Donato Karizi - Šaptač

Prljava voda je padala nad gradom. Plavila je ulice, gušila je
slivnike, oluci su je gutali i izbacivali bez prestanka. Taksi ih je
odveo do malog hotela blizu stanice. Fasada je bila crna od smoga i
šaloni su uvek bili zatvoreni, jer ko se tu zaustavljao, nije imao
vremena da ih otvori.

Bilo je prometno. Krevete su neprekidno nameštali. U
hodnicima, neumorne sobarice gurale su škripava kolica sa
posteljinom i sapunima. Poslužavnici sa doručkom pristizali su u
svako doba. Bilo je onih koji su se zaustavljali samo da se osvež e i
presvuku. I onih koji su dolazili da vode ljubav.

Portir im je dao ključ od sobe 23.
Popeli su se liftom, nisu rekli nijednu reč , drž eć i se za ruke. Ali
ne kao ljubavnici, već kao dve osobe koje se plaše da se ne izgube.
U sobi: rasparen nameštaj, miris dezodoransa i ustajali miris
nikotina. Ponovo su se poljubili. Ali ovoga puta jače. Kao da su pre
odeće hteli da se oslobode misli.
On spusti ruku na njenu malu dojku. Ona zatvori oči.
Svetlost reklame kineskog restorana se probijala, sjajna od kiše
i urezivala je njihove senke u mraku.
Goran poče da je skida.
Mila ga je pustila, čekajući njegovu reakciju.
Otkri najpre njen ravni stomak, potom se podiže prema torzu
ljubeći je.
Prvi ožiljak pojavi se u visini bokova.
Skinuo joj je džemper sa neizmernom nežnošću.
I ugleda i ostale.
Ali njegove oči se ne zaustaviše. Zadatak je bio na usnama.
Na veliko Milino iznenađenje, on poče da prelazi preko tih
starih rezova na kož i veoma laganim poljupcima. Kao da je hteo da
ih isceli na neki način.
Kada joj je skinuo farmerke, učini isto i na nogama. Tamo gde je
krv još bila svež a, ili se tek zgruš ala. Gde je ž ilet nedavno oklevao,
zarivajući se u živo meso.
Mila je mogla ponovo da oseti bol koji je osećala svaki put kada
je odredila tu kaznu svojoj duši preko tela. Ali, zajedno sa tim
starim bolom, sada je bilo i nečeg lepog.

Kao golicanje na rani koja zarasta, istovremeno oštro i prijatno.
Onda je došao red na nju da ga skine. Učinila je to kao što se
kidaju latice cveta. I on je na sebi nosio znake patnje. Suviše mršav
grudni koš, lagano upao očajem. I kosti, isturene tamo gde je meso
istrošeno tugom.
Vodili su ljubav čudnom žestinom. Punom besa, gneva, ali i
neodložnosti. Kao da je svako tim činom hteo da u telo drugog
pretoči celog sebe. I za trenutak su uspeli čak i da zaborave.
Kada se sve završilo, ostali su jedno pored drugog - odvojeni, ali
ipak spojeni - da osluškuju ritam disanja. Onda stiže pitanje
prerušeno u ćutanje. Ali Mila je mogla da ga vidi dok je lepršalo nad
njima kao crna ptica.
Ticalo se porekla zla, njenog zla.
Ono što je najpre urezivala u meso, a potom pokušavala da
sakrije odećom.
I neizbežno, pitanje se preplitalo i sa sudbinom devojčice.
Sandre. Dok su razmenjivali to osećanje, ona je - negde, blizu ili
daleko - umirala.
Pretpostavljajući njegove reći, Mila mu je objasnila. „Moj posao
se sastoji od toga da pronalazim nestale osobe. Ponajviše decu.
Neke od njih nema čak nekoliko godina i posle se ničega ne sećaju.
Ne znam da li je to dobro ili loš e. Ali mož da je to deo mog posla koji
mi zadaje najviše problema..."
„Zašto?" upita Gora zainteresovano.
„Jer kada se spustim u tamu da nekoga izvučem, potrebno je
uvek naći motiv, jak razlog koji će me vratiti na svetlost. To je neka
vrsta sigurnosnog užeta da se vratim nazad. Jer, ako postoji nešto
što sam naučila, jeste da nas mrak zove, zavodi nas svojom
vrtoglavošću. I teško je odoleti iskušenju...
Kada izronim zajedno sa osobom koju sam spasla, primeć ujem
da nismo sami. Uvek postoji nešto što krene za nama iz te crne rupe
i ostaje nam zakačeno za cipele. I teško je otarasiti ga se."
Goran se okrenu i pogleda je u oči. „Zašto mi to pričaš?"
„Jer upravo iz tame dolazim. I u tamu povremeno moram da se
vratim."

38

Oslonjena je na zid, sa rukama iza leđa, u senci. Od kada je tu i
posmatra je? Onda odluči da je pozove. „Glorija..." I ona se
približava.

Ima istu radoznalost u pogledu, ali ovoga puta ima nešto drugo.
Sumnja. „Setila sam se nečega... Nekada sam imala mačka." „I ja
imam jednog, zove se Hudini." „Je li lep?"

„Nevaljao je."„Ali odmah shvata da to nije odgovor koji devojčica
hoće od nje i ispravlja se: „Jeste. Ima belo-braon dlaku, stalno spava i
uvek je gladan."

Glorija promisli o tome za trenutak, potom ponovo pita: „Šta
misliš, zašto sam zaboravila svog mačka?"

„Ne znam."
„Mislila sam... ako sam zaboravila na njega, onda se možda ne
sećam ni mnogih drugih stvari. Možda ni toga kako se zaista zovem."
„Meni se sviđa 'Glorija'„, bodri je ona, razmišljajući o njenoj
reakciji kada joj je rekla da je njeno pravo ime Linda Braun.
„Glorija..."
„Da?"
„Hoćeš li da mi pričaš o Stivu?"
„Stiv nas voli. A uskoro ćeš ga i ti zavoleti."
„Zašto kažeš da nas je spasao?"
„Jer je to istina. To je uradio."
„Meni nije bilo potrebno da me on spase."
„Ti to nisi znala, ali bila si u opasnosti."
„Je li Frenki opasnost?"
Glorija se plaši tog imena. Neodlučna je. Ne zna da li da govori ili
ne. Dobro procenjuje situaciju, potom prilazi bliže krevetu i govori
veoma tiho. „Frenki hoće da nas povredi. Traži nas. Zato moramo da
se krijemo ovde." „Ja ne znam ko je Frenki i zašto bi bio ljut na
mene." „Nije ljut na nas, već na naše roditelje." „Na moje roditelje?
Zašto?"
Ne može da veruje, čini joj se kao apsurdna priča. Ali Glorija je

veoma ubeđena u to.
„Naši roditelji su ga prevarili, nešto u vezi sa novcem." Još jednom

je iz njenih usta izašla rečenica koja izgleda kao pozajmljena od
nekog drugog i pasivno naučena napamet. „Moji nikome ne duguju
novac."

„Moja majka i moj otac su mrtvi. Frenki ih je već ubio. Sada traži
mene da bi završio posao. Ali Stiv je siguran da me nikada neće naći
ako ostanem ovde." „Glorija, slušaj me..."

S vremena na vreme, Glorija se izgubi i potrebno je otići po nju
gde god da je otišla svojim mislima. „Glorija, tebi pričam..." „Da, šta
je bilo?"

„Tvoji roditelji su živi. Setila sam se da sam ih videla na televiziji
pre nekog vremena: bili su u nekom tok-šouu i govorili su o tebi.
Čestitali su ti rođendan."

Ne izgleda potresena ovim otkrićem. Ali sada počinje da
razmatra mogućnost da je sve istina.

„Ja ne mogu da gledam televiziju. Samo kasete koje Stiv kaže."
„Stiv. Stiv je zao, Glorija. Frenki ne postoji. To je samo njegova
izmišljotina da bi te držao zatvorenu ovde."
„On postoji."
„Razmisli: jesi li ga ikad videla?"
Razmišlja. „Ne."
„Kako onda veruješ u to?"
Iako je Glorija njenih godina, izgleda kao da je mnogo mlađa od
svojih dvanaest. Kao da je mozak prestao da joj raste i zaustavio se
kada je imala devet godina. Odnosno, kada je Stiv oteo Lindu Braun.
Zato joj je potrebno malo više da razmišlja.
„Stiv me voli", ponavlja, ali više da bi ubedila sebe.
„Ne, Glorija. Ne voli te."
„Dakle, kažeš da me, ako pokušam da izađem odavde, Frenk neće
ubiti?" „Nikada se neće dogoditi. A i izaći ćemo zajedno, nećeš biti
sama."
„Bićeš sa mnom?"
„Da. Ali moramo da nađemo načina da pobegnemo od Stiva." „Ali
tebi nije dobro."
„Znam. I više ne mogu dapomeram ruku." „Polomljena je."

„Kako se to desilo?Ne sećam se..."
„Zajedno ste pali na stepenicama kada te je Stiv doveo ovde. On
se mnogo naljutio zbog toga: ne želi da umreš. Tako neće moći da te
nauči kako da ga voliš. To je veoma važno, znaš?"
„Ja ga nikada neću voleti."
Glorija sačeka nekoliko sekundi. „Sviđa mi se ime Linda." „Drago
mi je da ti se sviđa, jer to je tvoje pravo ime." „Onda ti možeš tako da
me zoveš..."
„U redu, Linda." Izgovara dobro i ona se smeje. „Sada smo
drugarice." „Stvarno?"
„Kada razmenite imena, postajete prijatelji, niko ti to nikada nije
rekao?" „Ja sam već znala kako se zoveš... Ti si Marija Elena." „Da, ali
svi moji drugari me zovu Mila."

39

„Taj gad se zvao Stiv, Stiv Smiti."
Mila je izgovorila to ime sa prezirom, dok ju je Goran drž ao za
ruku, na proširenom krevetu hotela.
„Bio je samo tupoglavac koji nikada ništa nije uradio u životu.
Išao je od jednog glupog posla na drugi i nije uspevao nijedan da
zadrž i duž e od mesec dana. Najveć i deo vremena je bio nezaposlen.
Nakon smrti roditelja, nasledio je kuću - onu u kojoj nas je držao
zatvorene - i novac od ž ivotnog osiguranja. Ne mnogo, ali dovoljno
da mu omogući da konačno ostvari svoj 'veliki plan'!"
Reče to preterano naglašavajući. Potom odmahnu glavom na
jastuku, ponovo pomišljajući na apsurdnost te priče.
„Stivu su se sviđale devojke, ali se nije usuđivao da im se
približ i, jer je imao penis mali kao mali prst i plaš io se da ć e mu se
podsmevati." Podrugljiv i osvetoljubiv osmeh ozari joj na trenutak
crte lica. „Tako je počeo da se zanima za devojčice, ubeđen da će sa
njima imati više uspeha."
„Sećam se slučaja Linde Braun", reče Goran. „Ja sam tek bio
dobio prvu katedru na univerzitetu. Mislio sam da je policija
napravila prilično grešaka."
„Greš aka? Napravili su pravi haos! Stiv je bio neiskusan klipan,
iza sebe je ostavio gomilu tragova i svedoka! Oni nisu bili u stanju
odmah da ga nađu, a onda su rekli da je bio vešt. A u stvari je samo
bio idiot! Veoma srećan idiot..."
„Ali uspeo je da ubedi Lindu.."
„Potčinio ju je koristeći se njenim strahom. Izmislio je tog
opakog tipa - Frenkija - i dodelio mu je ulogu zlog, samo da bi on
ispao dobar, spasilac'. Taj kreten nije bio ni baš maštovit: nazvao ga
je Frenki, jer se tako zvala kornjača koju je imao kao mali!"
„Upalilo je."
Mila se smirila. „Sa prestravljenom i uznemirenom devojč icom.
Lako je izgubiti osećaj za realnost u tim uslovima. Kad pomislim da
sam bila u prokletom podrumu, a ja sam ga zvala stomak

monstruma'. Iznad mene je bila kuć a i ta kuć a se nalazila u kvartu
na periferiji sa mnogim drugim kućama okolo, identičnih,
normalnih. Ljudi su prolazili ispred kuće i nisu znali da sam ja tu
dole. Najjezivije je što je Linda - ili Glorija, kako ju je nazivao,
dajući joj ime prve devojke koja ga je odbila - mogla slobodno da se
kreće. Ali nije ni pomišljala da izađe napolje, iako su ulazna vrata
praktično uvek bila otvorena! Nije zaključavao vrata ni kada je išao
da se prošeta, toliko je bio siguran u efikasnost priče o Frenkiju!"

