Donato Karizi - Šaptač

zaboraviti."
„Kako se čini, više od nas", odgovori Mila prkosno.
Goran se nije uvredio. „Došao sam po tebe, a ne da se svađam."
„Po mene? Šta misliš da uradiš?"
„Vodim te na večeru... A, s tim u vezi, hteo bih da mi više ne

persiraš."

*

Kada je izašla iz bolnice, Mila je insistirala da svrate do Studija.
Htela je da se umije i presvuče. Uporno je sebi ponavljala da joj
dž emper nije bio pocepan od metka i da ostatak odeć e nije uprljan
krvlju iz rane, ostala bi u tome što je nosila. Zapravo, taj
nepredviđeni poziv na večeru ju je uzbudio i nije htela da smrdi na
znoj i na rastvor joda.

Preć utni dogovor sa doktorom Gavilom - iako je trebalo već da
se navikne da ga zove po imenu - bio je da to ne treba uopšte da
smatra izlaskom iz zadovoljstva i da će se, posle večere, odmah
vratiti u Studio da nastave sa poslom. Ipak - iako je osećala krivicu
zbog šeste devojčice - nije mogla a da ne oseti određeno
zadovoljstvo zbog poziva.

Zbog rane nije mogla da se istuš ira. Samo se delimič no i paž ljivo
oprala, dok nije istrošila mali bojler.

Obukla je crni dž emper s rol-kragnom. Jedine farmerke koje je
imala da promeni ispale su provokativno pripijene pozadi, ali nije
imala izbora. Kožna jakna je bila pocepana u visini levog ramena,
gde se upucala pištoljem i zato nije mogla da je upotrebi. Na njeno
veliko iznenađenje, ipak, na krevetu u spavaonici bila je jakna
maslinastozelene boje sa porukom pokraj nje: „Ovde hladnoća
ubija gore nego metak. Dobro došla nazad. Tvoj prijatelj, Boris."

Osećala je da su joj naklonjeni i privrženi. Pre svega, što se Boris
potpisao kao „prijatelj". To je otklanjalo svaku sumnju da li joj se
nabacuje. Na jakni je bila i kutijica mentol bombona: Sternov
doprinos tom prijateljskom gestu.

Već godinama nije nosila nijednu drugu boju osim crne. Zelena
jakna joj je, međutim, lepo stajala. I veličina je bila odgovarajuća.

Kada ju je video kako izlazi iz Studija, činilo se da Goran ne
primećuje njen novi look. On, uvek prilično zapušten, verovatno
nije primećivao ni izgled drugih.

Otišli su pešice do restorana. Setnja je bila prijatna i zahvaljujući
Borisovom poklonu, Mila nije osećala hladnoću.

Natpis steakhouse obećavao je sočne odreske od argentinske
govedine. Seli su za sto za dvoje pored prozora. Napolju je sneg
prekrivao sve, a crvenkasto i maglovito nebo najavljivalo je još
snega te noć i. U lokalu, ljudi su bezbriž no razgovarali i smejali se.
Džez je podgrevao atmosferu i bio je podloga bezazlenim
ćaskanjima.

Na meniju je sve izgledalo dobro i Mili je trebalo malo vremena
da se odluči. Na kraju se odluči za dobro pečen goveđi biftek i
pečen krompir sa dosta ružmarina. Goran uze ramstek i salatu od
paradajza. Oboje su uzeli samo gaziranu vodu za piće.

Nije imala predstavu o čemu će razgovarati: da li o poslu ili o
njihovim ž ivotima. Druga opcija, koliko god interesantna, bila joj je
neprijatna. Ali, najpre je trebalo da zadovolji radoznalost povodom
jedne stvari.

„Kako je zaista bilo?"
„Na šta misliš?"
„Roš je hteo da me skine sa istrage, ali se predomislio... Zašto?"
Goran je odugovlačio, ali na kraju odluči. „Glasali smo."
„Glasali?" začudi se ona. „Dakle, preovladalo je da." „Nije bilo
mnogo glasova protiv, zaista." „Ali... Kako?"
„I Sara Roza je glasala za to da ostaneš", reče on, naslućujući
razlog za takvu reakciju.
Mila je bila zapanjena. „Cak i moj najgori neprijatelj!" „Nemoj
biti tako stroga prema njoj." „Zaista sam mislila da je obrnuto..."
„Ovo je težak period za Saru Rozu: rastavlja se od muža." Mila je
htela da kaže da ih je videla kako se svađaju prethodne večeri
ispred Studija, ali se uzdrž a da ne bi ispala suviš e indiskretna. „Zao
mi je."
„Kada su deca posredi, nikada nije lako."
Mili se učini da se to nije odnosilo samo na Sara Rozu i da ga je
možda direktno doticalo.

„Rozina ćerka, kao reakciju na situaciju, ima poremećaj u
ishrani. Rezultat je da će njeni roditelji biti pod istim krovom, ali,
možeš zamisliti takav zajednički život."

„I to joj daje ovlašćenje da se ljuti na mene?"
„Poš to si stigla poslednja, a uz to si još jedna 'ž enka' u č oporu,
najlakš a si meta za nju. Sigurno da ne mož e da se iskali na Borisu ili
Sternu, koje godinama poznaje..."
Mila otpi malo vode, pa potom usmeri svoju znatiželju prema
drugim kolegama.
„Htela bih da ih upoznam dovoljno da bih znala kako da se
ponašam sa njima", bio joj je izgovor.
„Pa, po mom mišljenju, sa Borisom ne treba mnogo: takav je
kako i izgleda." „Da", priznade Mila.
„Mogao bih da ti kažem da je bio u vojsci, gde je postao
stručnjak za tehniku ispitivanja. Cesto sam ga viđao na delu, ali
svaki put me ostavi bez reči. Zna da uđe u svačiju glavu."
„Nisam verovala da je tako dobar."
„Međutim, jeste. Pre nekoliko godina uhapsili su nekog lika, jer
su sumnjali da je ubio i sakrio tela tetke i teče sa kojima je živeo.
Trebalo je da vidiš tog lika: bio je hladan, savršeno miran. Posle
osamnaest sati napetog ispitivanja u kojima se promenilo pet
agenata koji su ga saslušavali, ništa nije priznao. A onda dolazi
Boris, ulazi u prostoriju, ostaje sa njim dvadeset minuta i ovaj sve
priznaje."
„Ma šta kažeš! A Stern?"
„Stern je dobar čovek. Staviše, mislim da je taj izraz smišljen
namerno za njega. Ož enjen je trideset sedam godina. Ima dva sina,
blizance i obojica su se priključili mornarici."
„Liči mi da je miran tip. Primetila sam i da je prilično
religiozan."
„Ide u crkvu svake nedelje, čak i peva u horu."
„Njegova odela su vrhunac, š to se mene tič e, izgleda kao glavni
junak filma iz šezdesetih godina!"
Goran se smejao, slagao se sa njom. Potom se ponovo uozbiljio:
„Zena, Mari, bila je pet godina na dijalizi, dok je čekala na
transplantaciju bubrega, koji nikako nije stizao. Pre dve godine,

Stern je bio donator."
Začuđena i zadivljena, Mila nije znala šta da kaže.
Goran nastavi: „Taj čovek se odrekao dobre polovine vremena

koje mu je preostalo da živi, da bi ona imala barem nadu."
„Mora da je mnogo zaljubljen."
„Da, verujem da jeste..." reče Goran, sa malo gorčine koja joj

nije promakla.
U tom trenutku su stigle porudžbine. Jeli su u tišini, a da im

ćutanje ni najmanje nije teško palo, kao dvoje koji se tako dobro
poznaju da ne moraju stalno da ispunjavaju praznine rečima da im
ne bi bilo neprijatno.

„Moram neš to da ti kaž em", ponovo poč e ona pred kraj obroka.
„Desilo se kada sam stigla, drugo veče kada sam stigla u motel, gde
sam bila pre nego što sam se prebacila u Studio."

„Slušam te..."
„Mož da je i sitnica ili mož da samo moj oseć aj, ali... uč inilo mi se
da me neko prati dok sam prelazila trg." „Sta znači učinilo ti se?"
„Da oponaša moje korake." „A zašto bi te neko pratio?"
„Zato nisam ni sa kim pričala o tome. I meni je delovalo
apsurdno. Možda sam samo umislila..."
Goran je registrovao tu informaciju i ć utao je. Kada su stigli do
kafe, Mila pogleda na sat. „Htela bih da odem na jedno mesto", reče.
„U ovo doba?" „Da."
„U redu. Tražiću račun."
Mila se ponudi da podele, ali on je bio odluč an i zahtevao je da
ispuni svoju obavezu i da plati, budući da ju je pozvao. Sa svojim
tipičnim - i skoro slikovitim - neredom, zajedno sa novčanicama,
metalnim novcem i beleškama, izvuče iz džepa obojene loptice.
„Mog sina Tomija."
„A, nisam znala da si..." pretvarala se.
„Ne, nisam", požuri on da odgovori spuštajući pogled. Potom
dodade: „Nisam više."

*

Mila nikada nije prisustvovala noćnoj sahrani. Ona Ronalda

Dermisa je bila prva. Tako je odlučeno zbog očuvanja javnog reda.
Za nju, pomisao da neko može da se revanšira na posmrtnim
ostacima bila jednako mračna kao i sam taj događaj.

Grobari su bili na delu oko grobnice. Nisu imali mašinu za
kopanje. Zemlja je bila zaleđena i bilo je ne samo teško već i
naporno ukloniti je. Bilo ih je četvorica i smenjivali su svakih pet
minuta, dvojica su kopala, a druga dvojica su osvetljavala lampama.
Povremeno je neko od njih besneo zbog te proklete hladnoć e i da
bi se ugrejali delili su flašu vajld terkija.

Goran i Mila su u tiš ini posmatrali prizor. Sanduk u kom je bilo
Ronaldovo telo bio je još u kombiju. Malo dalje bio je nadgrobni
spomenik koji će postaviti na kraju, bez imena, bez datuma, samo
redni broj. I mali krst.

U tom trenutku, u Milinoj glavi se prikaza scena Ronaldovog
pada sa kule. Dok je padao, na njegovom licu nije primetila nimalo
straha, nimalo zaprepašćenosti. Kao da mu, u suštini, nije bilo žao
da umre. Možda je i on, kao i Aleksander Berman, više bio za to
rešenje. Popustiti pred željom da nestane zauvek.

„Je li sve u redu?" upita je Goran, prožimajući njenu tišinu.
Mila se okrete prema njemu. „Sve je u redu."
Baš tad joj se učini da vidi nekoga iza drveta na groblju. Pogleda
bolje i prepozna Feldera. Kako se činilo, Ronaldova tajna sahrana i
nije bila toliko tajna.
Fizikalac je imao vunenu jaknu na rombove i drž ao je u rukama
limenku piva, kao da je poslednji put nazdravljao svom starom
prijatelju iz detinjstva, iako ga verovatno nije video godinama. Mila
je smatrala da je to pozitivna stvar - i na mestu gde se zakopava zlo,
ima mesta za sažaljenje.
Da nije bilo Feldera, njegove nevoljne pomoći, ne bi bili tu. I
njemu su pripadale zasluge što su zaustavili tog serijskog ubicu u
začetku - kako ga je de inisao Goran. Ko zna koliko su potencijalnih
žrtava spasli.
Susrevši njen pogled, Felder uvrnu limenku i uputi se prema
pikapu parkiranom malo dalje. Vratiće se samoći u svojoj kući na
deponiji, hladnom čaju u rasparenim čašama, psu boje rđe, da čeka
da se ta ista nepoznata smrt pojavi i pred njegovim vratima.

Ono što je nateralo Milu da prisustvuje žurnoj Ronaldovoj
sahrani bilo je verovatno povezano sa reč enicom koju joj je Goran
rekao u bolnici: „Da ga nisi zaustavila, Ronald bi te ubio kao š to je
to uradio i Biliju Muru pre mnogo godina."

I ko zna, možda bi i posle nje nastavio.
„Ljudi to ne znaju, ali prema našim statistikama, trenutno je
između šest i osam aktivnih serijskih ubica u zemlji. Niko ih još,
međutim, nije identi ikovao", reče Goran dok su grobari spuštali u
rupu drveni sanduk.
Mila je bila šokirana. „Kako je moguće?"
„Jer pogađaju nasumično, bez plana. Ili zato što još niko nije
uspeo da povež e naizgled različ ite ubice. Ili, napokon, jer ž rtve ne
zaslužuju dublju istragu... Dešava se, na primer, da pronađu neku
prostitutku u jaruzi. U najvećem broju slučajeva radi se o reketu, ili
njenom zaštitniku, ili klijentu. Uzevši u obzir rizike tog posla, deset
ubijenih prostitutki spada u prihvatljiv prosek i ne čine uvek deo
evidencije serijskih ubistava. Teš ko je prihvatiti, znam, ali naž alost
je tako."
Nalet vetra podiž e male vrtloge snega i praš ine. Mila oseti jezu,
stežući se još više u jakni.
„Kakvog smisla ima sve ovo?", upita. Pitanje je zapravo skrivalo
zazivanje. Nije imalo veze sa slučajem na kojem su radili, niti sa
profesijom koju je izabrala. Bila je molitva, način da se preda
nesposobnosti da shvati određene dinamike zla, ali i setni zahtev za
spasenje. I ona, svakako, nije očekivala odgovor.
Ali Goran progovori. „Bog ćuti. Đavo šapuće..."
Nijedno od njih dvoje ne reče više ništa.
Grobari su počeli da prekrivaju grobnicu zamrznutom zemljom.
Na groblju su odjekivali samo zvuci lopata. Potom zazvoni Goranov
mobilni. Nije još stigao da ga izvadi iz džepa kaputa, kada je
zazvonio i Milin telefon.
Nije bilo potrebe da se jave da bi saznali da je nađena treća
devojčica.

