
Sada čuvaju taj video dok mi ne donesemo podatke nazad.”
Naravno - zato što je očuvanje Saveza bio najveći prioritet ovde.
Ne to da zaštitimo decu. Ne da se lišimo psihopata.
„Da vidim da li sam dobro razumeo”, počeo je Bucko. „Kejt je od
početka sve vreme u ovome, ali je prećutala? Je l’ to trebalo da bude
neka vrsta zaštite u slučaju ako stvari ne budu išle kako treba?”
„Dobar si, bakuto”, odgovorila je Vida. „Kol je rekao da je Kejtina
uloga morala da ostane tajna, čak i za vas dvoje. Ako vas dva kretena
budete uhvaćeni i privedeni na ispitivanje, nije hteo da možete i nju da
odrukate - ako on padne, bar će ona ostati u blizini na našoj strani.
Uopšte joj se nije svidela ta ideja, ali sam joj rekla da mora da se složi,
inače vam ja neću pomagati. Nije pristala dok nije shvatila da ne
postoji način da Džada skloni sa ove misije, a da to ne deluje
sumnjivo. Rob ga je lično zahtevao.”
Džad je izgledao kao da se nalazi udah ili dva od toga da se

ispovraća. Vatra je samo naglašavala koliko su mu obrazi bili crveni
od napada panike.

Vida je bacila sažaljiv pogled u njegovom pravcu. „Kejt kaže da je
pobegao nakon što si ga prozvala. Nestao je sa jebene mape pre nego
što je Barton uspeo da ga privede na saslušanje.”

„Dakle neće biti tamo kada se vratimo”, rekao je Džad, izdahnuvši
sa olakšanjem.

Ne, ali je značilo da sam oslobodila besno čudovište, da raspori
svet i napravi ga onakvim kakvim želi.

„To je sve što znam”, rekla je Vida. „Kraj priče. Ali vam sada
kažem, ako bilo ko od vas kaže reč - samo jednu prokletu reč - o Kejt,
napašću vas tolikom silinom da će jebene nuklearne katastrofe po
meni da nazivaju narednih sto godina.”

Otvorila sam usta da joj uzvratim, ali sam na kraju odustala.
Otkako sam upoznala Vidu, osećala sam jako sažaljenje prema njenom
očiglednom obožavanju Kejt. Mislila sam da sam videla obrise prave
Kejt koja je živela duboko ispod one savršene spoljašnjosti. Ali sada
je postajalo sve teže i teže da poverujem da je bilo ko od nas stvarno
imao pojma ko je ona. Meni je njena vera u Savez uvek delovala
naivno - bila sam ubeđena da se namerno pravila slepom za sve što se
dešavalo oko nje kako bi ostala srećna u svetu koji je postojao samo u
njenoj glavi. Možda je Džad stvarno bio u pravu i da današnji Savez
nije uopšte ličio na onaj kom se ona svojevoljno priključila pre toliko
godina.

Zašto mi je onda otkrivala samo delove svoje ličnosti? Zašto mi je
bilo potrebno toliko vremena da ih sklopim u jednu donekle celu
sliku?

„Pretpostavljam da si komunicirala direktno sa Kejt?” Bucko je
uzeo četer iz moje mlitave ruke i okrenuo ga. „Ona te je navodila sve
ovo vreme?”

„Da”, odgovorila je Vida. „Poslala mi je maršrute kojima da
najlakše stignem do ovde. Šteta što nije mogla i njegovu guzicu da
aplouduje na Gugl mapi. Čak ni Niko nije uspeo da ga pronađe.”

Ekran u Buckovoj šaci je oživeo uz duboko, vibrirajuće režanje.
Svetlo koje je obasjalo ekran je bilo dovoljno jako da svi primetimo
kako su mu se obrve podigle iznad okvira naočara dok je čitao tekst.

„Pa, možda ne može da pošalje tačne koordinate”, rekao je,
okrenuvši ga ka nama, „ali ima predstavu odakle bismo mogli da
počnemo da tražimo.”

12

META PRIMEĆENA NADOMAK
NEŠVILA //
NEPRIJATELJSKI NASTROJENO
PLAVO PLEME U OKOLINI //
PRISTUPITI SA OPREZOM

„Ova dojava nije izlistana na mreži za tragače”, rekao je Bucko.
Prstom je prelazio preko ekrana malog tableta koji me je poslao da
izvučem iz pregrade za rukavice, listajući nadole. „Što i nije
iznenadujuće. Nisam uspevao da uhvatim internet signal poslednjih
nekoliko dana kako bih ažurirao sistem.”

„Šta je to?” pitala sam. Na samom vrhu ekrana u boji se nalazilo
Lijamovo modro, namrgođeno lice - slika koja je napravljena, rekla
bih, kada je doveden u Kaledoniju. Pored te fotografije su se nalazile
iste informacije kojima sam imala pristup kroz PSS mrežu - jedina
promena je bila ta da je sada nagrada za onog ko ga dovede 200.000
dolara, a da je poslednji put viđen u blizini Ričmonda, Virdžinija.

„Ima direktan pristup mreži za tragače”, rekao je Bucko. „Dobiješ
jedan ovakav kada se registruješ i Vlada te odobri. Informacije koje
dobijamo preko ovoga su pažljivo čuvane - PSS-ovi nemaju pristup
mreži, tako da ne mogu da ulete i ukradu nečiju nagradu.”

U pitanju je bio ekran osetljiv na dodir, dovoljno jednostavan za
listanje objavljenih dojava. Tragač po imenu P. Everton je bio taj koji

ga je video u Ričmondu - na Lijamovom profilu je dopisao sledeće:
Stjuart je primećen u crvenom ševrolet kamionetu, ukradenih tablica.
Meta nosi farmerke i crnu duksericu sa kapuljačom. Izgubio
automobil iz vida u toku potere.

„Zašto bi hteli da dele takve informacije jedni sa drugima?” pitala
sam. „Ako samo jedan može da uzme nagradu?”

„Zato što, ako se ispostavi da je dojava dobra, tvoj profil se bolje
kotira. Svaki klinac, pogotovo ovi čije su glave ucenjene na velike
sume, donose i poene, a ne samo dolare - dodatni poeni mogu da se
skupe ako dojaviš nečiju lokaciju ili pomogneš PSS-ovima kada
pokušavaju da lociraju dete.” Bucko je slegao ramenima. „Najboljih
dvadeset tragača dobija više zaliha od Vlade, da ne pominjemo bolju
opremu i lakši pristup internetu. To samo po sebi pravi ogromnu
razliku. Ne mogu da vam opišem koliko je glupave dece bilo
uhvaćeno zbog slika i objava njihovih porodica na internetu. Mislim
da su me tako PSS-ovi i pronašli prvi put. Mama je zaboravila da je na
društvenim mrežama imala album sa slikama iz naše kolibe.”

