Donato Karizi - Šaptač

odmorio.
Odmah ga obuze iznemoglost. „Već je vreme večere?" upita.
„Vreme da se upali vatra i odmah počinjem. Uzeo sam piletinu

da spremim na ž aru i krompir. Mož e?" „Odlič no, pregladneo sam."
„Za to vreme, otvori pivo, eno ga na prozoru."

Džozef nikada nije pio pivo, osim onog koje je njegova majka
stavljala u punč za Bož ić . Uze jednu konzervu iz pakovanja od š est
komadu i otvori ga. Približio je usne ivici od aluminijuma i uze
veliki gutljaj. Oseti kako hladno piće brzo silazi niz jednjak. Bio je
prijatan osećaj, osvežavajući. Posle drugog gutljaja, podrignuo je.

„Nazdravlje!" uzviknu tip.
Napolju je bilo hladno, ali tu unutra, vatra je širila prijatnu
toplotu. Svetio lampe na gas, postavljene na sredini stola, blago je
osvetljavala sobu.
„Radnik u gvož dari je rekao da se toster mož e popraviti. Dao mi
je i par saveta kako to da uradim. Dobro je, jer mislim da ga
prodam na nekom vašaru."
„Dakle, tako zarađuješ za život?"
„Pa, da, ponekad. Ljudi bacaju brdo stvari koje se još uvek mogu
upotrebiti. Ja ih uzmem, sredim i onda uzmem koji dinar. Neke
stvari zadržim za sebe, kao ovu sliku na primer..."
Pokaza pejzaž bez rama okačen na zidu.
„Zašto baš tu?" pitao je Džozef.
„Ne znam, sviđa mi se. Mislim da me podseća na mesto gde sam
rođen ili možda gde nikada nisam bio, ko zna: toliko sam
putovao..." „Stvarno si bio na toliko različitih mesta?"
„Da, na mnogim." Cinilo se da se za trenutak izgubio u svojim
mislima, ali odmah potom se povratio: „Moja piletina je posebna,
videćeš. A da, s tim u vezi, imam iznenađenje za tebe."
„Iznenađenje? Kakvo iznenađenje?"
„Ne sada, posle večere."
Sedoše za sto. Piletina sa prilogom od krompira bila je začinjena
baš kako treba i hrskava. Dž ozef je sipao viš e puta. Tip - u svojim
mislima ga je već zvao tako - jeo je otvorenih usta i popio je već tri
piva. Posle večere izvuče ručno izrezbarenu lulu i duvan. Dok se
spremao da zapali, reče mu: „Znaš, mislio sam mnogo o onome što

si mi jutros rekao."
„O čemu tačno?"
„O onom razgovoru o ž eljama'. Zainteresovalo me je." „Jelda? A

zašto?"
„Vidi, ja ne mislim da je loše znati tačan trenutak kada će doći

kraj života. Po mom mišljenju, to je čak privilegija." „Kako možeš
da kažeš nešto tako?"

„Pa, naravno, zavisi od toga kako gledaš na stvari. Da li vidiš
č aš u polupunu ili polupraznu. U svakom sluč aju, mož eš da ostaneš
tamo i da računaš koliko ti je ostalo. Ili možeš ostatak života da
odrediš u zavisnosti od toga kada će prestati."

„Ne razumem."
„Mislim da zbog činjenice što znaš da moraš da umreš u
pedesetoj godini veruješ da nemaš nikakvu moć nad svojim
životom. E, tu grešiš, prijatelju." „Sta podrazumevaš kad kažeš
'moć5?"
Tip uze grančicu iz vatre i usijanim vrhom upali lulu. Povukao je
dim pre nego što je odgovorio. „Moć i želja idu rame uz rame.
Sačinjeni su od iste vrlo proklete materije. Druga zavisi od prve i
obrnuto. I to ne kaže neki vražji ilozof, jer priroda je ta koja to
utvrđuje. Dobro si rekao jutros: možemo da želimo samo ono što
nemamo, ti misliš da imaš moć da dobiješ sve i onda niš ta ne ž eliš .
Ali to se dešava, jer tvoja moć potiče od novca."
„Zašto, postoje i druge vrste?"
„Naravno, moć volje na primer. Moraš da je isprobaš da bi
shvatio. Ali, sumnjam da ti to želiš da uradiš..."
„Zašto to kažeš? Naprotiv, mogu ja to." Tip ga je posmatrao.
„Siguran si?" „Naravno."
„Dobro. Pre več ere sam ti rekao da imam iznenađenje za tebe.
Sada je trenutak da ti ga pokažem. Dođi."
Ustade i uputi se prema zatvorenim vratima u dnu prostorije.
Džozef je neodlučno išao za njim kroz poluotvorena vrata.
„Pogledaj."
Koraknu u tamu i začu. Nešto je bilo u sobi što je ubrzano
disalo. Odmah je pomislio na neku životinju i vratio se nazad.

„Hrabro", pozvao ga je tip, „pogledaj bolje."
Džozefu je trebalo nekoliko sekundi da se navikne na mrak.

Malo svetla koje je dopiralo od lampe na gas koja je ostala na stolu
bilo je jedva dovoljno da slabo osvetli lice momka. Ležao je na
krevetu, sa rukama i nogama vezanim za krevet debelim uzetom.
Nosio je košulju na rombove i farmerke, ali nije imao cipele.
Maramica oko usta sprečavala ga je da govori, zbog čega je samo
ispuštao nepovezane zvukove, slične kricima. Kosa na čelu bila je
mokra od znoja. Koprcao se kao zatvorena zver, a oči su mu bile
iskolačene od straha.

„Ko je to?" upita Džozef.
„Poklon za tebe."
„I šta treba da radim?"
„Ono što želiš."
„Ali ja ne znam ko je."
„Ni ja. Stopirao je. Povezao sam ga kad sam se vraćao kući."
„Mož da bi trebalo da ga odvež emo i pustimo da ide." „Ako je to ono
što želiš." „A zašto ne bi bilo?"
„Jer ovo pokazuje š ta je moć i kako je vezana za ž elju. Ako ž eliš
da ga oslobodiš, onda uradi tako. Ali, ako hoćeš nešto drugo od
njega, sad je na tebi da izabereš."
„Govoriš o seksu, možda?"
Tip odmahnu glavom razočaran. „Tvoj vidik je veoma
ogranič en, prijatelju. Imaš na raspolaganju ljudski ž ivot - najveć u i
najdivniju božju tvorevinu - i jedina stvar koja ti pada na pamet
jeste da ga kresneš..."
„Šta bi trebalo da radim sa ljudskim životom?"
„Ti si danas rekao: ako bi hteo da ubiješ nekoga, dovoljno bi
bilo da unajmiš nekoga ko će ga smaknuti za tebe. Ali, zaista misliš
da ti to daje moć da oduzmeš život? Tvoj novac ima tu moć, ne ti.
Sve dok to ne uradiš svojim rukama, nećeš iskusiti šta znači."
Dž ozef ponovo pogleda deč ka, vidno prestraš enog nasmrt. „Ali
ja ne želim da znam to", reče.
„Zato što se plašiš. Plašiš se posledica, činjenice da bi mogao biti
kažnjen ili se plašiš osećaja krivice."
„Normalno je plašiti se nekih stvari."

„Ne, nije, Džozefe."
Nije ni primetio da ga je pozvao po imenu: u tom trenutku bio je
isuviše zauzet gledanjem naizmenično u njega pa u dečka.
„Ako bih rekao da ipak možeš to da uradiš, da možeš da
oduzmeš nekome život i da niko neće saznati?"
„Niko? A ti?"
„Ja sam ga oteo i doveo ovde, sećaš se? I ja ću i sahraniti njegovo
telo..." Džozef spusti glavu. „Niko ne bi saznao?"
„Ako ti kaž em da ć eš ostati nekaž njen, to bi ti probudilo želju da
probaš ?" Dž ozef je dugo gledao u svoje ruke, ubrzano je disao dok
je u njemu rasla čudna euforija, koju nikada pre nije osetio.
„Hteo bih nož", reče.
Tip ode u kuhinju. Dok je čekao, Džozef je iksirao dečka koji ga
je pogledom molio i plakao. Pred tim suzama koje su tiho navirale,
Dž ozef je otkrio da ne oseć a niš ta. Niko neć e plakati zbog njegove
smrti kada u pedesetoj godini zlo oca i decie bude doš lo po njega.
Za svet ć e zauvek ostati bogati deč ko koji ne zasluž uje bilo kakvu
vrstu sažaljenja.
Tip se vratio do njega sa velikim oštrim nožem. Dade mu ga u
ruke.
„Nema ništa što pruža toliko zadovoljstvo nego oduzeti život",
reče mu. „Ne nekoj određenoj osobi, kao neprijatelju ili nekome ko
te je povredio. Već bilo kome. Daje ti istu moć koju ima bog."
Ostavio ga je samog i izađe zatvorivši vrata za sobom.
Svetlost meseca klizila je kroz pokvarene šalone, od čega je nož
u rukama sijao. Deč ko se vrpoljio i Dž ozef je mogao da oseti nemir,
strah u obliku zvukova, ali i mirisa. Kiseo dah, znoj ispod pazuha.
Približio se krevetu, polako, puštajući da njegovi koraci škripe po
podu, kako bi i deč ko mogao da shvati š ta se deš ava. Prislonio mu
je seč ivo nož a pljoš timice na grudi. Treba da mu kaž e neš to? Niš ta
mu nije padalo na pamet. Prođe ga jeza i dogodilo se nešto što
uopšte nije očekivao - erekcija.
Podiže nož nekoliko centimetara, lagano klizeći duž njegovog
tela sve dok nije stigao do stomaka. Zaustavio se. Udahnu i lagano
gurnu vrh seč iva kroz koš ulju, sve dok nije dodirnuo meso. Deč ko
je pokuš ao da vič e, ali je uspeo da ispusti samo patetič nu imitaciju

krika bola. Džozef zari nož još nekoliko centimetara, koža se
duboko podera, kao da se cepa. Prepozna belinu sala. Ali rana još
uvek nije krvarila. Potom gurnu seč ivo još dublje, dok na ruci nije
osetio toplinu krvi i dok ga nije zapahnuo prodoran miris
oslobođen iz utrobe. Deč ko povi leđa, nehotice pomaž uć i njegovom
delu. On pritisnu još, dok nije osetio da je vrh noža dodirivao
kičmeni stub. Dečko je bio zategnuta masa mišića i mesa pod njim.
Ostade u tom izvijenom polož aju nekoliko trenutaka. Potom svom
tež inom pade na krevet, bez snage, kao bež ivotni predmet. I u tom
trenutku alarmi...

*

... začuše se svi odjednom. Lekar i sestra pritrčaše pacijentu sa
kolicima za hitne sluč ajeve. Nikla, nagnuta na podu, pokuš avala je
da dođe do daha. Sok od onoga što je videla snažno ju je trgao iz
transa. Mila joj je držala ruke na leđima, pokušavajući da joj
pomogne da diše. Lekar kratkim potezom otkopča pidžamu na
grudima Džozefa B. Rokforda i pokidani dugmići počeše da se
kotrljaju po sobi. Boris zamalo da se nije okliznuo na njih dok je
pritrčavao da pomogne Mili. Doktor potom stavi pločice koje mu je
dodala sestra na grudi pacijenta, vičući: „Odmaknite se!", pre udara.
Goran se približ i Mili. „Odvedimo je odavde", reč e pomaž uć i joj da
podigne sestru. Dok su zajedno sa Rozom i Sternom napuštali sobu,
policajka se okrenu poslednji put prema Dž ozefu B. Rokfordu. Telo
joj se treslo od pražnjenja, ali pod pokrivačem, svejedno primeti
nešto što je ličilo na erekciju. „Đubre prokleto", pomisli.

Isprekidano pištanje na monitoru pretvori se u jednolič ni zvuk.
Ali u tom trenutku Džozef B. Rokford otvori oči.

Njegove usne počeše da se mrdaju, ali nisu mogle da ispuste
nikakav zvuk. Glasne žice bile su uništene kada su mu izvršili
traheotomiju da bi mu omogućili da diše.

Taj čovek je trebalo da je već mrtav. Mašine oko njega
pokazivale su da je već samo komad mesa bez života. Pa ipak,
pokuš avao je neš to da kaž e. Zbog š iš tanja u grlu lič io je na nekoga
ko se davi i, batrgajući se, pokušava da otme još malo vazduha.

Nije trajalo dugo.
Na kraju, nevidljiva ruka ga ponovo gurnu nadole i kao da je
samrtna postelja Džozefa B. Rokforda progutala njegovu dušu,
ostavljajući kao otpatke samo prazno telo.

32

Cim se povratila, Nikla Papakidis stavila se na raspolaganje
crtaču iz Federalne policije kako bi skicirao portret čoveka kojeg je
videla sa Džozefom.

Neznanac kojeg je on nazvao „tip" i za kojeg se pretpostavljalo
da je Albert.

Dugačka brada i veoma gusta kosa sprečavali su je da precizno
označ i najupadljivije crte tog lica. Nije znala kakva je vilica, nos je
bio samo neodređena senka na licu. Izgled očiju joj je izmicao.