21

Porodica Kobaši - otac, majka i dvoje dece, dečak od petnaest
godina i devojč ica od dvanaest - ž ivela je u prestiž nom kompleksu
u Kapo Altu. Sezdeset hektara zelenila, bazen, jahalište, teren za
golf i klub rezervisan za vlasnike četrdeset vila koje su ga
sačinjavale. Utočište visokog građanskog staleža, koji su najviše
činili lekari specijalisti, arhitekte i advokati.

Zid od dva metra, veš to sakriven ž ivom ogradom, odvajao je od
ostatka sveta ovaj raj samo za odabrane. Imali su i obezbeđenje
dvadeset četiri sata dnevno. Elektronsko oko sedamdeset kamera
nadgledalo je celu oblast, a privatna policija garantovala je
bezbednost stanara.

Kobaši je bio zubar. Visoka zarada, maserati i mercedes
parkirani u garaži, još jedna kuća u planini, jedrilica i zavidna
zbirka vina u podrumu. Njegova ž ena se bavila vaspitanjem dece i
uređenjem kuće unikatnim i papreno skupim predmetima.

„Bili su u tropima tri nedelje, sinoć su se vratili", obavesti ih
Stern dok su Goran i Mila stizali do vile. „Razlog putovanja je bila
upravo priča o otetim devojčicama. Ćerka je manje-više tog uzrasta,
pa je dobro što su odlučili da posluzi daju slobodno i da malo
promene sredinu."

„Gde su sada?"
„U hotelu. Nadziremo ih iz bezbednosti. Zeni je bio potreban
valijum. Malo je reći da su potreseni."
Poslednje Sternove reč i služ ile su i da ih pripreme na ono š to ć e
uskoro videti.
Kuća više nije ličila na dom. Sada je de inisana kao „novo mesto
istrage". Potpuno je ograđena trakom, da bi udaljila komšije koje
su se gurale da saznaju šta se desilo.
„Barem novinari neće moći da stignu dovde", primeti Goran.
Kretoše preko travnjaka koji je razdvajao vilu od ulice. Dvorište
je bilo pažljivo uređeno sa prelepim zimskim biljkama koje su
ukrašavale žardinjere, gde je gospođa Kobaši lično tokom leta

gajila ruže za takmičenje.
Jedan policajac je bio na vratima i propuštao je samo ovlašćeno

osoblje. Došli su i Krep i Cang sa svojim timovima, koji su se već
bacili na posao. Pre nego što su Goran i Mila ušli u kuću, izađe
glavni inspektor Roš.

„Ne možete ni da zamislite...", reče prebledeo u licu držeći
maramicu na ustima. „Ova priča postaje sve jezivija. Voleo bih da
smo uspeli da zaustavimo ovaj pokolj... Za ime boga, pa to su samo
devojčice!"

Rošov izliv izgledao je istinito.
„I kao da to nije dovoljno, stanari su se već žalili zbog našeg
prisustva i utiču na svoja politička poznanstva da nas što pre
oteraju odavde! Shvatate li? Sad treba da pozovem ono govno od
senatora da ga uverim da ćemo požuriti!"
Mila pređe pogledom preko mase stanara koji su se okupili
ispred vile. To je bio njihov privatni zemaljski raj i policiju su
doživljavali kao okupatore.
Ali u jednom uglu raja neočekivano se otvorio put za pakao.
Stern joj pruž i boč icu sa kamforom da stavi ispod nosa. Mila je
završila ritual pojavljivanja pred smrću navlačeći plastične
nazuvice i gumene rukavice. Policajac pred vratima pomeri se kako
bi ih propustio da uđu.
Na ulazu su još uvek stajale torbe od puta i kese sa suvenirima.
Avion kojim su Kobašijevi došli sa tropskog sunca u ovu februarsku
hladnoć u sleteo je oko deset sati uveč e. Potom su pož urili da stignu
kući, da bi se vratili starim navikama i udobnosti mesta koje,
međutim, nikada više neće biti isto. Posluga će se vratiti sa odmora
tek narednog dana, tako da su oni prvi prešli prag.
Smrad je zagadio vazduh.
„Ovo su Kobašijevi osetili čim su otvorili vrata", reče odmah
Goran. „Nekoliko trenutaka su se pitali šta je to", pomisli Mila.
„Potom su upalili svetio..."
U velikom salonu, forenzičari i osoblje patologa kretali su se
usklađujući pokrete, kao da ih je vodio tajanstveni i nevidljivi
koreograf. Pod od skupog mermera nemilosrdno je odbijao svetlost
halogenih lampi. Smenjivali su se komadi modernog i starinskog

nameštaja. Tri troseda od kože sive boje ograničavali su prostor
ispred ogromnog kamina od roze kamena.

Na trosedu u sredini bilo je telo devojčice.
Oči su joj bile otvorene - šarenoplave. I gledala ih je.
Taj nepomični pogled bio je poslednji izraz ljudskog na
uništenom licu. Proces raspadanja već je bio u poodmaklom
stadijumu. Zbog toga što nije imala levu ruku, telo je bilo iskošeno.
Kao da će svakog trenutka da sklizne na jednu stranu. A ipak je i
dalje sedela.
Imala je haljinicu sa plavim cvetićima. Način šivenja i kroj
otkrivali su domaću radinost, verovatno je urađeno po meri. Mila
primeti i bele heklane čarape, kaiš od satena na struku zakopčan
sedefnim dugmetom.
Bila je obučena kao lutka. Slomljena lutka.
Policajka nije uspela da je gleda više od nekoliko sekundi.
Spustila je pogled i tek tad uočila damastni tepih između troseda.
Na njemu su bile predstavljene persijske ruž e i talasi različ itih boja.
Imala je utisak da se te figure kreću. Potom pogleda bolje.
Tepih je bio potpuno prekriven sitnim insektima koji su mileli i
gomilali se jedni na druge.
Mila instinktivno stavi ruku na ranu i stegnu je. Svako oko nje bi
pomislio da je boli. Naprotiv.
Kao i obično, tražila je utehu u bolu.
Bol je bio kratak, ali joj je vratio snagu da bude pažljiv svedok te
nakazne predstave. Kada je osetila dovoljno bola, prestade da
stež e. Zač ula je doktora Canga koji je govorio Goranu: „To su larve
Sarcophaga carnaria. Njihov biološki ciklus je prilično brz ako su
na toplom. I strašno su proždrljive."
Mila je znala na šta je patolog mislio, jer se često dešavalo da
njeni slučajevi nestanka budu rešeni pronalaženjem tela. Cesto je
bilo potrebno ne samo pristupiti milosrdnom običaju
prepoznavanja već i onom grubljem kao što je utvrđivanje vremena
smrti. U različitim fazama koje slede nakon smrti učestvuju različiti
insekti, najviš e kada je telo otkriveno. Takozvana „fauna leš a" deli
se na osam grupa. Svaka od njih u različitim etapama pokazuje
promene koje se dešavaju na organskoj materiji posle smrti. Tako,

u zavisnosti od vrste koja je postala aktivna, mož e se utvrditi vreme
smrti.

Sarcophaga carnaria je mušica koja rađa žive mladunče i
sigurno je spadala u drugu grupu, jer je Mila čula patologa kako
dodaje da je telo bilo tu bar nedelju dana.

„Albert je imao dovoljno vremena da dela, dok su vlasnici bili
odsutni."

„Ali ima nešto što nikako ne mogu da objasnim...", dodade Cang.
„Kako je to đubre uspelo ovde da donese telo pored sedamdeset
kamera i tridesetak čuvara koji nadgledaju oblast dvadeset četiri
sata dnevno?"

22

„Došlo je do preopterećenja instalacija", rekao je komandant
privatnog obezbedenja Kapo Alta kada ga je Sara Roza pitala da joj
objasni prekid od tri sata na snimcima kamera, koji se dogodio
nedelju dana ranije, kada se pretpostavljalo da je Albert doneo
devojčicu u kuću Kobašijevih.

„I niste se uzbudili zbog toga?"
„Ne, gospođo..."
„Razumem", i ne reče ništa drugo, ali spusti pogled na oznake
čina kapetana koje je isticao na uniformi. Lažni čin, kao i njegova
funkcija, uostalom. Obezbedenje koje je trebalo da garantuje
sigurnost stanara zapravo su bili samo bodi-bilderi u uniformi.
Njihova jedina obuka sastojala se u plać enom kursu od tri meseca
koji su držali policajci u penziji u irmama koje bi ih angažovale.
Njihovu opremu činile su slušalice povezane sa voki-tokijem i
suzavac. Zato Albertu nije bilo teško da ih prevari. Osim toga, na
spoljaš njem zidu pronađen je otvor od metar i po, dobro sakriven
živom ogradom koja je prekrivala ceo zid. Taj estetski kapric
uklonio je jedinu pravu meru bezbednosti Kapo Alta.
Sada je trebalo shvatiti zašto je Albert odabrao baš to mesto i
baš tu porodicu.
Strah da imaju novog Aleksandera Bermana naterao je Roša da
da ovlašćenje za svaku vrstu istrage o Kobašiju i njegovoj ženi, čak i
najinvazivniju. Boris je bio zadužen da pritisne zubara.
Covek verovatno nije ni slutio kakav ga poseban tretman čeka u
narednim satima. Kada profesionalac ispituje, to ni najmanje ne liči
na ono što se obično dešava u drugim stanicama policije, gde se sve
zasniva na iscrpljivanju osumnjičenog satima i satima psihološkog
pritiska i prinudne budnosti da bi odgovarao na uvek ista pitanja.
Boris skoro nikada nije dozvoljavao da onaj kojeg ispituje
upadne u kontradikciju, jer je znao da stres često ima negativan
efekat na izjavu, da se tako postaje podložan napadima dobrog
advokata na sudu. Nisu ga zanimala ni polovična priznanja, a još

manje pokušaji nagodbe koje su osumnjičeni nudili kada bi osetili
da su priterani uza zid.

Ne. Specijalni agent Klaus Boris trudio se da dobije samo puno
priznanje.

Mila ga ugleda u kuhinji Studija dok se pripremao da nastupi.
Jer, u suštini, o tome se radilo: o predstavi u kojoj se često menjaju
uloge. Služeći se lažima, Boris će probiti Kobašijevu odbranu.

Zavrnuo je rukave košulje, držao lašicu vode u ruci i hodao
napred-nazad da bi trenirao noge: za razliku od Kobašija, Boris
neće uopšte sedeti, dominiraće nad njim sve vreme svojim stasom.

Za to vreme, Stern ga je obaveš tavao o onome š to je na brzinu
saznao o osumnjičenom.

„Zubar izbegava deo poreza. Ima ofšor račun na koji se sliva
zarada na crno i nagrade golf turnira na kojima učestvuje kao
poluprofesionalac praktično svakog vikenda... Gospođa Kobaši,
međutim, više voli drugu vrstu razonode: svake srede po podne
nalazi se sa jednim poznatim advokatom u hotelu u centru grada.
Nepotrebno je dodati da advokat svakog vikenda igra golf sa
mužem..."

Ove informacije biće ključ ispitivanja. Boris će ih dozirati,
koristeći ih u odgovarajućem trenutku kako bi se zubar slomio.

Soba za saslušanja, smeštena pored spavaonice, bila je
opremljena mnogo pre Studija. Bila je tesna, skoro zagušujuća, bez
prozora i sa jednim ulazom koji će Boris zaključati čim uđe zajedno
sa osumnjičenim. Potom će ključ staviti u džep, kao što je uvek
činio: jednostavan pokret koji će potvrditi poziciju sile.

Neonsko svetio bilo je jako, a lampa je dosadno zujala: i taj zvuk
je bilo jedno od sredstava pritiska Borisa. On bi ublaž avao dejstvo
stavljanjem pamučnih čepova.

Lažno ogledalo odvajalo je sobu od druge prostorije, koja je
imala poseban ulaz za ostatak tima koji će prisustvovati saslušanju.
Bilo je veoma važno da saslušavani uvek sedi okrenut pro ilom ka
ogledalu, a nikako naspram njega. Trebalo je da oseća da ga
posmatraju, a da ne može da uzvrati nevidljivom pogledu.

I zidovi i sto bili su beli. Jednolič nost boja imala je svrhu da ne
postoji nijedna tačka na koju bi mogao da se usredsredi da bi

razmislio o odgovorima. Njegova stolica imala je jednu kraću nogu
i sve vreme bi se ljuljala da ga nervira.

Mila uđe u susednu prostoriju, dok je Sara Roza pripremala VSA
(Voice Stress Ananlyzer), uređaj koji će omogućiti da izmere stres
na osnovu promena u glasu. Mikropodrhtavanja, povezana sa
kontrakcijama mišića, dovode do oscilacija frekvencije između
deset i dvanaest herca. Kada osoba laže, količina krvi u glasnim
ž icama smanjuje se zbog napetosti i samim tim smanjuje vibracije.
Kompjuter će analizirati mikropromene u Kobašijevim rečima i
tako otkriti laži.

Ali najvažnija tehnika koju će specijalni agent Klaus Boris
upotrebiti - ona za koju je bio pravi majstor - bila
jeposmatranjeponašanja.

Doveli su Kobašija u sobu za saslušanja pošto je ljubazno
pozvan - ali bez prethodnog obaveštenja - da pojasni neke stvari.
Policajci koji su imali zadatak da ga doprate od hotela u kojem je
bio sa porodicom, stavili su ga da sedi sam na zadnjem sedištu i išli
su dužim putem do Studija, kako bi povećali njegovu sumnju i
nesigurnost.

Budući da se radilo samo o nezvaničnom razgovoru, Kobaši nije
tražio prisustvo advokata. Bojao se da će ga takav zahtev izložiti
sumnji da je kriv. Baš na to je Boris računao.

