Gleen Cooper - Biblioteka mrtvih

151 „Ne seri! Odavde si! Super, čoveče! Ja sam tu skoro dva puta nedeljno i gotovo da nikada ne srećem Vegašane, izuzimajući ljude koji rade ovde." Šanker je sipao nešto gusto iz blendera pravo u Luisovu čašu. „Ledena margarita", reče Luis ponosno, „hoćeš jednu?" „Neću, hvala. Imam pivo." „Hajneken", primeti Luis, „dobro je to pivo." „Aha, dobro je", odgovori Mark hitro. Nažalost tek je počeo da pije svoje pivo, pa nije mogao da se kulturno izvini i ode do toaleta. „Pa, kakvim se poslom baviš, Pitere?" Mark je bacio pogled u stranu spazivši smešne penaste brkove na Luisovoj usni. Pa, ko će biti večeras? Pisac? Kockar? Kompjuterski analitičar? Kao u automatu za kockanje, mogućnosti su se obrtale pred njim sve dok se točak nije zaustavio. „Ja sam pisac", odgovori mu. „Ne seri! Misliš, na knjige?" „Na filmove. Pišem scenarija." „Opa! Jesam li možda gledao neki od tvojih filmova?" Mark se uzvrpoljio na svojoj stolici. „Nisu još snimljeni, ali se nadam ugovoru sa jednim studijom ove godine." „Strava, čoveče! Radiš trilere? Ili smešne komedije?" „Uglavnom trilere. One sa visokim budžetom." Luis je srknuo nekoliko velikih gutljaja svog pića. „Pa, odakle crpiš ideje?" Mark široko raširi ruke: „Sa svih strana. Ovo je Vegas. Ako ne možeš pronaći ideje u Vegasu, nećeš ih pronaći nigde drugde." „Aha, kontam šta hoćeš da kažeš. Možda bih mogao da pročitam nešto što si napisao. To bi baš bilo kul." Jedini način koji je Mark mogao da smisli kako bi promenio temu beše da i sam postavi neko pitanje. ,,A, čime se ti baviš, Luise?"

152 „Ja sam ti stjuard, brate. Radim za Ju es er. Ovo je moja ruta, od Njujorka do Vegasa. Idem tamo i nazad, tamo i nazad", pomerio je ruku tamo-vamo kako bi ilustrovao svoju rečenicu. ,,I sviđa ti se?" upita ga Mark automatski. „Aha, pa i nije tako loše, znaš. Let ti je oko šest sati, pa mogu da prenoćim u Vegasu nekoliko puta nedeljno i da odsednem ovde, tako da mi se sve to prilično dopada. Mogao bih da dobijem malo veću platu, ali imam dobre beneficije i razna sranja, a prema nama se uglavnom odnose s poštovanjem." Luis je ispio svoje piće. Mahnuo je šankeru da mu donese još jedno. „Siguran si da nećeš i ti jedno, ili još jedan hajneken, Pitere?" Mark odmahnu glavom. „Moram da krenem uskoro." „Igraš za stolovima?" upita ga Luis. „Aha, ponekada igram ajnc", odgovori mu Mark. „Ja tu igru baš i ne volim nešto naročito. Volim automate. Ali ja sam ti, čoveče, stjuard, pa moram da pazim. Zato sebi postavim granicu od pedeset dolara. Kada to potrošim, onda sam završio." Pomalo se zgrčio, pa ga upita: „Kladiš se u velike pare?" „Ponekad." Servirana mu je još jedna margarita. Luis je sada delovao već prilično nervozno, pa poče da oblizuje usne kako bi ih navlažio. Izvadio je svoj novčanik, pa je platio pića Visa karticom. Novčanik mu beše tanak, ali pun, pa mu je njujorška vozačka dozvola skliznula napolje zajedno sa kreditnom karticom. Rasejano je ostavio dozvolu na šanku, pokrivši je svojim novčanikom, pa uze veliki gutljaj nove margarite. „Pa, Pitere", reče najzad, „jesi li raspoložen da noćas uložiš nešto veliko u mene?"

153 Mark nije razumeo njegovo pitanje. Sav se pogubio. „Ne razumem na šta misliš." Luis je pomerio ruku preko uglačanog drveta ovlaš dotakavši Markovu šaku malim prstom. „Sad reče da nikada nisi video kako ovde sobe izgledaju. Mogao bih ti pokazati kako moja izgleda." Mark oseti nesvesticu. Postojale su velike šanse da padne u nesvest, da se sruši sa barske stolice kao neka pijandura u komedijama. Mogao je da oseti kako mu srce tuče kao ludo i kako mu se disanje ubrzava, sve pliće i pliće. Imao je osećaj kao da su mu grudi bile umotane poput mumije. Ispravio je kičmu, povukavši ruku, te promuca: „Ti misliš da sam ja..." „Ej, čoveče, izvini. Mislio sam, da se možda pališ na momke. Nema problema." A onda u pola glasa: „Moj dečko, Džon, će biti srećan što sam izvisio." Nema problema? pomisli Mark obuzet besom. Nema problema, jebate? Hej, šupku jedan, ovo jeste veliki problem, pederčino jebena! Šta ja imam da slušam o tvoj jebenom dečku? Ostavi me na miru, jebote! Ovaj napad besa šiknu u njegovoj glavi poput talasa neprijatnog bola u stomaku praćen vrtoglavicom, mučninom i naletom panike. Mislio je da neće moći da ustane i ode odatle, a da se odmah ne sruši. Svi zvukovi iz restorana i kazina najednom nestaše i on je jedino mogao čuti glasno lupanje u grudima. Luisa su izgleda uzbunile Markove razrogačene oči i ludački pogled. „Ej, čoveče, smiri se. Činiš mi se kao dobar čovek. Nisam hteo da te iznerviram. Idem samo do WC-a, pa posle možemo da pričamo. Zaboravi na ono u vezi sa sobom. Kul, brate?" Mark nije ništa odgovorio. Nepomično je sedeo pokušavajući da se fizički pribere. Luis je zgrabio svoj novčanik, pa reče: „Odmah se vraćam. Čuvaj mi piće, važi?" Blago je potapšao Marka po leđima. „Samo se smiri, važi?" reče, pokušavajući da zvuči smirujuće.

154 Mark je posmatrao kako Luis nestaje iza ćoška, uzanih kukova u tesno pripijenim pantalonama. Taj prizor je stopio sve njegove emocije u samo jednu: u gnev. Digla mu se temperatura. Osetio je peckanje na slepoočnicama. Pokušao je da ohladi glavu iskapivši ostatak svog hladnog piva. Posle nekoliko trenutaka je pomislio da će sada moći da ustane, pa je oprezno oprobao noge. Za početak beše dobro. Kolena su izdržala. Hteo je da ode odatle što brže, bez traga, pa je hitro bacio dvadeseticu na šank, pa onda još deset dolara za svaki slučaj. Druga novčanica je pala pravo na karticu. Beše to Luisova dozvola. Mark se osvrnuo oko sebe, pa ju je onda krišom podigao. Luis Kamačo Miniford avenija 189, Siti Ajlend, Njujork, 10464 Datum rođenja: 12.1.1977. Bacio ju je na šank, pa je gotovo istrčao napolje. Nije bilo potrebe da zapisuje. Sve je upamtio. Nakon što je napustio Luksor, odvezao se u svoj deo grada u mirnu slepu ulicu sa svega šest kuća. Kuća sa otvorenim dvorištem beše okrečena u belo, sa narandžastim crepovima na krovu. Nalazila se na malenoj parceli sa travnjakom veličine ćilima. U stražnjem dvorištu imao je terasicu na koju se izlazilo pravo iz kuhinje i visoku ogradu ako želi na miru da se sunča. Iznutra je bila uređena na bezbrižan momački način. Kada je radio kod privatnika zarađujući visoku platu kao uspešni stručnjak u Menlo Parku, kupio je skupoceni savremeni nameštaj za moderan stan, vrlo minimalistički, oštrih linija, tu i tamo obojen blagim, osnovnim bojama. Isti taj nameštaj je u ovoj kućici, građenoj u stilu španskog ranča, delovao potpuno neprivlačno, poput užegle hrane. Beše to enterijer bez duše, gotovo u potpunosti lišen umetničkih dela, ukrasa i bilo kakvih ličnih detalja. Mark nikako nije uspevao da se udobno smesti. Sve ga je bolelo, kao da su mu emocije predstavljale vir u moru kiseline. Pokušao je da gleda televiziju,

155 ali je posle nekoliko minuta ugasio televizor sav zgađen. Uzeo je neki časopis, pa ga je odmah potom bacio na stočić, tako da je naleteo pravo na malu uramljenu fotografiju i srušio je. Podigao je sliku pogledavši je: njegovi cimeri sa prve godine, dvadeset peta godišnjica. Zekendorfova supruga je uramila tu sliku poslavši mu je za uspomenu. Nije bio siguran zbog čega ju je uopšte stavio na sto. Njemu ti ljudi sada ništa nisu značili. Štaviše, on ih je nekada davno prezirao. Pogotovo Dinerštajna, njegovog ličnog mučitelja, koji je svakodnevne traume jednog društveno zakržljalog brucoša pretvorio u strahovito mučenje svojim upornim ismevanjem i ponižavanjem. Ni Zekendorf nije bio bolji. Vil je bio drugačiji od ostalih, ali se u njega, na neki način, naposletku mnogo više razočarao. Mark je na slici stajao nekako ukočeno, sa lažnim osmehom i Vilovom ručerdom preko svog ramena. Vil Pajper, zlatni dečko. Mark je proveo čitavu prvu godinu posmatrajući, sa mnogo zavisti, kako njemu sve lako dolazi - žene, prijatelji, zabava. Vil je uvek pokazivao neku džentlmensku samilost, čak i prema njemu. Kada bi se Dinerštajn i Zekendorf udružili protiv njega, Vil bi im smirio strasti nekim vicem ili bi ih izgurao svojom medveđom šapom. Mesecima je fantazirao kako će ga Vil pozvati da dele sobu i na drugoj godini da bi mogao da uživa u odsjaju njegove slave. A onda se u proleće, taman pred ispitni rok na sredini semestra, nešto dogodilo. Ležao je u krevetu jedne noći, pokušavajući da zaspi. Njegova tri cimera behu u zajedničkoj dnevnoj sobi, ločući pivo i puštajući preglasnu muziku. On im je sav ozlojeđen, viknuo kroz vrata: „Hej, govnari, ja sutra imam ispit, ako niste znali!" „Je l' nas to onaj usranko nazvao govnarima?" upitao je Dinerštajn ostale. „Rekao bih da jeste", potvrdio mu je Zekendorf. „Moramo nešto učiniti povodom toga", besneo je Dinerštajn. Vil je utišao kasetofon. „Ma, ostavi ga na miru."

156 Sat vremena kasnije njih trojica behu mrtvi pijani: skroz pobrljavili, trešteni, cela im se soba okretala pred očima - beše to ono stanje u kojem se loše zamisli čine dobrima. Dinerštajn je uzeo selotejp, pa se ušunjao u Markovu sobu. Mark je imao čvrst san, tako da njemu i Zekendorfu nije bio problem da ga zalepe za gornji ležaj okrećući lepljivu traku oko njega iznova i iznova, sve dok na kraju nije izgledao kao mumija. Vil je sve to posmatrao sa vrata u polubunilu, sa glupavim kezom na licu, ali nije učinio ništa kako bi ih zaustavio. Kada su konačno bili zadovoljni svojom rukotvorinom, nastavili su sa opijanjem i smejanjem u dnevnoj sobi sve dok nisu redom popadali po podu. Sledećeg jutra, kada je Vil otvorio vrata njihove spavaće sobe, Mark je bio učauren za krevet, potpuno nepokretan pod svojim sivim omotačem. Suze su mu tekle niz crveno lice. Okrenuo je glavu ka Vilu. U očima su mu se nazirale mržnja i izdaja. „Propustio sam ispit", a odmah zatim i, „upišao sam se." Vil je isekao traku svojim švajcarskim nožićem, a Mark ga je čuo kada mu je promrmljao jedva čujno izvinjenje u svom onom mamurluku, ali njih dvojica više nikada nisu progovorili. Vil je otišao putem slave čineći stvari koje behu dostojne divljenja, dok je on dirinčio celog života u potpunoj anonimnosti. Sada se prisetio šta je Dinerštajn rekao o Vilu one noći u Kembridžu: najuspešniji istražitelj serijskih ubica u istoriji. Glavni čovek. Nepogrešiv. A šta bi ljudi mogli reći o njemu? Čvrsto je stegao kapke. Sva ta tama je pritisnula neki okidač u njemu. U njemu počeše da se rađaju neke ideje, a imajući u vidu žustrinu njegovog uma, rađale su se jako brzo. Čim bi se te ideje iskristalizovale, drugi deo njegovog mozga bi pokušao da ih rastopi kako bi prosto nestale bez bilo kakve štete.

