Gleen Cooper - Biblioteka mrtvih

101 pitanja i mora da bude odobren od strane njihovog upravnog odbora. Nismo još ništa dobili od njih, ali ih stalno pritiskam." „Imam neki osećaj da je on ključ", Vil je zatvorio Svišerov dosije odgurnuvši ga u stranu. „Prva žrtva u nizu ima posebno značenje za ubicu, nešto simbolično. Ti reče da se danas sastajemo sa njegovom ženom?" Klimnula je. „Bilo je i vreme." Slučaj br. 2: Elizabet Mari Koler, tridesetsedmogodišnja šefica apoteke Dvejn Rid u Kvinsu. Upucana u navodnoj pljački, pronašli su je radnici na zadnjem ulazu kada su došli na posao u 8:30 ujutru. Policija je prvobitno mislila da ju je ubio neki napadač koji ju je sačekao kako bi ukrao narkotike. Nešto nije bilo kako treba, pa je pucao, ona je pala i on je pobegao. Metak beše kalibra 38, jedan pucanj izbliza pravo u slepoočnicu. Nije bilo snimka sigurnosne kamere, nikakvih korisnih tragova sa mesta zločina. Policiji je trebalo nekoliko dana da pronađu razglednicu u njenom stanu, pa da je onda povežu sa ostalima. Podigao je pogled sa njenog dosijea zapitavši: „Dobro, kakva je veza između bankara sa Volstrita i šefice apoteke?" „Ne znam", reče Nensi. „Bili su gotovo istog godišta, ali im se životi nisu nigde vidno preplitali. Nikada nije ništa kupio u njenoj apoteci. Nema tu ničega." „Kako stojimo sa njenim bivšim mužem, starim momcima, saradnicima?" „Većinu njih smo identifikovali i obradili", odgovorila mu je. „Jednog njenog momka iz srednje škole nismo pronašli. Porodica mu se odselila iz države pre mnogo godina. Svi njeni ostali bivši momci, ako već nemaju alibi za njeno ubistvo, imaju ga za druga ubistva. Bila je razvedena pet godina. Bivši muž joj je vozio autobus gradskog javnog prevoza tog jutra kada je upucana. Bila je obična osoba. Život joj nije bilo složen. Nije imala neprijatelje."

102 „Znači, da nije razglednice, ovo bi bilo zavedeno kao slučaj oružane pljačke koja je pošla naopako." „Tako izgleda, na prvi pogled", složila se. ,,U redu, evo šta treba preduzeti", reče. „Pogledaj da li je imala godišnjake sa koledža ili iz srednje škole i neka sva imena provere u našoj bazi podataka. Takođe, kontaktiraj njenog stanodavca i traži listu svih njenih sadašnjih i bivših komšija u poslednjih pet godina. Ubaci i njih u bazu." „Važi. Hoćeš još jednu kafu?" Hteo je, i to očajnički. Slučaj br. 3: Konsuela Marija Lopez, tridesetdvogodišnja ilegalna doseljenica iz Dominikanske republike, živela na Stejten Ajlendu, radila kao čistačica kancelarija na Menhetnu. Pronašla ju je nešto posle tri ujutru grupa tinejdžera u šumovitom pojasu oko obale u parku Artura fon Brizena, na manje od kilometar i po od njene kuće na putu Fingerbord. Silovana je i više puta ubodena u grudi, glavu i vrat. To veče je putovala trajektom sa Menhetna koji kreće u deset sati, što su potvrdili i snimci sigurnosnih kamera. Po običaju bi pošla autobusom južno prema Fort Vadsvortu, ali je niko nije primetio na autobuskom stajalištu Sent Džordž kod trajektne luke, niti u autobusu broj 51 koji saobraća od ulice Bej do Fingerborda. Tokom istrage doneta je pretpostavka da ju je neko presreo u luci, ponudio joj prevoz, i onda je odveo u mračni deo ostrva, gde se oprostila od života pod lučnom skalamerijom mosta Veracano-Nerouz. Nije bilo sperme ni u njenom telu, a ni na njemu - ubica je očito koristio kondom. Na njenoj košulji su pronađena neka siva vlakna, za koja se ispostavilo da potiču sa tkanine od kakve se prave duksevi. Na autopsijskom uviđaju izmerene su joj rane i pokazalo se da je sečivo bilo dugačko deset centimetara, što je odgovaralo onom kojim je bio ubijen i Dejvid Svišer. Lopezova je živela u kući u kojoj su stanovale dve porodice, sa daljim i bližim rođacima, od kojih su neki imali isprave, a neki nisu. Bila je religiozna, i redovno je išla u crkvu Svetog Silvestera, u kojoj su se

103 zapanjeni vernici masovno okupili na pogrebnoj misi. Prema priči porodice i prijatelja, nije imala dečka, a autopsija je pokazala da je i pored činjenice da je bila u tridesetim ipak bila devica. Svi napori da je nekako povezu sa ostalim žrtvama nisu urodili plodom. Vil je proveo mnogo više vremena na ovom slučaju nego na ostalima, proučavajući trajekt i autobusko stajalište, obilazeći mesto zločina, posećujući njenu kuću i crkvu. Seksualni prestupi su predstavljali njegovu jaču tačku. Nije tome težio u karijeri - niko normalan neće u svojoj prijavi na Kvantiku napisati: nadam se da ću se jednoga dana specijalizovati za seksualne prestupe. Al, njegovi prvi veliki slučajevi sadržavali su ozbiljne seksualne prestupe, a to je upravo način na koji te ukalupe u birou. Ali, on nije samo poslušno obavljao posao tamo gde su ga smestili, već je izgarajući od ambicije mnogo toga naučio usavršivši se do nivoa stručnjaka. Marljivo je proučavao anale seksualnih prestupa, postavši pokretna enciklopedija američke serijske izopačenosti. On je i ranije imao posla sa ovakvom vrstom ubica, pa se odmah prisetio njegovog profila. Zločinac je voleo da uhodi, planira, bio je oprezan, sve je radio sam i pazio je da ne ostavi svoju DNK za sobom. Dobro je poznavao susedstvo, što znači da je ili sada, ili nekada ranije živeo na Stejten Ajlendu. Poznavao je park oko obale kao svoj džep, i precizno je procenio gde bi tačno mogao da obavi svoj posao uz najmanje izglede da ga neko u tome iznenadi. Postojali su ogromni izgledi da je bio španskog porekla, jer je uspeo da natera svoju žrtvu da se oseti dovoljno lagodno da uđe u njegova kola, a rekli su im da je Marijino znanje engleskog bilo ograničeno. Postojali su realni izgledi da je poznavala ubicu, bar iz viđenja. „Čekaj malo", reče Vil iznenada. „Imamo nešto. Skoro da smo sasvim sigurni da je Marijin ubica imao kola. Trebalo bi da potražimo isti tamnoplavi automobil koji je pregazio Majlsa Drejka." Odmah je pribeležio: Plavi automobil. „Kako se ono beše zvaše Marijin sveštenik?"

104 Još se sećala njegovog tužnog lica, pa nije morala da proverava u svojim beleškama: „Otac Rohas." „Trebalo bi da napravimo letke sa različitim modelima tamnoplavog automobila, pa da ih otac Rohas razdeli svojim vernicima da vidimo da li neko zna nekog sa plavim kolima. Pređi i listu vernika koji imaju vozačku dozvolu, pa odštampaj spisak svih sa registrovanim vozilima. Posebnu pažnju obrati na latino muškarce." Klimnula je beležeći sve. Raširio je ruke iza glave zevnuvši. „Moram do klonje. A onda moramo nazvati onog tipa." Sudski patolozi iz glavnog štaba su ih uputili na Džeralda Sofera, vodećeg američkog stručnjaka, nakon što su upali u nezgodnu i zaista bizarnu situaciju. Toliko su bili iznervirani zbog smrti Klajva Robertsona da su morali da potraže njegov savet. Vil i Nensi su očajnički davali veštačko disanje Klajvovom nepomičnom telu gotovo šest minuta, sve dok nisu stigli bolničari. Narednog jutra su stajali medicinskom stručnjaku za vratom, dok je islednik otvarao Klajvovo telo spremajući potragu za uzrocima njegove smrti. Sem smrskanih nosnih kostiju, nije bilo drugih spoljnih povreda. Njegov mozak, koliko još nedavno ispunjen muzikom, iseckaše na tanke režnjeve poput vekne hleba. Nije bilo znakova šloga ili krvarenja. Svi njegovi unutrašnji organi behu normalni za njegove godine. Srce mu je bilo malko uvećano, zalisci normalni, koronarne arterije su imale blag, do blago umeren nivo arterioskleroze, posebno leva prednja izlazna arterija, koja je bila začepljena gotovo sedamdeset posto. „Ja verovatno imam gore zakrčenje od ovog tipa", reče stariji medicinski stručnjak hrapavim glasom. Nije bilo tragova infarkta, mada je Vilu rečeno da će mikroskopski pregled dati

105 čvršće dokaze. „Ja za sada nemam dijagnozu", reče patolog svlačeći rukavice sa ruku. Vil je nestrpljivo čekao na analize krvi i tkiva. Nadao se da će oni pokazati prisustvo otrova ili štetnih materija, ali ga je pored toga zanimao i njegov HIV status pošto je obavio usta na usta na Klajvovom okrvavljenom licu. Dobio je rezultate posle nekoliko dana. Dobra vest: Klajv beše negativan i na HIV i na hepatitis. Loša: svi testovi behu negativni. Uopšte nije postojao razlog da taj čovek umre. „Jeste, imao sam prilike da pregledam autopsijski izveštaj gospodina Robertsona", reče dr Sofer. „Vrlo je tipičan za taj sindrom." Vil se nagnu u telefonsku slušalicu: „U kom smislu?" „Pa, njegovo srce, zapravo, i nije bilo u tako lošem stanju. Nije bilo kritičnih koronarnih začepljenja, nije bilo tromboze, nije bilo histopatoloških dokaza za infarkt miokarda. To se redovno dešava kod pacijenata koje proučavam, a koji imaju kardiomiopatiju prouzrokovanu stresom, takođe znanu i kao miokardijski sindrom iznenadnog šoka." Iznenadni emotivni stres, strah, duboka žalost, šok, mogu da izazovu tragični prestanak rada srca, sudeći po Soferovoj priči. Žrtve su ljudi koji su inače zdravi, ali pretrpe neki nenadani emotivni udarac, kao što su smrt voljene osobe ili ogroman strah. „Doktore, ovde je specijalna agentica Lipinski", reče Nensi. „Pročitala sam vaš članak u Medicinskom žurnalu Nove Engleske. Nijedan od pacijenata sa tim sindromom nije umro. Po čemu se gospodin Robertson razlikuje?" „To vam je odlično pitanje", odgovori Sofer. „Ja verujem da srce može da pretrpi šok i prestane da pumpa krv zbog masivnog dotoka kateholamina, hormona stresa poput adrenalina, koje luče nadbubrežne žlezde kao odgovor na stres ili šok. To vam je jedan od osnovnih evolucionih mehanizama za preživljavanje koji priprema organizam za borbu ili strah pred nekom opasnošću

106 koja dovodi naš život u pitanje. Međutim, kod nekih osoba izliv takvih neurohormona je toliko dubok da srce prosto više ne može da pumpa krv kako treba. Rad srca se naglo usporava, čime pada i krvni pritisak. Na nesreću gospodina Robertsona, prekid pumpanja je kod njega bio ukombinovan sa umerenim zakrčenjem leve koronarne arterije, što je verovatno dovelo do slabog punjenja njegove leve komore, što je potom izazvalo fatalnu aritmiju, moguću fibrilaciju komore i iznenadnu smrt. Retko se dešava da neko umre od miokardijskog šoka, ali to ipak može da se dogodi. A koliko sam razumeo, gospodin Robertson je bio pod akutnim stresom uoči smrti." „Dobio je razglednicu od ubice Sudnjeg dana", reče Vil. ,,E, pa onda je, laički rečeno, taj vaš gospodin Robertson bukvalno premro od straha." „Nije delovao uplašeno", primeti Vil. „Izgled ume da zavara", reče Sofer. Kada su završili, Vil je spustio slušalicu ispivši ostatak iz svoje pete šolje kafe. „Jasno ko jebena noć", promrmljao je. „Ubica očekuje da će ubiti tipa tako što će ga preplašiti na smrt? Idi, molim te!" raširio je ruke sav ogorčen. „No, dobro, hajdemo dalje. Ubio je troje ljudi 22. maja, pa se malo izduvao preko vikenda. Već 25. maja naš nepoznati počinilac je ponovo imao pune ruke posla." Slučaj br. 4: Majls Drejk, dvadesetčetvorogodišnji kurir-biciklista iz Kvinsa koji je obavljao neki posao u finansijskom delu grada u sedam sati ujutru kada je jedna službenica sa Brodveja, kao jedini svedok, bacila pogled kroz prozor primetivši ga na trotoaru u ulici Džon kako nabacuje ranac na leđa i skače na svoj bicikl u istom trenutku kada neki tamnoplavi automobil preskače ivičnjak i naleće na njega bez zaustavljanja. Ona je bila i suviše visoko da bi videla registarske tablice ili uspela da bliže identifikuje model i proizvođača automobila. Drejk je preminuo istog trena od nagnječenja jetre i slezine. Automobil, koji je bez bilo kakve sumnje pretrpeo štetu na prednjem delu, još

