351 „Obično ne", reče devojka, ali joj se dopao njegov izgled, pa se zapitala da nije možda neka slavna ličnost. „Je l' se mi znamo?" upitala ga je. „Još ne, ali ako me ošišaš upoznaćemo se", reče Vil flertujući. „Obrađuješ i muškarce?" Sva se pogubila. „Ja ću te lično srediti", izlete joj. ,,I onako mi je jedna mušterija otkazala." „Ne želim da sedim pored prozora i hoću da radiš opušteno. Ne žuri mi se." „Ti si mi baš pun zahteva", nasmejala se. „No, ja ću se dobro pobrinuti za tebe, gosn šefe! Sedi tu, a ja odoh da ti donesem šolju kafe ili čaja." Sat vremena kasnije Vil je dobio četiri stvari: dobru frizuru, manikir, telefonski broj te devojke i svoju slobodu. Zamolio ju je da mu pozove taksi, a kada je ovaj stigao u ulicu Kenon, Vil joj je dao veliku napojnicu, pa je uskočio na zadnje sedište i spustio se dole. Kada je taksi krenuo, zaključio je da je uspeo da im umakne. Pocepao je papirče sa telefonskim brojem, bacivši komadiće da odlete kroz prozor. Moraće da prepriča Nensi ovu zgodu, kao neoborivi dokaz njegove vernosti. Ulazna vrata bungalova broj sedam behu u boji breskve. Vil je pozvonio. Na kvači je stajao znak Ne uznemiravaj, a ispred praga su bile subotnje novine. Ugurao je glok u pojas kako bi mu bio bliži, pa je prešao desnom rukom preko njegove grube drške. Špijunka se na sekundu zatamnela, a onda se i kvaka pomerila. Vrata se otvoriše i dva čoveka pogledaše jedno drugoga. „Zdravo, Vile. Znači, pronašao si moju poruku." Vila je zaprepastilo koliko je ispijeno i ostarelo Mark izgledao, skoro da je bio neprepoznatljiv. Pomerio se da pusti svog gosta unutra. Vrata se sama od sebe zatvoriše, ostavivši ih u polutami sobe sa spuštenim roletnama.
352 „Zdravo, Mark." Mark je ugledao dršku Vilovog pištolja ispod otkopčanog sakoa: „Nije ti potreban pištolj." „Nije?" Mark se spustio u fotelju pokraj kamina, i suviše slab da bi stajao. Vil se odlučio za kauč. I on je bio umoran. ,,U kafiću nas je čekala zaseda." Mark je na to odmah iskolačio oči: „Nisu te pratili, je l' da?" „Mislim da je sve u redu. Za sada." „Mora da su prisluškivali moj poziv tvojoj ćerki. Znao sam da ćeš da se naljutiš i žao mi je zbog toga. To je bio jedini način." „Ko su ti ljudi?" „Ljudi za koje radim." „Prvo mi reci sledeće: šta bi bilo da nisam ugledao tvoju karticu?" Mark slegnu ramenima: „Kada se nađeš u ovom poslu, onda se oslanjaš na sudbinu." „ A koji je to posao, Mark? Reci mi kakvim se to poslom baviš." „Bibliotekarskim poslom." Frejzer je bio potpuno neutešan. Operacija mu je otišla do đavola, a on nije mogao da smisli ništa drugo nego da arlauče kao neka narikača. Kada ga je grlo toliko zabolelo da više nije mogao da nastavi, promuklim glasom je naredio svojim ljudima da ostanu na položajima i da nastave očito uzaludnu potragu sve dok im ne naredi da prekinu. Da sam ja bio tamo, sve se ovo ne bi dogodilo, mislio je. On je mislio da radi sa profesionalcima. Dekorso je bio dobar operativac, ali je očigledno bio neuspešan kao vođa tima na terenu, a na koga će biti svaljena krivica za to? Držao je svoje slušalice i mikrofon bukvalno
353 zalepljene uz glavu, pa je polako prošao kroz prazne hodnike Zone 51 mrmljajući: „Neispunjenje jebenog zadatka ne dolazi u obzir", a potom se liftom odvezao gore kako bi osetio malo toplog sunca na koži. Mark bi se na momente ućutao, pa bi krenuo da se ispoveda, pa bi onda malo plakao, pa postao hvalisav u priči, pa onda čak i arogantan, a tu i tamo bi ga i iznerviralo poneko pitanje na koje je već odgovorio, ili koje bi smatrao površnim. Vil je sve vreme zadržao smireni, profesionalni ton, mada se u nekim momentima mučio da ostane pribran pred onim što je slušao. Vil je pokrenuo celu priču jednim prostim pitanjem: „Da li si ti bio taj koji je poslao razglednice Sudnjeg dana?" „Jesam." „Ali, nisi ubio sve te žrtve?" „Uopšte nisam napuštao Nevadu. Ja nisam ubica. Znam zbog čega misliš da je postojao neki ubica. Ja sam i hteo da ti, kao svi ostali, pomisliš upravo to." „Pa, kako su onda umrli svi ti ljudi?" „Ubistva, nesreće, samoubistva, prirodne smrti - iste one stvari od kojih ginu i bilo koji drugi ljudi." „Hoćeš da kažeš da uopšte nije bilo serijskog ubice?" „To ti govorim. To je istina." „Nisi unajmio ili naveo nekoga da počini sva ta ubistva?" „Nisam! Siguran sam da neki od tih slučajeva jesu bili ubistva, ali ti i sam znaš duboko u svom srcu da nisu bili svi. Zar ne?" „Neki su bili dosta problematični", priznade Vil. Pomislio je na Miloša Čovića i njegov pad kroz prozor, na Marka Napolitana sa iglom u ruci, Klajva Robertsona koji je pao ničice smrskavši nos.
354 Vil je začkiljio: „Ako mi govoriš istinu, kako si onda, kog vraga, unapred mogao znati da će svi ti ljudi umreti?" Markov osmeh ga je stravično iznervirao. Ispitao je mnoge duševno poremećene osobe u svojoj karijeri, a ovaj njegov ja znam nešto što ti ne znaš kez beše pljunuti šizofreničarski. Ali, on je znao da Mark nije bio lud. „Zona 51?" „Nešto u vezi sa njom? Kako je ona povezana sa svim ovim?" „Pa, ja tamo radim." Vil je sada već počeo da gubi živce: „To i ja znam. Hajde, razveži jezik! Rekao si da se baviš bibliotekarskim poslom." „Da, u Zoni 51 postoji jedna biblioteka." Bio je primoran da sve izvlači iz njega, pitanje po pitanje: „Ispričaj mi sve o toj biblioteci." „Hari Truman ju je izgradio pred kraj četrdesetih. Nakon Drugog svetskog rata Britanci su pronašli podzemno zdanje pokraj jednog manastira na ostrvu Vajt u opatiji Vektis. Tamo beše skriveno na stotine hiljada knjiga." „Kakvih knjiga?" „Knjiga koje datiraju još iz srednjeg veka. U njima se nalaze imena, Vile, milijarde imena, više od dvesta milijardi imena." „Čijih imena?" „Svih koji su ikada živeli, ili još žive." Vil odmahnu. Održavao se na površini vode, osećajući se kao da će uskoro da zaroni duboko pod nju. „Izvini, ali pogubio sam se." „Još od početka čovečanstva bilo je tek nešto ispod sto milijardi ljudi koji su u nekom trenutku živeli na našoj planeti. U ovim knjigama pojavljuju se spiskovi svakog rođenja i svake smrti počevši od osmog veka.
355 To su letopisi od preko hiljadu i dvesta godina ljudskih života i smrti na zemlji." „Kako je to moguće?" reče Vil ljutito. Je li moguće da je ovaj tip ipak bio umobolan? „Bes je uobičajena reakcija. Većina ljudi se naljuti kada čuje za biblioteku, jer je ona u suprotnosti sa svim što znamo. A zapravo, Vile, niko nema odgovor na ta kako i zašto pitanja. Rasprava traje već šezdeset dve godine a i dalje niko ništa ne zna. Bilo je potrebno na stotine monaha u jednom pokoljenju, ako su to zaista bili monasi, koji su neprestano pisali više od pet stotina godina, kako bi se fizički zapisala sva ta imena, po jedno za svako rođenje i jedno za svaku smrt. Poredana su po datumima, ranija po julijanskom, a kasnija po gregorijanskom kalendaru. Svako ime je ispisano na svom izvornom jeziku, uz jednostavni komentar na latinskom - rođenje ili smrt. To je jedino što se u tim knjigama nalazi. Nema dodatnih komentara, nema objašnjenja. Kako su to uradili? Ljudi skloni religiji kažu da su oni samo prenosili te stvari od boga. Možda su bili vidovnjaci koji su umeli da predvide budućnost. Možda su došli iz svemira. Veruj mi da niko nema blage veze Šta je prava istina! Jedino što znamo jeste da je to bio monumentalni zadatak. Razmisli samo: brojevi su se povećavali tokom vekova, ali samo danas, prvog avgusta 2009. mi imamo 350.000 ljudi koji će se roditi i 150.000 ljudi koji će umreti. Svako ime je ispisano perom i mastilom. Kao i imena onih od sutra i onih od preksutra, a onda i onih od naksutra. I tako za hiljadu i dvesta godina! Mora da su bili poput mašina." „Jasno ti je da ja u tako nešto ne mogu da poverujem", reče mu Vil tiho. „Ako mi daš jedan dan, mogu ti sve dokazati. Mogu da izvučem listu svih ljudi koji će sutra umreti u Los Anđelesu. Ili u Njujorku, ili Majamiju. Ili bilo gde." „Nemam ja ceo dan", Vil je ustao, te poče besomučno da hoda tamo-vamo po sobi. „Ne mogu da verujem da sam ti i ovo vreme posvetio." Ljutito je
356 opsovao, pa mu je zapovedio: „Idi na Internet i potraži Njuz herald iz Panama Sitija na Floridi. Pogledaj današnje umrlice, pa pogledaj da li ih imaš na toj svojoj prokletoj listi." „Lokalne novine su ispred vrata. Zar ne bi bilo lakše da uzmem iz njih?" „Možda si ih već pogledao!" „Ti misliš da se ovde radi o nekoj širokoj zaveri?" „Da, možda je baš to u pitanju." Mark je delovao uznemireno: „Ne mogu na Internet." „Ma, sve je ovo čisto sranje!" dreknu Vil. „Odmah sam znao da je sve ovo sranje." „Ako se nakačim na Internet preko svog kompjutera, lociraće nas za nekoliko minuta. Neću to da uradim." Vil se sav iznerviran osvrnuo, ugledavši tastaturu u ormaru sa televizorom. „Šta je ono?" zapitao je. Mark se nasmešio: „Pristup Internetu preko hotela. Nisam to ni primetio." „Pa, možeš li preko toga?" „Ja sam kompjuterski stručnjak. Mislim da ću se nekako snaći." „Mislio sam da si rekao da si bibliotekar." Mark je to zanemario. U roku od nekoliko minuta je otvorio vebsajt Vilovih novina na televizijskom ekranu. „To je list iz tvog rodnog grada, je l' da?" reče Mark. „Dobro znaš da jeste." Mark je uzeo laptop, pa ga je uključio. Dok se on priključivao na Internet, Vil je naglo poskočio. „Ček', ček'! Rekao si da ove knjige imaju samo imena i datume. Ali si posle toga rekao da možeš da ih razvrstaš po gradovima. Kako to?"