U sobi, zubar je izgledao iznureno. Mila ga je posmatrala. Nosio
je žute pantalone, letnje. Verovatno su bili deo kompleta za golf
koji je poneo na odmor u tropima i koje su sada bila njegova jedina
garderoba. Imao je ciklama dž emper od kaš mira, a iz okovratnika
virila je bela polo majica.

Rekli su mu da će uskoro stići istražitelj da mu postavi neka
pitanja. Kobaši je klimnuo glavom, prekrstivši ruke, kao da se
brani.

Boris ga je za to vreme posmatrao sa druge strane ogledala,
puštajući ga da dugo čeka kako bi ga dobro proučio.

Kobaši primeti na stolu fasciklu sa njegovim imenom. Boris ju je
tu stavio. Zubar je neće pipnuti, kao što neće pogledati prema
ogledalu, jer dobro zna da ga posmatraju.

Fascikla je zapravo bila prazna.

„Izgleda kao čekaonica kod zubara, zar ne?" ironično reče Sara
Roza, netremice gledajući nesrećnika iza stakla. Potom Boris
saopšti: „Dobro, počinjemo."

Malo posle toga uđe u sobu za saslušanja. Pozdravio je Kobašija,
zaključao vrata i izvinio se zbog kašnjenja. Još jednom istaknu da
su pitanja koja će mu postaviti samo pojašnjenja koja su im
potrebna, a potom uze fasciklu sa stola i otvori je praveći se da
nešto čita.

„Doktore Kobaši, imate četrdeset tri godine, tačno?"
„Tačno."
„Otkada ste zubar?"
„Ja sam hirurg ortodont", hteo je da pojasni. „Svejedno, petnaest
godina sam u poslu."
Boris je odugovlačio kako bi proučio njegove nevidljive papire.
„Možete li mi reći koliko je iznosio vaš prošlogodišnji prihod?"
Covek se malo trgnu. Boris je ubo gde treba: priča o prihodu
podrazumevala je aluziju na porez.
Kao što su i predvideli, zubar je bestidno slagao o svojoj
inansijskoj situaciji i Mila nije mogla a da ne primeti koliko je bio
naivan što je to uradio. Taj razgovor imao je veze sa ubistvom i
informacije o porezu koje su se pojavile ne bi imale nikakvog
značaja niti bi bile prenete poreskoj upravi.
Slagao je i o drugim detaljima, verujući da lako može da
kontroliše odgovore. I Boris ga je pustio neko vreme.
Mila je znala Borisovu igru. Videla je da je to radio i nekim
kolegama starog kova, iako je specijalni agent to praktikovao i sa
nesumnjivo višim nivoima.
Kada osoba laže, mora da uloži psihološki napor kako bi
nadoknadila napetost. Da bi odgovori bili uverljiviji, prinuđena je
da izvlači tačne informacije, koje su se već nataložile u njenom
pamćenju i da pribegne mehanizmima logičke obrade kako bi se
one stopile sa lažima koje izgovara.
To zahteva izuzetan napor, kao i značajnu upotrebu mašte.
Svaki put kada neko laže, treba da se seti svih činjenica na
osnovu kojih laž pije vodu. Kada je mnogo laži, igra postaje složena.
Poput žonglera koji u cirkusu pokušava da vrti tanjire na

štapovima. Svaki put kad doda još jedan tanjir, postaje teže i
primoran je da trči sa jedne na drugu stranu bez predaha.

I baš tada postaje najslabiji i najizloženiji.
Ukoliko se Kobaši bude služio svojom maštom, odmah će ga
uhvatiti. Veća uznemirenost dovodi do anomalnih mikroradnji, kao
što je krivljenje leđa, trljanje ruku, masiranje slepoočnica ili
zglobova. Cesto se ovi potezi pridružuju iziološkim promenama,
kao što je pojačano znojenje, povišen tonalitet glasa i
nekontrolisani pokreti očiju.
Ali dobro obučen specijalista, kao što je Boris, znao je i da su to
samo znaci laganja i treba ih tako i tretirati. Da bi doš li do dokaza
da subjekt laže, potrebno je navesti ga da prizna krivicu.
Kada je Boris mislio da se Kobaši oseća dovoljno sigurno u sebe,
prešao je u kontranapad insinuirajući pitanjima elemente koji su
imali veze sa Albertom i sa nestankom šeste devojčice.
Posle dva sata, Kobaši je bio iznuren neprekidnom paljbom sve
intimnijih i upornijih pitanja. Boris je stegao obruč oko njega
smanjujući njegov prostor odbrane. Zubar više nije razmišljao o
tome da pozove advokata, već samo da š to pre izađe odatle. Zbog
načina na koji je psihološki slomljen, rekao bi bilo šta samo da
ponovo dobije slobodu. Možda će čak priznati i da je on Albert.
Samo što to neće biti istina.
Kada je Boris to shvatio, izašao je iz sobe uz izgovor da ide da
mu donese čašu vode i došao do Gorana i ostalih u prostoriju iza
ogledala. „Nije umešan", reče. „I ne zna ništa." Goran potvrdno
klimnu glavom.
Sara Roza se malo pre toga vratila sa rezultatima kompjuterskih
analiza i analize poziva sa mobilnih telefona porodice Kobaši, ali
nisu dale nikakav trag. I nije bilo korisnih elemenata čak ni među
njihovim prijateljima i posetama.
„Onda je sigurno u pitanju kuća", zaključi kriminolog.
Da li je kuća Kobašijevih bila pozorište - kao u slučaju sirotišta -
nečega užasnog što nikada nije otkriveno?
Ali i ova teorija je bila slaba.
„Vila je sagrađena poslednja na parceli kompleksa koja je ostala
slobodna. Završili su je pre tri meseca i Kobašijevi su bili prvi i

jedini vlasnici", reče Stern.
Ipak, Goran se nije predavao: „Ta kuća krije neku tajnu."
Stern odmah shvati i upita: „Odakle počinjemo?"
Goran razmisli na trenutak, a potom naredi: „Počnite

iskopavanjem dvorišta."

*

Najpre su ih vodili psi koji tragaju za telima, koji su u stanju da
nanjuše ljudske ostatke i na velikim dubinama. Potom, na red su
došli georadari kako bi dubinski ispitali zemljište, ali na zelenim
ekranima nije bilo ničeg sumnjivog.

Mila je posmatrala ljude kako rade i pokuš aje koji su se nizali:
još uvek je čekala da joj Cang otkrije identitet devojčice pronađene
u kući poređenjem DNK sa roditeljima žrtve.

Počeli su da kopaju oko tri po podne. Male mašine za kopanje
uklanjale su zemlju iz dvoriš ta ruš eć i veš to osmiš ljenu arhitekturu
pejzaža, koja je sigurno koštala i truda i puno novca. Sada je sve
uklonjeno i bezobzirno nagomilano u kamion.

Zvuk dizel motora narušavao je mir Kapo Alta. Kao da to nije
bilo dovoljno, zbog vibracija od mašine za kopanje neprestano se
aktivirao alarm Kobašijevog maseratija.

Posle dvorišta, pretrage su se premestile unutar kuće. Pozvali
su specijalizovano preduzeće da ukloni teške mermerne ploče iz
salona. Unutrašnje zidove pregledali su stetoskopom u potrazi za
šupljinama, a potom ih razbili pijukom. I nameštaj je pretrpeo neku
vrstu nesreće: rasklopljen na delove bio je samo za bacanje.
Iskopavanja su nastavljena i u podrumu i u oblasti temelja.

Roš je ovlastio ovo uništavanje. Odeljenje nije smelo sebi da
dozvoli još jedan neuspeh, po cenu da plati milionsku odštetu. Ali
Kobašijevi nisu imali nameru da se vrate tu da žive. Ono što im je
pripadalo bilo je nepopravljivo zagađeno už asom. Prodać e imovinu
po nižoj ceni od kupovne, jer njihov sjajni život više neće biti isti
zbog sećanja na to šta se tu dogodilo.

Oko š est po podne, nervoza ljudi angaž ovanih na mestu zloč ina
bila je očigledna.

„Hoće li neko ugasiti taj prokleti alarm?", vikao je Roš
pokazujući na Kobašijev maserati.

„Ne možemo da nađemo daljinski od kola", odgovori mu Boris.
„Zovite zubara i neka vam da daljinski! Moram li sve da vam
kažem?"
Išli su uprazno. Umesto da ih ujedini, napetost ih je
suprotstavljala, bili su frustrirani zbog nemogućnosti da reše
enigmu koju je Albert osmislio za njih.
„Zašto je obukao devojčicu kao lutku?"
Pitanje je izluđivalo Gorana. Mila ga nikada nije videla takvog.
Bilo je neč eg lič nog u izazovu koji je nametnuo. Neš to č ega ni sam
kriminolog nije bio svestan. I što je neizlečivo miniralo njegovu
sposobnost da razmišlja trezveno.
Mila se držala na distanci, iscrpljena od tog čekanja. Kakvog
smisla je imalo Albertovo ponašanje?
Za to malo dana koliko je bila u tesnoj vezi sa timom i sa
metodama doktora Gavile, naučila je mnogo toga. Na primer,
serijski ubica je subjekt koji ubija u različitim vremenskim
razmacima - od nekoliko sati do nekoliko meseci ili čak godina -
prinuđen da ponavlja ponašanje koje nije u stanju da zaustavi. Zbog
toga u pozadini nedostaju motivi kao što su bes ili osveta. Serijski
ubica dela zbog ponavljanja određene motivacije, koja može biti
jednostavna potreba ili zadovoljstvo da ubija.
Ali Albert je jasno opovrgavao ovu definiciju.
Oteo je devojčice i odmah ih je ubio, jednu za drugom, da bi
samo jednu držao u životu. Zašto? Nije osetio zadovoljstvo iz
ubistva, njime se služ io da skrene paž nju. Ali ne na sebe. Na druge.
Aleksandera Bermana, pedo ila. Ronalda Dermisa, njemu sličnog,
koji se spremao da se lati posla.
Zahvaljujući njemu, obojica su zaustavljeni. Na kraju krajeva,
uč inio je uslugu druš tvu. Paradoksalno se moglo reć i da je njegovo
zlo bilo u dobre svrhe.
Ali, ko je zaista bio Albert?
Bilo koji čovek - jer o tome se radilo, ne o monstrumu niti o
senci - koji se u određenom trenutku šetao unaokolo kao da ništa
nije bilo. Išao je u kupovinu, šetao ulicama, sretao ljude -

prodavačice, prolaznike, komšije - koji nisu mogli ni da pretpostave
ko je on u stvari. Išao je između njih i bio je nevidljiv.

Osim te fasade, tu je bila i istina. A istina je sačinjena od nasilja.
Njome serijske ubice ispituju osećaj moći, koja, makar trenutno,
rešava njihov kompleks niže vrednosti. Počinjeno nasilje
omogućava da se postigne dvostruki rezultat: osetiti zadovoljstvo i
moć. Bez potrebe da ostvare vezu sa bilo kim. Maksimalni učinak
uz minimalni utrošak uznemirenosti zbog uspostavljanja kontakta
sa ljudima.

„Kao da te osobe postoje samo kroz smrt drugih", pomisli Mila.
U ponoć je alarm Kobašijevih kola još uvek naglašavao
uzaludno proticanje vremena, podsećajući ih neumoljivo da je do
tada učinjeni napor skoro uzaludan.
U zemlji nisu pronašli ništa novo. Vila je bila praktično srušena,
ali zidovi nisu otkrili nikakvu tajnu.
Dok je Mila sedela na trotoaru ispred kuć e, priđe joj Boris koji
je u rukama nosio telefon.
„Pokušavam da telefoniram, ali nema mreže..."
Mila proveri i svoj telefon. „Možda me zato Cang još uvek nije
pozvao da javi rezultat DNK analize."
Boris pokaza oko sebe. „Pa, utešno je saznati da i bogatima
nešto nedostaje, zar ne?"
Nasmeja se, vrati telefon u džep i sede pored nje. Mila mu još
uvek nije zahvalila za jaknu koju je dobila na poklon, pa je
iskoristila priliku da to sad učini. „Nema na čemu", odgovori on.
U tom trenutku primetiše da se privatno obezbedenje Kapo Alta
raspoređivalo oko vile kako bi napravili bezbednosni kordon. „Sta
se dešava?"
„Stižu novinari", reče joj Boris. „Roš je odlučio da dopusti
snimanje vile - nekoliko minuta za vesti kako bi pokazao da radimo
sve moguće."
Gledala je kako ti lažni policajci zauzimaju položaj. Bili su
smešni u na-randžasto-plavim uniformama, napravljenim po meri
kako bi istakle mišićavo telo, sa strogim izrazom lica i slušalicom
voki-tokija, čime je trebalo da izgledaju profesionalno.
„Albert vas je zeznuo napravivši rupu u zidu i blokirajući vam

kamere jednostavnim kratkim spojem, idioti!" pomisli.
„Posle toliko sati bez odgovora, Roš će zapeniti..."
„Taj uvek nađe načina da se izvuče, ne brini."
Boris uze papirić i kesu duvana i poče da zavija cigaretu ćuteći.

Mila je imala jasan osećaj da je hteo nešto da je pita, ali ne direktno.
Ako bude i dalje ćutala, neće mu pomoći.

Odluči da mu pomogne: „Kako si proveo dvadeset četiri sata
slobode koju vam je Roš dopustio?"

Boris je okolišao. „Spavao sam i mislio o slučaju. Ponekad je
dobro pročistiti misli... Čujem da si sinoć izašla sa Gavilom."

„Evo, konačno je rekao!" Ali Mila je pogrešila što je mislila da je
motiv za to bila ljubomora. Bile su druge namere i shvatila je to iz
onoga što je kasnije rekao.

