Donato Karizi - Šaptač

DONATO KARIZI

Šaptač

Naziv originala:
Donato Carrisi IL SUGGERITORE

Prevela Kristina Lozo

Zatvor u ***** Zatvorska jedinica br. 45
Izveštaj direktora dr Alfonsa Berendžera

23. novembar t. g.
Kancelariji Javnog tužioca Dž. B. Marina

Predmet: POVERLJIVO

Poštovani gospodine Marin,

Pišem vam kako bih prijavio neobičan slučaj jednog
zatvorenika.
Lice o kome je reč zavedeno je pod brojem RK-357/9.
Odavno mu se već obraćamo samo na ovaj način, zato što
nikada nije hteo da nam da lične podatke.
Policija ga je pritvorila 22. oktobra. Našli su ga tokom noći
kako - sam i bez odeće - luta seoskim putem u regiji *****.
Poređenjem otisaka prstiju sa onima u arhivi isključili smo
njegovu umešanost u ranijim krivičnim delima ili nerešenim
zločinima. Ipak, pošto je nekoliko puta odbio da otkrije svoj
identitet, čak i pred sudijom, osuđen je na četiri meseca i
osamnaest dana zatvora.

Od trenutka kada je pritvoren, zatvorenik RK-357/9 uvek je
bio disciplinovan i poštovao pravilnik zatvora. Pored toga,
osoba je samotne prirode i nije sklon druženju.
Možda zbog toga niko nije primetio njegovo neuobičajeno
ponašanje, već je to tek skoro zapazio jedan od naših
stražara.
Zatvorenik RK-357/9 čisti i briše krpom svaki predmet koji
dodirne, prikuplja svaku dlaku sa tela i glave koje
svakodnevno gubi, glanca do savršenstva pribor za jelo i
vece šolju svaki put kad ih koristi.
Dakle, imamo slučaj nekoga ko ima maniju čišćenja ili, što

je verovatnije, nekoga ko po svaku cenu želi da izbegne da
ostavi organski materijal".
Shodno tome, gajimo ozbiljne sumnje da je zatvorenik RK-
357/9 počinio izuzetno teško krivično delo i da želi da nas
spreči da uzmemo njegov DNK kako bismo ga
identifikovali.

Sve do danas lice je delilo ćeliju sa još jednim
zatvorenikom, što mu je sigurno pogodovalo da pomeša
biološke tragove. Ali, obaveštavam vas da smo mu, kao
prvu meru, uskratili takvu mogućnost, stavljajući ga u
samicu.
Sve gore izloženo prijavljujem vašoj kancelariji radi
pokretanja odgovarajuće istrage i kako biste, ako bude bilo
neophodno, tražili hitnu meru suda kojom će zatvorenik RK-
357/9 biti primoran da da uzorak DNK.
Sve ovo navodim imajući u vidu i činjenicu da će za tačno
109 dana (12. marta) zatvorenik završiti izdržavanje kazne.

S poštovanjem,
Direktor Dr Alfons Berendžer

1

Mesto u blizini V.
5. februar

Nosio ga je veliki noćni leptir, krećući se napamet kroz noć.
Vibrirao je svojim prašnjavim krilima, izbegavajući planine koje su
vrebale kao iz zasede, mirne poput uspavanih džinova oslonjenih
rame o rame.

Iznad njih, nebo kao od somota. Ispod, šuma. Izuzetno gusta.
Pilot se okrenu prema putniku i pokaza pred sobom ogromnu
belu rupu na zemlji sličnu sjajnom grotlu vulkana.
Helikopter skrete u tom pravcu.
Posle sedam minuta spustiše se na stazu kraj glavnog puta. Ulica
je bila zatvorena i policija je čuvala celo područje. Jedan muškarac
u plavom odelu otišao je po putnika čak ispod propelera, jedva
zadržavajući uzvitlanu kravatu.
„Dobro došli, doktore, čekali smo vas", reče glasno kako bi
nadjačao buku motora.
Goran Gavila ne odgovori.
Specijalni agent Stern nastavi: „Dođite, objasniću vam usput."
Kretoše neravnim putem, ostavljajući iza sebe buku helikoptera
koji se ponovo uzdizao, kao da ga je usisalo tamnoplavo nebo.
Magla se spuštala kao pokrov, otkrivajući obrise brda.
Unaokolo, mirisi šume, pomešani i ublaženi vlagom noći koja se
pela uz odeću i hladna milela po koži.
„Nije bilo jednostavno, verujte: morate sami da vidite."
Agent Stern je išao nekoliko koraka ispred Gorana i krčio put
rukama među grmljem, a u međuvremenu mu je pričao ne
gledajući ga.
„Sve je počelo jutros, oko jedanaest. Dva dečaka prolaze stazom
sa svojim psom. Ulaze u šumu, penju se na brdo i izbijaju na čistinu.
Pas je labrador i, znate, oni vole da kopaju... Naime, životinja je
skoro poludela, jer je nanjušila nešto. Kopa rupu. I pojavljuje se

prva."
Goran se trudio da drž i korak dok su ulazili u sve guš ć e rastinje

duž padine koja je postajala sve strmija. Primeti da su Sternu
pantalone pocepane u visini kolena, znak da je te noći više puta
prošao ovuda.

„Naravno, dečaci odmah beže i obaveštavaju lokalnu policiju",
nastavi agent. „Oni stižu, vrše uviđaj, pregledaju okolinu, traže
indicije. Ukratko: rutinski posao.

Posle se neko setio da kopa još malo, da vidi da li ima još
nešto... i pojavljuje se druga! U tom trenutku su pozvali nas: ovde
smo još od tri sata. Još uvek ne znamo šta se sve nalazi ispod. Evo,
stigli smo..."

Pred njima se otvori mala čistina osvetljena prenosnim
re lektorima - sjajno grotlo vulkana. Odjednom nestadoše mirisi
šume i ovu dvojicu zapahnu karakterističan neprijatan, kiseo miris.
Goran podiže glavu, puštajući da ga obuzme. „Fenol", reče za sebe.

I ugleda.
Male grobnice postavljene ukrug. Tridesetak ljudi u belim
kombinezonima kopali su pod tim halogenim i marsovskim
svetlima, imali su lopatice i č etkice kako bi paž ljivo uklonili zemlju.
Jedni su tražili po travi, drugi su fotogra isali i popisivali svaku
stvar koju nađu. Kretali su se usporeno. Njihovi pokreti su bili
precizni, odmereni, hipnotički, obavijeni nekom svetom tišinom
koju je povremeno narušavalo sevanje bliceva.
Goran prepozna specijalne agente Saru Rozu i Klausa Borisa.
Bio je tu i Roš, glavni inspektor, koji ga prepozna i odmah se
krupnim koracima uputi prema njemu. Pre nego što je stigao da
nešto kaže, doktor ga preduhitri pitanjem.
„Koliko ih je?"
„Pet. Svaka je dugačka pedeset centimetara, široka dvadeset i
još pedeset duboka... Sta misliš, šta se sahranjuje u takvim
rupama?" U svim rupama isto. Ista stvar. Kriminolog ga je gledao
netremice, iščekujući. Stiže i odgovor: „Leva ruka."
Goran skrete pogled prema ljudima u belim kombinezonima,
uposlenim na ovom besmislenom groblju pod otvorenim nebom.
Zemlja je izbacivala samo ostatke u raspadanju, ali to zlo sigurno je

poticalo iz nekog vremena pre ovog zaustavljenog i nestvarnog.
„One su?" upita Goran. Ali, ovoga puta, već je znao odgovor.
„PLR analiza pokazuje da se radi o ženskim osobama. Tačnije,

belkinjama, između sedam i trinaest godina starosti..."
Devojčice.
Roš izgovori reč enicu bez imalo ustezanja. Kao da je ispljunuo,

jer ako bi je još zadržao, usta bi mu postala gorka. Debi. Aneke.
Sabina. Melisa. Karolina.

Poč elo je dvadeset pet dana ranije, poput prič e iz provincijskih
novina: nestanak uč enice prestiž nog koledž a za decu bogataš a. Svi
su mislili da je pobegla. Glavna junakinja je imala dvanaest godina i
zvala se Debi. Njeni drugovi su se seć ali da su je videli kako izlazi
po završetku časova. U ženskoj spavaonici primetili su njen
nestanak tek tokom večernje prozivke. Izgledalo je kao da će biti
jedan od onih događaja koji dobiju pola članka na trećoj strani i
koji potom čame u novinskom tekstu čekajući zagarantovano
srećan kraj.

Ali potom je nestala Aneke.
Dogodilo se u nekom predgrađu sa drvenim kućama i belom
crkvom. Aneke je imala deset godina. Na početku su mislili da se
izgubila u šumi gde je često išla biciklom. U grupama koje su je
tražile učestvovalo je sve lokalno stanovništvo. Ali bez rezultata.
Pre nego što su mogli da shvate šta se stvarno događa, dogodilo
se ponovo.
Treća se zvala Sabina, bila je najmlađa. Sedam godina. Dogodilo
se u gradu, u subotu uveče. Otišla je sa roditeljima u luna-park, kao
i mnoge druge porodice sa svojom decom. Popela se na konjića na
vrteš ci koja je bila puna dece. Majka ju je videla kako prolazi prvi
put i mahnula joj je. I drugi put, i ponovo je mahnula. Treći put,
Sabine više nije bilo.
Tek tada je nekom palo na pamet da je nestanak tri devojčice u
roku od tri dana bio nešto neobično.
Potrage su pokrenute u velikom stilu. Apelovalo se i na
televiziji. Odmah se govorilo o jednom ili više manijaka, možda o
bandi. Ali, zapravo, nije bilo elemenata da bi se formulisala tačna
istražna pretpostavka. Policija je otvorila telefonsku liniju za

prikupljanje informacija, čak i anonimnih. Bilo je stotine prijava,
bili bi potrebni meseci da se sve provere. A o devojčicama ni traga
ni glasa. Povrh toga, pošto su nestanci bili u različitim mestima,
lokalne policije nisu uspevale da se dogovore oko nadležnosti.

Istražna jedinica za brutalne zločine, koju je vodio glavni
inspektor Roš, tek tad se umešala. Slučajevi nestanka nisu bili u
njegovoj nadležnosti, ali zbog rastuće psihoze napravio je izuzetak.

Roš i njegovi bili su na još toplom slučaju kada je nestala četvrta
devojčica.

Melisa je bila najstarija: trinaest godina. Kao i svakoj devojčici
njenog uzrasta, i njoj su roditelji uveli policijski čas, jer su se plašili
da bi mogla da postane žrtva manijaka koji je držao u strahu celo
mesto. Ali tih dana dok je trajala prinudna zabrana izlaska, bio je
njen rođendan, i Melisa je planirala nešto drugo za to veče. Sa
svojim drugaricama je smislila mali plan bekstva kako bi proslavile
rođendan u kuglani. Drugarice su sve došle. Jedino se Melisa nije
pojavila.

Od tada je počeo lov na monstruma često smeten i
improvizovan. Građani su se pokrenuli, spremni čak da sami kazne
krivca. Policija je na ulicama postavila kontrolna mesta. Kontrole
lica već osuđivanih ili osumnjičenih za zločine nad maloletnicima
postale su još strož e. Roditelji nisu smeli da puste decu iz kuć e, č ak
ni da ih poš alju u š kolu. Mnoge š kole su bile zatvorene, jer uč enici
nisu dolazili. Ljudi su izlazili iz kuće samo ako je bilo izuzetno
neophodno. Posle određene satnice, sela i gradovi su postajali
pusti.

Nekoliko dana nije bilo vesti o novim nestancima. Mnogi su
pomislili da su sve usvojene mere predostrožnosti dale željeni
efekat, obeshrabrujući manijaka. Ali nisu bili u pravu.

Otmica pete devojčice izazvala je najveću pažnju.
Zvala se Karolina, jedanaest godina. Oteta je iz svog kreveta,
dok je spavala u sobi pored roditelja koji nisu ništa primetili.
Pet otetih devojčica u roku od nedelju dana. Nakon toga,
sedamnaest najdužih dana tišine.
Sve do tog trenutka.
Sve do tih pet sahranjenih ruku.

Debi. Aneke. Sabina. Melisa. Karolina.
Goran pogleda ka krugu tih malih grobnica. Jezivo kolo dečjih
ruku. Činilo mu se skoro da ih čuje kako pevaju pesmicu.
„Sada je jasno da se ne radi više o slučajevima nestanka",
govorio je Roš dok je rukom pozivao da se okupe na kratak
razgovor.
Tako su obično radili. Roza, Boris i Stern mu priđoše i stadoše
da ga slušaju, sa pogledom uprtim u zemlju i rukama prekrštenim
na leđima.
Roš poče: „Razmišljam o onome koji nas je doveo dovde
večeras. Onome koji je predvideo da se sve ovo desi. Mi smo ovde,
jer je on tako hteo, jer je on tako zamislio. I sve ovo je iskonstruisao
za nas. Jer je predstava za nas. Samo za nas. Pažljivo ju je
pripremio. Unapred zamiš ljajuć i trenutak, naš u reakciju. Da bi nas
začudio. Da bi nam dao do znanja da je velik i moćan."
Potvrdno su klimali glavom.
Ko god da je poč inilac, delovao je bez uznemiravanja. Roš , koji
je odavno uključ io Gorana u tim, u svakom pogledu, primeti da ga
kriminolog nije slušao - nepomične oči pratile su neku misao.
„A ti, doktore, šta misliš o ovome?"
Potom Goran prekide tišinu u koju je utonuo i reče jedino:
„Ptice." Isprva, činilo se da niko ne razume.
On nastavi ravnodušno: „Nisam primetio u dolasku, tek sad sam
zapazio. Čudno. Čujte..."
Iz mračne šume glas hiljada ptica bio je sve jači.
„Pevaju", reče Roza, začuđena.
Goran se okrete prema njoj i načini gest slaganja.
„To je zbog re lektora... Pomislile su da je zora. I pevaju",
prokomentarisa Boris.
„Cini vam se da ima smisla?" ponovo reče Goran, gledajući ih
ovoga puta. „A ipak ima... Pet sahranjenih ruku. Delovi. Bez tela.
Istinu govoreći, nema prave surovosti u svemu ovome. Bez tela,
nema ni lica. Bez lica, nema ni pojedinaca, nema osoba. Treba samo
da se zapitamo gde su ove devojčice. Jer nisu tu, u tim grobnicama.
Ne mož emo da ih gledamo u oč i. Ne mož emo da vidimo da su kao
mi. Jer, zapravo, nema ničega ljudskog u ovome. To su samo delovi...

