Alexandra Bracken - 2 - Neizbrisiva

Nerviralo me je što uopšte moramo ovo da radimo; bilo je
očigledno da je većina dece poverovala u ono što sam rekla prethodne
noći, ali je nekoliko lovaca odolevalo i tvrdoglavo se držalo svoje
odanosti Noksu. Možda to čak i nije bila odanost - mislim da su se
plašili da neće dobijati lavovski deo zaliha sada kada Noks više nije
bio tu da sprovodi svoja usrana pravila.

Ili su možda stvarno bili do te mere zaluđeni idejom da je ovo
stvarno bio Ist River.

Sela sam pored Olivije na ivicu pozornice. Kako su se deca
prostirala preda mnom, mogla sam da vidim i druge tragove Noksove
okrutnosti. Opekotine. Glad od koje su im oči iskakale iz duplji.
Cupkanje kada bi vetar fijuknuo kroz pukotine u krovu.

„Je l’ to bilo dovoljno svima?” pitala je Olivija, okrećući se prema
dečku u belom koji je stajao tačno ispred stare naprave. Bret više nije
bio jedan od Noksovih malih pasa čuvara. Bio je
sedamnaestogodišnjak, rođen i odrastao u Nešvilu, koji nikad nije
kročio nogom u logor i, očigledno, malo sporije prihvatao važne vesti.

„Pusti ponovo”, rekao je, grubim glasom. „Još jednom.”
Postojala je određena crta u Klensijevom glasu - samopozdanje,
valjda - koja bi ljude naterala da slušaju svaku reč kada bi govorio.
Protrljala sam nadlanicom čelo i ispustila dugački uzdah kada je
razvukao poslednje, Virdžinija.
„Kako mi uopšte znamo da je to pravi Slip Kid?” pitao je Bret. On
je bio taj koji je prizvao tri preostala tima lovaca i njihove vođe -
Majkla, Fostera i Dijega. Takođe je bio i onaj koji je insistirao na tome
da nas posmatra kada smo se bavili užasnim zadatkom sahranjivanja
Mejsona. Nije nam ponudio pomoć ili utehu, čak ni kada su plikovi na
mojim dlanovima popucali od pokušaja da lopatom probijem
smrznutu zemlju.
Razumela sam, doduše. Bili smo stranci. Uništili smo sistem.
Samo sam se plašila da će biti toliko besan zbog naše male revolucije,
da će ubediti ostale da ne odemo u nabavku. Čak i sada sam mogla da
ga uhvatim kako preko ramena gleda ka mestu gde je Bucko čučao i

pokušavao da pomogne bolesnicima.
Postajalo mi je jasno da je on bio ključna karika u lancu ove

zajednice. Ako bi nam se priklonio, ostali bi ga pratili bez pogovora.
Ali nam je ponestajalo vremena. Sve mi je bilo jasno kada bih videla
način na koji se Buckove usne stiskaju svaki put kada bi izmerio
temperature Lijamu.

„Nisam ovde da bih vas nešto lagala”, rekla je Olivija. „Dovoljno
sam dugo ćutala o tome, misleći da će da se popravi ili promeni
ponašanje. Nije. Samo je postajao sve gori, a da ga Rubi nije oterala
odavde... Ne znam šta bi mogao da uradi sledeće, ali znam da nijedno
od one dece tamo ne bi preživelo.”

„Stvarno je trampio onu decu? Noks nam je rekao da bi pokušali
da beže i da bi se on postarao za njih.” Ovo je došlo od devojke koja
se razvlačila po njegovom krilu onog dana kada su nas doveli. Bila je
jedna od prvih kojima sam dala ćebe iz magacina. Sve smo izvukli iz
skučene zgrade, pa izneli nasred skladišta da svako vidi šta je ostalo.
Neki od njih, oni stariji su bili dovoljno hrabri da svoje stvari uzmu
nazad, ali nas je većina gledala belo, ne shvatajući o čemu se radi.

Žamor se ponovo pojačao kada je Olivija klimnula glavom. „Njih
jedanaest, i to samo otkako sam ja stigla ovde.”

„Uradio je šta je morao da nam nabavi hranu”, režao je Majkl.
„Moramo nešto da žrtvujemo.To je ono što je ispravno.”

„Kako je tačno ispravno da bolesno dete gladuje jer je preslabo da
radi, a zato što ne može da radi, nikada ne može da se oporavi?”
uzvratila je istom merom. „Kako?”

Olivija se odgurnula rukama i sada je stajala na platformi. Zabacila
je svoju pepeljastoplavu kosu i onako visoka se ispravila.

„Slušaj - ne mora da bude ovako. Bila sam u Ist Riveru, videla sam
kako može da izgleda. Tamo sam preživela zime i leta, i sve između, a
nikada nisam bila gladna. Niti jedan jedini dan. Nijednom se nisam
osetila uplašenom - bilo je... bilo je to dobro mesto, jer smo vodili
računa jedni o drugima.” Čekala sam da sekira padne, da vidim
njihova lica kada im kaže da je to slatko malo parče raja nestalo i da je

osoba koja je sve to organizovala bila najobičniji paravan. Ali Bret,
koji se očigledno mučio da razume i prihvati sve ovo, je posmatrao
dok je napetost sa njegovog lica nestajala svakom njenom rečju dok na
kraju nije klimao glavom.

„Sve to možemo ovde da imamo”, nastavila je. „Znam da
možemo. Imamo dovoljno prostora da uzgajamo hranu, načine da
unapredimo obezbeđenje. Slip Kid ne mora da bude jedna osoba, a Ist
River ne mora da bude jedino mesto. Možemo da napravimo svoj Ist
River.”

„Kako tačno misliš da uradimo sve to sa ovim?” Majkl je tražio
odgovore na pitanja. Odmahnuo je glavom, a iscepana kragna njegove
košulje se otvorila i otkrila rozikaste ožiljke od opekotina koji su se
razlivali po vratu i ramenima. Palcem je pokazao prema mršavoj
gomili zaliha. „Glupa si koliko si i ružna, zar ne?”

„Hej!” Zarežao je Bret, agresivno napravivši korak ka njemu.
Majkl se povukao unazad sa podrugljivim osmehom na licu.

„Počećemo tako što ćemo se postarati da ona deca tamo pozadi
prežive”, nastavila je Olivija, „da svi preživimo ovu zimu. Ako
pomognete Rubi i meni u ovoj pljački, bićemo u stanju da se
prehranimo mesecima. Na taj način ćemo im spasiti živote, a usput i
svoje sopstvene.”

„A gde je ta čarobna zemlja lažovija, hm?” Majkl je nastavio sa
pitanjima.

„Jedan od hangara na aerodromu Džon Si Tjun”, istog trenuka je
ispalila Olivija, dočekavši njegov pogled istom merom. „Da li neko
zna gde se nalazi?”

Bret je podigao ruku. „Nalazi se nekoliko kilometara odavde,
rekao bih - desetak najviše.”

„Okej”, odgovorila je Olivija. Farmerke su joj visile sa kukova,
dopola sakrivene ispod jakne koju je za sebe uzela sa gomile.
„Izvodljivo je.”

„Ne”, zarežao je Majkl, „to je zamka. I svako ko pristane da
učestvuje u ovom sranju zaslužuje šta god da mu se dogodi ” Deca u

belom - lovci - su počeli da se premeštaju s noge na nogu, stisnutih
vilica. Moj mozak je tražio adekvatan odgovor. Samo što sam
skrenula pogled ka njemu Olivija je ponovo progovorila.

„Slušajte, ako hoćete da ovo uspe - a može, i hoće - stvari moraju
da se promene ovde. Ne možemo samo da budemo pleme Plavih. Ne -
ne, slušajte me!” Olivija je povisila ton kako bi nadglasala iznenađeno
protestovanje. „Boje nisu bitne. Nikada nisu ni bile. Ovo mora da
bude mesto gde se ne razdvajamo po bojama. Mora da bude mesto gde
se poštujemo. Ako ne možete da poštujete jedni druge i svoje
sposobnosti, ako niste spremni da pomognete jedni drugima da ih
shvate, onda ovo neće biti mesto za vas.”

„A ti ćeš o tome da odlučuješ zbog čega tačno?” Majkl je i dalje
propitivao. „Ko si ti uopšte da pokušaš da preuzmeš sve ovo? Imali
smo sistem koji je radio prokleto dobro ranije. Hoćeš da se
smekšamo? Postoji razlog zašto smo se udružili sa drugim Plavima -
vi ostali ste tako jebeno patetični da ništa ne možete da uradite, čak ne
možete ni da se zaštitite.”

Olivija je oklevala; njene sumnje u samu sebe su se krčkale ispod
površine njenog ožiljcima izbrazdanog lica. Ta sumnja je izvirala iz
nje i polako zarazila sve ljude u njenoj blizini. Delovalo mi je kao da
vene preda mnom. Osetila sam mali napad panike kako mi prolazi
kroz telo, kao drugi, neželjeni puls. Još nismo bile gotove. Trebala mi
je njena pomoć - trebalo mi je da bude jaka.

„Crno je boja.”
Borila sam se sa svojim sećanjima i pustila te reči da me obuzmu.
Čula sam ih blago razvučene Lijamovim južnjačkim akcentom, kao
što sam ih čula onda kada ih je prvi put izgovorio pre toliko meseci.
„Crno je i dalje boja.”
Shvatila je. Nisu mi bile potrebne lepe reči kojim bih to objasnila
i, stvarno, nije bilo reči koje bi mogle da opišu šta nam je to mesto
značilo. Bili smo tamo zajedno, radili zajedno, živeli zajedno,
preživljavali zajedno. Ist River nije bio samo kamp - bio je ideja,
svetionik. Nadanje. Klensi je možda bio Slip Kid, ali je to bio i svaki

drugi klinac koji je izbegao sistem. Svako ko nije ćutke pognuo glavu.
Koga nije bilo sramota i ko nije bio uplašen toga što je.

„Biti pametan ne znači biti mekan”, nastavila sam. „Možeš da
ostaneš ili možeš da odeš, ali zapamti - ako bežiš, bežiš sam. I veruj
mi, to je dug, samotnjački put.”

„Tako je”, rekla je Olivija napokon. „Ako hoćeš da ideš, sada je
idealan trenutak za to. Ali znaj da onda od ovog dana nikada nećeš
prestati da bežiš, ne dok te ne uhvate. Nikada.”

„Ovo je glupost!” povikao je Majkl. „Stvari ne funkcionišu ovako.
Ako misliš da će bilo ko od mojih momaka da podrži ovo...”

„Onda brišite”, odgovorila je Olivija. „Ako vam se ne sviđa, idite.
Ovo funkcioniše jedino ako želiš da budeš ovde. Uzmite šta vam treba
i put pod noge.”

Odgurnula sam se o malu binu i došetala ispred njega. Majkl je bio
kao isklesan od kamena iz daljine, ali sada sam mogla da vidim da se
trese. Bio je za glavu viši od mene i bio bar tridesetak kilograma teži
od mene, bio je i naoružan... i ništa od toga nije bilo važno. Nisam čak
ni morala da mu odškrinem um kako bih znala da je u glavi
premotavao sve ono što sam uradila Noksu.

Šta njemu ne mogu da uradim.
To saznanje me je raspalilo pravo u zube i potpuno skrenulo s
koloseka. Mogla sam da utičem na njega, to uopšte nije bilo upitno.
Ali bio je toliko glasan i otvoreno neprijateljski nastrojen da će,
ukoliko ga preokrenem sada, njegova čudotvorna promena mišljenja
probuditi sumnju. Svi oni će znati da bih mogla i da ću uraditi isto i
njima. I dalje bi me se plašili, samo bi sada bili i motivisani da nešto
urade po tom pitanju.
Majkl me je streljao pogledom, teško dišući. Olivija mi se istog
trenutka našla iza leđa, prekrštenih ruku na grudima.
Oblizao je usne i krenuo unapred, stara lovačka puška koja mu je
visila sa ramena je zazveckala od siline koraka.
„Ma daj, čoveče”, rekao je drugi klinac u belom, uhvativši ga za
rame. „Ne moramo da ostanemo.”

Majkl je slegao ramenima kako bi se oslobodio dečakovog stiska.
Krenuo je ka vratima prostorije za utovar, pa se okrenuo ka Bretu. „I
ti, hm?”

„Kad stvari idu po zlu, moraš da ih popraviš”, rekao je Bret tiho.
Samo petoro od osmoro klinaca iz Majklove lovačke grupe je
krenulo za njim, bez i jedne jedine reči. Nisu poneli ništa sa gomile
zaliha, niti obratili pažnju na ispružene ruke koje su ih nemo
pozdravljale. I samo jedan od njih se okrenuo da me pogleda.
Videla sam kako mu se u glavi razvija plan kao da je otvorio
knjigu i okretao stranice preda mnom. Vratiće se nazad u kamp usred
noći, okreni stranu, ušunjaće se u skladište, okreni, isprazniće sve
šaržere i svu municiju na decu koja spavaju zamotana u ćebad, okreni,
njih petoro odnose sve zalihe koje mi budemo doneli sa sobom.
Osetila sam kako mi se kičma ispravlja, kako kosti čvrsnu i
pretvaraju se u kamen pa u čelik. Klimnula sam glavom i izbacila mu
tu ideju iz lobanje.
,Još neko?” pitala je Olivija, gledajući u okupljenu masu pred
sobom. „Ne? Dobro, onda da se bacimo na posao.”

Doskorašnji stanovnici Belog Šatora su bili smešteni pored zaliha,
a krug od zapaljenih kanti za đubre je trebalo da ih održava
kolikotoliko utopljenim. Bucko je podigao pogled sa mesta gde je
čučao nadvijen nad Vidinim ramenima kada sam se uvukla u krug.
Crna sećanja su navirala jedno za drugim od mirisa dima. Duboko sam
udahnula, pritisnuvši ruku preko usta dok mi Mejsonovo lice nije
nestalo iz misli, pa zakoračila preko dece koja su spavala. Postavio ih
je u dva reda, samo što ovog puta nisu bili natrpani jedni na druge.

