Donato Karizi - Šaptač

26

Kada je stigla u kuću Ivon Gres, vide da nisu svi tu: Sara Roza je
navlačila kombinezon i plastične nazuvice pored kombija. Mila je
primetila da je žena prilično mirnija prema njoj poslednjih dana.
Bila je odsutna, skoro uvek obuzeta drugim mislima. Možda zbog
porodičnih problema.

Roza podiže pogled na nju. „Dođavola! Ništa ne propuštaš, a?"
Povlačim reči, pomisli Mila.
Ignorisala ju je, pokušavajući da se popne u kombi kako bi uzela
kombinezon. Ali Roza stade na stepenik, spreč avajuć i je da prođe.
„Ej, tebi se obraćam!" „Šta hoćeš?"
„Baš ti se dopada da pametuješ?"
Bila joj je na nekoliko centimetara od lica. Odozdo, Mila je
mogla da oseti njen dah od cigareta, ž vakać e gume i kate. Htela je
da je se kloni ili da joj kaž e koju. Ali onda se setila š ta joj je Goran
rekao povodom rastavljanja od muža i ćerke sa poremećajem u
ishrani i odustade.
„Šta imaš toliko protiv mene, Roza? Samo radim svoj posao."
„Onda je već trebalo da nađeš šestu devojčicu, zar ne?"
„Naći ću je."
„Znaš, ne verujem da ćeš ostati dugo u ovom timu. Zasada
izgleda da si ih osvojila, ali pre ili kasnije shvatić e da mož emo i bez
tebe."
Roza se skloni u stranu, ali je Mila ostala gde je bila.
„Ako me toliko mrziš, zašto si posle sirotišta, kada je Roš hteo
da me otera, glasala da ostanem?"
Žena se okrete prema njoj, nasmejanog pogleda.
„Ko ti je to rekao?"
„Doktor Gavila."
Rozi se omače smeh i odmahnu glavom.
„Vidi, draga, upravo zbog toga nećeš dugo trajati. Jer, ako ti je to
rekao u poverenju, time što si mi rekla, izneverila si ga. I, uzgred
rečeno, slagao te je... Ja sam glasala protiv."

I ostavi je tu, skamenjenu, uputivši se prema kući sigurnim
korakom. Mila ju je pratila pogledom, zbunjena njenim rečima.
Potom uđe u kombi da se presvuče.

*

Krep je garantovao da će ovo biti njegova Sikstinska kapela.
Poređenje sa sobom na drugom spratu vile Ivon Gres nije bilo tako
smelo.

U moderno doba Mikelanđelovo remek-delo doživelo je
radikalnu restauraciju, koja je slikama vratila originalni sjaj,
oslobađajuć i ih debelog sloja praš ine, dima i ž ivotinjskog lepka koji
se tokom vekova nataložio od upotrebe sveća i mangala. 2
Stručnjaci su počeli posao na delu zida - veličine kao poštanska
marka - da bi dobili ideju šta se krije ispod. Iznenađenje je bilo
ogromno: debeo sloj čađi sakrio je izvanredne boje, koje je
nemoguće prethodno zamisliti.

Tako je Krep počeo od jednostavne kapljice krvi - one koju je
Mila našla uz pomoć psa - do stvaranja svog remek-dela.

„U đubretu kuće nema organskog materijala", reče stručnjak za
forenziku. „Ali, cevi su oštećene i bilo je tragova hlorovodonične
kiseline. Pretpostavljamo da ju je Felder upotrebio da istopi
ostatke, da bi ih se kasnije lakše rešio. Kiselina je izuzetno e ikasna
i sa koštanim tkivima."

Mila je čula samo poslednji deo rečenice dok je stizala do
odmoriš ta na drugom spratu. Krep je bio nasred hodnika, a ispred
njega su bili Goran, Boris i Stern. Iza njih, bila je Roza, naslonjena
na zid.

„Dakle, jedini element koji imamo da masakr pripišemo Felderu
jeste ta mrljica krvi."

„Jesi li je već analizirao?"
„Cang tvrdi da postoji devedeset procenata verovatnoće da
pripada dečaku."
Goran se okrenu i pogleda Milu, potom se obrati Krepu: „Dobro,
svi smo tu. Možemo da počnemo..."
Cekali su je. Trebalo bi da se oseć a polaskano, ali još uvek nije

uspevala da odagna reči Sare Roze. Kome verovati? Toj histeričnoj
ludači, koja ju je od početka maltretirala, ili Goranu?

Pre nego što ih je uveo u sobu, Krep ih zamoli: „Možemo da
ostanemo unutra najviše petnaest minuta, tako da, ako imate
pitanja, pitajte sada." Ćutali su. „Dobro, ulazimo."

Soba je bila zapečaćena duplim staklenim vratima između kojih
je bio mali prolaz koji je dozvoljavao da uđu jedno po jedno. Služ ilo
je da sačuva mikroklimu. Pre nego što je ušao, Krepov saradnik
izmeri svakome temperaturu termometrom sa infracrvenim
zracima, sličnom onom koji se obično koristi za decu. Potom unese
podatke u kompjuter povezan sa ovlaž ivač ima vazduha u sobi, koji
pomažu da temperatura mesta zločina ostane nepromenjena.

Krep, koji je poslednji ušao u sobu, objasnio im je razlog tog
postupka.

„Glavni problem je boja koju je Felder upotrebio da pokrije
zidove. Nismo mogli da je uklonimo običnim razređivačem, a da ne
skinemo i ono što je bilo ispod."

„Pa šta si onda uradio?", upita Goran.
„Analizirali smo je i ispostavilo se da se radi o boji na bazi vode
koja kao vezivni materijal koristi masnoću biljnog porekla. Bilo je
dovoljno ispustiti u vazduh rastvor prečišćenog alkohola i ostaviti
nekoliko sati da deluje kako bi istopio masnoću. Praktično smo
stanjili sloj boje na zidovima. Ako ispod ima krvi, luminol bi trebalo
da pokaže..."
Luminol ili 3-aminoftalihidrazid.
Supstanca na koju se oslanja veliki deo tehnika moderne
forenzike. Zasniva se na aktivnosti katalizatora grupe hem koja se
nalazi u hemoglobinu. Luminol, kada reaguje sa tim elementom iz
krvi, proizvodi posebnu luorescentnu plavu boju, koja se može
videti samo u mraku. Da bi bio e ikasan, međutim, proizvod se
najpre kombinuje sa oksidantnim agensom, obično vodonik-
peroksidom, a potom se rasprši u vazduh putem vodenaste
tečnosti.
Luminol ima samo jednu nepogodnost: trajanje luorescentnog
efekta jedva je trideset sekundi. Zato je praktično nemoguće
ponoviti test posle prvog puta.

Zbog toga, foto-aparati sa dugom ekspozicijom zabelež ić e svaki
rezultat pre nego što nestane.

Krep podeli maske sa posebnim filterima i zaštitne naočare, jer -
iako još uvek nije dokazano - postoji strah da luminol može biti
kancerogen.

Potom se obrati Gavili: „Kad vi kažete..."
„Možemo da počnemo."
Voki-tokijem, Krep je preneo naređenje svojima koji su bili
napolju. Najpre se ugasiše sva svetla.
Mili nije bilo prijatno. U tom klaustrofobič nom mraku uspevala
je da prepozna samo svoj kratki dah koji je, prolazeći kroz masku,
ličio na mukli ropac. Preklapao se sa mehaničkim disanjem
ovlaživača koji su neprekidno upumpavali paru u sobu.
Pokušala je da ostane mirna, mada je uznemirenost rasla u
grudima i jedva je čekala da se eksperiment završi.
Malo kasnije zvuk se promeni. Mlaznice počeše da ispuštaju u
vazduh hemijski rastvor koji će prikazati krv na zidovima. Slabašno
šuštanje nove supstance pratilaje ubrzo blaga plavičasta svetlost,
koje poče da se pojavljuje svuda oko njih. Izgledalo je kao sunčeva
svetlost koja dopire do morskih dubina.
Isprva, Mila pomisli da je samo optički efekat, neka vrsta
opsene u njenoj glavi kao odgovor na stanje hiperventilacije. Ali,
kada se efekat proširio, shvatila je da ponovo može da vidi svoje
kolege. Kao da je neko upalio svetla, zamenjujući ledenu svetlost
halogenih sijalica novom nijansom plavoljubičaste boje. Na početku
se pitala kako je moguće, a potom je shvatila.
Bilo je toliko krvi na zidovima da je ih je luminol sve osvetlio.
Mlazovi su se širili u različitim pravcima, ali činilo se da svi
polaze iz samog centra sobe. Kao da je tu u sredini bila neka vrsta
žrtvenog oltara. Na plafonu se potom pojavio zvezdani plašt.
Veličanstvenost prizora bila je narušena jedino svešću od čega je
nastala ta optička iluzija.
Felder mora da je koristio motornu testeru da bi isekao tela u
gomilu smrvljenog mesa, kašu koju je lako baciti u vece šolju.
Mila primeti da su i drugi bili skamenjeni kao i ona. Gledali su
oko sebe, kao automati, dok su precizni foto-aparati, postavljeni

unaokolo i dalje nemilosrdno škljocali. Prošlo je tek petnaest
sekundi i luminol je pokazivao još novih mrlja, sve skrivenijih.

Netremice su gledali u taj užas.
Potom Boris podiž e ruku prema jednom kraju sobe, pokazujuć i
prisutnima ono što se lagano pomaljalo na zidu. „Pogledajte...",
reče. I ugledaše.
U jednom delu zida luminol nije mogao da reaguje, nije
pronalazio ništa i taj deo je i dalje bio beo. Bio je uokviren sitnim
plavim mrljama. Kao kada prskamo boju u spreju na neki predmet
prislonjen uza zid i posle, na zidu, ostane trag. Kao ljudska igura
izrezana na malteru. Kao negativ fotografije.
Svako od njih pomislio je da otisak blago podseća na ljudsku
senku.
Dok se Felder iživljavao na telima Ivon i njene dece jezivom
okrutnošću, neko je nepomičan, u uglu sobe, prisustvovao prizoru.

27

Dozivali su njeno ime.
Sigurna je u to. Nije sanjala. Ovoga puta to ju je trglo iz sna, ne
strah, niti iznenadna svest gde se nalazi od ko zna kad.
Dejstvo droge koja joj zbunjuje čula prestalo je u istom trenutku
kada je čula kako njeno ime odzvanja u stomaku monstruma. Skoro
poput odjeka koji je došao da je traži ko zna odakle i koji je konačno
našao.
„Ovde sam!", htela je da viče, ali nije uspela, još uvek nije mogla
da otvara usta.
Sada ima i buke. Zvukova kojih ranije nije bilo. Šta su to, koraci?
Da, koraci teških cipela. Više cipela zajedno. Ima ljudi! Gde? Iznad
nje su, oko nje. Svuda, ali svejedno daleko, suviše daleko. Šta rade tu?
Došli su da je traže? Da, tako je. Tu su zbog nje. Ali ne mogu da je
vide u stomaku monstruma, jedini način je da je čuju.
„Upomoć", pokušala je da kaže.
Glas joj je izašao slabašan, zatrovan danima nametnute agonije,
nasilnog i kukavičkog sna, koji joj se dodeljuje po volji, bez
kriterijuma, samo da bi bila dobra dok je monstrum vari u svom
stomaku od kamena. A svet, tamo napolju, polako zaboravlja na nju.
„Ali, ako su sada ovde, onda me još uvek nisu zaboravili!"
Misao joj uli snagu koju je mislila da nema. Rezerva koju je njeno
telo zadržalo u dubokom skrovištu i koju treba upotrebiti samo u
hitnim slučajevima. Počinje da razmišlja.
„Kako mogu da naznačim svoje prisustvo?"
Leva ruka još je zavijena. Noge su joj teške. Desna ruka njena je
jedina mogućnost, izdanak koji je drži u životu. Daljinski joj je
pričvršćen na dlanu ruke. Povezan samo sa onim blesavim crtaćem
od kojeg joj je mozak otupeo. Podiže ga i uperi prema ekranu. Jačina
zvuka je normalna, ali možda može i da pojača. Pokušava, ali ne
uspeva da nađe odgovarajuće dugme. Možda zato što svi zadaju
samo jednu komandu. Za to vreme zvuci odozgo i dalje se čuju. Glas
koji čuje je ženski. Ali i neki muškarac je sa njom. Ne, dva muškarca.

„Moram da ih dozovem! Moram da učinim nešto da me primete,
inače ću umreti ovde dole!"

Prvi put pominje mogućnost smrti. Sve do sada, izbegavala je tu
misao. Možda je to uradila protiv uroka. Možda zato što jedna
devojčica ne treba da misli na smrt. Ali sada shvata da će, ako niko
ne dođe da je spase, to biti njena sudbina.

Apsurdno je da se onaj koji će okončati njen kratki život sada
brine o njoj. Zavio joj je ruku, daje joj lekove kroz infuziju. Pažljivo se
brine o njoj. Zašto to radi, ako će je svejedno na kraju ubiti? Pitanje
joj ne donosi olakšanje. Postoji samo jedan razlog zbog kojeg je drži
u životu tu dole. Misli da će joj naneti još mnogo bola.

Stoga je to možda jedina prilika koju ima da izađe odatle, da se
vrati svojoj kući i da ponovo vidi svoje najmilije. Majku, oca, deku,
čak i Hudinija. Zaklinje se da će voleti i tog prokletog mačka samo
ako se ta noćna mora završi.

Diže ruku i počinje jako da udara daljinskim po čeličnoj ivici
kreveta. Zvuk koji uspeva da proizvede nepodnošljiv je i njoj samoj,
ali je oslobađajući. Još jače, sve jače i jače. Sve dok ne čuje da se
naprava od plastike lomi. Nije joj bitno. Ti metalni udarci postaju
sve žešći. Iz grla joj izlazi čak i isprekidan krik.