„Mislim da je mnogo propatio."
Govorio je o Goranovoj ž eni. I govorio je glasom punim bola da
je navodilo na pomisao da je, šta god da se dogodilo tom paru, i tim
bio upetljan.
„Zaista ne znam niš ta", reč e ona. „Nije mi prič ao o tome. Samo
blaga naznaka na kraju večeri."
„Onda je možda bolje da odmah čuješ..."
Pre nego š to je nastavio, Boris upali cigaretu, duboko povuč e i
ispusti dim. Tražio je reči.
„Supruga doktora Gavile je bila izuzetna žena, osim što je bila
lepa i ljubazna. Nisam brojao koliko smo puta svi bili kod njih na
večeri. Bila je deo nas, kao da je i ona imala ulogu u timu. Kada
bismo imali neki tež ak sluč aj, te več ere bile su jedini predah posle
dana provedenog usred krvi i leš eva. Ritual pomirenja sa ž ivotom,
ne znam da li me razumeš..."
„Šta se onda desilo?"
„Dogodilo se pre godinu i po dana. Bez ikakve najave, bez i
najmanjeg znaka, otišla je." „Napustila ga je."
„Ne samo Gavilu, već i Tomija, njihovog jedinca. On je mnogo
slatko dete, od tada živi sa ocem."
Mila je naslutila da nad kriminologom stoji tuga zbog razlaza, ali
nije mogla ni da pretpostavi kolika. „Kako majka može da napusti
dete?", pitala se.

„Zašto je otišla?"
„Niko nikad nije shvatio. Mož da je imala nekog drugog, mož da
je bila umorna od tog života, ko zna... Nije im ostavila ni poruku.
Spakovala se i otišla. I to je sve."
„Ja ne bih mogla da ne znam razlog."
„Cudno je to što nam nikada nije tražio da otkrijemo gde je."
Borisov ton se promenio, pre nego što je nastavio pogleda oko
sebe, proveravajući da Goran nije u blizini. „Ima nešto što Gavila ne
zna i što ne treba da zna..."
Mila klimnu glavom, dajući mu do znanja da može da joj veruje.
„Pa... Nekoliko meseci kasnije, ja i Stern smo je pratili. Zivela je
u mestu na obali. Nismo otiš li direktno kod nje, već smo pustili da
nas prepozna na ulici nadajući se da će nam prići da razgovaramo."
„A ona?"
„Bila je iznenađena što nas vidi. Ali onda nas je pozdravila
jednim pokretom, spustila pogled i nastavila dalje."
Nastade tišina koju Mila nije mogla da protumači. Boris baci
pikavac, ne pazeć i na ljutit pogled jednog od privatnih č uvara koji
je odmah otišao na travnjak da ga uzme.
„Zašto si mi to ispričao, Borise?"
„Zato što je doktor Gavila moj prijatelj. I ti isto, iako manje
vremena."
Boris mora da je shvatio nešto što ni ona ni Goran još uvek nisu
razjasnili. Nešto što se ticalo njih dvoje. Samo je pokušavao da ih
oboje zaštiti.
„Kada je ž ena otiš la, Gavila je bio jak. Morao je tako, zbog sina
pre svega. Prema nama se uopšte nije promenio. Izgledao je uvek
isto: precizan, tačan, e ikasan. Jedino se zapustio u oblačenju. To je
bilo nešto skorije, nije nas uzbuđivalo. Ali, onda je došao slučaj'
Vilson Piket'..."
„Kao onaj pevač?"
„Da, tako smo ga nazvali." Bilo je jasno da se Boris već pokajao
što je to rekao. Zato je samo dodao: „Loše je prošlo. Bilo je grešaka
i neko je pripretio da će raspustiti tim i otpustiti doktora Gavilu.
Roš nas je branio i zahtevao je da ostanemo na svojim mestima."
Mila je htela da pita šta se desilo, sigurna da će joj Boris na kraju

ispričati, kada se ponovo aktivirao alarm Kobašijevog maseratija.
„Dođavola, ovaj zvuk probija mozak!"
U tom trenutku, Mila slučajno pogleda prema kući i u jednom

trenutku, registrovala je niz slika koje su privukle njenu paž nju: na
licima privatnog obezbeđenja bio je isti izraz mrštenja i svi su
stavili ruku na slušalicu voki-tokija kao da je došlo do iznenadnih i
nepodnošljivih smetnji.

Mila ponovo pogleda u maserati. Onda izvadi telefon iz džepa:
još uvek nije bilo mreže. Nešto joj je palo na pamet.

„Ima jedno mesto gde još uvek nismo tražili..." reče Borisu.
„Koje mesto?"
Mila pokaza nagore.
„Vazduh."

*

Nešto manje od pola sata kasnije, u hladnoj noći, stručnjaci
jedinice za elektroniku već su ispitivali oblast. Svaki od njih imao je
sluš alice, a u rukama je drž ao malu parabolu usmerenu nagore. Iš li
su unaokolo - pokušavajući da uhvate eventualne radio-signale ili
sumnjive frekvencije, u slučaju da je vazduh krio neku poruku.
Poruka je zaista postojala.

Ona se meš ala sa alarmom Kobaš ijevog maseratija i spreč avala
mrež u za telefone. Uvukla se u voki-tokije privatnog obezbeđenja u
obliku nepodnošljivog zviždanja.

Kada su je ljudi iz jedinice za elektroniku identi ikovali, rekoše
da je čak bila prilično slaba.

Malo kasnije, prenos su premestili na prijemnik.
Okupiše se oko aparata, da čuju ono što je mrak imao da im
kaže.
Nisu bile reči, već zvukovi.
Bili su uronjeni u more šuštanja, u koje su povremeno zaranjali,
da bi potom ponovo isplivali. Postojala je neka harmonija u tom
nizanju tačnih nota. Kratke, pa potom produžene.
„Tri tačke, tri crtice i još tri tačke", prevede Goran prisutnima. U
šifrovanom radio-jeziku najpoznatijem na svetu, ti osnovni zvuci

imali su nedvosmisleno značenje.
SOS.
„Odakle dolazi?" upita kriminolog.
Tehničar je za trenutak osmotrio spektar signala koji se

rastavljao, da bi se potom ponovo sastavio na ekranu. Potom
podiže pogled prema ulici i pokaza. „Iz kuće preko puta."

23

Sve vreme im je bila pred očima.
Kuća naspram njih posmatrala ih je nemo celog dana, u
njihovim mučnim pokušajima da reše zagonetku. Bila je tu, na
nekoliko metara i zvala ih je ponavljajući svoj jedinstveni i starinski
poziv u pomoć.
Vila na dva sprata pripadala je Ivon Gres. Slikarka, kako su je
opisale komšije. Zena je tu živela sa dvoje dece, dečakom od
jedanaest i devojčicom od šesnaest godina. Preselili su se u Kapo
Alto posle Ivoninog razvoda i ona je ponovo počela da gaji strast za
igurativnom umetnošću koju je napustila kada je trebalo da se uda
za mladog i perspektivnog advokata Gresa.
Na početku, Ivonine apstraktne slike nisu naišle na
odobravanje. Galerija u kojoj su bile izložene zatvorila je njenu
izlož bu, a da nije prodata ni jedna slika. Ivon, međutim, ubeđena u
svoj talenat, nije odustala. Kada joj je prijateljica naručila porodični
portret u ulju koji će okačiti iznad kamina, Ivon je otkrila da
poseduje nesumnjive poteze naivnog slikarstva. Za veoma kratko
vreme postala je portretistkinja i najviše su je tražili oni koji su,
umorni od uobičajenih fotogra ija, želeli da ovekoveče svoju lozu
na platnu.
Kada je Morzeova poruka privukla paž nju na kuć u preko puta,
jedan od pripadnika obezbeđenja primeti da, zapravo, već neko
vreme Ivon Gres i njena deca nisu bili tu.
Roletne na prozorima bile su navučene. Tako da je bilo
nemoguće pogledati unutra.
Pre nego što je Roš izdao naredbu da se uđe u vilu, Goran je
pokušao da pozove ženu telefonom. Malo kasnije, u opštoj tišini
ulice, začulo se zvono koje je, tiho, ali jasno, dopiralo iz kuće. Niko
nije odgovorio.
Pokuš ali su da kontaktiraju i s bivš im muž em, nadajuć i se da su
makar deca sa njim. Kada su uspeli da ga nadu, rekao je da se
prilično dugo nije čuo sa decom. Nije bilo čudno, budući da je

napustio porodicu zbog dvadesetogodišnje manekenke i smatrao je
da dovoljno obavlja očinsku ulogu time što na vreme uplaćuje
alimentaciju.

Tehničari postaviše termosenzore oko vile, kako bi otkrili
eventualne izvore toplote u prostorijama.

„Ako ima neš to ž ivo u kuć i, ubrzo ć emo saznati", reč e Roš koji
je slepo verovao u efikasnost tehnologije.

U međuvremenu, proverili su i potrošnju struje, gasa i vode.
Njihovi priključ ci nisu bili skinuti, jer su rač uni plać ani u banci, ali
su brojila bila zaustavljena tri meseca ranije: znak da oko
devedeset dana unutra niko nije upalio ni sijalicu.

„Manje-više od vremena kada je završena vila Kobašijevih i
kada se zubar preselio ovde sa porodicom", istaknu Stern.

Goran upita: „Roza, hoću da proveriš snimke sa kamera za
nadzor: postoji veza između ove dve kuće i moramo da otkrijemo
kakva."

„Nadajmo se da nije bilo i drugih prekida struje", nadala se ona.
„Spremimo se za ulazak", reče Gavila.
Za to vreme, Boris je u pokretnoj jedinici oblač io pancir. „Hoć u
da uđem unutra", reče kada ugleda Milu da ulazi u kamper. „Ne
mogu to da mi zabrane, hoću i ja da idem."
Nije mogao da podnese pomisao da Roš mož e da traž i da prve
uđu specijalne jedinice.
„Znaju samo da naprave nered. Biće potrebno kretati se po
mraku..." „Pa, pretpostavljam da znaju da se snađu",
prokomentarisala je Mila, ali bez namere da mu protivreč i viš e od
toga.
„Znaće i da sačuvaju dokaze?" upita on ironičnim tonom. „Onda
hoću i ja da idem."
Boris se zaustavi za trenutak i podiž e pogled na nju ne rekavš i
ništa. „Mislim da sam zaslužila, uostalom, ja sam shvatila da se
poruka nalazi..." Prekide je dobacujući joj pancir.
Ubrzo izađoše iz kamp prikolice, da bi se priključili Goranu i
Rošu, odlučni da nametnu svoje mišljenje.
„Ni govora", prekide ih odmah glavni inspektor. „Ovo je
operacija za specijalne snage. Ne mogu sebi da dopustim takvu

lakomislenost."
„Cujte, inspektore...", Boris stade ispred Roša kako ovaj ne bi

mogao da skrene pogled. „Pošaljite Milu i mene da izvidimo
situaciju. Ostali će ući samo ako zaista bude bilo potrebno." Roš nije
hteo da popusti. „Ja sam bivši vojnik, obučen sam za ovakve stvari.
Stern ima dvadeset godina iskustva na terenu i moć i ć e to da vam
potvrdi, a da mu nisu izvadili bubreg, ponudio bi se ovde zajedno sa
mnom i vi to vrlo dobro znate. Potom, tu je agent Mila Vaskez; ušla
je sama u kuću manijaka koji je držao u zatočeništvu jedno dete i
devojku."

Da je Boris znao kako je zaista bilo, da zamalo nije nastradala
zajedno sa taocima, ne bi je podržao tako dirljivo, pomisli Mila sa
gorčinom.

„Sve u svemu, razmislite. Negde je devojčica živa, ali neće još
dugo biti. Svako mesto zločina otkrije nam nešto više o njenom
otmičaru." Potom Boris pokaza na kuću Ivon Gres: „Ako tamo
postoji nešto što nas može približiti Albertu, ispravno je osigurati se
da neće biti uništeno. A jedini način je da pošaljete nas."

„Ne verujem, specijalni agente", smireno odgovori Roš.
Boris mu priđe za još jedan korak, gledajući ga pravo u lice.
„Hoćete druge komplikacije? Već je dovoljno teško ovako..."
Ova rečenica mogla je delovati kao tajanstvena pretnja, pomisli
Mila. Bila je iznenađena da se Boris obraća nadređenom tim tonom.
Cinilo se kao nešto samo između njih dvojice, što je isključivalo i
nju i Gorana.
Roš je gledao Gavilu koji trenutak više. Trebao mu je savet ili
jednostavno neko sa kim će podeliti odgovornost odluke?
Ali kriminolog nije ni promislio o tome i samo klimnu glavom.
„Nadam se da se nećemo pokajati." Glavni inspektor je namerno
rekao u množini da bi istakao i Goranovu odgovornost.
U tom trenutku, jedan od tehnič ara se približ i sa monitorom za
termičko otkrivanje. „Gospodine Roš, senzori su identi ikovali
nešto na drugom spratu... Nešto živo."
I svi ponovo uperiše pogled u pravcu kuće.

*

„Subjekt je još uvek na drugom spratu i ne pomera se", reče
Stern preko radija.

Boris lagano izbroji do deset pre nego što je okrenuo kvaku
ulaznih vrata. Rezervni ključ mu je nabavio komandant privatnog
obezbeđenja: imao je po jedan primerak za svaku vilu, drž ali su ih
za slučaj opasnosti.

Mila je posmatrala kako se Boris koncentriše. Iza njih, ljudi iz
specijalnih jedinica bili su spremni da interveniš u. Specijalni agent
prvi pređe prag, ona ga je pratila. Drž ali su uperene piš tolje i osim
pancira, nosili su kape sa slušalicama, mikrofonom i malom
lampom u visini desne slepoočnice. Stern ih je spolja navodio
radiom, dok je na ekranu pratio kretanja obrisa otkrivenih
termosenzorima. Figura je imala više nijansi boja koje su
označavale različite temperature tela, od plave, preko žute, do
crvene. Nije bilo moguće jasno odrediti oblik.

