Donato Karizi - Šaptač

muzičkog, kada je oslobodila Pabla i Elizu. „Spasla si tri života",
rekao je narednik Moreksu misleći na belešku nađenu u rokovniku
tog čoveka. To ime...

Prisila.
Njen šef je bio u pravu: devojčica je imala sreće. Mila uoči
užasnu vezu između nje i ovih šest žrtava.
Prisila je bila izabranica svog dž elata. Samo pukim sluč ajem nije
postala plen. Gde li je sada? Kakav je njen život? I ko zna da li je deo
nje, dubok i skriven, bio svestan da je izbegla užas sličan ovome.
Od trenutka kada je kročila u kuću nastavnika muzičkog, Mila ju
je spasla. A ona to nikada neće saznati. Nikada neće moći da ceni
drugi život koji joj je dat na poklon.
Prisila, kao i Debi, Aneke, Sabina, Melisa, Karolina.
Predodređena, ali nije imala istu sudbinu kao one.
Prisila, kao i broj šest. Zrtva bez lica. Ali, ona je barem imala
ime.
Cang je tvrdio da je bilo samo pitanje vremena da će se pre ili
kasnije pojaviti identitet i šeste devojčice. Ali se Mila nije mnogo
nadala tome i pomisao da je nestala zauvek otežavala joj je
razmatranje svake druge opcije.
Ali sada je morala da bude trezvena. „Na mene je red", pomisli
dok je gledala kroz staklo koje ju je odvajalo od roditelja devojčica
koje su već imale ime. Posmatrala je taj ljudski akvarijum,
koreografiju napaćenih ćutljivih stvorenja. Uskoro će morati da ode
tamo da razgovara sa roditeljima Debi Gordon. I moraće da tim
roditeljima preda i ostatak bola.
Hodnik mrtvačnice bio je dugačak i mračan. Nalazila se u
suterenu zgrade. Do nje se stizalo stepenicama ili skuč enim liftom
koji najčešće nije radio. Uz ivicu plafona nalazili su se uski prozori
koji su propuštali veoma malo svetlosti. Bele pločice koje su
pokrivale zidove nisu uspevale da odbiju tu svetlost, kao što je
verovatno želeo onaj koji ih je tu postavio. Rezultat je bio da su
prostorije bile mračne i po danu, a neonske sijalice na plafonu bile
su uvek upaljene, ispunjavajući sablasnu tišinu ovog mesta
neprekidnim zujanjem.
„Kakvo ružno mesto da se primi vest o gubitku deteta",

razmišljala je Mila dok je i dalje posmatrala porodicu u bolu. Tu
gde će se sresti sa njima, bile su samo bezlične plastične stolice i sto
iz starih časopisa sa nasmejanim licima.

Debi. Aneke. Sabina. Melisa. Karolina.
„Pogledaj tamo", reče Goran Gavila iza njenih leđa. „Sta vidiš?"
Pre toga, u prisustvu drugih, ponizio ju je. A sada joj se obraćao sa
ti. Mila je još dugo nastavila da posmatra. „Vidim njihovu patnju."
„Pogledaj bolje. Postoji još nešto."
„Vidim mrtve devojčice. lako nisu tu. Njihova lica su zbir lica
roditelja. Zato mogu da vidim i žrtve."
„Ja, međutim, vidim pet porodica. Svaka različitog društvenog
porekla. Sa različitim primanjima i životnim standardom. Vidim
supružnike koji su, iz različitih razloga, imali samo jedno dete.
Vidim žene koje su odavno prešle četrdesetu i zato biološki ne
mogu da se nadaju još jednoj trudnoći... Ja to vidim." Goran se
okrete i pogleda je. „Oni su njegove prave žrtve. Proučio ih je,
izabrao ih je. Samo jedna ćerka. Hteo je da im oduzme svaku nadu
da prevaziđu žalost, da pokušaju da zaborave gubitak. Ostatak
života će morati da se sećaju onoga što im je uradio. Uveličao je
njihov bol oduzimajući im budućnost. Oduzeo im je mogućnost da
ih se neko seća u godinama koje dolaze, mogućnost da nadžive
sopstvenu smrt... Time se hranio. Nadoknada za njegov sadizam,
izvor njegovog zadovoljstva."
Mila skrete pogled. Kriminolog je bio u pravu: postojala je
određena simetrija u zlu koje je učinjeno ovim osobama.
„Plan", reče Goran, ispravljajući njene misli.
Mila ponovo pomisli na šestu devojčicu. Još uvek nije imao ko
da plač e za njom. Imala je pravo na te suze, kao i ostale devojč ice.
Patnja ima zadatak. Služ i da ponovo uspostavi veze između ž ivih i
mrtvih. To je jezik koji zamenjuje reči. Koji drugačije postavlja
pitanja. To je ono što su radili roditelji iza stakla. Pažljivo, sa
bolom, ponovo su sastavljali ostatke tog ž ivota kojeg viš e nije bilo.
Pletući krhke uspomene, čvrsto povezujući svetle niti prošlosti sa
tankim nitima sadašnjosti.
Mila skupi hrabrost i uđe u prostoriju. Pogledi roditelja odmah
se zaustaviše na njoj i nastade tišina.

Policajka pođe prema majci Debi Gordon, koja je sedela pored
muž a, dok joj je on drž ao ruku na ramenu. Njeni koraci odzvanjali
su zlokobno dok je prolazila ispred ostalih.

„Gospođo i gospodine Gordon, htela bih da popričam sa vama
nakratko..."

Mila im rukom pokaza kuda da krenu. Potom ih pusti ispred
sebe prema drugoj prostoriji, gde su bili aparat za kafu i automat sa
grickalicama, izlizan kauč prislonjen uza zid, sto sa plavim
plastičnim stolicama i korpa za otpatke prepuna plastičnih čaša.

Mila smesti Gordonove na trosed i ode po stolicu. Prekrsti noge
još uvek oseć ajuć i bolno probadanje zbog rane na butini. Nije viš e
bilo tako jako: zarastala je.

Policajka se usudi i poče predstavivši se. Govorila je o istrazi,
bez dodavanja detalja na ono što su već znali. Namera joj je bila da
im bude prijatno pre nego što im postavi pitanja koja su je
zanimala.

Gordonovi ni za trenutak nisu prestajali da je gledaju, kao da je,
na neki nač in, imala moć da prekine tu noć nu moru. Muž i ž ena su
izgledali lepo, uglađeno. Oboje su bili advokati. Oni koje plaćaju na
sat. Mila ih je zamišljala u njihovoj savršenoj kući, okružene
odabranim prijateljima, sa njihovim pozlać enim ž ivotom. Toliko da
su mogli ć erku jedinicu da poš alju u prestiž nu privatnu š kolu. Mila
je znala: muž i ž ena su sigurno bili ajkule u svom poslu. Ljudi koji u
svom polju znaju kako da upravljaju najkritičnijim situacijama, koji
su navikli da zariju zube u protivnika i da ih nesreće nikada ne
obeshrabre. Ali, sada su njih dvoje bili potpuno nespremni za
tragediju kao što je ova.

Poš to im je izlož ila sluč aj, pređe na stvar: „Znate li, sluč ajno, da
li je Debi imala posebno prijateljstvo sa nekom svojom
vršnjakinjom van koledža?"

Supružnici se pogledaše kao da su, pre odgovora, tražili valjan
razlog za to pitanje. Ali nisu ga našli.

„Ne, koliko nam je poznato", reče Debin otac.
Mili, međutim, nije bio dovoljan ovaj šturi odgovor. „Sigurni ste
da vam Debi nikada nije u razgovoru telefonom pomenula neku
njenu drugaricu iz škole?"

Dok se gospođa Gordon trudila da se seti, Mila je posmatrala
njenu siluetu: tako ravan stomak, mišići nogu tako zategnuti.
Odmah je shvatila da je izbor da imaju samo jedno dete bio paž ljivo
promišljen. Ova žena ne bi narušila svoj izički izgled još jednom
trudnoćom. Ali, svakako je već bilo kasno za to: njene godine, blizu
pedesete, ne bi joj dozvolile da ima još dece. Goran je bio u pravu:
Albert ih nije slučajno izabrao...

„Ne... Ali, u poslednje vreme je zvučala smirenije", reče žena.
„Pretpostavljam da vam je tražila da se vrati kući..."
Dodirnula je bolnu tač ku, ali nije mogla drugač ije, ako je ž elela
da dođe do istine. Glasom punim osećaja krivice, Debin otac
priznade: „Istina je: nije se prilagodila, govorila je da joj
nedostajemo i da joj nedostaje Sting..." Mila ga pogleda zbunjeno i
on pojasni: „Njen pas... Debi je ž elela da se vrati kuć i, u staru š kolu.
Mada, uistinu, to nikada nije rekla. Možda se plašila da će nas
razočarati, ali... Bilo je jasno po njenom glasu."
Mila je znala šta će se dogoditi: ovi roditelji će zauvek sebi
prebacivati što nisu poslušati ćerkino srce, koje ih je molilo da je
vrate kući. Ali Gordonovi su na prvo mesto stavili svoje ambicije,
kao da je moguće preneti ih genima. Kad malo bolje pogleda, nema
ničega pogrešnog u njihovom ponašanju. Zeleli su najbolje za svoju
jedinicu. Na kraju krajeva, jednostavno su se poneli kao roditelji. A
da je bilo drugačije, možda bi im jednog dana Debi bila zahvalna.
Ali taj dan, na njihovu žalost, nikada neće doći.
„Gospodo Gordonovi, ž ao mi je š to insistiram, pretpostavljam da
je bolno, ali moram da vas zamolim da se prisetite razgovora sa
Debi: prijateljstva van koledž a mogla bi da budu izuzetno važ na za
rešavanje slučaja. Molim vas, razmislite ponovo, i ako se setite
nečega..."
Oboje istovremeno potvrdno klimnuše glavom i obećaše da će
se potruditi da se sete. Tad Mila primeti iguru koja se ocrtavala na
staklu vrata. Sara Roza je pokuš avala da privuč e njenu paž nju. Mila
se izvini Gordonovima i izađe. Kada se nađoše licem u lice u
hodniku, reče joj samo nekoliko reči.
„Spremi se, moramo da idemo. Našli su leš devojčice."

*

Specijalni agent Stern je uvek nosio sako i kravatu. Omiljena su
mu bila odela braon, bež ili plave boje, i košulje na sitne pruge. Mila
je bilo jasno da je njegova ž ena prilič no drž ala do toga da mu odeć a
bude uvek dobro ispeglana. Brinuo je o svom izgledu. Kosa zalizana
unazad sa malo briljantina. Svako jutro se brijao, a kož a lica, osim
što je bila glatka, izgledala je meko i lepo je mirisala. Stern je bio
precizan. Jedan od onih koji nikada ne menjaju navike i za koje je
uredan izgled mnogo važniji nego biti moderan.

A bio je sigurno i izuzetno sposoban u svom poslu prikupljanja
informacija.

Dok su kolima išli na mesto gde je pronađeno telo, Stern ubaci u
usta mentol bombonu, a potom brzo iznese činjenice koje su u tom
trenutku znali.

„Pritvoreni se zove Aleksander Berman. Ima č etrdeset godina i
po zanimanju je agent prodaje: mašine za tekstilnu industriju,
odlič no predstavniš tvo. Ož enjen, oduvek je vodio miran ž ivot. Vrlo
je cenjen i poznat u svom gradu. Prilično dobro zarađuje od svog
posla: Berman nije bogat, ali lepo živi."

„Ukratko, čist je", dodade Roza. „Neko na koga se ne može
sumnjati."

Kada su stigli u stanicu saobraćajne policije, policajac koji je
pronašao telo sedeo je na starom kauču u kancelariji. Bio je u šoku.

Lokalne vlasti prepustile su teren jedinici za brutalne zločine.
Dadoše se na posao uz Goranovu pomoć i pod Milinim nadzorom,
čija je uloga bila jednostavno da utvrdi da li postoje ili ne elementi
korisni da najbolje moguće obavi svoj zadatak, a da ne mora
aktivno da se umeša. Roš je ostao u kancelariji i ostavio da njegovi
ljudi rekonstruišu šta se tačno desilo.

Mila primeti da je Sara Roza bila na distanci. Sviđalo joj se to,
iako ju je policajka drž ala na oku i č ekala da pogreš i, bila je sigurna
u to.

Jedan mladi poručnik se ponudio da ih otprati do tog mesta.
Pokušavajući da se pokaže siguran u sebe, stade da objašnjava
kako niš ta nije pomerano. Ali svi č lanovi tima su dobro znali da se

verovatno prvi put nalazi pred ovakvim prizorom. U karijeri
provincijskog policajca ne dešava se često da naiđe na tako
brutalan zločin.

Dok su hodali, poručnik veoma iscrpno izloži činjenice. Možda
je isprobavao pre razgovora, kako se ne bi obrukao. Naime,
zvučalo je kao već napisan izveštaj. „Utvrdili smo da je osumnjičeni
Aleksander Berman juče ujutru stigao u hotel u mestu veoma
daleko odavde."

„Šest stotina kilometara", precizirao je Stern.
„Kako izgleda, vozio je čitave noći. Automobil je bio skoro ostao
bez benzina", istakao je poručnik.
„Da li se sreo sa nekim u hotelu?" upita Boris
„Izgleda da je večerao sa nekim klijentima. Potom se povukao u
svoju sobu... Tako tvrde oni koji su bili sa njim. Ali još uvek
proveravamo njihove priče."
Roza zabeleži u blokčić i tu okolnost i pored toga dodade
komentar koji Mila pročita preko njenog ramena: „Prikupiti
svedočenja gostiju hotela u vezi sa satnicom".
Umeša se Goran: „Pretpostavljam da Berman još uvek ništa nije
rekao."
„Osumnjičeni Aleksander Berman odbija da govori bez
branioca."
Stigoše na parking. Goran primeti da su oko Bermanovih kola
postavili bela platna kako bi sakrili ovaj prizor smrti. Ali to je bila
samo, ko zna koja po redu, licemerna mera predostrožnosti. Pred
nekim brutalnim zločinima, uznemirenost je samo maska. To je
Goran Gavila brzo naučio. Smrt, posebno ako je nasilna, ima
određeni š arm za ž ive. Pred lesom svi postajemo radoznali. Smrt je
veoma zavodljiva dama.
Pre nego što su prišli mestu zločina, osim neizbežnih sterilnih
rukavica, navukoše plastične nazuvice i kapice kako bi pokrili
kosu. Potom su međusobno dodavali kutijicu sa kamforom. Svako
uze pomalo i namaza ispod nozdrva kako ne bi osetili nikakav
miris.
To je bio proveren ritual, gde reči nisu bile potrebne. Ali i način
kako bi se dobro usredsredili. Kada je dobila teglicu iz Borisovih

ruku, Mila oseti da pripada toj jedinstvenoj zajednici.
Narednik saobraćajne policije, koji je bio pozvan da ih sačeka,

odjednom izgubi svu sigurnost i dugo je oklevao. Potom pođe
ispred njih.