157 Toliko je jako odmahnuo glavom da ga je zabolelo, te je osetio potmuli, dobujući bol. Beše to primitivni nagon, nešto što bi detence učinilo da izbaci zle stvari iz glave. Prestani da misliš o takvim stvarima! „Smesta da si prestao!" Sav zaprepašćen, ustao je, shvativši da se upravo prodrao. Izašao je napolje, na svoju terasu, da se malo smiri posmatrajući noćno nebo. Međutim, napolju je za to doba godine bilo neobično hladno, pa su čitave skupine pufnastih oblaka sakrile njegova sazvežđa. Vratio se u kuhinju gde je ispio još jedno pivo neudobno smešten u svojoj trpezarijici na stolici sa visokim naslonom. Što je više pokušavao da utiša um, to se sve više i više otvarao prema uskomešanim osećanjima besa i gnušanja koji su kroz njega nadirali poput zastrašujućeg poplavnog talasa. Pakleni dan, pomislio je. Pakleni dan, jebote. Prošla je ponoć. Iznenada se prisetio nečega od čega bi mu bilo bolje, pa je iskopao mobilni iz džepa. Postojao je samo jedan način da izleči taj dan u kojem su mu se zla nizala poput epidemije. Duboko je udahnuo, pronašavši broj u adresaru svoga telefona. Začula se zvonjava. „Halo?" začu se ženski glas. „Da li je to Lidija?" Pa onda sladunjavo: „Ko je traži?" „Ovde Piter Benedikt, iz Sazvežđa, sećaš se, prijatelj gospodina Kempa." „Zona 51!" ciknula je. „Zdravo, Mark!" „Zapamtila si moje pravo ime." Ovo je dobar znak. „Naravno da jesam. Ti si moj NLO druškan. Prestala sam da radim na Mekerenu, ako si me tamo kojim slučajem tražio." „Aha. Primetio sam da te tamo više nema."

158 „Našla sam bolji posao na jednoj klinici blizu glavne ulice. Recepcionerka sam. Tamo pacijentima obavljaju obrnutu vazektomiju. Jako mi se sviđa kod njih!" „Super." „Pa, šta ima novog kod tebe?" „Pa, baš sam se pitao da li si možda slobodna večeras?" „Dušo, ja nikada nisam slobodna, ali ako je pitanje značilo da li sam na raspolaganju, volela bih da jesam. Baš sam krenula do hotela For sizons na sudar, a onda moram na spavanje kako bih ostala lepa. Sutra moram rano na kliniku. Žao mi je." ,,I meni je." „Ooo, kako si sladak! Nazvaćeš me uskoro, obećavaš? Samo mi se ranije javi i onda ćemo se sigurno videti." „Važi." „Pozdravi mi svoje male zelene drugare, važi se?" Sedeo je tako još neko vreme pa je, poprilično poražen, dopustio da se sve prosto desi, da se preda tom planu koji se upravo rađao u njegovoj glavi. Ali prvo je morao nešto da pronađe. Gde je ono ostavio vizitkartu? Znao je da ju je zadržao kod sebe, ali gde? Krenuo je da traži, užurbano čeprkajući po svim uobičajenim mestima, sve dok je na kraju nije pronašao ispod gomile čistih čarapa u svom ormaru. Nelson G. Elder, generalni direktor, osiguravajuće društvo Dezert lajf. Laptop mu je bio u dnevnoj sobi. Spremno je ubacio ime Nelsona G. Eldera na Gugl, te poče da upija podatke o njemu poput sunđera. Njegova kompanija, Dezert lajf, stavila je svoje deonice na berzu, ali su one počele da gube vrednost

159 tokom petogodišnje stagnacije. Jahu je bio prepun zajedljivih poruka njihovih ulagača. Nelson Elder nije bio omiljen među svojim deoničarima, a mnogi od njih su imali vrlo živopisne predloge o tome šta bi on mogao da uradi sa svojih 8,6 miliona dolara koje je dobio kao obeštećenje. Mark je otišao i na Internet sajt same kompanije, pa je pregledao stanje njenih vrednosnih papira. Prošao je i podatke o njihovim pravnim i finansijskim poslovima. On je imao dosta iskustva sa sitnijim ulaganjima na berzi, i bio je upoznat sa poslovnom dokumentacijom te vrste. Nije mu trebalo mnogo vremena da dobije opšti uvid u poslovne metode i finansijsko stanje Dezert lajfa. Naglo je sklopio svoj laptop. Plan mu se javio u glavi u magnovenju, potpuno formiran, svaka njegova pojedinost kristalno jasna. Trepnuo je, zadovoljan svojim savršenstvom. Ima to da uradim, pomisli ogorčeno. Ma, jebote, ima to stvarno da uradim! Sve njegove višegodišnje frustracije su se nagomilale poput užarene, vrele magme. Ma, jebeš ti život pun neuspeha. Jebeš i sve zavisti i čežnje. I da jebeš sve one godine provedene pod jarmom biblioteke. Vezuv je bio spreman na erupciju! Ponovo je pogledao sliku sa godišnjice, pa se ledeno zagledao u Vilovo zgodno, mangupsko lice. A i ti možeš da se jebeš. Svako putovanje negde mora da počne. Markovo je počelo sumanutim rovarenjem po jednoj od fioka u kuhinji, i to onoj prenatrpanoj u kojoj je držao kesu sa starim kompjuterskim delovima. Pre nego što se bacio u krevet, pronašao je upravo ono što je tražio. U pola osam sledećeg jutra tiho je hrkao na visini od četiri i po kilometra. Retko kada je spavao tokom svog kratkog leta na posao do Zone 51, ali prethodne noći je legao u krevet jako kasno. Zemlja ispod njega beše žuta i duboko ispucala. Ovako iz vazduha, hrbat dugačkog i niskog planinskog lanca podsećao je na kičmu nekog sasušenog gmizavca. Avion 737 bio je u vazduhu

160 tek dvanaest minuta na svom kursu ka severozapadu, ali se već približavao svom odredištu. Avion je ličio na šećernu lizalicu naspram maglovitih plavih oblaka, sa belim trupom i veselom crvenom prugom od kljuna do repa, što behu boje davno zatvorene kompanije Vestern erlajns koju je preuzela građevinska firma EG&G Ministarstva odbrane kako bi napravila svoju prevoznu flotu iz Las Vegasa. Brojevi sa repa aviona behu registrovani na američku mornaricu. Usmerivši avion prema vojnoj pisti, kopilot je javio radio vezom: „DŽANET 4 traži dozvolu da sleti na Grum Lejk, pista 14 levo." DŽANET. Radio signal za Joint Air Network for Employee Transport10. Naziv nepostojeće firme. Radnici su taj naziv malo obrnuli: Just Another Non-Existent Terminal11 . Čim točkovi dotakoše zemlju, Mark se prenu iz sna. Avion je prolazio kroz nezgodno spuštanje, i on se instinktivno odgurnuo nogama kako bi olabavio pritisak oko zaštitnog pojasa. Podigao je zavesu sa prozora zaškiljivši pred krajolikom koji beše spržen suncem, sav obrastao šipražjem. Osetio se sputano i neugodno, bilo mu je muka, pa se zapitao da li je možda i izgledao onako uvrnuto kako se i osećao. „Mislio sam da ću morati da te gurnem da bih te probudio." Mark se okrenuo prema tipu na srednjem sedištu. Radio je u ruskom arhivu, neki debeloguzan koji se zvao Džejkobs. „Nema potrebe", reče Mark što je staloženije mogao. „Spreman sam za pokret." „Nisam te nikada ranije video da spavaš tokom leta", primeti taj čovek. Da li je Džejkobs zaista radio u arhivu? Mark je odbacio tu pomisao slegnuvši ramenima. Nemoj biti paranoičan, reče u sebi. Naravno da tamo radi. Niko od tajnih kontrolora nije takav debeloguzan. Oni su bili vitki i okretni. 10 Avio-služba za prevoz zaposlenih. 11 Samo još jedan nepostojeći terminal.

161 Pre nego što su dobili dozvolu da se spuste u podzemlje, duboko pod hladnom zemljom, 635 zaposlenih u zgradi Grum Lejk 34 - poznatijoj po nazivu Trumanova zgrada - moralo je da istrpi jedan od dva dnevna rituala kojih su se grozili, takozvani S&S pregled ili skidanje i skeniranje. Kada su ih autobusi prevezli do građevine nalik hangaru, muškarci i žene krenuše prema odvojenim ulazima. Unutar oba dela te zgrade stajaše dugi redovi ormarića koji su ličili na one iz svlačionica u srednjim školama. Mark je brzo pošao do svog ormarića koji se nalazio na sredini dugačkog hodnika. Mnogi od njegovih kolega voleli su da odugovlače kako bi došli na red za skeniranje u poslednjem momentu, ali on je danas žurio da se spusti u podzemlje. Zavrteo je kombinaciju na svom katancu, pa se skinuo sve do gaća okačivši odeću o kukice. Čist, maslinasti kombinezon sa imenom Šeklton, M. izvezenim na prednjem džepu, čekao ga je uredno složen na polici njegovog ormarića. Navukao ga je: davno su prošli oni dani kada su zaposleni mogli da nose uobičajenu odeću unutar ovog zdanja. Svaki predmet koji bi zaposleni u zgradi 34 doneo sa sobom morao je da ostane u ormarićima. Duž čitavog niza ormarića, ljudi su odlagali na police knjige, časopise, olovke, mobilne telefone i novčanike. Mark je požurio zaustavivši se na čelu reda za skener. Sa obe strane magnetomera stajala su dva kontrolora, kratko ošišani ozbiljni mladići koji bi svakom zaposlenom mahnuli rukom da može da prođe na svoj izvežbani vojnički način. Mark je čekao u koloni kao sledeći na redu za skeniranje. Zapazio je da je Malkom Frejzer, šef operativnog obezbeđenja i glavni kontrolor, stajao u blizini nadzirući jutarnje skeniranje. Beše to zastrašujući muškarac, pravi grmalj, sa gotovo groteskno mišićavim telom i četvrtastom glavom poput nekog zlikovca iz stripova. Mark je proteklih godina razmenio svega nekoliko reči sa Frejzerom, iako su kontrolori imali uvid u neke od njegovih protokola. Imao je običaj da se sakrije iza direktorke svog odeljenja prepuštajući joj da se ona suoči sa Frejzerom i njegovim kompanjonima. Frejzer je bio bivši vojnik, bivši pripadnik specijalnih odreda, pa ga je njegova opaka

162 fizionomija iz koje je prosto prštao testosteron, skroz-naskroz prestravljivala. Mark je po navici, uvek izbegavao kontakt oči u oči sa njim, a danas je još niže spustio glavu kada je osetio upiljeni i prodorni pogled tog čoveka. Skeniranje je imalo jedan jedini cilj - da spreči da bilo kakvi aparati za fotografisanje ili snimanje uđu u objekat. Zaposleni su ujutru prolazili kroz skener odeveni. Na kraju radnog dana bi se vraćali kroz skener potpuno goli pošto on nije mogao da detektuje papir. Podzemlje beše sterilna zona. Ništa nije moglo da uđe unutra i ništa nije moglo da izađe napolje. Zgrada 34 beše najsterilnije postrojenje u Sjedinjenim Američkim Državama. U njoj su radili zaposleni koje je odabrao kadar sastavljen od regrutnih oficira iz ministarstva odbrane koji nisu imali ni najmanjeg pojma o prirodi samog posla za koji biraju ljude. Jedino su znali koje se veštine traže. Na drugom ili trećem krugu razgovora bilo im je dopušteno da otkriju kako je posao vezan za Zonu 51, a nakon toga su o tome smeli da pričaju samo uz dopuštenje svojih nadređenih. Regrutnim oficirima bi potom neizbežno sledila pitanja poput : „Mislite na ono mesto gde čuvaju vanzemaljce i leteće tanjire?" na šta bi usledio jedini odgovor koji behu ovlašćeni da daju - „Ovo je jedno potpuno tajno vladino postrojenje u kojem se obavljaju poslovi od ključne važnosti za odbranu države. To je jedino što vam u ovom trenutku možemo otkriti. Međutim, uspešni kandidati će se naći u veoma uskoj skupini državnih službenika koji poseduju sva saznanja o istraživanjima koja se obavljaju u Zoni 51." Kandidate su dalje ubeđivali na sledeći način: bićete član elitnog tima naučnika i istraživača, među kojima se nalaze neki od najbriljantnijih umova naše zemlje. Imaćete pristup najsavremenijoj opremi i programima na svetu. Biće vam povereni podaci koji podležu najvišem nivou državne tajne, informacije za čije postojanje zna samo šačica najviših državnih zvaničnika. Kao delimičnu kompenzaciju za napuštanje vašeg odlično plaćenog posla u uspešnoj kompaniji ili vašeg stalnog akademskog položaja u visokoškolskoj ustanovi,