107 nije pronađen, uprkos detaljnoj pretrazi svih autolimarija u Njujorku, Nju Džerziju i Konektikatu. Majls je živeo sa starijim bratom, i bio je, u svakom mogućem smislu, čist kao suza. Čist dosije, mnogobrojne potvrde o njegovoj odličnoj radnoj etici i sl. Bez bilo kakvih jasnih veza sa ostalim žrtvama, ni posredno ni neposredno, mada niko ne bi mogao sa sigurnošću reći da nikada nije bio kod Kolerove u Dvejn Ridu na bulevaru Kvins. „Nema nikakve veze sa drogama?" upita Vil. „Nikakve, ali sećam se jednog slučaja dok sam još bila na pravnom fakultetu vezanog za kurire-bicikliste koji su krišom dopremali kokain berzanskim dilerima." „Nije loš predlog to vezano za drogu." Zapisao je: Proveriti prisustvo droge u rancu. Slučaj br. 5: Miloš Ivan Čović, osamdesetdvogodišnji muškarac iz okoline Sloup parka u Bruklinu, usred poslepodneva je skočio iz svog stana na devetom spratu napravivši stravični darmar u ulici Prospekt Park Vest blizu trga Grand Armi. Prozor spavaće sobe mu je bio širom otvoren, stan zaključan, nije bilo znakova provale ili pljačke. Međutim, nekoliko uramljenih crno-belih fotografija Čovića u mladosti sa drugim ljudima, verovatno članovima porodice, behu pronađene razbacane po podu pokraj prozora. Nije bilo oproštajne poruke. Taj čovek, doseljenik iz Hrvatske koji je pedeset godina radio kao obućar, nije imao živih rođaka i beše toliko povučen da nije bilo nikoga ko bi im rekao nešto o njegovom psihičkom stanju. Stan mu je bio prekriven samo jednim parom otisaka: njegovim. Vil je prošao kroz hrpu požutelih fotografija. ,,I nemamo nikakve podatke o ovim ljudima?" „Nikakve", odgovori Nensi. „Ispitali su sve njegove komšije, pronjuškali smo i po hrvatskoj zajednici u Americi, ali ga niko nije poznavao. Ne znam šta bih dalje. Imaš neku ideju?"

108 Okrenuo je dlanove prema nebu. „Za ovo ni ja nemam pojma." Slučaj br. 6: Marko Antonio Napolitano, osamnaestogodišnjak, nedavno maturirao u srednjoj školi. Živeo je sa roditeljima i sestrom u Maloj Italiji. Majka mu je pronašla razglednicu u njegovoj sobi, pa se skroz usplahirila zbog slike mrtvačkog kovčega. Porodica ga je neuspešno tražila ceo dan. Policija je pronašla njegovo telo kasnije te večeri u kotlarnici njihove stare stambene zgrade sa špricem u ruci i heroinom i kaišem za stezanje vena pokraj njega. Autopsija je pokazala da je uzeo preveliku dozu, ali su članovi njegove porodice i najbliži prijatelji uporno tvrdili da nije bio narkoman, što je i dokazano činjenicom da na njegovom telu nije bilo tragova od uboda iglom. Dečko je imao nekoliko maloletničkih prestupa, krađa po prodavnicama, i tome slično, ali nije bio krupni kriminalac. Špric je imao tragove dve različite DNK, njegove i još nekog neidentifikovanog muškarca, što navodi na zaključak da se još neko nafiksao sa njim koristeći istu dozu. Bila su tu i dva para otisaka prstiju na špricu i kašici, njegovi i nekog drugog koje su propustili kroz automatsku evidenciju otisaka, ali nisu ništa našli, čime su sa liste skinuli otprilike pedeset miliona ljudi iz baze podataka. „Dobro", reče Vil. „Ovde imamo moguću povezanost." I Nensi je to primetila pa se odmah osokolila: „Aha, kako ti ovo zvuči: ubica je zavisnik koji ubija Elizabet pri pokušaju da orobi njenu apoteku Dvejn Rid u potrazi za narkoticima. Ima i neki sukob sa Markom, pa mu predozira špric, a hteo je i da poravna neke račune sa Majlsom koji je njegov dobavljač." ,,A šta ćemo sa Dejvidom?" „Njega je opljačkao na ulici zbog gotovine, što se uklapa u profil zavisnika." Vil odmahnu glavom uz ogorčeni osmejak. „Previše ti je to labavo", reče zapisavši: Mogući zavisnik??? „Dobro, stigosmo do završne faze. Naš tip uzima dvonedeljni predah, pa onda opet počinje 11. juna. Čemu ta pauza? Umorio se?

109 Bio je okupiran nečim drugim u svom životu? Bio van grada? Vratio se u Vegas?" Behu to retorička pitanja. Promatrala je Vilovo lice dok je on mućkao glavom. „Proverili smo sve saobraćajne prekršaje na putevima koji vode na istok zabeležene na važnim magistralama između Vegasa i Njujorka tokom perioda između datuma označenih na razglednicama i datuma ubistva, i opet ništa nismo našli, je li tako?" „Tako je", odgovorila mu je. ,,A imamo i liste putnika sa svih direktnih letova i onih sa presedanjem između Vegasa i grada Njujorka za sve te datume, je li tako?" „Tako je." ,,I šta smo izvukli iz njih?" „Za sada ništa. Imamo nekoliko hiljada imena koje na svakih nekoliko dana ponovo upoređujemo sa imenima svih ljudi vezanih za naše žrtve. Za sada nismo ništa našli." ,,A obavili smo i državnu i federalnu proveru kriminalnih dosijea svih putnika?" „Vile, to si me već sto puta pitao!" Nije imao nameru da se izvinjava. „Pa, kad je važno! Odštampaj mi listu svih putnika sa španskim prezimenima." Pokazao je rukom prema jednoj gomili dokumenata na podu kraj prozora. „Dodaj mi to. Tu sam i ja upao u slučaj." Slučaj br. 7: Ida Gabrijela Santjago, sedamdesetosmogodišnjakinja koju je ubio provalnik u njenoj spavaćoj sobi sa dvadesetdvokalibarskim metkom ispaljenim u uvo. Kao što je Vil i predvideo, nije bila silovana, a osim otisaka žrtve i njene najuže porodice, nigde nije bilo nepoznatih otisaka. Torba joj je zaista bila ukradena, i još nije bila pronađena. Trag đona zaprljanog zemljom

110 ispod njenog kuhinjskog prozora pokazivao je upečatljivu mrežastu šaru u veličini četrdeset pet koja je odgovarala popularnom košarkaškom tipu patika ribok DMX10. Po debljini otiska i količini vlage u zemlji, laboratorijski tehničari su procenili da je osumnjičeni bio težak oko 85 kilograma, otprilike isto kao i osumnjičeni sa Park avenije. Tragali su za nekim vezama, pogotovo sa slučajem Lopezove, ali nije bilo nikakvih uočljivih spona između života te dve žene latino porekla. I poslednji - slučaj br. 8: Lucijus Džeferson Robertson, čovek koji je bukvalno umro od straha. Nema se šta dodati o njemu, zar ne? „To je to, potpuno sam isceđen", reče Vil. „Hajde ti sve sumiraj, partnerko." Nensi se revnosno dala u prevrtanje svojih beležaka bacivši pogled na njegova ključna zapažanja. „Pa, pretpostavljam da bih rekla da je naš osumnjičeni visok oko 177 cm, ima oko 85 kilograma, muškarac španskog porekla ovisan o drogi, seksualni prestupnik, vozi plava kola, ima nož, pištolje od 22 i 38 kalibra, putuje do Las Vegasa i nazad automobilom ili avionom, i voli da ubija ljude radnim danima kako bi mogao da lenčari vikendom." „Đavolski je to profil", reče Vil osmehujući se. „Dobro, ali daj sad suštinu. Kako bira žrtve i šta ćemo sa onim jebenim razglednicama?" „Ne psuj!" reče Nensi veselo mašući svojom beležnicom u njegovom pravcu. „Možda žrtve jesu povezane, a možda i nisu. Svaki zločin je drugačiji. Čini se kao da su namerno nasumični. Možda on i bira svoje žrtve nasumično. Šalje razglednice kako bismo mislili da su zločini povezani, i da je on taj koji odlučuje da li će neko umreti. Čita u novinama o ubici Sudnjeg dana, gleda vesti na televiziji, i uživa u svojoj moći. Veoma je pametan, ali i veoma uvrnut. To ti je naš tip." Čekala je na njegovo odobravanje, ali je on umesto toga samo zabio iglu u njena naduvana očekivanja.

111 „Ma, baš si mi ti neki majstor, specijalni agente Lipinski!" ustao je začudivši se kako beše divan osećaj imati bistru glavu i stomak koji je bio spreman za jelo. „Postoji samo jedna greška u tvojoj sintezi!", reče. „Nisi me uverila ni u jednu jedinu reč. Jedini zli um za kojeg znam da je sposoban za takva genijalna zlodela jeste Leks Lutor, a koliko ja znam, on se još nalazi samo u stripu. Napravi pauzu za ručak. Dođi po mene pred konferenciju za štampu." Isterao ju je namignuvši joj, pa ju je osmotrio dok je izlazila. Zasigurno je izgledala bolje, pomisli Vil. Kako se slučaj produžio do leta, konferencije za novinare vezane za Sudnji dan behu rastegnute na okupljanja jednom nedeljno. Prvobitno su u pitanju bili kratki dnevni sastanci, ali nije bilo moguće održati takav nivo suvislih vesti. Međutim, priča je i dalje imala svoje temelje, vrlo čvrste temelje, i ispostavilo se da je privlačila veću pažnju od slučajeva O. Džej Simpsona, Džonbenete Remzi i Ane Nikol Smit 7 . Njihov slučaj je svake večeri na televiziji bio izučavan do najsitnijih detalja uz pomoć dežurnih televizijskih stručnjaka i čitave legije bivših sudskih službenika i onih iz FBI-a, advokata i kojekakvih pametnjakovića koji su skroz zadihani iznosili lične teorije. U poslednje vreme su se svi hvatali zajedno te isto: FBI ne napreduje u istrazi, samim tim FBI je nesposoban. Konferencija za novinare održavala se u balskoj dvorani Njujork Hiltona. Dok Vil i Nensi nisu zauzeli svoja mesta pored službenog ulaza, prostorija je već bila puna novinara i fotografa, a budžovani su se već nameštali na podijumu. Na dat znak, televizijski reflektori se upališe i istoga trena otpoče direktni prenos. 7 Tri čuvena slučaja koja su privlačila neviđenu pažnju američkih medija. O. Dž. Simpson je američki ragbista čuven po optužbi za ubistvo supruge i njenog ljubavnika. Džonbeneta Remzi je devojčica koja je učestvovala na dečjim izborima za male lepotice koja je pronađena mrtva u svojoj šestoj godini u podrumu porodične kuće, a Ana Nikol Smit je bila čuvena Plejbojeva starleta i bogata naslednica koja je iznenada umrla zbog prevelike doze tableta.