357 „To je ogroman deo posla koji obavljamo u Zoni 51. Bez geografskih korelata, svi ti podaci su beskorisni. Mi imamo pristup gotovo svim digitalnim i analognim bazama podataka u svetu: knjige rođenih, telefonske liste, spiskovi iz banaka, venčane knjige, spiskovi zaposlenih, računi za komunalije, zemljišne knjige, porezi, osiguranja, imamo sve, šta god ti padne na pamet. Na svetu živi 6,6 milijardi ljudi. Mi imamo neku odrednicu o adresi, makar se radilo samo o državi ili pokrajini, za devedeset četiri posto njih. I za blizu sto posto ljudi iz Severne Amerike i Evrope." Podigao je pogled: „Ovo mi je zaštićeno. Čisto da znaš, za ulaz je potrebna lozinka, koju ti neću dati. Potrebna mi je neka garancija da ćeš me zaštititi." „Od koga?" „Od istih onih ljudi koji i tebe traže. Zovemo ih kontrolorima. To je obezbeđenje iz Zone 51. U redu, nakačio sam se. Uzmi tastaturu." „Idi u spavaću sobu", naredio mu je Vil. „Neću da vidiš datume." „Ne veruješ mi?" „Naravno da ti ne verujem." Vil je proveo nekoliko minuta dovikujući mu imena nedavno preminulih osoba iz Panama Sitija. Izmešao je imena iz arhive sa ljudima koji su umrli prethodnog dana. Na njegovo zaprepašćenje, Mark mu je svaki put dovikivao tačne datume smrti. Vil ga je na kraju pozvao da se vrati, pa se požalio: „Ma, daj! Ovo je kao neka od onih predstava iz Las Vegasa, a ti si kao jedan od onih likova sa parapsihološkim moćima. Na koji način ti je sve ovo pošlo za rukom?" „Rekoh ti istinu. Ako misliš da sam te obrlatio na brzaka, moraćeš da sačekaš do sutra. Daću ti imena desetoro ljudi iz Los Anđelesa koji će danas umreti. Sutra ćeš proveriti umrlice." Mark je potom krenuo da mu diktira deset imena, datuma i adresa. Vil ih je sve zabeležio u hotelski notes, pa je besno strpao listić u džep. Ali ga je odmah potom izvukao, pa reče prkosno: „Neću da čekam do sutra!" Izvadio je telefon iz
358 džepa, videvši da ne radi - baterija se pomerila kada mu je pao na pločnik. Namestio ju je ponovo na njeno mesto i telefon se ponovo uključio. Mark ga je zadivljeno posmatrao, kada je Vil pozvao informacije kako bi uzeo telefonske brojeve. Vil bi glasno opsovao svaki put kada bi dobio telefonsku poštu ili kada niko ne bi podizao slušalicu. Neko se konačno javio sa sedmog broja na spisku. „Halo, ovde Lari Džekson, uzvraćam poziv Ori Lesil Dan", reče Vil. Saslušao je sagovornika nervozno se šetkajući po sobi. „Da, zvala me je prošle nedelje. Imamo jednog zajedničkog poznanika", ponovo je saslušao sagovornika, ali se nakon toga stropoštao na kauč. „Izvinite, kada tačno? Jutros? Bilo je neočekivano? Jako mi je žao što to čujem. Primite moje saučešće." Mark je široko raširio ruke: „Eto, da li mi sada veruješ?" Sa Frejzerovih slušalica ponovo se začu buka: „Malkome, Pajperov telefon je ponovo u sistemu. Nalazi se negde na Sansetu." Frejzer se dao u trk prema operativnom centru krenuvši ponovo nagore na svom ličnom toboganu na kom se ovih dana nalazio. § Vil je ustao da proveri šta ima u baru. Našao je flašicu od dva i po decilitra crnog džonija vokera. Otvorio ju je, pa je sipao sebi u čašu za viski. „Hoćeš i ti?" „Još je rano." „Zaista?" ispio je viski naiskap, pa mu je pustio da dalje sam obavlja posao u njegovom telu. „Koliko ljudi zna za ovo?" „Ne znam tačno. Od Nevade do Vašingtona, rekao bih oko hiljadu."
359 „Ko sve to vodi? Ko je glavni?" „To je operacija ministarstva mornarice. Sasvim sam siguran da i predsednik i neki članovi vlade znaju, neki od ljudi iz Pentagona i Državne bezbednosti, ali najviše rangirana osoba za koju sto posto znam je ministar mornarice, jer sam video njegovo ime u dopisima." „Zašto baš mornarica?" zapita Vil začuđeno. „Ne znam. Tako je bilo od samog početka." ,,I o ovome sa taji već šezdeset godina? Nije naša vlada tako dobra." „Kad nešto od nekoga procuri, odmah ga ubiju", reče Mark ogorčeno. ,,U čemu je smisao? Šta rade sa svim tim?" „Istraživanja. Planiranja. Raspodele prihoda. CIA i vojska koriste biblioteku kao svoju alatku još od početka pedesetih. Smatraju da ne mogu da je ne koriste, kada je već tamo. Možemo da predvidimo događaje, kad već ne možemo da izmenimo ishode, bar ne one fatalne. A kada možeš da predvidiš velike događaje, onda možeš i da planiraš sve oko njih, da spremiš budžet, odrediš pravila, možda ublažiš njihove posledice. Zona 51 je predvidela Korejski rat, kineske čistke tokom Maovog režima, Vijetnamski rat, Pola Pota u Kambodži, zalivske ratove, gladi u Africi. Obično uočimo i velike padove aviona, prirodne nepogode poput poplava i cunamija. Pogodili smo i teroristički napad 11. septembra." Vil ga je slušao skroz zapanjen: „Ali, ništa niste mogli da preduzmete?" „Kao što rekoh, ishodi se ne mogu menjati. Nismo znali kako će se ti napadi desiti, niti ko će za njih biti odgovoran, mada je svako imao svoje tačne ili pogrešne ideje. Mislim da smo baš zato onako brzo krenuli u napad protiv Iraka. Sve je to bilo unapred smišljeno." „Isuse."
360 „Imamo superkompjutere koji obraduju podatke bez prestanka, tragajući za uočljivim šemama širom sveta." Nagnuo se napred, te mu reče sniženim tonom: „Mogu ti sa sigurnošću reći da će 200.000 ljudi umreti u Kini 9. februara 2013. godine, ali ti ne mogu reći zbog čega. Ljudi sada rade na tome. A 2025. dvadeset petog marta, da budem precizniji, preko milion ljudi će umreti u Indiji i Pakistanu. To je drastičan primer, ali je to još previše daleko da bi se bilo ko sada usredsredio na to." „Zašto baš Nevada?" „Biblioteka je tamo prebačena nakon što su je Vazduhoplovne jedinice donele iz Engleske u Vašington. Ispod pustinje je izgrađen trezor otporan na nuklearne napade. Bilo je potrebno dvadeset godina da se sav materijal nakon 1947. prebaci i digitalizuje. Pre nego što su ubačene u kompjutere, te knjige su bile jako dragocene. Danas uglavnom imaju ceremonijalnu ulogu. Zapanjujuće je videti ih, ali sama biblioteka nema više naročitu svrhu. A zašto baš Nevada - pa zato što je zabačena i laka je za odbranu. Truman je podigao dimnu zavesu 1947. skovavši onu priču o NLO iz Rozvela, dopustivši da javnost poveruje kako je Zona 51 izgrađena radi proučavanja NLO-a. Nisu mogli da sakriju postojanje laboratorije zbog svih ljudi koji tamo rade, ali su joj sakrili svrhu. Gomila tupana i dalje veruje u to NLO sranje." Vil je hteo da uzme još jednu turu skoča, ali je shvatio da je piće počelo da deluje više nego što je želeo. Ne bi bila dobra opcija napiti se u ovom trenutku. ,,A čime se ti lično tamo baviš?" zapitao ga je. „Obezbeđenjem baze podataka. Imamo najzaštićenije servere na svetu. Zaštićeni smo od hakera i curenja podataka, i iznutra i spolja, ili smo bar bili dosad." „Provalio si u sopstveni sistem?" „Ja sam jedini koji je to mogao da učini", reče hvalisavo. „Kako to?"
361 „Sve je bilo krajnje jednostavno. Gurnuo sam fleš-memoriju u dupe. Nasamario sam one jebene idiote kontrolore. Oni ne mogu dopustiti da javnost sazna za biblioteku. Možeš li samo da zamisliš kako bi svet izgledao nakon toga? Svi bi bili paralizovani, ako bi znali kog će dana umreti oni lično, ili njihove žene, roditelji, deca, prijatelji. Naši analitičari smatraju da bi se društvo, onakvo kakvim ga znamo, trajno izmenilo. Ogromni delovi stanovništva bi sve redom odjebali rečima: U čemu je smisao? Kriminalci bi izvršavali mnogo više zločina, ako bi znali da neće biti ubijeni. Ma, možeš da zamisliš neke prilično grozne zaplete. Najsmešnije u celoj priči jeste to što se ovde radi samo o rođenjima i smrti. U podacima nema ničega o tome kako će ljudi provesti život, kojim kvalitetom. O tome može samo da se nagađa." Vil je podigao ton: „Pa, zašto si onda uradio sve ovo? Čemu one razglednice?" Mark je slutio da će mu postaviti to pitanje, Vil je to jasno uočio. Donja usna mu je zadrhtala kao u deteta koje se sprema da primi svoju kaznu. „Želeo sam da..." pukao je, te poče da rida gušeći se u suzama. „Šta si želeo?" „Želeo sam da poboljšam svoj život. Želeo sam da budem neko drugi", ponovo je briznuo u plač. Taj čovek je bio skroz jadan, ali se Vil trudio da obuzda bes: „Nastavi, slušam te." Mark je uzeo papirnu maramicu da izduva nos. „Nisam želeo da celog života ostanem tamo neki trut zaglavljen u laboratoriji. Stalno viđam bogataše po kazinima, pa se zapitam - zašto baš oni? Ja sam milion puta pametniji od njih. Zašto to nisam ja? Ali, nikada nisam dobio priliku. Nijedna od kompanija u kojima sam radio nakon Tehnološkog fakulteta u Masačusetsu, nije doživela nagli procvat. Nisu bile ni nalik Majkrosoftu, ni nalik Guglu. Zaradio sam nešto malo para na berzi, ali se od kompjuteraških stvari nisam ovajdio. A onda sam
362 se zajebao time što sam pristao da radim za vladu. Nakon što rad u Zoni 51 prestane da bude seksi, shvatiš da je to samo nisko plaćeni kompjuteraški posao u nekom podzemnom bunkeru. Pokušao sam da prodam svoja scenarija, rekoh ti da se bavim pisanjem, ali su ih odbili. I tako sam rešio da bih mogao da promenim život tako što bih pustio napolje samo jedan mali deo podataka." „Znači, sve je ovo bilo zbog novca? Je l' tako?" Mark klimnu, ali odmah dodade: „Ne zbog novca, već zbog promene koja uz njega ide." „Kako si planirao da zaradiš novac od Sudnjeg dana?" Markovo namršteno lice raširilo se u pobednički osmeh: „Već jesam! Gomilu novca!" „Prosvetli me, Mark, nisam tako bistar kao ti." Mark nije zapazio njegovo podsmevanje - protumačio je to kao kompliment, pa se dao u objašnjavanje, ispočetka usporen i strpljiv, a onda je postao veoma napet: „Pa, evo kako sam sve to smislio - i moram da naglasim da se sve ostvarilo upravo onako kako sam i zamislio. Bio mi je potreban dokaz onoga što sam bio u stanju da ostvarim. Nešto da me učini verodostojnim. Morao sam biti u stanju da privučem ljudima pažnju. A jedan od načina da to uradiš jeste da u sve umešaš medije, jesam li u pravu? A šta bi moglo da zadovolji sve te kriterijume? Sudnji dan! A inače, mislim da je taj naziv izvanredan. Hteo sam da svet pomisli kako napolju vršlja neki serijski ubica koji šalje upozorenja svojim žrtvama. I tako sam nasumice odabrao devetoro ljudi iz Njujorka u našoj bazi podataka. Dobro, dobro, vidim kako me gledaš, to možda i jeste bio zločin u izvesnom smislu, ali ja očito nikoga nisam ubio. Ali, onog trenutka kada se ceo slučaj zaista zavrteo po svim medijima, bio sam u stanju da privučem pažnju čoveka do kog sam hteo da doprem - Nelsona Eldera." Zaustavio se zbog Vilovog izraza lica: „Šta? Znaš ga?"
