Donato Karizi - Šaptač

U kolima je bilo toplo i prijatno. Na komandnoj tabli su bili
plastična čaša i papirna kesa.

„Topli kroasani i kafa?"
„I sve samo za tebe!", odgovori on, setivši se njene
proždrljivosti.
Bila je to mirovna ponuda. Mila prihvati bez komentara. Punih
usta upita: „Gde tačno idemo?"
„Rekao sam ti, treba da sasluš amo neke koji su ž iveli u sirotiš tu.
Gavila je ubeđen da pripremljen prizor sa telom u vešernici nije bio
samo predstava za nas."
„Možda evocira nešto iz prošlosti."
„Vrlo daleke, ako je tako. Mesta kao to srećom ne postoje više
od pre skoro dvadeset osam godina. Otkada su promenili zakon i
konačno zabranili sirotišta."
Bilo je neke patnje u Borisovom glasu, koji joj odmah priznade:
„Znaš, ja sam bio najednom sličnom mestu. Imao sam deset godina.
Nikada nisam upoznao oca, a majka nije mogla sama da me gaji.
Tako da me je ostavila tu na neko vreme."
Mila nije znala š ta da kaž e, zateč ena tako lič nim otkrić em. Boris
to nasluti.
„Nema potrebe da bilo š ta kaž eš , ne brini. Cak ne znam ni zaš to
sam ti to ispričao."
„Žao mi je, ali nisam otvorena osoba. Mnogima delujem hladno."
„Meni ne."
Za to vreme je Boris posmatrao put. Saobraćaj je bio usporen
zbog leda koji je još uvek prekrivao asfalt. Dim iz auspuha
zaustavio se usred vazduha. Ljudi na trotoaru koračali su brzo.
„Stern - neka ga bog sačuva zauvek takvog kakav je - uspeo je
da pronađe dvanaest bivših stanara sirotišta. Nama je zapala
polovina. Ostale će saslušati on i Roza."
„Samo dvanaest?"
„U ovom kraju. Ne znam tačno šta je u doktorovoj glavi, ali ako
misli da možemo da otkrijemo nešto..."
Istina je da nije bilo druge varijante i da je, ponekad, neophodno
držati se svega da bi ponovo pokrenuli istragu.
Tog jutra su razgovarali sa četvoro bivših stanara sirotišta. Svi

su imali više od dvadeset osam godina i, manje-više, istu kriminalnu
prošlost. Internat, popravni dom, zatvor, uslovna sloboda, ponovo
zatvor, probno povereni službi za socijalni rad. Samo jedan je
uspeo da se potpuno preobrati zahvaljujuć i crkvi: postao je pastor
u jednoj od mnogih evangelističkih zajednica u toj oblasti. Drugih
dvoje su se snalazili na razne načine. Cetvoro je bilo u kućnom
pritvoru, zbog dilovanja droge. Ali kada se svako od njih prisećao
vremena koje su proveli u sirotištu, Mila i Boris su primećivali
iznenadnu uznemirenost. Ljudi koji su kasnije bili i u zatvoru, onom
pravom, pa ipak, nikada neće zaboraviti to mesto.

„Jesi li video njihova lica?" upita Mila kolegu posle četvrte
posete. „Misliš li i ti da se u tom sirotištu događalo nešto loše?"

„Veruj mi, to mesto nije bilo drugačije od ostalih. Mislim da se
radi o nečemu što je povezano sa pubertetom. Dok rasteš, možeš
sve da podneseš, čak i najgore stvari. Ali, kada si u tom uzrastu,
sećanja ti se urežu u samo meso i više ne nestaju."

Svaki put kada su, uz odgovarajuću opreznost, pričali o
pronalasku tela u vešernici, sagovornici bi samo odmahnuli
glavom. Taj mračni simbolizam njima nije ništa značio.

Oko podneva, Mila i Boris stadoš e u neki ekspres restoran, gde
su na brzinu pojeli sendviče sa tunjevinom i popili po kapučino.

Nebo je postalo teško. Meteorolozi nisu pogrešili: uskoro će
ponovo padati sneg.

Ostalo im je da razgovaraju sa još dvoje ljudi pre nego što ih
mećava iznenadi i onemogući im da se vrate nazad. Odlučiše da
počnu od onog koji je najdalje stanovao.

„Zove se Felder. Živi na oko trideset kilometara odavde."
Boris je bio dobro raspoložen. Mila bi htela to da iskoristi da
sazna nešto više o Goranu. Taj čovek ju je činio radoznalom:
izgledalo je nemoguće da ima privatni život, suprugu, sina. Naročito
je njegova žena bila misterija. Posebno posle telefonskog
razgovora koji je Mila čula prethodne noći. Gde je bila ta žena?
Zašto nije bila kod kuće da čuva malog Tomija? Zašto je umesto nje
bila „gospođa Runa"? Možda bi Boris mogao da joj odgovori na ta
pitanja. Ali, pošto nije znala kako da započne tu temu, na kraju je
odustala.

Kada su stigli do Felderove kuće, bilo je skoro dva sata po
podne. Pokušali su da ga pozovu, da najave posetu, ali ih je
snimljen glas operatera obaveštavao da broj više nije aktivan.

„Izgleda da se naš prijatelj ne snalazi baš najbolje",
prokomentarisao je Boris.

Kada su videli gde je ž iveo, dobili su potvrdu. Kuć a - ako se tako
mogla nazvati - bila je nasred polja otpada, okruženog šasijama
automobila. Pas crvene dlake, koji je izgledao kao da rđa lagano
kao i sve ostalo, dočekao ih je promuklim lavežom. Covek, oko
četrdesetak godina star, pojavi se ubrzo na pragu. Nosio je samo
prljavu majicu i farmerke, uprkos hladnoći.

„Vi ste gospodin Felder?"
„Da... A, ko ste vi?"
Boris samo podiže ruku sa legitimacijom: „Možemo li da
porazgovaramo?"
Cinilo se da Felderu poseta nije bila po volji, ali im pokaza da
udu.
Imao je ogroman stomak i prste požutele od nikotina.
Unutraš njost kuć e je lič ila na njega - vlaž na i u neredu. Posluž io ih
je hladnim čajem u rasparenim čašama, upali cigaretu i sede na
škripavu ležaljku, ostavljajući njima trosed.
„Slučajno ste me zatekli kod kuće. Obično radim..." „A zašto
danas ne radite?" upita Mila.
On pogleda napolje: „Sneg. Niko ne uzima izikalce po ovom
vremenu. A ja gubim mnogo dana."
Mila i Boris su u rukama drž ali č aj, ali ni jedno ni drugo ga nisu
pili. Felder nije delovao uvređeno zbog toga.
„Zašto onda ne probate da promenite posao?", usudi se Mila,
praveći se da je zanima, a i da bi uspostavila kontakt.
Felder poče da frkće. „Pokušao sam! Mislite da nisam? Ali i to je
propalo, zajedno sa mojom imovinom. Ona kurva je tražila nešto
bolje. Svakog bo-govetnog dana mi je ponavljala da ništa ne
vredim. Sada je sobarica za sitne pare i deli stan sa još dve lude kao
i ona. Video sam ga, znate? Taj stan drži crkva kojoj sad pripada!
Ubedili su je da će za jednu nesposobnjakovićku kao što je ona biti
mesta u raju! Zamislite!"

Mila se priseti da su videli bar desetak tih novih crkava duž
puta. Sve su izložile velike neonske natpise na kojima se, osim
naziva zajednice, nalazio i slogan koji ih opisuje. Nekoliko godina
unazad namnož ili su se i ovde, sakupljajuć i nove pristalice najviš e
među onima koji su ostali bez posla u velikim fabrikama,
samohranim majkama i osobama koje su se razočarale u
tradicionalnu veru. Iako su različite ispovesti držale do toga da
izgleda da su različite među sobom, ono što ih je spajalo bila je
neuslovljena privrženost kreacionističkim teorijama, homofobiji,
protivljenju abortusima, principu po kom svaki pojedinac ima
pravo da poseduje oružje i puna podrška smrtnoj kazni.

Ko zna kako bi reagovao Felder, pomisli Mila, da su mu rekli da
je jedan od njegovih bivših drugova iz sirotišta postao pastor jedne
takve crkve.

„Kada ste došli, pomešao sam vas sa dvoje njihovih: dolaze
dovde da pro-povedaju svoje jevanđelje! Prošlog meseca mi je ona
drolja od bivše poslala par njih da me preobrate!", smejao se
pokazujući dva reda kvarnih zuba.

Mila pokuša da skrene temu sa bračnog života i upita kao
slučajno: „Cime ste se bavili pre nego što ste postali izikalac,
gospodine Felder?"

„Nećete verovati..." Nasmeja se, bacivši pogled na prljavštinu
koja ga je okruživala. „Otvorio sam malu perionicu."

Dvoje agenata se uzdrž aš e da se ne pogledaju, da ne bi Felderu
otkrili koliko je bilo interesantno to što je upravo rekao. Mili ne
promače da je Boris lagano spustio ruku do boka otvarajući futrolu
pištolja. Pade joj na pamet da je, dok su dolazili, primetila da
telefoni nemaju mrežu. Nisu znali mnogo o čoveku koji je bio
ispred njih i morali su da budu oprezni.

„Jeste li nekad bili u zatvoru, gospodine Felder?"
„Samo zbog sitnih prekršaja, ništa zbog čega pošten čovek ne bi
mogao noću da spava."
Boris se pravio da u glavi belež i tu informaciju. A za to vreme je
netremice gledao Feldera kako bi mu postalo neprijatno.
„Onda, šta mogu da uradim za vas, agenti?", reče, ne skrivajući
određenu dozu netrpeljivosti.

„Prema podacima koje imamo, proveli ste detinjstvo i veliki deo
puberteta u jednom institutu za sveštenike", poče Boris obazrivo.

Felder ga sumnjičavo odmeri: kao i drugi, sigurno nije očekivao
da će se dva pandura maltretirati da dođu samo zbog toga.
„Najbolje godine mog života", reče pakosno.

Boris mu objasni razloge koji su ih doveli. Felder je izgledao kao
da mu je drago što ga upućuju u činjenice pre nego što ta priča
stigne do novinara.

„Mogao bih da zgrnem brdo para ako novinarima ispričam ovo",
bio je jedini njegov komentar.

Boris ga fiksira pogledom: „Samo probajte i uhapsiću vas."
Nestade osmeh sa Felderovog lica. Agent se nagnu prema
njemu. Bila je to tehnika ispitivanja i Mili je bila poznata.
Sagovornici, osim ako nisu vezani posebnim emotivnim ili intimnim
odnosom, uvek tež e da poš tuju nevidljivu granicu. U ovom sluč aju,
međutim, ispitivač se približ avao ispitivanom da bi zauzeo njegovu
sferu i da bi mu bilo neprijatno.
„Gospodine Felder, siguran sam da vas prilično zabavlja da
ugostite pandure koji vas traže, uvaljujući im čaj u koji ste možda
pišali, da biste potom uživali u njihovim izrazima lica dok kao
budale sede sa čašom u ruci ne usuđujući se da piju."
Felder ne reč e niš ta. Mila pogleda Borisa: ko zna da li je dobro
postupio, uzevši u obzir situaciju. Uskoro će shvatiti. Potom agent
mirno spusti čaj na stočić ni ne probavši ga i ponovo stade
netremice da ga gleda u oči.
„Nadam se da sada želite da nam ispričate o svom boravku u
sirotištu..."
Felder spusti pogled, a glas mu se pretvori u šapat: „Može se
reći da sam tamo rođen. Nikada nisam upoznao roditelje. Odveli su
me čim me je majka izbacila iz sebe. Ime koje nosim dao mi je otac
Rolf, govorio je da pripada izvesnom čoveku kojeg je upoznao i koji
je mlad poginuo u ratu. Ko zna zaš to je taj ludi sveš tenik mislio da
će ime koje je onom bilo baksuzno meni doneti sreću!"
Pas napolju ponovo poč e da laje i Felder zastade sa prič om da
bi ga izgrdio: „Miran, Koh!" Potom se ponovo obrati svojim
gostima. „Imao sam ih mnogo pre ovog. Ovo mesto je bilo deponija.

Kada sam ga kupio, obeć ali su mi da ć e biti oč iš ć eno. Ali svaki č as
se nešto pojavljuje: otpadne vode i razne gadosti, posebno kada
pada kiša. Psi piju tu vodu, naduva im se stomak i posle nekoliko
dana crknu. Ostao mi je samo Koh, ali mislim da će i on uskoro
uginuti."

Felder se udaljavao od teme. Nije hteo da se sa njima vrati na to
mesto koje je verovatno odredilo njegovu sudbinu. Sa pričom o
mrtvim psima pokuš avao je da se nagodi sa svojim sagovornicima,
da bi ga ostavili na miru. Ali nisu mogli da odustanu.

Mila pokuša da bude ubedljiva kada je rekla: „Htela bih da se
potrudite, gospodine Felder."