Nema sažaljenja. On nam ga nije dopustio. Ostavio nam je samo
strah. Ne da nam da osetimo saž aljenje za ove male ž rtve. Hoć e da
znamo samo da su mrtve... Cini vam se da ima smisla? Hiljade ptica
primoranih da ispuštaju krike oko nepodnošljive svetlosti. Mi ne
uspevamo da ih vidimo, ali one nas posmatraju - hiljade ptica. Sta
su one? Jednostavna stvar. Ali i plod iluzije. I treba se paziti
iluzionista: zlo nas povremeno prevari uzimajući najjednostavniji
oblik."

Tišina. Još jednom je kriminolog shvatio malo i važno
simbolič ko znač enje. Ono š to drugi č esto nisu uspevali da vide ili -
kao u ovom slučaju - da čuju. Detalje, obrise, nijanse. Senku oko
stvari, mračnu atmosferu u kojoj se krije zlo.

Svaki ubica ima neki plan, preciznu formu koja mu pruža
zadovoljstvo, osećaj ponosa. Najteži zadatak je shvatiti koja je
njegova vizija. Zato je Goran bio tu. Zato su ga pozvali. Da bi
odagnao to neobjašnjivo zlo ohrabrujućim znanjima svoje nauke.

U tom trenutku jedan od tehničara u belom kombinezonu im se
približi i, sa zbunjenim izrazom lica, obrati se direktno glavnom
inspektoru.

„Gospodine Roš, imamo problem... sada je šest ruku.

2

Nastavnik muzičkog je govorio.
Ali nije to privuklo njenu pažnju. Nije bilo prvi put. Mnogi
usamljeni ljudi izgovaraju svoje misli naglas kada su zaštićeni
zidovima doma. Cak se i Mili dešavalo da priča sama sa sobom kada
je bila u kući.
Ne. Nešto drugo je bilo novost. Nešto zbog čega se isplatila cela
nedelja zasede, provedena na hladnoći u kolima parkiranim
danonoćno ispred braon kuće kako bi malim dvogledom
posmatrala šta se dešava unutra, čoveka od četrdesetak godina,
debelog i bledunjavog, koji se mirno kretao u svom malom,
uređenom svemiru, ponavljajući uvek iste pokrete, kao po nitima
paukove mreže, samo njemu znane.
Nastavnik je govorio. Ali novina je bila da je ovoga puta
izgovorio i jedno ime.
Mila je videla kako se ime, slovo po slovo, pomalja na njegovim
usnama. Pablo. Bila je potvrda, ključ za ulazak u taj misteriozni
svet. Sada je bila sigurna u to.
Nastavnik je imao gosta.
Sve do pre nekih deset dana, Pablo je bio obič an osmogodiš nji
deč ak, smeđe kose i ž ivahnih oč iju, koji je voleo da jurca po kvartu
skejtbordom. I jedno je bilo sigurno: ako je trebalo da ide u
prodavnicu da nešto kupi mami ili baki, išao je skejtom. Provodio je
sate na toj spravi, gore-dole niz ulicu. Za komš ije koje su ga viđale
kako prolazi ispred njihovih prozora, mali Pablito - kako su ga zvali
- bio je poput jedne od onih slika koje su već neizostavni deo
pejzaža.
Mož da i zbog toga niko niš ta nije video tog februarskog jutra u
malom naselju gde se svi znaju po imenu i kuć e i ž ivoti lič e jedni na
druge. Jedan zeleni volvo karavan - nastavnik mora da ga je
namerno izabrao, jer je ličio na mnoge porodične automobile
parkirane u uličicama - pojavi se u pustoj ulici. Tišina jednog
sasvim normalnog subotnjeg jutra bila je prekinuta samo jedva

č ujnom š kripom guma na asfaltu i monotonim kotrljanjem toč kić a
skejtborda koji je postepeno ubrzavao... Bilo je potrebno šest dugih
sati pre nego što je neko primetio da među zvucima te subote nešto
nedostaje. To kotrljanje točkica. I mali Pablo, kojeg je tog jutra
okupanog zubatim suncem progutala skrivena senka i nije želela
više da ga vrati, odvajajući ga od skejta koji je toliko voleo.

Ta daska sa četiri točkića ostala je da leži nepokretna usred
vreve policajaca koji su, odmah po prijavi, zaposeli kvart.

To se dogodilo tek pre deset dana.
A moglo je biti već kasno za Pabla. Kasno za njegovu nežnu
dečju dušu. Kasno da se bez traume probudi iz ružnog sna.
Sada je skejt bio u prtljaž niku automobila policajke, zajedno sa
drugim predmetima, igračkama, odećom. Otkrića do kojih je Mila
došla pokušavajući da nade trag koji treba pratiti i koja su je odvela
do one braon pećine. Do nastavnika, koji je predavao u srednjoj
školi i svirao orgulje u crkvi nedeljom ujutru. Zamenika
predsednika muzičkog udruženja koje je svake godine
organizovalo mali festival u č ast Mocartu. Bezlič ni i stidljivi samac
sa naočarima, prvim znacima ćelavosti i znojavim, vlažnim rukama.
Mila ga je dobro osmotrila. Jer to je bio njen talenat.
Ušla je u policiju sa preciznim ciljem i, pošto je završila
akademiju, posvetila se tome celim svojim bić em. Nisu je zanimali
zloč inci, a još manje zakon. Nije zbog toga neprestano zavirivala u
svaki ćošak gde se skrivala senka, gde život vene daleko od svih.
Kada je pročitala Pablovo ime sa usana njegovog tamničara,
Mila oseti iznenadni bol u desnoj nozi. Možda zbog mnogo sati
provedenih u kolima, č ekajuć i taj znak. Mož da i zbog rane na butini
koju je samo malo ušila.
„Posle ću je previti", ponovo obeća sama sebi. Ali kasnije. I u
tom trenutku, dok je izgovarala tu misao, Mila je već odlučila da će
ući u kuću da razbije čini i prekine noćnu moru.
„Agent Mila Vaskez centrali: otkriven osumnjičeni otmičar
malog Pabla Ramosa. Nalazi se u braon kući u Bulevaru Alberas
broj 27. Moguća opasna situacija."
„U redu, agente Vaskez, šaljemo par patrola prema tvojoj
poziciji, potrebno im je bar pola sata." Suviše.

Mila nije imala tih pola sata. Pablo ih nije imao.
Už as na pomisao da ć e na kraju reć i „bilo je već kasno" natera je
da krene prema kući.
Glas na radiju je bio daleki eho, a ona - sa pištoljem u ruci
spuš tenim u visini tež iš ta tela, opreznim pogledom, kratkim i hitrim
koracima - stiže brzo do drvene svetložute ograde, koja je
okruživala samo zadnju stranu ove male vile.
Ogromni beli platan izdizao se nad kućom. Lišće je menjalo boju
prema vetru, pokazujući srebrnkasti pro il. Mila stiže do drvene
kapije sa zadnje strane. Pritaji se uz ogradu i osluš nu. Povremeno,
do nje su dopirale note neke rok pesme, koje je vetar donosio od
nekud iz okoline. Mila se nagnu preko kapije i ugleda veoma
sređeno dvorište, šupu za alat i crveno gumeno crevo koje je
vijugalo u travi sve do prskalice. Plastični sto i stolica i plinski
roštilj. Potpuni mir. Vrata od mutnog stakla ružičastoljubičaste
boje. Mila pruži ruku preko kapije i nežno podiže rezu. Sarke na
vratancima kapije zaškripaše i ona otvori tek koliko je bilo
dovoljno da se zakorači u dvorište.
Zatvori, kako niko iznutra, gledajući napolje, ne bi primetio bilo
kakvu promenu. Sve je moralo da ostane kako je i bilo. Potom pođe
kako su je obučili na akademiji, pažljivo odmeravajući korake u
travi - idući samo na vrhovima prstiju, tako da ne ostavi tragove -
spremna da beži ako bude bilo potrebno. Za nekoliko trenutaka
nade se pored pomoćnog ulaza, sa strane gde je nemoguće ostaviti
senku ako bi se nagnula da pogleda u kuću. I tako i učini. Mutna
stakla joj nisu dozvoljavala da prepozna prostoriju, ali po obrisima
nameštaja nasluti da se radi o trpezariji. Mila pode rukom prema
ručki koja je bila na suprotnoj strani vrata. Uhvati je i gurnu nadole.
Brava škljocnu.
Bila su otvorena.
Nastavnik mora da se osećao bezbedno u pećini koju je
pripremio za sebe i svog zatvorenika. Za nekoliko trenutaka Mila
će otkriti i zašto.
Pod od linoleuma škripao je svakim korakom pod gumenim
donovima. Ona se trudila da kontroliše kretanje kako ne bi pravila
veliku buku, ali potom odluči da izuje patike i da ih ostavi pored

jednog komada nameštaja. Bosa stiže do praga hodnika i začu ga
kako govori...

„Trebalo bi mi jedno pakovanje papirnih ubrusa. I onaj proizvod
za glancanje keramike.. Da, baš taj... Dalje, donesite mi š est kesica
pileć e supe, š eć er, TV program i par pakli lajt cigareta, uobič ajenu
marku..."

Glas je dolazio iz dnevnog boravka. Nastavnik je kupovao preko
telefona. Isuviše zauzet da bi izašao iz kuće? Ili nije želeo da se
udaljava, želeo je da ostane da nadzire svaki pokret svog gosta?

„Da, broj 27, Bulevar Alberas, hvala. I donesite kusur za
pedeset, nemam ništa sitnije."

Mila je pratila glas, prolazeći ispred ogledala koje je davalo
izobličen odraz. Poput onih ogledala u luna-parkovima. Stigavši do
ulaza u prostoriju, ispruž i ruke drž eć i piš tolj, uzdahnu i naglo uđe u
prostoriju. Očekivala je da će ga iznenaditi, možda s leđa, sa
sluš alicom još uvek u ruci i pored prozora. Savrš ena ž iva meta. Ali
nije je bilo.

Dnevni boravak je bio prazan, slušalica uredno postavljena na
telefon. Shvatila je da niko nije telefonirao iz te prostorije i u tom
trenutku oseti ledene usne pištolja kako se kao poljubac prislanjaju
na njen potiljak. Bio je iza nje.

Mila je besnela u sebi, nazivajući se budalom. Nastavnik je
dobro pripremio svoju pećinu. Kapija u dvorištu koja je škripala i
pod od linoleuma koji je cvileo bili su signali da prijave prisustvo
uljeza. Zatim lažni telefonski razgovor, poput mamca da privuče
plen. Ogledalo koje daje izobličen odraz kako bi joj se prikrao iza
leđa a da ga ne vidi. Sve je bilo deo zamke.

Oseti samo da pruža ruku preko nje kako bi joj uzeo pištolj. Mila
pusti da ga uzme.

„Mož eš me upucati, ali ne mož eš pobeć i. Uskoro ć e moje kolege
biti ovde. Ne možeš se izvući, bolje ti je da se predaš."

On ne odgovori. Krajičkom oka, činilo joj se skoro da ga vidi. Da
li je moguće da se osmehuje?

Nastavnik se povuče. Cev pištolja se odvoji od Mile, ali je još
uvek osećala magnetno privlačenje između svoje glave i metka u
cevi. On je potom okrete i konačno je mogla da mu vidi lik. Dugo ju

je iksirao pogledom. Ali nije je gledao. Bilo je nešto u dubini
njegovih očiju što se Mili učinilo kao predvorje tame.

On joj okrete leđa bez imalo straha. Mila ga je gledala kako
sigurnim koracima ide prema klaviru prislonjenom uza zid. Kad je
stigao pred instrument, sede na stoličicu i poče da posmatra
klavijaturu. Odloži na nju oba pištolja, sasvim ulevo.