Pre nego što su prešli granicu tog novog sveta, Goran pogleda
Milu, koja klimnu glavom i on bi mirniji.

Prvi korak je uvek bio najteži. Mila neće lako zaboraviti svoj.
Bilo je kao da ulazi u drugu dimenziju. U tih nekoliko kvadrata,
gde je čak i sunčeva svetlost bivala izmenjena veštačkom i hladnom
svetlošću halogenih lampi, bio je drugi univerzum, sa pravilima i
zakonima izike potpuno drugačijim u odnosu na poznati svet.
Trima dimenzijama, visini, širini i dubini, dodata je i četvrta:
praznina. Svaki kriminolog zna da se upravo u tim „prazninama"
mesta zločina nalaze odgovori. Ispunjavanjem tog prostora
prisustvom žrtve i dželata, rekonstruiše se zločin, daje se smisao
nasilju, rasvetljava se nepoznato. Vreme se širi, pokušavajući da ga
produž i unazad, u napetost koja uvek isuviš e kratko traje i koja se
nikada više neće ponoviti. Zbog toga je prvi utisak na mestu zločina
uvek najvažniji.
Mila je pre svega osećala miris.
Uprkos kamforu, miris je bio prodoran. Miris smrti je u isto
vreme blag i izaziva mučninu. Apsurd. Najpre te pogađa kao
pesnica u stomak, a potom otkriješ da u dubini tog mirisa postoji
nešto što ne može da ti se ne svidi.
U jednom trenutku ceo tim se rasporedio oko Bermanovih kola.
Svako je zauzeo mesto za posmatranje, iscrtavajući nove strane
sveta. Kao da iz njihovih očiju kreću koordinate tabele koja je
prekrivala svaki kvadratni centimetar i ništa nije izostavljala.
Mila je pratila Gorana do iza automobila.
Vrata prtljažnika su bila otvorena, onako kako ih je ostavio
policajac koji je našao telo. Goran se nagnu nad tom mračnom
rupom i Mila učini isto.
Nije videla leš, jer je u prtljažniku bila samo velika crna
plastična vreća unutar koje se naslućivao obris tela.
Telo devojčice?
Vreć a je savrš eno prianjala uz telo, prilagođavajuć i se crtama i

poprimajući njihov oblik. Usta su bila otvorena u nemom urliku.
Kao da je taj tamni bezdan usisao vazduh.

Kao bogohulni pokrov.
Aneke, Debi, Melisa, Sabina, Karolina... Ili je to bila šesta
devojčica?
Razaznavale su se očne šupljine i glava zabačena unazad. Telo
nije ostavljeno mlitavo; naprotiv, udovi su bili ukočeni, kao da je
bilo bačeno naglim zamahom. U toj statui od mesa bilo je jasno
odsustvo nečega. Nedostajala je jedna ruka. Leva.
„Dobro, počnimo sa analizom", reče Goran.
Kriminologov metod sastojao se u postavljanju pitanja. Cak i
najjednostavnijih i, naizgled, nevažnih. Pitanja na koja će svi
zajedno pokušati da daju odgovor. I u ovom slučaju, svako
mišljenje je dobrodošlo.
„Pre svega orijentacija", poče. „Dakle, recite mi: zašto smo
ovde?"
„Ja ć u poč eti", ponudi se Boris koji je stajao sa vozač ke strane.
„Ovde smo zbog izgubljene saobraćajne dozvole."
„Sta mislite o tome? Da li je, po vama, to dovoljno kao
objašnjenje?" upita Goran gledajući u prisutne.
„Policijska kontrola", reče Sara Roza. „Otkad su nestale
devojčice, ima ih na desetine, svuda. Moglo je da se desi i desilo se...
Prošlo je dobro."
Goran odmahnu glavom: on nije verovao u sreću. „Zašto bi
rizikovao da ide unaokolo sa kompromitujućim prtljagom?"
„Možda je hteo da ga se reši", pretpostavi Stern. „Ili se možda
plašio da ćemo ga uhvatiti i hteo je da premesti tragove što je dalje
moguće od sebe."
„I ja mislim da je mož da u pitanju pokuš aj zavaravanja tragova",
oglasi se Boris poput eha. „Ali mu nije uspelo."
Mila je shvatila da su već odlučili: Aleksander Berman je bio
Albert. Samo je Goran bio pomalo neodlučan.
„Moramo još uvek da shvatimo koji je bio njegov plan. Zasada
imamo leš u prtljaž niku. Ali poč etno pitanje je bilo drugo i još uvek
nemamo odgovor: zaš to smo ovde? Sta nas je dovelo do ovih kola,
pred ovo telo? Od samog početka, prihvatili smo da je naš počinilac

lukav. Mož da i viš e od nas. U krajnjem sluč aju, već nas je viš e puta
izigrao uspevajući da otme devojčice dok su svi bili na oprezu... Da
li možete onda zamisliti da ga je odalo to što mu je nedostajala
glupa saobraćajna dozvola?"

Svi su razmišljali u tišini o ovom poslednjem zapažanju.
Potom se kriminolog ponovo obrati poručniku saobraćajne
policije, koji je za to vreme ostao po strani, tih i bled kao košulja
koju je nosio ispod uniforme.
„Poručnice, malopre ste nam rekli da je Berman tražio
advokata, je li tako?" „Da."
„Možda bi bio dovoljan advokat po službenoj dužnosti, jer
želimo sada da razgovaramo sa osumnjičenim, kako bismo mu,
kada završimo ovde, dali priliku da pobije rezultate naše analize."
„Hoćete da sada da izjavu?"
Nadao se da ć e mu Gavila dozvoliti da ide. I Goran se spremao
da mu udovolji.
„Verovatno je Berman već imao priliku da pripremi svoju
verziju događaja. Bolje je uhvatiti ga nespremnog i naterati ga da
upadne u kontradikciju pre nego što je suviše dobro nauči
napamet", dodade Boris.
„Nadam se da je imao vremena i da preispita svoju savest
zatvoren tamo unutra."
Na te poručnikove reči, članovi tima se pogledaše u neverici.
„Hoć ete da kaž ete da ste ga ostavili samog?", upita Goran. Poruč nik
je bio zbunjen. „Stavili smo ga u samicu, takva je praksa. Zašto,
šta..."
Nije imao vremena da završi rečenicu. Boris pođe prvi, jednim
skokom se nađe van ograđenog mesta, a u stopu su ga pratili Stern i
Sara Roza, koji su odlazili skidajuć i na brzinu nazuvice da se ne bi
okliznuli dok trče.
Mila i mladi poručnik saobraćajne policije nisu shvatili šta se
dešava. Goran pojuri za ostalima rekavši samo: „Subjekt je u
opasnosti: trebalo je da motrite na njega!"
U tom trenutku, i Mila i poručnik shvatiše o kakvoj opasnosti je
govorio kriminolog.
Malo kasnije, svi su bili pred vratima ć elije u kojoj je taj č ovek

bio zatvoren. Stražar požuri da otvori špijunku kada mu Boris
pokaza legitimaciju. Ali, kroz taj mali otvor, nisu videli Aleksandera
Bermana.

„Izabrao je mrtav ugao ćelije", pomisli Goran.
Dok je čuvar otključavao tešku bravu, poručnik je još uvek
pokušavao da ih sve umiri - pre svega samog sebe - ponavljajući da
je procedura doslovno praćena. Bermanu su uzeli sat, kaiš sa
pantalona, kravatu i čak i pertle. Nije imao ništa čime bi mogao sebi
da naudi.
Ali policajac je bio demantovan čim su se gvozdena vrata
otvorila. Čovek je ležao u uglu ćelije. U mrtvom uglu.
Leđima okrenut zidu, sa rukama u krilu i raširenim nogama.
Usta su mu bila puna krvi. Crna lokva okruž ivala je telo. Ubio se na
manje tradicionalan način.
Aleksander Berman je izgrizao sebi meso oko zglobova i
sačekao da iskrvari nasmrt.

7

Odvešće je kući.
S tim neizrečenim obećanjem preuzeli su telo devojčice.
Obezbediće joj pravdu.
Posle Bermanovog samoubistva bilo je teško održati ovo
obećanje, ali će svakako pokušati.
Zato je telo sada bilo tu, u Institutu za sudsku medicinu.
Doktor Cang namesti mikrofon koji je visio sa plafona tako da
bude savršeno uspravan nad čeličnim stolom mrtvačnice. Potom
uključi snimanje.
Najpre uze skalpel i brzim pokretom skliznu preko
plasti icirane kese, prateći veoma preciznu pravu liniju. Odloži
hirurški instrument i lagano prstima uhvati obe ivice kese.
Jedinu svetlost u sali davala je zaslepljujuća lampa koja je
stajala nad operacionim stolom. Unaokolo se širio mračni ponor. A
tu, na ivici, bili su Goran i Mila. Tim nije smatrao da bilo ko drugi
treba da prisustvuje toj ceremoniji.
Patolog i dvoje gostiju nosili su sterilne mantile, rukavice i
masku kako ne bi ugrozili dokaze.
Pomoću slanog rastvora, Cang poče lagano da širi ivice vreće,
odvajajući plastiku od tela na koje je savršeno prionula. Deo po
deo, veoma strpljivo.
Polako poče da se pojavljuje... Mila odmah ugleda zelenu suknju
od rebrastog somota. Belu košuljicu i vuneni prsluk. Potom poče da
se primećuje blejzer od flanela.
Polako, kako je Cang iš ao nagore, otkrivao je nove detalje. Stiž e
do trupa na kojem je nedostajala ruka. Sako na tom mestu uopš te
nije bio uprljan krvlju. Jednostavno je bio isečen u visini levog
ramena iz kojeg je virio patrljak.
„Nije bila u ovoj odeći kad ju je ubio. Posle je sredio telo", reče
patolog.
To „posle" se izgubi u odzvanjanju prostorije, padajući u mračni
ponor koji ih je okruživao, kao kamen koji se odbije od zidove

bunara bez dna.
Cang izvuče desnu ruku. Na zglobu je bila narukvica sa

priveskom u obliku ključa.
Kada je došao do vrata, patolog se zaustavi na trenutak kako bi

obrisao čelo malim peškirom. Mila tek tad primeti da se znojio.
Došao je do najdelikatnijeg mesta. Plašio se da će odvajajući
plastiku sa lica ukloniti i epiderm.

Mila je već prisustvovala autopsijama. Obično patolozi nisu
imali toliko obzira u ophođenju prema telima koja ispituju. Sekli su
ih i ušivali ne vodeći računa. U tom trenutku Mila shvati da je Cang
hteo da roditelji poslednji put vide svoju devojčicu u što je moguće
boljem stanju. Zato je bio tako brižan. Pokaza gest poštovanja
prema tom čoveku.

Na kraju, posle nekoliko beskrajno dugih minuta, lekar je uspeo
da potpuno ukloni crnu vreću sa lica malene. Mila je ugleda. I
odmah je prepozna.

Debi Gordon. Dvanaest godina. Prva koja je nestala.
Oči su joj bile razrogačene. Usta još uvek otvorena. Kao da je
očajnički pokušavala nešto da kaže.
Nosila je šnalu sa belim jasminom. Očešljao joj je kosu. „Kakav
apsurd", pomisli Mila. Bilo je lakš e pokazati saž aljenje pred lesom
nego pred ž ivom devojč icom! Ali potom zaključ i da je neš to drugo
bilo razlog zbog čega se tako pobrinuo za nju.
„Ulepšao ju je za nas."
Ta slutnja je naljuti. Ali je shvatila da joj u tom trenutku nisu
pripadale te emocije. Bile su namenjene nekom drugom. I uskoro
će morati da ode tamo, da pobedi mrkli mrak i već skrhanim
roditeljima saopšti da je njihov život zaista završen.
Doktor Cang razmeni pogled sa Goranom. Došao je trenutak da
se utvrdi sa kakvim ubicom su imali posla. Da li je njegovo
interesovanje za to biće bilo neodređeno ili neverovatno
isplanirano. Drugim rečima, da li je devojčica pretrpela seksualno
zlostavljanje ili ne.
Svi u toj sali bili su rastrzani između ž elje da ju je poš tedeo ove,
ko zna koje po redu, surovosti i nade da ipak nije bilo tako. Jer u
tom slučaju bila bi veća verovatnoća da je ubica ostavio organske

tragove koji bi omogućili da ga identifikuju.
Postojala je tačna procedura za slučajeve silovanja. I Cang,

pošto nije bilo razloga da odstupi od toga, poče sa anamnezom.
Pokušaj da se rekonstruišu okolnosti i način napada. Ali u
konkretnom slučaju, budući da nije bilo moguće dobiti informacije
od žrtve, nije bilo načina da se dođe do činjenica.

Sledeća faza je bila objektivno ispitivanje. Fizička procena,
praćena fo-togra isanjem, koja je išla od opisa opšteg izgleda do
izdvajanja spoljašnjih povreda koje bi mogle da pokažu da li se
žrtva opirala i borila.