363 Vil je zapanjeno odmahivao glavom: „Jašta da ga znam. Čujem da je mrtav." „Da, ubili su ga", prošaputao je, „isto kao i Keri." „Isto kao i koga?" „Ubili su mi devojku!" zavapi Mark, pa je ponovo snizio ton. „Ona ništa nije znala. Nisu morali to da urade. A što je najgore, mogao sam oboje da ih proverim u biblioteci još na samom početku. Ali, nisam se toga setio..." U Vilovoj glavi se upalila lampica, u zakasneloj reakciji: „Isuse! Nelson Elder - životno osiguranje!" Mark klimnu: „Upoznao sam ga u jednom kazinu. Bio je fin čovek. A onda sam otkrio da mu se kompanija nalazi u nevolji, a kako ćeš najbolje pomoći kompaniji za prodaju životnih osiguranja, nego da im kažeš kada će ljudi umreti. To je bio moj veliki plan. On je odmah shvatio suštinu svega." „Koliko?" „Novca?" „Da, novca." „Pet miliona dolara." „Prodao si suvo zlato za šugavih pet miliona?" „Nisam! Sve je rađeno u tajnosti. On mi je davao imena, a ja njemu datume. I to je bilo to. To je bio dobar posao za oboje. Ja sam zadržao bazu podataka kod sebe. Samo je ja imam." „Sve ukupno?" „Samo Sjedinjene Američke Države. Dezert lajf posluje jedino u Americi. Celokupna baza podataka je i suviše velika da bi bila ukradena." Vilov mozak je bio opterećen prevelikom količinom podataka i uzavrelim emocijama. „Ima tu još nešto više, neka dodatna caka, zar ne?" Mark se ućutao kršeći prste.
364 „Hteo si i meni da zabiberiš, je l' tako? Izabrao si Njujork za tu tvoju papazjaniju, jer je to moj rejon. Hteo si da me uvališ u govna. Je l' tako?" Marku klonu glava u detinjastom pokajanju. „Oduvek sam bio ljubomoran", prošaputao je. „Kada smo delili sobu, ja pre toga u srednjoj školi nikada nisam upoznao nikoga poput tebe. Sve što si radio uvek je ispalo sjajno, a sve što sam ja radio..." odlutao je ne završivši rečenicu. „Kada sam te prošle godine opet video, sve mi se vratilo." „Mark, mi smo samo bili cimeri kao brucoši. Devet zajedničkih meseci, dok smo još bili deca. Bili smo potpuno različiti ljudi." Mark se tiho složio s tim, ali su ga emocije već preplavile: „Nadao sam se da ćeš hteti da deliš sobu sa mnom i posle prve godine. A ti si im pomogao. Pomogao si im da me zalepe za krevet." Vilu se koža naježila. Ovaj čovek beše totalni jadnik. U njegovim postupcima i namerama nije bilo ni trunke nečeg plemenitog. Sve je bilo prožeto samoprezirom, samosažaljenjem i nezrelim nagonima skrivenim pod previsokim koeficijentom inteligencije. Jeste to dete bilo istraumirano, i on se zaista oduvek osećao krivim zbog svoje uloge u celoj priči, ali, pobogu, to je bila samo naivna studentska zezalica! A ovaj čovek, zakopan u svojoj hotelskoj sobi, beše gnusan i opasan i Vil je morao da se odupre strahovitom nagonu da ga patosira jednim udarcem u tu njegovu koščatu, suvonjavu vilicu. Ovo stvorenje dostojno žaljenja u samo jednom jedinom potezu preokrenulo je njegov život naglavačke. A on nije želeo da bude umešan u sve to. On je samo želeo da se penzioniše i da ga svi ostave na miru. Ali, bilo je sasvim očigledno, da jednom kada saznaš za biblioteku, ništa više ne može da ostane po starom. Moraće dobro da razmisli, ali pre toga mora da preživi sve ovo. „Nego, reci ti meni nešto, Mark, jesi li i mene potražio u bazi podataka?" reče suočivši ga sa direktnim pitanjem. „Hoće li me ukokati danas?" Čekajući na
365 odgovor pomislio je u sebi - ako kaže da, ma kome se jebe za to? Za šta uopšte imam da živim? I onako ću samo sjebati Nensin život, kao što sam ga sjebao i svima drugima. Dakle, samo napred! „Neće. Ni tebe, ni mene. Oboje smo VV ." „Šta ti to znači?" „Van vidika. Knjige se zaustavljaju na 2027. Znalo se da će Zona 51 trajati osamdesetak godina." „Zašto su se prekinule?" „Ne zna se. Postoje dokazi o požaru u manastiru. Možda neka prirodna katastrofa? Neki politički razlozi? Verski? Ne postoji način da to saznamo. To je prosta činjenica." „Znači, ja ću preživeti 2027.", reče Vil zamišljeno. ,,I ja ću", podsetio ga je Mark. „Mogu li nešto da te pitam?" „Reci." „Jesi li skontao da se ja nalazim iza svega ovoga? Da li i tebe zbog toga traže?" „Jesam. Skroz sam te provalio." „Kako?" Vil je jasno mogao videti koliko je očajnički želeo to da sazna. „Uveren sam da nisam ostavio nikakve tragove za sobom." „Pronašao sam scenario u registru Udruženja pisaca Amerike. Prva verzija je bila puna likova nezanimljivih imena. Druga verzija bila je puna likova zanimljivih imena. Morao si nekome sve da ispričaš, zar ne? Čak i u obliku šale koju si samo ti mogao da shvatiš." Mark ostade zapanjen: „Kako si došao do toga?" „Preko fonta sa razglednica. On se danas ne koristi često, osim ako nisi pisac scenarija." Mark promuca: „Nisam imao pojma."
366 „O čemu?" „Da si toliko pametan." Pošto je seo za svoj terminal, Frejzer je ulio u sebe malo optimizma. Signal Vilovog mobilnog telefona ponovo su imali na ekranu, njegovi ljudi su se nalazili u blizini, a pri tom je podsetio sebe da tog dana nijedan od njegovih operativaca neće umreti, a neće ni Šeklton ni Pajper. Neizbežni zaključak beše da će se operacija uspešno završiti i da će oba čoveka biti privedena na ispitivanje. A ono što će se sa njima desiti nakon toga, očito nije bilo do njega. Bili su VV, pa je pretpostavio da će se već nekako izvući. Nije ga ni bilo nešto naročito briga. Optimizam mu je uzdrmao Dekorso. „Malkome, slušaj kakva je situacija", začuo je kroz svoje slušalice. „Ovo je hotel, hotel Beverli Hils. Tu ima nekoliko stotina soba na pedeset hiljada kvadratnih metara zemlje. Ovaj signal koji imamo precizan je na svega tristotinak metara. Nemamo dovoljno ljudi da pretražimo ceo hotel i pronađemo ga." „Ma, u pičku materinu", reče Frejzer. „Zar ne možemo nekako da pojačamo signal?" Jedan od tehničara iz operativnog centra reče ne podižući glavu od svog ekrana: „Nazovi ga. Ako se javi, možemo sve suziti na petnaest metara." Frejzerovo lice se raširilo u vragolasti osmejak: „Ti si moj idol. Ima da ti kupim gajbu piva." Uzeo je telefon, pa je pritisnuo dugme za spoljnu vezu. Vilu je zazvonio telefon sa pripejd brojem. Odmah je pomislio na Nensi. Želeo je da čuje njen glas, pa nije obraćao pažnju na podatke o broju sa kog je primio poziv: Poziv iz druge zone. „Halo?" Niko se nije javljao. „Nensi?" Ništa. Prekinuo je vezu.
367 „Ko je to bio?" zapita ga Mark. „Ne sviđa mi se ovo", odgovori mu Vil. Pogledao je u telefon, pa je napravio grimasu i isključio ga. „Mislim da bi trebalo da odemo odavde. Spakuj se." Mark je delovao preplašeno: „Gde ćemo?" „Još ne znam. Negde van Los Anđelesa. Znaju da sam tu, a znaju i da si ti tu. Uzećemo taksi do mojih kola, pa ćemo dalje njima. Nas dvojica smo dovoljno pametni, valjda ćemo nešto smisliti." Mark se sagnuo da spakuje svoj laptop. Vil se nadvio nad njim. „Šta je?" reče Mark uplašeno. „Ja ću da ponesem tvoju aktovku." „Zašto?" Vil ga je pogledao u fazonu - um caruje, ali snaga klade valja. „Jer mi se hoće. Neću ti dva puta ponavljati. A hoću i tvoju lozinku." „Ne dam! Ispalićeš me." „Neću." „A kako da znam da nećeš?" Taj mršavi čovek je delovao toliko preplašeno i ranjivo da se Vil prvi put sažalio na njega: „Zato što ti dajem reč da neću. Gledaj, ako oboje budemo znali lozinku, to povećava izglede da ću moći da je iskoristim da te lakše pronađem, ako se kojim slučajem razdvojimo. Tako je najbolje." „Pitagora." „Molim?" „Grčki matematičar, Pitagora." „To za tebe ima neko značenje?" I pre nego što je Mark uspeo da mu odgovori, Vil je začuo neko šuškanje iz dvorišta, pa je izvukao svoj pištolj.
368 Ulazna vrata i vrata prema dvorištu naglo se otvoriše u istom trenutku. Soba se najednom ispunila gomilom ljudi. Za onog ko je u njoj direktno učestvovao, razmena metaka u tako malom prostoru činila se kao da traje večno, ali nekom spoljnom posmatraču, poput Frejzera koji je sve pratio preko slušalica, sve se završilo za manje od deset sekundi. Dekorso je ugledao Vilovo oružje, pa je počeo da puca. Prvi metak proleteo je Vilu tačno pored uveta. Vil se bacio na tepih u boji mandarine, pa je uzvratio vatru odozdo, nišaneći im u grudi i stomake i šire delove tela, povlačeći obarač što je brže mogao. Pucao je iz oružja usred neke akcije samo jedanput, tokom jednog jako lošeg presretanja vozila na Floridi u drugoj godini na položaju zamenika šerifa. Tog dana ubio je dva čoveka. Pogodio ih je lakše nego da je lovio riđe veverice. Dekorso je prvi pao izazvavši komešanje među svojim ljudima. Pištolji kontrolora behu opremljeni prigušivačima, pa meci nisu dizali prasak, već su direktno udarali u drvo, nameštaj i meso. Nasuprot njih, Vilov pištolj je grmeo svaki put kada bi povukao obarač, pa se Frejzer trzao nakon svakog pucnja kojih je bilo ukupno osamnaest, sve dok u sobi nije zavladala tišina. Prostorija se do tada ispunila jetkim plavim dimom i oporim mirisom baruta. Vil je začuo neki prigušeni glas kako histerično viče kroz slušalice koje su ležale na podu odvojene od čoveka koji ih je nosio. Boja krvi se upadljivo videla po celom apartmanu koji beše u pastelnim tonovima. Na podu su ležala četiri uljeza, dvojica su ječala, a dvojica behu tihi. Vil se podigao na kolena, pa je mukom ustao drhteći. Nije osećao bol, ali je čuo da adrenalin može privremeno da prikrije čak i najozbiljnije povrede. Pregledao je svoje telo u potrazi za tragovima krvi, ali nije bilo ničega. A potom je ugledao Markova stopala iza kauča, pa je pojurio da mu pomogne da ustane.
369 Isuse, pomislio je kada ga je ugledao. Isuse. U glavi je imao rupu veličine vinskog zapušača, iz koje su kuljale krv i moždana materija, a iz usta mu je curela i klokotala sluz. I on je kao bio VV? Vil je zadrhtao pri pomisli da bi ovaj jadni klipan mogao da živi u ovakvom stanju još osamnaest godina, pa je zgrabio Markovu torbu odjurivši kroz vrata.