163 dobićete besplatni kućni smeštaj u Las Vegasu, smanjenje poreza na lični dohodak i subvencije za fakultetske stipendije vaše dece. Kako se ubeđivanje nastavljalo kandidati su mislili da su iskopali zlatnu žilu. Većina regrutovanih je bila dovoljno zaintrigirana da bi ušla u ring, pristupivši fazi u kojoj su ih proveravali sastavljajući njihov profil, što beše šestomesečni ili dvanaestomesečni proces u kojem se čeprkalo po svakom delu njihovih života kroz detaljnu istragu koju su vodili specijalni agenti FBI-a i istražitelji ministarstva odbrane. Beše to mukotrpan proces. Na svakih pet regrutovanih koji bi dospeli u to rešeto, samo bi jedan izašao sa dozvolom za pristup vrlo poverljivim podacima iz tačno određene oblasti koju su obaveštajne službe nazivale SCI12 . Regruti koji su se kvalifikovali za SCI pozivani su na završni razgovor u Pentagonu pred visokim pravnim zastupnicima državne mornarice. Još od kada ju je Džejms Forestal otpočeo, NTS 51 je bila mornarička operacija, a u vojnim okvirima ukorenjene stvari se jako teško menjaju. Pravnik iz ministarstva mornarice, koji lično nije imao nikakva saznanja o aktivnostima u Zoni 51, dao bi kandidatu radni ugovor upoznavši ga sa svim pojedinostima, uključujući i sve oštre kazne koje bi mu sledovale u slučaju kršenja bilo kojih pravila, a pogotovo onih koji su se odnosili na poverljivost. Kao da pretnje dvadesetogodišnjom robijom u Livenvortu13 nisu bile dovoljno strašne, već bi nove radnike, jednom kada bi upali unutra, sačekale i zastrašujuće glasine o tome kako su oni dugačkog jezika mogli da ostanu bez njega u rukama tajanstvenih vladinih uhoda koje su ih pratile poput senki. „Dobro, a možete li mi sada reći o kakvom se poslu zapravo radi?" glasilo bi uobičajeno pitanje koje je postavljano mornaričkom pravniku. „Ni za živu glavu", začuo bi se odgovor. 12 Sensitive Compartmented Information / Clearance - jedno od ovlašćenja u vrlo složenom američkom sistemu pristupa državnim tajnama i poverljivim informacijama, po kom službenik ima pristup poverljivim podacima iz samo one oblasti u kojoj radi, a ne svim koji su vezani za radni zadatak njegovog kolektiva. 13 U gradu Livenvort se nalazi jedan od zatvora američke vojske.

164 Jer, nakon što bi kandidat u potpunosti razumeo i verbalno prihvatio ugovor, bilo je neophodno i dodatno sigurnosno ovlašćenje kroz specijalni program o uvidu u informacije, takozvani SAP-NTS 51, koji se dobijao još teže od SCI-ja. Tek kada bi prešao i poslednju prepreku, dobio SAP i kada bi ugovor stupio na snagu, novajliju bi avionom odveli u bazu u Grum Lejku, pa bi mu otkrili zaprepašćujuću istinu o samoj operaciji, što bi obično činio šef kadrovske službe, neki bezizražajni kontraadmiral koji je sedeo za svojim stolom usred pustinje kao riba na suvom žaleći što nije dobio po sto dolara svaki put kada bi čuo: „Uuu... jebote, nisam očekivao tako nešto!" Mark je odahnuo kada je prošao kroz skener bez uključivanja alarma, dok je kontrolorima i Malkomu Frejzeru bilo sasvim svejedno. Lift broj jedan je čekao u prizemlju. Kada je u njega ušlo prvih desetak ljudi, vrata su se zatvorila i on se spustio šest spratova kroz mnogobrojne slojeve čvrstog betona i čelika, sve dok nije usporio zaustavivši se pred laboratorijom za početna istraživanja. Glavna podzemna prostorija se nalazila još dvadesetak metara niže sa precizno kontrolisanom temperaturom i vlažnošću vazduha. Obnovom tog bunkera u drugoj polovini 1980. od nekoliko milijardi dolara, dodati su prigušivači potresa u slučaju nuklearnog napada, tehnologija kupljena od Japanaca, koji behu najveći stručnjaci za ublažavanje zemljotresa. Mali je broj zaposlenih uopšte imao povoda da poseti bunker. Međutim, u Zoni 51 se negovala određena tradicija. Kada bi neko prvi dan došao na posao, generalni direktor bi odveo novajliju dole liftom, u koji su mogli da uđu samo oni sa posebnim ovlašćenjem, da vidi bunker - biblioteku. Kontrolori sa ličnim naoružanjem su uvek stajali sa obe strane čeličnih vrata trudeći se da izgledaju što opasnije. Potom bi ukucali šifre i debela vrata bi se širom otvorila. Onda bi novajliju poveli u ogromnu, blago osvetljenu prostoriju, mesto koje beše tiho i turobno poput neke katedrale i on bi zinuo od čuda pred prizorom koji se pružao ispred njega.

165 Danas je samo još jedan drugi član Markove grupe za bezbedonosne algoritme bio sa njim u liftu, jedan sredovečni matematičar sa vrlo neočekivanim imenom - Elvis Brando (nije bio u srodstvu ni sa jednim, ni sa drugim). „Kako život danas, Mark?" pitao ga je. „Dosta dobro", odgovori mu Mark osetivši snažan napad mučnine. Podzemni kompleks beše okupan jakom neonskom svetlošću. I najmanji šum bi odjeknuo među svim tim golim podovima i zidovima plave boje kao na odeljenjima za nervne bolesnike. Uz još nekoliko drugih, Markova kancelarija se nalazila u okviru velike središnje prostorije koja je imala dvostruku ulogu sale za sastanke i radnog prostora za niže tehničare. Njegova kancelarija bila je skučena i natrpana, a u poređenju sa onim prozračnim gnezdom na njegovom prethodnom poslu u privatnoj kompaniji u Kaliforniji sa kog se pružao savršen pogled na ukrasne travnjake i bazenčiće sa blistavom vodom, više je ličila na ostavu. Ali tu su pod zemljom imali manjak prostora i on je imao sreće što nije morao da deli svoju kancelariju ni sa kim drugim. Njegov sto i kredenac behu od jeftinog furnira, ali mu je stolica bila skupa, ergonomska, jedini luksuz namenjen zaposlenima na kojem u laboratoriji nisu štedeli. U zoni 51 ljudi su ipak provodili mnogo vremena grejući stolicu. Mark je uključio svoj računar, pa se nakačio na mrežu pomoću lozinke, dvostrukog otiska prstiju i skenera mrežnjače. Veseli simbol ministarstva mornarice pojavio se na ekranu umesto dobrodošlice. Bacio je pogled po zajedničkoj prostoriji. Elvis se već nadvio nad radnim stolom u svom odeljku koji se nalazio dijagonalno od njegovog. Još niko iz njihovog odeljenja nije završio sa kontrolom na ulazu, a najhitnije od svega beše to da je direktorka njihovog odseka, Rebeka Rozenberg, bila na odmoru. Eto, ispostavilo se da nije trebalo toliko da brine oko preterane kontrole. I iznad i ispod zemlje, on beše usamljenik. Kolege su ga obično ostavljale na miru. Nije se bavio širenjem glasina, niti se upuštao u njihova šegačenja. Za

166 vreme ručka našao bi neko svoje mesto u ogromnoj kantini, pa bi zgrabio časopis sa novinskog stalka. Dvanaest godina ranije, kada je tek stigao u bazu, načinio je nekoliko neveštih pokušaja da se združi sa ostalima. Neko ga je odmah pitao da li je bio u nekom srodstvu sa onim Šekltonom sa Antarktika, na šta je on rekao da jeste kako bi se malo hvalio, te se još i upustio u pričanje smešne porodične istorije u koju beše ubačen i deda-ujak iz Engleske. Jednom od šmokljana, koji beše zaluđen bazama podataka, nije trebalo mnogo vremena da proveri rodoslov i otkrije njegovu laž. On je dvanaest godina dolazio na posao, obavljao svoje zadatke, i pri tom ih je obavljao dobro. Na postdiplomskim studijama, a kasnije i u haj-tek kompanijama u Silicijumskoj dolini, on je izgradio ugled jednog od vodećih stručnjaka za bezbednost baza podataka u zemlji postavši pravi autoritet kada je u pitanju bila zaštita servera od neovlašćenih upada. To upravo i beše razlog zašto su ga toliko ubeđivali da dođe u Grum Lejk. Iako je isprva oklevao, na kraju ga je primamila činjenica da će raditi nešto tajnovito i krajnje značajno, što beše potpuna suprotnost od njegovog dosadnog i predvidivog života bez stalnog doma. U Zoni 51 Mark je sastavio epohalne šifre kako bi zaštitio njihove sisteme od crva i ostalih oblika upada, osmislio je algoritmove koje bi i u industriji i u državnoj upravi svi naširoko prihvatili i postavili kao svoje zlatne standarde - da je samo bio u mogućnosti da ih javno objavi. Unutar njegove radne grupe glavna tema behu javne i privatne lozinke u sigurnosnim sistemima, posebni SSL kriptografski protokoli za zaštitu ličnih dokumenata, Kerberosove sigurnosne oznake i sistemi za detekciju upada. Njegovo zaduženje bilo je da stalno nadzire servere i motri na pokušaje neovlašćenih upada i iz samog kompleksa, ali i na one izvan njega - pre svega na upade hakera iz spoljnog sveta. Pored toga, kontrolori su njegovoj radnoj grupi davali spiskove za karantin, po jedan za svakog zaposlenog, na kojima su se nalazila imena članova

167 porodice, prijatelja, komšija, kolega, njihovih bračnih partnera i slično, svih ljudi iz njihovog ličnog okruženja koji nisu smeli biti ubacivani u ovaj sistem. Jedan od Markovih algoritama je delovao poput lepka za muve pronalazeći zaposlene koji bi pokušavali da dopru do podataka sa spiska za karantin, a ako bi takvi bili uhvaćeni na delu to bi im obično donosilo vrlo neprijatne posledice. U celoj Zoni se još pamtio slučaj jednog analitičara iz druge polovine sedamdesetih koji je pokušao da potraži svoju verenicu u sistemu i koji, jadan, navodno, još i dandanas čami u državnom zatvoru. Marka je najednom stegao oštar grč u crevima. Stisnuo je zube, pa je užurbanim korakom pojurio iz svoje kancelarije niz hodnik pravo do najbližeg muškog toaleta. Nedugo nakon toga, kada se vratio za svoj sto osetivši olakšanje, u levoj ruci je nešto čvrsto držao. Kada se uverio da ga niko ne posmatra, otvorio je prste spustivši jedan komadić sive plastike, u obliku pet centimetara dugog metka, pravo u gornju fioku svoga stola. Vrativši se u zajedničku prostoriju, Mark je poput nevidljivog čoveka prošao između ljudi koji su ispunili sobu glasno čavrljajući o svojim planovima za vikend. U ostavi u kojoj su držali zalihe pronašao je lemilicu, pa se opušteno vratio sa njom u svoju kancelariju, tiho zatvorivši vrata za sobom. S obzirom na to da Rozenbergova nije bila tamo, izgledi da bi ga neko mogao iznenaditi behu ravni nuli, pa je nastavio dalje. U donjoj fioci svog stola držao je računarske kablove stegnute gumicom. Odabrao je jedan sa USB utičnicom, pa je koristeći se malim kleštima, nežno odlomio jedan od njegovih metalnih konektora. Sve je bilo spremno za sivi metak. Svega minut kasnije, posao beše završen. Uspešno je zalemio metalni konektor na metak, čime je napravio improvizovanu potpuno upotrebljivu flešmemoriju od četiri gigabajta, sposobnu da primi tri miliona stranica podataka, spravicu koja beše opasnija po bezbednost Zone 51 nego da je unutra prošvercovao automatsko oružje.

