Gleen Cooper - Biblioteka mrtvih

51 Koventri bez izdavanja naredbe o evakuaciji. Da su uradili suprotno, Nacistima bi otkrili da su Britanci provalili njihove šifre. Na stotine civila je umrlo. „Imate li dece, profesore?" „Dve devojčice i dečaka. Najstarije dete ima petnaest godina." Atvud je zasuzio, slomljen emocijama. „Svima ste nam bili nadahnuće, premijeru, naš junak, a danas ste i moj lični junak. Zahvaljujem vam se iz dubine duše na vašoj intervenciji." Čovek je jecao. Čerčil stisnu zube pred prizorom čoveka koji se ovako pogubio. „Nema na čemu. Sve je dobro što se dobro svrši." Čerčil je nakon toga sedeo sam u sobi sa napola popušenim tompusom. Skoro da je mogao čuti odjeke rata, usplahirene glasove, pucketanje bežičnih veza, udaljeno šištanje letećih bombi. Uskovitlani oblačići njegovog plavog tompusa behu kao sablasne utvare koje su se lelujale pred njim kroz štetna podzemna isparenja. General-potpukovnik Stjuart, čovek kog je Čerčil površno upoznao tokom rata, uđe unutra te se zaustavio u stavu mirno. „Voljno, generalpotpukovniče. Rekli su vam da je ova zbrka sada u mojim rukama?" „Rečeno mi je, premijeru." Čerčil je ugasio tompus u svoju staru pepeljaru. „Atvuda i njegovu grupu držite dole u Alderšotu, je li tako?" „Tako je. Profesor je uveren da ste ga pustili na slobodu." „Pustio? Ne. Odvedite ga nazad njegovima. Bićemo u kontaktu. Ovo je delikatna stvar. Ne smemo da prenaglimo u odlukama." General je pogledao krupnog čoveka ispred sebe, pa je kucnuo petama, učtivo ga pozdravivši. Čerčil je uzeo kaput i šešir, pa je polako, bez osvrtanja, izašao iz ratnog štaba poslednji put.

52 10. JULA 1947. VAŠINGTON. Hari Truman delovao je sićušno za svojim ogromnim stolom u ovalnom kabinetu. Na njemu je sve bilo doterano pod konac, kravata na plavo bele pruge mu je bila pažljivo zavezana, dim-sivo letnje odelo bilo mu je skroz zakopčano, elegantne crne cipele izglancane do visokog sjaja, a svaka vlas njegove proređene kose savršeno začešljana. Bio je na sredini svog prvog mandata, sa ratom za sobom. Još od Linkolna nijedan drugi predsednik nije doživeo vatreno krštenje na tako bukvalan način. Ćudljivi tokovi istorije gurnuli su ga u gotovo nezamislivi položaj. Niko, pa ni on sam, ne bi u kladionicama uložio ni prebijenog cvonjka na mogućnost da bi ovaj prilično neupadljivi čovek ikada mogao dospeti u Belu kuću. Pogotovo ne pre dvadeset pet godina kada je prodavao svilene košulje kod Trumana i Džejkobsa u centru Kanzas Sitija, ni kada je u okrugu Džekson radio kao sudija i pion u mašineriji demokratskog vođe Pendergasta, ni kada je bio američki senator iz Misurija i još samo marioneta, čak ni kada ga je Frenklin D. Ruzvelt izabrao za svog zamenika što beše zapanjujući kompromis osmišljen po mračnim zagušljivim kuloarima čikaške konvencije 1944. godine. Međutim, osamdeset dva dana nakon što je postao zamenik predsednika, Trumana su hitno pozvali u Belu kuću kako bi ga obavestili da je Ruzvelt preminuo. On je preko noći dobio zaduženje da preuzme dizgine od čoveka sa kojim jedva da je nešto i prozborio za ta prva tri meseca svog mandata. On je bio nepoželjan u unutrašnjim krugovima oko Franklina D. Ruzvelta. Držali su ga podalje od skupine koja je donosila odluke u vezi sa ratom. Nikada nije čuo za projekat Menhetn. „Momci, pomolite se za mene", rekao je šačici okupljenih reportera, a pri tom je to zaista i mislio. Četiri meseca nakon toga, nekadašnji