112 Podijum je zauzeo gradonačelnik, doterani, staloženi čovek. „Istraga traje već šest nedelja", otpočeo je. „Pozitivna vest je da već deset dana nije bilo novih žrtava. Iako do sada nije bilo hapšenja, policijski stručnjaci grada Njujorka i države Njujork, kao i federalne agencije, rade veoma marljivo, a uveren sam i produktivno, na obradi tragova i mogućih teorija. Međutim, ne možemo poreći da je u ovom gradu bilo osam povezanih ubistava, i da se naši građani neće osećati bezbedno sve dok njihov počinilac ne bude uhvaćen i izveden pred sud. Bendžamin Rajt, zamenik direktora uprave FBI-a u Njujorku, će odgovarati na vaša pitanja." Rajt beše visoki, vitki tamnoputi muškarac u pedesetim, sa tankim brčićima, kratko ošišanom kosom i žičanim naočarima kao u nekog profesora. Ustao je ispravivši nabore na svom sakou sa duplim kopčanjem. Bio je opušten pred kamerama, pa je govorio vrlo jezgrovito pravo u čitavu gomilu mikrofona. „Kao što je gradonačelnik rekao, FBI radi zajedno sa gradskim i državnim kriminalističkim službama na rešavanju ovog slučaja. Ovo je najveća kriminalistička istraga serijskog ubistva u istoriji biroa. Mada još nismo priveli osumnjičenog, i dalje nastavljamo sa neumornim radom, a jedno želim posebno da naglasim - ubica će biti pronađen. Sredstva nam nisu ograničena. Sve što imamo utkali smo u ovaj slučaj. Ali, to nije pitanje ljudstva, već vremena. Sada ću odgovoriti na vaša pitanja." Novinari zabrujaše kao uskomešani roj pčela pretpostavljajući da dalje ne sledi ništa novo. Državni i lokalni televizijski reporteri behu dovoljno učtivi, te prepustiše svojoj manje plaćenoj sabraći, novinskim moljcima, da ospu paljbu. Krenuše pitanja i odgovori: P. „Ima li novih podataka sa toksikoloških analiza Lucijusa Robertsona?" O. „Nema. Potrebno je još nekoliko nedelja za analize tkiva." P. „Da li su ga testirali na ricin i antraks?" O. „Jesu. Oba testa su negativna."

113 P. „Ako je sve negativno, šta je onda ubilo Lucijusa Robertsona?" O. „To se još ne zna." P. „Zar ove nejasnoće neće uznemiriti širu javnost?" O. „Kada budemo saznali uzrok smrti, odmah ćemo to i objaviti." P. „Da li je policija Las Vegasa bila otvorena za saradnju?" O. „Jeste." P. „Da li je utvrđeno poreklo svih otisaka sa razglednica?" O. „Uglavnom. Još se traga za nekim poštanskim službenicima." P. „Ima li nekih tragova o čoveku sa kapuljačom sa mesta zločina u slučaju Svišer?" O. „Nema." P. „Da li meci ispaljeni u dve žrtve odgovaraju bilo kom drugom ranije počinjenom zločinu? O. „Ne." P. „Otkud znate da ovo nije zavera Al kaide?" O. „Ništa ne ukazuje na teroriste." P. „Jedna vidovnjakinja iz San Franciska se žalila da FBI nije želeo da razgovara sa njom, uprkos njenim tvrdnjama da je u sve umešan neki dugokosi čovek koji se zvao Džekson." O. „FBI je zainteresovan za sve verodostojne tragove." P. „Da li ste svesni da je javnost nezadovoljna vašim lošim napredovanjem u rešavanju ovog slučaja?" O. „Mi delimo njihovo nezadovoljstvo, ali smo i dalje uvereni u konačni uspeh naše istrage." P. „Mislite li da će biti novih ubistava?" O. „Nadam se da neće, ali to nikako ne možemo znati."

114 P. „Da li je FBI sačinio profil ubice Sudnjeg dana?" O. „Još nije. Radimo na tome." P. „Zašto to toliko dugo traje?" O. „Zbog složenosti samog slučaja." Vil se nagnuo ka Nensi šapnuvši joj u uvo: „Koje stravično gubljenje vremena." P. „Da li ste svoje najbolje ljude rasporedili na rešavanje ovog slučaja?" O. „Jesmo." P. „Mogu li novinari razgovarati sa specijalnim agentom koji vodi istragu?" O. „Ja mogu da odgovorim na sva vaša pitanja." „Sad se polako zakuvava", dodade Vil. P. „Zbog čega ne možemo da upoznamo agenta?" O. „Potrudićemo se da bude prisutan na sledećoj konferenciji za novinare." P. „Da li se on trenutno nalazi u ovoj prostoriji?" O. ... Rajt pogleda u Su Sančez koja je sedela u prvom redu moleći je pogledom da pripazi na svog čoveka. Osvrnula se oko sebe ugledavši Vila kako stoji sa strane. Jedino što je mogla da učini bilo je da ga prostreli jednim strogim pogledom. Misli da bih ja sve uprskao, pomisli Vil. E, pa vreme je za akciju. Ja sam specijalni agent koji vodi slučaj. Nisam ga želeo, ali, eto, dobio sam ga. Ako me žele, evo me. „Tu sam!" podigao je ruku. Izlazio je pred novinare mnogo puta tokom karijere i bio je iskusan u tome - za njega bi se moglo reći sve sem da je stidljiv pred kamerama. Nensi je spazila prestravljeni izraz na licu Sančezove te ga je mahinalno skoro zgrabila za rukav. Skoro. Skočio je prema podijumu sa nekim nestašnim

115 poletom u koraku i sve se televizijske kamere naglo okrenuše ka levom delu pozornice. Bendžaminu Rajtu nije preostalo ništa drugo nego da kaže: ,,U redu, specijalni agent Vil Pajper će odgovoriti na nekoliko vaših pitanja. Izvoli, Vile." Dok su se mimoilazili, Rajt prošaputa: „Budi kratak i pazi šta radiš." Vil je rukom ispravio kosu, popevši se na podijum. Alkohol je sa svojim propratnim efektima već ispario iz njegovog organizma, pa se osećao dobro, raspoložen za raspravu. Hajde da malo zakuvamo stvar, pomislio je. Bio je fotogeničan, stasit muškarac tamne kose i širokih ramena, sa rupicom na bradi i izrazito plavim očima. Negde u kontrolnoj sobi začu se televizijski režiser: „Snimaj izbliza tog tipa!" Prvo pitanje beše: „Kako se tačno piše vaše ime?" „P-A-J-P-E-R, kao onaj tip aviona." Reporteri se odmah nagnuše napred. Da li konačno imaju nešto opipljivo u rukama? Nekoliko starijih novinara šapnu jedni drugima: ,,Sećam se ja ovog tipa. On je poznat." „Koliko ste već u FBI-u?" „Osamnaest godina, dva meseca i tri dana." „Zašto vodite tako precizan račun?" „Volim detalje." „Imate li iskustva sa serijskim ubistvima?" „Proveo sam celu karijeru radeći na ovakvim slučajevima. Bio sam agent koji je vodio osam takvih slučajeva, silovatelja iz Ešvila, ubicu iz Vajt Rivera u Indijanapolisu, i još šest drugih. Sve smo ih uhvatili, pa ćemo uhvatiti i ovog." „Zašto još nemate profil ovog ubice?"

116 „Verujte mi da pokušavamo da mu odredimo profil, ali to sa njim ne ide na uobičajen način. Nijedno ubistvo nije nalik drugom. Nema šeme. Da nema razglednica upozorenja, ne biste ni znali da su ovi slučajevi povezani." „Koja je vaša teorija?" „Mislim da se ovde radi o veoma uvrnutom i veoma inteligentnom čoveku. Nemam pojma šta ga pokreće. Želi da privuče pažnju, to je sasvim sigurno, a zahvaljujući vama to i dobija." „Vi mislite da ne bi trebalo da pratimo ovu priču?" „Vi nemate izbora. Ja vam samo iznosim činjenice." „Kako planirate da ga uhvatite?" „Nije on savršen. Ostavio je neke tragove za sobom, ali neću o njima iz očiglednih razloga. Uhvatićemo ga." „Šta predviđate? Da li će ponovo napasti?" „Da vam kažem ovako. Ja bih rekao da on ovo sada gleda preko televizije, i zato se sada obraćam upravo tebi", Vil je uperio pogled pravo u kamere: „Ima da te uhvatim i da te sredim. Samo je pitanje vremena kad će se to desiti." Rajt, koji je sve vreme cupkao oko njega, bukvalno ga je odvukao od mikrofona. ,,U redu, rekao bih da je to sve za danas. Javićemo vam vreme i mesto sledećeg sastanka." Novinari skočiše na noge, a jedan se glas, reporterke Posta, začu glasnije od ostalih kada je viknula: „Obećajte da ćete nam ponovo dovesti pilota Pajpera!" Na broju 914 Park avenije bila je čvrsta kockasta zgrada, predratna, od trinaest spratova, sa dva prva sprata presvučena finim belim granitom i predvorjem koje je sa mnogo ukusa bilo urađeno u mermeru sa nameštajem i zavesama od cica. Vil je tamo bio i ranije, kada je proučavao poslednje korake

117 koje je Dejvid Svišer napravio od predvorja, pa sve do one tačke u Osamdeset drugoj ulici gde je potpuno iskrvario. On je tu rutu prešao po istom takvom mraku pred zoru, pa je čučnuo na mestu koje je još bilo umrljano iako su ga oni iz gradske čistoće dobro oprali, pokušavajući da sebi dočara poslednje što je žrtva mogla da vidi pre nego što joj se mozak potpuno ugasio. Delić išaranog trotoara? Prozorsku rešetku od crnog gvožđa? Branik nekog parkiranog automobila? Tanjušni hrast koji se uzdizao iz kvadratnog parčeta stvrdnute zemlje? Drvo, nadajmo se. Kao što se i moglo očekivati, Helen Svišer je uspela da izvuče Vila iz takta. Stalno im je nešto vrdala koristeći se otrcanim izgovorima, problemima u njenom dnevnom rasporedu, putovanjem van grada. „Pobogu, pa ona je supruga žrtve", istresao se na Nensi, „nije osumnjičena, jebote! Mogla bi malo da sarađuje, jebote čoveče!" A onda, baš dok mu je Su Sančez trljala uši zbog njegovog „ja sam tu glavni" nastupa nalik Alu Hejgu8 na konferenciji za novinare, ženica ga je nazvala na mobilni samo da bi ga obavestila da mora biti tačan pošto je njeno vreme izuzetno ograničeno. A povrh toga, sačekala ih je u stanu 9B sa takvim rezervisanim i uobraženim pogledom da im se učinilo da misli da su čistači tepiha koji su došli da pokupe jedan od njenih persijskih čilima. „Ne znam šta bih vam mogla reći, što već nisam ispričala policiji", reče Helen Svišer dok ih je kroz zasvođena vrata uvodila u dnevnu sobu, jednu zapanjujuće ogromnu prostoriju koja je gledala pravo na Park aveniju. Vil se sav ukočio ugledavši nameštaj i sve ukrase - sve prefinjeno, novac za koji bi normalan čovek radio celoga života bačen na jednu sobu, dekorateri koji su potpuno prekardašili sa skupocenim starinskim nameštajem, kristalni lusteri i ćilimi, svaki vredan kao jedan dobar automobil. 8 Al Hejg je bio državni sekretar zapamćen po tome što je 1981. kada je predsednik Ronald Regan bio upucan izašao pred novinare sa rečenicom „Od ovog trenutka ja sam glavni u Beloj kući."

118 „Lep stan", reče Vil podignutih obrva. „Hvala vam", uzvratila mu je hladnim tonom. „Dejvid je voleo ovde da čita svoje novine nedeljom. Upravo sam ga stavila na prodaju." Čim su seli, ona je krenula da dodiruje kaiš svog ručnog sata, što beše jasan znak da im vreme teče. Dejvid ju je odmah osmotrio od glave do pete odredivši njen mini-profil. Bila je privlačna na neki uštogljeni aristokratski način, a izgled su joj dodatno krasili savršena frizura i skupoceni kostim. Svišer je bio Jevrej, a ona nije. Verovatno je pripadala jednoj od starih, belih, bogatih protestantskih porodica, bankar i advokatica koji su se upoznali ne u svojim društvenim krugovima nego to verovatno beše rezultat dogovora. Ova cura ne samo da je bila hladna, već je bila hladna kao led. To što nije pokazivala očigledne znakove žalosti nije moralo da znači da nije bila vezana za svog supruga. Verovatno ga je volela, ali je prosto bila hladne naravi. Ako ikada bude želeo da tuži nekoga, nekoga koga stvarno mrzi, ovo je prava žena za takav posao. Uspostavila je kontakt pogledom jedino sa njim. Nensi za nju kao da i nije postojala. Podređeni, poput pomoćnih pravnika u Heleninoj uglednoj firmi, za nju su predstavljali samo alat koji stoji negde u pozadini. Tek kada je Nensi otvorila svoju beležnicu, Helen je potvrdila njeno prisustvo jednim mrkim pogledom. Vil je smatrao da bi bilo besmisleno da joj uputi izveštačeno saučešće. On nije bio raspoložen da joj tako nešto uvali, a ona nije bila raspoložena da tako nešto primi. Zato ju je s neba pa u rebra upitao: „Znate li nekog čoveka španskog porekla koji vozi plavi automobil?" ,,Oh, gospode!" uzvratila je. „Zar vam je istraga upala u takav tesnac?" Zanemario je njeno pitanje. „Znate li?" „Jedini gospodin španskog porekla koga znam je čovek koji je nekada izvodio našeg psa u šetnju, Rikardo. Ne znam da li ima automobil." „Zašto kažete nekada?"