„Ovde sam!"
Daljinski se odvaja od dlana i primorana je da se zaustavi. Ali
čuje nešto iznad. Može biti pozitivno ili ne. Tišina. Možda su je
primetili i sada pokušavaju bolje da čuju. Tako je, nemoguće da su
već otišli! Ponovo počinje da lupa, iako je desna ruka boli. lako joj bol
prolazi kroz ramena i uliva se u levu ruku. Iako to samo pojačava
njen očaj. Jer, u slučaju da je niko ne čuje, kasnije će biti još gore,
sigurna je u to. Neko će joj se osvetiti. I platiće zbog toga.
Hladne suze silaze joj niz obraze. Ali zvuci se opet čuju i ponovo
dobija hrabrost.
Nekakva senka odvaja se od kamenog zida i ide prema njoj. Vidi
je, ali svejedno nastavlja. Kada je senka prilično blizu, primećuje
nežne ruke, plavu haljinicu, smeđu kosu koja joj nežno pada na
ramena. Senka joj se obraća glasom devojčice. „Sada je dosta", kaže
joj. „Čuće nas."
Potom oslanja svoju ruku na njenu. Taj dodir je dovoljan da je

zaustavi. „Molim te", dodaje potom.
I moli je tako tužno da uspeva da je ubedi, i ona prestaje. Ne zna

razlog zbog kojeg ta devojčica želi nešto tako apsurdno kao što je da
ostane tu zatvorena. Ali je svejedno posluša. Ne zna da li da počne
da plače zbog tog propalog pokušaja, ili da bude srećna što je otkrila
da nije sama. Toliko je zahvalna što je prvo ljudsko prisustvo za koje
je saznala devojčica kao i ona, da ne želi da je razočara. I tako
zaboravlja čak i da želi da ode odatle.

Glasova i zvukova sa sprata iznad više nema. Ovoga puta tišina je
konačna.

Devojčica izvlači ruku iz njene.
„Ostani...", sada je ona moli.
„Ne treba da brineš, videćemo se još..."
I udaljava se vraćajući se u mrak. I ona je pušta da ide. I hvata se
za malo i beznačajno obećanje kako bi nastavila da se nada.

28

„Fotelja Aleksandera Bermana!"
U Mislilištu tim se koncentrisao na Gaviline reči. U mislima se
vratiše u kvart gde je pedo il imao svoju pećinu i kompjuter kojim
je lovio po internetu.
„Krep nije našao otiske na staroj kožnoj fotelji koja je bila u
suterenu!"
Goranu je to sada odjednom izgledalo kao otkriće.
„Na svemu ostalom bilo je otisaka, na stotine, ali na njoj nije!
Zašto? Jer se neko pobrinuo da ih ukloni!"
Potom kriminolog pode prema zidu na kojem su pribadačama
bili okačeni izveštaji, fotogra ije i rezultati slučaja iz sirotišta. Skide
jedan od njih i poče da čita. Transkripcija snimka na kojem se
Ronald Dermis kao dečak ispoveda ocu Rolfu, pronađen u
kasetofonu u sanduku Bilija Mura.
„Ti znaš šta se desilo Biliju, zar ne, Rone?' - 'Bog ga je uzeo k
sebi' -'Nije bio Bog, Rone. Znaš ko je bio?'- 'Pao je. Pao je sa kule.' -
'Ali, ti si bio sa njim.' - Da'... A potom, nešto kasnije, sveštenik
izjavljuje: 'Niko te neće kazniti ako kažeš šta se desilo. Obećavam
ti', i čujte kako Ronald odgovara: 'On mi je rekao da to uradim'...
Shvatate? On."
Goran je gledao u lica koja su ga zbunjeno posmatrala.
„Cujte šta sad pita otac Rolf: Ko je on? Bili ti je tražio da ga
gurneš ?' -Ne', odgovara Ronald. 'Dakle, neko od deč aka?' i Ronald
ponovo odgovara: Ne.' - Ko onda? Hajde, odgovori mi. Ta osoba ne
postoji, je li tako? Samo je plod tvoj mašte', i čini se da je Ronald
siguran kada ponovo negira, ali ga otac Rolf navodi: 'Nema nikog
drugog ovde. Samo ja i tvoji drugovi.' I Ronald konačno odgovara
'On dolazi samo zbog mene'..."
Polako su svi počinjali da shvataju.
Goran, uzbuđen kao dečačić, ponovo otrča do papira na zidu i
uze kopiju pisma koje je Ronald nedavno poslao istražiteljima.
„Sa te poruke za oko mi je zapala rečenica: onda je došao ON.

ON me je shvatao. ON me je naučio."
Pokaza i njima pismo pokazujući im taj deo teksta.
„Vidite? Ovde je reč on namerno napisana velikim slovima... Već

sam razmišljao o tome, ali zaključak do kog sam došao bio je
pogrešan. Mislio sam da je to bio jasan primer podvojene ličnosti,
kod koje se negativno ja uvek pojavljuje odvojeno od Ja agenta. I
zato postaje On... 'JA sam to uradio, ali ON mi je rekao da to uradim,
NJEGOVA je krivica što sam ovakav...' Grešio sam! I napravio sam
istu greš ku koju je napravio otac Rolf pre trideset godina! Kada je
tokom ispovedi Ronald rekao On, sveštenik je mislio da upućuje na
samog sebe i da samo pokušava da skine krivicu sa sebe. To je
tipično za decu. Ali Ronald kojeg smo mi upoznali više nije bio
dečak..."

Mila vide kako se u Goranovom pogledu gasi deo energije.
Događalo se svaki put kada bi napravio grešku u proceni.

„To On na koje upuć uje Ronald nije projekcija sopstvene psihe,
dvojnik kojem ć e pripisati odgovornost za svoja dela! Ne, to je isti
Onaj koji se udobno smeš tao u fotelju Aleksandera Bermana svaki
put kada je ovaj na internetu išao u lov na decu! Felder ostavlja
mnoštvo tragova u kući Ivon Gres, ali se pobrine da prekreči sobu u
kojoj se desio masakr, jer je na zidu bila jedina stvar koju mu je
stalo da sakrije... ili mož da istakne: krvlju zabelež ena slika č oveka
koji prisustvuje! Stoga, On je Albert."

„Zao mi je, ali to ne pije vodu", reče Sara Roza smireno i sigurno
da je začudila ostale. „Pregledali smo snimke sistema za nadzor
Kapo Alta i, osim Feldera, niko nije ušao u tu kuću."

Goran se okrete prema njoj, uperivši prst u nju: „Upravo tako!
Jer je svaki put zatamnio kamere kratkim prekidom struje. Kad
malo bolje razmislimo, isti efekat na zidu mogao se dobiti ljudskom
figurom od kartona ili lutkom. I šta nam to govori?"

„Da je odličan stvaralac iluzija", reče Mila.
„I to je tačno! Od početka ovaj čovek nas izaziva da shvatimo
njegove trikove. Uzmite na primer otmicu Sabine sa vrteške...
Majstorski! Desetine lica, desetine parova očiju u luna-parku i niko
ništa ne primećuje!"
Goran je odavao utisak da je zaista oduševljen sposobnošću

svog izazivača. Ne zato što nije pokazivao milosti prema žrtvama.
To nije bio dokaz nedostatka njegove čovečnosti. Albert je bio
njegov predmet proučavanja. Shvatiti mehanizme koji pokreću
njegov um bio je primamljiv izazov.

„Lično, međutim, mislim da je Albert stvarno bio prisutan u sobi
dok je Felder masakrirao svoje žrtve. Isključio bih lutke ili slične
trikove. A znate li zaš to?" Kriminolog je už ivao za trenutak u izrazu
neizvesnosti na njihovim licima. „U rasporedu mrlja od krvi na zidu
oko igure, Krep je izdvojio stalne varijacije - tako ih je de inisao. I
to znači da, ma koja prepreka bila između krvi i zida, nije bila
nepomična, već se pomerala!"

Sara Roza ostade otvorenih usta. Nije imala šta da kaže.
„Budimo praktični", reče Stern. „Ako je Albert upoznao Ronalda
Dermisa kada je ovaj bio dete, koliko godina je mogao da ima?
Dvadeset, trideset? Sada ima oko pedeset ili šezdeset godina."
„Tačno", reče Boris. „I imajući u vidu dimenzije senke koja se
formirala na zidu sobe masakra, rekao bih da je visok oko metar i
šezdeset."
„Metar i šezdeset devet", precizirala je Sara Roza koja je već
dala da se izmeri.
„Imamo delimič ni opis č oveka kojeg treba da traž imo, to je već
nešto."
Goran ponovo uze reč: „Berman, Ronald, Felder, oni su kao
vukovi. A vukovi često deluju u čoporu. Svaki čopor ima svog vođu.
I Albert nam upravo to govori - on je njihov vođa. Postoji trenutak
u životu ova tri pojedinca u kojem su ga upoznali, odvojeno ili
zajedno. Ronald i Felder su se poznavali, odrasli su u istom
sirotištu. Ali može se pretpostaviti da nisu znali ko je bio
Aleksander Berman... Jedini zajednički element jeste on, Albert.
Zato je ostavio svoj potpis na svakom mestu zločina."
„I šta će se sada desiti?" upita Sara Roza.
„Možete i sami da pretpostavite... Dva. U prozivci nedostaju još
dva tela devojčica i, kao posledica, dva člana čopora." „Tu je i
devojčica broj šest", istaknu Mila. „Da... Ali nju Albert čuva za sebe."

*

Stajala je oko pola sata na trotoaru preko puta, ne nalazeći
hrabrosti da pozvoni. Pokušavala je da pronađe prave reči da bi
objasnila svoje prisustvo. Već se toliko odvikla od međuljudskih
odnosa da su joj i najjednostavniji pristupi izgledali nemoguć i. I za
to vreme zebla je tu napolju ne mogavši da se odluči.

„Kada prođu sledeća službena kola, krećem, obećavam."
Prošlo je devet sati i bilo je malo saobraćaja. Svetla na
prozorima Goranove kuće na trećem spratu zgrade bila su
upaljena. Ulica mokra od otopljenog snega bila je koncert metalnog
kapljanja, kašljucavih oluka i promuklih odvodnih kanala.
„U redu, idem."
Mila izađe iz senke koja ju je do tada štitila od mogućih pogleda
radoznalih komšija i brzo stiže do ulaznih vrata. Zgrada je bila
stara, u kojoj je sigurno sredinom osamnaestog veka bila fabrika,
sa velikim prozorima, širokim kornišama i dimnjacima koji su još
uvek ukrašavali krov. Bilo je nekoliko takvih zgrada u tom kraju.
Verovatno je celom kvartu promenjena namena delom nekog
arhitekte, koji je stare industrijske radionice pretvorio u stanove.
Pozvonila je na interfon i čekala.
Proš ao je skoro minut pre nego š to je zač ula Goranov grakć uć i
glas. „Ko je?"
„Mila. Izvini, ali moram da razgovaram sa tobom i nisam htela
preko telefona. U Studiju si bio mnogo zauzet i mislila sam da..."
„Popni se. Treći sprat."
Usledio je kratak električni signal i brava ulaznih vrata se
otvori.
Teretni lift je služio za penjanje. Da bi se pokrenuo, bilo je
potrebno rukom zatvoriti klizna vrata i upravljati ruč icom. Mila se
lagano pela, sve do trećeg sprata. Na spratu su bila samo jedna
vrata, ostavljena otvorena za nju.
„Uđi, smesti se."
Začula je Goranov glas iz stana. Mila ga je pratila. Prostrano
potkrovlje, sa nekoliko prostorija. Pod je bio od neobrađenog
drveta. Radijatori su bili od livenog gvož đa i okruž ivali su stubove.
Veliki upaljen kamin davao je prostoru žućkastu svetlost. Mila
zatvori vrata za sobom, pitajući se gde je Goran. Potom ga ugleda

kako se nakratko pojavljuje na pragu kuhinje.
„Samo trenutak i dolazim."
„Ne moraš da žuriš."
Gledala je oko sebe. Za razliku od kriminologovog uvek

zapuštenog izgleda, njegova kuća bila je vrlo uredna. Nije bilo ni
najmanje prašine i u svemu se ogledala pažnja koju je ovaj čovek
poklanjao da bi svom sinu ponudio malo harmonije u životu.

Malo kasnije vide ga da dolazi sa čašom vode u ruci.
„Izvini, banula sam odjednom."
„Nema veze, obično kasno idem na spavanje." Potom,
pokazujući na čašu: „Spremao sam Tomija za spavanje. Neće mu
dugo trebati. Sedi, ili se posluži nečim za piće: mini-bar je u dnu
sobe."
Mila klimnu glavom i vide ga kako se upuć uje prema jednoj od
soba. Da bi malo otklonila nelagodnost, otišla je da pripremi sebi
votku sa ledom. Dok je pila, stajala je pokraj kamina i ugleda
kriminologa kroz odškrinuta vrata sobe njegovog sina. Sedeo je na
krevetu dečaka i pričao mu je nešto, dok ga je jednom rukom
mazio. U polumraku sobe, koju je osvetljavala jedino lampa u
obliku kl ovna, Tomi se video kao obris ispod pokrivača, opisan
očevim milovanjima.
U tom porodičnom kontekstu, Goran je delovao sasvim
drugačije.
Ko zna zašto se setila prvog puta kada je, kao mala, otišla kod
oca u kancelariju da ga poseti. Covek u odelu i sa kravatom koji je
svakog jutra izlazio iz kuće, tamo se transformisao. Postajao je
strog i ozbiljan, toliko drugačiji od njenog divnog tate. Mila se seća
da je to baš potreslo.
Za Gorana je važ io drugač iji rezon. Oseć ala je beskrajnu než nost
videvši ga u ulozi oca.
Za Milu se nikada nije ostvarila ta dihotomija. Postojala je samo
jedna verzija nje. Nije postojao prekid u njenom ž ivotu. Nikada nije
prestajala da bude policajka koja je traž ila nestale osobe. Jer uvek
ih je tražila. Tokom slobodnih dana, kada je bila na odsustvu, dok je
obavljala kupovinu. Posmatranje lica nepoznatih ljudi postalo je
njena navika.