53 prodavač galanterije će odobriti bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Do 1947. on se već upustio u težak posao upravljanja novom super-silom u svetu koji tada beše u haosu, ali ga je njegov metodski, odlučni stil dobro služio pa je uspeo da uspostavi svoj tempo. Problemi su se brzo gomilali - izgradnja i obnova Evrope po Maršalovom planu, dotiranje Ujedinjenih nacija, borba protiv komunizma kroz njegov dekret o nacionalnoj bezbednosti, podrška domaćim društvenim problemima kroz njegov fer dil program. Mogu ja da obavim ovaj posao, uveravao je samog sebe. Ma, do đavola, sposoban sam ja za to. A onda mu je pod ruke dospelo nešto što uopšte nije bilo u njegovom planu i programu. Ležala je na njegovom urednom stolu tačno ispred njega pored njegove čuvene pločice sa natpisom: Ne svaljuj odgovornost na drugoga. Kartonska fascikla bila je označena crvenim slovima: Projekat Vektis - Pristup: Ultra. Truman se prisetio telefonskog poziva koji je primio iz Londona nekoliko meseci ranije. To je bio jedan od onih upečatljivih događaja koji zauvek ostaju duboko urezani u sećanju. Sećao se i šta je nosio tog dana, jabuke koju je pojeo, o čemu je razmišljao nekoliko trenutaka pre i posle razgovora sa Vinstonom Čerčilom. „Drago mi je što vam čujem glas", rekao mu je. „Kakvo iznenađenje!" „Dobar dan, gospodine predsedniče, nadam se da ste dobro." „Nikad bolje. Šta mogu da učinim za vas?" Uprkos smetnjama na prekookeanskim vezama, Truman je mogao da čuje zategnutost u Čerčilovom glasu. „Gospodine predsedniče, možete mnogo toga da učinite. Imamo jedan krajnje neobičan problem." ,,U svakom slučaju ću vam pomoći ako budem mogao. Da li je ovo zvaničan poziv?"

54 „Jeste. Ponovo sam na dužnosti. Postoji jedno ostrvce na našoj južnoj obali, ostrvo Vajt." „Čuo sam za njega." „Naš arheološki tim je tamo pronašao nešto što, iskreno rečeno, predstavlja i suviše vruć krompir za nas. Otkriće je od najvećeg značaja, ali smo zabrinuti da prosto nemamo dovoljno kapaciteta kako bismo se postarali oko toga u posleratnom stanju u kojem se nalazimo. Ne smemo dopustiti sebi rizik da nešto pokvarimo. U najboljem slučaju dobili bismo opštenarodnu razbibrigu, ali bi u najgorem slučaju došlo do opštenarodne katastrofe." Truman je mogao da zamisli Čerčila kako sedi sa druge strane, nagnut ka telefonu, dok mu se ogromno telo gotovo ni ne nazire u oblaku duvanskog dima. „Recite mi, šta su to vaše ekipe pronašle?" Sitni, večito smireni predsednik, slušao je spremivši penkalo da zapisuje beleške. Ubrzo nakon toga ispustio je penkalo ni ne upotrebivši ga, te poče nervozno da dobuje prstima slobodne ruke po svome stolu. Najednom je osetio kako ga kravata steže, shvativši da je položaj na kojem se nalazio postao preveliki za njega. Mislio je da je atomska bomba predstavljala njegovo vatreno krštenje. Sada se činilo da je to bilo samo zagrevanje za nešto mnogo krupnije. Pored predsednika Sjedinjenih Američkih Država samo je još šestoro ljudi u Vladi posedovalo ultraovlašćenje, sigurnosnu oznaku koja je imala toliki stepen zaštite da je čak i njen naziv predstavljao državnu tajnu. Na stotine, možda i hiljade ljudi znalo je za projekat Menhetn u doba kada se odvijao, ali je manje od petorice bilo upoznato sa projektom Vektis. Jedini član Trumanovog kabineta koji je imao ultraovlašćenje bio je Džejms Forestal. Trumanu se Forestal i lično dosta dopadao, ali je u njega imao potpuno poverenje. Poput njega, bio je poslovni čovek pre nego što je stupio u državnu službu. Bio je