„Imala si sreće što si izašla odatle živa."
„Ruka mi je bila skoro odumrla. Dugo vremena lekari se nisu
nadali da će uspeti da je spasu. A bila sam i prilično neuhranjena.
Taj kreten mi je davao kašice za bebe i lečio me je lekovima sa
isteklim rokom, koje je sakupljao u đubretu neke apoteke. Nije bilo
potrebe da me drogira - krv mi je bila toliko zatrovana tim
gadostima da je bilo pravo čudo da sam bila svesna!"
Napolju je kiša pljuštala ispirajući sa ulica ostatke snega.
Iznenadni na leti, udarali su u šalone.
„Jednom sam se probudila iz te kome, jer sam čula kako neko
izgovara moje ime. Pokušala sam čak i da privučeni pažnju, ali u
tom trenutku se pojavila Linda ubeđujući me da stanem. Tako sam
menjala svoj spas malom radošću što nisam sama. Ali nisam
pogrešila: iznad su zaista bila dva policajca koja su pretraživala
kraj. još uvek su me traž ili! Da sam jač e vikala, mož da bi me i č uli.
Na kraju krajeva, razdvajao nas je samo tanki drveni pod. Sa njima
je bila neka ž ena i ona je izgovarala moje ime. Ali ne naglas, već u
mislima."
„Nikla Papakidis, je li tako? Tako si je upoznala..."
„Da, to je tada bilo. Ali, iako joj nisam odgovorila, svejedno je
uspela nešto da čuje. Tako se narednih dana vratila, obišla je malo
kuću s nadom da će još nešto osetiti..."
„Znači, nije vas Linda spasla..."
Mila je frktala. „Ona? Uvek je sve prenosila Stivu. Nesvesno je
već bila njegova mala saučesnica. Tri godine je bio sav njen svet.
Koliko je ona znala, Stiv je bio poslednja odrasla osoba koja je
ostala na planeti. A deca uvek veruju odraslima. Ali, osim Linde,
Stiv je već razmišljao da me se reši. Bio je ubeđen da ću uskoro

umreti, pa je pripremio rupu u kućici za alat iza kuće."
Fotogra ije u novinama te rupe u zemlji obeležile su je više od

bilo čega drugog.
„Kada sam izašla iz te kuće, bila sam više mrtva nego živa.

Nisam ni primećivala bolničare koji su me odvodili na nosilima,
prolazeći istim stepenicama sa kojih me je onaj smotani Stiv gurnuo
kada me je doveo tu dole. Nisam videla desetine policajaca koji su
se zbijali oko kuće. Nisam čula aplauze mase koja se okupila i koja
je slaveći prihvatala moje oslobađanje. Ali, pratio me je Niklin glas,
koja mi je i dalje u glavi opisivala sve i govorila mi da ne idem
prema svetlu..."

„Kakvom svetlu?" upitao je Goran radoznalo.
Mila se nasmeja. „Bila je ubeđena da postoji. Mož da zbog svoje
vere. Mislim da je negde proč itala da se, kada umiremo, odvajamo
se od tela i, pošto brzo prođemo kroz tunel, pojavljuje nam se
prelepa svetlost... Ja joj nikada nisam rekla da zapravo nisam niš ta
videla. Samo mrak. Nisam htela da je razočaram."
Goran se nagnu prema njoj i poljubi joj rame. „Mora da je bilo
užasno."
„Imala sam sreće", reče ona. I misao joj odmah odjuri prema
Sandri, devojčici broj šest. „Trebalo je da je spasem. Ali nisam to
uradila. Kakve su joj šanse da preživi?"
„Nisi ti kriva."
„Ipak, jesam. Krivica je moja."
Mila se podiž e i ostade da sedi na ivici kreveta. Goran još malo
pruži ruku prema njoj. Ali sada više nije mogao da je dodirne.
Zadržao je ruku tik iznad njene kože, jer je ponovo bila daleko.
Primetio je to i pustio ju je da ide. „Idem da se istuširam", reče.
„Moram da se vratim kući, potreban sam Tomiju."
Ostala je nepomična, još uvek naga, sve dok nije čula vodu u
kupatilu kako teče. Htela je da isprazni glavu od tih groznih
sećanja, da neispisane stranice ispuni laganim mislima poput
dečjih, što je bila privilegija koja joj je silom oduzeta.
Rupa u kuć ici sa alatom iza Stivove kuć e nije ostala prazna. Tu
je završila njena sposobnost da oseća empatiju.
Pružila je ruku ka noćnom stočiću i uzela daljinski upravljač

televizora. Upalila ga je s nadom da će, poput vode sa tuša,
beznačajna ćaskanja i slike isprati sve ostatke zla iz njene glave.

Na ekranu, neka ž ena je č vrsto drž ala mikrofon, dok su vetar i
kiša pokušavali da joj ga odnesu. Sa njene desne strane stajao je
logo dnevnika. Ispod nje, prolazili su natpisi specijalnog izdanja.
Daleko u pozadini videla se kuć a opkoljena desetinama policijskih
kola, sa upaljenim rotacionim svetlima koja su se probijala kroz
noć.

„... U roku od sat vremena glavni inspektor Roš daće zvanično
saopš tenje. U međuvremenu, mož emo da vam potvrdimo da je vest
tačna: manijak koji je terorisao i uzdrmao mesto otmicom i
ubistvom nevinih devojčica otkriven je..."

Mila nije uspevala da se pomeri, držala je oči prikovane za
ekran.

„... Radi se o ranije osuđivanom licu na uslovnoj slobodi, koji je
jutros otvorio vatru na dvojicu zatvorskih čuvara, koji su došli u
njegovu kuću radi rutinske kontrole..."

Prič a koju je isprič ao Terens Moska u prostoriji pored one gde
se odvijalo ispitivanje Borisa. Nije mogla da veruje.

„... Zbog smrti u bolnici jednog od ranjenih čuvara, specijalne
jedinice poslate na lice mesta odlučile su da provale unutra. Tek
pošto su ubili napadača i pošto su ušli u kuću, došli su do
neočekivanog i iznenađujućeg otkrića..."

„Devojčica, kaži o devojčici!"
„... Podsećamo, za one koji su se tek sada uključili: napadač se
zvao Vinsent Klariso..."
„Albert", prolete Mili kroz glavu.
„... Izvor iz Odeljenja nas obaveštava da se šesta devojčica još
uvek nalazi u kući iza mojih leđa: trebalo bi još da joj pritekne u
pomoć ekipa lekara koji joj ukazuju prvu pomoć. Nemamo potvrde,
ali izgleda da je mala Sandra još uvek živa."

Prisluškivanje ćelije br. 7 23. decembar t. g.
3.25 ujutru
Trajanje: 1 min. i 35 sek.

Zatvorenik RK-357/9:
... znati, biti spreman, pripremiti se (sledi reč nerazumljiva
prepisivaču)... zaslužno za naš gnev... učiniti nešto...
poverenje pre svega... (nerazumljiva rečenica) suviše
dobar, ljubazan... ne treba dopustiti da te zezaju... znati, biti
spreman, pripremiti se (nerazumljiva reč) postoji uvek neko
ko nas iskorišćava... potrebna kazna... izdržati kaznu... nije
dovoljno shvatiti stvari, ponekad je potrebno delovati
shodno tome... znati, biti spreman, pripremiti se
(nerazumljiva reč)... čak i ubiti, ubiti, ubiti, ubiti, ubiti, ubiti,
ubiti, ubiti, ubiti, ubiti, ubiti, ubiti, ubiti, ubiti.

40

Biheviorističko odeljenje.
25. februar.

Vinsent Klariso je bio Albert.
Izaš ao je iz zatvora pre manje od dva meseca, poš to je odlež ao
ostatak kazne za oružanu pljačku.
Jednom kad se našao na slobodi, započeo je svoj plan.
Nikakva predistorija nasilnih zločina. Nikakav simptom
mentalne bolesti. Ništa što bi navelo na pomisao da je on
potencijalni serijski ubica.
Prema advokatima koji su branili Vinsenta u tom postupku,
oruž ana pljač ka bila je „usputni incident". Ludost momka koji pati
od teške zavisnosti od kodeina. Klariso je poticao iz dobre
građanske porodice, otac je bio advokat, a majka nastavnica.
Studirao je i diplomirao kao bolničar. Neko vreme je radio u jednoj
klinici, kao instrumentar u operacionoj sali. Verovatno je tamo
stekao znanja neophodna da drži Sandru u životu pošto joj je
amputirao ruku.
Pretpostavka Gavilinog tima da je Albert mogao biti lekar nije
bila daleko od istine.
Vinsent Klariso je pustio da se sva ta iskustva natalože u sloj
ličnosti koji se razvijao, da bi potom postao monstrum. Ali Mila nije
verovala u to.
„Nije on", i dalje je ponavljala sebi dok je taksijem išla u stanicu
Federalne policije.
Pošto je čuo vest na televiziji, Goran je dvadesetak minuta
razgovarao telefonom sa Sternom, koji ga je obavestio o
poslednjim događajima. Kriminolog se ushodao po hotelskoj sobi,
dok ga je Mila pratila uznemirenim pogledom.
Potom su se razdvojili. On je pozvao gospodu Runu, kako bi
ostala sa Tomijem i te noći, i odmah je pojurio na mesto gde je
pronađena Sandra. Mila bi htela da ide sa njim, ali njeno prisustvo

više nije bilo moguće opravdati. Tako su se dogovorili da će se
kasnije naći u bihevioristićkom odeljenju.

Prošla je ponoć, ali grad je bio zakrčen. Ljudi su preplavili ulice
da bi proslavili završ etak noć ne more ne mareć i za kiš u. Izgledalo
je kao novogodišnja noć, sa sirenama koje su se čule i ljudima koji
su se pozdravljali čvrsto se grleći. Da bi zakomplikovale situaciju u
saobraćaju, na putu su bile i kontrole da bi zaustavili eventualne
Klarisove saučesnike u bekstvu, ali i da bi znatiželjnike držali
podalje od vruće zone gde se odigrao epilog te priče.

U taksiju koji je išao brzinom ljudskih koraka, Mila je ponovo
mogla da čuje izveštaj na radiju. Terens Moska je bio heroj dana.
Sreć na sluč ajnost pomogla je da se reš i sluč aj. Ali, kao š to se č esto
dešavalo, od toga je direktnu korist imao samo onaj ko je bio na
čelu operacija.

Umorna od č ekanja da se kolona vozila pokrene, odluč ila je da
se suoči sa kišom, i izađe iz taksija. Zgrada Federalne policije bila je
udaljena nekoliko blokova, pa je nabila na glavu kapuljač u jakne i
nastavila je peške, obuzeta svojim mislima.

Figura Vinsenta Klarisa nije se podudarala sa Albertovim
profilom koji je Gavila skicirao.

Po kriminologovom mišljenju, njihov počinitelj je koristio tela
šest devojčica kao neku vrstu pokazivača. Ostavljao ih je na
posebnim mestima da bi otkrio už ase koji nikada nisu otkriveni, a
za koje je, međutim, on znao. Pretpostavili su da je bio tajanstveni
partner tih zločinaca i da su ga svi upoznali tokom svog života.

„Oni su vukovi. A vukovi č esto napadaju u č oporu. Svaki č opor
ima svog vođu. I Albert nam upravo to govori: on je njihov lider",
rekao je Goran.

Milina ubedenost da Vinsent nije Albert sazrela je kada je čula
godine starosti serijskog ubice - trideset godina. Suviš e mlad da bi
upoznao Ronalda Dermisa, dečaka u sirotištu, kao i Džozefa B.
Rokforda - naime, sa timom su zaključili da bi morao imati između
pedeset i šezdeset godina. Osim toga, uopšte nije ličio na opis koji je
Nikla dala pošto ga je videla u umu milionera.

I, dok je hodala po kiši, Mila je pronašla još jedan razlog koji je
potvrđivao njen skepticizam: Klariso je bio u zatvoru dok je Felder

klao Ivon Gres i njenu decu u vili u Kapo Altu, zato nije mogao
prisustvovati masakru ostavljajući svoj obris u krvi na zidu!

„Nije on, prave greš ku. Ali Goran ć e to primetiti i sigurno im to
upravo objašnjava."

Stigla je do sedišta Federalne policije i primetila određenu
euforiju po hodnicima. Agenti su se tapšali po ramenima, mnogi su
pristizali sa mesta zločina još uvek u uniformi udarnih jedinica i
prič ali su poslednje novosti. Prič a je potom iš la od usta do usta uz
dodavanje novih detalja.

Milu zaustavi jedna policajka i reč e joj da glavni inspektor Roš
hoće hitno da je vidi.