168 Mark je vratio fleš-memoriju u svoj radni sto, pa je proveo ostatak prepodneva pišući kodove. Prethodno je tog jutra, tokom kratke vožnje do aerodroma u Las Vegasu, sve osmislio u glavi, pa se zbog njegove brzine tastatura sada skoro dimila pod njegovim prstima. Beše to kamuflažni program, napravljen tako da prikrije namerni pad njegovog neprobojnog sistema za detektovanje uljeza. Do ručka je već bio gotov. Kada su se pred ručak zajednička prostorija i okolne kancelarije ispraznile, on je obavio svoj potez aktiviranjem novog seta šifri. Set je savršeno funkcionisao, kao što je i znao da hoće, stoprocentno otporan na kontrole, a kada je bio potpuno uveren da ga niko neće primetiti, priključio se u glavnu bazu podataka Sjedinjenih Američkih Država. Potom je ukucao ime - Kamačo, Luis, D.ROĐ. 12/1/1977 - pa je zadržao dah. Ekran blesnu pred njim. Bez i malo muke. Naravno, to mu ne beše jedina zamisao. Drugi po redu, zaključio je, treba da bude Luisov dečko, Džon. Ispravno je pretpostavio da mu neće biti teško da ga pronađe. Pod okriljem svog kamuflažnog programa, otvorio je NTS 51 portal prema posebnoj bazi podataka koja je objedinjavala korisničke račune svih telekomunikacionih kompanija u Sjedinjenim Američkim Državama. Kada je ukucao ime Džon i adresu Avenija Miniford 189, Siti Ajlend, Njujork, odmah se pojavilo puno ime - Džon Vilijem Peperdajn - i njegov broj socijalnog osiguranja. Kucnuvši nekoliko puta po tastaturi dobio je i datum njegovog rođenja. Prosto ko pasulj, pomislio je. Naoružan podacima, ponovo je ušao u glavnu bazu podataka Sjedinjenih Američkih Država pritisnuvši ikonicu za pretragu. Zinuo je od čuda ne mogavši da poveruje u svoju sreću. Rezultati behu izvanredni. Ma ne, behu savršeni! Imao je za šta da se uhvati.

169 Dobro, Mark, mrdaj sad, pomisli u sebi. Uspeo si da uđeš, a sad se gubi odatle glavom bez obzira! Ljudi iz njegovog odeljenja će se uskoro vratiti sa ručka, a on je želeo da prekine sa ovim njegovim hodom po žici. Pažljivo je ugurao svoju sveže zalemljenu fleš-memoriju u USB utičnicu na računaru. Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da na svoj fleš-uređaj skine američku bazu podataka vezanih za budućnost. Kada je s tim završio, vrlo vešto je prikrio tragove, skinuvši svoj kamuflažni program iz sistema, istovremeno ponovo pokrenuvši stari sistem za detektovanje uljeza. Završio je celu operaciju odlomivši metalni konektor sa svog sivog metka, pa ga je onda zalemio nazad na USB kabl. Kada je sve delove vratio u svoj sto, otvorio je vrata kancelarije, te je najopuštenije što je mogao odšetao do ostave sa zalihama kako bi vratio lemilicu. Kada je okrenuo glavu od police u ostavi, Elvis Brando, onaj zdepasti, nametljivi čovek, zakrčio mu je put namestivši se toliko blizu da je Mark mogao da nanjuši ljute papričice u njegovom dahu. „Preskočio si ručak?" žacnu ga Elvis. „Zeza me nešto stomak", reče Mark. „Možda bi trebalo da odeš do ambulante. Znojiš se kao prase." Mark je opipao vlažno čelo primetivši da mu je i kombinezon bio mokar ispod pazuha. „Ma, sve je u redu." Pola sata pre kraja radnog vremena, Mark je još jednom posetio muški toalet, pronašavši praznu kabinu. Izvukao je dva predmeta iz svoga kombinezona - fleš-uređaj u obliku metka i zgužvani kondom. Gurnuo je plastični metak u kondom, te je svukao kombinezon sa sebe. Potom je stisnuo zube, pa je zabio tu najveću tajnu na planeti pravo u svoju zadnjicu. Te večeri je sedeo na svom kauču izgubivši osećaj za vreme dok mu je laptop pržio prepone i peckao oči. Pregledao je ukradenu bazu podataka

170 mešajući ih poput špila karata, pa je obavljao provere i svojeručno sastavljao spiskove koje je prelazio iznova i iznova, sve dok na kraju nije bio zadovoljan. Radio je bez ikakvog straha da će biti uhvaćen, jer čak i da je bio uključen na Internet, njegov računar je imao zaštitu protiv uljeza koju kontrolori ne bi mogli probiti. Ruke i prsti mu behu jedini delovi tela u pokretu, ali kada je završio gotovo da je ostao bez daha od iscrpljenosti. Sav je živnuo zbog tog svog odvažnog poduhvata - bilo mu je žao što ne može nikome da se pohvali o svojoj drskoj mudrosti. Kada je bio mali, obično bi otrčao do roditelja da im se pohvali kad god bi dobio neku dobru ocenu ili kada bi rešio neki matematički problem. Majka mu je umrla od raka. Otac mu se ponovo oženio nekom neprijatnom ženom i bio je gorko razočaran njegovim napuštanjem dobre firme radi državne službe. Jedva da su i pričali. A ovo i onako nije bilo nešto što biste bilo kome mogli reći. Najednom mu je nešto palo na pamet i on se zakikota od radosti. Zašto da ne? Ko bi to otkrio? Isključio je bazu podataka, zaključao je zaštitnom lozinkom, pa je onda otvorio dokument sa svojim prvim scenarijem, onom pričom u stilu Torntona Vajldera, odom sudbini koju je onaj mali holivudski ljigavac žestoko popljuvao. Prošao je kroz scenario počevši sa unošenjem izmena, a svaki put kada bi pritisnuo Pronađi i zameni oduševljeno bi ciknuo poput nekog malog nestaška koji taji neki bezobrazluk.

171 17. SEPTEMBRA 782. VEKTIS, BRITANIJA Stiglo je vreme žetve, Josifovo možda i najdraže doba, kada dani behu prijatno topli, noći sveže i ugodne, a vazduh ispunjen zemljanim mirisom tek pokošenog žita i ječma i mirisom svežih jabuka. Zahvalio se gospodu na obilnim prinosima sa njiva koje okruživaše opatijske bedeme. Braća će sada moći da popune ispražnjene zalihe u ambarima i da napune svoju hrastovu burad svežom alovinom. Mada se gnušao proždrljivosti, smetala su mu smanjena sledovanja piva do čega je neizbežno uvek dolazilo sredinom leta. Pretvaranje crkve iz drvene u kamenu beše završeno pre tri godine. Kockasti šiljasti zvonik uzdizao se dovoljno visoko da bi ga barke i lađe mogle koristiti kao orijentir. Kockasti deo građevine oko oltara u istočnom krilu imao je trouglaste prozore koji su osvetljavali svetilište na predivan način tokom dnevnih bogosluženja. Brodski deo beše dovoljno dugačak ne samo za sadašnje članove zajednice, već će manastir u budućnosti biti u stanju da primi mnogo veći broj sluga Hristovih. Josif je često molio za oprost i činio pokoru zbog ponosa koji je narastao u njegovim grudima zahvaljujući ulozi koju je imao u čitavoj toj izgradnji. Istina je da je njegovo poznavanje ovog sveta bilo ograničeno, ali je zamišljao kako je ova njihova crkva u Vektisu bila među najslavnijim katedralama vaskolikog hrišćanstva. Zidari su u poslednje vreme naporno radili na završetku nove zgrade crkvenog sabora. Josif i Osvin su odlučili da sledeća na popisu radova bude pisarnica, te da bi njena struktura morala biti pozamašno proširena. Biblije i pravilnici koje su proizvodili, kao i ilustrovane Poslanice svetog Petra ispisane mastilom zlatne boje, behu veoma cenjene, a Josif je čak i načuo da su primerci njihovih radova dospeli i preko mnogih mora sve do Irske, Italije i Franačke.

172 Bila je sredina prepodneva, bližili su se već trećem bogosluženju, a on je iz kupatila krenuo ka trpezariji po parče crnog hleba, komadić pečene ovčetine, malo soli i ibrik alovine. Stomak mu je krčao očekujući obrok, pošto im je Osvin nametnuo dijetu od samo jednog obroka dnevno kako bi duhovno ojačao svoje vernike tako što će oslabiti njihove telesne žudnje. Nakon dugačkog perioda meditacije i ličnog posta koji je taj krhki opat jedva sebi smeo i dopustiti, Osvin je podelio svoje otkrovenje sa celom svojom zajednicom koja se pokorno okupila u zgradi crkvenog sabora. „Moramo postiti svakog dana isto kao što i jesti moramo svakoga dana", objavio im je. „Moramo mnogo skromnije i štedljivije udovoljavati svojim telima." I tako su svi smršali. Josif začu kako mu neko doziva ime. Gutlak, grubi rmpajlija koji je bio vojnik pre nego što je došao u manastir, dotrča do njega šljapkajući sandalama po stazici. „Igumane", reče. „Kamenorezac Ubert je na kapiji. Želi smesta sa vama govoriti." „Baš krenuh u trpezariju na večeru", usprotivio se Josif. „Zar ne misliš da bi mogao da sačeka?" „Kazao mi je da je hitno", reče Gutlak te žurno nastavi dalje. ,,A gde si ti to krenuo?" doviknu mu Josif. ,,U trpezariju, igumane. Na ručak." Ubert je bio u dvorištu blizu ulaza u hospicijum, gostinjsku kuću za posetioce i putnike, nisku brvnaru sa redovima prostih ležajeva. Stajao je kao ukopan u mestu ne mičući se. Josif je izdaleka pomislio da je sam, ali kada se približio primetio je dete iza tog radnika, dve nožice koje su se nazirale iza njegovih nogu ogromnih poput balvana. „Kako ti mogu biti od pomoći, Uberte?" zapita ga Josif. „Doveo sam dete."

173 Josif ga nije razumeo. Ubert posegnu rukom iza sebe izvukavši dečaka napred. Bio je to bosonogi, žgoljavi dečko, tanušan kao prut sa jarkom, riđom kosom. Bluzica mu beše prljava i poderana otkrivajući čitav niz ispupčenih rebara i pileće grudi. Pantalone mu behu predugačke, nasleđene, pa još nije dovoljno izrastao za njih. Njegova nežna koža beše bela poput pergamenta, upiljene oči zelene poput dragog kamenja, a njegovo prefinjeno lice nepomično poput kamenih gromada njegovog oca. Snažno je stiskao bledoružičaste usne, zbog čega mu se i brada sva stegla i skupila. Josif je slušao o tom dečku, ali ga nikada svojim očima nije video. Beše to vrlo uznemirujući prizor. Bilo je nečega ledenog i jurodivog u njemu, neki osećaj mu je govorio da njegov kratki surovi život nije bio blagoslovljen toplinom božjom. Svoje ime, Oktavije Osmi, dobio je od Uberta one noći kada se rodio. Suprotno od njegovog blizanca, one spodobe za koju je i bolje što su je uništili, njegov je život trebalo da bude blažen i jednostavan, zar ne? Na kraju krajeva, osmi sin sedmoga sina je samo još jedan običan sin čak iako se rodi sedmoga dana sedmoga meseca 777. leta nakon rođenja Gospodnjeg. Ubert se molio da bude snažan i radan, kamenorezac poput oca mu i braće. „Zašto si ga doveo?" upitao ga je Josif. „Hoću da ga uzmete." „Zašto bih ja uzeo tvoga sina?" „Ne mogu ga više držati kod mene." „Ali, ti imaš kćeri da ga čuvaju. Imaš hrane na trpezi." „Potreban mu je Hrist. Hrist je ovde." „Ali Hrist je svuda." „Ovde ponajviše, igumane."

174 Dečak se spustio na kolena zabivši koščati prstić u blato. Počeo je da ga okreće ukrug urezujući šaru u zemlji, ali se njegov otac sagnuo trgnuvši ga za kosu kako bi ga podigao. Dečko se trgao, ali nije ni pisnuo, iako ga je otac grubo povukao. „Detetu je potreban Hrist", njegov otac beše uporan. „Želim da se posveti verskom životu." Josif je načuo priče da je dečak bio čudan, mutav, izgubljen u nekom svom svetu, potpuno nezainteresovan za svoju braću, sestre i ostalu seosku decu. Imao je dojilju, mada je slabo jeo, a čak je i sada sa pet godina jeo retko i bez uživanja. Duboko u duši Josif nije bio iznenađen onim u šta je dečko izrastao. Na kraju krajeva, on je sopstvenim očima posmatrao čudnovati dolazak na svet ovoga deteta. Opatija je redovno primala i decu, mada taj običaj nije bio ohrabrivan pošto je crpeo zalihe i odvlačio sestre od ostalih zaduženja. Seljani su bili i više nego raspoloženi da svoju mentalno i fizički poremećenu decu ostavljaju pred njihovom kapijom. Da se sestra Magdalena pitala, sve bi ih oterali, ali je Josif bio osetljiv na najnezaštićenija božja stvorenja. No, ovo ga je ipak činilo uznemirenim. „Umeš li da pričaš, dečače?" upitao ga je. Oktavije ga je ignorisao gledajući pravo u zemlju, u one šare koje je nacrtao. „Ne zna da priča", reče Ubert. Josif mu je nežno dotakao bradu podigavši mu lice: „Jesi li gladan?" Dečak je i dalje lutao pogledom. „Znaš li za Hrista, spasitelja svoga?" Josif nije uspeo da zapazi ni najmanji trzaj umesto odgovora. Oktavijevo bledo lice beše tabula rasa, prazna ploča bez natpisa. „Hoćete li ga primiti, igumane?" zamolio ga je čovek. Josif je pustio dečakovu bradu i mali pade na tlo nastavivši da pravi šare u zemlji prljavim prstićem. Ubertu krenuše suze niz otvrdlo lice: „Tako vam boga, preklinjem vas.