Podiže ruke i posle nekoliko trenutaka spusti ih na dirke.
Dok je prostoriju ispunjavao zvuk Sopenovog Nokturna opus 20
u de-molu, Mila je duboko disala, napetost se širila preko žila i
miš ić a vrata. Njegovi prsti su graciozno i lež erno klizili po dirkama.
Mekoća nota primoravala je Milu da bude gledalac ovog izvođenja,
kao da je bila hipnotisana.
Jedva je nekako došla sebi i bosim nogama klizeći pođe unazad,
polako, sve dok se nije našla ponovo u hodniku. Disala je duboko
pokuš avajuć i da uspori otkucaje srca. Potom poč e brzo da traž i po
prostorijama, dok ju je melodija pratila. Pregledala ih je jednu po
jednu. Radna soba. Kupatilo. Ostava.
Sve do zatvorenih vrata.
Gurnu ih ramenom. Rana na butini ju je zabolela i ona upre iz
sve snage ramenima. Drvo popusti.
Slabašno svetio iz hodnika prvo upade u sobu čiji prozori kao
da su bili zazidani. Mila je pratila taj odsjaj u mraku sve dok nije
susrela dva vlaž na oka koja su je skamenjeno gledala. Pablito je bio
tu, na krevetu, nogu skupljenih uz mršave grudi. Imao je na sebi
samo gaće i majicu bez rukava. Pokušavao je da shvati da li je bilo
nečega čega treba da se boji, da li je Mila deo ružnog sna ili nije.
Ona reče ono što je uvek govorila kada je nalazila dete.
„Moramo da idemo."
On potvrdno klimnu glavom i privi se uz nju. Mila je jednim
uhom osluškivala muziku, koja je i dalje svirala i progonila je.
Bojala se da taj komad neće trajati dovoljno dugo i da neće imati
vremena da izađu iz kuće. Ponovo ju je obuzela uznemirenost.
Rizikovala je i svoj ž ivot i ž ivot taoca. I sada se plaš ila. Plaš ila se da
opet ne pogreš i. Plaš ila se da se ne saplete na poslednjem koraku,
onom koji bi je odveo iz ove proklete pećine. Ili da otkrije da je
kuća nikada neće pustiti da izađe, da će se zatvoriti oko nje kao

čaura svilene bube, držeći je zauvek kao zatvorenika.
Pa ipak, vrata se otvoriše i bili su napolju, na bledom ali

umirujućem svetlu dana.
Kada su otkucaji srca već usporavali i kada je mogla da ne misli

na piš tolj koji je ostavila unutra i da privije uz sebe Pabla, praveć i
mu š tit svojim telom kako bi odagnala sav strah, deč ak se protež e
do njenog uha i šapnu joj...

„A ona ne ide sa nama?"
Milina stopala se zakopaše u zemlju, odjednom otežala.
Zateturala se se, ali nije izgubila ravnotežu.
Pitao je to, nošen samo zastrašujućim saznanjem da će
devojčica ostati. „A gde je ona?"
Dečak podiže ruku i prstom pokaza na drugi sprat. Kuća ih je
gledala kroz svoje prozore i smejala se podrugljivo kroz širom
otvorena vrata, ista ona koja su ih malopre pustila da izađu.
U tom trenutku strah potpuno iščeznu. Mila pređe poslednje
metre koji su je odvajali od njenih kola. Spusti malog Pabla na
sedište i reče mu ozbiljnim tonom poput obećanja: „Odmah se
vraćam."
Potom ponovo pusti da je kuća proguta.

*

Bila je u podnož ju stepenica. Gledala je nagore, ne znajuć i š ta ć e
tamo naći. Poče da se penje, držeći se za ogradu. Umirujuće note
Sopena nastavljale su da je prate i u ovom izviđanju. Stopala su joj
potanjala u stepenike, ruke su joj bile prilepljene uz ogradu koja,
činilo se, na svakom koraku hoće da je zadrži.

Muzika odjednom prestade.
Mila zastade, čula joj se uzbuniše. Potom se začu odsečni zvuk
pucnja, tup udarac i neartikulisane note klavira, od težine
nastavnikovog tela koje je padalo preko dirki. Mila nastavi još brž e
sve do sprata iznad. Nije bila sigurna da se ne radi o još jednoj
obmani. Stepenište je skretalo i odmorište se nastavljalo u uzan
hodnik prekriven gustim itisonom. U dnu, jedan prozor. Ispred
njega, ljudsko telo. Krhko, nežno, stajalo je naspram svetlosti: sa

stopalima podignutim na stolicu, vratom i rukama protegnutim
prema omči koja je visila sa plafona. Mila je ugleda dok je
pokušavala da uvuče glavu u taj kanap i kriknu. Ona je ugleda i
pokuša da ubrza poduhvat. Jer tako joj je on rekao, tako ju je
naučio.

„Ako oni stignu, moraš da se ubiješ."
„Oni" su bili drugi ljudi, spoljašnji svet, oni koji nisu mogli da
shvate, koji nikada neće oprostiti.
Mila se zalete prema devojci u očajničkom pokušaju da je
zaustavi. I što se više približavala, sve više joj se činilo da trči
unazad kroz vreme.
Mnogo godina ranije, u nekom drugom životu, ova devojka je
bila devojčica.
Mila se odlično sećala njene fotogra ije. Dobro ju je proučila,
svaku crtu njenog lica, prelazeći u mislima svaku neravninu, svaku
boru nastalu njenim izrazom lica, pamteći i ponavljajući svaki
poseban znak, čak i najsitniju nepravilnost na koži.
I te oči. Sarenoplave, živahne. Sposobne da sačuvaju
netaknutom svetlost blica. Oči devojčice od deset godina, Elize
Gomez. Fotogra isao ju je otac. Slika ukradena jednog dana slavlja,
dok je ona bila zauzeta otvaranjem poklona i nije očekivala. Mila je
č ak i zamislila scenu sa ocem koji je zove da se okrene kako bi je
fotogra isao bez nameštanja. I Eliza koja se okreće prema njemu i
ni ne stiže da se iznenadi. U njenom izrazu je ovekovečen jedan
trenutak, nešto što je golom oku neprimetno. Cudesni začetak
jednog osmeha, pre nego što se otvori i razlije na usnama ili isija u
pogledu poput zvezde koja se rađa.
Zato se policajka nije čudila kada su roditelji Elize Gomez dali
baš tu fotogra iju kada je zatražila neku noviju. Nije sigurno bila
najprikladnija, jer je Elizin izraz bio neprirodan, zbog čega je bila
skoro neupotrebljiva da bi moglo da se pretpostavi kako se njeno
lice promenilo tokom vremena. Druge kolege koje su radile na
istrazi su se ž alile. Ali Mili nije bilo važ no, jer je bilo neč ega na toj
fotogra iji, neka energija. I bila je ona koju je trebalo da traže. Ne
neko lice medu drugim licima, jedna od mnogih devojčica. Već ona
devojčica, sa onim sjajem u očima. Samo ako neko u međuvremenu

nije uspeo da ugasi taj sjaj...
Mila je zgrabi jedva na vreme, obgrlivši joj noge pre nego što se

svom težinom pustila da visi sa konopca. Ona se ritala, bacakala,
pokuša da viče. Sve dok je Mila ne pozva po imenu.

„Eliza", reče s beskrajnom nežnošću.
I ona se prepozna.
Bila je zaboravila ko je. Godine zatočeništva su joj otrgle
identitet, po komadić svakog dana. Sve dok nije bila ubeđena da je
taj čovek bio njena porodica, jer je ostatak sveta zaboravio na nju.
Jer je ostatak sveta nikada neće spasti.
Eliza pogleda Milu u oč i, sa č uđenjem. Umiri se i prepusti se da
je spase.

3

Šest ruku. Pet imena.
Sa tom enigmom tim je napustio čistinu usred šume i premestio
se u pokretnu jedinicu smeštenu kraj glavnog puta. Sveža kafa i
sendvič i izgledali su kao da se ne uklapaju u tu situaciju, ali služ ili
su da daju privid kontrole. U svakom slučaju, tog hladnog
februarskog jutra niko neće ni prići hrani.
Stern izvadi iz džepa kutijicu mentol bombona. Prodrma je i
izvadi nekoliko komada u ruku, ubacujuć i ih odmah potom u usta.
Govorio je da mu pomaž u da misli. „Kako je moguć e?" upita potom,
više samog sebe nego druge.
„Dođavola..." izlete Borisu iz usta. Ali je to izgovorio tako tiho da
ga niko nije čuo.
Roza je u kamp prikolici tražila tačku na koju da usmeri svoju
paž nju. Goran to primeti. Razumeo ju je, imala je ć erku godiš ta ovih
devojčica. To je prva stvar na koju pomisliš kada se nađeš pred
zloč inom nad maloletnicima. Tvoja deca. I pitaš se š ta bi bilo kada
bi... ali ne uspevaš da završiš rečenicu, jer i sama pomisao boli.
„Naći ćemo ih u komadima", reče glavni inspektor Roš.
„Dakle, to je naš zadatak? Da prikupljamo leš eve?", upita Boris
ljutito. Kao čovek od akcije, nije pristajao da vidi sebe u ulozi
grobara. Zahtevao je krivca. Pa i drugi, koji su odmah potvrđivali
njegove reči.
Roš ih umiri. „Prioritet je uvek hvatanje krivca. Ali ne mož emo
izbeći mučnu potragu ostataka."
„Bilo je namerno."
Svi pogledaše u Gorana, uzdrmani ovom rečenicom. „Labrador
koji njuš i ruku i kopa rupu: bio je deo plana. Naš poč inilac je drž ao
na oku dvojicu dečaka sa psom. Znao je da ga vode u šumu. Zbog
toga je tamo smestio svoje malo groblje. Jednostavna ideja.
Upotpunila je njegovo 'delo' i prikazao nam ga je. Sve je ovde."
„Znači da ga nećemo uhvatiti?", upita Boris, ne mogavši da
veruje i pobesnevši zbog toga.

„Vi znate bolje od mene kako idu ove stvari..."
„Ali, učiniće to ponovo? Ubiće opet..." Ovoga puta Roza nije
htela da se pomiri sa tim. „Uspeo je i pokušaće ponovo."
Htela je da je neko demantuje, ali Goran nije imao odgovor. Cak
i da je imao neko mišljenje povodom toga, ne bi znao da prevede u
ljudski prihvatljive termine surovu činjenicu da mora da se podeli
između misli na one užasne smrti i cinične želje da ubica ponovo
napadne. Jer jedina mogućnost da ga uhvate - a to su svi znali - bila
je da se ne zaustavi.
Glavni inspektor Roš ponovo uze reč: „Ako nađemo tela ovih
devojčica, bar ćemo njihovim roditeljima omogućiti sahranu i grob
nad kojim mogu da plaču."
Kao i obič no, Roš je preformulisao reč enicu, izraž avajuć i se na
politički korektniji način. Bila je to generalna proba onoga što će
reći novinarima, kako bi ublažio priču i doprineo sopstvenom
imidžu. Najpre žalost, bol, kako bi dobio na vremenu. Potom
istraga i krivci.
Ali Goran je znao da operacija neće uspeti i da će se novinari
ustremiti na svaki zalogaj, proždrljivo ogoliti događaj i začiniti ga
sa svim najgadnijim detaljima. I, iznad svega, od tog trenutka im
više ništa neće praštati. Svaki njihov potez, svaka reč će dobijati
vrednost obećanja, svečane obaveze. Roš je bio ubeđen da će moći
da drž i na oku reportere, dajuć i im povremeno po delić onoga š to
bi hteli da čuju. I Goran je ostavio glavnog inspektora u iluziji da
drži stvari pod kontrolom.
„Cini mi se da ovom tipu treba da damo neko ime... pre nego što
to novinari ne urade", reče Roš.
Goran se složio sa tim, ali ne iz istog razloga kao glavni
inspektor. Kao i svi kriminolozi koji su radili za policiju, doktor
Gavila je imao svoje metode. Prvi korak je bio da zločincu dodeli
neke osnovne crte, kako bi još uvek nejasno i neđe inisano obličje
transformisao u nešto ljudsko. Jer pred zlom tako okrutnim i
bezrazložnim uvek težimo da zaboravimo da je počinilac, kao i
ž rtva, osoba sa često normalnim životom, poslom i možda čak i
porodicom. Kao potvrdu svojoj tezi, doktor Gavila je skretao paž nju
svojim studentima da su skoro svaki put kada je uhapšen neki

serijski ubica, njegove komšije i porodica bili zapanjeni.
„Nazivamo ih monstrumima, jer ih oseć amo dalekim od nas, jer

želimo da su drugačiji, govorio je Goran na svojim predavanjima. „A
zapravo su nam slični u svemu i po svemu. Ali više volimo da
odagnamo ideju da je neko nama sličan sposoban za tako nešto. I to
zbog toga da bismo delom oslobodili našu prirodu. Antropolozi to
de inišu kao 'obezličavanje zla' i to često predstavlja najveću
prepreku u identi ikovanju serijskog ubice. Jer svaki čovek ima
slabe tačke i može biti uhvaćen. Monstrum ne."

Iz tog razloga, u svojoj uč ionici Goran je oduvek drž ao okač enu
crno-belu fotogra iju nekog deteta. Mališan, bucmasto i nejako
mladunče čoveka. Njegovi studenti su je gledali svakog dana i na
kraju su se vezivali za tu sliku. Kada bi neko - negde sredinom
semestra - skupio hrabrosti da pita ko je to, on ih je izazivao da
pogode. Odgovori su bili najrazličitiji i najmaštovitiji. Zabavljali su
ga njihovi izrazi lica kada bi im otkrio da je to dete Adolf Hitler.

Posle Drugog svetskog rata vođa nacizma je postao monstrum u
kolektivnoj svesti i godinama su se nacije koje su izašle kao
pobednice iz sukoba protivile drugačijem shvatanju. Zbog toga niko
nije znao Firerove slike iz detinjstva. Jedan monstrum nije mogao
biti dete, nije mogao da oseća ništa drugo osim mržnje i da vodi
ž ivot slič an onom njegovih vrš njaka koji ć e kasnije postati njegove
žrtve.

„Za mnoge, humanizovati Hitlera znači objasniti ga na neki
način", govorio je Goran studentima. „Ali društvo misli da
ekstremno zlo ne može biti objašnjeno i ne može biti shvaćeno.
Pokušati da se to uradi znači tražiti za njega bilo kakvo
opravdanje."