55 Ruzveltov ministar ratne mornarice, a i Truman ga je ostavio da obavlja istu ulogu. Forestal je bio hladan, vrlo zahtevan radoholičar koji je delio predsednikove fanatične antikomunističke stavove. Truman ga je pripremao za višu poziciju. Forestal će s vremenom preuzeti novostvoreni položaj u vladi kao ministar odbrane, a projekat Vektis će i tada ostati u njegovoj nadležnosti zahtevajući od njega potpunu posvećenost. Truman je polomio grimizni voštani pečat, to drevno, ali delotvorno sredstvo za očuvanje tajnosti. Unutra je stajao dopis od kontraadmirala Roska Hilenkotera, jednog od vlasnika ultraovlašćenja, kojeg će Truman ubrzo nakon toga imenovati prvim direktorom nove agencije koja će nosili naziv CIA. Truman je pročitao dopis, pa je potom gurnuo ruku u fasciklu izvukavši svežanj stranica isečenih iz novina. Rozvel dejli rekord: Raaf uhvatio leteći tanjir na rancu oko Rozvela. A, narednog dana: General Ram ispraznio tanjir iz Rozvela. Sakramento bi: Vojska otkrila da drži leteći tanjir na rancu u Nju Meksiku. Bilo je tu još nekoliko desetina drugih novinskih članaka Asošijeted i Junajted presa na istu temu. Aleajacta est, pomisli Truman, prisetivši se latinskog iz škole. Cezar je pregazio Rubikon objavivši „Kocka je bačena" pa je promenio tok istorije tako što nije poslušao Senat već je ušao u Rim sa svojim legijama. Truman je skinuo poklopac svog penkala, te je napisao kratku poruku Hilenkoteru na čistom listu sa oznakom Bele kuće. Stavio je pismo i ostale papire u fasciklu, pa je izvukao svoj starinski mesingani set sa voštanim štambiljem iz gornje desne fioke. Kresnuo je zipo upaljač, upalio fitilj male teglice sa kerozinom, pa je lagano počeo da topi štapić voska, kap po kap, pravo na karton, sve dok se nije stvorila krvavo crvena barica. Kocka je bila bačena.

56 24. JUNA 1947. Privatni pilot koji je leteo u blizini planine Rejnir u državi Vašington, prijavio je da neki predmeti u obliku tanjira lete na čudan način i to pri velikoj brzini. Za samo nekoliko dana, na stotine ljudi širom cele zemlje je i lično spazilo slične stvari, i novine su začas postale ispunjene letećim tanjirima. To je tek bilo oštrenje za Rozvel. Deset dana kasnije, na Dan nezavisnosti, tokom strahovitog olujnog nevremena, noćno nebo nad Rozvelom u Nju Meksiku obasjao je svetlucavi plavi predmet koji se srušio na zemlju severno od tog gradića. Oni koji su ga videli, zaklinju se da nije u pitanju bila munja, niti bilo šta nalik. Narednog jutra, Mek Brejzel, nadzornik ranča Džej Bi Foster, prostrane farme ovaca na sto dvadeset kilometara severozapadno od Rozvela, vodio je svoje stado do pojilišta kada je naišao na ogromnu poljanu zasutu razbacanim komadima metala, folije i gume. Krhotine na nekim mestima bile su toliko gusto nagomilane da su ovce odbile da pređu preko pašnjaka pa ih je morao poterati oko tog mesta. Brejzel, trezveni čovek lica opaljenog suncem, bacio je pogled oko sebe ubeđen da to nije bila folija nalik onoj sa meteoroloških balona koje je pronalazio i ranije. Ovo je bilo nešto mnogo čvršće. Kada je bolje pogledao, ugledao je i ispreplitane tragove točkova koji su vodili do polja sa krhotinama kao i od njega. Tragovi džipa, pomislio je. Ko je to, majku mu, bio na mojoj zemlji? Sakupio je nekoliko komadića metala, pa je završio posao oko ovaca. Kasnije te večeri, pozvao je šerifa okruga Čavez, Džordža Vilkoksa, pa mu reče bez okolišanja: „Džordže, čuo si za sve ove priče o letećim tanjirima? E, pa, čini mi se da imam jednog smrskanog na svom posedu."