Mogla je sa sigurnošću da kaže samo da su bile sive.
Rezultat će svakako biti razdeljen na sva kola, svim lukama,
aerodromima i graničnim prelazima. Roš je procenjivao da li da
jedan primerak daju i novinama, jer bi u tom slučaju bi morali da
objasne kako su došli do foto-robota. Ako bi otkrio da iza toga stoji
medijum, sredstva informisanja bi zaključila da policija nije imala
ništa, da su tumarali u mraku i da su se medijumu obratili iz očaja.
„To je rizik koji moraš da preduzmeš", sugerisao mu je Goran.
Glavni inspektor ponovo se priključ io timu u kuć i Rokfordovih.
Nije želeo da sretne časnu sestru, jer je od samog početka dao do
znanja da ne želi ništa da zna o tom pokušaju: kao i uvek, sva
odgovornost će pasti na Gorana. Kriminolog je rado prihvatio, jer
se već uverio u Milinu intuiciju.
„Malena, nešto sam mislila", reče Nikla svojoj miljenici dok je iz
kamp prikolice mobilne jedinice posmatrala Gorana i glavnog
inspektora koji su razgovarali na travnjaku ispred kuće.
„Šta?"
„Ne želim novac od nagrade."
„Ali, ako je to čovek kog tražimo, imaš pravo na novac." „Ne
želim ga."
„Pomisli samo na ono što bi mogla da uradiš za osobe o kojima
se svakodnevno brineš."
„A šta im je potrebno što već nemaju? Imaju našu ljubav, našu
paž nju i, veruj mi, kada bož je bić e stigne do kraja ž ivota, niš ta mu

drugo nije potrebno."
„Ako ti uzmeš taj novac, onda bih mogla da pomislim da iz svega

ovoga može izaći nešto dobro..."
„Zlo stvara samo drugo zlo. I to je oduvek bila njegova glavna

osobina."
„Jednom sam nekoga čula kako kaže da se zlo uvek može

dokazati. Dobro nikada. Jer zlo ostavlja tragove na svom putu. Dok
se dobro može samo posvedočiti."

Nikla se nasmeja, konačno. „Budalaština", reče odmah. „Vidi,
Mila, č injenica je da je dobro samo suviš e nepostojano da bi se na
neki nač in moglo zabelež iti. I na svom putu ne ostavlja talog. Dobro
je čisto, dok zlo prlja... Ali, ja dobro mogu dokazati, jer ga vidim
svakog dana. Kada se neko od mojih jadnika približi kraju,
pokušavam što više da budem sa njim. Držim ga za ruku, slušam
ono što ima da mi kaže, ako mi poverava svoje krivice, ja ga ne
osuđujem. Kada shvate š ta im se deš ava, da li su vodili dobar ž ivot i
nisu pričinjavali zlo, ili su ga činili i potom su se pokajali... pa, oni se
uvek smeju. Ne znam zašto, ali se dešava, uveravam te. Stoga,
dokaz dobrog je osmeh kojim izazivaju smrt."

Mila klimnu glavom, ohrabrena. Neće ubeđivati Niklu da uzme
nagradu. Možda je ona bila u pravu.

Bilo je skoro pet sati po podne, sestra je bila umorna. Ali,
trebalo je uraditi još jednu stvar.

„Sigurna si da ćeš uspeti da prepoznaš napuštenu kuću?" upita
je.

„Da, ja znam gde je."

*

Samo rutinski pretres pre nego š to se vrate u Studio. Služ ilo je
kao konačan dokaz informacija dobijenih od medijuma. Ali,
svejedno, svi su pošli.

U kolima, Sara Roza je pratila Niklina uputstva i skretala je gde
joj je ona rekla. Vremenska prognoza ponovo je najavljivala sneg.
Sa jedne strane, nebo je bilo čisto i sunce je brzo zalazilo. Sa druge
strane, na horizontu oblaci su postajali sve gušći i videle su se prve

munje kako se približavaju.
Oni su bili tačno u sredini.
„Moramo da požurimo", reče Stern. „Uskoro će pasti mrak."

Stigli su blizu zemljanog puta i kretoše njime. Kamenje je prštalo
pod točkovima. Posle svih tih godina, drvena kuća još uvek je
stajala na istom mestu. Bela farba bila je potpuno oljuštena i ostala
je samo na nekoliko mesta kao mrlje. Pošto su tako daske bile
izložene nevremenu, polako su trulile i kuća je ličila na pokvaren
zub.

Izašli su iz kola i uputili se prema tremu.
„Pažljivo, mogla bi da se sruši", molio ih je Boris.
Goran se pope na prvi stepenik. Mesto je odgovaralo opisu.
Vrata su bila otvorena, kriminologu je bilo dovoljno da ih tek malo
gurne. Unutra, pod je bio prekriven slojem zemlje i čulo se kako se
miševi mrdaju ispod stolova, uznemireni njihovim prisustvom.
Gavila prepozna trosed, iako je od njega ostao samo kostur od
zarđalih opruga. Kredenac je još uvek bio tamo. Kamin od kamena
delom je bio srušen. Goran uze iz džepa malu lampu da bi
pregledao dve zadnje prostorije. Za to vreme su i Boris i Stern ušli i
razgledali unaokolo.
Goran otvori prva vrata. „Ovde je spavaća soba."
Ali više nije bilo kreveta. Na njegovom mestu ostao je svetliji
trag na podu. Tu je Džozef B. Rokford primio krvavo krštenje. Ko
zna ko je bio dečko kojeg je ubio u toj sobi skoro pre dvadeset
godina.
„Moramo da kopamo oko ovoga da bismo pronašli ljudske
ostatke", reče Gavila.
„Pozvaću grobare i Cangove ljude čim završimo uviđaj", ponudi
se Stern. Za to vreme, izvan kuć e, Sara Roza je nervozno š etala sa
rukama u dž epovima zbog hladnoć e. Nikla i Mila su je posmatrale
iz kola. „Ova ž ena ti se ne sviđa", reč e sestra. „Zapravo, ja se njoj ne
sviđam." „Jesi li pokušala da shvatiš zašto?"
Mila je pogleda popreko. „Hoćeš da kažeš da sam sada ja kriva?"
„Ne, samo kažem da, pre nego što optužimo, moramo uvek biti
sigurni." „Samo da znaš da me kinji otkad sam stigla."
Nikla podiž e ruke u znak predaje. „Nemoj onda da se ljutiš . Sve

će proći čim budeš otišla."
Mila odmahnu glavom. Ponekad je zdrav razum časne sestre bio

nepodnošljiv.
Unutra, Goran izađe iz spavaće sobe i automatski se okrete

prema drugim zatvorenim vratima.
Medijum nije govorila o toj drugoj sobi. Usmeri svetlost na

kvaku i otvori.
Bila je iste veličine kao i soba pored. I bila je prazna. Vlaga je

napala zidove i naslage mahovine skupljale su se u ćoškovima.
Goran prelete snopom svetlosti lampe po sobi. Prelazeći preko
jednog od zidova, primeti da je nešto odbijalo svetlost.

Zaustavio je lampu i ugleda pet sjajnih ramova, svaki veličine
desetak centimetara. Približi se još malo, potom se zaustavi.
Zakačene običnim pribadačama, na zidu su bile fotografije.

Debi. Aneke. Sabina. Melisa. Karolina.
Na tim slikama su bile još ž ive. Albert ih je tu dovodio pre nego
što ih je ubio. I ovekovečio ih je baš u toj sobi, ispred tog zida. Bile
su raščupane i neuredne. Okrutni blic je iznenadio njihove oči
crvene od suviše plakanja i njihov pogled pun užasa.
Smejale su se i mahale.
Prinudio ih je da zauzmu taj groteskni polož aj ispred objektiva.
Radost iznuđena strahom izazivala je užas.
Debine usne su bile iskrivljene od neprirodnog zadovoljstva i
činilo se da će svakog trenutka briznuti u plač.
Aneke je držala podignutu ruku, a drugu spuštenu uz bok, u
položaju koji je ukazivao na potpunu pomirenost sa strašnom
sudbinom.
Sabina je uhvaćena u trenutku dok je gledala oko sebe,
pokušavajući da shvati ono što srce devojčice nije uspevalo sebi da
objasni.
Melisa je bila zgrčena, borila se. Ali je bilo očigledno da će
uskoro i ona popustiti.
Karolina je bila nepomična, razrogačenih očiju preko tog
osmeha. U neverici.
Tek što ih je pregledao, Goran pozva i ostale.

*

Apsurdno. Nerazumljivo. Bespotrebno okrutno.
Nije bilo drugog načina da se opiše. Svi su se povinovali tišini
koja ih je obuzela dok su se vraćali u Studio.
Noć ć e biti duga. Niko nije verovao da ć e uspeti da zaspi posle
takvog dana. Za Milu je trajao četrdeset osam sati bez prekida i
suviše toga se desilo.
Pronalazak Albertovog obrisa na zidu vile Ivon Gres. Njeno
večernje ćaskanje u Goranovoj kući, kada mu je otkrila da su je
pratili, kao i teoriju da njihov počinilac ima saučesnicu. Potom i
pitanje o boji Sabininih očiju, što je dovelo do otkrivanja Rošove
prevare. Poseta sablasnoj kući Rokfordovih. Zajednička grobnica.
Lara Rokford. Učešće Nikle Papakidis. Istraživanje duše serijskog
ubice.
I, na kraju, one fotografije.
Mila je videla mnogo fotogra ija u svom poslu. Slike
maloletnika, napravljene na moru ili na dan školske priredbe.
Pokazivali su joj ih rođaci ili roditelji kada je odlazila kod njih.
Deca koja su nestajala, da bi se potom ponovo pojavljivala na
drugim fotogra ijama - često naga ili u odeći za odrasle - u
kolekcijama pedofila ili u kartotekama mrtvačnica.
Ali na onih pet, pronađenih u napuštenoj kući, bilo je nešto više.
Albert je znao da će doći. I čekao ih je.
Predvideo je č ak i da ć e ispitivati njegovog uč enika Dž ozefa uz
pomoć medijuma?
„Posmatra nas od početka", kratko prokomentarisa Gavila.
„Uvek je korak ispred nas."
Mila je razmišljala da je svaki njihov pokret bio nasamaren,
izigran i neutralizovan. A sada su još morali da čuvaju leđa jedni
drugima. To je bio teret koji je pritiskao njene kolege u kolima, dok
su se vraćali u glavni štab.
A ostalo je da otkriju još dva tela.
Prvo je bilo već siguran leš. Drugo, kako je vreme prolazilo,
postaće to isto. Niko nije imao hrabrosti da to prizna, ali su sad već
gubili nadu da će uspeti da spreče ubistvo devojčice broj šest.

Sto se tiče male Karoline, ko je mogao da kaže kakav će užas
otkriti. Da li je moglo da postoji neš to gore od onoga š to su otkrili
do tog trenutka? Ako je postojalo, Albert se pripremao za veliko
finale sa šestom devojčicom.

Prošlo je jedanaest sati kada je Boris parkirao monovolumen
ispred Studija. Izašli su, zaključao je kola i primeti da su ga čekali
da se popnu.

Nisu hteli da ga ostave.
Už as kojem su prisustvovali spojio ih je još viš e. Jer sve š to im je
ostalo bilo je to da su kolege. Cak je i Mila pripadala toj zajednici.
Pa tako i Goran. Za trenutak su bili isključ ivi, ali je trajalo kratko i
desilo se samo zbog Rošovih manija da mora sve da kontroliše.
Distanca je, ipak, bila smanjena, a ona greška oproštena.
Polako su se popeli stepenicama zgrade. Stern stavi ruku Rozi
oko ramena. „Idi kući svojoj porodici večeras", reče joj. Ali ona
samo energično odmahnu glavom. Mila je shvatila. Roza nije mogla
da prekine taj lanac. U suprotnom, ceo svet bi se srušio i kapije,
koje su ga još uvek štitile, širom bi se otvorile za najveće zlo, i ono
bi najzad uzelo maha. Oni su bili poslednja avangarda u toj borbi i,
iako su gubili, nisu imali nameru da odustanu.
Ušli su u Studio svi zajedno. Boris je zaostao da zatvori vrata,
potom ih stiže i zateče ih u hodniku nepomične, kao hipnotisane.
Nije shvatao šta se dešava, sve dok u prorezu između njihovih
ramena nije ugledao telo koje je lež alo na zemlji. Sara Roza vrisnu.
Mila se okrenula, jer nije mogla više da gleda. Stern načini znak
krsta. Gavila nije mogao da govori.
Karolina, peta.
I ovoga puta, telo devojčice je bilo za njih.

Zatvor u ***** Zatvorska jedinica br. 45

Izveštaj br. 2 - Direktor, dr Alfons Berendžer
16. dec. t. g.

Kancelariji javnog tužioca Dž. B. Marina
Kojeg zastupa zamenik javnog tužioca
Metju Sedris

Predmet: ISHOD PREGLEDA - POVERLJIVO

Poštovani gospodine Sedris,

Ovim izveštajem vas obaveštavam da je pregled samice
zatvorenika RK-357/9 obavljen sinoć nenajavljeno.
Zatvorska straža je upala u samicu kako bi uzela organski
materijal 'slučajno izgubljen ili spontano ostavljen od strane
subjekta' sa ciljem da se pribavi njegov genetski otisak, sve
to doslovno prateći preporuke vaše kancelarije. Ističem da
su, na svoje veliko čuđenje, moji ljudi našli „savršeno čistu"
ćeliju. Iz toga smo stekli utisak da nas je zatvorenik RK-
357/9 očekivao. Pretpostavljam da je stalno na oprezu i da
je predvideo i proračunao svaki naš potez. Bojim se da će,
ukoliko zatvorenik ne pogreši ili ukoliko ne dođe do
promene okolnosti, biti donekle teško doći do konkretnih
rezultata.