Maloletnici koji nestaju, kao i svi, imaju neku priču. Ali ta priča
se u određenom trenutku prekida. Mila je pratila njihove male
korake izgubljene u mraku. Nikada nije zaboravljala njihova lica.
Mogle su da prođu i godine, ali ona je uvek mogla da ih prepozna.

Jer deca su među nama, mislila je. Ponekad je dovoljno potraž iti
ih u odraslima kakvi su postali.

Goran je pričao bajku svom sinu. Mila nije htela dalje da
uznemirava taj tako intiman prizor svojim pogledom. To nije bilo
za njene oči. Okrenu se, ali odmah srete Tomijev osmeh u ramu. Da
ga je srela, bilo bi joj neprijatno i doš la je kasno nadajuć i se da ć e
već biti u krevetu.

Tomi je bio deo Goranovog života koji još uvek nije bila
spremna da upozna.

Malo kasnije joj se pridruži i uz osmeh izjavi: „Zaspao je."
„Nisam htela da smetam. Ali mislila sam da je važno."
„Već si se izvinila. Sad mi kaži šta se dešava..."
Sede na trosed i pozva je da sedne pored njega. Vatra iz kamina
bacala je na zid senke koje su igrale.
„Ponovo se desilo - neko me je pratio." Kriminolog se namršti.
„Sigurna si?"
„Za prošli put nisam, ali sada jesam."
Ispričala mu je šta se dogodilo pokušavajući da ne izostavi
nijedan detalj. Kola sa ugašenim farovima, odraz meseca na
karoseriji, činjenica da je progonitelj odlučio da je bolje da se vrati
nazad kada je shvatio da je otkriven.
„Ne uspevam da nađem valjan razlog", zaključi posle kratkog
razmišljanja.
„Sumnjam da sada može biti korisno da dobijem pratnju i da
pokušam da uhvatim na delu svog progonitelja."
„Sada je siguran da znaš, tako da neće ponoviti."
Mila klimnu glavom.
„Ali nisam došla samo zbog toga."
Goran je ponovo pogleda: „Otkrila si nešto?"
„Pre bih rekla da sam shvatila nešto. Jednu od Albertovih
iluzija."
„Na koju misliš?"

„Kako je uspeo da otme devojčicu sa vrteške, a da niko ništa ne
primeti." Goran bio toliko zainteresovan da su mu oči zasjale.
„Nastavi, slušam te..."

„Podrazumevali smo da je Albert otmičar. Dakle, muškarac. A
šta ako se, zapravo, radi o ženi?" „Zašto to misliš?"

„Uistinu, Sabinina majka je ta zbog koje sam po prvi put uzela u
razmatranje ovu moguć nost. Iako je nisam pitala, rekla mi je da je
bio neki nepoznat muškarac na vrtešci - ne otac - ona bi to
primetila. Dodala je i da majke imaju šesto čulo za te stvari. I
verujem joj."

„Zašto?"
„Jer je policija pregledala stotine fotogra ija i amaterske snimke
od te večeri i niko nije primetio sumnjivog muškarca. Iz toga smo
zaključili i da naš Albert izgleda kao običan čovek... Onda sam rekla
sebi da bi ženi bilo još lakše da odvede devojčicu."
„Ti misliš da ima saučesnicu..." Ideja mu se dopadala. „Ali
nemamo elemente koji podržavaju takvu pretpostavku."
„Znam. I to je problem."
Goran ustade i poče da hoda po sobi. Masirao je neurednu
bradu i razmišljao je.
„Ne bi bio prvi put... Već se dogodilo ranije. U Glosteru, na
primer, sa Fredom i Rozmari Vest."
Kriminolog se ukratko priseti slučaja supružnika serijskih ubica.
On je bio zidar, ona domać ica. Desetoro dece. Zajedno su mamili i
ubijali nedužne devojčice, pošto bi ih primorali da učestvuju u
njihovim erotskim zabavama, da bi ih potom sahranili u dvorištu
kuće, u broju 25 u Kromvel roudu. Pod podom trema završila je i
š esnaestogodiš nja ć erka koja se verovatno usudila da se usprotivi.
Druge dve žrtve pronađene su na drugim mestima koja su nas
odvela do Freda. Ukupno dvanaest tela. Ali policija je prekinula da
kopa u žutoj kući, jer su se plašili da će se srušiti.
U svetlu tog slučaja, Gavila je smatrao da Milina teorija o
postojanju Albertove saučesnice i nije tako luda.
„Možda se žena brine o šestoj devojčici."
Goran je izgledao zaintrigirano. Ali nije dopustio da ga ponese
entuzijazam.

„Nemoj pogrešno da me shvatiš, Mila. Imaš odličnu intuiciju, ali
moramo da je proverimo."

„Razgovaraćeš o tome sa ostalima?"
„Uzećemo u razmatranje. Do tada ću tražiti da neko pregleda
fotogra ije i snimke iz luna-parka." „Mogu ja to da uradim."
„Dobro."
„Ima još nešto... Nešto me zanima. Pokušala sam sama da
nađem odgovor, ali nisam uspela." „O čemu se radi?"
„U procesu raspadanja, oči leša se menjaju, zar ne?"
„Da, obično dužica s vremenom postaje svetlija..."
Goran zastade i pogleda je, jer nije shvatao šta je htela da
postigne.
„Zašto me to pitaš?"
Mila izvadi iz džepa fotogra iju Sabine koju joj je dala njena
majka na kraju posete. Ista ona koju je u povratku ceo put držala
na sedištu pored svog. Ona koju je, posle straha od praćenja,
netremice gledala i zbog koje joj se javila ta sumnja.
Bilo je nešto pogrešno.
Goran je uze i pogleda je.
„Devojč ica č ije smo telo naš li u kuć i Kobaš ijevih imala je plave
oči", istakla mu je Mila. Sabina je, međutim, imala braon."

*

Dok su išli taksijem, Goran nije rekao ni reč. Pošto mu je otkrila
to, Mila je videla kako mu se raspolož enje najednom menja. I rekao
je nešto što ju je baš pogodilo.

„Pored sebe imamo osobe za koje mislimo da ih poznajemo, a u
stvari ne znamo ništa o njima." I potom je dodao: „Prevario nas je."

Najpre, mislila je da kriminolog misli na Alberta. Ali nije bilo
tako,.

Prisustvovala je brzim telefonskim pozivima koji su, osim
članova tima, uključivali i Tomijevu bebisiterku.

„Moramo da idemo", rekao joj je potom, ne objašnjavajući joj.
„A tvoj sin?"
„Gospođa Runa će biti ovde za dvadeset minuta, on će i dalje

spavati." I pozvali su taksi.
Sedište federalne policije još uvek je bilo osvetljeno u te sate. U

zgradi je bila strka policajaca koji su se smenjivali. Skoro svi su bili
angažovani na slučaju. U potrazi za zatvorom šeste devojčice,
danima su trajali pretresi u kućama osumnjičenih ili na mestima
koja su u telefonskim pozivima mnogi građani pomenuli.

Poš to je platio taksisti, Goran pođe prema glavnom ulazu, a da
nije ni sačekao Milu koja ga je jedva stizala. Na spratu
Biheviorističkog odeljenja Roza, Boris i Stern su ih čekali.

„Šta se dešava?", upita najstariji policajac.
„Potrebno je nešto da razjasnimo", odgovori mu Goran.
„Moramo odmah da vidimo Roša."
Glavni inspektor ga vide kako upada baš usred sastanka, koji je
trajao već nekoliko sati sa različitim nivoima Federalne policije.
Tema je bila upravo Albertov slučaj.
„Moramo da razgovaramo sa tobom."
Roš ustade sa fotelje i prisutnima pokaza: „Gospodo, znate
doktora Gavilu, koji već godinama daje svoj doprinos mom
Odeljenju..." Goran mu šapnu na uho: „Odmah." Izveštačen osmeh
na Rošovom licu se ugasi.
„Izvinite me, postoje novosti koje zahtevaju moje prisustvo na
drugom mestu."
Dok je sakupljao papire sa kancelarijskog stola, Roš oseti
poglede prisutnih. Za to vreme ga je Goran č ekao nekoliko koraka
iza, dok je ostatak tima bio na vratima.
„Nadam se da je zaista važno", reče glavni inspektor pošto je
bacio fasciklu sa papirima na sto svoje kancelarije.
Goran je sačekao da svi uđu u prostoriju, pre nego što je
zatvorio vrata i suočio se sa nadurenim Rošom.
„Leš koji je pronađen u dnevnoj sobi Kobašijevih ne pripada
trećoj nestaloj devojčici."
Ton i smirenost nisu ostavljali mesta za opovrgavanje. Glavni
inspektor sede i prekrsti ruke. „Nastavi..."
„To nije Sabina, već Melisa."
Mila se setila četvrte devojčice. Prema podacima, bila je
najstarija među njima, ali njeno još uvek nezrelo telo, moglo je da

ih obmane. I imala je plave oči.
„Nastavi, slušam te...", ponovi Roš.
„To mož e da znač i samo dve stvari. Da je Albert promenio svoj

modus operandi, jer smo do sada pronašli devojčice onim
redosledom kako ih je otimao. Ili je Cang napravio zbrku sa
ispitivanjem DNK..."

„Mislim da su obe pretpostavke prihvatljive", izjavi Roš sigurno.
„Međutim, mislim, da je prva skoro nemoguća... A što se tiče
druge, mislim da si ti naredio da falsi ikuje rezultate pre nego što ih
je dao Mili!"
Roš je pomodreo. „Cuj, doktore, ne pada mi na pamet da slušam
tvoje optužbe!"
„Gde je pronađeno telo devojčice broj tri?" „Šta?"
Glavni inspektor se svim silama trudio da izgleda iznenađen tom
izjavom.
„Jer očigledno da je pronađeno, u suprotnom, Albert ne bi
nastavio dalje prelazeći na broj četiri."
„Leš je bio u kući Kobašijevih više od nedelju dana! Možda je
trebalo da ga nađemo pre devojč ice broj tri, kao š to ti kaž eš . Ili smo
možda, jednostavno, našli prvo četvrtu devojčicu! I posle je Cang
napravio haos, otkud ja znam!"
Kriminolog ga je gledao pravo u oči: „Zbog toga si nam posle
događaja u sirotištu dao dvadeset četiri sata slobodno. Da ti ne
bismo smetali!"
„Gorane, dosta mi je tih apsurdnih optužbi! Ne možeš da
dokažeš ništa od toga što govoriš!"
„Zbog slučaja Vilson Piket, je li tako?"
„To što se tada dogodilo nema veze sa ovim, uveravam te."
„Ali, više mi ne veruješ. I možda i ne grešiš sasvim... ali, ako
misliš da mi i ova istraga klizi iz ruku, viš e bih voleo da mi to kaž eš
u lice, bez političkih smicalica. Reci to i svi se povlačimo, nećemo ti
praviti probleme i preuzećemo odgovornost na sebe."
Roš ne odgovori odmah. Drž ao je ruke prekrš tene na grudima i
klatio se u stolici. Potom, veoma smireno poče: „Iskreno, uopšte ne
znam o čemu..."
„Hajde, reci mu."

Stern ga je prekinuo. Roš ga prostreli pogledom. „Vi ćutite!"
Goran se okrete i pogleda ga. Potom pogleda i Borisa i Rozu.
Odmah je shvatio da su svi znali, osim njega i Mile.
„Eto zašto je Boris bio tako nejasan kada ga je pitala šta je radio
slobodnog dana", pomisli ona. I on se seti i blago pretećeg tona koji
je kolega koristio u razgovoru sa Rošom ispred kuće Ivon Gres,
kada je ovaj odbijao da ga pusti unutra pre specijalnih jedinica.
Pretnja je značila ucenu.
„Da, inspektore. Recite mu sve i završimo sa tim", reče Sara
Roza, pružajući Sternu podršku.
„Ne može da bude neupućen, nije pravedno", dodade Boris,
aludirajući na kriminologa.
Lič ilo je da ž ele da mu se izvine š to su ga drž ali u neznanju i da
se osećaju krivima što su poslušali naređenje koje su smatrali
nepravednim.
Roš je pustio da prođe još nekoliko trenutaka, potom
naizmenično pogleda Gorana i Milu.
„U redu... Ali, ako kažete samo jednu reč o tome, uništiću vas."

29

Zora se stidljivo širila poljima.
Jedva da je osvetljavala obrise brda koja su se smenjivala kao
ogromni talasi od zemlje. Jarko zelenilo polja oslobođenih od snega
isticalo se pod sivim oblacima. Traka asfalta klizila je po dolinama,
plešući u harmoniji sa tom idejom pokreta koja je bila utisnuta u
pejzaž.
Sa čelom naslonjenim na zadnji prozor kola, Mila je osećala
čudan mir, možda zbog umora, možda zbog pomirenosti sa
sudbinom. Sta god da bude otkrila na kraju tog puta, neće je više
iznenaditi. Roš se nije mnogo otvorio. Pošto je naredio njoj i
Goranu da drže jezik za zubima, zatvorio se u kancelariju sa
kriminologom da porazgovaraju u četiri oka.
Ona je ostala u hodniku, gde joj je Boris objasnio razloge zbog
kojih je glavni inspektor odlučio da njoj i Gavili ne kaže sve.
„On je ipak civil, a ti... Pa, ti si ovde kao savetnik, tako da..."
Nije imala šta da doda. Koja god da je bila velika tajna koju je
Roš pokušavao da sačuva, situacija je morala ostati pod kontrolom.
Zato je bilo presudno izbeći da vesti procure. Jedini način bio je da
za to znaju samo oni koji su bili pod njegovom direktnom
komandom i koje je zbog toga mogao zastrašiti.
Osim ovoga, Mila nije saznala ništa više. I ništa nije ni pitala.
Posle nekoliko sati, vrata Rošove kancelarije su se otvorila i
glavni inspektor je naredio Borisu, Sternu i Rozi da odvezu doktora
Gavilu na treće mesto zločina. Iako je nije direktno imenovao,
pristao je da i Mila učestvuje u pohodu.
Izaš li su iz zgrade i uputili su se u garaž u nedaleko odatle. Uzeli
su dvoja kola sa anonimnim tablicama, koje ne upućuju na policiju,
da bi izbegli da ih prate reporteri koji su neprestano bili ispred
zgrade.
Mila je ušla u kola sa Sternom i Gavilom, namerno izbegavajući
ona u kojima je bila Sara Roza. Posle pokušaja da pokvari njen
odnos sa Goranom, nije verovala da će moći više da je podnese i

plašila se da će svakog trenutka pući.
Prešli su nekoliko kilometara i ona je pokušala malo i da

odspava. Delom je i uspela u tome. Pošto se probudila, bili su skoro
stigli.