Klimnula sam glavom, nastavljajući da listam kroz profile. Tu se
nalazilo otprilike hiljadu aktivnih raspisanih poternica za decom, a
veliki broj njih nije imao slike. Ovo su, pretpostavljam, bili oni
srećkovići koji su dodati u intemet registar dece sa IAAN-om od
strane svojih naivnih roditelja, kako bi dobijali najnovije informacije i
instrukcije od Vlade, ali su nekako uspeli da izbegnu sakupljanja i
odlazak u logor. Oni su, ili pronašli idealno mesto gde su se krili ili
usavršili umetnost života van sistema. Nastavila sam da listam.

Dejl, Andrea. Dejl, Džordž Rajan. Dejli, Džejkob Markus. Dejli,
Rubi.

Na slici sam bila ja kad sam imala deset godina, razrogačenih očiju
ispod umršene, mokre tamne kose. Tako je, pomislila sam. Padala je
kiša tog dana kada su nas doveli tamo.

„Šta kog đavola?” Podigla sam da i on pogleda. „Četiri stotine
hiljada dolara nagrade?”

„Šta... Ah, to.” Bucko mi je iščupao tablet iz ruku i namrgođeno

dodao, „Čestitamo, zvanično ste postali jedna od najskupljih ucenjenih
glava.”

„To je... Samo... Zašto?”
„Je 1’ stvarno ja treba da ti objašnjavam detalje?” pitao je,
uzdišući. „Pobegla si iz Tarmonda uz pomoć Saveza, a ti si, oh,
uzgred budi rečeno, Narandžasta.”
„A šta su sve ove dojave?” pitala sam. „Ja nikada nisam bila u
Mejnu ili u Džordžiji.”
Podigao je ekran kako bih mogla da vidim. „Pogledaj malo bolje.”
Primećena u blizini Marijete, Džordžija, kreće se na istok. Dž.
Lister.
Bar pet njih je bilo od strane Dž. Listera, takođe poznat i kao
tinejdžer sa kojim smo se vozali okolo.
„Postavio bih više, ali dobijaš kaznene poene ako spamuješ mrežu
lažnim dojavama. Trudim se da to radim za tebe i Lija kada god sam u
mogućnosti, da skrenem ostale sa pravog traga.”
„A šta je sa Zu?”
„Isto”, odgovorio je. „Ali ni izbliza toliko često. Izgleda loše kada
ažuriraš informacije o jednoj te istoj deci bez uzimanja u obzir
rastojanja i tako toga. Ne mogu da napišem objavu da sam te video u
Mejnu i, dva minuta kasnije, objavim da sam nju video u Kaliforniji.
Doduše, smislio sam priču za nju. Što se tiče drugih tragača, ona je
negde na Floridi.”
„Misliš da su ona i ostali zapravo stigli u Kaliforniju?” pitala sam
ga. „Nije bilo nikakvih novih informacija na PSS mreži kojoj Savez
ima pristup. Poslednji put sam proverila prošle nedelje. I dalje nije
bilo ničega.”
„Ovaj...” Bucko je pročistio grlo. „Volim da verujem da jeste.
Kada pronađemo Lija, moraćemo da odemo i da se sami uverimo u
to.”
Ostali su nam bili u vidokrugu, sa druge strane šofer-šajbne. Vida
je pokušavala da rasklopi šator tako što je ubijala boga u njemu. Džad
se prosto ispružio na leđa na travnatom parčetu zemlje i buljio u nebo,

sa kompasom koji mu se odmarao na grudima. Bilo je hladno, ali se
sunce probilo kroz oblake prvi put posle nekoliko dana. Posmatrao je
nebo sa divljenjem.

„U šta misliš da gleda?” pitao je Bucko, izvijajući vrat prema
volanu kako bi i sam pogledao u šta se Džad zadubio. „Je l’ taj dečko
psihički... zdrav?”

„Ako bih morala da pogađam, rekla bih da mu je mozak jedno
deset hiljada kilometara odavde, smišlja priču o ovoj herojskoj
avanturi”, odgovorila sam mu. „Ali da, jeste. Dobar je to klinac.
Hiperaktivan je, potpuno nevoljan da prihvati realnost, ali fino dete.”

„Ako ti tako kažeš”, promrmljao je Bucko.
Vida je vrisnula dok je čupala iz zemlje jedan od klinova koji su
držali šator u mestu. Sagla se i prevrnula čitavu improvizovanu kućicu
na stranu pa je zgazila nogom pride. „Zašto sam ja jedina koja nešto
radi?” povikala je. „Alooo-ooo?!”
Bucko je već izleteo iz kola pre nego što sam uspela da se uhvatim
za kvaku. „Da li bi mogla da ne uništavaš moj šator, ti nesposobna,
nezahvalna bednice?” režao je.
„Ja sam nesposobna?” Vida je odgovorila glasom promuklim od
vikanja. „A ko je glupi seronja koji je bacio uputstva?”
Nakon što sam se jednim pogledom uverila da Vida neće probosti
Bucka klinom koji je držala u ruci, posegnula sam za tabletom i
ponovo ga uključila.
Tokom dve, tri, četiri sekunde agonije, sve što sam mogla da
vidim bilo je sporo okretanje sivog kruga dok se naprava palila.
Prebacio me je na početni ekran nakon kratkog pištanja; preda mnom
se nalazio sićušni meni sa opcijama od hitnih slučajeva do baze
podataka i najnovijih informacija. Iznad njega je bila postavljena karta
Sjedinjenih Američkih Država, koja je delovala kao da može da se
koristi za pravu navigaciju.
To nije bilo ono za šta mi je bila potrebna.
Želudac mi se vezao u ogromni čvor stresa i nervoze, ali mi prsti
nisu podrhtavali dok sam kucala ime.

Grej, Klensi.
A onda je bol nestao jednim dugim izdahom.
Nema rezultata pretrage.

Do Nešvila samo imali još četiri sata vožnje, koje smo Bucko i ja
podelili. Videti ga za volanom umesto na sedištu iza mene je samo po
sebi bilo dovoljno čudno, ali ga je i njegovo opušteno, samouvereno
držanje činilo potpuno drugom osobom. Terala sam sebe da se
naviknem, da se pomirim sa činjenicom da ovaj Bucko nije onaj isti
kog su mi oduzeli. Kako je mogao i da bude, nakon svega?

Osim reakcija na Vidino začikavanje i uvrede, bio je mnogo
mirniji - bar spolja. S vremena na vreme bih bacila pogled na njegovo
lice i primetila senku koja preleće preko tih oštrih crta. Reci mi,
pomislila bih, ali bi gusti oblaci nad našim glavama nastavili put i
sunce bi ponovo okupalo put blistavim zracima, a on bi ponovo bio
onaj stari. Bar dok nije došlo vreme da jedemo.

U prošlosti bi se Bucko žalio i navijao protiv same pomisli da
stanemo kako bi neko od nas izašao i kupio hranu u prodavnici ili
restoranu. Uvek je Lijam bio taj koji je izlazio u kupovinu, praćen u
stopu Buckovim džangrizavim zanovetanjem.