Ali ličilo je na telo koje leži na zemlji.
Mož da je bio povređen. Ali, pre nego š to to potvrde, Boris i Mila
ć e paž ljivo pregledati prema procedurama koje su predviđale da se
najpre obezbedi prostor.
Izvan vile bila su postavljena dva ogromna i moćna re lektora
koja su osvetljavala obe fasade. Ali svetlost je jedva prodirala u
unutrašnjost kuće, zbog spuštenih roletni. Mila je pokušala da
privikne oči na tamu.
„Sve u redu?" pitao ju je Boris šapatom.
„Jeste", potvrdi ona.
Za to vreme, na travnjaku Kobašijevih, bio je Goran Gavila,
odavno nije tako očajnički želeo cigaretu. Bio je zabrinut. Najviše
za Milu. Pored njega, Sara Roza je pregledala snimke sa kamera za
nadzor sedeći u kombiju sa opremom ispred četiri monitora. Ako je
zaista postojala veza između te dve kuće, uskoro će to saznati.
Prva stvar koju je Mila primetila u kući Ivon Gres bio je nered.
Sa ulaza je imala kompletan pogled na dnevnu sobu sa svoje
leve strane i kuhinju sa desne. Na stolu je bila gomila otvorenih
kutija žitarica, poluprazne laše soka od pomorandže i tetrapaci
pokvarenog mleka. Bilo je i praznih limenki od piva. Ostava je bila
otvorena i deo hrane bio je prosut na podu.

Oko stola su bile četiri stolice. Ali samo jedna je bila pomerena.
Sudopera je bila puna prljavih tanjira i lonaca sa skorelim
ostacima. Mila usmeri svetlost lampe na frižider: ispod magneta u
obliku kornjače ugleda fotogra iju žene plave kose od četrdesetak
godina, koja je nasmejana grlila dečačića i malo stariju devojčicu.
U dnevnoj sobi, stočić ispred ogromnog plazma ekrana bio je
prekriven praznim lašama žestokog pića, limenkama piva i
pepeljarama prepunim opušaka. Fotelja je bila dovučena do
sredine sobe i video se trag blatnjave cipele na itisonu.
Boris skrete Mili paž nju i pokaza joj mapu kuć e, ukazujuć i joj da
ć e se podeliti i da ć e se nać i u podnož ju stepeniš ta koje je vodilo na
gornji sprat. Pokaza joj na prostoriju iza kuhinje, ostavljajući za
sebe biblioteku i radnu sobu.
„Sterne, da li je gore još uvek sve u redu?", prošaptao je Boris u
radio.
„Ne mrda se", odgovori.
Dadoše jedno drugom znak i Mila pođe u pravcu koji joj je Boris
prethodno pokazao.
„Imam nešto", reče u tom trenutku Sara Roza gledajući u
monitor. „Pogledajte ovde..."
Goran se nagnu nad njenim ramenom: prema datumu u uglu
ekrana, snimci su bili od pre devet meseci. Vila Kobašijevih još
uvek je bila samo gradilište. Na ubrzanom snimku, radnici su išli
oko nedovršene fasade kao pomahnitali mravi. „I pogledajte sad..."
Roza je premotala malo snimak unapred, sve do zalaska sunca,
kada su svi napustili gradilište i otišli kući da bi se ponovo vratili
narednog dana. Onda je pustila snimak normalnom brzinom.
U tom trenutku, kroz okvir ulaznih vrata kuće Kobašijevih
videlo se nešto.
Senka, nepomična, kao da čeka. Ipušila je.
Isprekidani žar cigarete otkrivao je njeno prisustvo. Covek je
bio u vili zubara i čekao je da potpuno padne mrak. Kada je bilo
dovoljno mračno, izašao je napolje. Pogledao je unaokolo, potom
preš ao nekoliko metara koji su ga razdvajali od kuć e preko puta i
ušao bez kucanja.
„Saslušajte me..."

Mila je bila u ateljeu Ivon Gres - gomile platna na svakom ćošku,
štafelaj i boje rasute na sve strane. Kada je čula Goranov glas u
slušalici, zastade. „Najverovatnije da smo shvatili šta se desilo u
onoj kući." Mila je čekala i ostatak. „Imamo posla sa parazitom."
Nije shvatala, ali Goran pojasni.

„Jedan od radnika zaposlenih na izgradnji vile Kobašijevih
zadrž avao se svake več eri do zatvaranja gradiliš ta da bi se odmah
potom uvukao u kuću preko puta. Plašimo se da je..." Kriminolog
napravi pauzu da bi bolje de inisao misao od koje se krv ledi u
žilama: „zarobio porodicu u njihovoj kući."

Gost preuzima posed nad gnezdom i poprima ponašanje druge
vrste. Oponaša ih grotesknom imitacijom i ubeđuje sebe da im
pripada. Svaku stvar pravda svojom zatrovanom ljubavlju. Ne
prihvata da bude odbačen kao strano telo. Ali, kada se umori od
pretvaranja, otarasi se svoje nove porodice i traži drugo gnezdo
koje će da napadne.

Dok je u Ivoninom ateljeu posmatrala njegove trule tragove,
Mila se priseti larvi Sarcophaga carnariae koje su se gostile na
tepihu Kobašijevih.

Potom začu Sterna koji je pitao: „Koliko dugo?"
„Šest meseci", odgovori Goran.
Mila oseti probadanje u stomaku. Jer šest meseci su Ivon i njena
deca bili zatvorenici psihopate koji je mogao da radi sa njima šta je
hteo. I š to je još gore, među desetak drugih kuć a, drugih porodica,
koje su se izdvojile na tom mestu bogatih verujući da će izbeći
gadosti sveta, poveravajući se apsurdnom idealu bezbednosti.
Šest meseci. I niko ništa nije primetio.
Travnjak je košen svake nedelje, a baštovani stambenog
kompleksa i dalje su s ljubavlju poklanjali pažnju ružama u
žardinjerama. Tajmer usklađen sa satnicom koja je naznačena u
pravilniku stanara, palio je svetla na tremu svake večeri. Deca su se
igrala biciklima ili loptom u ulici ispred kuće, gospođe su šetale
ćaskajući o svemu i svačemu i razmenjujući recepte za slatkiše,
muškarci su džogirali nedeljom ujutru i prali kola ispred garaže.
Šest meseci. I niko nije video.
Nisu se pitali zašto su roletne spuštene i danju. Nisu primetili

poštu koja se za to vreme nakupljala u sandučetu. Niko nije
primetio izostanak Ivon i njene dece na otmenim proslavama
kluba, kao š to je jesenji bal i tombola za dvadeset treć i decembar.
Božičnim ukrasima - istim za ceo kompleks

- kao i obič no, zaposleni su ukraš avali kuć e, a potom ih skidali
posle praznika. Telefon je zvonio, Ivon i deca nisu otvorali vrata
kada bi neko kucao, pa ipak, niko nije posumnjao.

Jedini rođaci Gresove živeli su daleko. Ali ni njima nije bila
čudna tišina koja je trajala toliko dugo.

U tom predugom periodu, mala porodica je dozivala, nadala se,
molila se svakoga dana za pomoć ili pažnju koji nikada nisu stigli.

„Verovatno se radi o sadisti. I to je bila njegova igra, zabava."
„Njegova kuć a lutaka", ispravi ga u mislima Mila, priseć ajuć i se
kako je bio obučen leš koji je Albert ostavio na troscdu Kobašijevih.
Pomisli na bezbrojna nasilja koja su Ivon i njena deca pretrpela
za to predugo vreme. Sest meseci zlostavljanja. Sest meseci torture.
Sest meseci agonije. Ali, kad malo bolje pogleda, bilo je dovoljno i
manje vremena da ceo svet zaboravi na njih.
Cak i čuvari zakona nisu videli ništa, iako su više od dvadeset
četiri sata - na oprezu - bili baš ispred njihove kuće. I oni su na neki
način bili krivi, saučesnici. Čak i ona.
Još jednom, razmisli Mila, Albert je otkrio licemerje tog dela
sveta koji se oseća normalnim samo zato što ne ubija nedužne
devojč ice otkidajuć i im ruku. Ali koji je sposoban za isto tako tež ak
zločin: ravnodušnost.
Boris prekide tok Milinih misli.
„Sterne, šta se dešava na gornjem spratu?"
„Put je još uvek slobodan."
„U redu, onda krećemo."
Kao što su se dogovorili, nađoše se u podnožju stepeništa koje
je vodilo na drugi sprat, do spavaćih soba.
Boris dade Mili znak da ga pokriva. Od tog trenutka biće
apsolutna tišina na radiju, kako ne bi otkrili svoj položaj. Stern je
bio ovlašćen da je naruši, samo u slučaju da se živa figura pomeri.

*

Počeše da se penju. I itison koji je oblagao stepenike bio je
prekriven lekama, otiscima i ostacima hrane. Na zidu duž
stepenica, fotografije sa putovanja, rođendana i porodičnih slavlja i,
na vrhu, portret u ulju Ivon sa decom. Neko je iskopao oč i na slici,
možda iznerviran tim upornim pogledom.

Kada su stigli do odmorišta, Boris se pomeri u stranu kako bi
Mila stala pored njega. Potom nastavi prvi. Bilo je nekoliko
pritvorenih vrata na hodniku koji je na kraju skretao ulevo.

Iza tog poslednjeg ugla nalazilo se jedino ž ivo prisustvo u celoj
kući.

Boris i Mila poč eš e lagano da korač aju u tom pravcu. Prolazeć i
pored vrata koja su bila samo priljubljena, Mila prepozna
ujednačen zvuk Morzeove poruke koju su pronašli u etru. Lagano
otvori vrata i pred sobom ugleda sobu jedanaestogodišnjaka:
posteri planeta na zidovima i knjige iz astronomije na policama.
Ispred zamandaljenog prozora bio je postavljen teleskop.

Na malom radnom stolu bila je maketa, srazmerna reprodukcija
telegrafa sa početka dvadesetog veka. Sastojao se od drvene
daš č ice i dve baterije povezane elektrodama i bakarnim ž icama sa
probušenim diskom koji se na malom zupčaniku okretao u
pravilnim intervalima - tri tačke, tri linije, tri tačke. Sve je dalje bilo
povezano mali kablom sa voki-tokijem u obliku dinosaurusa. Na
maketi je bila mesingana pločica sa natpisom 1. MESTO.

Odatle je dolazio signal.
Jedanaestogodišnjak je svoj rad pretvorio u predajnu stanicu,
zaobilazeći kontrole i ograničenja čoveka koji ih je držao
zatvorene.
Mila premesti snop svetlosti na neraspremljen krevet. Ispod je
bila prljava plastična kanta. Policajka primeti i ogrebotine na
bočnim stranama zaglavlja.
Upravo sa suprotne strane hodnika bila je soba
šesnaestogodišnje devojčice. Na vratima, obojena slova činila su
ime: Keira. Mila na brzinu pogleda u sobu sa vrata. Posteljina je bila
nagomilana na podu. Fioka ormara, u kojoj je bio donji veš , bila je
ispreturana na zemlji. Ogledalo sa komode bilo je premešteno
ispred kreveta. Nije bilo lako pretpostaviti zaš to. I u ovom sluč aju,

na krevetu je bilo znakova grebanja.
„Lisice", pomisli Mila. „Danju ih je držao vezane za krevet."
Prljava plastična kanta ovoga puta bila je u ćošku. Verovatno je

služila za vršenje nužde.
Nekoliko metara dalje bila je Ivonina soba. Dušek je bio prljav i

bio je samo jedan čaršav. Na itisonu su bile leke od povraćanja i
razbacani upotrebljeni ulošci. Na zidu je bio ekser na kojem je
možda nekada bila okačena slika, na kojem je sada, međutim, bio
vidno istaknut kožni kaiš, u sećanje na onoga koji komanduje i
kako.

„Dakle, ovo je bila tvoja soba za igre, đubre! I možda si
povremeno posećivao i devojčicu! A kada bi se umorio od njih dve,
ulazio si u sobu jedanaestogodišnjaka, makar da ga samo biješ..."

Ljutnja je bila jedino osećanje koje joj je bilo dozvoljeno u ovom
životu. I Mila je to koristila, crpeći je pohlepno iz tog mračnog
bunara.

Ko zna koliko je puta Ivon Gres bila primorana da bude
„ljubazna" prema tom monstrumu, da bi ga zadrž ala u toj sobi i da
bi izbegla da se iskaljuje na njenoj deci.

„Ljudi, nešto se mrda", Sternov ton je bio alarmantan.
Boris i Mila se istovremeno okrenuše prema uglu gde se
završavao hodnik. Nije više bilo vremena da pretražuju. Uperiše
pištolje i lampe u tom pravcu očekujući da svakog trenutka nešto
iskoči.
„Stoj!" naredi Boris.
„Ide ka nama."
Mila premesti kažiprst na okidač i poče lagano da pritiska. U
ušima je osećala kako joj srce pumpa u krešendu. „Iza ugla je."
Prisustvo se približi ponizno cvileći. Pokaza dlakavu njušku i
potom ih pogleda. Bio je njufaundlendski pas. Mila skloni oružje i
vide da Boris radi to isto.
„Sve je u redu", reče on u radio, „to je samo pas." Imao je grubu i
lepljivu dlaku, crvene oči, a jedna šapa mu je bila povredena.
„Nije ga ubio", pomisli Mila približavajući se. „Hajde, lepi,
dođi..."
„Izdržao je ovde sam bar tri meseca: kako je uspeo?", pitao se

Boris. Lagano, kako mu se Mila približavala, pas je išao unazad.
„Pažljivo, uplašen je, mogao bi te ujesti."