Obič no se poč injalo popisivanjem i belež enjem odeć e. Potom se
nastavljalo traženjem eventualnih sumnjivih mrlja na odeći,
vlakana, kose, vlasi. Tek tada se prelazilo na subungvalno struganje,
prikupljanje ispod noktiju žrtve, nekom vrstom čačkalice,
eventualnih ostataka kož e ubice - u sluč aju da se branila - ili zemlje
i različitih vlakana kojima bi se došlo do mesta ubistva.

I ovoga puta je rezultat bio negativan. Stanje leša - osim
amputiranog uda - bilo je savršeno i odeća je bila čista.

Kao da se neko pobrinuo da je opere pre nego što ju je stavio u
vreću.

Treća faza je bila najinvazivnija i predviđala je ginekološki
pregled.

Cang uze kolposkop i poče da pregleda najpre sredinu butina, s
nadom da će izdvojiti mrlje krvi, spermu ili druge telesne tečnosti
silovatelja. Potom iz metalne posude uze opremu za vaginalni
pregled, koja se sastojala od tampona za kožu i jednog za
sluzokožu. Supstancama koje je uzeo, pripremi dve pločice za
mikroskop, iksirajući trag sa prvog štapića cito iksom i ostavljajući
da se drugi osuši na vazduhu.

Mila je znala da služe za eventualnu tipizaciju gena ubice.
Poslednja faza je bila najgrublja. Doktor Cang nagnu č elič ni sto
unazad i podiže noge devojčice na dva držača. Potom sede na
stolič icu i soč ivom za uveć avanje, koje je imalo posebnu lampu sa
ultraljubičastom svetlošću, prede na otkrivanje eventualnih
unutrašnjih povreda.
Posle nekoliko minuta podiž e glavu prema Goranu i Mili, hladno

izgovarajući: „Nije je ni takao."
Mila klimnu glavom i, pre nego što je izašla iz sale, nadvi se nad

Debinim telom da bi skinula sa zgloba narukvicu sa ključ ić em. Taj
predmet, zajedno sa vešću da devojčica nije bila silovana, biće
jedini dar koji će poneti sa sobom za Gordonove.

Cim se pozdravila sa Cangom i Goranom, Mila oseti potrebu da
skine sa sebe čisti mantil. Jer, u tom trenutku, osećala se prljavo.
Prolazeći kroz svlačionicu, zaustavila se pred velikim keramičkim
lavaboom. Pustila je toplu vodu i stavila ruke, snažno ih trljajući.

Dok je i dalje frenetič no prala ruke, podiž e pogled na ogledalo
koje je stajalo pred njom. U odrazu zamisli malu Debi kako ulazi u
svlačionicu, u zelenoj suknji, plavom blejzeru i sa šnalom u kosi.
Oslanjajući se na onu jednu ruku koja joj je ostala, seda na klupu
prislonjenu uza zid. I počinje da je gleda, klateći nogama. Debi je
otvarala usta i potom ih zatvarala, kao da pokušava da priča sa
njom. Ali, zapravo, ništa nije govorila. A Mila bi tako htela da je pita
za njenu posestrimu. Onu koja je za sve već odavno bila devojč ica
broj šest.

Potom se probudila iz te halucinacije.
Voda na česmi je tekla. Para se pela u širokim kolutovima
prekrivši skoro celu površinu ogledala. Tek tad Mila oseti bol.
Spustila je pogled i instinktivno sklonila ruke od vrelog mlaza
vode. Kož a nadlanice je bila crvena, a na prstima su se već stvorili
plikovi. Mila brzo zavi ruke peškirom i potom se uputi prema
ormariću prve pomoći tražeći zavoje.
Niko ne sme nikada saznati šta joj se dogodilo.
Kada je otvorila oči, najpre se seti osećaja pečenja na rukama.
Zbog toga skoči u sedeći položaj, naglo uspostavljajući vezu sa
stvarnošću spavaće sobe koja ju je okruživala. Ormar sa naprslim
ogledalom pred njom, komoda sa leve strane i prozor sa spuštenom
roletnom koja je ipak propuštala pokoji zrak plavičaste svetlosti.
Mila je zaspala obučena, jer su prekrivači i čaršavi u zapuštenoj
sobi motela bili uflekani.
Zaš to se probudila? Mož da je neko lupao na vrata. Ili je mož da
samo sanjala.
Ponovo neko zakuca. Podigla se i približila vratima, otvarajući

ih samo nekoliko centimetara.
„Ko je?" upita uzaludno pred Borisovim nasmejanim likom.
„Došao sam po tebe. Za sat vremena počinje pretres Bermanove

kuće. Ostali nas čekaju tamo... A mislio sam i da ti donesem
doručak." Mahao joj pred nosom papirnom kesom u kojoj su
najverovatnije bili kroasani i kafa.

Mila se pogleda na brzinu. Nije bila u najboljem izdanju, ali
mož da je to bilo i dobro: obeshrabrić e kolegine hormone. Pozva ga
da uđe.

Boris uđe u sobu, gledao je oko sebe začuđen, dok je Mila
prilazila lavabou u uglu da bi se umila, ali, pre svega, da sakrije
zavijene ruke.

„Ovo mesto je gore nego što ga pamtim." Pomirisao je vazduh. „I
još uvek ima isti miris."

„Mislim da je neko sredstvo protiv insekata."
„Kada sam se priključio timu, ovde sam proveo skoro mesec
dana pre nego što sam našao stan... Znaš li da ovde svaki ključ
otvara sve sobe? Klijenti imaju običaj da odu a da ne plate, i
vlasniku je dosadilo da stalno menja brave. Noću bi bilo dobro da
zagradiš vrata komodom."
Mila ga pogleda u ogledalu nad lavaboom. „Hvala na savetu."
„Ne, ozbiljno. Ako ti treba neko pristojnije mesto za stanovanje,
mogu li pomoći."
Mila ga upitno pogleda. „Da me, kojim slučajem, agente, ne
pozivaš da se preselim kod tebe?"
Boris, posramljen, pož uri da pojasni: „Ne, nisam to mislio. Mogu
da se raspitam ako neka koleginica hoće da deli stan, to je sve."
„Nadam se da se neću zadržati toliko da će mi trebati stan",
primeti ona i sleže ramenima. Pošto je obrisala lice, pokaza na
kesicu koju joj je doneo. Skoro da mu je ote iz ruku i sede na krevet
u turski sed da pogleda šta je unutra.
Kroasani i kafa, kao što se i nadala.
Boris ostade zateč en tim gestom, a još viš e kada je video njene
ruke obmotane zavojima. Ali ništa ne reče. „Gladna si?" zapita
stidljivo.
Ona mu odgovori punih usta. „Dva dana nisam pipnula hranu.

Da nisi li došao jutros, sumnjam da bih imala snage da izađem iz
sobe."

Znala je da nije trebalo da kaže tako nešto, ta izjava je bila
očigledno ohrabrenje. Ali nije znala drugačije kako da mu zahvali, a
i stvarno je bila gladna. Boris joj se nasmeja nadmeno.

„I, kako ti je ovde?", upita je.
„Lako se prilagođavam, dakle dobro."
„Osim tvoje prijateljice Sare Roze koja me praktično prezire",
ali to je Mila samo pomislila.
„Dopalo mi se što si primetila da su posestrime..."
„Srećna slučajnost, bilo je dovoljno da to izvučem iz svog
adolescentskog iskustva. I ti si sigurno uradio nešto tako glupo
kada si imao dvanaest godina, zar ne?"
Primeć ujuć i da je kolega izgubljen i da uzaludno traž i odgovor,
omače joj se osmeh.
„Šalila sam se, Borise..."
„Da, naravno", reče on pocrvenevši.
Mila ubaci poslednji zalogaj, oliza prste i baci se na drugi
kroasan iz kese, onaj koji je bio za Borisa, koji, kad je video toliki
apetit, nije smeo ništa da kaže.
„Borise, kaži mi nešto... Zašto ste ga nazvali Albert?"
„To je vrlo zanimljiva priča", reče. Potom sasvim opušteno sede
pored nje i poče da priča: „Pre pet godina desio nam se izuzetno
čudan slučaj. Serijski ubica koji otima žene, siluje ih, davi ih i potom
nalazimo tela bez desnog stopala."
„Desnog stopala?"
„Da. Niko ništa ne razume, jer je tip u napadu veoma precizan i
č ist, ne ostavlja tragove iza sebe. Samo tu amputaciju. A ž rtve bira
potpuno nasumice... Uglavnom, stižemo do petog leša i ne
uspevamo da ga zaustavimo. U tom trenutku, doktor Gavila ima
ideju..."
Mila je pojela i drugi kroasan i prešla je na katu. „Kakvu ideju?"
„Traž io nam je da u arhivi pronađemo sluč ajeve gde se pominju
stopala, čak i najbesmisleniji i banalni."
Milin izraz lica je bio više nego zbunjen.
Potom sasu tri kesice šećera u čašu od stiropora. Boris to

primeti i pokaza gađenje, hteo je neš to da joj kaž e tim povodom, ali
je ipak odlučio da nastavi sa pričom. „Cak je i meni na početku
delovalo pomalo apsurdno. Ali, dobro, ipak poč injemo da traž imo i
pojavljuje se da je već neko vreme lopov u tom kraju i da krade
ž enske cipele sa polica koje stoje ispred radnji sa obuć om. Tu stoji
samo po jedna cipela za svaki broj i model - znaš , da bi se izbeglo
da ih neko ukrade - i obično je to desna cipela, da bi klijentima bilo
lakše da probaju."

Mila se ukoči, držeći čašu u vazduhu i oduševljena poče da
razmišlja o originalnosti istražne intuicije. „Nadgledali ste radnje i
uhvatili ste lopova..."

„Albert Finli. Inženjer, trideset osam godina, oženjen, dvoje
male dece. Imali su malu vilu u selu i kamp prikolicu za odmore."

„Normalan čovek."
„U njegovoj garaži nalazimo zamrzivač i u njemu pet desnih
ž enskih stopala paž ljivo umotanih u celofan. Zabavljao se tako š to
ih je terao da obuvaju cipele koje je krao. Neka vrsta fetiša."
„Desno stopalo, leva ruka. Zato je Albert!"
„Tačno!", reče Boris stavljajući joj ruku na rame u znak
odobravanja. Mila se naglo pomeri skočivši sa kreveta. Mladom
policajcu bi krivo zbog toga. „Izvini", reče joj. „Nema problema."
Nije bilo tako i Mila mu i nije poverovala. Ali, odluč ila je da se
svejedno pretvara da jeste onako kako je on rekao. Okrenu mu leđa
i ponovo ode do lavaboa. „Spremna sam za minut, pa možemo da
idemo."
Boris ustade i pođe prema vratima. „Spremi se na miru. Cekam
te napolju."
Mila ga vide kako izlazi iz sobe. Potom podiže lice prema
ogledalu. „Bože, kada će prestati?", upita se. „Kada ću uspeti da
dopustim da me neko ponovo dodirne?"

*

Idući ka Bermanovoj kući, nisu razmenili nijednu reč. Staviše,
ulazeći u kola, Mila je zatekla uključen radio i odmah je shvatila da
je to znak kako će se odvijati put. Boris je bio uvređen i sada je

možda imala još jednog neprijatelja u timu.
Stigli su za manje od sat i po vremena. Kuća Aleksandera

Bermana je bila mala vila okružena zelenilom u mirnom naselju.
Ulica ispred kuće je bila pregrađena barikadama. Izvan te

granice okupljali su se radoznale komšije i novinari. Mila, gledajući
ih, pomisli da je poč elo. Dok su pristizali, sluš ali su vesti na radiju
gde se pominjalo da je pronađeno telo male Debi i pojavilo se čak i
Bermanovo ime.

Motiv tolike medijske euforije bio je jednostavan. Groblje ruku
je bio tež ak udarac za javno mnjenje, ali sada su konač no imali ime
kako bi krstili tu noćnu moru.

Već nekoliko puta je videla da se deš ava ista stvar. Novinari ć e
se uporno zalepiti za priču i, za vrlo kratko vreme, ukaljaće svaki
aspekt Bermanovog života, bez razlike. Njegovo samoubistvo
značilo je priznavanje krivice. Zbog toga će mediji insistirati na
svojoj verziji. Njemu će dodeliti ulogu monstruma bez ikakve
rasprave, uzdajući se samo u snagu njihove jednoglasnosti. Okrutno
će ga raskomadati, isto kao što se pretpostavljalo da je on učinio
svojim malim ž rtvama, ali neć e shvatiti ironiju ove slič nosti. Pustić e
litre krvi iz celog događaja, kako bi začinili naslovne strane i učinili
ih primamljivijim. Bez poštovanja, bez pravičnosti. I ako bi se neko
usudio da skrene pažnju na to, zakloniće se iza komotnog i uvek
aktuelnog „prava na izveštavanje" kako bi sakrili svoju neprirodnu
bestidnost.

Pošto je izašla iz kola, Mila se uputi kroz grupicu reportera i
običnog sveta, uđe u zonu koju je opkolila policija i uputi se dugim
koracima kroz drvored kojim se prilazilo sve do kućnih vrata i nije
mogla da izbegne da je zaslepi poneki blic. U tom trenutku primeti
da je Goran gleda kroz prozor. Besmisleno se oseti krivom što ju je
video da dolazi sa Borisom. A onda i glupom, jer je pomislila tako
nešto.

Goran ponovo usmeri svoju paž nju na unutraš njost kuć e. Neš to
kasnije, i Mila uđe unutra.

Stern i Sara Roza, uz pomoć drugih detektiva, već neko vreme
su bili uposleni i kretali su se kao vredni insekti. Sve je bilo
ispremetano. Agenti su pregledali nameš taj, zidove i sve drugo š to

je moglo da otkrije neki trag koji bi razjasnio događaj.
Još jednom, Mila nije mogla da se priključ i ovom pretraž ivanju.

Uostalom, Sara Roza joj se odmah prodrala u lice da može jedino
da posmatra. Tako poče da gleda unaokolo, držeći ruke u
džepovima da ne bi morala da pravda zavoje kojima su bile uvijene.

