Donato Karizi - Šaptač

krajeva, svi tražimo odgovore u nekom paralelnom univerzumu,
mislio je Goran. Poput onih koji na internetu traž e Seks, boga, smrt i
Britni Spirs.

Aleksander Berman je, međutim, na internetu tražio decu.
Sve je odmah izašlo na videlo. Od otvaranja sajta Leptir Prisila
na Bermanovom kompjuteru do otkrivanja međunarodnog servera
koji je upravljao sistemom, sve je dobijalo oblik.
To je bila mreža pedofila sa ograncima u raznim državama.
Mila je bila u pravu: bio je tu i „njen" nastavnik muzičkog.
Specijalna jedinica za zločine na internetu identi ikovala je
skoro stotinu pretplatnika. Došlo je do prvih hapšenja, a ostala će
se dogoditi u narednim satima. Malo sledbenika, ali dobro
odabranih. Svi nesumnjivi profesionalci, imućni ljudi i, stoga,
spremni debelo da plate samo da ostanu anonimni.
Među njima i Aleksander Berman.
Dok se te večeri vraćao kući, Goran je ponovo mislio o tom
blagom čoveku, uvek nasmejanom i čestitom, kako su Bermana
opisivali prijatelji i poznanici. Savršena maska. Ko zna zašto je
misao o Bermanu povezao sa onom o svojoj ž eni. Ili je mož da znao,
ali nije hteo to da prizna. U svakom slučaju, čim uđe u kuću,
ostavić e po strani ta razmiš ljanja i potpuno ć e se posvetiti Tomiju,
kao što mu je i obećao telefonom, kada mu je rekao da će se ranije
vratiti. Njegov sin je sa entuzijazmom primio vest i pitao ga je mogu
li da naruče picu. Goran je odmah pristao, znajući da će biti
dovoljan taj mali ustupak da ga usreći. Deca umeju da pronađu
sreću u svemu što im se desi.
Tako je Goran naručio picu sa paprikom za sebe i sa duplom
mocarelom za Tomija. Zajedno su naručili telefonom, Tomi je
okrenuo broj, a Goran je naručio. Potom su postavili sto sa velikim
tanjirima, namerno kupljenim za takve prilike. Tomi će piti voćni
sok, a Goran je sebi dozvolio jedno pivo. Pre nego što su izneli čaše
na sto, stavili su ih u zamrzivač, tako da budu zamagljene i dovoljno
hladne da u njih sipaju piće.
Ali Goran je bio sve samo ne spokojan. Njegove misli su još uvek
išle ka onoj savršenoj organizaciji. Agenti specijalne jedinice za
zločine na internetu otkrili su bazu podataka sa više od tri hiljade

imena dece, zajedno sa adresama i fotogra ijama. Mreža se služila
laž nim domenima posveć enim deci da bi namamili ž rtve u zamku.
Leptir Prisila. Zivotinje, video-igrice u boji, bezazlena muzika bili su
samo dekor... Toliko slični crtaćima koje su Goran i Tomi zajedno
gledali posle večere na satelitskom kanalu. Plavi tigar i beli lav.
Dok je sin bio šćućuren uz njega, potpuno koncentrisan na
avanture dva prijatelja iz šume, Goran ga je posmatrao.

„Moram da ga zaštitim", rekao je sebi.
I pomislio je to sa čudnim strahom u dubini grudi, mračnim i
neprijatnim čvorom. Strah da ne čini dovoljno, da nije dovoljno
prisutan. Jer samo jedan roditelj nije dovoljan. Iako su se, na kraju
krajeva, on i Tomi snalazili. Ali, šta bi se desilo da je iza crnog
ekrana Bermanovog kompjutera umesto nepoznatog deteta bio
njegov Tomi? Da li bi bio u stanju da primeti da neko pokuš ava da
prodre u um i život njegovog sina?
Dok je Tomi završavao domaći, Goran se zavukao u radnu sobu.
Nije još bilo ni sedam sati i seo je ponovo da prelistava Bermanov
dosije, nalazeći različite podstreke za razmišljanje koji bi mu mogli
biti korisni u istrazi.
Prvi od svih, kož na fotelja koja je bila u suterenu i na kojoj Krep
nije našao otiske.
„Na svemu ostalom jeste, ali na njoj ne... Zašto?
Bio je siguran da postoji razlog za to. Pa ipak, svaki put kada mu
se činilo da je uhvatio neki pojam, misli bi mu odlutale. Na
opasnosti koje su okruživale život njegovog sina.
Goran je bio kriminolog, znao je od čega je zlo sačinjeno. Ali,
uvek ga je posmatrao sa distancom, kao naučnik. Nikada nije
pomislio da bi to zlo moglo da protegne svoju koščatu ruku, sve
dok ga ne dodirne. Sada je, međutim, mislio na to.
Kada neko postane monstrum?
Ta de inicija, koju je zvanično zabranio, sada se potajno vraćala
u njegov um. Jer je ž eleo da zna kako se to desi. Kada primetimo da
smo prešli granicu.
Berman je pripadao savršenoj organizaciji, sa hijerarhijom i
odgovarajućim pravilnikom. Agent prodaje joj je pristupio dok je
studirao. U to vreme internet još uvek nisu smatrali kao teren za

lov i morali su da ulože napor da bi ostali u senci i da ne bi
probudili sumnju. Zbog toga je sledbenicima savetovano da stvore
primeran i siguran ž ivot kojim ć e prikriti svoju pravu prirodu i nać i
utočište svojim nagonima. Maskirati se, pomešati se i nestati: bile
su ključne reči te strategije.

Berman se vratio sa studija sa već vrlo jasnom idejom o onome
što će uraditi. Najpre, potražio je staru prijateljicu koju nije
godinama video. Onu Veroniku koja nikada nije bila simpatič na da
bi se momci - uključujući i njega - interesovali za nju. Uverio ju je
da je dugo vremena gajio ljubav prema njoj i da ju je stidljivo
prikrivao. I ona je, kako je i predvideo, odmah pristala da se uda za
njega. Prve godine braka su proveli kao i drugi parovi, bilo je i
uspona i padova. Cesto je odsustvovao zbog posla. Zapravo, često je
koristio putovanja da bi upoznavao druge kao što je on ili da bi
mamio male plenove.

Sa pojavom interneta, postalo je lakše. Pedo ili su odmah
ovladali tim neverovatnim instrumentom koji je omogućavao ne
samo da deluju zaštićeni u anonimnosti već i da manipulišu
žrtvama putem dovitljivih zamki.

Ali Aleksander Berman nije mogao da ispuni svoj plan savršene
maske, jer Veronika nije mogla da mu da naslednika. To je bio
element koji je nedostajao, detalj kako se na njega nikako ne bi
moglo posumnjati - jer otac porodice ne zanima se za tuđu decu.

Kriminolog odagna bes koji mu se popeo do grla i zatvori dosije
koji je za poslednjih nekoliko sati postao deblji. Nije hteo više da ga
čita. Štaviše, hteo je da legne u krevet i ošamuti se od sna.

Ko je, ako ne Berman, mogao biti Albert? Iako je još uvek
trebalo da ga povežu sa grobljem ruku i nestankom svih šest
devojč ica i da pronađu tela koja su nedostajala, niko viš e od njega
nije zaslužio da dobije ulogu dželata.

Ali, što je više razmišljao, sve manje je bio ubeđen u to.
U osam sati uveče, Roš će zvanično objaviti hvatanje krivca pred
masom novinara. Goran shvati da je ideja koja ga je sada mučila,
zapravo počela da mu se vrti po glavi odmah pošto je otkrio
Bermanovu tajnu. Odugovlačeći, nejasna kao magla, ostala je
pritajena celo popodne u jednom kutku njegovog uma. Ipak, u senci

u koju se zavukla, nastavila je da pulsira, da mu pokaže da je
zapravo tu i da je ž iva. Tek sada, u miru doma, Goran je odluč io da
joj da težinu uobličene misli.

„Nešto ne štima u ovoj priči... Misliš da Berman nije kriv? Ah, da,
naravno da to mislim: taj čovek je bio pedo il. Ali nije on ubio šest
devojčica. On nema veze sa tim... Kako možeš da budeš tako
siguran u to?...

Jer, ako je Aleksander Berman zaista naš Albert, našli bismo
poslednju devojčicu u njegovom prtljažniku - broj šest - a ne Debi,
prvu. Nje bi se već odavno otarasio..."

I upravo dok je postajao svestan ovog zaključka, kriminolog
pogleda na sat: još malo do konferencije za novinare u osam.

Morao je da zaustavi Roša.

*

Glavni inspektor je sazvao važ ne face medu novinarima č im su
informacije o odvijanju slučaja Berman počele da kruže. Zvanični
izgovor je bio da nije ž eleo da novinari dobiju vesti iz druge ruke,
ako su možda pogrešno procurile iz poverljivog izvora. Zapravo,
brinulo ga je da priča može da izađe na videlo potpuno drugim
kanalima, skinuvši ga tako sa pozornice.

Roš je dobro znao da upravlja takvim događajima, znao je tačno
da od-meri čekanje i osećao je užitak da drži novinare u
neizvesnosti. Zbog toga je takve susrete počinjao sa nekoliko
minuta zakašnjenja, puštajući ih da misle da je kao šef jedinice
uvek bio izložen pritisku najnovijih događaja.

Inspektor je uživao u žamoru koji je dopirao iz prostorije za
novinare do njegove kancelarije. Bila je to energija koja je hranila
njegov ego. Za to vreme je mirno sedeo, sa nogama podignutim na
sto, koji je nasledio od svog prethodnika, čiji je zamenik bio dugo
vremena - isuviše, po njegovom mišljenju - i kojeg je bez ustezanja
svrgnuo osam godina ranije.

Telefonske linije su se usijale. Ali nije imao nameru da
odgovori: hteo je da pusti da tenzija raste.

Kucali su na vrata.

„Napred", reče Roš u pravcu vrata.
Cim je ušla unutra, Mila primeti zadovoljni kez na licu glavnog
inspektora. Pitala se zašto je, kog đavola, hteo da je vidi.
„Agente Vaskez, hteo sam lično da vam zahvalim za dragocen
doprinos ovoj istrazi."
Mila bi pocrvenela da nije shvatila da je ovo samo proračunati
uvod da je se reši. „Čini mi se da nisam mnogo uradila, gospodine."
Roš uze u ruku nož za hartiju i vrhom poče da čisti nokte.
Potom rasejano nastavi: „Naprotiv, bili ste izuzetno korisni".
„Još uvek ne znamo identitet šeste devojčice."
„Pojaviće se, kao i sve ostalo."
„Gospodine, tražim dozvolu da dovršim svoj posao, bar još
nekoliko dana. Sigurna sam da mogu da dođem do rezultata..."
Roš ostavi nož , spusti noge sa stola, ustade i pođe prema Mili. Sa
najsjajnijim osmehom, uze je za desnu ruku, još uvek zavijenu, i
stegnu je, ne primećujući da je tako povreduje. „Razgovarao sam sa
vašim nadređenim: narednik Moreksu me je uverio da ćete dobiti
pohvalu za ovu priču."
Potom je otprati do vrata.
„Srećan put, agente. I setite nas se ponekad."
Mila klimnu glavom, jer nije imala ništa drugo da kaže. Za
nekoliko sekundi se nađe preko praga kako posmatra vrata
kancelarije koja se zatvaraju.
Htela je o tome da prodiskutuje sa Goranom Gavilom, jer je bila
sigurna da nije bio upuć en u njen iznenadni odlazak. Ali je on već
otišao kući. Pre nekoliko sati ga je čula kako se telefonom
dogovara za več eru. Prema tonu kojim je govorio, osoba sa druge
strane nije imala više od osam-devet godina. Naručiće picu.
Mila je shvatila da Goran ima dete. Ko zna da li je bila i neka
ž ena u njegovom ž ivotu i da li ć e i ona provesti ugodno več e koje su
otac i sin planirali. Oseti zavist prema njoj, ne znajući zašto.
Vratila je propusnicu na ulazu i dadoše joj koverat sa voznom
kartom za povratak kući. Ovaj put je niko neće otpratiti do stanice.
Moraće da pozove taksi, s nadom da će joj komanda nadoknaditi
troškove, i svratiće do motela po stvari.
Kada je izaš la na ulicu, Mila je shvatila da ne ž uri. Pogleda oko

sebe, udahnu vazduh koji joj se iznenada učinio izuzetno čist i
miran. Grad je izgledao kao zaronjen u neprirodni mehur hladnoće,
tik pred najavljenom meteorološkom pramenom. Stepen više ili
manje i sve će se promeniti. Taj proređen vazduh prevremeno je
obećavao da će pasti sneg. Ili će sve ostati kao što je sad,
nepomično.

Izvadi iz koverte voznu kartu: imala je još tri sata do polaska
voza. Ali, na nešto drugo je mislila. Da li je to vreme dovoljno da
obavi ono što je opterećivalo? Nije bilo drugog načina da sazna,
osim da pokuša. Na kraju krajeva, ako bi se pokazalo kao
promašaj, niko neće saznati. A ona nije mogla da ode sa tom
sumnjom.

Tri sata. Biće joj dovoljno.

*

Iznajmila je kola i bila je u putu već nekih sat vremena. Vrhovi
planina presecali su nebo ispred nje. Drvene kuće sa strmim
krovovima. Iz kamina se dizao sivi dim koji je mirisao na smolu.
Naslagana drva u dvorištima. Kroz prozore, žutocrvena prijatna
svetlost.

Idući Putem 115, Mila je krenula ka izlazu 25. Uputila se u
internat u kojem je bila Debi Gordon. Htela je da vidi njenu sobu.
Bila je ubeđena da će tamo naći nešto što će je odvesti do devojčice
broj šest, do njenog imena. Iako je za glavnog inspektora Roša već
bilo praktično beskorisno, Mila nije mogla iza sebe da ostavi
nepoznat identitet. Bio je to gest saž aljenja. Još nije raš irena vest da
nije bilo samo pet nestalih devojčica, zbog toga još niko nije imao
mogućnost da oplakuje šestu žrtvu. I to neće ni učiniti bez imena,
Mila je znala to. Postaće bela mrlja na nadgrobnom kamenu, tiha
pauza na kraju kratkog spiska imena, samo broj koji će dodati
hladnom bilansu smrti. A ona to nikako nije smela da dopusti.