Mila nije slušala Borisove preporuke i nastavi lagano da se
približ ava psu. Bila je na kolenima, da bi ga umirila i dozivala ga je.
„Hajde, lepi, dođi kod mene."

Kada mu je bila dovoljno blizu, spazi da ima neku pločicu na
ogrlici. Pod svetlošću lampe, pročita ime. „Teri, dođi kod mene,
slobodno..."

Konačno joj pas dopusti da mu pride. Mila mu stavi ruku ispred
njuške da bi je onjušio.

Boris je bio nestrpljiv. „Dobro, završimo sa pregledanjem sprata
i pustimo ostale da uđu."

Pas podiže šapu ka Mili kao da želi da joj pokaže nešto.
„Čekaj..."
„Šta?"
Mila ne odgovori, već se podiž e i vide da se pas ponovo okrenuo
prema mračnom uglu hodnika. „Hoće da ga pratimo."
Išli su iza njega. Skretoše iza ugla i videše da se hodnik završava
nekoliko metara dalje. U dnu, sa desne strane, bila je poslednja
soba.
Boris proveri na planu kuće. „Gleda na zadnji deo dvorišta, ali
ne znam šta je."
Vrata su bila zatvorena. Ispred njih bili su prislonjeni predmeti.
Jorgan sa otiskom od lež anja, č inija, š arena loptica, povodac i ostaci
hrane.
„Evo ko je ispraznio ostavu", reče Mila.
„Ko zna zašto je doneo ovde svoje stvari..."
Pas se približi vratima kao da je hteo da potvrdi da je ovo
odavno njegova kućica.
„Kažeš da se sam smestio ovde... Zašto?"
Kao da odgovara na Milino pitanje, pas poče da grebe drvena
vrata i da zavija.
„Hoće da uđemo..."
Mila uze povodac i veza psa za radijator. „Budi miran, Teri."
Zivotinja zalaja, kao da je shvatila. Skloniše predmete od vrata i
Mila uhvati kvaku dok je Boris drž ao vrata na niš anu: termosenzori

nisu otkrili drugo prisustvo u kući, ali nikad se ne zna. Međutim,
oboje su bili ubeđeni da se iza te tanke prepreke krije tragičan
epilog onoga što se dogodilo pre toliko meseci.

Mila spusti ruku da bi otvorila bravu, potom gurnu. Svetlost
lampa probode mrak. Snopovi su išli od jedne na drugu stranu.
Soba je bila prazna.

Imala je oko dvadeset kvadrata. Pod je bio bez itisona, a zidovi
su bili okrečeni u belo. Prozor je bio zatvoren teškom roletnom. Sa
plafona je visila sijalica. Kao da tu sobu niko nikada nije koristio.

„Zaš to nas je doveo ovde?", upita Mila viš e sebe nego Borisa. „I
gde su Ivon i njena deca?"

Iako je pravo pitanje bilo: „Gde su tela?"
„Sterne." „Da?"
„Neka uđu forenzičari, mi smo završili ovde."
Mila se vratila u hodnik i pusti psa koji joj se otrgnu iz ruku i
zavuče se u sobu. Mila otrča za njim i ugleda ga kako se zavlači u
ćošak. „Teri, ne možeš da ostaneš ovde!"
Ali pas se nije pomerao. Onda mu se ona približ i sa povocem u
rukama. Zivotinja ponovo zalaja, ali nije zvučalo preteći. Potom
poče da njuši pod blizu lajsne. Mila se sagnu pored njega, skloni mu
njušku i usmeri lampu. Ničega nije bilo na tom mestu. Ali potom
ugleda.
Smeđa flekica.
Bila je preč nika manje od tri milimetra. Približ i se još malo, vide
da je izdužena i blago smežurana.
Mila nije imala nedoumica šta je to. „Ovde se dogodilo", reče.
Boris nije shvatio.
Potom se Mila okrenu prema njemu: „Ovde ih je ubio."

*

„Zapravo, primetili smo kako neko ulazi u tu kuću... Ali, znate,
gospođa Ivon Gres je bila sama, privlačna... Tako da se dešavalo da
su je komšije posećivale u kasne sate."

Komandant obezbeđenja se slož i sa tim, na š ta Goran odreagova
podižući se na prste da bi ga bolje gledao u oči.

„Da se niste usudili da ubuduće insinuirate nešto slično."
Reče to neutralnim tonom, ali koji je sadržao sav smisao
pretnje.
Taj laž ni policajac trebalo je da opravda sebe i svoje podređene
zbog tog teškog propusta. Pa ipak, slagao se sa advokatima
kompleksa Kapo Alto. Njihova strategija bila je da prikažu Ivon
Gres kao laku žensku samo zato što je bila sama i nezavisna.
Goran istaknu da je biće - jer nije bilo moguće de inisati ga
drugačije - koje je šest meseci ulazilo i izlazilo iz njene kuće
iskoristilo isti izgovor da bi radio šta je hteo.
Kriminolog i Roza pregledali su mnogo snimaka iz tog predugog
perioda. Morali su da ubrzaju snimak, ali se uglavnom ponavljala
ista scena. Ponekad se muškarac nije zadržavao noću i Goran je
pretpostavljao da su to bili najbolji trenuci nesreć ne porodice. Ali,
mož da i najgori, buduć i da nisu mogli da se odvež u od kreveta, nisu
mogli da uzmu ni hranu ni vodu, ako se on nije brinuo o njima.
Na tim snimcima muškarac se video i tokom dana, dok je radio
na gradilištu. Uvek je nosio kačket koji je sprečavao kamere da
zabeleže njegovo lice.
Stern je saslušao vlasnika građevinskog preduzeća koje ga je
primilo kao sezonskog radnika. On reče da se čovek zvao Lebrinski,
ali ime je bilo lažno. Cesto se dešavalo, posebno što su na
gradilištima bili zaposleni stranci bez dozvole boravka. Po zakonu,
poslodavac je imao jedinu obavezu da im traž i dokumenta, ali ne i
da proveri da li su originalna.
Neki radnici koji su u tom periodu radili na vili Kobašijevih
rekoš e da je bio ć utljiv tip, da je uvek gledao svoja posla. Pokuš ali
su da se sete kako je izgledao, da bi mogli da naprave foto-robota.
Ali rekonstrukcije su se suviše međusobno razlikovale da bi bile
korisne.
Kada je završio sa šefom privatnog obezbeđenja, Goran se
priključio ostalima u vili Ivon Gres, koja je u međuvremenu postala
vlasništvo Krepa i njegovih ljudi.
Na licu struč njaka za otiske radosno je zveckao pirsing, dok se
on kretao po prostorijama kao patuljak kroz začaranu šumu. Jer,
upravo tako sad izgledala kuća: itison je potpuno bio prekriven

providnim najlonom, a halogene lampe provirivale su tu i tamo da
bi istakle neki deo ili samo detalj. Ljudi u belim kombinezonima i sa
zaštitnim naočarima od pleksiglasa posuli su svaku površinu
prahom i reagensima.

„Okej, naš počinilac nije mnogo lukav", poče Krep. „Osim krša
koji je napravio pas, on je okolo ostavio razno đubre: konzerve,
opuške cigareta, korišćene čaše. Ima toliko DNK da ga možemo
klonirati!", ironično je rekao stručnjak.

„Otisci prstiju?", upita Sara Roza.
„Napretek! Ali, naž alost, nikada nije bio u drž avnim zatvorima i
nema ga u policijskoj evidenciji."
Goran odmahnu glavom. Toliko tragova, a još uvek nije bilo
moguće doći do osumnjičenog. Sigurno da je parazit bio mnogo
manje pažljiv od Alberta, koji se potom postarao da zatamni
sigurnosne kamere pre nego što je uneo telo devojčice u kuću
Kobašijevih. Baš zbog toga Goran je osećao da nešto ne štima.
„Sta mi kaž eš za tela? Pregledali smo snimke i parazit nije niš ta
odneo iz kuće."
„Zato što nisu izašli na vrata..."
Svi se pogledaše upitno, pokušavajući da shvate smisao
rečenice. Krep dodade: „Proveravamo deponije, mislim da ih se
tako rešio."
Iskomadao ih je, zaključi Goran. Taj manijak se igrao slatkog
muž ić a i obož avanog tate. A onda se jednog dana umorio od njih ili
je mož da samo završ io svoj posao u kuć i preko puta i uš ao je tamo
poslednji put. Ko zna da li su Ivon i njena deca bili svesni da im se
približava kraj.
„Ono što je neobično, međutim, sačuvao sam za kraj...", reče
Krep.
„Šta to?"
„Prazna soba na gornjem spratu, ona u kojoj je naša prijateljica
policajka pronašla malu mrlju krvi."
Mila se oseti prozvanom Krepovim pogledom. Goran je vide da
se ukočila, kao da se brani. Na mnoge je stručnjak tako delovao.
„Soba na drugom spratu biće moja Sikstinska kapela", naglasi
on. „Ta mrlja nas navodi na pretpostavku da se tamo dogodio

masakr. I da je kasnije on sve očistio, iako mu je promakao taj
detalj. Ali je učinio i više: čak je prekrečio zidove!"

„A zbog čega?", upita Boris.
„Jer je glup, očigledno. Pošto je ostavio taj haos od dokaza i
pošto se rešio ostataka bacivši ih u kanalizaciju, već je sebi
zagarantovao dož ivotnu robiju. Zaš to se onda maltretirao da okreč i
sobu?"
I Goranu je razlog bio nejasan. „Kako ćeš onda nastaviti dalje?"
„Skinuću sloj i pogledaću šta ima ispod. Trebaće malo vremena,
ali uz nove tehnike mogu da vratim sve mrlje od krvi koje je taj
idiot pokušao da sakrije na tako detinjast način."
Goran nije bio ubeđen. „Zasada imamo samo otmicu i skrivanje
leša. Osudiće ga na doživotnu, ali to ne znači da ćemo isterati
pravdu. Da bismo otkrili istinu i optuž ili ga i za ubistvo, treba nam
ta krv."
„Imaćeš je, doktore."
Zasada, ono što su imali bio je kratak opis osobe koju treba
tražiti. Uporedili su ga sa Krepovim podacima.
„Rekao bih da se radi o muškarcu između četrdeset i pedeset
godina", poč e da nabraja Roza. „Snaž ne grade i visine oko metar i
sedamdeset osam centimetara."
„Otisci cipela na itisonu su broj 43, tako da bih rekao da
odgovara."
„Pušač."
„Sam savija cigarete od duvana i papirića."
„Kao ja", reče Boris. „Uvek pričinjava zadovoljstvo imati nešto
zajedničko sa takvim ljudima."
„I rekao bih da voli pse"; zaključi Krep. Samo zato što je
poštedeo psa?" upita ga Mila. „Ne, draga moja. Našli smo dlake
mešanca." „Ali kako da znamo da ih je on doneo u kuću?"
„Bilo ih je u mulju od kojeg je bio otisak cipele na itisonu.
Naravno, bilo je i materijala sa gradilišta - cement, lepak,
razređivači - što je povezalo sve ostalo. Uključujući dakle i ono što
je nosio sa sobom od svoje kuće."
Krep je gledao Milu kao neko ko je bio izazvan iznenada i na
kraju je nadvladao svojim nadmoćnim lukavstvom. Posle te

digresije slave, skide pogled sa nje i ponovo postade hladni
profesionalac kakvog su ga svi znali.

„I ima još nešto, ali nisam još siguran da li je vredno pomena."
„Svejedno, reci...", podstaknu ga Goran, pokazujući
zainteresovanost, jer je znao koliko je Krep voleo da ga mole.
„U tom mulju na cipelama bio je veliki broj bakterija. Pitao sam
za mišljenje mog hemičara od poverenja..."
„Zašto hemičara, a ne biologa?"
„Jer sam naslutio da se radi o 'bakteriji đubrojedu', koje postoje
u prirodi, ali se koriste u različite svrhe, kao što je proždiranje
plastike i derivata nafte." Potom pojasni: „Zapravo, ne jedu ništa,
samo proizvode enzim. Koriste se za čišćenje bivših deponija."
Na te reči, Goran primeti da su se Mila i Boris istovremeno
pogledali. „Nekadašnje deponije? Prokletstvo... Znamo ko je."

24

Felder ih je čekao.
Parazit se zatvorio u svoju čauru, na vrhu gomile otpada.
Imao je svakakvo oružje koje je sakupljao mesecima da bi se
pripremio za taj obrač un. Ali, zapravo, nije se trudio da se sakrije.
Dobro je znao da će pre ili kasnije neko doći po objašnjenje.
Mila stiž e sa ostatkom tima, u pratnji specijalnih jedinica koje se
rasporediše oko imanja.
Sa svoje pozicije, Felder je mogao da kontroliše puteve koji su
vodili do nekadašnje deponije. Osim toga, isekao je drveće koje mu
je zaklanjalo savršen pogled. Ali nije odmah počeo da puca.
Sačekao je da se postave da bi počeo da gađa u metu.
Nanišanio je, najpre, na svog psa Koha, zarđalog mešanca koji
se okretao oko gvozdenih olupina. Samo jedan hitac, u glavu. Hteo
je tim ljudima tamo napolju da pokaž e da je ozbiljan. Ali mož da i da
životinju poštedi goreg kraja, pomisli Mila.
Sklupčana iza blindiranog vozila, policajka je posmatrala prizor.
Koliko vremena je prošlo od kada je bila ovde zajedno sa Borisom?
Došli su da pitaju Feldera o ustanovi u kojoj je odrastao, a on je
krio mnogo goru tajnu o Ronaldu Dermisu.
Lagao je o mnogo čemu.
Kada ga je Boris pitao da li je bio u zatvoru, odgovorio je
potvrdno. Međutim, nije bilo tačno. Zato nisu našli poklapanje sa
otiscima ostavljenim u kući Ivon Gres. Ta laž, međutim, poslužila
mu je da bi bio siguran da dvoje agenata ne znaju skoro ništa o
njemu. A Boris ništa nije primetio, jer niko ne laže da bi stvorio
negativnu sliku o sebi.
Felder je to učinio. Bio je lukav, smatrala je Mila.
Preduzeo je mere i počeo da se igra sa njima, siguran da nemaju
elemenata da ga povežu sa Ivoninom kućom. Da je sumnjao u
suprotno, verovatno ne bi izašli živi iz te kuće.
Milu je dalje obmanulo i njegovo prisustvo na Ronaldovoj
sahrani. Verovala je da je to gest samilosti, međutim, Felder je

kontrolisao situaciju.
„Prokleti gadovi, dođite po mene!"
Serija pucnjeva iz mitraljeza parala je vazduh, neki su se gluvo

zabili u blindirana vozila, drugi su odzvanjali od olupine. „Kučkini
sinovi! Nećete me uhvatiti živog!"