Nije bilo mnogo saobraćaja na putu. Mila primeti troje tamnih
kola zaustavljenih pokraj puta, u svakim od njih po dva muškarca.

„Stražari", pomisli. „Namerno postavljeni da bi zaustavili
eventualne znatiželjnike."

Iš li su duž visokog zida od crvenih cigala nepun kilometar, dok
nisu stigli do teške gvozdene kapije. Put je tu prestajao.

Nije bilo ni zvona ni interfona. Na banderi je bila kamera koja
je, odmah pošto su se zaustavili, počela da ih traži svojim
elektronskim okom. Dugo se zadržala na njima. Prošao je bar
minut, potom kapija poče da se otvara. Put se nastavljao, da bi
skoro odmah nestao iza uzvišenja. Nije se videla nijedna kuća iza te
granice. Samo prostrani travnjak.

Trebalo je bar još deset minuta pre nego što su ugledali vrh
stare zgrade. Kuća se pojavi pred njima kao da je izranjala iz
unutraš njosti zemlje. Bila je ogromna i stroga. Stil je bio tipič an za
kuće s početka dvadesetog veka, koje su gradili magnati čelika ili
nafte da bi slavili sopstveno bogatstvo.

Mila prepozna grb od kamena koji je dominirao fasadom.
Ogromno R u plitkom reljefu.

To je bila kuća Džozefa B. Rokforda, predsednika istoimene
fondacije koja je ponudila nagradu od deset miliona za onoga ko
nađe šestu devojčicu.

Prošli su kuću i parkirali su kola blizu konjušnice. Da bi stigli do
mesta, koje je bilo na zapadnoj strani imanja od nekoliko hektara,
morali su da uzmu električna kola, slična onim za golf.

Mila uđe u ona koja je vozio Stern i on poče da joj objašnjava ko
je Džozef B. Rokford, poreklo njegove porodice i njegovog
ogromnog bogatstva.

Dinastija je nastala pre više od jednog veka sa Džozefom B.
Rokfordom I, dedom. Legenda kaž e da je taj bio sin jedinac nekog
berberina imigranta. Pošto nije bio vičan sa makazama i britvom,
prodao je očevu radnju da bi potražio sreću. U vreme kad su svi

ulagali u nastajuću industriju nafte, Rokford I je imao odličnu
intuiciju da iskoristi sopstvenu uš teđevinu i da je ulož i u preduzeć e
za bušenje arteških bunara. Polazeći od pretpostavke da se nafta
nalazi skoro uvek na najmanje nastanjenim mestima na zemlji,
Rokford je zaključ io da ć e tim ljudima, koji uniš tavaju sebi ž ivot da
bi se na brzinu obogatili, ubrzo ponestati osnovno dobro - voda.
Ona koja je vađena iz arteških bunara, napravljenih u blizini
glavnih nalazišta crnog zlata, prodavana je po skoro dvostruko
većoj ceni od nafte.

Dž ozef B. Rokford I umro je kao milijarder. Kraj mu je bio malo
pre nego što je napunio pedeset godina, zbog prilično retkog i
smrtonosnog oblika raka stomaka.

Džozef B. Rokford II nasledio je od oca ogromno bogatstvo, koje
je uspeo da udvostruči špekulišući svime što mu je dopalo šaka: od
indijske konoplje do građevinarstva, od uzgajanja goveda do
elektronike. Da bi krunisao svoj uspon, ož enio se misicom koja mu
je podarila dvoje lepe dece.

Ali, malo pre nego što je stigao na cilj od pedeset godina,
pokazao je prve simptome raka stomaka koji ga je odneo za manje
od dva meseca.

Njegov stariji sin, Džozef B. Rokford III, nasledio ga je veoma
mlad u upravljanju imperijom. Njegov prvi i jedini potez bio je da iz
svog imena ukloni dosadne rimske brojeve. Pošto nije imao
ekonomske ciljeve i pošto je mogao sebi da obezbedi svaki luksuz,
Džozef B. Rokford vodio je život bez svrhe.

Istoimena porodična fondacija bila je ideja njegove sestre Lare.
Ustanova je imala cilj da obezbedi zdravu hranu, krov nad glavom,
odgovarajuću medicinsku negu i obrazovanje deci manje srećnoj
od nje i njenog brata. Fondaciji Rokford odmah je bila namenjena
polovina porodičnog nasleđa. Uprkos velikodušnoj sumi, prema
proračunima savetnika, Rokfordovi će imati od čega da žive u
blagostanju bar još jedan vek.

Lara Rokford imala je trideset sedam godina, a sa trideset dve
čudom je preživela stravičnu saobraćajnu nesreću. Njen brat
Džozef imao je četrdeset devet godina. Genetski oblik raka
stomaka, od kog su prethodno umrli deda i potom i otac, pojavio se

i kod njega tek pre jedanaest meseci.
Već trideset četiri dana Džozef B. Rokford bio je u komi, u

iščekivanju smrti.
Mila je pažljivo saslušala Sternovo izlaganje dok je električni

automobil kojim su išli poskakivao zbog neravnog zemljišta. Pratili
su stazu koja se sigurno formirala tih dana na potpuno spontan
način, zbog neprekidnog prolaska prevoznih sredstava kao što je
ovo.

Oko pola sata kasnije pogled im je dosezao do ograđenog
područja trećeg mesta. Mila izdaleka prepozna marljive bele
kombinezone karakteristič ne za svako mesto zloč ina. Još pre nego
što će stići i svojim očima videti prizor koji je Albert ovoga puta
pripremio za njih, upravo taj pogled ju je najviše potresao.

Bilo je uposleno više od stotinu stručnjaka.

*

Kiša poput suza padala je bez imalo milosti. Prolazeći između
zaposlenih koji su otklanjali velike komade zemlje, Mili je bilo
neprijatno. Polako, kako su se kosti pojavljivale, neko ih je
popisivao i odlagao u providne kese, na koje su lepili etikete, da bi
ih stavili u odgovarajuće kutije.

U jednoj od njih, Mila je izbrojala bar tridesetak bedrenih
kostiju. U drugoj, isto toliko karličnih kostiju.

Stern se obrati Goranu. „Devojčica je pronađena otprilike
tamo..."

Pokaza na ograđenu oblast, prekrivenu najlonom da bi bila
sačuvana od nevremena. Na zemlji je bila očigledna igura tela
napravljena lateksom. Bela linija ponovo je prikazivala njegove
obrise. Ali bez leve ruke.

Sabina.
„Lež ala je na travi, u stanju uznapredovalog raspadanja. Suviš e
dugo je bila izlož ena da bi ž ivotinje nanjuš ile njeno prisustvo." „Ko
ju je primetio?"
„Primetio ju je jedan od lovočuvara koji kontrolišu imanje."
„Odmah ste počeli da kopate?"

„Najpre smo doveli pse, ali ništa nisu nanjušili. Potom smo
preleteli oblast helikopterom, da bismo proverili da li postoje
uočljive nejednakosti na zemljištu. Primetili smo da je, oko mesta
gde je pronađeno telo, vegetacija bila drugačija. Pokazali smo
fotogra ije jednom botaničaru i on nam je potvrdio da te promene
mogu da označavaju da je ispod toga nešto sahranjeno."

Mila ga je već č ula da o tome govori - slič ne tehnike koriš ć ene
su u Bosni da bi našli masovne grobnice žrtava etničkog čišćenja.
Prisustvo tela u zemljiš noj podlozi utič e na vegetaciju iznad njega,
jer se zemljište obogaćuje organskim supstancama koje potiču od
raspadanja.

Goran pogleda oko sebe. „Koliko ih može biti?"
„Trideset-četrdeset tela, ko to može reći..."
„A od kada su tu?"
„Našli smo veoma stare kosti, druge su izgleda mlađe." „Kome
su pripadale?"
„Muš karcima. Pretež no mladim, između sedamnaest i dvadeset
dve - dvadeset tri godine. Analiza vilica potvrdila nam je to u
nekoliko slučajeva."
„Zbog nečeg ovakvog zaboraviš sve prethodno", bio je
komentar kriminologa koji je već razmišljao o posledicama kada se
bude saznalo za tu priču. „Valjda Roš neće misliti da prikrije
događaj? Sa svim ljudima koji su ovde..."
„Ne, glavni inspektor samo pokušava da odloži objavljivanje
dok ne bude sve razjašnjeno kako treba."
„I to zato š to nikom još uvek nije jasno š ta zajednič ka grobnica
traž i na lepom imanju Rokfordovih." Reč e to sa trač kom ogorč enja,
što nije promaklo nikome od prisutnih. „Međutim, ja baš mislim da
je naš glavni inspektor imao nešto na umu... A vi?"
Stern nije znao šta da odgovori. Ni Boris ni Roza.
„Sterne, nešto me zanima... Ovo je pronađeno pre ili nakon što
je objavljena visina nagrade?"
Agent priznade slabašnim glasom: „Pre."
„Tako sam i mislio."
Kada su se vratili do konjušnice, Roš ih je čekao pokraj kola
Odeljenja kojima je došao. Goran izađe iz električnog vozila i

odlučno mu pođe u susret. „Dakle, još uvek sam ja zadužen za
istragu?"

„Naravno da jesi! Sta si mislio, da je meni bilo lako da krijem
informacije od tebe?"

„Lako nije, budući da sam svejedno sve otkrio. Pre bih rekao da
je bilo zgodno."

„Šta hoćeš da kažeš?"
Glavni inspektor poče da se ljuti.
„Da bih ja već utvrdio ko je odgovoran."
„Kako možeš da budeš tako siguran u njegov identitet?"
„Da nisi i ti mislio da je Rokford pravi počinilac svega ovoga, ne
bi se mučio toliko da sakriješ ovu priču."
Roš ga uhvati za ruku. „Slušaj, Gorane, misliš da je samo do
mene. Ali nije tako, veruj mi. Vrši se ogroman pritisak sa vrha, da
ne možeš ni da zamisliš."
„Sta pokušavaš da otkriješ? Koliko ljudi je umešano u ovu
gadost?"
Roš se okrete i dade znak vozaču da se udalji. Potom se ponovo
obrati timu.
„U redu, raščistimo jednom zasvagda... Dođe mi da povratim od
pomisli na ovaj događaj. I ne treba ni da vam pretim da zadrž ite sve
za sebe, jer ako bilo šta kažete o ovome, gubite sve u jednom
trenutku. Karijeru i penziju. I ja sa vama."
„Shvatili smo... Sada, šta ima ispod?", požurivao ga je Goran.
„Džozef B. Rokford nikada nije napustio ovo mesto i ovu kuću
od rođenja."
„Kako je moguće?" upita Boris. „Nikada?"
„Nikada", potvrdi Roš. „Cini se da je od početka to bila iks-ideja
njegove majke, bivše mišice. Hranila ga je bolesnom ljubavlju,
braneći mu da normalno proživi detinjstvo i pubertet."
„Ali, kada je ona umrla..." pokuša da prigovori Sara Roza.
„Kada je umrla, bilo je već suviše kasno: taj momak više nije bio
u stanju da uspostavi makar i najmanji ljudski kontakt. Sve do tada
bio je okružen poniznim ljudima i poslugom njegove porodice.
Osim toga, pretilo mu je takozvano prokletstvo Rokfordovih,
odnosno činjenica da svi muški naslednici moraju umreti oko

pedesete godine od tumora stomaka."
„Možda je njegova majka nesvesno pokušavala da ga spase od

te sudbine" pretpostavio je Goran.
„A njegova sestra?", upita Mila.
„Buntovnica", de inisao ju je Roš. „Mlada od njega, uspela je da

se izvuče jedva na vreme od majčinih opsesija. Onda je sa svojim
životom radila šta je htela: proputovala je svet, rasipajući svoj
imetak, trošila se u teško ostvarljivim vezama i probala svaku vrstu
droge i iskustva. Sve samo da bi izgledala drugačija od brata koji je
ostao zatočenik ovog mesta... Sve dok je nesreća od pre pet godina
nije praktično zatvorila zajedno sa njim u ovu kuću."

„Džozef B. Rokford je bio homoseksualac", reče Goran.
I Roš potvrdi: „Da, bio je... A to nam govore i tela pronađena u
zajedničkoj grobnici. Svi u najboljim godinama."
„Zašto bi ih onda ubio?" upita Sara Roza.
Goran je odgovorio. Nekoliko puta je video da se to dešava.
„Glavni inspektor će me ispraviti ako grešim, ali verujem da
Rokford nije prihvatao sebe takvog. Ili je mož da, kada je bio mlad,
neko otkrio njegovo seksualno opredeljenje i nikada mu nije
oprostio."
Svi su pomislili na majku, iako to niko nije izgovorio.
„Tako je, svaki put kada bi ponavljao čin, osećao krivicu. Ali,
umesto da kazni sebe, kažnjavao je svoje ljubavnike... smrću",
zaključi Mila.
„Tela su ovde i on se nikada nije pomerio", reč e Goran. „Dakle,
ovde ih je ubio. Da li je moguće da niko - posluga, baštovani,
lovočuvari - nije primetio ništa?"
Roš je imao odgovor, ali je pustio da sami naslute.
„Ne mogu da verujem", reče Boris. „Platio im je!"
„Kupovao je njihovo ćutanje svih ovih godina", dodade Stern
zgađeno.
„Koliko košta duša čoveka?" pomisli Mila. Jer se, u suštini, o
tome radilo. Uzmimo da ljudsko biće otkrije da poseduje zlu ćud,
zbog čega mu radost pričinjava samo ubijanje svojih bližnjih. Za
njega postoji jedno ime: ubica, ili serijski ubica. Ali ostali, oni koji
su oko njega i koji ne sprečavaju sve to i koji, štaviše, iz toga izvlače

korist, kako se mogu definisati?
„Kako je dolazio do momaka?" upita Goran.
„To još ne znamo. Izdali smo nalog za hapšenje njegovog ličnog

sekretara koji je, od kada je pronađeno telo devojčice, praktično
nestao s lica zemlje." „A kako ćete se ponašati sa ostatkom
osoblja?"