Fotografije su joj privukle pažnju.
Bilo ih je na desetine poređanih na nameštaju, u elegantnim
ramovima napravljenih od drveta vresa ili od srebra. Na njima su
bili Berman i njegova žena u srećnim trenucima. Mnogo su putovali,
primeti. Imali su slike sa svakog mesta na svetu. Ali, kako su
fotogra ije bile skorije, a oni stariji, izrazi lica su delovali
zamagljeno. Bilo je nešto unutar tih fotografija. Mila je bila ubeđena
u to. Ali nije znala da kaže šta. Imala je čudan osećaj ulazeći u tu
kuću. Sad joj se činilo da je taj osećaj još jači.
Prisustvo.
U toj guž vi policajaca, bio je još jedan posmatrač . Mila prepozna
ženu sa fotogra ija: Veronika Berman, žena navodnog ubice.
Odmah je shvatila da je sigurno bila ponosna osoba. Pokazivala je
dostojanstvenu ravnodušnost, dok su ovi neznanci dirali njene
stvari, a nisu tražili dozvolu, narušavajući intimnost tih predmeta,
tih sećanja, svojim nametljivim prisustvom. Nije delovalo da se
pomirila sa sudbinom, već da je saglasna. Ponudila se glavnom
inspektoru Roš u da sarađuje tvrdeć i sa sigurnoš ć u da njen muž nije
kriv za te strašne optužbe.
Mila ju je još uvek posmatrala kada se, okrenuvši se, nađe pred
neočekivanim prizorom.
Ceo zid bio je prekriven balsamovanim leptirima.
Stajali su u staklenom ramu. Bilo ih je čudnih i prelepih. Neki su
imali egzotična imena, koja su zajedno sa mestom porekla bila
naznač ena na mesinganoj ploč ici. Oni koji su najviš e oč aravali, bili
su iz Afrike i Japana.
„Prelepi su, jer su mrtvi."
To reč e Goran. Kriminolog je nosio crni pulover i pantalone od
vikunje. 1 Kragna na košulji je delimično virila kroz izrez
džempera. Stade pored nje kako bi bolje video zid sa leptirima.

„Pred ovakvim prizorom zaboravljamo najvažniju i
najočigledniju stvar... Ovi leptiri više neće leteti."

„Neprirodno je", složi se Mila. „A ipak je i tako zavodljivo..."
„Upravo takav efekat smrt ima na pojedince. Zbog toga postoje
serijske ubice."
U tom trenutku, Goran napravi mali pokret rukom. Bilo je
dovoljno da se svi č lanovi tima odmah okupe oko njih. Znak da su
ga, iako su delovali potpuno zaokupljeni poslom, zapravo i dalje
gledali, čekajući da nešto kaže ili uradi.
Mili je to bila potvrda koliko su poverenja imali u njegovu
intuiciju. Goran ih je vodio. Bilo je veoma čudno, jer on nije bio
policajac, a panduri - barem oni koje je ona poznavala - nisu baš
imali poverenja u nekoga izvan policije. Bilo bi pravednije da se ta
grupa zove „Gavilin tim" pre nego „Rošov tim", koji, kao po običaju,
nije bio prisutan. Pojavio bi se samo u slučaju da iskoči klasičan
neoborivi dokaz koji bi najzad otkrio Bermana.
Stern, Boris i Roza zauzeše mesta oko doktora. Prema
uobičajenoj šemi, gde je svako imao svoje mesto. Mila ostade korak
iza: plašeći se da se ne oseti isključenom, isključila se sama.
Goran je govorio tiho, određujući odmah za sve ton kojim je
hteo da se odvija taj razgovor. Verovatno nije želeo da uznemiri
Veroniku Berman.
„Dakle, šta imamo?"
Stern prvi odgovori odmahujući glavom: „U kući nema ničeg
značajnog što može da poveže Bermana sa šest devojčica".
„Izgleda da ž ena ne zna niš ta. Postavio sam joj nekoliko pitanja i
stekao sam utisak da ne laže", dodade Boris.
„Naš i ljudi pretraž uju dvoriš te sa psima za pronalaž enje leš eva",
reče Roza. „Ali, do sada nisu ništa našli."
„Moramo da rekonstruišemo Bermanovo kretanje u poslednjih
š est nedelja", primeti Goran i svi se slož iš e, iako su već znali da ć e
to biti skoro nemoguć posao.
„Sterne, ima li još nešto?"
„U banci nema neobič nog protoka novca. Najveć i troš ak koji je
Berman morao da podnese za poslednjih godinu dana bila je
terapija veštačke oplodnje za ženu, što ga je prilično koštalo."

Slušajući Sterna, Mila shvati šta je osetila malo pre nego što je
ušla i kasnije, dok je gledala fotogra ije. Nije prisustvo, kao što je
isprva mislila. Pogrešila je.

Pre će biti odsustvo.
Primećivalo se odsustvo deteta u toj kući skupog i bezličnog
nameš taja, uređenoj za osobe koje se oseć aju kao da im je suđeno
da ostanu same. Zbog toga je terapija veš tač ke oplodnje o kojoj je
Stern govorio izgledala kao besmislica, buduć i da se na tom mestu
nije ni uočavalo uzbuđenje nekoga ko čeka takav dar.
Stern završi svoje izlaganje kratkim osvrtom na Bermanov
privatni život: nije koristio droge, nije pio i nije pušio. Imao je
člansku kartu teretane i video-kluba, ali je iznajmljivao samo
dokumentarce o insektima. Išao je u luteransku crkvu u kvartu i
dva puta mesečno je volontirao u staračkom domu."
„Svetac", ironično reče Boris.
Goran se okrenu prema Veroniki Berman, da se uveri da nije
čula ovaj poslednji komentar. Potom ponovo pogleda Rozu: „Još
nešto?"
„Skenirala sam hard-disk kompjutera u kući i kancelariji.
Pokrenula sam i program za vraćanje svih obrisanih fajlova. Ali nije
bilo ničega interesantnog. Samo posao, posao, posao. Ovaj tip je bio
opsednut svojim poslom."
Mila primeti da je Goran odjednom odlutao mislima. Kratko je
trajalo i brzo se ponovo usredsredio na razgovor. „Sta znamo o
internetu?"
„Zvala sam vlasnika servera i dali su mi listu veb-sajtova koje je
posetio u poslednjih šest meseci. Ni tu nema ništa... Kako izgleda,
voleo je sajtove o prirodi, putovanjima i ž ivotinjama. I kupovao je
antikvitete preko I-beja, najviše leptire za kolekciju." Kada je Roza
završila svoje izlaganje, Goran ponovo prekrsti ruke i stade da
posmatra svoje saradnike, svakog ponaosob. Taj pogled shvatila je i
Mila, koja konačno oseti da je uključena.
„Dakle, šta mislite?", upita doktor.
„Kao da sam zaslepljen", reče odmah Boris i naglasi tu rečenicu
prekrivajući oči jednom rukom. „Sve je suviše 'čisto'." Ostali
potvrdišc.

Mila nije znala na šta se to odnosi, ali nije ni htela da pita. Goran
prede rukom preko čela i protrlja umorne oči. Potom mu se na licu
ponovo pojavi ona odsutnost... Neka misao ga je na sekundu ili dve
vodila negde drugde, koju je potom kriminolog oč igledno odlagao
iz nekog razloga. „Koje je prvo pravilo istrage osumnjičenog?"

„Svi imamo tajne", reče odmah revnosno Boris.
„Upravo tako", poput odjeka se oglasi Goran. „Svi smo imali
neku slabost, barem jednom u ž ivotu. Svako od nas ima svoju malu
ili veliku tajnu koju ne može nikome ispovediti... Ali, osvrnite se
oko sebe: ovaj čovek je prototip dobrog muža, dobrog vernika,
velikog radnika", reče nabrajajući na prste svaku stavku: „On je
ilantrop, zdravstveni fanatik, iznajmljuje samo dokumentarce,
nema poroke, sakuplja leptire... Možete li poverovati da je takav?"
Odgovor je ovoga puta bio očekivan. Ne, nije bio takav.
„I onda, šta takav čovek radi sa lešom devojčice u prtljažniku?"
Umeša se Stern: „Doterao se..."
Goran se slož i sa tim: „Oč arava nas svim ovim savrš enstvom da
ne bismo gledali negde drugde... A gde u ovom trenutku nismo
gledali?" „Šta onda treba da uradimo?" upita Roza.
„Da počnemo iz početka. Odgovor je tu, među stvarima koje ste
već pregledali. Pregledajte ih ponovo detaljno. Morate da sklonite
sjajnu ljusku koja ih obavija. Ne dozvolite da vas zavara sjaj
savrš enog ž ivota: to blistanje služ i samo da nam odvuč e paž nju i da
nam pomete misli. I potom morate..."
Goran se opet izgubi. Pažnja mu je bila negde drugde. Ovoga
puta su to svi primetili. Bilo je nešto što se konačno uobličavalo u
njegovoj glavi, i raslo je.
Mila odluč i da prati pogled kriminologa koji se kretao po sobi.
Nije bio jednostavno izgubljen. Primetila je da je gledao nešto...
Malo crveno led svetio sijalo je isprekidano, prateći neki svoj
ritam kako bi prizvalo njegovu pažnju.
Gavila upita naglas: „Da li je neko preslušao poruke na
telefonskoj sekretarici?"
Na trenutak soba se zaustavila. Netremice su gledali u aparat
koji je crvenim okom namigivao prisutnima i osetiše se krivim,
uhvaćenim na delu u onoj čuvenoj zaboravnosti. Goran nije

obraćao pažnju i jednostavno ode i pritisnu dugme koje je
pokretalo mali digitalni rekorder.

Ubrzo potom, iz mraka su navirale reči mrtvog čoveka.
I Aleksander Berman poslednji put uđe u svoju kuću.
„Ovaj... Ja sam... I... Nemam mnogo vremena... Ali, svejedno sam
hteo da ti kažem da mi je žao... Žao mi je, zbog svega... Trebalo je to
ranije da uradim, ali nisam uspeo... Pokušaj da mi oprostiš. Za sve
sam ja kriv..."
Razgovor se prekide i na sobu se sruči kamena tišina. Svako je,
neizbežno, spustio pogled na Veroniku Berman, nepomičnu kao
statua.
Goran Gavila se jedini pomeri. Pođe joj u susret i uhvati je za
ramena, poveravajući je jednoj policajki koja je odvede u drugu
prostoriju.
Stern reče u ime svih: „Pa, gospodo, izgleda da imamo
priznanje."

8

Nazvaće je Prisila.
Usvojić e metod Gorana Gavile da ubicama koje je traž io dodeli
identitet. Da bi ih humanizovao, da bi bili istinitiji u njegovim
očima, a ne samo neuhvatljive senke. Tako će Mila nazvati šestu
ž rtvu, dajuć i joj ime najsreć nije devojč ice koja sada - negde, ko zna
gde - nastavlja da i dalje bude devojčica kao mnoge druge,
nesvesna onoga što je izbegla.
Mila ovo odluči dok je išla nazad u motel. Jedan policajac je bio
zadužen da je odveze. Ovoga puta se Boris nije ponudio i Mila ga
nije krivila pošto ga je naglo odbila tog jutra.
Izbor da šestu devojčicu nazove Prisila nije bio samo iz potrebe
da joj da vrednost osobe. Postojao je drugi razlog za to: Mila više
nije uspevala da joj se obraća brojem. Policajka je već dugo osećala
da je ostala jedina kojoj je bilo stalo do njenog identiteta, jer, pošto
su čuli Bermanov telefonski poziv, više nije bio prioritet otkriti ga.
Imali su leš u kolima i na traci telefonske sekretarice zapisano
ono što je u svakom smislu ličilo na priznanje. Nije bilo potrebe da
se dalje muč e. Već se radilo samo o tome da agenta prodaje povež u
sa ostalim žrtvama. I da formulišu motiv. Ali možda je već
postojao...
Žrtve nisu devojčice. Već porodice.
Goran joj je tako objasnio dok su posmatrali porodice devojčica
iza stakla mrtvačnice. Roditelji koji su iz različitih razloga imali
samo jedno dete. Majka koja je odavno prešla četrdesetu i koja više
biološki nije mogla da se nada još jednoj trudnoći... „Oni su njegove
prave žrtve. Proučio ih je, odabrao ih je." I potom: „Samo jedna
ćerka. Hteo je da im oduzme svaku nadu da prevazidu žalost, da
pokušaju da zaborave gubitak. Ostatak života će morati da se
sećaju onoga što im je uradio. Uveličao je njihov bol oduzimajući im
budućnost. Oduzeo im je mogućnost da ih se neko seća u godinama
koje dolaze, mogućnost da nadžive sopstvenu smrt... Time se
hranio. Nadoknada za njegov sadizam, izvor njegovog

zadovoljstva."
Aleksander Berman nije imao dece. Pokušao je da ih dobije

veš tač kom oplodnjom kojoj se podvrgla njegova ž ena. Bez uspeha.
Možda je zbog toga želeo da iskali svoj bes na ovim jadnim
porodicama. Možda se njima svetio zbog svoje neplodnosti.

„Ne, nije osveta", pomisli Mila. „Nešto drugo je u pitanju..."
Policajka se nije predavala, ali nije znala odakle dopire taj osećaj.

Kola stigoše blizu motela i Mila izađe pozdravljajući policajca
koji ju je dovezao. On uzvrati pozdrav i okrenu se, ostavljajući je
samu usred velikog šljunkovitog trga iza kojeg se prostirao pojas
šume odakle su se videli bungalovi. Bilo je hladno i jedino svetio je
dopiralo od neonskog natpisa koji je reklamirao slobodne sobe sa
TV-om. Mila krete prema svojoj sobi. Ni na jednom prozoru nije
bilo svetla.