Zapravo, druga misao ju je zaokupljala, zbog koje je prešla
toliko kilometara. Bilo je to zbog onog golicanja u dnu vrata...

Policajka stiž e na odrediš te neš to posle devet sati uveč e. Koledž
je bio u ljupkom gradiću, na hiljadu dvesta metara nadmorske

visine. Ulice su u te sate bile puste. Zgrada škole je bila malo izvan
mesta, na brdašcu okruženom lepim parkom, sa jahalištem,
teniskim i košarkaškim terenima. Da bi se stiglo dotle, bilo je
potrebno proć i dug drvored, gde su se zadrž avali uč enici koji su se
vraćali sa sportskih aktivnosti. Zvonki smeh mladih kršio je
naredbu tišine.

Mila ih prođe i parkira kola na trg. Ubrzo potom se predstavi u
sekretarijatu tražeći da pogleda Debinu sobu, nadajući se da niko
neće praviti problem. Pošto se posavetovala sa svojim nadređenim,
službenica se vrati do nje i reče joj da može da ode u sobu. Na
njenu sreću, Debina majka je posle njihovog razgovora telefonom
obavestila o njenoj poseti. Službenica joj dade karticu na kojoj je
pisalo „Posetilac" i pokaza joj put.

Išla je hodnikom sve do krila gde su bile sobe učenica. Nije bilo
teško naći Debinu sobu. Njene drugarice su prekrile vrata
trakicama i porukama u boji. Napisali su da će im mnogo
nedostajati, da je nikada neće zaboraviti. I ono što je veoma lako
predvidela „Ostaćeš zauvek u našim srcima".

Ponovo pomisli na Debi, na telefonske pozive roditeljima da je
vrate kući, na usamljenost koju devojčica njenih godina, stidljiva i
nespretna, mož e da oseć a zbog drugova na mestu kao š to je ovo. I
zbog toga su joj te poruke bile neukusne, licemerno izražavanje
zakasnele privrž enosti. „Mogli ste da je primetite kad je bila ovde",
pomisli. „Ili kada ju je neko odveo vama pred očima."

Iz dna hodnika dopirali su vika i vesela graja. Prolazeći ostatke
odavno ugašenih sveća koje je neko postavio duž praga u znak
sećanja, Mila se uvuče u Debino utočište.

Zatvorila je vrata za sobom i odmah nastade tišina. Protegnu
ruku prema stonoj lampi i uključi je. Soba je bila mala. Naspram
vrata bio je prozor odakle se video park. Naslonjen na zid, vrlo
uredan radni sto nadvisivala je polica prepuna knjiga. Debi je
volela da čita. Sa desne strane bila su vrata kupatila, zatvorena i
Mila odluč i da ć e tu na kraju pogledati. Na krevetu su bile pliš ane
igračke koje su posmatrale policajku svojim hladnim i uzaludnim
očima, čineći da se oseća kao uljez. Soba je bila potpuno oblepljena
posterima i Debinim fotogra ijama kod kuće, sa drugovima iz stare

škole, njenih drugarica i njenog psa Stinga. Sva osećanja od kojih je
otrgnuta da bi pohađala ekskluzivni koledž.

Debi je bila devojčica koja je u sebi krila crte prelepe žene,
primeti Mila. Njeni vršnjaci će to primetiti suviše kasno, kajući se
što nisu ranije nazreli labuda sakrivenog u tom usamljenom pačetu.
Ali, u tom trenutku, ona bi ih mudro ignorisala.

Priseti se autopsije kojoj je prisustvovala, kada je Cang iz
plastike oslobodio lice i kada se u kosi pojavila šnala sa belim
ljiljanom. Njen ubica ju je očešljao i Mila se priseti da je pomislila
da ju je ulepšao za njih.

„Ipak ne, bila je lepa za Aleksandera Bermana..."
Pogled joj privuč e deo zida koji je bio č udno prazan. Približ i se i
otkri da je na različitim mestima malter bio skinut. Kao da je ranije
bilo zakačeno nešto čega više nema. Druge fotogra ije? Mila je
imala utisak da je to mesto oskrnavljeno. Druge ruke, druge oči su
dodirnule Debin svet, njene stvari, njena sećanja. Možda je majka
uzela fotografije sa zida, moraće da proveri.
Još uvek je razmišljala o toj situaciji, kada je neka buka trgnu.
Dolazilo je spolja. Ali ne iz hodnika, već iza vrata kupatila.
Instinktivno pođe rukom prema kaiš u, traž eć i piš tolj. Kada ga je
č vrsto uhvatila, usudi se da se podigne iz polož aja u kojem je bila,
dok se nije našla ispred kupatila sa uperenim oružjem. Još jedan
zvuk. Ovoga puta jasniji. Da, neko je bio unutra. Neko ko je nije
primetio. Neko ko je, kao i ona, pomislio da je to najbolje vreme da
se nesmetano uvuč e u Debinu sobu i odnese neš to... Dokaze? Srce
joj je ludački lupalo. Neće ući, sačekaće.
Vrata se naglo otvoriše. Mila spusti prst sa osigurača na okidač.
Potom se, srećom, zaustavi. Devojčica raširi ruke od straha,
puštajući da joj ispadne sve što je držala.
„Ko si ti?", upita je Mila.
Devojčica promuca: „Debina drugarica".
Lagala je. Mila je bila toga savršeno svesna. Vratila je pištolj u
futrolu i pogledala dole, u predmete koji su ispali devojč ici. Boč ica
parfema, šampon i crveni šešir sa velikim obodom.
„Došla sam da uzmem stvari koje sam joj pozajmila", ali zvučalo
je više kao izgovor. „I druge su bile pre mene..."

Mila prepozna crveni šešir na jednoj fotogra iji na zidu. Debi ga
je nosila. I shvatila je da je bila svedok šakalskog ponašanja
Debinih drugarica, koje je trajalo verovatno već danima. Ne bi bilo
čudno da je neka od njih uzela fotografije sa zida.

„Dobro", reče grubo. „Idi sad."
Devojčica je za trenutak oklevala, potom sakupi što joj je ispalo
i izađe iz sobe. Mila ju je pustila da to uradi. Debi bi se tako svidelo.
Ti predmeti neće ničemu služiti njenoj majci, koja će do kraja
ž ivota kriviti sebe š to ju je poslala tamo. Na kraju krajeva, smatrala
je da je gospođa Gordon na neki način srećna - ako se može
govoriti o sreći u takvim slučajevima - da makar ima telo devojčice
nad kojim da plače.
Mila potom poče da pretura po sveskama i knjigama. Htela je
ime i dobiće ga. Naravno, bilo bi lakše da je našla Debin dnevnik.
Bila je sigurna da je imala jedan u kojem je ispovedala svoju tugu. I,
kao i sve dvanaestogodiš njakinje, drž ala ga je na tajnom mestu. Ali
na mestu ne mnogo dalekom od srca. Negde odakle bi mogla
odmah da ga uzme, kada joj je bio potreban. „A kada najviše imamo
potrebu da pobegnemo onome što nam je najdraže?" upita se.
Noću, bio je odgovor. Sagnu se pokraj kreveta, ispruži ruku ispod
dušeka i opipavala je dok nije našla nešto.
Limena kutija sa srebrnim zečićima, zatvorena malim katancem.
Spusti je na krevet i pogleda oko sebe, tražeći mesto gde bi
mogao biti sakriven ključ . Ali, iznenada se seti da ga je već videla.
Tokom autopsije Debinog tela. Bio je okačen na narukvici koju je
nosila oko desnog zgloba.
Vratila ju je njenoj majci i sada nije bilo vremena da uzme ključ.
Zato odluči da na silu otvori kutiju. Praveći polugu hemijskom
olovkom, uspela je da oslabi krugove oko kojih je bio zatvoren
katanac. Potom podiže poklopac. Unutra je bio potpuri začina,
suvog cveća i mirišljavog drveta. Ziher-nadla sa crvenom lekom
koja je sigurno poslužila u ritualu sestrimljenja. Izvezena svilena
maramica. Gumeni medved sa izgrickanim ušima. Svećice sa
rođendanske torte. Riznica sećanja jedne adolescentkinje.
Ali nije bilo dnevnika.
„Cudno", pomisli Mila. Dimenzije kutije i neznatnost ostalog

sadržaja naveli bi da se pomisli na prisustvo nečeg drugog. I
činjenice da je Debi osećala potrebu da sve sačuva jednim
katancem. Ili možda dnevnika uopšte nije ni bilo.

Razočarana zbog tog promašaja, pogleda na sat: zakasnila je na
voz. Svejedno, vredelo je ostati tu i potraž iti neš to š to bi moglo da
je odvede do Debine tajanstvene drugarice. Još ranije, dok se
udubljivala u devojčicine predmete, isplivao je onaj osećaj koji je
više puta osetila, a koji nikada nije uspela da uhvati.

Golicanje u dnu vrata.
Nije mogla da ode odatle, a da prethodno ne shvati o čemu se
radi. Ali, bio joj je potreban neko ili neš to š to ć e biti obala njenim
nestalnim mislima, da im odredi putanju. Bez obzira na to što je bilo
kasno, Mila donese tešku, ali neophodnu odluku.
Pozvala je Gorana Gavilu.

*

„Doktore Gavila, ovde Mila..."
Kriminolog je bio zbunjen, ne rekavši nijednu reč nekoliko
sekundi. „Kako mogu da ti pomognem, Mila?" Zvučao je
uznemireno? Ne, samo joj se učinilo.
Policajka poče ispričavši mu da bi u to doba trebalo da je već u
vozu, međutim, bila je u sobi Debi Gordon u internatu. Htela je da
mu kaže istinu i Goran je sasluša. Kada je završila, nastade duža
tišina sa druge strane.
Mila to nije mogla da zna, ali Goran je netremice gledao u zidne
ormarić e kuhinje drž eć i š oljicu vrele kafe u ruci. Kriminolog je još
uvek bio budan, jer je više puta pokušao da kontaktira s Rošem,
kako bi sprečio njegovo medijsko samoubistvo, ali bezuspešno.
„Možda smo malo požurili sa Aleksanderom Bermanom."
Mila primeti da je Gavila govorio slabašnim glasom, kao da je
jedva izustio tu rečenicu.
„I ja to mislim", složi se. „A, vi, kako ste došli do toga?"
„U prtljažniku je bila Debi Gordon. A zašto ne poslednja
devojčica?"
Mila ponovi Sternovo objašnjenje o toj jedinstvenoj situaciji:

„Možda je Berman napravio greške u skrivanju tela, pogrešne
korake zbog kojih je mogao biti otkriven i zato ju je premeš tao na
neko drugo mesto gde će je bolje sakriti".

Goran je slušao zbunjen. Njegovo disanje sa druge strane
postade ujednačeno.

„Šta se dešava, rekla sam nešto pogrešno?"
„Ne. Samo, dok ste govorili, č inilo mi se da niste č vrsto uvereni
u to." „Pa i nisam", priznade ona, pošto je razmislila.
„Nešto nedostaje. Ili bolje rečeno, postoji nešto što nije u
harmoniji sa ostatkom."
Mila je znala da dobar policajac ž ivi od opaž anja. O tome nikada
ne govori u zvaničnim izveštajima: za njih se računaju samo
pouzdane činjenice. Ali, budući da je Gavila pokrenuo temu, Mila se
usudi da mu ispriča za svoje osećaje. „Prvi put se desilo dok je
patolog č itao izveš taj. Bilo je kao neskladna nota. Ali nisam uspela
da ga zadržim i skoro odmah sam ga izgubila."
Golicanje u dnu vrata.
Cula je kako Goran premešta stolicu u kući i ona sede. Potom on
progovori: „Pokušajmo, hipotetički, da isključimo Bermana..." „U
redu."
„Zamislimo da je poč inilac neko sasvim drugi. Recimo da se taj
tip pojavio niotkuda i uvukao je devojč icu sa odseč enom rukom u
Bermanov prtljažnik..."
„Berman bi nam to rekao, da bi skrenuo sumnju sa sebe", reč e
Mila.
„Ne verujem", odgovori Goran, siguran. „Berman je bio pedo il,
ne bi on niš ta skrenuo. Dobro je znao da mu nema spasa. Ubio se,
jer nije imao drugi izlaz i da bi sakrio organizaciju kojoj je
pripadao."
Mila se priseti da je i nastavnik muzičkog izvršio samoubistvo.
„Šta onda treba da uradimo?"
„Da ponovo krenemo od Alberta, neutralnog i bezličnog pro ila
koji smo sastavili na početku."
Mila po prvi put oseti da zaista učestvuje u slučaju. Timski rad je
bio novo iskustvo za nju. I sviđalo joj se da radi zajedno sa
doktorom Gavilom. Nije ga dugo znala, ali je već naučila da mu

veruje.
„Pretpostavimo da otmica devojčica i groblje ruku imaju neki

razlog. Mož da apsurdan, ali postoji. I, da bi se objasnio, potrebno je
da poznajemo našeg počinioca. Sto ga više upoznajemo, lakše ćemo
uspeti da ga razumemo. Sto ga više razumemo, više ćemo mu se
približiti. Da li je to jasno?"

„Da... Ali, koja je tačno moja uloga?" upita ga.
Goranov glas postade tiši, ali pun energije: „On je grabljivac, zar
ne? Dakle, nauči me kako lovi..."
Mila otvori blokčić koji je ponela sa sobom. On začu sa druge
strane kako prelistava stranice. Poče da čita svoje beleške o
žrtvama: „Debi, dvanaest godina. Nestala u školi. Njeni drugovi se
sećaju da su je videli kako izlazi posle časova. U internatu su
primetili njen nestanak tek tokom večernje prozivke".
Goran uze gutljaj kafe i upita: „Pričaj mi sada o drugoj..."
„Aneke, deset godina. Na poč etku su svi mislili da se izgubila u
šumi... Treća se zvala Sabina, bila je najmlađa, sedam godina. Bila je
subota uveče i bila je sa roditeljima u luna-parku."
„Ona koju je odneo sa vrteške pred roditeljima. I u tom trenutku
se digla uzbuna u ćelom mestu. Umešali smo se mi iz tima i tada je
nestala i četvrta devojčica."
„Melisa. Najstarija: trinaest godina. Roditelji su joj uveli
policijski čas, ali je na dan rođendana prekršila zabranu da bi otišla
da proslavi sa drugaricama u kuglani."
„Sve su došle, osim Melise", podsetio je kriminolog.
„Karolinu je oteo iz njenog kreveta, uvukavši se u kuću... A
onda, broj šest."
„O njoj ćemo kasnije. Zadržimo se zasada na ostalim
devojčicama."
Goran se osećao u neverovatnom skladu sa policajkom. Nešto
što dugo vremena nije osetio.
„Sad mi je potrebno da razmišljaš sa mnom, Mila. Reci mi: kako
se ponaša naš Albert?"
„Najpre otme devojčicu koja je daleko od kuće i koja nema
mnogo drugova. Tako niko ništa ne primeti i on će imati
vremena..." „Vremena za šta?"