„U pritvoru su dok ne razjasnimo da li su uzeli novac ili ne, i
koliko znaju." „Rokford nije korumpirao samo one koje je imao
oko sebe?"

Goran je pročitao misli Rošu, koji priznade: „Pre nekoliko
godina, jedan policajac je postao sumnjič av: istraž ivao je nestanak
nekog adolescenta koji je pobegao od kuće i opljačkao robnu kuću.
Trag ga je doveo dovde. Tada se Rokford obratio moćnim
prijateljima i pandur je premeš ten... Drugom prilikom, neki par se
osamio na putu koji ide uza zid koji ograđuje imanje. Videli su
nekoga kako preskače: polunag dečak, sa povređenom nogom i u
šoku. Uveli su ga u kola i odvezli u bolnicu. Tamo je ostao samo
nekoliko sati: neko je došao po njega rekavši da je iz policije. Od
tada, o dečku se ništa više nije znalo. Doktori i sestre ućutkani su
izdašnom sumom. To dvoje su bili ljubavnici, tako da je bila
dovoljna pretnja da će njihovi supružnici saznati za to."

„Užasno", reče Mila.
„Znam."
„Šta nam možete reći o sestri?"
„Mislim da Lara Rokford nije baš kako treba. Prilično je
povređena u saobrać ajnoj nesreć i. Desilo se nedaleko odavde. Sve
je sama uradila: skrenula je sa puta i slupala se u hrast."
„Svejedno, moramo da razgovaramo sa njom. I sa Rokfordom,
takođe", reče Goran. „Taj čovek verovatno zna ko je Albert."
„Kako ćeš ga, kog đavola, naterati da priča sa nama? On je u
nepovratnoj komi!"
„Onda nas je zeznuo svojim tumorom!" Boris se razbesneo. „Ne
samo da nam nikako ne mož e pomoć i već neć e odlež ati ni dana u
zatvoru za ono što je uradio!"
„A, ne, grešiš", reče Roš. „Ako postoji pakao, tamo ga čekaju. Ali,
on ide tamo veoma lagano i bolno - đubre je alergično na mor ijum,

tako da ne dobija sedativ."
„Zašto ga onda još drže u životu?"
Roš se ironično nasmeja podižući obrve: „Njegova sestra želi

tako."

*

Unutrašnjost kuće Rokfordovih namerno je odavala utisak
zamka. Crni mermer dominirao je arhitekturom prostora, njegove
nijanse prisvajale su svu svetlost. Teške plišane zavese zamračivale
su prozore. Slike i gobleni reprodukovali su najviše bukoličke
scene ili scene lova. Sa plafona je visio ogroman kristalni luster.

Mila oseti izuzetnu hladnoću čim je prešla prag. Koliko god da je
bila luksuzna, u toj kući je vladala dekadentna atmosfera. Ako se
obrati pažnja, mogao se čuti odjek prošlih ćutanja, naslaganih u
vremenu sve dok nisu sagradili taj granitni i preteći mir.

Lara Rokford je „pristala da ih primi". Dobro je znala da neće
moći da se izvuče, ali njima je ta rečenica pokazala sa kakvom
osobom imaju posla.

Čekala ih je u biblioteci. Ispitaće je Mila, Goran i Boris.
Mila je vide iz pro ila kako sedi na trosedu od kože, ruka koja je
opisivala elegantnu parabolu dok je ustima prinosila cigaretu. Bila
je prelepa. Sa udaljenosti svi su bili zadivljeni než nom linijom č ela
koja se spuštala duž malog nosa sve do punih usana. Oko
jarkozelene boje, magnetno, okruženo izuzetno dugim
trepavicama.
Ali, kada su joj priš li i stali ispred nje, zbuniš e se videvš i drugu
polovinu lica. Uništena ogromnim ožiljkom koji je, polazeći od
korena kose, nastavljao dubeći joj čelo, da bi potom zaronio u
praznu očnu duplju i pao kao brazda suze, da bi na kraju završio
ispod brade.
Mila primeti i ukočenu nogu, koju druga noga, prebačena preko
nje, nikako nije mogla da sakrije. Pored sebe, Lara je drž ala knjigu.
Korice su bile okrenute nadole i nisu se videli ni naslov ni autor.
„Dobar dan", dočeka ih. „Čemu dugujem vašu posetu?"
Nije ih pozvala da sednu. Ostali su da stoje na velikom tepihu

koji je pokrivao skoro polovinu sobe.
„Hteli bismo da vam postavimo neka pitanja", reče Goran.

„Naravno, ako je moguće..."
„Izvolite, slušam vas."
Lara Rokford ugasi ostatak cigarete u pepeljari od alabastera.

Potom uze drugu iz kutije koju je držala u krilu, u kožnoj futroli
zajedno sa zlatnim upaljačem. Dok ju je palila, nežni prsti
podrhtavali su neprimetno.

„Vi ste ponudili nagradu od deset miliona da bi se našla šesta
devojčica", reče Goran.

„To mi je izgledalo kao najmanje što mogu da uradim."
Izazivala ih je na terenu istine. Možda je htela da ih uzdrma, a
možda je to bio samo njen jedinstveni antikomformizam, koji se
jasno suprotstavljao strogosti kuće u kojoj je izabrala da se sakrije.
Goran odluči da prihvati izazov.
„Znali ste za vašeg brata?"
„Svi su znali. Svi su ćutali."
„Zašto ne i ovoga puta?"
„Kako to mislite?"
„Lovočuvar koji je našao telo devojčice... Pretpostavljam da je i
on bio na platnom spisku..."
Mila nasluti ono što je Goran već shvatio, odnosno da je Lara
lako mogla da prikrije ceo događaj. Ali, nije htela. „Verujete li u
postojanje duše?" „Razmišljam o tome neko vreme..."
„Zbog toga ne dozvoljavate lekarima da vašeg brata skinu sa
aparata koji ga još uvek drže u životu?"
Zena ne odgovori odmah. Podiž e, međutim, pogled ka plafonu.
Džozef B. Rokford bio je na spratu iznad, u krevetu u kojem je
spavao još kao dete. Njegova soba bila je pretvorena u prostoriju
intenzivne nege moderne bolnice. Bio je prikačen na aparate koji
su disali umesto njega, koji su ga kljukali lekovima i tećnostima,
prečišćavali mu krv i praznili mu creva.
„Nemojte me pogrešno shvatiti: ja želim da moj brat umre."
Delovala je iskreno.
„Najverovatnije da je vaš brat upoznao čoveka koji je oteo i
ubio pet devojč ica, i koji sad drž i u zatoč eniš tvu š estu devojč icu. Vi

ne možete da pretpostavite ko može biti..."
Lara okrete jedino oko prema Goranu: konač no ga je gledala u

lice. Ili, bolje rečeno, upadljivo je pustila da on nju gleda.
„Ko zna, možda je neko od osoblja. Neko od onih koji su sada

ovde ili neko ko je ranije bio ovde. Trebalo bi da proverite."
„Već radimo na tome, ali plašim se da je čovek kojeg tražimo

suviše lukav da bi nam učinio takvu uslugu."
„Kao š to ste već shvatili, u ovu kuć u su ulazili samo oni koje je

Džozef mogao da plati. Zaposleni i plaćeni službenici, pod
njegovom kontrolom. Nepoznate nikada nisam videla.

„A momke ste viđali?" upita Mila bez razmišljanja.
Zena sačeka malo duže da odgovori. „Plaćao je i njih.
Povremeno, posebno u poslednje vreme, zabavljao se da ih potčini
nekoj vrsti ugovora kojim su mu prodavali dušu. Mislili su da je
igra, šala da bi izvukli nešto novca ludom milijarderu. I tako su
potpisivali. Svi su potpisivali. Naš la sam neke pergamente u sefu u
radnoj sobi. Potpisi su prilično čitki, iako nisu koristili stvarno
mastilo..."
Nasmeja se zbog jezive aluzije, i taj č udan smeh uznemiri Milu.
Izbijao je iz dubine. Kao da ga je dugo vlaž ila u pluć ima i potom ga
ispljunula van. Bila je promukla od nikotina, ali i od bola. Potom
uze u ruke knjigu koju je držala pored sebe.
Faust.
Mila zakorači ka njoj.
„Imate li nešto protiv ako pokušamo da ispitamo vašeg brata?"
Goran i Boris su je gledali kao da je sišla s pameti. Lara se opet
smejala. „A kako to mislite da uradite? Više je mrtav nego što je
živ." Potom se uozbilji kada reče: „Baš je kasno." Ali Mila je
insistirala: „Pustite nas da probamo."

30

Na prvi pogled, Nikla Papakidis izgledala je kao krhka žena.
Mož da zato š to je bila niskog rasta i nesrazmernih kukova, zbog
kojih je ličila na pesmu iz mjuzikla sa Fredom Asterom, ili na
fotografiju sa dočeka Nove godine, ili na poslednji dan leta.
Međutim, bila je veoma jaka žena.
Snagu je stekla lagano, u godinama malih i velikih nesreća.
Rođena je u malom mestu, najstarija od sedmoro dece, jedina
devojčica. Imala je samo jedanaest godina kada joj je majka umrla.
Tako da je na nju bio red da izdrž ava kuć u, da se brine za oca i da
odgaja braću. Uspela je da svaki od njih stekne diplomu kako bi
mogli sebi da nađu dostojanstven posao. Zahvaljujući novcu koji je
uštedela upornim odricanjima i ekonomičnošću, trudila se da im
nikada ništa ne fali. Videla ih je kako se žene dobrim devojkama,
kako su se skućili i izrodili dvadesetak bratanaca, koji su bili njena
radost i njen ponos. Kada je i najmlađi od braće napustio očinsku
kuću, ona je ostala da neguje roditelja u starosti, odbijajući da ga
smesti u starački dom. Da ne bi opterećivala braću i snahe time,
uvek je govorila: „Ne brinite za mene. Vi imate vaš e porodice, a ja
sam sama. Nije nikakva žrtva."
Bila je uz oca dok on nije prešao i devedesetu, brinući se o
njemu kao o novorođenčetu. Po njegovoj smrti, okupila je braću.
„Imam četrdeset sedam godina i već verujem da se neću
udavati. Nikada neću imati svoju decu, ali bratanci su mi kao deca i
to mi je dovoljno. Zahvaljujem vam se na pozivu koji ste mi uputili
svi da dođem da ž ivim sa vama, ali već sam napravila svoj izbor pre
nekoliko godina, iako vam ga otkrivam tek sada. Nikada se više
nećemo videti, draga braćo... Odlučila sam da svoj život posvetim
Hristu, od sutra ću se zatvoriti u manastir sve do kraja života."
„Ona je časna sestra!", reče Boris koji je, dok je vozio, u tišini
slušao priču koju mu je Mila upravo ispričala.
„Nikla nije obična časna sestra. Ona je mnogo više od toga."
„Još uvek ne mogu da verujem da si uspela da ubediš Gavilu. A

posebno da je on uspeo da ubedi Roša!"
„To je samo pokušaj, šta možemo da izgubimo? A osim toga,

smatram da je Nikla prava osoba koja bi sačuvala tajnu o
događaju."

„A, to je sigurno!"
Na zadnjem sediš tu bila je kutija sa velikom crvenom maš nom.
„Cokoladne bombonice su jedina Niklina slabost", reče Mila kada
ga je pitala mogu li da svrate do poslastičarnice.
„Ali, ako je u manastiru sa zabranom izlaska, ne može poći sa
nama."
„Pa, priča je zapravo malo komplikovanija..."
„Kako to misliš?"
„Nikla je provela samo nekoliko godina u manastiru. Kada su
primetili šta ume da radi, poslali su je u svet."
Stigli su neš to posle podneva. U tom delu grada vladao je haos.
Sa bukom saobraćaja mešali su se stereo-muzika, vriska svađa koje
su dopirale iz naselja, kao i zvuci manje-više dozvoljenih aktivnosti
koje su se odvijale na ulici. Ljudi koji su tu živeli nikada se nisu
odatle makli. Centar - koji je bio udaljen samo nekoliko stanica
metroa - sa svojim luksuznim restoranima, buticima i č ajdž inicama,
za njih je bio daleko isto koliko i Mars.
Rađali su i umirali u kvartovima kao što je ovaj i nikada ga nisu
napuštali.
Satelitska navigacija kola kojima su išli prestala je da daje
smernice odmah posle izlaza sa auto-puta. Jedine saobraćajne
informacije davali su mural i koji su označavali granice teritorija
bandi.
Boris skrete bočnom ulicom koja je bila šlepa. Već nekoliko
minuta primećivao je da su mu za petama kola koja su pratila
njihovo kretanje. Cinjenica da prolaze kola sa dvoje policajaca, nije
prošla neprimećeno stražarima koji nadgledaju svaki ćošak kvarta.
„Biće dovoljno nastaviti brzinom hoda i držati ruke tako da se
vide", rekla mu je Mila koja je već ranije bila u ovakvim krajevima.
Zgrada u koju su se uputili nalazila se na kraju uličice. Parkirali
su se između olupina dva izgorela automobila. Izadoše i Boris poče
da gleda oko sebe. Spremao se da zaključa centralnu bravu na

kolima, kada ga Mila zaustavi.
„Nemoj to da radiš. I slobodno ostavi i ključ u bravi. Ovi bi bili u

stanju da obiju vrata samo da bi nam napakostili."
„Izvini, a šta će ih onda sprečiti da mi odvezu kola?"
Mila pređe sa vozačke strane, zavuče ruku u džep i izvuče

crvenu plastičnu brojanicu. Vezala ju je oko retrovizora.
„Ovo je ovde najbolja zaštita od krađe."
Boris ju je gledao začuđeno. Potom ju je pratio do zgrade.
Natpis od kartona na ulazu je obaveštavao: „Red za obrok

počinje u jedanaest". A pošto nisu svi kojima je poruka bila
upuć ena znali da č itaju, pored je dodat crtež kazaljki iznad tanjira
koji se puši.