„Dobro, da čujem..."
„Htela bih da nam kažete sa čime biste povezali sliku 'osmeha
kroz suze'..." „Kao što rade psihijatri, je li tako? Neka vrsta
asocijacija?" „Nešto tako", potvrdi ona.
Felder poče da razmišlja o tome. Radio je to upadljivo, sa očima
uperenim uvis i č eš kajuć i bradu. Mož da je hteo da ostavi utisak da
sarađuje ili je možda shvatio da ne mogu da ga optuže zbog
„izostanka sećanja" i poigravao se sa njima. Potom, međutim, reče:
„Bili Mur."
„Ko je to, neki vaš drug?"
„Uh, taj dečak je bio izvanredan! Imao je sedam godina kad je
stigao. Uvek je bio veseo i nasmejan. Odmah je postao svačija
maskota... U to vreme su se već spremali da zatvore sirotište: ostalo
nas je šesnaest."
„Cela ona ogromna zgrada za tako malo vas?"
„I sveštenici su otišli. Ostao je samo otac Rolf... Ja sam bio medu
starijima, imao sam petnaest godina, manje-više... Priča o Biliju je
bila veoma tužna: njegovi su se obesili. On je našao tela. Nije
vriš tao, niti potraž io pomoć - stao je na stolicu i, č vrsto se uhvativš i
za njih, skinuo ih je sa plafona."
„Takvo iskustvo ostavlja traga."
„Ne i na Bilija. Uvekje bio veseo. Prilagodavao se i na najgore.
Za njega je sve bilo igra. Nikada nismo videli nešto slično tome. Za
nas ostale, to mesto je bilo zatvor, ali Biliju nije smetalo. Sirio je
neku energiju, ne znam kako da kaž em... Imao je dve opsesije: one

proklete rolšue na kojima je jurcao tamo-amo kroz odavno
opustele hodnike i fudbalske utakmice. Ali nije voleo da igra. Viš e
je voleo da bude pokraj terena i da prenosi! 'Ovde Bili Mur, javljam
se sa Stadiona Asteka u Meksiku, gde se održava inale Svetskog
prvenstva...' Za njegov rođendan smo skupili pare i kupili mu
prokleti kasetofon! Bilo je ludo: snimao nas je satima i posle je
preslušavao!"

Felder je pričao suviše, razgovor je otišao daleko. Mila pokuša
da ga vrati na temu: „Pričajte nam o poslednjim mesecima u
sirotištu..."

„Kao š to sam vam rekao, spremali su se da ga zatvore i mi smo
imali samo dve mogućnosti: da nas neko konačno usvoji, ili da
završimo u nekom drugom smeštaju, na primer hraniteljskim
porodicama. Ali bili smo siročići druge lige, niko nas ne bi uzeo. Za
Bilija je, međutim, bilo drugačije: stajali su u red za njega! Svi su se
odmah zaljubljivali u njega i hteli su ga!"

„I kako se završilo? Bili je pronašao dobru porodicu?"
„Bili je mrtav, gospođo."
Reče to sa takvim razočaranjem da je izgledalo kao da se to
njemu dogodilo. I možda je delom i bilo tako, kao da je taj dečak
predstavljao neku vrstu iskupljenja i za svoje drugove. Jedan koji će
konačno uspeti.
„Šta se dogodilo?" upita Boris.
„Meningitis."
Podiže glavu vlažnih očiju. Okrenu se prema prozoru, jer nije
želeo da pokaže slabost pred dvoje nepoznatih ljudi. Mila je bila
sigurna da ć e, č im budu otiš li, seć anje na Bilija nastaviti da lebdi u
toj kući kao stara utvara. Ali, upravo zahvaljujući suzama, Felder je
zadobio njihovo poverenje: Mila ugleda Borisa kako sklanja ruku
sa futrole. Bio je bezopasan.
„Samo je Bili zaradio meningitis. Ali, plašeći se epidemije, iselili
su nas za tren oka... Kakva sreća, a?" Na silu se nasmeja. „Dobro,
smanjili su nam kaznu, zar ne? I to dubrište je zatvoreno šest
meseci pre predviđenog."
Dok su ustajali da krenu, Boris još upita: „Jesi li kasnije video
nekog od drugova?"

„Ne, ali pre nekoliko godina sam ponovo sreo oca Rolfa."
„Sada je u penziji."
„Nadao sam se da je otegnuo papke."
„Zašto?", upita Mila, zamišljajući najgore. „Povredio vas je?"
„Nikada. Ali, kada provedeš detinjstvo na takvom mestu, naučiš
da mrziš sve što te podseća zašto si tamo."
Slična misao kao Borisova, koji je nehotice potvrdno klimao
glavom.
Felder ih nije ispratio do vrata. Sagnu se nad stolom i uze č aš u
hladnog čaja koji Boris nije popio. Približi je usnama i popi naiskap.
Potom ih još jednom drsko pogleda: „Prijatan dan."

*

Stara grupna fotogra ija - dečaci koji su poslednji živeli u
sirotištu pre zatvaranja - pronađena je tamo gde je nekada bila
kancelarija oca Rolfa.

Od šesnaestoro dece, zajedno sa starim sveštenikom, samo
jedno se smejalo gledajući u objektiv.

Osmeh kroz suze.
Zivahne oč i, č upava kosa, sekutić koji je ispao, masna mrlja na
zelenom džemperu, upadljivo se isticala kao da je bila medalja za
zasluge.
Bili Mur je počivao zauvek na toj fotogra iji i na malom groblju
pored crkve sirotišta. Nije bio jedino dete koje je tamo sahranjeno,
ali je njegova grobnica bila najlepša. Sa anđelom od kamena koji je
širio krila kao zaštitnik.
Poš to sasluš ao Milu i Borisa, Gavila zatraž i od Sterna da nabavi
svu dokumentaciju u vezi s Bilijevom smrću. Agent je pribavi uz
uobičajenu revnost i, poredeći te spise, zapade mu za oko čudna
podudarnost.
„U slučaju potencijalno zaraznih bolesti, kao što je meningitis,
obavezno je obavestiti zdravstvenu službu. Lekar koji je primio
prijavu od oca Rolfa isti je onaj koji je izdao umrlicu. Oba
dokumenta nose isti datum."
Goran pokuša da razmisli: „Najbliža bolnica je na trideset

kilometara. Verovatno se uopšte nije mučio da dođe i lično
pregleda dečaka."

„Verovao je sveštenikovim rečima"; dodade Boris. „Jer
sveštenici obično ne lažu..."

„Ne uvek", pomisli Mila.
U tom trenutku, Gavila nije imao nedoumica: „Potrebno je
ekshumirati telo."

*

Ponovo je počeo da pada sitan sneg, kao da priprema teren
pahuljicama koje ć e kasnije pasti. Ubrzo potom ć e pasti več e. Zato
su morali da požure.

Cangovi grobari bili su na zadatku i pomoću male mehaničke
lopate iskopavali su zemlju stegnutu od leda. U iščekivanju, niko
nije rekao ni reč.

Glavni inspektor Roš bio je obaveš ten o deš avanjima i drž ao je
na oku novinare, koji su se odjednom unervozili. Možda je Felder
pokušao da iskoristi ono što su mu dvoje agenata preneli u
poverenju. Uostalom, Roš je stalno govorio: „Mediji kada ne znaju,
izmišljaju."

Zato su morali brzo da delaju, pre nego što neko odluči da
ispuni tu tišinu dobro smišljenom budalaštinom. Bilo bi teško
potom sve to demantovati.

Začu se nekakav tup zvuk. Konačno je mehanička lopata
dodirnula nešto.

Cangovi ljudi se spustiše u grobnicu i nastaviše da kopaju
rukama. Plastična tkanina oblagala je kovčeg kako bi usporila
propadanje. Isekli su je. Kroz prorez se ukaza poklopac malog
belog kovčega.

„Ovde je sve trulo", reče patolog pošto je na brzinu pogledao.
„Ako ga povučemo nagore, rizikujemo da se sve raspadne. Sneg već
pravi dovoljno problema", dodade Cang obrać ajuć i se Goranu, koji
je trebalo da donese konačnu odluku.

„U redu... Otvorite ga."
Niko nije očekivao da će kriminolog narediti ekshumaciju na

licu mesta. Potom, Cangovi ljudi raširiše ceradu nad grobnicom,
podupirući je kočićima, poput velikog kišobrana, kako bi zaštitili
mesto.

Patolog obuče prsluk sa lampom na ramenima, potom siđe u
rupu pod pogledom anđela od kamena. Pred njim, tehničar sa
plamenom poče da topi sastav od cinka na kovčegu i poklopac poče
da se pomera.

„Kako probuditi dečaka koji je mrtav već dvadeset osam
godina?" upita se Mila. Verovatno je Bili Mur zaslužio kratku
ceremoniju ili molitvu, ali niko nije imao ni ž elje ni vremena da to
uradi.

Kada je Cang otvorio kovč eg, pojaviš e se jadni Bilijevi ostaci sa
onim što je ostalo od odela sa prvog pričešća. Elegantno, sa
kravatom i pantalonama sa manžetnama. U jednom uglu kovčega
bile su zarđale rolšue i stari kasetofon.

Mila se priseti Felderove priče: „Imao je dve opsesije: one
proklete rolšue na kojima je jurcao tamo-amo po odavno
napuštenim hodnicima i fudbalske utakmice! Ali nije voleo da igra.
Više je voleo da stoji pokraj terena i da prenosi utakmicu."

Bila je to sva Bilijeva imovina.
Cang lagano poče skalpelom da seče delove tkanine odela i, čak
i u tom nezgodnom polož aju, njegovi pokreti su bili brzi i precizni.
Proverio je stanje očuvanosti skeleta. Potom, obraćajući se ostatku
tima, izjavi: „Postoji nekoliko preloma. Ne mogu odmah da kaž em
kad su nastale... ali, po mom mišljenju, ovaj dečak sigurno nije
umro od meningitisa."

16

Sara Roza uvede oca Timotija u kamp prikolicu pokretne
jedinice, gde ih je čekao Goran zajedno sa ostalima. Sveštenik je
delovao još uvek uznemireno.

„Potrebno je da nam učinite uslugu", otpoče Stern. „Moramo što
pre da razgovaramo sa ocem Rolfom."

„Rekao sam vam, u penziji je. Ne znam gde je sada. Kada sam
stigao ovde pre š est meseci, sreli smo se nakratko. Samo koliko je
bilo potrebno da mi preda dužnost. Objasnio mi je ukratko stvari,
poverio mi je neka dokumenta, ključeve i otišao je."

Boris se obrati Sternu: „Možda bi trebalo da se obratimo
direktno kuriji. Šta misliš, gde šalju sveštenike kada odu u penziju?"

„Čuo sam da postoji neka vrsta staračkog doma."
„Možda, mada..."
Ponovo se okretoše prema ocu Timotiju. „Sta?" navodio ga je
Stern.
„Cini mi se da se seć am da je otac Rolf nameravao da ode da ž ivi
sa sestrom... Da, rekao mi je da je bila približno njegovih godina i
da se nikada nije udavala."
Sveštenik je bio zadovoljan što je konačno doprineo istrazi.
Toliko da je ponudio pomoć koju je prethodno odbijao.
„Ja ću razgovarati sa kurijom, ako hoćete. Kad malo bolje
razmislim, ne bi trebalo da bude teško saznati gde je otac Rolf.
Moguće je da ću se setiti još nečega."
Izgleda da se mladi sveštenik umirio.
U tom trenutku umeša se Goran: „Bilo bi nam veliko
zadovoljstvo i izbegli bismo nepotrebni publicitet o onome što se
ovde događa. Verujem da će nam kurija izaći u susret."
„I ja to mislim", složi se otac Timoti, ozbiljan.
Kada je sveš tenik izaš ao iz kamp prikolice, Sara Roza se obrati
Goranu vidno iznervirana.
„Ako se svi slažemo da Bilijeva smrt nije bila nesrećan slučaj,
zašto nije izdat nalog za hapšenje oca Rolfa? Očigledno je da je

umešan na neki način!"
„Da, ali nije on odgovoran za ubistvo dečaka."
Mili ne promače reč „ubistvo", koju je Goran prvi put izgovorio.

Bilijevi prelomi su mogli navesti jedino na nasilnu smrt, ali nije bilo
dokaza da ga je neko ubio.

„I kako ste tako sigurni da sveštenik nije kriv?", nastavi Roza.
„Otac Rolf je samo otkrio stvar. Izmislio je prič u o meningitisu,
kako niko ne bi ispitivao dalje plaš eć i se zaraze. A ostalo su drugi
odradili: nikoga nije bilo briga za te siročiće, to je i vama jasno, zar
ne?"
„Uostalom, sirotište je bilo pred zatvaranjem", podrža ga Mila.
„Otac Rolf jedini zna istinu, zato moramo da ga ispitamo. Ali,
bojim se, ako ga budemo tražili nalogom... pa, možda ga i ne
nađemo. Star je i mož da je odluč io da tu prič u ponese sa sobom u
grob."
„Sta onda da radimo?" Boris je bio nestrpljiv. „Treba da čekamo
da nam ovaj popčić javi novosti?"
„Naravno da ne", odgovori kriminolog. Potom usmeri paž nju na
plan sirotišta, koji je Stern uzeo u kancelariji katastarske opštine.
Označi Borisu i Rozi jednu oblast.
„Treba da odete u istočni paviljon. Vidite? Tu je arhiv sa svim
podacima dečaka koji su bili u sirotištu do zatvaranja. Naravno, nas
zanima samo poslednjih šesnaest dečaka."
Goran im dade grupnu fotogra iju na kojoj se isticao osmeh
Bilija Mura. Okrete je: na poleđini su bili potpisi svih dečaka sa te
fotografije.
„Uporedite imena: treba nam ono koje jedino nedostaje..."
Boris i Roza su ga gledali začuđeno.
„Kako znate da jedno fali?"
„Jer je Bilija Mura ubio njegov drug."