„To je test: ž eli da bude siguran da ć e uspeti u onome š to radi. I,
sa vremenom koje ima na raspolaganju, uvek mož e da se reš i ž rtve
i da nestane."

„Za Aneke je već opušteniji, ali, svejedno, odlučuje da je otme u
šumi, daleko od svedoka... A, sa Sabinom, kako se ponaša?" „Uzima
je pred svima, u luna-parku." „Zašto?", navodio ju je Goran.

„Iz istog razloga zbog kojeg otima Melisu kad su svi već na
oprezu ili Karolinu u njenoj kući." „Koji je to razlog?" „Oseća se
jakim, stekao je sigurnost."

„Dobro", reč e Goran: „Nastavi dalje... Isprič aj mi sad iz poč etka
priču o posestrimama..."

„To se radi dok si mali. Kaž iprst se bocne zihernadlom i potom
se spoje jagodice dok zajedno izgovarate pesmicu."

„Ko su te dve devojčice?"
„Debi i broj šest."
„Zašto je Albert bira?" upita se Goran. „Apsurdno je. Policija je
alarmirana, svi već traže Debi, a on se vraća da bi uzeo baš njenu
najbolju drugaricu! Zašto toliko rizikovati? Zašto?"
Mila je znala šta je kriminolog hteo da postigne, ali, iako je ona
to rekla, on ju je na to naveo. „Mislim da je u pitanju izazov..."
Ova poslednja reč koju je Mila izgovorila imala je efekat da
otvori zatvorena vrata u glavi kriminologa, koji ustade sa stolice i
poče da šeta po kuhinji.
„Nastavi..."
„Hteo je nešto da dokaže. Da je lukaviji, na primer."
„Najbolji od svih. Jasno je da se radi o egocentriku, čoveku koji
ima narcisoidni poremećaj ličnosti... Sada mi pričaj o broju šest."
Ona ostade zbunjena. „Ne znamo ništa."
„Svejedno mi pričaj o tome. Koristi ono što imamo..."
Mila odloži blokčić, sada je bila prinuđena da improvizuje.
„Dobro, da vidimo... Približnog je uzrasta kao Debi, jer su bile
drugarice. Dakle, oko dvanaest godina. To potvrđuje i analiza na
kostima kojom se utvrđuje uzrast."
„Dobro... Dalje?"
„Prema veštačenju patologa, umrla je drugačijom smrću."
„Odnosno? Podseti me..."

Potraž i odgovor u blokč etu. „Odsekao joj je ruku, kao i drugim
devojčicama. Jedino što je u njenoj krvi i tkivima bilo tragova
koktela lekova."

Goran ponovi nazive lekova koje je Cang naveo. Antiaritmici,
kao što je dizopiramid, ACE-inhibitori i atenolol koji je beta-
blokator...

Baš zbog toga nije bio uveren.
„Baš to me ne uverava", reče Mila. I Goran Gavila za tren
posumnja da ta žena može da mu čita misli.
„Vi ste na sastanku rekli da joj je Albert tako usporio otkucaje
srca, spuštajući joj pritisak", istaknu Mila. „A doktor Cang je dodao
da je njegov cilj bio da uspori krvarenje, da bi sporije umirala."
Usporiti krvarenje. Da umire sporije.
„Da, tačno, ali, pričaj mi sada o njenim roditeljima..."
„Roditeljima?", upita Mila, jer nije shvatila.
„Baš me briga ako nije zapisano u tom tvom prokletom notesu!
Pobogu, hoću tvoje misli!"
Kako je znao za notes? Upita se uzdrmana reakcijom. Ali potom
poče ponovo da razmišlja: „Roditelji šeste devojčice se nisu pojavili,
kao ostali, na proveru DNK. Ne znamo ko su, zašto nisu prijavili
nestanak."
„Zašto nisu prijavili? Možda još uvek ne znaju?"
„Nemoguće."
Usporiti krvarenje.
„Možda je bila bez roditelja! Možda je bila sama na svetu!
Možda nikoga nije briga za nju!" Goran se uzrujao.
„Ne, ona ima porodicu. Ista je kao ostale, sećate se? Jedinica,
majka koja ima viš e od č etrdeset godina, supruž nici koji su odluč ili
da imaju samo jedno dete. On se ne menja, jer su oni njegove prave
žrtve: verovatno je da nikada više neće imati dece.
Izabrao je porodice, ne devojčice."
„Tačno", reče Goran pohvalivši je. „I šta onda?"
Mila malo razmisli o tome. „Njemu se sviđa da nas izaziva. On
želi izazov. Kao i devojčice posestrime. I to je zagonetka... Stavlja
nas na probu." Da umire sporije.
„Ako postoje roditelji i ako znaju, zašto onda nisu prijavili

nestanak?" insistirao je Goran, dok mu je pogled lutao po podu
kuhinje. Imao je utisak da su blizu nečega. Možda odgovora.

„Zašto se plaše?"
Milina rečenica osvetli sve mračne ćoškove prostorije. I oseti
svrab u dnu vrata, kao neko golicanje...
„Čega?"
Odgovor je bio direktna posledica onoga što je Mila rekla pre
toga. Zapravo, nije bio potreban, ali svejedno su hteli da ideja bude
pretočena u reči, da bi je uhvatili i izbegli da se raspadne.
„Roditelji se plaše da bi Albert mogao da je povredi..."
„Ali, kako može, ako je ona već mrtva?"
Usporiti krvarenje. Da umire sporije. Goran se zaustavi i čučnu.
Mila pak ustade. „Nije usporio krvarenje... zaustavio ga je." Oboje
su došli do odgovora. „O, bože..." reče ona. „Da... još uvek je živa."

11

Devojčica otvara oči.
Udiše duboko, kao da je izronila sa dna mora, dok ju je mnoštvo
malih nevidljivih ruku još uvek vuklo na dno. Ali ona se napreže da
ostane budna.
Iznenadan bol u levom ramenu je osvesti.
Bol je nesnosan, ali služi da joj vrati malo trezvenosti. Pokušava
da se seti gde je. Izgubila je orijentaciju. Leži na leđima, to zna. Vrti
joj se u glavi i okružena je mračnom zavesom. Sigurno ima groznicu
i ne može da se pomera: oseća se kao da je zgnječena nadole. Samo
dva osećaja uspevaju da prožmu maglu polusna. Miris vlage i stene,
sličan mirisu pećine. I zamoran eho kapljice koja pada.
Šta se dogodilo?
Oko nje izranjaju sećanja jedno po jedno. Tad joj je došlo da
zaplače. Tople suze počinju da padaju niz obraze, vlažeći suve usne. I
tako otkriva da je žedna.
Trebalo je da idu na jezero tog vikenda. Tata, mama i ona. Već
danima nije mislila ni o čemu drugom. O izletu na kom bi je otac
naučio da peca. Skupila je kišne gliste u dvorištu i stavila ih je u
kutijicu. Mrdale su se, bile su žive. Ali ona nije obraćala pažnju na to.
Ili, bolje rečeno, smatrala je nebitnim taj detalj. Jer je
podrazumevala da kišne gliste nemaju osećanja. Zato se nije pitala
šta su osećale dok su bile u kutiji. Sada se, međutim, pita. Jer se tako
sada oseća. Oseća njihovu patnju, i svoju. I sramotu što je bila
nevaljala. I svim srcem se nada da je, ko god da ju je uzeo, otrgnuvši
je od njenog života, bolji od nje.
Ne seća se baš najbolje šta se dogodilo.
Probudila se rano da ide u školu, čak i ranije nego obično, jer je
bio četvrtak, a kao i svakog četvrtka, otac nije mogao da je vozi, jer
je obilazio svoje klijente. Prodavao je proizvode za frizere i, pošto su
tog vikenda očekivali veći broj mušterija, snabdevao ih je lakom za
kosu i šamponom, kao i kozmetičkim proizvodima. Zato je ona
morala sama da ide u školu. To je radila još od svoje devete godine.

Još uvek se sećala prvog puta kada ju je otpratio do autobuske
stanice. Držala ga je za ruku, pažljivo slušajući njegove savete: na
primer, pogledaj na obe strane pre nego što pređeš ulicu, ili, nemoj
da kasniš, jer te vozač sigurno neće čekati, ili, nemoj da pričaš sa
nepoznatima, jer to može biti opasno. S vremenom, ti saveti su joj se
toliko usadili da joj se činilo da ih više u glavi ne čuje očevim glasom.
Postala je stručnjak.

Tog jutra, ustala je sa novom radošću u srcu. Osim predstojećeg
odlaska na jezero, imala je još jedan razlog za sreću. Flaster koji je
imala na prstu. U kupatilu je odlepila jedan kraj toplom vodom i
pogledala je jagodicu ponosno sa bolom.

Imala je posestrimu.
Jedva je čekala da je ponovo vidi. Ali to će biti tek uveče, jer su
išle u različite škole. Na uobičajenom mestu će prepričavati
poslednje novosti, jer se nisu videle već nekoliko dana. Posle će se
igrati i planiraće i, pre nego što se raziđu, obnoviće svečano obećanje
da će zauvek biti drugarice.
Da, bio bi to baš važan dan.
Stavila je u ranac knjigu iz algebre. To je bio njen omiljeni
predmet, a to se videlo i po ocenama. U jedanaest će imati izičko,
tako da je uzela bodi iz ioke ormara, a u papirnu kesu je stavila
patike i frotirske čarapice. Dok je nameštala krevet, majka ju je
pozvala na doručak. Za stolom su svi uvek mnogo žurili. To jutro se
nije razlikovalo od ostalih. Njen otac, koji obično samo popije kafu,
stajao je pored stola i čitao novine. Držao ih je pred sobom samo
jednom rukom, dok je drugom držao šoljicu primičući je i odmičući
od usana. Njena majka je već razgovarala telefonom sa nekim
kolegom i servirala joj je jaja u tanjir ne propuštajući nijednu reč
svog sagovornika. Hudini se sklupčao u svojoj korpi i nije je udostojio
nijednog pogleda od kada je sišla dole. Njen deda je govorio da, kao i
on, taj mačak pati od niskog pritiska i stoga mu je bilo potrebno
malo više vremena da se pokrene ujutru. Ona je već odavno prestala
da pati zbog Hudinijeve ravnodušnosti, među njima je postojao
prećutni dogovor o podeli prostora i to je bilo dovoljno.
Pošto je završila doručak, stavila je prljavi tanjir u sudoper i
obišla je kuhinju da bi od roditelja dobila poljubac. Tako je izlazila iz

kuće.
Na vetru je još uvek mogla da oseti vlažan otisak kafe sa očevih

usana na obrazu. Dan je bio vedar. Malo oblaka koji su prljali nebo
nije bilo preteče. Po prognozi vreme će biti nepromenjeno ceo vikend.
„Odlično za takmičenje u pecanju", prokomentarisao je njen otac. I
sa tim obećanjem u srcu, krenula je trotoarom prema autobuskoj
stanici. Bilo je ukupno trista dvadeset devet koraka. Izbrojala ih je. S
godinama, taj broj se postepeno smanjivao. Znak da je rasla.
Povremeno ih je ponovo brojala. Kao tog jutra. I taman kada je
trebalo da načini trista jedanaesti korak, neko ju je pozvao.

Nikada neće zaboraviti taj broj. Tačno mesto na kojem se njen
život raspao.

Okrenula se i videla ga. Nasmejani muškarac koji joj je išao u
susret nije joj bio poznat. Ali, čula ga je da je zove po imenu i odmah
je pomislila: „Ako me poznaje, ne može biti opasno". Lagano, kako joj
se približavao, pokušavala je da ga pogleda bolje kako bi shvatila ko
je. On je pustio korak kako bi je stigao i ona ga je čekala. Njegova
kosa... bila je čudna. Kao lutke koju je imala kada je bila mala.
Izgledala je kao veštačka. Kada je shvatila da muškarac nosi periku,
bilo je već kasno. Nije čak ni primetila parkirani beli kombi. On ju je
zgrabio, istovremeno je otvarao vrata i ušao sa njom u kombi.
Pokušala je da viče, ali joj je rukom zapušio usta. Perika mu je
skliznula sa glave i dugo joj je stezao lice mokrom maramicom.
Potom grunuše iznenadne i nezaustavljive suze, a za njima se
ukazaše crne tačkice i crvene mrlje pred očima, zbog kojih je svet
izgubio boje. Na kraju nastupi mrak.

Ko je taj čovek? Šta hoće od nje? Zašto ju je tu doveo? Gde se sad
nalazi?

Pitanja su brzo stizala i odlazila bez odgovora. Slike njenog
poslednjeg jutra kao devojčice nestaju i ponovo se nalazi u onoj
pećini - vlažni stomak monstruma ju je progutao. Zauzvrat, vraća se
umirujući osećaj obamrlosti. „Bilo šta samo da ne moram da mislim
na sve ovo", misli. Zatvara oči, uranjajući još jednom u more senki
koje je okružuje.

Nije ni primetila da je jedna od tih senki posmatra.