„Mene?" upita začuđena.
„Da, čeka vas u svojoj kancelariji."
Dok se pela stepenicama, pomislila je da ju je Roš pozvao, jer su
prilikom rekonstrukcije događaja primetili da se nešto ne uklapa.
Mož da ć e sve to uzbuđenje koje je videla unaokolo uskoro oslabiti i
splasnuti.
U biheviorističkom odeljenju bilo je samo nekoliko policajaca u
civilu i niko od njih nije slavio. Atmosfera je bila poput običnog
radnog dana, samo što je bila noć i svi su još uvek bili na dužnosti.
Morala je prilično da sačeka pre nego što ju je Rošova
sekretarica uvela u kancelariju. Dok je čekala, Mila je pokupila
pokoju reč glavnog inspektora koji je verovatno razgovarao
telefonom. Ali, kada je ušla unutra, na njeno veliko iznenađenje,
otkrila je da nije sam. Sa njim je bio Goran Gavila.
„Uđite slobodno, agente Vaskez." Roš je pokretom ruke pozva
da se približi. I on i Goran su stajali sa suprotnih strana stola.
Mila iskorači i približi se Gavili. On se tek blago okrenu prema
njoj, nejasnim znakom. Intimnost koju su podelili pre nepunih sat
vremena očigledno je nestala.
„Upravo sam govorio Goranu da bih hteo da i vas dvoje
prisustvujete konferenciji za novinare koja će se održati sutra
ujutru. Kapetan Moska se slaže sa mnom. Nikada ga ne bismo
uhvatili bez vaše pomoći. Treba da vam zahvalimo."
Mila nije uspevala da zadrži čuđenje. I vide da je Roš donekle
zbunjen njenom reakcijom.

„Gospodine, uza sve poštovanje... Mislim da pravimo grešku."
Roš se obrati Goranu: „Šta, dođavola, govori ova ovde?"
„Mila, sve je u redu", reče joj kriminolog smireno.
„Ne, nije u redu. On nije Albert, mnogo je nelogičnosti, ja..."
„Neć ete valjda kaž ete to na konferenciji za novinare?" pobunio
se glavni inspektor. „Ako je tako, vaše učešće je isključeno."
„I Stern će se složiti."
Roš je mahao listom papira koji je bio na radnom stolu.
„Specijalni agent Stern je podneo neopozivu ostavku koja odmah
stupa na snagu."
„Sta? Ma šta se dešava?" Mila nije shvatala. „Vinsent se ne
uklapa u profil."
Goran je pokušao da joj objasni i ona za trenutak u njegovim
očima vide istu onu nežnost kojom joj je ljubio ožiljke. „Postoje
desetine podudarnosti koje govore da je on naš čovek. Sveske
prepune beležaka o otmicama devojčica i kako da nakon toga
smesti njihova tela, kopije planova sigurnosnog sistema Kapo Alta,
mapa internata Debi Gordon i priručnici za elektroniku i
informatiku koje je Klariso poč eo da izuč ava dok je još uvek bio u
zatvoru..."
„I pronašli ste i vezu sa Aleksanderom Bermanom, Ronaldom
Dermisom, Felderom, Rokfordom i Borisom?" upitala je ogorčeno
Mila.
„Citav tim istražitelja radi u toj kući i još uvek nalazi dokaze.
Videćeš da će se pojaviti nešto i o tim vezama."
„Nije dovoljno, mislim da..."
„Sandra ga je identifikovala", prekide je Goran. „Rekla nam je da
ju je on oteo."
Izgledalo je da se Mila smirila na trenutak. „Kako je ona?"
„Lekari su optimisti."
„Jeste li sad zadovoljni?" umeša se Roš. „Ako mislite da mi
pravite problem, bolje da se odmah vratite kući."
U tom trenutku, sa interfona je sekretarica obavestila glavnog
inspektora da ga gradonačelnik hitno traži i da je bolje da požuri.
Roš uze jaknu sa naslona stolica i uputi se, ali prethodno upozori
Gorana: „Ti joj objasni da je to zvanična verzija. Ili je potpisuje ili

nam se skida sa grbače!" Potom ode zalupivši vratima.
Mila se nadala da ć e kada ostanu sami, Goran reć i neš to drugo.

Ali on ponovi: „Greške su, nažalost, samo naše."
„Kako možeš tako nešto da kažeš?"
„To je bio potpuni promašaj, Mila. Imali smo pogrešan trag i

slepo smo ga pratili. A ja sam glavni odgovorni - sve su to bila moja
nagađanja."

„Zašto se ne zapitaš kako je Vinsent Klariso znao za druge
zločince? On ih je otkrio!"

„Nije u tome stvar... Pitanje je kako ih mi nismo primetili toliko
dugo."

„Mislim da nisi objektivan u ovom trenutku i mislim i da znam
šta je razlog. U vreme slučaja Vilsona Piketa, Roš ti je spasao
reputaciju i pomogao ti je da održ iš tim kada su njegovi š efovi hteli
da ga raspuste. Sada mu vraćaš uslugu: ako prihvatiš ovu verziju
događaja, oduzećeš malo zasluga Terensu Moski i sačuvaćeš mu
mesto glavnog inspektora!"

„Dosta!" iskali se Goran.
Nekoliko sekundi niko ne reče ni reč. Potom se kriminolog
uputi prema vratima.
„Reci mi jednu stvar... Boris je već priznao?", jedva je stigla da
ga pita.
„Nije još" reče ni ne okrenuvši se.
Ostala je sama u prostoriji, pesnica stegnutih pokraj bokova. Da
proklinje samu sebe i taj trenutak. Pogled joj pade na Sternovo
pismo ostavke. Uze ga. U tih nekoliko formalnih redova nije bilo ni
traga pravih razloga njegove odluke. Ali joj je bilo jasno da je
specijalni agent osetio da su ga na neki način izdali, najpre Boris, a
sada i Goran.
Dok je vraćala pismo na mesto, Mila uoči listing poziva sa
imenom Vinsenta Klarisa na vrhu. Verovatno ga je Roš traž io da bi
se uverio da među prijateljima ovog manijaka nema neka velika
zverka koju treba zaš titi. Buduć i da je u događaj bio umeš an neko
kao Džozef B. Rokford, sve je bilo moguće.
Ali serijski ubica izgleda nije imao bogat društveni život, jer je
postojao samo jedan poziv upućen samo dan ranije.

Mila pročita taj broj i učini joj se neobično poznat.
Izvadi iz džepa mobilni, ukuca broj i pojaviše se ime i prezime.

41

Telefon je zvonio, ali niko se nije javljao. „Hajde, probudi se,
boga mu!"

Toč kovi taksija podizali su vodu koja se nakupila na asfaltu, ali
srećom, kiša je prestala da pada. Ulice su bile svetlucave kao scena
kakvog mjuzikla, izgledalo je kao da će svakog trenutka iskočiti
baletani u smokinzima začešljani briljantinom.

Veza se prekinula i Mila ponovo pozva broj. Već treći put
pokušava. Na petnaesto zvono, konačno neko odgovori.

„Ko je, kog vraga, u ovo doba?" Glas Sintije Perl bio je sanjiv.
„Ovde Mila Vaskez, sećate me se? Videle smo se prekjuče..."
„Da, seć am vas se... Ali, zar ne mož emo sutra da razgovaramo?
Znate, uzela sam tabletu za spavanje."
Nije bilo ništa čudno da preživela serijskog ubice, osim
alkohola, koristi lekove da bi zaspala. Ali Mila nije mogla da č eka.
Morala je odmah da dobije odgovore od nje.
„Ne, Sintija, žao mi je, potrebni ste mi sada. Ali neće dugo
trajati..."
„U redu onda."
„Juče oko osam ujutru primili ste telefonski poziv..." „Da,
spremala sam se da krenem na posao. Zbog tog tipa š ef se izvikao
na mene, jer sam zakasnila." „Ko vas je zvao?"
„Rekao je da je procenitelj š tete iz osiguranja. Znate, traž ila sam
odštetu za ono što mi se desilo..." „Nije vam rekao ime?"
„Spenser, čini mi se. Mora da sam ga zabeležila negde."
Bilo je uzalud: Vinsent Klariso se predstavio lažnim imenom i
upotrebio je izgovor da ne bi izazvao sumnju. Mila nastavi: „Nema
veze. Šta je taj čovek hteo od vas?"
„Da mu telefonom ispričam svoju priču. I o Bendžaminu Gorki."
Mila je bila iznenađena: zašto bi Vinsent Klariso hteo da zna o
slučaju Vilsona Piketa? Naposletku, peto telo je ostavio u Studiju da
bi svima otkrio da je Boris, a ne Bendžamin Gorka, pravi ubica
Rebeke Springer...

„Zašto je hteo da čuje vašu priču?"
„Da bi popunio izveštaj, tako mi je rekao. Ti iz osiguranja su
veoma pedantni."
„I nije vas pitao ili vam rekao ništa drugo?"
Sintija nije odmah odgovorila, Mila se plašila da je ponovo
zaspala. U stvari, samo je razmišljala: „Ne, ništa drugo. Ali bio je
veoma ljubazan. Na kraju mi je u poverenju rekao da moj predmet
prilično dobro napreduje. Možda će mi stvarno dati taj novac,
znate?"
„Drago mi je zbog vas i izvinjavam se ako sam vas uznemirila
ovako kasno."
„Ako ć e vam to š to sam vam rekla posluž iti da nađete devojč icu
koju tražite, onda nije bilo uznemiravanje."
„Zapravo, već su je našli."
„Šta? Stvarno?"
„Ne gledate televiziju?"
„Uveče ležem u krevet u devet."
Devojka je htela da sazna još nešto, ali Mila nije imala vremena.
Pravila se da ima drugi poziv na čekanju i prekide vezu.
Još pre nego što je razgovarala sa Sintijom, u njenom umu
probijalo se novo saznanje.
Možda je Boris bio priteran uza zid.
„Cujte, dalje ne mož emo da prođemo", reč e joj taksista okreć uć i
se prema njoj.
„Nema veze, stigla sam."
Platila je i izašla iz kola. Pred njom je bio kordon policajaca i
desetine automobila sa upaljenim rotacionim svetlima. Kombiji
različitih televizijskih emitera bili su poredani duž puta.
Kamermani su postavili opremu tako da se u pozadini u kadru
jasno vidi kuća.
Mila je stigla na mesto gde je sve poč elo. Mesto zloč ina koje je
nosilo posebno ime: nulto mesto.
Kuća Vinsenta Klarisa.

*

Još uvek nije znala kako će proći kontrolu da bi ušla u kuću.
Izvadi legitimaciju da bi je okačila oko vrata, nadajući se da niko
neće primetiti da to nije u njenoj nadležnosti.

Kako se približ avala, prepoznavala je lica kolega koje je videla
u hodnicima Odeljenja. Jedni su improvizovali sastanak oko haube
kola. Drugi su pravili pauzu, jeli sendviče i pili kafu. Prepoznala je i
kombi patologa: Cang je pisao izveš taj sedeć i na stepeniku vozila i
nije ni podigao pogled kada je prošla ispred njega.

„Hej, gde ste pošli?"
Okrenula se i ugledala debelog policajca koji ju je stizao
zadihan. Nije imala spreman izgovor, trebalo je ranije da misli o
tome, ali nije, i sada je verovatno bila otkrivena.
„Ona je sa mnom."
Krep im se približavao. Forenzički stručnjak imao je laster na
vratu iz kojeg su virili glava i plamen krilatog zmaja, skoro sigurno
njegove poslednje tetovaže. Obratio se policajcu: „Pusti je da uđe,
ima dozvolu."
Policajcu je bila dovoljna njegova garancija, pa se okrenu i vrati
odakle je došao.
Mila pogleda Krepa ne znajući šta da kaže. On joj namignu, pa
potom nastavi svojim putem. Na kraju i nije bilo toliko čudno što joj
je pomogao, pomislila je Mila. Oboje - iako na različite načine -
nosili su deo lične priče utisnut na koži i mesu.
Uličica koja je vodila do ulaza u kuću bila je strma. Na šljunku je
još uvek bilo čaura od pucnjave koja je Vinsenta Klarisa koštala
života. Ulazna vrata bila su skinuta sa šarki da bi bio omogućen
lakši pristup.
Cim je kročila unutra, Milu zapahnu izuzetno jak miris sredstva
za dezinfekciju.
U dnevnoj sobi je bio nameštaj od ultraplasta u stilu šezdesetih.
Trosed sa šarenim meblom, ali još uvek prekriven zaštitnim
najlonom. Kamin sa lažnom vatrom. Bar koji se slagao sa žutim
itisonom. Tapete su imale ogromne stilizovane braon cvetove,
slične zevalicama.
Umesto halogenih lampi, prostorije su osvetljavale stone lampe.
I to je bio znak novog metoda koji je pokrenuo Terens Moska.

Kapetan nije želeo nikakvu „scenu". Sve je trebalo da se sačuva
jednostavno. Draga stara škola policajaca iz davnih dana, pomislila
je Mila. I ugleda upravo Mosku koji je u kuhinji drž ao mali samit sa
svojim najuž im saradnicima. Izbegla je da ode u tom pravcu, jer je
morala da ostane neopažena što je više mogla.

Svi su nosili nazuvice i rukavice od lateksa. Mila ih je stavila i
potom poče da razgleda unaokolo, mešajući se sa prisutnima.