*

Na istoj fotogra iji na kojoj je bio nasmejani Bili Mur, Ronald
Dermis je bio treć i sleva. Imao je osam godina. To je znač ilo da je
bio maskota pre nego što je došao Bili.

Za dete, ljubomora može biti dovoljan razlog da želi nečiju smrt.
Poš to je napustio sirotiš te zajedno sa ostalima, birokratija gubi
svaki trag o njemu. Bio je usvojen? Malo verovatno. Možda je
završ io u hraniteljskoj porodici. Bila je misterija. Skoro sigurno se
iza tog manjka informacija krila ruka oca Rolfa.
Bilo je neophodno pronaći sveštenika.
Otac Timoti ih je uveravao da se kurija bavi time: „Sestra je
umrla i on je tražio da mu vrate svetovni status." Praktično,
odrekao se mantije. Mož da je oseć ao krivicu š to je prikrio ubistvo,
možda nepodnošljivo otkriće da zlo zna vrlo dobro da se sakrije
čak i u liku deteta.
Ove i druge pretpostavke uzrujale su tim.
„Nisam još uvek shvatio da li treba da pokrenem lov veka ili
treba da čekam da me udostojiš nekog odgovora!"
Zidovi od rigipsa Rošove kancelarije podrhtavali su od tona
njegovog glasa. Uzbuđenje glavnog inspektora, međutim, odbijalo
se od Goranove uporne smirenosti.
„Stoje mi nad glavom zbog priče o šestoj devojčici: kažu da ne
radimo dovoljno!"
„Neć emo uspeti da je nađemo sve dok Albert ne odluč i da nam
ostavi neki trag. Upravo sam se čuo sa Krepom: kaže da je i ovo
mesto zločina čisto."
„Reci mi makar da li misliš da su Ronald Dermis i Albert ista
osoba!"
„Već smo napravili takvu grešku sa Aleksanderom Bermanom.
Zasada bih se uzdržao od ishitrenih zaključaka."
To je bio savet, a Roš nije navikao da ga neko savetuje kako
politički da vodi slučajeve. Ali ovoga puta ga prihvati.
„Ali ne možemo da sedimo i da čekamo da nas taj psihopata
odvede gde hoće. Tako nikada nećemo spasti devojčicu! Pod
uslovom da je još uvek živa."
„Samo jedna osoba može da je spase. On sam."
„Zaista očekuješ da će nam je spontano predati?"
„Kaž em samo da ć e, u nekom trenutku, mož da hteti da napravi
grešku."
„Dođavola! Misliš da mogu da živim od nadanja dok napolju

samo čekaju da me rastrgnu? Doktore, ja očekujem rezultate!"
Goran je navikao na Rošove napade besa. Nisu bili posebno

njemu upuć eni. Glavni inspektor je bio ljut na ceo svet. Kolateralni
efekat funkcije: kada si suviše visoko, uvek postoji neko ko hoće da
te povuče na dno.

„Izbegao sam brdo sranja u ovom periodu, a čak nije bilo sve
namenjeno meni."

Goran je znao da bude strpljiv, ali je bio svestan da sa Rošom to
nije uvek uspevalo. Zato je pokušao da preuzme inicijativu, da bi ga
skinuo sa grbač e. „Hoć eš da ti kaž em š ta me izluđuje?" „Bilo š ta š to
će me izvući iz ovog ćorsokaka, molim te." „Nikome do sada nisam
rekao... Suze."

„I onda?"
„Bilo je bar pet litara oko tela druge devojčice! Ali suze su slane,
zbog čega se odmah suše. Ali ove ne. Pitao sam se zašto..." „I zašto,
molim te?"
„Veš tač ke su: imaju isti hemijski sastav kao ljudske suze, ali su
iluzija. Zato se ne suše... Znaš kako se prave veštačke suze?"
„Nemam pojma."
„U tome je fora: Albert zna. I uradio je to, trebalo mu je
vremena. Znaš li šta to znači?" „Ti mi reci."
„Da je sve paž ljivo pripremio. Sve ovo š to nam pokazuje, plod je
plana smiš ljanog godinama! A mi treba da odgovorimo na njegove
poteze za kratko vreme. Eto šta znači."
Roš se nasloni na fotelju, odsutno gledajući u daljinu.
„Šta nas čeka, po tvom mišljenju?"
„Iskreno, bojim se da najgore tek treba da se desi."

*

Mila siđe u suteren Instituta za sudsku medicinu. Kupila je
igurice poznatih fudbalera - bar ju je tako uverio onaj koji joj ih je
prodao. Taj gest je bio ritual opraštanja. Naime, Cang će u
mrtvač nici srediti posmrtne ostatke Bilija Mura kako bi ga ponovo
sahranio ispod kamenog anđela.

Patolog je završ avao autopsiju i rendgenom je snimio prelome.

Snimci su bili postavljeni na svetlećoj ploči pred kojom je stajao
Boris. Mila se nije začudila što ga tu pronalazi.

Kada ju je primetio, agent oseti potrebu da se opravda. „Svratio
sam da vidim ima li novosti."

„I ima li ih?" upita Mila prihvatajuć i igru da ga ne bi posramila.
Bilo je jasno da je Boris bio tu zbog ličnih razloga.

Čang prekide svoj posao da bi on odgovorio na Milino pitanje.
„Telo je palo sa visine. Na osnovu ozbiljnosti i broja preloma
koje sam naš ao na kosturu, mož e se zaključ iti da je smrt bila skoro
trenutna."
Iza tog „skoro" krili su se nada i, ujedno, uznemirenost.
„Naravno, niko ne može reći da li se Bili bacio ili ga je neko
gurnuo..."
„Naravno."
Mila primeti da je na stolici bila brošura agencije za svečane
pogrebe, sigurno ne usluga koju je nudila policija. Mora da je bila
Borisova ideja da iz svog džepa plati kako bi Bili bio dostojno
sahranjen. Na polici su još uvek stajale rolšue, savršeno izglancane,
i mali kasetofon, rođendanski poklon od kog se dečak nije odvajao.
„Možda je Čang shvatio gde se mogla dogoditi smrt", reče Boris.
I patolog se uputi prema uvećanim fotografijama sirotišta.
„Tela koja padaju postaju teža sa povećanjem brzine, zbog sile
gravitacije. Kao da ih je zgnječila o tle nevidljiva ruka. Tako,
ukrštanjem podataka o uzrastu žrtve - putem procesa utvrđivanja
uzrasta na osnovu kostiju - sa brojem preloma, dobija se približ na
visina sa koje je pao. U ovom slučaju, više od petnaest metara.
Otuda, imajući u vidu prosečnu visinu zgrade i nagib zemljišta,
skoro sa sigurnošću mogu da potvrdim da je dečak pao sa kule,
ovde na ovom mestu... Vidite?"
Još jedno „skoro" pomešano sa Cangovim rečima dok im je
pokazivao tačno mesto na fotogra iji. U tom trenutku, jedan
pomoćnik se pojavi na vratima.
„Doktore Fros, traže vas..."
Za trenutak, Mila nije uspela da povež e lik patologa sa njegovim
pravim imenom. Izgleda da se niko od njemu podređenih nije
usuđivao da mu se obrati imenom Čang.

„Izvinite me", pozdravi se ostavljajući ih same.
„I ja moram da idem", reče Mila i Boris klimnu glavom.
Dok je kretala, prođe blizu police sa Bilijevim rolšuama i
kasetofonom i spusti pored figurice koje je kupila. Boris to primeti.
„Tamo iznad je njegov glas..." „Šta?", upita, jer nije razumela.
Boris glavom pokaza na kasetofon i ponovi: „Bilijev glas.
Njegovi izmišljeni prenosi..."
Nasmeja se. Ali, bio je to tužan osmeh. „Uspeo si da preslušaš?"
Boris potvrdi. „Samo početak, nisam mogao dalje..."
„Razumem te...", reče Mila ne dodavši ništa drugo.
„Znaš li da je traka skoro cela? Kiseline..." nije uspeo to da
izgovori, „raspadanje je nije ugrozilo. Cang kaže da je to retkost.
Možda zavisi od vrste zemljišta gde je sahranjen. Nedostajale su
baterije, morao sam ja da ih stavim."
Mila se pravila da se čudi, kako bi ublažila Borisovu napetost.
„Dakle, kasetofon radi."
„Naravno: Japanac je to!"
Oboje se nasmejaše.
„Hoćeš da je preslušamo celu zajedno?"
Mila razmisli o tome pre nego što je odgovorila. Zapravo, nije
baš ž elela to. „Postoje stvari koje treba da poč ivaju u miru", mislila
je. Ali, kad malo bolje razmisli, Borisu je to bilo potrebno i nije
htela da ga odbije.
„Hajde, uključi ga."
Boris se približi kasetofonu, pritisnu play i u toj hladnoj sali za
autopsije, Bili Mur je oživeo.
„... Sportski prijatelji koji nas pratite, nalazimo se na čuvenom
Vembliju! Utakmicu igraju oni koji ć e ostati zapisani u istoriji ovog
sporta: Engleska-Nemačka!"
Govorio je živahnim tonom, šuškajući dok izgovara slovo s, na
kojem je reč enica neizbež no zapinjala. U tim reč ima bio je sakriven
zvuk osmeha i činilo im se da ga zaista vide, Bilija, u bezbrižnim
godinama, dok je pokuš avao svetu da ulije malo ž ivosti po kojoj se
razlikovao od drugih.
Mila i Boris su se smejali sa njim.
„Temperatura je prijatna i, uprkos produženoj jeseni, ne

predviđa se kiš a. Ekipe su već poređane na sredini terena kako bi
saslušali nacionalne himne... Tribine su prepune navijača! Kakav
prizor, dame i gospodo! Uskoro ćemo prisustvovati velikom
fudbalskom izazovu! Ali, najpre, spisak igrač a koji ć e izać i na ter...
moj Bože, kajem se i žalim od sveg srca za svoje grehe, jer grešeći,
zaslužio sam tvoju kaznu, i još više što sam uvredio Tebe, beskrajno
dobrog i dostojnog da bude voljen iznad svega."

Mila i Boris se pogledaš e, ne shvatajuć i. Glas koji je nasnimljen
na onaj prethodni, bio je mnogo slabiji.

„Molitva."
„Ali ovo nije Bili..."
Čvrsto odlučujem da te pomoću tvoje milosti nikad više neću
uvrediti i da ću izbeći buduće prilike da zgrešim. Gospode, milosrdni,
oprosti mi." „Može ovako." Glas muškarca. „Šta hoćeš da mi kažeš?"
„Uposlednje vreme sam izgovorio mnogo ružnih reči. Pre tri dana
sam ukrao keks iz ostave, ali Džonatan ih je jeo zajedno sa mnom... I
onda... onda sam prepisao kontrolni iz matematike."
„I ništa drugo?"
„Mora da je otac Rolf", reče Mila. „Razmisli dobro, Rone."
Izgovoreno ime unese led u tišinu sale. I Ronald Dermis ponovo
postade dečak.
„Iskreno... ima još nešto..." „Hoćeš da mi pričaš o tome?" „... Ne."
„Ako mi ne kažeš za to, kako mogu da te razrešim grehova?" „...
Ne znam."
„Znaš šta se desilo Biliju, zar ne, Rone?"
„Bog ga je uzeo k sebi."
„Nije Bog, Rone. Znaš ko je?"
„Pao je. Pao je sa kule."
„Ali ti si bio sa njim..."
„... Jesam."
„Ko je došao na ideju da idete tamo gore?" „... Neko je sakrio
njegove rolšue na kuli." „Ti si ih sakrio?" „... Da."
„I ti si ga i gurnuo?"
„Ronalde, molim te, odgovori na pitanje."
„Niko te neće kazniti ako samo kažeš šta se dogodilo. Obećavam
ti."

„On mi je rekao da to uradim."
„Ko on? Bili? Bili ti je tražio da ga gurneš?"
„Ne."
„Onda neko oddečaka?" „Ne."
„Ko onda?"
„Rone?" „Da."
„Hajde, odgovori mi. Ta osoba ne postoji, je li tako? Ona je samo
plod tvoje mašte..." „Ne."
„Nema nikog drugog ovde. Samo ja i tvoji drugovi." „On dolazi
samo zbog mene."
„Slušaj me, Rone, hteo bih da kažeš da se najiskrenije kaješ zbog
onoga što se desilo Biliju."
„... Kajem se najiskrenije zbog onoga što se desilo Biliju."
„Nadam se da si iskren... U svakom slučaju, ovo će ostati između
tebe, mene i Gospoda."
„U redu."
„Nećeš morati nikada više o tome da pričaš ni sa kim." „U redu."
„Razrešavam te tvojih grehova. U ime Oca, Sina i Svetog duha.
Amin." „Amin."

17

„Tražimo izvesnog Ronalda Dermisa", izjavi Roš pred masom
bliceva i mikrofona. „Ima oko trideset šest godina. Smeđu kosu,
braon oči, svetlu put."

Prisutnima pokaza gra ičku obradu dobijenu sa fotogra ije na
kojoj je bio zajedno sa drugovima i koja je prikazivala mogući
izgled odraslog Rona. Držao je podignutu sliku dok su blicevi
sevali.