119 „Dala sam Dejvidovog psa. Zanimljivo je da se jedan od bolničara na hitnom prijemu u bolnici Lenoks Hil oduševio njime." „Mogu li da dobijem Rikardov broj telefona ili adresu?" zapita Nensi. „Naravno", reče ona sa visine. Vil ju je zapitao: „Ako ste imali čoveka koji vam izvodi psa u šetnju, zašto ga je onda vaš suprug izveo tog jutra kada je ubijen?" „Rikardo je dolazio posle podne, dok smo mi bili na poslu. A inače ga je Dejvid izvodio." ,,U isto vreme svakog jutra?" „Da. Oko pet ujutru." „Ko je znao za taj njegov običaj?" „Noćni portir, pretpostavljam." „Da li je vaš suprug imao neprijatelje? Neke koji bi želeli da ga vide mrtvog?" „Ne, ni u kom slučaju! Hoću reći, svi u bankarskom poslu imaju protivnike, to je uobičajeno, ali Dejvid se bavio standardnim transakcijama koje uglavnom behu pozitivne prirode. Bio je blagog karaktera", reče kao da blagost nije bila vrlina. „Da li ste dobili i-mejl sa dorađenim spiskom žrtava?" „Jesam, pogledala sam ga" ,,I" Lice joj se skroz iskrivilo: „Pa, naravno, da ni Dejvid ni ja nismo znali nikoga sa tog spiska!" Eto ga, objašnjenje zašto nije bila raspoložena za saradnju. Osim što se našla u nezgodi jer je izgubila svog pouzdanog supruga, ona se gnušala bilo kakvog ličnog povezivanja sa slučajem Sudnjeg dana. Beše to slučaj koji izaziva veliku pažnju u javnosti, ali je vezan za niže slojeve. Većina žrtava behu

120 neugledni pripadnici najnižeg staleža. Dejvidovo ubistvo nije bilo dobro za njen ugled, za njenu karijeru, njeni uštogljeni partneri su se o tome došaptavali dok su zajedno piškili u pisoarima tokom pauza, ili dok su udarali loptice na svojim terenima za golf. Ona je u određenom smislu verovatno bila ljuta na Dejvida što je dopustio da mu neko prereže grkljan. „Las Vegas", reče on najednom. „Las Vegas?", uzvratila mu je podozrivo. „Koga je Dejvid poznavao u Las Vegasu?" ,,I on se isto to zapitao kada je ugledao poštanski žig, veče pre nego što je ubijen. Nije se mogao nikoga setiti tako na brzaka, a nisam ni ja." „Pokušavamo da dobijemo spisak njegovih klijenata iz banke, ali bezuspešno", reče Nensi. Okrenula se ka Vilu: „Kome ste se obratili?" „Kancelariji upravnog odbora", reče on. „Znam Stiva Gartnera vrlo dobro. Pozvaću ga, ako želite." „To bi nam bilo od velike pomoći." Najednom se začula neumesna melodija Vilovog telefona, i on je odgovorio na poziv bez pardona, pa je saslušao nekoliko trenutaka šta mu govore, a onda je ustao potraživši malo privatnosti, te se pomerio ka garnituri stolica i kauča u drugom uglu sobe ostavivši dve žene same u vrlo neugodnom položaju. Nensi je zbunjeno krenula da lista po svojoj beležnici, pokušavajući da izgleda kao da je zauzeta nečim važnim, ali beše sasvim jasno da se osećala kao bradavičasto svinjče pred ovom lavicom. Helen je prosto buljila u brojčanik svog sata, kao da će time nekom čarolijom naterati ove ljude da nestanu. Vil je ugasio telefon žurno se vrativši: „Hvala vam. Moramo da pođemo." To je bilo to. Brzo rukovanje i napolje. Hladni pogledi bez pretvaranja.

121 Kada su se našli u liftu, Vil reče: „Baš je cakana." Nensi se složila sa njim: „Ma, kučka." „Idemo do Siti Ajlenda." „Zbog čega?" „Žrtva broj devet." Skoro da je istegla mišić naglo okrenuvši vrat kako bi ga pogledala. Vrata lifta se otvoriše u predvorju. „Izmene u igri, partnerko. Izgleda da neće biti žrtve broj deset. Policija je uhvatila osumnjičenog Luisa Kamača, tridesetdvogodišnjeg muškarca španskog porekla, 177 cm, 80 kg." „Stvarno?" ,,A navodno je i stjuard. Pogodi na kojoj liniji leti?" „Za Las Vegas?" „Za Las Vegas."

122 6. JULA 777. VEKTIS, BRITANIJA. Bliži se taj čas. Ta rečenica mu je odzvanjala u glavi, a kada bi ostao sam, ponekad bi mu i sišla sa usana, nateravši ga da zadrhti. Bio je potpuno obuzetom tom mišlju, kao i njegova sabraća, ali je on bio uveren da je na njega to sve mnogo više uticalo, što u celosti beše pretpostavka, s obzirom na to da niko nije javno raspravljao o takvim stvarima. Svi su, naravno, još odavno bili svesni da će taj sedmi dan jednom doći, ali je neki unutrašnji predosećaj strahovito narastao kada se u mesecu maju pojavila repatica, a sada, dva meseca nakon toga, njen užareni rep se još mogao videti na noćnom nebu. Iguman Josif beše budan i pre nego što zvona najaviše jutrenje. Zbacio je sa sebe grubi prekrivač, pa je ustao i olakšao se u noćni sud, a onda je plaknuo lice šakom hladne vode iz lavora. Jedna stolica, sto, i ležaj sa slamaricom na utabanom zemljanom podu. Beše to njegova kelija bez prozora: njegova bela tunika od neobrađene vune i njegove kožne sandale predstavljaše njegov ovozemaljski imetak. A on beše srećan sa tim. U svojoj četrdeset četvrtoj već je počeo da ćelavi i da se pomalo goji, zahvaljujući velikoj ljubavi prema jakoj alovini koja se točila iz buradi u opatijskoj pivari. Ćela na temenu samo je olakšavala održavanje njegovog postriga, a i Ignacije, njegov brica i lekar, mogao je brže da obavi posao svakog meseca, puštajući ga da krene dalje svojim poslom tako što bi ga potapšao po svežoj ćeli uz prijateljsko namigivanje.

123 Stupio je u manastir u svojoj petnaestoj, a kao posvećenik smeo je da se drži samo najzabačenijih delova manastira, sve dok nije završio sa uvođenjem u božju službu i dok se nije zamonašio. Kada se našao unutra, znao je da će tamo živeti zauvek i da će umreti unutar njegovih zidina. Njegova ljubav prema bogu i njegova bratska povezanost sa članovima te zajednice - njegovom božjom porodicom - beše toliko jaka da je često lio suze radosnice u čemu bi ga prekidao jedino osećaj krivice zbog spoznaje da je bio silno srećan u poređenju sa sirotim dušama na njihovom ostrvu. Kleknuo je pokraj svoje postelje, pa je u skladu sa običajem koji je sam Sveti Benedikt začeo, započeo svoj duhovni deo dana uz molitvu Gospodu kako bi, po pisanju Benediktovom, „zlehudo trnje što ima naviku da izraste" bilo pročišćeno iz njihove zajednice: Pater_noster,_qui_es_in_caels: sanctificetur_Nomen_Tuum; adveniat_ Regnum_Tuum; fiat voluntas Tua... Završio je, pa se prekrstio, i u tom trenu začu se opatijsko zvono. Okačeno u zvoniku debelim konopcem, zvono beše napravljeno gotovo dve decenije ranije kod Matije, lokalnog kovača i Josifovog dragog prijatelja koji je odavno umro od boginja. Melodična zvonjava brenca među pločama od kovanog gvožđa uvek je podsećala Josifa na veseli smeh rumenog kovača. Hteo je da se na tren priseti uspomena na svog druga, ali mu je umesto toga misli okupirala rečenica - Bliži se taj čas. Imao je svoje zadatke koje je trebalo obaviti pre jutrenja, a on je kao iguman bio zadužen za nadgledanje rada novajlija i mladih sveštenika. Ispred spavaonice beše prijatno sveže, vladala je polutama, a kada je udahnuo vlažni vazduh kroz nozdrve osetio je u njemu more. Krave su u stajama bile pune

124 mleka, i njemu beše drago što su momci već muzli krave, kada je on stigao do njih. „Mir božji sa tobom, brate", rekao je tiho svakome od njih, spuštajući im ruku na ramena dok je prolazio. A onda se najednom zaledio, shvativši da tamo beše sedam krava i sedam muškaraca. Sedam. Tajanstveni božji broj. Knjiga Postanja beše puna broja sedam: sedam nebesa, sedam prestala, sedam pečata, sedam svetinja. Bedemi sa Jerihona srušiše se na sedmi dan opsade. U Otkrovenju, sedam je duhova božjih bilo poslato na zemlju. Bilo je tačno sedam pokoljenja od Davida, pa sve do Hrista, Gospoda našeg. A sada je pred njima stajao sedmi dan, sedmoga meseca, 777. leta gospodnjega, zajedno sa dolaskom repatice koju je Pavle oprezno imenovao Cometes Luctus, Lelek kometa. A tu je i onaj problem sa Santezom, ženom kamenoresca Uberta koja se približila kraju mučne trudnoće. Zašto su svi delovali tako smireno? Šta će im, za ime Boga, doneti sutrašnji dan? Crkva u opatiji Vektis beše veličanstvena, još u izgradnji, razlog za ponos i diku. Prvobitna crkva od drveta, sa slamnatim krovom, sagrađena skoro čitav vek ranije, beše čvrsta građevina koja je dobro izdržala jake priobalske vetrove i nalete bure. Istorija crkve i opatije beše dobro znana, s obzirom na to da su neki od starijih sveštenika lično službovali sa braćom osnivačima. Štaviše, u svojoj se mladosti jedan od njihovih članova, prastari Alrik, sada previše slab da bi uopšte napustio svoju keliju radi mise, susreo sa Birinom, uzvišenim biskupom iz Dorčestera. Birin, po poreklu Franak, došao je u Veseks leta 634. kada je postavljen za biskupa ukazom pape Honorija sa zadatkom da pokrsti neznabožačke Zapadne

125 Sase. Ubrzo se našao u ulozi arbitra u građanskom ratu u toj zemlji bogu iza leđa, pa se upustio u sklapanje saveza između vetropirastog kralja Zapadnih Sasa, Kinegilsa i Osvalda, kralja Nortambrije, koji beše mnogo prijatniji čovek i hrišćanin. Međutim, Osvald nije želeo da se združi sa nevernikom, pa je Birin, spazivši veličanstvenu priliku, ubedio Kinegilsa da se preobrati u hrišćanstvo, lično ga polivši vodom tokom krštenja po prljavoj kosi, sve u ime Hristovo. Usledio je pakt sa Osvaldom, a potom i dugotrajni mir, pa je Kinegils u znak zahvalnosti podario Birinu Dorčester za biskupiju postavši time njegov dobrotvor. Birin se, sa svoje strane, upustio u poduhvat osnivanja opatija po običajima Svetoga Benedikta po svim južnim krajevima, a kada je doneta povelja o osnivanju opatije Vektis 686. u godini strašne kuge, i poslednje ostrvo Britanije potpalo je u zagrljaj hrišćanstva. Kinegils je zaveštao crkvi šezdeset lanaca plodne zemlje pored tekuće vode na toj ostrvskoj enklavi koja je kratkom plovidbom bila povezana sa obalama Veseksa. Posle toga je bilo na Eciju, tadašnjem biskupu iz Dorčestera, da osigura da srebro i dalje stiže do crkve sa kraljevskih imanja. Uspeo je da ubedi kralja Ofu od Mersije u duhovne blagodeti koje će osetiti bude li im potpomogao u novoj fazi razvoja opatije Vektis - u njenom preobraćanju iz drvene u zidanu građevinu u slavu i čast Gospodnju. „Jer na kraju krajeva", prošaputa biskup kralju, „ugled se ne vrednuje kroz hrastovinu, nego kroz kamen." U jednom kamenolomu, nedaleko od bedema opatije, talijanski kamenoresci vredno su radili prethodne dve godine, klešući gromade peščara i vukući ih volujskom zapregom do opatije, gde su ih zidari spajali malterom jednu za drugom, lagano podižući zidove crkve upotrebivši postojeću drvenu strukturu kao okvir. Neprekidna metalna zvonjava dleta na kamenu celog dana je ispunjavala vazduh, prestajući jedino tokom bogosluženja kada bi sveštenici ispunili svoje svetilište na tihoj molitvi posvećeni svojoj veri.