Možda nam ostaje samo jedna mogućnost da rešimo
misteriju. Primetili smo da zatvorenik RK-357/9 ponekad,
možda i usled izolacije, priča sam sa sobom. Liči na
buncanje, inače govori tiho, ali, za svaki slučaj, smatramo
celishodnim da, uz vašu prethodnu saglasnost, postavimo
bubicu u ćeliju kako bismo snimili njegove reči.

Naravno, nećemo odustati da iznenada ponovimo pregled
s ciljem pribavljanja njegove DNK.
Ukazujem vam još jedno zapažanje: subjekt je uvek miran i
pristupačan. Nikada se ne žali i izgleda da mu ne smetaju
naši pokušaji da ga navedemo na grešku.
Nemamo još mnogo vremena. Za 86 dana nećemo imati
drugog izbora nego da ga pustimo na slobodu. S
poštovanjem,

Direktor Dr Alfons Berendžer

33

Stan koji je bio nazvan „Studio", sada je preimenovan u „5.
mesto".

22. februar

Ništa više neće biti kao pre.
Sa tom senkom koja je lebdela nad njima, zatvorili su se u
spavaonicu i čekali da Cangova i Krepova ekipa uzmu uzorke u
stanu. Roš, na vreme obavešten, razgovarao je sa Goranom više od
sat vremena.
Stern je legao na krevet, sa rukom pod glavom i pogledom
uprtim u pla fon. Izgledao je kao kauboj. Savršena ivica na
njegovom odelu nije se pokvarila od stresa poslednjih sati i on nije
osetio potrebu ni da popusti čvor na kravati. Boris je bio okrenut na
bok, ali je bilo očigledno da ne spava. Levim stopalom i dalje je
nervozno udarao u pokrivač. Roza je pokušavala da sa nekim stupi
u kontakt mobilnim, ali je signal bio slab.
Mila je povremeno posmatrala svoje tihe kolege, da bi se potom
ponovo vratila na ekran laptopa koji je drž ala na kolenima. Traž ila
je fajl sa amaterskim fotogra ijama iz luna-parka od večeri kada je
oteta Sabina. Već su ih pregledali bez uspeha, ali je ona htela da ih
pogleda u svetlu teorije koju je već izložila Goranu, a to je da je
krivac mogla biti žena.
„Hoću da znam kako je, kog đavola, uspeo da unese telo
Karoline...", priznade Stern, izgovarajući naglas pitanje koje je sve
opsedalo.
„Da, i ja bih to htela da znam...", složila se Roza.
Zgradu sa kancelarijama, u kojoj je bio smešten Studio, nisu
čuvali kao nekad, kada su tu dovodili svedoke da bi ih zaštitili. Bila
je praktično prazna i sigurnosni sistemi su bili deaktivirani, ali
jedini pristup stanu bila su ulazna vrata, a ona su bila blindirana.
„Prošao je kroz glavni ulaz" istaknu kratko Boris, javljajući se iz
svoje lažne letargije.

Ali postojalo je nešto što ih je više od svega činilo nervoznim.
Koja je bila Albertova poruka ovoga puta? Zašto je odlučio da baci
tako tešku senku na svoje progonitelje?

„Po mom mišljenju, pokušava samo da nas uspori",
pretpostavila je Roza. „Suviš e smo mu se približ ili i zato je ponovo
promešao karte."

„Ne, Albert ne radi ništa nasumice", umeša se Mila. „Naučio nas
je da je svaki potez pažljivo unapred isplaniran."

Sara Roza je prikova pogledom: „I onda? Sta, kog đavola, hoćeš
da kažeš? Da je možda medu nama jebeni monstrum?"

„Nije to mislila", umeš a se Stern. „Samo kaž e da mora da postoji
razlog povezan sa Albertovim planom: pripada igri koju vodi još od
samog početka... Razlog je možda povezan sa ovim mestom, sa
namenom koju je imalo u prošlosti."

„Moglo bi da se tiče nekog starog slučaja", dodade Mila,
primećujući da je pretpostavka ostala bez dejstva.

Pre nego što je razgovor mogao da se nastavi, Goran uđe u sobu
pritvarajući vrata iza sebe.

„Pažljivo me saslušajte."
Ton je bio odsečan. Mila ostavi laptop. Slušali su ga. „Još uvek
mi vodimo istragu, ali se stvari komplikuju." „Sta to znač i?" zarež ao
je Boris.
„Sami ćete shvatiti za nekoliko trenutaka, ali vas molim da sada
ostanete mirni. Objasniću vam posle..." „Posle čega?"
Goran nije stigao da odgovori kada se vrata otvoriše i glavni
inspektor Roš uđe u sobu. Sa njim je bio neki krupan čovek, oko
pedeset godina, sa izguž vanom jaknom, suviš e tankom kravatom za
masivan vrat, i ugašenom cigarom u zubima.
„Samo vi sedite..." reče Roš iako niko među prisutnima nije dao
znak pozdrava. Glavni inspektor je imao usiljen osmeh, od onih koji
bi da uliju smirenost, a u stvari stvaraju uznemirenost.
„Gospodo, situacija je konfuzna, ali ćemo je rešiti. Sigurno neću
dopustiti da neki psihopata baci sumnju na rad mojih ljudi!"
Kao i uvek, suviše žestoko je naglasio poslednju rečenicu.
„Zato sam preduzeo neke mere predostrožnosti, isključivo u
vašem interesu, i pridružio vam nekoga u istrazi." Objavio je to, a

da nije pomenuo čoveka koji je stajao pored njega. „Shvatićete me,
okolnosti bi mi nametnule da vas skinem sa slučaja. Sramno je da
mi ne uspevamo da nađemo tog Alberta, a on poseti nas! Zato,
sporazumno sa doktorom Gavilom, poverio sam ovde prisutnom
kapetanu Moski zadatak da vam pomogne sve dok slučaj ne bude
rešen."

Niko ni reč nije rekao, iako su već shvatili u čemu se sastojala
pomoć koju će dobiti. Moska će preuzeti kontrolu, ostavljajući
njima samo jedan izbor: da budu na njegovoj strani i da pokušaju
da ponovo zadobiju malo kredibiliteta, ili da se isključe.

Terens Moska bio je veoma poznat u policijskim krugovima.
Slavu je stekao u operaciji in iltriranja u organizaciju narko-dilera,
koja je trajala više od šest godina. Iza sebe je imao stotine hapšenja
i različite tajne zadatke. Međutim, nikada se nije bavio serijskim
ubistvima ili patološkim zločinima.

Roš ga je pozvao iz samo jednog razloga: nekoliko godina
ranije, Moska mu je bio protivnik u borbi za fotelju glavnog
inspektora. Kada je video kako se stvari odvijaju, činilo mu se
celishodnim da uključi svog najgoreg rivala tako da na njega svali
deo tereta neuspeha koji je već smatrao više nego izvesnim. Rizičan
potez koji je pokazivao koliko se osećao da je u škripcu: ako bi
Terens Moska rešio slučaj Alberta, Roš će morati da mu ustupi
mesto u hijerarhiji komande.

Pre nego što je počeo da govori, kapetan stade ispred Roša,
kako bi naglasio svoju nezavisnost.

„Patolog i stručnjak forenzike još uvek nisu otkrili ništa
značajno. Jedino što znamo je da je subjekt, da bi ušao stan,
provalio blindirana vrata."

Kada je otvorio, pošto su stigli, Boris nije primetio tragove
provale.

„Bio je veoma pažljiv da ne ostavi tragove - nije hteo da vam
pokvari iznenađenje."

Moska je i dalje ž vakao cigaru i sve ih odmeravao drž eć i ruke u
džepovima. Nije izgledao kao neko ko želi da bude surov, ali
svejedno je u tome uspevao.

„Zadužio sam neke agente da pregledaju okolinu sa nadom da

će pronaći nekog svedoka. Možda uspemo da dobijemo broj
tablica... Sto se tiče motivacije koja je podstakla subjekta da telo
smesti baš ovde, prinuđeni smo da improvizujemo. Ako vam neš to
padne na pamet, nemojte se ustručavati. To je sve za sada."

Terens Moska ode i, ne dajući nikome priliku da odgovori ili da
nešto doda, vratio se na mesto zločina.

Roš je, međutim, ostao. „Nemate mnogo vremena. Potrebna je
ideja i potrebno je da brzo dođete do nje."

Potom i glavni inspektor izađe iz sobe. Goran zatvori vrata i
ostali odmah stadoše oko njega.

„Šta je ovo?", pitao je Boris ljutito.
„Zašto nam je sad potreban pas čuvar?" reče Roza poput eha
Borisovih reči.
„Smirite se, niste shvatili", reče Goran. „Kapetan Moska je
najpodesnija osoba u ovom trenutku. Ja sam tražio da se uključi."
Bili su začuđeni time.
„Znam š ta sad mislite, ali tako sam Roš u ponudio izlaz i spasao
sam našu ulogu u istrazi."
„Zvanično smo još uvek u igri, ali svi znaju da Terens Moska voli
da radi sam", istaknu Stern.
„Zato sam predlož io baš njega: poznavajuć i ga, neć e hteti da mu
smetamo, tako da mu neć e biti važ no ono š to radimo. Treba samo
da ga izveštavamo o našim kretanjima, i to je sve."
Izgledalo je kao najbolje rešenje, ali nije eliminisalo sumnju
koja je opterećivala svakog od njih.
„Svi će nas držati na oku." Stern odmahnu glavom iznerviran.
„A mi ćemo pustiti da Moska nastavi da se bavi Albertom, dok se
mi posvetimo devojčici broj šest..."
Izgledalo je kao dobra strategija: ako bi je našli još uvek u
životu, razvejali bi tu klimu sumnje koja se stvorila oko njih.
„Mislim da je Albert ovde ostavio Karolinino telo da bi nas
nasamario. Jer, iako ne mora da se pojavi niš ta o nama, zauvek ć e
sumnjati u nas."
Mada je na sve nač ine pokuš avao da izgleda smireno, Goran je
dobro znao da njegove izjave nisu bile dovoljne da razvedre
atmosferu. Jer, otkad je pronađen peti leš, svako je počeo ostale da

gleda na drugačiji način. Poznavali su se ceo život, ali niko nije
mogao da isključi mogućnost da je neko od njih krio neku tajnu. To
je bio pravi Albertov cilj: da ih podeli. Kriminolog se pitao koliko je
potrebno pre nego što seme nepoverenja počne da klija među
njima.

„Poslednjoj devojčici ne ostaje mnogo vremena", izjavi potom
siguran. „Albert je skoro uspeo da dovrši svoj plan. Samo nas
priprema za inale. Ali bio mu je potreban slobodan teren i isključio
nas je iz igre. Eto zašto imamo samo jednu mogućnost da je
nađemo, a ona je u jedinoj osobi među nama koja je van svake
sumnje, budući da se priključila ekipi kada je Albert već sve
isplanirao."

Iznenada osvetljena njihovim pogledima, Mila se oseti
nelagodno. „Ti ćeš moći da se krećeš mnogo slobodnije nego mi",
ohrabrio ju je Stern. „Kada bi morala sama nešto da preduzmeš, šta
bi uradila?"

Zapravo, Mila je imala ideju. Ali ju je zadrž ala za sebe sve do tog
trenutka.

„Znam zašto je izabrao samo devojčice."
Postavili su to pitanje u Mislilištu, kada je slučaj još uvek bio na
početku. Zašto Albert nije oteo i dečake? Njegovo ponašanje nije
krilo seksualne ciljeve, budući da nije dodirivao devojčice.
„Ne, on ih samo ubija."
Zašto onda takav izbor?
Mila je mislila da je našla objašnjenje. „Sve su morale biti
ž enskog pola, zbog devojč ice broj š est. Skoro sam ubeđena da ju je
izabrao prvu, a ne poslednju, kao što hoće da poverujemo. Ostale
devojčice su tu samo da bi zamaskirao taj detalj. Ali ona je bila prvi
predmet njegove fantazije. Zašto, to ne znamo. Možda ima neku
posebnu odliku, nešto što je odvaja od ostalih. Eto zašto mora da
sakrije njen identitet sve do kraja. Nije mu bilo dosta da nam stavi
do znanja da je jedna od otetih devojč ica još uvek ž iva. Ne, trebalo
mu je da nikako ne znamo ko je."
„Jer bi to moglo da nas odvede do njega", zaključi Goran.
Ali radilo se samo o primamljivim nagađanjima koja nisu bila od
pomoći.

„Osim ako..." reče Mila, naslućujući misao ostalih i ponovi:
„Osim ako nije oduvek postojala neka veza između nas i Alberta."

Više nisu imali mnogo da izgube i Mila nije oklevala da svima
ispriča o tome da ju je neko pratio.

„Desilo se dva puta. Iako sam samo za drugi put potpuno
sigurna. Dok se na trgu motela radilo viš e o oseć aju nego o neč em
drugom..."