Ona je bila jedini gost.
Prođe ispred kancelarije čuvara uronjenog u plavičastu svetlost
uključenog televizora. Slika je bila bez tona i čuvara nije bilo.
Mož da je otiš ao u kupatilo, pomisli Mila i nastavi. Sreć om, imala je
ključeve, inače bi sad morala da čeka da se čuvar vrati.
Nosila je plastičnu kesu u kojoj su bili gazirani sok i dva tosta sa
sirom - njena večera - i kutijica sa pomadom koju će kasnije
namazati na opekotine na rukama. Na ledenom vazduhu dah joj se
pretvarao u paru. Mila ubrza, tresla se od zime. Njeni koraci po
š ljunku bili su jedini zvuk koji je ispunjavao noć . Njen bungalov je
bio poslednji u redu.
„Prisila", pomisli dok je hodala. I setila se Cangovih reči: „Rekao
bih da ih je odmah ubio - nije imao interesa da ih drž i u ž ivotu duž e
nego što je bilo potrebno i nije oklevao. Način ubijanja je identičan
za sve ž rtve. Osim za jednu..." Doktor Gavila je pitao: „Sta to znač i?"
I Cang odgovori, iksirajući ga pogledom, da je za šestu devojčicu
bilo gore...
Ta rečenica je progonila Milu.
Ali ne samo zbog pomisli da je šesta devojčica morala da plati
višu cenu u odnosu na druge - „Usporio je krvarenje kako bi lagano
umirala... Hteo je da uživa u prizoru..." - ne, bilo je nešto drugo.
Zaš to je ubica promenio modus operandi? Kao i tokom sastanka sa

Čangom, Mila ponovo oseti golicanje u dnu vrata.
Njena soba je sad bila na samo nekoliko metara i ona se

koncentrisala na onaj osećaj, ovoga puta ubeđena da će uspeti da
mu nađe razlog. Zbog male rupe na zemlji zamalo se nije saplela.

Tada je to osetila.
Kratka buka iza nje rasterala je njene misli. Koraci po šljunku.
Neko je oponašao njeno hodanje. Uskladio je korake sa njenim,
kako bi joj prišao, a da ona to ne primeti. Kada se saplela,
progonitelj je izgubio ritam, otkrivajući tako svoje prisustvo.
Mila se nije uznemirila, nije usporila. Koraci progonitelja
ponovo se izgubiše među njenim koracima. Proračunata je da je na
desetak metara iza nje. I poče da smišlja moguća rešenja. Uzaludno
je da vadi piš tolj koji joj je bio na leđima, ako je taj koji je bio iza
bio naoružan, imao bi vremena da puca prvi. „Cuvar", pomisli.
„Uključen televizor u praznoj kancelariji. Njega se već otarasio.
Sada je na mene red", zaključi. Sada je već ostalo samo malo do
praga bungalova. Morala je da odluči. I odlučila je. Nije imala
drugog izbora.
Preturala je po dž epu traž eć i ključ i brzo se pope tri stepenika
koja su vodila do trema. Otvori vrata posle par okreta ključa, sa
srcem u petama, i uvuč e se u sobu. Izvuč e piš tolj i pruž i ruku prema
prekidaču za svetio. Lampa pokraj kreveta se upali. Mila se nije
pomerala iz tog polož aja, ukoč ena, ramenima prislonjena uz vrata i
načuljenih ušiju. „Nije me napao", pomisli. Tada joj se učini da čuje
korake po drvenom podu koji je pokrivao trem.
Boris joj je rekao da su ključ evi motela otvarali svaku sobu, od
trenutka kada je vlasniku dosadilo da ih menja, pošto su ih klijenti
nosili sa sobom kada ne plate. „Da li i onaj koji me prati zna za to?
Verovatno ima ključ kao moj", reče sebi. I pomisli da je, ako je
pokušao da uđe, mogao da je iznenadi s leđa.
Cučnula je i klizila po u lekanom itisonu, sve dok nije stigla do
prozora. Prislonila se uza zid i podigla ruku da otvori prozor. Zbog
hladnoće šarke su se zaglavile. Uz malo muke uspela je da otvori
jedno krilo. Ponovo ustade, skoči i nađe se napolju, ponovo u tami.
Ispred nje je bila šuma. Visoki vrhovi drveća njihali su se u
istom ritmu. Iza motela bila je betonska staza koja je povezivala sve

bungalove. Mila pođe uz nju povijena, trudeći se da opazi svaki
pokret, svaki zvuk oko sebe. Brzo prođe sobu pored njene i onu
sledeću. Potom se zaustavila i pošla uskim prolazom koji je
razdvajao sobe jednu od druge.

U tom trenutku je morala da se nagne kako bi osmotrila trem
bungalova. Ali i to bi bilo rizično. Savi prste obe ruke oko pištolja
kako bi ga čvršće uhvatila, zaboravljajući na bol opekotina. Brzo
izbroja do tri, udahnu duboko tri puta i iskoči iza ugla sa uperenim
pištoljem. Niko. Sigurno nije umislila. Bila je ubeđena da ju je neko
pratio. Neko ko je savrš eno bio u stanju da se kreć e iza leđa mete
prikrivajući zvuk svojih koraka.

Grabljivac.
Mila pogledom potraž i kakav znak neprijatelja na trgu. Cinilo se
da je nestao sa vetrom, praćen monotonim koncertom uslužnog
drveća koje je okruživalo motel.
„Izvinite..."
Mila poskoč i unazad i pogleda u č oveka, ali nije uperila piš tolj,
paralisana tom jednostavnom rečju. Bilo joj je potrebno nekoliko
sekundi da bi shvatila da je to bio čuvar. On primeti da ju je uplašio,
pa ponovi: „Izvinite", ovoga puta samo da se izvini.
„Sta se dešava?" upita Mila koja još uvek nije uspevala da smiri
lupanje srca.
„Traže vas na telefon..."
Covek pokaza kućicu u kojoj je bila njegova kancelarija i Mila se
uputi ne čekajući da je odvede do tamo.
„Mila Vaskez", reče u slušalicu.
„Zdravo, Stern je... Doktor Gavila hoće da vas vidi."
„Mene?" upita ona iznenađena, ali i sa mrvicom ponosa.
„Da. Zvali smo policajca koji vas je dovezao, dolazi ponovo po
vas."
„U redu." Mila je bila zbunjena. Stern nije rekao ništa drugo,
zato se ona usudi da pita: „Ima li novosti?"
„Aleksander Berman je sakrio nešto od nas."

*

Boris je pokušavao da namesti navigaciju, a da ne skreće pogled
sa puta. Mila je netremice gledala ispred sebe ne govoreći ništa.
Gavila je sedeo na zadnjem sedištu, uvučen u izgužvani kaput i
zatvorenih očiju. Krenuli su u kuću sestre Veronike Berman, gde je
žena našla utočište kako bi pobegla od reportera.

Goran je došao do zaključka da je Berman pokušao da sakrije
nešto. Samo na osnovu one poruke na telefonskoj sekretarici:
„Ovaj... Ja sam... I... Nemam mnogo vremena... Ali sam svejedno hteo
da ti kaž em da mi je ž ao... Zao mi je, zbog svega... Trebalo je ranije
to da uradim, ali nisam uspeo... Pokušaj da mi oprostiš. Za sve sam
ja kriv..."

Na osnovu listinga zaključili su da je Berman obavio razgovor
kada je bio u stanici saobraćajne policije, manje-više u istom
trenutku kada je otkriveno telo male Debi Gordon.

Goran se iznenada upita zašto bi čovek u situaciji Aleksandera
Bermana - sa leš om u prtljaž niku i namerom da sebi oduzme ž ivot
čim to bude bilo moguće - zvao ženu telefonom i to joj rekao.

Serijske ubice se ne izvinjavaju. Ako to rade, to je zato š to ž ele
da se predstave drugačije, jer je u njihovoj prirodi potreba da
zavaraju. Njihov cilj je da zamute istinu, da napajaju dimnu zavesu
kojom su okruž eni. Ali kod Bermana je bilo drugač ije. Bilo je neke
neodlož nosti u njegovom glasu. Morao je neš to da dovrš i, pre nego
što bude mnogo kasno.

Šta je Aleksander Berman hteo da mu bude oprošteno?
Goran je bio ubeđen da je to imalo neke veze sa njegovom
ženom i to je sve, sa njihovim bračnim odnosom.
„Ponovite mi to još jednom, molim vas, doktore Gavila..."
Goran otvori oči i ugleda Milu okrenutu prema njemu, koja je
očekivala odgovor.
„Možda je Veronika Berman otkrila nešto. To je verovatno bio
razlog svađe između nje i muža. On je hteo da joj se izvini zbog
toga, ja tako mislim."
„A zašto bi ta informacija nama trebalo da bude važna?"
„Ne znam da li je stvarno tako... Ali čovek u njegovoj situaciji ne
gubi vreme da bi rešio običnu bračnu razmiricu, ako nema neki
drugi cilj."

„Koji cilj bi mogao imati?"
„Možda njegova žena nije potpuno svesna onoga što zna."
„A on je telefonskim razgovorom hteo da smiri situaciju, da je
spreči da potone. Ili da nam otkrije neki detalj..."
„Da, to sam mislio... Veronika Berman je do sada sarađivala, ne
bi imala razloga da sakrije nešto, osim ako ne misli da ta
informacija nema veze sa optužbama protiv njega, već da se tiče
samo njih dvoje."
Mili je sada sve bilo mnogo jasnije. Intuicija kriminologa nije
mogla u svakom pogledu biti smatrana prekretnicom istrage.
Trebalo je najpre proveriti je. Zbog toga Goran još uvek nije
razgovarao sa Rosom o tome.
Nadali su se da će u susretu sa Veronikom Berman doći do
značajnih elemenata. Boris, kao stručnjak za ispitivanje svedoka i
osoba koje su imale informacije o događajima, trebalo je
neobavezno da ć aska sa ž enom. Ali Goran odluč i da ć e se samo on i
Mila videti sa Bermanovom ž enom. Boris pristade kao da je dobio
naređenje od nadređenog, a ne od civila koji je savetnik. Ali,
porasla je njegova odbojnost prema Mili. Nije razumeo zašto ona
mora da bude prisutna.
Mila je osećala napetost i, zapravo, ni ona nije u potpunosti
razumela razloge koji su naveli Gavilu da izabere nju. Borisu je
jedino ostao zadatak da je propisno uputi kako da vodi razgovor. I
upravo je to radio do tog trenutka, pre nego što se zapetljao sa
navigacijom tražeći gde treba da stignu.
Mila se priseti Borisovog komentara dok su Stern i Roza pravili
portret Aleksandera Bermana: „Kao da sam zaslepljen. Sve je
isuviše čisto'."
Teško je poverovati u takvo savršenstvo. Cinilo se kao da je
pripremljeno za nekoga.
„Svi imamo neku tajnu", ponovi u sebi Mila. „I ja je imam." Uvek
postoji neš to š to krijemo. Otac joj je govorio kad je bila mala: „Svi
čačkamo nos. Možda to radimo kad nas niko ne gleda, ali ipak
radimo." Koja je onda bila tajna Aleksandera Bermana? Sta je
njegova žena znala? Kako se zvala šesta devojčica?
Stigoše skoro u zoru. Mestašce je bilo tik uz malu katedralu,

uvučeno iza krivudavog nasipa, s kućama koje gledaju na reku.
Sestra Veronike Berman je živela u stanu iznad pivnice. Sara

Roza ju je obavestila telefonom da će je posetiti. Kao što su
predvideli, nije se protivila i nije pokazala da bilo šta prećutkuje.
Unapred su se najavili da bi otklonili svaku pomisao da je u pitanju
ispitivanje. Ali Veroniku Berman nisu zanimale mere
predostrož nosti specijalnog agenta Roze, verovatno bi pristala i na
nemilosrdno ispitivanje.

Zena je primila Milu i Gorana oko sedam sati ujutru, savršeno
udobno u papuč ama i kuć noj haljini. Uvela ih je u dnevnu sobu, sa
vidno postavljenim gredama na plafonu i nameštajem ukrašenim
intarzijama, i ponudi im tek pripremljenu kafu. Mila i Goran se
smestiše na trosed, Veronika Berman sede na ivicu fotelje,
ugašenog pogleda poput nekoga ko ne uspeva ni da spava ni da
plače. Držala je ruke stegnute u krilu i Goran shvati da je bila
napeta.

Soba je bila osvetljena toplom žutom svetlošću lampe
prekrivene starom svilenom maramom, a miris ukrasnih biljaka na
prozorskoj dasci odavao je utisak prijatnosti.

Sestra Veronike Berman posluži kafu odnoseći potom prazan
poslužavnik. Kada su ostali sami, Goran pusti Milu da govori.
Pitanja zbog kojih su došli zahtevala su mnogo takta. Mila natenane
srknu kafu. Nije žurila, htela je da žena potpuno spusti gard pre
nego što počne. Boris ju je upozorio: u nekim slučajevima, dovoljna
je jedna pogrešna rečenica da se sagovornik zatvori u sebe i da
odluči da više ne saraduje.

„Gospodo Berman, sigurno vam je sve ovo mučno i žao nam je
što smo došli ovako rano."

„Ne brinite, navikla sam da se budim rano."
„Potrebno je da detaljnije proučimo iguru vašeg muža, jer
jedino ako ga bolje upoznamo, moći ćemo da utvrdimo koliko je
zaista umeš an. A ovaj događaj, verujte mi, ima još mnogo mrač nih
strana. Pričajte nam o njemu..."
Veronika ni najmanje ne promeni izraz lica, jedino njen pogled
dobi snagu. Potom poče: „Aleksander i ja se znamo od srednje
škole. Bio je stariji od mene i bio je u hokejaškom timu. Nije bio

neki igrač, ali svi su ga voleli.
Jedna od mojih drugarica se družila sa njim i tako sam ga

upoznala. Počeli smo da izlazimo, ali svi zajedno, kao prijatelji: još
uvek nije bilo ništa i nismo ni mislili da nešto drugo može da nas
spoji. Istinu govoreći, ne verujem da me je ikada gledao na taj
način... Kao svoju eventualnu devojku, na to sam mislila. A nisam ni
ja." „Desilo se kasnije..."