„Imamo razloga da smatramo da je ovaj čovek umešan u otmicu
nestalih devojč ica. Svakoga ko ga poznaje, ima vesti o njemu ili je
bio u kontaktu sa njim u poslednjih trideset godina molimo da
obavesti policiju. Hvala."

Ova poslednja reč pokrenu pitanja uglas i molbe reportera:
„Gospodine Roš... Inspektore! Jedno pitanje!"

Roš ih je ignorisao, izlazeći na sporedna vrata.
Bio je to neizbežan potez. Bilo je potrebno da dignu uzbunu.
Borisovom i Milinom otkriću sledila su dva grozničava sata.
Sada je situacija bila jasna.
Otac Rolf je snimio Ronovo priznanje Bilijevim kasetofonom.
Potom ga je sahranio zajedno sa njim, kao kada posadimo seme i
znamo da će pre ili kasnije dati plodove, nadajući se da će istina
jednog dana zalečiti sve. Onoga koji je, uprkos nevinosti svojih
godina, počinio nešto beščasno. Ko ga je pretrpeo. I ko se potrudio
da ga sakrije dva metra ispod zemlje.
„... U svakom slučaju, ovo će ostati između tebe, mene i
Gospoda..."
Goran reč e: „Kako je Albert znao ovu prič u? Otac Rolf i Ron su
jedini znali tajnu. Zato je jedino moguće objašnjenje da su Ron i
Albert ista osoba."
Možda bi izbor da umeša Aleksandera Bermana trebalo tumačiti
u tom svetlu. Kriminolog se nije sećao ko je rekao da je njihov
serijski ubica odabrao pedo ila, jer je verovatno bio zlostavljan kao
mali. Možda Sara Roza.

Ali je Stern odmah odbacio tu pretpostavku i Gavila se slož io sa
njim. Sada je morao da prizna da je pogrešio.

„Omiljene žrtve pedo ila su siročići i izgubljena deca, jer niko ne
može da ih brani."

Goran je bio ljut na sebe što to nije ranije shvatio. A imao je sve
delove slagalice pred očima od samog početka. Ipak je pustio da ga
zavede ideja da je Albert prefinjen strateg.

„Serijski ubica nam, onim što radi, priča neku priču - onu o
svom unutrašnjem sukobu", ponavljao je neprestano svojim
studentima.

Zašto je, onda, dozvolio da ga zavede drugačija pretpostavka?
„Prevario me je ponosom. Mislio sam da hoć e da nas izazove. I
sviđalo mi se da mislim da se radi o protivniku koji pokušava da
bude lukaviji od mene."
Pošto je prisustvovao Rošovoj konferenciji za novinare na
televiziji, kriminolog je ponovo okupio tim u vešernici sirotišta, gde
je pronađena Aneke. Cinilo mu se kao najprikladnije mesto da
ponovo otpoč nu istragu. Taj kratki mea culpa oseć aj posluž io je da
otkloni svaku sumnju da su još uvek tim, a ne samo laboratorija za
eksperimente doktora Gavile.
Telo druge devojčice pomereno je odavno, mermerna kada bila
je ispražnjena od suza. Ostale su samo halogene lampe i zujanje
generatora. Uskoro će i njih skloniti.
Goran je tražio da prisustvuje i otac Timoti. Sveštenik stiže
zadihan i vidno uznemiren: iako ništa u toj prostoriji nije podsećalo
na mesto zločina, svejedno se osećao vrlo neprijatno.
„Ne uspevamo da nađemo oca Rolfa", poče mladi sveštenik. „I
mislim da..."
„Otac Rolf je sigurno mrtav", prekide ga naglo Goran. „Inač e bi
se javio posle Rošovih izjava."
Otac Timoti je izgledao uzdrmano. „Sta onda mogu da uradim za
vas?"
Goran sačeka malo kako bi pronašao prave reči. Potom, svima
se obraćajući: „Možda će vam delovati neobično, znam... Ali hteo
bih da izgovorimo molitvu."
Roza nije mogla da sakrije začuđenost. Ni Boris, koji je odmah

pogleda. Mila je bila zbunjena. Ne i Stern koji je bio veoma
religiozan. On je prvi prihvatio Goranov predlog. Stade u centar
sale i raš iri ruke kako bi napravili krug. Mila se prva približ i. Roza
ju je nevoljno pratila. Boris se najviše protivio, ali nije mogao da
odbije poziv doktora Gavile. Otac Timoti klimnu glavom, konačno
vedra lica, pre nego što je stao među njih.

Goran nije znao da se moli i mož da i nisu postojale molitve koje
bi odgovarale tom trenutku. Ali svejedno je pokušao, žalosnim
glasom.

„U poslednje vreme deš avalo nam se da prisustvujemo už asnim
stvarima. Ono što se ovde dogodilo je neizrecivo. Ne znam da li
postoji Bog. Ali uvek sam ga želeo. Sa sigurnošću znam da postoji
zlo. Jer zlo se može dokazati. Dobro nikada. Zlo ostavlja tragove
tamo gde prolazi. Tela nevine dece, na primer. O dobrom se mož e
samo svedočiti. Ali to nije dovoljno nama koji tražimo konkretne
dokaze..." Goran napravi pauzu. „Ako postoji Bog, hteo bih da ga
pitam... Zaš to je Bili Mur morao da umre? Odakle je poticala mrž nja
Ronalda Dermisa? Šta mu se dešavalo ovih godina?

Kako je naučio da ubija? Sta ga je podstaklo da se opredeli za
zlo? I zašto ne okonča toliki užas?"

Goranova pitanja ostaše da lebde u tišini koja ih je okruživala.
„Kad hoćete, oče..." reče besprekorni Stern posle nekog
vremena.
I otac Timoti preuze kontrolu nad tim malim skupom. Skupi
ruke i poče crkvenu pesmu. Njegov glas - siguran i prelep -
prisvojio je odjek tih prostorija i poče da leti oko njih. Mila zatvori
oči i pusti da je reči nose. Bile su na latinskom, ali smisao je bio
jasan i najgluvljem. Tom pesmom otac Timoti je vraćao mir tamo
gde je bio haos, čisteći sve od lošeg izmeta zla.

*

Pismo je bilo adresovano na Biheviorističko odeljenje. Bilo bi
klasi ikovano kao pismo mitomana da se rukopis nije podudarao sa
onim iz kontrolnog zadatka koji je Ronald Dermis napisao kao
dečak.

Napisano je na papiru iz sveske, normalnom hemijskom
olovkom. Pošiljalac nije brinuo za otiske koje je ostavio na papiru.

Kako se činilo, Albertu više nisu bile potrebne nekakve dosetke.
Tekst je bio na sredini lista u samo jednoj rečenici, skoro sasvim
bez znakova interpunkcije.

ZA ONE KOJI ME JURE BILI JE BIO ĐUBRE ĐUBRE! I DOBRO
JE STO SAM GA UBIO MRZEO SAM GA POVREDIO BI NAS
JER BI IMAO PORODICU A MI NE ONO STO SU MENI
URADILI BILO JE GORE I NIKO NIJE DOSAO DA ME SPASE
NIKO. ODUVEK SAM BIO OVDE PRED VASIM OCIMA I NISTE
ME VIDELI ONDA JE DOSAO ON. ON ME JE RAZUMEO.
NAUCIO ME JE VI STE ME HTELI OVAKVOG NISTE ME
VIDELI SAD ME VIDITE? GORE PO VAS NA KRAJU CE BITI
SAMO VASA KRIVICA JA SAM TO STO JESAM. NIKO NE
MOŽE DA SPREČI SVE OVO NIKO.

RONALD

Goran ponese sa sobom jedan primerak, da bi ga bolje proučio.
Tu noć će provesti kod kuće, zajedno sa Tomijem. Baš je želeo da
provede veče sa sinom. Nije ga video nekoliko dana.

Ušao je u stan i odmah ga začu kako dolazi.
„Kako je bilo, tata?"
Goran ga podiž e, drž eć i ga visoko jednom rukom, radosno. „Ne
mogu da se žalim. A ti?" „Ja sam dobro."
Tri magične reči. Kada su ostali samo njih dvojica, njegov sin je
nauč io da ih koristi. Kao da kaž e da Goran nema razloga za brigu,
jer je on „dobro". Mama mu nije nedostajala. Učio je da mu ne
nedostaje.
To je, međutim, bila i granica. Sa te tri reči završavao se
razgovor. Sve se smirivalo. „Eto, prisetili smo se kako nam je teško
bez nje. Sad možemo da idemo dalje."
I bilo je baš tako.
Goran je doneo kesu koju je Tomi nestrpljivo ispitao. „Vau!

Kineska hrana!"
„Mislio sam da će ti se svideti da malo promenimo jelovnik

gospođe Rune." Tomi napravi izraz gađenja: „Mrzim njene ćufte!
Stavlja mnogo nane, pa mirišu na pastu za zube!"

Goran se nasmeja: zapravo, uopšte nije grešio. „Hajde, idi da
opereš ruke..."

Tomi otrča u kupatilo. Kada se vratio, poče da postavlja sto.
Goran je premestio veliki broj predmeta u kuhinji sa viših polica na
one koje su bile u njegovoj visini, jer je hteo da se oseća da
učestvuje u njihovom novom domaćinstvu. Zajedno raditi nešto
značilo je da sada moraju da se brinu jedan za drugoga i stoga
nijedan od njih ne sme da odustane. Nijedan od njih nije imao
pravo da dopusti da ga obuzme tuga.

Tomi uze tanjir na koji je spustio prženi vonton i kiselo-slatki
sos, dok je njegov otac sipao pirinač ala kantoneze u dve činije.
Imali su i štapiće i, u zamenu za pohovani sladoled, Goran je kupio
kutiju sladoleda od vanile.

Več erali su i razgovarali o proteklom danu. Tomi ga je izvestio
kako napreduje organizovanje letnjeg kampa u izviđačima. On ga je
pitao kako je u š koli i sa ponosom je otkrio da je njegov sin dobio
peticu iz fizičkog.

„Ja sam bio duduk za skoro svaki sport", priznade Goran.
„A u kom si bio dobar?"
„U šahu."
„Ali šah nije sport!"
„Kako nije - spada u Olimpijske igre!"
Tomi nije delovao u potpunosti ubeđeno. Ali je naučio da njegov
otac nikada ne laže. Zapravo, bila je to važna lekcija. Jer, prvi put
kada ga je pitao za mamu, Goran mu je rekao istinu. Nije okoliš ao.
„Bez trikova", kako je govorio Tomi kada je od nekoga zahtevao
istinu. I otac mu je odmah udovoljio. Ne da bi se osvetio ili da bi
kaznio njegovu majku. Laži - ili još gore, poluistine - uvećale bi
dečakov nemir.
Morao bi sam da se nosi sa dve velike laž i: onom da je njegova
majka otišla i onom da njegov otac nije imao hrabrosti to da mu
kaže.

„Jednom ćeš me naučiti da igram šah?"
„Naravno."
Uz to svečano obećanje, Goran ga smesti u krevet. Potom se
zatvori u radnu sobu. Ponovo uze Ronaldovo pismo i pročita ga po
stoti put. Iz celog teksta, jedna stvar mu je privlačila pažnju od
samog početka. Rečenica: „onda je došao ON. ON me je razumeo.
naučio me je."
A reč ON namerno je napisana velikim slovima. Još jednom je
Goran već osetio to čudno obraćanje. Bilo je na traci Ronaldove
ispovesti ocu Rolfu.
„On dolazi samo zbog mene."
Jasan primer podvojene ličnosti, u kojem je negativno Ja uvek
odvojeno od Ja počinioca. I postaje On.
„JA sam to uradio. Ali ON mi je rekao da to uradim. ON je kriv za
ovo što sam."
U tom kontekstu, svi ostali su postajali NIKO. I to napisano
velikim slovima.
NIKO nije došao da me spase. NIKO ne može da spreči sve ovo.
Ron je hteo da ga spasu. Ali, svi su zaboravili na njega i činjenicu da
je, na kraju krajeva, bio samo dete.

*

Otišla je da kupi nešto da jede. I posle uzaludnog lutanja po
radnjama i ekspres restoranima koji su zatvorili ranije zbog lošeg
vremena, Mila je morala da se zadovolji delimično pripremljenom
supom koju je kupila u bakalnici. Mislila je da je zagreje u
mikrotalasnoj koju je spazila u kuhinji Studija. Ali se suviše kasno
setila da nije bila sigurna ni da li radi.

Vratila se brzo u stan, da joj se mišići ne bi ukočili od žestoke
hladnoće, onemogućavajući joj da hoda. Poželela je da sa sobom
ima trenerku i patike za džoging; već danima se nije pomerala i
mlečna kiselina joj se nataložila u zglobovima otežavajući joj
pokrete.

Dok se spremala da se popne, ugleda Saru Rozu na trotoaru
nasuprot nje, u ž ivoj diskusiji sa nekim č ovekom. On je pokuš avao

da je smiri, ali je izgledalo da ne uspeva u tome. Mila pomisli da je
muž i oseti veliko razumevanje za njega. Pre nego što je harpija
mogla da je primeti i tako dobije još jedan razlog da je mrzi, Mila
uđe u zgradu.