„Oh, ma daj. Biće sve u redu”, rekao je nakon što je insistirao da
se parkiramo na odmorištu punom ljudi koji su mileli okolo.

Postajalo je vrlo očigledno da je svoje isprave tragača koristio kao
da je u pitanju štit otporan na metke, pokazujući ih svakome ko bi se
usudio da ga dvaput pogleda. Deo mene se pitao da li se samo previše
navikao da igra svoju ulogu ili se nešto u njemu stvarno promenilo.

Mi ostali smo sačekali, šćućureni u sedištima što je više bilo
moguće, dok je Bucko natenane otišao do toaleta, pa pokupio šta je
hteo iz automata za prodaju i nadisao se svežeg jesenjeg vazduha.

„Mislila sam da si rekla da je ovaj dečko pametan”, šištala je Vida.
„Jeste”, posmatrala sam ga preko zakrivljene linije instrument
table.
„Onda je džukela nepristojna”, odgovorila je odsečno. „Ili se samo

trudi da budemo uhvaćeni.”
Ne - to nije bio slučaj. Bucko je bio mnogo toga, ali nije bio

dovoljno zlonameran da odbije od sebe nekoga kome je potrebna
njegova pomoć.

Oh, stuarno? začuo se sićušni glas iz malog mozga. Zar nije baš to
pokušao tebi da uradi?

Protresla sam glavom dok se peo nazad u terenac, bacajući svoj
ulov čipsa i slatkiša u moje krilo. Bucko je preleteo pogledom preko
mene, pa se zaustavio da me detaljnije pogleda. „Šta to radiš?”

Usta su mi ostala otvorena od iznenađenja. „Šta misliš da radim?
Bilo ko od ovih ljudi je mogao da nas prijavi!” Buckove obrve su se
spojile. Konačno je shvatao o čemu se radi. Pogledao je ostale, koji su
i dalje čučali u zadnjem delu. Džad je rukama obmotao kolena,
zavučen u uski prostor između svog sedišta i metalne rešetke.

„Da”, rekla je Vida, više za sebe, „samo je jebeni idiot.”
„U redu je”, rekao je Džad usiljeno raspoloženim glasom. „Ne bi
nas prijavili. Ionako ne izgledaju kao PSS-ovi ili tragači.” Tragači nisu
imali poseban izgled - Bucko je bio pravi dokaz toga. Možda se
oblačio kao prosečan tragač, ali nije bio jedan od njih. Nije ga krasila
ta hladnoća i otuđenost kojom su ostali zračili. Njegova reakcija, način
na koji je pokušavao da ubaci ključ u bravu kako bi pokrenuo
automobil, naterali su me da se zapitam da li je uopšte primećivao
koliko je bio neodgovoran do ovog trenutka.
To nije postalo pravi problem dok nismo stigli do oboda Nešvila i
blokade puta koju je organizovala Nacionalna garda, preciznije
tridesetak njihovih regruta.
„Grad je zatvoren”, rekao je Džad, čitajući sa znaka ispisanog
sprejem. U pitanju je bio niz znakova, poredanih jedan za drugim.
„Zona poplave. Polako. Okrenite se. Dozvoljen ulaz samo Nacionalnoj
gardi. Grad je zatvoren.” Džadov glas je postajao sve tiši sa svakim
znakom koji je pročitao, ali je terenac išao sve brže. Improvizovana
stanica koja je na početku izgledala kao tamna mrlja na snežnom
belom horizontu, polako je poprimala oblik, kotur po kotur bodljikave

žice.
„Uspori”, rekla sam Bucku. „Stani na trenutak.” Ignorisao je oba

zahteva.
Vida je podigla pogled sa ekrana četera na kom je pisala novu

poruku za Kejt. „Oh, da. Kejt kaže da je grad blokiran još od letos.
Pominjala je neku reku koja je poplavila grad i neke ljude koji su
protestovali zato što nisu dobili nikakvu pomoć.”

Uzdahnula sam, pa zaronila lice u dlanove. „Ta informacija bi nam
bila mnogo korisnija pre nekih dvadeset minuta.” Onda kada smo,
znaš, bili usred rasprave o tome koji nam je najbolji način za ulazak u
grad.

Vida je slegla ramenima.
„Uhhhh”, javio se Džad, sa jasnom dozom panike u glasu. „Neki
čovek ide ka nama. I približava se prokleto brzo.”
Naravno, jedan od pripadnika Nacionalne garde se provukao pored
ograde od lanaca i prljavih žutih buradi koju su koristili da prepreče
put. Trčao je, a pištolj i lisice su mu poskakivali sa svakim korakom.
Talas ledene panike mi se spustio niz kičmu.
Vojnik se zaustavio, pa posegnuo rukom za vatrenim oružjem na
boku.
Zatim je usledilo Buckovo pitanje, „Da li ste svi vezani?”
„Mora da se šališ”, odgovorila sam. Nema šanse. Nikada to ne bi
uradio. Vida je konačno podigla pogled sa četera.
Džad je ciknuo kada je automobil poskočio unapred. Bucko je
nagazio gas do daske.
Posegla sam preko njega i trgla volan, nateravši auto da naglo
skrene ulevo. Bucko je pokušao da me odgurne, ali sam nastavila da
upravljam autom, jedva izbegavši vojnika koji je stajao na putu. Istog
trenutka je otpustio pedalu gasa, ali smo već išli u pravom smeru -
dalje od ograde, vojnika i opasnosti. Vida je udarila dlanom o rešetku i
papučica se istog trenutka zalepila za pod džipa pod njenim uticajem,
zaronivši u štrokavi tapacirung. Bucko je pokušao da nagazi na
kočnicu, a motor je vrištao iz protesta.

Kada je blokada na putu konačno postala samo tačka u retrovizoru,
Vida je podigla ruku i Buckova noga je nalegla na kočnicu. Pojasevi
su se zategli preko naših grudi.

,Ja...” pokušavala sam da dođem do daha kako bih pro-govorila.
„Zašto...Ti...”

„Prokletstvo!” Viknuo je Bucko, udarivši rukom o volan. Nikada
ga nisam čula da tako zvuči; vikao je na mene ranije, bezbroj puta, ali
ovo... osetila sam kako se smanjujem pred njim. „Kako se usuđuješ da
to uradiš? Kako smeš!”

„Ako ćete da se svađate, da li možete da izađete napolje prvo?”
pitala je Vida. „Ionako imam neviđenu glavobolju, ne treba mi još da
slušam mamicu i taticu kako se kolju.”

Nikakav problem. Otkopčala sam pojas, ignorišući Buckovo
režanje dok je radio isto.