U kamp prikolici pokretne jedinice, Boris predloži za tvorca
groblja ruku ime „Albert", u sećanje na jedan stari slučaj. Prisutni
su ideju prihvatili sa osmehom. Odluka je doneta.

Od tog trenutka, kada bi govorili o ubici, članovi tima su ga zvali
isključivo tim imenom. I, dan za danom, Albert je dobijao određenu
izionomiju. Nos, dva oka, lice, sopstveni ž ivot. Svako ć e imati neko
svoje viđenje i više neće biti neuhvatljiva senka.

„Albert, a?" Na kraju sastanka Roš je još uvek odmeravao

medijsku vrednost tog imena. Izgovarao ga je viš e puta, traž eć i mu
ukus. Moglo je da uspe.

Ali nešto drugo je mučilo glavnog inspektora. Obrati se zbog
toga Goranu.

„Ako hoćeš da znaš istinu, slažem se sa Borisom. Za ime boga!
Ne mogu da prisilim svoje ljude da skupljaju leševe dok zbog nekog
psihopate ispadamo glupi!"

Goran je znao da kada Roš govori o „svojim" ljudima, zapravo
misli pre svega na samog sebe. On se plašio da neće moći da se okiti
uspehom. I uvek je bio taj koji se plašio da će se neko pozvati na
neefikasnost federalne policije ako ne uspeju da zatvore krivca.

A bilo je još i pitanje ruke broj šest.
„Razmišljao sam da zasada ne širim vest o postojanju šeste
ž rtve." Goran je bio zbunjen. „Ali kako ć emo znati ko je?" „Već sam
mislio na sve, ne brini..."

*

Tokom svoje karijere Mila Vaskez je rešila osamdeset devet
slučajeva nestanka. Dodeljene su joj tri medalje i niz pohvala.
Smatrali su je ekspertom u svojoj oblasti i često je zvali kao
savetnika, čak i u inostranstvo.

Operacija od tog jutra, u kojoj su istovremeno oslobođeni Pablo
i Eliza, okončana je zapaženim uspehom. Mila nije ništa rekla.
Naprotiv, to ju je nerviralo. Htela bi da prizna sve svoje greške. Ušla
je u braon kuću, a da nije sačekala pojačanje. Potcenila je okolinu i
moguće zamke. Izložila je riziku sebe i taoce dozvoljavajući da je
osumnjič eni razoruž a i da joj uperi piš tolj u potiljak. Na kraju, nije
sprečila nastavnikovo samoubistvo.

Ali sve to njeni nadređeni nisu ni pomenuli, već su isticali njene
zasluge dok su se nameštali za neizostavno fotogra isanje za
novine.

Mile nikada nije bilo na tim fotogra ijama. Zvanični razlog je bio
da ž eli da sač uva svoju anonimnost zbog buduć ih istraga. Ali istina
je da mrzi da je fotogra išu. Nije podnosila čak ni svoj odraz u
ogledalu. Ne zbog toga što nije lepa, naprotiv. Ali u trideset dve

godine, sati i sati provedeni u teretani polako ali sigurno uništili su
svaki trag ženstvenosti. Svaku oblinu, nežnost. Kao da je biti žena
zlo koje treba iskoreniti. Iako je često nosila muška odela, nije
uopšte bila muškobanjasta. Jednostavno nije bilo ničega što bi
navodilo na polni identitet. I bilo je tako kako je ona želela da
izgleda. Njena odeća je bila neupadljiva. Farmerke ne mnogo tesne,
patike prilič no iznoš ene, kož na jakna. To je bila odeć a, i to je sve.
Njena funkcija je da joj bude toplo i da je pokrije. Nije gubila vreme
da je bira, jednostavno ju je kupovala. Možda i više istih komada.
Nije joj bilo važno. Tako je htela da bude.

Nevidljiva među nevidljivima.
Možda je zbog toga uspevala da deli svlačionicu u stanici sa
muškarcima.
Mila je deset minuta netremice gledala otvoreni ormarić, dok je
ponovo prebirala sve događaje od toga dana. Bilo je nešto što je
trebalo da uradi, ali njene misli su u tom trenutku bile negde
drugde. A onda je oštro probadanje u butini povrati sebi. Rana se
ponovo otvorila, pokušala je da zaustavi krv uloškom i selotejpom,
ali bezuspešno. Ivice kože oko rane bile su isuviše kratke i nije
uspela dobro da ih ušije. Možda će ovog puta zaista morati da se
obrati lekaru, ali nije joj se išlo u bolnicu. Mnogo pitanja. Odluči da
previje još čvršće, sa nadom da će krvarenje stati, a onda će probati
ponovo da ušije. Ali svakako će morati da uzme neki antibiotik
kako bi izbegla da se rana in icira. Nabaviće lažni recept od tipa
koji joj je povremeno davao informacije o novopridošlima među
beskućnicima na železničkoj stanici. Stanice.
„Cudno", pomisli Mila. Dok su za ostatak sveta samo usputna
mesta, za neke su odredište. Tu se zaustavljaju i više nikud ne
kreću. Stanice su neka vrsta pretpakla, gde se izgubljene duše
skupljaju i čekaju da neko dođe i uzme ih.
Svakog dana nestaje u proseku od dvadeset do dvadeset pet
osoba. Mila je dobro znala statistiku. Odjednom, o tim osobama više
nema vesti. Nestaju bez ikakvog prethodnog upozorenja, bez
prtljaga. Kao da su isparile.
Mila je znala da se, u najvećem broju, radi o onima koji su
skrenuli s puta, ljudima koji ž ive od droge, koji se snalaze na razne

načine, uvek spremni da uprljaju ruke nekim krivičnim delom,
osobama koje su neprestano ulazile i izlazile iz zatvora. Ali bilo je i
onih - i to je bila neobična manjina - koji su u određenom trenutku
svog života odlučivali da nestanu zauvek. Poput majke koja ode u
prodavnicu i više se ne vrati kući, ili sina ili brata koji su ušli u voz a
nikada nisu stigli na odredište.

Mila je mislila da svako od nas ima svoj put. Put koji vodi kuć i,
najdražim osobama, onome za šta smo najvećim delom vezani.
Obično je put uvek takav, uči se odmalena i svako ga prati celog
ž ivota. Ali desi se da se taj put prekine. Ponekad poč inje ponovo na
nekom drugom mestu. Ili se, posle pređenog mučnog puta, vraća na
mesto gde se prekinuo. Ili ostane kao da visi.

Ponekad se, međutim, izgubi u mraku.
Mila je znala da se više od polovine tih koji nestanu vraćaju i
pričaju neku priču. Neki pak nemaju ništa da ispričaju i ponovo
nastavljaju isti život odranije. Drugi imaju manje sreće, od njih
ostane samo nemo telo. Potom, ima i onih o kojima se nikada ništa
ne sazna.
Među njima, uvek je i neko dete.
Ima roditelja koji bi dali ž ivot da saznaju š ta se desilo. U č emu
su pogrešili. Kakva nesmotrenost je započela tu dramu tišine. Sta se
desilo sa njihovim mališ anom. Ko ga je uzeo i zaš to. Ima onih koji
pitaju boga da saznaju zbog koje krivice su kažnjeni. Onih koji se
do kraja ž ivota muč e u potrazi za odgovorima, ili umru dok jure za
tim pitanjima. „Recite mi makar da li je mrtav", govore. Neki stiž u
dotle da to i žele, jer samo su hteli da plaču. Nije njihova jedina
želja bila da dignu ruke od svega, već da mogu da prestanu da se
nadaju. Jer nada ubija sporije.
Mila ipak nije verovala u prič u o „oslobađajuć oj istini". Nauč ila
je to na svojoj kož i, prvi put kada je pronaš la nekoga. I ponovo je to
osetila tog popodneva pošto je otpratila kući Pabla i Elizu.
Svi su u kvartu vrištali od sreće zbog dečaka, radosne sirene i
jurnjava automobila ukrug.
Za Elizu ništa, prošlo je isuviše mnogo vremena.
Pošto ju je spasla, Mila je odvela u specijalizovani centar gde su
se socijalni radnici pobrinuli za nju. Dali su joj da jede i čistu odeću.

Ko zna zašto je odeća uvek bila za broj ili dva veća, mislila je Mila.
Mož da zato š to su se osobe kojima je bila namenjena istroš ile u tim
godinama zaborava i pronađene su neposredno pre nego što će
potpuno iščeznuti.

Eliza je ć utala sve to vreme. Prepustila se da se pobrinu za nju
prihvatajući sve što su joj radili. Potom joj je Mila saopštila da će je
odvesti kući. Čak ni tada nije rekla ništa.

Dok je netremice gledala u svoj ormarić, mlada policajka nije
mogla a da se ne seti trenutka kad je ponovo ugledala lica roditelja
Elize Gomez kada se pojavila sa njom pred njihovim vratima. Bili su
nespremni i č ak pomalo zbunjeni. Mož da su mislili da ć e im vratiti
devojčicu od deset godina, a ne ovu odraslu devojku sa kojom nisu
imali više ništa zajedničko.

Eliza je bila inteligentna i napredna devojčica. Progovorila je
rano. Prva reč koju je rekla bila je „Mej", ime njenog plišanog
medvedića. Ipak, njena majka će se sećati i poslednje reći „sutra".
Kao završetak rečenice „Vidimo se sutra", izgovorene na vratima
kuće, pre nego što je otišla da spava kod drugarice. Ali taj dan
nikada nije doš ao. Sutra Elize Gomez još uvek nije stiglo. Ali njeno
juče bilo je najduži dan koji ničim nije nagoveštavao da će se
završiti.

Tog dana razvučenog u vremenu, za svoje roditelje, Eliza je
nastavila da živi kao desetogodišnja devojčica sa svojom sobicom
punom lutaka i bož ič nih poklona koji su se gomilali pored kamina.
Ostaće uvek ista kakve su je se sećali. Ovekovečena na jednoj
fotografiji sećanja kao zarobljena u nekoj čaroliji.

I, iako ju je Mila pronašla, nastaviće da čekaju devojčicu koju su
izgubili. I nikada neće naći mir.

Nakon zagrljaja u suzama i suviše naglašene uzbuđenosti,
gospođa Gomez ih je uvela u kuću i ponudila čaj i keks. Ponašala se
prema ćerki kao prema gostu. Možda se potajno nadala da će
nakon te posete otići i ostaviti nju i njenog muža sa tim već
ugodnim osećajem da im je nešto uzeto.

Mila je uvek poredila tugu sa onim starim ormarima kojih bi
želeo da se rešiš, ali koji na kraju ostaju na svom mestu i nakon
nekog vremena ispuštaju karakterističan miris koji natapa

prostoriju. I s vremenom se navikneš na to i počneš i ti da pripadaš
tom mirisu.

Eliza se vratila i njeni roditelji ć e morati da prekinu svoju ž alost
i da povrate svu samilost koju su drugi osećali prema njima tih
godina. Neć e imati viš e razloga da budu tuž ni. Sa kojom hrabroš ć u
mogu ostatku sveta da ispričaju ovu novu nesreću da im po kući
šeta neka strankinja?

Posle sat vremena uč tivosti, Mila se pozdravi i uč ini joj se da u
pogledu Elizine majke primećuje poziv u pomoć. „Sta sad da
radim?" nemo je vikala ova ž ena, s mukom da mora da prihvati tu
novu realnost.

I Mila je trebalo da se suoči sa jednom istinom. Onom da je Eliza
Gomez pronađena sasvim slučajno. Da njen otmičar posle svih tih
godina nije osetio potrebu da proširi „porodicu" otevši i Pablita,
niko nikada ne bi saznao šta se zapravo desilo. A Eliza bi ostala
zatvorena u onom svetu stvorenom samo za nju i za opsesiju
njenog tamničara. Najpre kao ćerka, a potom kao verna supruga.

Mila zatvori ormarić sa ovim mislima. „Zaboravi, zaboravi", reče
sebi. „To je jedini lek."

Stanica policije se polako praznila i želela je samo da se vrati
kući. Istuširaće se, otvoriće lašu porta i ispeći kestenje. Potom će
posmatrati drvo ispred prozora dnevne sobe. I možda će, uz malo
sreće, brzo zaspati na trosedu.

Ali, dok se spremala da se nagradi provodeći veče u tišini, jedan
od kolega se pojavi u svlačionici.

Narednik Moreksu je hteo da je vidi.

*

Te februarske večeri svetlucavi dašak vlage prekrivao je ulice.
Goran izađe iz taksija. Nije imao svoj automobil, nije imao vozačku
dozvolu, puš tao je da se neko drugi brine da ga odveze gde treba.
Nije da nije probao da vozi, čak mu je išlo dobro. Ali za nekog ko
ima naviku da se zadubi u sopstvene misli, ne savetuje se da seda za
volan. Tako je Goran odustao.

Pošto je platio vozaču i nakon što je spustio cipele broj

četrdeset četiri na trotoar, izvadi iz jakne treću cigaretu za taj dan.
Upali je, povuče dva dima i baci je. Neka vrsta kompromisa sa
samim sobom, taman toliko da prevari potrebu za nikotinom.

Dok je tu stajao, ugleda svoj lik u jednom izlogu. Ostade
nekoliko trenutaka da ga posmatra. Zapuštena brada koja je
uokvirivala sve umornije lice. Podočnjaci i raščupana kosa. Bio je
svestan da ne brine mnogo o sebi. Ali onaj ko se brinuo o tome,
odavno se odrekao te uloge.

Ono što se najpre uočavalo kod Gorana - svi su to govorili - bila
su njegova duga i misteriozna ćutanja.