126 Josif je brzo svratio do spavaonica na putu na jutrenje, pa je nežno otvorio vrata Elfrikove kelije kako bi proverio da li je stari monah uspeo da pregura i tu noć. Laknulo mu je kada je začuo hrkanje, pa je prošaputao molitvu nad njegovim sklupčanim telom, a potom se iskrao ušavši u crkvu pomoćnim stepenicama. Svetilište je bilo osvetljeno sa manje od desetak sveća, ali je to osvetljenje bilo dovoljno da spreči bilo kakve nezgode. Visoko gore, u tami, Josif je mogao da razazna obrise šišmiša koji su leteli oko greda. Braća su jedan nasuprot drugom stajala sa obe strane oltara u dve vrste, strpljivo čekajući da stigne opat. Josif je stao pokraj Pavla, malog, napetog monaha, i da nisu začuli kako se teška glavna vrata otvaraju uz škripu, možda bi se i tiho pozdravili. Ali opat je pošao ka njima, pa se nisu usuđivali da progovore. Opat Osvin beše upečatljiv čovek sa dugim udovima i širokim ramenima koji je veći deo svog života bio za glavu viši od svoje braće, ali se činilo da je u poznim godinama počeo da se smanjuje pošto se zbog bolno iskrivljene kičme sav pogrbio. Kao posledica njegove boljke, oči mu behu stalno usmerene ka tlu, a u proteklih nekoliko godina je primetio da mu skoro nije uspevalo da podigne pogled prema nebesima. S vremenom mu se i raspoloženje smračilo, što je neizbežno stvorilo lošu atmosferu među svim sveštenstvom u njihovoj zajednici. Sveštenici su mogli da čuju kako vuče noge po svetilištu, dok su mu sandale škripale po drvenom podu. Kao i obično, glava mu beše oštro spuštena, pa se svetlost sveća presijavala po njegovoj blistavoj glavi i snežno belim šiškama. Opat se polagano uspeo stepenicama pred oltarom, kezeči se pri tom zbog napora, pa je zauzeo svoje mesto na vrhu oltara pod svodom ciborija napravljenog od ulaštene orahovine. Spustio je dlanove na ploču od glatkog hladnog drveta, pa je glasnim, nazalnim tonom izdeklamovao: „Aperi, Domine, os meum ad benedicendum nomen sanctum tuum."

127 U svoja dva reda, monasi krenuše da se mole i poje, javljajući se i reagujući na njegove reči dok su im se glasovi stapali zvonko ispunivši celo svetilište. Koliko je hiljada puta Josif izgovorio ove molitve? A danas je ipak osetio posebnu potrebu da zamoli Hrista za milost i oprost, te mu se suze pojaviše u očima kada je izgovorio poslednji stih 148. psalma. „Alleluja, laudate Dominum de caelis, alleluja, alleluja!" Dan beše topao i suv, i u opatiji je sve vrvelo kao u košnici. Josif je brzim korakom prešao preko sveže pokošenog travnjaka unutar samostanskog imanja, krenuvši u svoj jutarnji obilazak, kako bi proverio sve najhitnije poslove u njihovoj zajednici. Prema poslednjem prebrajanju u opatiji Vektis bilo je osamdeset tri duše, ne računajući nadničare, a svako od njih očekivao je da se vidi sa igumanom bar jednom dnevno. Nije se bavio nasumičnim obilascima, već je imao svoju rutinu koja svima beše poznata. Počeo je sa zidarima kako bi se uverio kako napreduje izgradnja, pa je zloslutno primetio da Ubert nije došao na posao. Potražio je najstarijeg Ubertovog sina, Julijana, stasitog omladinca čija se smeđa koža presijavala od znoja, pa je otkrio da je Santezin porođaj otpočeo. Ubert će se vratiti čim bude mogao. „Bolje danas, nego sutra, ha? Tako ljudi kažu", reče Julijan igumanu koji je sav ozbiljan klimnuo u znak slaganja, pa ga je zamolio da mu javi kada nastupi porođaj. Josif je potom krenuo prema podrumima da proveri zalihe mesa i povrća, a onda i do ambara kako bi bio siguran da miševi nisu doprli do pšenice. U pivari je morao da proba malo od svakog bureta, a kako nije baš bio siguran oko ukusa, probao je još jednom. Onda je otišao do kuhinje koja beše odmah do trpezarije da vidi da li su sestre i njihove novajlije u dobrom raspoloženju. Zatim je obišao

128 kupatilo da vidi da li sveža voda pravilno teče u korito za pranje ruku, a posle toga i do nužnika, gde je stisnuo nos prilikom provere odvoda. U povrtnjaku je proverio da li braća uspešno teraju zečeve podalje od mladih izdanaka. Potom je zaobišavši pašnjak sa kozama pošao da proveri i svoju omiljenu zgradu, pisarnicu, gde je Pavle predvodio šestoricu sveštenika koji su pogureni nad stolovima izrađivali fine kopije Pravilnika Svetoga Benedikta i Svetoga pisma. Josif je ovu prostoriju voleo više od svih drugih zbog tišine i plemenitog zadatka koji je u njoj obavljan, a i zato što je smatrao Pavla vrlo pobožnom osobom i učenjakom bez premca. Kada bi imali neko pitanje o nebu, godišnjim dobima ili bilo kojim prirodnim pojavama, Pavle je bio spreman sa svojim temeljnim, iscrpnim i ispravnim tumačenjima. Opat je popreko gledao na isprazna ćaskanja, ali je Pavle bio odličan izvor pametne i svrsishodne reči, što je Josif duboko cenio. Iguman se ušunjao u pisarnicu, silno pazeći da ne naruši koncentraciju prepisivača. Jedini zvuk proizvodila su pera prijatnim grebuckanjem po najfinijem pergamentu. Klimnuo je Pavlu koji mu je uzvratio blagim osmehom. Neko dublje iskazivanje prijateljstva ne bi bilo umesno, pošto su spoljni prikazi ljubavi i naklonosti bili namenjeni Gospodu. Pavle mu je pokazao da izađu mahnuvši prstom. „Dobar dan ti želim, brate", reče Josif čkiljeći na podnevnoj pripeci. „Tebi takođe", Pavle je delovao zabrinuto. „Dakle, sutra nastupa dugoočekivani dan", prošaputa on. „Tako je, tako je", složio se Josif. „Konačno nam je stigao." „Sinoć sam dugo posmatrao našu zvezdu repaticu." „Kako se primakla ponoć, sjaj joj postade blistav i crven. Boje krvi." „Šta to znači?" „Ja verujem da je to zloslutni znak."

129 „Čuo sam da je žena počela sa porođajem", reče Josif pun nade. Pavle je prekrstio ruke preko mantije napućivši usta kao da se ne slaže sa njim. ,,I ti očekuješ da će s obzirom na to da se porađala već devet puta do sada, ovo dete na svet doći brzo? Šestoga dana u mesecu, umesto sedmog?". „Pa, možemo se tome nadati", reče Josif. „Bila je u boji krvi", ponovi Pavle. Sunce se već visoko popelo, pa je Josif pohitao da dovrši obilazak pre nego što se svi članovi zajednice ponovo okupe u svetilištu na podnevnim molitvama. Žurno je prošao pokraj ženske spavaonice, pa je ušao u zgradu crkvenog sabora, u kojoj redovi borovih klupa behu prazni čekajući tačno određeni čas kada će opat pročitati poglavlje iz Pravilnika svetog Benedikta okupljenoj zajednici. Jedan vrabac je nekako uleteo unutra, pa je zbunjeno mahao krilima iznad njega, te je Josif ostavio otvorena vrata sa nadom da će ptica pronaći svoj put. Stigavši do stražnjeg dela zgrade pokucao je na vrata susedne privatne odaje njihovog opata. Osvin je sedeo za svojim radnim stolom pognuvši glavu nad Biblijom. Zlatni snopovi svetlosti probijali su se kroz gleđosane prozore, spuštajući se na sto pod tako savršenim uglom da su činili da ta sveta knjiga izgleda kao da blista užarenim narandžastim plamom. Osvin se ispravio taman toliko da može da pogleda svog igumana. „Ah, Josife, ti si. Kako stoje stvari u našoj opatiji, danas?" „Sve je u redu, oče." ,,A kako napreduje naša crkva, Josife? Kako teku radovi na drugom luku istočnog zida?" „Luk je još malo pa gotov. Međutim, Ubert, naš kamenorezac, danas je bio odsutan." „Nije mu dobro?" „Ne, njegova žena je počela da se porađa."

130 „Ah, da, sećam se toga", pričekao je da njegov iguman kaže još nešto, ali je Josif ćutao. „Zabrinut si zbog ovog porođaja?" „Sve mi to deluje možda pomalo zlokobno." „Gospod dragi će nas zaštiti, igumane Josife. U to možeš biti siguran." „Da, oče. No, ipak sam se pitao da li bi trebalo da se uputim u selo." „Kojim poslom?" zapita ga Osvin oštro. ,,U slučaju da im zatreba sveštenik", reče Josif blagim tonom. „Znaš kako ja gledam na izlaske iz manastira. Mi smo sluge Hristove, Josife, nismo sluge naroda." „Da, oče." „Da li su nas seljani tražili?" „Nisu, oče." „Onda nisam za to da se mešaš", odgurnuo je svoje pognuto telo iz stolice. ,,A sad, hajdemo na podnevnu molitvu da se pridružimo našoj braći i sestrama u službi božjoj." Večernje, kasno bogosluženje uoči zalaska sunca, beše Josifovo omiljeno od svih drugih u toku dana, jer je opat tada dopuštao sestri Magdaleni da svira psalter9 kao pratnju njihovim molitvama. Ona je dugim prstima povlačila deset žica na svojoj lutnji, a savršenstvo tonova i preciznost kadence behu dokaz veličanstvenosti Svemogućeg Hrista, u šta on beše sasvim uveren. Nakon bogosluženja, braća i sestre isprazniše svetilište krenuvši svako svojim spavaonicama, pokraj nagomilanog kamenja, šuta, i skela koje Talijani ostaviše za sobom završivši posao za taj dan. Josif je u svojoj keliji pokušao da razbistri um kako bi se mogao prepustiti mislima o Svevišnjem, ali ga je neki tihi šum iz daljine omeo u tome. Da li se to neko približava zidovima? Stižu li 9 muzički instrument sličan harfi.

131 im novosti o porođaju? Napola je očekivao da se zvono na ulazu oglasi svakoga trena. I pre nego što je primetio, primaklo se vreme za poslednju dnevnu molitvu. Pošto je bio obuzet drugim stvarima, nije uspeo da se posveti mislima o Svevišnjem, pa se pomolio za oproštaj zbog tog svog greha. Kada su poslednji stihovi poslednje pesme bili ispevani, zagledao se u opata kako se oprezno spušta sa visokog oltara, pa je pomislio kako Osvin nikada ranije nije izgledao tako staro i onemoćalo. Josif je te noći imao nemiran san zaposednut uznemirujućim snovima o krvavo crvenoj zvezdi repatici i novorođenčadi sa užarenim crvenim očima. U njegovom snu, narod se okupio na seoskom trgu odazvavši se pozivu glasnika sa jednom zdravom i jednom sasušenom rukom. Glasnik beše rastrojen, sav u suzama, da bi se u tom trenu Josif prenuo iz sna sav zaprepašćen shvativši da to zapravo beše Osvin. Neko mu je kucao na vrata. „Da?" S druge strane vrata začuo se neki mladi glas: „Igumane Josife, izvinite što vas budim." „Uđi slobodno." Bio je to Teodor, novajlija koji je te noći bio zadužen da dežura u stražarnici kod manastirske kapije. „Julijan, sin Uberta kamenoresca, došao je. Moli vas da pođete sa njim do očeve kolibe. Majka mu prolazi kroz težak porođaj, i možda neće preživeti." „Dete se još nije rodilo?" „Nije, oče." „Koliko je to sati, sinko?" Josif je spustio noge na pod trljajući oči. „Jedanaest."