Mirisalo je na kuhinju i sredstva za dezinfekciju. U predvorju je
bilo nekoliko rasparenih plastičnih stolica oko stola na kojem su
bili stari časopisi. Bilo je i brošura koje su pokrivale različite teme,
od prevencije karijesa kod dece do toga kako izbeći zarazu od
veneričnih bolesti. Cilj je bio da to mesto liči na čekaonicu. Na zidu
su bila različita obaveštenja i plakati koji su štrčali sa oglasne table.
Glasovi su jurili od prostorije do prostorije, a nije bilo moguće
shvatiti odakle tačno dopiru.

Mila povuče Borisa za rukav. „Idemo, gore je."
Poč eš e da se penju. Nijedan stepenik nije bio ispravan i ograda
se opasno ljuljala.
„Ma gde smo mi to?" Boris je izbegavao da dodirne bilo šta
plaš eć i se ko zna kakve zaraze. Nastavio je da se ž ali dok ne stigoš e
do odmorišta.
Ispred staklenih vrata bila je neka đevojka od dvadesetak
godina, vrlo simpatična. Davala je bočicu lekova nekom starcu
obučenom u dronjke, koji je smrdeo na alkohol i ukisli znoj.
„Treba da uzimaš po jednu svaki dan, razumeš?"
Devojka nije odavala utisak da joj se taj vonj gadi. Govorila je
než no i glasno, dobro naglaš avajuć i reč i, kao š to se radi sa decom.
Starac je klimao glavom, ali nije delovao baš ubeđeno.
Devojka je onda insistirala: „Veoma je važ no, ne smeš to nikad
da zaboraviš. Inače će biti kao prošli put, kada su te doneli ovde
polumrtvog."

Potom uze iz džepa maramicu i veza mu je oko zgloba.
„Tako nećeš zaboraviti."
Covek se nasmeja zadovoljno. Uze bočicu i pode i dalje se diveći
ruci sa tim novim poklonom.
„Sta vam treba?", upita ih devojka. „Tražimo Niklu Papakidis",
reče Mila.
Boris je začarano posmatrao devojku, odjednom zaboravivši na
sve žalbe koje je redao penjući se uza stepenice.
„Mislim da je u pretposlednjoj sobi na kraju hodnika", reče ona
pokazujući hodnik iza svojih leđa.
Kada su prošli pored nje, Boris je spustio pogled da bi joj
odmerio grudi i nalete na zlatni krst koji je devojka nosila oko
vrata. „Ali ona je..."
„Da", odgovori mu Mila, pokušavajući da se ne smeje. „Šteta."
Prolazeć i hodnikom, imali su priliku da zavire u sobe u koje se
odatle ulazilo. Kreveti od čelika, poljski kreveti ili čak samo
invalidska kolica. Sva mesta zauzimale su ruševine od ljudi, mladi i
stari, bez razlike. Oboleli od side, narkomani ili alkoholičari sa
jetrom koja se pretvorila u kašu, ili jednostavno propali starci.
Dve stvari su im bile zajedničke. Umoran pogled i svest da su
ž iveli pogreš an ž ivot. Nijedna bolnica ih ne bi primila u tom stanju.
Verovatno nisu imali porodicu koja je mogla da se brine o njima. I,
ako su je imali, napustila ih je.
Na to mesto dolazili su da umru. To je bila njegova
karakteristika. Nikla Papakidis ga je zvala „Luka".
„Danas je zaista veličanstven dan, Nora."
Casna sestra je briž ljivo č eš ljala dugu sedu kosu starice koja je
ležala na krevetu okrenutom prema prozoru i pokrete je pratila
opuštajućim rečima.
„Ovoga jutra, kada sam prolazila kroz park, ostavila sam malo
hleba za ptice. Zbog ovog snega sve vreme su u gnezdima da bi se
uzajamno zagrejale."
Mila pokuca na vrata koja su već bila otvorena. Nikla se okrenu
i, kada je ugleda, njeno lice se ozari.
„Malena moja!" reče i pođe da je zagrli. „Kako je lepo videti te
opet!"

Nosila je dž emper tamnoplave boje, sa rukavima zasukanim do
laktova, jer joj je uvek bilo toplo, crnu suknju do ispod kolena i
patike. Kosa joj je bila proseda i kratka. Prebela put isticala je plave
oči. Sve je odavalo utisak beline i čistoće. Boris primeti da oko
vrata nosi crvenu brojanicu, istu kao ona koju je Mila vezala za
retrovizor u kolima.

„Ovo je Boris, moj kolega."
Boris istupi sa strahopoštovanjem. „Drago mi je."
„Upravo ste upoznali sestru Meri, je li tako?", upita Nikla stež uć i
mu ruku.
Boris pocrvene. „Da...."
„Ne brinite, na mnoge deluje tako..." Potom žena ponovo poče
da gleda Milu: „Zašto si došla ovde u Luku, malena?"
Ona se uozbilji. „Sigurno si čula o slučaju nestalih devojčica."
„Ovde se svake večeri molimo za njih. Ali na vestima ne kažu
mnogo."
„Ni ja to ne mogu da uradim."
Nikla je pogleda: „Došla si zbog šeste, zar ne?"
„Šta možeš da mi kažeš s tim u vezi?"
Nikla uzdahnu. „Pokušavam da ostvarim kontakt. Ali nije lako.
Moj dar nije više kao nekada: postao je veoma slab. Možda bi
trebalo da budem srećna zbog toga, budući da bi mi, ako ga
potpuno izgubim, dozvolili da se vratim u manastir voljenim
sestrama."
Nikli Papakidis se nije sviđalo da je de inišu kao medijuma.
Govorila je da to nije prava reč koja de iniše „dar od boga". Nije se
osećala posebno. Njen talenat je to bio. Ona je bila samo posrednik
kojeg je Gospod izabrao i koristi ga za dobrobit drugih.
Među toliko stvari koje je rekla Borisu dok su iš li ka Luci, Mila
mu je ispričala kada je Nikla otkrila da poseduje više čulne
sposobnosti.
„Sa šest godina već je bila poznata u svom mestu, jer je uspevala
da pronađe izgubljene predmete: burme, ključeve od kuće,
testamente koje su pokojnici isuviš e dobro sakrili... Jedne več eri u
njenu kuću je došao šef lokalne policije: dete od pet godina se
izgubilo i majka je bila očajna. Odveli su je kod žene, koja ju je

preklinjala da pronađe njenog sina. Nikla ju je za trenutak iksirala
pogledom, pa potom reč e: 'Ova ž ena laž e. Zakopala ga je u baš ti iza
kuće.' I našli su ga baš tamo."

Boris je bio potresen tom pričom. Možda i zbog toga sede sa
strane, prepuštajući Mili da razgovara sa sestrom.

„Moram da te pitam neš to š to obič no ne pitam", reč e policajka.
„Treba mi da pođeš na jedno mesto i da pokušaš da uspostaviš
kontakt sa čovekom koji umire."

Mila je u prošlosti više puta koristila Nikline usluge. Ponekad je
slučajeve rešavala zahvaljujući njenoj intervenciji.

„Malena, ja ne mogu da se pomerim, znaš to. Uvek sam im
potrebna."

„Znam, ali moram da insistiram. To je jedina nada koju imamo
da spasemo šestu devojčicu."

„Rekla sam ti: nisam više sigurna da moj dar funkcioniše."
„Pomislila sam na tebe iz još jednog razloga... Nude lepu sumu
onome ko da korisne informacije za pronalaženje devojčice."
„Znam, čula sam. Ali šta ću ja sa deset miliona?"
Mila pogleda oko sebe, kao da je bilo prirodno uzeti u obzir da
se novac od nagrade upotrebi za renoviranje tog mesta.
„Veruj mi, kada budeš znala celu priču, shvatićeš da će to biti
najbolje moguće upotrebljen novac. Dakle, šta kažeš?"
„Vera treba da mi dođe danas u posetu."
Starica u krevetu je progovorila. Sve do tog trenutka bila je
nema i nepomična i gledala je u prozor.
Nikla joj se približi: „Da, Nora, Vera će doći kasnije." „Obećala
je."
„Znam. Obećala je i održaće reć, videćeš."
„Ali taj dečko je seo na njenu stolicu", reče pokazujući na
Borisa, koji odmah ustade.
Ali Nikla ga zaustavi: „Slobodno sedite." Potom reč e tiš e: „Vera
je bila njena sestra bliznakinja. Umrla je pre sedamdeset godina,
kada su još bile devojčice."
Sestra vide da je Boris prebledeo i prasnu u smeh: „Ne, agente,
ne mogu da pričam sa mrtvima! Ali Nori se povremeno sviđa da
čuje da će joj sestra doći."

Bio je pod utiskom onoga što mu je Mila ispričala i bi mu glupo.
„Dakle, doći ćeš?" insistirala je. „Obećavam da će te neko vratiti
pre večeri."
Nikla Papakidis razmisli još malo: „Jesi li mi donela nešto?"
Na Milinom licu se pojavi osmeh. „Cokoladne bombonice su
dole u kolima i čekaju te."
Nikla zadovoljno klimnu glavom, a potom se ponovo uozbilji.
„To što ću osetiti kod tog čoveka neće mi se svideti, je li tako?"
„Verujem da neće."
Nikla stegnu brojanicu na vratu. „U redu, idemo."

*

Pareidolija je instinktivna težnja osobe da u haotičnim slikama
pronađe poznate oblike. U oblacima, u sazveždima ili čak u
ovsenim pahuljicama koje plutaju u činiji mleka.

Na isti način, Nikla Papakidis videla je da stvari izviru u njoj.
Nije ih dehnisala kao vizije. A i sviđala joj se ta reč, pareidolija, jer -
kao i ona - grčkog je porekla.

Objašnjavala je to Borisu dok je na zadnjem sedištu kola
tamanila čokoladne bombone jednu za drugom. Ono što je agenta
čudilo nije bilo toliko priča sestre, koliko činjenica da je u tom
ozloglašenom kvartu našao svoja kola na mestu i bez i jedne
ogrebotine.

„Zašto ga zovete Luka?"
„Zavisi od toga u šta verujete, agente Boris. Neki nas vide samo
kao odredište. Drugi, kao polazište." „A vi?"
„I jedno i drugo."
Po podne, na vidiku im se ukazalo imanje Rokfordovih. Ispred
kuće, čekali su ih Goran i Stern. Sara Roza bila je na spratu iznad da
bi se dogovorila sa lekarskim osobljem koje se brinulo o samrtniku.
„Stigli ste jedva na vreme", reče Stern. „Situacija se od jutros
pogoršala. Lekari su sigurni da su sati u pitanju."
Dok su išli, Gavila se predstavi Nikli i objasni joj ono što treba
da uradi, ali nije uspevao da sakrije nevericu. Nekoliko puta je
video na delu razne medijume koji su davali svoj doprinos policiji.

Vrlo često se njihova intervencija završavala bez činjenica ili bi
pomutila istragu dajući lažne tragove i beskorisna očekivanja.

Sestra se nije iznenadila kriminologovoj zbunjenosti; mnogo
puta je videla izraz neverice na licima ljudi.

Stern, kako je bio religiozan, nije uspevao da poveruje u Niklin
dar. Za njega je to bilo šarlatanstvo. Ali, pošto je u pitanju bila časna
sestra, to ga je uveravalo. „Bar ne radi to iz koristi", rekao je nešto
pre toga još skeptičnijoj Sari Rozi.

„Sviđa mi se kriminolog", poveri se šapatom Nikla Mili dok su se
pele na gornji sprat. „Nepoverljiv je i nije mu stalo da to sakrije."

Taj komentar nije bio plod njenog dara. Mila je shvatila da je
dolazilo iz srca. Kad je ćula kako te reči izgovara vrlo draga
prijateljica, Mila način gest zahvalnosti. Ta potvrda odagnavala je
sve sumnje koje je Sara Roza pokušavala do joj usadi prema
Goranu.

Soba Džozefa B. Rokforda bila je na kraju dugačkog hodnika
obloženog tapiserijom.

Veliki prozori gledali su na istok, na sunce koje se rađa. Sa
balkona se moglo uživati u pogledu na prostrane doline.

Krevet sa baldahinom bio je na sredini sobe. Svuda okolo
medicinski aparati pratili su poslednje sate milijardera. Umesto
njega davali su mehanički ritam, sačinjen od bipova na
kardiomonitoru, udisanja i izdisanja respiratora, kapanja koje se
ponavljalo i prigušenog i neprekidnog električnog šuma.

Rokfordu je torzo bio podignut na nekoliko jastuka, ruke
položene duž bokova na izvezenom pokrivaču, oči su mu bile
zatvorene. Nosio je bledo-roze pidžamu od sirove svile, otvorenu
na grlu gde je bila stoma za endotrahealnu intubaciju. Proređena
kosa bila je bela kao sneg. Lice je bilo upalo oko šiljatog nosa, a
ostatak tela jedva da je davao neki oblik ispod pokrivača. Izgledao
je kao stogodišnjak, a imao je tek pedeset godina.

U tom trenutku medicinska sestra lečila mu je ranu na vratu,
menjajući gazu oko otvora koji mu je pomagao da diše. Od sveg
osoblja koje se smenjivalo oko tog kreveta dvadeset četiri sata na
dan, samo privatnom lekaru i njegovoj pomoćnici bilo je
dozvoljeno da prisustvuju.