Neki detektiv je upravo vadio knjige iz biblioteke. Jednu po
jednu. Uzimao ih je, brzo prelistavao i spuštao ih na zemlju. Drugi je
preturao po iokama kredenca. Treći je razvrstavao ukrasne
predmete. Tamo gde predmeti još nisu bili premešteni i pregledani,
sve je izgledalo tako manijački uredno.

Nije bilo nimalo prašine i bilo je moguće sve popisati pogledom,
kao da je mesto dodeljeno svakoj stvari bilo tačno to. Izgledalo je
kao da se nalazi u složenoj slagalici.

Mila nije znala šta da traži. Bila je tu samo zato što je to bilo
prirodna polazna tačka. Ono što ju je pokretalo bila je sumnja
povezana sa neobičnim telefonskim pozivom koji je Vinsent Klariso
uputio Sintiji Perl.

Ako je hteo da mu jedina prež ivela isprič a prič u, mož da Klariso
nije znao ko je Bendž amin Gorka. A ako nije znao, mož da peto telo
pronađeno u Studiju nije bilo zbog Borisa.

Ta logična konstatacija neće biti dovoljna da oslobocii kolegu,
jer je postojala i teška indicija da je Boris ubio Rebeku Springer:
žrtvine gaćice uzete iz depozita suda i pronađene tokom pretresa
njegove kuće.

Ali, svejedno, nešto se nije uklapalo.
Mila je shvatila odakle dopire miris sredstva za dezinfekciju
kada je ugledala sobu na kraju kratkog hodnika.
Sterilni prostor, u kojem se nalazio bolnički krevet sa
kiseoničkim šatorom. Velika količina lekova, sterilni beli mantili i
medicinska oprema. Operaciona sala u kojoj je Vinsent obavljao
amputacije na svojim malim pacijentima, pretvorena potom u sobu
za Sandrin boravak.
Prolazeći ispred druge sobe, primetila je agenta kod utičnica sa
plazma televizorom u koje su bili uključeni utikači digitalne video-

kamere. Ispred ekrana bila je fotelja okružena zvučnicima
surround audio-sistema. Sa obe strane televizora, ceo zid prekriven
kasetama, poređanih samo po datumu. Detektiv ih je stavljao jednu
po jednu u video-kameru, da bi pregledao sadržaj.

U tom trenutku, prolazile su slike iz luna-parka. Dečji smeh u
sunčanom zimskom danu. Mila prepozna Karolinu, devojčicu koju
je Albert poslednju oteo i ubio.

Vinsent Klariso je pažljivo proučio svoje žrtve.
„Hej, hoćete li da mi pomognete sa ovim? Ja nemam pojma sa
elektronikom!" reče agent dok je pokušavao da zaustavi snimak.
Kada ju je primetio na pragu, za trenutak je osetio radost što mu je
molba uslišena, ali je posle shvatio da je nikada ranije nije video.
Pre nego što je mogao da kaže bilo šta, Mila nastavi dalje.
Treća prostorija je bila najvažnija.
Unutra je bio sto od čelika, a zidovi su bili prekriveni tablama
punim beležaka, samolepljivih papirića različitih boja i ostalo.
Izgledalo je kao da se nalazi u Mislilištu. Na tom materijalu, u
detalje su bili predstavljeni Vinsentovi planovi. Planovi, mape
puteva, satnice i kretanja. Plan internata Debi Gordon, kao i
sirotišta. Tablice automobila Aleksandera Bermana i etape njegovih
poslovnih putovanja. Fotogra ije Ivon Gres i njene dece, slika
Felderove deponije. Isečci iz časopisa koji su govorili o bogatstvu
Džozefa B. Rokforda. I, naravno, fotografije svih otetih devojčica.
Na čeličnom stolu bilo je još dijagrama, praćenih zbunjujućim
beleškama. Kao da je posao odjednom bio prekinut. Verovatno je
medu tim papirima bio sakriven - možda zauvek - epilog koji je
serijski ubica zamislio za svoj plan.
Mila se okrenu i ukoči se. Zid koji joj se do tog trenutka nalazio
iza leđa bio je potpuno prekriven fotogra ijama na kojima su bili
pripadnici istražnih jedinica za brutalne zločine dok su bili na
zadatku. Tu je bila i ona.
„Evo, sada sam zaista u stomaku monstruma..."
Vinsent je uvek paž ljivo pratio njihove poteze. Ali na tom mestu
nije bilo ničega što će uputiti na slučaj Vilsona Piketa, ni Borisa.
„Dodavola! Hoće li mi neko pomoći?" Bunio se glas agenta u
susednoj sobi.

„Šta se dešava, Frede?"
Konačno mu je neko pritekao u pomoć.
„Kako da znam š ta gledam? I, pre svega, kako da ga razvrstam
ako ne znam šta je?" „Pustite..."
Mila se odvoji od zida za fotogra ijama i požuri da napusti tu
kuću. Bila je zadovoljna, ne toliko onim što je našla koliko onim
čega nije bilo.
Nije bilo Bendžamina Gorke. Nije bilo ni Borisa. To joj je bilo
dovoljno.
Sa petom devojčicom su pogrešili. Ili se radilo o propisnom
skretanju sa traga. Dokaz je bio da je Vinsent Klariso, kada je
shvatio da istraga ide u drugačijem pravcu od predviđenog, pozvao
Sintiju Perl da bi saznao nešto više.
Mila je mislila da i ovo ponese Rošu i bila je sigurna da će glavni
inspektor naći načina da iskoristi te informacije da bi oslobodio
Borisa i umanjio slavu Terensa Moske.
Prolazeći ponovo ispred sobe sa televizorom, uoči nešto na
ekranu. Mesto koje agent po imenu Fred i njegov kolega nisu mogli
da identifikuju.
„To je stan, šta drugo treba da ti kažem?"
„Da, ali šta ja da napišem u izveštaju?"
„Napiši 'nepoznato mesto'."
„Siguran si?"
„Da. Neka neko drugi pokuša da shvati gde se nalazi to mesto."
Ali, Mila ga je znala.
Tek tada su je primetili i okrenuše se, dok ona nije uspevala da
skloni pogled sa snimka koji je išao na televizoru. „Izvolite?"
Nije odgovorila, već se udaljila. Dok je žurnim korakom
prolazila kroz dnevnu sobu, potražila je mobilni u džepu. Pozvala je
iz imenika Goranov broj. Odgovorio joj je kada je ona već bila
napolju. „Šta se dešava?"
„Gde si sada?" Glas joj je bio alarmantan.
On to nije primetio. „Još uvek sam u Odeljenju, pokušavam da
organizujem posetu Sare Roze ćerki u bolnicu." „Ko je u tvojoj kući
u ovom trenutku?"
Goran poč e da se brine. „Gospođa Runa je sa Tomijem. Zaš to?"

„Moraš hitno da odeš tamo!" „Zašto?" ponovi uznemireno.
Mila prođe grupu policajaca. „Vinsent je imao snimak tvog

stana!"
„Šta to znači, imao je snimak?"
„Da je ispitao teren... A ako ima saučesnika?"
Goran je zaćutao na trenutak. „Još uvek si na mestu zločina?"
„Da."
„Onda si bliže nego ja. Traži od Terensa Moske nekoliko

policajaca i idi u moju kuću. Ja ću za to vreme da pozovem gospođu
Runu i reći ću joj da se dobro zaključaju."

„Dogovoreno."
Mila prekinu vezu i potom se vrati prema kuć i da razgovara sa
Moskom. „Nadajmo se da mi neće postavljati suviše pitanja."

42

„Mila, gospođa Runa se ne javlja!" Svitalo je.
„Ne brini, ubrzo stižemo, još samo malo."
„Nalazimo se tamo, stižem za nekoliko minuta."
Policijska kola se zaustaviše škripom guma u mirnoj ulici te lepe
četvrti. Stanari zgrada još uvek su spavali. Samo su ptice počele da
pozdravljaju novi dan, šćućurene između drveća i na kornišama.
Mila potrča prema ulaznim vratima. Više puta je pozvonila na
interfon. Niko joj nije odgovorio. Probala je još jednim zvonom.
„Da, ko je?"
„Gospodine, mi smo iz policije! Otvorite odmah, molim vas."
Brava električno škljocnu. Mila gurnu vrata i stušti se prema
trećem spratu dok su je pratila dvojica policajaca. Nisu koristili lift,
već se popeše stepenicama da bi požurili.
„Samo da se ništa nije desilo... Samo da je dečak dobro..."
Mila je prizivala boga u kojeg je odavno prestala da veruje. Iako
ju je taj isti bog oslobodio od tamničara služeći se talentom Nikle
Papakidis. Jer suviše često se našla pred detetom koje je imalo
manje sreće od nje da bi mogla da sačuva veru.
„Neka se ne dogodi ponovo, neka se ne dogodi ovoga puta..."
Kada su stigli na odmorište, Mila poče uporno da kuca na
zatvorena vrata.
„Mož da gospođa Runa samo ima tvrd san", pomislila je. „Sada ć e
doći i otvoriti, i sve će biti u redu..."
Ali ništa se nije dešavalo.
Jedan od policajaca joj priđe bliže. „Hoćete da mi razvalimo?"
Falilo joj je daha da odgovori, pa jednostavno klimnu glavom.
Vide ih kako uzimaju kratak zalet i zajedno zadaju udarac nogom.
Vrata se širom otvoriše.
Tišina. Ali obična tišina. Prazna tišina, zagušljiva. Beživotna
tišina. Mila izvuče pištolj i pode ispred policajaca. „Gospodo Runa!"
Njen glas se rasu po prostorijama, ali niko joj ne uzvrati
odgovor. Dade znak dvojici agenata da se razdvoje. Ona pođe

prema spavaćim sobama.
Dok je lagano išla hodnikom, osetila je kako joj desna ruka drhti

stegnuta oko drške pištolja. Osećala je da su joj noge otežale, a
mišići lica zgrčeni, dok su oči počinjale da je peku.

Stiže do Tomijeve sobice. Vrata su bila pritvorena. Gurnu ih
slobodnom rukom, sve dok se soba nije ukazala. Saloni su bili
zatvoreni, ali lampa u obliku klovna okretala se projektujući na
zidove igure životinja iz cirkusa. Na krevetu prislonjenom uza zid,
ispod prekrivača videlo se malo telo.

Bilo je sklupčano u položaj fetusa. Mila se približi sitnim
koracima.

„Tomi..." reče tiho. „Tomi, probudi se..."
Ali telo se nije pomeralo.
Kada je stigla blizu kreveta, spustila je pištolj pored lampe. Bilo
joj je loš e. Nije ž elela da pomera pokrivač , nije ž elela da otkrije ono
što je već znala. Htela je da napusti sve i odmah izađe iz te sobe. Da
ne mora i sa tim da se suoči, prokletstvo! Jer videla je da se dešava
mnogo puta i već se plašila da će se isto dogoditi svaki put.
Ipak se natera da pomeri ruku prema rubu pokrivač a. Uze ga i
skide naglo.
Ostala je nekoliko sekundi sa podignutim krajem pokrivača,
gledajući u oči starog plišanog medveda koji joj se smejao sa
blaženim i nepromenljivim izrazom.
„Izvinite..."
Ošamućena, Mila se prenu. Dvojica policajaca bila su na vratima
i posmatrala su je.
„Ona vrata su zaključana."
Mila se spremala da naredi da ih razvale, kada začu Goranov
glas dok je ulazio u kuć u i dozivao svog sina: „Tomi! Tomi!" Poš la
mu je u susret. „Nije u svojoj sobi." Goran je bio očajan. „Kako nije?
Gde je onda?" „Jedna soba je zaključana, je li ti to poznato?"
Zbunjen i obuzet nemirom, Goran nije shvatao. „Sta?" „Soba koja je
zaključana..." Kriminolog se blokirao... „Jesi li čula?"
„Šta to?" „On je..."
Mila nije razumela. Goran je obiđe i brzo se uputi prema radnoj
sobi.

Kada je ugledao svog sina sakrivenog ispod pisaćeg stola od
mahagonija, nije mogao da zadrži suze. Sagnuo se ispod stola,
zagrlio ga je i jako stegao. „Tata, uplašio sam se..."

„Da, znam, ljubavi moja. Ali sada je sve gotovo." „Gospođa Runa
je otiš la. Probudio sam se i nje nije bilo..." „Ali sada sam ja tu, je li
tako?"

Mila je ostala na pragu i vratila je pištolj u futrolu, ohrabrena
Goranovim rečima koji je bio skupljen ispod radnog stola.