132 „Uskoro nam onda sledi sedmi dan." Puteljak do sela beše izrovan od točkova volujskih zaprega, pa je u tom mraku bez mesečine Josif skoro uganuo članak. Namučio se da sustigne Julijanove dugačke i sigurne korake kako bi lakše mogao pogledom da prati crne obrise momačkog tela, jer bi se u suprotnom možda izgubio. Lagani sveži vetrić je oko njih raznosio pesmu cvrčaka i pištanje galebova. Josif bi inače uživao u toj noćnoj muzici, ali ju je ove noći jedva i primećivao. Kada su se približili prvoj kolibi u seocetu kamenorezaca, Josif začu opatijsko zvono, poziv na noćno služenje. Ponoć. Osvin će biti obavešten o njegovom iznenadnom odlasku, a Josif je bio prilično siguran da mu se to neće nimalo dopasti. Iako je bila sredina noći, Josif je sa jezom primetio da seoce beše na nogama. U daljini je mogao videti fenjere kako svetlucaju u otvorenim ulazima malenih koliba sa slamnatim krovovima, i baklje koje su se pomerale po sokaku što behu znaci da su se ljudi uzvrpoljili. Kada se još više primakao, postade mu jasno da je u središtu svega bila Ubertova koliba. Seljani su se okupili ispred nje, bacajući na sve strane zapanjujuće izdužene senke svojim bakljama. Tri muškarca su se gurala na vratima zavirujući unutra, zaprečivši ulaz leđima. Josif je začuo neki grozničavi razgovor na italijanskom i deliće molitve na latinskom koje su kamenoresci načuli u crkvi, pa su ih ukrali poput svraka. „Sklonite se, stigao je iguman iz Vektisa", objavio je Julijan, i muškarci se odmah povukoše krsteći se, te počeše da mu se klanjaju. Iznutra se začu vrisak žene na teškim mukama, stisnuti, zastrašujući urlik koji mu je prostrujao celim telom. Josif oseti kako mu klecaju noge, pa reče:„Bože blagi!" pre nego što se naterao da prevali prag. Koliba beše krcata rodbinom i seljanima u toj meri da je dvoje njih moralo da izađe kako bi Josif mogao da uđe. Ubert je sedeo pokraj ognjišta, čovek inače

133 grub poput krečnjaka koji je sekao, sada beše sav skrušen pokrivši glavu rukama. Kamenorezac mu uzviknu glasom slabim od iscrpljenosti: „Igumane Josife, hvala Gospodu što ste stigli. Molim vas, pomolite se za Santezu! Pomolite se za sve nas!" Santeza je ležala na širokom krevetu okružena ženama. Ležala je na boku, kolena sklupčanih oko naduvanog stomaka, a bluza joj beše podignuta i otkrivala je umrljane butine. Lice još beše belo poput šećerne repe, skroz iskrivljeno, jedva da je ličilo na ljudsko. Ima nečega gotovo životinjskog na njoj, pomisli Josif. Možda ju je đavo već uzeo pod svoje. Jedna se punačka žena, koju je odmah prepoznao kao suprugu Marka, nadzornika njihovih zidara, činila zaduženom za porođaj. Namestila se u podnožju kreveta uvlačeći i izvlačeći glavu ispod Santezine spavaćice, istovremeno brbljajući nešto na italijanskom i uzvikujući Santezi naredbe. Kosa te žene beše u pletenicama, ošišana tako da joj ne pada u oči, a ruke i kecelja joj behu prekrivene nekom ružičastom, želatinastom masom. Josif je zapazio da se Santezin stomak presijavao od nekog crvenkastog ulja, kao i da se na krevetu nalazila okrvavljena noga ždrala. Veštičja posla. On tako nešto nikada ne bi dozvolio. Babica se okrenula da pozdravi sveštenika, te samo reče: „Naopačke je." Josif je stao iza nje, i babica najednom podiže spavaćicu kako bi mu pokazala sićušnu ružičastu nožicu kako visi iz Santezinog tela. „Je li dečko ili devojčica?" Žena spusti spavaćicu: „Dečko." Josif proguta knedlu, napravi krst u vazduhu te pade na kolena. „In nomine patre, et filii, et spiritus sancti... "

134 Ali, dok se molio, svim bićem priželjkivao je da se rodi mrtvorodenče. Jedne studene novembarske noći, devet meseci ranije, oluja je besnela oko kamenoreščeve kolibe. Ubert je poslednji put založio vatru, pa je krenuo od kreveta do kreveta da proveri svoju decu, po dvoje ili troje na po jednom dušeku, osim Julijana, koji je bio dovoljno veliki da dobije svoju slamaricu. A onda se zavukao u veliki krevet pokraj svoje žene. Samo što nije zaspala, iznurena nakon još jednog dugačkog dana ispunjenog napornim poslom. Ubert je navukao njihov debeli vuneni prekrivač do brade. Taj pokrivač je doneo sa sobom čak iz Umbrije u sanduku od kedrovine, i dobro mu je poslužio po ovako oštroj klimi. Osetio je Santezino toplo telo pokraj sebe, pa je spustio ruku na njene grudi koje su se blago uzdizale i spuštale. Osetio je nagon, i neko je morao da zadovolji njegovu ukrućenost. Pa boga mu, valjda je zaslužio malo užitka na ovom teškom, ovozemaljskom svetu. Gurnuo je ruku dole raširivši joj noge. Santeza više nije bila lepa. Trideset četiri godine iza nje i devetoro dece odnesoše svoj danak. Bila je sva naduta i ispijena, i neprestano se mrštila zbog bolova u natrulim kutnjacima. Ali je uvek izvršavala svoje dužnosti, te je, osetivši namere svoga muža, uzdahnula prošaputavši mu: „Onaj je deo meseca kada treba paziti na posledice." On je tačno znao šta je time mislila. Ubertova majka je rodila trinaestoro dece: osam dečaka i pet devojčica. Samo je njih devetoro preživelo. Ubert je bio sedmi sin, pa je tokom odrastanja nosio sa sobom taj žig: bude li ikada imao sedmoga sina, taj će dečak, po legendi, postati čarobnjak koji će prizivati mračne sile. Neki bi rekli, čak i veštac. Svi su u njihovom brdskom seocetu znali za to predskazanje o sedmome sinu sedmoga sina, ali niko, istini za volju, nikada nije sreo nekog takvog čoveka.

135 Ubert je u mladosti bio ženskaroš koji se obilato koristio tim opasnim potencijalom koji se krio među njegovim slabinama. Možda je takav status iskoristio da namami Santezu, najlepšu devojku u selu. I zaista, on i Santeza su godinama uživali jedno u drugome, ali nakon rođenja njihovog šestog sina, Lucija, to je sve prestalo i svi njihovi naredni polni odnosi su se dešavali samo po inerciji. Svaki od njena naredna tri porođaja beše razlog za veliku strepnju. Santeza je pokušavala da predvidi pol svojih beba tako što bi ubola prst trnom pustivši da joj krv kapne u lavor sa izvorskom vodom. Ako bi potonula, kap bi ukazivala na dečaka, ali kap bi kod nje ponekada potonula, a nekada bi plivala po vodi. Srećom, svako dete beše devojčica. Ubert se nabio u nju. Zadržala je dah šapnuvši: „Molim se da bude još jedna devojčica." Pokraj njenog kreveta, već duboko u noć, situacija je postajala sve ozbiljnija uprkos Josifovim molitvama. Santeza je bila preslaba da bi vrištala, a i disanje joj postade sve pliće. Ona sićušna nožica koja je virila iz nje, sve je više tamnila, poprimivši boju tamnoplave gline koju su opatijski grnčari najviše voleli. Babica je najzad objavila da se nešto mora preduzeti ili će sve biti izgubljeno. Digla se žučna rasprava, a onda je postignut dogovor: beba mora biti izvučena na silu. Babica će ugurati obe ruke, pa će je zgrabiti za nožice i povući napolje snažno koliko bude potrebno. Takav zahvat će najverovatnije uništiti bebu, ali će bar majku spasti. Ne učine li ništa, to će biti isto kao da su ih oboje osudili na sigurnu smrt. Babica se okrenula ka Josifu da joj da blagoslov. Klimnuo je. Mora tako. Ubert je stao pored kreveta posmatrajući tu katastrofu. Njegove ruke sa ogromnim mišićima, sada su mu samo mlitavo visile uz telo.„Preklinjem te,

136 Gospode!" kriknuo je, ali niko nije bio siguran da li se molio za svoju ženu ili za svoga sina. Babica poče sa izvlačenjem. Po naporu koji se video na njenom licu beše očigledno da je morala da uloži mnogo truda. Santeza promrmlja nešto nerazgovetno, ali više ni bol nije osećala. Babica je popustila stisak izvukavši ruke kako bi ih obrisala o kecelju i kako bi malo došla do daha. Ponovo je zgrabila nožice krenuvši sve ispočetka. Ovoga puta je došlo do pomeranja. Polako je krenulo napolje. Kolena, butine, penis, guza. I odjednom beše napolju. Porodilja se otvorila iznedrivši veliku glavu, i dečak je sada u celosti bio u babičinim rukama. Beše to krupna beba, skladno građena, ali plava poput gline i potpuno beživotna. Dok su svi muškarci, žene i deca u toj sobi posmatrali taj prizor, posteljica se izmigoljila pljusnuvši na pod. U to se bebine grudi zgrčiše i ona udahnu vazduh. Pa još jednom. I kroz nekoliko trenutaka plavi dečko je postao ružičast skičeći poput praseta. Onog trena kada je život ušao u dečaka, smrt je ušla u njegovu majku. Udahnula je vazduh po poslednji put, pa joj se telo skroz umirilo. Ubert riknu od jada, te zgrabi novorođenče od babice. „Ovo nije moj sin", viknu, „već đavolov!" Potrčao je vukući posteljicu za sobom po zemljanom podu. Ramenima je probio sebi put kroz gomilu ljudi, istrčavši kroz vrata. Josif je bio i suviše zapanjen da bi bilo šta učinio. Promucao je, ali mu reči nisu izlazile na usta. Ubert stade nasred puta držeći sina u ručerdama čvrstim poput gromada, te poče zverski da rida. A onda je pred seljacima, koji su držali svoje baklje u rukama, ščepao pupčanu vrpcu, te je zavitlao bebu visoko iznad glave kao da vitla praćkom. Srušio je maleno telo snažno o zemlju.

137 „Jedan!" viknu. Zavitlao je bebu iznad glave, još jednom je obrušivši o zemlju. „Dva!" I tako iznova i iznova: „Tri! Četiri! Pet! Šest! Sedam!" A potom je bacio okrvavljeni smoždeni leš na stazu odvukavši se nazad u kolibu potpuno otupeo na sve. „Gotovo je. Ubih ga." Nije mogao da dokuči zašto niko nije obraćao pažnju na njega. Umesto ka njemu, svi pogledi behu upereni ka babici koja je bila pognuta nad Santezinim beživotnim telom, izbezumljeno joj pipajući nešto između nogu. Najednom se tamo pojavio pramen riđe kose. A onda i čelo. I nos. Josif je sve to posmatrao sav zabezeknut, ne verujući očima. Još jedno dete je izlazilo iz mrtve materice. „Mirabile dictu!" promrmljao je. Babica je napravila grimasu izvukavši i bradu, pa onda i rame i izduženo mršavo telo. Još jedan dečko koji je bez tuđeg podstreka istoga trena počeo da diše snažnim, čistim udisajima. „Čudo!" reče jedan od okupljenih ljudi, i to svi ponoviše. Ubert se zateturao napred obuhvativši ceo prizor zamućenim pogledom. „Ovo je moj osmi sin!" uzviknuo je. „O, Santezo, rodila si blizance!" Obazrivo mu je dotakao obraz kao što bi neko dotakao vreli lonac. Novorođenče se promeškoljilo u babičinim rukama, ali nije zaplakalo.

138 Devet meseci pre toga, kada je Ubert posadio svoje seme, njegova sperma je šiknula kroz Santezinu matericu. Tog meseca, ona nije proizvela jedno, već dva jajašceta. Jajašce koje je oplođeno drugo postade beba koja je sada ležala smrskana na kolskom putu. Jajašce koje' je oplođeno prvo, sedmi sin, postade taj riđokosi dečak pred kojim sve duše prisutne u toj sobi sada stajaše kao opčinjene.