„I onda?", upita Stern radoznalo. „Kakve to veze ima?"
„Neko me je pratio. Možda se dogodilo još neki put, nisam
primetila... Ali zašto? Da me kontroliše? Cemu? Nisam nikada imala
informacije od presudnog značaja i uvek sam bila poslednja rupa
na svirali među vama."
„Možda da bi te skrenuo sa traga", pretpostavi Boris.
„I to: nikada nije postojao pravi trag, osim ako se ja nisam
suviše približila nečemu i postala bitna, a da to nisam znala."
„Ali, kada se desilo u motelu, tek si bila stigla. I to demantuje
pretpostavku o odvraćanju sa traga", reče Goran.
„Onda ostaje samo jedno objašnjenje... Ko god da me je pratio,
hteo je da me zaplaši."
„Iz kog razloga?" reče Sara Roza.
Mila ju je ignorisala. „U oba slučaja, moj progonitelj nije
slučajno otkrio svoje prisustvo. Mislim da se, naprotiv, namerno
pokazao."
„Dobro, shvatili smo. Ali zašto bi morao to da uradi?" insistirala
je Roza. „Ma daj, besmisleno je!"
Mila se naglo okrenu prema njoj, ističući razliku u visini.
„Jer sam od poč etka bila jedina među vama koja je u stanju da
nađe š estu devojč icu." Potom ponovo pogleda u sve. „Nemojte me
pogrešno shvatiti, ali rezultati koje sam do sada postigla daju mi za
pravo. Vi ćete biti izuzetni u nalaženju serijskog ubice. Ali ja
pronalazim nestale osobe. Oduvek sam to radila i znam to da
radim."
Niko joj nije protivrečio. Viđena u tom svetlu, Mila je
predstavljala konkretniju pretnju za Alberta, jer je bila jedina koja
je bila u stanju da osujeti njegove planove.
„Ponovimo, prvo je oteo šestu devojčicu. Da sam odmah otkrila

ko je broj šest, ceo njegov plan bi propao."
„Ali nisi otkrila", reče Roza. „Možda i nisi tako dobra."
Mila nije nasela na provokaciju. „Približavajući mi se toliko na

trgu motela, Albert je mož da pogreš io. Moramo da se vratimo u taj
trenutak!"

„Kako? Nemoj da mi kažeš da imaš i mašinu za vraćanje kroz
vreme!"

Mila se nasmeja - ne znajući to, Roza je bila vrlo blizu istine. Jer
postojao je način da se vrate unazad. Još jednom ignorišući njen
zadah nikotina, okrenu se prema Borisu. „Kako se snalaziš sa
ispitivanjem osobe pod hipnozom?"

*

„Sada se opusti..."
Borisov glas je bio jedva š apat. Mila je lež ala na svom krevetu,
ruke je spustila pokraj bokova i zatvorila oči. On je sedeo pored
nje.
„Sada hoću da počneš da brojiš do sto..."
Stern je spustio peškir na lampu i soba uroni u prijatnu
polutamu. Roza se bila izdvojila na svom krevetu. Goran je sedeo u
ćošku, pažljivo posmatrajući šta se dešava.
Mila je lagano izgovarala brojeve. Njeno disanje poče da
poprima pravilan ritam. Kada je završila sa brojanjem, bila je
savršeno opuštena.
„Sada hoću da vidiš stvari u svom umu. Jesi li spremna?"
Ona klimnu glavom.
„Nalaziš se na velikom polju. Jutro je i ima sunca. Zraci ti greju
kožu lica i trava i cveće mirišu. Hodaš bosa, možeš da osetiš svežinu
zemlje pod stopalima. Tu je i glas potoka koji te doziva. Približ avaš
se i naginješ se preko nasipa. Zaranjaš ruke u vodu i potom je
prinosiš ustima da bi je pila. Odlična je."
Izbor tih slika nije bio sluč ajan - Boris je prizivao te oseć aje da
bi preuzeo kontrolu nad svih pet Milinih čula. Tako će potom biti
lakše da je u mislima vrati u tačan trenutak kada je bila na trgu
motela.

„Sad kad si utolila ž eđ, hteo bih da uradiš neš to za mene. Vrati
se nekoliko večeri unazad..."

„U redu", odgovori ona.
„Noć je, kola su te upravo dopratila do motela..."
„Hladno je", reče odmah ona. Goranu se učini da vidi kako se
stresla.
„I šta još?"
„Policajac koji me je dopratio pozdravlja me i potom se okreće.
I ja sam sama nasred trga."
„Kakav je? Opiši mi ga."
„Nema mnogo svetla. Samo ono od neonskog natpisa koji škripi
na vetru. Ispred mene su bungalovi, ali prozori su mračni. Ja sam
jedini klijent ove noći. Iza bungalova je pojas veoma visokog
drveća koje se njiše. Na zemlji je šljunak."
„Kreni..."
„Čujem samo svoje korake."
Činilo se skoro da čuje zvuk kamenčića. „Gde si sada?"
„Krenula sam prema sobi i prolazim ispred kancelarije čuvara.
Nema nikoga, ali je televizor uključen. Nosim sa sobom papirnu
kesu sa dva tosta sa sirom - to mi je večera. Dah mi se pretvara u
paru na ledenom vazduhu, tako da ubrzavam. Moji koraci po
šljunku jedini su zvuk koji me prati. Moj bungalov je poslednji u
redu."
„Dobro ti ide."
„Fali još samo nekoliko metara i usredsređena sam na svoje
misli. Na zemlji je mala rupa, ne vidim je i saplićem se... I čujem ga."
Goran to nije primetio, ali se instinktivno nagnu u pravcu
Milinog kreveta, kao da mož e da je stigne na tom trgu, š titeć i je od
pretnje koja se nadnosila nad njom.
„Šta si čula?"
„Korake po š ljunku, iza mene. Neko oponaš a moj hod. Hoć e da
se približi, a da ja to ne primetim. Ali izgubio je ritam mojih
koraka." „I šta ti sad radiš?"
„Pokuš avam da ostanem mirna, ali se plaš im. Nastavljam istom
brzinom prema bungalovu, iako bih poč ela da trč im. I za to vreme
razmišljam." „Šta?"

„Da je uzaludno da izvadim pištolj, jer, ako je naoružan, imaće
vremena da prvi puca. Mislim i na uključen televizor u kancelariji
čuvara i kažem sebi da je njega već smaknuo... i sad je na mene
red... Panika se pojačava."

„Da, ali uspevaš da sačuvaš kontrolu."
„Stavljam ruku u dž ep traž eć i ključ , jer jedina moguć nost je da
uđem u svoju sobu... samo ako me pusti da to uradim."
„Koncentrisana si na ta vrata. Fali još samo nekoliko metara, je
li tako?"
„Da. Samo to vidim, ostalo oko mene je nestalo. „Ali sad moraš
da ga oteraš?" „Pokušavam..."
„Krv brzo pulsira u tvojim venama, adrenalin teče, čula su ti
uzbuđena. Hoću da mi opišeš ukus..."
„Usta su mi suva, ali osećam ukus kiseline pljuvačke." „Dodir..."
„Hladnoća ključa od sobe u mojoj oznojenoj ruci." „Miris..."
„Vetar donosi čudan miris raspadnutih otpadaka. Sa moje desne
strane su kante za đubre. I borove iglice i smola." „Vid..."
„Vidim svoju senku kako se izdužuje na trgu." „I onda?"
„Vidim vrata bungalova, ž uta su i oljuš tena. Vidim tri stepenika
koja vode do trema."
Boris je namerno ostavio na kraju najvažnije čulo, jer jedina
percepcija koju je Mila imala o svom progonitelju bila je zvučna.
„Sluh..."
„Ne čujem ništa, osim svojih koraka." „Poslušaj bolje."
Goran vide da se na Milinom licu obrazuje bora, baš nasred
očiju, zbog naprezanja da se seti.
„Cujem ih! Sada razlikujem i njegove korake!" „Odlično. Ali hoću
da se više koncentrišeš..." Mila posluša. Potom reče: „Šta je to bilo?"
„Ne znam", odgovori joj Boris. „Sama si tamo, ja nisam ništa
čuo."
„Ipak se čulo!"
„Šta?"
„Taj zvuk..."
„Kakav zvuk?"
„Neš to... metalno. Da! Neš to metalno š to pada! Pada na zemlju,
na šljunak!"

„Pokušaj da budeš preciznija."
„Ne znam..."
„Nastavi..."
„To je... novčić!"
„Novčić, jesi li sigurna?"
„Da! Neki od onih sitnih centi! Ispao mu je i nije primetio!"
Bio je to trag kojem se nisu nadali. Pronać i novč ić nasred trga.
Pronaći ga i uzeti otiske. Tako bi se moglo doći do progonitelja.
Nadali su se da se radi o Albertu.
Mila je i dalje držala zatvorene oči, ali nije prestajala da
ponavlja: „Novčić! Novčić!"
Boris preuze kontrolu. „Dobro, Mila. Sada ću morati da te
probudim. Izbrojaću do pet, potom ću lupiti rukama i ti ćeš otvoriti
oči." Poče lagano da broji: „Jedan, dva, tri, četiri... i pet!"
Mila širom otvori oči. Izgledala je zbunjeno, izgubljeno.
Pokušala je da se podigne, ali je Boris spusti dole, nežno joj
stavljajući ruku na rame.
„Ne još", reče. „Moglo bi da ti se zavrti u glavi."
„Uspelo je?", upita ona, netremice ga gledajući.
Boris se nasmeja: „Kako se čini, imamo trag."

*

„Moram pošto-poto da ga nađem", reče sebi dok je rukom
razmicala šljunak na trgu. „U pitanju je moj ugled... Moj život."

Zato je bila tako pažljiva. Ali morala je da požuri. Nije imala
mnogo vremena.

U suštini, bilo je samo nekoliko metara koje je trebalo da
pretraži. Tačno onoliko koliko ju je razdvajalo od bungalova, kao
one večeri. Išla je četvoronoške, ne mareći ako isprlja farmerke.
Zaranjala je rukama u bele kamenčiće i na zglobovima prstiju već
je imala krvave tragove malih rana koje su izbijale kroz prašinu
koja ih je prekrivala. Ali bol joj nije smetao, štaviše pomagao je
njenoj koncentraciji.

„Novčić", i dalje je ponavljala. „Kako to nisam primetila?"
Moguće da ga je pronašao neko drugi. Neki gost, ili možda

čuvar.
Došla je u motel pre ostalih, jer više nije bilo nikoga kome

veruje. I imala je utisak da ni kolege njoj ne veruju.
„Moram da požurim!"
Premeštala je kamenje bacajući ga iza leđa i za to vreme se

grizla za usnu. Bila je nervozna. Bila je ljuta na sebe samu i na ceo
svet. Više puta je udahnula i izdahnula, pokušavajući da pobedi
uznemirenost.

Ko zna zašto se prisetila epizode kada je bila regrut, tek izašla
sa akademije. Već tada je bio uočljiv njen zatvoren karakter i
teškoće da se veže za druge. Stavili su je u patrolu zajedno sa
starijim kolegom koji je nije podnosio. Jurili su osumnjičenog po
ulicama kineske četvrti. Bio je veoma brz i nisu uspeli da ga uhvate,
ali njenom kolegi se učinilo da je, kada je prolazio iza restorana,
bacio nešto u korito sa ostrigama. Tako ju je naterao da do kolena
uđe u tu ustajalu vodu i da pretura među tim pokvarenim
mekušcima. Naravno, nije bilo ničega. Verovatno je hteo samo da
joj očita lekciju za novajlije. Od tada više nije jela ostrige. Ali je
naučila važnu lekciju.

Cak i hrapavi kamenčići koje je sada premeštala sa toliko žara
bili su test.

Da samoj sebi dokaže da je još uvek sposobna da iz svega izvuče
ono najbolje. To je bio njen talenat dugo vremena. Ali baš dok je
hvalila samu sebe, jedna misao joj prođe kroz glavu. Kao onda
stariji kolega, i sada se neko sprdao sa njom.

Zapravo, nije bilo nikakvog novčića. To je bila samo varka.
U istom trenutku kada je Sara Roza postala toga svesna, podiž e
glavu i ugleda Milu kako se približava. Raskrinkana i nemoćna,
pred mladom koleginicom bes nestade i oči joj se ispuniše suzama.
„Drži tvoju ćerku, zar ne? Ona je broj šest."

34

U snu vidi svoju majku.
Govori joj uz svoj „magični" osmeh - tako ga ona zove, jer je lepo
kada nije ljuta i tada postaje osoba koju voli najviše na svetu, ali se
to sve ređe dešava.
U snu joj majka priča o sebi, ali i o njenom ocu. Sada se njeni
roditelji ponovo slažu i više se ne svađaju. Majka joj prenosi ono što
rade, kako je na poslu i kod kuće dok nje nema i čak joj nabraja i
ilmove koje su ponovo gledali na video-rekorderu. Mada, ne njene
omiljene. Za te će je sačekati. Sviđa joj se da to čuje. Htela bi da je
pita kada će se vratiti. Ali, u snu, majka je ne može čuti. Kao da joj
govori preko ekrana. Koliko god da se ona napreže, ništa ne vredi. I
osmeh na majčinom licu sada izgleda pomalo ružno.
Milovanje joj blago klizi kroz kosu i ona se budi.
Mala ruka ide gore-dole, od njene glave do jastuka i nežan glas
šapuće neku pesmu. „Ti si!"
Toliko je srećna da zaboravlja gde je. Ono što je sada važno jeste
da nije izmislila ovu devojčicu.
„Toliko dugo sam te čekala", kaže joj. „Znam, ali nisam mogla
ranije da dođem." „Nisu ti dali?"
Devojčica je gleda svojim ozbiljnim krupnim očima: „Ne, imala
sam posla."
Ne zna kakvi su to poslovi zbog kojih je bila toliko zauzeta da nije
mogla da dođe da je poseti. Ali zasada joj nije bitno. Ima hiljadu
pitanja za nju. I najpre pita ono što joj najviše leži na srcu.
„Šta radimo ovde?"
Podrazumeva da je i devojčica zatvorena. Iako je samo ona ta
koja je vezana za krevet, dok je ova druga, kako se čini, slobodna da
seta koliko želi u stomaku monstruma.
„Ovo je moja kuća."
Odgovor je zbunjuje. „A ja? Zašto sam ja ovde?"
Devojčica ništa ne govori i ponovo se koncentriše na njenu kosu.
Ona shvata da izbegava pitanje i ne insistira, doći će trenutak i za

to. „Kako se zoveš?" Devojčica se osmehnu: „Glorija." Ali ona je bolje
pogleda. „Ne..." „Šta 'ne ?"