„Veze s mozgom nemaš!” režala je Vida. „Šta je, zaboravio si
grabulju u kolima? Sipaj malo vode na to i ostavi ga jebeno na miru!”

Sedela je prekrštenih nogu ispred Bucka, laktova oslonjenih na
kolena i lica duboko zakopanog u dlanove. Šokirala bih se svaki put
kada bih je pogledala i videla ružni mali podsetnik na prethodnu noć.
Kada smo se vratili u skladište, bilo nam je svima očigledno da

najveći deo Vidine duge kose neće moći da se sačuva. Uspela je da
ugasi vatru pre nego što je stigla do kože glave, sva sreća, ali su plavi
krajevi bili oprljeni i nejednaki. Pogledala nas je besno pa uzela mali
nož koji je Džad prokrijumčario iz ostave i sama je odsekla. Njena
talasasta kosa se sada uvijala oko ušiju i brade.

„Grabulje bi verovatno ubrzale ovaj proces”, promumlao je Bucko.
„Pretpostavljam da ćeš uživati u tom luksuzu zadržavanja kože na
ramenima, doduše.”

Olizao je znoj sa gornje usne. Mukotrpni proces uklanjanja
ugljenisanih delova njene košulje sa opekotine na njenim ramenima je
počeo pre više od sat vremena, a svi smo zajedno prolazili kroz
agoniju slušajući ga kako pokušava da dezinfikuje ranu.

„Odmakni se!” šištala je. „Smrdiš kao neoprano dupe.”
„Kako ide?” pitala sam kada sam čučnula pored njega. „Moglo je
da bude bolje”, promumlao je, „moglo je i gore.”
„Ubiću te, majke mi”, rekla je Vida, dok joj je glas podrhtavao od
intenziteta bola, „ulubiću ti lice batinama.” Pinceta u Buckovim
rukama se zaustavila, samo na trenutak. Pročistio je grlo, ali kada je
ponovo progovorio, sva vrelina iz njegovog glasa je nestala. „Molim
te. Ako to znači da ću bar pet minuta provesti daleko od tebe, biće mi
zadovoljstvo da ti to dopustim.”
„Moglo je da bude mnogo gore”, ispravila sam ga, osvrćući se.
„Imam spisak lekova koji si dao Džadu, ima li još nečeg što bi trebalo
da potražim?”
Vratio je krpu nazad u vodu. „Sterilna gaza za Vidine opekotine i
bilo šta za dezinfekciju, alkoholne maramice... bilo kakav kompletan
paket prve pomoći, ako ga imaju.”
„Šta je sa drugim lekovima?” nastavila sam da ga ispitujem,
nekako se nateravši da ne gledam u Lijamovu nepomičnu figuru. ,Još
nešto čime bismo lečili njihovu upalu pluća?”
Bucko je protrljao čelo nadlanicom, zatvarajući oči. „Ne postoji
ništa više, zapravo, pa čak će i ovi lekovi pomoći samo ako je u
pitanju bakterijska upala pluća. Ako je virusna i već ovako odmakla,

nisam siguran da bi čak ni infuzije pomogle.”
„Nema ničeg više... čak ni u tvojoj knjizi?”
Insistirao je na tome da otpešači nazad do auta kako bi uzeo neki

medicinski udžbenik koji mu je tata dao kako bi proverio spisak
lekova.

Bucko je odmahnuo glavom.
Osetila sam kako mi vrisak gori u dnu grla. NE NJEGA. Ne
Lijama. Molim te, ne uzimaj mi i njega. Pitala sam se da li su se ovako
osećali svi ti roditelji kada su vesti o IAAN-u objavljene i kada su
znali da postoji 98 procenata šanse da se njihovo dete neće izvući, šta
god oni uradili da mu pomognu. „Kada krećeš?” pitao je Bucko. „Ko
ide s tobom?”
„Za nekoliko sati”, rekla sam. „Najveći deo lovačkih grupa, ali će
nekoliko njih ostati sa vama. I Vida.”
Pucnji koji su blještali u mislima onog dečka su bili dovoljni da
me zabrinu da li postoje drugi planovi kako da preuzmu svoj stari dom
večeras. Ako su bili dovoljno glupi da nešto pokušaju, bio im je
garantovan ozbiljan bol i traume kao nagrada za sav trud.
„A to je zašto tačno utešno?” pitao je.
Vida je zamahnula pesnicom iza sebe u pokušaju da udari koji god
deo njegovog tela da dohvati.
„Završio si”, objavila je, pa šmugnula.Trake košulje koju je
iscepao da bi bandažirao njene opekotine su mu ispali iz krila kada se
bacio za njom. Gledali smo je kako se tetura kroz prsten vatre koji nas
je okruživao, dok su se Buckove oči sve više skupljale svakim
smotanim korakom koji je napravila. Polako, nakon što je nestala
među decom koja su šetala okolo, okrenuo se ka meni.
„Da”, rekla sam mu. „Moraćeš da ideš za njom.”
Podigao je obrvu izazivački.
„Inficiraće se”, podsetila sam ga.
„Ona bi i sveca naterala da je ubije. Ono, deset-ubodnih-rana-u-
torzo ubije.”
„Sva sreća pa ti nisi svetac.”

Ustao je nakon toga, pa gurnuo peškir i kofu mlake vode prema
meni, pa ovlaš rukom pokazao prema bolesnoj deci koja su ležala iza
nas. „Vraćam se za pet minuta. Budi od koristi i pokušaj da ih nateraš
da piju vodu.”

Približila sam se nizu dece pa počela da ih budim iz grozničavih
snova kako bih im prinela plastičnu čašu ustima. Osim što sam im na
silu otvarala usta i sipala vodu u grlo, nije postojao način da ih
nateram da je progutaju. Dala sam sve od sebe da im očistim lica
krpom, postavljajući usput gomilu pitanja koja su počinjala sa ,Je 1’ te
boli?” i završavala se sa „Je 1’ ti danas gore nego juče?”

Samo je jedno bilo u stanju da odgovori. Da, prošaputala je
devojka, da. Na svako pitanje je odgovorbio bolno, tiho da.

Oštri kašalj mi je privukao pažnju sa druge strane gde se poznata
čupava glava borila sa bebi plavim ćebetom kojim je bio pokriven.
Pokušavao je da se uspravi na laktove, teško uzdišući. To njegovo
slabašno, plitko disanje me je brinulo, kao i načni na koji su mu ruke
podrhtavale boreći se sa težinom tela.

„Prestani”, rekla sam, pa krenula ka njemu, „molim te, sve je u
redu, samo se zavali...”

Lijamove oči su bile širom otvorene, uokvirene crvenilom i
modricama koje su bledele. Ruke su ga izdale, i bez mnogo
razmišljanja sam ga uhvatila za ramena i pažljivo ga spustila nazad u
krevet. Ni u jednom trenutku nije skinuo pogled sa mog lica;
plavetnilo njegovih očiju je na neki način bilo svetlije, staklasto i
sjajno od groznice.

„Pažljivo”, promrmljala sam. Nakon što sam dodirnula njegovu
kožu koja je gorela, moje ruke su bile hladne kao da u njima nema
života kada sam ih povukla ka sebi.

„Šta se dešava?” šaputao je Lijam, mučeći se da proguta. „Šta se...
dešava?”

„Bucko je otišao da donese nešto”, rekla sam nežno. „Odmah se
vraća.”

Lijam je blago klimnuo glavom, pa zatvorio oči uz tihi uzdah.

Krenula sam da mu sa čela skinem zalutale pramenove kose kada se
okrenuo prema meni i na silu otvorio oči. „Ti si... neverovatno lepa.
Kako se... zoveš?”

Reči su šištale i zviždale iz njega na način koji mi je slamao srce,
ali me je toliko zaprepastilo to koliko je zvučao povezano da mi je
trebalo par trenutaka da dođem sebi i odgovorim.

„Rubi”, ponovio je blagim južnjačkim akcentom koji mi je
milovao čula. „Kao ‘Rubi Utorak’ 1. To je lepo.”

Onda se Lijamov izraz lica u potpunosti raspao. Obrve su se
skupile kao da se jako koncentrisao na nešto, dok su usne nemo
ponavljale jednu reč iznova i iznova.

Rubi.
Klekla sam pored njega, odgurnuvši kofu dalje od sebe. Jednom
rukom sam se naslonila na beton pored njegovog nagore okrenutog
dlana.
„Rubi”, ponovio je, dok su se svetle oči maglile. „Ti... Kol je
rekao... Rekao mi je da se nikada nismo upoznali, a ja sam mislio...
Mislio sam da je to bio san.”
Prinela sam krpu njegovom licu i počela da, nežnim pokretima,
čistim prljavštinu i čađ sa njega. Ovo je bilo u redu, verovala sam.
Nisam ga direktno dirala. Čekinje na bradi su zastrugale kada sam
prešla krpom preko njih. Skoncentrisala sam se na mali beli ožiljak u
uglu usana. Koncentrisala sam se na to da ne priljubim moje na njih
koliko god osećala da me privlači poput magneta.
„San? Kakav san?” pitala sam ga, u nadi da će nastaviti da priča.
„O kakvom snu pričaš?”
To nije... Ne, to nije bilo moguće. Viđala sam da ljudi budu
zbunjeni nakon što sam im brljala po sećanjima, malo zbunjeni oko
detalja, ali ja sam prošla kroz sva njegova sećanja i obrisala se iz
svakog ugla Lijamovog uma. Zamenila sam se ništavilom i senkama.
Blagi osmeh se pojavio na njegovim usnama. „Dobar san.”
„Li...”
„Moram... Jesu li ključevi...?” Glas mu je postajao sve slabiji.

„Idemo po... Mislim da je Zu...Ona je u jednom od redova sa... Onom
sa...”

Redova?
„Ne želim da oni momci vide... da nju vide. Oni će da ih povrede,
obe će da povrede...”
Povukla sam se unazad, ali je Lijamova ruka nekako pronašla
moju na zemlji i prstima se zakačio za mene, nije mi dozvoljavao da
se pomerim. „Koji momci? Zu je bezbedna, niko joj neće nauditi.”
„Volmart... Rekao sam joj, rekao sam joj da ide sa... Otišla je sa...
Ne, gde je ona? Gde je Zu?”
„Bezbedna je”, umirila sam ga, pokušavajući da izvučem ruku.
Njegov stisak je bio uporan, kao da je pokušavao da me njime natera
da nešto razumem, a što se više napinjao, sve mu je bilo teže da dođe
do daha. Slobodnu ruku sam spustila na njegov obraz, nagnuvši se
iznad njegovog lica. „Lijame, pogledaj me. Zu je na bezbednom.
Moraš... Moraš da se opustiš. Sve će biti u redu. Bezbedna je.”
„Bezbedna.” Reč je zvučala šuplje. Zatvorio je oči nakon što je
izgovorio.
„Nemoj opet da odeš”, prošaputao je. „Nemoj da odeš... tamo gde
ne mogu da te pratim, molim te, molim te, ne opet...”
„Ostaću ovde”, rekla sam dok sam palcem prelazila preko
jagodične kosti.
Moraš ovo da prekineš. Moraš da odeš. Odmah.
„Ne laži”, promrmljao je, na ivici sna. „Ovo je... mesto gde ne
moraš...”
Pred očima mi se zacrnelo od naleta krvi kada sam odskočila na
noge. Pritisnula ruku na usta i čekala da mi se vid povrati, u pokušaju
da se ne sapletem na nekog od obližnjih bolesnika. Čula sam te reči
ranije, sama sam ih izgovorila, ali bilo je... To nije bilo moguće...
Ovo je mesto gde ne moraš da lažeš.
„Rubi?”
Vida i Bucko su stajali ispred zapaljenih burića i posmatrali me sa
identičnim zabrinutim izrazom lica. Koliko dugo su stajali tu i slušali?

Bucko je napravio korak ka meni, ali sam samo odmahnula rukom.
„Dobro sam, samo je...” Povila sam se i zaronila glavu u dlanove, pa
naterala sebe da dva puta duboko udahnem kako bih se smirila.

Nije bilo moguće.
„Jesi li sigurna?” Ponovio je Bucko, hladnijim tonom nego
malopre. ,Jesi li završila sa igranjem ove igre?”
Klimnula sam glavom, sve vreme buljeći u njegova stopala.
Stomak mi se okretao i grčio. Mogla sam da čujem kako se Lijam
muči sa ćebetom uvijenim oko nogu, dok su mi misli letele.
„Misliš da je u redu da budeš sva divna prema njemu kao sada i
još više ga zbuniš? Plan je bio da uzmeš taj fleš i šutneš nas zbog
Saveza, zar ne?” napao me je. „Šta će da se dogodi kada se probudi?”
„Ona će da se pekmezi okolo i pretvara kao da ga nikada nije srela
tokom svih ovih tužnih, patetičnih godina njenog života”, rekla je
Vida dok je sedala malo dalje. „Zato što je ovo ‘zgrabi i beži’
operacija. Rubi zna da je to u pitanju i ništa više, zar ne? Rekla je da
neće dozvoliti svojim osećanjima da se uzlepršaju i procvetaju zbog
ovoga, je l’ tako?” Progutala sam knedlu. „Znam. Možeš li... Hoćeš li
da mu kažeš zašto smo ovde?”
„Istinu?” Bucko me je izazivao, oštrim tonom.
Počelo je tako što se jednom jako zakašljao, ali sam prepoznala
prvi oštri uzdah iza mene istog trenutka. Lijam se mučio sa ćebetom, u
pokušaju da oslobodi ruke i dođe do grla dok se borio za vazduh.
Pokušavao je da usisa vazduh, pokušavao da se okrene na stranu, ali
nije mogao da se prevail preko sopstvenog ramena. Nije bilo moguće
odrediti ko je prvi skočio. U trenutku kada sam stigla do Lijama,
Bucko je takođe bio tu, podizao je svog prijatelja kako bi sprečio da se
uguši.
„U redu je”, rekao je Bucko naginjući ga napred kako bi mogao da
ga potapše po leđima. Zvučao je mirno, ali sam videla da su mu graške
znoja orosile lice. Jedan po jedan uzdah. Dobar si. Okej si.”
Nije zvučao okej. Zvučao je kao...
Da će da umre. Ruke su čupale kosu same od sebe. Nakon svega,

umreće ovde, ovako, boriće se i neće uspeti, otići će na mesto na kom
neću moći da stignem do njega.

