Gleen Cooper - Biblioteka mrtvih

2 Naslov originala: Glenn Cooper - Library of the Dead

3 21. MAJA 2009. NJUJORK Dejvid Svišer je čačkao pokretni taster na svom blekberiju sve dok nije pronašao i-mejl finansijskog savetnika jednog od svojih klijenata. Taj čovek nameravao je da odvoji malo vremena kako bi došao iz Hartforda da porazgovaraju o isplati duga. Uobičajene stvari - takve je poslove obično sređivao na putu do kuće. Otkucao mu je odgovor baš kada je automobil skrenuo u Park aveniju upavši u gradsku gužvu. Začuo se zvučni signal - stigao mu je novi i-mejl od njegove supruge: Imam jedno iznenađenje za tebe. Otkucao joj je poruku: Odlično! Jedva čekam da ga vidim. Sa druge strane prozora njegove limuzine, trotoari behu prepuni Njujorčana omamljenih prvim naletom prolećne topline. Bledunjava večernja svetlost i blagi topli vazduh ubrzaše im korake popravljajući im raspoloženje. Muškarci su hodali sa sakoima prebačenim preko ramena i zavrnutim rukavima uživajući u dodiru povetarca na golim podlakticama koji su žene mogle da osete na butinama pod kratkim prozračnim suknjama. Jedno je sigurno: životni sokovi ponovo su počeli da naviru. Hormoni su, poput brodova zarobljenih pod arktičkim ledom, krenuli opet slobodno da plove nakon prolećnog otopljenja. Večeras će u gradu biti vrlo živo. Neko je na jednom od gornjih spratova visoke stambene zgrade glasno puštao Posvećenje proleća Stravinskog, te njegove note poleteše kroz otvoreni prozor stapajući se sa gradskom vrevom. Dejvid nije primećivao ništa od toga usredsređen na svoj svetlucavi mali LCD ekran. A ni njega niko nije primećivao, onako skrivenog iza zatamnjenog stakla - tridesetšestogodišnjeg bankara, investicionog stručnjaka, očigledno vrlo bogatog, bujne kose, u Barnijevom odelu od laganog vunenog materijala, i sa

4 namrgođenim izrazom lica, na kraju toga dana koji nije doneo ništa korisno za njegovu karijeru, njegov ego ili njegov tekući račun. Taksi se zaustavio pred njegovom zgradom na uglu Park avenije i Osamdeset treće ulice, a dok je prelazio ona četiri i po metra od ivičnjaka do ulaza primetio je da je vreme bilo baš prijatno. Kao da je želeo da to nekako proslavi; duboko je udahnuo malo vazduha u pluća, a onda je čak uspeo i da iznedri jedan smešak za svog portira. „Kako je, Pite?" „Evo, dobro, gospodine Svišer. Kako stoji berza danas?" „Zaglibili smo do guše", žurno je prošao pokraj njega, ,,drž' svoje pare pod slamaricom." To je bila njihova uobičajena šala. Njegov devetosobni stan, visoko u otmenoj stambenoj zgradi, koštao ga je 4,75 posto jeftinije nego što bi ga inače platio, jer ga je kupio odmah nakon terorističkog napada jedanaestog septembra. Skoro pa budzašto. Tržište je tada bilo nemirno, prodavci su bili napeti iako je u pitanju bio pravi dragulj, otmena predratna zgrada sa tavanicama visokim skoro četiri metra, sa prostranom kuhinjom i upotrebljivim kaminom. I to na Park aveniji! Voleo je da kupuje kada tržište spadne na niske grane. Sve je voleo da kupuje na taj način. Tako je dobio više prostora nego što je paru bez dece bilo potrebno, ali beše to pravi trofej kojim je zadivio sve u svojoj familiji, a oduvek se sjajno osećao kada bi mu tako nešto pošlo za rukom. Osim toga, stan je sada dostigao cenu višu za 7,5 posto, čak i ako bi morao da ga prodaje navrat-nanos, tako da je to, sve u svemu, bio odlično obavljen posao za Svišera, na šta je često samog sebe podsećao. Poštansko sanduče mu je bilo prazno. „Hej, Pite, je l' mi se žena već vratila kući?" doviknuo je preko ramena. „Pre desetak minuta." Verovatno je to bilo ono njeno iznenađenje. Njena aktovka stajala je na stolu u hodniku na hrpi pisama. Nečujno je zatvorio vrata u pokušaju da joj se na prstima došunja iza leđa, da joj zgrabi

5 grudi šakama i da se nasloni na njenu zadnjicu. Takve stvari su ga zabavljale. Ali, italijanski mermer mu je pokvario plan, jer su na njemu, čak i koraci u njegovim laganim kućnim mokasinama, bili dovoljno glasni da bi ga odali. „Dejvide? Ti si?" „Ja sam. Već si stigla", doviknuo joj je, „kako to?" Iz kuhinje se začu: „Odloženo mi je saslušanje." Njihov pas mu je čuo glas, te se punom brzinom zatrčao iz gostinske sobe na drugom kraju stana klizeći šapicama po mermeru. Pudlica je na kraju naletela na zid poput nekog hokejaša. „Blumberže!" viknu Dejvid. „Kako mi je danas moja bebica?" Spustio je torbu podigavši to belo pufnasto stvorenje koje je krenulo da ga licka po licu svojim tananim ružičastim jezikom, sumanuto mašući kratkim repićem. „Nemoj da se ispiškiš na taticinu kravatu! Nemoj ni slučajno. To je moj dečko. Dobar dečko. Dušo, jesu li izvodili Blumija danas u šetnju?" „Pit reče da ga je Rikardo izveo oko četiri posle podne." Spustio je psa na pod okrenuvši se ka dnevnoj pošti, te poče da je razvrstava na gomile, na svoj uobičajeno revnosni način. Računi. Izveštaji iz banke. Kojekakvo smeće. Lična pošta. Njegovi katalozi. Njeni katalozi. Časopisi. Neka razglednica? Potpuno bela razglednica sa njegovim imenom i adresom odštampanim crnim slovima. Okrenuo ju je. Na njoj je stajao otkucani datum: 22. maj 2009. Pored datuma je bila slika koja ga je istog trena uznemirila: upečatljivi crtež mrtvačkog kovčega u mastilu, oko dva i po centimetra visokog, urađen rukom. „Helen! Jesi li videla ovo?" Njegova supruga izašla je u hodnik lupkajući visokim potpeticama po kamenu, savršeno utegnuta u Armani odelo svetlotirkizne boje uz dvostruku

6 nisku obrađenih bisera koja je visila tačno iznad njenog dekoltea koji je tek pomalo izvirivao, dok su joj se odgovarajuće biserne naušnice nazirale ispod stručno izfrizirane kose. Svako bi se složio da je to zanosna žena. „Šta to?" upitala ga je. „Ovo." Bacila je pogled na razglednicu. „Ko je to poslao?" „Nema adrese pošiljaoca", reče on. „Žig je iz Las Vegasa. Koga poznaješ u Las Vegasu?" „Ma, sam bi ga bog znao. Sklapao sam poslove tamo, ali ne mogu nikoga da se setim ovako na brzaka." Možda je to neka reklama, znaš one kojima žele da ti prvo potpale maštu i tako te privuku", krenula je da nagađa pruživši mu je nazad. ,,Sutra ćeš u sandučetu naći neki dodatak koji će ti sve pojasniti." Prihvatio je to objašnjenje. Bila je pametna i obično je sve umela da provali. Ipak... „Neukusna je. Poslali su mi prokleti kovčeg. Mislim, stvarno." ,,Ne daj da ti to pokvari raspoloženje. Oboje smo stigli kući u pristojno doba dana. Nije li to sjajno! Hoćemo li do Tutija'' Odložio je razglednicu na hrpu za bacanje, pa ju je zgrabio za dupe. ''Pre nego što se malko poigramo, ili posle toga?" pitao ju je, nadajući se da će njen odgovor glasiti: „Posle". Razglednica nije davala mira Dejvidu celo veče, mada je više nije spominjao. Razmišljao je o njoj dok su čekali da im stigne desert, razmišljao je o njoj kada su stigli kući i kada je, odmah nakon toga, svršio u svoju ženu, razmišljao je o njoj kada je izveo Blumija na brzaka iz zgrade da piški pre nego što su legli u krevet... To je bilo i poslednje na šta je pomislio, pre nego što je zaspao pokraj Helen koja je čitala u krevetu dok je plavičasti odsjaj male

7 lampice, koja je stajala zakačena na rub njene knjige, bledo osvetljavao crne obrise njihove spavaće sobe. Oduvek se smrtno plašio mrtvačkih kovčega. Kada je imao devet godina, njegov petogodišnji brat preminuo je od Vilmsovog tumora, a prizor Berijevog malenog kovčega od mahagonija postavljenog na postolje u kapelici i dalje ga je proganjao. Ko god da mu je poslao tu razglednicu mora da je bio teški govnar. Isključio je budilnik petnaestak minuta pre nego što je trebalo da se oglasi, u pet sati ujutru. Pudlica je skočila sa kreveta otpočevši svoj uobičajeni šašavi ritual trčanja ukrug, što je radila uvek čim bi se probudila. „Evo, evo", prošaputao je, „idem!" Helen je još spavala. Bankari kreću na posao mnogo pre advokata, pa je jutarnja šetnja kučeta bila njegova dužnost. Nekoliko minuta nakon toga, Dejvid se pozdravio sa noćnim portirom dok ga je Blumberg vukao na povocu pravo u prohladno praskozorje. Povukao je rajsferšlus na trenerci sve do grla, pre nego što će se zaputiti njihovom uobičajenom rutom - gore do Osamdeset druge ulice, gde bi kuče obavilo svoj posao, pa onda istočno ka Leksu do Starbaksa otvorenog za ranoranioce, pa onda nazad do Osamdeset prve ulice i potom kući. Park avenija je retko kada bila pusta, pa se i ovoga jutra popriličan broj taksija i kamiona za dopremanje robe kotrljao pokraj njih. Njegov mozak stalno je bio u pogonu, a čitav koncept „blejanja" za njega beše nezamisliv. Uvek je o nečemu razmišljao, ali dok se približavao Osamdeset drugoj ulici, nije bio usredsređen ni na šta konkretno, već su mu se po glavi više vrzmale kojekakve nepovezane sitnice vezane za posao. Razglednicu je, na svu sreću, zaboravio. Kada je skrenuo u zlokobno mračnu ulicu oivičenu drvoredima, njegov gradski njuh za preživljavanjem gotovo ga je nagnao da promeni rutu. Na tren je pomislio kako bi mogao da nastavi do Osamdeset treće

8 ulice, ali onaj poduzetnički, mačo deo njegovog bića mu nije dopustio da bude kukavica. I zato je prešao na severnu stranu Osamdeset druge ulice kako bi mogao da motri pogledom na nekog tamnoputog momka koji se motao po pločniku, na trećini puta niz tu četvrt. Bude li i taj momak prešao na drugu stranu ulice, onda će znati da je u sosu, pa će podići Blumija i odjuriti odatle. Bio je trkač u školi. Još je bio brz zahvaljujući košarci. Najk patike bile su mu dobro zavezane. Pa, jebiga, ako se desi ono najgore, ipak će sa njim sve biti u redu. Momak je pošao u njegovom pravcu sa suprotne strane ulice. Bio je to neki visoki, žgoljavi tip sa navučenom kapuljačom, pa mu Dejvid nije video oči. Nadao se da će naići neki automobil ili neki drugi prolaznik, ali je ulica i dalje bila mirna, samo dva muškarca i pas. Sve je bilo toliko mirno da je mogao čuti kako nove patike tog momka škripe po pločniku. Okruživale su ih otmene, stare kuće, stanari su u njima još spavali. Jedina zgrada sa portirom bila je gore, bliže Leksingtonu. Srce je počelo ubrzano da mu lupa kada su se našli u istoj ravni. Ne gledaj ga u oči. Ne gledaj ga u oči. Nastavio je dalje. I momak je nastavio dalje i razdaljina između njih se proširila. Odvažio se taman toliko da na brzaka baci pogled preko ramena, pa je odahnuo kada je spazio momka kako skreće na Park aveniju, izgubivši se iza ćoška. Koja sam ja pičkica, pomislio je. Kada je prevalio pola četvrti, Blumi je nanjušio svoje omiljeno mestašce, pa se namestio da piški. Dejvidu nije bilo jasno kako nije čuo momka sve dok mu se nije skoro skroz približio. Možda je bio rasejan, razmišljajući o svom prvom sastanku sa direktorom tržišta kapitala, ili posmatrajući svog psa kako traži svoju omiljenu tačku, ili prisećajući se kako je Helen strgla sa sebe grudnjak, a možda je taj momak bio pravi umetnik u disciplini nečujnog trčanja po gradu... Ali, sve je bilo izvedeno krajnje znalački.