„Ja te poznajem... Ti se ne zoveš Glorija..." „Da, zovem se."
Napreže se da se seti. Već ju je videla, već ju je videla, sigurna je u
to. „Bila si na tetrapaku mleka!"
Devojčica je posmatra i ništa ne razume.
„Da, bio je tvoj lik i na lecima. Grad je bio pun. U mojoj školi, u
prodavnici. Desilo se..." Koliko je prošlo vremena? Ona je još bila
četvrti razred. „Desilo se pre tri godine."
Devojčica i dalje ne shvata. „Nedavno sam stigla ovde. Pre četiri
nedelje, najviše."
„Kažem ti da nije tako! Prošlo je bar tri godine." Ne verujejoj.
„Nije istina."
„Jeste, a tvoji roditelji su čak uputili i apel preko televizije!" „Moji
roditelji su mrtvi."
„Ne, živi su! A ti se zoveš... Linda! Tvoje ime je Linda Braun!"
Devojčica se ukoči: „Moje ime je Glorija! A Linda koju ti pominješ
je neka druga. Zbunila si se."
Kada je čula kako joj se glas menja, odluči da ne insistira; ne želi
da ona ode i da je ponovo ostavi samu. „Dobro, Glorija. Kako hoćeš.
Znači da sam pogrešila. Izvini."
Devojčica klima glavom, zadovoljna. Onda, kao da ništa nije bilo,
ponovo poče prstima da joj češlja kosu i da pevuši.
Potom ona proba nešto drugo. „Mnogo mi je loše, Glorija. Ne
mogu da pomerim ruku. Stalno imam temperaturu. I često padam u
nesvest..."
„Uskoro će ti biti bolje."
„Treba mi doktor."
„Doktori samo prave probleme."
Ta rečenica iz njenih usta zvučala je neskladno. Kao da ju je čula
od nekog drugog, toliko često da se s vremenom uvukla i u njen
žargon. I sada je njoj ponavlja.
„Umreću, osećam to."
Omakle su joj se dve ogromne suze. Glorija se zaustavlja i skuplja
ih sa njenih obraza. Potom počinje da posmatra prste, ignorišući je.
„Jesi li shvatila šta sam ti rekla, Glorija? Umreću ako mi ne

pomogneš." „Stiv je rekao da ćeš ozdraviti." „Ko je Stiv?"
Devojčica je rasejana, ali joj svejedno odgovara. „Stiv, on te je

doveo ovde." „Hoćeš da kažeš onaj koji me je oteo!"
Devojčica ponovo poče da je gleda netremice. „Stiv te nije oteo."

Koliko god da se plaši da je ne naljuti ponovo, ne može toliko da
popušta - u pitanju je njen opstanak. „Jeste, a isto to je uradio i tebi.
Sigurna sam u to." „Grešiš. On nas je spasao."

Ne bi htela, ali odgovor ju je naljutio. „Šta to, kog đavola, govoriš?
Spasao od čega?"

Glorija se koleba. Može da vidi kako joj se oči prazne, ustupajući
mesto čudnom strahu. Povlači se korak unazad, ali ona uspeva da je
zgrabi za ruku. Glorija bi htela da pobegne, pokušava da se oslobodi,
ali ona je neće pustiti da ode bez odgovora. „Od koga?"

„Od Frenkija."
Glorija se grize za usnu. Nije htela da kaže. Ali je rekla. „Ko je
Frenki?"
Uspeva da se oslobodi, ona je suviše slaba da bi je sprečila u tome.
„Vidimo se drugi put, u redu?"
Glorija se udaljava.
„Ne, čekaj. Nemoj da ideš!"
„Ti sad moraš da se odmaraš."
„Ne, molim te! Nećeš se vratiti!"
„Naprotiv, hoću. Vratiću se."
Devojčica se udaljava. Ona briznu u plač. Gorka grudvica očaja
penje joj se uz grlo. I širi se i u grudi. Trese se od jecanja, glas se
prekida dok pita vičući uprazno. „Molim te! Ko je Frenki?"
Ali niko joj ne odgovara.

35

„Zove se Sandra."
Terens Moska je zapisao to na vrhu stranice svog notesa. Potom
ponovo pogleda Saru Rozu. „Kada je oteta?"
Zena se udobnije smesti u stolici pre nego što je odgovorila,
pokušavajući da dobro sredi misli. „Prošlo je već četrdeset sedam
dana."
Mila je bila u pravu: Sandra je oteta pre ostalih pet. A onda ju je
Albert koristio da bi privukao Debi Gordon, njenu posestrimu.
Dve devojčice su se upoznale jednog popodneva u parku,
posmatrajući konje na jahalištu. Nekoliko razmenjenih reči i
odmah se rodila simpatija. Debi je bila tužna zbog udaljenosti od
kuće. Sandra zbog razlaza roditelja. Spojene svojim tugama, odmah
su postale drugarice.
Obe su dobile nagradni kupon za jahanje konja. Nije bilo
slučajno. Albert je uredio da se njih dve sretnu.
„Kako se dogodila Sandrina otmica?"
„Dok je išla u školu", nastavila je Roza.
Mila i Goran videše Mosku kako klima glavom. Svi su bili
prisutni - i Stern i Boris - u velikoj sali arhive, na prvom spratu
zgrade Federalne policije. Kapetan je odabrao to neobično mesto
kako bi izbegao da vest procuri i kako taj razgovor ne bi ličio na
ispitivanje.
Sala je u to vreme bila pusta. Od mesta gde su bili, granali su se
dugački hodnici polica prepunih fascikli. Jedina svetlost bila je na
stolu oko kojeg su bili okupljeni. Glasovi i zvuci gubili su se u
odjeku i u mraku.
„Šta nam možeš reći o Albertu?"
„Nikada ga nisam ni videla ni čula. Ne znam ko je."
„Naravno..." komentarisao je Terens Moska, kao da je to bilo
otežavajuća okolnost za nju.
Formalno, Sara Roza još uvek nije bila lišena slobode. Ali
uskoro će biti optužena za saučesništvo u otmici i ubistvu

maloletnih lica.
Mila ju je otkrila dok je istraživala Sabininu otmicu sa vrteške.

Pošto je razgovarala sa majkom devojčice, pomislila je da je
Albertu mogla posluž iti ž ena kako bi otmica proš la neopaž eno pred
svim tim ljudima. Ali ne bilo koja sauč esnica, već neka koju je bilo
moguće ucenjivati. Majka devojčice broj šest, na primer.

Mila je nabasala na potvrdu te neverovatne pretpostavke
prelistavajući na laptopu fotogra ije za uspomenu na to veče u
luna-parku. U pozadini jedne fotogra ije koju je napravio jedan
otac primetila je gomilu kose i deo pro ila koji su izazvali snažno
golicanje u dnu vrata praćeno nedvosmislenim imenom: Sara Roza!

„Zašto Sabina?" pitao ju je Moska.
„Ne znam", reče Roza. „Dao mi je njenu fotogra iju i rekao gde
ću je naći, to je sve."
„I niko ništa nije primetio."
U Mislilištu, Roza je rekla: „Svako je gledao samo svoje dete.
Ljude je baš briga, to je realnost." I Mila se setila toga. Zena je to
dobro znala, jer je to lično iskusila.
Moska nastavi: „Dakle, znao je kretanja porodica."
„Pretpostavljam da jeste. Njegova uputstva za mene uvek su bila
veoma precizna."
„Kako ti je davao naredbe?"
„Sve elektronskom poštom."
„Nisi pokušala da uđeš u trag odakle šalje?"
Kapetanovo pitanje već je imalo odgovor: Sara Roza je bila
stručnjak za informatiku. Ako ona nije u tom uspela, znači da je bilo
nemoguće.
„Svejedno sam sačuvala sve mejlove." Potom pogleda svoje
kolege: „Veoma je lukav, znate? I veoma je sposoban." Rekla je to
kao da je želela da se opravda. „I ima moju ćerku", dodade.
Njen pogled nije dodirnuo Milu.
Pokazala je odbojnost prema njoj još od prvo dana, jer je ona
zaista bila jedina koja može da otkrije identitet šeste devojčice,
izlažući njen život riziku.
„On ti je naredio da se odmah otarasiš Vaskezove?"
„Ne, to je bila moja inicijativa. Ova je mogla da smeta."

Htela je još jednom da joj pokaž e prezir. Ali Mila joj je oprostila.
Njena misao je otišla Sandri, devojčici koja je patila od poremećaja
u ishrani - kako joj je isprič ao Goran - i koja je sada bila u rukama
nekog psihopate, sa amputiranom rukom, obuzeta neizrecivim
patnjama. Danima je bila opsednuta njenim identitetom. Sada je
konačno imala ime.

„Tako si pratila Vaskezovu čak dva puta, da bi je zastrašila i
primorala da napusti istragu."

„Da."
Mila se sećala da je posle praćenja kolima otišla u Studio i da
nije bilo nikoga. Boris ju je obavestio porukom da su svi bili u vili
Ivon Gres. I tamo im se priključila.
Sara Roza je bila tamo i spremala se pored kamp prikolice
pokretne jedinice. Mila se nije pitala kako to da već nije bila sa
ostalima u kuć i. Njeno kaš njenje joj nije bilo sumnjivo. Ili je mož da
žena bila veštija, pa ju je napala kako joj ne bi dala vremena da
razmišlja i usadila joj seme sumnje na Goranov račun.
„A, uzgred, prevario te je... Ja sam glasala protiv."
Međutim, nije to uradila, jer bi rizikovala da posumnjaju.
Terens Moska nije ž urio. Zapisivao je Rozine odgovore u notes i
promišljao o njima pre nego što bi postavio sledeće pitanje.
„I šta si još uradila za njega?"
„Krišom sam ušla u sobu Debi Gordon u internatu. Ukrala sam
njen dnevnik iz limene kutije otvorivši katanac tako da niko ne
primeti. Potom sam sa zida skinula fotogra iju na kojoj je bila i
moja ćerka. I ostavila sam GPS odašiljač koji vas je posle odveo do
pronalaska drugog tela u sirotištu..."
„Nikada nisi pomislila da će neko, pre ili kasnije, moći da te
otkrije?" skrenuo joj je pažnju Moska.
„Jesam li imala izbora?"
„Ti si postavila u Studio telo pete devojčice..."
„Da."
„Ušla si svojim ključem i simulirala si obijanje blindiranih
vrata." „Da niko ne bi posumnjao."
„Da..." Potom ju je Moska dugo posmatrao. „Zaš to te je naterao
da doneseš to telo u Studio?"

Bio je to odgovor koji su svi čekali. „Ne znam."
Moska duboko udahnu na nos. Taj pokret trebalo je da znači da
je njihov razgovor bio završen. Potom se kapetan obrati Goranu.
„Verujem da je dovoljno. Osim ako vi nemate pitanja..."
„Nemam", reče kriminolog.
Moska se ponovo obrati ženi: „Specijalni agente Sara Roza, za
deset minuta telefonirać u tuž iocu koji ć e zvanič no sastaviti optuž be
protiv tebe. Kao što smo se dogovorili, ovaj razgovor će ostati
između nas, ali ti savetujem da ništa ne govoriš bez dobrog
advokata. Poslednje pitanje: da li je neko drugi, osim tebe, umešan
u ovaj događaj?"
„Ako mislite na mog muž a, on niš ta ne zna. Razvodimo se. Cim
je Sandra nestala, izbacila sam ga iz kuće sa nekim izgovorom,
kako ništa ne bi saznao. Cak smo se često svađali u poslednje
vreme, jer je želeo da vidi ćerku i verovao je da mu ja to branim."
Mila ih je videla dok su se žučno svađali ispred Studija.
„Dobro", reče Moska dok je ustajao. Potom se obrati Borisu i
Sternu pokazujući na Rozu: „Odmah ću poslati nekoga da je
zvanično uhapsi."
Dvojica agenata klimnuše glavom. Kapetan se sagnu da uzme
svoju kožnu torbu. Mila ga vide kako stavlja notes pored žute
fascikle: na koricama su se videla neka slova napisana pisaćom
mašinom: „V"... „on" i „P".
„Vilson Piket", pomisli ona.
Terens Moska lagano krenu prema izlazu, dok ga je Goran
pratio. Mila ostade sa Borisom i Sternom zajedno sa Rozom. Ova
dvojica su ćutala, izbegavajući da gledaju koleginicu koja nije imala
poverenja u njih.
„Zao mi je", reče ona sa suzama u očima. „Nisam imala izbora..."
ponovila je.
Boris nije odgovorio, jedva je uspevao da zadrži bes. Stern joj
samo reče: „U redu, ali sad budi mirna." Mada nije bio mnogo
ubedljiv.
Sara Roza ih potom pogleda moleć ivo: „Nađite moju devojč icu,
molim vas..."

*

Mnogi smatraju - pogrešno - da serijske ubice uvek pokreće
seksualni motiv. I Mila je to mislila pre nego što je bila uključena u
slučaj Alberta.

Zapravo, u zavisnosti od konačnih ciljeva, postoje različite vrste
serijskih ubica.

Postoje „vizionari", koji ubijaju, jer njima vlada alter ego sa
kojim komuniciraju i ođ kojeg dobijaju uputstva, ponekad u obliku
vizija ili jednostavnih glasova. Njihovo ponašanje često prerasta u
psihozu.