„Šta je bilo?” pitao je, obilazeći oko haube kako bi se susreo sa
mnom ispred džipa. Čizme su mu se klizale po snegu koji se taložio
po tamnoj površini puta. Dah mu je bio vreo od besa. Osećala sam
kako me ta vrelina obasjava i lepi se za moje promrzle obraze.

„Šta je bilo ono malopre?” zahtevala sam odgovor. „Jesi li stvarno
planirao da se probiješ kroz njih?”

Način na koji je samo slegao ramenima, kao da to nije ništa, me je
izludeo.

„Ne mogu da verujem”, rekla sam. „Probudi se! Probudi se! Ovo
uopšte ne liči na tebe!”

„Ne bih to morao da radim da me nisi osudila na ona glupa derišta
- mogao sam da pokažem papire i da nas puste unutra!” Prešao je
rukom preko kose. „I znaš šta? Čak i da sam izveo to, nije kao da bi
uspeli da nas uhvate.

Uostalom, zar niste ti i Lijam uvek bili oni koji kažu da moramo
više da rizikujemo ako hoćemo da se provučemo?”

,Jesi li...” Reči su me toliko gušile da sam jedva govorila. ,Jesi li ti
ozbiljan? Gde ti je mozak? Sigurno možeš mnogo pametnije od svega
ovoga!”

Da li je bilo bitno što sam vikala ili što se on trudio da me nadvisi
svojom konstitucijom? Da li je bilo bitno što su nas ono dvoje gledali
kroz šoferšajbnu?

„Naravno, prošli bismo kroz blokadu na putu, možda bismo prešli
i kilometre nakon toga, a šta bi bilo da su uspeli da vide tvoj broj
tablica i da ga prijave? Šta bi bilo da je niz put bila još jedna blokada,
ali da su narednog puta čekali da se pojavimo? Šta bi onda uradio? Ti
jedini imaš papire, sa tobom bi bilo sve u redu - ali šta da su mene
odveli? Ili Džada ili Vidu? Je 1’ bi mogao da živiš sa tim?”

„A šta je sa Lijamom?” vikao je. „Znaš, onaj dečko čiji si mozak
odlučila da spržiš? Onaj što je izgubljen, mrtav ili jako blizu toga jer si
ti odlučila da se zajebavaš s njim? Je r se sećaš njega?”

Osetila sam da mi je svaki centimetar kože ogoljen i prekriven
ledom, poput grana na drveću iznad nas. „Ipak me kriviš.”

„Koga drugog da okrivim?” vikao je. „Ti si kriva, zaboga! A sada
se ovako ponašaš? Kao da su ti ta deca važnija od nas? Da, morao sam
da napravim par promena. Pa šta? Sasvim sam se fino snalazio dok
sam sam donosio odluke. Ti se ponašaš kao da ti i dalje krvarim na
rukama, ali ja sam dobro! Čak i bolje od toga! Ti si ta koja greši! Ti
si...”

Nisam čak ni čula da su se vrata otvorila, ali Vida je iznenada
stajala pored mene, ramena naslonjenog na moje.

„Odjebi.” Osetila sam kako joj se šaka sklapa oko mog zgloba.
„Ne želiš nas ovde, dupeglavče? Dobro. Onda odosmo.”

Džad je bio smrtno bled u licu dok se skrivao u pozadini, čvrsto
stežući ono malo stvari što je imao u rukama. „Ja sam spreman”, rekao
je, glasom koji nije odavao notu straha koju sam mu videla u očima.
„Hajdemo.”

Uzela sam kožnu jaknu koju mi je Džad dodao, dok je mozak
pokušavao da shvati šta se upravo dogodilo. Buckovi prsti su se
uhvatili za džep i čvrsto ga stegli.

„Šta to radiš?”
„Mislim...” čitavo lice mi je utrnulo. „Mislim da je ovo bila loša

ideja.”
Ne, moj mozak je vrištao, ne, ne, ne!
„Rubi!” rekao je, šokiran. „Reci mi da nećeš... Rubi!”
„Misliš da smo bezvredni? Hoćeš da dokažeš da si tako prokleto

hrabar?” Vida je vikala. „Pa onda idi i neka te ubiju, glupane!
Videćemo ko će prvi pronaći Stjuarta!”

Vida je obuhvatila moju ruku i počela da me vuče niz blagi nagib
krivine auto-puta, u snegom prekrivenu šumu koja se nalazila pred
nama. Bila je duboka, mračna i divna. Nisam joj videla ni početak ni
kraj.

„Govnar”, mrmljala je sebi u bradu. „Neka crkne, mrzim tu glupu
glavudžu i glupavi način na koji vozi - i što se ponaša kao da su svi
sem njega glupi kao noć. Govnar!”

Džad je trčkarao kako bi održao korak sa nama. Grančice su mi se
lomile oko lica, kačile mi se za kosu. Odsjaji sunca koje se naziralo
kroz krošnje su me dezorijentisali, zaslepljujuće crveni u jednom
trenutku i narandžasti u sledećem, a meni je u glavi bila samo vatra.
Sve što sam mogla da vidim bilo je Buckovo lice blizu mog dok smo
se držali za dok u Ist Riveru, a čitav svet goreo iznad nas.

Osetila sam kako me ruka dodiruje po donjem delu leđa i
jednostavno nisam mogla više. Noge su mi poklekle i jedva sam
uspela da se uhvatim za drvo kako se ne bih sručila na zemlju.

Šta to radiš? Pomislila sam. To je Bucko. To je i dalje Bucko.
Tokom nekoliko minuta agonije nisam uspevala da čujem ništa izuzev
svog oštrog disanja. Fizički mi je bilo muka, kao da ću da povratim
sve što mi se nalazilo u stomaku.

To je Bucko. Koji stalno govori stvari zbog kojih žali, čak i kada
su istina. Koji dozvoljava besu da ga nadjača - pogotovo kada je
uplašen. A ti si ga napustila. Okrenula si se i otišla. To je Bucko, a ti si
ga napustila.

Osetila sam kako me neko vuče za rukav. Džad je stajao pored
mene u izgužvanoj bolničarskoj jakni.

„Mislim da oboje grešite”, rekao je tiho. „On te ne krivi za ono što

se na kraju dogodilo Lijamu. Krivi sebe. Samo se tako ponaša zato što
je došao do tačke u kojoj je spreman da uradi sve da to ispravi.”