370 1. AVGUSTA 2009. Los ANĐELES Vil se trudio da bude nevidljiv. Ljudi su jurili pored njega pravo prema bungalovu. Dva stražara iz hotelskog obezbeđenja, obučena u plave sakoe, u trku su ga odgurnula sa staze. Nastavio je smireno i ravnodušno da hoda u suprotnom smeru kroz hotelski vrt. Kada su se vrata glavne zgrade zatvorila za njim, začuo je prigušene povike iz dela sa bungalovima. Tamo će sada buknuti pravi pakao. Začuše se i sirene: policija uvek brzo dođe do bogataških krajeva, pomislio je. Morao je da donese brzu odluku. Mogao je da pokuša da nekako stigne do svojih kola, ili da ostane tu i da se skloni negde sa vidika. Ta taktika mu je upalila i u onom salonu lepote, pa je odlučio da ponovo pokuša na taj način, a osim toga, bio je previše uzdrman da bi učinio bilo šta više. Na recepciji je vladao potpuni haos. Gosti su došli da prijave pucnjavu, pokrenuti su sigurnosni protokoli. Hitro je prošao pokraj zaokupiranih radnika hotela, pa je skrenuo prema liftovima, gde je odmah uskočio u jedan koji je bio prazan. Nasumično je pritisnuo dugme za treći sprat. Hodnik je bio prazan i jedino su ispred jedne sobe napola puta niz prolaz stajala spremačicina kolica. Provirio je kroz odškrinuta vrata sobe 315 ugledavši sobaricu kako usisava. „Dobar dan!" doviknuo je najopuštenije što je mogao. Sobarica mu se nasmešila: „Dobar dan, gospodine. Samo što nisam završila." Ugledao je prtljag i mušku odeću u ormanu. „Vratio sam se ranije sa sastanka", reče Vil. „Moram da telefoniram." „Nema problema, gospodine. Samo pozovite službu održavanja kad budete želeli, pa ću se vratiti."
371 Ostavila ga je samog. Bacivši pogled kroz prozor koji je gledao na vrt, video je policajce i bolničare. Stropoštao se u stolicu sklopivši oči. Nije znao koliko mu je vremena ostalo na raspolaganju - morao je da razmisli. Vratio se u prošlost na ribarski čamac pokraj svog oca, Filipa Vestona Pajpera, koji je bez reči navlačio mamac na pecaljku. Oduvek je smatrao da je to ime zvučalo i suviše grandiozno za čoveka grubih ruku i opaljene kože koji je zarađivao svoj hleb hapšenjem pijandura i naplaćivanjem kazni vozačima koji bi prekoračili brzinu. Deda mu je predavao poznavanje društva u početnim razredima osnovne škole na Floridi polažući visoke nade u svog prvorođenog sina, pa je mislio da bi mu otmeno ime bilo odlična odskočna daska. Ali, to ime nije imalo nikakav uticaj. Otac mu je izrastao u tulumaša koji je stalno tragao za kakvom lumperajkom. Opijao se celog života i postao grozni siledžija koji je Vilovu majku podvrgavao neprestanom besomučnom zlostavljanju. A kao otac samo je donekle bio dobar, uvek krajnje uzdržan, mada je Vil oduvek osećao da se trudio da učini najbolje za svog sina. Možda bi njihov odnos bio bolji da je unapred znao da će mu otac preminuti tokom njegove završne godine na fakultetu. Možda bi on tada sam načinio prvi korak i porazgovarao s tim čovekom kako bi otkrio njegova mišljenja o sopstvenoj porodici, životu, sinu. Ali, taj je razgovor bio pokopan zajedno sa Filipom Vestonom Pajperom i on je sada morao da živi bez tih saznanja. Vil nikada nije mnogo razmišljao o veri ili filozofiji. Njegov posao je, zapravo, bio vezan za smrt, a njegov pristup istraživanju ubistava beše zasnovan na činjenicama. Neki bi ljudi preživeli, drugi bi umrli jer su se našli na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. Sve je to po njegovom mišljenju bilo krajnje nasumično. Njegova majka je bila vezana za crkvu, a kada bi joj dolazio u posetu, revnosno bi je pratio do Prve baptističke crkve u Panama Sitiju. Tamo su joj i
372 misu održali kada je podlegla raku. Vil se dosta naslušao svih onih priča o volji božjoj i njegovim nebeskim planovima. Čitao je o kalvinizmu i predodređenosti još dok je bio u školi. Po njegovom mišljenju, sve su to bila prazna trućanja. Svetom su vladali haos i slučajnost. Nije postojao neki unapred osmišljeni plan za celo čovečanstvo. Ali, očigledno da nije bio u pravu. Otvorio je oči pogledavši preko ramena. Sve policijske snage Beverli Hilsa našle su se dole u vrtu. Pristizalo je još bolničara i kola hitne pomoći. Dohvatio je laptop otvorivši ga. Bio je napola ugašen. Kada ga je ponovo pokrenuo, kompjuter mu je kroz prozor za priključivanje Šekltonovoj bazi podataka zatražio lozinku. Vil je tri puta pogrešno upisao reč Pitagora pre nego što je konačno pogodio. Eto, kako su se pokazale sve one godine provedene na Harvardu. Ali, sa sledećih nekoliko unosa mu neće biti tako lako. Oklevao je, čak i pomislio da ugasi kompjuter, ali se iz vrta začulo još više sirena, još više povika. Duboko je udahnuo, pa je ukucao Lora Džin Pajper, 7. 8. 1984. te je pritisnuo Enter: VV Izdahnuo je, pa je tiho izgovorio, Hvala ti bože. A onda je ponovo udahnuo, te je ukucao Nensi Lipinski, Vajt Plejns, Njujork, pa je pritisnuo Enter: VV Još jedan unos da se u potpunosti uveri u svoj plan: Džim Zekendorf, Veston, Masačusets: VV
373 To je sve što želim da znam, to je sve što treba da znam, pomislio je. Tresao se. Dok je tako sedeo, zaključak mu se i sam nametnuo: on, njegova ćerka i Nensi će preživeti uprkos operativcima koji su imali zaduženje da ih ubiju kako bi očuvali tajnovitost Zone 51. To je značilo da će on nešto preduzeti kako bi sprečio njihove pogibije. Ovo je potpuno sumanuto! Da uzmeš nečiju slobodnu volju i baciš je kroz prozor, pomislio je. Zaplovio je nizvodno rekom Sudbine. Nije bio gospodar svoje sudbe, kapetan svoje duše. Počeo je da plače, prvi put od kada mu je otac preminuo. Dok su timovi hitne pomoći prenosili ranjene iz bungalova do ambulantnih kola koja su spremno čekala, Vil je seo za sto u sobi 315 da sastavi pismo na listu hartije sa oznakom hotela. Iščitao ga je čim je završio pisanje. Ostavio je jednu prazninu koju je morao da popuni, pre nego što ga ubaci u poštansko sanduče. Predivno subotnje poslepodne na Beverli Hilsu pokvarili su brujanje i smrad dizela od više desetina kola hitne pomoći i reportažnih kola televizijskih stanica koja su bljuvala izduvne gasove po celom Sanset bulevaru. On je prošao pokraj njih oborene glave, pa je pozvao taksi. „Šta se kog đav'la dešava ovde?" zapita ga vozač. „Da me ubiješ, ako znam", odgovori mu Vil. „Gde ćemo?" „Odvedi me do bilo koje radnje računarske opreme, do gradske biblioteke Los Anđelesa i do neke pošte. Upravo tim redom. Ovo ti je za trud", pružio je ruku preko sedišta spustivši sto dolara taksisti u krilo. „Vaša želja, moja zapovest, gospodine", reče vozač poletno.
374 Vil je u Radio Šeku kupio fleš-memoriju. Vrativši se u taksi, na brzaka je presnimio Markovu bazu podataka na novu spravicu, pa ju je ugurao u unutrašnji džep sakoa. Zamolio je taksistu da ga sačeka ispred Glavne gradske biblioteke, bele palate u art-deko stilu blizu trga Peršing, u centru Los Anđelesa. Nakon što se nakratko zaustavio kod pulta za informacije, zaputio se duboko u središte naređanih polica. Pod jakim fluorescentnim osvetljenjem podzemnog nivoa biblioteke u podrumskom delu u kom su se retko mogli čuti ljudski koraci, prisetio se ludog Donija, pa mu se u sebi zahvalio što mu je dao ideju za savršeno skrovište. Čitava jedna polica bila je odvojena za debele, buđave, više decenija stare opštinske pravilnike Los Anđelesa. Uverivši se da nema nikoga u blizini, uzdigao se na prste posegnuvši do najviše police sa koje je izvukao pravilnik iz 1947. - podebelu knjigu koja mu je onako teška skliznula pravo na ispruženi dlan. Godina 1947. Dašak ironije u tom užasnom danu. Pravilnik je imao miris stare i nekorišćene knjige i, osim ako nešto ne pođe naopako, bio je uveren da će on još jako, jako dugo biti jedina osoba koja ga otvara. Otvorio je knjigu na sredini. Povez se na hrbatu raširio za nekoliko centimetara napravivši otvor koji je on iskoristio da u njega ugura fleš-memoriju. Kada je zatvorio taj tom, povez se raširio pucketajući, te je progutao mali elektronski štapić koji je ostao duboko sakriven u knjizi. Na sledećoj stanici je izašao samo na brzaka. Beše to najbliža pošta u kojoj je kupio markicu, pa je unapred dovršeno pismo ubacio u poštansko sanduče za obične pošiljke. Pismo je bilo adresirano na Džeka Zekendorfa tj. na njegovu advokatsku kancelariju u Bostonu. Unutar koverte krila se još jedna koverta. Propratno pismo je počinjalo rečima:
375 Džime, žao mi je što moram da te uvlačim u nešto veoma složeno, ali potrebna mi je tvoja pomoć. Ako te kojim slučajem lično ne kontaktiram do prvog utorka, u svakom narednom mesecu u nastupajućem periodu, hoću da otvoriš zalepljenu kovertu i ispoštuješ uputstva iz nje. Kada se vratio u taksi, rekao je vozaču: „Dobro, hajdemo sada do poslednje stanice. Vodi me do Gromanovog kineskog bioskopa21." „Ne ličite mi na nekog turistu", reče mu taksista. „Volim gužve." Holivudsko šetalište beše krcato turistima i uličnim preprodavcima. Vil je stao na betonsku kocku na kojoj beše urezano: Sidu, još mnogo uspešnih projekcija, žele Roj Rodžers i Triger, ispod čega su stajali otisci šake, stopala i konjske potkovice. Izvukao je telefon iz džepa uključivši ga. Odmah je odgovorila, kao da je držala telefon u ruci čekajući da konačno zazvoni. „Isuse, Vile, jesi li dobro?" „Imao sam strašan dan, Nensi. Kako si ti?" „Razboleh se od brige. Jesi li ga našao?" „Jesam, ali ne mogu da pričam. Prisluškuju nas." „Jesi li na sigurnom?" „Pazim. Biću u redu." „Mogu li ja nešto da uradim?" „Čekaj me i reci mi još jednom da me voliš." 21 Jedan od najpoznatijih svetskih bioskopa koji se nalazi u Holivudu i koji je kao mesto mnogih svetskih filmskih premijera i dodela nagrada uvek na meti mnogobrojnih turista.
376 „Volim te." Prekinuo je vezu, pa je zatražio jedan broj preko informacija. Vil se uz dosta upornosti probio kroz silne prebačene veze sve dok se nije našao na korak do razgovora sa onim na kog se namerio. Odmah je presekao zvanična naglabanja službenice koja je podigla slušalicu: „Da, da, ovde specijalni agent Vil Pajper iz FBI-a. Recite ministru mornarice da sam na vezi. Recite mu da sam jutros bio sa Markom Šekltonom. Recite mu da znam sve o Zoni 51.1 recite mu da ima tačno jedan minut da podigne slušalicu."