I oči, izuzetno krupne i pažljive.
Bilo je skoro vreme večere. Pope se lagano stepenicama. Uđe u
svoj stan i poče da osluškuje. Prođe nekoliko sekundi i kada se
privikao na ovu novu tišinu, začu poznati i prijatni zvuk Tomijevog
glasa, koji se igrao u svojoj sobi. Priđe bliže, ali ostade da ga
posmatra sa vrata sobe, ne usuđujući se da ga prekine.
Tomi je imao devet godina i bio je bezbrižan. Imao je smeđu
kosu i voleo je crvenu boju, koš arku i sladoled, č ak i zimi. Imao je
najboljeg druga, Bastijana, sa kojim je organizovao fantastične
safarije u školskom dvorištu. Obojica su bili u izviđačima i to leto će
ići zajedno na kampovanje. U poslednje vreme nisu pričali ni o
čemu drugom.
Tomi je neverovatno ličio na majku, ali je imao nešto od svog
oca.
Dva izrazito krupna i pažljiva oka.
Kada primeti Goranovo prisustvo, okrenu se i osmehnu mu se.
„Kasno je", opomenu ga.
„Znam. Zao mi je", branio se Goran. „Gospoda Runa je otišla
odavno?" „Pre pola sata je došao sin po nju."
Goran se iznervira: gospođa Runa je bila njihova guvernanta već
nekoliko godina. Zato je trebalo da zna da ne voli da Tomi ostane
sam u kuć i. I to je bila jedna od malih teš koć a koje su povremeno
č inile da izgleda kao nemoguć poduhvat nastaviti ž ivot dalje. Goran
sam nije uspevao sve da reši. Kao da je jedina osoba koja ima
čudesnu moć zaboravila da mu ostavi priručnik sa magičnim
formulama pre nego što je otišla.

Morao je da razjasni stvari sa gospođom Runom i mož da č ak da
bude i pomalo grub prema njoj. Reći će joj da uveče uvek ostane
sve dok se on ne vrati kući. Tomi primeti nešto od ovih misli i
namrgodi se. Zato je Goran pokušao odmah da ga oraspoloži,
pitajući ga: „Jesi li gladan?"

„Pojeo sam jednu jabuku, malo krekera i popio sam čašu vode."
Goran odmahnu glavom, nasmejan. „Nije baš neka večera."
„To mi je bila užina. Ali sada bih hteo nešto drugo..."
„Špagete?"
Tomi zatapša na predlog. Goran ga pomazi.
Zajedno su pripremili testeninu i postavili sto, kao u već
uhodanom domać instvu, gde svako ima svoje zadatke i izvrš ava ih
bez konsultovanja s drugima. Brzo je učio njegov sin i Goran je bio
ponosan zbog toga.
Posleđnji meseci nisu bili laki ni za jednog od njih dvojice.
Pretilo je da ć e im se ž ivot raspasti. A on je pokuš avao da drž i
krajeve i da ih ponovo pažljivo spoji. Ustanovio je neki red i time
nadoknađivao odsustvo. Uredni obroci, tačna satnica, ustaljene
navike. Sa te tačke gledišta, ništa se nije promenilo u odnosu na
ranije. Sve se istovetno ponavljalo i to je Tomiju pružalo sigurnost.
Na kraju su zajedno naučili, jedan od drugoga, da žive sa tom
prazninom, a da zbog toga ne poriču stvarnost. Staviše, kada je
jedan od njih želeo o tome da razgovara, to je i činio.
Jedina stvar koju nikada nisu radili jeste da tu prazninu zovu
imenom. Jer je to ime izaš lo iz njihovog reč nika. Koristili su druge
načine, druge izraze. Bilo je čudno. Onaj koji se brinuo da krsti
svakog serijskog ubicu kojeg je sretao, nije više znao kako da zove
onu koja je nekada bila njegova ž ena i dozvolio je sinu da „obezlič i"
svoju majku. Kao da je bila neki lik iz bajki koje mu je č itao svake
večeri.
Tomi je bio jedina protivteža koja ga je još uvek održavala u
stanju normalnosti. U suprotnom, za trenutak bi skliznuo u ponor
koji je svakog dana istraživao tamo napolju.
Posle več ere, Goran se zavuč e u radnu sobu. Tomi ga je pratio.
To su radili svake večeri. On bi seo na staru škripavu fotelju, a
njegov sin bi legao na stomak na tepih, nastavljajući svoje

zamišljene dijaloge.
Goran je posmatrao svoju biblioteku. Knjige iz kriminologije,

kriminalne antropologije i sudske medicine bile su lepa izlož ba na
policama. Neke sa koricama kao od damasta i pozlaćenim urezima.
Druge skromnije, jednostavno ukorič ene. U njima su bili odgovori.
Ali ono što je teško - kao što je uvek govorio svojim studentima -
bilo je pronaći pitanja. Ove knjige su bile pune uznemirujućih
fotogra ija. Izranjavana, izmučena, spaljena, raskomadana tela. Sve
dosledno zapečaćeno na sjajnim stranicama, zabeleženo u
preciznim didaskalijama. Ljudski život sveden na hladni predmet
izučavanja.

Zbog toga, sve do pre nekog vremena, Goran nije dozvoljavao
Tomiju da ulazi u ovu vrstu svetilišta. Bojao se da će njegova
radoznalost prevagnuti i da će otvaranjem jedne od ovih knjiga
otkriti koliko život može biti nasilan. Međutim, jednom je Tomi
prekršio zabranu. Našao ga je kako leži, kao sad, zaokupljen
prelistavanjem jedne od ovih knjiga. Goran se još toga sećao,
zadrž ao se na slici mlade ž ene izvađene iz reke jedne zime. Bila je
naga, koža joj je bila ljubičasta, oči nepokretne.

Međutim, činilo se da se Tomi uopšte nije uznemirio i, umesto
da viče na njega, Goran je seo poreci njega.

„Znaš li šta je ovo?"
Tomi hladnokrvno sačeka nekoliko trenutaka. Potom je
odgovorio, nabrajajući pažljivo sve ono što vidi. Vretenaste ruke,
kosa na kojoj se stvorila slana, pogled izgubljen u ko zna kojim
mislima. Na kraju je počeo da zamišlja čime se bavila, ko su joj bili
prijatelji, gde je ž ivela. Goran primeti da Tomi zapaž a sve š to je na
fotografiji, osim jedne stvari. Smrti.
Deca ne vide smrt. Jer njihov život traje jedan dan, od kada se
probude pa dok ne odu na spavanje.
Tada je Goran shvatio da, ma koliko se trudio, nikada neće moći
da zaš titi sina od zla ovog sveta. Kao š to, nekoliko godina kasnije,
nije mogao da ga zaštiti od onoga što mu je majka učinila.

*

Narednik Moreksu nije bio kao drugi Milini nadređeni. Nije ga
bilo briga za slavu, ni za fotogra ije u novinama. Zbog toga je
policajka očekivala da će je izgrditi zbog toga kako je izvela
operaciju u nastavnikovoj kući.

Moreksu je bio hitar u ponaš anju i raspolož enjima. Nije uspevao
da istu emociju zadrž i viš e od nekoliko sekundi. Tako je u jednom
trenutku ljut ili nabusit, a odmah potom nasmejan i neverovatno
ljubazan. A da ne bi gubio vreme, spajao je pokrete. Na primer, ako
je trebalo da te uteši, držao bi ti jednu ruku na ramenu i u isto
vreme te pratio ka vratima. Ili bi telefonirao i slušalicom češao
slepoočnice.

Ali sada nije žurio.
Pustio je Milu da stoji pred njegovim stolom, nije je ni pozvao da
sedne. Potom poč e paž ljivo da je gleda, ispruž enih nogu ispod stola
i skrštenih ruku. „Ne znam da li shvataš šta se danas dogodilo..."
„Znam, pogrešila sam", reče ona, preduhitrivši ga. „Naprotiv, spasla
si tri života." Dugo je stajala ukočena zbog ove izjave. „Tri?"
Moreksu se uspravi u fotelji i spusti pogled na list papira koji
mu je bio ispred.
„Našli su belešku u nastavnikovoj kući. Izgleda da je imao
nameru da otme još jednu..."
Narednik pruž i Mili fotokopiju stranice rokovnica. Pod danom i
mesecom stajalo je ime. „Prisila?" upita ona. „Prisila", ponovi
Moreksu. „I ko je ona?"
„Devojčica koja je imala sreće."
I ne reče ništa drugo. Jer nije znao ništa drugo. Nije bilo
prezimena, adrese, fotografije. Ništa. Samo ime. Prisila.
„Zato prekini sebe da kriviš", nastavi Moreksu i, pre nego što je
Mila mogla da odgovori, dodade: „Video sam te danas na
konferenciji za štampu, činilo se kao da te ništa ne zanima."
„Zapravo me i ne zanima."
„Dođavola, Vaskezova! Shvataš li koliko treba da ti budu
zahvalne osobe koje si spasla? A da ne govorim o njihovim
porodicama!"
„Zato što niste videli pogled majke Elize Gomez", htela je da mu
kaž e Mila. Ipak samo potvrdno klimnu glavom. Moreksu je gledao

vrteći glavom.
„Od kada si ovde, nisam čuo da se iko žalio na tebe."
„Je li to dobro ili loše?"
„Ako ne razumeš sama, onda imaš veliki problem, draga

devojko... Zato sam odlučio da bi ti odgovaralo malo timskog rada."
Mila se, međutim, nije slagala sa tim. „Zašto? Radim svoj posao i

to je jedino što me zanima. Već sam navikla da se tako snalazim.
Morala bih da prilagodim svoje metode nekome. Kako ću da
objasnim da..."

„Idi da se pakuješ", reče Moreksu, prekidajući njen protest.
„Čemu tolika žurba?"
„Krećeš već večeras."
„To bi trebalo da je kazna?"
„Nije nikakva kazna, ali ni odmor: treba im savet struč njaka. A
za tebe su svi čuli."
Policajka se uozbilji.
„O čemu se radi?"
„O pet otetih devojčica."
Mila je u opštim crtama čula u vestima o tome. „Zašto ja?" upita.
„Jer izgleda da postoji i šesta, ali još uvek ne znaju ko je..."
Htela je još objaš njenja, ali je Moreksu oč igledno odluč io da je
razgovor završen. Ponovo je bio brz, dajući joj samo fasciklu kojom
joj je istovremeno pokazivao vrata. „Unutra je i vozna karta."
Mila uze fasciklu i uputi se prema izlazu. Ali, pre nego što je
napustila prostoriju, ponovo se okrete ka naredniku: „Prisila, je li
tako?" „Da..."

4

The Piper at the Gates of Dawn iz 1967. A Saucerful of Secrets, iz
1968. Ummagumma je bio iz '69, muzika iz ilma More. Godine
1971. je bio Meddle. Ali pre toga je bio još jedan... godine 1970, bio
je siguran. Nije se sećao naslova. Ali, sećao se omota. Onaj sa
kravom. Dođavola, kako se zvao? „Moram da sipam benzin",
pomisli.

Kazaljka za gorivo već je bila na minimumu i lampica nije
treptala, već je neprekidno sijala crveno.

Ali on nije hteo da se zaustavlja.
Vozio je već pet punih sati i prešao je skoro šest stotina
kilometara. I, iako se značajno udaljio od onoga što se desilo te
noći, nije se osećao bolje. Cvrsto je držao ruke na volanu. Mišići
vrata bili su mu zategnuti, boleli su ga.
Okrenuo se za trenutak.
„Nemoj da misliš na to... nemoj da misliš na to..."
Zaokupljao je misli prisećajući se svih poznatih, umirujućih
pojmova. Poslednjih deset minuta usredsredio se na kompletnu
diskografiju Pink Flojda. A prethodna četiri sata prisećao se naslova
omiljenih ilmova, igrača poslednje tri sezone hokejaškog tima za
koji je navijao, imena starih školskih drugova, pa i nastavnika. Setio
se čak i gospođe Berger. Sta li je sa njom bilo? Bilo bi mu drago da
je ponovo vidi. Sve samo da bi odagnao onu misao. I sada je zapeo
na tom prokletom albumu sa kravom na omotu!
I ona misao se vratila.
Trebalo je da je otera. Da je vrati u kutak gde je uspeo da je
progna više puta te noći. U protivnom, počinjao bi da se znoji i s
vremena na vreme bi briznuo u plač, očajavajući zbog one situacije,
iako nije dugo trajala. Stomak mu se ponovo zgrčio od straha. Ali
zadao je sebi da mora da ostane trezven.
„Atom Heart Mother!"
Tako se zvala ploča. Za trenutak je bio srećan. Ali je to bilo
samo prolazno osećanje. U njegovoj situaciji je bilo tako malo

razloga za sreću. Ponovo se okrenuo da pogleda unazad. Potom
reče: „Moram da sipam benzin."

Povremeno je iz patosnice pod njegovim nogama dopirao
ustajali smrad amonijaka, da ga podseti da se upisao. Mišići nogu
počeli su da trnu i list na nozi se zgrčio.

Nevreme koje je tutnjalo auto-putem skoro cele noći udaljavalo
se preko planina. Mogao je da vidi zelenkaste odsjaje nevremena
na horizontu, dok je na radiju voditelj po stoti put saopštavao
vremensku prognozu. Uskoro će svanuti. Sat vremena ranije prošao
je pored naplatne rampe i izašao na magistralni put. Nije se
zaustavio ni da plati putarinu. Njegov cilj u tom trenutku bio je da
ide dalje, što je dalje moguće.