57 Vilkoks je dobro poznavao Brejzela, pa je znao da ovaj nije bio neki ćaknuti tip. Ako Mek tako kaže, e, pa onda će, boga mu, uzeti sve za ozbiljno. Pozvao je vojnu vazduhoplovnu bazu, USAAF Rozvel u kojem se nalazila 509. bombarderska jedinica, pa je alarmirao komandanta baze. Pukovnik Vilijem Blančard je potom sa svoje strane naredio dvojici svojih najboljih obaveštajaca, Džesiju Marselu i Šeridanu Kevitu, da odu pravo na ranč narednoga jutra. Potom je poslao telegrafsku poruku nadređenom oficiru iz Osme vazduhoplovne jedinice u Fort Vortu, general-majoru Rodžeru Remiju, koji mu je strogo zapovedio da ga obaveštava o svim pojedinostima sa terena. General je čvrsto verovao u onu izreku „sranja uvek isplivaju na površinu" pa je pozvao Vašington, podnevši preliminarni izveštaj pomoćniku ministra vojske. Strpljivo je sačekao da ga pozovu nazad. Za samo nekoliko minuta njegov ađutant ga je obavestio da je Vašington na vezi. „Ministar Paterson?" upitao je. „Ne, gospodine", začuo se odgovor. ,,U pitanju je ministar ratne mornarice, gospodin Forestal." Mornarice? Šta se to kog đavola događa?, zapitao se pre nego što će podići slušalicu. U nedeljno jutro vrelina je već užarila ilovaču, kada se Mek Brejzel susreo sa dva obaveštajca i čitavim vodom vojnika na ulazu ranča. Konvoj je krenuo za njegovim Fordovim kamionetom preko prašnjavih puteljaka zaputivši se ka pobrđu prekrivenom šipražjem po kom su bile razbacane one krhotine. Trupe se zaustaviše na obodu vrpoljeći se pod neprijatnom sunčevom jarom, dok je major Marsel, zamišljeni mlađi muškarac, palio Pal Mal jedan za drugim, čeprkajući po olupinama. Kada mu je Brejzel pokazao na tragove točkova zapitavši ga da li je vojska već bila tamo pre njih, major je prilično duboko povukao dim cigarete odgovorivši mu: „Ja o tome očigledno ništa ne znam, gospodine."

58 U narednih nekoliko sati, trupe su pročešljale lokaciju, natovarile gomilu krhotina na svoje kamione prekrivene ceradama, pa su se odvezli odatle. Brejzel je posmatrao kako se konvoj gubi na horizontu, pa je izvadio parče metala iz svog džepa. Bio je tanak i lagan poput folije sa pakovanja cigareta, ali je tu ipak bilo nečeg čudnog. Bio je snažan čovek sa rukama jakim poput mengela, ali koliko god da je pokušavao, nikako nije mogao da ga savije. U naredna dva dana, Brejzel je posmatrao kako se pripadnici vojske odvoze i dovoze sa mesta rušenja. Njemu je rečeno da se drži što dalje od tog mesta. Bio je uveren da je u utorak ujutru spazio zvezdicu general-majora na čoveku koji je protutnjao pored njega u džipu. Naravno, veći deo gradića saznao je da se nešto odvija na ranču Foster, i već u utorak posle podne vojska više nije mogla da čuva priču skrivenu. Pukovnik Blančard izdao je zvanično obaveštenje za štampu Američkog vojnog vazduhoplovstva potvrdivši da je lokalni seljak pronašao leteći tanjir koji su obaveštajci iz njihove baze pokupili i prebacili u jedan od štabova viših instanci. Rozvel dejli rekord je to veče izbacio specijalno izdanje kojim je otpočela čitava medijska halabuka. Vrlo je zanimljivo da je u roku od sat vremena nakon Blančardovog obaveštenja za štampu, general Remi bio na vezi sa Junajtedpresom izmenjujući njegovu priču. Nije to bio leteći tanjir, niti bilo šta tome slično. To je bio obični meteorološki balon sa radarskim reflektorom, ništa oko čega bi trebalo dizati graju. Da li bi novinari mogli da uslikaju krhotine? Odgovorio im je da je Vašington radi sigurnosti zatvorio slučaj za javnost, ali će on videti da li može nešto da uradi kako bi im pomogao. U kratkom roku je pozvao fotografe u svoju kancelariju u Teksasu da uslikaju foliju sa uobičajenog meteorološkog balona koji beše raširen po njegovom tepihu. „Evo ga, gospodo. Oko ovoga se digla tolika graja." Za samo nedelju dana priča će izgubiti na značaju u državnim medijima. Međutim, o Rozvelu su konstantno kolale priče o čudnovatim zbivanjima u rane