377 8. JANUARA 1297. OSTRVO VAJT, BRITANIJA. Balduin, opat Vektisa, klečao je zadubljen u molitvu u podnožju najsvetije kripte u celoj opatiji. Između stubova koji su odvajali brodski deo od dela sa klupama, stajala je spomen ploča oslonjena na kameni pod. Glatki ravni kamen beše hladan poput leda, pa su Balduinu, kroz njegovu tanku odeždu, kolena skroz utrnula. Ali, on je i dalje ostao u istom položaju, usredsredivši se na žalosne molitve koje je izgovarao nad moštima svetog Josifa, zaštitnika opatije Vektis. Josifova kripta beše omiljeno mesto za molitve i tihovanje unutar katedrale u Vektisu, tog predivnog zdanja sa visokim zvonicima koje beše podignuto na mestu stare opatijske crkve. Ploča od plavog kamena koja je označavala njegovu kriptu, beše ispisana jednostavnim, duboko urezanim slovima: Sveti Josif, 800. leto gospodnje. Tokom pet stotina godina nakon smrti Josifove, Vektiška opatija je prošla kroz duboke promene. Granice opatije behu proširene pripajanjem okolnih njiva i poljana. Visoki bedemi i kapije sa teškim rešetkama sada su okruživale to mesto štiteći ga od francuskih pirata koji su se često okomljavali na to ostrvo i na obale Veseksa. Jedna od najlepših katedrala u celoj Britaniji parala je nebo šiljatim, elegantnim zvonikom. Više od trideset čvrstih kamenih zgrada, uključujući i spavaonice, zgradu crkvenog sabora, kuhinje, trpezariju, podrume, ostave, ambulantu, hospicijum, pisarnicu, ložarnicu, pivaru, opatijski dvor i štale, beše povezano jedno sa drugim natkrivenim prolazima i unutrašnjim hodnicima. Čitav je manastir sa svojim dvorištima i povrtnjacima delovao prostrano i skladno. U blizini se nalazilo i veliko groblje. Na jednoj udaljenoj
378 njivi nalazio se salaš sa mlinom i svinjcima. Uz sve to, opatija je opsluživala gotovo šest stotina stanovnika, što ju je suštinski činilo drugim gradom po veličini na tom ostrvu. Beše to napredno hrišćansko središte koje je stajalo rame uz rame sa Vestminsterom, Kenterberijem i Solzberijem po svom značaju. I ostrvo se samo po sebi razvilo povećavši broj stanovnika. Nakon što je Britaniju osvojio Vilijem, vojvoda od Normandije, u boju kod Hejstingsa 1066. ostrvo je potpalo pod vlast Normana potpuno izgubivši veze sa paganskom Skandinavijom. Zastarelo rimsko ime, Vektis, više se nije koristilo, jer su Normani počeli da nazivaju to mesto ostrvom Vajt. Vilijem je ostrvo podario svom prijatelju Vilijemu Fic-Ozbernu koji je postao prvi gospodar ostrva Vajt. Pod zaštitom Vilijema Osvajača i narednih britanskih monarha, ostrvo se pretvorilo u bogati, dobro utvrđeni bastion za odbranu od Francuza. Iz malog, ali čvrstog zamka Kerisbruk u središtu otoka, čitava pokoljenja gospodara ostrva Vajt širila su feudalnu vlast sklopivši crkveni savez sa monasima iz Vektiške opatije, svojim religioznim komšijama. Poslednji gospodar ostrva Vajt, zapravo i nije bio gospodar nego gospodarica, grofica Izabela de Fortibus, koja je titulu dobila kada joj je brat umro 1262. Uz sve svoje zemljišne posede i pomorske dažbine koje je ubirala, namćorasta i ružnjikava Izabela postala je najbogatija žena u Britaniji. Pošto je bila usamljena, bogata i pobožna, Edgar, pređašnji opat Vektisa, a posle njega i Balduin, sadašnji opat, silno su joj se dodvoravali upućujući joj svoje najtoplije molitve i najfinije ilustrovane rukopise. Izabela je, zauzvrat, opatiji slala velikodušne donacije postavši njen glavni pokrovitelj. Balduin je 1293. bio pozvan da lično bdi nad njenom samrtnom posteljom u Kerisbruku, gde ga je ona u svojoj hladnjikavoj spavaćoj odaji slabašnim glasom obavestila da je prodala ostrvo kralju Edvardu za šest hiljada maraka, prebacivši ih time pod kraljevsku upravu. On će morati da potraži pokrovitelja na nekom drugom mestu, objasnila mu je odsečno. Dok je ona po poslednji put udahnula vazduh, on ju je blagoslovio, gunđajući u sebi.
379 Četiri godine nakon Izabeline smrti behu teške za Balduina. Mnoge decenije koje su proveli zaviseći od te žene ostavile su opatiju potpuno nespremnu za budućnost. Stanovništvo Vektisa toliko se povećalo da više nisu mogli da se izdržavaju od sopstvenih prihoda, pa im je bio neophodan stalni priliv novca sa strane. Balduin je bio primoran da često putuje van ostrva i da se poput kakvog prosjaka dodvorava kneževima i vlastelinima, biskupima i kardinalima. On nije bio vest političar poput Edgara, svog prethodnika, čoveka kome su svi lako prilazili i koga su voleli svi njegovi sveštenici, deca, pa čak i psi! Balduin je bio poput ribe, hladan i ljigav, vrsni administrator sa velikom strašću prema knjigovodstvenim poslovima koja beše onoliko jaka koliko i njegova ljubav prema bogu, ali je sa druge strane gajio jako malo ljubavi prema ljudima oko sebe. Za njega je blaženstvo predstavljalo mirno poslepodne provedeno u osami u njegovim odajama uz njegove knjige. Međutim, u poslednje vreme, sreća i mir za njega predstavljaše apstraktni pojam. Spremale su se gadne nevolje. Duboko pod zemljom. Balduin je izgovorio posebnu molitvu svetom Josifu, pa se pridigao da potraži svog igumana kako bi se što pre posavetovao s njim. Luka, sin Arčibalda, čizmara iz Londona, beše najmlađi kaluđer u Vektisu. Bio je to jedan visoki i snažan dvadesetjednogodišnjak sa telom koje je više priličilo kakvom vojniku, nego slugi božjem. Njegovog je oca začudilo i razočaralo to što mu je najstariji sin odabrao veru umesto, recimo, furune, ali nije mogao da zaustavi svog svojeglavog sina isto kao što ne bi mogao da zaustavi testo da raste. Mladi Luka je još kao derište potpao pod dobrodušni uticaj mesnog popa, i još od tada nikada nije želeo ništa drugo od života, nego da se posveti Hristu.
380 A posebno ga je privlačilo potpuno prepuštanje monaškom životu. Dugo je slušao priče od raznih popova o usamljenoj lepoti Vektiške opatije, pa je sa napunjenih sedamnaest krenuo na jug prema ostrvu Vajt, iskoristivši svoje poslednje bakrenjake da plati kartu za lađu. Tokom plovidbe do otoka, posmatrao je strme, ispupčene ostrvske litice kako se nadvijaju pred njim u svoj svojoj veličini, a potom je zabezeknuto zurio u zvonik katedrale koji se pojavio na horizontu poput kamenog prsta uperenog pravo prema Nebesima, pomislio je. Molio se iz dna duše da to bude njegov put bez povratka. Nakon dugog pešačenja kroz plodne njive i poljane, Luka se pojavio pred kapijom, ponizno ih zamolivši da ga prime. Iguman Feliks, krupni Bretonac koji beše crn isto koliko je Luka bio plav, prepoznao je iskrene namere u njemu, pa ga je primio. Posle četiri godine dirinčenja na položaju posvećenika, a potom i mladog fratra, Luka je bio rukopoložen za sveštenika božjeg, nakon čega mu je srce svakoga dana pucalo od sreće i radosti. Njegov široki osmeh koji mu nikada nije silazio sa usana činio je i njegovu sabraću i sestre veselim, a neki su čak znali i da skrenu sa svog puta kako bi prošli pokraj njega i makar nakratko ugledali njegovo milo lice. Već nekoliko dana nakon njegovog dolaska u Vektis, do Luke su počele da dopiru glasine o kriptama koje su se šapatom širile od novajlija koje su tamo bile duže od njega. Rekoše mu da se ispod opatije širio čitav jedan podzemni svet. Ispod su se krila čudnovata bića i obavljala čudnovata posla. Obredi. Razvrati. Pa onda i neko tajno društvo, Red imena. Sve su to bile gluposti, mislio je Luka, obredi inicijacije za momke sa bujnom maštom. On će se lepo usredsrediti na svoje dužnosti i svoje učenje i neće dopustiti sebi da ga uvuku u takve koještarije. Ali, nije se moglo poreći da je jedna grupa zgrada bila van domašaja njemu i njegovim drugarima. U zabačenom uglu opatije, iza kaluđerskog groblja stajala je jednostavna i prosta drvena građevina veličine kapelice, koja beše povezana
381 sa nekom dugačkom niskom zgradom koju su neki nazivali letnjom kuhinjom. Luka je iz čiste radoznalosti umeo da se odšeta dovoljno blizu kako bi špijunirao one koji su ulazili i izlazili iz nje. Lično je video dopremanja žitarica, povrća, mesa i mleka. Stalno je viđao istu grupu sveštenika koji su dolazili i odlazili, a nekoliko puta je video i mlade žene koje su odvodili do one zgrade nalik kapelici. Bio je još neiskusni mladić koji se mogao zadovoljiti objašnjenjem da na ovom svetu postoje stvari koje on ne mora da razume, jer to od njega niko i ne očekuje. Neće on sebi dopustiti da mu tako nešto odvuče pažnju od njegove veze sa bogom, koja je postajala sve jača i jača svakim novim danom koji bi proveo između zidina ovog samostana. Lukini savršeno skladni i spokojni dani završiše se jedne jeseni pred sam kraj oktobra. Jutro je svanulo neuobičajeno toplo i sunčano za to doba godine, ali je preraslo u prohladni i kišoviti dan kada je struja olujnih oblaka svojim krajičkom dotakla i njihovo ostrvo. On je pošao u šetnju po opatiji, a kada je najednom dunuo vetar i kada je iz oblaka pljusnula kiša, on se sakrio pod bedeme da se zaštiti. Hodajući duž bedema put ga je doveo do zadnjeg dela ženskih spavaonica, gde je ugledao mlade žene kako jure da pokupe oprani veš. Jedan snažni nalet vetra svukao je dečju košuljicu sa štrika digavši je u vazduh, gde se vetar neko vreme poigravao njom pre nego što ju je spustio u travu nedaleko od Luke. Pojurivši prema njoj spazio je jednu od devojaka koja se izdvojila od svojih sestara, pa je trkom krenula da je uzme. Veo joj se podigao dok je trčala, otkrivši njenu dugačku talasastu kosu u boji pčelinjeg meda. Nije sestra, pomislio je Luka, jer bi joj kosa bila ošišana na kratko. Bila je vitka i graciozna poput mlade košute na koju ga je podsetila i svojom stidljivošću u trenutku kada je shvatila da će doći u kontakt sa njim. Naglo se zaustavivši, dopustila je da Luka pokupi košuljicu držeći se na odstojanju od
382 njega. On je zgrabio košulju, pa poče da maše njom po kiši, nasmešivši se široko kao što je uvek činio. „Uhvatio sam je!" doviknuo joj je. Nikada nije video lice lepo poput njenog, sa savršenom bradom, uzdignutim obrazima, zelenkastoplavim očima, sočnim usnama i kožom koja se presijavala poput bisera koji je jednom video na ruci neke ugledne gospe u Londonu. Elizabeta nije imala više od šesnaest godina i bila je slika i prilika mladosti i čistote. Bila je iz Njuporta, a otac ju je po ugovoru prodao u ropstvo kada je imala samo devet godina, da služi u domu grofice Izabele u Kerisbruku. Izabela ju je dve godine kasnije zaveštala Vektisu, kao svoj dar opatiji. Sestra Sabelina je lično izabrala Elizabetu iz grupe ponuđenih devojčica. Stisla je devojčicinu bradu između palca i kažiprsta, pa je izjavila da bi ova odgovarala njihovom samostanu. „Hvala ti", reče Elizabeta Luki kada joj je prišao. Njen glas mu je zazvučao poput malenog zvona, onako blag i visok. „Baš mi je žao što se ipak nakvasila", pružio joj je košuljicu. Iako se nisu dodirnuli rukama, osetio je kako je između njih prostrujala neka čudna sila. Proverio je da ih niko ne gleda, pre nego što ju je zapitao: „Kako se zoveš?" „Elizabeta." „Ja sam brat Luka." „Znam. Viđala sam te i ranije." „Jesi?" Oborila je pogled. „Moram se vratiti", reče te pobeže. Posmatrao ju je kako odmiče od njega i od tog je trena u Lukinim mislima ona postala konkurencija Isusu Hristu, njegovom Gospodaru i Spasitelju. Posle toga postao mu je običaj da prolazi iza ženskih spavaonica tokom šetnji, a ona bi se uvek nekako pojavila pred njim, pa makar i da bi samo bacila