Kada su č lanovi tima uš li u sobu, sretoš e pogled Lare Rokford,
koja ni za šta na svetu ne bi propustila tu scenu. Sedela je u foteljici
sa strane i pušila je uprkos svim zdravstvenim pravilima. Kada joj je
medicinska sestra skrenula paž nju da to mož da nije u redu, imajuć i
u vidu kritič no stanje njenog brata, ž ena je jednostavno odgovorila:
„Svejedno, ne može mu odmoći."

Nikla sigurnim korakom pođe prema krevetu, posmatrajući
prizor te privi-legovane agonije. Kraj tako drugačiji od onih bednih
i skaredno izloženih koje je svakodnevno viđala u Luci. Kada je
priš la Dž ozefu B. Rokfordu, rukom u vazduhu iscrta krst. Potom se
okrete Goranu rekavši: „Možemo da počnemo."

Nisu mogli da pretvore u reči to što će se dogoditi. Nijedna
porota ne bi uzela u obzir sličan dokaz. A ni novinari nisu smeli da
saznaju za eksperiment. Sve je moralo da ostane između tih zidova.

Boris i Stern stajali su pored zatvorenih vrata. Sara Roza stade u
ćošak i osloni se na zid sa rukama prekrštenim na grudima. Nikla se
smesti na stolicu pored baldahina. Blizu nje sede Mila. Sa suprotne
strane Goran, koji je hteo pažljivo da posmatra kako sestru tako i
Rokforda.

Medijum poče da se koncentriše.
Medijumi koriste Glazgov skalu da procene komu pacijenta.
Kroz tri prosta pokušaja - verbalni odgovor, otvaranje očiju i
motornu reakciju - moguće je utvrditi stepen ugroženosti
neurološke funkcije.
Korišćenje igure kao što je skala da bi se odredilo stanje kome
nije slučajno, jer to je upravo kao silaženje niza stepenice, polako
kako stanje svesti opada dok ne iščezne.
Osim svedočenja onih koji su se kasnije probudili iz tog stanja -
u pogledu svesne percepcije sveta i stanja mira bez patnje u kojem
se pacijent nalazi kao da lebdi - ne zna se šta se tačno dešava u tom
intervalu između života i smrti. Ako se tome doda činjenica da se
pacijent probudio iz kome, sišao je najviše dva ili tri stepenika te
skale. Neki neurolozi tvrde da ih postoji čak sto.
Mila nije znala gde se zaista nalazi Džozef B. Rokford u tom
trenutku. Mož da je bio tu sa njima i mož da je mogao i da ih č uje. Ili
je već sišao poprilično da može da se otarasi svojih fantazmi.

Međutim, u jedno je bila sigurna: Nikla će morati da se spusti u
dubok i opasan ponor da bi ga potražila.

„Evo, počinjem da osećam nešto..."
Nikla je drž ala ruke na kolenima. Mila primeti da su prsti poč eli
da joj se grče od napetosti.
„Džozef je još ovde", reče medijum. „Ali se nalazi veoma...
daleko. Ali, još uvek može da oseti nešto odavde..."
Sara Roza razmeni pogled čuđenja sa Borisom. Njemu se omače
poluosmeh od nelagodnosti, koji je ipak uspeo da zadrži.
„Veoma je uznemiren. Ljut je... Ne podnosi što je još ovde... Hteo
bi da ode, ali ne uspeva: nešto ga zadržava... Miris ga nervira."
„Kakav miris?" upita je Mila. „Trulog cveća. Kaže da je
nepodnošljiv."
Onjušiše vazduh tražeći potvrdu za te reči, ali osetili su samo
prijatan miris: na dasci ispred prozora bila je velika saksija sa
svežim cvećem. „Pokušaj da ga nateraš da govori, Nikla." „Mislim
da ne želi to... Ne, ne želi da razgovara sa mnom..." „Moraš da ga
ubediš." „Žao mi je..." „Šta?"
Ali medijum ne završ i reč enicu. Naprotiv reč e: „Mislim da hoć e
da mi pokaž e neš to... Da, tako je... Pokazuje mi sobu... Ovu sobu. Ali
mi nismo tu. Nisu tu ni maš ine koje ga sada drž e u ž ivotu..." Nikla se
ukoči: „Neko je sa njim."
„Ko?"
„Neka žena, prelepa je... mislim da je njegova majka." Mila
krajičkom oka spazi da se Lara Rokford uznemireno uzvrtela na
fotelji paleći stotu cigaretu. „Šta radi?"
„Vrlo je mali, Džozef... Ona ga drži na kolenima i nešto mu
objaš njava... Grdi ga i upozorava ga... Govori mu da ga spoljni svet
može samo povrediti. Međutim, dokle god ostane ovde, biće na
sigurnom... Obećava mu da će ga štititi, da će brinuti o njemu i da ga
nikada neće ostaviti..."
Goran i Mila se pogledaš e. Dž ozefov zlatni kavez je tako nastao,
sa njegovom majkom koja ga je udaljila od sveta.
„Govori mu da su među svim opasnostima na svetu žene
najgore... Tamo napolju je mnogo žena koje hoće da mu sve
oduzmu... One će ga voleti samo zbog onoga što poseduje...

Prevariće ga i iskoristiće ga..." Potom časna sestra ponovi još
jednom: „Žao mi je..."

Mila ponovo pogleda Gorana. Tog jutra, pred Rosom,
kriminolog je sa sigurnošću tvrdio da je poreklo Rokfordovog besa
- istog onog koji bi ga s vremenom pretvorio u serijskog ubicu - bilo
u neprihvatanju sebe samog. Jer neko, verovatno njegova majka,
jednog dana je otkrila njegove seksualne sklonosti i nikada mu nije
oprostila. Ubiti partnera značilo je izbrisati krivicu.

Ali očigledno je Gavila grešio.
Priča medijuma delimično je demantovala njegovu teoriju.
Dž ozefova homoseksualnost se mogla povezati sa fobijama njegove
majke. Možda je ona znala za sina i ništa nije govorila s tim u vezi.
Ali zašto je onda Džozef ubijao svoje partnere?
„A meni nije bilo dozvoljeno ni drugaricu da pozovem..." Svi se
okretoš e i pogledaš e Laru Rokford. Mlada ž ena je drhtavim prstima
stezala cigaretu i govorila spuštenog pogleda. „Vaša majka je
dovodila momke ovde", reč e Goran. I ona potvrdi: „Da i plać ala ih
je."
Suze poč eš e da liju iz jedinog zdravog oka, pretvarajuć i joj lice
u još groteskniju masku.
„Majka me je mrzela." „Zašto?" upitao je kriminolog. „Jer sam
žena."
„Žao mi je...", reče još jednom Nikla. „Cuti!" viknu Lara prema
bratu. „Žao mi je, sestrice..." „Ćuti!"
Kriknu puna ljutine i ustade. Brada joj je drhtala.
„Vi ne možete ni da zamislite. Ne znate šta znači okrenuti se i
sresti te oč i. Pogled koji te svuda prati, a ti znaš š ta znač i. Iako ne
želiš to da priznaš, jer ti se gadi i sama pomisao. Mislim da je on
pokušavao da shvati... jer sam ga privlačila."
Nikla je i dalje bila u transu, celim telom je drhtala dok ju je
Mila držala za ruku.
„Zbog toga ste otišli od kuće, je li tako?" Goran je iksirao Laru
Rokford, sa namerom da po svaku cenu dobije odgovor. „Tada je
počeo da ubija..." „Da, mislim da je tako bilo." „Potom ste se vratili,
pre pet godina..."

Lara Rokford se smejala. „Nisam ništa znala. Prevario me je
rekavši da je usamljen i da se oseća kao da su ga svi napustili. Da
sam ja njegova sestra, da me voli i da zbog toga treba da se
pomirimo. Da su sve ostalo samo moje izmišljotine. Poverovala sam
mu. Kada sam doš la, prvih dana se ponaš ao normalno: bio je než an,
srdačan, brinuo se o meni. Nije ličio na onog Džozefa kojeg sam
upoznala kao mala. Sve dok..."

Ponovo se nasmeja. I taj osmeh opisao je više od reči sve nasilje
koje je pretrpela.

„Niste zbog saobraćajne nesreće takvi..." nasluti Goran. Lara
klimnu glavom. „Tako je konačno bio siguran da više neću otići."
Sažaljevali su tu ženu, ne zatvorenicu te kuće već sopstvenog
izgleda. „Izvinite me", reče potom i krete prema vratima, vukući
povredenu nogu iskrivljenim hodom.

Stern i Boris se skloniše u stranu da bi je propustili. Potom
ponovo stadoše da gledaju Gorana, čekajući da donese odluku.

On se obrati Nikli. „Možete li da nastavite dalje?"
„Da", reče sestra, iako su umor i napor koje je ulagala bili
očigledni.
Sledeće pitanje bilo je najvažnije od svih. Neće imati drugu
priliku. Od odgovora je zavisio ne samo opstanak šeste devojčice
već i njihov. Jer, da nisu uspeli da pronađu smisao onoga što se
danima dešavalo, za ceo život bi na sebi nosili znakove tog
događaja, kao prokletstvo.
„Nikla, neka nam Džozef kaže kada je upoznao čoveka koji je
bio njemu sličan..."

31

Noću bi je čuo kako vrišti.
Zbog migrena nije imala mira i nije mogla da spava. Više ni
mor ijum nije mogao da ublaži iznenadne bolove. Vrtela se po
krevetu i vikala je dok ne bi izgubila glas. Nekadašnja lepota koju je
sa toliko pažnje pokušavala da sačuva od neumoljivog propadanja s
godinama, potpuno je nestala. Postala je vulgarna. Ona koja je uvek
bila tako pažljiva na rečima, tako odmerena, postala je nepristojna i
maštovita u psovkama. Imala ih je za sve. Za svog muža, koji je
suviš e rano umro. Za ć erku, koja je pobegla od nje. I za Boga, koji
ju je takvom napravio.
Samo je on uspevao da je smiri.
Odlazio bi u njenu sobu i vezivao bi joj ruke za krevet svilenom
maramom, kako ne bi mogla da se povredi. Već je počupala svu
kosu, a lice joj je bilo išarano zgrušanom krvlju svaki put kada je
zarila nokte u obraze.
„Džozefe", dozivala ga je dok joj je milovao čelo. „Kaži mi da
sam bila dobra majka. Kaži mi to, molim te."
I on, netremice je gledajući u oči koje su se punile suzama,
govorio joj je to.
Imao je trideset dve godine Džozef B. Rokford. I ostalo mu je
samo osamnaest do susreta sa smrću. Ne mnogo vremena pre toga,
poznati genetičar bio je pozvan da utvrdi da li će i on imati istu
sudbinu kao i njegov otac i deda. Imajući u vidu oskudna znanja tog
vremena o genetski naslednim bolestima, odgovor je bio
neodređen: mogućnost da je taj retki sindrom bio u njemu od
rođenja kretala se između četrdeset i šezdeset procenata.
Od tada je Džozef živeo imajući pred sobom samo taj cilj. Sve
ostalo bile su samo „etape približavanja". Kao i bolest njegove
majke. Noći u velikoj kući bile su uzdrmane njenim neljudskim
kricima koje je prenosio odjek velikih soba. Bilo je nemoguće
pobeći od toga. Posle meseci prisilne nesanice, Džozef je ležao sa
čepovima u ušima samo da ne bi čuo tu muku. Ali nisu mu bili

dovoljni.
Jednog jutra, oko četiri sata, probudio se. Sanjao je nešto, ali

nije mogao da se seti š ta. Ali nije ga to probudilo. Seo je na krevet
pokušavajući da shvati šta se desilo.

U kući je bila neobična tišina.
Dž ozef je shvatio. Ustao je i obukao pantalone, rolku i njegovu
zelenu barbar jaknu. Potom je izašao, prolazeći pored zatvorenih
vrata majčine sobe. Sišao je niz impozantne stepenice od mermera i
za nekoliko minuta našao se napolju.
Išao je putem kroz imanje, sve dok nije stigao do kapije
zapadnog krila, koju su obično koristili dobavljači i posluga. Za
njega, to je bila granica sa svetom. Toliko puta je sa Larom dok su
bili mali stigao dotle u njihovim istraž ivanjima. Iako je bila mnogo
mlađa od njega, njegova sestra htela je da ide dalje pokazujući
zavidnu hrabrost. Ali Dž ozef bi se uvek povukao unazad. Proš lo je
skoro godinu dana od kada je Lara otišla. Pošto je smogla snage da
pređe tu granicu, više se nije javljala. Nedostajala mu je.
Tog hladnog novembarskog jutra, Džozef je nekoliko minuta
ostao nepomičan ispred kapije. Potom se popeo i preskočio je.
Kada je stopalima dodirnuo zemlju, obuze ga potpuno novo
osećanje, golicanje usred grudi koje se širilo svuda unaokolo. Po
prvi put je osećao šta je sreća.
Pošao je asfaltiranim putem.
Zoru je nagoveš tavala svetlost na horizontu. Priroda oko njega
bila je identična onoj na imanju, toliko da je za trenutak imao
utisak da uopšte nije napustio to mesto i da je kapija bila samo
izgovor, jer je č itav svet poč injao i završ avao se tu i, svaki put kad
bi prešli tu granicu, počinjao bi iz početka, istovetan, i tako u
beskraj. Pre ili kasnije videće svoju kuću kako se pojavljuje na stazi
i biće siguran da je sve bilo samo iluzija.
Ali nije se pojavila. Kako se razdaljina povećavala, postajao je
svestan da može to da uradi.
Nikoga nije bilo. Ni automobila, ni kuće na vidiku. Zvuk
njegovih koraka na asfaltu bio je jedini ljudski trag usred pesme
ptica koje su najavljivale novi dan. Nije bilo vetra da pokrene
drveće, koje je izgledalo kao da ga posmatra dok prolazi kao

stranac. I pokušao je da ga pozdravi. Vazduh je bio rezak i čak je
imao i ukus. Na inje, na suvo lišće i vrlo zelenu travu.