„Da, zar nije čudno? Posle srednje škole sam ga izgubila iz vida i
mnogo godina se nismo sreli. Preko zajedničkih prijatelja sam
znala da ide na fakultet. A onda se jednog dana ponovo pojavio u
mom ž ivotu: pozvao me je i rekao da je sluč ajno pronaš ao moj broj
u imeniku. Potom sam od istih prijatelja saznala da se, zapravo,
pošto je diplomirao, raspitivao za mene i šta je sa mnom bilo..."

Sluš ajuć i je, Goran je stekao utisak da se Veronika Berman nije
jednostavno prepuštala nostalgiji sećanja, već da njena priča, na
neki način, ima jasan cilj. Kao da ih je namerno vodila na neko
mesto, daleko u vremenu, gde će naći ono zbog čega su došli.

„Od tog trenutka ste počeli ponovo da se viđate..." reče Mila. I
Goran zadovoljno primeti da je policajka, prateći Borisova
uputstva, odluč ila da ne postavlja pitanja Veroniki Berman, već da
izgovara rečenice koje će ona potom dopuniti, jer je tako više ličilo
na razgovor nego na ispitivanje.

„Od tog trenutka smo počeli ponovo da se viđamo", ponovi
Bermanova. „Aleksander mi se intenzivno udvarao, da bi me ubedio
da se udam za njega. I na kraju sam pristala."

Goran se usredsredio na ovu poslednju rečenicu. Loše mu je
zvučala, kao ponosna laž na brzinu ubačena u razgovor sa nadom
da ć e proć i neopaž eno. I setio se onoga š to je primetio kada je prvi
put ugledao ovu ž enu: Veronika nije lepa, verovatno nikada nije ni
bila. Osrednja ženstvenost, bez strastvenosti. Dok je, međutim,
Aleksander Berman bio lep č ovek. Svetlo-plave oč i, osmeh nekoga
ko je svestan svog šarma. Kriminologu je bilo teško da poveruje da
je morao da bude toliko uporan da bi je ubedio da se venčaju.

U tom trenutku Mila odluči da ponovo preuzme nit razgovora:
„U poslednje vreme, međutim, vaš odnos nije bio najbolji..."

Veronika napravi pauzu. Prilično dugo po Goranovom mišljenju,

koji pomisli da je Mila suviše rano bacila udicu.
„Imali smo problema", priznade na kraju.
„Pokušali ste da dobijete decu ranije..."
„Podvrgla sam se hormonalnoj terapiji neko vreme. Potom smo

probali i oplodnju."
„Pretpostavljam da ste mnogo želeli dete..."
„Više je Aleksander insistirao na tome."
Odgovorila je odbrambenim tonom, š to je ukazivalo na moguć i

razlog većeg trvenja medu supružnicima.
Približ avali su se cilju. Goran je bio zadovoljan. Hteo je da Mila

razgovara sa gospođom Berman, jer je smatrao da će ženska igura
biti odlična da se uspostavi veza solidarnosti i da se tako oslabi
eventualni otpor žene. Naravno, mogao je da izabere Saru Rozu i
mož da se Boris ne bi uvredio. Ali č inilo mu se da je Mila pogodnija i
nije pogrešio.

Policajka se nagnu nad stočićem, koji je razdvajao trosed od
mesta gde je sedela Veronika Berman, da bi spustila š oljicu. Bio je
to način da pogleda Gorana, a da žena to ne primeti. On lagano
klimnu glavom: bio je to znak da je doš ao trenutak da prestane sa
odugovlačenjem i da pređe na stvar.

„Gospođo Berman, zašto je vaš muž u poruci tražio da mu
oprostite?"

Veronika okrenu glavu, pokušavajući da sakrije suzu koja je
probijala bedem nametnut sopstvenim emocijama.

„Gospođo Berman, ovaj razgovor će ostati medu nama. Zelim da
budem iskrena sa vama: nijedan policajac, tuž ilac ili sudija nikada
neće moći da vas natera da odgovorite na ovo pitanje, jer nije
vezano za istragu. Ali je nama važno da znamo, jer je vaš muž
možda nevin..."

Kada je čula tu poslednju reč, Veronika Berman se ponovo
okrenu prema njoj.

„Nevin? Aleksander Berman nije nikoga ubio... ali ne znači da
nije kriv!"

Izrekla je to sa mračnom ljutnjom, koja se izlila bez ikakvog
upozorenja i koja joj je promenila glas. Goranu je to bila potvrda
koju je čekao. I Mila je shvatila: Veronika Berman ih je očekivala.

Cekala je njihovu posetu, njihova pitanja prerušena u bezazlene
rečenice povremeno ubačene u razgovor. Verovali su da oni vode
razgovor, ali je žena pripremila svoju priču, da bi ih dovela tačno
do tog odredišta. Morala je nekome da kaže.

„Sumnjala sam da Aleksander ima ljubavnicu. Zena uvek računa
na takvu mogućnost i u tom trenutku odluči i da li će moći da
oprosti. Ali, pre ili kasnije, žena hoće da zna. I zbog toga sam
jednog dana počela da mu preturam po stvarima. Nisam znala šta
tačno tražim i nisam mogla da predvidim kakva će biti moja
reakcija pred dokazom."

„Šta ste našli?"
„Potvrdu: Aleksander je krio mali elektronski rokovnik isti kao
onaj koji je koristio za posao. Zašto je imao dva ista, osim ako
prvim ne prikriva drugi? I tako sam saznala ime njegove ljubavnice:
beležio je svaki njihov sastanak! Stavila sam ga pred svršen čin:
poricao je i odmah je uništio taj drugi rokovnik. Ah nisam prešla
preko toga: pratila sam ga do kuć e te ž ene, na tom mrač nom mestu.
Međutim, nisam imala hrabrosti da idem dalje. Zaustavila sam se
pred vratima. Zapravo, nisam ni htela da je pogledam u lice."
Sve je bilo tu, neispovediva tajna Aleksandera Bermana? Upita
se Goran. Ljubavnica? Zbog te sitnice su se mučili da dođu?
Srećom, nije obavestio Roša o svojoj inicijativi, inače bi morao
da se suoči i sa ismevanjem glavnog inspektora koji je slučaj već
smatrao rešenim. Za to vreme, Veronika Berman je bila kao
nabujala reka i nije imala nameru da ih pusti da odu pre nego što
ne iskali svu ozlojeđenost prema svom muž u. Stav uporne odbrane
supružnika posle otkrivanja leša u prtljažniku bio je, očigledno,
samo lukava maska. Nač in da izbegne teret optuž be, da izbegne da
se uprlja blatom. Poš to je skupila snagu da se oslobodi supruž nič ke
solidarnosti, počela je, ništa manje nego drugi, da oko njega kopa
jamu iz koje se Aleksander Berman nikada neće podići.
Goran pogledom potraži Milu, kako bi, što je pre moguće,
razgovor privela kraju. U tom trenutku, kriminolog uoči naglu
promenu na licu policajke, koje je sada otkrivalo izraz između
začuđenosti i nesigurnosti.
Za toliko godina karijere, Goran je naučio da drugima na licu

prepozna uticaj straha. Shvatio je daje nešto duboko uzdrmalo
Milu.

Ime.
Cuo je kako pita Veroniku Berman: „Mož ete li da ponovite kako
se zvala ljubavnica vašeg muža?"
„Već sam vam rekla: ime te drolje je Prisila."

9

Nemoguće da je u pitanju bila samo slučajnost.
Mila ponovo izloži, zbog drugih, najbitnije aspekte poslednjeg
slučaja na kojem je radila. Slučaj nastavnik muzičkog. Dok je
prenosila reči narednika Moreksua povodom pronalaženja tog
imena - Prisila - u rokovniku monstruma, Sara Roza podiže oči
prema nebu, a Stern ponovi njen pokret odmahnuvši glavom.
Nisu joj verovali. Ali, bilo je razumljivo. Pa ipak, Mila se nije
mirila sa idejom da veza ne postoji. Samo ju je Goran puštao da
radi. Ko zna šta je kriminolog očekivao da će dobiti. Mila je po
svaku cenu htela da produbi tu šalu od slučaja. Ali, iz razgovora sa
Veronikom Berman, dobila je samo jedno: žena je rekla da je
pratila muž a sve do kuć e njegove ljubavnice, gde su se sada uputili.
Bilo je moguće da se na tom mestu kriju druge strahote. Možda i
tela devojčica koje nedostaju.
I odgovor na pitanje u vezi sa šestom devojčicom.
Htede i ostalima da kaže: „Nazvala sam je Prisila..." ali ne reče
ništa. Sada joj se to činilo skoro besmisleno. Kao da je to ime
izabrao Berman lično, njen dželat.
Kuća je bila tipična za predgrađe. Klasični geto, sagrađen
š ezdesetih godina kao prirodna posledica novonastale industrijske
zone. Cinile su ga sive kuće, koje je s vremenom pokrila crvenkasta
prašina iz obližnje čeličane. Jeftin nameštaj, kojem je održavanje
bilo preko potrebno. Tu su živeli ljudi u prolazu, uglavnom
imigranti, nezaposleni i porodice koje su živele od pomoći države.
Goran primeti da se niko ne usuđuje da pogleda Milu. Drž ali su
se daleko od nje, jer, pošto im je dala neočekivani predlog,
policajka kao da je prešla određenu granicu.
„Zaš to bi iko doš ao da ž ivi na mestu kao š to je ovo?" upita Boris
gledajući unaokolo sa gađenjem.
Broj kuć e koji su traž ili nalazio se na kraju bloka. Odgovarao je
suterenu u koji se ulazilo spoljnim stepenicama. Vrata su bila
gvozdena. Jedina tri prozora, koja su bila u visini ulice, bila su

zaštićena rešetkama, a sa unutrašnje strane zakovana drvenim
daskama.

Stern pokuša da kroz njih proviri unutra, savijen u smešnom
položaju, sa rukama poput dvogleda oko očiju i kukovima
nagnutim unazad da ne bi isprljao pantalone.

„Odavde se ništa ne vidi."
Boris, Stern i Roza dadoše jedni drugima znak glavom i smestiše
se oko ulaza. Stern pozva Gorana i Milu da stanu iza njih.
Boris se približ i. Nije bilo zvona, pa zakuca na vrata. Energič no,
dlanom. Buka je služ ila da zaplaš i, dok je namerno govorio mirnim
tonom.
„Gospođo, policija. Molim vas, otvorite..."
To je bila tehnika psihološkog pritiska da bi sagovornik izgubio
orijentaciju: obraćaju mu se tobože strpljivo i u isto vreme ga
požuruju. Ali u ovom slučaju nije upalilo, jer se činilo da u kući
nema nikoga.
„U redu, ulazimo", predlož i Roza, koja je bila najnestrpljivija da
proveri.
„Moramo da sačekamo da nam Roš javi da je dobio nalog",
odgovori Boris i pogleda na sat: „Ne bi trebalo dugo da traje..."
„Ma nek se nose i Roš i nalog!" usprotivi se Roza. „Unutra bi
svašta moglo da bude!"
Goran se umeša: „U pravu je: ulazimo".
To što su svi prihvatili odluku, Mili je bila potvrda da je za tu
malu družinu Goran vredeo više nego Roš.
Rasporediše se oko vrata. Boris izvuče komplet šrafcigera i
poče da čačka po bravi. Posle nekoliko trenutaka, mehanizam
brave škljocnu. Jednom rukom je čvrsto držao pištolj, a drugom
gurnu gvozdena vrata.
Prvi utisak je bio da tu niko ne živi.
Hodnik je bio uzan i prazan. Dnevna svetlost nije bila dovoljna
da ga osvetli. Roza uperi baterijsku lampu i ugledaše troja vrata.
Dvoja sa leve strane, treća na kraju hodnika.
Treća vrata su bila zatvorena.
Počeše da prilaze prostorijama. Boris je išao napred, iza njega
Roza, potom Stern i Goran. Mila je bila na kraju reda. Osim

kriminologa, svi su imali oruž je u ruci. Mila se samo pridruž ila timu
i ne bi smela da ima oruž je, ali ga je nosila u farmerkama iza leđa i
prstima držala za dršku, spremna da ga izvadi. Zato je ušla
poslednja.

Boris proba prekidač na jednom od zidova. „Nema svetla."
Podiž e lampu, da pogleda u prvu sobu. Bila je prazna. Na zidu se
uočavala leka od vlage koja se pela od temelja, poput raka
proždirući sav malter. Na plafonu su se ukrštale cevi za grejanje i
odvodne cevi. Na podu se napravila bara otpadnih voda.
„Kako smrdi!", reče Stern.
Niko ne može da živi u takvim uslovima.
„Sada je jasno da ne postoji nikakva ljubavnica", reče Roza.
„Pa šta je onda ovo mesto?" upita se Boris.
Stigoše blizu druge sobe. Vrata su bila ukočena na zarđalim
šarkama, blago odvojena od zida; taj ugao je lako mogao biti
zaklon eventualnom napadaču. Boris ih otvori nogom, ali iza nije
bilo nikoga. Soba je bila u svemu identična sa prethodnom. Pločice
na podu su bile podignute, otkrivajući cement koji je pokrivao
temelj. Nameštaja nije bilo, samo čelični kostur troseda. Nastaviše
dalje.
Ostala im je poslednja prostorija. Ona u dnu hodnika, čija su
vrata bila zatvorena.
Boris podiže kažiprst i srednji prst leve ruke, približavajući ih
očima - dogovoren znak sa Sternom i Rozom da se stanu pokraj
vrata. Potom se mladi policajac vrati korak unazad i iz sve snage
šutnu vrata u predelu kvake. Vrata se širom otvoriše i tri agenta se
odmah postaviše u liniju spremni da zapucaju, istovremeno
lampama osvetljavajući svaki ćošak. Nije bilo nikoga.
Goran se progura između njih, klizeći rukom u rukavici od
lateksa preko zida. Pronađe prekidač. Posle dva kratka bleska,
neonka na plafonu se upali, bacajući na sobu svoju prašnjavu
svetlost. Prostorija potpuno drugačija od ostalih. Kao prvo, bila je
čista. Na zidovima nije bilo tragova vlage, jer su bili prekriveni
plasti iciranim i nepropusnim papirom. Na podu su još uvek bile
pločice i bile su čitave. Nije bilo prozora, već se posle nekoliko
sekundi uključi klima-uređaj. Električna instalacija je bila sa

spoljne strane zidova, znak da je dodat naknadno. Plastične
kanalice vodile su kablove do prekidača kojim je Goran uključio
svetio, ali i do utičnice na desnoj strani sobe, gde je, oslonjen na zid,
bio sto i kancelarijska stolica. A na stolu se nalazio ugašen
kompjuter.