175 Sestra Magdalena beše kruta žena za koju se niko nije sećao da se ikada nasmešila, čak ni kada bi svirala na svom psalteru proizvodeći nebesku muziku. Zašla je u petu deceniju života, od čega je polovinu provela unutar opatijskih zidina. Ispod njenog vela krile su se sede pletenice, a ispod njene odore čvrsto devičansko telo neprobojno poput orahove ljuske. Nije da nije imala svoje ambicije, s obzirom na to da je bila svesna da u redu svetog Benedikta i žena može da se uspe do položaja opatice, ako biskup tako poželi. Kao sestra sa najvišim položajem u Vektisu ta opcija nije bila nemoguća, ali Ecije, biskup od Dorčestera, jedva da je i obraćao pažnju na nju kada ih je posećivao za Uskrs i Božić. Ona beše uverena da njena lična razmišljanja o tome kako bi ona bolje upravljala opatijom nisu bila taština, već prosto njena želja da njihov manastir načini čistijim i delotvornijim. Često je odlazila kod Osvina kada bi posumnjala na preterano trošenje, razbacivanje ili čak i polno opštenje u manastiru, a on bi je pažljivo saslušao uzdišući u pola daha, pa bi kasnije porazgovarao na tu temu sa Josifom. Osvin je bio u potpunosti sputan obolelom kičmom, te ga je bol stalno pratio. Pritužbe sestre Magdalene na opijanje alovinom ili na pohotne poglede koje je navodno primetila kod svojih još netaknutih štićenica, samo su još više pogoršavale njegove tegobe. On je računao na Josifa da se pobrine za takve ovozemaljske stvari kako bi se on mogao usredsrediti na služenje i odavanje časti bogu ponovnom izgradnjom opatije za svoga života. Magdalena beše poznata po tome što nije volela decu. Nečiste okolnosti njihovog začeća mnogo su je mučile, a i inače ih je smatrala i suviše zahtevnim. Prezirala je Josifa što im je pružio utočište u Vektisu, pogotovo onoj jako maloj i onemoćaloj deci. Brinula se o devetoro dece ispod deset godina, a smatrala je da većina njih ne zavređuju da budu zadržani. Terala je sestre da im daju mnogo posla, da donose vodu i drva, da peru tanjire i posude, da pune dušeke svežom slamom kako bi se izborili sa vaškama. Kada porastu, onda bi imala vremena i za veronauku, ali sve dok im umovi nisu bili obuzdani mukotrpnim radom ona je

176 smatrala da su dobra jedino za dirinčenje. Oktavije, Josifova najnovija greška, umeo je u potpunosti da je razgnevi. Bio je nesposoban da ispuni i najprostije naredbe. Odbijao je da isprazni nokšir ili da ubaci cepanicu u kuhinjski oganj. Nije odlazio u krevet sve dok ga ne bi odvukli, niti bi ustajao sa ostalom decom dok ga ne bi izvukli sa njegove slamarice. Ostala deca su mu se podsmevala rugajući mu se ružnim imenima. Magdalena je ispočetka bila uverena da je tvrdoglav, pa ga je tukla prutom, ali s vremenom se i sama umorila od telesnog kažnjavanja pošto ono nije davalo nikakvog efekta, jer nije proizvodilo kod njega čak ni plač ili cviljenje koji bi nju zadovoljili. A kada bi završila, dečak bi svaki put izvukao prut sa gomile drva za potpalu iskoristivši ga za crtanje svojih šara po zemljanom podu njihove kuhinje. A sada, kada jesen samo što nije prešla u zimu, ona je u potpunosti zanemarila dečaka, prepustivši mu da radi šta hoće. Na svu sreću, jeo je poput ptičice, pa samim tim nije trošio mnogo od njihovih zaliha. Jednog hladnog decembarskog jutra, Josif je baš izašao iz pisarnice krenuvši na misu. Prva snežna oluja te zime je protutnjala ostrvom tokom noći, ostavivši za sobom snežni pokrivač koji se toliko presijavao na suncu da su ga pekle oči. Protrljao je ruke kako bi ih ugrejao, te krenu hitro stazicom pošto su mu prsti na nogama već skoro utrnuli od studeni. Oktavije je čučao pokraj stazice, bosonog, u tananoj odeći. Josif ga je često viđao po opatijskom dvorištu. Obično bi zastao da ga takne po ramenu i da se onako u hodu pomoli da bolest, koja god da ga je spopala, bude izlečena, a onda bi brzo otišao dalje svojim poslom. Međutim, danas se uplašio da bi se dečko mogao smrznuti, ako se niko ne pobrine oko njega. Osvrnuo se oko sebe tražeći neku od sestara, ali nije bilo nijedne na vidiku. „Oktavije!" viknu Josif. „Idi unutra! Ne smeš izlaziti na sneg bez obuće!"

177 Dečko je imao štap u ruci kojim je, kao po običaju, crtao šare, ali se ovog puta na tom bezizražajnom krhkom licu primetio dašak uzbuđenja. Snežne padavine su stvorile široku i čistu površinu po kojoj je mogao da grebucka svojim prutom. Josif se nagnuo nad njim da ga podigne, ali se onda najednom zaustavio ostavši bez daha. Ne, ovo nije moguće! Josif je zaklonio oči od jakog odsjaja, ali je to samo potvrdilo njegovo prvobitno strahovanje. Odjurio je nazad u pisarnicu, pa se nekoliko trenutaka kasnije vratio nazad sa Pavlom, kojeg je gotovo sumanuto dovukao za rukav i pored protivljenja tog mršavog sveštenika. „Šta je bilo, Josife?" vikao je Pavle. „Zašto nećeš da mi kažeš o čemu je reč?" „Pogledaj!" odgovori mu Josif. „Kaži mi šta vidiš." Oktavije je nastavio da povlači svoj štap po snegu. Dva čoveka se nadviše nad njim, proučavajući ono što je urezao. „Ma, ovo je nemoguće!" vrisnu Pavle. „Ali jeste, vidiš da jeste", uzvrati mu Josif. U snegu su stajala slova, da, da, to očigledno behu slova: S-I-G-B-E-R-T-O-D-T-I-Z „Sigbert od Tiz?" „Nije još završio", reče Josif uzbuđeno. „Gledaj: Sigbert od Tizberija." „Ali otkud ovaj dečko zna da piše?" zapita Pavle. Taj monah beše beo poput snega, i suviše preplašen da bi zadrhtao na hladnoći.

178 „Ne znam", reče Josif. „Niko u njegovom selu ne zna ni da čita ni da piše. Sestre ga sasvim sigurno nisu podučavale. Istini za volju, smatraju ga maloumnim." Dečko je nastavio da piše svojim štapom: 18 12 782 Natus Pavle se prekrstio. „Gospode bože! Ta, on i brojeve piše! Osamnaesti dan dvanaestoga meseca, 782. Pa, to je danas!" „Natus", prošaputa Josif. „Rođenje." Pavle je nogama izgazio zapis u snegu izbrisavši brojeve i slova. ,,Dovedi ga!" Sačekali su da monasi napuste pisarnicu i da odu na misu, pre nego što su poseli dečaka za jedan od prepisivačkih stolova. Pavle je stavio list pergamenta ispred njega, pruživši mu pero. Oktavije je odmah krenuo da pomera pero po pergamentu i činilo se da mu uopšte ne smeta što nije ostavljao nikakav trag. „Ne!" viknu Pavle. „Čekaj! Gledaj mene." Umočio je pero u keramičku posudicu sa mastilom, pa mu ga dade nazad. Dečak je nastavio da škraba, ali su ovog puta njegovi napori bili vidljivi. Činilo se da je zapazio tanka crna slova koja je obrazovao, te se iz njegovog grla začu neki duboki glas. Beše to prvi put da se na bilo kakav način oglasio. Sedrik od Jorka 18 12 782 Mors „Opet datum, današnji", promrmlja Pavle. „Ali ovog puta je napisao Mors. Smrt."

179 „Ovo je sigurno kakva magija", zavapi Josif odstupivši, te nalete zadnjicom na drugi sto iza sebe. Mastilo se istrošilo, te Pavle uze dečka za ruku pokazavši mu kako da sam umoči pero u mastionicu. Bez bilo kakvog izraza na licu, Oktavije poče ponovo da piše, ali je ovoga puta započeo sa nekom koještarijom. 18 12 782 Natus Dva čoveka zbunjeno odmahnuše glavama. Pavle reče: „Ovo nisu normalna slova, ali evo ponovo datuma." Josif se najednom pribra shvativši da će zakasniti na misu, što beše neoprostivi greh. „Sakrij te pergamente i mastilo i ostavi dečka u ćošku. Hajdemo, Pavle, brzo do svetilišta. Pomolićemo se bogu da nam pomogne da shvatimo ono što upravo videsmo i molićemo ga da nas očisti od zla." Te noći, Josif i Pavle se sastadoše u prohladnoj pivari, pa zapališe jednu debelu sveću u tami. Josif je osetio potrebu za malo alovine kako bi umirio živce i smirio stomak, a Pavle je bio raspoložen da u tome udovolji svom starom drugu. Privukli su dve hoklice jednu blizu druge, te sedoše gotovo se sudarivši kolenima. Josif je smatrao sebe jednostavnim čovekom koji se jedino razumeo u ljubav prema bogu i prema pravilima svetog Benedikta iz Nursije koje su svi sveštenici u službi božjoj morali da poštuju. Međutim, on je znao da je Pavle bio čovek britkoga uma i iskusni učenjak koji je pročitao mnogobrojne zapise o nebesima i zemlji. Ako je bilo ko mogao da objasni ono što su ranije toga dana videli, to je onda bio Pavle. Ali Pavle nije bio voljan da mu ponudi neko objašnjenje. Umesto toga je predložio jedan poduhvat, i dva čoveka se dadoše u razmišljanje kako bi ga najbolje mogli sprovesti. Složili su se da sve što su saznali o dečaku drže u

180 tajnosti, jer šta bi to dobro dobili ako bi uznemirili zajednicu pre nego što bi Pavle uspeo da rastumači istinu? Kada je Josif iskapio svoju alovinu, Pavle uze sveću. Pre nego što će je ugasiti, rekao je Josifu nešto što mu je bilo na umu. „Znaš", reče, „ne može se poreći da je u slučaju blizanaca, sedmi sin kojeg neka žena rodi, samim time, sedmi sin od Boga začet." Ubert je jahao po zabačenom kraju Veseksa na misiji koju mu je nametnuo iguman Josif. Iako sebe nije smatrao dovoljno dobrim za takav jedan zadatak, kako Josif beše taj koji mu ga je poverio, on ga nije mogao odbiti. Teška, znojava životinja ispod njegovih nogu grejala mu je telo tog studenog dana usred decembra. Nije bio baš vičan jahanju. Kamenoresci behu naviknuti na lagane brzine volujske zaprege. Čvrsto je zgrabio uzda, te je pritisnuo kolena o stomak svoga ata, pridržavajući se najbolje što je umeo. Taj konj beše jedna zdrava životinja koju je manastir držao u svojim štalama na kopnu, baš za ovakve slučajeve. Skeledžija je prevezao Uberta sa šljunkovite plaže u Vektisu do obala Veseksa. Josif mu je zapovedio da požuri i da se vrati za dva dana, što je značilo da je morao da potera svoga konja u galop. Kako se dan otegao nebo je poprimilo sivu boju poput kamena, nijansu sličnu kamenitim hridima na obali. Jahao je ravnomernim korakom kroz mrazom prekrivena ugarena polja, obilazeći niske kamene zidove i seoca nalik njegovom. Povremeno bi prošao pokraj nekog od snuždenih seljaka koji su krenuli nekud peške ili su jahali na svojim uspavanim mazgama. Ubert se pazio lopova, ali, istini za volju, jedino vredno što je imao kod sebe beše sam konj i nekoliko sitnih kovanica što mu je Josif dao da mu se nađe za put. Stigao je u Tizberi taman pred zalazak sunca. Beše to napredni gradić sa nekoliko velikih drvenih kuća i čitavim nizom zgodnih kolibica sa obe strane širokog sokaka. Na središnjoj gradskoj poljani turobno vreme je nateralo ovce