Niko mu nije odgovarao, niko nije pregovarao sa njim. Mila
pogleda unaokolo: nije bilo pregovarač a sa megafonom spremnim
da pokuš a da ga ubedi da spusti oruž je. Felder je već potpisao svoju
smrtnu presudu. Nikome od ljudi napolju nije bilo stalo da mu
sačuva život.

Čekali su samo pogrešan pokret da bi ga očistili sa lica zemlje.
Dva snajpera bila su na položaju, spremni da pucaju čim se bude
nagnuo malo više. Zasad, puštali su ga da se iskali. Tako je bilo
verovatnije da će napraviti grešku.
„Ona je bila moja, gadovi! Moja! Samo sam joj dao ono što je
želela!"
Izazivao ih je. A sudeći po napetosti lica koja su ga netremice
gledala, uspevao je u tome.
„Treba nam živ", reče Goran u jednom trenutku. „Samo tako
ćemo moći da otkrijemo vezu između njega i Alberta."
„Mislim da se ovi iz specijalnih jedinica ne slažu sa vama,
doktore", reče Stern.
„Onda treba da razgovaramo sa Rosom. Mora da izda naredbu
da pozove pregovarača."
„Felder se neće predati. Već je sve predvideo, čak i svoj kraj",
skrete mu pažnju Sara Roza. „Prirediće nam iznenađenje, da bi
otišao u velikom stilu."
Nije grešila. Vojnici zaduženi za eksploziv, koji su stigli na
mesto, otkrili su neke promene u zemljištu oko kuće. „Nagazne
mine", reče jedan od njih Rošu kada se priključio ostalima.
„Sa svim gadostima koje se nalaze ispod, moglo bi da dođe do
katastrofe."
Konsultovali su se s geologom, koji je potvrdio da je brdo
nastalo od deponije u sebi moglo da krije velike količine metana
nastale raspadanjem otpada.
„Morate odmah da se udaljite odatle, požar bi mogao da bude

razarajući."
Goran je ubeđivao glavnog inspektora da makar pokušaju da

pregovaraju sa Felderom. Na kraju, Roš mu dade pola sata
vremena.

Kriminolog je mislio da upotrebi telefon, ali se Mila setila da je
linija isključ ena zbog duga, jer, kada su nekoliko dana ranije ona i
Boris pokušali da kontaktiraju s Felderom, odgovorio je automat.
Telefonskoj kompaniji je bilo potrebno sedam minuta da bi ponovo
uspostavila kontakte. Ostalo mu je samo dvadeset tri da ga ubedi da
se preda. Ali, kada je telefon u kući počeo da zvoni, Felder je
zapucao.

Goran se nije predavao. Uze megafon i stade iza blindiranog
vozila najbližeg kući.

„Feldere, ja sam doktor Goran Gavila!"
„Idi dođavola!" I usledi pucanj.
„Saslušajte me: ja vas prezirem, kao što vas preziru svi koji su
pored mene sada."
Mila je shvatila da Goran nije želeo da obmanjuje Feldera
uveravajuć i ga u neistine, jer ne bi nič emu služ ilo. Taj č ovek je već
odredio svoju sudbinu. Zbog toga je kriminolog odmah otvorio
karte.
„Govno jedno, neću da te slušam!" Još jedan pucanj, ovoga puta
nekoliko centimetara od mesta gde je bio Goran. Iako je bio dobro
zaštićen, doktor se trgnu.
„Ipak ćete uraditi to, jer bolje vam je da saslušate ono što imam
da vam kažem!"
Sta je mogao u toj situaciji da mu ponudi? Mila viš e nije pratila
Goranovu strategiju.
„Trebate nam, Feldere, jer verovatno znate čoveka koji drži
zarobljenom šestu devojčicu. Mi ga zovemo Albert, ali sam siguran
da vi znate njegovo pravo ime." „Ne zanima me!"
„Zanima vas, jer ta informacija u ovom trenutku ima svoju
vrednost!" Nagrada.
To je dakle bila Goranova igra! Deset miliona koje je ponudila
Fondacija Rokford onome ko ima informaciju korisnu za
spašavanje devojčice broj šest.

Neko bi mogao da se pita kakvu korist mož e da ima od te sume
č ovek siguran u dož ivotnu robiju. Mila je shvatila to. Kriminolog je
hteo da u Felderovoj glavi sine misao da može da se izvuče, da
može da zezne sistem. Ono što ga je celog života progonilo i
načinilo od njega ono što je. Bednik, propalica. Tim novcem mogao
bi da plati dobrog advokata da ga brani, koji bi mogao da se pozove
na duševnu bolest, opciju koja se obično čuva za optužene
bogataše, jer je to teško tvrditi i dokazati bez odgovarajućih
inansijskih sredstava. Felder bi mogao da se nada blažoj kazni -
možda i samo dvadesetak godina - koju će odslužiti ne u zatvoru,
već medu pacijentima zatvorske bolnice. A onda, kad jednom bude
izašao, ostatak života uživao bi u svom bogatstvu. Kao slobodan
čovek.

Goran je pogodio cilj. Jer Felder je uvek želeo da bude nešto
više. Zbog toga je ušao u kuću Ivon Gres. Da bi saznao, bar jednom,
kako se oseć aš kad ž iviš kao privilegovan, u mestu za bogataš e, sa
lepom ženom, lepom decom i lepim stvarima.

Sada je imao mogućnost da dobije dvostruki rezultat: da uzme
taj novac i da se izvuče.

Izaći će na svojim nogama iz te kuće, de ilujući nasmejan pred
viš e od sto agenata koji su ga ž eleli mrtvog. Ali, pre svega, izać i ć e
kao bogat čovek. U neku ruku, čak i kao heroj.

Felder nije rekao nijednu uvredu i nije ispalio nijedan hitac kao
znak odgovora. Razmišljao je.

Kriminolog je iskoristio tu tišinu da bi dalje hranio njegova
očekivanja.

„Niko ne mož e da vam otme ono š to ste zaradili. I, iako mi nije
drago da priznam, mnogi će morati da vam zahvale. Zato sada
odložite oružje, izađite i predajte se..."

„Još jednom, zlo u svrhu dobrog", pomisli Mila. Goran je koristio
Albertovu tehniku.

Prošlo je nekoliko sekundi koji su se činili beskrajni. Ali znao je
da što više vremena prolazi, veća je nada da će plan uspeti. Iza
blindiranog vozila koje ju je štitilo, ugleda jednog od ljudi iz
specijalnih jedinica koji je pružao šipku sa ogledalcetom kako bi
proverio Felderovu poziciju u kući.

Malo kasnije, uoči njegov odraz.
Videla su mu se samo ramena i potiljak. Nosio je maskirnu
jaknu i lovački šešir. Potom ugleda na trenutak i njegov pro il, sa
zapuštenom bradom.
Bilo je pitanje desetina sekundi. Felder podiž e puš ku, mož da da
bi pucao ili u znak predaje.
Prigušen zvižduk brzo im prođe iznad glave.
Pre nego š to je Mila uspela da shvati š ta se deš ava, prvi metak
već je pogodio Feldera u vrat. Potom je stigao i drugi, iz drugog
pravca. „Ne!", vikao je Goran. „Stanite! Ne pucajte!"
Mila vide izvrsne snajperiste iz specijalnih jedinica kako izlaze
iz zaklona da bi bolje nanišanili.
Iz dve rupe na Felderovom vratu prskao je mlaz krvi u ritmu
otkucaja srca. Covek se odvuč e na jednoj nozi, sa š irom otvorenim
ustima. Jednom rukom pokuša uzaludno da zatvori rane, dok je
drugom pokušavao da podigne pušku da bi odgovorio na vatru.
Goran, ne mareći za opasnost, izađe iz zaklona u očajničkom
pokušaju da zaustavi vreme.
U tom trenutku, treć i hitac, precizniji od ostalih, pogodi metu u
potiljak.
Parazit je bio oboren.

25

„Sabina voli pse, znate li?"
Rekla je u sadašnjem vremenu, pomisli Mila. To je normalno:
majka se još uvek nije pomirila sa bolom. Uskoro ć e poč eti. I neć e
naći mir niti san nekoliko dana.
Ali sada ne, bilo je isuviše rano.
U slučajevima kao ovom, ponekad, ko zna zašto, bol ostavlja
prostor, pregradu između sebe i vesti, elastičnu barijeru koja se
isteže i skuplja i ne dopušta da reči „našli smo telo vaše ćerke"
prenesu poruku do odredišta. Reči se obijaju od to čudno osećanje
mira. Kratka pauza mirenja sa sudbinom pre sloma.
Nekoliko sati ranije Cang je predao Mili kovertu sa rezultatima
DNK analize. Devojčica na trosedu Kobašijevih bila je Sabina.
Ona koja je bila oteta treća po redu.
I treća je i pronađena.
Već je bila utvrđena šema. Modus operandi, rekao bi Goran. Iako
se niko nije usudio da pretpostavi identitet leša, svi su očekivali da
je ona.
Mila je ostavila svoje kolege da razmisle o porazu pretrpljenom
u Felderovoj kući i da u toj gomili đubreta traže moguće tragove
koji bi odveli do Alberta. Traž ila je kola od Odeljenja i sada je bila u
dnevnoj sobi Sabininih roditelja, u selu koje su naseljavali najviše
uzgajivači konja i ljudi koji su izabrali da žive u dodiru sa prirodom.
Prešla je skoro sto pedeset kilometara da bi stigla do njih. Sunce je
zalazilo i uživala je u pejzažu šuma ispresecanih rečicama koje su
se potom ulivale u jezerca boje ćilibara. Mislila je da je za Sabinine
roditelje njena poseta, iako u neuobičajeno vreme, mogla biti
umirujuća, da znaju da se neko pobrinuo za njihovu devojčicu. Nije
grešila.

*

Sabinina majka bila je sićušna, suvonjavog izgleda, lice sa sitnim

borama zbog kojih je delovalo grublje.
Mila je pregledala fotogra ije koje joj je žena stavila u ruke,

slušala ih je kako prepričavaju prvih i jedinih sedam godina
Sabininog ž ivota. Otac je, međutim, stajao u jednom uglu prostorije,
naslonjen na zid spuštenog pogleda i s rukama na leđima; klatio se,
usredsređen na svoje disanje. Mila je bila ubeđena da je žena bila
pravi stub kuće.

„Sabina je prevremeno rođena, osam nedelja pre termina. Tad
smo rekli sebi da se to dogodilo, jer je imala ludač ku ž elju da dođe
na svet. Ima i malo istine u tome..." Nasmeja se i pogleda muž a, koji
klimnu glavom. „Doktori su nam odmah rekli da neć e prež iveti, jer
joj je srce isuviše slabo. Ali, suprotno od svake prognoze, Sabina je
izdržavala. Bila je dugačka koliko moja šaka i bila je teška jedva
pola kilograma, ali uporno se borila u inkubatoru. I, nedelju za
nedeljom, njeno srce je postajalo sve jače... Tada su lekari bili
primorani da promene mišljenje i rekli su nam da će najverovatnije
preživeti, ali da će joj život činiti bolnice, lekovi i hirurške
intervencije. Sve u svemu, da bi nam bolje bilo da želimo da
umre..." Napravila je podužu pauzu. „To sam i uradila. U jednom
trenutku sam bila toliko ubeđena da ć e moja devojč ica patiti celog
života da sam se molila da joj srce stane. Sabina je bila jača i od
mojih molitvi. Razvila se kao normalna devojčica i osam meseci
posle rođenja odveli smo je kući."

Zena zastade. Za trenutak, njen izraz lica se promenio. Postade
zlobnija.

„Taj kučkin sin je poništio sve njene napore!"
Sabina je bila najmlađa među Albertovim ž rtvama. Uzeo ju je sa
ljuljaške. Bila je subota uveče. Pred majkom i ocem i naočigled svih
drugih roditelja.
„Međutim, svako je gledao samo svoje dete", rekla je Sara Roza
na prvom sastanku u Misliliš tu. I Mila se seć a da je dodala: „Ljude
nije briga, to je stvarnost."
Mila, međutim, nije otišla u tu kuću samo da bi utešila Sabinine
roditelje, već da bi im postavila i neka pitanja. Znala je da mora da
iskoristi te momente pre nego što patnja izbije iz svog privremenog
utočišta i sve izbriše, nepopravljivo. Bila je svesna i činjenice da su

dvoje supružnika bili saslušani desetine puta o okolnostima u
kojima je malena nestala. Ali ko se time bavio, možda nije
posedovao njeno iskustvo kada su u pitanju nestala deca.

„Cinjenica je", otpoče policajka, „da ste vas dvoje jedini koji su
nešto videli ili primetili. Svih ostalih puta otmičar je delovao na
usamljenim mestima ili kada je bio sam sa svojim ž rtvama. U ovom
slučaju je rizikovao. I moguće je da nešto nije ispalo kako treba."