139 19. MARTA 2009. LAS VEGAS Kao sin jedinac koji je odrastao u gradiću Leksingtonu u mirnom Masačusetsu, Mark Šeklton se retko kada živcirao zbog nečega. Njegovi pažljivi roditelji, pripadnici srednje klase, udovoljavali su svakom njegovom hiru, te se on odrastajući tek samo uzgredno susretao sa rečju „ne". A ni u njegovom unutrašnjem životu nije bilo razloga za živciranje, pošto je njegov žustri, analitički um secirao sve probleme veoma delotvorno, zbog čega mu je i sam proces učenja uvek bio veoma lagan. Denis Šeklton, avio-inženjer u Rejtonu, beše jako ponosan što je svoj gen za matematiku preneo na svog sina. Na proslavi Markovog petog rođendana, što beše porodična prilika u njihovoj urednoj poluspratnoj vili, Denis je izvadio čist list providnog papira rekavši glasno: „Pitagorina teorema!" Žgoljavi dečkić je zgrabio jednu debelu voštanu bojicu osetivši kako ga bake, deke, ujaci, ujne, tetke i teče prate pogledom kada je prišao trpezarijskom stolu i nacrtao veliki trougao ispod kojeg je napisao: a2 + b2 = c2. „Bravo!" viknuo je njegov otac, podigavši debele naočare sa crnim okvirom na vrh nosa. „ A sad mi kaži šta je ovo?" upitao ga je tapkajući prstom po dužoj stranici trougla. Deke su se široko nasmešile kada je dečačić iskreveljio lice na nekoliko trenutaka, pre nego što će naglo viknuti: „Hipoteguza!" Markove prve frustracije su se pojavile u tinejdžerskom dobu kada je postao svestan da se njegovo telo nije razvijalo isto onako snažno kao njegov mozak. Osećao se nadmoćnim - u stvari ne, on jeste bio nadmoćan - naspram svih onih sportista i bilmeza kojih je njegova srednja škola bila prepuna, ali devojke nisu mogle da iza njegovih žgoljavih nogu i pilećih grudi nazru onog pravog Marka, intelektualca u usponu, blistavog govornika i pisca u povoju koji je smišljao složene naučno fantastične priče o vanzemaljskim narodima koji

140 protivnike osvajaju nadmoćnom inteligencijom umesto sirovom snagom. Eh, da su samo sve te slatke devojčice sa mekim grudima htele da porazgovaraju sa njim, umesto što su se kikotale kada je onako nezgrapno prolazio kroz hodnike, ili kada je revnosno mahao rukom na času iz prvog reda u učionici. Prvi put kada mu je devojka rekla „Ne", zakleo se da će to biti i poslednji put da mu se tako nešto desi. Na drugoj godini fakulteta kada je najzad sakupio dovoljno hrabrosti da pozove Nensi Kislik u bioskop, ona ga je čudno pogledala hladno mu rekavši „Ne!" te je on taj deo sebe držao negde godinama zatvorenim. Zato se posvetio paralelnom svetu u sekciji matematičara i sekciji kompjuteraša, gde je mogao biti kul među onima koji nikada nisu bili kul, prvi među jednakima. Brojevi mu nikada nisu rekli „Ne!". A nisu ni čitavi nizovi njegovih šifri za programiranje. I tako se desilo da je on tek dosta nakon postdiplomskih studija na Tehnološkom fakultetu Masačusetsa, kada je već bio zaposleni mladić u kompaniji, koja se bavila zaštitom računarskih podataka, sa velikim plusom u vidu njegovih berzanskih deonica i njegovog kabrioleta, i kada je počeo da izlazi sa nekom sasvim običnom analitičarkom kompjuterskih sistema, prvi put, jadničak, u svome životu postigao pogodak i na tom terenu. Mark je sada nervozno špartao po svojoj kuhinji pokušavajući da se kinetički preobrazi u svoj alter ego kojeg je krasio pseudonim Piter Benedikt, u čoveka koji je znao da uživa, koji beše neverovatni kockar i holivudski scenarista. Jedan potpuno drugačiji tip čoveka od Marka Šekltona, vladinog službenika i kompjuteraškog šmokljana. Nekoliko puta je duboko udahnuo ispivši ostatak svoje mlake kafe. Danas je moj dan, danas je moj dan, danas je moj dan. Hrabrio je sebe podsvesno, gotovo se moleći, sve dok ga iz razmišljanja nije prenuo onaj omraženi odraz u staklu kliznih vrata. Mark ili Piter, u čemu je razlika? Bio je mršav, proćelav, koščatog nosa. Pokušao je da odagna taj osećaj, ali mu se u glavu uvukla jedna neprijatna reč: paćenik.

141 Otpočeo je sa radom na svom scenariju, Brojačima, ubrzo nakon onog sastanka u ATI-ju. Bio je prilično uznemiren pri pomisli na Bernija Švarca i na njegove afričke maske, ali taj mu je čovek praktično naručio scenario o brojačima karata, zar ne? To iskustvo sa ATI-jem za njega beše strahovito bolno. On je voleo svoj odbijeni scenario onakvom ljubavlju kakva se obično gaji prema prvorodenom detetu, ali sada je imao novi plan: prodaće svoj drugi scenario, pa će ga iskoristiti kao sredstvo da nekako vaskrsne i onaj prvi. Zakleo se da nikada neće dopustiti da tek tako istrune u nekoj fioci neiskorišćen. I zato se potpuno posvetio novom projektu. Svako veče kada bi se vratio kući sa posla, a i svakog vikenda, on bi doterivao akcione scene i dijaloge, i za tri meseca je bio gotov - a pri tom je mislio da je novi scenario bio i više nego dobar, i da je možda čak bio i odličan. Po njegovoj zamisli, taj film bi pre svega bio odličan mamac za velike zvezde koje bi mu, zamišljao je, prilazile na snimanju - možda baš u Sazvežđu? - pa bi mu govorile kako im se dopadaju sve te rečenice koje je osmislio baš za njih. Priča je imala sve što treba: zaveru, dramu, seks, i sve to u svetu u kom se obrću visoki ulozi, ispunjenom kockanjem i prevarama. ATI će ga prodati po milionskoj ceni, a on će zameniti život u podzemnoj laboratoriji usred pustinje, sa životnom ušteđevinom od oko 130 hiljada dolara, za bleštavi život scenariste koji živi u raskošnoj kućerini negde visoko u Holivud Hilsu, vodi telefonske razgovore sa režiserima, odlazi na svečane premijere dok reflektori obasjavaju horizont iza njega. Nije mu bila još ni pedeseta. Još je imao budućnost pred sobom. Ali prvo bi Berni Švarc morao reći „Da". Čak je i prosto pozivanje tog čoveka telefonom bio složeni posao. Mark je odlazio na posao i suviše rano, i vraćao se i suviše kasno da bi od kuće mogao da pozove Bernijevu kancelariju. Pozivanje nekog van laboratorije sa posla nije bilo moguće. Kada radiš duboko pod zemljom u bunkeru, ne postoji način da skokneš napolje kako bi obavio

142 poziv preko svog mobilnog telefona, čak i da su mobilni bili dozvoljeni, kao što nisu bili. To je značilo da je bukvalno morao da otvori bolovanje kako bi ostao u Las Vegasu i nazvao Los Anđeles. Ako bi imao još takvih odsustvovanja sa posla, njegovi šefovi bi sigurno počeli da mu postavljaju razna pitanja, pa bi ga na kraju naterali da ode na pregled kod njihove lekarske službe. Okrenuo je broj strpljivo, sačekavši sve dok nije začuo ono melodično: „ATI, izvolite, kome želite da vas prebacimo?" „Molio bih Bernarda Švarca." „Molim vas, sačekajte trenutak." U proteklih nekoliko nedelja muzika koju su puštali tokom čekanja na prebacivanje veze, beše jedno od Bahovih dela za klavičembalo, opuštajuće, na neki matematički način. Mark je mogao da zamisli muzički obrazac u glavi, što mu je pomagalo da ublaži napetost zbog razgovora sa ovim gnusnim, ali njemu krajnje značajnim čovekom. Muzika se zaustavila. „Rouz na vezi." „Dobar dan, Rouz, ovde Piter Benedikt. Da li je gospodin Švarc tamo?" Neprijatna pauza, pa se onda začu samo ledeno: „Zdravo, Pitere. Ne, nije u svojoj kancelariji." Nervoza. „Zvao sam već sedam puta, Rouz!" „Svesna sam toga, Pitere. Pričala sam sa tobom već sedam puta." „Znaš li da li je već pročitao moj scenario?" „Nisam sigurna da li je stigao." „Rekla si da ćeš proveriti kada sam zvao prošle nedelje." „Pa, od prošle nedelje ga nije pročitao." „Misliš li da će ga pročitati ove nedelje?" reče gotovo molećivim glasom. Tajac na vezi. Učinilo mu se da je začuo brzo škljockanje hemijske olovke. I onda najzad: „Gledaj, Pitere, ti si dobar čovek. Ne bi trebalo ovo da ti kažem,

143 ali smo dobili izveštaj o Brojačima od naših čitalaca i ocene nisu dobre. Samo džabe trošiš vreme na ove pozive. Gospodin Švarc je jako zauzet i nije planirao da uzme tvoj projekat." Mark proguta knedlu stegnuvši telefon toliko snažno da ga je ruka zabolela. „Pitere?" Grlo mu se steglo grebući ga. „Hvala ti, Rouz. Izvini što sam ti smetao." Spustio je slušalicu prepustivši nogama da ga nekako odnesu do najbliže stolice. Počelo je jednom suzom iz levog oka, pa onda još jednom iz desnog. Dok ih je brisao, pritisak koji se podigao ispod dijafragme stigao je do grudi, pa mu je proleteo kroz grkljan u obliku strašnog jecaja. Za njim je usledio još jedan, pa još jedan, sve dok ramena nisu krenula skroz da mu se tresu i on poče neutešno da plače. Poput deteta, poput bebe. Ne. Ne. Pustinjsko nebo se obojilo u kraljevsko ljubičastu boju kada je Mark sav ukočen ušetao u Sazvežđe sa desnom rukom sklopljenom oko čitavog svežnja gotovine u džepu. Provukao se kroz krcato predvorje sa suženom perspektivom pred očima zbog koje mu je sve sa strane bilo zamagljeno, pa se zaputio pravo ka kazinu Grand astro. Prešavši prag jedva da je obratio pažnju na larmu, zveckanje i smešne muzičke tonove aparata za kockanje i mašina za videopoker. Umesto toga, on je jedino čuo kako mu krv dobuje u ušima, poput nekog snažnog pulsirajućeg talasa. Suprotno svom običaju, sada uopšte nije obraćao pažnju na svetlosne efekte na kupoli planetarijuma sa Bikom, Persejom i Kočijašem tačno iznad njegove glave. Skrenuo je levo kroz čitavu dolinu kockarskih automata, prošavši ispod Oriona i Blizanaca na svome putu ka Velikom Medvedu, gde ga je čekala prostorija sa stolovima za ajnc, rezervisana za igrače sa visokim ulozima. Mogao je da bira između pet-šest stolova za kojima se igralo u najmanje 5.000 hiljada dolara, pa je odabrao onaj za kojim je Marti, jedan od njegovih omiljenih delilaca, radio. Marti je ovamo došao iz Nju Džerzija i imao je

144 talasastu smeđu kosu koja je bila uredno vezana u mali repić. Martijeve oči zatreperiše kada je ugledao kako mu se približava. „Dobro veče, gospodine Benedikt! Čeka vas jedna lepa stolica kod mene!" Mark je seo promrmljavši pozdrav četvorici igrača oko stola, svi redom muškarci, potpuno ozbiljni. Izvukao je svoj svežanj zamenivši ga za žetone u vrednosti od 8.500 dolara. Beše to najveći ulog koji je Marti ikada primio od njega. ,,U redu!" reče glasno, tako da ga je čuo nadzornik kazina koji se nalazio u blizini. „Nadam se da ćete danas biti srećne ruke, gospodine B." Mark je poredao svoje žetone, pa se zagledao u njih potpuno ispraznog pogleda i obamrlog uma. Uložio je minimum od 500 dolara, pa je nekoliko minuta igrao mahinalno, zadržavši se u plusu sve dok Marti nije promešao karte počevši da im deli novu turu. Tada mu se glava razbistrila kao da je udahnuo malo mirišljave soli, pa je u glavi začuo brojeve koji su odzvanjali poput zvučnog signala usred magle. Plus tri, minus dva, plus jedan, plus četiri. Računanje ga je prosto mamilo, i on je kao hipnotisan dopustio sebi da bar jednom poveže brojanje karata sa svojim ulozima. U narednih sat vremena podizao je i odgovarao na uloge, vraćajući se na minimalni kada je zbir bio nizak i podižući ulog pri visokom zbiru. Gomila žetona pred njim porasla je na 13.000 dolara, pa na 31.000 dolara, a on je i dalje nastavljao sa igrom, jedva i zapazivši da je Marti otišao i da ga je zamenila neka Sandra sa kiselim izrazom lica i prstima požutelim od nikotina. Pola sata kasnije je isto tako jedva i primetio da je Sandra sve češće mešala karte. Jedva da je i primetio da su mu zalihe porasle na više od 60.000 dolara. Jedva da je i primećivao da mu više nisu donosili novo pivo. I jedva da je primetio kada mu se nadzornik kazina pojavio za leđima sa dva čuvara iz obezbeđenja. „Gospodine Benedikt", reče nadzornik kazina. „Da li biste pošli sa nama?"