Na stepeništu srete Borisa i Sterna koji su silazili.
„Gde idete?"
„Idemo do Odeljenja da proverimo kako ide potraga", odgovori
Boris stavljajući cigaretu u usta. „Hoćeš sa nama?" „Ne, hvala."
Boris ugleda supu. „Dobro, prijatno,"
Mila nastavi da se penje i začu ga kako se obraća starijem
kolegi. „Trebalo bi ponovo da počneš da pušiš." „Bolje bi ti bilo da ti
pređeš na ove..."
Mila prepozna zvuk kutije Sternovih mentol bombona i
osmehnu se.
U Studiju je sada bila samo ona. Goran će provesti veče kod
kuće sa sinom. Malo joj je bilo krivo zbog toga. Navikla je da je on
tu i bio joj je zanimljiv njegov način istrage. Na stranu molitva od
prethodnog dana. Da je njena majka živa i da ju je videla da
učestvuje u tom ritualu, ne bi verovala svojim očima.
Mikrotalasna je radila. Tako da supa i nije bila tako loša. Ili je
možda bila toliko gladna da joj se činila dobra. Sa dubokim
tanjirom i kaš ikom, Mila se zavuč e u spavaonicu, sreć na š to je bar
nakratko samo njena.
Sede na krevet u turski sed. Rana na levoj butini je bila malo
zategnuta, ali je zarastala. „Sve uvek zarasta", pomisli. Između
zalogaja, uze fotokopiju Dermisovog pisma i stavi ga ispred sebe.
Dugo ga je proučavala, nastavljajući da jede. Naravno da je Ronald
odabrao odlič no vreme da se ponovo pojavi u toj prič i. Ali, bilo je
nešto što ne štima u njegovim rečima. Mila nije imala hrabrosti o
tome da prič a sa Goranom, jer je mislila da ne mož e da da nikakav
savet. Ali, ta misao ju je mučila celog popodneva.
Pismo su dali i novinarima. Neuobičajena stvar. Naravno, Gavila
je odlučio da hrani ego njihovog serijskog ubice. Kao da mu kažu
„Vidiš? Poklanjamo ti pažnju!" dok je zapravo samo hteo da ga
odvoji od devojčice koju je držao zarobljenu.
„Ne znam koliko ć e moć i da odoli nagonu da je ubije", omaklo

mu se ranije tog dana.
Mila pokuša da odagna tu misao i ponovo se usredsredi na

pismo. Nervirala ju je forma koju je Ronald odabrao. To joj se nije
uklapalo. Ne bi znala da kaž e zaš to, ali tekst na sredini lista, u samo
jednoj rečenici bez prekida, onemogućavao joj je da u potpunosti
shvati sadržaj.

Odluči da ga raščlani. Odloži tanjir i uze notes i olovku.

- Za one koji me jure:
- bili je bio đubre. ĐUBRE! i dobro je što sam ga ubio. mrzeo sam
ga. povredio bi nas. jer bi imao porodicu a mi ne
- ono što su meni uradili je gore! i NIKO nije došao da me spase!
NIKO.
- oduvek sam bio ovde. pred vašim očima, i niste me videli.
- onda je došao ON. ON me je razumeo. naučio me je.
- vi ste me hteli ovakvog, niste me videli. sada me vidite? gore po
vas: na kraju čete biti samo vi krivi.
- ja sam to što jesam. NIKO ne može da spreči sve ovo. NIKO.
- RONALD

Mila ponovo pročita rečenice, jednu po jednu. Bila je to poruka
puna mrž nje i ozlojeđenosti, upuć ena svima, bez razlike. Jer je Bili,
u očima svog ubice, predstavljao nešto veliko, sveukupno. Nešto što
Ron nikada ne bi mogao da ima.

Sreća.
Bili je bio veseo, uprkos tome što je prisustvovao samoubistvu
roditelja. Bio bi usvojen, iako je bio siroče druge lige. Bilija su svi
voleli, iako nije imao ništa da ponudi.
Ubivši ga, Ronald bi zauvek izbrisao osmeh sa najlicemernijeg
lica na svetu.
Ali, što je više čitala te reči, Mila je shvatala da su rečenice koje
su č inile pismo viš e lič ile ne toliko na ispovest ili izazov koliko na
odgovore. Kao da je neko ispitivao Ronalda, a on jedva čekao da
izađe iz tišine u koju je bio zatvoren tako dugo, da se oslobodi tajne
koju mu je otac Rolf nametnuo.
Ali, koja su bila pitanja? I ko ih je postavljao?

Mila se priseti šta je Goran rekao tokom molitve. To da se dobro
ne može dokazati, dok za zlo imamo stalne primere pred očima.
Dokaze. Ronald je mislio da je ubijanjem vršnjaka uradio nešto
pozitivno, neophodno. Bili je za njega predstavljao zlo. A ko je
mogao dokazati da nije uradio dobro? Njegova logika je bila
savrš ena. Jer mož da bi Bili Mur, kad odraste, postao grozan č ovek.
Ko je to mogao zaista da kaže?

Kada je bila mala i išla na veronauku, Mila se uvek pitala istu
stvar. Kako je rasla, to pitanje je nije napustilo.

Zašto Bog, za kog se pretpostavlja da je dobar, dopušta da deca
umiru?

Kad malo bolje pogleda, upravo to se razlikovalo od savršene
ljubavi i pravde koja je prožimala jevanđelja.

Ali, mož da je rana smrt sudbina koju Bog č uva za najgoru decu.
Znač i, mož da su i deca koju je ona spasavala mogla da se pretvore
u ubice ili serijske ubice. Verovatno je to što je radila bilo pogrešno.
Da je neko ubio Adolfa Hitlera ili Džefrija Damera ili Carlsa
Mensona dok su još bili u pelenama, učinio bi dobro ili loše delo?
Ali, njihove ubice bi bile kaž njene za to, a sigurno ne slavljene kao
spasioci čovečanstva!

Zaključi da se dobro i zlo često prepliću. Da je ponekad jedno
sredstvo drugog i obrnuto.

„Kako se mogu pomešati reči molitve sa buncanjem ubice",
pomisli.

Najpre oseti uobičajeno golicanje u dnu vrata. Kao nešto što joj
se približ ava sa skrivenog mesta. Potom se ponovi poslednja misao
i, u tom trenutku, shvatila je da dobro zna pitanja na koja je Ronald
pokušavao da odgovori svojim pismom.

Bila su u Goranovoj molitvi.
Primorala je sebe da ih se seti, iako ih je čula samo jednom.
Pokuša nekoliko puta u svom notesu. Pogrešila je redosled i morala
je iz početka, ali na kraju su bila tu, pred njenim očima. Potom
pokuša da ih spoji sa rečenicama iz pisma. Sastavljajući taj
razdvojeni dijalog.
Na kraju, ponovo pročita sve....
I sve je bilo jasno od prve rečenice.

„Za one koji me jure."
Ove reči su bile upućene njima. Da bi odgovorio na pitanja koja
je kriminolog postavio tišini...
Zašto je Bili Mur morao da umre?
„bili je bio Đubre. ĐUBRE! i dobro je što sam ga ubio. mrzeo sam
ga. povredio bi nas. jer bi imao porodicu a mi ne." Odakle je
poticala mržnja Ronalda Dermisa?
„ono što su meni uradili bilo je gore! i NIKO nije došao da me
spase! NIKO."
Šta mu se desilo ovih godina?
„oduvek sam bio ovde. pred vašim očima, i niste me videli."
Kako je naučio da ubija?
„onda je došao ON. ON me je razumeo. naučio me je."
Šta ga je nagnalo da se opredeli za zlo?
„vi ste me hteli ovakvog. niste me videli. sada me vidite? gore po
vas: na kraju ćete biti samo vi krivi."
I zašto ne okonča toliki užas?
„ja sam to što jesam. NIKO ne može da spreči sve ovo. NIKO."
Mila nije znala šta da misli. Ali, možda je odgovor dnu pisma.
Ime.
„RONALD"
Morala je odmah da proveri svoju pretpostavku.

18

Nabreklo nebo lagano je olakšavalo svoje modre oblake od
snega.

Mila je uspela da pronađe taksi posle više od četrdeset minuta
čekanja na ulici. Kada je čuo gde idu, taksista se pobuni. Rekao je
da je suviše daleko i, noću i po takvom vremenu, neće naći drugog
putnika da se vrati nazad. Tek kad mu je Mila ponudila da plati
duplo, on pristade.

Na putu je već bilo nekoliko centimetara snega, što je činilo
uzaludnim posao vozila za posipanje soli. Moglo se ići samo sa
lancima i to se odražavalo i na vožnju. U taksiju je vazduh bio
zagušljiv i Mila primeti ostatke kebaba sa lukom na suvozačkom
sedištu. Miris se mešao sa osveživačem sa mirisom borovine,
postavljenom na jednom od otvora za ventilaciju. Nije bio lep način
da primi klijenta.

Dok su prolazili kroz grad, Mila je imala vremena da sredi misli.
Bila je sigurna u valjanost svoje teorije i kako se približavala
odredištu, bila je sve više ubeđena u to. Pomislila je da pozove
Gavilu kao potvrdu, ali je baterija na telefonu bila skoro prazna. I
zato odloži poziv za trenutak kada bude pronašla ono što je tražila.

Prošli su pokraj izlaza sa auto-puta. Patrola policije zaustavljala
je saobraćaj na naplatnoj rampi, vraćajući vozila nazad.

„Ima mnogo snega, opasno je!", ponavljali su policajci vozačima.
Neki kamioni zaustavili su se pokraj puta, s nadom da će
nastaviti dalje narednog jutra.
Taksi zaobiđe policijsku kontrolu skrenuvši na sporedni put. Do
sirotišta se moglo stići i bez prolaska auto-putem. Verovatno je u
prošlosti to bio jedini put i, srećom, taksista ga je znao.
Priđe kapiji. Mila nije č ak ni pomislila da mu kaž e da je sač eka,
nudeć i mu ponovo novac. Bila je ubeđena da nije pogreš ila i da ć e
uskoro njene kolege ponovo zauzeti to mesto.
„Hoćete da ostanem dok ne završite to što treba da uradite?",
upita je ipak taksista kada je video to napušteno mesto.

„Ne, hvala, idite slobodno."
Taksista nije insistirao, slež e ramenima i okrete se, ostavljajuć i
u vazduhu trag kebaba sa lukom.
Mila preskoč i kapiju i pređe zemljani put zaranjajuć i stopalima
u sneg pomešan sa blatom. Znala je da su policajci, prema Rošovoj
naredbi, sklonili patrole. Cak je i kamp prikolica pokretne jedinice
uklonjena. Na tom mestu više nije bilo ničega što je moglo da bude
bitno za istragu.
„Sve do večeras", pomisli ona.
Stiž e do glavnog ulaza, ali vrata, razvaljena upadom specijalnih
jedinica, bila su zatvorena novom bravom. Okrete se prema
parohijskoj kući pokušavajući da shvati da li je otac Timoti još uvek
budan.
Stigla je čak dotle i nije imala izbora.
Uputi se prema stanu sveš tenika. Pokuca nekoliko puta, dok se
nije upalilo svetio na prozoru na drugom spratu. Malo posle toga,
pojavi se otac Timoti. „Ko je?"
„Oče, ja sam iz policije. Već smo se videli, sećate li se?" Sveštenik
pokuša da je jasnije vidi usred gustog snega. „Da, naravno. Sta
hoćete u ovo doba? Mislio sam da ste završili ovde..." „Znam,
izvinite, ali bi trebalo da proverim nešto u vešernici. Hoćete li,
molim vas, da mi date ključeve?" „Dobro, silazim."
Mila je već počela da se pita zašto mu treba toliko vremena,
kada ga posle nekoliko minuta začu kako otvara rezu na vratima.
Ugleda ga kako se pojavljuje uvijen u rupičasti kardigan pocepan
na laktovima, sa uobičajenim blagim izrazom lica.
„Pa vi drhtite."
„Ne brinite, oče."
„Uđite unutra da se osuš ite na trenutak dok potraž im ključ eve.
Znate, ostavili ste priličan nered."
Mila uđe za njim u kuću. Dodir toplote istog trenutka pruži joj
osećaj ugodnosti.
„Spremao sam se da legnem."
„Izvinite."
„Nema veze. Hoćete li šolju čaja? Uvek pijem čaj pre spavanja,
opušta me."

»Ne, hvala. Htela bih što pre da se vratim nazad."
„Popijte ga, prijaće vam. Već je spreman, treba samo da ga
sipate. U međuvremenu, idem po ključeve."
Izađe iz sobe i ona se uputi u kuhinjicu koju joj je pokazao
sveštenik. Zaista, čajnik je bio na stolu. Miris se širio sa parom i
Mila nije mogla da odoli. Sipala je čaj u šolju i poprilično ga
zasladila. Prisetila se groznog hladnog čaja koji je Felder pokušao
da podvali njoj i Borisu u svojoj kuć i na deponiji. Ko zna odakle je
uzimao vodu da ga napravi.
Otac Timoti se vratio sa velikim svež njem ključ eva. Još uvek je
tražio onaj pravi.
„Bolje je sada, zar ne?" nasmeja se sveštenik, zadovoljan što je
bio uporan.
Mila uzvrati osmeh: „Da, bolje je."
„Evo, trebalo bi da ovaj otvara glavna vrata... Hoćete li da
pođem sa vama?" „Ne, hvala", reče i odmah opazi da se sveštenik
opušta. „Ali, svejedno biste mogli da mi učinite jednu uslugu..."
„Recite."
Dade mu cedulju. „Ako se ne vratim za sat vremena, pozovite
ovaj broj i tražite pomoć."
Otac Timoti preblede. „Mislio sam da više nije opasno."
„Samo mera predostrožnosti. Zapravo, ne mislim da će mi se
bilo šta dogoditi. Jedino što ne znam baš najbolje da se snađem u
ovoj zgradi, mogla bi da mi se desi neka nezgoda... A unutra nema
struje."
Cim izgovori poslednju rečenicu, shvatila je da nije uzela u obzir
taj detalj. Kako je mislila to da izvede? Nije bilo struje, a generator
koji je koriš ć en za halogene lampe sigurno je razmontiran i odnet
zajedno sa ostalom opremom.
„Dođavola!", izlete joj. „Da nemate slučajno baterijsku lampu?"
„Zao mi je, agente... Ali, ako imate mobilni kod sebe, moglo bi da
vam posluži svetio sa ekrana." Nije ni pomislila na to. „Hvala za
savet." „Nema na čemu."
Odmah potom, Mila ponovo izađe na hladnoću dok je sveštenik
iza nje zatvarao jednu po jednu rezu na vratima.
Dugo se pela uz strminu, dok nije došla do ulaza u sirotište.