12

Obilan sneg padao je cele noći, spuštajući se kao tišina na svet.
Temperatura je postala prijatnija i ulicama je brisao blagi
povetarac. Dok su dugo očekivane vremenske prilike usporavale
svaku stvar, nova mahnitost zaposela je tim.
Konačno je postojao neki cilj. Način da se, makar i delimično,
zaleči sve to zlo. Pronaći šestu devojčicu i spasti je. I tako spasti i
sebe same.
„Samo ako je još uvek ž iva", uporno je ponavljao Goran, gaseć i
pomalo entuzijazam svih ostalih.
Nakon otkrića, Roš je kinjio Canga zato što ranije nije došao do
tog zaključka. Novinari još uvek nisu bili obavešteni o postojanju
š este otete devojč ice, ali je glavni inspektor unapred spremao sebi
medijski alibi i bio mu je potreban žrtveni jarac.
U međuvremenu, Roš je sazvao ekipu lekara - specijaliste za
različite oblasti - kako bi dali odgovor na samo jedno, osnovno
pitanje.
„Koliko dugo bi mogla da preživi devojčica u tim uslovima?"
Odgovor nije bio jednoznačan. Oni optimističniji su tvrdili da bi,
uz odgovarajuću medicinsku negu i ako ne dođe do infekcija, mogla
da izdrži između deset i dvadeset dana. Pesimisti su tvrdili da,
uprkos mladom uzrastu, sa takvom amputacijom, očekivanja da
preživi moraju se postepeno smanjivati kako prolaze sati i čak je
verovatno da je malena već mrtva.
Roš nije bio zadovoljan i odluči da svejedno i dalje javno tvrdi
da je Aleksander Berman još uvek glavni osumnjičeni. Iako ubeđen
da agent prodaje nije umešan u nestanak devojčica, Goran neće
demantovati zvaničnu verziju svog nadređenog. Nije bilo pitanje
istine. Znao je da Roš ne sme da izgubi obraz demantujući
prethodne izjave o Bermanovoj krivici. Naškodio bi samom sebi, ali
bi doveo u pitanje i kredibilitet njihovih metoda istrage.
Kriminolog je, međutim, bio ubeđen da je tog čoveka, na neki
način, namerno izabrao pravi počinilac.

„Znao je da je Berman pedo il", reče Goran kada su svi bili u
operacionoj sali. „Na trenutak smo ga potcenili."

Novi detalj dodat je u Albertov pro il. Naslutili su ga prvi put
kada je Cang opisao povrede na rukama, nazvavši hirurškom
preciznost kojom je ubica zadao smrtni udarac. Upotreba lekova da
bi snizio krvni pritisak kod šeste devojčice potvrđivala je da
počinilac poseduje sposobnosti lekara. Na kraju, činjenica da je
najverovatnije još uvek drž i u ž ivotu, navodila ih je da pomisle da
poseduje izuzetno znanje tehnika reanimacije i protokola
intenzivne nege.

„Mogao bi biti lekar, ili je to ranije bio", promisli Goran.
„Proveriću registar lekarske komore: možda je izbačen iz
članstva", reče odmah Stern.
Bio je to dobar početak.
„Kako nabavlja lekove da je održava u životu?"
„Odlično pitanje, Borise. Proverimo u privatnim i bolničkim
apotekama ko je tražio ove lekove."
„Možda je odavno napravio zalihe", skrete im pažnju Roza.
„Pre svega, antibiotici. Bić e mu potrebni da izbegne da se rana
inficira... Šta još?"
Naizgled, nije bilo ničeg drugog. Sada se radilo samo o tome da
otkriju gde je devojčica, živa ili mrtva.
U kancelariji, svi su gledali u Milu. Ona je bila stručnjak, osoba s
kojom se treba konsultovati da bi se postigao cilj koji će dati smisao
njihovom poslu.
„Moramo da nađemo načina da razgovaramo sa porodicom."
Prisutni se pogledaše, sve dok Stern ne upita: „Zašto? Sad smo u
prednosti u odnosu na Alberta, on još uvek ne zna da mi znamo".
„Zaista verujete da mozak koji je sposoban da osmisli sve ovo,
nije unapred predvideo naše poteze?"
„Ako je naša pretpostavka ispravna, zbog nas je drži u životu."
Gavila se umeša kako bi podržao Milu, pridružujući joj svoju
novu teoriju.
„On vodi igru, a devojčica je glavna nagrada. To je trka da se
vidi ko je lukaviji."
„Dakle, neće je ubiti?"

„Neće je on ubiti. Mi ćemo to učiniti."
Ovu konstataciju je bilo teško svariti, ali je bila suština tog
izazova.
„Ako je budemo dugo tražili, devojčica će umreti. Ako ga
iznerviramo na neki nač in, devojč ica ć e umreti. Ako ne poš tujemo
pravila, devojčica će umreti."
„Pravila? Kakva pravila?", upita Roza, loše skrivajući
uznemirenost.
„Ona koja je on utvrdio, a koja mi, nažalost, ne znamo. Tok
njegovih misli nama je nepoznat, ali njemu je vrlo jasan. U tom
svetlu, svaka naša akcija može biti protumačena kao kršenje
pravila igre."
Stern potvrdno klimnu glavom, zamišljen. „Dakle, ako se
direktno obratimo porodici šeste devojčice, to je kao da igramo
njegovu igru."
„Da", reče Mila. „To je ono što Albert očekuje od nas u ovom
trenutku. Računao je na to. Ali je isto tako ubeđen da nećemo
uspeti, jer se roditelji isuviše plaše da se otkriju, inače bi to već
uradili. Hoć e da nam dokaž e da je njegova moć ubeđivanja jač a od
bilo kakvog našeg pokušaja. Paradoksalno, hoće da se u njihovim
oč ima prikaž e kao heroj ove prič e. Kao da im govori: Samo ja mogu
da spasem vašu devojčicu, možete se uzdati samo u mene'...
Shvatate li koliki psihološki pritisak uspeva da vrši na njih? Ako,
međutim, uspemo da ubedimo roditelje da nam se obrate,
dobićemo poen u našu korist."
„Ali postoji opasnost da ćemo ga uvrediti", usprotivi se Sara
Roza, koja se, kako se činilo, nije slagala sa njima.
„To je rizik kojem se moramo izlož iti. Ali ne verujem da ć e zbog
toga povrediti devojčicu. Kazniće nas uskraćujući nam, možda,
vreme. Neć e je sada ubiti - mora prvo da nam pokaž e svoje delo u
potpunosti."
Goran pomisli da je bilo zaista izvanredno kako je Mila tako
brzo ovladala mehanizmima istrage. Uspevala je precizno da prati
smernice. Ipak, iako su je najzad i ostali slušali, neće biti lako da je
kolege najzad prihvate. Odmah su je videli kao stranca koji im nije
bio potreban. I njihovo miš ljenje se, svakako, neć e promeniti tako

brzo.
U tom trenutku Roš odluči da je dovoljno čuo i reši da se umeša:

„Uradićemo kako predlaže agent Vaskez: objavićemo da postoji i
šesta oteta devojčica i ujedno ćemo se javno obratiti njenoj
porodici. Pobogu! Pokažimo malo muda! Umoran sam od čekanja
da se nešto dogodi, kao da zaista taj monstrum odlučuje o svemu!"

Neke od njih je začudio novi stav glavnog inspektora. Ne i
Gorana. Ne primeć ujuć i, Roš se služ io tehnikom njihovog serijskog
ubice da zameni uloge i, samim tim, odgovornosti: ako ne nadu
devojč icu, bić e to samo zato š to roditelji nisu verovali istraž iteljima
i što su ostali u senci.

Svejedno, u osnovi njegovih reči, bilo je istine: došao je trenutak
da preduprede događaje.

„Jeste li č uli one š arlatane? Sestoj devojč ici ostaje najviš e deset
dana!" Potom Roš pogleda ponaosob članove tima i sasvim ozbiljno
izjavi: „Odlučio sam: ponovo ćemo otvoriti Studio."

*

U vreme večere, tokom dnevnika, na ekranima se pojavilo lice
jednog poznatog glumca. Njega su izabrali da pročita apel
roditeljima šeste devojčice. Bio im je blizak i daće odgovarajuću
dozu emotivnog učešća. Naravno, to je bila Rošova ideja. Mila je
smatrala da je to pun pogodak: obeshrabriće mnoge zlonamernike i
mitomane da zovu broj koji je više puta objavljen.

Približno u isto vreme kada su gledaoci saznavali, sa užasom
pomeš anim sa nadom, da postoji š esta devojč ica, još uvek ž iva, oni
su zauzimali „Studio".

To je bio stan koji se nalazio na četvrtom spratu nepoznate
zgrade odmah iza centra grada. Tu su se uglavnom nalazile
pomoćne kancelarije Federalne policije, najviše administracija i
računovodstvo, kao i već prevaziđeni arhiv dokumenata koji još
nije digitalizovan u novu bazu podataka.

Stan je pre toga bio siguran smeštaj u okviru programa zaštite
svedoka i korišćen je da se tu smeste oni kojima je bila potrebna
policijska zaštita. Studio je bio savršeno smešten između dva

potpuno identična stana. Zato nije imao prozore. Klima-uređaj je
uvek radio i jedini pristup je bio kroz glavna vrata. Zidovi su bili
veoma debeli i bilo je različitih sigurnosnih uređaja. Budući da više
nije korišćen za svoju glavnu namenu, ti uređaji su deaktivirani.
Ostala su samo teška blindirana vrata.

Goran je hteo to mesto, još od vremena kada je oformljena
istražna jedinica za brutalne zločine. Roša nije koštalo mnogo da
mu udovolji: jednostavno se setio te sigurne kuće koju niko nije
koristio već godinama. Kriminolog je tvrdio da je neophodno da
budu stalno zajedno tokom vođenja slučaja. Tako su ideje mogle
lakše da kruže, da ih dele i obrađuju istog trenutka, bez
posredovanja. Prinudni zajednič ki ž ivot stvarao je harmoniju, a ona
je služila da napaja jedini pulsirajući mozak. Doktor Gavila je od
new economy preuzeo način stvaranja radnog prostora, koji čine
zajedničke prostorije i „horizontalna" raspodela zaduženja,
nasuprot vertikalnoj podeli, koja obično važi u policiji i vezana je
za podelu na činove, a koja često dovodi do sukoba i takmičenja
medu kolegama. U Studiju, međutim, razlike su uklonjene, reš enja
su se rađala i od svakoga su zahtevali da da svoj doprinos, saslušali
bi ga i razmotrili.

Kada je Mila kročila unutra, pomisli odmah da je baš to mesto
gde se hvataju serijske ubice. To se ne dešava u stvarnom svetu, već
tu unutra, između tih zidova.

U centru svega nije bio jednostavan lov na čoveka, već napor da
shvate plan koji se krio iza naizgled nerazumljivog niza brutalnih
zločina. Izobličeno shvatanje stvari bolesnog uma.

U istom trenutku kad je to učinila, Mila je postala svesna da je
taj korak predznak nove faze istrage.

Stern je nosio braon torbu od veštačke kože koju mu je žena
spremila i pokaza put ostalima. Boris, sa rancem na ramenima.
Potom Roza i, poslednja, Mila.

Osim blindiranih vrata, bio je i mali prostor ograđen
neprobojnim staklom, u kojem je nekada bila straža. Unutra,
ugaš eni monitori video-sistema, par stolica na toč kice i postolje za
oružje, prazno. Još jedan sigurnosni prolaz sa električnim vratima
odvajao je ulaz od ostatka stana. Verovatno su ga nekada pokretali

stražari, ali sada je bio širom otvoren.
Mila primeti da je neprovetreno, osećala se vlaga i ustajao dim i

neprekidno zujanje klima-uređaja. Neće biti lako tu spavati,
moraće da nabavi čepove za uši.

Dugačak hodnik delio je stan na dva dela. Na zidovima su stajali
papiri i fotogra ije iz prethodnog slučaja. Lice devojke, mlade i
lepe.

Po pogledima ostalih, Mila shvati da slučaj nije rešen na najbolji
način i da verovatno nikada više nisu tu kročili.

Niko niš ta nije govorio, niko joj niš ta nije objasnio. Samo Boris
procedi: „Dođavola, mogli su bar da joj skinu lice sa zida!"

Prostorije su bile opremljene starim kancelarijskim
nameštajem, koji je uz mnogo mašte korišćen umesto ormara i
kredenaca. U kuhinji, pisaći sto je služio kao sto za ručavanje.
Friž ider je bio od onih na gas koji š teti ozonu. Neko se postarao da
ga odledi i da ga ostavi otvorenog, ali nisu bacili pocrnele ostatke
kineske hrane. Zajednička sala, sa nekoliko troseda, televizorom i
mestom za povezivanje laptopa i perifernih uređaja. U jednom
ćošku bio je aparat za kafu. Tu i tamo, prljave pepeljare i razno
đubre, najviš e papirne č aš e iz poznatog restorana brze hrane. Bilo
je samo jedno kupatilo, malo i smrdljivo. Pored tuša su stavili staru
kartoteku na kojoj su bile bočice napola potrošenog tečnog sapuna
i šampona, i pakovanje od pet rolni toalet-papira. Dve zatvorene
prostorije bile su rezervisane za saslušanja.

U dnu stana nalazila se prostorija za spavanje, sa tri kreveta na
sprat i dva poljska kreveta naslonjena uza zid. Po jedna stolica bila
je za svaki krevet, za odlaganje kofera ili ličnih stvari. Spavali su svi
zajedno. Mila sačeka da drugi odaberu krevete, jer je
pretpostavljala da svako odavno ima svoje mesto. Pošto je stigla
poslednja, uzeće onaj koji ostane. Na kraju se odluči za jedan od
poljskih kreveta. Najdalji od Rozinog.

Boris se jedini smestio na gornji sprat jednog od kreveta. „Stern
hrče" upozorio ju je tiho dok je prolazio pored nje. Zbog
razdraganog tona i osmeha kojim joj je ovo rekao u poverenju, Mila
pomisli da više nije ljut na nju. I bolje je tako: učiniće joj lakšim
zajednički život. Već je u drugim prilikama delila prostor sa

kolegama, ali uvek joj je bilo prilično teško da se druži sa njima.
Cak i sa predstavnicama istog pola. Dok se između ostalih nakon
nekog vremena uspostavljao prirodan drugarski odnos, ona je
ostajala sa strane, nesposobna da smanji distancu. U početku je
patila zbog toga. Potom je naučila da stvori svoj „mehur za
prež ivljavanje", deo prostora u koji je moglo da uđe samo ono š to
ona odluči, uključujući zvukove i buku, kao i komentare onoga
koga se klonila.