145 Džil Flores je šetao tamo-vamo brzim malim koracima kao jedan od onih sibirskih tigrova na nastupu Zigfrida i Roja. Blagi, poniženi čovek koji je sedeo ispred njega gotovo je mogao osetiti nalete njegovog toplog daha na proćelavoj glavi. „Šta si kog vraga mislio?" Flores je zahtevao odgovor. „Jesi li mislio da mi ovo nećemo primetiti, Pitere?" Mark nije odgovarao. „Nećeš da pričaš sa mnom? Nije ti ovo sudnica, jebote. Tu nisi nevin dok se ne dokaže suprotno. Kriv si, druže moj. Bukvalno si me izjebao pravo u dupe, a ja ne volim takvu vrstu seksa." Bledi, nemi, upiljeni pogled. „Mislim da bi ti bilo bolje da mi odgovoriš. Stvarno mislim da bi ti bilo bolje da mi odgovoriš!" Mark je progutao knedlu, a kako mu grlo beše sasušeno, beše to mučan i gotovo komičan potez. „Žao mi je. Ne znam zašto sam to učinio." Džil je prošao rukom kroz gustu crnu kosu, toliko iznerviran da se skroz raščupao. „Kako jedan inteligentan čovek može reći da ne zna zašto je to i to uradio? Meni to uopšte nema smisla. Naravno da znaš zašto si to uradio! Zašto si to uradio?" Mark ga najzad pogleda, te poče da plače. „Nemoj tu da plačeš", upozorio ga je Flores. „Nisam ti ja majka, jebote." Rekavši to, bacio je kutiju papirnih maramica Marku u krilo. Obrisao je oči: „Bio mi je jako loš dan danas. Bio sam besan. Osećao sam bes, pa sam ovako reagovao. Beše to glupavo od mene, i izvinjavam se zbog toga. Možete da zadržite svoj novac."

146 Flores se gotovo skroz primirio dok nije čuo to poslednje, nakon čega postade neviđeno uzrujan: „Mogu da zadržim novac? Misliš na onaj novac koji si mi ukrao? I to je tvoje rešenje? Da me pustiš da zadržim ono što mi već pripada, jebote čoveče!" Mark se trže zbog dreke, pa uze novu maramicu. Utom je zazvonio telefon na radnom stolu. Flores ga je podigao, te je nekoliko trenutaka slušao. „Jeste li sigurni?" Nakon kraće pauze je nastavio dalje: „Naravno. Svakako." Spustio je slušalicu, pa se pomerio pred Marka nateravši ga da izvuče vrat. ,,U redu, Pitere, evo kako ćemo ovo da sredimo." „Nemojte me, molim vas, prijaviti policiji", Mark poče da ga preklinje. „Izgubiću posao." „Hoćeš li da zavežeš i da me saslušaš? Ovo nije razgovor. Ja ću da pričam, a ti ćeš da slušaš. To je asimetrija koju si sam izazvao svojim potezom." Začu se: ,,U redu." „Pod jedan: trajno ti je zabranjen pristup Sazvežđu. Ušetaš li ponovo u ovaj kazino bićeš uhapšen, a mi ćemo zahtevati da ti se sudi zbog krivičnog prestupa. Pod dva: odlaziš odavde sa 8.500 dolara sa kojima si i došao. Ni centa više, ni centa manje. Pod tri: narušio si poverenje i prijateljstvo i zato želim da se nosiš iz moje kancelarije i iz mog kazina iz ovih stopa." Mark ga pogleda trepćući. „Zašto si još tu?" „Nećete zvati policiju?" „Zar me nisi slušao?" ,,I nećete mi zabraniti pristup ostalim kazinima?" Flores poče da odmahuje glavom u neverici. „Daješ mi ideju? Veruj mi da bih mogao da smislim mnoge stvari koje bih želeo da ti uradim, pa da te između

147 ostalog pošaljem i pravo kod ortopedskog hirurga. Gubi mi se s očiju, Pitere." Potom mu je razgnevljeno dobacio poslednje reči: „Ti si ovde nepoželjan." U svom penthausu, Viktor Kemp posmatrao je tog skrušenog čoveka kako se diže iz stolice, pa se potom odvlači do vrata, a onda ga je pratio i dalje na drugom ekranu kako u pratnji obezbeđenja prolazi kroz kazino, gde je osmotrio kupolu planetarijuma poslednji put u svom pokušaju da pronađe Berenikinu kosu, pa onda prolazi kroz predvorje i pravo napolje na parking, gde ga je čekalo čuveno vegaško noćno nebo. Kemp je dosuo sebi piće, pa se dubokim tenorom obratio ogromnoj, praznoj dnevnoj sobi: ,,E, moj Viktore, nikada se ti nećeš obogatiti verujući ljudima." Mark se polako odvezao svojom korvetom niz ulicu kocke u kojoj je vladalo zakrčenje u saobraćaju. Bilo je još tri sata do ponoći, i grad je upravo živnuo pošto su ljudi krenuli po malo večernje zabave. On se zaputio na jug sa Sazvežđem u retrovizoru, ali nije imao nikakvo odredište u glavi. Trudio se da ne razmišlja o onom što mu se upravo dogodilo. Izbacili su ga. Proterali. Sazvežđe je bilo njegov dom, daleko od onog pravog, a sada mu se više nikada neće moći vratiti. Šta da radi? Nije želeo da bude sam u svojoj kući, želeo je da bude u baru nekog kazina, gde je sve uzavrelo i gde automat za kockanje svojim zveckanjem može da mu skrene misli. Hvala bogu, što Flores nije proširio glas o njemu i poslao njegovu sliku svim kazinima u državi. Izvukao se. A pitanje o kojem je razmišljao dok je mileo ulicom kocke beše: kuda će sad? Piti može bilo gde. Igrati ajnc može bilo gde. Ono što je njemu bilo potrebno beše neko mesto sa pravom atmosferom koja bi odgovarala njegovom čudnovatom raspoloženju - mesto poput Sazvežđa koje bi imalo i intelektualni aspekt, pa makar i samo simbolično.

148 Prošao je pokraj kazina Cezar, a onda i pokraj Venecije, ali oni mu behu i suviše izveštačeni, kao u Diznilendu. Hara i Flamingo ga nisu oduševljavali. Belađo je bio previše kičast. Njujork Njujork, još jedan tematski park. Skoro da je već došao do kraja ulice. MGM Grand je predstavljao jednu od mogućnosti. Nije da ga je voleo, ali ga nije ni mrzeo. Na uglu kod Tropikane se skoro već okrenuo nalevo kako bi skrenuo na MGM-ovo parkiralište. Ali onda ju je ugledao, odmah shvativši da će to biti njegovo novo mestašce. On je nju, naravno, i ranije video, bar hiljadu puta, s obzirom na to da je, na kraju krajeva, bila zaštitni znak Las Vegasa. Sa trideset spratova crnog stakla, piramida Luksor uzdizala se skoro 110 metara ka pustinjskom nebu. Jedan obelisk i velika Sfinga iz Gize obeležavaše ulaz, ali je njeno glavno obeležje stajalo na samom vrhu u obliku snopa svetlosti koji beše usmeren pravo prema nebu, cepajući tamu, najbleštaviji svetionik na planeti koji je ispuštao sumanuti četrdeset jedan gigakandel svetlosti, što beše i više nego dovoljno da se zaslepi neki neobavešteni pilot koji bi se približio sletanju na Mekeren. Usmerio je automobil ka tom staklenom zdanju upijajući pogledom matematičko savršenstvo njegove trouglaste površine. Misli mu se ispuniše geometrijskim jednačinama piramida i trouglova, a onda mu se jedno ime tiho iskralo sa usana. „Pitagora." Pre nego što se smestio u mirni bar u restoranu kazina, on je celo zdanje još jednom osmotrio kao da je pošao u kupovinu kuće. Nije bilo kao u Sazvežđu, ali je imalo mnogo dobrih strana. Dopale su mu se debele šare u obliku hijeroglifa na zlatnim, crvenim i lapis-plavim tepisima, visoke imitacije statua iz hrama u Luksoru koje su se ovde nalazile u predvorju, i gotovo muzejski kvalitetna replika Tutankamonove grobnice. Jeste sve to bilo kičasto, ali ipak je ovo Vegas, pobogu, a ne Luvr.

149 Pio je svoj drugi hajneken smišljajući sledeći potez. Locirao je sobe za igrače sa visokim ulozima iza paravana od mlečnog stakla u pozadini kazina. Imao je novac u džepu i znao je da čak i ako bi zanemario brojanje u glavi, ipak bi mogao da provede nekoliko opuštajućih sati za stolovima. Sutra je petak, radni dan, i budilnik će mu zazvoniti u pet i trideset. Međutim, noćas ga je uzbuđivala pomisao da se nalazio u nekom novom kazinu. Bilo mu je kao na prvom sudaru, osećao se sramežljivo, ali i nadahnuto. Bar je bio krcat, ljudi su u grupicama čekali na svoje stolove spremni da večeraju, pa se između njih i ostalih parova širila živahna graja i grleni smeh. On je odabrao slobodnu barsku stolicu između druge dve, i kako je alkohol počeo da ga obuzima on je počeo da se čudi zašto su stolice oko njega i dalje bile prazne. Je li on to radioaktivan, prljav? Da nisu ovi ljudi znali da je bio propali pisac? Da li su možda čuli da je kartaški prevarant? Čak se i šanker ophodio prema njemu nekako hladno, kao da se nije ni trudio da zaradi pristojniju napojnicu. Raspoloženje mu se ponovo smračilo. Brzo je ispio ostatak piva, lupnuvši rukom po šanku da mu donesu još jedno. Kada mu je alkohol skroz natopio mozak, u glavi mu se pojavila gotovo paranoična pomisao: šta ako su znali i za onu njegovu istinsku tajnu? Ne, nisu oni imali pojma, zaključio je prezrivo. Ma, ljudi, pojma vi nemate, pomisli ljutito. Ja znam stvari za koje vi nikada nećete saznati u svojim beznačajnim jebenim životima. S njegove desne strane neka prsata žena u četrdesetim, snažno oslonjena o šank, ciknu poput curice, kada je onaj debeli tip što je stajao pokraj nje naslonio kockicu leda na zadnji deo njenog vrata. Mark se okrenu da odgleda tu njihovu predstavicu, a kada se okrenuo nazad neki čovek je sedeo na stolici s njegove leve strane. „Ako bi meni neko to uradio, razbio bih mu gubicu", reče. Mark ga pogleda sav iznenađen. „Izvini, meni nešto kažeš?" upita ga.

150 „Upravo rekoh da kada bi meni neki stranac to uradio, tu bi mu bio kraj, ako me razumeš?" Onaj debeli i dama sa ohlađenim vratom počeše da se međusobno pipkaju divno se provodeći. „Mislim da nisu stranci", reče Mark. „Možda i nisu. Samo rekoh šta bih ja učinio." Taj muškarac beše mršav, ali izuzetno mišićav, glatko izbrijan, sa crnom kosom i mekim mesnatim usnama uz sjajnu kožu boje lešnika. Bio je Portorikanac sa jakim ostrvskim naglaskom, opušteno obučen u crne pantalone i komotnu havajsku košulju koju je nosio razdrljanu. Imao je dugačke izmanikirane prste, po jedan kockasti zlatni prsten na obe ruke i blistave zlatne lančiće oko vrata. Najviše je mogao imati oko trideset pet. Pružio je ruku, koju je Mark prihvatio iz čiste učtivosti. Učinilo mu se da je prstenje bilo teško koliko i on sam. „Luis Kamačo", reče mu čovek. „Kako ide?" „Piter Benedikt", uzvrati mu Mark, „evo, dobro je." Luis pokaza rukom pravo na pod. „Kada sam u gradu, ovo mi je omiljeno mesto. Baš volim Luksor, brate." Mark je pijuckao svoje pivo. On nikada nije voleo takvu vrstu čavrljanja, a pogotovo ne večeras. Začu se glasno zujanje blendera. Luisa njegovo ćutanje nije odvratilo, te nastavi dalje: „Sviđa mi se kako ovde sobe imaju iskošene zidove, znaš ono, kao u piramidama. To mi je baš strava, kontaš me?" Luis je očekivao odgovor, pa je Mark znao da nekako mora da popuni zatišje ili će inače rizikovati da prođe sa razbijenom gubicom. „Nisam nikada bio smešten ovde", reče. „Nisi? U kom si hotelu odseo?" „Ja živim u Vegasu."