„Voda?” Pitala je Vida kadaje došepala do nas sa plastičnom
flašicom u ruci. Mrzela sam taj odsjaj u njenim očima. Procenu
Lijamovog stanja koju sam videla u njima i pogled sažaljenja koji mi
je uputila.

„Ne”, odgovorio je Bucko, „može da zapuši disajne puteve. Rubi.
Rubi - biće on u redu; održavaću ga budnim i postarati se da se kreće
okolo. Potrebni su mi ti lekovi. Potrebne su mi tečnosti, hladne
obloge, sve. Brzo.”

Klimnula sam glavom, stežući pesnice koje su i dalje bile gore u
kosi, i naterala se da dišem, jedan po jedan uzdisaj.

„Ru!” Džadov glas je lebdeo iznad nas trenutak pre nego što se on
pojavio na ivici vatri, držeći poznatu crnu jaknu visoko iznad glave.
„Našao sam je, našao sam je, našao sam je!”

Svo troje smo ga ućutkali.
„Dođi ovamo!” pokazala sam mu rukom pa uzela jaknu od njega
pre nego što je slučajno zapali. Samo sam letimično bacila pogled na
jaknu u Kolovim sećanjima, pa čak i tada je bila polusakrivena u
senkama, ali ova je izgledala dovoljno slično, čak i ako nije bila crna
.Jakna je bila tamno-siva, voskirano platno sa flanelskom
unutrašnjošću, a iako je bila odvojena od sadašnjeg vlasnika, i dalje je
mirisala na njega. Borovina, dim i znoj. Osetila sam Vidin i Buckov
pogled na sebi dok sam prstima prelazila duž šavova dok se nisu
zaustavili na čvrstoj, pravougaonoj izbočini koju je Kol ušio u tamnu
postavu.
„U pravu je.” Dodala sam jaknu Vidi. „Ostavi ga unutra zasad;
izvuči ćemo ga kad budemo krenuli.”
Oči su mi se zaustavile na Lijamovom licu boje pepela. Izvilo se
od napora kada se sledeći put zakašljao, ali mi je nekako zvučao jače,
kao da pročišćava to zapušenje. Džad se izvijao iza mene, upijajući
sve što se dešavalo. Ponos koji mu je obasjavao lice je nestao. Ruka
mu je ostala čvrsto pritisnuta na mom ramenu, nisam bila sigurna da li

je na taj način smirivao sebe ili mene. Verovatno oboje.
„Možeš li da kažeš Oliviji da sam spremna za pokret kad god bude

mogla?” pitala sam. „I - hej...” uhvatila sam ga za zadnji deo košulje.
„Nađi sebi nešto toplije da obučeš, hoćeš li?”

Smotano salutiranje je bilo sve što sam dobila kao odgovor. Vida
je podigla obrve kada je odskakutao dalje, sa samozadovoljnim Srećno
s tim! izrazom lica. Možda je Vida bila u pravu i da je trebalo da ga
nateram da ostane, ali nisam imala predstavu sa kakvom ćemo se
tehnologijom susresti. Možda nije bio u stanju da pogodi metu sa pola
metra ili da pretrči više od trideset, ali kao Žuti, Džad je bio posebno
treniran da rešava elektronske brave i bezbednosne sisteme.

Pomogla sam Bucku da spusti Lijama nazad na zemlju, ali me je
uhvatio za ruke pre nego što sam uspela da se izmaknem. Pogled mu
je skočio sa bledog lica najboljeg prijatelja na moje.

,Je l’ ovo stvarno bolje od toga da ste prosto ostali zajedno?”
Ustuknula sam.
„Misliš da si možda precenila njegovu sposobnost da sam brine o
svojoj glupavoj guzici bez nas?” Pitao me je Bucko. „Samo malčice?”
Nije bilo bolje, ali nije nužno bilo ni gore. Bucko je mogao da me
ubada u živu ranu koliko god je hteo, da uvija nož i skreće mi pažnju
svaki put kada ponovo prokrvari, ali nije mogao da razume. Ovaj
Lijam pred nama je bio odraz sveta u kome smo bili primorani da
živimo, koliko god on okrutan i užasan bio... bar nije bio Lijam u
kakvog je Savez hteo da ga pretvori: nasilna, nepraštajuća slika onoga
kako oni misle da bi svet trebalo da izgleda.
„Uopšte nisam srećan zbog ovoga.”
„Znam”, prošaputala sam. Nagla sam se preko Lijama koji je ležao
mirno kako bih obmotala ruke oko Buckovog vrata. Ako je i bio
iznenađen mojim izlivom nežnosti, nije to pokazao. Umesto toga me
je nežno potapšao po ramenu pre nego što se okrenuo da završi
započeto sa Vidom. „Ti me izluđuješ svojim ponašanjem, ali bude li ti
se nešto desilo, potpuno ću da skrenem. Jesi li sigurna... jesi li sto
posto sigurna da znaš šta radiš?”

„Da”, odgovorila sam. Nažalost. „Imala sam obuku, sećaš se?”
Izvio je usta u nešto što je ličilo na osmeh. „A kad pomislim, kad
smo te našli...”
Nije morao da završi rečenicu. Znala sam šta sam bila kada sam ih
pronašla: prestravljeni ostatak devojke koja je davno pre toga
razbijena u komade. Nisam imala ništa, nikoga, ni gde da odem.
Možda sam i dalje bila polomljena i možda ću uvek biti - ali sada sam
se bar polako sastavljala, komad po komad.

19

SAČEKALI SMO DA SUNCE ZAĐE PRE NEGO ŠTO SMO KRENULI
NAPOLJE. Brzi sumrak je bio jedan od onih retkih blagoslova zime koja
je svakog dana bila sve bliža. Pokušala sam da se preračunam, onako
sluđena, koliko je vremena tačno prošlo otkako sam pošla na put da
tražim Lijama. Dve nedelje, ako i toliko? Bio je decembar, setila sam
se digitalnog displeja na železničkoj stanici u Roud Ajlendu. Brojala
sam unazad.

„Propustili smo tvoj rođendan.”
Kretali smo se pri kraju grupe, prirodno smo odlutali do tamo dok
su Olivija i Bret preuzeli vodstvo na čelu.
Prestao je da pevuši koju god Springstinovu pesmu da je mumlao
sebi u bradu, upola reči. „Molim?”
„Bio je prošle nedelje”, rekla sam, ispruživši ruku da ga pridržim
dok je preskakao oboreno stablo. „Danas je osamnaesti decembar.”
„Stvarno?” Džad je prekrstio ruke na grudima i počeo da ih trlja.
„Osećam se tako, rekao bih.”
„Petnaest”, rekla sam i zviznula. „Godine se samo gomilaju,
matori.”
Počela sam da odmotavam vuneni šal koji mi je bio oko vrata, ali
je samo odmahnuo rukom i nastavio da hoda u svojoj teget bolničkoj
jakni. Za tako veliku grupu smo se tiho kretali kroz rastinje - prelomili
bismo po koju grančicu tu i tamo ili slomili po neko parče leda. I dalje
smo bili duboko u nečemu što je Bret zvao rezervat divljih životinja
da bismo privlačili pažnju.

„Oh! Našao si ga?” pitala sam kada sam primetila srebrnkasti
odsjaj u Džadovoj stisnutoj šaci.

Džad je ispružio ruku da mogu da ga vidim. Bio je to kružni,
gotovo pljosnati disk. Srebrna boja je svetlucala na ono malo mesečine
koja se probijala kroz granje okolnog drveća. Uzela sam ga iz njegove
ruke i spustila topli metal nasred dlana. Staklo kompasa je bilo naprslo
na dva mesta.

„Da”, rekao je, uzevši ga nazad. „Na trenutak... ma nije važno.”
„Nije važno?” ponovila sam u neverici. „Šta nije u redu?”
„Ma samo, na trenutak sam bio baš srećan što sam ga našao, znaš?
A onda sam počeo da razmišljam o tome da možda ne bi trebalo da ga
uzmem.”
,Jer...?”
„Jer mi ga je Olban poklonio”, rekao je. „Par dana nakon što sam
došao u Štab. Stalno je ponavljao kako je ponosan na to što sam ja deo
Saveza, ali sada... sada nisam siguran da sam ja ponosan na to što sam
njegov deo.”
Duboko sam udahnula u pokušaju da pronađem prave reči. Džad je
samo još jednom slegao ramenima i ćutke prebacio lanac preko glave.
Kompas je nestao ispod njegove jakne, a ja sam pomislila: To je
razlika. To je bila ključna razlika između nas dvoje. Jednom kada sam
se probudila u stvarnom svetu, nisam mogla da se vratim i nastavim da
sanjam - ali Džad je i dalje mogao da se grčevito drži nade koja je
tinjala u njegovom srcu da će ga čekati kada bude spreman da se vrati.
Nakon svega, on je i dalje verovao da bi Savez mogao da bude
drugačiji, bolji. Izlečen.
Ne mogu da kažem da nisam bila u formi, ali pešačenje preko brda
za brdom, dok sam se probijala kroz gusto blato pomešano sa sveže
opalim lišćem, na prazan stomak, a sve to dok sam pokušavala da ne
mislim na Lijama, počinjalo je da me ostavlja bez snage. Džadov
stomak je zakrčao dobra četiri puta u poslednjih pola sata, a iako je
izgledao imun na nervozu za razliku od svih nas, primetila sam da
počinje da vuče noge pored mene.

„Skoro smo stigli”, uveravala sam ga, prostrelivši pogledom
Bretov potiljak. Nije on bio kriv; nismo imali kola kojim bismo se svi
prevezli. Razmišljali smo o tome da se spustimo niz reku Kamberlend,
ali Bret je smatrao da čak i mesecima nakon poplave struje nisu bile
dovoijno bezbedne za njihove splavove. Na kraju nam je preostalo
hodanje, a tkaninu isečenu sa šatora smo koristiii da od nje napravimo
improvizovane kese za zalihe.

Hodali smo petnaest kilometara, osamnaest, možda i dvadeset.
Prsti su mi se potpuno smrzli, čak ni skrivanje ispod pazuha nije
uspevalo da povrati krv nazad u njih.

Džad je stisnuo usne, pa namestio rukom kapu. Pošto je pod
čudnim uglom pritiskala njegovu kovrdžavu kosu, uspela je da mu
povije i isklempavi uši, koje su izgledale mnogo veće nego što su
zapravo bile. Na jedan bizarni trenutak sam osetila kako mi se srce
otkravljuje od tog prizora.

„Nnneeeeegoooo”, rekao je Džad, majstor neprijatnih skokova sa
teme na temu. „Ovo će da bude tako dobro. Baš, baš strava.
Uletećemo unutra ovako” - pucnuo je prstima - „pokupiti lekove,
nešto hrane i, odmah napolje, ovako, bam!” Stisnuo je pesnice i
mahnuo par puta. „Oni neće ni znati da smo bili tamo dok ne budemo
već daleko. Bićemo legende čoveče!”

Džad je stalno ponavljao da će „oni” ovo i „oni” ono, ali upravo je
to bio problem - nismo znali ko je upravljao aerodromom ili zašto su
skladištili zalihe na tom mestu. Pokušala sam da pošaljem dodatnu
poruku Kejt i Niku da ih to pitam, ali nisu nam odgovorili pre nego što
smo krenuli.

I dalje smo se kretali na istok, ka centru Nešvila, ali reka nije išla
pravom linijom. Ponovo je skretala, direktno ispred nas.

Probila sam se do čela grupe. Ispruženom rukom sam konačno
pronašla Olivijino rame, a ona je posegnula za mnom kako bi me
privukla do same ivice reke Kamberlend.

„Vau”, je bio Džađov jedini komentar.
Dok nismo stigli do te prve barijere, nisam do kraja mogla da

shvatim zašto je, mesecima nakon što se poplava povukla, grad i dalje
bio zatvoren. Bilo je to kao i sa svakom drugom katastrofom; sam
proces raščišćavanja je gotovo uvek bio gori od stresa tokom samog
trajanja iste. Nije ni čudo što se zemlja pod mojim čizmama maltene
pretvorila u močvaru, niti je čudo što je reka i dalje plavila. Početne
oluje su bile dovoljno jake da čitave kuće odnesu do reke, da usprave
barže iz reke i ostave ih zaglavljene da rđaju na suncu. Izgledalo je
kao da se začepio užasno veliki odvod. Voda nije mogla prirodno da
teče ka gradu, što je značilo da se i dalje izlivala u obližnjim poljima i
šumama.

„Eno ga tamo”, rekao je Bret, pokazavši rukom ka belim obrisima
u daljini. Baš u tom trenutku je crveno svetlo na jednom od njih
počelo da pulsira, polako i ravnomerno. „Lepo je videti da su se Grej i
njegovi momci bacili na to da počiste ovaj nered kao što se zakleo da
hoće.”

„Je l’... plivamo do tamo?” Pitala sam, pokušavajući da ne
napravim grimasu.

Olivija se okrenula ka meni i podigla našu jedinu baterijsku lampu.
,Jok. Igraćemo se žabica.”

Ispostavilo se da je „igranje žabica” sa gomilom Plavih zapravo
značilo da se prepustiš i dozvoliš da te prebacuju od jednog do drugog
plutajućeg objekta kao da si krpena lutka. Sistem koji su razradili je
bio impresivan; reka je bila preširoka da bi Plavi mogli da podignu
neko drugo dete i prebace ga čak na drugu obalu. Umesto toga je Bret
iskoristio olupine koje je izbacila poplava, podigao Oliviju i spustio je,
sa neverovatnom preciznošću i brigom, na izvrnuti kraj polupotopljene
barže. Onda je ona poslala sledećeg Plavog malo dalje, na krov nečega
što je izgledalo kao velika kamp-kućica. Kada su njih troje bili na
položajima, bili su u stanju da nas prebace preko reke bez mnogo
muke. Dočekala sam se na kolena, konačno na drugoj strani.