9 Udario je Dejvida snažno po slepoočnici, te se ovaj istog trena stropoštao na kolena, više začuđen nego uplašen tim neočekivanim nasiljem. Zbog udarca mu se sve zamutilo u glavi. Video je kako Blumi kaki. Čuo je da mu ovaj pominje nešto o novcu, pa je osetio njegove ruke kako mu pretražuju džepove. Ugledao je sečivo pred licem. Osetio je da mu sat klizi sa ruke, a potom i prsten. A onda se prisetio razglednice, one jebene razglednice, pa začu sopstveni glas: „Jesi li mi je ti poslao?" Učinilo mu se da mu je momak odgovorio: „Aha, ja sam ti je poslao, mamicu ti jebem."

10 GODINU DANA RANIJE KEMBRIDŽ, DRŽAVA MASAČUSETS Vil Pajper je stigao ranije kako bi popio piće pre nego što ostali stignu. Krcati restoran, blizu trga Harvard, zvao se OM, a Vil je slegnuo širokim ramenima zapazivši moderni i eklektični stil u kojem beše uređen. Nije baš bio naklonjen takvim mestima, ali je u salonu postojao šank, a šanker je imao dovoljno leda i viskija, tako da su time njegovi osnovni zahtevi bili zadovoljeni. Iskosa je osmotrio umetnički urađen zid od grubog kamena iza šanka, umetničku video-instalaciju sastavljenu od bleštavih ravnih ekrana i plavičastih neonki, pa se zapitao - Šta ja ovde uopšte radim? Pre mesec dana, verovatnoća da će prisustvovati okupljanju studenata na dvadesetpetogodišnjici diplomiranja bila je ravna nuli, a eto, ipak je bio tu, ponovo na Harvardu okružen stotinama četrdesetsedmogodišnjaka i četrdesetosmogodišnjaka, pitajući se gde su im to otišle najbolje godine. Džim Zekendorf je kao odličan advokat neumorno nagovarao i spopadao i-mejlovima i njega, a i ostale, sve dok na kraju nisu svi pristali na ovaj susret. Mada, nije da je pristao baš na celu šaradu. Neće njega niko naterati da sa celom klasom 1983. odšparta pravo do Teatra tristogodišnjice1 . Ali je ipak pristao da kolima prevali put iz Njujorka kako bi večerao sa svojim cimerima posetio Džimov dom u Vestonu, pa se onda ujutru zaputio nazad. Ali đavo nek ga nosi ako bi kojim slučajem protraćio više od dva dana od svog godišnjeg odmora na tamo neke aveti iz prošlosti. Vilova čaša bila je prazna i pre nego što je šanker dolio sledeću turu. Protresao je led u čaši kako bi mu privukao pažnju, ali je umesto njegove, zadobio pažnju neke žene. Stajala je iza njega mašući šankeru novčanicom od dvadeset dolara. Bila je to prelepa smeđokosa žena u tridesetim. Namirisao je 1 Jedna od građevina na Harvardu, koja je dobila ime po proslavi tristogodišnjice tog univerziteta 1936.

11 njen opojni parfem još pre nego što se nagnula preko njegovih širokih ramena zapitavši ga: „Kada dođeš do njega, hoćeš li uzeti za mene jedan šardone? Okrenuo se tako da mu je njeno poprsje pokriveno kašmirom stajalo pred očima zajedno sa novčanicom od dvadeset dolara koja se vijorila u njenim tananim prstima. Obratio se njenim grudima: „Važi", a onda je okrenuo vrat kako bi proučio njeno lepo lice sa senkom boje sleza i blistavim crvenim usnama, baš onakvim kakve je najviše voleo. Odmah je primio vrlo jasan signal da je sigurno bila slobodna. Povukla je svoju novčanicu uz jedno melodično „Hvala", pa se uvukla u uzani prostor koji je on napravio za nju povukavši svoju barsku stolicu za par centimetara. Posle nekoliko minuta Vil je osetio tapšanje na svom ramenu začuvši: „Jesam li ti rekao da ćemo ga zateći za šankom!" Zekendorf je razvukao široki osmeh na svom glatkom, gotovo ženskom licu. Još je imao dovoljno kose za svoju kovrdžavu jevrejsku frizuru, pa se Vil odmah prisetio svog prvog dana na Harvardu 1979. kada je, kao krupni plavokosi tikvan sa Floride koji se šepurio unaokolo kao neka seljančura na vašaru, sreo mršavog momka sa čupavom kosom i samouverenim korakom čoveka koji se nalazio u svom rodnom gradu i koji je od rođenja bio pripreman za taj ugledni fakultet. Pored Zekendorfa je stajala njegova supruga, ili je bar Vil pretpostavljao da je ta iznenađujuće stamena žena sa širokim kukovima bila ista ona nevesta, tanana poput grančice, koju je poslednji put video na njihovom venčanju 1988. Zekendorfovi su za sobom dovukli i Aleksa Dinerštajna i njegovu devojku. Aleks je posedovao vitko zategnuto telo i besprekornu put zbog čega se činio najmlađim među svojim cimerima, a tu sjajnu kondiciju i silni elan naglasio je skupocenim odelom po evropskoj modi i otmenom džepnom maramicom, snežno belom poput njegovih zuba. Kosa mu je bila crna i zalizana, kakva je bila i kada su bili brucoši, pa je Vil odmah procenio da je zasigurno bio od onih što

12 se farbaju - ali, ko voli nek izvoli. Doktor Dinerštajn morao je da očuva mladoliki izgled zbog tog slatkiša koji ga je držao podruku, neke manekenke bar dvadeset godina mlađe od njih, dugonoge lepotice sa veoma upečatljivim telom zbog kojeg je Vil skoro pa zaboravio na svoju novu drugaricu koju je ostavio da pijucka vino našavši se u toj nezgodnoj situaciji. Zekendorf je primetio da je dami bilo nelagodno: „Vile, zar nas nećeš upoznati?" Vil se glupavo nasmešio promrmljavši: „Ni sami još nismo dotle stigli", izvukavši jedan znalački uzdah od Aleksa. Žena im reče: „Ja sam Džilijen. Uživajte u svom okupljanju." Potom se spremila da pođe, pa joj je Vil bez reči tutnuo svoju vizitkartu u ruku. Bacila je pogled na nju i jedan neprimetni trzaj na njenom licu mu je odmah otkrio da se iznenadila: Specijalni agent Vil Pajper, FBI. Kada je otišla, Aleks je teatralno potapšao Vila po leđima, te mu reče milozvučnim glasom: „Verovatno nikada ranije nije srela nekog napaljenka sa Harvarda, hm, šta kažeš, druškane? Je l' ti to u džepu pištolj, ili si se samo mnogo obradovao što me vidiš?" „Ma, odjebi, Aleks. Drago mi je što vas vidim." Zekendorf ih je sve zajedno odveo gore ka restoranu, a onda je primetio da im neko fali. „Je li neko video Šekltona?" „Jesi li siguran da je još među živima?" upitao ga je Aleks. „Igrom slučaja imam njegove i-mejlove kao dokaz za to", odgovori mu Zekendorf. „Neće se taj pojaviti. Oduvek nas je mrzeo", ustvrdio je Aleks. „Tebe je mrzeo", reče Vil. „Ti si taj koji ga je zalepio lepljivom trakom za jebeni krevet." „Koliko se sećam i ti si učestvovao u tome", zakikota se Aleks.

13 Restoran je bio ispunjen glasnim čavrljanjem gostiju. To je bio muzejski prostor prigodno osvetljen radi ugodne atmosfere sa statuama iz Nepala i nekim Budom okačenim na zid. Tamo ih je čekao njihov sto sa pogledom na ulicu Vintrop, ali izgleda da nije bio slobodan. Za jednim krajem stola usamljeno je sedeo neki muškarac koji je nervozno prevrtao salvetu u ruci. „Ohoho, vidi ko je tu!" viknu Zekendorf. Mark Šeklton podigao je pogled kao da je sa strahovanjem očekivao taj trenutak. Njegove sitne oči, delom prekrivene kačketom sa natpisom Lejkersa, počeše munjevito da lete s jedne strane na drugu osmatrajući ih. Vil je odmah prepoznao Marka, mada je prošlo više od dvadeset osam godina od kada je skroz prekinuo kontakt sa njim istog onog trena kada su završili prvu godinu. Tu je i dalje bilo ono isto lice bez i trunke sala zbog kojeg mu je glava delovala poput suvonjave lobanje sa uvučenim očnim dupljama i čelom nadvijenim iznad njih, iste one usne stegnute od večne napetosti i oštar nos. Mark nije ličio na tinejdžera čak ni kada je to zaista bio - on se odmah razvio u ovaj prirodni sredovečni oblik. Četiri stara cimera činili su jednu sasvim čudnovatu skupinu: Vil, druželjubivi sportista sa Floride, Džim, štreber brzog jezika iz Bruklina, Aleks, student medicine opsednut seksom iz Viskonsina i Mark, povučeni šmokljan i kompjuteraš, iz obližnjeg Leksingtona. Bili su nagurani u jednoj zgradi u Holvordiju, u krajnjem severnom delu šumovitog harvardskog kampusa, u dva skučena sobička sa ležajevima na sprat i jednom zajedničkom prostorijom sa jedva pristojnim nameštajem, a i to zahvaljujući Zekendorfovim bogatim roditeljima. Vil je poslednji stigao u studentski dom tog septembra, jer je pre toga, uoči nove sezone, bio na treninzima sa ragbi timom. Aleks i Džim su se pre toga već uparili, pa su se, čim je spustio sukneni džak sa svojim stvarima na prag, samo zločesto nasmešili pokazavši mu u pravcu druge spavaće sobe u

14 kojoj je pronašao Marka koji se sav ukočen nasadio na donji deo kreveta na sprat, te je zauzeo položaj plašeći se da se uopšte pomeri odatle. „Hej, buraz, kako život?" zapitao je Vil tog momka razvukavši na svom mišićavom licu jedan široki južnjački osmeh. „Kaži ti meni, Mark, kol'ko si težak?" „Šezdeset tri kilograma", odgovori mu Mark podozrivo, pokušavajući da pogledom obuhvati momka koji se nadvio nad njim onako sav visok. ,,E, pa ja težim sto dve kile u gaćama. Jesi l' siguran da zaista želiš moje ogromno dupe na samo pola metra od tvoje glave na tom ofucanom starom krevetu na sprat?" Mark je duboko uzdahnuo, te mu je bez reči ustupio mesto i tako je poredak u njihovoj sobi bio ustanovljen za stalno. Svi su se polako upustili u one uobičajene nepovezane razgovore nanovo okupljenog starog društva, iskopavajući stare uspomene, smejući se neugodnim dogodovštinama, prisećajući se smešnih nezgodnih momenata i silnih neprijatnosti. One dve žene su im bile publika, savršen izgovor da za svaku priču smisle opširan uvod pre nego što krenu da je prepričavaju uzduž i popreko. Zekendorf i Aleks koji su ostali vrlo bliski drugovi, ponašali su se kao voditelji cele te parade uzvraćajući jedan drugom šale poput dva komičara koji zasmejavaju publiku u nekom klubu. Vil nije bio tako brz na dosetkama poput njih, ali su ih njegova prisećanja na njihovo nesnalaženje na fakultetu tokom prve godine, ispričana njegovim blagim tonom, naterala na smeh. Jedino je Mark ostao tih, uljudno se smeškajući kada bi oni prasnuli u smeh, dok je pijuckao svoje pivo i čeprkao po tanjiru neku papazjaniju iz azijske kuhinje. Zekendorf je svoju suprugu zadužio da ih sve vreme slika i ona ga je poslušala, pa je krenula da kruži oko stola terajući ih da poziraju pre nego što bi blic sevnuo.