„Sada ću ti doneti da doručkuješ. Šta bi hteo da jedeš? Uštipke?"
Mila se nasmeja. Strah je prošao.
Goran još reče: „Dođi, poneću te..."
Onda ga vide kako izlazi ispod stola, naprež uć i se da ustane. Ali
nije bilo nikakvog deteta u njegovom naručju.
„Ovo je moja prijateljica. Zove se Mila..."
Goran se nadao da će se svideti njegovom sinu. Obično je bio
jogunast sa nekim koga ne poznaje. Tomi ne reče ništa, samo mu je
pokazao njeno lice. Goran je onda pogleda bolje: plakala je.
Suze su tekle ko zna odakle, neočekivano. Ali, ovoga puta, bol
koji ih je izazvao nije bio mehaničke prirode. Rana koja se otvorila
nije bila u mesu.
„Sta je? Sta se dešava?" upitao ju je Goran, ponašajući se kao da
zaista nosi ljudsku težinu u naručju.
Nije znala šta da mu odgovori. Nije se činilo da se pretvara.
Goran je zaista verovao da u naručju drži svog sina.
Dvojica policajaca, koji su u međuvremenu pristigli, gledali su ih
začuđeno, spremni da intervenišu. Mila dade znak da se zaustave tu
gde su.
„Sačekajte me dole."
„Ali, mi ne..."
„Idite dole i pozovite Odeljenje, recite da pošalju ovamo agenta
Sterna. Ako čujete pucanj iz pištolja, ne brinite: to ću biti ja." Ova
dvojica nevoljno poslušaše.
„Sta se dešava, Mila?" U tonu Goranovog pitanja nije više bilo
odbrane. Izgledao je tako uplašen istinom da nije uspevao da

reaguje ni na koji način. „Zašto hoćeš da dođe Stern?"
Mila stavi prst na usne dajući mu znak da ćuti.
Potom se okrenu i vrati se u hodnik. Uputila se prema sobi

zatvorenih vrata. Pucala je u bravu razbivši je na komade, a onda
gurnu vrata.

Soba je bila mračna, ali su se mogli osetiti ostaci gasova
raspadanja. Na velikom bračnom krevetu bila su dva tela.

Jedno veće, drugo manje.
Pocrneli kosturi, još uvek obavijeni ostacima kože koja je
otpadala kao tkanina, bili su stopljeni u samo jedan zagrljaj.
Goran uđe u sobu. Osetio je miris. Ugleda tela.
„O, bože..." reče, ne shvatajući kome pripadaju ta dva leša u
njegovoj spavaćoj sobi. Okrenuo se prema hodniku kako bi sprečio
Tomija da uđe... ali nije ga video.
Ponovo pogleda krevet. To malo telo. Istina se sruč ila na njega
nemilosrdnom silinom. I tada se setio svega.
Mila ga nađe pored prozora. Gledao je napolje. Posle nekoliko
dana snega i kiše, sunce je ponovo sijalo.
„To je Albert hteo da nam kaže petom devojčicom."
Goran ne reče ništa.
„A ti si skrenuo istragu na Borisa. Bilo ti je dovoljno da Terensu
Moski sugerišeš u kom pravcu da istražuje: fascikla o slučaju
Vilsona Piketa koju sam videla u njegovoj torbi, ti si mu je dao... I
uvek si ti imao pristup dokazima slučaja Gorka, tako si uzeo gaćice
Rebeke Springer iz depozita suda da bi ih podmetnuo u Borisovu
kuću tokom pretresa."
Goran klimnu glavom.
Uzdisaji su bili staklo koje se lomilo svaki put kada je
pokušavala da jedan izvuče iz pluća. „Zašto?" upita Mila sa ono
malo glasa koji joj se kidao u grlu.
„Zato što se, kada je otišla, ona vratila u ovu kuću. Jer se nije
vratila da ostane. Jer je htela da mi odvede jedino š to mi je ostalo
da volim. I zato što je on hteo da ide zajedno sa njom..."
„Zašto?", ponovi Mila, ne mogavši više da zadrži suze koje su
već slobodno navirale.
„Jer sam se jednog jutra probudio i čuo Tomijev glas kako me

zove iz kuhinje. Otišao sam i video ga kako sedi na svom mestu.
Tražio mi je doručak. I ja sam bio toliko srećan da sam zaboravio
da njega zapravo nema..."

„Zašto?" preklinjala je ona.
I on je ovog puta dobro promislio pre nego što joj je odgovorio.
„Jer sam ih voleo."
Otvorio je prozor i bacio se u ponor, a da ona nije mogla da ga
spreči u tome.

43

Oduvek je želela ponija.
Seća se da je mučila majku i oca da joj kupe jednog. Ne
uzimajuć i u obzir da tamo gde ž ive nije uopš te bilo odgovarajuć eg
mesta gde bi ga drž ala. Zadnje dvoriš te je bilo suviš e malo, a pored
garaže je bila stazica zemlje gde je njen deda držao baštu.
Ona je ipak insistirala. Njeni su mislili da će se pre ili kasnije
umoriti od tog apsurdnog hira, ali za svaki rođendan i u svakom
pismu Deda Mrazu uvek je bio taj zahtev.
Kada je Mila izašla iz stomaka montruma i vratila se kući, na
kraju dvadeset jednog dana zatvora i tri meseca bolnice, zatekla je
u dvorištu prelepog belo-braon ponija.
Njena želja je bila ispunjena. Ali ona nije uspevala da se tome
raduje.
Njen otac je traž io usluge, iskoristio svoja skromna poznanstva
da bi dobio dobru cenu. Njegova porodica nije plivala u parama, u
kući su se uvek mnogo žrtvovali i, najviše zbog ekonomskih
razloga, ona je ostala jedinica.
Njeni nisu mogli sebi da dopuste da joj podare brata ili sestru,
ali su joj kupili ponija. A ona nije bila srećna zbog toga.
Toliko puta je maštala da će na kraju ipak dobiti taj poklon.
Neprestano je o tome pričala. Zamišljala je da ga neguje, da mu
stavlja mašnice u boji na grivu, da ga dobro timari. Cesto je svog
mačka terala da trpi isti tretman. Možda ju je zbog toga Hudini
mrzeo i držao se dalje od nje.
Postoji razlog zbog kojeg se deci toliko sviđaju poniji. Nikada ne
odrastu, ostaju ovekovečeni u čaroliji detinjstva. Zavidno stanje.
Ipak, posle svog oslobođenja, Mila je jedino htela odmah da
odraste, da bi postavila distancu između sebe i onoga što joj se
dogodilo. A, ako bude imala i malo sreće, možda će uspeti da
zaboravi.
Taj poni, međutim, sa svojom apsolutnom nemogućnošću da
odraste, za nju je predstavljao neodrživ pakt sa vremenom.

Kada su je izvadili, viš e mrtvu nego ž ivu, iz Stivovog smrdljivog
podruma, za nju je poč eo novi ž ivot. Posle tri meseca provedenih u
bolnici kako bi povratila upotrebu leve ruke, morala je da povrati
bliskost sa svetom, ne samo sa svakodnevicom u kući već i sa
rutinom nežnosti.

Grač ijela, njena najbolja drugarica, sa kojom je pre nego š to je
nestala s lica zemlje slavila ritual sestrimljenja, sada se čudno
ponašala prema njoj. Nije više bila ona sa kojom je uvek rigorozno
delila poslednju ž vaku iz pakovanja, ona pred kojom se nije stidela
da piški, ona sa kojom je razmenila francuski poljubac da bi
vežbala za vreme kada budu imale momka. Ne, Gračijela je bila
drugačija. Pričala joj je sa nepomičnim osmehom na licu i ona se
plašila da će je, ako još malo nastavi tako, boleti obrazi. Naprezala
se da bude slatka i ljubazna i čak je prestala i da joj govori psovke,
a do pre nekog vremena je nije ni zvala po imenu - „smrdljiva
krava" i „pegava praska" bili su nadimci koje su uvek koristile
među sobom.

Probušile su vrh jagodice kažiprsta zarđalim ekserom, jer će
zauvek ostati prijateljice, jer ih nikada nijedan dečko ili verenik
neće odvojiti. A bilo je dovoljno nekoliko nedelja da se iskopa
nepremostiva brazda.

Kad malo bolje pogleda, taj ubod u jagodicu je bila prva Milina
rana. Ali zadala joj je više bola kada je potpuno zarasla.

„Prestanite da me tretirate kao da sam se vratila sa Meseca!"
htela je da viče na sve. I taj izraz na licima ljudi! Ona ga nije
podnosila. Naginjali bi glavu na stranu i skupljali usne. Cak i u školi,
gde se nikada nije isticala, njene greške su sad bile dobroćudno
tolerisane.

Bila je umorna od ljubaznosti. Cinilo joj se da je u nekom
crnobelom ilmu, kao onim koje su puštali kasno u noć na televiziji,
gde su stanovnici planete Zemlje zamenjeni marsovskim
klonovima, dok se ona spasla, jer je ostala u toplom stomaku one
pećine.

Dakle, moguć nosti su bile dve. Ili se svet zaista promenio, ili je
posle dvadeset jednog dana trudnoće monstrum izrodio novu Milu.

Oko nje niko više nije pominjao ono što se desilo. Pustili su je da

ž ivi kao okač ena u mehuru, kao da je od stakla i da bi mogla da se
slomi svakog časa. Nisu shvatali da je ona htela samo malo istine
posle svih obmana koje je morala da pretrpi.

Posle jedanaest meseci počeo je proces protiv Stiva.
Dugo je čekala taj trenutak. O tome se govorilo u svim
novinama i vestima koje joj njeni nisu dozvoljavali da gleda - da bi
je zaštitili, govorili su. Ali koje je ona krišom gledala čim je mogla.
Trebalo je da svedoč e ili ona ili Linda. Javno tuž ilaš tvo rač unalo
je na nju, jer je njena drugarica iz zatvora i dalje hladnokrvno
branila svog tamničara. Ponovo je zahtevala da je zovu Glorija.
Doktori su govorili da Linda pati od ozbiljnih mentalnih
poremećaja. Dakle, na Mili je bio zadatak da prikuje Stiva.
U mesecima nakon hapšenja, Stiv je učinio sve da se predstavi
kao mentalno bolestan. Izmislio je apsurdne teorije o navodnim
saučesnicima koje je samo slušao, govorio je. Pokušavao je da
svetu proda priču koju je upotrebio sa Lindom. Onu o Frenkiju,
zlom partneru. Ali je porekao čim je policajac otkrio da je to bilo
samo ime kornjače koju je imao kao mali.
Ali ljudi su svejedno hteli da progutaju tu priču. Stivje bio suviše
„normalan" da bi bio monstrum. Suviše sličan njima. Ideja da iza
toga stoji neko drugi, neko još misterioznije bić e, pravi monstrum,
paradoksalno ih je umirivala.
Mila je došla na suđenje odlučna u tome da Stivu vrati svu
krivicu, kao i malo onog istog zla koje joj je priredio. Nateraće ga
da istrune u zatvoru i zbog toga je bila čak i spremna da odglumi
ulogu jadne žrtve koju je do tada uporno odbijala da tumači.
Sela je na klupu za svedoke, ispred kaveza u kojem je Stiv bio sa
lisicama, sa namerom da ispriča sve ne skidajući pogled sa njega.
Ali, kada ga je ugledala - u onoj zelenoj košulji zakopčanoj do
grla, suviš e velikoj za njega koji se pretvorio u kost i kož u, sa onim
rukama koje su drhtale dok je pokušavao da zapiše beleške u neki
blokčić, kosom koju je sam skratio i koja je sa jedne strane bila
duža - osetila je nešto što uopšte nije očekivala: žaljenje, ali i bes
prema tom jadniku, baš zato što je bio žalostan.
To je bio poslednji put da je Mila Vaskez osetila empatiju prema
nekome.

*

U trenutku kada je otkrila Goranovu tajnu, plakala je. Zašto?
Izgubljeno sećanje unutar nje govorilo joj je da su to bile suze
empatije.
Odjednom brana je negde pukla, oslobađajući spektar
iznenađujućih emocija. Sada joj se činilo čak i da uspeva da oseti
ono što su drugi osećali.
Kao kada je Roš stigao na lice mesta, a ona je osetila njegovu
užasnu spoznaju da su mu sati već odbrojani, jer mu je njegov
najbolji čovek, njegov „zlatni dečko", poslužio najgori od otrovnih
zalogaja.
Terens Moska joj je, međutim, delovao rastrzan između radosti
zbog sigurnog napretka u karijeri i neprijatnosti zbog njegove
motivacije.
Jasno primeti Sternovu smetenost i tugu čim je ušao u onu kuću.
I odmah je shvatila da će ubrzo zasukati rukave kako bi ponovo
uspostavio red u tom groznom događaju.
Empatija.
Jedina osoba za koju nije uspevala ništa da oseti bio je Goran.
Nije kao Linda pala u Stivovu zamku: Mila nikada nije verovala
da Frenki postoji. Pa ipak je nasela na obmanu da u toj kući živi
dete, Tomi. Cula je kako priča o njemu. Ali, čak je i prisustvovala
telefonskim razgovorima koje je njegov otac vodio sa dadiljom da
bi se uverio da je on dobro i da se pobrine za njega. Cak je
poverovala da ga je videla dok ga je Goran stavljao u krevet. Sve što
nije uspevala da mu oprosti, jer se zbog toga osećala kao glupača.
Goran Gavila je preživeo pad sa dvanaest metara, ali se sad
borio između života i smrti u krevetu na intenzivnoj nezi.
Njegovu kuću su čuvali, ali samo spolja. Unutra su bile samo dve
osobe. Specijalni agent Stern, koji je istog trenutka zamrznuo svoju
ostavku, i Mila.
Nisu ništa tražili, samo su pokušavali da hronološki poredaju
događaje, da nađu odgovore na jedina moguća pitanja. U kom
trenutku je ljudsko biće staloženo i mirno kao što je Goran Gavila
usavršilo svoj plan smrti? Kada se u njemu odapela opruga osvete?