Osim stare kožne fotelje koja je bila prislonjena uz naspramni
zid, na levoj strani prostorije, to je bio jedini nameštaj.

„Izgleda da je Aleksandera Bermana zanimala jedino ova soba",
reče Stern obraćajući se Goranu.

Roza uđe u sobu, idući prema kompjuteru: „Sigurna sam da su
tu odgovori koje tražimo".

Goran je zaustavi, hvatajući je za ruku. „Ne, bolje je da
postupimo po naredbi. Sad ćemo svi izaći odavde da ne bismo
promenili vlaž nost prostorije." Potom se obrati Sternu: „Zovi Krepa
da dođe sa svojim timom da uzme otiske. Ja ću obavestiti Roša."

Mila je pažljivo posmatrala svetlost koja je sijala u očima
kriminologa. Bila je ubeđena da je bio siguran kako je veoma blizu
nečega vrlo važnog.

*

Prstima prođe preko glave, kao da češlja kosu, koju, međutim,
nije imao. Ostao mu je samo gust pramen na potiljku, odakle se
konjski rep spuštao niz leđa. Zeleno-crvena zmija protezala se niz
desnu podlakticu, sa ž drelom koje se otvaralo na dlanu. I na drugoj
ruci je imao slič nu tetovaž u, kao i na grudnom koš u, koja se videla
ispod mantila. Usred raznog pirsinga koji mu je pokrivao lice, bio je
Krep, stručnjak za forenziku.

Mila je bila očarana njegovim izgledom, tako drugačijim od
običnog šezdesetogodišnjaka. Pomisli: „Evo kako završavaju
pankeri kad ostare". Pa ipak, sve do pre koju godinu, Krep je bio
normalan čovek srednjeg doba, prilično strog i ozbiljan. Iznenada
se promenio. Ali, pošto su svi utvrdili da uopšte nije sišao s uma,
niko više ništa nije rekao o njegovom novom izgledu, jer je Krep
bio najbolji u svom poslu.

Pošto je zahvalio Goranu što je sačuvao prvobitnu vlažnost

prostorije, Krep se odmah bacio na posao. Proveo je sat vremena u
sobi sa svojim timom, svi su bili u mantilima i sa maskama na licu
kako bi se zaštitili od supstanci koje su koristili za uzimanje
otisaka, potom je izaš ao iz suterena i približ i se kriminologu i Roš u,
koji je u međuvremenu stigao.

„Kako si, Krepe?" pozdravi ga glavni inspektor.
„Ova priča o groblju ruku me izluđuje", poče stručnjak. „Baš
smo analizirali one udove tražeći korisne otiske, kada ste nas
pozvali."
Goran je znao da je uzimanje otisaka sa ljudske kož e ubedljivo
najteže zbog moguće kontaminacije, zbog znojenja onoga koga
ispituju ili, ako se radi o tkivima leša, kao u slučaju ruku, zbog
procesa truljenja.
„Pokušao sam isparenjima joda, hromolitografskim papirom i
čak i elektronografijom."
„Šta je to?", upita kriminolog.
„Najmoderniji metod za uzimanje otisaka sa kože: radiogra ija
sa elektronskim zračenjem... Ovaj prokleti Albert je prilično
sposoban da ne ostavi otiske", reče Krep. I Mila primeti da je bio
jedini koji je ubicu nazvao tim imenom, jer su ostali već usvojili
identitet Aleksandera Bermana.
„I šta imamo ovde, Krepe?", upita Roš umoran od slušanja
njemu beskorisnih stvari.
Tehničar skide rukavice i, sve vreme spuštenog pogleda, poče
da opisuje ono š to su uradili: „Upotrebili smo ninhidrin, dejstvo na
laser nije bilo potpuno jasno, tako da sam ga poboljšao hloridom
cinka. Uzeli smo seriju otisaka sa lepljivih tapeta pored prekidača
za svetio i porozne površ ine stola. Za kompjuter je bilo tež e: otisci
su se preklapali, trebao bi nam cijanoakrilat, ali bismo morali da
odnesemo tastaturu u specijalnu komoru i..."
„Kasnije. Nemamo vremena da nabavimo drugu tastaturu, a
sada moramo da analiziramo kompjuter", prekide ga Roš, koji je
brzo hteo da sazna. „Dakle: otisci pripadaju jednoj osobi..."
„Da, svi su Aleksandera Bermana."
Rečenica je sve potresla, osim jednoga: onoga koji je već znao
odgovor. I znao ga je od momenta kada su ušli u suteren.

„Kako se čini, Prisila nikada nije ni postojala", reče upravo
Gavila.

Izjavi to ne gledajući Milu i ona oseti da joj je ponos povreden
kada joj je uskratio podršku pogledom.

„Ima još nešto..." Krep nastavi da govori. „Kožna fotelja."
„Šta s njom?", upita Mila, prekidajući ćutanje.
Krep je pogleda kao da je prvi put vidi, potom spusti pogled na
njene zavijene ruke, pri čemu mu se omače zbunjen izraz lica. Mila
jedino pomisli da je potpuno apsurdno da Krep, takav kakav je,
gleda nju na taj način. Ali se ni najmanje nije uzbudila.
„Na fotelji nema otisaka."
„I to je čudno?" upita Mila.
„Ne bih znao", jedino izjavi Krep. „Kaž em samo da ih ima svuda,
samo tu ne."
„Ali imamo Bermanove otiske na svemu ostalom: šta nas briga
za to, zar ne?", ubaci se Roš. „Dovoljni su nam da ga pritegnemo
kako treba... A, ako baš hoćete da znate, meni se ovaj tip sve manje
sviđa." A Mila pomisli da bi trebalo prilično da mu se sviđa, budući
da je bio rešenje za sve njegove brige.
„Šta onda da radim sa foteljom, da nastavim sa analizom?"
„Ma koga je briga za prokletu fotelju i pusti da moji ljudi
pogledaju kompjuter."
Kad su čuli da ih tako zove, svi iz tima su izbegavali da se
pogledaju da ne bi prasnuli u smeh. Ponekad je ton gvozdenog
narednika koji je Roš koristio bio paradoksalniji od Krepovog
izgleda.
Glavni inspektor se udalji prema kolima koja su ga čekala na
kraju bloka, ali je pre toga ohrabrio svoje ljude jednim: „Hajmo,
računam na vas".
Kada je bio dovoljno daleko, Goran se obrati svima. „Dobro",
reče, „da vidimo šta ima u tom kompjuteru."

*

Ponovo zauzeše sobu. Zbog plastike kojom su zidovi bili
prekriveni, soba je izgledala kao veliki embrion, i jazbina

Aleksandera Bermana se otkrivala samo za njih. Bar su se tome
nadali. Nosili su rukavice od lateksa. Potom Sara Roza sede za
terminal: sada je na nju bio red.

Pre nego što je uključila kompjuter, povezala je malu napravu
sa jednim od USB ulaza. Stern upali rekorder, stavljajući ga pored
tastature. Roza opisa operaciju: „Povezala sam Bermanov
kompjuter sa spoljnom memorijom: u slučaju da kompjuter
zablokira, uređaj će prebaciti svu memoriju za tren oka."

Ostali su stajali iza nje, okupljeni u tišini.
Uključila je kompjuter.
Prvi električni signal bio je praćen tipičnim zvukom diska koji
se pokreće. Sve je izgledalo normalno. Pomalo usporeno,
kompjuter poče da se budi iz mrtvila. Bio je stari model, koji se više
nije proizvodio. Na ekranu se po redu pojaviše podaci operativnog
sistema koji, malo kasnije, ustupiše mesto slici pozadine. Ništa
bitno: samo plavi ekran sa ikonama različitih programa.
„Lič i na moj kuć ni kompjuter", osmeli se Boris. Ali niko se nije
nasmejao na šalu.
„Dobro... Da vidimo šta je u folderu Dokumenti gospodina
Bermana..." Roza kliknu na folder. Prazan. Kao što su bili prazni i
Slike i Nedavni podaci.
„Nema tekstualnih fajlova... Vrlo č udno", primeti Goran. „Mož da
je sve bacao na kraju", predloži Stern.
„Ako je tako, mogu da probam da ih vratim", reče Roza, sigurna.
Potom ubaci CD u čitač i brzo skide program kojim će moći ponovo
da vrati bilo koji obrisan fajl.
Memorija kompjutera se nikada ne prazni potpuno i skoro je
nemoguće obrisati određene podatke, kao da su se neizbrisivo
urezali. Mila se sećala da je od nekoga čula da jedinjenje silicijuma,
koje se nalazi u svakom kompjuteru, funkcioniše pomalo kao
ljudski mozak. Cak i kada se čini da smo nešto zaboravili, zapravo,
u nekom delu naše glave postoji grupa ćelija koja zadržava
informacije u obliku, ako ne slike, onda instinkta. Nije suštinski
bitno setiti se prvog puta kada smo se opekli na vatru kao deca.
Bitno je da to znanje, očišćeno od svih drugih okolnosti kada se
formiralo, ostaje utisnuto u naš um i pojavić e se svaki put kada se

približimo nečemu toplom. To pomisli Mila gledajući još jednom
svoje zavijene ruke... Kako se činilo, u jednom delu nje bila je
sačuvana pogrešna informacija. „Ovde nema ništa."

Neutešna Rozina konstatacija vratila je Milu u realnost.
Kompjuter je bio potpuno prazan.

Ali Goran nije bio ubeđen u to. „Postoji veb pretraživač."
„Ali kompjuter nije povezan na internet", predoči Boris.
Sara Roza, međutim, shvati šta je kriminolog hteo da postigne.
Uze mobilni i proveri crtice na ekranu: „Ima mrežu... Možda se
povezao telefonom".
Roza odmah otvori prozor pretraž ivač a i proveri listu adresa po
redosledu. Bila je samo jedna.
„Evo šta je Berman radio ovde!"
Niz brojeva. Adresa je bila šifra.

http://4589278497.89474525.com

„Verovatno je adresa poverljivog servera", pretpostavi Roza.
„Šta to znači?" upita Boris

„Znači da do njega ne stižeš preko pretraživača i, da bi ušao,
moraš da imaš ključ. Verovatno se nalazi direktno u kompjuteru.
Ali, ako nije tako, rizikujemo da nam zauvek onemogući pristup."

„Dakle, moramo biti oprezni i raditi baš onako kako je to radio
Berman...", reče Goran i potom se okrenu prema Sternu: „Imamo li
njegov telefon?"

„Da, u kolima mi je zajedno sa njegovim kompjuterom iz kuće."
„Donesi ga..."

Kada se Stern vratio, nađe ih u tišini. Cekali su ga vidno
nestrpljivi. Agent dodade Rozi Bermanov telefon i ona ga poveza na
kompjuter. Odmah potom pokrenula je povezivanje. Serveru je bilo
potrebno neko vreme da prepozna poziv. Obrađivao je podatke.
Potom poče brzo da ih šalje.

„Izgleda da smo ušli bez problema..."
Cekali su pogleda uperenog u sliku koja će se za koji trenutak
pojaviti na monitoru. Moglo je biti bilo šta, pomisli Roza. Stravična
napetost povezivala je sada članove tima kao lanac energije koji je

prolazio kroz tela. Mogao se osetiti u vazduhu.
Monitor počeše da ispunjavaju pikseli koji su se raspoređivali

na površini kao delići slagalice. Ali nisu ugledali ono što su
očekivali. Energija, koja je do malopre ispunjavala prostor, istrošila
se u trenutku i entuzijazam nestade.

Ekran je bio crn.
„Mora da postoji sistem zaštite" izjavi Roza, „koji je naš pokušaj
protumačio kao upad."
„Sakrila si signal?" upita Boris uznemiren.
„Naravno da sam ga sakrila", naljuti se ona. „Misliš da sam
budala? Verovatno je bio neki kod, ili nešto..."
„Nešto kao login ili password?", upita Goran koji je pokušavao
da shvati.
„Nešto tako", odgovori rasejano Roza. Potom, ipak, dopuni
odgovor: „Ono što smo mi imali bila je adresa za direktno
povezivanje. Login i password su prevaziđeni mehanizmi zaštite:
ostavljaju tragove i uvek mogu odvesti do nekoga. Ovde ko uđe, želi
da ostane anoniman."
Mila još uvek nije rekla ni reč i ti razgovori su je činili
nervoznom. Duboko je disala i stezala pesnicu puckajući prstima.
Nešto se nije uklapalo, ali nije uspevala da shvati šta. Goran se
okrenu prema njoj za trenutak, kao da ga je njen pogled ubo. Mila
se pravila da nije primetila.
Za to vreme u prostoriji se atmosfera zagrevala. Boris je odlučio
da na Sari Rozi iskali svoju frustraciju zbog tog neuspeha. „Ako si
mislila da bi mogla da postoji neka prepreka pri ulasku, zaš to nisi
pratila proceduru paralelnog povezivanja?"
„Zašto ti to nisi predložio?"
„Zašto, šta se dešava u takvim slučajevima?" upita Goran.
„Dešava se to da, kada sistem kao što je ovaj aktivira zaštitu, ne
postoji način da mu se pristupi!"
„Probaćemo da sastavimo novi kod i pokušaćemo ponovo",
predloži Sara Roza.
„Ma nemoj? Postoji milion kombinacija!" rugao joj se Boris.
„Nosi se! Hoćeš po svaku cenu svu krivicu da svališ na mene?"
Mila je i dalje u tišini prisustvovala tom čudnom obračunu.

„Ako je neko imao neku ideju ili neki savet, mogao je to ranije
da kaže!"