„Zašto misliš da je bilo šta od ovoga njegova krivica?” pitala sam.
„On je potpuno flipnuo”, rekla je Vida, bacivši pogled preko
ramena. „Preživeo je ranjavanje. Deo njega verovatno misli da je
neuništiv i da može da pravi glupe greške i prođe nekažnjeno.
Postojali su i drugi načini da se putuje, a on je izabrao da trči sa
jebenim vukovima. Ako nije očajan, ako ne mrzi sebe, onda je samo
prokleti idiot.”
„Vi ga ne poznajete”, počela sam da ga branim.
„Ne”, rekao je Džad pažljivo, „ali poznajemo tebe.”
„I ako misliš da se ti nisi ponašala na identičan način poslednjih
šest meseci, onda si i ti prokleti idiot.” Vida me je okrenula prema
putu i gurnula. „Idi i dovedi ga, onda. Ako se ne vratiš za pet minuta,
mi odosmo sami da pronađemo Stjuarta. Rekla si da nisi imala izbor
kada si se priključila Savezu? Pa, jebeno čestitam. Sada imaš. Vrati se
sa nama ili nemoj, ja sam i više nego sposobna da izvedem ovu
operaciju bez tebe i tvog prenemaganja koje me smo usporava.” Bilo
mi je sasvim jasno šta je htela dakaže. „Vratiću se”, rekla sam im.
„Odmah se vraćam, obećavam.”
Zateturala sam se unapred, pogleda prikovanog na naše tragove u
snegu. Ostala sam skoncentrisana na njih jer nisam mogla da
podnesem pomisao na to da su gledali kako odlazim.
Ne mogu da ih ostavim. Nikoga od njih. Čak ni Vidu, koja je bila
suviše tvrdoglava za svoje dobro. Ne Džada, koji nije mogao da
podnese tišinu i mrak. Ne Bucka, ne nakon svega.
Terenac je i dalje stajao tamo, parkiran ukrivo na krivini. Sedeo je
na mestu vozača, naslonjen na volan. Obišla sam automobil sa zadnje
strane, osmotrivši obe strane puta kako bih se uverila da nas niko ne
posmatra, pa se ušuškala u Lijamovu jaknu kako bi mi pružila
podršku.
Nije me video. Ramena su mu podrhtavala, ali nisam bila sigurna
da li samo teško diše ili zapravo plače. Pokucala sam na prozor. A

Bucko - moj Bucko - je zamalo skočio na mesto suvozača od straha.
Žao mi je, izgovorila sam nemo kroz staklo.
Plakao je. Nešto u meni se uvrnulo, oštro i čvrsto, dok je Bucko

otvarao vrata. „Prestravila si me!” vikao je. Jesi li svesna uopšte
koliko je lako da padneš i slomiš nogu kada šetaš po neobeleženom
terenu? Ili da upadneš u zaleđenu reku? Znaš li šta se dešava ljudima
kada dobiju hipotermiju?”

Nagla sam se i obgrlila ga oko ramena.
„Ja sam... mislim...” pokušavao je da dođe do reči. Osetila sam
kako se hvata za Lijamovu jaknu u pokušaju da me zadrži tu gde sam.
„Nisam ista osoba. Nisam. I svestan sam toga. Ne sviđa mi se šta sam,
niti šta moram da radim, ali mi se takođe ne sviđa da se opet
rastanemo! Nemoj to da radiš! Nemoj samo da nestaneš! Ako si ljuta
na mene, onda me udari ili tako nešto - samo nemoj da misliš da ja ne
želim da ostanem sa tobom. Ja ću uvek želeti da ostanem pored tebe!”
Samo sam ga još čvršće stegla, pritiskajući lice uz njegovo rame.
„I ti si drugačija”, rekao je. „Sve je drugačije sada. I ja samo želim
da se sve vrati na ono što je bilo, kada smo svi bili u onom glupom
kombiju - Isuse, hoćeš li progovoriti?”
„Nemoj”, rekla sam, „više da sam te čula da kažeš za Crnu Beti da
je glupa.”
Ne znam da li se smejao ili je opet plakao, ali smo se oboje tresli
od siline njegove reakcije.
„Nedostaje mi”, nastavio je. „Toliko mi nedostaje, i znam da je
glupo. Samo sam, samo se plašim...”
„Nije mrtav”, prekinula sam ga. „Nije. Ne može da bude.” Bucko
se polako udaljio, pa podigao naočare kako bi obrisao oči rukom.
„Nisam to mislio. Plašim se toga šta će reći kada bude saznao za...
ovo.” Vratio je ruke na volan. „Sve ovo.”
„Verovatno će da napravi neku glupu foru na tvoj račun”,
odgovorila sam, „i dodeliće ti još neki kretenski nadimak.”
„Ne”, rekao je, mučeći se da završi rečenicu, „znaće...” Odjednom
sam ostala skamenjena. Ne postoji drugi način da opišem užas koji me

je preplavio kada se Bucko okrenuo od mene.
„Rekao sam ti već da sam morao da popunim silnu papirologiju da

bih se registrovao kao tragač”, nastavio je, „ali... to je samo polovina
priče.”

„Polovina?” ponovila sam.
Klimnuo je glavom, nesrećan. „Da bi se registrovao, moraš da
privedeš jedno dete. Ne postoji drugi način da uđeš na listu.
Nemoguće je prevariti sistem. Veruj mi. Probao sam.” Trebalo mi je
mnogo vremena da obradim ono što je izgovorio. Svakim sekundom
koji je prolazio, njegovo lice je postajalo sve bleđe. Gotovo da sam
mogla da vidim njegove misli i strahove na licu.
„Koga?” pitala sam konačno.
„Neko Zeleno dete koje sam našao u Njujorku.” Progutao je
knedlu. „On je... Živeo je u divljini nekoliko godina. Na prvi pogled se
videlo. Kao uklet, znaš? Gladan. Bio je kost i koža kada sam ga našao.
Ne bih ga ni primetio da nije pokušao da razbije aparat sa
grickalicama u jednom od otvorenih tržnih centara. Dogodilo se usred
bela dana. Masa ljudi je stajala i posmatrala ga, niko nije smeo da mu
se približi.”
„Šta se dogodilo?”
„On... ne znam, nije se mnogo ni branio”, odgovorio je Bucko,
grubim glasom od emocija. „Samo me je pogledao i mogao sam da
vidim na njegovom licu da je odustao. U tom trenutku sam mislio,
znaš, bar će mu dati hranu u logoru.
Imaće krevet. Bio je običan Zeleni. Oni bi bili okej prema njemu
ukoliko ne bude štrčao.”
„Morao si.” Šta sam drugo mogla da kažem? „To je bio jedini
način.”
„Je 1’ tako treba da se pravdam Liju? Oh, izvini.Tvoj život je
važniji od njegovog? On to neće razumeti.” Pročistio je grlo.
„Činjenica je, uradio bih i mnogo gore stvari. Uradio bih šta god da je
potrebno da vas pronađem. Plaši me to. Imam osećaj da ako nema
nekoga da me zaustavi, ni sam nisam siguran šta sve mogu da

uradim.”
Taj osećaj mi je bio dobro poznat - svest o tome da padaš

naglavačke u mračnu jamu, ne znajući koliko brzo ćeš udariti u dno i
da li ono uopšte postoji.

„Neće biti važno”, rekla sam. „Na kraju neće biti. Nakon što
pronađemo Lijama i uzmemo te podatke, budi siguran da ću spaliti
svaki od tih kampova.”