Na drugom poljskom krevetu spavaonice već su bile Goranove
stvari. Cekao ih je u glavnoj sali. Onoj koju je Boris, po sopstvenom
nahođenju, nazvao Mislilište.

*

Uđoše u tišini i videše ga okrenutog leđima kako na tabli piše
rečenicu: „Poznavalac tehnika reanimacije i protokola intenzivne
nege: moguće lekar".

Na zidovima su bile okačene fotogra ije pet devojčica, snimci
groblja ruku i Bermanovih kola, kao i kopije svih izveštaja o
sluč aju. U kutiji u uglu Mila prepozna još jednom lice mlade i lepe
devojke. Mora daje doktor skinuo one slike sa zida, da bi ih
zamenio novim.

Na sredini sobe, pet stolica postavljenih u krug.
Mislilište.
Goran primeti Milin pogled na oskudno opremljen prostor i
odmah pojasni: „Služi nam da se usredsredimo. Moramo da se
koncentrišemo na ono što imamo. Sve sam rasporedio po metodu
koji mi se č inio ispravnim. Ali, kao š to uvek kaž em, ako vam neš to
ne odgovara, možete da menjate. Slobodno premestite ono što
hoćete. U ovoj prostoriji smo slobodni da radimo ono što nam
padne na pamet. Stolice su mali ustupak, ali kafa i toalet će biti
nagrada, zato moramo da ih zaslužimo."
„Savršeno", reče Mila. „Šta treba da uradimo?"
Goran jedanput lupi rukama i pokaza na tablu gde je već počeo
da beleži osobine njihovog serijskog ubice. „Moramo da shvatimo
Albertovu ličnost. Kako budemo otkrivali nove detalje o njemu,

beležićemo ih ovde... Da li ti je poznat metod da uđeš u glavu
serijskog ubice i da pokušaš da misliš kao on?"

„Da, naravno."
„Dobro, zaboravi ga - č ista glupost. To nije moguć e uč initi. Naš
Albert ima skriveno opravdanje za ono što radi, savršeno
uklopljeno u njegovu psihu. To je proces građen godinama
iskustva, trauma ili fantazija. Zato ne treba da pokušavamo da
pretpostavimo šta će uraditi, već da se napregnemo da shvatimo
kako je smislio da uradi ono što je uradio. Nadajući se da ćemo tako
doći do njega."
Mila je smatrala da se, ipak, put tragova koji je ubica pratio
prekinuo posle Bermana.
„Naći ćemo još jedno telo."
„Slaž em se sa tobom, Sterne. Ali, zar ti se ne č ini da sada neš to
nedostaje?"
„Sta?" upita Boris, koji kao i ostali nije uspevao da shvati š ta je
kriminolog želeo da postigne ovim razgovorom. Ali Goran Gavila
nije bio za lake i direktne odgovore. Više je voleo da ih vodi do
određene tačke promišljanja, puštajući da ostatak rekonstruišu
sami.
„Serijski ubica se kreće u univerzumu simbola. Sledi teško
razumljiv put, koji je započeo mnogo godina pre, duboko u svom
srcu, i koji sad prati u stvarnom svetu. Otete devojčice su samo
sredstvo da postigne cilj, svrhu.
„To je potraga za srećom", dodade Mila.
Goran je pogleda. „Tačno tako. Albert traži neki oblik
zadovoljenja, nadoknadu ne samo za ono što radi već ponajviš e za
ono što jeste. Njegova priroda mu pobudi impuls i on ga samo prati.
I, onim što radi, pokušava da nam saopšti nešto..."
Eto šta je nedostajalo. Nedostajao je znak. Nešto što će ih
odvesti dalje u istraživanju veoma ličnog Albertovog sveta.
Sara Roza uze reč: „Na telu prve devojčice nije bilo tragova."
„To je pametna konstatacija", odobri Goran. „U literaturi o
serijskim ubicama - uzevši u obzir i kinematografsku razradu figure
- poznato je da serijski ubica uvek teži da prati sopstveni put,
ostavljajuć i istraž iteljima neke tragove da prate... Albert, međutim,

to nije uradio."
„Ili je uradio, ali mi nismo primetili."
„Možda zato što nismo u stanju da čitamo taj znak", priznade

Goran. „Verovatno ga još uvek ne poznajemo dobro. Eto zašto je
došao trenutak da rekonstruišemo stadij ume..."

Bilo ih je pet. Odnosili su se na modus operandi. U priruč nicima
iz kri-minologije korišćeni su da bi razložili postupke serijskih
ubica, deleći ih na iskustvene momente koji se potom mogu
pojedinačno analizirati.

Polazi se od pretpostavke da se serijski ubica ne rađa kao takav,
već pasivno gomila iskustva i stimuluse u nekoj vrsti inkubacije
ličnosti ubice, koja potom prerasta u nasilje.

Prvi stadijum ovog procesa je „fantazija".
„Pre nego šta ga potražimo u stvarnosti, dugo maštamo o
predmetu ž elje", reč e Goran. „Znamo da je unutraš nji svet serijskog
ubice splet stimulusa i napetosti, ali kada ta unutrašnjost više nije u
stanju da ih zadrž i, prelazak na delo je neizbež an. Unutraš nji ž ivot,
svet mašte, na kraju zamenjuje realni život. I tad serijski ubica
počinje da oblikuje stvarnost koja ga okružuje prema svojoj
fantaziji."
„O čemu mašta Albert?" upita Stern dok je stavljao u usta desetu
mentol bombonu. „Šta ga to očarava?"
„Izazov, to ga privlači", reče Mila.
„Mož da je dugo vremena bio potcenjen ili se tako oseć ao. Sada
želi da dokaže da je bolji od drugih... i bolji od nas."
„Ali, to nije jednostavno izmaštao, zar ne?" upita Goran, ne da bi
dobio potvrdu već zato što je smatrao da je ta rečenica već
prevaziđena. „Albert je već otišao dalje: isplanirao je svaki pokret
predviđajući našu reakciju. On ima kontrolu. I ovo nam govori:
dobro poznaje sebe, ali poznaje dobro i nas."
Drugi stadijum je „organizacija" ili „planiranje". Kada fantazija
sazri, prelazi na fazu izvršenja, koja neminovno počinje izborom
žrtve.
„Znamo već da ne bira devojčice, već porodice. Roditelji su
njegova meta, oni koji su hteli samo jedno dete. Hoće da ih kazni
zbog njihovog egoizma... Simbolizacija ž rtve se ovde ne pojavljuje.

Devojčice su sve različite i različitog uzrasta, iako blizu po
godinama. Ne postoji neka fizička crta koja ih spaja, kao, na primer,
plava kosa ili pege."

„Zato ih ne dira", reče Boris. „Ne interesuju ga na taj način."
„Zašto onda devojčice, a ne i dečaci?" upita Mila.
Niko nije znao da odgovori na pitanje. Goran klimnu glavom,
razmišljajući o tom detalju.
„I ja sam o tome razmišljao. Ali problem je što ne znamo odakle
potiče njegova fantazija. Cesto je objašnjenje banalnije nego što
mislimo. Mož e biti zato š to ga je u š koli ponizila neka drugarica, ko
zna... Bilo bi zanimljivo znati odgovor. Ali još uvek ne postoje
elementi, zato se moramo držati onoga što imamo.
Način na koji je Goran javno ukorio njenu intervenciju naljutilo
je Milu, ali je ipak bila ubeđena da kriminolog nije ljut na nju. Kao
da je na neki način bio frustriran, jer nije znao sve odgovore.
Treća faza je „obmana".
„Kako je mamio ž rtve? Koju veš tinu je upotrebio Albert da bi ih
oteo?"
„Debi, van škole. Aneke, u šumi gde je išla biciklom."
„Sabinu je uzeo sa vrteške, naočigled svih", reče Stern.
„Pa ipak, svako je gledao samo svoje dete", dodade Roza
pomalo ozlojeđeno. „Ljude je baš briga, to je realnost."
„U svakom slučaju, uradio je to pred masom ljudi. Kučkin sin je
neverovatno vešt!"
Goran im dade znak da se smire, jer nije želeo da nadvlada
ljutnja što su tako javno nasamareni.
„Prve dve je oteo na usamljenim mestima. To je bila neka vrsta
probe. Kada je postao siguran, uzeo je Sabinu."
„Sa njom je izazov postao još veći."
„Ne zaboravimo da ga još uvek niko nije tražio. Tek posle
Sabine, nestanci su povezani i zavladao je strah..."
„Da, ali ostaje činjenica da je Albert uspeo da je otme pred
roditeljima. Učinio je da nestane kao u mađioničarskom triku. I
nisam ubeđen, kao š to Roza kaž e, da oni koji su bili tamo ne mare...
Ne, on je obmanuo i te ljude."
„Bravo, Sterne, na tome treba da radimo", reč e Goran. „Kako je

Albert uspeo u tome?"
„Znam - nevidljiv je!"
Borisova dosetka nakratko izazva smeh kod prisutnih. Ali za

Gavilu je bilo i istine u tome.
„To nam govori da liči na običnog čovek i da ima odlične

sposobnosti kamu laže: pretvarao se da je nečiji otac kada je
skinuo Sabinu sa konjića vrteške da bi je odveo. I sve to za koliko...
četiri sekunde?"

„Odmah je pobegao, izgubivši se u gužvi."
„A devojčica nije plakala? Nije se bunila?" Boris je uzdisao u
neverici.
„Poznaješ li mnogo dece od sedam godina koja se ne jogune na
vrteškama?" skrete mu pažnju Mila.
„Iako je plakala, to je bila normalna scena u očima prisutnih",
reče Goran vraćajući se na temu razgovora. „Potom je došla
Melisa..."
„Uzbuna je već dignuta. Nametnut joj je policijski čas, ali je
svejedno htela da izađe da bi se krišom našla sa drugaricama u
kuglani."
Stern ustade sa stolice, približavajući se fotogra iji na kojoj je
bila nasmejana Melisa. Sliku su uzeli iz školskog godišnjaka. Iako je
bila starija, nezreli izgled još uvek je čuvao crte detinjstva, a nije
bila ni mnogo visoka. Ubrzo bi izašla iz puberteta, njeno telo bi
otkrilo neočekivane obline i dečaci bi je konačno primetili. Zasada,
didaskalija pokraj fotogra ije iz godišnjaka isticala je samo njen
sportski talenat i da je učestvovala u radu učeničkih novina kao
glavni urednik. San joj je bio da postane reporter, a nikada se neće
ostvariti.
„Albert ju je čekao. Taj gad..."
Mila ga pogleda: specijalni agent je delovao uzdrman
sopstvenim rečima. „Karolinu je, međutim, oteo iz kreveta, u kući."
„Sve je bilo proračunato..."
Goran se približi tabli, uze flomaster i poče brzo da crta tačke.
„Prve dve otima jednostavno. U njegovu korist ide i činjenica da
na desetine maloletnika svakodnevno beže od kuće, jer su dobili
lošu ocenu ili zato što su se posvađali sa roditeljima. Zato niko ne

povezuje dva nestanka... Treći nestanak je morao da izgleda kao
otmica, da bi se upalio alarm... U sluč aju č etvrte devojč ice, znao je
da Melisa neće odoleti nagonu da ide da proslavi rođendan sa
drugaricama... I, na kraju, za petu je mnogo vremena pre toga
proučio kretanja i navike porodice da bi nesmetano mogao da im
se uvuče u kuću... Šta zaključujemo na osnovu toga?"

„Da je obmanu doveo do savršenstva. Usmerena ne toliko na
ž rtve koliko na njihove č uvare: roditelje ili organe reda", reč e Mila.
„Nisu mu potrebni posebni rekviziti da bi zadobio poverenje
devojčica: odvodi ih na silu i kraj."

Mila se setila da je Ted Bandi nosio lažni gips da bi ulio
poverenje stu-dentkinjama kada ih je mamio. To je bio način da se
u njihovim očima prikaže ranjivim. Pomagale su mu da prenese
teške predmete i tako ih je ubeđivao da uđu u njegov folksvagen.
Sve su suviše kasno primećivale da na njihovoj strani nije bilo
kvake...

Kada je Goran završio sa pisanjem, najavi četvrti stadijum.
„Ubijanje."

„Postoji određeni ritual u dodeljivanju smrti, koji serijski ubica
svaki put ponavlja. S vremenom ga može usavršiti, ali uglavnom
ostaje nepromenjen. To je njegova fabrička oznaka. Svakom ritualu
se potom pridružuje poseban simbolizam."

„Zasada imamo šest ruku i samo jedno telo. Ubija ih potpuno im
odsecajući ud, osim, kao što znamo, poslednjoj", dodade Sara Roza.

Boris uze patologov nalaz i proč ita: „Cang kaž e da ih je sve ubio
odmah pošto ih je oteo."

„Čemu tolika žurba?" pitao se Stern.
„Jer ga ne zanimaju devojč ice, zato mu nič emu nije služ ilo da ih
drži u životu."
„On ih ne vidi kao ljudska bića", umeša se Mila. „Za Alberta su
samo predmeti."
„I broj šest", pomisliše svi. Ali niko nije imao hrabrosti da to
kaž e. Bilo je jasno da Albertu nije bitno da li pati ili ne. Trebalo je
samo da je drži u životu dok ne postigne svoj cilj.
Poslednji stadijum je „smeštanje ostataka".
„Najpre groblje ruku, a potom Albert stavlja telo u prtljažnik

pedofila. Šalje nam neku poruku?"
Goran upitno pogleda prisutne.
„Govori nam da on nije kao Aleksander Berman", izjavi Sara

Roza. „Staviš e, mož da ž eli da nam kaž e da je bio ž rtva zlostavljanja
kada je bio mali.

Kao da kaž e: Eto, ja sam takav kakav sam, jer je neko od mene
napravio monstruma!'„

Stern odmahnu glavom. „Sviđa mu se da nas izaziva, da
priređuje predstave. Pa, ipak, danas je na naslovnim stranama
novina bio samo Berman. Sumnjam da želi da deli slavu sa još
nekim. Nije odabrao pedo ila zbog osvete, sigurno je imao drugi
motiv..."

„Smatram neobičnom još jednu stvar..." Goran to reče
prisećajući se autopsije kojoj je prisustvovao. „Oprao je i ponovo
sredio telo Debi Gordon, oblačeći je u istu odeću."