Prateći doslovno uputstva koja je dobio.
Nekoliko trenutaka dozvoli sebi da mislima odluta negde
drugde. Ali, neizbežno, ponovo poče da se priseća one noći.
Stigao je kolima do Hotela Modiljani oko jedanaest pre podne
prethodnog dana. Celog popodneva obavljao je svoj posao
predstavnika u gradu i potom je uveče, kao što je i bilo predviđeno,
več erao sa nekim klijentima u bistrou hotela. Kada je proš lo deset
sati, povukao se u svoju sobu.
Pošto je zatvorio vrata, najpre je popustio kravatu pred
ogledalom i u tom trenutku u odrazu, vlažnog izgleda i
zakrvavljenih očiju, video je pravo lice svoje opsesije. Takav je
postajao kada bi želja nadvladala.
Gledajući se začuđeno, nastavio je da se pita kako je tako dobro
cele večeri uspevao da prikrije pred gostima za stolom pravu
prirodu svojih misli. Razgovarao je sa njima, slušao besmislene
razgovore o golfu i suviše zahtevnim ženama, smejao se na
dosadne šale o seksu. Ali mislima je bio odsutan. Zamišljao je
trenutak kada će, pošto se vrati u sobu i popusti čvor na kravati,
dopustiti oporom zalogaju koji mu je zastao u grlu da se popne i
izbije na njegovom licu u vidu znoja, teškog disanja i mučkog
pogleda.
Pravo lice pod maskom.
Među zidovima svoje sobe mogao je konačno da da oduška onoj
želji koja ga je stiskala u grudima i pantalonama, zbog čega se

plašio da će pući. Međutim, to se nije desilo. Uspeo je da se
kontroliše.

Jer uskoro će izaći napolje.
Kao i uvek, zakleo se sebi da će to biti poslednji put. Kao i uvek,
to obećanje je ponavljao i pre i posle. I, kao i uvek, zaboraviće na
obećanje i ponoviće ga sledećeg puta.
Izaš ao je iz hotela oko ponoć i, na vrhuncu uzbuđenja. Kruž io je
unaokolo: poranio je. Tog popodneva, između obaveza, ispitao je
okolinu kako bi bio siguran da ć e sve ić i po planu, kako ne bi bilo
smetnji. Dva meseca se pripremao, dva meseca se paž ljivo udvarao
svom „leptiriću". Cekanje je bilo odgovarajući ulog svakog
zadovoljstva. I on je uživao u čekanju. Pobrinuo se za detalje, jer
oni su uvek izdavali. Ali njemu se to neće desiti. Njemu se nikada
nije desilo. Iako je sada, pošto je nađeno groblje ruku, morao da
bude paž ljiviji. Bilo je mnogo policije unaokolo i č inilo se da su svi
na oprezu. Ali on je bio odličan u tome da postane nevidljiv. Nije
imao čega da se plaši. Trebalo je samo da se opusti. Uskoro će
videti leptirića na bulevaru, na mestu dogovorenom prethodnog
dana. Uvek se plašio da mogu da se predomisle. Da će nešto, što je
na njima bilo da urade, krenuti naopako. Onda će biti tužan,
obuzeće ga ona teška tuga za koju su potrebni dani da se odagna. I,
što je još gore, nije moguće sakriti je. Ali i dalje je ponavljao u sebi
da će i ovoga puta sve proći kako treba.
Leptirić će doći.
Uveš ć e ga u kola na brzinu, doč ekujuć i ga uobič ajenim uč tivim
frazama. Onim koje ne samo da pruž aju zadovoljstvo već otklanjaju
sumnju izazvanu strahom. Odvešće ga na mesto koje je tog
popodneva izabrao za njih, osamiće se u jednoj uličici odakle se
vidi jezero.
Leptirići su uvek imali veoma jak miris. Zvakaću gumu, patike. I
znoj. To mu se dopadalo. Taj miris je već bio deo njegovih kola.
I sad ga je osećao, pomešanog sa mirisom urina. Ponovo
zaplaka. Koliko stvari se dogodilo od tog trenutka. Nagli prelaz od
uzbuđenja i sreće do onoga što se kasnije dogodilo.
Pogleda unazad.
„Moram da sipam benzin."

Ali je potom zaboravio na to i, pošto je udahnuo taj loš vazduh,
ponovo je zaronio u misli i prisećao se onoga što se dalje dogodilo...

Sedeo je u kolima i čekao leptirića. Neprozirni mesec
povremeno je izvirivao između oblaka. Kako bi zavarao
uznemirenost, ponavljao je plan. Na početku će razgovarati. On će,
međutim, pre svega slušati. Jer je znao da leptirići uvek imaju
potrebu da dobiju ono što nisu nalazili na drugom mestu: pažnju.
Dobro mu je iš la ta uloga. Paž ljivo bi sluš ao mali plen koji je, poš to
mu otvori srce, postajao slab. Spuštao bi gard i puštao ga da
nesmetano dopre do najdubljih delova.

Blizu duše.
Uvek je govorio nešto veoma prikladno. Svaki put je to radio.
Tako je postajao njihov učitelj. Bilo je lepo poučiti nekoga
sopstvenim željama.
Objasniti mu potanko ono š to ž eli, pokazati mu kako se to radi.
To je bilo važno. Postati njihova škola, mesto za sticanje iskustva.
Obezbediti poučavanje o onome što je prijatno.
Ali, baš dok je sastavljao magični čas koji će širom otvoriti vrata
intimnosti, nehajno prede pogledom preko retrovizora.
U tom trenutku je ugledao.
Neš to než nije i od senke. Neš to š to mož da ne vidiš stvarno, jer
dopire pravo iz tvoje mašte. I odmah je pomislio da je u pitanju
opsena, iluzija. Sve do pesnice na prozoru kola.
Odseč an zvuk vrata koja se otvaraju. Ruka koja se uvlač i i koja
ga hvata za grlo stežući ga. Nikakva mogućnost da reaguje. Nalet
hladnog vazduha ispunio je kabinu i dobro se seća da je pomislio
„zaboravio sam da zaključam vrata". Vrata! Svejedno, to sigurno ne
bi bilo dovoljno da ga zaustavi.
Covek je bio izuzetno snažan i uspeo je da ga izvuče iz kola
drž eć i ga samo jednom rukom. Crna fantomka pokrivala mu je lice.
Dok ga je ovaj držao podignutog, on je mislio na leptirića:
dragoceni plen koji je sa takvim naporom namamio sada je
izgubljen.
I, bez sumnje, u tom trenutku plen je bio on.
Čovek je popustio stegu na vratu, bacivši ga na zemlju. Potom ga
je ostavio tu i vratio se do kola. „Evo, otiš ao je po oruž je kojim ć e

me dokrajčiti!" Tako, ponesen očajničkim nagonom za
prež ivljavanjem, pokuš ao je da se vuč e po vlaž noj i hladnoj zemlji,
iako bi č oveku sa fantomkom bilo dovoljno nekoliko koraka da ga
stigne i završi to što je započeo.

„Koliko beskorisnih stvari ljudi čine kada pokušavaju da
izbegnu smrt!", mislio je sad sedeći u svojim kolima. „Ima onih koji
pred cev piš tolja pruž aju ruku, a jedino š to mogu da dobiju jeste da
im metak probuš i dlan. A ima onih koji se, da bi pobegli od pož ara,
bacaju sa prozora višespratnica... Svi žele da izbegnu neizbežno i
ispadaju smešni."

Mislio je da ne pripada toj vrsti ljudi. Uvek je bio siguran da
može dostojno da se suoči sa smrću. Barem do te noći, kada se
našao u situaciji da puzi kao crv naivno moleći za sopstveno
spasenje. Jedva se batrgajući, prešao je tek nekoliko metara.

Potom se onesvestio.
Dva oštra šamara su ga povratila. Covek sa fantomkom se
vratio. Stajao je nad njim i iksirao ga bezizražajnim, mutnim
oč ima. Nije imao oruž je sa sobom. Jednim pokretom glave pokazao
je na kola i rekao mu jedino: „Idi i ne zaustavljaj se, Aleksandere."
Čovek sa fantomkom je znao kako se zove.
U početku mu se činilo da ima smisla. Ali kasnije, prisećajući se,
baš to ga je najviše plašilo.
Pobeć i odatle. U tom trenutku nije verovao u to. Podigao se sa
zemlje i teturajući se došao do kola, trudio se da požuri, jer se
plaš io da ovaj mož e da se predomisli. Odmah je seo za volan, sa još
zamagljenim pogledom i rukama koje su drhtale toliko da nije
uspevao da pokrene kola. Kada je konačno uspeo, započela je
njegova duga noć na putu. Daleko odatle, najdalje moguće...
„Moram da sipam benzin", pomisli pokušavajući da bude
trezven.
Rezervoar je bio skoro prazan. Traž io je znakove za benzinsku
pumpu, pitajući se da li je to ili nije deo naredbe koja mu je te noći
data.
Ne zaustavljati se.
Sve do jedan sat iza ponoć i, dva pitanja su zaokupljala njegove
misli. Zašto ga je čovek sa fantomkom pustio da ide? Sta se

dogodilo dok je bio onesvešćen?
Odgovor će dobiti kada njegov um bude delom povratio

trezvenost i kada bude čuo buku.
Grebanje po karoseriji, koje je pratilo ritmično i metalno

udaranje -dum, dum, dum - tupo i neprekidno. „Eto, čačkao je nešto
po kolima: pre ili kasnije će se točkovi odvojiti, izgubiću kontrolu i
udariću u zaštitnu ogradu!" Ali ništa od toga se nije dogodilo. Jer ta
buka nije bila mehaničke prirode. Ali tek kasnije je shvatio... Iako
nije bio u stanju da to prizna sebi.

U tom trenutku ugleda znak kraj puta: najbliža benzinska
pumpa bila je za manje od osam kilometara. Uspeće da stigne do
nje, ali će morati da požuri.

Čim je to pomislio, okrenuo se unazad po stoti put.
Ali njegova paž nja nije bila usmerena na put koji je ostavljao iza
sebe, niti na automobile koji su bili iza njega.
Ne, njegov pogled se zaustavljao ranije, mnogo ranije.
To što ga je pratilo nije bilo tamo, na tom putu. Bilo je mnogo
bliže. Bilo je izvor te buke. Bilo je nešto od čega nije mogao da
pobegne.
Jer je bilo u njegovom prtljažniku.
Ono što je uporno gledao. Iako je pokušavao da ne misli šta bi
moglo da se nalazi unutra. Ali kada je Aleksander Berman nastavio
da paž ljivo gleda ispred sebe, bilo je suviš e kasno. Policajac pokraj
kolovoza davao mu je znak da se zaustavi.

5

Mila izađe iz voza. Lice joj se sijalo i oči su joj bile natečene
zbog neprospavane noći. Pođe ispod nadstrešnice stanice. Zgrada
se sastojala od velelepnog glavnog dela, građevine iz devetnaestog
veka, i ogromnog trž nog centra. Sve je bilo č isto, uredno. Pa ipak,
već posle nekoliko minuta, Mila je znala sve mračne uglove zgrade.
Mesta gde bi tražila nestalu decu. Gde se život prodaje i kupuje,
gnezdi i krije. Ali nije zbog toga bila tu.

Uskoro će je neko odvesti odatle. U kancelariji železničke
policije čekalo ju je dvoje kolega. Krupna žena, oko četrdeset
godina, maslinaste puti, kratke kose i krupnih kukova, suviš nih za
te farmerke. Muškarac je imao oko trideset osam godina, bio je vrlo
visok i snažan. Podsetio ju je na krupne momke iz sela gde je
odrasla. U srednjoj školi, nekoliko njih su bili njeni momci. Sećala
se kako su joj nespretno prilazili.

Muškarac joj se osmehnu, dok je koleginica samo odmeri
podignute obrve. Mila priđe da se predstavi, kako je to bio obič aj.
Sara Roza reče samo ime i čin. Drugi kolega, međutim, pruži joj
ruku, naglaš avajuć i: „Izabrani specijalni agent Klaus Boris." Potom
se ponudi da joj ponese torbu: „Pustite, ja ću poneti."

„Ne, hvala, mogu sama", odgovori Mila.
Ali on je insistirao: „Nije problem."
Zbog tona kojim je to rekao i upornog osmehivanja, shvatila je
da je agent Boris neka vrsta donž uana, ubeđenog da mora da osvoji
svaku ženu koju upozna. Mila je bila uverena da je, u istom
trenutku kada ju je video izdaleka, odlučio da okuša sreću sa njom.
Boris predlož i da popiju kafu pre nego š to krenu, ali Sara Roza
ga prostreli pogledom.
„Šta je bilo? Šta sam rekao?" branio se.
„Nemamo vremena, sećaš se?" uzvrati žena odlučno.
„Koleginica je dugo putovala i mislio sam da..."
„Nema potrebe", umeša se Mila. „Dobro mi je ovako, hvala."
Mila nije imala nameru da se suprotstavlja Sari koja, međutim,

činilo se, nije cenila njen gest saveznika.
Stigoše do kola na parkingu i Boris sede na vozačko mesto.

Roza zauze mesto pored njega. Mila se smestila pozadi, stavivši
pored sebe svoju torbu. Uroniše u saobraćaj i kretoše ulicom pored
reke.

Izgledalo je da Saru Rozu nervira to što mora da prati
koleginicu. Borisu uopšte nije smetalo.