Kada je svoj bes počeo da pretvara u plan?
Mila je bila u radnoj sobi i čula je Sterna kako pregleda susednu

sobu. Obavio je mnogo pretresa u svojoj karijeri. Bilo je
neverovatno kako su detalji mogli biti ti koji otkrivaju o nečijem
životu.

Dok je ispitivala utočište u kojem je Gavila usavršavao svoja
razmišljanja, pokušavala je da ostane na distanci, zapisujući
pojedinosti, sitne navike koje će slučajno otkriti nešto važno.

Goran je čuvao spajalice u staklenoj pepeljari. Rezao je olovke
pravo u kantu za papir. I držao je ram bez fotogra ije na radnom
stolu.

Taj prazni ram bio je prozor u ponor čoveka kojeg je Mila
mislila da može da voli.

Ona skrete pogled, skoro zbog straha da će biti progutana.
Potom otvori ioku sa strane stola. Unutra je bila fascikla. Uzela ju
je i stavila preko onih koje je već videla. Ova je bila drugačija, jer
po datumu se videlo da se radi o poslednjem slučaju na kojem je
Gavila radio pre nego što je izašla na videlo priča o nestalim
devojčicama.

Osim dokumenata, postojao je i niz audio-kaseta.
Poč e da č ita sadrž aj hartija; presluš ala bi trake, da je to neč emu
vredelo.
Radilo se o prepisci između direktora zatvora - izvesnog Alfonsa
Berendžera - i kancelarije javnog tužioca. I ticalo se jedinstvenog
ponašanja jednog zatvorenika koji je označavan samo registarskim
brojem.
RK-357/9.
Subjekta su pronašla, nekoliko meseci ranije, dvojica policajaca
dok je lutao noć u, sam i bez odeć e, po poljima. Odbio je odmah da
da lič ne podatke drž avnim služ benicima. Na osnovu otisaka prstiju,
videlo se samo da nije bio uveden u policijsku evidenciju. Ali sudija
ga je osudio zbog ometanja pravde. Još uvek je izdržavao kaznu.
Mila uze jednu od kaseta i pogleda je, pokušavajući da zamisli
šta bi moglo da bude na njoj. Na nalepnici su pisali samo sat i
datum. Potom pozva Sterna i ukratko mu prepriča ono što je
pročitala.

„Ali, čuj šta piše direktor zatvora... 'od trenutka kada je došao u
zatvor, zatvorenik RK-357/9 uvek je bio disciplinovan i poštovao je
pravilnik zatvora. Osim toga, lice je samotne prirode i nije sklon
druženju. Možda zbog toga niko nije primetio njegovo
neuobičajeno ponašanje, već je to tek skoro zapazio jedan od naših
stražara. Zatvorenik RK-357/9 čisti i briše krpom svaki predmet
koji dodirne, prikuplja svaku dlaku sa tela i glave koje
svakodnevno gubi, glanca do savršenstva pribor za jelo i ve-ce šolju
svaki put kad ih koristi...' Šta misliš?"

„Pa, ne znam. I moja žena je opsednuta čišćenjem."
„Ali, čuj kako se nastavlja: 'imamo slučaj nekoga ko ima maniju
čišćenja ili, što je verovatnije, nekoga ko po svaku cenu želi da
izbegne da ostavi 'organski materijal'. Shodno tome, gajimo
ozbiljne sumnje da je zatvorenik RK-357/9 poč inio izuzetno teš ko
krivič no delo i da ž eli da nas spreč i da uzmemo njegov DNK kako
bismo ga identifikovali...' Dakle?"
Stern joj uze papir iz ruku i pročita ga. „Dogodilo se u
novembru... ali, na kraju nije napisano da li su uspeli da otkriju
nešto iz njegovog DNK?"
„Izgleda da nisu mogli da ga nateraju da se podvrgne testu, niti
da ga samovoljno uzmu, jer bi to povredilo njegove ustavne
slobode..."
„I šta su onda uradili?"
„Pokušali su da uzmu dlake sa tela ili kosu iznenadnim
pregledima u njegovoj ćeliji."
„Držali su ga u izolaciji?"
Mila je gledala papire kako bi pronašla mesto gde je pročitala
nešto povodom toga. „Evo ovde, direktor piše: 'Sve do danas lice je
delilo ćeliju sa još jednim zatvorenikom, što mu je sigurno
pogodovalo da pomeša biološke tragove. Ali, obaveštavam vas da
smo mu, kao prvu meru, uskratili takvu mogućnost, stavljajući ga u
samicu. '„
„Dakle, jesu li uspeli da uzmu DNK ili ne?"
„Kako se čini, zatvorenik je bio lukaviji od njih i uvek su zaticali
ćeliju savršeno čistu. Ali potom su primetili da priča sam sa sobom i
postavili su mu sakriven mikrofon, da bi mogli da shvate šta

govori..."
„A kakve veze ima doktor Gavila?"
„Pitali su ga za stručno mišljenje, ne znam..."
Stern promisli na trenutak. „Možda bi trebalo da preslušamo

kasete."
Na jednom komadu nameštaja u radnoj sobi bio je stari

kasetofon koji je Goran verovatno koristio da bi snimao svoje
glasovne beleške. Mila dade jednu kasetu Sternu koji se približi
aparatu, stavi je i krenu da pritisne play.

„Sačekaj."
Iznenađen, Stern se okrenu da je pogleda: bila je prebledela.
„Dođavola!"
„Šta se dešava?"
„Ime."
„Kakvo ime?"
„Zatvorenika sa kojim je delio ćeliju pre nego što su ga stavili u
samicu..." „Pa?" „Zvao se Vinsent... Vinsent Klariso."

44

Alfons Berendžer je bio šezdesetogodišnjak sa licem deteta.
Njegovo rumeno lice izgledalo je kao zategnuto gustom mrežom
kapilara. Svaki put kad bi se nasmejao, skupljao je oči dok ne
postanu dve crtice. Dvadeset pet godina je bio upravnik zatvora i
ostalo mu je nekoliko meseci do penzije. Voleo je pecanje, u
jednom uglu njegove kancelarije bili su štap i ioka sa udicama i
mamcima. Uskoro će to postati njegova glavna dnevna obaveza.
Smatrali su ga dobrim čovekom, tog Berendžera. Za vreme
njegovog upravljanja, u zatvoru nikada nisu zabeleženi teški
slučajevi nasilja. Imao je ljudski odnos sa zatvorenicima, a
zatvorski stražari retko su pribegavali upotrebi sile.
Alfons Berendžer je čitao Bibliju, a bio je ateista. Međutim,
verovao je u drugu priliku i uvek je govorio da svaki pojedinac, ako
to želi, ima pravo da zadobije oproštaj. Bilo za šta da je kriv.
Bio je na glasu kao pošten čovek i smatrao je da je u miru sa
svetom. Ali, već neko vreme viš e nije uspevao noć u da zaspi. Zena
mu je govorila da je to zato što se bliži penzija, ali nije bilo tako.
Ono što je uznemiravalo njegove snove bila je misao da mora da
pusti na slobodu zatvorenika RK-357/9 a da neće saznati ko je i da
li je počinio neki jeziv zločin.
„Ovaj tip je... apsurdan", reče Mili dok su prolazili kroz jednu od
sigurnosnih kapija, upućeni u krilo samica.
„U kom smislu?"
„Savršeno je miran. Ukinuli smo mu tekuću vodu, nadajući se da
ć e prestati da pere. On je nastavio da č isti sve samo krpama. I njih
smo mu ih oduzeli. Počeo je da koristi uniformu. Primorali smo ga
da koristi zatvorski pribor za jelo. On je prestao da jede."
„A vi?"
„Pa sigurno nismo mogli da ga izgladnjujemo! Na svaki naš
pokušaj uvek se suprotstavio obeshrabrujućom upornošću... ili
blagom rešenošću, kako hoćete." „A forenzičari?"
„Proveli su tri dana u toj ć eliji, ali nisu naš li organski materijal

koji bi bio dovoljan da se izdvoji DNK. I ja se pitam kako je moguće.
Svi mi svakodnevno gubimo milione ćelija, u obliku sitnih trepavica
ili ljuspica kože..."

Berendžer je upotrebio sve strpljenje iskusnog pecaroša
nadajuć i se da je to dovoljno. Ali nije bilo. Njegov poslednji resurs
bila je ta policajka koja se iznenada pojavila tog jutra, ispričavši mu
tako apsurdnu priču da je zvučala istinito.

Prolazeći duž hodnika, stigoše do gvozdenih vrata obojenih u
belo. Ćelija broj 15.

Direktor pogleda Milu. „Sigurni ste?"
„Za tri dana ovaj čovek će izaći i imam utisak da ga više nećemo
videti. Zato da, potpuno sam sigurna."

*

Teška vrata se otvoriše i odmah zatvoriše iza njenih leđa. Mila
načini prvi korak u mali univerzum zatvorenika RK-357/9.

Bio je drugač iji od onoga kako ga je zamiš ljala i od foto-robota
koji je Nikla Papakidis skicirala pošto ga je videla u sećanjima
Džozefa B. Rokforda. Osim jednog detalja. Sivih očiju.

Bio je niskog rasta. Imao je uska ramena, sa ključnim kostima
koje su virile. Narandžasti zatvorski kombinezon bio mu je velik,
tako da je morao da zavrne i rukave i nogavice. Imao je malo kose,
samo sa strane.

Sedeo je na krevetu i na kolenima je držao činiju od čelika.
Cistio ju je žutom krpom od ilca. Pored njega, na krevetu, uredno
su bili poredani pribor za jelo, četkica za zube i plastični češalj.
Verovatno je tek završio da ih glanca. Jedva je podigao glavu da
pogleda Milu, ne prestajući nikako da trlja.

Mila se uverila da je znao zašto je došla.
„Zdravo", reče. „Mogu li da sednem malo?"
On učtivo klimnu glavom, pokazujući joj stoličicu pored zida.
Mila je uze i smesti se.
Uporno i pravilno trljanje metala krpom bio je jedini zvuk u tom
tesnom prostoru. Zvukovi tipični za zatvor nisu postojali na
odeljenju samica, da bi samoć a uma bila još tež a. Ali, izgledalo je da

zatvoreniku RK-357/9 to ne smeta.
„Ovde se svi pitaju ko ste", otpoče Mila. „Postalo je neka vrsta

opsesije, verujem. Jeste za direktora ovog zatvora. I za kancelariju
javnog tužioca. Drugi zatvorenici prepričavaju legendu o vama."

Nastavio je da je gleda hladnokrvno.
„Ja se ne pitam to. Ja znam. Vi ste osoba koju smo nazvali Albert.
Onaj kojeg jurimo." Nije reagovao.
„Vi ste bili u fotelji Aleksandera Bermana u njegovoj jazbini
pedo ila. I upoznali ste Ronalda Dermisa u sirotištu, kada je još bio
dečak. Bili ste prisutni u vili Ivon Gres dok je Felder masakrirao
ž enu i njenu decu - vaš obris od krvi je na zidu. Bili ste zajedno sa
Džozefom B. Rokfordom kada je prvi put ubio u onoj napuštenoj
kući...
Oni su bili vaši sledbenici. Podbadali ste njihovu gadost,
inspirisali njihovu izopačenost i uvek ste bili pritajeni u senci..."
Čovek je trljao, ni za trenutak ne gubeći ritam.
„Potom, malo manje od pre četiri meseca, odlučili ste da pustite
da vas uhapse. Jer ste to uradili sa namerom, ne sumnjam. U
zatvoru upoznajete Vinsenta Klarisa, svog druga iz ćelije. Imate
skoro mesec dana da ga obučite, pre nego što Klariso završi sa
služenjem kazne. Potom Klariso, čim je izašao napolje, počinje da
izvršava vaš plan... Oteti šest devojčica, amputirati im levu ruku,
staviti tela da bi se otkrile sve one greške koje niko nikada nije bio
u stanju da otkrije... Dok je Vinsent izvršavao zadatak, vi ste bili
ovde. Zato niko ne može da vas optuži. Ova četiri zida su vaš
savršeni alibi... Ali, vaše remek-delo ostaje Goran Gavila."
Mila uze iz dž epa jednu od audio-kaseta koje je naš la u radnoj
sobi kriminologa i baci je na krevet. Covek je posmatrao krivu
putanju koju je prešla pre nego što je sletela na nekoliko
centimetara od njegove leve noge. Nije se pomerio, nije napravio ni
najmanji pokret da je izbegne.
„Doktor Gavila vas nikada nije video, nije vas poznavao. Ali vi
ste poznavali njega"
Mila je osećala kako joj otkucaji srca postaju sve brži. Bes,
kivnost i još nešto.