„Ulepšao ju je za Bermana", pomisli Mila.
„Ne znamo da li je to uradio i sa ostalima i da li to ponašanje čini
deo njegovog rituala. Ali je čudno..."
Neobičnost na koju je mislio doktor Gavila - i Mila, iako nije bila
struč njak, dobro je to znala - serijske ubice su č esto uzimale neš to
od žrtve. Fetiš, ili suvenir, da ponovo, daleko od svih, prožive to
iskustvo.
Posedovati predmet za njih je jednako posedovanju te osobe.
„Nije ništa uzeo od Debi Gordon."
Tek š to je Goran izgovorio tu reč enicu, ko zna zaš to, Mili pade
na pamet ključ na Debinoj narukvici, koji je otvarao kutiju u kojoj
je mislila da čuva tajni dnevnik.
„Kučkin sin..." uzviknu skoro i ne primećujući. Još jednom,
iznenada, bila je u centru pažnje.
„Hoćeš i nama da kažeš ili..."
Mila podiž e pogled ka Goranu. „Kada sam bila u Debinoj sobi u
internatu, ispod dušeka sam pronašla sakrivenu limenu kutiju:
mislila sam da je unutra bio njen dnevnik, ali nije."
„I šta s tim?" upita je Roza nadmeno.
„Kutija je bila zatvorena katancem. Ključ je bio na Debinom
zglobu, zato mi je bilo prirodno da pomislim da, ako je mogla da je

otvori samo ona, dnevnik možda uopšte nije postojao... Ali, nisam
bila u pravu: dnevnik je sigurno postojao!"

Boris odjednom ustade. „Bio je tamo! Taj gad je otišao u
devojčicinu sobu!"

„A zaš to bi se izlagao takvom riziku?" prigovori Sara Roza koja
nikako nije htela da pokaže da je Mila u pravu.

„Zato što on stalno rizikuje. To ga uzbuđuje", objasni Goran.
„Ali postoji i drugi razlog", dodade Mila koja je sve više bila
sigurna u ovu teoriju. „Primetila sam da su sa zida nestale
fotogra ije: na njima je verovatno bila Debi sa šestom devojčicom.
On hoće, po svaku cenu, da spreči da saznamo ko je ona!"
„Zato je odneo i dnevnik... I ponovo je zatvorio kutiju
katancem... Zašto?" Stern nije imao mira.
Borisu je, međutim, bilo jasno. „Ne shvataš ? Dnevnik je nestao,
ali je kutija zatvorena, a ključ je još uvek na Debinoj ruci... Govori
nam: 'Samo ja sam mogao da ga uzmem. '„
„A zašto hoće da mi to znamo?"
„Jer je tamo ostavio nešto... Nešto za nas!"
Znak koji su tražili.
Još jednom je Mislilište dalo rezultata, dokazujući Goranu
vrednost tog induktivnog metoda.
Potom se kriminolog obrati Mili: „Ti si bila tamo, videla si šta
ima u sobi..."
Ona pokuša da se usredsredi, ali nije uspela da seti bilo čega što
bi joj upalilo lampicu.
„Pa ipak, mora biti nešto!" podstaknu je Goran. „Ne grešimo u
tome."
„Pregledala sam svaki ćošak sobe, ali mi ništa nije privuklo
pažnju."
„Mora da se radi o nečemu očiglednom, sigurno ti nije
promaklo!"
Ali Mila se ničega nije sećala. Stern potom odluči da se svi vrate
na lice mesta kako bi detaljnije pretražili. Boris zgrabi telefon da
obavesti koledž o njihovom dolasku, dok je Sara Roza javljala
Krepu da im se priključi što pre kako bi uzeo otiske.
Baš u tom trenutku, Mila je doživela svoje malo otkrovenje.

„Beskorisno je", reče, ponovo zadobijajući sigurnost koju je,
činilo se, malo pre toga izgubila. „Sta god da je u pitanju, više nije u
toj sobi."

*

Kada su stigli u internat, Debine drugarice su se okupile u
salonu, koji je obično korišćen za skupove i zvaničnu dodelu
diploma. Zidovi su bili prekriveni mahagonijem sa intarzijama.
Stroga lica profesora, koji su tokom godina proslavili školu,
posmatrali su sa visine prizor, zaštićeni skupocenim ramovima,
nepomičnih izraza lica na portretu koji ih je zarobio.

Mila je pričala. Pokušala je da bude ljubazna koliko je mogla, jer
su devojč ice bile već dovoljno prestraš ene. Direktorka koledž a im
je svima obećala da niko neće biti kažnjen. Pa ipak, zbog straha koji
se video njihovim licima, bilo je jasno da ne veruju mnogo u to
obećanje.

„Znamo da su neke od vas posetile Debinu sobu nakon njene
smrti. Ubeđena sam da vas je na to podstakla pre svega namera da
sačuvate sećanje na vašu tragično nastradalu drugaricu."

Dok je to govorila, Mila srete pogled devojčice koju je
iznenadila u kupatilu sobe sa rukama punim predmeta. Da nije bilo
tog malog incidenta, nikada joj ne bi palo na pamet da radi to što je
radila.

Sara Roza ju je posmatrala iz jednog ugla sale, sigurna da niš ta
neće postići. Međutim, i Boris i Stern su imali poverenja u nju.
Goran je samo čekao.

„Ne bih želela ovo da vas pitam, ali znam koliko ste bile
privržene Debi. Zato su mi potrebne sve te stvari ovde, sada."

Mila se trudila da bude mirna u zahtevu.
„Molim vas da ništa ne zaboravite, čak ni najnebitniji predmet
koji bi se mogao pokazati korisnim. Ubeđeni smo da se među njima
nalazi i detalj koji je promakao u istrazi. Sigurna sam da biste sve
htele da Debin ubica bude uhvaćen. A pošto znam da nijedna od vas
neće rizikovati da bude optužena što je sklonila dokaze, verujem da
ćete izvršiti svoju dužnost."

Ova poslednja pretnja, iako neostvarljiva zbog uzrasta
devojč ica, služ ila je Mili da naglasi važ nost njihovog ponaš anja. A i
da bi se revanširala u Debino ime, na koju su tako malo obraćali
paž nju dok je bila ž iva, a odjednom je nakon smrti postala predmet
pažnje samo zbog okrutnog pljačkanja.

Mila pričeka, odmeravajući trajanje pauze da bi svakoj od njih
dala vremena da razmisli. Tišina će joj biti najbolji način
ubeđivanja i znala je da je za njih svakom sekundom postajala sve
tež a. Primetila je kako neke devojč ice razmenjuju poglede. Nijedna
nije htela da bude prva, bilo je normalno. Potom se njih dve jednim
pokretom dogovoriše da izađu iz stroja, što se dogodi skoro
istovremeno. Još pet njih uradi isto. Ostale su bile nepomične na
svojim mestima.

Mila sačeka da prođe još minut, posmatrala je njihova lica
tražeći šakala koji je delovao smatrajući beskorisnom podršku
č opora. Ali nije ga naš la. Pož elela je da je zaista samo ovih sedam
devojčica odgovorno.

„Dobro, ostale mogu da idu."
Devojčice se pozdraviše bez oklevanja i izađoše žurno. Mila se
okrete prema kolegama i srete nepomičan Goranov pogled.
Međutim, on odjednom uradi nešto što ju je potpuno iznenadilo:
namignuo joj je. Htela je da mu se nasmeš i, ali se uzdrž ala, jer su je
i ostali gledali.
Prošlo je oko petnaest minuta, potom se sedam devojčica
vratiše u salu. Svaka je nosila neki predmet sa sobom. Staviše ih na
sto za kojim su obično sedeli profesori u togama tokom ceremonija.
Potom sačekaše da ih Mila i ostali pregledaju.
Ponajviše odeća i pribor, predmeti za devojčice, kao što su lutke
i plišane igračke. MP3 čitač roze boje, par naočara za sunce,
parfemi, soli za kupanje, kutija za nakit u obliku bubamare, Debin
crveni šešir i video-igrica.
„Nisam je ja pokvarila..."
Mila pogleda bucmastu devojčicu koja je govorila. Bila je
najmlađa od svih, imala je najviše osam godina. Imala je dugu plavu
kosu skupljenu u pletenicu i nebo-plave oči koje su jedva
zadrž avale suze. Policajka se nasmeja da bi je umirila, potom malo

bolje pogleda napravu. Potom je uze i dade Borisu.
„Štaje to?"
Okretao ju je u rukama. „Ne liči na video-igricu..." Uključi.
Na ekranu poč e da sija crveno svetio, ispuš tajuć i kratak zvuk u

pravilnim razmacima.
„Rekla sam vam da je pokvaren. Loptica se ne pomera", pož uri

da pojasni bucmasta devojčica.
Mila primeti da je Boris odjednom prebledeo. „Znam šta je...

Dođavola."
Cuvši kako je Boris opsovao, debeljuca razrogači oči, nije

verovala i bilo joj je zabavno što je neko mogao da oskrnavi to
strogo mesto.

Ali Boris je nije ni primetio, toliko ga je obuzela funkcija
predmeta koji je držao u rukama.

„GPS uređaj. Neko nam odnekud šalje signal..."

13

Televizijski apel upućen roditeljima šeste devojčice nije davao
rezultata.

Najviš e poziva je bilo od onih koji su izraž avali solidarnost i koji
su, faktički, samo zauzimali linije. Jedna uznemirena baka koja ima
pet unučica zvala je dobrih sedam puta da pita ima li vesti o jadnoj
devojčici. Kada je pozvala sledeći put, jedan od policajaca ju je
ljubazno zamolio da više ne zove i umesto bilo kakvog odgovora,
osetio je da ga šalje dođavola.

„Ako pokuš aš da im ukaž eš da je njihovo ponaš anje neumesno,
kažu da si bezosećajan", prokomentarisao je Goran kada ga je Stern
uputio u dešavanja.

Bili su u pokretnoj jedinici, prateći GPS signal.
Pred njima su bila blindirana kola specijalnih jedinica koje će
ovoga puta voditi š ou, kako im je malo pre toga slikovito saopš tio
Roš.
Tolika opreznost je bila zbog činjenice da još uvek nisu znali
gde ih Albert vodi. Mogla je biti i zamka. Ali Goran nije mislio tako.
„Naprotiv, hoće da nam pokaže nešto. Nešto na šta je sigurno
veoma ponosan."
GPS signal je ukazivao na oblast široku nekoliko kvadratnih
kilometara. Na tolikom prostoru nisu mogli da otkriju odašiljač.
Trebalo je otići tamo lično.
U pokretnoj jedinici napetost je bila očigledna. Goran je
razmenjivao pokoju reč sa Sternom. Boris je gledao oružje iz
opreme kako bi mu proverio delotvornost, potom je ponovo
proveravao da li pancir dobro prianja na grudni koš. Mila je kroz
prozor gledala predeo u blizini spojeva auto-puta, sa mostovima i
trakama asfalta koje su se ukrštale.
GPS uređaj su predali kapetanu specijalne ekipe, ali je Sara
Roza mogla da prati na ekranu kompjutera ono što su videle kolege
koje su išle ispred njih.
Glas preko radija saopšti: „Približavamo se. Izgleda da signal

dolazi sa mesta udaljenog kilometar ispred nas, prijem..."
Nagnuše se svi da pogledaju. „Kakvo je ovo mesto?" upita Roza.
Mila ugleda u daljini veličanstvenu građevinu od crvene cigle,

koju je činilo više paviljona međusobno povezanih i raspoređenih u
obliku krsta. Gotski stil obnovljen tridesetih godina, strog i mračan,
karakterističan za crkvenu gradnju tog doba. Na jednoj strani
isticao se zvonik. Pored njega je bila crkva.

Blindirana vozila se zaustaviš e u koloni duž zemljanog puta koji
je vodio do glavnog dela zgrade. Poš to su stigli na trg, rasporediš e
se da upadnu u zgradu.

Mila izađe sa ostalima i podiže pogled na impozantnu fasadu s
vremenom pocrnelu. Na portalu je bio natpis u plitkom reljefu.

Visitare Pupillos In Tribulatione Eorum Et Immaculatum Se
Custodire Ab Hoc Saeculo.

„'Priteći u pomoć siročićima u njihovim mukama i ostati
netaknut od ovog sveta'„, prevede joj Goran.

Nekada davno to je bilo sirotište. Sada je zatvoreno.
Kapetan dade znak i operativni timovi se razdvojiše, ulazeći u
zgradu kroz bočne ulaze. Zbog nedostatka logističkog plana, bili su
prinuđeni da improvizuju.
Sačekaše otprilike minut, potom Mila i ostali uđoše zajedno sa
kapetanom kroz glavni ulaz.
Prva sala je bila ogromna. Ispred njih su se ukrštale stepenice
koje su vodile na gornje spratove. Visoki vitraž propuštao je
maglovitu svetlost. Jedini vlasnici mesta već odavno bili su golubovi
koji se, uplašeni tuđim prisustvom, uznemiriše i počeše da kruže
oko prozora na krovu ludački lupajući krilima i bacajući na zemlju
prolazne senke. U prostorijama je odzvanjao zvuk cokula
specijalnih timova koji su pregledali prostoriju po prostoriju.
„Slobodno!" vikali su naizmenič no svaki put kada bi obezbedili
prostoriju.
U toj nestvarnoj atmosferi, Mila je gledala oko sebe. Ponovo je
bio koledž u Albertovom planu. Ali potpuno drugačiji od onog
skupog u koji je išla Debi Gordon.
„Sirotište. Ovde su makar imali kuću i sigurno obrazovanje",
prokomentarisa Stern.

Ali Boris oseti da mora da pojasni: „Ovde su slali one koje niko
nikada ne bi usvojio: decu zatvorenika i siročad roditelja
samoubica."

Svi su čekali neko otkriće. Bilo šta što bi prekinulo te čini
horora, dobro bi došlo. Da konačno otkrije razlog koji ih je tu
doveo. Odjek koraka naglo se prekide. Posle nekoliko sekundi,
začu se glas preko radija.