15 Skupine brucoša i cimera su poput nestabilnih hemijskih jedinjenja. Čim se okruženje promeni, spone se kidaju i molekuli se razilaze. Vil je na drugoj godini otišao u studentski dom Adams da deli sobu sa drugim ragbistima, Zekendorf i Aleks su zajedno otišli u Loveret, a Mark je dobio zasebnu sobu u Kurijeru. Vil je povremeno viđao Zekendorfa na časovima ustava, ali se svako od njih praktično pripojio nekom svom odvojenom svetu. Nakon diplomiranja, Zekendorf i Aleks su ostali u Bostonu, pa su se s vremena na vreme javljali Vilu, obično kada bi ih na to nagnao neki tekst o njemu u novinama, ili kada bi ga videli na televiziji. Niko se od njih nikada nije prisećao Marka. On je izbledeo u njihovom sećanju i da Zekendorf nije smatrao da bi bio red da ga pozovu i da Mark nije ubacio svoju Internet adresu u godišnjak njihovog diplomiranja, on bi za njih ostao samo delić prošlosti. Aleks je taman glasno krenuo da prepričava jednu od pustolovina sa prve godine vezanu za neke bliznakinje sa koledža Lesli, što je navodno bila noć koja ga je nagnala da život posveti ginekologiji, kada je njegova devojka usmerila razgovor ka Vilu. Očito ju je pomalo izmorilo Aleksovo ludiranje pod uticajem pića, pa je neprestano skretala pogled ka tom krupnom muškarcu tamne kose koji je lagano ispijao svoj viski preko puta nje, očigledno neosetljiv na alkohol. „Pa, kako si ti dospeo do FBI-a?" upitala ga je manekenka pre nego što je Aleks uspeo da se upusti u pričanje još jedne bajke o sebi. „Pa, nisam bio dovoljno dobar u ragbiju da bih otišao u profesionalce. „Ma, ozbiljno te pitam", činilo se da ju je to zaista zanimalo. „Nemam pojma", odgovori joj Vil blagim glasom. „Nisam imao neke smernice nakon diplomiranja. Ovi moji pajtosi su znali šta žele: Aleks medicinski, Zek pravni, a Mark je upisao postdiplomske na Tehnološkom fakultetu u Masačusetsu, je l' tako?" Mark je klimnuo. „Par godina sam protraćio nazad na Floridi, gde sam malo predavao i bio trener, a onda se otvorilo slobodno radno mesto u upravi tamošnjeg okružnog šerifa."

16 „Otac ti je isto bio u organima reda", prisetio se Zekendorf. „Zamenik šerifa u Panama Sitiju." „Još je živ?" pitala ga je Zekendorfova supruga. „Nije, preminuo je davno", uzeo je gutljaj viskija. „Pretpostavljam da mi je to bilo u krvi, pa uz to još i linija manjeg otpora i tome slično, pa sam se upustio u tu priču. Posle nekog vremena šefu je dozlogrdilo da za zamenika ima nekog pametnjakovića sa Harvarda, pa me je naterao da odem u Kvantiko2 , kako bi me se napokon otarasio. I tako se sve desilo, a evo još malo i već sam pred penzijom." „Kada puniš dvadeset godina staža?" zapitao je Zekendorf. „Za nešto više od dve godine." ,,I šta ćeš posle?" „Osim što ću se baviti pecanjem, nemam nikakve druge ideje." Aleks je bio zauzet otvaranjem nove flaše vina. „Znaš li ti uopšte koliko je poznat ovaj bilmez?" upitao je svoju devojku. Primila se. „Ne, koliko si poznat?" „Nisam uopšte." „Ma, sere!" viknu Aleks. „Naš ti je drug najuspešniji stručnjak za serijske ubice u istoriji FBI-a!" „Ne, nisam, to nema veze sa istinom", Vil mu se snažno usprotivio. „Pa, koliko si ih uhvatio za sve ove godine?" upitao ga je Zekendorf. „Ne znam. Nekoliko njih, pretpostavljam." „Nekoliko! To ti je isto kao kada bih ja rekao da sam obavio nekoliko pregleda karlice", viknu Aleks. „Priča se da si potpuno nepogrešiv." „Mislim da si me pomešao sa papom." 2 Kvantiko je gradić u državi Virdžinija u kojem se nalazi akademija FBI-a , njihov nacionalni centar za obuku.

17 „Ma, hajde, negde sam pročitao da možeš bilo koga psihološki da proceniš za manje od pola minuta." „Nije mi potrebno toliko vremena da bih tebe provalio, burazeru, ali ozbiljno ti kažem da ne bi trebalo da veruješ u sve što pročitaš." Aleks je gurnuo laktom svoju devojku. „Veruj mi na reč! Čuvaj se ovog tipa. On je pravi fenomen." Vil je žarko želeo da promene temu. U njegovoj karijeri bilo je nekoliko podbačaja, a nije baš bio raspoložen da se priseća stare slave. „Pretpostavljam da smo svi dosta dobro prošli, imajući na umu kako smo jadno počeli. Zek je uspešni poslovni advokat, Aleks je profesor medicine... Bože nas sačuvaj, ali hajde da čujemo Marka. Čime si se ti bavio sve ove godine?" I pre nego što je Mark navlažio usne spremajući se da odgovori, Aleks je uleteo u razgovor ponovo se ubacivši u svoju staru ulogu tlačitelja štrebera. „Da, da, hajde da to čujemo. Šeklton je verovatno neki kompjuteraški milijarder sa svojim ličnim boingom 737 i košarkaškim timom. Jesi li izmislio neki mobilni telefon ili nešto tome slično? Mislim, stalno si nešto zapisivao u onu tvoju sveščiću, večito zatvoren u spavaćoj sobi. Šta si uopšte radio tamo, druškane, osim što si razgledao stare brojeve Plejboja trošeći usput čitave kutije papirnih maramica?" Vil i Zekendorf nisu mogli da se uzdrže da ne viknu „Fuj!" na to, jer se u to vreme činilo da taj momak stalno kupuje gomilu papirnih maramica. Međutim, Vila je odmah spopao osećaj krivice kada ga je Mark ošinuo jednim oštrim - Zar i ti sine, Brute? pogledom. „Bavim se bezbednošću računarskih sistema", reče Mark polušapatom pravo u svoj tanjir. „Nažalost, nisam milijarder", podigao je pogled, pa dodade s mnogo nade: „A pored toga, pišem pomalo sa strane." „Radiš u nekoj kompaniji?" upitao ga je Vil učtivo, pokušavajući da se iskupi.

18 „Radio sam za nekoliko kompanija, ali sam sada, pretpostavljam, kao ti. Radim za vladu." „Stvarno. Gde?" ,,U Nevadi." „Živiš u Vegasu, zar ne?" reče Zekendorf. Mark klimnu, vidno razočaran što se niko nije uhvatio za njegov komentar o pisanju. „Koji odeljak?" zapitao ga je Vil, a kada je umesto odgovora dobio njegov upiljeni pogled bez ijedne reči, on dodade: „Iz vladinog sektora?" Markova ispupčena Adamova jabučica pomerila se kada je progutao knedlu. „U pitanju je jedna laboratorija. Ali, sve je to strogo poverljivo." „Šek ima tajnu!" viknu Aleks sav radostan. „Dajte mu još jedno piće! Da mu razveže jezik!" Zekendorf se činio veoma zaintrigiranim. „Ma, daj, Mark, zar nam baš ništa ne možeš otkriti?" „Žao mi je." Aleks se nagnuo preko stola. „Kladim se da bi neko iz FBI-a mogao da otkrije čime se baviš." „Ne verujem", odgovori mu Mark pomalo samozadovoljno. Zekendorf nije hteo da popusti, pa poče naglas da razmišlja: „Nevada, Nevada - jedina tajna vladina laboratorija za koju sam ikada čuo da postoji u Nevadi je usred pustinje... u oblasti koju zovu... Zona 51?" Sačekao je da čuje poricanje, ali je zauzvrat dobio samo jedan pokeraški izraz lica od Marka. „Nemoj mi reći da radiš u Zoni 51!" Mark je malo oklevao, pa mu onda mudro reče: „Ne mogu ti reći ništa o tome."

19 „Oho", reče manekenka, sva oduševljena. „Zar nije to ono mesto na kojem proučavaju NLO i tome slične stvari?" Mark se zagonetno nasmešio, poput Monalize. „Ako ti kaže, moraće da te ubije", reče Vil. Mark je na to snažno odmahnuo glavom, spustivši pogled, te se naglo uozbiljio. Vil se sav uznemirio začuvši Markov zastrašujuće hrapav glas: „Ne. Ako vam kažem, neki drugi ljudi će vas ubiti."

20 22. MAJA 2009. STEJTEN AJLEND, NJUJORK Konsuela Lopez bila je iscrpljena i sva u bolovima. Nalazila se na krmi trajekta za Stejten Ajlend na putu do kuće, sedeći na svom uobičajenom mestu pokraj izlaza kako bi što brže mogla da se iskrca. Ako propusti autobus broj 51 u 22.45, morala bi dosta da se načeka na stajalištu kod stanice Sent Džordž dok ne stigne sledeći. Njeno sićušno telo treslo se od vibracija dizel motora od devet hiljada konjskih snaga terajući je da se oseća pospano, ali je bila i suviše sumnjičava prema svojim saputnicima plašeći se da joj ne nestane novčanik ako zatvori oči. Pridigla je otečeni levi članak na plastičnu klupu, ali je naslonila petu na neke novine. Bilo bi nekulturno i ružno da spusti cipelu pravo na klupu. Istegla je članak kada se saplela na kabl svog usisivača. Spremala je kancelarije u donjem Menhetnu, a ovo je bio završetak jednog dugog dana i još duže nedelje. Bila je prava sreća što joj se nezgoda dogodila petkom, pa će imati ceo vikend da se oporavi. Nije mogla sebi da priušti da odsustvuje sa posla ijedan dan, pa se molila bogu da joj bude bolje do ponedeljka. Ako je bude bolelo i u subotu uveče, otići će na jutarnju misu u nedelju kako bi se pomolila Devici Mariji da joj pomogne da što brže ozdravi. Takođe je želela da ocu Rohasu pokaže neobičnu razglednicu koju je primila i da na taj način ublaži strahove vezane za nju. Konsuela je bila žena jednostavnog izgleda i nije mnogo znala engleski, ali je bila mlada i imala je lepo telo, pa se stalno čuvala od udvarača. Nekoliko redova ispred, okrenut prema njoj, neki mladić latino porekla u sivoj dukserici, neprestano joj se smeškao i, mada joj je ispočetka bilo neprijatno, nešto u vezi s njegovim belim zubima i živim očima ju je nateralo da mu uzvrati učtivi osmeh.

21 To mu je jedino i bilo potrebno. Predstavio joj se, pa je proveo poslednjih deset minuta putovanja pokraj nje tešeći je zbog njene povrede. Udaljila se od njega šepajući, kada je trajekt dospeo u luku, odbivši pomoć koju joj je ponudio. Pažljivo ju je ispratio nekoliko koraka, iako se kretala sporo poput kornjače. Ponudio se da je odveze kući, ali je ona odbila - tako nešto ne dolazi u obzir. Međutim, pošto je trajekt kasnio nekoliko minuta, a i njoj je trebalo dosta vremena da siđe sa broda, propustila je autobus, pa je morala ponovo da razmisli. Delovao je kao dobar čovek. Bio je duhovit i učtiv. Prihvatila je, ali kada je on otišao po svoja kola u javnu garažu, ona se ipak, za svaki slučaj, prekrstila. Pre nego što će skrenuti ka njenoj kući na putu Fingerbord, raspoloženje mu se naglo smračilo i ona se odmah zabrinula. Ta zabrinutost prerasla je u strah, kada je projurio kroz njenu ulicu zanemarivši njena protivljenja. Nastavio je da vozi bez reči ulicom Bej, sve dok nije naglo skrenuo ulevo, zaputivši se ka parku Artura fon Brisena. Na kraju tog mračnog puta, ona je završila sva u suzama, dok se on drao mašući pred njom britvom. Izvukao ju je iz kola, zgrabivši je za ruku uz pretnje da će je raniti ako bude vikala. Nije više mario za njen natečeni članak. Trčećim korakom ju je provukao kroz šipražje krenuvši prema vodi. Drhtala je od bola, ali je bila previše uplašena da bi dizala galamu. Masivna mračna skalamerija mosta Veracano-Nerouz našla se ispred njih poput nekog zloslutnog znaka. Nigde nije bilo žive duše. Na jednoj čistini okruženoj drvećem, čovek ju je gurnuo na zemlju grubo joj otevši novčanik iz ruku. Počela je da jeca, na šta joj on reče da začepi. Krenuo je da pretura po njenim stvarima, izvukavši nekoliko dolara koje je imala kod sebe. Potom je pronašao čisto belu razglednicu adresiranu na njeno ime, sa ručno nacrtanom slikom mrtvačkog kovčega i datumom od 22. maja 2009. Pogledavši je, nasmešio se sadistički.