Stavila je ključ u bravu i začu kako okretanje ključa odjekuje u
prostoriji iza vrata. Gurnu i potom ponovo zatvori ogromna vrata.

Bila je unutra.

*

Golubovi skupljeni na prozoru na krovu pozdraviše njeno
prisustvo frenetičnim lupanjem krilima. Ekran mobilnog davao je
slabaš ni zeleni odsjaj, š to joj je omoguć avalo da osvetli samo mali
deo prostora ispred sebe. Gust mrak vrebao je na granici tog
mehura svetlosti, spreman da se razlije i da je svakog trenutka
osvoji.

Mila pokuša da se priseti puta koji je vodio do vešernice. I pođe
tuda.

Zvuk njenih koraka naruš avao je tiš inu. Dah joj se pretvarao u
paru na hladnom vazduhu. Ubrzo se naš la u kuhinjama i prepozna
obrise velikih gvozdenih peći. Potom prođe u trpezariju, gde je
trebalo da pazi da izbegava stolove prekrivene smolom. Udari
bokom u sto, srušivši jednu od stolica koje su bile naslagane
odozgo. Buka, pojačana odjecima, bila je skoro zaglušujuća. Dok ju
je vraćala na mesto, Mila ugleda ulaz koji je vodio na donji sprat
uskim spiralnim stepenicama. Pođe kroz vijugavi hodnik od
kamena i lagano siđe niza stepenice koje su s vremenom postale
klizave.

Stigla je do vešernice.
Pomeri mobilni da bi pogledala oko sebe. U mermernoj kadi
gde je pronađeno telo Aneke neko je ostavio cvet. Mila se setila i
molitve koju su svi zajedno izgovarali u toj prostoriji.
I poče da traži.
Najpre pogleda duž zidova, potom prstima pređe preko lajsni.
Ništa. Izbegavala je da misli koliko će još izdržati baterija na
telefonu pre nego što se ugasi. Ne toliko zbog mogućnosti da se
vrati nazad kroz mrak koliko zbog pomisli da će joj bez te, iako
slabe svetlosti, biti potrebno mnogo više vremena. Kad prođe sat
vremena, otac Timoti će pozvati pomoć i ona će se obrukati. Morala
je da požuri.

Gde je, pomisli. Znam da je negde ovde...
Zbog snaž nog i iznenadnog zvuka srce samo š to joj nije iskoč ilo
iz grudi. Prođe nekoliko trenutaka pre nego što je mogla da se
uveri da se radilo samo o zvonu njenog telefona.
Okrete ekran prema sebi i pročita: „Goran."
Stavila je slušalice i odgovori.
„Niko nije ostao u Studiju? Zvao sam bar deset puta za
poslednjih sat vremena."
„Boris i Stern su izaš li, ali trebalo je da je ostala Sara Roza." „A
gde si ti?"
Mila pomisli da nije trenutak da slaže. Iako još uvek nije bila
potpuno sigurna u svoju pretpostavku, odluči da ga obavesti.
„Mislim da nas je Ronald slušao pre neko veče." „Zbog čega to
misliš?"
„Uporedila sam njegovo pismo sa pitanjima koja ste vi postavili
tokom naše molitve. Izgleda kao da su odgovori..." „Odlično
zaključivanje."
Kriminolog nije delovao uopšte iznenađeno. Možda je i sam
došao do istog zaključka. Mila se oseti pomalo glupo što je
pomislila da može da ga zadivi. „Ali nisi mi odgovorila na pitanje:
gde si sad?" !
„Tražim mikrofon." „Kakav mikrofon?"
„Onaj koji je Ronald postavio u vešernici." „Ti si u sirotištu?"
Goranov je bio uznemiren. „Da."
„Moraš odmah da izađeš odatle!" „Zašto?"
„Mila, nema nikakvog mikrofona!" „Ma, ipak sam sigurna da..."
Goran je prekide: „Slušaj, agenti su pregledali oblast, našli bi
ga!"
U tom trenutku se oseti zaista glupo. Kriminolog je bio u pravu:
da li je moguće da je bila tako površna da nije pomislila na to? O
čemu li je mislila?
„A kako je onda uspeo da..." Nije dovrš ila reč enicu. Imaginarna
hladna kapljica skliznu joj pravo niz leđa.
„Bio je ovde."
„Molitva je bila samo varka da bi se otkrio!" „Zašto nisam na to

pomislila ranije?" „Mila, za ime boga, izlazi odatle!"
U tom trenutku postade svesna rizika kojem se izložila. Izvuče

pištolj i uputi se brzim korakom ka izlazu koji je bio udaljen bar
dvesta metara od nje. Ogromna razdaljina koju treba da pređe sa
tim „prisustvom" u sirotištu.

„Ko?" pitala se dok se pela spiralnim stepenicama do trpezarije.
Kada je osetila da joj noge gube snagu i da popuštaju, shvatila je
i odgovor.
„Čaj..."
Smetnje na liniji. Začu Gorana u slušalici kako je pita: „Sta?"
„Otac Timoti je Ronald, je li tako?" Smetnje. Šuštanje. Opet smetnje.
„Da! Posle smrti Bilija Mura, otac Rolf je sve oterao iz sirotišta
pre pravog zatvaranja. Osim njega. Zadržao ga je sa sobom, jer se
plašio njegove prirode i nadao se da će uspeti da ga drži pod
kontrolom."
„Mislim da me je drogirao."
Goranov glas se prekidao. „... si rekla? Ne... zumem..."
„Mislim da...", pokuša da ponovi Mila, ali su joj se reči mešale u
ustima.
Pade ničice.
Slušalica joj ispade iz ušiju. Telefon joj iskliznu iz ruke i zavuče
se između stolova. Otkucaji srca bili su sve jači od straha,
pospeš ujuć i tako i š irenje droge u organizmu. Cula joj otupeš e. Ali
još uvek je uspevala da čuje Gorana koji je iz slušalice udaljene
nekoliko metara govorio: „Mila! Mila... govori mi! .... se događa?"
Zatvorila je oči sa strahom da više neće moći da ih otvori.
Potom reče sebi da neće umreti na takvom mestu.
„Adrenalin... Potreban mi je adrenalin..."
Znala je kako da ga obezbedi. Još uvek je stezala pištolj u desnoj
ruci. Uperi ga tako da cev dodirne rame. I opali. Hitac pocepa
kožnu jaknu i otkide meso snažno odjekujući u ponoru koji ju je
okruživao. Kriknu od bola. Ali ponovo postade svesna.
Goran jasno povika njeno ime: „Mila!"
Otpuza u pravcu svetla sa ekrana telefona. Uze ga i odgovori
Gavili. „Sve je u redu."
Ustade i poče da hoda. Napor potreban da bi napravila samo

jedan korak bio je ogroman. Cinilo joj se da je u nekom od onih
snova gde te neko prati, a ti ne uspevaš da trčiš, jer su ti noge teške,
kao da su do kolena zaronjene u gustu tečnost.

Rana je pulsirala, ali nije gubila mnogo krvi. Znala je dobro da
odmeri pucanj. Stegla je zube i, korak po korak, č inilo joj se da je
izlaz sve bliži.

„Ako ste sve znali, zašto niste odmah uhapsili to đubre?", vikala
je na telefon. „I zašto mene niste obavestili?"

Opet je jasno čula kriminologov glas. „Zao mi je, Mila. Hteli smo
da nastavite da se normalno ponašate prema njemu, da ne bi
posumnjao. Posmatramo ga iz daljine. Postavili smo uređaj za
praćenje u njegova kola. Nadali smo se da će nas odvesti do šeste
devojčice..."

„Ali, on to nije uradio..."
„Jer on nije Albert, Mila."
„Ali svejedno je opasan, zar ne?"
Goran je ćutao suviše dugo. Jeste.
„Digao sam uzbunu, dolaze po tebe. Ali treba im vremena,
kordon policije je udaljen nekoliko kilometara."
Sta god da urade, biće suviše kasno, pomisli Mila. Sa
nevremenom i drogom koja joj je tekla kroz telo i oduzimala joj
snagu, nije bilo nade. I znala je to. Trebalo je da posluša onog
prokletog taksistu kad ju je odgovarao da dođe dovde! I - dođavola
- zašto nije pristala kada se ponudio da je sačeka dok ne završi?
Nervirao ju je miris kebaba sa lukom koji je zasmrdeo kola, eto
zaš to! I sad je ovde, u zamci. Sama se ulovila, mož da jer je nesvesno
deo nje to želeo. Bila joj je privlačna misao da rizikuje. Cak i da
umre! „Ne!", reče sebi. „Hoću da živim!"
Ronald - ili otac Timoti - još ništa nije uradio. Ali bila je sigurna
da neće mnogo čekati.
Tri kratka zvuka u nizu je prizvaše sebi od te misli. „Dođavola",
reče dok se baterija na telefonu praznila. Mrak se zatvori oko nje
kao prsti ruke.

*

Koliko puta je bila u opasnosti? Na kraju krajeva, već se
dešavalo. U kući nastavnika muzičkog, na primer. Ali koliko puta je
bila u situaciji sličnoj ovoj? Odgovor je bio obeshrabrujući.
„Nikada."

Drogirana, povređena, bez snage i čak bez telefona. Zbog tog
poslednjeg došlo joj je da se smeje: šta bi mogla sa telefonom?
Mož da da pozove nekog starog prijatelja. Grač ijelu, na primer. I da
je pita: „Kako si? Znaš, ja ću umreti!"

Tama je bila najgora stvar. Ali trebalo je da je posmatra kao
prednost: ako ona nije mogla da vidi Ronalda, ni on nije mogao da
vidi nju. „Očekuje da ću krenuti ka izlazu..."

Zapravo, htela je samo da ostavi iza sebe ovo mesto. Ali bila je
svesna da ne treba da prati instinkt, inač e ć e biti mrtva. „Treba da
se sakrijem i sačekam pojačanje."

Utvrdi da je to mudra odluka. )er san je mož e svakog trenutka
savladati. Još uvek je imala piš tolj i to ju je smirivalo. Mož da je i on
bio naoruž an. Ali Ronald joj nije delovao veš t sa oruž jem, svakako
ne kao ona. Mada, dobro je odigrao ulogu stidljivog i brižnog oca
Timotija. Na kraju krajeva, promisli Mila, mogao je da sakrije
mnoge druge sposobnosti.

Sć uć urila se ispod stola ogromne trpezarije paž ljivo osluš kujuć i.
Odjek joj nije pomagao: širio je nepotrebne zvukove, nerazumljivo
š kripanje, varljivo i udaljeno, koje ne bi znala da protumač i. Kapci
su joj se neumoljivo zatvarali.

„Ne može da me vidi. Ne može da me vidi", ponavljala je
neprekidno. „Zna da sam naoruž ana: ako napravi i najmanju buku
ili upotrebi lampu da me potraži, mrtav je."

Neverovatne boje počeše da joj sevaju pred očima.
„Mora da je droga...", reče u sebi.
Boje su dobijale oblik i ož ivljavale su samo za nju. Nemoguć e da
ih samo zamišlja. Zapravo, bili su to iznenadni blesci koji su se palili
u različitim delovima prostorije.
„Đubre je ovde i koristi blic!"
Mila pokuša da uperi pištolj. Ali, zbog zaslepljujuće svetlosti,
izmenjene halucinogenim efektom droge, nije mogla da odredi gde
je. Bila je zatvorenik u ogromnom kaleidoskopu.

Prodrma glavom, ali više nije vladala sobom. Malo kasnije, oseti
drhtanje kako se širi mišićima ruku i nogu, kao grč koji nije mogla
da kontroliše. Koliko god da je pokušavala da je odagna, pomisao
na smrt bi je opet zavodila uz obeć anje da ć e, ako zatvori oč i, sve
biti gotovo. Gotovo zauvek.

Koliko je vremena prošlo? Pola sata? Deset minuta? Koliko joj je
vremena ostalo?