„Gospodine, ovde ima nešto..."
GPS se nalazio u suterenu. Mila sa ostalima potrča u tom pravcu,
prolazeći kroz kuhinju koledža sa velikim gvozdenim pećima,
ogromnom trpezarijom, sa stolicama i stolovima od iverice
obloženim plavom sintetičkom smolom. Siđe uskim spiralnim
stepenicama, dok nije dospela u veliku prostoriju sa niskom
tavanicom koju je osvetljavao niz otvora. Pod od mermera vodio je
prema glavnom hodniku, u kojem je đubre padalo u oči. Od
mermera su bile i kade poređane duž zidova.
„Mora da je bila vešernica", reče Stern.
Ljudi iz specijalne jedinice ogradili su oblast oko jednog od
korita za pranje, držeći odstojanje kako ne bi ugrozili mesto
zločina. Jedan od njih skide kacigu, kleknu i poče da povraća. Niko
nije želeo da gleda.
Boris prvi prođe kraj ljudi raspoređenih oko neopisivog prizora
i odmah se zaustavi stavljajući ruku na usta. Sara Roza skrete
pogled. Stern jedino uzviknu: „Neka nam bog oprosti..."
Doktor Gavila je ostao nepomičan. Potom je došao red na Milu.
Aneke.
Telo je ležalo u nekoliko centimetara mutne tečnosti.
Kož a je bila poput voska i pokazivala je prve znake raspadanja
post mortem. I bila je naga. U desnoj ruci stezala je GPS odašiljač
koji je i dalje treperio, apsurdni veštački tračak života na toj slici
smrti.
I Aneke je bila odseč ena leva ruka, č ije odsustvo je naruš avalo
položaj tela. Ali nije taj detalj uzdrmao prisutne, niti stanje
očuvanosti tela, ni činjenica da se nalaze pred izložbom nedužne
grozote. Ono što je izazvalo tu reakciju bilo je nešto sasvim drugo.
Leš se smešio.

14

Zvao se otac Timoti. Imao je oko trideset pet godina i plavu
tanku kosu sa razdeljkom sa strane. Drhtao je.

Bio je jedini stanar ovog mesta.
Uselio se u parohijsku kuću koja se nalazila pokraj male crkve i
č inila jedinu nepokretnu imovinu ogromnog kompleksa koja je još
uvek korišćena. Ostatak je već godinama bio napušten.
„Ja sam ovde, jer je crkva još uvek osveštana", objasni mladi
sveštenik. Iako već dugo vremena otac Timoti obavlja misu samo za
sebe. „Niko ne dolazi dovde. Predgrađe je suviše daleko, a auto-put
nas je potpuno odsekao od ostatka sveta."
Tu je bio tek šest meseci. Zamenio je izvesnog oca Rolfa kada se
penzionisao i, očigledno, nije znao šta se dogodilo u ovoj ustanovi.
„Skoro nikad ne ulazim ovde", priznade. „Sta bih mogao tu da
radim?"
Sara Roza i Mila su ga obavestile o razlogu zbog kojeg su upali. I
o onome što su našli. Kada je saznao za oca Timotija, Goran je
odlučio da pošalje njih dve da razgovaraju sa njim. Roza se
pretvarala da hvata beleške u notes, ali se jasno videlo da je
sveštenikove reči nimalo nisu zanimale. Mila je pokušavala da ga
uveri da se od njega ne očekuje ništa i da nije kriv za ono što se
dogodilo.
„Nesrećna devojčica", reče sveštenik pre nego što je zaplakao.
Bio je uzdrman.
„Kada budete mogli, hteli bismo da pođete sa nama do
vešernice", reče mu Sara Roza ponovo prestravljena.
„A zašto?"
„Jer ćemo možda morati da vam postavimo nekoliko pitanja o
mestu: ovde je kao u lavirintu."
„Ali upravo sam vam rekao da sam samo nekoliko puta bio
unutra i ne verujem da..."
Mila ga prekide: „Oduzeć emo vam samo nekoliko minuta, kada
sklonimo telo."

Vesto je u razgovoru provukla ovu informaciju. Shvatila je da
otac Timoti ne ž eli da mu se slika izmuč enog tela devojč ice urež e u
sećanje. Na kraju krajeva, trebalo je i dalje da živi na tom turobnom
mestu. Već je dovoljno teško.

„Kako hoćete", pristade na kraju, naginjući glavu.
Otpratio ih je do vrata ponavljajući da im stoji na raspolaganju.
Dok su se priključivale ostalima, Roza je išla nekoliko koraka
ispred Mile tek koliko da istakne distancu koja je postojala medu
njima dvema. U nekom drugom trenutku, Mila bi reagovala na
provokaciju. Ali sada je bila deo tima i morala je da poštuje
drugačija pravila, ako želi da dovrši svoj posao.
Sa tobom ću se kasnije obračunati, pomisli u sebi Mila.
Ali dok je formulisala tu misao, shvatila je da je uzela zdravo za
gotovo da će doći kraj. Da će, na neki način, ostaviti iza sebe taj
užas.
To je usađeno u ljudsku prirodu, pomisli. Zivot mora da ide
dalje. Mrtvi će biti sahranjeni i s vremenom će se sve slegnuti.
Ostaće samo bledo sećanje u duši, ostaci neizbežnog procesa
samozaštite.
Za sve. Ali ne i za nju, koja će te iste večeri to sećanje učiniti
neizbrisivim.

*

Na mestu zločina se mogu dobiti mnoge informacije, kako o
dinamici događaja tako i o ličnosti ubice.

Dok se ono u Bermanovim kolima nije moglo smatrati pravim
mestom zločina, u drugom slučaju, telo će moći da kaže mnogo
toga o Albertu.

Zbog toga je bila potrebna podrobnija analiza mesta i pomoću
one vrste kolektivnog treninga koji je činio pravu snagu tima
jasnije definisanje figure ubice kojeg su jurili.

Uprkos pokuš ajima Sare Roze da je drž i daleko od grupe, Mila
je na kraju dobila svoje mesto u lancu energije - kako ga je krstila
kada mu je prisustvovala prilikom pronalaženja prvog tela u
Bermanovim kolima - i sada su je i Boris i Stern smatrali jednom od

njih.
Poš to su raspustili ljude iz specijalnih snaga, Goran i njegovi su

zauzeli prostoriju vešernice.
Mesto zloč ina je bilo zamrznuto halogenim svetlima smeš tenim

na četiri stalka i povezanim na jedan generator, budući da u zgradi
nije bilo struje.

Još ništa nije taknuto. Doktor Cang, međutim, već je obavljao
svoj posao na lešu. Poneo je sa sobom u jednoj torbi neobičnu
opremu, epruvete, hemijske reagense i mikroskop. U tom trenutku
je uzimao uzorak mutne vode u koju je delimično bilo zaronjeno
telo. Uskoro će stići i Krep da uzme uzorke.

Imali su oko pola sata pre nego što prepuste mesto
forenzičarima.

„Očigledno je da se ne radi o prvobitnom mestu zločina", poče
Goran, podrazumevajući pod tim da je ovo sekundarno mesto
zloč ina, jer je devojč ica sigurno umrla na nekom drugom mestu. U
slučaju serijskih ubica, mesto gde su žrtve nađene, mnogo je
važ nije od mesta ubistva. Jer, dok je ubijanje uvek neš to š to ubica
čuva samo za sebe, sve ono što posle toga sledi postaje način da
podeli svoje iskustvo. Preko tela ž rtve, ubica uspostavlja neku vrstu
komunikacije sa istražiteljima.

Sa te tačke gledišta, Albert nije bio drugačiji.
„Moramo da pročitamo mesto zločina. Da shvatimo poruku koju
nosi i kome je upućena. Ko hoće da počne? Podsećam vas da
nijedno miš ljenje neć e biti unapred odbač eno, zato slobodno kaž ite
sve što vam prođe kroz glavu."
Niko nije ž eleo da poč ne prvi. Bilo je suviš e nedoumica koje su
se množile u glavi.
„Možda je naš počinilac proveo detinjstvo u ovoj ustanovi.
Možda njegova mržnja, ozlojeđenost potiču odavde. Trebalo bi da
potraž imo u arhivi." „Iskreno, Mila, ne verujem da nam Albert daje
vesti o sebi." „Zašto?"
„Jer mislim da ne želi da ga uhvatimo... Bar zasada. Na kraju
krajeva, pronašli smo tek drugo telo."
„Grešim li, ili serijske ubice ponekad žele da ih policija uhvati,
jer nisu u stanju da prestanu da ubijaju?"

„To je glupost", reče Sara Roza sa uobičajenom nadmenošću.
I Goran dodade: „Tač no je da je poslednja tež nja serijskog ubice
da bude zaustavljen. Ali ne zato što ne uspeva da se kontroliše već
zato što hapšenjem konačno može da se otkrije. Posebno ako je
narcisoidne prirode, ž eli da bude priznat zbog velič ine svog dela. A
sve dok je njegov identitet misterija, ne može da ostvari cilj."
Mila klimnu glavom, ali nije bila u potpunosti ubeđena. Goran to
primeti i obrati se ostalima.
„Možda bi trebalo da ponovimo kako ćemo rekonstruisati odnos
koji postoji izrheđu mesta zločina i ponašanja serijskog ubice."
To je bila lekcija u Milinu korist. Ali nije je nerviralo. Na taj
način ju je stavljao ukorak sa ostalima. A kako su odmah reagovali
Boris i Stern, činilo se zaista da im je stalo da ne nazaduje.
Najstariji agent uze reč. Učini to ne gledajući direktno u Milu,
nije želeo da je posrami.
„Prema stanju mesta zločina, serijske ubice delimo u dve velike
kategorije:
neorganizovani i organizovani."
Nastavi Boris: „Onaj koji pripada prvoj grupi neorganizovan je,
upravo, u svim aspektima ž ivota. To je pojedinac koji nije uspeo da
ostvari kontakt sa ljudima. Usamljen č ovek. Niž e je inteligencije od
prosečne, skromne kulture i obavlja posao koji ne zahteva posebne
sposobnosti. Seksualno je nesposoban. Sa te tačke gledišta, imao je
samo brzopleta i nespretna iskustva.
Goran preuze: „Najčešće se radi o osobi koja je u detinjstvu
trpela strogu disciplinu. Iz tog razloga, kriminolozi tvrde da ž eli da
svojim ž rtvama zada istu količ inu bola i patnje koju je oseć ao kao
dete. Zbog toga prikriva osećanje ljutnje i odbojnosti koje
nepotrebno ispoljava prema osobama sa kojima se obično druži."
„Neorganizovani ne planira, već deluje spontano", umeša se
Roza, trudeći se da ne ostane isključena.
I Goran pojasni: „Nedostatak organizacije zločina uznemiruje
ubicu u trenutku izvršenja. Zbog toga teži da deluje blizu mesta
koja su mu poznata, gde se oseća prijatno. Uznemirenost i činjenica
da se ne udaljava suviše navode ga da počini grešku, ostavljajući,
na primer, tragove koji ga često izdaju.

„Njegove žrtve, uglavnom, jesu osobe koje su se našle na
pogrešnom mestu u pogrešno vreme. I ubija zato što je to jedini
način da uspostavi odnos sa drugima", zaključi Stern.

„A kako se ponaša organizovani?" upita Mila.
„Pa, na prvom mestu, veoma je lukav", reče Goran. „Može biti
vrlo teško identi ikovati ga zbog njegovog savršene maske: izgleda
kao normalna osoba, poštuje zakone. Ima visok koe icijent
inteligencije. Vešt je u svom poslu. Cesto obavlja važnu funkciju u
zajednici u kojoj živi. Nema posebnih trauma iz detinjstva. Ima
porodicu koja ga voli. Seksualno je sposoban i nema problema da
ostvari vezu sa suprotnim polom. Ubija iz čistog zadovoljstva."
Zbog ove poslednje rečenice, Mila zadrhta. Nije samo nju
pogodilo, jer se, po prvi put, Cang odvoji od mikroskopa i uperi
pogled u njih. Mož da se i on pitao kako ljudsko bić e mož e da nalazi
zadovoljstvo čineći zlo sebi sličnom.
„On je grabljivac. Paž ljivo bira svoje ž rtve, traž eć i ih uglavnom
na mestima udaljenim od mesta gde živi. Promišljen, pažljiv.
Sposoban je da predvidi kako će se odvijati istraga o njemu, i da
tako preduhitri poteze istraž itelja. Zato je teš ko uhvatiti ga - uč i na
osnovu iskustva. Organizovani prati, čeka i ubija. Akcije mogu biti
planirane danima ili nedeljama. Sa najvećom pažnjom bira žrtvu.
Posmatra je. Uvlači se u njen život, prikupljajući informacije i
paž ljivo belež eć i njene navike. Stalno traž i kontakt, pretvarajuć i se
ili glumeći bliskost da bi zadobio poverenje. Da bi savladao žrtvu,
više voli reči nego fizičku silu. Njegovo je delo zavođenja."
Mila se okrete da pogleda prizor smrti priređen u toj sali. Potom
reče: „Njegovo mesto zločina će uvek biti čisto. Jer je njegova
parola 'kontrola'."
Goran potvrdno klimnu glavom. „Izgleda da si shvatila Alberta."
Boris i Stern joj se osmehnuše. Sara Roza je vešto izbegla njen
pogled i pravila se da gleda na sat, frkćući zbog tog bespotrebnog
gubljenja vremena.
„Gospodo, imamo vesti..."
Cutljivi član te male družine je govorio: Cang ustade držeći u
rukama staklenu pločicu tek stavljenu pod sočivo mikroskopa.
„Šta je bilo, Čang?" upita doktor Gavila nestrpljivo.

Ali patolog je nameravao da už iva u tom trenutku. U njegovom
pogledu video se sjaj malog trijumfa.

„Kada sam ugledao telo, upitao sam se kako je uronjeno u to
malo vode..."

„U vešernici smo", reče Boris, kao da je to bila najjasnija stvar
na svetu. '

„Da, ali kao i električne instalacije zgrade, ni vodovodne
instalacije ne rade već godinama."

Otkriće uhvati sve neočekivano. Pre svega Gorana.
„Dakle, šta je ta tečnost?"
„Držite se, doktore... to su suze."