Nije delovao ubeđeno, i to mi je slamalo srce.
„Moram. Hoćeš li ostati sa mnom u ovome?” prošaputala sam.
Sledećeg trenutka je klimnuo glavom. „Dobro.” Ponovo je
pročistio grlo, u pokušaju da se vrati svom uobičajenom osornom
tonu. „Gde su ono dvoje nestali?”
„Čekaju nas.”
„Dakle, nastavljamo peške?” pitao je. „Onda ću pokušati malo da
sakrijem auto.”
Buljila sam u njega, zbunjena. Onda mi je sinulo. Dozvojava ti da
vodiš.
„Da”, rekla sam, „mislim da je bolje da probamo da u grad uđemo
peške.”
Bucko je klimnuo glavom i nije bilo potrebe za daljom raspravom.
Odvezli smo kamionet niz auto-put dok nismo naišli na mali prilazni
put. Nakon što smo parkirali terenac između drveća, pokrili smo ga
granjem i rastinjem i zaputili se u šumu.
„Dugo nisam ovo radio”, rekao je Bucko, premeštajući na ramenu
paket zaliha koji smo sastavili i jedno dvadeset i pet miliona prvih
pomoći koje je insistirao da ponesemo sa sobom. Smejao se, ovlaš, ali
i to je bilo nešto.
„Volela bih da mogu i ja to da kažem”, rekla sam, naslonivši ruku
na njegovo rame kako bih održala ravnotežu dok sam preskakala
srušeno stablo.
„Gde si rekla da nas čekaju?”
Nisam ni shvatila da smo se vratili na istu čistinu dok nisam videla
pregršt tragova u blatu i trulom lišću. Dakle, održali su reč. Otišli su, a

sada je bilo na nama da ih sustignemo.
Pogledala sam u Bucka da mu to kažem, ali njegove oči su bile

uprte dole u sneg, a obrve visoko podignute.
Na zemlji je bilo više od tri grupe tragova. Na prvi pogled sam

samo pretpostavila da je Džad nervozno šetkao okolo kao i obično ili
da je Vida nestrpljivo hodala ukrug. Ali bilo je suviše tragova za tako
nešto.

Tada mi je sinulo, način na koji se sve odigralo. Spirala koraka
gde je Vida pokušala da se bori, koja se završavala ogoljenim delom
zemlje gde je pala. Duž čitavog puta izlomljene grančice su ležale po
zemlji. Napravila sam još jedan korak napred, pa još jedan, prateći
stazu dok mi se stopala nisu zaustavila na malom pojasu snega koji se
topio, isprskanog jarkocrvenom krvlju.

Ne. Vetar je preteći režao u mojim ušima. Nisu otišli dalje bez nas.
Odvedeni su.

13

NIJE MI NI PALO NA PAMET DA BUCKO MOŽDA NE MOŽE da održi
korak sa mojim trčanjem. Grupa je prokrčila put kroz blato i ostatke
snega, dobro ga utabavši nogama. Duboko sam udahnula ledeni
vazduh, u pokušaju da ignorišem sneg koji je padao sa niskog granja i
žbunja dok sam se probijala kroz njih. Pantalone i jakna su mi bili
potpuno mokri do trenutka kada sam konačno proklizala i stala.
Puteljak sa tragovima, do tog trenutka širok i očigledan, završavao se
u zaleđenom potoku.

Bucko je glasno stenjao kada je konačno stigao do mene, ruke
pritisnute na rame. Okrenula sam se da bih preuzela deo zaliha koje je
nosio, pa odustala. Vreća koju sam nosila je bila podjednako teška i
nije bilo šanse da se krećem kroz sneg noseći obe, bar ne brzo.

„Šta sada?” pokušavao je da dođe do vazduha. „Ovde su prešli?”
„Ne, nije moguće”, rekla sam, kleknuvši da proverim led. „Mora
da ih je bilo bar desetoro. Nema šanse da su prešli ovde, polomili bi
led.”
Začkiljio je kada sam se podigla na noge. „Sve to možeš da kažeš
jer si pogledala par otisaka?”
„Ne”, rekla sam, „ne znam tačan broj. Deset ili više. Vida ne bi
dozvolila da je odvede manje ljudi.”
Bucko je izgledao sumnjičavo, ali nije poricao da je moguće.
Hodala sam duž obale potoka, tražeći zalutale tragove, ljudske ili
kakve god. Nisu mogli samo da nestanu ovde.
Sranje, pomislila sam, prolazeći prstima kroz neurednu punđu

svoje kose. Sranje!
„Možda...” Bucko je progutao knedlu dok se migoljio pod teretom

na ramenima. „Misliš da su ih možda vojnici odveli? Oni koje su
poslali po nas sa barikada?”

Odmahnula sam glavom. „Oni bi išli putem. Videli bismo ih.” Ili
sam bar sebe tešila na taj način.

„Možda tragači?” Ovog puta je on oborio moju teoriju. „Njih
deset? Zašto bi svi oni bili ovde, usred nedođije?”

„Onda...” sinulo mi je. Buckove oči su se razrogačile kada je
shvatio o čemu pričam.

„Pleme Plavih koje tražimo?” pitao je. „Ali zašto su se opirali?”
Borila sam se sa naletom prvih paničnih suza. O, bože. Džad je
sigurno bio prestravljen. „Oni ne shvataju kako to funkcioniše.
Nemaju život van Saveza - oni su, ovaj mi smo, naučeni da ne
verujemo nikom drugom.”
Pukom srećom sam se okrenula nazad prema potoku u tom
trenutku, baš kada je vetar pomerio lišće na drvetu s druge strane
potoka. U suprotnom, ne bih primetila odsjaj metala među granama.
Bacila sam se na Bucka, oborivši ga licem na zemlju u trenutku
kada se začuo prvi pucanj. Osetila sam da mi nešto povlači ranac i
okrenula lice od male eksplozije snega i blatnjavog lišća kada je metak
pogodio zemlju pored nas.
Meci su zviždali dok su sekli kroz vazduh prateći trag našeg
kotrljanja do zaklona drveća iza nas.
„Ne diži glavu!” šapnula sam Bucku, gurajući ga iza gustog pojasa
rastinja. Pištolj koji sam ponela iz pregrade za rukavice je bio topao na
dodir kada sam ga izvukla iz pojasa pantalona. Ispalila sam jedan
metak, ciljajući na mesto na kom sam mislila da sam ranije videla
osobu sa druge strane potoka. Pucnji sa druge strane su iznenada
prestali.
Popodnevni vazduh je bio neprirodno miran između nas.
Posedovao je izvesnu oštrinu, mirisao je na sneg.
„Rubi!” tamna mrlja je skliznula sa drveta iza mene. Okrenula sam

se, bez razmišljanja, i zamahnula laktom. Pogodio je nešto mekano što
je glasno krcnulo jer sam svu svoju težinu unela u taj udarac.