„Gde idemo?" upita stidljivo Mila.
Boris je pogleda u retrovizoru: „U stanicu. Glavni inspektor Roš
mora da porazgovara sa tobom. On će ti dati uputstva."
„Do sada nikada nisam imala slučaj serijskog ubice", htede da
pojasni Mila.
„Ne treba ti nikoga da uhvatiš", odgovori namršteno Roza. „Za
to smo mi zaduženi. Tvoj zadatak je samo da nađeš ime šeste
devojčice. Nadam se da si imala načina da se upoznaš sa
slučajem..."
Mila nije marila za prizvuk nadmenosti u glasu koleginice, jer je
ta rečenica podsetila na neprospavanu noć koju je provela nad
hrpom hartija. Fotogra ijama sahranjenih ruku. Sturi sudsko-
medicinski podaci o godištu žrtava i redosledu smrti.
„Šta se dogodilo u toj šumi?", upita.
„Najkrupniji slučaj u poslednje vreme!", reče Boris, na tren ne
pazeći kuda vozi, uzbuđen poput deteta. „Do sada neviđena stvar.
Mislim da ć e to zaljuljati fotelje pod guzicama velikih zverki. Zbog
toga se Roš usrao od straha."
Borisov prostač ki ž argon nervirao je Saru Rozu, a uistinu i Milu.
Još uvek nije upoznala glavnog inspektora, ali već joj je bilo jasno
da ga njegovi ljudi ne cene mnogo. Naravno, Boris je bio
neposredniji, ali, ako je bio tako slobodan pred Rozom, značilo je
da se slagala sa njim, iako to nije htela da pokaže. „Nije u redu",
pomisli Mila. Nezavisno od komentara koje je čula, sama će
proceniti kakav je Roš i njegove metode.
Roza ponovi pitanje i tek tad Mila primeti da se njoj obraća.
„To je tvoja krv?"
Sara Roza je bila okrenuta unazad i pokazivala joj je nadole.
Mila pogleda u svoju butinu. Pantalone su bile u lekane krvlju, rana

se otvorila. Odmah stavi ruku na ranu i oseti potrebu da se opravda.
„Pala sam dok sam džogirala", slagala je.
„Aha, vidi da zaleč iš tu ranu. Ne ž elimo da se tvoja krv pomeš a

sa nekim od dokaza."
Mila iznenada oseti nelagodnost zbog te opaske, a i zbog toga

što ju je Boris netremice gledao u retrovizoru. Ponadala se da će
stvari ostati na tome, ali Roza nije završila pridikovanje.

„Jednom, neki novajlija koji je trebalo da nadgleda mesto
ubistva sa seksualnom pozadinom, otiš ao je u toalet ž rtve da piš a.
Sest meseci smo jurili utvaru verujući da je ubica zaboravio da
povuče vodu."

Boris se nasmeja setivši se toga. Mila, međutim, pokuša da
promeni temu: „Zašto ste zvali mene? Zar nije bilo dovoljno
pogledati prijave nestanka u poslednjih mesec dana kako bi se
došlo do devojčice?"

„Nemoj to nas da pitaš..." reče Roza polemičnim tonom.
Prljavi posao, pomisli Mila. Bilo je isuviše očigledno da su je
zbog toga zvali. Roš je hteo da stvar poveri nekome van tima, ko
mu nije previše blizak, kako bi ga ukaljao u slučaju da šesti leš
ostane bez imena.

6

Debi. Aneke. Sabina. Melisa. Karolina.
„A porodice ostalih pet devojčica?" upita Mila.
„Dolaze i oni u stanicu na proveru DNK."
Mila pomisli na te jadne roditelje, prinuđene da se podvrgnu
DNK lutriji kako bi bili sigurni da je krv njihove krvi varvarski
ubijena i iskomadana. Ubrzo će se njihov život zauvek promeniti.
„A o monstrumu, šta se zna?", upita, pokušavajući da ne misli na
to.
„Mi ga ne zovemo monstrum", skrete joj paž nju Boris. „Tako ga
obezličavaš." Govoreći to, Boris pogleda Rozu kao znak
sporazumevanja. „Doktoru Gavili se to ne sviđa."
„Upoznaćeš ga."
Mili postade još neprijatnije. Bilo je jasno da je zbog slabog
poznavanja slučaja u zaostatku u odnosu na kolege koje su zbog
toga mogle da se sprdaju sa njom. Ali, ni ovoga puta ne reče ništa u
svoju odbranu.
Roza, međutim, nije imala nameru da je ostavi na miru i nastavi
blagim tonom: „Vidi, draga, nemoj da se iznenadiš ako ne ukapiraš
kako stoje stvari. Sigurno si dobra u svom poslu, ali ovde je druga
priča, jer serijski zločini imaju druga pravila. I to važi i za žrtve.
Nisu ništa učinile da to postanu. Obično je njihova jedina krivica to
da su se jednostavno našle na pogrešnom mestu u pogrešnom
trenutku. Ili da su nosile određenu boju viš e nego neku drugu kad
bi izašle iz kuće. Ili, kao što je u našem slučaju, krive su što su
devojčice belkinje i što imaju između sedam i trinaest godina...
Nemoj da se ljutiš, ali ti ne možeš ovo da znaš. Ništa lično."
„Da, kad bi bilo tako", pomisli Mila. Od prvog trenutka kad su se
upoznale, za Rozu je svaka tema bila lična.
„Učim brzo", odgovori Mila.
Roza se okrete, pogleda je i grubo upita: „Imaš li decu?"
Mila ostade za trenutak zatečena. „Ne, zašto? Kakve to ima
veze?"

„Zato što ćeš, kad budeš srela roditelje šeste devojčice, morati
da im objasniš i razlog zbog č ega je prema njihovoj prelepoj kć eri
postupano na taj način. Ali ti nećeš znati ništa o njima, o žrtvama
koje su činili kako bi je podigli i vaspitali, o neprospavanim noćima
kada je imala temperaturu, o odvajanju nešto novca sa strane
svakog meseca da bi mogla da studira i da bi joj obezbedili
budućnost, o satima provedenim sa njom u igri ili dok radi domaći."
Rozin ton je postajao sve uzrujaniji. „I nećeš znati zašto su tri
devojč ice imale svetlucavi lak na noktima, ili da jedna od njih ima
stari ož iljak na laktu, jer ga je mož da zaradila kada je sa pet godina
pala sa bicikla, ili da su sve bile male i slatke, da su imale snove i
želje tog nevinog uzrasta koje je zauvek oskrnavljeno. Ti to ne znaš,
jer nikada nisi bila majka."

„Holi", odsečno odgovori Mila.
„Molim?" Sara Roza je nije razumela.
„Marka laka je holi. Svetlucav, koralni prah. Delili su ga pre
mesec dana uz č asopis za tinejdž ere. Zbog toga su ga njih tri imale:
bio je veoma popularan. I još nešto: jedna od žrtava je nosila
narukvicu za sreću."
„Ali nismo pronašli nikakvu narukvicu", reče Boris koji se
zainteresova za stvar.
Mila izvadi iz fascikle jednu od fotogra ija. „Ovo je broj dva,
Aneke. Kož a oko zgloba je svetlija. Znak da je nosila neš to. Mož da
je ubica otrgao, možda je izgubila kada je bila oteta ili tokom
opiranja. Sve su bile desnoruke, osim jedne, treće žrtve: imala je
tragove mastila na kažiprstu, bila je levoruka."
Boris je bio zadivljen, Roza zbunjena. Mila nastavi dalje. „Još
jedna stvar: šesta žrtva, ona čije se ime ne zna, poznavala je
devojčicu koja je prva nestala, Debi."
„Kako, dođavola, ti to znaš?", upita Roza.
Mila izvuče iz fascikle fotografije prve i šeste ruke.
„Crvena tačkica na jagodici na oba kažiprsta... Bile su posestrime.

*

Biheviorističko odeljenje federalne policije bavilo se pre svega

brutalnim zločinima. Roš ga je predvodio osam godina i uspeo je da
u potpunosti promeni stil i metode rada. Naime, on je otvorio vrata
civilima kao što je doktor Gavila, koji je, zbog svojih radova i
istraživanja, jednoglasno smatran najinovativnijim među
kriminolozima.

U istražnoj jedinici, Stern je bio informativni agent. Bio je
najstariji i najviši po činu. Njegovo zaduženje je bilo da prikuplja
podatke koji će potom poslužiti da se sastavi pro il i da se uoči
povezanost sa drugim slučajevima. On je bio „memorija" grupe.

Sara Roza je imala logističku funkciju i bila je informatički
stručnjak. Veliki deo vremena je provodila upotpunjavanjem
znanja o novim tehnologijama i posebno je bila obučena za
planiranje policijskih operacija.

Na kraju, tu je bio i Boris, agent čiji je posao bio da ispituje lica
koja su po različitom osnovu povezana sa zločinom, kao i da
eventualne krivce natera na priznanje. Posedovao je brojne tehnike
kako bi postigao ovaj cilj. I obično ga je i postizao.

Roš je davao naređenja, ali nije izički vodio tim: intuicija
doktora Gavile je usmeravala istragu. Glavni inspektor je pre svega
bio političar i njegove odluke su često diktirali karijerni razlozi.
Sviđalo mu se da se pojavi i pokupi sve zasluge istrage koja se
dobro odvijala. U istragama koje nisu davale rezultata, međutim,
delio je odgovornost na celu grupu ili, kako je on voleo da ih
naziva, „Rošov tim". Izraz zbog kojeg je izazvao antipatiju i zbog
kojeg su ga njegovi podređeni prezirali.

U sali za sastanke na šestom spratu zgrade, gde je bilo sedište
Odeljenja, u centru grada, svi su bili prisutni.

Mila sede u poslednji red. U kupatilu je još jednom previla ranu
na nozi, zatvarajući je sa dva sloja lastera. Potom se presvukla u
identične farmerke.

Sede, spuštajući torbu na pod. Prepoznala je odmah da je taj
mršavi čovek glavni inspektor Roš. Zivo je diskutovao sa nekim
čovekom skromnog izgleda, koji je oko sebe imao čudnu auru.
Nekakvu sivu svetlost. Mila je bila sigurna da bi izvan te prostorije,
u stvarnom svetu, taj čovek nestao kao utvara. Ali tu unutra,
njegovo prisustvo je imalo smisla. Sigurno je to doktor Gavila o

kom su govorili Boris i Roza u kolima.
Ipak, taj čovek je imao nešto zbog čega se odmah zaborave

izgužvana odeća i neočešljana kosa.
Oči, izrazito krupne i pažljive.
Dok je i dalje razgovarao sa Rošom, spustio je pogled na nju,

uhvativši je nespremnu. Mila skrete nespretno pogled i on posle
nekoliko trenutaka uč ini isto i sede blizu nje. Od tog trenutka ju je
potpuno ignorisao i, nekoliko minuta kasnije, sastanak zvanično
poče.

Roš se pope na podijum i poče da govori uz svečani pokret
rukom, kao da se obraćao masi, a ne publici od pet ljudi.

„Forenzičari su mi upravo javili: naš Albert iza sebe nije ostavio
nikakve tragove. Bio je zaista odlič an. Nijedan trag, nijedan otisak
na malom groblju ruku. Ostavio nam je samo šest devojčica koje
treba da nađemo. Šest tela... I jedno ime."

Potom inspektor dade reč Goranu koji mu, međutim, ne priđe.
Ostade na svom mestu, prekrštenih ruku i nogu ispruženih ispod
reda stolica ispred njega.

„Naš Albert je od samog početka dobro znao kako će se stvari
odvijati. Predvideo je sve do najsitnijih detalja. On upravlja
vrteškom. A i šest je kompletan broj u zaveri serijskog ubice."

„Đavolji broj 666", umeša se Mila. Svi se okrenuše ka njoj,
gledajući je prekorno.

„Nećemo pribegavati takvoj vrsti banalnosti", reče Goran i ona
se oseti kao da propada u zemlju od srama. „Kada govorimo o
kompletnom broju, ž elimo da uputimo na č injenicu da je poč inilac
kompletirao jednu ili više serija."

Mila je neprimetno zaž mirila i Goran pomisli da ga nije shvatila,
pa pojasni: „Serijskim ubicom de inišemo nekoga ko je ubio barem
tri puta na sličan način."

„Dva leša čine samo višestrukog ubicu", dodade Boris.
„Zato šest žrtava čine dve serije."
„To je pravilo?" upita Mila.
„Ne. To znači da ako ubiješ treći put, više se ne zaustavljaš",
prekide Roza razgovor.
„Kočnice popuštaju, ublažen je osećaj krivice i ubijaš već

mehanič ki", zaključ i Goran i ponovo poč e da se obrać a svima. „Ali
zašto još uvek ne znamo ništa o lešu broj šest?"

Roš se umeša. „Sad znamo jednu stvar. Kako su me obavestili,
naša marljiva koleginica dala nam je trag koji ja smatram važnim.
Povezala je ž rtvu bez imena sa Debi Gordon, prvom ž rtvom." Roš to
izgovori kao da je Milina ideja zapravo njegova zasluga. „Izvolite,
agente. Recite nam na osnovu čega ste to naslutili."

Mila se ponovo nade u centru paž nje. Spustila je pogled na svoje
beleš ke, pokuš avajuć i da sredi misli pre nego š to poč ne da govori.
Roš joj je u međuvremenu pokazivao da ustane.

Mila ustade. „Debi Gordon i šesta žrtva su se poznavale.
Naravno, ovo je samo pretpostavka, ali moglo bi da objasni
činjenicu da obe imaju identičan znak na kažiprstu..."