„Našli ste načina da stupite u kontakt sa njim dok ste ovde
unutra. Genijalno! Kada su vas stavili u samicu, počeli ste da pričate
naglas kao neki jadni maloumnik, znajući da će vam postaviti
mikrofon, da bi potom nekom stručnjaku dali da presluša snimke.
Ne bilo kome, već najboljem u svom poslu..."

Mila pokaza na kasetu.
„Sve sam ih preslušala, znate? Sati i sati prisluškivanja ćelije...
Te poruke nisu bile upuć ene uzalud. Bile su za Gorana... 'Ubiti, ubiti,
ubiti'... On vas je posluš ao i ubio je ž enu i sina. To je bio strpljiv rad
na njegovoj psihi. Ali, recite mi jednu stvar: Kako to izvodite? Kako
uspevate? Odlični ste."
Covek nije shvatio sarkazam ili ga nije bilo briga. Pa ipak,
izgledao je radoznao da sazna ostatak prič e, jer nije skidao pogled
sa nje.
„Ali niste jedini koji zna ljudima da uđe u glavu... U poslednje
vreme sam nauč ila mnogo o serijskim ubicama. Nauč ila sam da se
dele u četiri kategorije: vizionari, misionari, hedonisti i tražioci
moći... Ali postoji i peta vrsta: zovu ih ubice iz podsvesti."
Zavuče ruke u džepove, izvadi savijen papir i pažljivo ga otvori.
„Najpoznatiji je Carls Menson, koji je podstakao članove svoje
čuvene 'Porodice' da izvrše masakr u Sijelo drajvu. Ali mislim da
postoje dva još tipičnija slučaja..." Pročita: „'Godine 2005, Japanac
po imenu Fudžimacu uspeva da ubedi osamnaest ljudi koje je
upoznao preko četa i iz celog sveta da oduzmu sebi život na dan
Svetog Valentina. Različitih godina, pola, ekonomske situacije i
društvenog porekla, bili su sasvim normalne žene i muškarci, bez
očiglednih problema.'„Podiže pogled ka zatvoreniku: „Kako je
uspeo da ih potčini, još uvek je misterija... Ali čujte ovo, moje
omiljeno: 'Godine 1999. Rodž er Bles, iz Akrona u Ohaju, ubija š est
žena. Kada su ga uhapsili, istražiteljima govori kako mu je to
šapnuo izvesni Rudolf Migbi. Sudija i porota misle da hoće da
ispadne umno oboleo i svejedno ga osuđuju na smrtnu kaznu.
Godine 2002. na Novom Zelandu, neki nepismeni radnik po imenu
Dž eri Huver ubija č etiri ž ene i potom izjavljuje policiji da mu je to
š apnuo izvesni Rudolf Migbi. Psihijatar optuž be se seti sluč aja iz 99.
i - pošto je bilo neverovatno da je Huver mogao da zna za taj

događaj - otkriva da se kolega sa posla zaista zove Rudolf Migbi,
koji je 1999. boravio u Akronu, u Ohaju.'„Ponovo ga pogleda: „I, šta
kažete? Nalazite li sličnosti?"

Covek ne reče ništa. Njegova činija je blistala, ali on još uvek
nije bio sasvim zadovoljan rezultatom.

„'Ubica iz podsvesti' ne izvrš ava materijalno zloč in. Ne mož e biti
okrivljen, niti može biti kažnjen. Da bi sudili Carlsu Mensonu,
koristili su se pravnim trikom, tako da je smrtna presuda podeljena
na više doživotnih robija... Neki psihijatri vas de inišu kao šaptače,
zbog vaše sposobnosti da utičete na slabije ličnosti. Ja više volim da
vas zovem vukovi... Vukovi napadaju u čoporu. Svaki čopor ima
svog vođu i često drugi vukovi love za njega."

Zatvorenik RK-357/9 završio je da trlja činiju i odložio ju je
pored sebe. Potom se osloni rukama na kolena, čekajući ostatak.

„Ali vi ih sve nadmašujete..." Mila se nasmeja. „Nema ničega što
dokazuje vašu umešanost u zločine koje su počinili vaši sledbenici.
Bez dokaza koji bi vas prikovali, uskoro ć ete ponovo biti slobodan
čovek... I niko neće moći ništa da uradi."

Mila duboko udahnu. Netremice su se gledali.
„Steta. Kad bismo samo znali vaš pravi identitet, postali biste
slavni i ušli biste u istoriju, garantujem vam."
Nagnula se prema njemu; njen ton glasa postade tiši i preteći: „I
tako ću otkriti ko si."
Ustala je, oč istila ruke od nepostojeć e praš ine i spremala se da
izađe iz ćelije. Ali, pre toga, dopustila je sebi još nekoliko sekundi
sa ovim čovekom.
„Tvoj poslednji učenik je pogrešio: Vinsent Klariso nije uspeo da
dovrš i tvoj plan, jer je devojč ica broj š est još uvek ž iva... to znač i da
si i ti pogrešio."
Proučavala je njegovu reakciju i za trenutak joj se učinilo da se
nešto pomerilo na tom licu sve do tada nedokučivom.
„Vidimo se napolju."
Pružila mu je ruku. On ostade iznenađen, kao da to nije
očekivao. Dugo ju je posmatrao. Potom mlitavo podiže ruku i ona
je stegnu. Na dodir tih mekih prstiju, Mila oseti odvratnost.
On pusti da mu ruka isklizne iz njene.

Ona mu okrenu leđa i uputi se prema gvozdenim vratima.
Pokucala je tri puta i sačekala, znajući da je njegov pogled još na
njoj, posađen između njenih plećki. Neko spolja poče da da je nalog
za otključ avanje. Pre nego š to su se vrata otvorila, zatvorenik RK-
357/9 progovori prvi put.

„Žensko je", reče.
Mila se okrenu prema njemu, misleći da nije razumela.
Zatvorenik se vratio svojoj krpi, da pedantno trlja drugu činiju.
Izaš la je i gvozdena vrata se zatvoriš e iza njenih leđa. Berendž er
joj pode u susret. Sa njim je bio i Krep.
„I... je li uspelo?"
Mila klimnu glavom. Pružila mu je ruku kojom je stegla ruku
zatvorenika. Stručnjak za forenziku uze pincetu i nežno skide sa
njenog dlana tanak providni sloj na kojem su se uhvatile ćelije
kože. Da bi ga sačuvao, odmah ga stavi u posudicu sa alkalnim
rastvorom.
„Sad ćemo videti ko je ovaj kučkin sin."
5. septembar

Nebo su presecali usamljeni beli oblaci koji su veličali njegovu
izuzetno čistu plavu boju. Svi zajedno, nepopravljivo bi zaklonili
sunce. Ali su bili tamo i puštali da ih vetar nosi.

Sezona je bila izuzetno duga. Zima je prepustila mesto letu, bez
prekida. Još uvek je bilo toplo.

Mila je vozila sa oba prozora otvorena, už ivajuć i u vetru u kosi.
Pustila je da poraste i to je bila samo još jedna od malih promena u
poslednje vreme. Još jedna novost je bila odeća koju je nosila.
Ostavila je farmerke i sada je nosila čak suknju sa cvetovima.

Na sedištu pored bila je kutija sa velikom crvenom mašnom.
Izabrala je taj poklon bez mnogo razmiš ljanja, jer je sad sve radila
verujući instinktu.

Otkrila je bogatu nepredvidivost života.
Taj novi tok stvari joj se sviđao. Ali, problem su sada bili hirovi
emocija. Dešavalo joj se, ponekad, da se zaustavi usred razgovora
ili, dok bi nešto radila, da brizne u plač. Bez razloga, obuzimala ju je
čudna i prijatna nostalgija.

Dugo vremena se pitala odakle naviru te emocije koje su je
redovno obuzimale u talasima ili u vidu grčeva.

Sada je znala to. Ali, svejedno nije htela da zna pol deteta.
„Žensko je."
Odavno je izbegavala da misli o tome, pokušavajući da zaboravi
celu tu priču. Imala je sada druge prioritete. Glad koja ju je hvatala
suviše često i neočekivano i koja je povratila malo ženstvenosti
njenom telu. Potom, iznenadna i hitna potreba da piški. Na kraju,
mali udarci u stomaku, koje već neko vreme oseća.
Zahvaljujući njima, učila je da gleda samo napred. Ali, bilo je
neizbežno da, povremeno, misli same odlete prema sećanju na te
događaje.
Zatvorenik RK-357/9 izašao je iz zatvora jednog martovskog
utorka. Bez imena.
Milin trik je ipak uspeo.
Krep je izdvojio DNK iz njegovih epitelnih ćelija i uneo ga u sve
moguće baze podataka. Vršili su poređenje i sa neidenti ikovanim
organskim materijalom koji se ticao slučajeva koji još nisu rešeni.
Ništa se nije pojavilo.
„Mož da još uvek nismo otkrili ceo plan", govorila je sebi Mila. I
plašila se tog predviđanja.
Kada je č ovek bez imena ponovo bio na slobodi, u prvo vreme
policajci su ga neprekidno držali pod kontrolom. Ziveo je u kući
koju mu je služba za socijalni rad dala na raspolaganje i - ironija
sudbine - počeo je da radi kao čistač u nekom velikom magacinu.
Nije puštao da bilo šta o njemu izađe na videlo što već nisu znali.
Tako se s vremenom policijski nadzor smanjio. Njihovi šefovi više
nisu bili raspolož eni da odobravaju plać anje prekovremenog rada i
dobrovoljne patrole su trajale samo nekoliko nedelja. Na kraju, svi
su odustali.
Mila je nastavila da ga drži na oku, ali i za nju je postajalo sve
napornije. Pošto je saznala da je trudna, proredila je kontrole.
Potom, jednog dana polovinom maja, on je nestao.
Nije ostavio tragove iza sebe, niti se moglo pretpostaviti
njegovo odrediš te. Mila se na poč etku ljutila, ali potom je otkrila i
neobično olakšanje.

Policajka koja je pronalazila nestale osobe, naposletku je ž elela
da ovaj čovek nestane.

Saobraćajni znak sa desne strane pokazivao je skretanje za
otmenu gradsku četvrt. Ona pođe tim putem.

Lepo mesto: bulevari su bili sa drvoredima i biljke su ponavljale
uvek isti hlad, kao da nisu htele nikome da učine nepravdu. Male
vile su bile jedna uz drugu, sa lepim travnjacima ispred, i sve su bile
iste.

Oznake na papiriću koje joj je dao Stern završavale su se na
raskršću koje je bilo ispred nje. Usporila je, gledajući unaokolo.

„Sterne, dođavola, gde ste?", reče na telefon.
Pre nego što joj je odgovorio, ugleda ga sa telefonom u ruci
kako joj izdaleka podignutom rukom daje znak.
Parkirala je kola gde joj je pokazao i izađe. „Kako si?"
„Osim mučnina, natečenih stopala i stalnog trčanja u toalet...
Rekla bih dobro."
On joj stavi ruku preko ramena: „Dođi, svi su iza."
Bilo je čudno videti ga bez odela i kravate, u plavim
pantalonama i cvetnoj košulji raskopčanoj na grudima. Da nije bilo
neizostavne mentol bombone, jedva bi ga prepoznala.
Mila je pustila da je vodi prema zadnjem dvorištu, gde je žena
bivšeg specijalnog agenta postavljala sto. Pritrča da je zagrli.
„Zdravo, Mari, lepo izgledaš."
„Nego š ta. Sada kad me drž i u kuć i po ceo dan!", uzviknu Stern
smejući se.
Mari potapša muža po ramenu. „Bolje idi da spremaš hranu!"
Dok se Stern udaljavao prema roštilju, spreman da peče
kobasice i kukuruz, ona se približi Borisu koji je stajao sa već
polupraznom lašom piva u ruci. Stegnu Milu svojim snažnim
rukama i podignu je. „Kako si se ugojila!"
„Ti mi nešto kažeš!"
„Koliko ti je trebalo da stigneš?"
„Brinuo si se zbog mene?"
„Ne, samo sam bio gladan."
Smejali su se. Boris je uvek bio veoma pažljiv prema njoj, ne
samo zato što ga je spasla zatvora. U poslednje vreme se ugojio

zbog slabog kretanja i unapređenja koje je dobio od Terensa
Moske. Novi glavni inspektor odmah je želeo da izbriše taj mali
„propust" na njegov rač un i dao mu je ponudu koju nije mogao da
odbije. Roš je podneo ostavku odmah nakon zvanič nog zatvaranja
slučaja, ali se najpre sa Odeljenjem dogovorio oko procedure
odlaska koja je predviđala ceremoniju sa dodelom medalje za
službene zasluge i svečanu pohvalu. Govorilo se da razmatra
mogućnost da uđe u politiku.