„Ali napadneš nas svaki put kad otvorimo usta!"
„Slušaj, Borise, ostavi me na miru! Upozoravam te da..."
„Šta je ovo?"
Goranova rečenica pade između protivnika kao pregrada. Ton
nije bio alarmantan, niti pun nestrpljenja, kako bi Mila očekivala,
ali svejedno, konačno ih je ućutkao.
Kriminolog je pokazivao na nešto ispred sebe. Prateći pravac
njegove ispružene ruke, ponovo su gledali u ekran kompjutera.
Više nije bio crn.
Na gornjem delu, koji se granič io sa levom marginom, neš to je
pisalo.
- tu si?
„Dođavola!" uzviknu Boris.
„Dakle, š ta je to? Zna li neko da mi kaž e?" upita ponovo Goran.
Roza ponovo sede ispred monitora sa rukama ispruženim prema
tastaturi. „Ušli smo", reče.
Ostali se okupiše oko nje da bolje vide.
Svetleći kursor ispod rečenice i dalje je treptao, kao da čeka
odgovor. Ali, odgovor koji još uvek nije stizao.
- ti si?
„Pa, zna li neko da mi objasni šta se dešava?" Goran je već gubio
strpljenje. Roza brzo sastavi objašnjenje. „To je door." „A to je?"
„Vrata pristupa. Izgleda da smo unutar slož enog sistema. A ovo
je prozor za dijalog: neka vrsta chat-a... Neko je sa druge strane,
doktore."
„I hoće da priča sa nama...", dodade Boris.
„Ili sa Aleksanderom Bermanom", ispravi ga Mila.
„Pa šta onda čekamo? Odgovorimo!" reče Stern sa prizvukom
neodložnosti u glasu.
Gavila pogleda Borisa: on je bio stručnjak za komunikaciju.
Mladi agent klimnu glavom i sede iza Sare Roze, da bi joj bolje
sugerisao šta da napiše. „Reci mu da si tu." I ona napisa:
- da, tu sam.
Sačekaše koji trenutak, potom se na monitoru pojavi još jedna

rečenica.
- nije te bilo brinuo sam se
„U redu, brinuo' se, dakle, muško je", reče Boris zadovoljno.

Potom izdiktira Sari Rozi sledeći odgovor. Ali je zamoli da koristi
samo mala slova, kao što je to radio i njihov sagovornik, i potom
objasni da se neke osobe uplaše od upotrebe velikih slova. A oni su
pre svega hteli da se onaj koji je sa druge strane oseća prijatno.

- bio sam mnogo zauzet, kako živiš?
- postavili su mi brdo pitanja ali ja ništa nisam reko
Neko je postavljao pitanja? U vezi sa č im? Svi su imali utisak, a
posebno Goran, da je čovek sa kojim su razgovarali bio umešan u
nešto prljavo.
„Mož da ga je ispitivala policija, ali su smatrali da ne treba da ga
zadrže", predloži Roza.
„Ili možda nisu imali dovoljno dokaza", podrža je Stern.
U glavi poče da im se stvara igura Bermanovog saučesnika.
Mila se priseti onoga što se dogodilo u motelu, kada joj se učinilo
da je neko prati na šljunkovitom trgu. Nikome nije ništa rekla, jer
se plašila da joj se samo učinilo.
Boris odluči da pita tajanstvenog sagovornika:
- ko ti je postavljao pitanja?
Pauza.
- oni
- ko su oni?
Nije bilo odgovora. Boris odluč i da ignoriš e to ć utanje i pokuš a
da zaobiđe prepreku pitajući nešto drugo.
- šta si im rekao?
- ja sam ispričo što si mi ti reko i upalilo je.
Gorana je više od nejasnoće reči brinulo prisustvo gramatičkih
grešaka.
„Možda je neka vrsta raspoznavanja", objasni. „Možda očekuje
da i mi pravimo iste greške. A ako to ne radimo, mogao bi da
prekine komunikaciju."
„Upravu je. Imitiraj onda jezik i pravi iste greške kao on",
predloži Boris Rozi.
U međuvremenu na ekranu se pojavi:

- Sve pripremio kako si hteo jedva čekam ti ćeš da mi kažeš
kad?

Ovaj razgovor ih nikuda nije vodio. Onda Boris zatraži od Sare
Roze da odgovori da će uskoro saznati „kada", ali da je zasada bolje
da ponovi plan, da bi bili sigurni da će uspeti.

Mili se učinilo kao odlična ideja, tako će od sagovornika saznati
to što im je bilo nejasno. Nešto kasnije, ovaj odgovori:

- plan je: izađem noć u jer tako niko neć e da me vidi. kad budu
2.sata ić i do kraja ulice, sakriti se u ž bunje. č ekam, svetla na kolima
će se upaliti 3 puta. onda, moći ću da se pojavim.

Niko ništa nije razumeo. Boris je gledao oko sebe, tražeći
predloge. Presrete Gavilin pogled: „Doktore, šta vi mislite o
ovome?"

Kriminolog je razmišljao. „Ne znam... Nešto mi promiče. Ne
uspevam da shvatim."

„I ja imam isti utisak", reče Boris. „Tip koji razgovara sa nama
čini se... čini se da je mentalni invalid ili neko sa jakim psihološkim
zaostatkom." Goran se približi Borisu: „Moraš ga naterati da se
otkrije." „Kako?"

„Ne znam... Reci mu da viš e nisi siguran u njega i da razmiš ljaš
da sve obustaviš. Reci mu da su oni i tebi nad glavom i onda mu
traži neki dokaz... Evo, traži mu da te pozove na bezbedan broj!"

Roza požuri da otkuca pitanje. Ali, na mestu za odgovor, neko
vreme se video samo kursor kako treperi.

Potom na ekranu poče da se pojavljuje nešto.
- ne mogu da pričam telefonom.slušaju me.
Bilo je jasno: ili je bio vrlo lukav ili se stvarno plašio da ga neko
ne špijunira.
„Insistiraj. Okolišaj. Hoću da znam ko su 'oni'„, reče Goran. „Pitaj
ga gde se nalaze u ovom trenutku..." Nisu dugo čekali odgovor.
- oni su blizu.
„Pitaj ga: koliko blizu?" insistirao je Goran.
- ovde su pored mene.
„I šta to, kog đavola, znači?" Boris je frktao, ogorčeno stavljajući
ruke na potiljak.
Roza se spusti na naslon stolice malodušno vrteći glavom. „Ako

su oni toliko blizu i drž e ga na oku, kako ne mogu da vide š ta piš e?"
„Jer on ne vidi isto što i mi."

Mila je to rekla. I sa zadovoljstvom primeti da se nisu okrenuli
ka njoj kao da je upravo progovorila neka utvara. Njeno zapaž anje
ponovo je izazvalo interesovanje grupe.

„Šta hoćeš time da kažeš?" upita Gavila.
„Pretpostavili smo da on, kao i mi, ispred sebe ima crn ekran.
Ali, po mom miš ljenju, njegov prozor za dijalog unet je na veb-sajt
gde ima i drugih elemenata: možda gra ičkih animacija, natpisa ili
neč ijih slika... Eto zaš to oni, iako su mu blizu, ne mogu da primete
da komunicira sa nama."
„U pravu je!", reče Stern.
Sobu ponovo ispuni čudna euforija. Goran se obrati Sari Rozi:
„Možemo li da vidimo ono što on vidi?"
„Naravno", reče ona, „šaljem mu signal za prepoznavanje i, kada
mi njegov kompjuter uzvrati, imaćemo internet adresu na koju je
povezan." Dok je objašnjavala sve ovo, agent je već otvarao svoj
laptop da bi se ponovo povezao na mrežu.
Malo posle toga na glavnom ekranu se pojavi:
- još si tu?
Boris pogleda Gorana: „Sta da odgovorimo?" „Sačekaj malo,
odugovlači. Ali nemoj da posumnja." Boris napisa da sačeka
nekoliko trenutaka, jer je neko zvonio na vrata i mora da otvori.
Za to vreme, na laptopu, Sara Roza je uspela da iskopira
internet adresu sa koje je muškarac komunicirao. „Evo, uspeli
smo..." reč e. Unese podatke u polje za pretraž ivanje i pritisnu enter.
Posle nekoliko sekundi, otvori se veb-sajt.
Niko ne bi mogao da kaž e da li su ostali bez reč i zbog č uđenja ili
užasa.
Na ekranu su igrali medvedi zajedno sa ž irafama, nilski konji su
u ritmu udarali u bongove, a šimpanza je svirala ukulele. Sobu
ispuni muzika. I dok je š uma ož ivljavala oko njih, š areni leptir im je
poželeo dobrodošlicu na sajt.
Zvao se Prisila.
Bili su preneraženi i u neverici. Potom Boris pogleda na glavni
ekran gde je još uvek stajalo pitanje:

-još si tu?
Tek tad je agent uspeo da izgovori te izuzetno teš ke č etiri reč i:
„Dođavola... On je dete."

10

Najč eš ć e uneta reč u pretraž ivač je sex. Druga je God. I svaki put
kad je mislio o tome, Goran se pitao zaš to bi neko traž io boga baš
na internetu. Na trećem mestu su, istina, bile dve reči: Britney
Spears. Deli mesto sa death, smrt.

Seks, bog, smrt i Britni Spirs.
A prvi put kada je Goran uneo ime svoje ž ene u pretraž ivač , bilo
je tek pre tri meseca. Nije znao zašto je to uradio. Tako mu je došlo,
instinktivno. Naravno, nije očekivao da će je naći i, zaista, nije je ni
našao. Ali to je bilo zvanično poslednje mesto gde je pomislio da je
traži. Zar je moguće da je znao tako malo o njoj? Od tog trenutka
nešto je puklo u njemu.
Shvatio je zašto ju je pratio.
Zapravo, nije hteo da zna gde je. U suštini, uopšte ga nije
zanimalo. Ono što je hteo da zna bilo je da li je srećna u tom
trenutku. Jer, na kraju krajeva, to je ono što ga je ljutilo: što se
otarasila njega i Tomija, da bi negde drugde mogla da bude srećna.
Možemo li nekoga tako duboko da povredimo da bismo pratili
egoistič nu ž elju da budemo sreć ni? Oč igledno da. Ona je to uradila
i, što je bilo još gore, nije se vratila da popravi stvar, da zaleči tu
ranu, tu poderotinu na mesu čoveka sa kojim je sama izabrala da
deli ž ivot i na mesu svoga mesa. Jer mož emo da se vratimo unazad,
moramo. Uvek postoji trenutak u kojem, dok uporno nastavljamo i
gledamo samo napred, uoč avamo neš to - poziv - i okreć emo se da
vidimo da li je tamo dole sve ostalo isto ili se pak nešto promenilo u
onome kome smo okrenuli leđa i u nama samima. Dođe taj
trenutak, za svakoga. Zašto nije za nju? Zašto nije ni pokušala?
Nijedan nemi telefonski poziv usred noći. Nijedna razglednica bez
reči. Koliko puta je Goran bio ispred Tomijeve škole nadajući se da
će je iznenaditi dok krišom posmatra sina. Međutim, ništa. Nije
otiš la ni da se uveri da je dobro. I onda je Goran poč eo da se pita:
kakvu to osobu je mislio da može da zadrži pored sebe celog
života?

I po čemu je stvarno bio drugačiji od Veronike Berman?
I ta ž ena je prevarena. Njen muž se posluž io njome da bi stvorio
fasadu za poštovanje, da bi se ona brinula o onome što je imao:
imenu, kuć i, imetku, svakoj stvari. Jer, i tako, to š to je on ž eleo bilo
je negde drugde. Ali, za razliku od Gorana, ta žena je naslutila
ponor koji se otvarao pod njenim savršenim životom, osećala je
njegovu trulu aromu. I ćutala je. Pomogla je u obmani, iako nije
učestvovala. Bila je tihi saučesnik, pratilac u glumi, supruga u dobru
i u zlu.
Goran, ipak, nikada nije sumnjao da ga žena može ostaviti. Ni
najmanjeg simptoma, naznake, ni zlokobnog š kripanja kojeg mož e
da se priseti i kaže: „Da! Bilo je očigledno, a ja, budala, nisam
primetio." Jer više bi voleo da otkrije da je grozan muž i da svu
krivicu pripiš e sebi, svom nemaru, nedostatku paž nje. Zeleo bi da u
sebi pronađe razloge: tako bi ih barem imao. Međutim, ništa, samo
tišina. I sumnje. Ostatku sveta je ponudio siroviju verziju činjenica:
ona je otišla i tačka. Jer je Goran znao da će svako, bez obzira na to,
videti ono što hoće. Neko će reći, jadan muž. Drugi, muškarac je
sigurno uradio neš to zbog č ega je pobegla. I odmah se poistovetio
sa tim ulogama, prelazeći nehajno iz jedne u drugu. Jer svako
izražava bol na drugačiji način i treba to poštovati.
A ona? Koliko dugo se ona pretvarala? Ko zna koliko dugo je
sazrevala ta ideja. Ko zna koliko je bilo potrebno da je oplodi
neispovedivim snovima, mislima skrivenim ispod jastuka svake
večeri dok je spavala kraj njega. Tkala je tu želju svakodnevnim
pokretima, kao majka, kao ž ena. Plan. Ko zna kada je ubedila sebe
ili shvatila da je ono što je zamišljala ostvarljivo. Lutka je u sebi
č uvala tajnu metamorfoze i nastavila je da ž ivi uz njih, uz njega i uz
Tomija. I tiho se pripremala za promenu.
I gde je sad? Jer ona je i dalje živela, ali negde drugde, u
paralelnom univerzumu koji čine muškarci i žene kao oni koje je
Goran sretao svakog dana, kuć a koje treba održ avati, muž eva koje
treba podnositi, dece o kojoj se treba brinuti. Isti svet i banalan, ali
daleko od njega i Tomija, svet novih boja, sa novim prijateljima,
novim licima, novim imenima. Sta je ona traž ila u tom svetu? Sta joj
je bilo toliko potrebno, a š to ovde nije uspevala da nađe? Na kraju