Probili smo još jednu stazu kroz šipražje i drveće, pa izašli
blatnjavi i mokri od kiše koja je u međuvremenu počela da pada. Pista
je bila kraća od onih koje sam viđala na većim aerodromima,

načičkana avionima svih veličina i oblika. Među helikopterima i
malim jednosedima su se nalazila zeleno-žuta vojna vozila. Aerodrom
se ipak nije koristio, a ako su avioni i kamioni i dalje bili tu, to je
značilo da postoji dobra šansa da su podaci koje su nam Kejt i Niko
poslali zapravo dobri, da je bilo još nečega u ovim hangarima.

Neko - sudeći po izgledu vozila Nacionalna garda - je bez
preterane brige postavio žičanu ogradu oko pista i hangara, zajedno sa
znakovima na kojima je pisalo da je prilaz zabranjen i da je ograda
pod visokim naponom. Olivija je bacila kamen koji se odbio o ogradu
i pao u blato uz blago podrhtavanje. Džad se izvio i oslobodio mog
stiska na njegovoj košulji, pa na stomaku počeo da puzi kroz travu.

„Hej!” šapnula sam. „Džade!”
Kucnuo je ogradu prstom, pa onda još jednom kako bi se uverio
pre nego što se vratio do nas. „U ovome ima struje koliko i u mojoj
levoj cipeli”, šapnuo je.
Ovde nešto nije kako treba, pomislila sam. Ako unutra postoji
nešto vredno, sigurno ima i ljudi koji ga štite... zar ne?
Osmotrila sam čitav prostor ispred nas još jednom, dok mi je u
glavi odzvanjao glas instruktora Marča: Ako izgleda suviše dobro,
suviše lako, zapravo nikada nije tako. A simulacija kroz koju smo
kasnije prolazili - u kojoj smo Vida i ja uletale u skladište - je samo
dokazala da je u pravu. Naravno, izgledalo je čisto spolja. Agenti koji
su igrali ulogu pripadnika Nacionalne garde čekali su nas unutra.
„Ru.” Gunđao je Džad. „Hajde više.”
Nije bilo nikakvog pravog zaklona na potezu između drveća i
hangara, ali to nije sprečilo Breta i još deo grupe da protrče pored nas
kako bi nastavili dalje. Čak mi je i Olivija uputila razdražen pogled
pre nego što je ustala i potrčala da ih sustigne.
„U redu”, rekla sam mu, „ostani blizu...”
Ali on je već bio na nogama i trčao, probijajući se između vozila i
aviona na pisti. Uspela sam nekako da ih sustignem kada su se
zaustavili na ivici asfalta, povijeni iza poslednjeg niza vozila.
„Povešću Breta i Džada sa sobom”, rekla sam, uzevši baterijsku

lampu od Olivije. „Dva signala da je sve čisto, jedan da se vraćate
nazad. Jasno?”

„Ovde nema nikoga, Rubi.”
„I to vam ne deluje čudno?” šištala sam. Bilo je tragova guma i
čizmi na sve strane oko nas; da su bili tu duže vreme, kiša koja je
padala danima bi ih odavno isprala.
Obližnji parkinzi su bili uglavnom ili prazni ili popunjeni velikim
teretnim kamionima. S vremena na vreme bi svetlo iznad njih
zatreperilo, ali izuzev toga je aerodrom bio u potpunom mraku.
Svaki nerv u telu mi je brideo do trenutka kada sam se ponovo
srela sa Bretom nakon što smo obišli krug oko zgrada. Pokazala sam
glavom u pravcu mesta gde nas je Džad čekao.
„Ovo deluje prelako”, priznao je Bred napokon, prebacu-jući staru
pušku na rame. „Gde su svi, kog đavola?”
Molim te, samo nemoj da su u hangarima,> pomislila sam. Molim
te. Ovo je bila moja ideja - ja sam ih uvukla u sve ovo, na meni je i da
nas izvučem sve odavde kada sve bude otišlo dodavola.
Kejt nam ovo ne bi poslala da je verovala da je suviše opasno,
rekla sam samoj sebi, ne bi to uradila da je verovala da postoji šansa
da budemo uhvaćeni.
„Pozovi ostale ovamo”, rekla sam Džadu, ućutkujući glasić iz
malog mozga pre nego što je pravi strah nastupio.
Ponovo sam ih prebrojala dok su trčali ka nama. Jedan, dva, tri,
sve do dvadeset i jedan.
Lovci su se sakrili u senku hangara 1, leđa pritisnutih uza zid, i
posmatrali aerodrom u tami. Vrata hangara su bila zamandaljena
nizom ogromnih lanaca koje nismo imali načina da presečemo, ali je
postojao i sporedni ulaz koji je, kako sam i predvidela, imao nekakvu
elektronsku bravu koja je izgledala kao da je neko poslao nazad iz
daleke budućnosti.
„Pomeri se u stranu”, rekao je Džad, terajući me rukama. „Tu je
majstor.”
„Pažljivo”, upozorila sam ga. „Verovatno će se alarm uključiti i

ako ga skroz spržiš.”
„Iskreno”, rekao je, čkiljeći u ekran. Sam se od sebe upalio kada je

stao ispred njega, prikazujući digitalni brojčanik. „Ponašaš se kao da
nikada u životu ovo nisam radio!”

„Pa i nisi”, podsetila sam ga. „Niko obično onesposobi sisteme za
uzbunu daljinski.”

„Detalji, detalji.” Džad je odmahnuo rukom i prineo drugi dlan
ekranu. „Budite tihi da majstor može da radi u miru!”

„Može li majstor malo da se ubrza?” Bret je šištao, premeštajući se
s noge na nogu, ruku prekrštenih na grudima. I ja sam osećala kako
me zima ujeda. Znoj koji mi se slivao niz lice mi je delovao kao da je
stepen-dva daleko od toga da se pretvori u čvrsti led.

„Izbroj do tri”, uzdahnuo je Džad, „pa pritisni bravu. Spremna?”
Provukla sam se pored njega i čvrsto uhvatila metalnu šipku.
„Hajde.”
Na tri je ekran Sistema zatreperio crnom bojom, a ja sam sačekala
dovoljno da čujem kako se reza pomera pre nego što sam odgurnula
vrata ramenom. Kada su se na ekranu ponovo oslikali brojevi, bacali
su jezivo crveno svetlo na pahuljice koje su lebdele u vazduhu.
Čekala sam da se pojavi piskavo zavijanje alarma, zaslepljujuća
svetla rotacija za slučaj opasnosti i reflektora uperenih u nas. Čekala
sam da osetim kako se Džad skuplja uza zid iza mene od užasa.
Čekala sam, čekala i čekala. Ali nisam imala šta da čekam.
„Okej!” vrisnuo je Džad. „Prevario sam sistem da misli da su vrata
zapravo zatvorena - sve što treba da uradimo je da ih držimo
otvorenim sve vreme i ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema.”
„Odlično obavljeno!” šapnula sam. Ostali su prolazili pored nas,
ostavljajući trag od blata i bljuzgavice na betonskoj rampi. Smrdeli
smo kao mokri psi koji su se valjali u džinovskoj pepeljari.
Džad se kezio dok je jurio za njima. Neko je upalio svetlo i
preplavio prostoriju nesnosnom belinom. Pokrila sam oči dlanom, u
pokušaju da se naviknem na sjaj.
U vazduhu se osećao čudan naboj; osetila sam kako se Džadovo

raspoloženje menja iz šljaštećeg uzbuđenja u neku vrstu šoka koja se
viđala pri iznenadnom šamaru. Promena je bila tako brza, tako
iznenadna, da sam se pre-stravila šta ću zateći tamo.

„Gospode... bože.”
Gledali smo u redove metalnih polica poređanih u sobi koja je
odjekivala; bile su poređane jedna na drugu gotovo kao u biblioteci,
ali je sve sigurno bilo dva ili tri puta više. Vojnici su ih prevukli i
postavili u uske, uredne redove. Debeli sloj farbe boje kajsije kojom je
neko prekrio beton je i dalje na sebi imao ogrebotine i rupe da to i
dokaže. Na njih su bile poređane palete i piramide nagomilanih kutija.
Mnoge od njih su bile neobeležene, još veći broj je bio uredno umotan
u zaštitnu plastiku.
„Koji je to jezik?” pitala je Olivija. Šutnula je najbližu, otkinuvši
prašinu i komade sasušenog blata sa nje vrhom čizme. Bila je
iskrivljena sa jedne strane, tanko drvo je puklo kao da je palo sa velike
visine i dočekalo se pogrešnom stranom na zemlju.
„Kineski?” nagađao je Džad. Japanski? Korejski?” Nisam
prepoznala reči koje su bile ispisane, ali jednostavni crveni krst koji se
nalazio preko poput pečata - to jesam prepoznala.
Ogranci američkog Crvenog krsta su, ako veruješ vestima, ostali
bez sredstava i zaliha kada je prestala sva razmena roba između
Sjedinjenih Američkih Država i ostatka sveta. Ljudi su se plašili da je
IAAN zarazan i da će izaći iz Amerike bilo paketom ili ljudskim
kontaktom i nastaviti da hara nekom drugom, zdravijom državom.
Kada je ekonomija propala, organizacija je jedva imala dovoljno
sredstava da se održava možda dve godine.
Pa šta je onda kog đavola bilo sve ovo?
„Liv... pogledaj ovo!” doviknuo je. On i još nekoliko ostalih su
isekli plastiku i levitacijom spuštali kutije na zemlju sa gornjih polica.
Jedna od njih je već bila otvorena, a jarko crveni sadržaj njene utrobe
se kotrljao po podu. Podigla sam jedan od crvenih paketića koji su se
prosuli, iznenađena njegovom težinom i četvrtastim oblikom. Na
njemu se nalazio crtež čoveka koji prinosi hranu ustima i zastava, oba

su bila odštampana ispod reči DNEVNO SLEDOVANJE
HUMANITARNE POMOĆI.

„Ovo pakovanje sadrži celokupne jednodnevne nutritivne potrebe
za jednu osobu”, čitala je Olivija. Ispod toga je bilo još teksta - možda
francuski i španski?

„Hrana je poklon naroda Kine”, dovršila sam, pa joj dodala
paketić.

Oko nas se začulo nekoliko glasnih uzdaha, ali najveći broj njih je
nastavio ka sledećoj polici, odakle su skidali kartonske kutije na
kojima je štampanim slovima pisalo DESET
DVADESETČETVOROČASOVNIH SLEDOVANJA ODOBRENO
OD LEKARA NATO/OTAN.

„Ovo je iz Ujedinjenog Kraljevstva, rekao bih.” Džad je iscepao
jednu od kutija i proučavao pamflet koji je ostavljen unutra. „Ovde...
ovde ima toliko stvari. Šibice, supa, čokolada - o bože, ima čak i
čaja!”

„Uzmite šta nam je potrebno”, rekla sam, „ali tražite lekove. Da li
ste ih negde videli?”

„Ovo čudo je iz Rusije!” čula sam Breta kako dovikuje iz
susednog reda.

„Ovde su Nemačka, Kanada i mislim Japan”, uzvratila mu je
Olivija.

„Francuska i Italija takode”, začuo se još jedan glas. „Na svima
piše dnevna sledovanja!”

Izvukla sam tanki list papira koji je Bucko iščupao iz sveske kako
bi nažvrljao svoj spisak na njega, pa ga podigla da ga iščitam na
svetlu. Rukopis mu je bio neuredan i mrljav više nego inače; izgleda
da je hemijska olovka koju je uspeo da iskopa iz gomile zaliha počela
da podliva kada je stigao do reči penicillin. Ispod te reči je nabrojao
sve njegove različite vrste: Amoksicilin (Amoxil), Ampicilin
(Rimacilin), Benzilpenicilin (Crystapen)...

Protrčala sam kroz nekoliko redova, pretražujući kutije i sanduke
umornim očima. Još hrane, velike crne kese koje su delovale kao da su

u njima vunena ćebad, sve spakovano u kutije i obeleženo zastavama
koje nisam prepoznala. Na sve strane su bili crveni krstovi, na svemu.
Sasušeno blato i ostaci suve trave visili su sa ivica kutija i sanduka.
Možda su ih ispuštali avioni koji su nadletali? Kejt je pominjala
glasine koje su govorile da je strana humanitarna pomoć isporučivana
u nekim delovima zemlje, ali su te glasine odumrle kada niko nije
pronašao dokaze kojima bi to potvrdio.

„Jedan minut!”
Srce mi je poskočilo iz grudnog koša nazad u grlo; vazduh koji mi
je fijukao među zubima mi je delovao preglasno u ušima. Bilo je tiše
ovde ispod ogromnih plastičnih kadica naslaganih uz zadnji zid
hangara. Nagla sam se napred, brišući prašinu sa prozirne strane. Još
onih čudnih crvenih paketića. Prešla sam na sledeću kadicu, jednim
uvom osluškujući zabrinuto šaputanje koje je dopiralo sa druge strane
hangara.
Nisam prestajala da tražim, ne dok pogledom nisam prešla preko
poznatog izvijenog vrata zlatnog labuda Leda korporacije. Buckova
lista je pala na zemlju kada sam se podigla na prste u pokušaju da
vidim šta je bilo unutar ove. Leda korporacija je obično značila lekovi;
moja iskustva sa vožnjom u zadnjem delu teretnih aviona su me toliko
naučila. Uspela sam da uhvatim plastični poklopac najbolje što sam
mogla i počela da ga vučem. Džad me je dozivao glasom koji je
nadjačavao sve ostale.
„Hajde, hajde”, stenjala sam, dok su mi se ruke tresle od napora.
Kadica se razletela u parmparčad kada je udarila o pod; rovarila
sam po čistim pakovanjima bočica i sterilnih igala dok nisam
prepoznala jedno od imena penicilina koje mi je Bucko ispisao. Uzela
sam koliko god sam mogla da ubacim u svoj ranac. Sledeća kadica je
bila obeležena VAKCINE, a ona ispod nje je bila napunjena rolnicama
gaze, pamučnim tuferima i alkoholom za dezinfekciju.
„Značila bi mi pomoć ovde!” povikala sam. Jedna od mojih vreća
je već bila puna, druga se ubrzano punila. Trebalo nam je još. Lijamu
je bilo potrebno još.