22 „Usted me piensa le envio esto? pitao je. Misliš da sam ti ja ovo poslao? „No se", reče ona jecajući, dok je odmahivala glavom. ,,Bien, le estoy enviando esto", reče on smejući se, te poče da otkopčava kaiš. E, pa ovo ćeš dobiti od mene.

23 10. JUNA 2009. NJUJORK Vil je pretpostavljao da se još nije vratila i njegove sumnje su se obistinile istoga trena kada je otvorio vrata spustivši futrolu i aktovku na pod. Stan je bio onakav kakav je bio pre Dženifer. Mirisne sveće - odnesene. Podmetači na trpezarijskom stolu - odneseni. Ukrasni jastučići - odneseni. Njena odeća, cipele, kozmetika, četkica za zube... Sve odneseno. Okrenuo se oko sebe dovršivši pregled jednosobnog stana, pa je otvorio vrata frižidera. Čak su i one glupave flaše vitaminske vode bile odnesene. Upravo je dovršio dvodnevni kurs van grada na kom je naučio kako da bolje osluškuje svoje i tuđe emocije, na koji su ga poslali nakon poslednje provere njegovog radnog učinka. Da se kojim slučajem nenadano vratila, isprobao bi neku od tih novih tehnika na njoj, ali Dženifer i dalje nije bila tu. Olabavio je kravatu, zbacio cipele sa nogu, pa je otvorio mali bar ispod police sa televizorom. Njeno pismo stajalo je pod njegovom flašom džonija vokera, na istom mestu na kojem ga je i pronašao onog dana kada je pobegla od njega. Na koverti je njenim upadljivim ženskim škrabopisom bilo napisano Jebi se. Sipao je sebi veliki viski, pa je podigao noge na stočić, te poče da za dobra stara vremena iznova čita sve one stvari o sebi koje je odavno i sam znao. U pola posla ga je prekinuo neki tup udarac - uramljena slika koju je srušio nogom. Zekendorf mu je poslao: cimeri brucoši na svom okupljanju prethodnog leta. Proletela je još jedna godina. Sat vremena kasnije, omamljen cirkom, skroz ga je preplavio jedan od stavova koje je Dženifer gajila o njemu: tebe ni sam bog ne bi mogao popraviti.

24 Ni sam bog me ne bi mogao popraviti, pomislio je. Zanimljiv pojam. Nepopravljiv. Neiskupljiv. Nema izgleda za ispravljanje ili bilo kakvo iskreno poboljšanje. Uključio je televizor da odgleda utakmicu Metsa, pa je zadremao na kauču. Nepopravljiv ili ne, bio je za svojim stolom pre 8 sati narednoga jutra kopajući po svom sandučetu u Autluk ekspresu. Otkucao je par odgovora, pa je potom poslao i-mejl svojoj šefici Su Sančez, zahvaljujući joj se što je kao njegova nadređena bila toliko stručna i vidovita da ga preporuči za taj seminar koji je upravo završio. Osetljivost mu je narasla za oko četrdeset sedam procenata, po sopstvenom mišljenju, i očekivao je da će ona odmah primetiti jasne i očigledne rezultate. Potpisao ga je sa Osećajni Vil, pa je pritisnuo na ikonicu za slanje. Telefon mu je zazvonio u roku od trideset sekundi. Broj Sančezove. „Dobro došao nazad, Vile", reče ona razvukavši to poput žvake. „Drago mi je da sam se vratio, Suzan", reče bez onog svog južnjačkog naglaska koji je nestao nakon tolikih godina provedenih daleko od Floride. „Mogao bi da svratiš malo do mene, važi?" „Kada bi ti najviše odgovaralo, Suzan?" upitao ju je iskreno. „Odmah!" spustila mu je slušalicu. Sedela je za njegovim starim stolom u njegovoj staroj kancelariji koja je imala lep pogled na Kip slobode zahvaljujući Muhamedu Ati3 , ali njega to nije živciralo onoliko koliko ga je živcirao nabrani izraz na njenom inače zategnutom maslinastom licu. Sančezova je bila opsednuta vežbanjem i bila je od onih koji dok izvode vežbe čitaju službene priručnike i knjige koje daju stručne i korisne savete upravnicima i šefovima. Oduvek ga je fizički privlačila, ali bi ga uvek 3 Islamski terorista, saradnik Al kaide koji je predvodio teroristički napad u Njujorku 11. septembra 2001. upravljajući avionom kojim je uleteo u zgradu Svetskog trgovačkog centra.

25 ohladila ta njena kisela njuška i njen nazalni zapovednički ton sa oštrim latino prizvukom. Sva užurbana, Suzan mu reče: „Sedi. Ti i ja moramo malo da popričamo, Vile." „Suzan, ako planiraš da me dobro izdevetaš, spreman sam da to izdržim kao profesionalac. Pravilo broj šest - ili možda broj četiri? - kada osetiš da te izazivaju, nemoj se ponašati prenagljeno. Zastani i razmisli o posledicama svojih dela, a onda pažljivo odaberi reci, poštujući reakcije osobe ili osoba koje su te izazvale. Prilično dobro, ha, šta kažeš? Dobio sam i diplomu", nasmešio se prekrstivši ruke preko svog već pomalo vidljivog stomačića. „Stvarno nisam raspoložena za ta tvoja sranja danas", reče ona umorno. „Imam jedan problem i treba mi tvoja pomoć." Na šefovskom jeziku to bi značilo: sad si ga nadrljao. „Za tebe bih učinio bilo šta, osim ako to nešto ne uključuje skidanje ili neki drugi način da zabrljam ovih poslednjih četrnaest meseci." Uzdahnula je, pa se zaustavila, te je Vil pomislio da je zaista ozbiljno shvatila ono pravilo broj četiri ili šest. Bio je svestan da ga ona smatra za svog glavnog nestaška. Svi su u kancelariji znali čitavu situaciju: Vil Pajper. Četrdeset osam godina, devet godina stariji od Sančezove. Njen bivši šef, pre nego što su ga šutnuli sa njegove upravne pozicije nazad među specijalne agente. Ranije toliko zgodan da je mamio uzdahe, skoro dva metra visok, širokih pleća, sivkastoplavih očiju i dečački kovrdžave tamne kose, pre nego što su alkohol i gubitak kondicije dali njegovom telu oblik i bledu boju nadiglog hlebnog testa. Ranije je bio pravi baja, pre nego što je postao slatkorečivi smor koji jedva čeka da završi posao i ode kući. Rešila je da bude direktna: „Džon Mjuler se šlogirao pre dva dana. Lekari kažu da će se oporaviti, ali će biti na bolovanju. Njegovo odsustvo, posebno u

26 ovom trenutku, predstavlja veliki problem u odeljenju. Razgovarala sam o tome sa Bendžaminom i Ronaldom." Vil se čudio tim vestima: „Mjuler? Ali, on je mlađi od tebe! Čovek trči na šugavom maratonu. Kako je njega, kog vraga, strefio šlog?" „Dugo je imao rupu u srcu koju niko pre nije primetio", reče ona. „Jedan mali krvni ugrušak mu je iz noge dospeo gore do mozga. Tako su mi rekli. Prilično je zastrašujuće znati da tako nešto može da te zadesi." Vil je prezirao Mjulera. Tog nadobudnog, vižljastog govnara. Sve je radio po propisima. Skroz nepodnošljiv, taj kurvin sin je još znao da mu dobaci zajedljive opaske pravo u lice, vezane za to kako je zeznuo stvar - pretpostavljajući, kopile jedno, da mu zbog toga što se stalno držao izdvojen kao neki gubavac neće ništa uraditi. Nadam se da će hodati i pričati kao bogalj do kraja svog života, bila je prva misao koja mu se javila u glavi. „Bože, baš šteta", reče umesto toga. „Potreban si nam. Treba da preuzmeš slučaj Sudnjeg dana." Bila mu je potrebna gotovo natprirodna snaga kako bi sprečio sebe da joj kaže da se nosi. To je još od početka trebalo da bude njegov slučaj. Štaviše, bilo je potpuno skandalozno što mu slučaj nisu ponudili istog dana kada je došao u biro. A on im tu stoji pred nosom, jedan od najuspešnijih stručnjaka za serijske ubice u novijoj istoriji biroa, i oni mu ne daju jedan tako kapitalni slučaj, baš iz njegove oblasti. Bio je to pokazatelj o tome koliko mu je karijera pošla pogrešnim pravcem, pretpostavljao je to i sam. U to vreme, ta šut karta ga je mnogo bolela, ali je prilično brzo sve prevazišao smatrajući da je time možda čak uspeo da izbegne metak. Bio je pri kraju karijere. Penzija mu se činila kao treperava vodena površina usred pustinje, skoro pa nadohvat ruke. Završio je on sa svim svojim ambicijama i stremljenjima, završio je sa politikom koja je vladala odsekom,

27 završio je sa ubistvima i smrću. Bio je umoran i usamljen, zaglavljen u gradu koji nije voleo. Želeo je da pođe kući. Sa sve penzijom. Razmišljao je o lošim vestima. Sudnji dan je jako brzo postao slučaj najvišeg nivoa u njihovom odeljenju, onakav za kakav je bila neophodna snaga koju već godinama nije pokazivao. Dugi radni dani i izgubljeni vikendi nisu mu predstavljali problem. Zahvaljujući Dženifer, pred sobom je imao sve vreme ovog sveta. Problem se krio u ogledalu, jer - kao što će i sam reći svakome ko bi ga zapitao - njega je sada prosto bolelo dupe za sve. Da biste rešili slučaj serijskog ubice, potrebna vam je žestoka ambicija, a taj se plamen u njemu odavno ugasio. Potrebna je i sreća, ali po njegovom iskustvu, uspeh se postiže tako što padnete na nos od posla stvarajući sreći okruženje u kojem ona onda može da obavi svoj hiroviti posao. Povrh toga, Mjulerova partnerka bila je jedna mlada specijalna agentica, koja je tek pre tri godine sišla sa Kvantika i koja je bila ispunjena snažnom ambicijom i posvećenošću poslu da ju je on smatrao religijskim fanatikom. Posmatrao je on nju kako jurca po dvadeset trećem spratu, žureći kroz hodnike, sva uzvišena, onako bez smisla za humor, kao neka svetica koja sebe smatra previše ozbiljnom, od čega je njemu znalo da se smuči. Nagnuo se preko stola, bled kao mrtvac. „Slušaj, Suzan", otpočeo je podigavši glas, „nije ti ovo dobra zamisao. Ta je lađa odavno otplovila. Trebalo je da me zamoliš da preuzmem taj slučaj još pre nekoliko nedelja, al' znaš šta? Bila je to dobra odluka. U ovom trenutku, to ne bi bilo dobro za mene, ne bi bilo dobro za Nensi, ne bi bilo dobro za naše odeljenje, za biro, za poreznike, za dosadašnje žrtve, a i za sve buduće žrtve! Oboje to znamo!" Ustala je da zatvori vrata, pa je onda sela nazad u svoju stolicu prekrstivši noge. Šuštanje njenih hulahopki, kada je prebacila jednu nogu preko druge, istoga trena ga prenu iz njegove govorancije. „Dobro, dobro, spustiću ton", predloži i sam, „ali, sve je ovo pre grozno za tebe lično. Ti si ta koja je u sosu. Ti