59 sate nakon pada i nekoliko dana nakon toga. Pričalo se da je vojska zaista bila na lokaciji pada pre nego što je Brejzel tamo stigao, da je tamo bio tanjir, mahom netaknut, i da je iz njega rano toga jutra izvađeno pet neljudskih tela nad kojima je izvršena autopsija u bazi. Jedan vojni bolničar koji je prisustvovao autopsijama, kasnije je razgovarao sa svojim prijateljem, pogrebnikom iz Rozvela, nacrtavši na parčetu salvete bića vretenastih tela sa izduženim glavama i ogromnim očima. Vojska je Meka Brejzela zatvorila na neko vreme, a nakon toga je bio poprilično neraspoložen za priču. U danima koji su usledili, skoro da je svaki svedok pada tanjira i njegovog odnošenja u bazu, izmenio svoju priču ili se potpuno ućutao, a neki su i bili premešteni iz Rozvela, pri čemu se za neke od njih više nikada nije čulo. Truman je odgovorio na poziv svoje sekretarice: „Gospodine predsedniče, ministar ratne mornarice je stigao." „U redu, pustite ga unutra." Forestal, doterani muškarac kojem su ogromne uši bile najupečatljiviji deo tela, sede pred Trumana uspravan kao strela u potpunosti delujući kao čovek od struke, kakav je i bio. „Džime, želeo bih izveštaj o Vektisu", otpoče Truman izbegavši čavrljanje o svakodnevnim stvarima. To je i Forestalu odgovaralo, jer je bio čovek koji je koristio što je manje reči mogao kako bi objasnio šta je želeo. „Rekao bih da se sve odvija po planu, gospodine predsedniče." ,,A situacija dole u Rozvelu? Kako tamo stoje stvari?" „Sve se krčka po našem receptu, bar po mom mišljenju." Truman energično klimnu. „Takav sam utisak i ja stekao iz novinskih isečaka. Nego, kaži mi kako oni iz vojske podnose činjenicu što su primili otpusnice od ministra mornarice?" Truman mu se široko nasmešio. „Nisu baš oduševljeni, gospodine predsedniče."

60 „Naravno, mogao bih se kladiti da nisu! Odlučio sam se za pravog čoveka. Odlučio sam se za tebe! To je sada mornarička operacija, pa će se ljudi prosto morati navići. Nego, reci mi o tom mestu u Nevadi. Kako tamo napredujemo?" „Jezero Grum. Obišao sam lokaciju prošle nedelje. Nije pristupačna. Rekao bih da je to takozvano jezero isušeno već vekovima. Zabačeno je - graniči se sa našom lokacijom za vršenje proba na visoravni Juka. Posetioci nam neće praviti probleme, ali čak i ako se neko tamo namerno zaputi, to mesto je geografski lako za odbranu, sa gomilom brda i planina u okolini. Vojna inžinjerija odlično napreduje. Rade u potpunosti po rasporedu. Izgrađena je dobra pista, ima i hangara i neophodnih baraka." Truman je sastavio ruke iza vrata, opustivši se kada je čuo dobre vesti. „Dobro, dobro, nastavi dalje." „Završena su iskopavanja podzemnog zdanja. Upravo sipaju beton, pa će ubrzo nakon toga otpočeti i radovi na elektrici i ventilaciji. Potpuno sam uveren da će postrojenje biti u potpunoj funkciji u predviđenom roku." Truman je bio zadovoljan. Njegov čovek je obavljao svoj posao. „Kako se osećaš kao glavni graditelj najtajnovitijeg građevinskog projekta na svetu?" upitao ga je. Forestal je razmislio o tom pitanju: „Onomad sam podizao kuću u okrugu Vestčester. Ovaj projekat je mnogo manje opterećujuć." Trumanovo lice se razvuklo u osmeh: „Zato što ti žena ovog puta ne duva za vrat, jesam li u pravu?" Forestal mu odgovori bez zatezanja: „Potpuno ste u pravu, gospodine." Truman se nagnuo napred pomalo snizivši glas: „Onaj britanski materijal. Još je pod ključem u Merilendu?" „Bilo bi lakše provaliti u Fort Noks." „Kako planirate da prebacite robu na drugu stranu zemlje, čak u Nevadu?"