15

Čovek je jedino biće u prirodi sposobno da se smeje ili da plače.
Mila je znala to. Međutim, ono što nije znala bilo je to da ljudsko
oko proizvodi čak tri vrste suza. Osnovne, koje neprestano vlaže i
hrane očnu jabučicu. Refleksne, koje proizvodi kada strani predmet
upadne u oko. I emotivne suze, koje se povezuju sa bolom. Ove
poslednje imaju drugačiji hemijski sastav: sadrže visok procenat
mangana i hormona prolaktina.
U svetu prirodnih pojava sve se može svesti na formulu, ali
praktično je nemoguće objasniti zašto su suze bola iziološki
drugačije od ostalih.
Miline suze nisu imale prolaktin.
To je bila njena neispovediva tajna.
Nije bila u stanju da pati. Da oseća empatiju, neophodnu da bi
shvatila druge i da se ne oseća sama usred ljudskog roda.
Oduvekje bila takva? Ili je nešto ili neko iskorenilo iz nje tu
sposobnost?
Primetila je to kada joj je otac umro. Imala je četrnaest godina.
Ona ga je našla beživotnog jednog popodneva u fotelji salona.
Izgledao je kao da spava. Barem je tako pričala kada su je pitali
zaš to odmah nije zvala pomoć , već je skoro sat vremena ostala da
bdi nad njim. Istina je da je Mila odmah shvatila da mu se više ne
može pomoći. Ali nije se čudila zbog tog tragičnog događaja. Ono
š to ju je č udilo bila je, pre svega, njena nesposobnost da emotivno
shvati ono što se dešavalo pred njenim očima. Njen otac -
najvažnija osoba u njenom životu, onaj koji ju je svemu naučio,
njen uzor - više neće biti tu. Zauvek. Ipak joj se nije slomilo srce.
Na sahrani je plakala. Ne zato što je konačno pomisao o
neizbežnom u njenoj duši izrodila očaj već samo zato što se to
očekivalo od ćerke. Te slane suze su bile plod velikog napora.
„Blokada", reče u sebi. „To je samo blokada. Stres. Sokirana
sam. Dogodić e se i ostalima." Pokuš ala je sve. Muč ila se seć anjima
kako bi barem osećala krivicu. Ništa.

Nije uspevala to sebi da objasni. Onda se zatvorila u
nepremostivu tišinu, ne dozvoljavajući bilo kome da je pita o
raspoloženju. Cak se i njena majka posle nekoliko pokušaja
pomirila sa tim da je odsečena od te najintimnije žalosti.

Verovali su da je slomljena, uniš tena. Međutim, Mila, zatvorena
u svojoj sobi, pitala se jedino zašto gaji želju da nastavi život
odranije, sahranjujući tog čoveka i u svom srcu.

S vremenom se stvari nisu promenile. Bol zbog gubitka nikada
nije došao. Staviše, bilo je drugih žalosti. Njena baka, drugarica iz
š kole, drugi rođaci. I u tim sluč ajevima, Mila nije uspevala da oseti
bilo šta, samo čist nagon da završi sa smrću najbrže moguće.

Kome da se poveri? Gledali bi je kao monstruma, bezosećajnu,
nedostojnom da pripada ljudskoj vrsti. Samo njena majka, u postelji
agonije, shvatila je za trenutak ravnodušnost u njenom pogledu i
izvukla je ruku iz njene, kao da joj je odjednom bilo hladno.

Poš to su proš le ž alosti u njenoj porodici, za Milu je bilo najlakš e
da za strance simulira ono š to nije oseć ala. Kada je doš la u godine
kada imamo potrebu za kontaktom sa ljudima, posebno sa
suprotnim polom, napravila je sebi problem. „Ne mogu da poč nem
vezu sa momkom ako ne osećam empatiju za njega", ponavljala se.
Jer, u međuvremenu, Mila je naučila da tako de iniše svoj problem.
Gde je termin „empatija" - dobro ga je naučila - označavao
„sposobnost da projektujemo sopstvene emocije na nekoga kako
bismo se identifikovali sa njim".

Tada je počela da posećuje prve psihoanalitičare. Neki nisu
znali da joj odgovore, drugi su joj govorili da će terapija biti duga i
naporna, da će morati duboko da kopaju kako bi pronašli njene
„emotivne korene" i shvatili gde se prekinuo tok osećanja.

Svi su bili saglasni oko jedne stvari: morala je da skloni blokadu.
Godinama je bila na analizama, bez rezultata. Promenila je
mnogo doktora i nastavila bi unedogled da joj jedan od njih -
najciničniji, kojem nikada neće biti dovoljno zahvalna - nije jasno
rekao: „Bol ne postoji. Kao, uostalom, i ceo spektar ljudskih
emocija. To je samo pitanje hemije. Ljubav je samo stvar endor ina.
Jednom dozom pentotala mogu ti ukloniti svaku potrebu za
ljubavlju. Svi smo mi samo mašine od mesa."

Konačno se osetila bolje. Zadovoljno ne, ali bolje da! Nije mogla
ništa u vezi s tim: njeno telo je ušlo u „zaštitu", kao što se dešava sa
nekim elektronskim aparatima kada su preopterećeni i moraju da
sačuvaju svoja strujna kola. Taj doktor joj je takođe rekao da
postoje osobe koje u određenom trenutku ž ivota oseć aju veliki bol,
suviš e, viš e nego š to mož e da podnese ljudsko bić e za ceo ž ivot. I u
tom trenutku, ili prestaju da žive ili su se već privikle.

Mila nije znala da li da smatra srećom svoju naviku, ali,
zahvaljujući njoj, postala je to što jeste. Tragač za nestalom decom.
Ublažavanje patnje drugih nadoknađivalo joj je ono što nikada neće
osetiti. Tako je odjednom njeno prokletstvo postalo njen talenat.

Spašavala ih je. Vraćala ih je kući. Oni su joj zahvaljivali. Neki su
se vezivali za nju i, kako su rasli, tražili su je kako bi im ispričala
njihovu priču.

„Da nisi ti mislila na mene", govorili su joj.
A ona, naravno, nije mogla da im otkrije od čega je zapravo
sač injena „misao", uvek ista za svako dete koje je traž ila. Mogla je
da bude ljuta zbog onoga što im se dogodilo - kao za devojčicu broj
šest - ali nikada nije osećala „sažaljenje".
Prihvatila je svoju sudbinu. Ali svejedno se pitala.
Da li će ikada biti u stanju nekoga da voli?
Ne znajući odgovor, Mila je još odavno ispraznila um i srce.
Nikada neć e imati ljubav, muž a ili verenika, ni decu, č ak ni kuć nog
ljubimca. ]er tajna je bila u tome da nema ništa što može izgubiti.
Niš ta š to bi joj neko mogao uzeti. Samo tako je uspevala da uđe u
glavu osoba koje je tražila.
Stvarajući oko sebe istu prazninu koja je bila oko njih.
Ali jednog dana pojavio se problem, posle oslobađanja nekog
dečaka iz kandži pedo ila koji ga je oteo samo da bi uživao sa njim
tokom vikenda. Posle tri dana bi ga pustio, jer ga je u svom
bolesnom umu „pozajmio". Nije mu bilo bitno u kakvom stanju će
ga vratiti porodici i ž ivotu. Pravdao se govoreć i da ga nikada ne bi
povredio.
A sve ostalo, onda? Kako je de inisao šok od otmice?
Zatočeništvo? Nasilje?
Nije se radilo o očajničkom pokušaju da nađe makar i bledo

opravdanje za ono što je uradio. On je zaista verovao u to! Jer je bio
nesposoban da se poistoveti sa svojom žrtvom. Na kraju krajeva,
Mila je znala: taj čovek je bio isti kao ona.

Od tog dana, odlučila je da više neće dozvoliti svom srcu da sebi
uskrati tu osnovnu meru drugih i ž ivota, kao š to je saoseć anje. Iako
ga nije pronalazila u sebi, namerno će ga izazvati.

Mila je lagala tim i doktora Gavilu. Zapravo, već je dobro znala
šta su serijske ubice. Ili barem jedan aspekt njihovog ponašanja.

Sadizam.
Skoro uvek, u osnovi načina na koji dela serijski ubica,
razaznaju se izrazite i ukorenjene sadističke komponente. Zrtve su
posmatrane kao „objekti" iz čije patnje, iz čije upotrebe se može
izvući lična korist.
Serijski ubica pomoću sadističkog iskorišćavanja žrtve uspeva
da oseti zadovoljstvo.
Cesto se u njemu raspoznaje nesposobnost da ostvari zrelu i
potpunu vezu sa drugima, koji potom bivaju degradirani od osoba
na stvari. Nasilje je tada samo otkrivanje mogućnosti kontakta sa
ostatkom sveta.
„Zato ne ž elim da se i meni dogodi", rekla je sebi Mila. Bilo joj je
muka na pomisao da ima nešto zajedničko za ubicama
nesposobnim da osete sažaljenje.
Posle pronalaska tela Aneke, dok je sa Rozom izlazila iz kuće
oca Timotija, ponovo je sebi obećala da će iste večeri učiniti
neizbrisivim seć anje na ono š to se dogodilo toj devojč ici. I tako se
na kraju dana, dok su se drugi vraćali u Studio da bi rezimirali i
sredili rezultate istrage, ona pozdravila na nekoliko sati.
Potom, kao što je radila više puta, otišla je do apoteke. Kupila je
ono što joj je bilo potrebno. Sredstvo za dezinfekciju, lastere, vatu,
kolut sterilnog zavoja, igle i konac za ušivanje.
I žilet.
Sa jasnom idejom u glavi, vratila se u motel, u svoju staru sobu.
Nije je odjavila i nastavila je da plać a upravo zbog ovoga. Spustila
je roletne. Ostavila je upaljeno samo svetio pokraj jednog kreveta.
Sela je i izručila na dušek sadržaj male papirne kese.
Skinula je farmerke.

Pošto je dezin ikovala ruke, dobro ih je istrljala. Potom, drugom
tečnošću je natopila komadić vate i začepila kožu sa unutrašnje
strane na desnoj nozi. Malo iznad, bila je rana, već zarasla, rezultat
prethodnog pokušaja suviše neveštog. Ali ovaj put neće praviti
problem, biće dobra. Pocepala je ustima tanku hartiju koja je
obmotavala ž ilet. Lepo ga je namestila među prste. Zatvorila je oč i i
spustila ruku. Izbrojala je do tri, a potom zagladila kožu sa
unutraš nje strane noge. Osetila je oš tricu kako prodire u ž ivo meso
i kako klizi, krčeći sebi topao put.

Fizički bol se potpuno razlio u tihoj tutnjavi. Protegnuo se od
rane kroz celo telo. Dostigao je vrh u njenoj glavi, pročišćavajući je
od slika smrti.

„Ovo je za tebe, Aneke", reče Mila u tišini.
Potom, konačno, zaplaka.

*

Osmeh kroz suze.
Simbolična slika mesta zločina. Potom, nezanemarljivi detalj da
je telo druge devojčice pronađeno nago u vešernici.
„Namera bi bila da očisti svet plačem?" upita Roš.
Ali Goran Gavila, kao i obično, nije verovao u tako
pojednostavljena rešenja. Sve do tog trenutka, Albert, model ubice,
pokazao se isuviše pre injen da bi skliznuo u takvu banalnost.
Smatrao je da je iznad prethodnih serijskih ubica.
U Studiju je umor već bio uočljiv. Mila se vratila iz motela oko
devet sati uveče, oči su joj bile crvene i blago je šepala na desnu
nogu. Odmah je otišla u spavaonicu da se opruži, da se malo
odmori, ni krevet nije raspremila, niti je skinula odeću. Oko
jedanaest sati probudio ju je Goran dok je u hodniku tiho
razgovarao mobilnim telefonom. Nije se pomerala, da bi izgledalo
kao da spava. A zapravo je sluš ala. Nasluti da sa druge strane nije
supruga, već dadilja ili guvernanta, kojoj se on u jednom trenutku
obrati sa „gospođo Runa". Pitao ju je za Tomija - tako se, dakle,
zvao deč ak - da li je jeo i uradio domać i i da li se, kojim sluč ajem,
jogunio. Goran promrmlja nešto više puta dok mu je gospođa Runa

govorila. Na kraju razgovora, kriminolog je obećao da će narednog
dana svratiti do kuće, kako bi video Tomija bar na nekoliko sati.

Priljubljena ramenima uz vrata, Mila se nije pomerala. Ali, kada
je Goran završio razgovor, učinilo joj se da se zaustavio na pragu
spavaonice i da je gledao baš u njenom pravcu. Mogao je da primeti
deo njene senke na zidu ispred nje. Sta bi se dogodilo da se
okrenula? Pogledi bi im se sreli u tom polumraku. Možda bi
početna nelagodnost ustupila mesto nečemu drugom. Nemom
dijalogu očima. Da li je zaista to Mili bilo potrebno? Taj čovek ju je,
na č udan nač in, privlač io. Nije mogla tač no da kaž e š ta je č inilo tu
privlačnost. Na kraju odluči da se okrene. Ali Goran više nije bio tu.

Malo kasnije, ponovo je zaspala.

*

„Mila... Mila..."
Poput šapata, Borisov glas joj se umešao u san o crnom drveću i
putevima bez cilja. Mila otvori oči i vide ga pokraj svog kreveta.
Nije je ni dodirnuo da bi je probudio. Samo ju je dozivao po imenu.
Ali se smešio.
„Koliko je sati? Dugo sam spavala?"
„Ne, šest sati je... Idem napolje, Gavila hoće da razgovaram sa
nekim starim stanarima sirotišta. Pitao sam se da li bi išla sa
mnom..." „U redu, idem i ja."
Momak klimnu glavom, zahvalan što ga je poštedela daljeg
ubeđivanja.
Posle petnaestak minuta, našli su se na parkingu pred zgradom.
Motor je već bio upaljen i Boris ju je čekao oslonjen na kola sa
cigaretom u ustima. Nosio je zimsku jaknu, koja mu je bila skoro do
kolena. Mila je, kao i obič no, imala kož nu jaknu. Kada se pakovala,
nije predvidela da će ovde biti tako hladno. Stidljivo sunce, koje se
pomaljalo između zgrada, tek je počelo da topi gomile prljavog
snega pokraj puta, ali neće dugo trajati; za to popodne je
predviđena mećava.
„Trebalo je toplije da se obučeš, znaš?", reče Boris gledajući
zabrinuto njenu odeću. „Ovde je ledeno u ovo doba godine."