I u tom trenutku ga je čula.
Bio je blizu. Veoma blizu. Ne više od četiri ili pet metara od nje.
Ugledala ga je!
Trajalo je samo delić sekunde. U sjajnom oreolu koji ga je
okruživao, primeti zlokobni osmeh koji mu se razlivao sa lica.
Mila je znala da će je svakog trenutka otkriti, a ona više neće
imati snage da puca u njega. Zato je morala to odmah da uradi i po
cenu da otkrije svoj položaj.
Nanišanila je u mraku, uperivši pištolj u pravcu u kom je mislila
da ga je videla kako se povremeno pojavljuje u svetlim krugovima
blica. Rizično, ali nije bilo drugog izbora.
Spremala se da povuče obarač kada Ronald poče da peva.
Isti prelepi glas kojim je otac Timoti zapevao molitvu pred celim
timom. Apsurd, šala prirode da dar sličan ovome bude čuvan u
gluvom srcu ubice. Odatle se oslobađala, uzvišena i drhtava, ta
pesma smrti.
Trebalo bi da bude nežno i dirljivo. Međutim, ono što je Mila
osećala bio je strah. Noge su joj najzad popustile, kao i mišići ruku.
I ona skliznu na pod.
Sevanje blica.
Obamrlost je obavi kao hladan prekrivač. Oseti mnogo jasnije
Ronaldove korake kako se približavaju da je otkriju. Još jedan
blesak. „Gotovo je. Sad će me videti."
Zapravo, nije joj bilo važ no kako ć e je ubiti. Prepustila se slatkoj
obmani smrti sa neočekivanom smirenošću. Njena poslednja misao
ode kao šestoj devojčici. „Nikada neću znati ko si..." Sjaj je potpuno
obavi.
Drška pištolja koji joj se izvlači iz ruke. Dve ruke koje ga
uzimaju. Oseti da se podiže. Pokuša da kaže nešto, ali glasovi joj

ostaše zaglavljeni u grlu. Izgubila je svest.
Ponovo se probudi i oseti da se njiše. Ronald ju je nosio na

ramenima i peli su se stepenicama. Ponovo se onesvestila.
Izuzetno jak miris amonijaka izvuče je iz tog veštačkog sna.

Ronald joj je mućkao bočicu ispod nosa. Vezao joj je ruke, ali je
hteo da bude budna.

Samarao ju je hladan vetar. Bili su napolju. Gde se nalaze? Mila
nasluti da su sigurno bili visoko. Potom se setila uvećane fotografije
sirotišta koju joj je Cang pokazao da bi označio mesto sa kog je pao
Bili Mur.

„Kula. Mi smo na kuli!"
Ronald se za trenutak odvoji od nje. Vide ga kako ide prema
zidu i kako gleda nadole.
„Hoće da me baci dole!"
Potom se vratio nazad i, uzevši je za noge, povukao ju je sve do
ivice. Sa malo snage što joj je ostalo, Mila pokuša da se rita, ali bez
uspeha.
Vrisnula je. Bacakala se. Slepo beznađe preplavilo joj je srce. On
joj podiže gornji deo tela uz parapet. Glave nagnute unazad, Mila
pogleda ponor ispod sebe. I potom, kroz zavesu snega, u daljini
ugleda svetla policijskih kola koja su se približavala auto-putem.
Ronald joj pride do uha. Osetila je njegov topao dah dok joj je
šaptao: „Suviše je kasno, neće stići na vreme..."
Potom poč e da je gura. Iako su joj ruke bile vezane na leđima,
svejedno je uspela da se uhvati za klizavu ivicu. Opirala se celim
svojim telom, ali nije mogla još dugo da izdrž i. Jedini njen saveznik
bio je led koji je prekrivao podlogu kule, zbog čega se Ronaldu
klizala noga kojom se odupirao svaki put kada je pokušao da je
konačno gurne. Videla je kako mu se lice krivi od napora i kako
gubi smirenost zbog njenog upornog otpora. Potom, Ronald
promeni tehniku. Odluči da joj podigne noge iznad parapeta.
Namestio se baš ispred nje. I, tačno u tom trenutku, zbog
očajničkog nagona za preživljavanjem skupi svu snagu koja joj je
ostala i ona mu zabi koleno nisko u stomak.
Ronald se zatetura unazad, savijajući se bez daha, sa rukama
skupljenim oko stomaka. Mila je shvatila da je to bila jedina

mogućnost koju je imala pre nego što on dođe sebi.
Bez snage, jedina saveznica bila joj je gravitacija.
Rana na ramenu bila je živa vatra, ali Mila nije slušala bol.

Uspravila se; sada je led bio protiv nje, ali svejedno, zatrča se i baci
se prema njemu.

Ronald je ugleda kako iznenada nasrće na njega i izgubi
ravnotežu. Mahao je rukama tražeći oslonac, ali već je bio napola
van ivice.

Kada je shvatio da neće uspeti, Ronald pruži ruku da zgrabi Milu
i da je povuče sa sobom u ponor koji se otvarao pod njim. Ona vide
kako njegovi prsti dodiruju ivice njene kožne jakne, poput
poslednjeg užasnog milovanja. Gledala ga je kako pada usporeno,
kao da bele pahulje ublažavaju pad.

Mrak ga prihvati.

19

Mrkli mrak.
Savršena pregrada između sna i jave. Temperatura je porasla.
Oseća je na zacrvenelim obrazima, u bolnim nogama, u stomaku koji
ključa.
Ne zna kada počinju, a kada se završavaju njeni dani. Da li su
prošli sati ili neđelje otkuda leži tu. Vreme ne postoji u stomaku
monstruma koji ju je progutao: širi se i skuplja, kao stomak koji
lagano vari svoj obrok. I ne služi ničemu. Ovde vreme ne služi
ničemu. Jer nije u stanju da odgovori na najvažnije pitanje od svih.
„Kada će prestati?"
Odsustvo vremena je najgora kazna. Više od bola u levoj ruci, koji
se povremeno širi prema vratu i pritiska slepoočnice sve dok joj ne
postane veoma loše. Jer, za nju, jedna stvar je odavno jasna.
Sve ovo je kazna.
Ali ne zna tačno za koji greh treba da bude kažnjena.
„Možda sam bila bezobrazna prema mami ili tati, suviše često
sam isterivala hirove, nikada ne popijem mleko za stolom i krišom
ga prosipam kad me ne vide, htela sam da mi kupe mačku obećavši
da ću se uvek brinuti za nju, ali, pošto sam upoznala Hudinija,
tražila sam psa i oni su se mnogo naljutili i rekli su da ne možemo da
napustimo mačku, a ja sam pokušala da ih ubedim da me Hudini
uopšte ne voli, ili je možda što sam imala loše ocene u školi, ove
godine đačka knjižica je bila polukatastrofa, moram da popravim
geogra iju i likovno, ili je možda zbog tri cigarete koje sam krišom
pušila na krovu sale za izičko zajedno sa rođakom, ali ja nisam
uvlačila, ne, ili je ipak zbog šnalice u obliku bubamare koju sam
ukrala u tržnom centru, kunem se da sam to uradila samo tada, i
mnogo sam tvrdoglava, najviše sa mamom koja uvek hoće da
odlučuje šta treba da obučem i nije shvatila da sam velika i da mi se
ono što ona kupi ne sviđa, jer nam se već razlikuju ukusi..."
Kada je budna, nastavlja da razmišlja o objašnjenju, pokušava
da pronađe razlog koji će opravdati ono što joj se dešava. Tako joj

na pamet padaju i najap-surdnije stvari. Ali, svaki put kad joj se
učini da je konačno otkrila razlog, sruši se kao kula od karata, jer je
kazna suviše visoka u odnosu na krivicu.

Nekad se, međutim, naljuti što mama i tata još nisu došli po nju.
„Šta čekaju da me oslobode? Već su zaboravili da imaju ćerku?"
Onda se, ipak, pokaje. I ponovo počinje da ih doziva mislima, s
nadom da poseduje moć telepatije. To je jedina mogućnost koja joj je
ostala.
Postoje trenuci kada ubeđuje sebe da je mrtva.
„Da, mrtva sam i sahranili su me ovde dole. Zapravo, ne mogu da
se mrdam, jer sam u sanduku. Ostaću tako zauvek..."
Ali, posle toga, bol se pobrine da je podseti da je živa. Onaj bol
koji je istovremeno osuda i oslobođenje. Trgne je iz sna i vraća je u
realnost. Kao sad.
Topla tečnost klizi joj kroz desnu ruku. Oseća je. Prijatna je.
Miriše na lek. Neko brine o njoj. Ne zna treba li da bude srećna ili ne.
Jer to znači dve stvari. Prva je da nije sama. Druga, da ne zna da li je
to prisustvo pored nje dobro ili loše.
Naučila je da je čeka. Zna kada će se pokazati. Na primer,
shvatila je da umor koji je svaki čas obuzima i san u koji upadne
iznenada, njen organizam ne određuje sam. Već droga koja joj
otupljuje čula.
I tek kad deluje, dolazi.
Sedne pored nje i strpljivo je hrani kašikom. Ukus je sladak i nije
potrebno da žvaće. Potom joj da vodu da pije. Nikada je ne dodiruje,
nikada joj ništa ne kaže. Ona bi, međutim, htela da priča, ali usta
odbijaju da oblikuju reči, a grlo da ispusti potrebne zvuke. Ponekad
oseća kako se to prisustvo kreće oko nje. Ponekad joj se čini da je tu,
da je nepomično gleda.
Još jedan iznenadni bol. Prigušen krik koji se odbija od zidove
njenog zatvora. I vraća joj svest.
Tada primećuje.
U mrak se sada umetnula mala svetlost, daleka. Crvena tačkica
odjednom se pojavila da ograniči njen kratki vidik. Šta je to?
Pokušava bolje da vidi, ali ne uspeva. Potom oseti nešto ispod desne
ruke. Nešto čega pre nije bilo. Tvrd predmet nepravilnog oblika.

Izgleda kao napravljen od krljušti. Gadi joj se. Čvrst je. Sigurno je
neka mrtva životinja. Htela bi da je baci, ali je uporno zakačena za
dlan njene ruke. Sa malo snage kojom raspolaže, pokušava da je se
otarasi. Ali, vrteći zglobom, uspeva i da reši misteriju... Nije mrtva
životinja. Čvrsto je, jer je od plastike. Nije zakačeno za njenu ruku,
već je jednostavno pričvršćeno za njen dlan selotejpom. I nije
prekriveno krljuštima, već dugmićima. Daljinski.

Odjednom joj je sve bilo jasno. Dovoljno je malo da podigne ruku,
da taj predmet uperi prema crvenoj tačkici i pritisne bilo koje
dugme. Niz zvukova koji sledi saopštava joj da nije pogrešila. Najpre
pauza. Potom, traka koja se brzo premotava. Poznati zvuk
mehanizma video-rekordera. Istovremeno, pred njom zasvetli ekran.

Po prvi put, svetio obasja prostoriju.
Okružena je visokim zidovima od tamnog kamena. A ona leži na
nečemu što liči na bolnički krevet, sa ručkama i ogradom od čelika.
Pored nje je stalak sa infuzijom koja se završava iglom u njenoj
desnoj ruci. Leva je potpuno sakrivena pod tesnim zavojima kojima
joj je imobilisan ceo torzo. Na stolu su bočice sa kašicom. I mnogo,
baš mnogo lekova. Osim televizora, ipak, i dalje vlada neprobojna
tama.
Konačno, traka u video-rekorderu prestaje da se premotava.
Odjednom se zaustavlja. I onda ponovo kreće, ali sporije. Šuštanje
najavljuje početak nekog snimka. Malo kasnije, počinje vesela i
kreštava pesmica - zvuk je blago izobličen. Potom ekran ispunjavaju
nejasne boje. Pojavljuje se čovečuljak sa plavim tregerkama i
kaubojskim šeširom. Tu je čak i konj sa ogromnim kopitima.
Čovečuljak pokušava da ga uzjaše, ali ne uspeva. Pokušaji se
ponavljaju i završavaju se uvek na isti način: čovečuljak se valja po
zemlji, a konj mu se smeje. Nastavlja se tako desetak minuta. Potom
se crtani ilm završava bez odjavne špice. Video-kaseta se, međutim,
ponavlja. Kada stigne do kraja, traka se sama premotava. I počinje
iz početka. Uvek isti čovečuljak. Uvek konj na kojeg ne uspeva da se
popne. Pa ipak, ona ga i dalje gleda, lako već zna šta će biti sa tom
oholom životinjom.
Ona se nada.
Jer to je jedina stvar koja joj je ostala. Nada. Sposobnost da se ne

preda potpuno užasu. Možda je onaj koji je odabrao ovaj crtani za
nju imao drugačiji cilj. Ali činjenica da čovečuljak ne želi da se
preda i, uprkos padanju na glavu i bolu ostaje uporan, uliva joj
hrabrost.

„Hajde, popni se u sedlo", govori mu svaku put u svojoj glavi. Pre
nego što je san ponovo savlada.

Javno tužilaštvo u ****** Kancelarija javnog tužioca Dž. B.
Marina

dec. 11. t. q.
Upućuje se direktoru, dr Alfonsu Berendžeru.