Bat koraka na betonu je bio brz i žestok. Osetila sam kako neko
trči iza mene i mrmlja nešto što nisam uspela da čujem - jedan brzi
korak preko ramena mi je rekao da polovina grupe, mučeći se sa
težinom svojih već sada punih vreća, obilazi različite redove po
poslednji put.

„Rubi!”
Nije me način na koji se Džadov glas prolomio naterao da se
okrenem - bio je to iznenadni, neverovatno jaki smrad dima cigareta.
Nisam bila dovoljno brza. Pomerila sam se u pokušaju da
podignem ruku i blokiram udarac, ali me je nož stigao trenutak pre
udarca u potiljak.
Ne znam da li sam vrisnula. Vilica mi je pala kada me je zaslepeo
bol. Pokušala sam da se zadržim dok sam padala preko kadica, ali se
šaka uvila oko mog konjskog repa i cimnula me unazad. Nije bilo
šanse da povratim ravnotežu. Pištolj mi je iščupan iz pojasa pantalona
pre nego što sam mogla i da pomislim na to da ga potegnem.
Majklovo disanje je bilo hrapavo i nejednako, više od besa,
pomislila sam, nego od napora koji je iziskivao napad. Nož, ili šta god
da je koristio, uvrnuo mi se u donjem delu leđa i tada sam znala da
sam vrištala. Ruka je skliznula preko mojih grudi da bi mi pritisla vrat,
čvrsto stežući moj pištolj. Stavio mi ga je pod bradu, podižući je
nagore koliko god su mu to kosti u mom vratu dozvoljavale. Nisam
mogla da dišem, nisam mogla da gutam, ni da se pomeram.
„Jesam li ti nedostajao?” šištao je besno.
Pokušala sam da zabacim glavu unazad, da se izvijem, bilo šta
samo da se udaljim. Dobro si, rekla sam sebi. Nije kičma, nije bubreg,
samo...
„Hvala ti što si pronašla ovo mesto”, nastavio je, pribivši me uz
kadice. Majkl se povio kako bi približio usne mom uvetu. „Ti i ostali
ste mislili da uzmete svoj deo kolača pre nego što PSS-ovi dođu
ovamo, hah?”
Silina kojom se Džad zakucao u nas ramenom nije bila dovoljna
da u potpunosti zbaci Majkla sa mene, ali je bila dovoljna da mi

dozvoli da se okrenem i udarim ga kolenom ispod grudi. Čula sam
kako nož ispada iz tela uz zvuk sličan usisavanju i zvecka po podu.
Džadova čupava glava se bacila na njega u isto vreme kada i Majkl.
Čitava desna strana tela mi je bridela od bola kada sam stopalo poslala
u pravcu njegovog lica.

„Kučko!” vrisnuo je, a sledećeg trenutka sam letela unazad i
zakucala se u police koje su stajale prekoputa nas. Džad je odleteo u
drugom pravcu, pravo ka Bretu i Oliviji koji su se provlačili duž
polica da vide šta se dešava. Ispaljen je jedan hitac, pa još jedan i
svetla su promenila boju iz bele u trepereće crvenu, a tišinu je
progutalo užasno zavijanje.

20

NE ZNAM KAKO SAM STIGLA OD ZADNJEG KRAJA HANGARA do
prednjeg, samo znam da kada se crnilo pred mojim očima razišlo i
mučnina izazvana preteranom količinom svetla postala nepodnošljiva,
jedna ruka mi je bila prebačena preko Džadovog ramena, druga preko
Olivijinog i posmatrali smo kako Majkl i još njih četvorica skupljaju
naše oružje i vreće sa sledovanjima hrane.

Sa njihove desne strane je, tresući se kao poslednji list na jesenjem
vetru, stajao Noks, praznog pogleda.

Dakle eto gde su Majkl i ostali otišli - da pronađu starog vođu
svog čopora. Doduše, izgledalo je kao da im to nije baš mnogo
pomoglo. Noks je mumlao nešto sebi u bradu i ljuljao se napred-
nazad, dok mu se ista reč pojavljivala na usnama: odlazi, odlazi,
odlazi.

„...vaš izbor”, vikao je Majkl. Buka je prestala, ali ne i trepćuća
svetla. „Izabrali ste strance, a ne Noksa! A ne mene! Hteli ste da nam
uzmete sve i izbacite nas napolje? Mi smo našli to prokleto skladište!
Mi smo sve započeli!”

Džad se tresao - ne od straha ili zime već od žestokog besa.
„Dakle, ako ne može da bude vaše, onda ne može da bude ničije - je 1’
to hoćeš da kažeš?” rekao je, stežući me jače oko struka. „Vi mrzite
svoj život, pa morate da se postarate da svi ostali budu podjednako
mizerni, gladni i patetični kao i vi?”

„Ja nisam patetičan - niko od nas nije! Da ga ona nije udesila,
Noks bi vam sada ovo govorio! Pogledajte ga - gledajte! Hoće da

vama uradi ovo? Hoćete još jednu tačku njene nakazne predstave?”
„Veruj mi.. ” protresla sam glavom u slabašnom pokušaju da

rasteram crne tačke koje su mi se stvarale pred očima. „Ako ne spustiš
te vreće i ne skloniš mi se sa očiju u naredne dve sekunde, ti si
sledeći.”

Podigao je pištolj, ali su Olivija i Bret stali tačno ispred mene.
Primetila sam brz pokret sleva. Okrenula sam se tačno na vreme da
vidim jednog od Majklovih pajtaša kako cima vrata da ih opet otvori.
Neko od njih ih je sigurno zatvorio, shvatila sam. Zato se alarm i
oglasio.
„Vreme je da krenemo”, povikao je. „Oni se približavaju!”
Skamenila sam se. Ako su oni bili tu, već je bilo prekasno. „Nemoj.!”
Bret ga je upozorio, ali je Majkl zgrabio Noksa i pratio ostale u
mračnu noć. Nastupile su dve sekunde tišine. Zatvorila sam oči i
okrenula leđa povicima, škripi guma, puškama i uniformama. Ispaljen
je jedan hitac. Stotine mu je odgovorilo.
„Dole!” naredila sam, oborivši Džada. Meci su se najvećim delom
odbijali o velika metalna vrata hangara, desno od malih sporednih
vrata na koja smo ušli, ali neki od njih su prošli kroz tanki metal i
zabijali se u iste one police sa zalihama koje smo upravo opljačkali.
Misli su mi bile zamućene, a užasna glavobolja je bila odjek
pulsirajućeg bola u donjem delu leđa. Obrisala sam znoj koji se
skupljao na gornjoj usni. Nisam morala da ustanem sa Bretom ili da
nađem način da provirim napolje. Znala sam šta bih videla - četvoro
glupave, mrtve dece i roj crnih i kamuflažnih uniformi koje
postavljaju liniju odbrane.
„Izbrojao sam ih trideset”, rekao je jedan od Plavih. Ne znam ti čak
ni ime, pomislila sam, onako utrnula, a svejedno si nas pratio ovde.
Poginućeš zbog mene. Osetila sam strašnu potrebu da povratim dok
sam ustajala. Mrtvi smo. Ja sam nas ubila.
„Ovo bi trebalo da bude prosto, zar ne?" rekao je Bret, pročistivši
grlo. Okrenuo se ka ostalima. „Oni imaju puške, mi imamo mozak.
Svi]a mi se raspodela.”

„Jedno veliko odgurkivanje bi trebalo da uradi posao.” Olivija se
složila. Ja mogu da povedem polovinu preko reke putem kojim smo
došli, ali neko drugi treba da proba da povede drugu polovinu dužim
putem.

Bret je protrljao svoju tamnu kosu sa blagim osmehom. „Kada
kažeš neko drugi, misliš na mene? Toliko ti je stalo da me se
otarasiš?”

Plavi su se delili među sobom, postavljali u dve kolone iza Olivije
i Breta, a apsurdnost onoga što su planirali da urade - da ih odgurnu
kao siledžiju na školskom igralištu, pa da pokušaju da nadtrče metke
koji će uslediti - me je naterala da poželim da vrištim.

Stajala sam usred buke i njihovog kretanja, ali sam se osećala
čudno odvojenom od svega što se dešavalo oko mene. Ali Džad -
Džad je ignorisao tu paniku, laktajući se kroz tela Plavih kako bi
došao do kutije sa osiguračima na zidu.

„Svi se poređajte kod vrata”, rekao je, razbivši malu bravu
osigurača obližnjim aparatom za gašenje požara. Odbacio je
polomljeni metal iza sebe i otvorio sivi poklopac. Zagrizao je vrh
svoje desne rukavice i svukao je, pa golu ruku naslonio na pregršt
prekidača. Brojčanici na vrhu su počeli da se vrte ludački brzo, toliko
da su se videle samo crvene mrlje. „Vi ih odbacite unazad, a ja ću vas
pratiti udarcem.” Zvučao je mirno - previše mirno za sebe.

„Šta to radiš?” pitala sam ga. Vazduh je delovao toplije, golicao
mi je lice. Čupava kestenjasta kosa preda mnom je počela da se diže i
pucketa od statičkog elektriciteta. Napravila sam korak unazad, ali tek
kada su svetla prestala da rade i alarm se umrtvio primetila sam da
plave linije varnica jure njegovim rukama.

„Rubi, moraš da pritisneš dugme da bi se vrata otvorila”, rekao je.
Samim tim što sam stajala u njegovoj blizini, dlake na rukama su
počele da se podižu.

„Šta to radiš?” pitala sam ga ponovo. Delovalo mi je kao da se deli
na dva dela pred mojim očima. Trepnula sam, ali oreol svetlosti oko
njega nije nestao.

„Veruj mi”, rekao je, neprirodno mirnim glasom. „Držim sve pod
kontrolom.”

Brojao je unazad od tri, nateravši Plave da stanu u vrstu kako im je
naredio. Džad je vodio računa da nikoga ne dodirne dok je stajao na
samoj sredini vrste; ostali su krivudali oko njega, pratili su njegove
komande i promenu raspoloženja.

Ne, pomislila sam i ugrizla se za jezik. Ne, ne tu Ne tu gde mogu
da te povrede...

„Jedan!” Džadov glas je odzvanjao. Rukom sam ošamarila dugme.
Sneg se pretvorio u tešku kišu dok smo bili unutra. Padala je u
nanosima i prelamala svetla koja su vojnici postavili. Beli snopovi
svetala preplavili su naša stopala i polako se peli uz naše noge dok su
velika vrata nastavljala da se podižu. Džad je sačekao da mu svetlost
obasja grudi pa stegao obe pesnice.
Nisu to bili reflektori, shvatila sam. Samo farovi četiri kamiona
parkirana u polukrug oko vrata hangara. Većina vojnika se krila iza
zelenih vozila i naslanjala puške na haube da bi preciznije nišanili.
Dobrih dvadeset i pet vojnika je klečalo na zemlji pred njima,
podignutih pušaka, sa šlemovima na glavama.
Vrata su se uz škripu zaustavila.
Nekoliko vojnika u kamuflažnim uniformama se spustilo na pete i
podiglo pogled sa nišana svojih puški. Iznenađeni, sigurna sam da
vide samo malu grupu nakaza. Jedan od muškaraca spreda se okrenuo
i doviknuo nešto ostalima, ali je kiša progutala njegove reči.
Začulo se glasno pištanje statike. Neko je doneo megafon za
jednog od starijih muškaraca u pozadini. „Poći ćete sa nama”, rekao
je, „po naređenju načelnika Psi Specijalnih Snaga, Džozefa Tejlora.
Ako ne budete sarađivali, odgovorićemo silom.”
„Ma je li?” doviknuo je Bret. „Možete da kažete Džozefu Tejloru
da, po našem naređenju, može da nas poljubi u dupe!”
To je bio znak, hteo on to ili ne. Plavi su napravili korak unapred i
ispružili ruke. Čak i vojnici koji su shvatili šta se događa nisu stigli
dovoljno brzo da reaguju. Glasno pap-pap-pap automatskog oružja je

progutalo zapanjeno vrištanje kada je čitava grupa vojnika, sa sve
kamionima bila podignuta u vazduh i odbačena unazad, kao
nevidljivim plimskim talasom.