„Misionari" sebi postavljaju podsvesni cilj i njima vlada
samonametnuta odgovornost da poboljšaju svet koji ih okružuje,
što se neizbežno ispoljava kroz eliminaciju nekih kategorija ljudi:
homoseksualaca, prostitutki, nevernika, advokata, poreznika i tako
dalje.

„Traž ioci moć i" imaju nedostatak samopoš tovanja. Zadovoljstvo
im potiče iz kontrole nad životom i nad smrću njihovih žrtava.
Ubistvo prati seksualni čin, ali samo kao sredstvo poniženja.

Na kraju su „hedonisti". Ubijaju samo iz zadovoljstva. Među
njima - i samo kao potkategorija - ubrajaju se i oni sa seksualnim
ciljem.

Bendžamin Gorka spadao je u sve četiri vrste.
Patio je od vizija koje su ga terale da ubija prostitutke poš to bi
ih silovao, jer nije uspevao da ostvari vezu sa drugim polom, i to mu
se prilično sviđalo.
Otkriveno je trideset š est njegovih ž rtava, iako je preuzeo punu
odgovornost za smrt samo njih osam. Postojala je bojazan da ih je
ubio mnogo više, vešto uklanjajući ostatke. Bio je aktivan dvadeset
pet godina pre nego što su ga uhvatili.
Teškoća u njegovom lociranju zavisila je velikim delom od
raznolikosti i udaljenosti mesta na kojima je ubijao.
Gavila i tim su ga otkrili posle tri godine intenzivnog lova. Uneli
su podatke različitih ubistava u kompjuter koji je izradio kružnu
šemu. Kada su je uporedili sa mapom puta, primetili su da linije
šeme u potpunosti odgovaraju ciklusu distribucije robe.

Bendžamin Gorka, naime, bio je kamiondžija.
Njegovo hapš enje dogodilo se na bož ić no več e na parkingu kraj
autoputa. Ali, zbog greške tužilaštva tokom procesa, proglasili su ga
smanjeno uračunljivim i dobio je boravak u zatvorskoj ludnici.
Mesto sa kojeg, uostalom, nikada neće izaći.
Međutim, od trenutka njegovog hapšenja, selo je otkrilo ime
jednog od najbrutalnijih ubica u svojoj istoriji. Za Gorana i njegove
ljude, u svakom slučaju, Bendžamin Gorka zauvek će ostati Vilson
Piket.
Poš to su se dva policajca pojavila da uhapse Saru Rozu, Mila je
sačekala da i Boris i Stern odu: htela je da ostane sama u arhivi.
Potom je počela da pregleda kartoteke i našla je kopiju spisa.
Prelistavajući ih, nije otkrila motiv koji je naveo kriminologa da
ubicu krsti imenom poznatog pevača. Umesto toga, videla je
fotogra ije lepe devojke koje je već uočila zakačene na zidu, onog
dana kada je prvi put ušla u Studio.
Zvala se Rebeka Springer. I bila je poslednja Gorkina žrtva.
Zapravo, u spisima nije bilo mnogo toga. Pitala se kako to da je
taj slučaj još uvek bio otvorena rana članova jedinice i setila se
Borisovih reči kada mu je tražila objašnjenje.
„Loše se završilo. Bilo je grešaka i neko je pretio da će raspustiti
tim i otpustiti doktora Gavilu. Roš je bio taj koji nas je branio i
tražio da ostanemo na svojim mestima."
Nešto je pošlo naopako. Ali spisi koje je držala u rukama nisu
govorili ni o kakvoj grešci, štaviše, operacija je opisana kao
„primerna" i „savršeno uspela".
Sigurno nije bilo tako, ako je Terens Moska imao razloga da se
zainteresuje za njega.
Mila iskopa zapisnik Goranovog svedoč enja pred sudom koji je
trebalo da sudi serijskom ubici. Tom prilikom, kriminolog je opisao
Bendž amina Gorku kao „č istog psihopatu, redak primer u prirodi, u
najmanju ruku kao albino tigar".
Da bi potom dodao: „Ove osobe teško je otkriti. Spolja deluju
potpuno normalno, obični ljudi. Ali kopanjem ispod površine
normalnosti, pojavljuje se njihovo unutrašnje Ja. Ono koje mnogi od
njih nazivaju zver. Gorka ju je hranio svojim snovima, svojim

ž eljama. Ponekad je morao da se obrač unava sa njom. Mož da ju je
čak i porazio u određenom periodu svog života. Na kraju se,
međutim, sporazumevao sa njom. Shvatio je da je postojao samo
jedan način da je ućutka - da joj udovolji. U suprotnom, ona bi ga
proždrala iznutra."

Dok je analizirala ove papire, Mila je skoro mogla da čuje kako
ih Goranov glas čita.

„Potom je jednog dana došlo do prekida između realnosti i sna.
Upravo tada je Bendžamin počeo da planira ono o čemu je
prethodno samo maštao. Instinkt za ubijanjem postoji u svakom od
nas. Ali, bogu hvala, posedujemo i uređaj koji nam omogućava da
ga drž imo pod kontrolom, da ga zaustavimo. Međutim, postoji uvek
tačka preloma.

„Tačka preloma", razmislila je Mila. Nastavila je dalje i
zaustavila se na drugom pasusu.

„... Ali ubrzo se čin mora ponoviti. Jer dejstvo prestaje, sećanje
više nije dovoljno i nastupa osećaj nezadovoljstva i gađenja.
Fantazije više nisu dovoljne i ritual se mora ponoviti. Potreba mora
biti zadovoljena. U beskraj."

U beskraj!

*

Našla ga je napolju, sedeo je na čeličnom stepeniku
protivpož arnih stepenica. Upalio je cigaretu i prinosio ju je usnama,
držeći je među prstima.

„Ali, nemoj da kažeš mojoj ženi", reče joj Stern čim je ugleda
kako izlazi na vrata.

„Ne brini, ostać e tajna", uverila ga je Mila dok je sedala pokraj
njega. „Dakle, šta mogu da učinim za tebe?" „Kako znaš da sam
došla da te pitam nešto?" Stern joj odgovori podižući obrvu.

„Albert neće dopustiti da ga uhvatimo i ti to znaš", reče onda
Mila. „Mislim da je već isplanirao svoju smrt; čak i to je deo
njegovog plana."

„Ne zanima me ako crkne. Znam da nije hrišćanski govoriti neke
stvari, ali je tako."

Mila ga pogleda i uozbilji se. „On vas poznaje, Sterne. Zna
mnogo o vama, inače ne bi stavio peto telo u Studio. Sigurno je
pratio vaše slučajeve u prošlosti. Zna kako se krećete, zato uvek
uspeva da vas pretekne. I verujem da ponajviše poznaje Gavilu..."

„Zbog čega to misliš?"
„Pročitala sam jednu njegovu izjavu u sudu u vezi sa nekim
starim slučajem i Albert se ponaša kao da hoće da opovrgne
njegove teorije. On je atipičan serijski ubica. Cini se da nema
narcisoidni poremećaj ličnosti, jer više voli da privuče pažnju na
druge zloč ince nego na sebe samog. Ne č ini se da ga vodi nezadrž iv
poriv, odlično uspeva da se kontroliše. Ne pričinjava mu
zadovoljstvo to što radi, čini se da ga više privlači izazov koji je
zapodeo. Kako ti to objašnjavaš?"
„Jednostavno, ne objašnjavam. I ne zanima me."
„Kako te je baš briga?" planu Mila.
„Nisam rekao da me je baš briga za sve, rekao sam da me ne
zanima. To je nešto drugo. Sto se nas tiče, nikada nismo prihvatili
njegov izazov. Uspeva da nas drž i kao na iglama samo zato š to još
uvek postoji devojčica koju treba da spasemo. I nije istina da nema
narcisoidnu ličnost, jer to što hoće jeste naša pažnja, ne nekog
drugog, samo naš a, razumeš ? Novinari bi už ivali kao ludi ako bi im
dao signal, ali Albertu to nije važno. Barem zasad."
„Jer ne znamo šta je naumio kao finale."
„Upravo tako."
„Ja sam, međutim, ubeđena da Albert pokušava da privuče vašu
pažnju u ovom trenutku. I govorim o slučaju Bendžamina Gorke."
„Vilson Piket"
„Htela bih da mi pričaš o tome..." „Pročitaj spise."
„Boris mi je otkrio da je bilo nekih začkoljica..."
Stern je bacio ono što je ostalo od cigarete. „Boris ponekad ne
zna šta govori."
„Nastavi, Sterne, ispričaj mi šta se desilo! Nisam jedina koja se
interesuje šta se desilo..." Ispričala mu je u poverenju za fasciklu
koju je videla u torbi Terensa Moske.
Stern se potom zamisli.
„Dobro. Ali, veruj mi, neće ti se svideti."

„Spremna sam na sve."
„Kada smo uhvatili Gorku, počeli smo da istražujemo njegov
život. Taj lik je živeo praktično u svom kamionu, ali pronašli smo
račun iz kojeg se videlo da je kupio određenu količinu zaliha hrane.
Pomislili smo da je shvatio da se krug sužava oko njega i da se
priprema da se sakrije na neko sigurno mesto, gde će sačekati da se
slegnu stvari."
„Ali, nije bilo tako..."
„Oko mesec dana posle njegovog hapšenja, pojavila se prijava
nestanka neke prostitutke." „Rebeke Springer." „Tačno. Ali, to se
desilo oko Božića..." „Odnosno, kada je Gorka bio uhapšen."
„Upravo tako. A mesto gde je žena radila spadalo je upravo u
ona kuda je kamion prolazio."
Mila sama zaključi: „Gorka ju je držao zatvorenu, hrana je bila
za nju." „Nismo znali gde je i koliko će još izdržati. Tako smo to
pitali njega." „I naravno, on je poricao."
Stern odmahnu glavom. „Ne, niš ta slič no. Sve je priznao. Ali, da
bi otkrio mesto zatočeništva, postavio nam je mali uslov: reći će
samo u prisustvu doktora Gavile."
Mila nije razumela. „I onda, u čemu je bio problem?"
„Problem je bio što nismo mogli da nađemo doktora Gavilu."
„A kako je Gorka to znao?"
„Nije znao, đubre sadistič ko! Mi smo traž ili kriminologa i dotle
je prolazilo vreme za tu jadnicu. Boris je podvrgnuo Gorku svakoj
vrsti ispitivanja." „I uspeo je da ga natera da progovori?"
„Ne, ali dok je preslušavao snimke prethodnih razgovora,
primetio je da je Gorka slučajno pomenuo neki stari magacin gde je
bio bunar. Boris je pronašao Rebeku Springer, sam."
„Ali već je bila mrtva od gladi."
„Ne. Presekla je sebi vene otvaračem za konzerve koji je Gorka
ostavio zajedno sa zalihama hrane. Ali nešto drugo nas je
razbesnelo... Prema patologu, ubila se samo nekoliko sati pre nego
što ju je Boris našao."
Mila oseti da se ledi. Potom svejedno upita: „A šta se desilo sa
Gavilom za sve to vreme?"
Stern se nasmeja, tako je krio svoja prava osećanja.

„Našli su ga posle nedelju dana u kupatilu servisne stanice.
Vozači su pozvali hitnu pomoć - bio je u komi od trovanja
alkoholom. Ostavio je sina dadilji i otišao je od kuće da bi preboleo
to što ga je žena napustila. Kada smo otišli u bolnicu da ga
posetimo, jedva smo ga prepoznali."

U toj priči možda je bio sakriven razlog posebne veze između
timskih policajaca i civila kao što je Goran. Jer ljudske tragedije,
češće nego uspesi, vežu osobe, pomisli Mila. I setila se rečenice
koju je čula upravo od Gorana, kada su bili u njegovoj kući, pošto je
otkrio da ga je Roš obmanuo povodom Džozefa B. Rokforda.

„Pored sebe imamo ljude za koje mislimo da znamo sve o njima,
a u stvari ne znamo ništa..."

Bilo je sasvim tačno, pomislila je. Koliko god da se trudila,
nikako nije mogla da zamisli Gorana u situaciji u kojoj su ga naš li.
Pijanog i van sebe. I ta misao ju je u tom trenutku nervirala.
Promenila je temu.

„Zašto ste slučaj nazvali Vilson Piket?"
„Simpatičan nadimak, zar ne?"
„Iz onoga što sam shvatila, uglavnom Gavila voli da da realno
ime subjektu kojeg treba uhvatiti, da bi ga učinio postojanijim."
„Uglavnom", potvrdi Stern. „Ali ovoga puta je napravio
izuzetak." „Zašto?"
Specijalni agent ju je gledao: „To nije razlog zbog kojeg treba
lupati glavu, budi sigurna. Mogao bih ja da ti kaž em. Ali, ako zaista
hoćeš da znaš šta se desilo, trebalo bi nešto lično da uradiš..."
„Spremna sam."
„Vidi, u slučaju Bendžamina Gorke desilo se nešto izuzetno
retko..." Potom dodade: „Jesi li ikada upoznala nekoga ko je
preživeo serijskog ubicu?"