„Kakva sam budala: zaboravila sam kutiju u kolima!" iznenada
se setila Mila. „Hoćeš li otići da je uzmeš, molim te?"

„Naravno, idem odmah."
Čim se Boris pomerio, otvorio joj se pogled i na ostale prisutne.
Pod drvetom trešnje bila je Sandra u invalidskim kolicima. Nije
mogla da hoda. Dogodilo se mesec dana pošto su je otpustili iz
bolnice. Doktori su govorili da je u pitanju neurološka blokada
nastala usled šoka. Sada je pratila strog program rehabilitacije.
Proteza je zamenila levu ruku koja je nedostajala.
Pored devojčice bio je njen otac, Majk. Mila ga je upoznala kada
je otiš la da poseti Sandru i bio joj je simpatič an. Iako se razveo sa
ž enom, nastavio je da se brine o ć erki, sa ljubavlju i posveć enoš ć u.
Sara Roza je bila sa njima. Mnogo se promenila. Prilično je oslabila
u zatvoru i kosa joj je osedela za veoma kratko vreme. Osuda je bila
teška: sedam godina uz sramni otpust, što joj je oduzelo i pravo na
penziju. Bila je tu zahvaljujuć i posebnoj dozvoli. Malo dalje od nje
bio je Doris, agent nadzora koji ju je doveo, koji pozdravi Milu
klimanjem glavom.
Sara Roza ustade da se približi. Mučila se da joj se nasmeje.
„Kako si? Da li dobro napreduje trudnoća?"
„Najveća nelagodnost je odeća: veličina se stalno menja, a ne
zarađujem dovoljno da tako često prilagođavam garderobu. Uskoro
ću morati da izađem u bademantilu!"
„Posluš aj me: už ivaj u ovim trenucima, jer najgore tek dolazi. Za
prve tri godine nismo oka sklopili zbog Sandre. Je li tako, Majk?" I
Majk klimnu glavom.
Već su se sreli nekoliko puta. Ali niko nikada nije pitao Milu ko
je otac deteta. Ko zna kako bi reagovali da su saznali da nosi

Goranovo dete. Kriminolog je još uvek bio u komi.
Mila je samo jednom otišla da ga poseti. Videla ga je kroz staklo,

ali nije izdržala više od nekoliko sekundi i odmah je pobegla.
Poslednja stvar koju joj je rekao pre nego što se bacio u

prazninu bila je da je ubio ženu i sina jer ih je voleo. Neosporna
logika onoga koji zlo opravdava ljubavlju. I Mila to nije mogla da
prihvati.

Drugom prilikom, Goran je izjavio: „Pored sebe imamo osobe za
koje mislimo da znamo sve o njima, a zapravo ne znamo ništa..."

Mislila je da se odnosi na ženu i sećala se te rečenice kao
banalne istine, ne na visini njegove inteligencije. Sve dok se nije
našla umešana u ono što je govorio. Pa ipak, upravo ona bi trebalo
da ga shvati. Ona, koja mu je rekla: „Dolazim iz tame. I u tamu
povremeno moram da se vratim."

I Goran je mnogo puta bio u istoj tami. Ali jednog dana, kada je
izronio, mora da ga je nešto pratilo. Nešto što ga više nikada nije
napustilo.

Boris joj priđe sa poklonom.
„Toliko ti je trebalo?"
„Nisam mogao da zatvorim onu krntiju. Trebalo bi da kupiš
nova kola." Mila mu uze kutiju iz ruku i odnese je Sandri. „Hej,
srećan rođendan!"
Nagnula se prema njoj da je poljubi. Devojčica je uvek bila
srećna što je vidi. „Mama i tata su mi poklonili ajpod."
Pokazala ga joj je. I Mila reč e: „Odlič an je. Sada moramo da ga
napunimo malo zdravim i pristojnim rokom."
Majk se nije slagao: „Ja bih više voleo Mocarta." „Bolje
Coldplay", reče Sandra.
Zajedno su otvorili Milin poklon. Somotska jakna, sa šljokicama
različitog oblika i kopčama.
„Uau!", uzviknu slavljenica kada je prepoznala marku poznatog
stiliste. „To 'uau' znači da ti se sviđa?"
Sandra klimnu glavom nasmejana, ne skidajući pogled sa jakne.
„Klopa!" objavi Stern.
Seli su za sto u hladu ispod platnenog šatora. Mila primeti da su
se Stern i žena tražili i često dodirivali, kao dvoje sveže

zaljubljenih. Osetila je blagu zavist zbog njih. Sara Roza i Majk su
igrali ulogu dobrih roditelja zarad ć erke. Ali on je bio veoma paž ljiv
i sa Sarom. Boris je isprič ao gomilu viceva i toliko su se smejali da
je agentu Dorisu zapeo zalogaj u grlu. Bio je prijatan dan,
bezbrižan. I verovatno je Sandra nakratko zaboravila svoju
situaciju. Primila je pregršt poklona i ugasila je svojih trinaest
svećica na torti od čokolade i kokosa.

Završili su sa ručkom posle tri. Zaduvao je vetrić koji ih je
mamio da legnu na travnjak i spavaju. Zene su raspremile sto, ali
Milu je Sternova žena oslobodila zbog ogromnog stomaka.
Iskoristila je to da bude blizu Sandre, pod trešnjom. Uz malo
napora uspela je čak i da sedne na zemlju pored njenih kolica.

„Mnogo je lepo ovde", reče devojčica. Potom pogleda svoju
majku dok je unosila unutra prljave tanjire i osmehnula joj se.
„Htela bih da se ovaj dan ne završi. Mama mi je mnogo
nedostajala..."

Upotreba tog glagola u prošlom vremenu bio je simptomatičan:
Sandra je evocirala nostalgiju drugačiju od one kada se njena
majka vraća u zatvor. Govorila je o onome što joj se desilo.

Mila je dobro znala da su te kratke napomene bile deo napora
koji je devojčica činila da bi unela red u prošlost. Trebalo je da
smesti emocije i da se obračuna sa strahom koji će, iako je sve bilo
gotovo, vrebati iz zasede još mnogo godina.

Jednog dana, njih dve ć e se suoč iti sa temom š ta se desilo. Mila
je mislila da joj prva ispriča svoju priču. Možda će joj to pomoći.
Imale su toliko toga zajedničkog.

„Prvo pronađi sve reči, mala moja, imamo sve vreme ovog
sveta..."

Mila je osetila jaku než nost prema Sandri. Za sat vremena, Sara
Roza će morati da se vrati u zatvor. I svaki put to razdvajanje bilo je
patnja za majku i ćerku.

„Odlučila sam da ti otkrijem tajnu", reče joj da bi joj skrenula
paž nju sa te misli. „Ali, reć i ć u je samo tebi... Hoć u da ti kaž em ko je
otac mog deteta." Sandri se omače nepristojan osmeh. „To već svi
znaju."

Mila ostade paralisana č uđenjem, a potom poč eš e da se smeju.

Boris ih vide izdaleka ne shvatajući šta se dešava. „Zene", reče
gledajući u Sterna.

Kada su konačno uspele da se smire, Mila se osećala mnogo
bolje. Još jednom je potcenila one koji je vole, stvarajući sebi
bespotrebne probleme. A često su stvari bile tako prokleto
jednostavne.

„On je čekao nekoga..." reče Sandra ozbiljna. I Mila je shvatila
da govori o Vinsentu Klarisu.

„Znam", reče jednostavno.
„Trebalo je da dođe, da nam se priključi."
„Taj čovek je bio u zatvoru. Ali mi to nismo znali. Izabrali smo
mu i ime, znaš? Zvali smo ga Albert."
„Ne, Vinsent ga nije tako zvao..."
Nalet toplog vetra pokrenu lišće trešnje, ali to nije sprečilo Milu
da oseti iznenadnu hladnoću koja joj se pela uz leđa. Lagano se
okrenula prema Sandri i srete njene krupne oči koje su je
posmatrale potpuno nesvesne onoga što je upravo rekla.
„Ne..." ponovila je devojčica mirno. „On ga je zvao Frenki."
Sunce je sijalo tog savršenog popodneva. Ptice su zapevale
svoju pesmu na drveću, a vazduh je bio ispunjen polenom i
mirisima. Trava na travnjaku je mamila. Mila nikada neće
zaboraviti precizan trenutak kada je otkrila da ima mnogo više
zajedničkog sa Sandrom nego što je mislila. Pa ipak, te
podudarnosti su uvek bile tu, pred njenim očima.
Oteo je samo devojčice, ne i dečake.
I Stivu su se sviđale devojčice.
Izabrao je porodice.
I ona je kao i Sandra bila jedinica.
Svima je odsekao levu ruku.
Njoj je ruka bila polomljena kada je pala niza stepenice sa
Stivom. Prve dve su bile posestrime.
Sandra i Debi. Kao ona i Gračijela mnogo godina ranije.
„Serijske ubice, onim što rade, pokušavaju da nam ispričaju priču",
rekao je Goran jednom.
Ali ova priča je bila njena priča.
Svaki detalj na silu ju je terao u prošlost, primoravajući je da

gleda u lice groznu istinu.
„Tvoj poslednji učenik je pogrešio: Vinsent Klariso nije uspeo da

dovrši tvoj plan, jer je devojčica broj šest još uvek živa... To znači da
si i ti pogrešio."

Ipak se ništa nije desilo slučajno. I to je bilo pravo Frenkijevo
finale.

Sve ovo je bilo za nju.
Pokret unutar nje vratio ju je nazad. Mila onda spusti pogled na
svoj već veliki stomak. Naterala se da se ne pita da li je i to deo
Frenkijevog plana. „Bog ćuti", pomisli. „Đavo šapuće..."
A sunce je i dalje sijalo tog savrš enog popodneva. Ptice se nisu
umorile od pevanja pesme na drveću i vazduh je i dalje bio zasićen
polenom i mirisima. Travnjak je još uvek mamio.
Oko nje i svuda, svet je u sebi nosio istu poruku.
Da je sve isto kao pre.
Sve.
I Frenki.
Vratio se, da bi ponovo nestao u širokim prostranstvima senke.

Beleška autora

Kriminalistič ka knjiž evnost poč ela je da se bavi šaptačima zbog
razvoja fenomena sekti. Teška tema koja pokreće brojne probleme.
Najveća teškoća je upravo dati de iniciju šaptača koja se može
koristiti u svrhe procesa, jer direktno obuhvata kategorije kaznene
odgovornosti i kažnjivosti.

Naime, tamo gde ne postoji uzročna veza između aktivnosti
krivca i aktivnosti šaptača, nije moguće pretpostaviti neku vrstu
krivičnog dela na teret šaptača. Pribegavanje iguri navođenja na
krivično delo u mnogim situacijama pokazalo se suviše slabim da bi
dovelo do presude. Jer u slučaju šaptača ide se izvan običnog
potčinjavanja. Aktivnost ovih pojedinaca odnosi se na podsvesni
nivo komunikacije koja ne dodaje kriminalnu nameru psihi
počinioca, eventualno isplivava tamna strana - prisutna na manje ili
više skriven način u svakom od nas - koja potom nagoni subjekta
da počini jedan ili više zločina.

Tipičan je, tim povodom, slučaj Ofelbek iz 1986: domaćica koja
prima pozive od anonimne osobe i koja potom, neočekivano,
jednog dana potamani porodicu stavljanjem u čorbu otrova za
miševe.

Tome je potrebno dodati da ko uprlja ruke brutalnim zločinima,
često ima tendenciju da podeli moralnu odgovornost sa nekim
glasom, vizijom ili izmišljenim likovima. Zbog čega je posebno
teško razlikovati kada su takve manifestacije plod psihotičnog
ponaš anja, a kada se realno mogu povezati sa tajanstvenim delom
šaptača.

Među izvorima korišćenim u romanu, osim priručnika iz
kriminologije, forenzičke psihijatrije i tekstova sudske medicine,
citirane su studije koje je vršio FBI, a kome ide zasluga što je
sastavio najvredniju bazu podataka kada su u pitanju serijske ubice
i nasilni zločini.

Mnogi među slučajevima koji su navedeni na ovim stranicama
stvarno su se desili. Kod nekih, imena i mesta su namerno

promenjeni, jer istražne i procesualne radnje nisu potpuno
završene.

Istraž ne tehnike i tehnike forenzič ke policije koje su opisane u
romanu su realne, iako je u nekim okolnostima autor sebi dao
slobodu da ih prilagodi potrebama pripovedanja.