28 vodiš odeljenje za ozbiljne krađe i nasilne zločine koje je na drugom mestu u Njujorku kada je u pitanju pozornost javnosti! Bude li taj govnar Sudnjeg dana uhvaćen pod tvojom prismotrom, odmah ćeš napredovati. Žensko si, pripadaš nacionalnoj manjini, za nekoliko godina bićeš zamenik direktora u Kvantiku, možda čak i viši specijalni agent u Vašingtonu. Samo ti je nebo granica. Nemoj sve to da sjebeš tako što ćeš mene da uključiš u celu priču. Ovo ti govorim kao prijatelj." Uputila mu je pogled od kog bi se svako skamenio. ,,U svakom slučaju, zahvalna sam ti na tvojoj zameni šefovskih uloga, Vile, ali nisam sigurna da bih se oslanjala na poslovni savet čoveka koji klizi unazad u karijeri. Veruj mi, ni ja nisam oduševljena ovom idejom, ali smo sve pretresli iznutra. Bendžamin i Ronald odbijaju da pošalju bilo koga iz protivterorističkog odeljenja, a nema nikog drugog u upravi ili u odeljenju za organizovani kriminal ko se ranije bavio ovakvim slučajem. Ne žele da nam tu uleti neko iz Vašingtona ili iz nekog drugog sedišta. Tada bismo mi ispali nesposobni. Ovo je Njujork, a ne Klivlend. Od nas se očekuje da nam je klupa uvek puna dobrih igrača. A ti imaš baš pravo iskustvo - pogrešan profil na kom ćeš da poradiš, ali pravo iskustvo. I zato je tvoj. Biće to tvoj poslednji veliki slučaj, Vile. Odlaziš na velika vrata. Prihvati to na taj način i razvedri se malo." Probao je još jednom. „Ako uhvatimo ovog tipa sutra, što se neće desiti, ja ću biti prošlost i pre nego što sve dospe do suda." „Pa, onda ćeš se vratiti da svedočiš. Do tada će ti i dnevnice verovatno delovati vrlo primamljivo." „Jako smešno. A šta ćemo sa Nensi? Otrovaću je. Želiš da ona bude žrtveno jagnje?" „Ima ona kičmu. Ume da se pobrine za sebe, pa će se pobrinuti i za tebe." Prestao je da se raspravlja sav naduren. „A šta ćemo sa onim sranjem na kojem sada radim?"

29 „Prepustiću ga drugima. To neće biti problem." I to je bilo to, završen posao. Nije bilo nimalo demokratski, a dati otkaz ili ga dobiti nije dolazilo u obzir. Četrnaest meseci. Još samo četrnaest jebenih meseci! Život mu se skroz promenio u roku od nekoliko sati. Šef odeljenja pojavio se sa narandžastim kancelarijskim kolicima, naredivši da spakuju njegove još važeće slučajeve i odnesu ih iz njegovog odeljka. Umesto njih, stigoše mu dokumenti Mjulerovog Sudnjeg dana, čitave kutije dosijea sakupljenih za onih nekoliko nedelja pre nego što je lepljivi ugrušak od krvnih pločica pretvorio par milimetara njegovog mozga u kašu. Vil je zurio u njih kao da su u pitanju smrdljive gomilice izmeta, pa je potom popio još jednu šolju prejake kafe, pre nego što je izvoleo da otvori jednu od njih, nasumično izvukavši iz nje jednu od fascikli. Čuo je kako se nakašljava na ulazu, pre nego što ju je ugledao. „Zdravo", reče Nensi. „Izgleda da ćemo nas dvoje raditi zajedno." Nensi Lipinski bila je utegnuta u odelo sivkaste boje. Bilo joj je za pola broja manje, stežući je u struku taman toliko da joj stomak iskoči preko pojasa, ne mnogo, ali dovoljno da bi delovala neprivlačno. Bila je niska - oko metar i šezdeset bez štikli, a Vil je procenio da bi sa svih strana trebalo da izgubi po koji kilogram, čak i sa svog mekanog, zaobljenog lica. Da li je ona uopšte imala jagodice ispod tih obraza? Nije baš bila tipični primerak zategnutog diplomca, kakvi su obično izlazili sa Kvantika. Pitao se kako je uopšte prošla ispite na odseku za fizičku obuku te akademije. Tamo su ih baš muštrali. Ipak, morao je da prizna da je bilo u njoj nečega što ju je činilo privlačnom. Njena crvenkastosmeđa kosa do brade, šminka i karmin bili su lepo usaglašeni sa njenim nežno oblikovanim nosom, lepim usnama i živahnim očima boje lešnika, a i njen parfem bi ga sasvim lako zaveo, da se našao na nekoj drugoj ženi. No,

30 njega je ipak potresao njen žalosni izraz. Zar se zaista vezala za onakvu nulu poput Mjulera? „Ah, šta mi tu možemo?" reče retorički. „Imaš vremena?" „Vidi, Nensi, tek što sam otvorio ovu kutiju. Daj mi nekoliko sati, pa bismo možda kasnije mogli da porazgovaramo?" ,,U redu, Vile, samo sam htela da ti kažem da ću, iako sam potresena ovim oko Džona, nastaviti marljivo da radim na ovom slučaju. Nismo nikada radili zajedno, ali sam proučila neke od tvojih slučajeva i znam koliki si doprinos ostvario na ovom polju. Uvek gledam da napredujem, tako da će mi tvoje sugestije biti izuzetno značajne..." Vil je morao da saseče ovakva trućanja u samom korenu. „Je l' voliš ti da gledaš Sajnfelda? upitao ju je. „Onu televizijsku seriju?" Klimnuo je. „Znam otprilike o čemu je reč", odgovorila mu je podozrivo. „Ljudi koji su napravili tu seriju postavili su osnovna pravila za svoje likove, a upravo ta pravila se razlikuju od svih ostalih pravila humorističkih serija. Hoćeš da ti kažem koja su to pravila? Odnose se i na tebe i mene." „Naravno, Vil!" reče ona sva razdragana, očito spremna da sasluša njegovu lekciju. „Pravila su glasila - nema učenja i nema grljenja. Vidimo se kasnije, Nensi", reče joj bezizražajnog lica. Dok je ona tako stajala izgledajući kao da se premišlja da li da se povuče ili da mu nešto odgovori na to, oboje začuše užurbane lagane korake kako im se približavaju - neka žena koja je pokušavala da trči u štiklama. „Su je digla uzbunu", dobaci joj Vil glumatajući. „Izgleda da ima nešto što mi nemamo."

31 U njihovom zanatu, novi podaci su svome glasniku pridavali trenutnu moć, a Su Sančez je izgleda žestoko uživala kad god bi saznala nešto pre ostalih. „Odlično, oboje ste tu", reče sateravši Nensi u njegovu kancelariju. „Desilo se još jedno! Sedmo po redu, gore u Bronksu", sva se usplahirila, skoro kao neka klinka. „Da ste odmah otišli tamo, pre nego što oni iz Četrdeset pete policijske stanice sve zajebu." Vil je podigao ruke u vazduh sav ogorčen. „Bože, Suzan, ja još ne znam ništa ni o prvih šest slučaja. Ne mogu da verujem!" Bum-bum-tras i Nensi se odmah veselo ubacila: „Ma, samo se pravi kao da je ovo prvi slučaj! Nećeš imati problema! Uostalom, ispričaću ti ukratko sve usput." „Kažem ja tebi, Vile", reče Su zločesto mu se smešeći, „ima ta kičmu." Vil je uzeo jedan od standardnih crnih ford eksplorera koji su pripadali njihovom odeljenju. Odvezli su se iz podzemne garaže na trgu Liberti broj 26, pa je krenuo kroz jednosmerne ulice dok nisu stigli na sever, zaputivši se dalje brzom trakom FDR puta. Automobil je bio u odličnom stanju, saobraćaj nije bio loš, a on je inače uživao kada bi malo pobegao iz kancelarije. Da je bio sam, uključio bi radio WFAN, pa bi zadovoljio radoznalost prema sportskim rezultatima, ali ovoga puta nije bio sam. Nensi Lipinski je sedela kraj njega, s notesom u ruci, prepričavajući mu sve ukratko dok su prolazili ispod tramvajskog mosta Ruzvelt Ajlend na kojem su se vagoni polagano podizali visoko iznad uzburkane crne vode 1st River. Bila je uzbuđena poput nekog izopačenog lika na sajmu erotike. Ovo je bio njen prvi slučaj serijskog ubistva, pravi šampanjac među sličnim slučajevima, ključni trenutak u pretpubertetskoj fazi njene karijere. Ulovila je ovo zaduženje jer je bila Suina ljubimica, a sa Mjulerom je radila i ranije. Njih dvoje su se odlično slagali, jer je Nensi bila spremna i voljna da laska njegovom krhkom

32 egu. Džone, kako si ti pametan! Džone, je l' ti to imaš fotografsko pamćenje? Džone, kako bih samo volela da umem da vodim ispitivanje poput tebe. Vil se mučio da održi pažnju. Nije bilo toliko naporno upoznati se sa podacima sakupljenim tokom tri nedelje, ali su mu misli lutale, a u glavi mu se još mutilo nakon onog njegovog sinoćnjeg ljubavisanja sa džonijem vokerom. No, on je ipak znao da će brzo ući u celu stvar. Tokom više od dve decenije, on je vodio glavnu reč u osam krupnih slučajeva serijskih ubistava i bio član tima u milion drugih slučajeva. Prvi je bio u Indijanapolisu, tokom njegovog prvog terenskog zadatka, kada nije bio mnogo stariji od Nensi. Zločinac je bio uvrnuti ludak koji je voleo da gasi cigarete na očnim kapcima svojih žrtava, sve dok im jedan odbačeni pikavac nije pomogao da reše slučaj. Kada je njegova druga supruga, Ivi, upisala postdiplomske na Djuku, zatražio je premeštaj u Rali i tu je odmah neki drugi manijak sa britvom počeo da ubija žene po Ešvilu. Nakon devet mučnih meseci i još pet iseckanih žrtava, on je ćapio i tog morona. I tako je najednom zaradio ugled: de fakto je postao stručnjak. Šutnuli su ga, još svežeg nakon burnog razvoda, pravo u njihov štab da radi u odeljenju za nasilne zločine u skupini koju je predvodio Hal Šeridan, čovek koji je čitavo jedno pokoljenje agenata obučio kako da sastavljaju profil serijskog ubice. Šeridan je uvek bio hladan tip, nikada se nije emotivno uplitao u slučaj i bio je toliko rezervisan da je na kraju postao tema kancelarijskog vica: ako počne neko krvoproliće usred Virdžinije, Hala bi morali staviti na listu osumnjičenih. Pažljivo je gledao kome će razdeliti slučajeve na državnom nivou, gledajući da spoji mozak zločinca sa mozgom nekog svog agenta. Njemu je Šeridan davao slučajeve koji su uključivali ekstremnu brutalnost i zlostavljanja, ubice koje su pokazivale zapanjujući gnev prema ženama. Pa nek se čovek onda misli.