A onda je Džad izašao napolje na kišu.
U isto vreme je bilo užasno i prelepo gledati ga - bilo je odnekud
poznato videti gromoglasni elektricitet koji je sakupio u hangaru kako
lebdi iznad njega poput plavog sunca. Svetlost se nadimala, prolazila
kroz njegovu kožu i širila se barama koje je kiša napravila na pločniku
u rekama zaslepljujućih boja. Džadov oblik je postao samo senka,
nejasna silueta, dok se elektricitet talasao ispred njega i rastao u
zaslepljujuću eksploziju.
Nestalo je svežeg mirisa kiše; zamenio ga je smrad spaljene kože i
kose, i vonj gume koja se topila i od kog se prevrtao želudac.
Elektricitet je šištao kada je poleteo ka njima. Poskočio je preko
gumenih đonova čizmi. Zapalio je odeću, kožu i kosti, zagrejao
metalne kanistere sa suzavcem dok nisu eksplodirali. Vojnici, koje
napad Plavih nije onesvestio, počeli su da se grče i uvijaju na zemlji.
Jedan od njih je uspeo da podigne pušku, uperivši je u mesto gde je
Džad stajao, ali je istog trenutka odgurnut još dalje od strane Breta.
Džad je stajao na nogama koliko god je mogao, tresući se i
podrhtavajući kao pokisli zec na cičoj zimi. Onda se sručio; kolenima
je pao na pločnik, pa grudima, i na kraju licem kao da u njemu nije
bilo nijedne kosti. Vrištala sam i probijala se kroz Plave da bih stigla
do njega.
Okrenula sam ga na leđa, ignorišući oštro peckanje statičkog
elektriciteta u prstima. Lice mu je bilo vrelo na dodir, čak i na ovoj
ledenoj kiši. Kada je pao, opao je i napon, a plave varnice elektriciteta
su isparavale poput pare.
Olivijina grupa je izašla sledeća, grabili su kakvo god oružje da su
mogli da dohvate usput, šutirajući vojnike koji su ležali kako bi došli
do njega.
„Olivija!” viknuo je Bret. Podigla sam pogled i videla da on i
ostali istrčavaju odmah za prvom grupom. Zaustavila se, a stopala su

joj proklizala na pločniku dok se okretala. Uhvatio ju je za nadlanicu,
dok joj je prste druge ruke provlačio kroz raščupanu pletenicu.
Prislonio je svoje lice na njeno išarano ožiljcima i poljubio je. Trajalo
je koliko i otkucaj srca. Jasna, glasna poruka.

„Trči sada!” rekao je, pa je odgurnuo prema ostalima.
Borila sam se sa Džadovom previsokom figurom u pokušaju da je
podignem. Bret me je pomerio ramenom u stranu, nije imao strpljenja,
ili očiglednije, vremena za gubljenje na pokušaje da ga probudi iz sna
izazvanog iscrpljenošću. Podigao je Džada na svoja leđa. Džak, koji je
do tada nosio, odbacio je ka drugom Plavom koji ga je pokupio u letu.
„Ovuda!” povikao je.
Trčanje je bilo mnogo gore, mnogo teže nego što sam očekivala.
Iza nas su uz riku oživeli motori aubomobila. Videla sam da još njih
dolazi obližnjim putem, ali su nas samo poslednja dva vozača u koloni
primetili dovoljno rano da mogu da skrenu u polje pre nego što su ušli
na mali aerodrom. Svetla farova su poskakivala dok su džipovi
prelazili preko neravnina. Drveće, doduše, drveće je bilo odmah tu,
gusti niz...
Prsti su mi se sklopili oko zgloba šake i povukli me unazad. Pala
sam gadno, a stopala su mi proklizala na mešavinu blata, mraza i leda.
Pred očima su mi eksplodirale sive tačke kada sam potiljkom udarila o
zemlju.
Žena-vojnik mi je uperila baterijsku lampu u lice; toliko blizu je
prinela da sam morala da ponovo zatvorim oči kako bih izbegla
svetlost. Kolenom mi je pritisla grudi i izbacila mi i ono malo vazduha
iz pluća. Uvijala sam se i šutirala, dok mi se frustrirani vrisak zaglavio
u grlu.
Onda je svetlost izgubila na jačini i ponovo sam mogla da otvorim
oči. Bia je mlada, ali još važnije - bila je besna. Otkačila je narandžasti
predmet sa pojasa i postavila ga direktno ispred mog iica. Vikala je
nešto što nisam mogla da razaznam. Kiša - čula sam samo kišu.
Ispunjavala mi je usta, nos, oči i uši. Narandžasta naprava mi se
ponovo pojavila pred očima, pa nestala novim blicanjem svetla.

Istog trenutka sam znala da joj je sprava pokazala moj dosije. Lice
PSS-ovke je preplavio užas, a oči su polako krenule ponovo ka mom
licu.

Okrenula sam glavu i zarila zube u spaljenu kožu njenog ručnog
zgloba. Vrisnula je, ali sam već uveliko bila u njenoj giavi. Farovi
automobila su prosekli mrak i obasjali oblike koji su trčali ka nama, u
pravcu šume.

„Silazi... s mene!” Ritnula sam se još jednom, sa dovoljnom
silinom da bi čak i instruktor Džonson klimnuo glavom sa
odobravanjem.

PSS-ovka je sletela s mene i zveknula o zemlju. Oči su joj bile
otvorene i prazne, buljiie su u mene. Čekale naređenje.

Nisam se ni trudila da izvučem svoje kandže iz njenog uma. Nije
me bilo briga. Svaki delić tela me je boleo i delovao preteško. Morala
sam da usmerim svu svoju energiju da stignem do drveća, a da ne
padnem, pa još više da bih vukla noge preko sitnog rastinja i leda. Tlo
se podizalo; svako brdo me je sve više razdvajalo od moje grupe.

Potrčala sam. Ili sam probala da potrčim. Radila sam sve što sam
mogla da pobedim izmaglicu koja mi je mračila svest i podrhtavanje
koje je počelo u nogama i polako zahvatalo celo telo sa svakim
sledećim usponom ili padom terena. Mislila sam na Lijama, na Bucka,
na Vidu i Džada. Morali smo da se vratimo i da kažemo ostalima;
morali smo da ih izmestimo za slučaj da su nas vojnici pratili.

„Džad...” mumlala sam, dok su me noge izdavale. Nešto vrelo mi
je skliznulo niz kuk. „Džad... Vida... Bucko... Lijam... Džad..."

Bret ga je poveo, zar ne? Ako je on mogao da se kreće kroz gustu
šumu noseći tog klinca na leđima, mogla sam i ja da hodam. Mogla
sam da se podignem na noge.

Ti si ovo uradila. Gotovi smo. Odvešće nas i nikada ih više nećeš
videti.

Izgovarala sam njihova imena dok mi pluća nisu ostala bez
vazduha. Hodala sam dok me noge nisu izdale. Posmatrala sam
poslednje obrise dece kako nestaju iza vrha brda u gustu, tamnu šumu.

Ne sećam se pada, samo osećaja da sam nekako izgubila polovinu tela
i ostavila je za sobom u zaklonu drveća.

Prevrnula sam se na leđa i rukom pokušavala da napipam pištolj
koga nije bilo za pojasom. Prihvati, priiagodi se, reaguj. Uz bolni
uzdah sam se pridigla uz stablo drveta i sela uspravno. Biću u stanju
da vidim bilo koga ko mi bude prišao. Sada mogu da odmorim malo.

Videla sam nebo kroz gole grane starog drveća oko mene i
posmatrala kako kiša topi oblake, deo po deo, dok nije ostalo ništa
osim guste i lepljive tame.

21

ROĐENA SAM U MRAČNOM SRCU SVIREPE ZIME.

Reči mojih roditelja i bake, ne moje. Ona i tata su voleli da izvuku
tu priču o putu kući iz bolnice koja je prkosila smrti kada ne bih
uspevala da se smirim uveče ili bi mi bilo dosadno i postala nervozna
na porodičnim večerama. Snežna oluja bi upalila svaki put. Prepustila
bih se načinu na koji su reči bile nabijene opasnošću i tome kako su
koristili ruke da pokušaju da dočaraju koliko je sneg napadao. Jedva
da sam održavala korak s pričom; svaki put bih pokušavala da upijem
svaku reč, da ih urežem u svoj um toliko duboko da budem sigurna da
ću ih sanjati kada konačno zaspim. Sada sam umesto toga osećala
samo poražavajući osećaj sramote. Mrzela sam to koliko sam bila
glupa da poverujem da je to što sam preživela tu oluju bilo nešto
posebno. Da sam ikada pomislila da je to neporecivi dokaz da postoji
nešto što treba da doživim i uradim kasnije.

„Nebo je bilo boje pepela”, rekao bi tata, „i otvorilo se istog
trenutka kada smo izašli sa parkinga. Trebalo je da okrenem auto
odmah, ali je tvoja mama želela da dođe kući kod bake. Ona je u tom
trenutku pripremala pravu proslavu dobrodošlice za nas, znaš.”

Vozili su se dokle god je to bilo moguće, tata je sedeo za volanom
u pokušaju da se probije kroz beli zid vejavice, a mama na zadnjem
sedištu sa mnom, vičući da treba da stane pre nego što sletimo sa neke
litice iako ih na tom putu nije bilo. Najviše je voleo da prepričava taj
deo priče - tata je bio jedini koji je mogao da pogodi tačnu notu
mamine piskave zadihanosti kada se nalazila na ivici nervnog sloma.

Farovi automobila nisu uspevali da se izbore sa snegom, ali je i
dalje bilo ljudi koji su pokušavali da se probiju tim delom auto-
puta.Tata je stao u zaustavnu traku, ali je neko iz suprotnog smera
isklizao preko svih traka i zakucao se u prednji deo naših kola. Ne
znam gde su se zaputili ili zašto su brzali naslepo kroz takvu oluju, ali
su nam u potpunosti uništili auto, odguravši nas silinom udara sa
krivine u snežni nanos. Sudar je uništio i motor i akumulator.

Nije bilo mobilnog signala - čak je i radio bio tih. Mama je ovaj
deo uvek pričala napetim glasom, mašta bi i dalje razvijala teorije šta
je moglo da nam se dogodi da je oluja potrajala malo duže. Nas troje
smo sedeli sklupčani na zadnjem sedištu puna tri sata, u pokušaju da
ne paničimo, zbijeni kako bi nam bilo toplije. Ja sam prespavala ceo
događaj.

Mislim da je baka volela tu priču jer je u njoj ona bila heroj.
Naterala je komšije da krenu da nas traže i iskoristila svoj kamionet da
izvuče automobil mojih roditelja nazad na auto-put.

„To ti je život, Pčelice”, rekla mi je mnogo godina kasnije.
„Nekada si ti onaj koji brza u panici, radi previše, ne obraća pažnju i
uništava stvari koje ne bi trebalo. A nekada ti se život samo dogodi i
ne možeš da ga izbegneš. Udari u tebe svom snagom jer želi da vidi od
čega si stvoren.”

Uprkos tome koliko me je priča plašila kada sam bila dete, volela
sam zimu dok sam odrastala; zato što sam uvek znala da će za
nekoliko meseci, nedelja ili dana godišnje doba da se ponovo promeni.
Lako je preživeti i najhladnije dane sa tim saznanjem i toplinom ljudi
koji te okružuju.

Ali ova jeza, koju sam osećala, spuštala se duboko u kosti; bila je
to obamrlost koja nije htela da dozvoli da je otresem. Nije bilo bežanja
od nje.

Zemlja mi se klizala pod leđima,blato se pretvaralo u led, pa me je
onda opet kamenje ubadalo u repnu kost i grebalo duž čitave kičme.
Čula sam kako krcka zaleđeno lišće koje mi je prolazilo pored ušiju i
osetila oštro cimanje kada mi se kosa zakačila za nešto. Pokušala sam

rukom da se uhvatim za koren koji je prolazio pored mene, da se
usidrim u ovoj reci zemlje i blata, ali sam se suviše brzo kretala.
Videla sam i kroz zatvorene kapke da je sunce sijalo blistavocrvenom
bojom, probijalo se kroz pulsirajući bol u mojoj lobanji. Nisam mogla
da osetim desnu nogu - zapravo nisam bila u stanju da osetim bilo šta
u desnoj strani tela. Tek kada se svetlo povuklo i kada sam uspela da
otvorim oči, mozak je konačno shvatio da se ja krećem, a ne zemlja.

Nebo nada mnom je bilo plavo tu i tamo prošarano belim oblacima
kao zakrpama. Mogla sam da ga vidim kroz gole, sive grane drveća.
Skupila sam obrve kada sam osetila oštri miris neokupanih tela. Začuo
se uzdah izazvan teškim naporom dok mi je velika, gruba površina
prolazila ispod leđa. Zatim je zemlja bila glatka, sam prelaz i pad je
došao brzo, bez upozorenja, kao ono prvo poniranje aviona koji se
spušta. Stomak mi se prevrnuo, a oči spustile dole.

Čovek je nosio tamnocrvenu perjanu jaknu, nošenu i habanu
decenijama. Porub na kuku mu je bio rašiven, a belo punjenje je
tražilo način da izađe napolje. Farmerke su mu bile pretesne.
Protestovale su svaki put kada bi se okrenuo da me bolje uhvati za
nogu.

„N-nemoj...” ponestalo mi je glasa. Pokušala sam da podignem
drugu nogu i šutnem ruku kojom me je držao, ali udovi nisu
odgovarali na komandu.

Čovek je sigurno osetio da se naprežem, pošto je bacio pogled
preko ramena. „Budna si?”

Videla sam dvojicu, pa trojicu, a onda četvoricu. Skoncentriši se,
naredila sam sebi. Izgledao je preteće kao prosečan Deda Mraz u
tržnom centru - imao je dugu i nejednaku bradu, ali je stomačina bila
tu. Tata je imao običaj da mi čita knjige koje su pričale o sjaju u Deda
Mrazovim očima i njegovim rumenim obrazima. Pa, ovom su se oči
caklile, i te kako. Mogla sam da vidim dolare u njima.

„Pokušaj nešto i slomiću ti taj vratić. Jesi li me čula?” Pomeri se.
Pokušala sam da podignem kukove. Instruktor Džonson me je učio
kako da se izvučem iz ovakvih situacija, bezbroj puta. Pokušala sam

da napipam kamen kojim bih mogla da naciljam ono meko mesto gde
se lobanja spajala s vratom, ili švajcarski nož koji mi više nije bio
sakriven u čizmi. Moje telo nije reagovalo. Udarila sam glavom, ali ne
baš toliko jako, zar ne? Prethodne noći sam se sećala kao kroz maglu.
Jako dugo smo hodali, Džad je resetovao alarm, sećala sam se svih
onih kutija i sanduka iscrtanih zastavama i čudnim jezicima. I Noksa.
Noks je bio tamo, zar ne?

Glavobolja mi je ponovo eksplodirala iza očiju, pa sam zažmurila
jako. Sunce je sijalo, pa zašto mi je onda bilo toliko hladno?