Zatvor u *****
Zatvorska jedinica br. 45

Predmet: Odgovor na izveštaj poverljivo od 12.
septembra

Poštovani dr Berendžer,

Odgovaram na vaš zahtev za dodatnu istragu o subjektu
koji se nalazi u vašem zatvoru i do sada zavedenog samo
brojem RK-357/9. Žao mi je što moram da vas obavestim
da dalja istraživanja o identitetu lica nisu dala nikakav
rezultat. Slažem se sa vama kada tvrdite da postoji
osnovana sumnja da je zatvorenik RK-357/9 možda počinio
težak zločin u prošlosti i da čini sve kako bi nas držao u
neznanju. U ovom trenutku, analiza DNK jedini je instrument
u našim rukama da bismo dobili potvrdu ili pobijanje.
Ipak, kao što dobro znate, ne možemo da primoramo
zatvorenika RK-357/9 da se podvrgne testu. Naime, to bi
nas izložilo teškom kršenju njegovih prava, jer krivično delo
zbog kog je osuđen (jer nije hteo da da lične podatke
službenim licima) to ne predviđa.
Drugačije bi bilo kada bi postojale „važne" i
„nedvosmislene" indicije da je zatvorenik RK-357/9 uprljao
ruke teškim krivičnim delom ili kada bi postojali „ozbiljni
razlozi da verujemo da je opasan po društvo". Sve do
danas, ipak, moramo ga isključiti.
U tom svetlu, jedini način na koji možemo da dobijemo
njegov DNK jeste da ga uzmemo direktno sa materijala
organskog porekla, pod uslovom da ga je slučajno izgubio

ili spontano ostavio subjekat tokom njegovih uobičajenih
dnevnih aktivnosti. Imajući u vidu maniju čišćenja
zatvorenika RK-357/9, ova Kancelarija ovlašćuje zatvorske
stražare da bez prethodnog obaveštenja uđu u njegovu
ćeliju kako bi je pregledali sa ciljem da pronađu
gorenavedeni organski materijal. S nadom da je sredstvo
primereno postizanju cilja, srdačno vas pozdravljam.

Zamenik tužioca Metju Sedris

20

Vojna Bolnica u R. 16. februar

„Neka govore slobodno ono što žele, pusti ih! Ti si dobar
policajac, jasno?"

Narednik Moreksu je pokazao svoj ciganski duh da bi joj
iskazao solidarnost. Nikada joj se nije obraćao tim setnim tonom.
Bio je skoro očinski. Pa ipak, Mila je osećala da ne zaslužuje ovu
zaš titu. Telefonski poziv nadređenog stigao je neoč ekivano, č im se
proširila vest o njenom noćnom izletu u sirotište. Prikačiće joj smrt
Ronalda Dermisa, bila je sigurna u to, iako je bila samo nužna
odbrana.

Oporavljala se u vojnoj bolnici. Nisu odabrali civilnu bolnicu, jer
je Roš mudro smislio da je udalji od znatiželjnih novinara. Zato je
bila samo ona u sobi. A kada je pitala kako nema nijednog drugog
agenta, kratki odgovor je bio da je kompleks projektovan da smesti
zaražene u slučaju bakteriološkog napada.

Kreveti su nameštani svake nedelje, posteljina oprana i
ispeglana. U apoteci, lekovi kojima je prolazio rok odmah su
zamenjivani. I sve to traćenje sredstava samo zbog daleke
mogućnosti da neko odluči da oslobodi genetski modi ikovan virus
ili bakteriju, što svejedno niko ne bi preživeo.

„Ništa besmislenije", pomisli Mila.
Ranu na ruci ponovo je zašio sa oko četrdeset kopči nežni
hirurg, koji, kada ju je posetio, ništa nije rekao za druge ožiljke.
Samo je rekao: „Za ranu od vatrenog oružja nije moglo biti boljeg
mesta."
„Kakve veze imaju virusi i bakterije sa mecima?", upitala je
izazivački. On se smejao.
Potom ju je drugi lekar pregledao nekoliko puta, merio joj
pritisak i temperaturu. Dejstvo snažnog sredstva za spavanje koje
joj je dao otac Timoti prestalo je samo od sebe u roku od nekoliko
sati. Diuretik je obavio ostatak.

Mila je imala dosta vremena za razmišljanje.
Nije mogla a da ne misli na devojčicu broj šest. Ona nije imala
celu bolnicu na raspolaganju. Najviš e se nadala da je Albert stalno
drži pod sedativima. Stručnjaci koje je Roš pozvao da se izjasne o
verovatnoć i prež ivljavanja, u pokazivanju svog pesimizma imali su
u vidu ne samo teško izičko oštećenje već i pretrpljen šok i stres
kojem je bila izložena.
„Mož da nije ni primetila da viš e nema ruku", mislila je Mila. Ono
što se često dešavalo onome kome je urađena amputacija. Cula je
da o tome govore ranjeni u ratu koji, uprkos tome što su izgubili ud,
još uvek osećaju taj deo tela, imaju osećaj kretanja, kao i bola, a
ponekad osećaju čak i golicanje. Lekari to nazivaju „sindrom
fantomskog uda".
Ove misli su je duboko potresale, rasprostranjene u zaguš ljivoj
tiš ini sobe. Mož da je, po prvi put posle toliko godina, osetila da ž eli
društvo. Pre Moreksuovog poziva, niko nije došao. Ni Goran, ni
Boris, a još manje Sara Roza. Sto je znač ilo samo jedno: odluč ivali
su o njoj, da li da je zadrž e u timu ili ne. Iako je, svakako, Roš ova
poslednja.
Bila je ljuta što je ispala tako naivna. Možda je zaista zaslužila
njihovo nepoverenje. Jedina misao koja ju je tešila bila je Goranova
sigurnost da Ronald Dermis ne mož e biti Albert. U suprotnom, ne bi
mogli više ništa da urade za šestu devojčicu.
Izolovana na tom mestu, nije znala ništa o istrazi. Pitala je sestru
koja joj je služila doručak i koja se ubrzo potom pojavi sa
novinama.
Sve do šeste strane samo se o tome pisalo. Malo vesti koje su
procurile, ponovo su nuđene u različitim verzijama i napumpane
preko svake mere. Ljudi su bili ž eljni da č uju novosti. Nakon š to je
javnost saznala da postoji šesta devojčica, u mestu se probudio
osećaj solidarnosti, koji je svakog podsticao da preduzme do skoro
nezamislive poteze, kao što je organizovanje molitvi ili grupa
podrške. Pokrenuta je inicijativa: „Sveca na svakom prozoru". Ti
plamenovi će označavati iščekivanje „čuda" i ugasiće ih tek kada se
šesta devojčica vrati kući. Osobe koje su navikle da se ignorišu ceo
život, zahvaljujući toj tragediji, doživljavali su novo iskustvo:

kontakt sa ljudima. Nisu više morali da se muče da nađu izgovor da
bi stupili u kontakt jedni sa drugima. Jer bilo je jasno da su imali
nešto zajedničko: osećaj sažaljenja za to biće. I to im je pomagalo
da komuniciraju. Radili su to svugde. U supermarkets, u baru, na
radnom mestu, u metrou. Na svim televizijskim programima
govorilo se samo o tome.

Ali, među svim inicijativama, jedna je posebno ostavila utisak,
posramivši i istražitelje. Nagrada.

Deset miliona onome ko bi dao korisne informacije da bi spasli
šestu devojčicu. Velika suma koja je naravno izazvala velike
polemike. Neko je, naime, tvrdio da je to uprljalo spontanost
izražavanja solidarnosti. Drugi su smatrali da je ideja ispravna, da
će konačno pokrenuti nešto, jer iza fasade dobrote, još uvek je
vladao egoizam i mogao je biti zagreban samo ako se obeća zarada.

Tako, i ne primećujući, mesto se ponovo podelilo.
Inicijativu o nagradi dugovali su Fondaciji Rokford. Kada je Mila
upitala sestru ko se krije iza te dobrotvorne ustanove, žena je
raskolačila oči od čuđenja.
„Svi znaju ko je Džozef B. Rokford."
Po ovoj reakciji, Mila je shvatila koliko je, uronjena u potragu za
nestalom decom, bila odsečena od stvarnog sveta.
„Zao mi je, ja ne znam", odgovori. I pomisli koliko je apsurdna
situacija u kojoj se sudbina jednog bogataš a neizbež no preplić e sa
sudbinom nepoznate devojčice: dva ljudska bića koja su sigurno do
pre nekoliko dana vodila daleke i izuzetno različite živote i
verovatno bi nastavila tako sve do kraja svojih ž ivota da Albert nije
mislio na to da ih spoji.
Zaspala je sa tim mislima i konačno je mogla da uživa u
spavanju bez snova, koje joj proč isti um od taloga tih už asnih dana.
Kada se probudila, okrepljena, nije bila sama.
Gavila je sedeo pokraj njenog kreveta. Mila se podiže, pitajući se
koliko je dugo tu. On je umiri: „Hteo sam ipak da sačekam da se
probudiš. Izgledala si tako spokojno. Jesam li pogrešio?"
„Ne", slagala je. Međutim, kao da je uhvaćena u trenutku kada je
bila bez odbrane i pre nego š to se on uveri u njenu posramljenost,
požuri da promeni temu: „Hoće da me zadrže na posmatranju. Ali

rekla sam im da izlazim danas po podne."
Goran pogleda na sat: „Onda moraš da požuriš, skoro je veče."
Mila se začudi da je toliko spavala.
„Ima li novosti?"
„Vraćam se sa dugačkog sastanka sa glavnim inspektorom

Rošom." „Evo zašto je došao", pomisli ona. „Hteo je lično da mi
saopšti da ispadam iz tima." Ali nije bila u pravu. „Našli smo oca
Rolfa."

Milu uhvati grč u stomaku, zamišljajući najgore. „Umro je pre
nekih godinu dana, prirodnom smrću."

„Gde su ga sahranili?"
Iz tog pitanja, Goran shvati da je Mila već sve naslutila. „Iza
crkve. Bilo je i drugih grobnica sa kosturima životinja." „Otac Rolf
ga je držao pod kontrolom."
„Kako se čini, baš je tako bilo. Ronald je patio od graničnog
poremeć aja lič nosti. Bio je serijski ubica u začetku i sveš tenik je to
shvatio. Ubijanje životinja je karakteristično u ovakvim
slučajevima. Uvek se tako počinje: kada subjekt više ne oseća
zadovoljstvo, usmerava paž nju na sebi slič ne. Pa i Ronald bi, pre ili
kasnije, ubijao ljude. Na kraju krajeva, to iskustvo je bilo deo
njegovog emotivnog prtljaga još od detinjstva."
„Sada smo ga zaustavili."
Goran odmahnu glavom, ozbiljan. „Zapravo, Albert ga je
zaustavio." Paradoksalno, ali i istinito.
„Ali, pre nego da prizna nešto tako, Roš bi radije doživeo
infarkt!" Mila pomisli da ovim razgovorom Goran samo pokušava
da odlož i vest o njenom uklanjanju sa sluč aja i odluč i da pređe na
stvar. „Ispadam, je li tako?" On je delovao začuđen. „Zašto to
kažeš?" „Jer sam napravila sranje." „Svi ih pravimo."
„Dovela sam do smrti Ronalda Dermisa, tako nikada nećemo
znati kako je Albert znao njegovu priču..."
„Pre svega, verujem da je Ronald računao na svoju smrt. Hteo je
da stavi tačku na sumnju koja ga je godinama opterećivala. Otac
Rolf ga je pretvorio u lažnog sveštenika, ubedivši ga da može da
živi kao čovek predan bližnjem svom i bogu. Ali on nije želeo da
voli bližnjeg, već da ga ubije, zbog ličnog zadovoljstva."

„A kako je Albert znao za to?"
Goran se namršti. „Mora da je stupio u kontakt sa Ronaldom u
određenom trenutku njegovog ž ivota. Ne pada mi na pamet drugo
objašnjenje. Shvatio je ono što je pre njega shvatio otac Rolf. A
shvatio je, jer su slični, on i Ronald. Na neki način su se našli i
prepoznali su se."
Mila duboko udahnu razmišljajući o sudbini. Ronalda Dermisa
su razumele samo dve osobe u životu. Sveštenik, koji nije našao
bolje reš enje, nego ga je sakrio od sveta. I jedan njemu slič an, koji
mu je verovatno otkrio njegovu pravu prirodu.
„Bila bi druga..."
Goranove reči je trgnuše iz misli.
„Šta?"
„Da ga nisi zaustavila, Ronald bi te ubio kao što je to uradio i
Biliju Muru pre mnogo godina."
U tom trenutku iz unutrašnjeg džepa kaputa izvadi svežanj
hartija i dade joj ih. „Mislio sam da imaš pravo da ih vidiš..."
Mila uze svežanj i otvori ga. Unutra su bile fotogra ije koje je
Ronald napravio dok ju je jurio u trpezariji. U uglu na jednoj od
slika, bila je ona. Skupljena ispod stola, sa očima prepunim straha.
„Nisam baš fotogenična", probala je da umiri situaciju. Ali Goran
primeti da je bila potresena.
„Jutros je Roš naredio voljno na dvadeset četiri časa... Ili bar dok
se ne pojavi sledeće telo."
„Neću odmor, treba pronaći šestu devojčicu", bunila se Mila.
„Ona ne može da čeka!"
„Verujem da glavni inspektor zna to... Ali, bojim se da pokušava
da igra na drugu kartu."
„Nagrada", reče odmah Mila.
„Moglo bi da da i neočekivane rezultate."
„A potrage u komori lekara? A teorija da bi Albert mogao biti
jedan od izbačenih?"
„Slab trag. Od samog početka, niko nije zaista verovao u to. Kao
što mislim da nećemo ništa dobiti istragom lekova kojima
najverovatnije drži devojčicu u životu. Naš počinilac ih može
nabaviti na razne načine. Lukav je i pripremljen, nemoj to