383 neki komad odeće na kamen za pranje, ili da bi ispraznila neku kantu. Kada bi je ugledao, osmeh bi mu se još više raširio, a ona bi mu klimnula dopustivši da joj se uglovi usana izviju prema ušima. Nikada nisu pričali, ali to im nije umanjilo uživanje u takvim susretima i čim bi se jedan od njih završio, on bi već počeo da razmišlja o sledećem. Takvo ponašanje mora da je loše, mislio se, i njegove misli mora da su nečiste. Ali on nikada ranije nije gajio takva osećanja prema nekoj osobi, pa je bio potpuno nesposoban da je izbaci iz misli. Neprestano se kajao zbog svog greha, ali je ipak nastavio da razmišlja o neobuzdanom nagonu da dotakne njenu svilenkastu kožu dlanovima, što beše razbibriga koja je bila najjača kada bi ležao sam u svojoj postelji, sa mukom se trudeći da smiri napetost u slabinama. Luka je tako počeo da mrzi sebe i taj samoprezir mu je izbrisao onaj večiti osmeh sa lica. Duša mu je bila na mukama i on je postao samo još jedan monah namrgođenog lica koji se usporeno kreće po manastiru. A tačno je znao šta zaslužuje - da bude kažnjen, ako ne na ovom svetu, onda na onom drugom. Dok je opat Balduin završavao svoje molitve u Josifovom svetilištu, Luka se šetao pokraj ženskih spavaonica, sa željom da makar nakratko ugleda Elizabetu. Jutro beše hladno i mrazno, a neprijatan osećaj žestokog vetra na njegovoj ogoljenoj koži samo je još više potpirio njegov mazohizam. Dvorište iza spavaonice beše pusto, pa mu je jedino preostalo da se nada da će ona pratiti njegove pokrete sa jednog od malenih prozora koji behu nanizani po toj zgradi iskošenog krova. Nije ga razočarala. Kada se približio, vrata se otvoriše i ona je izašla umotana u dugi smeđi ogrtač. On je sve vreme zadržavao dah, a kada ju je ugledao izbacio je vazduh iz sebe koji se odmah kondenzovao pretvorivši se u kratkotrajni oblačić pare. Pomislio je kako je izgledala toliko lepo da je prosto
384 poželeo da se sve uspori kako bi produžio taj tren i da možda dopusti sebi da joj se približi više nego obično, dovoljno blizu da bi video kako trepće očima. A onda se desilo nešto prilično neobično. Pošla je pravo prema njemu, te se on prosto ukopao u mestu. Nastavila je da mu se približava sve dok se nije našla na pedalj od njega. Pitao se da možda ne sanja, ali kada je video da plače i kada je toplinu njenih jecaja osetio na svom vratu, znao je da je sve to bilo stvarno. Bio je i suviše zaprepašćen da bi proverio da li ih neko promatra. „Elizabeta! Šta nije u redu?" „Sestra Sabelina mi je kazala da sam ja sledeća", reče mu grcajući u suzama. „Sledeća? Sledeća za šta?" „Za kripte. Odvešće me u kripte! Molim te, pomozi mi, Luka!" Hteo je da ispruži ruke i da je uteši, ali je znao da bi to bilo neoprostivo. „Ne znam o čemu to govoriš. Šta će se desiti u kriptama?" „Ti ne znaš za to?" upitala ga je. „Ne znam! Reci mi!" „Ne mogu ovde. Ne sada!" jecala je. „Možemo li se sresti večeras? Nakon što završiš večernje molitve?" „Gde?" „Ne znam!" zavapila je. „Ovde ne! Brzo! Sestra Sabelina će me pronaći!" Morao je brzo da razmišlja sav usplahiren: „Dobro. U štalama. Nakon večernje službe. Dođi tamo, ako budeš mogla." „Hoću. Moram da idem. Bog te blagoslovio, Luka." Balduin je nervozno kružio oko svog igumana Feliksa koji je sedeo na stolici sa jastučetom od konjske dlake. To bi inače bilo jedno veoma udobno okruženje - opatova lična soba za primanje gostiju, fina rasplamsala vatrica,
385 pehar vina na mekanoj stolici - ali Feliksu sasvim sigurno nije bilo udobno. Balduin se uzvrpoljio kao muva po vrućini, a ta njegova napetost beše zarazna. Bio je čovek potpuno uobičajenog izgleda i proporcija, bez bilo kakvog fizičkog nagoveštaja svog uzvišenog položaja kao što su spoljašnja smirenost ili mudro držanje. Da nije nosio odeždu obrubljenu krznom hermelina i raskošno raspeće kao znak opata, čovek bi ga pomešao sa nekim seoskim trgovcem ili dućandžijom. „Molih se za odgovore, a ne dobih nijedan", durio se Balduin. „Zar ni vi ne možete da me malo prosvetlite u ovom mraku?" „Ne mogu, oče", reče Feliks jakim bretonskim naglaskom. „Onda moramo sazvati savet." Savet Reda Imena nije bio sazivan već godinama. Feliks je mukom pokušavao da se priseti poslednjeg puta - beše to gotovo dvadeset godina ranije, ako se dobro sećao, kada su morali doneti odluke o poslednjem proširenju velike biblioteke. On je tada bio još mladić, učenjak i knjigovezac koji je došao u Vektis zbog njihove čuvene pisarnice. Zbog njegove inteligencije, umeća i poštenja, Balduin, koji je u to doba bio iguman, uveo ga je u Red. Balduin je držao rano popodnevno bogosluženje u katedrali. Glasno pojanje njegovih vernika ispunjavalo je njihovu bogomolju. Pratio je utvrđeni redosled bogosluženja koji je znao napamet, pa je dopustio sebi da u mislima odluta do kripti čim su crkvom zabrujale crkvene pesme. Bogosluženje u tri posle podne počelo je sa Pomozi Bože, pa su onda išle crkvene pesme, psalmi 125,126. i 127. jedna liturgijska strofa, pa Gospode pomiluj, Oče naš, Oratorijum, i završna sedamnaesta molitva svetog Benedikta. Kada su završili, on je prvi napustio svetilište začuvši za sobom korake odabranih članova Reda koji su krenuli za njim u susednu zgradu crkvenog sabora, zvezdastu građevinu sa oštro iskošenim krovom.
386 Za stolom su sedeli Feliks, brat Vartolomej, osedeli stari monah koji je predvodio pisarnicu, brat Gavrilo, zvezdočatac oštroga jezika, brat Edvard, lekar koji je upravljao ambulantom, brat Tomislav, debeli uspavani ključar podruma i ostave i sestra Sabelina, majka igumanija među svim sestrama, gorda sredovečna žena plemenite krvi. „Ko mi može kazati kako trenutno stoje stvari u biblioteci?" zapita Balduin misleći na monahe koji su tamo radili. Svi su je nedavno obišli, gonjeni nelagodnom znatiželjom, ali niko nije bio bliže upoznat sa bibliotekom od Vartolomeja koji je veći deo života proveo pod zemljom, pa je čak i preuzeo neke od fizičkih odlika voluharice. Imao je izduženo lice, odbojnost prema suncu, a pri tom je pravio hitre male pokrete koščatim rukama kako bi naglasio ono što je govorio. „Neka ih muka mori", otpoče on. „Posmatram ih već mnogo leta", uzdahnuo je. „Mnogo leta, vaistinu, a ovo je nešto najbliže osećanju od svega što ikada videh na njima." Gavrilo se ubacio: „Slažem se sa bratom našim. Nisu to uobičajena ispoljavanja osećanja kakva bilo ko od nas može iskusiti - radost, mržnju, umor, glad - već neki teskobni osećaj da nešto nije kako valja." „ A šta to konkretno čine što je drukčije od njihovog uobičajenog ponašanja?" upita ih Balduin zamišljeno. Feliks se nagnu napred: „Rekao bih da je njihov osećaj dužnosti nekako smanjen." „Tako je!" složi se Vartolomej. „Tokom godina, stalno smo se divili njihovoj nepopustljivoj marljivosti", nastavi Feliks, „težina njihovoga rada je nezamisliva. Rade sve dok ne padnu s nogu, a čim se probude nakon kratkog predaha, potpuno su osveženi, pa počinju ispočetka. I ne prave stalne pauze za jelo, piće i obavljanje prirodnih potreba. Ali sada..." „Kanda su se ulenjili, poput mene!" našalio se brat Tomislav.
387 „Teško bi se tu moglo govoriti o lenjosti", ubacio se lekar. Brat Edvard je imao dugačku tanku bradicu koju je nekontrolisano gladio. „Ja bih rekao da su postali u neku ruku apatični. Tempo rada im je usporen i nekako odmereniji, ruke su im tromije, a i vreme spavanja im se produžilo. Dosta se zadržavaju za jelom." „To jeste apatija", složi se Vartolomej. „Isti su kao što su oduvek bili, ali u pravu ste, ima tu neke apatije." „Ima li štogod drugo?" zapita ih Balduin. Sestra Sabelina je vrtela ivicu svog vela oko prsta: „Jedan od njih je podbacio u onim muškim stvarima prošle nedelje." „Zapanjen sam!" uzviknu Tomislav. „Da li se to kasnije ponovilo?" zapita Gavrilo. Odmahnula je glavom: „Nije bilo prilike. Međutim, sutra im odvodim jednu lepu devojku, Elizabetu. Obavestiću vas kako je bilo." „Učinite to", reče opat. ,,I obaveštavajte me o toj apatiji." § Vartolomej se oprezno spustio niz strme spiralne stepenice koje su iz one male zgrade nalik kapelici vodile ka kriptama. Baklje su bile ravnomerno postavljene duž celog stepeništa bacajući svetlost koja je bila dovoljno jaka za većinu ljudi, ali je njega vid počeo da izdaje nakon što je ceo život proveo čitajući rukopise uz sveće. Desnom sandalom je opipavao ivicu svake stepenice, pre nego što bi spustio levo stopalo na narednu. Krivudavo stepenište beše toliko uzano i toliko se puta obrnuo oko sebe, da mu se zavrtelo u glavi dok nije stigao do samog dna. Svaki put kada bi se spustio tim stepenicama i ušao u kripte, uvek bi ga zadivile veština i građevinsko
388 umeće njegovih prethodnika koji su uspeli da se probiju toliko duboko pod zemlju i to u jedanaestom veku. Otključao je golema vrata sa teškim crnim gvozdenim ključem koji je držao oko pojasa. Pošto je bio nizak i mršav, morao je da se osloni svom svojom snagom na njih. Vrata kliznuše na šarkama i on se našao u Dvorani pisaca. Iako je nekoliko hiljada puta ulazio u tu dvoranu od kada je bio uveden u Red imena kao mladi opatijski učenjak ljubopitljive prirode, uvek bi zastao da je zadivljeno i začuđeno osmotri. Vartolomej je sada gledao u skupinu bledoputih, riđokosih muškaraca i mladića, od kojih je svaki držao po pero, pa bi ga umakao u mastilo i pisao, pa ponovo umakao i pisao, dižući oko sebe pravu buku svojim grebuckanjem kao da je na stotine pacova pokušavalo da kandžicama probije put do buradi sa žitom. Neki od njih behu starci, neki dečaci, ali bez obzira na godine, svi su izgledali neobjašnjivo slično jedno drugome. Svako je lice imalo ravnodušni izraz kao i ono do njega i zelene oči upiljene u listove belog pergamenta. Pisci su bili okrenuti prema prednjem delu pećine, sedeći rame uz rame za svojim dugačkim stolovima. Odaja je imala kupolasti svod koji beše malterisan i okrečen. Kupolu je specijalno osmislio arhitekta iz jedanaestoga veka, brat Bertram, tako da odražava svetlost sveća i poveća osvetljenost, a na svakih nekoliko decenija malter je bio iznova krečen kako bi pokrili čađ. Bilo je do deset pisaca za svakim od petnaest stolova koji su se prostirali sve do dna odaje. Većina stolova je bila potpuno iskorišćena, ali tu i tamo se moglo videti i poneko prazno mesto. Razlog tih praznina beše vrlo očigledan s obzirom na to da su po ivicama odaje bili poredani poljski ležajevi, na kojima su neki od pisaca trenutno spavali. Vartolomej se spustio između redova zastajkujući kako bi piscima tu i tamo provirio preko ramena. Izgleda da je sve bilo u redu. Otvoriše se glavna vrata kod stepeništa. Mlađa braća su donela činije sa hranom.