181 da se šćućure jedna uz drugu. Projahao je pokraj male drvene crkve, koja je stajala usamljena na ivici poljane sva ledena i mračna. Pokraj nje beše jedno malo groblje na kojem su se videli tragovi sveže iskopanog groba. Brzo se prekrstio. Vazduh beše ispunjen dimom sa ognjišta, a Ubertovu pažnju sa te humke odmah odvukoše primamljivi mirisi pečenog mesa i vrele masti koji su dopirali sa svih strana. To baš beše pijačni dan, pa je na tezgama na trgu još bilo kola i robe koje nisu uklonili jer su njihovi vlasnici otišli u krčmu da se uz piće malo kockaju. Ubert je sjahao pred ulazom u krčmu. Neki dečak ga je primetio ponudivši mu da mu pričuva konja. Za jedan od onih novčića dečko je odveo konja davši mu kantu zobi, pa mu je sipao vode u korito. Čim je kročio u toplu i krcatu krčmu, sva čula mu zapahnu graja ljudskih glasova i mirisi ustajale alovine, znojavih tela i pišaćke. Ubert stade pred rasplamsalu zemljanu peć, pa je otkravivši malo promrzle ruke zatražio krčag vina svojim jakim italijanskim naglaskom. Pošto to beše trgovački gradić, stanovnici Tizberija behu naviknuti na strance, pa ga primiše sa razdraganom radoznalošću. Jedna skupina muškaraca ga pozva za svoj sto i on se upustio u vrlo živi razgovor o tome odakle dolazi i zbog čega je došao u njihovu varošicu. Ubertu je trebalo manje od sat vremena da saspe tri krčaga vina niz grlo i da sazna sve ono što je i trebalo da otkrije. Sestra Magdalena se obično kretala po opatiji umerenim korakom, ne presporim, jer bi to bilo traćenje vremena, ali ne ni prebrzim, jer bi to odavalo utisak da je nešto na ovoj zemlji bilo značajnije od misli upućenih bogu. Danas je trčala stežući nešto u ruci. Nekoliko dana toplijeg vremena je stanjilo sneg od kog tu i tamo ostadoše samo hrpice, a staze behu dobro ugažene, te više nisu bile klizave.

182 Josif i Pavle su se povukli u pisarnicu sedeći tamo sami u tišini. Raspustili su prepisivače, kako bi mogli nasamo da se sastanu sa Ubertom koji se vratio sa svoje misije, promrznut i iscrpljen. Ubert više nije bio tamo, jer su ga u vrlo ozbiljnoj atmosferi poslali nazad u njegovo selo uz zahvalnost i blagoslov. Njegov izveštaj je bio jednostavan i jasan. Osamnaestoga dana decembra, tri dana ranije, rodilo se dete u gradiću Tizberiju u porodici Vufe štavljača i njegove žene Enfled. Ime deteta beše Sigbert. Mada niko od njih to nije hteo otvoreno da prizna, uopšte nisu bili iznenađeni tim vestima. Napola su već očekivali da tako nešto i čuju pošto teško da bi bilo moguće da se sve te neverovatne okolnosti vezane za nemog dečaka rođenog od mrtve majke koji je bez podučavanja umeo da piše imena i datume, pokažu još neverovatnijim. Čim je Ubert otišao, Pavle reče Josifu: „Dečak beše sedmi sin, u to nema sumnji. On poseduje posebne moći." „Jesu li dobre ili zle?" zapita ga Josif drhtavim glasom. Pavle pogleda svog druga, pa napući usta, ali ne reče ništa. Utom je i sestra Magdalena uletela unutra bez ikakve najave. „Brat Oto mi reče da ste tu", reče ona sva zadihana zalupivši vrata za sobom. Josif i Pavle razmeniše zavereničke poglede. „Tu smo, sestro, tu smo", reče Josif. „Šta vas to muči?" „Ovo!" isturila je ruku prema njima. U pesnici je stezala uvijeni pergament. „Jedna od sestara je pronašla ovo u dečijoj spavaonici pod slamaricom Oktavijeve postelje. Sigurna sam da je ukrao to iz pisarnice. Možete li mi to potvrditi?"

183 Josif je razvio pergament pregledavši ga zajedno sa Pavlom. Kal ba Lakna 21 12 782 Natus Flavius de Napoli 21 12 782 Natus CuueoH 21 12 782 Natus nbn' 21 12 782Mors Juan de Madrid 21 12 782 Natus Josif je bacio pogled na prvu stranicu. Bila je ispisana Oktavijevim gustim škrabotinama. „Ovo je na hebrejskom, prepoznajem to pismo", šapnu mu Pavle pokazujući jedno od imena. „Ne znam odakle je ovo iznad." „Pa?" sestra je zahtevala odgovor. „Možete li mi potvrditi da je dečak ovo ukrao?" „Sedite, sestro, molim vas", uzdahnu Josif. „Ne sedi mi se, igumane, želim da mi kažete istinu, a onda želim da oštro kaznim tog derana." „Ja vas molim da sednete." Sela je preko volje na jednu od klupa koju su koristili prepisivači. „Ovaj pergament je sasvim sigurno ukraden", otpoče Josif. „Bezobraznik mali! Ali o čemu je reč u ovom zapisu? Deluje mi kao neki čudnovati spisak." „Ovaj zapis sadrži imena", reče Josif. ,,I to ne samo na jednom jeziku", dodade Pavle. „Koja mu je svrha i zašto je i Osvin tu dodat?" zapita ih ona podozrivo. „Osvin?" upita je Josif.

184 „Na drugoj strani, na drugoj strani!" reče ona. Josif pogleda na drugi list. Osvin iz Vektisa 21 12 782 Mors Josif sav preblede. „Bože dragi!" Pavle ustade okrenuvši se kako bi sakrio zbunjeni izraz na licu. „Koji je od naše braće napisao ovo?" Magdalena je zahtevala da joj se kaže istina. „Nije niko od njih, sestro", reče Josif. „Pa, ko je onda ovo napisao?" „Dečko, Oktavije." Josif nije mogao ni da izračuna koliko se puta sestra Magdalena prekrstila dok su joj on i Pavle ispričali sve što su saznali o Oktaviju i njegovoj čudesnoj veštini. Kada su najzad sve završili i kada više ništa nije ostalo da se ispriča, njih troje razmeniše poglede pune napetosti. „Ovo mora da su đavolja posla", reče Magdalena razbivši tišinu. Pavle reče: „Postoji i drugo objašnjenje." ,,A to bi bilo šta?" upitala ga je. „Da je ovo delo božje", Pavle je pažljivo odabrao reči. „Sigurno nema nikakve sumnje da Gospod bira kada će doneti neko dete na ovaj svet i kada će neku dušu priviti nazad pod svoje okrilje. Bog sve zna. Zna kada ga neki obični čovek priziva u molitvi, zna kada neki vrabac padne sa neba. Ovaj dečak se razlikuje od svih ostalih po načinu svoga rođenja i po svom ponašanju, pa kako mi možemo znati da on nije sredstvo Gospodnje kojim se beleže dolasci i odlasci dece božje?" „Ali, on bi mogao biti sedmi sin sedmoga sina!" prosikta Magdalena.

185 „Da, upoznati smo sa verovanjima vezanim za takvo jedno stvorenje. Ali, ko je ikada sreo takvog čoveka? I ko je sreo nekoga ko se rodio sedmoga dana sedmoga meseca leta sedamsto sedamdesetog? Ne možemo tek tako pretpostavljati da njegove moći imaju zlu namenu." „Ja, prvi, ne vidim zle posledice dečakovih moći", reče Josif optimistično. Magdalenino držanje se promenilo iz uplašenog u besno. „Ako je ono što velite istina, mi onda znamo da će naš dragi opat umreti baš danas. Molim se Gospodu, da se to ne desi. Kako možete reći da tako nešto nije zlo?" Ustala je ščepavši listove pergamenta. „Neću ništa tajiti našem opatu. On mora da čuje za ovo, i on, samo on i niko drugi, mora da odluči o dečakovoj sudbini." Bila je čvrsto rešena, pa ni Pavle, a ni Josif, nisu bili kadri da odvrate sestru Magdalenu od njenih namera. § Njih troje priđoše Osvinu nakon poslepodnevne molitve, te ga otpratiše do njegovih odaja u zgradi crkvenog sabora. Tamo mu, na bledoj svetlosti zimskog poslepodneva, dok je žar u njegovom ognjištu blistao ćilibarskim plamom, ispričaše svoju priču pokušavajući da prouče njegovo ispijeno lice koje je zbog iskrivljene kičme bilo nagnuto prema stolu. Saslušao ih je. Proučio je pergamente, zastavši na tren kako bi se vratio na svoje ime. Postavio im je neka pitanja, razmislivši o njihovim odgovorima. A onda je dao znak da je njihovo zasedanje završeno udarivši pesnicom po stolu. „Ne vidim kako bi iz ovoga moglo izaći nešto dobro", reče. ,,U najgorem slučaju, tu je đavo umešao prste. U najboljem slučaju, ovo bi predstavljalo vrlo ozbiljno odvraćanje naše zajednice od verskog života. Tu smo da služimo bogu punim srcem i svom snagom. Ovaj će nas dečak odvratiti od naše misije. Morate ga proterati."

186 Magdalena je na to morala da prikrije izraz zadovoljstva na svom licu. Josif se zakašlja da pročisti sasušeno grlo. „Njegov ga otac neće primiti nazad. Ne postoji mesto gde bi mogao otići." ,,To se nas ne tiče", reče opat. „Oterajte ga." „Hladno je", reče Josif molećivo, „neće preživeti noć." „Gospod će se već postarati za njega. Gospod će odlučiti o njegovoj sudbi", reče opat. ,,A sada me ostavite da se na miru posvetim tihovanju." Josifu je bilo ostavljeno da obavi taj zadatak, pa je nakon zalaska sunca uhvatio dečaka za ruku i odveo ga do glavne kapije opatije kako mu je dužnost nalagala. Jedna dobra mlada sestra mu je navukla debele čarape na stopala umotavši ga u dodatnu bluzicu i maleni ogrtač. Oštri vetar sa mora je snizio temperaturu do tačke zamrzavanja. Josif je odmandalio kapiju, te je širom otvori. Odmah ih je opalio ledeni vetar u svom snažnom naletu. Iguman nežno gurnu dečka napred. „Moraš nas napustiti, Oktavije. Ali nemoj se plašiti, Bog će te zaštiti." Dečak se nije osvrtao, već se suočio sa pustom noćnom tamom onim bezizražajnim pogledom koji ga nikada nije napuštao. Igumanu se srce slamalo što su se poneli prema jednom božjem stvorenju na tako svirep način, svirep u toj meri da su to dete gotovo osudili na smrt u snegu. I to ne neko obično detence, već dete sa izuzetnim darom koji, ako Pavle beše u pravu, nije poticao iz dubina Pakla nego iz kraljevstva nebeskog. Međutim, Josif beše pokorni sluga koji je pre svega bio odan Bogu, čije mišljenje o svemu ovome njemu nije bilo jasno, a potom i svome opatu, čije je mišljenje bilo jasno kao dan. Josif zadrhta te zatvori kapiju za sobom.

187 Zvono se oglasilo najavljujući službu. Vernici se okupiše u svetilištu. Sestra Magdalena je držala ljutnju uz grudi, naslađujući se pobedom nad Josifom kojeg je prezirala zbog njegove blagosti. Pavlove misli behu obuzete teološkim idejama o Oktaviju - o tome da li njegove moći behu dar ili prokletstvo. Josifu su oči bridele od slanih suza pri svakoj pomisli na krhkog dečačića samog u ledenoj tami. Osećao je jaku grižu savesti zbog toga što se nalazio na toplom i udobnom mestu. Ali i pored toga, bio je uveren da je Osvin bio u pravu što se tiče jedne stvari: dečak ga zaista jeste odvraćao od njegovih dužnosti vezanih za molitve i bogosluženja. Čekali su da začuju otegnute korake svog opata, ali se on nikako nije pojavljivao. Josif je primetio da se braća i sestre nervozno vrpolje na svojim mestima, svi redom veoma svesni činjenice da je Osvin uvek stizao na vreme. Posle nekoliko minuta Josif se sav zbunio, pa prošaputa Pavlu: „Moramo da proverimo šta je sa opatom." Svi ih ispratiše pogledom dok su izlazili. Šaputanja ispuniše celo svetilište, ali ih je sestra Magdalena zaustavila stavivši prst preko usta i glasno im uputivši jedno „Pssst!" Osvinova odaja beše hladna i mračna, a vatra zaboravljena u ognjištu gotovo skroz ugašena. Pronašli su ga sklupčanog na njegovom krevetu, potpuno obučenog u mantiju, kože hladne poput vazduha u sobi. U desnoj ruci je stiskao pergament na kojem beše ispisano njegovo ime. „Bože blagi!" viknu Josif. „Proročanstvo..." promrmlja Pavle te pade na kolena. Dva čoveka brzo izgovoriše molitve nad Osvinovim telom, pa se podigoše. „Moramo obavestiti biskupa", reče Pavle. Josif klimnu: „Poslaću glasnika u Dorčester sutra ujutru." „Dok biskup ne kaže drugačije, ti moraš da vodiš našu opatiju, druže moj."