36

Serijski ubica se ne preživljava.
Plakanje, oč ajavanje, moljenje ne služ e nič emu. Naprotiv, hrane
sadističko zadovoljstvo ubice. Jedina mogućnost za plen ostaje
bekstvo. Ali strah, panika, nesposobnost da shvati ono što se
dešava, igraju u korist grabljivca.
Uprkos tome, u retkim sluč ajevima, dogodi se da serijski ubica
ne izvrš i ubistvo. Deš ava se, jer, u trenutku u kojem se sprema da
dovrši delo, nešto - kočnica koja se odjednom aktivira nekim
pokretom ili rečenicom žrtve - zaustavlja ga.
Eto zašto je Sintija Perl preživela.
Mila ju je upoznala u malom stanu koji je devojka uzela u najam
u zgradi blizu aerodroma. Kuća je bila skromna, ali je predstavljala
najvažniji uspeh nove Sintije. Ona stara bila je skup negativnih
iskustava, ponovljenih grešaka i pogrešnih izbora.
„Prostituisala sam se da bih kupila drogu."
Rekla je to bez imalo oklevanja, kao da je govorila o nekom
drugom. Mila nije mogla da poveruje da je mlada žena koja je
stajala pred njom iza sebe imala već toliko težak život.
Sintija je imala tek dvadeset četiri godine. Primila je policajku
još uvek u radnoj uniformi. Već nekoliko meseci radila je kao
kasirka u supermarkets Njen skromni izgled, crvena kosa skupljena
u rep i lice bez traga šminke, nije uspevao da uguši divlju lepotu,
koju je pratio potpuno nehotični šarm.
„Agent Stern i njegova žena su mi našli ovaj stan", reče ponosno.
Mila pogleda oko sebe da bi joj udovoljila. Nameštaj je bio
različitog stila, uklopljen više da bi popunio prostor i da bi joj
obezbedio osnovno, nego da bi ga uredio. Ali se videlo da joj je
stalo do toga. I brinula se za tu kuću. Sve je bilo čisto i uredno.
Mestimično je stavila neke ukrasne predmete, ponajviše igurice
životinja od porcelana. „To je moja strast. Sakupljam ih, znate."
Naokolo su bile i fotogra ije deteta. Sintija je bila neudata
majka. Sina su joj oduzeli socijalni radnici i dali ga na staranje u

drugu porodicu.
Da bi ga ponovo dobila, uključ ila se u program odvikavanja od

droge. Kasnije je pristupila i crkvi u koju su išli Stern i njegova
ž ena. Posle toliko promene, konač no je spoznala boga. I hvalila se
svojom novom verom noseći malu medalju sa likom Svetog
Sebastijana. To je bio jedini nakit, zajedno sa tankim prstenom
brojanice, koji je nosila na domalom prstu.

„Cujte, gospođice Perl, ne želim da vas primoravam da mi
ispričate šta se dogodilo sa Bendžaminom Gorkom..."

„A, ne, ja već otvoreno pričam o tome. Na početku je bilo teško
podsetiti se, ali sada mislim da sam to prevazišla. Cak sam mu i
napisala pismo, znate?"

Mila naravno nije mogla znati Gorkinu reakciju na pismo, ali,
pomišljajući na tipa, bila je sigurna da ga je iskoristio kao
inspiraciju za noćne masturbacije.

„I odgovorio vam je?"
„Ne. Ali, nameravam da insistiram: taj čovek ima očajničku
potrebu za reči."
Govorila je dok je sedela ispred nje i nastavljala je da vuče
nadole desni rukav bluze. Mila nasluti da se trudila da sakrije neku
tetovažu koja je već pripadala prošlosti. Verovatno još uvek nije
skupila novac potreban da je ukloni.
„Šta se dogodilo?"
Sintija se namrgodila. „Susret se dogodio nizom slučajnosti.
Nisam č ekala klijente na ulici, viš e sam volela da odem u bar. Bilo
je mnogo sigurnije i mnogo toplije. Mi devojke smo uvek ostavljale
bakšiš barmenu." Napravila je pauzu. „Rođena sam u gradiću gde
lepota mož e biti prokletstvo. Brzo shvatiš da je mož eš iskoristiti da
odeš odatle, dok mnogi tvoji prijatelji nikada neće otići, ostaće tu,
venčaće se međusobno i biće zauvek nesrećni. Onda te gledaju kao
da si poseban i opterećuju te očekivanjima. Postaneš njihova nada."
Mila ju je razumela i verovatno su joj bile poznate sve naredne
etape te priče. Sintija je otišla posle gimnazije, došla je u veliki
grad, ali nije našla ono što je očekivala. Međutim, upoznala je
mnogo devojaka sličnih njoj, sa istim izgubljenim izgledom i istim
strahom u srcu. Zanat prostitutke nije bio nesrećan nepredviđeni

događaj, već prirodna posledica svakog koraka načinjenog u
prošlosti.

Ono š to bi je najviš e raž alostilo kada je sluš ala slič ne prič e, bila
je misao da je sa samo dvadeset četiri godine devojka poput Sintije
Perl već sagorela svu energiju mladosti. Veoma rano je krenula
nizbrdicom, a Bendžamin Gorka ju je jednostavno čekao na kraju.

„Te večeri sam pokupila nekog tipa. Imao je burmu na prstu,
izgledao je normalno. Otišli smo njegovim kolima van grada. Na
kraju je odbio da mi plati i č ak me je i udario. Ostavio me je tu, na
ulici." Uzdahnu. „Nisam mogla da stopiram - niko neće da poveze
prostitutku. Tako sam počela da lutam ulicama, nadajući se da će
me sledeći klijent vratiti nazad."

„I naišao je Gorka..."
„Još uvek se seć am njegovog ogromnog kamiona koji staje. Pre
nego što sam ušla, kratko smo pregovarali oko cene. Izgledao je
ljubazno. Rekao mi je: 'Sta radiš napolju? Uđi unutra, inače ćeš se
smrznuti!'„
Sintija spusti pogled. Nije se stidela da govori o onome č ime se
bavila. Ali se stidela što je bila tako naivna.
„Otišli smo pozadi, u kabinu gde je obično spavao. To je bila
prava-pravcata kuća, znate? Imao je sve. Cak i one postere... To nije
bilo ništa čudno, sve kamiondžije ih imaju. Ali, na tim slikama je
bilo nešto čudno..."
Mila se podseti detalja koji je pročitala u spisima: Gorka je
napravio fotogra ije svojih žrtava u nepristojnim pozama, a onda je
od njih napravio postere.
Posebnost tih slika bila je u tome što su na njima bili leševi. Ali,
Sintija to nije mogla da zna.
„Popeo se na mene i pustila sam ga da obavi posao. Prilič no je
smrdeo i nadala sam se da ć e brzo svrš iti. Drž ao je glavu zaronjenu
u moj vrat, tako da sam mogla da se poštedim prizora. Bilo mi je
dovoljno da ispuštam uobičajene zvuke. Za to vreme sam držala
otvorene oči..." Nastupi još jedna pauza, malo duža da dođe do
daha. „Ne znam koliko je bilo potrebno mojim zenicama da se
priviknu na mrak, ali, kada se to desilo, ugledala sam onaj natpis na
plafonu kabine..."

Bilo je napisano fosforescentnom bojom, Mila je videla
reprodukciju.

Pisalo je: Ubiću te.
„Počela sam da vrištim... On je međutim počeo da se smeje.
Pokušala sam da se ritam da bih ga oterala, ali je bio mnogo veći od
mene. Izvukao je nož i počeo da me bode. Prvi ubod sam sprečila
podlakticom, drugi me je pogodio u bok, treći mi je prošao kroz
stomak. Osećala sam krv kako lije iz mene i mislila sam: 'Evo, mrtva
sam.'„
„Ali, on se zaustavio... Zašto?"
„Jer sam mu u jednom trenutku nešto rekla... Došlo mi je
spontano, mož da zbog panike, ne znam. Rekla sam mu: 'Molim te,
kada umrem, pobrini se za mog sina. Zove se Rik i ima pet
godina...'„Gorko se osmehnu i odmahnu glavom. „Zamislite? Zaista
sam traž ila od ubice da se brine za mog mališ ana... Ne znam š ta mi
je prošlo kroz glavu, ali tada mora da sam pomislila da je to
normalna stvar. Jer se spremao da mi oduzme život i bila sam
spremna i da mu ga ostavim, ali bi posle morao da mi plati na neki
način. Apsurdno je, mislila sam da mi nešto duguje!"
„Možda i jeste apsurdno, ali je poslužilo da spreči njegov bes."
„Ali, svejedno ne uspevam sebi to da oprostim."
Sintija Perl je progutala čvor potisnutih suza.
„Vilson Piket", reče u tom trenutku Mila.
„A, da, sećam se toga... Ja sam bila polumrtva u toj kabini, a on je
ponovo počeo da vozi. Ubrzo me je ostavio na nekom parkingu. Ali
ja još uvek nisam znala njegove namere. Bila sam ošamućena i
slaba zbog krvi koju sam gubila. Dok smo išli, na radiju su puštali tu
prokletu pesmu... In the Midnight Hour... Potom sam se onesvestila i
probudila sam se u bolnici: ničega se nisam sećala. Policija me je
pitala kako sam zadobila povrede, a ja nisam znala da odgovorim.
Otpustili su me i otišla sam na neko vreme kod prijateljice. Jedne
večeri, na vestima, čula sam vest o Gorkinom hapšenju. Ali, čak i
kada su prikazali njegovu fotogra iju, njegovo lice mi nije ništa
značilo... Ipak, dogodilo se jednog četvrtka po podne: bila sam
sama kod kuće i pustila sam radio. Puštali su tu pesmu Vilsona
Piketa. Tek tada mi se vratilo sećanje."

Mila je shvatila da je tim dao to ime Gorki tek pošto su ga
uhvatili. I izabrali su ga kao opomenu i sećanje na sve njihove
greške.

„Bilo je užasno", nastavila je Sintija. „Kao da sam videla da se
ponovo deš ava. A onda razmiš ljam, znate? Da sam se ranije setila,
možda sam mogla pomoći nekoj drugoj da se spase..."

Te poslednje reči izgovorila je tek reda radi; Mila je to naslutila
po tonu koji je upotrebila. Ne zato što Sintiji nije bila bitna sudbina
tih devojaka već zato što je postavila neku vrstu pregrade između
onoga što se desilo njoj i sudbine koja je zadesila druge. Jedan od
mnogih načina koje naučiš posle iskustva poput ovog kako bi
nastavio dalje.

Skoro kao potvrda, Sintija dodade: „Pre mesec dana upoznala
sam roditelje Rebeke Springer, devojke koju je poslednju ubio."

„Nije je ubio", pomislila je Mila. „Mnogo gore: naterao ju je da se
ubije."

„Zajedno smo učestvovali u ceremoniji u čast žrtvama
Bendžamina Gorke. Znate, oni pripadaju mojoj zajednici.
Posmatrali su me sve vreme i osećala sam se krivom."

„Zbog čega?" upita Mila, mada je odlično znala.
„Što sam preživela, mislim."
Mila joj se zahvali i ustade da krene. Dok ju je pratila prema
vratima, primetila je da je Sintija bila čudno tiha, kao da je želela
neš to da je pita, ali nije znala odakle da poč ne. Onda odluč i da joj
da još koji trenutak i, u međuvremenu, upita može li da ode do
kupatila. Devojka joj pokaza gde je.
Loše provetreno odeljenjce. Nekoliko pari hulahopki bilo je
okačeno da se suši na tušu. I tu su bile životinjice od porcelana i
preovladavala je roze boja. Policajka se nagnu nad lavaboom da
umije lice. Bila je umorna, iznurena. Kupila je ponovo sredstvo za
dezinfekciju i sve ono neophodno za rezanje. Trebalo je još uvek da
oda počast smrti pete devojčice. Odložila je, ali će uraditi te večeri.
Taj bol joj je bio neophodan.
Dok je brisala ruke i lice papirnom maramicom, na jednoj polici
ugleda bočicu tečnosti za ispiranje usta. Bila je suviše tamne boje.
Pomirisa je: burbon. I Sintija Perl je imala tajnu. Loša navika koja

joj je ostala iz starog ž ivota. Mila ju je zamiš ljala, zatvorenu u tom
malom kupatilu, kako sedi na poklopcu vece šolje dok uzima
nekoliko gutljaja, sa pogledom izgubljenim na pločicama. Iako se
mnogo promenila, nabolje, Sintija Perl nije mogla a da ne gaji malu
mračnu stranu.

„U ljudskoj je prirodi", pomislila je Mila. „Ali moja tajna potiče
od mnogo ranije..."

Kada je konačno bila spremna da ode, Sintija na pragu skupi
hrabrosti da je pita ako bi kojim slučajem mogle ponovo da se vide,
da odu u bioskop ili u kupovinu. Mila je shvatila da joj je oč ajnič ki
potrebna prijateljica i nije bila u stanju da joj odbije tu malu iluziju.

Da bi joj udovoljila, zabelež ila je njen broj u mobilnom, iako je
znala da se nikada više neće videti.

*

Dvadeset minuta kasnije, Mila je stigla u sedište Federalne
policije. Ugleda nekoliko agenata u civilu koji su pokazivali
legitimaciju na ulazu i nekoliko patrola koje su istovremeno ulazile
- neko ih je sazvao. Mora da se nešto desilo.

Popela se stepenicama da ne bi gubila vreme u redu koji se
stvorio ispred lifta. Brzo je stigla na treći sprat zgrade, gde je
premešten glavni štab posle pronalaska tela u Studiju.

„Moska je sve pozvao", čula je nekog detektiva dok je
razgovarao telefonom.

Uputila se prema sali u kojoj će biti održan sastanak. Mnogo njih
se okupilo oko ulaza kako bi zauzeli mesto. Neko joj kavaljerski
dade prednost.

Mila pronađe prazno mesto u jednom od poslednjih redova.
Ispred nje, ali više sa strane, sedeli su Boris i Stern. Stern primeti da
je stigla i dade joj znak glavom. Mila pokuša da mu kaže izdaleka
kako je prošlo sa Sintijom, ali joj on pokaza da će razgovarati
kasnije.