389 U podnožju odaje, Vartolomej je otvorio još jedna teška vrata. Upalio je baklju pomoću sveće koju su stalno držali pokraj vrata, pa je ušao u prvu od dve međusobno povezane odaje u kojima je vladao mrkli mrak i pokraj kojih je Dvorana pisaca delovala minijaturno. Biblioteka je bila jedna zaista veličanstvena građevina sa hladnim i potpuno suvim trezorima koji behu toliko široki da se onako pod svetlošću baklje činilo da se zapravo pružaju u nedogled. Prošao je uskim središnjim prolazom prvog trezora, udahnuvši raskošni zemljani miris kravlje kože na povezima. Voleo je da s vremena na vreme pogleda da neki podzemni glodari ili insekti nisu svili svoja gnezda tamo probivši se u to utvrđenje popločano kamenom i obično bi i temeljno proverio celu biblioteku, ali je sada začuo neko komešanje iza sebe. Jedan od mlađe braće, kaluđer koji se zvao Alfonso, počeo je da doziva svoje drugove. Vartolomej je otrčao nazad do dvorane ugledavši ga kako kleči iza četvrtog stola odnapred sa još dva druga monaha. Po podu je bila prolivena činija paprikaša, pa se Vartolomej skoro okliznuo. „Šta nije u redu?" doviknu starac Alfonsu. To komešanje nije uznemirilo nijednog od pisaca. I dalje su bili obuzeti svojim poslom kao da se ništa nije desilo. Ali, ispred Alfonsovih kolena stajala je barica krvi, dok je grimizni potočić tekao iz oka jednog od riđokosih muškaraca kome je kroz levo oko pero bilo zabodeno duboko u mozak. „Isuse Hriste, Spasitelju naš!" kriknu Vartolomej ugledavši taj prizor. „Ko je to uradio!" „Niko!" zavapi Alfonso. Taj mladi Španac tresao se poput promrzlog i pokislog psa.„Video sam kada je to sam sebi uradio. Delio sam im paprikaš. Sam je sebi to uradio!"
390 § Red Imena je ponovo zasedao tog dana. Niko nikada nije čuo za tako nešto, niti se o tako nečemu ikada pričalo. Njihovi pisci su se rađali da bi kasnije umirali od starosti. Na taj način su bili poput svih ostalih smrtnika, osim što nijedan od njih nikada nije zabeležio datum rođenja ili smrti jednog od pisaca. Ali ova pogibija je bila u potpunosti drugačija. Taj čovek beše mlad i nije pokazivao nikakve znakove oboljenja. To je potvrdio i brat Edvard, njihov lekar. Vartolomej je pregledao poslednji zapis na poslednjoj stranici tog čoveka, ali u njemu nije bilo ničeg neobičnog. Beše to samo još jedno ime koje je igrom slučaja bilo ispisano kineskim pismom, bar koliko je Vartolomej mogao da proceni. Ovde se očito radilo o samoubistvu, gnusnom činu za bilo kog čoveka. Raspravljali su dugo u noć o postupcima koje bi trebalo da preduzmu, ali nije bilo prihvatljivih rešenja. Gavrilo je postavio pitanje da li bi telo trebalo da odnesu gore na površinu i spale, ali je došlo do neslaganja. Nikada se ni prema jednom piscu nisu tako poneli i svima je bilo mrsko da prekidaju drevnu tradiciju. Balduin je na kraju rešio da bi ga trebalo staviti u jednu od kripti koje su se poput saća u košnicama širile kroz zemlju duž cele Dvorane pisaca. Čitava pokoljenja pisaca ležala su u svom večnom počinku u tim lagumima i ovoj napaćenoj duši treba priuštiti istu sudbinu. Kada se Feliks vratio u podzemnu odaju sa nekoliko snažne, mlade braće da mu pomognu oko pokopa, zapazio je da su pisci sada bili još tromiji i ravnodušniji, a pri tom je veći broj njih nego što je bilo uobičajeno spavao na ležajevima. Skoro da mu se učinilo da su bili u žalosti.
391 Konji se uskomešaše i krenuše da ržu kada je Luka ušao u štalu. Unutra je bilo mračno i hladno, a njega je prestrašila sopstvena drskost da se pojavi na ovom mestu. „Ehej!" dozvao ju je polušapatom. „Ima li koga?" Neki tihi glasić mu odgovori: „Tu sam, Luka, na kraju." Iskoristio je ono malo mesečine koja je dopirala kroz otvorena vrata štale kako bi je pronašao. Elizabeta je bila u pojati jedne velike alataste kobile, privijena uz njen stomak kako bi se malo ugrejala. „Hvala ti što si došao", reče mu. „Bojim se." Više nije plakala, jer je bilo i suviše hladno za tako nešto. „Sva si se smrzla", reče on. „Stvarno?" ispružila je ruku da bi je on dotakao. Učinio je to bojažljivo, ali kada je osetio dodir njenog zgloba belog poput alabastera, obujmio ga je rukom i nije hteo da je pusti. „Da, jesi." „Hoćeš da me poljubiš, Luka?" „Ne smera!" „Ali, ja te molim." „Zašto me tako mučiš? Znaš da ne smem. Zakleo sam se! Osim toga, dođoh da čujem o neprilici u koju si upala. Spominjala si kripte", pustio joj je ruku, pomerivši se unazad. „Nemoj se, molim te, ljutiti na mene. Sutra će me odvesti u kripte." „Iz kog razloga?" „Hoće da legnem sa muškarcem, a to nikada nisam radila", zavapila je. ,,I druge devojke su pretrpele istu sudbu. Upoznala sam ih. Rađale su bebe koje su im oduzimali kada su prestale sa dojenjem. Neke devojke iznova i iznova koriste za rađanje sve dok ne izgube razum. Ne dozvoli da se i meni to desi, molim te!" „To ne može biti istina!" uzviknu Luka. „Ovo je božje mesto!"
392 „Istina je. Vektis ima svoje tajne. Zar nisi čuo za sve te priče?" „Čuo sam štošta, ali ništa nisam video svojim očima. Verujem samo u ono što lično vidim." „Ali veruješ u Boga", reče ona. ,,A ni Njega nisi video." „To je nešto drugo!" usprotivio se. „Njega ne moram da vidim, jer osećam Njegovo prisustvo." Elizabetu je počeo da obuzima očaj. Uspravila se posegnuvši za njegovom rukom, a on joj je u trenutku slabosti to dopustio. „Luka, molim te, spavaj sa mnom, tu u slami." Prinela je njegovu ruku grudima pritisnuvši je uz svoje telo. Osetio je njene čvrste dojke kroz njen ogrtač i u ušima je odmah začuo dobovanje krvi. Želeo je da sklopi šake oko tih primamljivih oblina i na trenutak se učinilo kao da će to i učiniti. Ali je onda povratio razum, pa je odstupio od nje naletevši na zid pojate. U očima mu se pojavio potpuno divlji pogled. „Luka, molim te, nemoj da ideš! Ako budeš spavao sa mnom, onda me neće odvesti u kripte. Tada me neće moći iskoristiti." ,,A šta će biti sa mnom!" prosiktao je. „Izbacili bi me! Neću to da uradim. Ja sam božji čovek! Izvini, ali moram da idem!" Bežeći iz štale mogao je da čuje Elizabetine tihe jecaje koji su se neusklađeno mešali sa njištanjem uznemirenih konja. Tmurni olujni oblaci su se toliko nisko spustili nad ostrvo, da se gotovo nije ni primetio prelazak iz noćne tame u praskozorje. Luka je celu noć ležao budan, zgrčen i uznemiren. Na jutrenju mu se činilo gotovo nemogućim da se usredsredi na crkvene pesme i psalme, a u onoj kratkoj pauzi pre nego što je morao da se vrati u katedralu na prvu dnevnu misu, žurno je obavio svoja zaduženja.