„Ovde imamo nekoga ko će biti super zainteresovan da te
upozna”, nastavio je. „Jutros su dolazili da njuškaju i da se raspituju
da li smo ili nismo videli neku decu. Kaže da je bila velika racija kod
aerodroma, ali da ih se par možda izvuklo. A onda sam pomislio, Džo
Hidl, ovaj čovek je možda lud, a možda je u pravu. Pa sam krenuo u
lov, kao i uvek, i vidi šta sam našao!”

Spustila sam kukove u pokušaju da stvorim što je moguće veći
otpor dok smo silazili niz naredno brdo. Možda nisam mogla da se
branim, ali nisam planirala ni da mu olakšam.

„Šta”, rekao je, uvrćući mi zglob pod neprirodnim uglom, „sam
upravo rekao?”

Koristila sam ono malo snage što sam imala da izvijem vrat
unapred dok smo se spuštali niz poslednje brdo. Šatori, bilo ih je više
nego što sam videla nazad u skladištu. Većina njih je bila bela ili
ispisana rečima VLASNIŠTVO AMERIČKE VOJSKE. Nagli nalet
užasa mi je proleteo kroz telo, inspirisao je jedan solidan udarac u
zadnji deo čovekovog kolena. Bol koji sam osetila duž čitave strane
tela nije bio ništa u poređenju sa onim kada me je šutnuo iz sve snage
u rebra.

Ćutke sam nastavila dalje jer nisam mogla drugačije. I ono malo
energije što sam imala kao da je iscurilo iz mene, gotovo da sam
mogla da zamislim kako ostavlja trag za mnom poput fleke od krvi.

„Sandra!” vikao je čovek. „Sendi, je 1’ onaj čovek i dalje tu?” Oko
nas su bila stopala i lica od trenutka kada smo ušli u niz šatora. Mirisi

su navirali u talasima - dimljeno meso, prljav veš, ustajala voda.
Napolju je oko ulaza u šatore bilo blato, ali je unutra bilo tepiha,
sveća, gomila starih dušeka i posteljina.

„Džo, je l’ to...?” neko je progovorio.
„Odbij, Ava”, upozorio je Džo. ,Ja sam je našao. Sandra!”
„Samo što je otišao”, začuo se glas druge žene; akcenat joj je bio
tako jak da sam je jedva razumela. „Idem da vidim da li mu je
kamionet i dalje parkiran uz auto-put. Ti - ti je samo zadrži tu.”
Dukserica mi se zgužvala na leđima onako natopljena, osećala sam
da se sluzavo blato na njoj polako ledi. Nešto - neko - mi je dodirnuo
levu ruku spoljnom stranom stopala. „Je 1’ ona... Je l’ to ono dete...”
Rumeno lice sredovečne žene se nadvilo nad mojim. Skinula je
jednu od svojih rasparenih rukavica i stavila nadlanicu na moje čelo.
Džo je zarežao na nju, nateravši je da ustukne. Oči su mi se same
sklapale, a kada sam se naterala da ih ponovo otvorim, na mestu
njenog lica je stajalo neko drugo. Bila je to galerija neobuzdanih
emocija. Portreti izmoreni strahom, pejzaži satkani od tuge, minijature
znatiželje. Ponovo sam pokušala da se pomerim, ali nisam mogla da se
oslobodim stiska neverovatne glavobolje.
„Ona se trese”, rekao je jedan od ljudi. Videla sam njegove
požutele Najk patike, ne njegovo lice. „Daj da joj donesem ćebe.”
„Je l’ bolesna? Tako je bleda!” ovog puta je to bio ženski glas.
„Bože, sigurno nema više od šesnaest godina - pogledaj je, Džo.
Predaćeš je onom čoveku?”
Zanimljiva stvar o pištoljima - obično su kao štap za priču koji je
moja učiteljica imala običaj da pusti okolo tokom časa. Ko god da ga
drži je jedini kome je dozvoljeno da priča. „Bež’te nazad u svoje
proklete šatore.” Džoov pištolj je bio svetlucavi srebrni revolver, a
niko od prisutnih nije bio voljan da proveri koliko je metaka ostalo u
buren-cetu.
Žena - Sandra - je uzviknula, „Evo ga! Evo ga!” a vetar je nosio
reči pravo ka nama. Usledio je prepoznatljivi zvuk motora automobila,
režanje visokih obrtaja je bilo sve glasnije i glasnije dok se vozio oko

utonulog zemljišta na kome je bio postavljen ovaj grad od šatora.
Oblizala sam ispucala usta, u pokušaju da udahnem duboko, ali

jednostavno nisam mogla. Ovaj čovek, ko god bio u pitanju, je bio kao
kamen bačen u mirno jezero. Čak su se i ljudi koji su postavijali
pitanja Džou razbežali. Vratili su mi nogu na zemlju. Krv je pojurila
nazad u nju, a ja sam imala osećaj kao da se puni staklom.

„A moje pare?" čula sarn Džoa kako govori. „Hoću da znam kako
će Grej da mi plati za ovo. Pošto jebeno prstom nije mrdnuo kada mi
je reka uzela sve što sam imao!”

„Tvoje ime ide u sistem tragača. Oni će te naći. Ja samo vršim
transport. Drži je tu, hoćeš li?”

U trenutku se raščistila magla u kojoj su mi misli lutale. Stopalo
mi se spustilo na zglob šake, postaravši se da me prikuje za zemlju.

„Ne!” reč se zaglavila u grlu, dok sam pogledom pretraživala šator
u potrazi za licem na kome ću videti sažaljenje ili neodlučnost - bilo
čijim licem, samo ne Roba Medouza.

Posmatrali su nas. Svi oni, svaka osoba u gradu šatora. Njihova
napetost se probijala kroz vazduh i kovitlala mi misli. Ali njihovo
ćutanje - ono je bilo zaglušujuće.

Znala sam da će sve postati stvarnost ako otvorim oči, a on je
insistirao na tome. Rukom je uhvatio ono što je ostalo od mog
konjskog repa, stegao ga i povukao unazad kako bi imao bolji pogled
na moje lice. Smejao se.

„Zdravo, Dragulju”, režao je Rob. „Dugo se nismo videli.” Reč ne
mi je ostala na usnama.

„Izvoli.” Rob je odsutno gurnuo tablet čoveku u ruke. „Upiši svoje
ime i broj socijalnog osiguranja - nagrada se deli u razmeri šezdeset-
četrdeset.”

„Šezdeset-čečetrdeset!” Džo je zamuckivao. „To je... gospode
bože... Je 1’ ta brojka tačna?”

„Koliko?” Neko je doviknuo. „Ne zaboravi da sam ti dozvolio da
koristiš moju pušku - duguješ mi za sledovanja od prošlog meseca!”

„Drži je!” zarežao je Rob. „Moram pravilno da je vežem!” Skupili

su mi ruke koje su ostale u tom položaju, stisnute metalnom umesto
plastičnom vezicom. Čula sam zveckanje lanca i osetila kako mi
podiže glavu, pa osetila miris kože.

Vrištala sam. Bio je to hrapavi, gadni zvuk koji mi je dokrajčio
grlo. „Ne”, preklinjala sam, mlatarala glavom okolo i izvijala vrat da
bih se izvukla. Robova kolena su se spustila na moj grudni koš, a
sledeći izdah je bio samo jecaj.

„O, da, sećaš se ovoga, zar ne?”
„Ne!” ridala sam. „Molim te...”
Na kraju je ispalo da sva moja obuka ništa nije značila. Mogla sam
da se izvijam, da plačem i da pokušam da vrištim, ali sam osećala kao
da mi se grudni koš urušava. Čitav svet se rušio, slamao i rastvarao
lica svih koji su stajali i posmatrali. Rob je stavio debele gumene
rukavice pre nego što mi je navukao brnjicu preko usta i zategao kaiš
iza moje glave, a ja sam ponovo bila ona mala devojčica. Bila sam
čudovište iz priče.
Dah mi je bio vruć. Vreo. Džo je dodao tablet Robu i udaljio se
nekoliko koraka. Pogledao je u sedu ženu sa svoje desne strane i
rekao, „Bože, da sam znao... ne bih ni pipnuo to čudo.” Rob se savio i
pokušao da me podigne iz blata tako što je povukao lanac koji je
povezivao lisice i brnjicu. Uspela sam da kleknem, ostatak tela i dalje
nije funkcionisao. Opsovao je sočno i zgađeno frknuo, pa me podigao
i nosio ispod miške, ostavivši da mi se stopala vuku i odskaču od
zemlje. Izvila sam se unazad, u pokušaju da glavom udarim u njegovu
mišićavu ruku, ali ga je to samo nateralo da se zakikoće.
„Ne razumem uvek svet najbolje”, rekao je. „Ali nekada ume baš
da me počasti. Izraz na tvom licu kada si me videla - pravo da ti
kažem, to je bilo nešto posebno.”
Uvijala sam se dok me je ubacivao na zadnje sedište svog starog
crvenog džipa.
„Znao sam da samo treba da posmatram mrežu tragača i da ćeš
negde nešto da zajebeš. Da će mi se ukazati prilika da te lično pitam
za razloge zašto si pobegla sa misije - i kakve veze Kol i Kejt imaju sa

tim. Hteo sam da ja budem taj koji će te pokupiti, da te odvedem
direktno nazad u tvoj mali logor i gledam kako te uvlače unutra.”

Vrištala sam u kožu koja mi je prekrivala usta i šutirala naslon
sedišta.

„Ti i ja?” rekao je, izvukavši dugačku plastičnu vrpcu iz ranca koji
je nosio kako bi mi vezao noge. Pokušala sam da ga šutnem, ali sam
zauzvrat dobila samo još smeha. „Ti i ja ćemo se baš lepo provesti na
našem putu nazad u Zapadnu Virdžiniju. Neću čak ni da tražim
nagradu.”

Zalupio mi je vrata u lice, konačno me zaklonivši od pogleda
grupe odraslih koji su stajali u liniji ispred svojih domova i posmatrali.
Automobil se zaljuljao kada je otvorio vozačeva vrata i seo u kola.

„Zanima te zašto sam ubio one klince, kučko?” doviknuo mi je.
„Nisu bili borci. Niko od vas nije borac, ali je sva moć u vašim
rukama ovih dana u Savezu. Imate pravo da pregazite naša naređenja,
da odlučujete o misijama, da od Olbana pravite beskorisnu vreću
cvrkutavih govana. Ne shvatate šta ovaj svet mora da bude ako
planiramo da preživimo sve ovo. Čak i ovi tragači, ni oni ne shvataju
da ovoj zemlji više vredite mrtvi nego živi.”

Rob je vozio brzo uprkos tome što se džip tresao i slušao ZZ
jebeni Top najglasnije što je stereo u kolima mogao da izgura.
Doviknuo mi je da mu se smučilo da sluša kako slinim i ridam. Kakva
slučajnost. I meni se baš smučilo da slušam „La Grandž” i udišem
miris izduvnih gasova.

Pokušala sam sve što mi je palo na pamet kako bih ski-nula
brnjicu, ali kopča na potiljku nije htela ni da mrdne. Stegao je do
granice bola i, sudeći po zvuku koji je ispuštala, dodatno je učvrstio
plastičnom vezicom. Zastenjala sam i nastavila da se migoljim kako
bih dohvatila čizmu.

Osetila sam da me nešto zateže u donjem delu leđa, pa zatim da se
cepa. Zagrizla sam usnu, ignorišući topli nalet tečnosti koja mi je
natapala majicu i farmerke.

Majkl. Zaboravila sam na to da me je zaskočio. Nije ni čudo što
sam se osećala kao da me je pregazio kamion. Videla sam sečivo - bilo
je malo, ne veće od onog na mom švajcarskom nožu. Morala sam da
se probijem kroz bol - da iskoristim nalet adrenalina kako se ne bih
opet onesvestila.

Prostor je bio uzak i gotovo nemoguć za rad, ali sam umela da
budem sitna kada sam to želela. Skliznula sam prstima ispod pertli u
usku kožu. Sklupčala sam se oko kolena da bih lakše mogla da ga
dohvatim pre nego što sam se setila da nemam šta - nisam ni dobila
svoj švajcarski nož nazad. Nisam uspela da ga pronađem među
zalihama. Progutala sam knedlu. U redu je. U redu je. Nemoj da
paničiš - ali ipak jesam. Mogla sam da osetim kako mi se nadima u
grudima i znala sam da će me ugušiti ako se otme kontroli. Dobro si.

Pesma je konačno - feonačno - utihnula.
„Pripreme za samit Jedinstva su u toku”, začuo se jezivo mirni
glas predsednika Greja. „Radujem se tome što ću sesti za sto sa ovim
ljudima, mnoge od njih izuzetno poštujem, i...”
Rob je jednim udarcem isključio radio. „Smešno je, zar ne?”
doviknuo je preko ramena. „Da je predsednik odjednom mnogo veći
revolucionar od Olbana? Da hoće nešto novo?”
Da, htela sam da kažem, urnebesno. Čovek je imao tu nesreću da
upravlja organizacijom kojoj je vremenom izrasla još jedna glava, sa
mnogo oštrijim zubima.
„Olbanu je čitava večnost bila potrebna da shvati kakvu je grešku
napravio kada vas je doveo, ali je i dalje slao vas seronje da obavljate
poslove koje je svako od nas mogao da uradi. Neka mu njegova
prošlost, ali neće on da menja moju budućnost.”
Gledala sam okolo, u potrazi za nečim dovoljno oštrim da preseče
vezice oko mojih zglobova.
„A Konorova... ona je samo želela da vam bude dadilja, ali
nemamo vremena za takve gluposti. Nema mesta za vas, ovde ili bilo
gde drugde. Jedino dobro mesto za vas je u tim logorima ili u zemlji sa
ostalima. Jesi li me čula?” Uveliko je vikao. „Ne treba mi opravdanje

za ono što sam uradio. Priključio sam se kako bismo skinuli Greja, ne
da bih se igrao srećne porodice sa čovekom koji je toliko jebeno
prestravljen da ne sme da izađe napolje. On misli da sam se priključio
zbog vas? Želi da zna zašto ne možemo da vas poštujemo? Ali nam ne
dozvoljava da vas koristimo za jednu jedinu stvar za koju ste dobri?”