188 Josif se prekrsti, zarivši prst duboko u grudi dok je to činio. „Idi reci sestri Magdaleni i zamoli je da otpočne večernju. Ja ću odmah doći, ali prvo nešto moram da uradim." Josif potrča kroz tamu pravo ka opatijskoj kapiji, skroz se zadihavši od napora. Odgurnuo je vrata, a ona zaškripaše na šarkama. Dečaka nije bilo. Potrčao je niz puteljak, očajnički ga dozivajući po imenu. Ugledao je neku malenu figuru pokraj puta. Oktavije nije daleko otišao. Nemo je sedeo usred ledene noći drhteći na ivici jedne njive. Josif ga je nežno podigao u naručje, pa ga odnese nazad ka kapiji. „Možeš da ostaneš, dečače", reče. „Bog želi da ostaneš."

189 25. JUNA 2009. LAS VEGAS Vil je počeo sa flertovanjem još dok su bili na zemlji, i još beše uporan čak i na deset hiljada metara nadmorske visine. Stjuardesa beše njegov tip, krupna devojka sa oblinama, napućenim usnama i pepeljasto plavom kosom. Jedan pramen joj je stalno padao na oči i ona ga je non-stop nehajno sklanjala u stranu. Posle nekog vremena on je krenuo da zamišlja sebe kako leži pokraj nje go i sam joj ga sklanja u stranu. Mali talas krivice ga zapljusnu iz nekih neobjašnjivih razloga kada mu je Nensi pala na pamet, sva onako pristojna i prekorna. Šta mu se sad ona meša u sanjarenje? Odlučno se izborio sa njom u glavi, vrativši se nazad na stjuardesu. Ispoštovao je uobičajene sigurnosne protokole Službe za bezbednost u saobraćaju kada se ukrcavao na let Ju es ervejza sa svojim službenim pištoljem. Njega su prvog ukrcali u turističku klasu smestivši ga na sedište pokraj prolaza u blizini avionskog krila. Stjuardesi Darli se odmah dopao izgled tog krupnog tipa u sportskom sakou i kaki pantalonama, te se nasadila na sedište preko puta njegovog. „Ćao, FBI", zacvrkuta znajući otprilike ko je on zbog sigurnosne procedure kojoj beše podvrgnut. „Ćao i tebi." „Da ti donesem nešto za piće, pre nego što nas okupiraju sa svih strana?" „Čini mi se da osećam miris kafiće." „Stiže jedna odmah", reče ona. „Imamo i jednog nebeskog šerifa14 na 7C danas, ali ti si mnogo veća zverka od njega." „Reći ćeš mu da sam i ja tu?" 14 Tajni agent koji radi kao obezbeđenje na putničkim letovima sa zadatkom da spreči moguće otmice aviona.

190 „Već zna." Kasnije mu se, tokom podele pića putnicima, činilo da namerno pokušava da ga okrzne po ramenu ili ruci kad god bi prošla pokraj njega. Možda sve to samo umišljam, pomisli on tonući u san uljuljkan potmulim zujanjem motora. A možda i ne. Prenuo se iz sna uz neki ugodan osećaj dezorijentisanosti. Prema horizontu su se širila zelena polja sa usevima, pa je znao da su se nalazili negde na sredini države. Neki bučni ljutiti glasovi dopreše do njega, sa nekog mesta blizu toaleta. Otkopčao je sigurnosni pojas, pa se okrenuo spazivši odmah u čemu je bio problem: tri mlada Britanca su zauzimala čitav jedan red, pijani pajtaši u svom pivopijskom raspoloženju koji su već sada krenuli da podmazuju grlo za svoj odmor u Vegasu. Skroz rumenih lica, mahali su rukama poput neke troglave aždaje ispred jednog vitkog stjuarda koji im je upravo presekao dotok piva. Dok su ih uplašeni putnici posmatrali, jedan od Britanaca koji je sedeo najbliže prolazu, sav u nabreklim mišićima i žilama, ustade oči u oči pred člana posade dreknuvši mu vrlo nedvosmisleno: „Čuo si mog drugara! Daj mu još jedno piće, jebote!" Darla se brzo spustila niz prolaz kako bi pomogla kolegi, namerno tražeći Vilov pogled kada je projurila pokraj njega. Nebeski šerif sa sedišta 7C nije se pomerao, poštujući obaveznu proceduru po kojoj je morao da motri na pilotsku kabinu pazeći na moguće napade. Bio je to neki mladić, sav prebledeo od nervoze u pokušaju da sve to izdrži bez mešanja. Ovo mu je verovatno prvi ovakav problem, pomisli Vil, nagnuvši se prema prolazu kako bi ga osmotrio. A onda se začu strašan udarac lobanje o lobanju, takozvani glazgovski poljubac 15 . „Eto ti ga na, kopile jedno šugavo!" viknu napadač. „Oš' još jedan?" Vilu je sam taj potez promakao, ali je video njegove posledice. 15 Žargonski izraz na engleskom za udarac čelom o nečiju glavu.

191 Ovaj je udarcem glavom razbio lobanju stjuardu koji pade na kolena cvileći. Darla je nesvesno kriknula ugledavši krvoproliće pred sobom. Nebeski šerif i Vil digoše se u isto vreme, te stadoše rame uz rame stupivši u zajedničku akciju kao tim koji je sve to uvežbavao milion puta ranije. Šerif je zauzeo položaj nasred prolaza izvukavši pištolj, te viknu: „Federalni agenti! Sedite i stavite ruke na sedište ispred sebe!" Vil im pokaza legitimaciju, pa polako krenu prema zadnjem delu aviona držeći značku iznad glave. „Šta je sad ovo, jebote?" viknu Britanac ugledavši Vila kako mu se približava. „Brate, pa samo smo hteli da što pre započnemo odmor." Darla je pomogla okrvavljenom stjuardu da ustane, pa ju je Vil požurio da ga odvede napred usput joj namignuvši da je malo uteši. Kada se našao pet redova od kavgadžije, naglo se zaustavio obrativši mu se polagano i smireno: „Odmah da si seo dole. Spusti ruke iza glave. Uhapšen si. Ovo je kraj tvom odmoru." A onda mu je dubokim glasom posebno naglasio: „Brate." Drugovi su ga molili da se povuče, ali taj čovek nije želeo da popusti sav ispunjen gnevom i strahom, te mu onako sateranom u ćošak žile na vratu nabreknuše poprimivši ljubičastu boju. „Neću!" neprestano je ponavljao, „neću!" Vil je gurnuo svoju značku u džep izvadivši pištolj, pa je dva puta proverio zakočeni obarač. To je prestravilo sve putnike. Gojazna žena sa bebom u naručju poče da jeca, što je izazvalo lančanu reakciju u celoj kabini. Vil je pokušao da sa lica ukloni pospani izraz kako bi delovao što opasnije. „Ovo ti je poslednja prilika da se sve dobro završi. Sedi dole i stavi ruke iza glave." „ A šta ako neću?" ,podsmehnu mu se taj tip kroz nos pun bala. „Upucaćeš me i izbušiti rupu u jebenom avionu?" „Koristimo posebnu municiju", reče Vil procedivši laž kroz zube. „Metak će se samo obrnuti kroz tvoju glavu, pa će ti pretvoriti mozak u kašu." Kao

192 odlični strelac koji je proveo mladost pucajući u riđe veverice po čestarima Floride, sa ovakve razdaljine je mogao da usmeri metak gde god je hteo u prečniku od nekoliko milimetara, ali bi on, svakako, izleteo napolje. Čovek ostade bez reči. „Imaš pet sekundi", reče mu Vil podigavši pištolj od grudi pravo prema glavi Britanca. „Iskreno rečeno, više mi nije problem da u ovom trenutku okinem obarač. Već si mi natovario nedelju dana papirologije na leđa." Jedan od njegovih drugova zavapi: „Jebote, Šone, sedi dole!" povukavši druga za rub polo-majice. Šon je oklevao nekoliko predugih sekundi, a onda je pustio da ga drug privuče sedištu, gde je potom poslušno stavio ruke iza glave. „Dobra odluka", reče mu Vil. Darla je potom dojurila, noseći gomilu plastičnih lisica, pa su uz pomoć drugih putnika tri druga bila vezana. Vil je spustio oružje gurnuvši ga pod sako, pa viknu šerifu: „Tu nazad je sve u redu." Otežano dišući, teškim korakom se vratio na svoje sedište praćen gromkim aplauzom cele kabine. Baš ga je zanimalo da li će nakon svega moći da se vrati svom spavanju. Taksi se odmakao od ivičnjaka. Mada je bilo veče, pustinjska vrelina još beše omamljujuća, pa se Vil obradovao hladnoj unutrašnjosti taksija. „Kuda ćemo?" zapita ga vozač. „Šta misliš, čije su sobe bolje?" upita Vil. Darla mu se razigrano prislonila uz rebra: „Soba avio-službe ili vladina soba, verovatno ti izađe na isto." Još se više nagnula šapnuvši mu: „Ali, srce, mislim da mi na to nećemo obraćati pažnju." Okrenuli su se oko Mekerena zaputivši se prema glavnoj ulici. Vil je primetio grupu od tri bela boinga 737 parkirana pokraj jednog udaljenog hangara i potpuno neobeležena sem crvenih pruga duž trupa. „Koja je to kompanija?" pitao je Darlu.

193 „To ti je prevoznik Zone 51", odgovorila mu je. „To su vojni avioni." „Zezaš me." Taksista je osetio potrebu da se i sam ubaci: „Ne zeza se. To vam je najgore čuvana tajna u Vegasu. Imamo na stotine vladinih naučnika koji tamo putuju na posao svakoga dana. Imaju vanzemaljske svemirske brodove. Pokušavaju da provale na koji način rade. Tako sam bar ja načuo." Vil se nasmeja. „Šta god da je, siguran sam da džaba troše novac poreznika. Verovali ili ne, mislim da znam jednog tipa koji tamo radi." Nelson Elder se čvrsto zalagao za održavanje kondicije. Poletno je vežbao svakoga jutra očekujući da i viši članovi njegovog upravnog tima čine isto. „Niko ne želi da vidi debelog agenta osiguranja", govorio im je, a to se ponajviše odnosilo na njega samog. Gajio je duboke predrasude prema lenjivcima koje su se čak graničile sa gađenjem, što beše posledica njegovog siromašnog detinjstva u gradu Bejkersfildu u Kaliforniji, gde su beda i gojaznost išle zajedno jedna uz drugu dok je živeo u kamp naselju u kojem se jedva sastavljao kraj sa krajem. On nije zapošljavao gojazne ljude, a ako bi im i davao osiguranje, valjano bi se postarao da doplate paprene premije vezane za dodatni rizik. Njegova bronzana koža ga je još peckala nakon pretrčanih pet kilometara i odlaska pod parni tuš, a dok je sedeo u svojoj kancelariji na uglu zgrade sa predivnim pogledom na planine u boji čokolade i uzani delić jezera Med koje se presijavalo u nijansama akvamarina, osećao se kao da se nalazi u najboljem fizičkom stanju u kojem bi jedan šezdesetjednogodišnjak mogao da bude. Njegovo odelo, skrojeno posebno za njega, savršeno je ležalo na njegovom zategnutom telu, a njegovo sportsko srce mu je smireno kucalo u grudima. Ali misli mu behu u haosu, a šolja biljnog čaja mu nije mnogo pomogla da se smiri.