Začuo se oštar, bolni vrisak, praćen teškim pljas. Udarac je
podigao oblak snega. Okrenula sam se prema Bucku, pružajući ruke
ka njemu kroz beličastu maglu i osetila kako se prsti sklapaju oko
moje podlaktice. Koža je bila bleda, a svaki zglavak je bio izranjavljen
ili u krastama.

Napravila sam korak unazad, pripremivši koleno kojim bih udarila
sledećeg napadača, ali je borba bila gotova pre nego što je i počela.
Osetila sam hladno, oštro sečivo kako mi se prislanja uz kičmu i
spustila ruke. Blago sam se izvila kako bih pogledala Bucka preko
ramena. Bio je prekriven blatom, siv u licu.

„Ko ste vi?” pitala sam, okrećući se polako kako bih ga pogledala
u lice, sklanjajući se od noža.

„Kučkin sin”, šištao je. Visina njegovog glasa bila je dovoljna da
mi kaže koliko je bio star: bio je mojih godina. Možda godinu ili dve
stariji.

Dečak kog sam udarila se polako podizao na noge i brisao nos o
rukav svoje otrcane jakne, ostavljajući tamni trag krvi na njoj. Dečak
sa nožem je napravio korak unazad, ali ga nije spustio.

Krvavi nos je ispružio ruku i ja sam posegnula ka njoj, kao da ću
da mu predam pištolj. U poslednjem trenutku sam ga ispustila i
uhvatila ga za šaku, pa uletela u njegov um. Telo mu se zgrčilo kada
sam preuzela kontrolu. Videla sam obrise Džadovog uplašenog lica u
njegovim sećanjima i to mi je bilo dovoljno.

„Šta ste uradili sa njih dvoje?” zarežala sam. „Dečakom i
devojkom? Gde ste ih odveli?”

Buckov izraz lica je bio čudan dok me je posmatrao, ali je ostao
nem.

„Ono dvoje...” rekao je, izmenjenim glasom zbog užasnog ugla
pod kojim je nos stajao. I mene je lakat boleo od udarca. „Momci su ih
odveli kod Slip Kida.”

Naravno.

To je bilo prvo što mi je palo na pamet, kada su se reči probile
kroz led koji me je okovao. Naravno. Klensijev sistem je radio toliko
dobro prvi put - zašto da ne proba ponovo? Naravno. Nije bilo bitno
ko su ta deca, dokle god su voljna - ili bar lako privoljena njegovim
sposobnostima - da započnu rat protiv predsednika Greja.

Naravno.
Moraia sam da oslobodim dečka stiska kada su se još četiri figure
pojavile iz šume oko nas, približavajući se da istraže šta se dogodilo.
Mogla sam da kontrolišem jednu osobu, ali ja nisam bila Klensi; više
od toga je bilo nemoguće za mene, a svaki pokušaj toga bi doveo do
gubljenja prednosti koju sam imala nad njima. Napravila sam korak
napred, pa pokazala Bucku rukom da uradi isto.
„Želimo da vidimo Slip Kida”, rekla sam. „Nećemo vam praviti
probleme.”
,Je l’ to sigurno?” pitao je jedan od njih, gledajući u ošamućenog
dečka kod mojih nogu. „Majkl, jesi li čuo šta kaže ili ti je taj udarac
izbio par dasaka iz glave?”
Krvavi nos - Majkl - je protresao glavom u očiglednom pokušaju
da razbistri misli. Povreda glave je bila dobar paravan za ono što sam
mu upravo uradila, ali njegovom mozgu je trebalo malo više vremena
da se oporavi pa sam se zabrinula da će ostali postati sumjičavi.
Izgledalo je kao da bez njegovog odobrenja ne žele ili ne mogu da
urade ništa.
„Povešćemo ih sa sobom”, rekao je Majkl. „Brzo. Vas dvojica
ostajete na položaju. Poslaću vam još ljudi.”
Ovaj dečko je vođa? pomislila sam. Imalo je smisla. Ako ništa
drugo, bio je toliki da je veličinom unosio strah.
Gurnuli su Bucka prema meni kada smo krenuli nazad ka potoku.
Obuhvatila sam ga rukom oko struka kako bismo bili bliže.
„Pa”, promrmljao je Bucko, „sranje.”
Opet smo bili na čistini, pored zaleđenog potoka i, što je bilo
važnije, na nišanu strelca na drvetu.
Pretresli su me od glave do pete, proveravajuči čak i čizme.

Pokušala sam da ne reagujem kada mi je jedan od njih uzeo švajcarski
nož iz čizme. Od ledenog vazduha me je peklo lice, ali me je pomisao
na to šta bi mogli da pronadu u Buckovim džepovima potpuno sledila.

Bucko je sigurno pročitao pitanje sa mog lica, jer je neznatno
odmahnuo glavom. Dečko, koji ga je pretresao, pronašao je samo
njegov nož i džep pun omota od čokoladica. Bio je dovoljno snalažljiv
da baci svoju tragačku legitimaciju negde u šumi ili je nije ni poneo sa
sobom. Hvala Bogu.

Okrenula sam se da pogledam preko reke, jedva izbegavši
Buckova mlatarajuća stopala dok su ga podizali sa zemlje van mog
domašaja.

Leteo je kroz vazduh tih pola sekunde koliko je dečku sa
ispruženom rukom trebalo da ga podigne i, koristeći samo svoje
sposobnosti, prebaci na drugu obalu. Osetila sam to-plo povlačenje u
stomaku i prepoznala osećaj. Nisam imala priliku da se pobunim, već
sam i sama prenesena na drugu stranu i bačena na Bucka, bez ikakve
pažnje.

Ostala deca su prasnula u smeh dok su prebacivali jedno drugo
preko zaledenog potoka neviđenom lakoćom. Osim toga, nisu pričali,
nisu nam dali nikakvo obrazloženje niti potvrdu gde nas vode. Dvojica
su ostala da počiste tragove u mekom belom prahu.

Hodali smo ćutke. Sneg je počeo da pada, hvatao mi se za kosu i
trepavice, a hladnoća počela da se probija kroz Lijamovu kožnu jaknu.
Bucko je bio napet i odsutno trljao ranjavano rame. Uspela sam da
uhvatim njegov pogled i videla svoju nervozu koja se ogledala u
njegovim tamnim očima.

„Ne mogu da verujem”, promrmljao je. „Opet.”
„Pobrinuću se za njega”, rekla sam tiho, obuhvativši njegovu ruku.
„Pošto je prošli put dalo tako dobre rezultate?”
„Hej!” Majkl je podigao svoj srebrni pištolj. „Umuknite bre!”
Toliko smo dugo bili na nogama da sam počela da se pitam
hoćemo li uopšte ikada stići u taj logor ili gde god da su planirali da
nas odvedu. Nije mi sinulo dok mi se pred očima nije ukazala velika

reka da idemo ka Nešvilu.
Odmah sam shvatila zašto su morali da zatvore grad; iako se reka

verovatno izlila pre više meseci, najveći deo vode se i dalje nije
zaledio ili vratio u korito reke. Površina vode je bila prevelika, davila
je okolne pejzaže. Sama reka je bila čudovište koje je sve više raslo
kako smo se približavali. Bila je jedina stvar koja je stajala između nas
i ogromnog belog skladišta na drugom kraju.