Da umiremo za ljude kao što je on, palo mi je na pamet, na to
misli.

„Uradio sam šta je trebalo da uradim, i opet bih. Uradiću to
svakom prokletom detetu u Savezu dok se ne budu opametili, a
počeću sa tvojim timom.”

Bes me je obuzeo, začinjen gađenjem.
Saberi se, rekla sam sebi. On ne zna. Nisam morala da ga
dodirnem. Rob je mogao da me ućutka, ali nije imao kontrolu nad
mojim umom.
„Šta bi Džad mogao da uradi sa električnom ogradom u tvom
starom domu, Rubi?” pitao se naglas. „Šta bi čuvari uradili Vidi kada
bi primetili koliko je lepa, i kako je građena za devojku svojih
godina? A Niko - on je bar laka meta, zar ne?”
Zatvorila sam oči. Naterala sam sebe da se opustim, da se setim da
sam tu, u tom trenutku, kao i uvek, ja bila predator.To je Klensi mislio
kada je tvrdio da nikada neću moći da kontrolišem svoje sposobnosti
jer sam suviše uplašena šta bih mogla da postanem. Nisam bila u
stanju ranije da to uradim - ne zato što nisam želela ili pokušavala, već
zato što nisam mogla da dozvolim sebi da ne želim da kontrolišem gde
bi me sposobnosti odvele.
Nisam morala da dodirnem Mejsona ili Noksa da bih skliznula u
njihove umove. Nisam ni probala uplašeno da kontrolišem svoje
sposobnosti, i zauzvrat su mi dale ono što mi je bilo potrebno.
Sve što sam sada želela je bilo da izađem iz ovog prokletog auta.
Želela sam da pokažem Robu koliko je užasna, užasna odluka bila da
pođe za mnom. Da preti ljudima do kojih mi je stalo.
Polako sam shvatala da, kada sam jednom već bila u nečijem umu,
staza za povratak tamo deluje mnogo prohodnije, lakša nego prošli

put. Sve što je sada trebalo da uradim je da usmerim želju koja mi je
gorela u grudima i zamislim Robovo lice, i nevidljive ruke su se mirno
rasplele i uvijale ispod sedišta koja su nas razdvajala poput pramenova
dima. Zgrabila sam ga i upala u njegov um graciozno i mirno kao
sidro u vodu.

Prošli put su mi se njegova somotska sećanja sporo prikazivala,
šireći se polako svakim sledećim korakom. Sada su prskala kao bare
vrelog katrana koje se nadimaju, zbrkani nered sastavljen od lica,
brojeva, ruku i pištolja.

Setila sam se kako su ona deca izgledala - nisam morala da
zamišljam detalje. Samo je trebalo da mu ubacim u glavu sliku njih
dvoje kako sede u kolima sa njim. Devojka je sedela pored njega na
prednjem sedištu, a dečak je bio iza nje.

„Šta... Šta kog...?”
Sledeća slika koju sam mu na silu gurnula pred oči bila je
devojčica koja gleda u njega, baš onog trenutka kada je povukao
obarač. Automobil se zaneo ulevo, pa udesno, a Rob počeo da psuje.
Sada sam se skoncentrisala na dečaka, oboma nam se pred očima
pojavila njegova slika.
Još.
Ovo i dalje nije bilo dovoljno, ne za njega. Ubicu, koljača,
životinju - nekoga ko je na bolestan način uživao u lovu, ali još više
voleo da raspori plen i izvadi mu creva. Videla sam njegovo lice te
noći kada je ubio tu decu. Zadovoljni smešak, obojen glađu koju do
sada nisam razumela. Još.
Šta bi uradio Džadu ako bih mu dozvolila? Da li bi ga upucao kao
ostale? Prerezao mu grlo? Gušio ga tim ručerdama dok, konačno, ne bi
video da je iz njega istisnuo i poslednju iskru života?
Naterala sam devojčicu u njegovim mislima da ispruži ruku ka
njemu, i video je ceo događaj od početka, kao i ja. Način na koji joj je
desna očna duplja naprsla dok je metak prolazio kroz nju. Krv je
isprskala njegovo lice i šoferšajbnu, halucinacija je bila toliko užasno
jaka da se džip zaneo na putu i čula sam da je uključio brisače.

„Prestani!” urlao je. „Prokletnice, prestani!”
Zamislila sam kako devojka pruža ruku ka njemu, pa prelazi
prstima preko njegove ruke i, zato što mu je njegov um rekao da je to
osetio, delovalo mu je stvarno. Automobil se još jednom žestoko
cimnuo ulevo dok je pokušavao da se izmakne od nje. Još.
Ubio je tu decu, ali to nije bilo sve. Prvo, oslobodio ih je iz logora
u kom su bili. Dao im je nadu da će biti slobodni, da će jednog dana
ponovo videti svoje porodice. Uzeo je njihove snove i zdrobio ih.
„Znam šta radiš!” režao je. „Znam da si to ti!”
Nalet zadovoljstva me je preplavio sa njegovim prvim hrapavim
uzdahom. Poslala sam dečaka da ispuzi iza zadnjeg sedišta, preko
naslona za ruke i da obmota svoje ruke oko Robovog vrata. Razmrljao
je krv po Robovoj košulji, pa počeo da trlja lice o nju. Rob je morao
da oseti njeno toplo pulsiranje, da oseti lepljivu, plamteću tečnost koja
se nikada neće isprati sa odeće koju nosi, kožu da ne pominjem. Dečak
i devojčica su počeli da cmizdre, da vrište i da ga udaraju - u tu
razornu sliku sam slila svaku kap svog besa i straha.
Pucanj sa vozačevog sedišta je razneo suvozačev prozor; Rob je
pokušao da isprazni ceo šaržer u devojčicu koja je sedela tamo, ali
sam je sa svakim pucnjem još malo približila, dok joj ruka nije stajala
na pištolju, na njegovoj ruci, i dok je nije okrenula nazad ka njegovim
grudima.
Mogu da to okončam ovako, pomislila sam, da strada od
sopstvene ruke. To bi bilo ispravno. Imala sam moć da ga kaznim
sada. Ne čovek sa pištoljem, ne obučeni ubica, ni vojnici, čak ni
stražari koji su šetali duž električne ograde Tarmonda. Ja. Pomisao je
bila dovoljna da osetim nalet naelektrisane krvi kroz vene; više nisam
osećala bol u leđima ili glavi. Osetila sam se lakom i moćnom, lebdela
sam slobodno. Mogla sam da ga nateram da sam okonča svoj život,
jednim metkom u srce. Ista ona ruka i isto ono srce koji su uništili
toliko života i doveli me do ovoga - do ovog stanja i neizdrživog bola.
Do toga da ležim ovde vezana kao životinja.
On je bio životinja. Glupi siledžija, kao što je i Noks bio. Bio im je

potreban neko ko će ih dresirati, ko će donositi odluke umesto njih,
kako bi se postarao da više nikada nikoga neće moći da povrede.

„Prestani - prestani”, jecao je, zvučeći i sam kao malo dete.
„Molim te, Bože, molim te...”

Namirisala sam užas koji je osećao, curio je iz svake njegove pore,
i slatki miris znoja i dahtavi zadah koji je nadjačavao čak i miris kože
brnjice. Nos mi je goreo od te mešavine dok sam pojačavala svoj
stisak nad njim, približavajući mu devojčicu dok njena bleda, sablasna
ruka nije počela da ga mazi po licu, crtajući dečje šare u zamišljenoj
krvi.

Moramo da ih koristimo kako bismo držali ostale tamo gde im je
mesto.

„Ti si... ti si čudovište”, Rob se gušio sopstvenim rečima. „Svi vi
ćete da nas uništite, sve ćete da uništite, prokletnici, prokletnici,
prokletnici!”

Eksplozija buke i pokreta je zaljuljala zadnji deo automobila i
odbacila me na naslon sedišta. Za njom je usledila još jedna i vrteli
smo se, urteli, i vrteli dok se konačno nismo zaustavili.

Silina udara je raznela zadnje prozore i zasula me staklom. Čula
sam Robov poslednji vrisak, za kojim su usledili jak udarac i krckanje
metala kada se prednji deo auta zakucao u čestar pored puta.

Zabila sam se u naslon prednjih sedišta, zamalo pregrizavši jezik.
Udarac u čelo mi je izbio svaku misao iz glave, ostavivši samo
zaslepljujuću belinu. Slike dečaka i devojčice su nestale pred mojim
očima. Oni su nestali, Robovo lice je nestalo, bila sam sama tu - samo
ja i ono što sam uradila.

O bože. Pokušala sam da udahnem kroz brnjicu, ali u poslednjih
nekoliko trenutaka se stezala, stezala i stezala dok su mi u glavi
odjekivali vrisci. Udarila sam licem o tepih, prvi jecaj je polako izbio
na površinu kao da je neko posegao i iščupao ga iz mog grla. O bože,
o bože, o bože.

Klensi bi bio toliko ponosan na mene. Način na koji sam koristila
onu decu, manipulisala tim sećanjima i napadala Robov um dok se

nije raspao. Klensi bi me pogledao u oči i u njima video svoj odraz.
Moramo da ih koristimo kako bismo držali ostale tamo gde im je

mesto.
Osetila sam kao da ću se ispovraćati. Žuč mi se pela uz grlo do

usta dok nije počela da me guši. Želela sam da mi bude muka, želela
sam da to crnilo izbacim iz sebe; trebao mi je vazduh, trebalo mi je da
pobegnem od Roba, od svega ovoga, od onoga u šta me je pretvorio i
šta sam uradila.

Čudovište, čudovište, čudovište, čudovište, čudovište. Udarala sam
nogom o vrata gepeka iznova i iznova dok plastika nije počela da
puca. Gde je bio Rob? Zašto ništa nije govorio?

Začula se škripa kočnica i glasno lupanje vratima. Samo sam
nastavila da šutiram još jače, postojano bam, bam, bam u ritmu neke
stare rokenrol pesme, kao pucnji koji odjekuju u noći.

I dalje sam jecala kada su se vrata konačno otvorila. Otkotrljala
sam se napolje, udarivši licem u prašinu uz bolni krik. Čak me je i na
svežem vazduhu brnjica gušila, a nije spadala; nikada neću uspeti da je
skinem...

„Naporan dan, devojčice?”
Vida je stajala iznad mene, bacajući senku na zemlju u blizini mog
lica.
Borila sam se koliko god sam mogla da skinem prokletu masku sa
lica, sa ukusom kože i slanih suza u ustima. Znala sam da
hiperventiliram, ali nisam uspevala da iskontrolišem nalet panike koji
je nastupio kada se džip slupao. Nisam želela da me vidi ovakvu.
Nisam želela da me bilo ko od njih vidi ovakvu. Molim te, idi; molim
te me ostaui na miru. Ne mogu da budem u vašoj blizini, molim vas,
molim vas, molim vas, samo me ostavite ovde...
„Rubi”, rekla je, okrenuvši me. „Okej, okej, Rubi... Samo me pusti
da je skinem...”
Nožem je presekla plastične vrpce oko zglobova šake, ali sam
osetila kako su joj se prsti spetljali dok je pokušavala da odveže
brnjicu. Urlala sam na nju, preklinjala, Ostavi me! Ostavi me! Ostavi

me! ali sve što je izlazilo je bio najobičniji tihi jauk.
„Sranje!” morala je da koristi nož da iseče kožu. Popuštala je pod

njenim pažljivim prstima, jedan remen, pa onda još jedan, a onda sam
mogla da osetim vazduh u ustima, hladan vazduh ukusa izduvnih
gasova.

„Ne”, plakala sam, „ne mogu... moraš da... moraš da...”
„Vida!” Džad je zvučao jako daleko. ,Je 1’ ona dobro?”
Vid mi je na trenutke nestajao pa se vraćao iz penušavog mora
sivila. Nastupila je hladnoća, klizila mi je niz udove kao zmija, pa se
uvijala čvrsto oko mojih grudi dok sam pokušavala da udahnem.
Začuli su se koraci na asfaltu zaustavne trake. Sada su me držale neke
druge ruke, i neko novo lice je lebdelo iznad mog. „Proveri ga!”
Naređivao je Bucko.
„Oh, sa zadovoljstvom”, zarežala je Vida, obilazeći oko džipa.
„Možeš li da ustaneš?” Buckovo lice je sada stajalo direktno
naspram mog, a rukama je pritiskao moje obraze. „Je 1’ te boli?
Možeš li da govoriš?”
Pokušala sam da se odgurnem od njega, dok sam pokušavala da
iskašljem gorki ukus od kog mi je zadnji deo grla goreo.
„Rubi, pobogu.” Bucko me je zgrabio za ramena i čvrsto me držao
u mestu. Glas mu je bio hrapav. „Dobro si. Jesi, obećavam. Ovde smo,
okej? Udahni duboko. Pogledaj me. Samo me pogledaj - sve je u
redu.”
Pritisla sam čelo uz asfalt, pokušavala sam da izgovorim neke reči,
da ih upozorim. Vid mi se ponovo sužavao, a glava me je bolela kao
da mi je neko otvorio potiljak. Zarila sam nokte u asfalt, kao da sam
mogla da iskopam rupu dovoljno veliku da se zakopam u nju. Čula
sam glasove, vikali su blizu i daleko, ali sam čula i Klensija, njegov
svilenkasti glas mi je šaputao u uvo: Sada si moja.
„I?” pitao je Bucko. Pogledom sam potražila Vidino lice, koje je
bilo nezdravo sivo. Prešla je nadlanicom preko usta.
Zajedno su me podigli sa zemlje, pa me je Vida gotovo prebacila
preko ramena. „Možeš li da joj skineš lisice?” pitala je Bucka. Lanac