Sunce je već bilo viš e od obeć anja. Klizilo je po poljima, istež uć i
se i š ireć i se nezadrž ivo. Dž ozef nije bio u stanju da kaž e koliko je
kilometara prešao. Nije imao cilj i bilo je lepo što ga nije bilo briga.
U mišićima nogu pulsirala mu je mlečna kiselina. Nikada nije ni
pomislio da bol mož e biti prijatan. Imao je snage u telu i vazduh da
diše. Ove dve promenljive odlučiće ostalo. Jednom u životu nije
hteo da razmišlja ni o čemu. Sve do tog dana njegov mozak bi uvek
nadvladao i svaki put mu sprečavao korak novim strahom. I, iako je
nepoznato još uvek vrebalo svuda oko njega, za tih nekoliko
trenutaka već je naučio da je osim opasnosti moglo da krije i nešto
dragoceno. Kao čuđenje, divljenje.

Upravo to je osetio kada je čuo novi zvuk. Bio je tih i udaljen, ali
se približavao lagano, iza njegovih leđa. Ubrzo ga je prepoznao:
zvuk automobila. Okrenuo se i najpre ugleda da se pojavljuje samo
krov iza uzviš enja. Potom, kola ponovo uroniš e na nizbrdici, ali se
ponovo pojaviše. Stari karavan bež boje. Išao je ka njemu. Kroz
prljavi vetrobran nije mogao da vidi putnike. Džozef odluči da ga
ignoriše, okrenuo se i nastavio da hoda. Kada mu je automobil već
bio blizu, činilo mu se da usporava.

„Hej!"
Oklevao je da se okrene. Možda je neko došao da okonča
njegovu avanturu. Da, tako je i bilo. Njegova majka se probudila i
počela je da viče njegovo ime. Pošto ga nije našla u krevetu, poslala
je poslugu u poteru po imanju i van njega. Mož da je č ovek koji ga je
dozivao bio jedan od baštovana koji je pošao da ga traži svojim
kolima, unapred se radujući izdašnoj nagradi.
„Hej, ti, gde ideš? Treba li ti prevoz?"
Pitanje ga je umirilo. Nije mogao biti niko iz kuće. Automobil
priđe blizu njega. Dž ozef nije mogao da vidi vozač a. Zaustavio se i
kola učiniše isto.
„Idem na sever", reče čovek za volanom. „Mogu ti uštedeti nešto
kilometara. Nije mnogo, ali ovde nećeš naći drugi prevoz."
Nije mogao da mu odredi godine. Mož da je imao oko č etrdeset
godina, možda manje. Imao je crvenkastu bradu, dugačku i

neurednu, š to je otež avalo procenu. I kosa mu je bila duga, č eš ljao
ju je unazad sa razdeljkom na sredini. Imao je sive oči.

„Dakle, šta si odlučio? Ulaziš?"
Džozef razmisli na trenutak i potom reče: „Da, hvala."
Smestio se pored tog neznanca i kola krenuše. Sedišta su bila
prekrivena braon somotom, na nekoliko mesta probušenom tako
da se videla tkanina koja se nalazila ispod. Bio je neki miris,
meš avina mirisa jelkica za kola koji su se natalož ili tokom godina,
viseći na retrovizoru. Zadnje sedište bilo je spušteno da bi se dobio
veći prostor i na njemu su sada bile kartonske kutije i plastične
kese, alat i kanisteri različitih veličina. Sve je bilo savršeno uredno.
Na tamnoj plastičnoj komandnoj tabli bilo je tragova lepka starih
lepljivih traka. Radio, stari model sa kasetofonom, vrteo je kasetu
kantri muzike. Vozač, koji je utišao radio da bi pričao sa njim,
ponovo pojača. „Već dugo hodaš?"
Dž ozef je izbegavao da ga gleda, jer se plaš io da ć e primetiti da
laže. „Da, od juče." „I nisi stopirao?"
„Jesam. Povezao me je neki kamiondž ija, ali je morao da ide na
sasvim drugu stranu."
„Zašto, gde ti ideš?"
Nije to očekivao i reče istinu.
„Ne znam."
Čovek prasnu u smeh.
„Ako ne znaš, zašto si napustio kamiondžiju?"
Dž ozef se okrenu i pogleda ga ozbiljno. „Jer je postavljao mnogo
pitanja." Covek poč e još jač e da se smeje. „O bož e, sviđa mi se tvoja
neposrednost, dečko."
Nosio je crvenu vetrovku kratkih rukava. Pantalone su mu bile
svetlobraon, a vuneni pleteni pulover na rombove. Nosio je cipele
za rad, sa đonom od ojačane gume. Stezao je volan obema rukama.
Na levoj ruci se isticao jeftin plastični kvarcni sat.
„Cuj, ne znam kakvi su tvoji planovi i neću insistirati da ih
saznam, ali, ako hoćeš, živim ovde blizu i možeš da svratiš na
doručak. Šta kažeš?"
Dž ozef se spremao da ga odbije. Već je dovoljno rizikovao š to je
pristao da ga poveze, sada ga ne bi pratio ko zna gde da mu dozvoli

da ga otme ili nešto gore. Ali, posle je shvatio da je tako odlučio
zbog još jednog straha. Budućnost je bila misteriozna, ne preteća -
to je otkrio upravo tog jutra. A da bi probao njene plodove, bilo je
potrebno da rizikuje. „U redu."

„Jaja, slanina i kafa", obeća neznanac.

*

Dvadeset minuta kasnije siđoše sa glavnog puta i kretoše
zemljanim putem. Lagano su prošli, preko rupa i posle truckanja,
sve dok nisu stigli blizu drvene kuće sa strmim krovom. Bela boja
koja ju je prekrivala bila je oljuš tena na viš e mesta. Trem je bio u
lošem stanju i čuperci trave virili su tu i tamo između dasaka.
Parkirali su pored ulaza.

„Ko je ovaj tip?", pitao se Džozef kada je video gde živi,
osećajući ipak da odgovor neće biti tako interesantan koliko
mogućnost da istraži njegov svet.

„Dobro došao", reče čovek čim su ušli unutra.
Prva prostorija je bila srednje veličine. Nameštaj su činili sto i
tri stolice, kredenac kojem je nedostajalo nekoliko polica i stari
trosed sa tkaninom pocepanom na više mesta. Na jednom od zidova
bila je okačena slika bez rama na kojoj je bio predstavljen
nepoznati pejzaž.
Pored jedinog prozora bio je kameni kamin, prljav od čađi u
kojem su bila pocrnela drva odavno ugašena. Na jednoj stoličici
napravljenoj od panja bile su nagomilane šerpe sa skorelom
masnoćom. U dnu prostorije bila su dvoja zatvorena vrata.
„Zao mi je, nemam kupatilo. Ali napolju ima dosta drveća",
dodade tip smejući se.
Nije bilo ni struje ni tekuće vode, ali ubrzo je čovek doneo iz
kola kanistere koje je Džozef ranije primetio.
Starim novinama i drvima koja je sakupio napolju, upalio je
vatru u kaminu. Pošto je očistio najbolje što je mogao jedan od
tiganja, stavio je da se prži puter i potom je sipao jaja zajedno sa
slaninom, lako je bila obična, hrana je širila miris koji je bio u
stanju da probudi apetit.

Dž ozef ga je radoznalo pratio pogledom i za to vreme ga muč io
pitanjima, kao deca kada stignu do uzrasta u kojem počinju da
otkrivaju svet. Ali, ovaj drugi nije delovao kao da ga to nervira,
štaviše, sviđalo mu se da razgovara.

„Dugo živiš ovde?"
„Mesec dana, ali nije moja kuća."
„Šta to znači?"
„Ono napolju je moja prava kuća", reče pokazujući bradom
parkirana kola. „Putujem po svetu."
„Zašto si se onda zaustavio?"
„Jer mi se sviđa ovo mesto. Jedan dan sam prolazio ulicom i
ugledao stazu. Skrenuo sam i stigao sam dovde. Kuća je bila
napuštena ko zna otkad. Verovatno je pripadala zemljoradnicima -
iza je kućica sa opremom."
„Šta lije sa njima bilo?"
„A, ne znam. Sigurno su učinili kao i ostali: kada je nastupila
kriza u selu, otišli su da potraže bolji život u gradu. U ovom kraju
ima nekoliko napuštenih farmi."
„Zašto nisu pokušali da prodaju imanja?"
Tipu se omače smeh: „A ko će da kupi ovakvo mesto? Ova
zemlja ne donosi ni centa, prijatelju moj."
Završ io je sa spremanjem i sipao je sadrž aj iz tiganja direktno u
tanjire postavljene na stolu. Džozef, ne čekajući, zabi viljušku u
žutu kašu. Otkrio je da je mnogo gladan. Ukus je bio odličan.
„Sviđa ti se? Jedi polako, ima koliko hoćeš."
On nastavi da halapljivo trpa zalogaje. Potom, punih usta, upita:
„Zadržaćeš se još dugo ovde?"
„Mislio sam da odem krajem ove nedelje: ovde je jaka zima.
Sakupljam zalihe i idem po ostalim napuš tenim farmama, s nadom
da ću naći neki predmet koji još može da posluži nečemu. Jutros
sam našao toster. Mislim da je pokvaren, ali mogu da ga popravim."
Dž ozef je sve upijao, kao da je sastavljao neku vrstu priruč nika
sa pojmovima svake vrste: od toga kako pripremiti odličan doručak
samo od jaja, putera i slanine do toga kako se snabdeti pijaćom
vodom. Možda je mislio da će mu biti potrebno u novom životu.
Zavideo je ovom neznancu na ž ivotu koji je vodio. Koliko god surov

i težak, bio je beskonačno bolji od onog koji je on živeo do tada.
„Znaš da se nismo ni predstavili jedan drugome?"
Džozef zaustavi ruku sa viljuškom u vazduhu.
„Ako nećeš da mi kažeš kako se zoveš, meni je to u redu.

Svejedno si mi simpatičan."
Džozef nastavi da jede. Ovaj drugi nije insistirao, ali on oseti

obavezu da mu na neki način uzvrati za gostoprimstvo. Odluči da
mu otkrije ponešto o sebi. „U pedeset godina ću skoro sigurno
umreti."

I objasnio mu je za prokletstvo koje je sledilo muškim
naslednicima u njegovoj porodici. Covek ga je pažljivo slušao. Ne
pominjuć i imena, Dž ozef mu je objasnio da je bogat i isprič ao mu je
o poreklu svog bogatstva. O onom intuitivnom i hrabrom dedi koji
je posejao seme velikog bogatstva. I ispričao mu je i za svog oca
koji je uspeo da uveća nasledstvo svojom preduzimačkom
genijalnošću. Na kraju je pričao o sebi, o tome da nije imao drugih
ciljeva koje je hteo da postigne, jer je sve već bilo osvojeno. Došao
je na svet da potomstvu ostavi samo dve stvari: ogromno
nasledstvo i nemilosrdno smrtonosan gen.

„Shvatam da je bolest koja je ubila tvog oca i dedu neizbež na, ali
za pare uvek postoji rešenje: zašto se ne odrekneš bogatstva, ako
se ne osećaš dovoljno slobodan?"

„Zato što sam odrastao u novcu i bez njega ne znam kako bih
preživeo samo jedan dan. Kao što vidiš, kakav god izbor da
napravim, svejedno sam osuđen na smrt."

„Koješta!" reče drugi dok je ustajao da opere tiganj.
Dž ozef pokuš a da pojasni: „Mogao bih da imam sve š to pož elim.
Ali, baš zbog toga, ne znam šta je želja."
„Svašta! Novac ne može kupiti sve."
„Ma veruj mi, može. Ako bih želeo tvoju smrt, mogao bih da
platim nekome i on bi te ubio i niko nikada ne bi saznao."
„Jesi li uradio to nekada?" reče, odjednom ozbiljan. „Šta?"
„Jesi li nekada platio nekome da ubije za tebe?" „Ja nisam, ali
moj otac i deda jesu, znam to." Nastade pauza.
„Ali zdravlje ne možeš kupiti."
„Tačno. Ali, ako unapred znaš kad ćeš umreti, problem je rešen.

Vidi: bogati su nesrećni, jer znaju da će pre ili kasnije morati da
ostave sve što imaju. Ne možeš poneti novac u grob. Ja, međutim,
ne moram da se mučim da mislim na svoju smrt, neko je to već
uradio umesto mene."

Covek zastade da razmisli. „U pravu si", reče, „ali je baš tužno
niš ta ne ž eleti. Mora da postoji neš to š to ti se stvarno sviđa, zar ne?
Onda počni odatle."

„Pa, sviđa mi se da šetam. Od jutros mi se sviđaju i jaja sa
slaninom. I sviđaju mi se momci."

„Hoćeš da kažeš da si..."
„Uistinu, ne znam. Flertujem sa njima, ali ne mogu da kaž em da
to zaista želim."
„Zašto onda ne probaš sa ženom?"
„Verovatno bi trebalo to da uradim. Ali, trebalo bi najpre da
želim to, shvataš? Ne znam kako bolje da ti objasnim."
„Ne, naprotiv. Mislim da si bio dovoljno jasan."
Stavio je tiganj preko ostalih sudova na stoličicu. Potom pogleda
na sat na ruci.
„Deset sati je, moram da odem do grada: trebaju mi rezervni
delovi da bih popravio toster." „Idem ja onda."
„Ne, zaš to? Ostani ovde i odmori se malo ako hoć eš . Brzo ć u se
vratiti, mož da bismo mogli ponovo da jedemo zajedno i još malo da
ćaskamo. Dobar si lik, znaš li?"
Džozef je posmatrao stari trosed sa pocepanim meblom. Cinio
mu se veoma primamljivo.
„Dobro", reče. „odspavaću malo, ako nije problem."
Covek se nasmeja. „Fantastično!" Spremao se da izađe kada se
okrenuo. „Kad smo kod jela, šta bi hteo za večeru?"
Džozef ga pogleda. „Ne znam. Iznenadi me."

*

Neka ruka ga než no prodrma. Dž ozef otvori oč i i vide da je već
bilo veče, „Al' je neko bio umoran!" reče njegov novi prijatelj,
smešeći se. „Spavao si punih devet sati!"

Džozef se uspravi protežući se. Već dugo se nije tako dobro