Visoko šištanje zvučnika prekide načas čavrljanje. Tehničar je
pripremao mikrofon na govornici i lupkao je da bi proverio da li
radi. Svetleća tabla i aparat za kafu bili su sklonjeni da bi mogli da

dodaju još stolica. Svejedno, nije ih bilo dovoljno i neki policajci su
se već redali pored zida.

Taj skup nije bio normalan i Mila odmah pomisli na nešto
krupno. Osim toga nije videla ni Gorana ni Roš a. Pretpostavljala je
da su zajedno sa Terensom Moskom zatvoreni u nekoj kancelariji
kako bi usaglasili verziju koju će obelodaniti.

Cekanje je bilo zamorno. Konačno ugleda glavnog inspektora
kako se pojavljuje na vratima: ušao je, ali se nije uputio prema
podijumu. Smestio se u prvi red, na mesto koje mu je sačuvao
revnosni detektiv. Po Rošovom izrazu lica ništa se nije razumelo.
Izgledao je smireno: prekrstio je noge i sačekao je kao i svi ostali.

Goran i Moska su stigli zajedno. Agenti na vratima se skloniše u
stranu, dok su se ovi uputili brzim korakom prema podijumu.
Kriminolog ode i nasloni se na radni sto koji je bio prislonjen uza
zid, dok je kapetan izvukao mikrofon iz drž ač a i, oslobađajuć i kabl,
objavi: „Gospodo, molim za malo pažnje..."

Nastade tišina.
„U redu... Dakle... Pozvali smo vas, jer imamo važno
obaveš tenje." Moska je govorio u množ ini, ali sada je on bio prava
zvezda. „Tiče se slučaja devojčice koja je nađena u Studiju.
Nažalost, kao što smo i pretpostavljali, mesto zločina je čisto. Ali
naš počinilac nas je navikao na takvo ponašanje. Nijedan otisak
prsta, telesne tečnosti, nikakav strani trag..."
Bilo je očigledno da je Moska pokušavao da dobije na vremenu.
To nije samo Mila primetila, jer je blizu nje neko počeo da gubi
strpljenje. Jedini koji je izgledao smireno bio je Goran koji je
skrštenih ruku posmatrao slušaoce. Sad je već bilo jasno da je
njegovo prisustvo bilo samo fasada. Kapetan je preuzeo potpunu
kontrolu nad situacijom.
„Ali", nastavi Moska, „možda smo shvatili razlog zbog kojeg je
serijski ubica tamo ostavio telo. Ima veze sa slučajem kojeg se
sigurno svi sećate: slučajem Bendžamina Gorke..."
Zamor se širio salom kao iznenadni veliki talas. Moska raširi
ruke da bi ih pozvao da ućute, kako bi mu omogućili da završi.
Potom stavi ruku u džep i ton glasa mu se promeni.
„Kako izgleda, pre nekoliko meseci smo pogrešili. Počinjena je

ogromna greška."
Upotrebio je uopš ten izraz, ne ukazujuć i ko je odgovoran za tu

grešku, već namerno ističući poslednje dve reči.
„Na sreću, još uvek smo u stanju da popravimo..."
U tom trenutku, Mila ugleda nešto čudno krajičkom oka. Stern

je i dalje gledao ispred sebe, ali je lagano spustio ruku na desni bok,
otkopčavajući futrolu i olakšavajući vađenje pištolja.

Za trenutak joj se učinilo da naslućuje i obuzeo ju je strah.
Moska još reč e: „Rebeku Springer, poslednju Gorkinu ž rtvu, nije
on ubio... već jedan od naših."
Zamor se pretvori u pometnju i Mila primeti da je kapetan
pogledom ciljao na nekoga usred publike. Sterna. Jasno vide
specijalnog agenta kako ustaje i vadi oruž je. Obuzeta nesigurnoš ć u
i ona se spremala da uradi isto. Ali, potom se Stern okrenu nalevo,
uperivši pištolj u Borisa.
„Šta ti je, kog đavola?" upita kolega, zbunjen.
„Ruke uvis, dečko. I, molim te, nemoj da ponavljam."

37

„Bolje bi ti bilo da kažeš šta se zaista dogodilo."
Pozvali su tri vojna stručnjaka za ispitivanje, koji će se
neprekidno smenjivati da bi pritisli Borisa. On je poznavao sve
tehnike da bi dobio priznanje, ali oni su računali da ga iscrpe
pitanjima i da mu ne daju mira. Uzdali su se da će, lišavajući ga sna,
delovati na njega bolje nego bilo kakvom strategijom.
„Rekao sam ti da ne znam ništa."
Mila je posmatrala kolegu iza lažnog ogledala. Bila je sama u
maloj prostoriji. Pored nje je bila postavljena digitalna video-
kamera koja je slala slike ispitivanja u sistem sa zatvorenim kolom,
štedeći tako glavešine Odeljenja - uključujući i Roša - da
neposredno prisustvuju masakru jednog od njihovih najboljih ljudi.
Mogli su to da urade udobno smešteni u svojim kancelarijama.
Mila je ipak htela da bude prisutna. Jer još uvek nije uspevala da
poveruje u tu pretešku optužbu.
„Boris je pronašao Rebeku Springer, sam."
Stern joj je ispričao da je u sali za ispitivanje, sličnoj ovoj koju
ima ispred sebe, Bendžamin Gorka nehotice Borisu dao trag o
starom magacinu gde je bio bunar.
Prema zvanič noj verziji, koje se do tada drž ao, specijalni agent
je sam stigao na mesto i našao ju je mrtvu.
„Presekla je vene otvaračem za konzerve koji joj je Gorka
ostavio zajedno sa zalihama hrane. Ali ono što nas je najviše
razbesnelo... Prema nalazu patologa, ubila se tek nekoliko sati pre
nego što ju je Boris pronašao", rekao je.
Nekoliko sati.
Ali Mila je pregledala spise i već tada je patolog, analizirajući
ostatke hrane prisutne u stomaku devojke i prekid procesa varenja
usled smrti, utvrdio je da nije moguće sasvim sigurno odrediti
vreme smrti. I da je, zapravo, događaj mogao biti smešten i posle
fatalna dva sata. Sada je ta nesigurnost bila konačno uklonjena.
Optužba je bila da je Boris stigao dok je Rebeka Springer još

uvek bila ž iva. Da se pred tom situacijom za njega prikazao izbor.
Spasti je i postati heroj. Ili, sprovesti u delo najveću utopiju svakog
ubice.

Savršeno ubistvo. Ono koje će zauvek ostati nekažnjeno, jer
motivacija ne postoji.

Osetiti, bar jednom, opijenost kontrolom nad životom i smrću
svog bliž njeg. Istovremeno biti siguran da ć eš se izvuć i bez kazne,
jer ć e ta krivica biti pripisana nekom drugom. Ova razmiš ljanja su
iskušavala Borisa, prema onome što tvrđe sada njegovi tužioci.

U izjavi pred sudom koji je sudio Bendžaminu Gorki, doktor
Gavila je tvrdio da „instinkt za ubijanje postoji u svakom od nas. Ali,
hvala bogu, posedujemo i uređaj koji nam omoguć ava da ga drž imo
pod kontrolom, da ga sprečimo. Postoji uvek, međutim, tačka
preloma".

Boris je dostigao tu tačku kada se našao pred tom jadnom
nezaštićenom devojkom. Samo prostitutka, na kraju krajeva. Ali,
Mila nije mogla da poveruje u to.

Pa ipak, ono što je u početku bila samo istražna pretpostavka,
naknadno je potvrđeno pronalaženjem fetiša, tokom pretresa
Borisove kuć e. Suvenir kojim bi se mladi specijalni agent priseć ao
tog poduhvata: čipkane gaćice devojke, uzete iz depozita suda
posle zatvaranja slučaja.

„Nemaš izlaza, Borise. Ostaćemo ovde cele noći ako bude bilo
potrebno. I sutra, i prekosutra." Agent koji ga je ispitivao govorio je
pljujući. I to je služilo da moralno ponizi ispitivanog.

Vrata prostorije se otvoriše i Mila ugleda Terensa Mosku kako
ulazi. Imao je upadljivu masnu leku na okovratniku sakoa, ostatak
ručka na bazi neke gadosti iz restorana brze hrane.

„Kako napreduje?" upita kapetan kao i uvek držeći ruke u
džepovima.

Mila mu odgovori ne gledajući ga. „Još uvek ništa."
„Popustiće." Delovao je veoma sigurno.
„Zašto tako mislite?"
„Pre ili kasnije, svi popuste. I on to zna. Mož da ć e biti potrebno
malo više vremena, ali na kraju će izabrati manje zlo." „Zašto ste ga
uhapsili pred svima?" „Da mu ne bih dao mogućnost da reaguje."

Mila neće lako zaboraviti kako su Sternu sijale oči dok je
stavljao lisice onome kojeg je smatrao sinom. Kada je saznao kakav
je ishod pretresa Borisovog stana, viši specijalni agent se ponudio
da lično izvrši hapšenje. I nije hteo da čuje razloge kada je Roš
pokušao da ga odgovori. „A ako, ipak, Boris nema veze s tim?"

Moska stade između nje i stakla i izvadi ruke iz. džepova. „Za
dvadeset četiri godine karijere nisam uhapsio nijednu nevinu
osobu."

Mili se omaknu ironični osmeh. „O bože, vi ste onda najbolji
policajac na svetu."

„Porota je uvek zatvarala moje slučajeve presudom. Ali ne zato
š to sam dobar u svom poslu. Hoć ete sa znate pravi razlog?" „Jedva
čekam."

„Svet je odvratan, agente Vaskez."
„To saznanje potiče od nekog posebnog iskustva? Jer, baš sam
radoznala..."
Moska se nije naljutio, njemu se sviđala ovakva vrsta sarkazma.
„Ono što se dešava ovih dana, ono zbog čega ćemo otkriti vašeg...
Kako ste ga ono nazvali?"
„Albert."
„E, pa to što je taj manijak uradio sa takvim majstorstvom,
prilično liči na malu apokalipsu... Znate šta je apokalipsa, zar ne,
agente Vaskez? Prema Bibliji, to je trenutak kada se prikazuju
ljudski gresi, kako bi im se moglo suditi. To đubre, Albert, čini da
prisustvujemo tolikim užasima da bi u ovom času ceo svet - a ne
samo naša zemlja - trebalo da se zaustavi makar da razmisli... Pa
ipak, šta se dešava?"
Moska nije nastavljao, tako ga Mila upita: „Šta se dešava?"
„Ništa. Baš ništa. Tamo napolju ljudi i dalje ubijaju, kradu,
ugnjetavaju svog bliž njeg kao da to nije niš ta! Mislite da su se ubice
zaustavile ili da lopovi malo preispituju savest? A evo i konkretnog
primera: jutros, dvojica stražara kucaju na vrata prethodno
osuđivanog lica, koji je nedavno izašao zbog dobrog vladanja. Došli
su, jer je gospodin zaboravio da se javi nadzorniku za uobičajeni
potpis. I znate šta ovaj radi? Počinje da puca. Tako, bez razloga.
Teško povređuje jednog od njih dvojice i sada se zabarikadirao u tu

prokletu kuć u i puca na svakog ko pokuš a da se približ i. Zaš to, š ta
mislite?"

Mila je bila prinuđena da prizna: „Ne znam."
„Ni ja. Ali, jedan od naš ih se bori za ž ivot u bolnič kom krevetu, a
ja ću do sutra ujutru morati da izmislim opravdanje za jadnu
udovicu koja će me pitati zašto je njen muž poginuo na tako glup
način!" Potom dodade mirno: „Svet je odvratan, agente Vaskez. I
Klaus Boris je kriv. Kraj priče. Da sam na vašem mestu, ja bih se
pomirio sa tim."
Terens Moska joj okrenu leđa, ponovo stavi ruku u dž ep i izađe
zalupivši vratima.
„Ja ništa ne znam i ovo su samo govnarije", govorio je Boris. Ali
smireno. Posle početnog napada besa, počeo je da čuva snagu za
teške sate koji su ga čekali.
Mila je bila umorna od tog prizora. Umorna od toga što uvek
mora da preispita svoje mišljenje o ljudima. To je bio isti Boris koji
joj se udvarao kada je stigla. Isti onaj koji joj je doneo tople
kroasane i kafu i koji joj je poklonio zimsku jaknu kada je bilo
hladno. Sa druge strane ogledala još uvek je bio kolega sa kojim je
rešila veliki deo Albertovih misterija. Simpatična momčina, pomalo
neotesan, koji se potresao kada je govorio o svojim drugovima.
Tim Gorana Gavile se raspao na sitne komade. Time se i istraga
raspala. A razbila se na komade i nada da će zaista spasti malu
Sandru, koja je sada negde crpela ono malo energije što je imala.
Na kraju će je ubiti, ne serijski ubica izmišljenog imena već
egoizam i gresi drugih.
To je bilo najbolje finale koje je Albert mogao da zamisli.
Dok je formulisala ove misli, Mila vide u staklu pred sobom
kako se pojavljuje Goranovo lice. Bio je iza nje. Ali nije gledao u
salu za ispitivanje. U odrazu je tražio njene oči.
Mila se okrenula. Dugo su se gledali ćutke. Spajala ih je ista
potištenost, ista tuga. Bilo je prirodno da se nagne prema njemu, da
zatvori oči i potraži njegove usne.
Da svoje usne zaroni u njegove i da joj on uzvrati.

*