Na samoj obali su nas čekala tri mala splava koji su izgledali kao
da je neko na brzinu uvezao sanduke i daske drečavoplavim
plastificiranim konopcem. Na svakom od njih je stajalo po jedno dete
u belom i stiskalo dugu motku. Kada smo se podelili na tri splava,
deca sa motkama su počela da nas guraju i upravljaju kroz plitku,
blatnjavu vodu sporim i pedantim pokretima.

Osetila sam kako mi se pesnice stiskaju. Jedan od dokova za unos
robe u skladište je bio otvoren i čekao. Lakoćom, koju nisam
očekivala, splav je otplutao kroz izvijena srebrna vrata u mračnu
unutrašnjost.

Platforma je bila podignuta toliko da nam splavovi više nisu bili
potrebni. Podigli su me oko struka i dodali u ruke drugog deteta koje
me je tamo čekalo. Devojka koja me je prihvatila je bila žgoljavo,
bledunjavo dete čije su zelene oči štrčale iz koščate lobanje.
Nakašljala se punim plućima, ali nije rekla ništa kada me je uhvatila
za ruku i povukla unutra.

Zidovi i podovi su bili od ispucalog betona, čiji je svaki centimetar
bio ižvrljan starim, izbledelim grafitima. Skladište je bilo otprilike
veličine školske sale za fizičko, a i dalje je pokazivalo znake svog
starog života - znaci su obeležavali gde treba da prolaze žice i kablovi.
Zid sa zadnje strane, onaj prema kome smo hodali, je bio okrečen u
svetloplavo, kao da je neko slojem bele pokušao da je prekrije, ali su
se i dalje nazirala crna slova kojima je pisalo DŽONSONS
ELEKTRIK.

Bucko je išao u korak sa mnom, pokazujući glavom ka braon liniji
koja se pružala duž zidova, na pola puta do plafona. Dakle, voda iz

reke je došla čak dotle?
Svaki korak koji sam napravila, svaki glas oko nas, svaka kap

vode sa zasvođene tavanice, sve je odjekivalo. Zvukovi su se odbijali
o ogoljene zidove i zakovane prozore oko nas. Uprkos činjenici da
više nismo bili napolju na vetru i snegu, zgrada nije bila izolovana, pa
je hladnoća istrajavala. Stare metalne kante za đubre su prepravljene
kako bi se u njima palile vatre, ali većina njih je bila na drugom kraju
skladišta, ne u blizini grupica dece koje su bile raštrkane oko ulaza
kroz koji smo upravo prošli.

Ovo... uopšte nije ličilo na Ist River.
A dečak koji je sedeo na uzdignutoj platformi u pozadini,
pojavljujući se i nestajući u izmaglici dima cigareta i vatre, nije bio
Klensi Grej.

„Ko si ti kog đavola?”
Bilo je tihog žamora interesovanja kada su nas dovukli, ali kada
sam progovorila, svi su zaćutali. Pogled mi se odmah prikovao na lice
tog dečka, toliko brzo da nisam ni primetila druge tinejdžere oko njega
dok nisu istupili da bi nas bolje osmotrili. Bilo je devojčica koje su se
tresle u majicama i šortsevima, naslonjene na osnovu bine i sanduke
naslagane iza njega sa nekoliko ćebadi koje su delile. Grupe dečaka su
stajale oko njih i smejali se, neki od njih pridodajući još dima tom
sivom užasu svojim cigaretama.
Taj dečko je sigurno bio bliži svojim dvadesetim od ostalih.
Njegovo lice je bilo ukrašeno naznakama riđkaste brade, koju je
uposlio trljanjem o obraz devojke sa dugom, prljavoplavom kosom
posađene u njegovom krilu. Tresla se, ali nisam mogla da odredim da
li od straha ili hladnoće. Kada se okrenula prema meni, shvatila sam
da joj se modrica protezala od usne sve do kraja vilice.
Dečakova plava kosa je bila duga, ali uredno začešljana iza ušiju.
Vojničke čizme i PSS-ova crna uniforma su bile umrljane blatom, ali
izgledale savršeno ako se to izuzme - suviše savršeno da bi se reklo da
su ikada korišćene.

„Izvini?”Južnjački akcenat.
„Ko”, ponovila sam, „si ti kog đavola?"
Svi tinejdžeri koji su sedeli na njegovoj platformi su se okrenuli
prema njemu odjednom, a on je samo nastavio da gleda u mene.
Osetila sam ponovo toplinu u stomaku i, uprkos Buckovom pokušaju
da me uhvati, stopala su krenula da mi klize preko prašnjavog poda do
njega. Jedva sam uspela da se zaustavim pre nego što sam udarila o
ivicu platforme. Stari, naslagani sanduci preko kojih je bila zakucana
izvitoperena iverica - je bila njihova bina. Njegov presto je bio tek
obična metalna stolica na rasklapanje preko koje je bilo prebačeno
čupavo ćebe.
Tinejdžer je ustao, zbacivši devojku sa sebe. Vrisnula je
iznenađeno, a on joj je gurnuo u ruke činiju sa nečim što je jeo kako bi
ućutala. Jedva sam se borila protiv potrebe da potražim Vidu i Džada
u senkama koje su se skupljale oko nas.
„Gde ste ih pronašli?” čučnuo je na ivici platforme kako bi ispitao
moje lice. Oči su mu bile zelene, najvećim delom - gornja polovina
desnog oka je bila pokrivena braon mrljom.
„Gore kod potoka”, odgovorio je Majkl.
„Ti”, rekao je vođa, okrećući se prema jednoj od devojaka na bini,
„daj mu ćebe pre nego što se smrzne. Ovaj čovek je kralj večeri.
Pogledaj kakav nam je ulov doneo.”
Devojka nije razumela zašto ili kako je mogao da je pita da uradi
tako nešto. Buljila je u njega, nema na njegov zahtev, dok jedan od
momaka nije zgrabio punu šaku njene kratke kestenjaste kose i gurnuo
je na ivicu podignute platforme. Samo je stajala ispod toplog vunenog
ćebeta u isflekanoj žutoj majici kratkih rukava i nečijim starim
boksericama. Nije imala cipele, ni čarape.
Majkl joj je otrgao ćebe iz ruku, coknuvši na to što se opirala.
Jedan od klinaca, sitniji dečak, mu je dao flašicu sa vodom koju je
držao pa posmatrao kako ovaj ispija sve do kraja pre nego što mu je
bacio zgnječenu flašu nazad. Onda je stao sa vođine desne strane. Nije
mi bilo jasno kako je moguće da neko izgleda toliko zadovoljno