33 Nensino deklamovanje počelo je da se probija kroz njegov mamurluk. Morao je i sam da prizna da su činjenice bile vraški zanimljive. Bio je upoznat sa pričom, iz medija. Pa, ko nije bio? To je bila glavna priča. Bilo je logično da će se i nadimak zločinca, Ubica Sudnjeg dana, roditi upravo u štampi. Čast za to je, za dlaku, pripala Postu. Njihov ljuti rival, Dejli njuz, danima se premišljao, ciljajući na naziv Razglednice iz pakla, ali je ubrzo morao da se pokori i počne i sam da trubi o Sudnjem danu po svojoj naslovnici. Prema Nensinom mišljenju, te razglednice nisu imale otiske ljudskih prstiju: pošiljalac je verovatno koristio rukavice napravljene od materijala bez vlakana ili one gumene za domaćinstvo. Na nekim dopisnicama bilo je i nekoliko natpisa koji se nisu odnosili direktno na žrtve, pa su ostala sedišta FBIa na terenu radila na ispitivanju poštanskog osoblja na liniji između Las Vegasa i Njujorka. Razglednice su bile skroz bele, veličine 7,5 x 12 centimetara, a takve su bile dostupne na hiljadu raznih maloprodajnih mesta. Bile su odštampane na HP Fotosmart ink-džet štampaču, kakvih je u opticaju bilo bar desetak hiljada. Razglednice su ubačene po dva puta u štampač kako bi se odštampale sa obe strane. Prednji deo je uzet iz standardnog Majkrosoft Vord menija. Konture mrtvačkog kovčega verovatno je mastilom nacrtala ista ruka služeći se crnim Pentelovim penkalom, sa ultratankim vrhom kakvih je u opticaju bilo nekoliko miliona. Sve su markice bile iste, od četrdeset jednog centa sa slikom američke zastave, kakvih je u opticaju bilo na stotine miliona, sa samolepljivom poleđinom bez ostataka DNK. Šest razglednica bilo je poslato osamnaestog maja i sve su bile raznete dalje kroz glavnu ispostavu Poštanske službe Amerike u Las Vegasu. „Znači, tip bi imao dovoljno vremena da odleti od Las Vegasa do Njujorka, ali bi mu bilo vremenski teže da ode kolima ili vozom", ubacio se Vil. Uhvatio ju je na prepad, jer nije bila sigurna da ju je uopšte slušao. „Jesi li uzela sve liste putnika sa svih direktnih letova iz Las Vegasa i onih sa presedanjima koji su sleteli na Lagvardiju, Kenedi ili Njuark između osamnaestog i dvadeset prvog?"

34 Podigla je glavu od svog notesa. „Pitala sam Džona da li bi to trebalo da radimo! Rekao mi je da nije vredno truda, jer ih je možda neko poslao umesto ubice." Vil je zatrubio jednom kamriju koji se po njegovom ukusu kretao i suviše sporo, a onda ga je naglo pretekao, kada ovaj nije hteo da ubrza. Nije mu uspelo da prikrije sarkazam: ,,E, pa gle čuda! Mjuler nije bio u pravu. Serijske ubice gotovo nikada nemaju pomoćnike. Ponekad ubijaju u paru, kao oni snajperi iz Vašingtona ili strelci iz Feniksa, ali to se dešava jednom u sto godina. Da neko traži logističku podršku kako bi izveo neki zločin? To bi "bio prvi takav slučaj. Ovakvi tipovi su ti kao vukovi samotnjaci." Ona je sve zapisivala. „Šta to radiš?" upitao je. „Beležim ono što si rekao." Gospode, nije ti ovo škola, pomislio je. „Kad ti je penkalo već otvoreno, zapiši i ovo", reče joj zajedljivo, ,,u slučaju da ubica krene da vršlja po celoj zemlji, proveri i kazne za prekoračenje brzine duž svih većih puteva." Klimnula je, pa ga je oprezno upitala: „Hoćeš još da čuješ?" „Slušam te." Strašni bilans je bio sledeći: četiri muške i dve ženske žrtve, starosti između osamnaest i osamdeset dve godine. Tri pronađene na Menhetnu, po jedna u Bruklinu, Stejten Ajlendu i Kvinsu. Ova današnja je prva u Bronksu. Zaplet pred ubistvo svuda je bio isti: žrtva prima razglednicu datiranu na sutra ili prekosutra, na svakoj je mrtvački kovčeg nacrtan na poleđini i na kraju, svaka žrtva bude usmrćena na tačan datum. Dva ubistva hladnim, jedno toplim oružjem! Jedna žrtva ostavljena je tako da izgleda kao da se predozirala heroinom, jednu je pregazio automobil koji je na nju naleteo pravo na trotoaru pobegavši sa mesta zločina, a jedna je gurnuta kroz prozor. „ A šta je Mjuler rekao na sve to?" upitao je Vil.

35 „Mislio je da ubica pokušava da nas se otarasi time što se nije držao iste šeme." ,,A šta ti misliš?" „Ja mislim da je sve to neobično. Nema veze sa onim što čitamo po udžbenicima." Zamislio je njene knjige iz kriminalistike, pasuse gotovo opsesivno podvučene žutim markerima, uredne beleške po marginama, sićušna slova... „Šta je sa profilima žrtava?" pitao je. „Ima li nekih veza?" Delovalo je kao da se žrtve ne mogu dovesti u vezu. Kompjuteraši iz Vašingtona su upravo obavljali analizu matrice u svojoj višestrukoj bazi podataka tražeći zajedničke imenitelje, neku vrstu računarske superverzije Šest koraka do Kevina Bejkona4 , ali za sada bez uspeha. „Je l' bilo seksualnih prestupa?" Krenula je da lista stranice. „Samo jedan, slučaj tridesetdvogodišnje žene latino porekla, Konsuele Marije Lopez, na Stejten Ajlendu. Silovana je i potom na smrt izbodena." „Kada završimo u Bronksu, hoću da počnem odatle." „Zašto?" „Mnogo toga možeš zaključiti o ubici po načinu na koji se odnosi prema damama." Sada su već izašli na put Brukner ekspres, krenuvši na istok ka Bronksu. „Znaš li gde tačno treba da stanemo?" pitao je. Pronašla je adresu u svom notesu. „Saliven plejs 847." „Baš ti hvala! Nemam blage veze gde se to nalazi", zarežao je, „znam samo gde je stadion Jenkija, i to je to. To je jedino što znam o jebenom Bronksu." 4 Šest koraka do Kevina Bejkona je moderna igrica zasnovana na pojmu „kako je ovaj svet mali", to jest na pretpostavci da bilo koji glumac u istoriji može kroz svoje uloge ili filmove biti doveden u vezu sa američkim glumcem Kevinom Bejkonom kroz šest koraka.

36 „Zamolila bih te da ne psuješ", reče mu strogim glasom kao neka opasna nastavnica iz srednje škole. „Imam kartu", razvila ju je, proučila, pa se posle nekoliko trenutaka osvrnula oko sebe. „Treba da skrenemo na bulevar Brukner." Više od kilometar i po vozili su se u tišini. Čekao je da ona nastavi sa prepričavanjem, ali je ona samo zurila u put skamenjenog lica. Naposletku je pogledao u nju spazivši kako joj donja usna podrhtava. „Šta je sad? Besna si na mene jer sam te zaprepastio psovkom? O, jebote čoveče!" Pogledala ga je zamišljeno. „Drugačiji si od Džona Mjulera." „Gospode bože", promrmljao je. ,,I ovol'ko ti je vremena trebalo da to skontaš?" Vozeći se prema jugu po 1st Tremontu, prošli su pokraj Četrdeset pete policijske stanice na aveniji Barkli, jedne gadne prizemne zgrade sa premalo prostora za parkiranje u poređenju sa brojem policijskih kola koja behu načičkana oko nje. Skala u termometru približavala se dvadeset šestom podeljku, a ulica je vrvela od Portorikanaca koji su nosili plastične kese u rukama, gurali dečija kolica, ili su se prosto šetali sa mobilnim telefonima naslonjenim na uvo ulazeći i izlazeći iz bakalnica, dućana i jeftinih malih porodičnih radnjica. Žene su bile poprilično razgolićene. Po njegovom ukusu tu je bilo previše debelih riba u majčicama na bretele i malenim šortsevima koje su vrckale unaokolo u japankama. Da li one zaista misle da izgledaju zanosno, pitao se u sebi. Pored njih je čak i njegova saputnica izgledala kao supermodel. Nensi se sva izgubila u mapi trudeći se da ne zezne stvar. „Treća sleva odavde", reče. Ulica Saliven plejs i nije baš bila zgodna za izvršenje nekog velikog ubistva. Motori, vozila bez tablica i kombiji medicinskih istražitelja bili su nagurani ispred mesta zločina, ometajući saobraćaj. Vil se dovezao do nekog mladog policajca koji je pokušavao da bar jednu traku održi u prometu, pa mu je

37 pokazao svoju značku. „Isuse", zavapi policajac, „ne znam gde da vas smestim. Možete li parkirati u nekoj drugoj ulici? Možda ima praznog mesta iza ćoška." Vil je ponovio njegove reči poput papagaja: „Iza ćoška." „Aha, iza ćoška, skrenite tamo desno." Vil je ugasio motor, pa je izašao bacivši policajcu ključeve. Kola iza njih počeše da trube kao sumanuta, digavši paklenu buku istoga trena. „Šta to radiš!" kriknu policajac. „Ne možeš tu da ostaviš kola!" Nensi je i dalje sedela u automobilu sva posramljena. Vil joj doviknu: „Ajde, idemo. I pribeleži broj značke pozornika Kanea u svoju sveščiću u slučaju da uradi nešto nedolično državnim kolima." Policajac promrmlja: „Koja pizda." Vil je bio raspoložen za malo kavge, pa mu je ovaj momak odlično poslužio. „Slušaj ovamo", reče kipteći od besa, „ako ti se sviđa taj tvoj bedni poslić, onda ti je bolje da se ne zajebavaš sa mnom! A ako te boli dupe za sve, onda samo napred. Hajde. Samo probaj!" Dva besna mužjaka, oči u oči, sve im vene poiskakaše po licu. „Vile! Hoćemo li?" zamolila ga je Nensi. „Traćimo vreme." Policajac odmahnu glavom, pa uđe u njihov eksplorer koji je potom odvezao niz ulicu parkiravši ga tik ispred kola nekog drugog detektiva. Još zadihan, Vil namignu Nensi. „Vidiš kako sam znao da će nam pronaći slobodno mesto." Beše to neka skučena trospratna stambena zgrada, sa šest stanova od prljavih belih cigala, izgrađena još četrdesetih godina. Hodnik beše mračan i depresivan sa smeđim i crnim kockastim keramičkim pločicama po podu, masnim bež zidovima i golim sijalicama. Svi su se sjatili oko stana 1A na levoj strani prizemlja. U zadnjem delu hodnika, blizu otvora za odlaganje đubreta, članovi porodice su se okupili, tuga je na jednom mestu spojila sva pokoljenja: sredovečnu ženu koja je jecala, njenog supruga u radničkim bakandžama koji je

38 pokušavao da je uteši, mladu ženu u poodmakloj trudnoći koja je sedela direktno na podu oporavljajući se od napada panike, pa devojčicu u nedeljnoj haljini koja je delovala zbunjeno i nekoliko staraca u širokim košuljama koji su odmahivali glavama, gladeći se po bradama. Vil se provukao kroz poluotvorena vrata stana, a Nensi je odmah pošla za njim. Trgao se pred prizorom koji ga je podsetio na onu izreku - previše babica, kilava beba. Bilo je bar desetak ljudi u prostoru od 200 kvadrata, čime su astronomski povisili izglede da nešto na mestu zločina bude pomereno. Na brzaka je sproveo uviđaj dok ga je Nensi u stopu pratila, a niko ih za divno čudo nije zaustavio, niti ih je pitao šta rade tamo. Prednja soba. Bapski nameštaj i kojekakva starudija. Televizor star 20 godina. Izvadio je hemijsku olovku iz džepa iskoristivši je za razdvajanje zavesa kako bi provirio kroz svaki prozor. To je bila procedura koju je ponovio u svakoj od soba. Kuhinja. Čista kao suza. U sudoperi nije bilo posuđa. Kupatilo, takođe, uredno. Mirisalo je na prašak za stopala. Spavaća soba. I suviše krcata ljudima koji su međusobno čavrljali, pa nije video mnogo toga, osim par debelih nogu mrtve osobe, skroz sivih i prošaranih venama, pokraj neraspremljenog kreveta, a pri tom je jedno stopalo bilo napola uvučeno u papuču. Vil se prodra: „Ko je ovde glavni?" Najednom je zavladao tajac, dok se nije začulo: „Ko pita?" Neki proćelavi detektiv sa ogromnom stomačinom u pretesnom odelu izdvojio se iz gomile pojavivši se na vratima spavaće sobe. „FBI", reče Vil. „Ja sam specijalni agent Pajper." Činilo se da je Nensi bila uvređena što i nju nije predstavio. „Detektiv Čepmen iz Četrdeset pete policijske stanice", prijateljski mu je pružio ručerdu tešku poput cigle. Bazdio je na crni luk. „Detektive, šta kažete da raščistimo ovo mesto kako bismo na miru mogli pregledati mesto zločina?"