393 Na kraju više nije mogao da izdrži. Smireno je prišao svom nadređenom, ocu Martinu, držeći se za stomak, pa ga je zamolio za dopuštenje da propusti bogosluženje i ode do ambulante. Dobivši dozvolu, navukao je kapuljaču preko glave, pa je zaobilaznim putem otišao do zabranjenih zgrada. Odabrao je jedno veliko stablo javora na obližnjem brežuljku koji je bio dovoljno blizu da bi sve video, ali i dovoljno daleko da bi mogao da se sakrije. Sa te tačke je zauzeo busiju na studenoj i sivoj izmaglici. Začulo se zvono za prvo bogosluženje. Niko nije ni ulazio ni izlazio iz one zgrade nalik kapelici. Ponovo je začuo zvonjavu kao znak da su molitve završene. Sve je utihnulo. Pitao se koliko će dugo uspeti da ostane neopažen i koje će biti posledice njegovog prestupa. Primiče on svoju kaznu, to nije problem, ali se nadao da će se bog poneti prema njemu sa malo ljubavi i razumevanja zbog te njegove bedne slabosti. Pod obrazom je osećao grubu koru drveta. Ophrvan umorom, nakratko je zadremao, ali se naglo prenuo kada je ogrebao kožu o hrapavo stablo. Ugledao ju je kako dolazi stazom. Sestra Sabelina ju je vodila kao da je bila vezana užetom. On je čak i sa te razdaljine mogao da vidi da je plakala. Bar je taj deo njene priče bio istinit. Dve žene nestaše iza ulaznih vrata kapelice. Puls mu se ubrzao. Stegnuo je pesnice, pa je blago počeo da ih udara o stablo drveta. Molio se da mu bog pokaže šta da radi. Ali, nije ništa uradio. Elizabeta se osećala kao da je pala u san onog trena kada je stupila u kapelicu i počela da se spušta u podzemlje. Mnogo godina kasnije, kada se bude
394 prisećala prošlosti, njen um joj nikada neće dopustiti da se seti svih detalja onoga što će sada videti, a kada kao starica bude sama sedela pokraj ognjišta, neće joj biti nimalo lako da razluči da li se bilo šta od toga zaista i dogodilo. Sama kapelica je bila jedna potpuno prazna prostorija sa podom od plavog kamena. Niski zidovi behu isto od kamena, ali je čitavo zdanje uglavnom bilo pokriveno drvenim gredama, a odozgo je stajao strmo iskošeni krov od šindre. Jedini ukras iznutra beše pozlaćeno drveno raspeće zakačeno na zid iznad hrastovih vrata u dnu prostorije. Sestra Sabelina ju je povukla kroz vrata, pa ju je povela dole niz strmo stepenište koje je poniralo pravo u zemlju. Našavši se na pragu pred Dvoranom pisaca, Elizabeta je začkiljila očima prema toj polumračnoj pećini u pokušaju da razluči šta je to videla. Razrogačenih očiju zurila je u Sabelinu, ali ju je ta žena samo izgrdila ledenim glasom: „Jezik za zube, curo." Činilo se da nijedan od pisaca nije obraćao bilo kakvu pažnju kada ju je Sabelina odvukla do svakog od njih, i tako red za redom, sve dok jedan od tih muškaraca nije podigao riđu glavu od pergamenta pogledavši u tu devojku. Imao je možda osamnaest ili devetnaest godina. Elizabeta je primetila da su tri vretenasta prsta na njegovoj desnoj ruci bila umazana crnim mastilom. Učinilo joj se da je začula neko prigušeno brundanje iz njegovih slabašnih grudi. Sabelina je odvukla prestravljenu devojku odatle. Na kraju reda, Sabelina ju je povukla kroz zasvođeni prolaz u neko potpuno mračno udubljenje u zidu. Elizabeta je pomislila da su to zasigurno bila vrata Pakla. Prolazeći kroz njih, okrenula je glavu ugledavši onog mladića što je brundao kako ustaje od stola. Udubljenje u zidu zapravo je bilo ulaz u lagume. Ako joj je ona prva odaja smrdela na čemer, ova druga odaja joj je smrdela na smrt. Elizabeta poče da se guši i da krklja zbog strašnog vonja. U udubljenjima u zidovima ugledala je požutele kosture sa komadićima mesa koji su još visili na njima, poređane poput
395 drva za potpalu. Sabelina je u ruci podigla sveću a svuda gde je svetlost obasjala sobu Elizabeta je videla grozomorne lobanje sa razjapljenim vilicama. Molila se da u tom trenu padne u nesvest, ali je na svoj užas ostala u svesnom stanju. Nisu bile same. Neko je bio pokraj nje. Okrenula se ugledavši nemo isprazno lice i zelene oči mladića koji im je zaprečio prolaz kroz lagum. Sabelina se povukla okrznuvši rukavom nogu jednog kostura pri čemu su njegove sasušene kosti melodično zaklepetale jedna o drugu. A onda se, visoko podigavši sveću, kaluđerica povukla da ih posmatra sa manje udaljenosti. Elizabeta je počela da dahće poput neke životinje. Mogla je da pobegne, dublje u lagume, ali je bila i suviše preplašena. Riđokosi muškarac je stajao na nekoliko centimetara od nje rukama oklembešenih uz telo. Prošlo je nekoliko sekundi, a potom mu je Sabelina sva iznervirana doviknula: „Dovela sam ti ovu devojku!" Ništa se nije desilo. Prošlo je još neko vreme, pa mu je kaluđerica naredila: „Dodirni je!" Elizabeta se spremila za dodir nekoga ko je ličio na hodajućeg kostura, pa je zažmurila. Osetila je ruku na svom ramenu, ali za divno čudo, taj dodir joj nije bio odbojan. Bio je nekako utešan. A onda je začula sestru Sabelinu kako vrišti: „Šta ćeš ti ovde? Šta ćeš tu?" Otvorila je oči i kao nekom čarolijom ispred nje se pojavilo Lukino lice. Onaj bledi, riđokosi mladić je bio na zemlji podižući se sa mesta na koje ga je Luka grubo odgurnuo. „Brate Luka, ostavi nas!" prodra se Sabelina. „Ukaljao si ovo sveto nešto!" „Ne odlazim odavde bez ove devojke", reče Luka prkosno. „Kako ovo može biti sveto mesto? Ja tu samo zlo vidim." „Ništa ti ne razumeš!" zagrme kaluđerica. Iz dvorane se začu neka stravična i potpuno neočekivana gungula. Teški udarci.
396 Sudaranja. Rušenje. Riđokosi mladić se okrenu, te odmah ode prema toj buci. „Šta se to dešava?" zapita Luka. Sabelina nije ništa odgovorila. Uzela je sveću, pa je požurila prema dvorani ostavivši ih same u mrklom mraku. „Jesi li dobro?" zapita Luka Elizabetu nežno. Još joj je držao rame, a ona je tek sada primetila da je ni u jednom trenu nije puštao. „Došao si po mene", prošaputala je. Pomogao joj je da izađu iz te tame na svetlost, pravo u dvoranu. Ali, to više nije bila Dvorana pisaca. To je sada bila Dvorana mrtvaca. Jedina živa duša beše Sabelina čija je obuća bila natopljena krvlju. Besciljno je lutala kroz more leševa koji ležaše po stolovima i ležajevima, zgrčeni u gomilama na podu, čineći masu beživotnih tela koja su podrhtavala u nehotičnom ropcu. U njenim očima se očitavao zgađeni, staklasti pogled i jedino što je mogla da promrmlja beše: „Bože dragi, bože dragi, bože dragi, bože dragi", i tako iznova i iznova kao da poje crkvenu pesmu. Pod, stolovi i stolice u odaji polako počeše da se prelivaju krvlju koja je šikljala iz očiju gotovo stotinu i pedeset riđokosih muškaraca i dečaka koje behu probodene perima. Luka je uhvatio Elizabetu za ruku, pa ju je poveo kroz mesto pokolja. Bio je dovoljno priseban da baci pogled na pergamente koji su ležali na pisaćim stolovima, mada neki behu umrljani lokvama krvi. Kakva su ga to radoznalost i nagon za preživljavanjem nagnali da zgrabi je dan od listova u tom begu? To će biti nešto o čemu će godinama kasnije razmišljati.
397 Odjurili su uz ono klimavo stepenište, pravo kroz kapelicu, pa napolje na maglu i kišu. Nastavili su da trče sve dok se nisu našli čitavu milju daleko od opatijske kapije. Tek tada stadoše da odmore zadihana pluća te začuše zvona katedrale kako pozivaju na uzbunu.
398 AVGUSTA 2009. Los ANĐELES Mornarica je u svom posedu imala avion G-V, iliti C-37A, luksuzni, veoma napredni poslovni mlažnjak koji je ministar mornarice voleo da koristi za svoja lična putovanja. Dupli Rols-rojsovi mlazni motori naglo pokrenuše avion podigavši ga pod vrlo oštrim uglom i kroz nekoliko sekundi beskrajno vrela noć Los Anđelesa nestade pred prozorima mlaznjaka sakrivena iza nekoliko slojeva niskih oblaka. Harisa Lestera je u budnom stanju održavao jedino još kofein, nakon veoma stresnog dana provedenog u više različitih vremenskih zona koji je počeo još pre svitanja u njegovom domu u Ferfaksu, u državi Virdžiniji, pa se posle nastavio obilascima Pentagona, vazduhoplovne baze Endruz i međunarodnog aerodroma u Los Anđelesu. Nakon kratke pauze u Los Anđelesu, ponovo su se našli u pokretu spremni za povratni let za Vašington. Lice mu je bilo mlitavo i nekako nezdravo, a ni dah mu više nije bio svež. Jedino što na njemu beše čisto i zategnuto behu njegova košulja i ispeglana kravata koje izgledaše kao da su upravo bile izvađene iz mekog krep-papira za pakovanje. Samo su se tri osobe nalazile u putničkoj kabini sa zidovima paneliranim kao u nekom uglednom klubu i sa parovima tamnoplavih sedišta od skupocene kože koji behu postavljeni jedni naspram drugih između glatkih stolova od tikovine. Lester i Malkom Frejzer, čije se grubo, kameno lice izobličilo u ukočenu grimasu, netremice su gledali u čoveka koji je sedeo nasuprot Lestera i koji se jednom rukom čvrsto držao za naslon sedišta, dok je u drugoj držao nisku kristalnu čašu sa viskijem. Vil je bio mrtav umoran, ali je istovremeno bio i najopuštenija osoba u letelici. On je svoje karte odigrao, a činilo se da će i pobediti u ovoj partiji.
399 Nekoliko sati ranije njega je direktno sa ulice u Holivudu pokupio Frejzer sa svojim timom kontrolora koji su mlažnjakom doleteli iz Grum Lejka samo zbog njega. Strpali su ga u crni ševrolet taho, pa su odjurili do jednog privatnog vazduhoplovnog terminala na aerodromu, gde su ga neko vreme držali na ledu, bez propitivanja, u nekoj sali za sastanke čekajući da Lester stigne. Vil je stekao veoma snažan utisak da bi ga Frejzer najradije odmah ubio, ili mu bar naneo gadnu dozu bola: pretpostavljao je da bi i sam poželeo isto to da je neko upucao neki od njegovih timova iz FBI-a. Ali, isto je tako mogao zaključiti da je Frejzer bio vojnik, a dobri vojnici poštuju naredbe. Frejzer je otvorio Šekltonov laptop, ali nakon što je nekoliko puta pritisnuo dugmad tastature, on ljutito reče: „Koja mu je lozinka?" „Pitagora", odgovori Vil. Frejzer uzdahnu: „Jebeni štreberčina. P-I?" ,,P-Y", reče Vil tužnim glasom. Posle nekoliko sekundi se začu: „Tu je, kao što je i rekao, gospodine ministre." ,,A kako mi možemo biti sigurni da ste napravili kopiju, agente Pajper?" zapita ga Lester. Vil je izvukao račun iz novčanika bacivši ga na sto: „Fleš-memorija iz Radio Šeka, kupljena danas, nakon našeg incidenta." „Dakle, mi onda znamo da si je turio negde u gradu", reče Frejzer prezrivo. „Veliki je to grad. A, s druge strane, možda sam je poslao negde poštom. Ili sam je možda dao nekome ko možda zna, a možda i ne zna, o čemu je reč. U svakom slučaju, mogu vam garantovati da, ako ne budem redovno i često uspostavljao lični kontakt sa jednom ili možda i sa više neimenovanih osoba, ta fleš-memorija će biti poslata medijima", raširio je usne u osmeh. „Tako da se, gospodo, nemojte zajebavati sa mnom, niti sa bilo kim do koga mi je stalo."
400 Lester poče da masira slepoočnice: „Razumem ja to što kažete i zašto to kažete, ali ni vi ne želite da se ovo ikada pročuje, zar ne?" Vil je spustio svoju čašu na sto posmatrajući kako njeno orošeno dno ostavlja vlažni krug na drvetu. „Da sam to želeo, onda bih sve sam poslao novinarima. Nije na meni da odlučujem da li javnost treba da sazna za ovo. Ko sam ja uopšte da činim tako nešto? Voleo bih da nikada nisam ni saznao za sve. Nisam imao prilike da nešto naročito razmislim, ali sama činjenica da znate da sve to postoji menja sve", najednom se nasmejao već pomalo grogi. „Šta je smešno?" upita ga Lester. „Čoveku čije je ime Vil koncept slobodne volje je prilično bitan22." A onda se najednom ponovo uozbiljio: „Vidite, ja sada više ne znam da li slobodna volja uopšte postoji. Sve je to unapred isplanirano, je li tako? Ništa se ne može promeniti, ako je vaše ime došlo na red. Jesam li u pravu?" „To si dobro pogodio", reče Frejzer ogorčeno. „Inače bi sada bio u slobodnom padu sa devet hiljada metara." Vil nije dopustio da ga ta otrovna opaska pogodi: „Vi već dugo živite sa ovim saznanjem. Zar vam sve to ne utiče na način kojim idete kroz život?" „Naravno da utiče", brecnu se Lester. „To je veliki teret. Ja imam sina, agente Pajper, moje najmlađe dete. Ima dvadeset dve godine i boluje od cistične fibroze. Svi znamo da on neće imati uobičajen životni vek i prihvatamo to. Ali, da li mislite da ja želim da znam da je datum njegov smrti već urezan u kamenu? Da li mislite da ja želim da znam kog će to dana biti, ili da on to zna? Naravno da ne!" Frejzer je imao drugačije viđenje koje je Vila skroz začudilo: „Što se mene tiče, meni sve to olakšava stvari. Znao sam da će Keri Hajtauer i Nelson Elder umreti tačno kada su umrli. Ja sam samo povukao obarač. I spavam mirne savesti." 22 Ime Vil se na engleskom podudara sa rečju „will" što znači volja.