„O čemu se tačno radi?", upita Goran radoznalo.
„Pa... to je ritual da se zihernadlom probode prst i da se pomeša
krv spajanjem jagodica: adolescentska verzija krvnog pakta. To se
obično radi da bi se prijateljstvo učinilo svetim."
I Mila je to uradila sa svojom drugaricom Gračijelom, upotrebile
su zarđali ekser, jer im se činilo da je zihernadla za slabiće.
Iznenada se setila toga. Gračijela je bila drugarica sa kojom se
igrala. Poveravale su se jedna drugoj i jednom su čak delile momka,
a da on to nije znao. Pustile su ga da veruje da je lukav, jer uspeva
da bude sa obe drugarice, a da one to ne primete. Sta li je bilo sa
Gračijelom? Već godinama je nije čula. Udaljile su se suviše rano i
nikada se više nisu našle. A ipak su jedna drugoj obećale večno
prijateljstvo. Zašto je bilo tako lako zaboraviti je?
„Ako je tako, šesta žrtva je Debina vršnjakinja."
„Analiza na kostima, kojom se određuje starost žrtve, izvršena
na š estoj ruci potvrđuje ovu tezu: ž rtva je imala dvanaest godina",
umeša se Boris koji je jedva čekao da pridobije koji poen kod Mile.
„Debi Gordon je išla u ekskluzivni koledž. Jasno je da njena
posestrima nije drugarica iz škole, jer među učenicima niko drugi
ne nedostaje."
„Zato mora da ju je upoznala van škole", ponovo upade Boris.
Mila potvrdi. „Debi je bila u tom koledž u osam meseci. Mora da
se osećala daleko od kuće. Skoro sam sigurna da je imala teškoća

da stekne prijatelje među drugaricama iz š kole. Pretpostavljam da
je svoju posestrimu upoznala u drugim okolnostima."

Umeša se Roš: „Zelim da pogledate devojčicinu sobu u
internatu: ko zna, možda će još nešto iskrsnuti."

„Htela bih i da razgovaram sa Debinim roditeljima, ako je
moguće."

„Naravno, radite šta mislite da treba."
Pre nego što je glavni inspektor rekao još nešto, neko zakuca na
vrata. Tri brza udarca. Odmah potom pojavi se čovek niskog rasta u
belom mantilu, a kojeg niko nije pozvao da uđe. Imao je
nakostrešenu kosu i veoma čudne bademaste oči.
„Ah, Čang", dočeka ga Roš.
Bio je patolog koji je radio na slučaju. Mila odmah otkri da
uopšte nije bio istočnjak. Iz nekog misterioznog genetičkog razloga,
imao je takve crte lica. Zvao se Leonard Fros, ali svi su ga oduvek
zvali Čang.
On stade pored Roša. Doneo je sa sobom fasciklicu i odmah je
otvori iako nije morao da čita šta piše, jer je već sve znao napamet.
Verovatno mu je pružalo sigurnost ako drži te papire ispred sebe.
„Hteo bih da pažljivo saslušate ono što je doktor Cang otkrio",
reče glavni inspektor. „Iako znam da će nekima od vas biti teško da
razumete pojedine stvari."
To se odnosilo na nju, Mila je bila sasvim ubeđena u to.
Cang stavi naočare koje je držao u džepu mantila i uze reč
nakašljavajući se. „Stanje očuvanosti ostataka, bez obzira na
sahranjivanje, bilo je optimalno."
Ovo je potvrđivalo tezu po kojoj nije prošlo mnogo vremena od
nastanka groblja ruku do trenutka kada su ga pronaš li. Patolog se
zadrža na nekim detaljima. Ali, kada je na kraju Cang morao da
opiše način smrti šest devojčica, nije odugovlačio. „Ubio ih je
odsecanjem ruke."
Povrede imaju svoj jezik i njime saopš tavaju š ta se desilo. Mila
je to dobro znala. Kada je patolog podigao fasciklu otvorenu na
uvećanoj fotogra iji jedne od ruku, policajka odmah primeti
crvenkasti trag oko reza i preloma kosti. Prisustvo krvi u tkivu je
prvi znak koji se traži kako bi se utvrdilo da li je povreda

smrtonosna ili nije. Ako je zadata na lešu, srce ne radi, i samim tim
krv pasivno curi iz pokidanih krvnih sudova i ne zadržava se u
okolnim tkivima. Ako je, međutim, udarac zadat dok je žrtva još
uvek bila ž iva, krvni pritisak u arterijama i kapilarima nastavlja da
se š iri, jer srce š alje krv u povređena tkiva u oč ajnič kom pokuš aju
da ih zaleči. Kod devojčica ovaj mehanizam spašavanja života
zaustavio se tek kada je ruka otpala.

Cang nastavi: „Povreda je naneta na polovini bicepsa. Kost nije
smrskana, lom je precizan. Sigurno je koristio preciznu testeru:
nismo pronaš li ostatke gvozdenih strugotina duž ivica rane. Jednaki
presek krvnih sudova i tetiva govori nam da je amputacija
obavljena vešto, rekao bih hirurški. Iskrvarile su nasmrt." Potom
dodade: „Smrt je bila užasna."

Na tu rečenicu, Mila oseti potrebu da spusti pogled u znak
poštovanja. Ali odmah primeti da bi bila jedina.

Cang nastavi: „Rekao bih da ih je odmah ubio: nije imao interesa
da ih drž i u ž ivotu duž e nego š to je potrebno, i nije oklevao. Nač in
ubijanja je identičan kod svih žrtava. Osim kod jedne..."

Njegove reči ostadoše da vise u vazduhu, da bi potom pale na
prisutne kao hladan tuš.

„Šta to znači?", upita Goran.
Cang jednim prstom namesti naoč are koje su skliznule do vrha
nosa, a potom je pogledom iksirao kriminologa: „Za jednu je bilo
još gore." U prostoriji nastade potpuna tišina.
„Toksikološke analize su pokazale postojanje koktela lekova u
krvi i tkivima. U konkretnom slučaju: antiaritmici kao što su
dizopiramid, ACE inhibitori i atenolol koji je beta-blokator..."
„Usporio joj je otkucaje srca, istovremeno sniž avajuć i pritisak",
dodade Goran Gavila koji je već sve shvatio.
„Zašto?" upita Stern kojem, međutim, ništa nije bilo jasno.
Na Cangovim usnama se pojavi nekakva grimasa, slična gorkom
osmehu. „Usporio joj je krvarenje kako bi polako umirala... Hteo je
da uživa u predstavi."
„O kojoj devojčici je reč?" upita Roš, iako su već svi znali
odgovor.
„O šestoj žrtvi."

Mili ovoga puta nije bilo potrebno da bude stručnjak za serijske
zločine da bi shvatila šta se dogodilo. Patolog je upravo potvrdio da
je ubica promenio svoj modus operandi. Sto je znač ilo da je postao
sigurniji u onome što radi. Isprobavao je novu igru. I sviđalo mu se.

„Promenio je način ubijanja, jer je bio zadovoljan rezultatom.
Svaki put mu je sve bolje uspevalo", zaključ i Goran. „Kako izgleda,
osladilo mu se."

Mila oseti nešto. Golicanje u dnu vrata koje je osećala svaki put
kad bi bila blizu rešenja nekog od slučajeva nestanka. Nešto što nije
moguće objasniti. Um se potom otvarao, otkrivajući joj nesumnjivu
istinu. Obično je taj osećaj trajao duže, ali ovoga puta nestade pre
nego što je mogla da ga uhvati. Jedna rečenica koju je Cang
izgovorio razvejao ga je.

„Još jedna stvar..." Patolog se obrati direktno Mili. Iako je nije
poznavao, ona je bila jedino nepoznato lice u toj sali i on je sigurno
već bio u toku kad su u pitanju razlozi njenog prisustva. „Tamo su
roditelji nestalih devojčica."

*

Sa prozora stanice saobraćajne policije, zabačene između
planina, Aleksander Berman je imao direktan pogled na parking.
Njegova kola su bila na kraju, u petom redu. Sa te tačke gledišta
činila su mu se tako daleko.

Na već visokom suncu, lim je sijao. Nakon oluje od prethodne
noći, ne bi se mogao zamisliti dan sličan ovome. Cinilo se kao kasno
proleće i bilo je i prilično toplo. Kroz otvoren prozor dopirao je
blagi povetarac koji je donosio osećaj mira. On je bio neobično
zadovoljan.

Kada su ga u zoru zaustavili radi kontrole, nije se uznemirio, niti
ga je obuzela panika. Ostao je u kolima, sa neprijatnim osećajem
mokrog između nogu.

Sa vozačkog mesta je odlično video policajce pored službenih
kola. Jedan je drž ao u ruci hrpu njegovih dokumenata i prelistavao
ih je diktirajući kolegi podatke koje je ovaj potom prenosio radiom.

„Uskoro će mi prići i tražiće da otvorim prtljažnik", mislio je.

Policajac koji ga je zaustavio bio je vrlo ljubazan. Pitao ga je za
provalu oblaka i pokazao je saosećanje rekavši mu da mu ne zavidi
što je primoran da vozi cele noći po tom nevremenu.

„Niste odavde", reče gledajući u tablicu.
„Zapravo, ne", odgovori on. „Nisam odavde."
Tu se razgovor završio. Za trenutak je pomislio da im sve
ispriča, ali se predomislio. Nije još bio trenutak. Potom se policajac
udaljio prema kolegi. Aleksander Berman nije znao šta će se desiti,
ali prvi put nije stezao volan. Tako je krv ponovo poč ela da teč e u
rukama i one povratiše boju.
I ponovo poče da misli na svoje leptiriće.
Tako než ni, tako nesvesni svoje opojnosti. On, sa druge strane,
zaustavio je vreme za njih, čineći da postanu svesni tajni njihovog
šarma. Drugi su samo trošili njihovu lepotu. On se brinuo o njima. U
krajnjem slučaju, za šta su mogli da ga optuže?
Kada je ugledao policajca kako mu se ponovo približava, ove
misli su odjednom nestale i napetost, koja je za trenutak popustila,
ponovo se vratila. Trebalo im je mnogo vremena, pomislio je. Dok
se približavao, policajac je držao ruku na boku, u visini pojasa.
Znao je š ta taj pokret znač i. Znač ilo je da je bio spreman da izvadi
pištolj. Kada je najzad bio blizu, začu ga kako izgovara rečenicu
koju nije očekivao.
„Morate poći sa nama u stanicu, gospodine Berman. Među
dokumentima nedostaje saobraćajna dozvola."
„Cudno", pomisli on. „Bio sam siguran da sam je stavio tu." Ali
potom je shvatio: uzeo mu ju je muškarac sa fantomkom dok je bio
onesvešćen... I sada je bio tu, u maloj čekaonici i uživao u
nezasluž enoj toploti povetarca. Postavili su ga na to mesto poš to su
mu oduzeli kola. I nije znao da je pretnja novčanom kaznom
poslednja stvar o kojoj treba da brine. Ne znajući sa kim imaju
posla, otiš li su u svoje kancelarije da odluč e o onome š to za njega
viš e nije bilo važ no. Razmiš ljao je o ovoj zanimljivoj situaciji: kako
se menja hijerarhija prioriteta za nekoga ko nema više ništa da
izgubi. Jer u tom trenutku najviše ga je tištalo to što će prestati
milovanje vetrića.
Za to vreme je gledao parking i strku policajaca. Njegova kola

su i dalje bila tamo, pred očima svih. Sa tajnom zatvorenom u
prtljažniku. I niko ništa nije primećivao.

I dok je razmišljao o posebnosti situacije, primeti grupicu
policajaca koji su se vraćali sa prepodnevne pauze za kafu. Tri
muškarca i dve žene, u uniformama. Jedan od njih je verovatno
pričao neku anegdotu i išao je gestikulirajući. Kada je završio, ostali
su se smejali. Nije čuo nijednu reč te priče, ali smeh je bio zarazan i
nasmejao se. Kratko je trajalo. Prodoše blizu njegovih kola. Jedan
od njih, najviši, iznenada se zaustavi, pustivši da drugi nastave
dalje. Nešto je primetio.

Aleksander Berman odmah uoči izraz na njegovom licu.
„Miris", pomisli. „Mora da je osetio miris."
Policajac poče da gleda unaokolo ništa ne rekavši kolegama.
Njuš io je vazduh, kao da je traž io još uvek blagi trag koji mu je na
trenutak uzbunio čula. Kada ga je pronašao, okrete se prema vozilu
pored sebe. Uputio se u tom pravcu i potom se zaustavio pred
zatvorenim prtljažnikom.
Pošto je video taj prizor, Aleksander Berman odahnu. Bio je
zahvalan. Zahvalan za slučajnost koja ga je tu dovela, za povetarac
koji je dobio na poklon i zbog toga što neće morati sam da otvori
taj prokleti prtljažnik.
Milovanje vetra prestade. Aleksander Berman se podiž e sa svog
mesta pred prozorom i izvadi iz džepa telefon.
Došao je trenutak da obavi telefonski poziv.
„Debi. Aneke. Sabina. Melisa. Karolina."
Mila je u mislima ponavljala imena dok je iza stakla posmatrala
porodice ovih pet identi ikovanih žrtava, koje su tim povodom
došle u mrtvačnicu Instituta za sudsku medicinu. Gotička građevina
sa velikim prozorima okružena pustim parkom.
„Fali ih još dvoje", ta misao je opsedala Milu. „Otac i majka koje
još uvek nismo uspeli da nađemo."
Trebalo je da imenuje levu ruku broj šest. Devojčicu nad kojom
se Albert najviše iživljavao onim koktelom lekova kako bi bolno
usporio njenu smrt.
„Želeo je da uživa u predstavi."
Setila se poslednjeg slučaja koji je rešila, slučaj nastavnika