39 „Moji momci su skoro završili, pa onda možete da preuzmete." „Hajde da to učinimo odmah, važi? Polovina vaših ljudi ne nosi rukavice. Niko nema nazuvke preko cipela. Pravite pravi nered ovde, detektive." „Niko ništa nije dirao", reče Čepmen braneći se. Spazio je da Nensi sve beleži, pa ga je sav nervozan upitao: „Ko je ova? Vaša sekretarica?" „Specijalna agentica Lipinski", reče ona prijateljski mu mahnuvši svojim notesom. „Možete li mi reći svoje ime, detektive Čepmen?" Vil je morao da obuzda osmeh. Čepmen je bio na ivici da se posvađa sa federalcima oko teritorije, ali samo bi se zajapurio svađajući se sa njima, a na kraju bi opet izvukao deblji kraj. Život je i suviše kratak. „U redu, slušajte me svi!" objavio je. „Stigao je FBI. Žele da svi izađu napolje, zato se spakujte i pustite ih da rade svoj posao." „Neka ostave razglednicu", reče Vil. Čepmen je posegnuo u unutrašnji džep izvukavši belu dopisnicu u kesici sa patent zatvaračem. „Evo je ovde." Kada su svi izašli iz sobe, pregledali su telo zajedno sa detektivom. Unutra je već postajalo strašno vruće i u vazduhu su se mogli osetiti prvi tragovi truljenja. Bilo je iznenađujuće malo krvi s obzirom na to da je žrtva ubijena pištoljem. Bilo je nekoliko kapi na njenoj zamršenoj sedoj kosi, krvava linija duž levog obraza gde je krvarenje iz uha stvorilo potočić koji se slio dole niz njen vrat, pa je na kraju pokapao zagasito zeleni tepih. Ležala je na leđima, na trideset centimetara od cvetnog poruba na nenameštenom krevetu, odevena u ružičastu kućnu haljinu koju je verovatno nosila bar hiljadu puta. Oči joj, već skroz suve poput baruta, behu otvorene zureći u plafon. Vil je video bezbroj tela, mnoga od njih behu iskasapljena toliko da su bila neprepoznatljiva. Ali, ova gospođa izgledala je dosta dobro, fina portorikanska bakica koja je delovala kao

40 da bi je mogli oživeti jednim dobrim drmusanjem po ramenu. Bacio je pogled na Nensi da bi proverio kako reaguje na mrtvaca u svom prisustvu. Nešto je zapisivala. Čepmen se ubacio: „Pa, meni se čini da se ovde..." Vil je podigao ruku prekinuvši ga usred rečenice. „Specijalna agentice Lipinski, zašto nam vi ne biste rekli šta se ovde zbilo?" Lice joj se zarumenelo, zbog čega su joj se obrazi učinili još punijim. Rumenilo se proširilo i na vrat nestavši negde pod kragnom njene bele bluze. Progutala je knedlu, pa je ovlažila usne vrhom jezika. Otpočela je polagano, pa je onda polako ubrzala sabravši misli: „Pa, ubica je verovatno tu bio i ranije, možda ne u stanu, ali tu oko zgrade. Sigurnosna rešetka na jednom od kuhinjskih prozora je razlabavljena. Morala bih bolje da pogledam, ali se kladim da je okno prozora trulo. Čak i da se sakrio u sporednoj uličici, ne bi sve rizikovao obavljajući ceo posao za jednu noć, pogotovo ako je hteo da potrefi datum na razglednici. Vratio se kasno sinoć, skrenuo u uličicu, pa je završio posao oko rešetke. Potom je isekao prozor nožem za staklo, otvorivši rezu spolja. Razmazao je malo zemlje sa ulice po kuhinjskom podu i hodniku i na onom tamo i onom tamo mestu." Pokazala im je na dve tačke na tepihu u spavaćoj sobi, uključujući i jednu mrlju na kojoj je Čepmen stajao. Sklonio se od nje kao da je bila radioaktivna. „Mora da je nešto čula pošto je ustala pokušavši da navuče papuče. I pre nego što je završila sa tim, on je već bio u sobi, pa ju je izbliza upucao pravo kroz levo uvo. Deluje mi kao malokalibarski pištolj, verovatno dvadesetdvojka. Metak joj je još u lobanji, nema izlazne rane. Ne bih rekla da je došlo do silovanja, ali bi i to trebalo proveriti. Takođe bi trebalo da proverimo da nije nešto ukradeno. Ne izgleda mi kao da je bilo premetačine, ali nigde nisam videla novčanik. Verovatno je izašao na isti način na koji je i ušao", zastala je počešavši se po čelu. „To je to. Ja mislim da se tako sve dogodilo."

41 Vil se namrštio nateravši je da se par sekundi preznojava, pa onda reče: „Aha, i ja mislim da se sve tako dogodilo." Nensi je izgledala kao da je upravo osvojila nagradu na školskom takmičenju, pa je sva ponosna oborila pogled prema cipelama čije je đonove obložila toalet papirom. „Slažete li se sa mojom partnerkom, detektive?" Čepmen slegnu ramenima. „Može biti da je tako bilo. Da, dvadesetdvojka. Siguran sam da je to oružje ovde upotrebljeno." Ovaj tip nema pojma, pomisli Vil. „Znate li da li je bilo šta ukradeno?" „Njena ćerka kaže da joj je torba nestala. Ona ju je i pronašla jutros. Razglednica je bila na kuhinjskom stolu pored ostale pošte." Vil pokaza na bakina bedra. „Da li je silovana?" „Pojma nemam! Da niste isterali medicinske istražitelje, možda bismo to sada znali", ljutnu se Čepmen. Vil je čučnuo i upotrebio svoju hemijsku olovku kako bi oprezno podigao njenu kućnu haljinu. Zavirio je ispod ugledavši staričin donji veš na svom mestu. „Čini se da nije", reče. „Hajde da pogledamo razglednicu." Vil ju je pažljivo pregledao, i spreda i otpozadi, pa ju je pružio Nensi. „Da li je ovo isti font koji je korišćen i na drugim razglednicama?" Ona reče da jeste. „To je kurijer, veličina dvanaest", reče. Pitala ga je otkud to zna, zazvučavši zadivljeno. „Ja sam ti stručnjak za fontove", reče prepredeno. Pročitao je ime naglas. „Ida Gabrijela Santjago." Čepmen reče da mu je njena ćerka rekla da se žena nikada nije koristila svojim srednjim imenom.

42 Vil ustade protegnuvši leđa. ,,U redu, sve smo sredili", reče. „Držite mesto zapečaćeno dok ne stigne FBI-ev tim medicinskih istražitelja. Javićemo se ako nam nešto bude potrebno." „Jeste li iskopali nešto o ovom ludaku?" zapitao ih je Čepmen. Iz Vilovog sakoa začu se zvonjava mobilnog telefona, svirajući Odu radosti protivno svakoj intuiciji. Dok je pokušavao da ga se dokopa Vil mu odgovori: „Ni najmanji jebeni tračak, detektive, ali ovo mi je tek prvi dan na ovom slučaju", pa onda reče u telefon: „Pajper je..." Saslušao je odmahujući glavom nekoliko puta, pre nego što reče osobi sa druge strane veze: „Nevolja nikada ne ide sama. Reci mi da se nije možda Mjuler nekim divnim čudom oporavio, hm? Šteta." Završio je razgovor podigavši pogled. „Spremna za dugu noćnu smenu, partnerko?" Nensi klimnu, kao lutke na federu. Izgleda da joj se dopalo što ju je oslovio sa „partnerko". Ma, izgleda da joj se to i te kako dopalo. „To je bila Sančezova", reče joj. „Primili smo još jednu razglednicu, ali je ova malko drugačija. Datirana je na danas, ali je tip još živ."

43 12. FEBRUARA 1947. LONDON Ernest Bevin bio je spona, veza između dve strane. Jedini član kabineta koji je služio u obe vlade. Prema Klementu Atliju, premijeru iz Laburističke stranke, izbor je logički pao na Bevina. „Erneste", reče Atli svom ministru spoljnih poslova dok su u Dauning stritu zajedno sedeli ispred peći u kojoj je goreo ugalj, „zovi Čerčila. Reci mu da ja lično tražim pomoć od njega." Na Atlijevoj ćelavoj glavi pojaviše se graške znoja, a Bevin je sa gađenjem posmatrao kako mu jedan tanki mlaz silazi dole niz visoko čelo pravo na njegov orlovski nos. Prihvatio je zadatak. Nije postavljao pitanja, nije iskazao uzdržanost. Bevin beše vojnik, radnički vođa starog kova, jedan od osnivača najvećeg britanskog sindikata, TGWU-a. Oduvek pragmatičan, pre rata je bio među onih nekoliko političara koji su sarađivali sa konzervativnom vladom Vinstona Čerčila, suprotstavivši se pacifističkom krilu Laburističke partije. Kada je 1940. Čerčil pripremao naciju za rat sastavivši koalicionu vladu sa svim partijama, Bevina je postavio za ministra rada i državne uprave, pruživši mu u ruke široki portfelj u koji beše uključena i domaća ekonomija u ratnim okolnostima. Bevin je vrlo lukavo uspostavio ravnotežu između vojnih i narodnih potreba stvorivši sopstvenu vojsku od pedeset hiljada ljudi koji su bili povučeni iz oružanih snaga kako bi radili u rudnicima uglja - takozvani Bevinovi momci. Čerčil ga je cenio najviše na svetu. A onda je usledio onaj šokantni događaj. Samo nekoliko nedelja nakon Dana pobede u Evropi, dok su svi uživali u veličanstvenom trijumfu, čovek koga su Rusi zvali britanskim buldogom bio je potučen na opštim izborima od strane Laburističke partije Klementa Atlija. Birači su ga ćušnuli u stranu ne verujući

44 mu da bi mogao da izgradi iznova celu naciju. Čovek koji je rekao: „Odbranićemo naše ostrvo po svaku cenu, borićemo se na našim plažama, borićemo se gde god da slete, borićemo se po njivama i po ulicama, nećemo se nikada predati", bukvalno je othramao sa velike pozornice potpuno poražen, depresivan i utučen. Čerčil je sav namrgođen predvodio opoziciju nakon svog poraza, ali je najviše uživao u svom dragom Čartvel hausu gde je pisao poeziju, slikao akvarelom i hranio crne labudove komadićima hleba. A sada, godinu i po dana kasnije, Bevin, ministar spoljnih poslova premijera Atlija, sedeo je duboko pod zemljom čekajući svog bivšeg šefa. Bilo je hladno, pa je Bevin držao mantil zakopčan preko zimskog odela sa prslukom. Bio je čvrste građe, sa proćelavom kosom zalizanom unazad i punačkog lica sa podbratkom koji se već polako nazirao ispod brade. Namerno je odabrao baš ovo mesto za tajanstveni sastanak, kako bi mu poslao psihološku poruku. Tema razgovora će biti veoma važna. Tajna. Dođi odmah, bez okolišanja. Čerčil je shvatio poruku. Uleteo je unutra, te je bez nekih emocija pogledao oko sebe rekavši: „Zašto si me zvao da se vratim u ovu nedođiju?" Bevin ustade, te je dao znak visokom oficiru koji je pratio Čerčila da može da ode. „Bio si u Kentu?" „Jeste, bio sam u Kentu!" Čerčil zastade. „Mislio sam da nikada više neću kročiti nogom ovamo." „Neću tražiti da skineš kaput. Baš je hladno." „Oduvek je tako bilo", odgovori mu Čerčil. Dva čoveka se rukovaše bez neke posebne srdačnosti, te sedoše. Bevin je smestio Čerčila tako da je pred njim stajala crvena fascikla sa premijerovim pečatom. Nalazili su se u bunkeru u ulici Džordž, u koji se Čerčil bio zavukao sa svojim ratnim kabinetom tokom većeg dela ratnih sukoba. Prostorije su bile napravljene u podrumu zgrade Ministarstva za javne radove, ugurane između