194 Bertram Majers, finansijski direktor Dezert lajfa, pojavio se na njegovim vratima sav zadihan i znojav poput trkačkog konja. Bio je dvadeset godina mlađi od svoga šefa, sa kuždravom, još crnom kosom, ali je bio i mnogo slabiji kao sportista. „Bilo dobro trčanje?" upita ga Elder. „Odlično, hvala na pitanju", odgovori mu Majers. „Ti si već završio?" „Nego šta!" „Kako to da si došao tako rano?" „Ma, jebeni FBI. Sećaš se?" „Isuse, zaboravih. Idem pod tuš. Hoćeš da i ja budem pokraj tebe?" „Ne, snaći ću se sam", reče Elder. „Nešto te brine? Deluješ mi zabrinuto." „Nisam zabrinut. Mislim da je upravo ono što i jeste." Majers se složio sa njim: „Baš tako, to je upravo ono što i jeste." Vil je taksijem prešao kratak put do sedišta Dezert lajfa u Hendersonu, gradiću u koji su njegovi stanovnici dolazili samo da prespavaju, dok su danju radili negde van njega i koji se nalazio južno od Vegasa u blizini jezera Med. Vilu je Elder delovao kao pravi primerak svoje vrste, prototip sedokosog direktora koji se lepo osećao na svom položaju uz sve svoje bogatstvo. Direktor se zavalio u svoju stolicu pokušavajući da mu pokvari očekivanja. „Kao što vam rekoh preko telefona, specijalni agente Pajpere, nisam siguran da vam mogu pomoći. Naputovali ste se zbog jednog veoma kratkog sastanka." „Ne brinite oko toga, gospodine", odgovori mu Vil. ,,I onako sam morao da dođem ovamo." „Videh na vestima da ste uhapsili nekoga u Njujorku."

195 „Nije mi dozvoljeno da pričam o istrazi koja je još u toku", reče Vil, „ali mislim da i sami pretpostavljate da verovatno ne bih dolazio ovamo da mislim da je slučaj završen. Pitam se da li biste mi mogli reći nešto o vašem odnosu sa Dejvidom Svišerom." Po Elderovom mišljenju, tu nije bilo mnogo toga da se kaže. Sreli su se šest godina ranije tokom jedne od Elderovih čestih poseta Njujorku gde se sastajao sa ulagačima. U to vreme, HSBC je bila jedna od mnogih banaka koje su nastojale da privuku Dezert lajf za svoga klijenta, a Dejvid Svišer, viši upravni direktor banke, beše pravi čudotvorac. Elder je otišao do sedišta HSBC-a, gde je Svišer predvodio svoj tim spreman za ubeđivanje. Svišer je nastavio sa agresivnom taktikom i preko telefona i putem imejlova tokom cele naredne godine i njegova se upornost na kraju isplatila. Kada su u Dezert lajfu odlučili da 2003. zatraže bankarske garancije kako bi pokrili jedno od svojih ulaganja, Elder je odabrao HSBC da predvodi njihovu grupu jemaca. Vil ga je pitao da li je Svišer lično putovao do Las Vegasa u okviru tog posla. Elder je izričito tvrdio da nije. On se veoma dobro sećao da su posete njihove kompanije obavljali niži bankarski menadžeri. Osim večere u Njujorku nakon sklapanja ugovora, ta dva čoveka se nikada više nisu videla. Da li su bili u kontaktu tokom svih tih godina? Elder se uspeo setiti samo ponekog telefonskog poziva tu i tamo. A kada je bio poslednji? Pre dobrih godinu dana. Nijedan u skorije vreme. Bili su jedan drugom na poslovnim spiskovima za slanje čestitki tokom praznika, ali to teško da je bio neki aktivan odnos. Kada je pročitao o Svišerovom ubistvu u novinama, Elder reče da je bio zaprepašćen.

196 Vilovo ispitivanje beše prekinuto zvonjavom Betovenove melodije na njegovom telefonu. Izvinio se isključivši telefon, ali je pre toga pogledao broj osobe koja ga je nazvala. Koji je vrag Lora htela od njega? Nastavio je tamo gde je stao ispalivši novi rafal pitanja. Da li mu je Svišer ikada pričao o nečemu vezanom za Las Vegas? Prijateljima? Ljudima koje je sreo preko posla? Da li je ikada pominjao kockanje ili neka lična dugovanja? Da li je ikada podelio sa njim bilo koji detalj iz ličnog života? Da li je po njegovim saznanjima imao neprijatelje? Odgovor na sva ta pitanja beše negativan. Elder je želeo da objasni Vilu kako je njegov odnos sa Svišerom bio površan, privremen i poslovan. Bilo mu je žao što nije bio od veće pomoći, ali bilo je očigledno da ni nije mogao biti. Vil je osetio kako se razočaranje u njemu uzdiže poput žuči. Ovaj razgovor nije nikuda vodio, beše to još jedan ćorsokak Sudnjeg dana. Ali nešto ga je kopkalo u vezi sa Elderovim držanjem, nešto tu nije štimalo. Da li se to u njegovom glasu osećala doza napetosti, zrnce neiskrenosti? Vil ni sam nije znao odakle je izvukao svoje naredno pitanje - možda pravo sa izvora svoje intuicije. „Recite mi, gospodine Elder, kako vam ide posao ovih dana?" Elder je napravio gotovo neprimetnu pauzicu, ali to oklevanje beše sasvim dovoljno da bi Vil zaključio kako ga je pogodio u žicu. „Pa, posao ide dobro. Zašto pitate?" „Bez razloga, čista radoznalost. Nego da vas pitam: većina osiguravajućih društava se nalazi u mestima poput Hartforda, Njujorka, i ostalih velikih gradova. Zašto baš Las Vegas, zašto baš Henderson?" „Koreni su nam ovde", odgovorio mu je Elder. „Izgradio sam ovu kompaniju ciglu po ciglu. Odmah nakon fakulteta počeo sam da radim kao agent u jednom malom posredništvu u Hendersonu, na kilometar i po od ove kancelarije. Imali smo šest zaposlenih. Otkupio sam to mesto od vlasnika kada

197 je otišao u penziju, promenivši mu ime u Dezert lajf. Sada imamo više od osam hiljada zaposlenih od jedne do druge obale." „To je zaista impresivno. Sigurno ste veoma ponosni." „Hvala vam. Da, jesam." ,,A posao sa osiguranjem, kako kažete, ide dobro." Ponovo zrnce oklevanja. „Pa, osiguranje je svakome potrebno. Velika je konkurencija, i pravne zavrzlame ponekad mogu predstavljati prepreku, ali je naša firma jaka." Slušajući ga Vil primeti kožni držač za olovke na stolu, prepun crnih i crvenih Pentelovih penkala. Nije mogao da odoli. „Mogu li da pozajmim jedno od vaših penkala?" upita ga pokazujući prstom. „Jedno crno?" „Naravno", uzvrati mu Elder, sav zbunjen. Imala je ultratanki vrh. Gle, gle! Posegnuo je za svojom aktovkom izvukavši iz nje list papira u providnom omotaču, fotokopiju prednje i zadnje strane Svišerove razglednice. „Možete li da bacite pogled na ovo?" Elder uze papir, te se dohvatio svojih naočara za čitanje. „Sablasno", reče. „Vidite li žig?" „Osamnaesti maj." „Da li ste bili u Vegasu osamnaestoga?" Eldera je to pitanje vidno iznerviralo: „Nemam pojma, ali ću rado reći mom asistentu da to proveri, ako vas zanima." „Odlično. Koliko ste puta bili u Njujorku u proteklih šest nedelja?" Elder se namrštio te mu razdraženo odgovori: „Nijednom." ,,U redu", reče Vil. Pokazao mu je na fotokopiju: „Mogu li da je dobijem nazad, moliću lepo?"

198 Elder mu je vratio list, a Vil pomisli - E, moj druže, ako ništa drugo, bar sam ti uzeo otiske prstiju. Nakon što je Vil otišao, Bertram Majers je ušetao u kancelariju te sede u još toplu stolicu. „Kako je prošlo?" upitao je šefa. „Kao što smo i očekivali. Usredsredio se na ubistvo Dejvida Svišera. Hteo je da zna gde sam bio onog dana kada mu je razglednica poslata iz Las Vegasa." „Zezaš me!" „Ne zezam te." „Nisam imao pojma da si serijski ubica, Nelsone." Elder je olabavio čvrsto stegnutu Hermesovu kravatu. Malo se opustio. „Pazi se, Berte, možda si baš ti sledeći." „Znači to je to? Nije ti postavio nijedno nezgodno pitanje?" „Nijedno jedino. Ne znam zašto sam se toliko brinuo." „Rekao si da nisi." „Lagao sam." Vil je otišao iz Hendersona, te je ostatak dana proveo radeći van FBI- eve ispostave u severnom delu Las Vegasa pre svog kasnog noćnog leta za Njujork. Tamošnji agenti radili su na neidentifikovanim otiscima prstiju sa razglednica Sudnjeg dana. Upoređujući ih sa otiscima uzetih od poštanskih službenika u glavnom sedištu u Las Vegasu, uspeli su da otkriju neke koji su do tada bili nejasni. Vil im je rekao da u proveru ubace i Elderove otiske, pa je seo u salu za sastanke da pročita novine čekajući na rezultate analize. Kada mu je stomak zakrčao, odšetao se do bulevara Lejk Med u potrazi za nekom prodavnicom sendviča.

199 Sunce je napolju žestoko pripeklo. Skinuo je sako i zavrnuo rukave na košulji, ali to mu nije mnogo pomoglo, pa se sakrio u prvo mesto na koje je naišao, u jedan od mirnih, rashlađenih restorana iz Kviznosovog lanca koji je vodila grupica radnika ne mareći za neku iole jasnu podelu posla. Dok je za stolom čekao da mu pripreme njegov topli sendvič, okrenuo je telefonsku poštu proverivši poruke. Poslednja ga je baš iznervirala. Glasno je opsovao izazvavši gadan pogled šefa restorana. Neki operater promuklog glasa ga je obavestio da će mu uskoro iseći kablovsku. Već tri meseca bio je u zaostatku i, ako ne bude platio danas, dočekaće ga prazan ekran kad se vrati kući. Pokušavao je da se priseti kada je poslednji put platio bilo koji od svojih kućnih računa, ali mu to nije pošlo za rukom. U glavi je zamislio ogromnu hrpu neotvorenih računa na kuhinjskom šanku - ovo mu je sada falilo otprilike isto koliko glavi fale vaške. Moraće da pozove Nensi, ionako joj je bio dužan bar jedan poziv. „Pozdravi iz Grada Greha", reče joj. Nije reagovala. „Šta se dešava sa Kamačom?" zapitao ju je. „Proverili smo njegov raspored. Nije mogao da izvrši ostala ubistva." „Pa, pretpostavljam da me to i ne iznenađuje." „Ni mene. Kako je prošao tvoj razgovor sa Nelsonom Elderom?" „Misliš da li je on naš ubica? Čisto sumnjam. A da li mi je pomalo sumnjiv? Da, definitivno jeste." „Sumnjiv?" „Imam utisak da nešto taji." „Nešto konkretno?" „Imao je Pentelova penkala sa ultratankim vrhom na svom radnom stolu."

200 „Traži odmah nalog", reče ona suvonjavo. „Pa, proveriću ga", a potom ju je, praveći se naivan, zamolio da mu pomogne oko problema sa kablovskom. Imao je jedan rezervni ključ u kancelariji. „Da li bi mogla da svratiš do mog stana, uzmeš taj račun koji je odavno trebalo da platim, pa da me nazoveš kako bih mogao da sredim sve svojom kreditnom karticom?" „Nema problema", rekla mu je. „Hvala ti. I još nešto." Osećao je da to mora da joj kaže: „Hoću da ti se izvinim za ono od pre neko veče. Bio sam prilično naljoskan." Čuo ju je kada je duboko udahnula. „Sve je u redu." Znao je da nije bilo tako, ali šta je još mogao da joj kaže? Sklopivši slušalicu, pogledao je na sat. Imao je još nekoliko slobodnih sati pre svog kasnog noćnog leta za Njujork. Nije bio kockar, pa ga ništa nije vuklo prema kazinima. Darla je već odavno otišla. Mogao bi da se naljoska, ali to može i bilo gde drugde. A onda mu je sinulo nešto nateravši ga da se osmehne. Uzeo je svoj telefon kako bi obavio još jedan poziv. Nensi se sva zgrčila čim je otvorila vrata Vilovog stana. Čula se neka muzika. Nečija putnička torba stajala je otvorena u dnevnoj sobi. Glasno je viknula: „Dobar dan?" Iz kupatila se čuo tuš. Još jednom glasnije: „Dobar dan?" Voda je prestala da teče i ona začu nečiji glas iz kupatila: „Dobar dan." Neka skroz mokra devojka snebivljivo je izašla, umotana u peškir. Bila je u ranim dvadesetim, plava, vitka i vrlo privlačna zbog veoma prirodne lepote. Napravila je baricu oko savršenih, malenih stopala.