„Hoćete da vam ispričam sve iz početka?"
„Da, molim vas."
Zena sabra misli, potom poč e: „To več e je bilo posebno za nas.
Treba da znate, kada je moja ćerka napunila tri godine, odlučili
smo da napustimo posao u gradu i da se preselimo ovde. Privlač ili
su nas priroda i mogućnosti da odgajamo našu devojčicu daleko od
buke i smoga."
„Rekli ste da je veče kada je vaša ćerka oteta bilo posebno za
vas..."
„Da." Pogledala je u muža, a potom nastavila: „Dobili smo na
lutriji. Lepu cifru. Ne toliko da postanemo baš bogati, ali dovoljno
da i Sabini i njenoj deci obezbedimo dostojanstvenu budućnost...
Nikada nisam igrala, zaista. Ali jednog jutra kupila sam srećku i
uspelo je."
Žena se usiljeno osmehnu.
„Kladim se da ste se uvek pitali kako izgleda dobitnik lutrije."
Mila klimnu glavom. „Pa, sad znate."
„Onda ste otišli u luna-park da proslavite, je li tako?" „Tako je."
„Volela bih kada biste mi tačno rekonstruisali trenutke dok je
Sabina bila na ljuljašci."
„Zajedno smo izabrali plavog konjića. Tokom prva dva kruga
njen otac je ostao sa njom. Potom je Sabina insistirala da treći krug
ide sama. Bila je vrlo tvrdoglava, pa smo joj popustili."
„Shvatam, takva su deca", reče Mila da bi je preventivno
oslobodila bilo kakvog osećaja krivice.
Zena podiž e pogled na nju, a potom reč e sigurno: „Na vrteš ci je
bilo puno roditelja, svako pokraj svog deteta. ]a sam prikovala oč i
na moje. Kunem vam se da nisam propustila ni trenutak tog kruga.
Osim onda kada je Sabina bila sa suprotne strane."

„Nestala je kao u nekom mađioničarskom triku", rekao je Stern
u Mislilištu misleći na konjića koji se pojavljuje bez nje.

Mila objasni: „Naša pretpostavka je da je otmičar već bio na
vrtešci - roditelj među mnogima. Odatle smo zaključili da izgleda
kao običan čovek. Uspeo je da prođe kao otac, odmah je pobegao
sa devojčicom i nestao u gužvi. Možda je Sabina i plakala ili se
bunila. Ali niko na to nije obratio pažnju, jer u očima ostalih
izgledala je samo kao devojčica koja se joguni."

Verovatno je pomisao da je Albert uspeo da prođe kao Sabinin
otac bolela više od svega ostalog.

„Uveravam vas, agente Vaskez, da je bio nepoznat čovek na
vrtešci, primetila bih to. Majka ima šesto čulo za te stvari."

To reč e sa takvim ubeđenjem da Mila nije mogla da kaž e da nije
u pravu ili da joj se suprotstavi.

Albert je uspeo savršeno da se kamuflira.
Dvadeset pet policajaca, zatvoreni u jednoj prostoriji deset
dana, pažljivo su pregledali stotine fotogra ija iz luna-parka od te
večeri. Pregledali su i amaterske snimke sa porodičnih kamera.
Ništa. Nijedna fotogra ija nije zabeležila Sabinu sa svojim
otmičarem, ni u begu. Nisu se pojavljivali ni na jednom snimku, čak
ni kao blede senke u pozadini.
Pošto nije imala druga pitanja, Mila se pozdravi. Pre nego što je
otišla, Sabinina majka je insistirala da ponese sa sobom jednu
fotografiju njene ćerke.
„Tako je nećete zaboraviti", reče, ne znajući da Mila to svakako
ne bi učinila i da će uskoro odati počast toj smrti u obliku novog
ožiljka.
„Uhvatićete ga, zar ne?"
Pitanje Sabininog oca nije je iznenadilo, štaviše, očekivala ga je.
Svi su ie to pitali. Naći ćete moju ćerku? Uhvatićete ubicu? I ona
odgovori kao i uvek u ovakvim sluč ajevima. „Uč inić emo sve š to je
moguće."
Sabinina majka želela je da joj ćerka umre. Zelja joj je bila
ispunjena sa sedam godina zakašnjenja. Mila nije mogla a da ne
misli o tome dok je vozila nazad ka Studiju. Sume koje su joj u
odlasku ulepšavale put sada su bile mračni prsti koji su se kačili za

nebo dok ih je vetar pokretao.
Programirala je satelitsku navigaciju, da bi joj pokazala najkraći

put za povratak. Potom je podesila ekran na noć ni rež im rada. To
plavo svetio bilo je opuštajuće.

Radio u kolima hvatao je samo AM stanice i, posle uzaludnog
traženja, uspela je da podesi stanicu koja je puštala evergrin. Na
sedištu pored, Mila je držala Sabininu fotogra iju. Hvala bogu, njeni
roditelji su bili pošteđeni bolne prakse prepoznavanja tela, sa
ostacima u raspadanju, koji su već postali plen faune leševa.
Blagoslovila je zbog toga dostignuća u oblasti izdvajanja DNK.

Kratak razgovor nametnuo joj je osećaj nedovršenosti. Nešto se
nije uklapalo, nešto nije bilo kako treba i to ju je blokiralo.
Jednostavno zapažanje. Ta žena je jednog dana kupila srećku i
osvojila je. Njena devojčica bila je žrtva serijskog ubice.

Dva neverovatna događaja u samo jednom životu.
Užasna stvar, ipak, bila je što su ta dva događaja povezana.
Da nisu dobili na lutriji, nikada ne bi otišli da proslave u luna-
park. I Sabina ne bi bila oteta i brutalno ubijena. Konačna naknada
za taj srećni trenutak bila je smrt.
„Nije istina", ponavljala je. „On je odabrao porodice, ne
devojčice. Svejedno bi je uzeo."
Ali ta misao svakako joj nije davala mira i jedva je čekala da
stigne u Studio da bi se opustila i uspela da ne misli više o tome.
Put se zavlačio medu brda. Povremeno, pojavljivali su se natpisi
ergela. Bile su prilično udaljene jedna od druge i, da bi se došlo do
njih, bilo je potrebno ići sporednim putevima, često kilometrima
kroz nedođiju. Tokom puta Mila je srela samo nekoliko vozila koja
su išla u suprotnom smeru i kombajn sa uključenim trepćućim
svetlima kojima je ostalim vozilima signalizirao sporo kretanje.
Radio-stanica puš tala je stari hit Vilsona Piketa You can t stand
alone.
Trebalo joj je nekoliko sekundi da poveže pevača sa slučajem
koji joj je Boris pomenuo, kada su razgovarali o Goranu i njegovoj
ženi.
„Loše se završilo. Bilo je grešaka i neko je pretio da će raspustiti
tim i da će otpustiti doktora Gavilu. Roš nas je branio i zahtevao da

ostanemo na našim mestima", objasnio joj je.
Sta se dogodilo? Da li je imalo veze sa fotogra ijama lepe

devojke koje je videla u Studiju? Od tada njene nove kolege nisu
kročile u stan?

Pitanja na koja sama nikako nije mogla da odgovori. Rasterala
ih je. Potom uključi klimu. Napolju je bilo tri stepena ispod nule, ali
je u kabini bilo prijatno. Cak je i skinula jaknu pre nego š to je sela
za volan i sačekala je da se kola zagreju postepeno. Taj prelaz od
vrlo hladnog ka toplom na kraju joj je smirio nerve. Prepustila se
prijatnom umoru koji ju je lagano obuzimao. Sve u svemu,
odgovarao joj je put kolima. U jednom kraju vetrobrana, nebo koje
je svih tih dana bilo prekriveno gustim oblacima, odjednom se
otvori. Kao da je neko rasparao ivice i otkrio gomilu rasutih zvezda
propuštajući svetlost mesečine.

U tom trenutku, u tim pustim šumama, Mila se oseti
privilegovanom. Kao da je taj neočekivani prizor bio samo za nju.
Dok je put krivudao, sjajni prorez premesti se na vetrobranu.
Pratila ga je pogledom. Ali, kada je spustila na trenutak pogled na
retrovizor, ugleda odraz.

Svetlost meseca ogledala se na karoseriji kola koja su je pratila
sa ugašenim farovima.

Nebo se ponovo zatvori iznad nje. I ponovo je bio mrak. Mila je
pokuš ala da ostane smirena. Još jednom, neko je podraž avao njene
korake, kao što se dogodilo na šljunkovitom trgu motela. Ali, ako je
prvi put prihvatila da je mož da samo plod njene maš te, sada je bila
potpuno ubeđena u realnost.

„Moram da ostanem smirena i da razmišljam."
Ako bi ubrzala, otkrila bi da je uznemirena. A nije ni znala
vozačke sposobnosti svog progonitelja: Tim neprohodnim i njoj
nepoznatim putevima bekstvo bi moglo da bude fatalno. Nije bilo
kuć a na vidiku i prvo naseljeno mesto bilo je udaljeno bar trideset
kilometara. Osim toga, noćna avantura u sirotištu sa Ronaldom
Dermisom i čajem sa drogom, stavila je na probu njenu hrabrost.
Sve do tada nije priznavala, svima je tvrdila da se oseća dobro i da
nije pretrpela š ok. Ali sada viš e nije bila sigurna da ć e uspeti da se
suoči sa još jednom opasnom situacijom. Tetive na rukama joj se

ukoč iš e, a napetost poraste. Oseć ala je kako joj srce sve brž e lupa i
nije znala kako da ga zaustavi. Obuzimala ju je panika.

„Moram da ostanem pribrana, ostanem pribrana i da
razmišljam."

Ugasila je radio da bi se bolje koncentrisala. Shvatila je da su
progonitelju pravac davala njena poziciona svetla, kako bi vozio sa
ugašenim farovima. Potom pogleda na trenutak ekran satelitske
navigacije. Izvadi ga iz postolja i spusti ga na noge.

Potom pruži ruku prema prekidaču za svetla i ugasi ih.
Odjednom je ubrzala. Ispred nje bio je samo mračni zid. Ne
znajući gde ide, verovala je samo u putanju koju joj je označavala
navigacija. Krivina nadesno od četrdeset stepeni. Posluša i ugleda
kursor na ekranu kako iscrtava put. Pravolinijski. Skrete lagano
zanoseći. Cvrsto je držala ruke na volanu, jer bez orijentacije
dovoljan bi bio i najmanji trzaj da je izbaci sa puta. Krivina nalevo,
šezdeset stepeni. Ovoga puta morala je naglo da smanji brzinu da
ne bi izgubila kontrolu i okrenu volan u suprotnom smeru. Još
jedan prav put, duž i od prethodnog. Koliko je mogla da izdrž i a da
ne upali svetla? Da li je uspela da prevari onog ko joj je bio za
petama?
Koristeći prav put pred sobom, za trenutak pogleda u
retrovizor.
Farovi na kolima iza nje se upališe.
Njen progonitelj konačno se otkrio i nije je puštao. Svetla sa
njegovog vozila bacala su svoj snop i na nju i preko nje, na put
ispred nje. Mila skrete na vreme i istovremeno ponovo upali farove.
Ubrzala je prelazeći malo više od trista metara punom brzinom.
Potom odjednom zakoči nasred trake i ponovo pogleda u
retrovizor.
Zvuk motora zajedno sa lupanjem u grudima, bili su jedini zvuci
koje čula. Druga kola zaustavila su se pre krivine. Mila primeti beli
trag farova kako se pruž a po asfaltu. Brujanje auspuha lič ilo joj je
na krvoločnu zver spremnu da izvrši poslednji skok i da zubima
zgrabi plen.
„Dođi, čekam te."
Uze pištolj i stavi metak u cev. Nije znala odakle joj tolika

hrabrost koju malopre nije osećala. Očaj ju je gurao na apsurdan
duel usred nedođije.

Ali progonitelj nije prihvatio poziv. Farovi iza krivine nestali su
ustupivši mesto dvama slabim crvenim odrazima. Kola su se
okrenula.

Mila se nije pomerila. Potom ponovo poče normalno da diše. Na
trenutak je spustila pogled na sedište pored, kao da je htela da
potraži utehu u Sabininom osmehu.

Tek tada primeti da je na toj slici bilo nešto pogrešno.

*

Stigla je u Studio tik iza ponoći. Još je bila napeta i ostatak puta
je samo mislila na Sabininu fotogra iju, istovremeno gledajući oko
sebe, očekujući da nepoznati pratilac svakog trenutka iskoči iz
neke bočne ulice ili je vreba u zasedi iza neke krivine.

Brzo se pope uza stepenice koje su vodile do stana. Htela je
odmah da razgovara sa Goranom i da obavesti tim šta se dogodilo.
Možda ju je Albert uhodio? Staviše, sigurno se radilo o njemu. Ali
zašto baš nju? A onda, ta priča o Sabini, mada, mogla je biti i samo
greška...

Kada se popela na sprat, otvori teška blindirana vrata
ključevima koje joj je dao Stern, prođe portirnicu i zaroni u
potpunu tišinu. Škripanje njenih cipela po podu od linoleuma bilo je
jedini zvuk u prostorijama koje je na brzinu pregledala. Najpre
zajednič ku prostoriju, gde je na kraju pepeljare primetila cigaretu,
koja je izgorela u dugačku pepeljastosivu traku. Na kuhinjskom
stolu bili su ostaci večere - viljuška oslonjena na kraj tanjira,
porcija koha tek načeta - kao da je neko bio primoran odjednom da
prekine obrok. Sva svetla su bila upaljena, čak i u Mislilištu. Mila
ubrza korak prema spavaonici - sigurno se nešto dogodilo. Sternov
krevet bio je namešten, a na jastuku je bila kutijica mentol
bombona.

Zvuk telefona obavestio ju je da je stigla poruka. Pročita je.
idemo u kuću Gresove. Krep hoće nešto da nam pokaže. Naći
ćemo se tamo. Boris