45 parlamenta i Dauning strita. Zatrpano džakovima peska, ojačano betonom i skriveno duboko pod zemljom, zdanje u ulici Džordž bi verovatno izdržalo i direktan pogodak bombe koji se nikada nije desio. Sedeli su jedan nasuprot drugog za ogromnim kvadratnim stolom u samom kabinetu gde je Čerčil i danju i noću okupljao svoje najbliže savetnike. Beše to neugledna odaja sređena da služi svojoj svrsi, ispunjena ustajalim vazduhom. U blizini se nalazila soba sa mapama, još zatrpana kartama koje su prikazivale bitke, a pored nje i Čerčilova lična spavaća soba koja je još bazdila na tompuse, iako je poslednji već davno bio ugašen. Dalje niz hodnik, u staroj preuređenoj ostavi, nalazila se telefonska centrala za prekookeanske pozive, gde je uređaj za šifrovanje, čiji tajni naziv beše Sigseli, radio na dekodiranju razgovora između Čerčila i Ruzvelta. da je neko pitao Bevina, on ne bi znao da kaže da li je ta oprema još u funkciji ili ne. Ništa se tu nije promenilo, od dana kada je ratni štab bio zatvoren bez pompe, na dan pobede nad Japanom. „Hoćeš malo da procunjaš unaokolo?" zapitao ga je Bevin. „Mislim da general-potpukovnik Stjuart ima ključeve." „Ne želim", Čerčil je već počeo da gubi strpljenje. Nije se osećao lagodno u ovom bunkeru. Odsečno mu reče: „Zašto ne pređeš odmah na glavnu temu? Šta hoćeš?" Bevin mu je izneo svoj unapred uvežbani uvod: „Pojavio se jedan problem, posve neočekivan, čudan i delikatan. Vlada mora da se pozabavi njim veoma pažljivo i oprezno. Pošto je vezan za Amerikance, premijera je zanimalo da li bi, suprotno navici, bio raspoložen da mu lično pomogneš u ovom slučaju." „Ja sam u opoziciji", rede Čerčil ledenim glasom. „Zašto bih mu ja pomogao u bilo čemu, sem da mu pomognem da napusti Dauning strit i da mi vrati nazad moj položaj?"

46 „Zato što si ti najveći patriota koji je ovaj narod ikada imao. I zato što je čoveku koji sedi ispred mene više stalo do dobrobiti britanskog življa nego do političke koristi. Zbog toga sam uveren da bi ti želeo da pomogneš vladi." Čerčil je delovao zbunjeno, svestan da pokušava da ga izigra. ,,U šta si se to uvalio, kog vraga? Pozivaš se na moju patriotsku stranu? Hajde, onda, reci mi nešto o toj vašoj nevolji." „U toj fascikli imaš sve ukratko o situaciji u kojoj smo se našli", reče Bevin pokazujući mu glavom prema crvenim koricama. „Da li bi mogao da je pročitaš? Poneo si svoje naočare za čitanje?" Čerčil se mašio unutrašnjeg džepa svoga sakoa. „Jesam." Nakačio je spiralne žičane okvire naočara oko ogromne glave. „A ti ćeš samo tako sedeti i vrteti palčevima?" Bevin klimnu zavalivši se u jednostavnu drvenu stolicu. Posmatrao je Čerčila kako frkće i otvara fasciklu. Posmatrao ga je kako čita prvi pasus. Posmatrao ga je kako skida naočare i upita ga: „Je li ovo neka zezancija? Da li zaista očekuješ da poverujem u ovo?" „Nije šala. Jeste prilično neverovatno, ali nije izmišljotina. Dok budeš čitao, naići ćeš na uvodnu istragu koju je vojna obaveštajna služba obavila kako bismo potvrdili autentičnost ovih nalaza." „Nisam očekivao ovako nešto." Bevin klimnu. Pre nego što je nastavio čitanje, Čerčil je zapalio tompus. Njegova stara pepeljara mu je još bila pri ruci. Povremeno bi promrmljao nešto nerazumljivo u pola glasa. U jednom trenu je viknuo: „I to baš ostrvo Vajt od svih mogućih mesta!" U jednom momentu je ustao kako bi protegao noge i ponovo zapalio tompus. Malo-malo, pa bi namrštio čelo ošinuvši Bevina upitnim pogledom, a onda je nakon deset minuta

47 završio s celim dokumentom. Skinuo je naočare, gurnuo ih nazad u džep, a onda je duboko povukao dim iz svoje havane. „Jesam li i ja tamo?" „Jesi, bez sumnje, ali ne znam pojedinosti", reče Bevin ozbiljnim glasom. „A ti?" upitao ga je Čerčil. „Nisam se raspitivao." Čerčil se najednom sav uzvrpoljio, onako kao što je radio mnogo puta ranije u ovoj prostoriji, dok mu je krv ključala od besa. „Ovo mora ostati skriveno od javnosti! Tek što smo se probudili iz najveće noćne more. Ovo bi nas samo bacilo u još veći mrak i haos." „Upravo to i mi mislimo." „Ko još zna za ovo? Koliko sve to može biti kontrolisano?" „Krug je jako mali. Pored premijera, ja sam jedini ministar. Manje od desetak oficira iz vojske zna dovoljno da bi mogli da povežu stvari. I tu je naravno profesor Atvud sa svojim timom." Čerčil zabrunda. „To je posebno problematično. Bili ste u pravu što ste ih izolovali." „I na kraju", nastavio je Bevin, „tu su i Amerikanci. Imajući na umu prirodu naših odnosa, smatrali smo da je neophodno da obavestimo predsednika Trumana, ali nas oni uveravaju da je mali broj njihovih ljudi upućen u celu stvar." „Da li je to razlog zbog kog ste me zvali? Zbog Jenkija?" Bevinu je konačno bilo dovoljno toplo da bi skinuo kaput. „Biću potpuno iskren prema tebi. Premijer želi da se ti pozabaviš Trumanom. Njihovi odnosi su vrlo hladni. Vlada želi da tebi poveri celu stvar. Nakon današnjeg dana ne želimo više da budemo umešani u sve to. Amerikanci su ponudili da u potpunosti preuzmu celokupni materijal, a nakon ozbiljnih unutrašnjih rasprava, i mi smo sve bliži odluci da im sve prepustimo. Nama to ne treba. Oni očito

48 imaju kojekakve ideje, ali iskreno rečeno, nas to ne zanima. Predstoji nam ozbiljan posao na izgradnji zemlje, i nisu nam potrebne smetnje, niti smo spremni da preuzmemo odgovornost ako bi sve procurelo u javnost, a nisu nam potrebni ni dodatni troškovi. Osim toga, treba doneti odluku u vezi s Atvudom i ostalima. Molimo te da preuzmeš kontrolu nad ovim slučajem, ne kao vođa opozicije, ne kao politička ličnost, već lično, kao moralni vođa." Čerčil je sve vreme klimao. „Mudro. Veoma mudro. Verovatno tvoja zamisao. I ja bih isto to učinio. Slušaj, druže, možete li mi dati garancije da ovo neće biti upotrebljeno protiv mene u budućnosti? U planu mi je da vas zgazim na sledećim izborima, a ne bi bilo lepo da mi zadajete niske udarce." „Ja ti garantujem da neće biti tako", odgovori mu Bevin. „Ova stvar je iznad politike." Čerčil ustade, te pljesnu. „Onda prihvatam. Nazvaću Harija sutra ujutru, ako možeš to da središ. A potom ću se pozabaviti zbrkom oko Atvuda." Bevin se zakašlja, prilično suvo. „Ja sam se ponadao da bi mogao da se pobrineš za profesora Atvuda po hitnom postupku. Tu je, na drugom kraju hodnika." „On je tu! Očekuješ da se odmah pozabavim njim?" zapitao ga je Čerčil s nevericom. Bevin klimnu naglo ustavši, kao da želi da pobegne. „Ostavljam te da obaviš sve to i da se lično javiš premijeru", pa se zaustavio kako bi sve još više naglasio. „General-potpukovnik Stjuart će ti biti pomoćnik. Biće uz tebe dok se čitav slučaj ne reši i dok sav materijal ne bude uklonjen sa britanske teritorije. Da li ti to odgovara?" „Da, naravno. Pobrinuću se za sve." „Hvala ti. Vlada ti je veoma zahvalna." „Da, da, svi će mi biti zahvalni, osim moje supruge, koja će me ubiti jer propuštam večeru", zamislio se Čerčil. „Neka mi dovedu Atvuda."

49 „Hoćeš da se vidiš sa njim? Mislio sam da to baš i nije neophodno." „Tu nije reč o tome da li ja želim da ga vidim ili ne. Čini mi se da nemam drugog izbora." Džefri Atvud je sedeo pred najslavnijim čovekom na svetu delujući potpuno zbunjeno. Bio je snažan i žilav zahvaljujući godinama provedenim u radu na terenu, ali mu je put bila žućkasta zbog čega je izgledao bolesno. Iako je imao pedeset dve, zbog trenutnih okolnosti izgledao je kao da ima deceniju više. Čerčil je zapazio sitno drhtanje njegove ruke kada je do usana podigao šolju čaja sa mlekom. „Drže me zatvorenog protiv moje volje već skoro dve nedelje", Atvud dade sebi oduška. „Supruga mi ništa ne zna. I pet mojih kolega je isto tako zatvoreno, a jedna od njih je žena. Uz dužno poštovanje, premijeru, ovo je nečuveno. Član moje skupine, Redžinald Sonders, preminuo je. Skroz smo istraumirani svim ovim događanjima." „Da", složio se Čerčil, „sve je ovo nečuveno. I predstavlja traumu. Obavešten sam o gospodinu Sondersu. Siguran sam da ćete se složiti sa mnom, profesore, da je čitava ova stvar krajnje neobična." „Pa, da, ali..." „Kakva ste zaduženja imali tokom rata?" „Moje veštine su bile valjano iskorišćene, premijeru. Bio sam u puku koji je bio zadužen da sačuva i stavi na spisak spasene antikvitete i umetnička dela koje su nacisti poharali iz muzeja po celom kontinentu." „Aha", odgovori Čerčil. „Dobro, dobro. A nakon otpuštanja iz vojne službe ste nastavili sa svojim akademskim radom?" „Jesam. Ja sam profesor arheologije i antikviteta na Kembridžu." „A ovo iskopavanje na ostrvu Vajt beše vaš prvi terenski rad nakon rata?"

50 „Da, bio sam na tom nalazištu i pre rata, ali se trenutno iskopavanje obavlja na novom sektoru." „Jasno mi je", Čerčil posegnu za svojom kutijom sa tompusima. „Želite li jedan?" upitao ga je. „Ne? Nadam se da vam ne smeta", kresnuo je šibicu, pa poče snažno da dimi sve dok se cela soba nije zamaglila. „Vi znate gde mi sada sedimo, zar ne, profesore?" Atvud bledunjavo klimnu. „Mali je broj ljudi, osim onih iznutra, koji su posetili ovu prostoriju. Ja sam lično mislio da je nikada više neću videti, ali su me pozvali, napola penzionisanog, da se pozabavim vašim problemčićem." Atvud se odmah usprotivio: „Ja razumem sve implikacije moga otkrića, premijeru, ali teško da moja sloboda i sloboda mog tima mogu u ovom slučaju predstavljati problem. Ako problema i ima, onda je to sve naduvano." „Da, razumem šta želite da kažete, ali se drugi možda ne bi složili", reče Čerčil ledenim tonom koji je uznemirio profesora. „Tu se u opasnost dovode mnogo značajnije stvari. Treba misliti na posledice. Ne možemo dopustiti da odšetate odavde i da objavite svoje otkriće u tamo nekim prokletim časopisima. Razumete?" Atvud je zabrektao od silnog dima, pa se nekoliko puta zakašljao kako bi pročistio šlajm. „Danonoćno sam razmišljao o ovome, od kada su nas zatvorili. Nemojte zaboraviti da sam ja bio taj koji je obavestio vlasti. Nisam otišao i pozvao novinare. Spreman sam da se obavežem na ćutanje, a ubeđen sam da bih mogao da nagovorim i svoje kolege da učine isto. Time bi vaše brige bile otklonjene." „To vam je, gospodine, veoma koristan predlog koji ću razmotriti. Znate, ja sam tokom rata, doneo mnoge teške odluke u ovoj prostoriji. Odluke o životu i smrti..." Odlutao je usred rečenice, prisetivši se jednog konkretnog primera, zastrašujuće odluke da dopuste nemačkim bombarderima da bombarduju