61 „Admiral Hilenkoter i ja još pregovaramo po pitanju prenosa. Ja sam više za konvoj kamiona. On je više za teretne avione. Svaki plan ima svoje prednosti i mane." „Pa, dobro", reče Truman, „to je na vama. Neću vam baš u svemu popovati. Ali, zanima me još jedna stvar. Kako ćemo nazvati tu bazu?" „Njena zvanična vojna kartografska odrednica je NTS 51, gospodine predsedniče. Oni iz inžinjerije su počeli da je zovu Zona 51." Džejms Forestal je 28. marta 1949. godine napustio mesto ministra odbrane. Truman nije primetio da ima problema sve do, otprilike, nedelju dana pre toga kada se čovek odjednom pogubio. Počeo je čudnovato da se ponaša, izgledao je razbarušeno i zapušteno, prestao je da jede i spava, postavši, sasvim očigledno, nepodesan za službu. Pričalo se da je pretrpeo snažni nervni slom zbog stresa vezanog za posao, a te glasine su bile potvrđene kada je primljen u mornaričku bolnicu Betezda. Forestal nikada nije pušten napolje. Telo mu je pronađeno 22. maja, u pitanju je bilo samoubistvo, bacio se na krov trećeg sprata sa šesnaestog sprata odeljenja. Uspeo je da otključa prozor u kuhinji preko puta svoje sobe. U džepovima njegove pidžame pronađena su dva lista papira. Na jednom su bili stihovi iz Sofoklove tragedije Ajant, ispisani Forestalovim drhtavim rukopisom: Dok se mračnom grobu sprema Jadna je majka u smiraj života, Jadno li joj srce čemerno, jadne kose sede, Kad joj na uvo došapnu O sudbi voljenih joj! „O jada, o jada! pevaće se tada Nema tišeg šuma od drhtavog vapaja Usamljene ptice, slavuja neutešnog."

62 Na drugom listu je bila ispisana samo jedna rečenica: Danas je 22. maj 1949. godine. Dan na koji ću ja, Džejms Vinsent Forestal, umreti.

63 11. JUNA 2009. NJUJORK Iako je živeo u Njujorku, Vil nije bio Njujorčanin. Zaglavio je u tom gradu poput onih samolepljivih papirića za ostavljanje poruka koji se bez i malo muke mogu skinuti i zalepiti na nekom drugom mestu. Nije mogao da skonta to mesto, nije mogao da se veže za njega. Nije uhvatio njegov ritam, primio u sebe njegovu DNK. Nije se obazirao na sve što beše novo i moderno - restorane, galerije, izložbe, predstave, klubove... Bio je došljak koji i nije želeo da bude primljen unutra. Da je grad bio pravljen od neke tkanine, on bi bio njen iskrzani kraj. Jeo je, pio, spavao, radio i povremeno polno opštio u Njujorku, ali je za sve van toga bio nezainteresovan. Imao je svoj omiljeni bar na Drugoj aveniji, dobar grčki restorančić u 23. ulici, pouzdani kineski lokal sa hranom za poneti u 24. ulici, bakalnicu i njemu dobru poznatu prodavnicu pića na Trećoj aveniji. To je bio njegov mali svet, njegov kvadratni prostor sazdan od asfalta, sa sve muzikom koja ga je uvek pratila - neprestanim zavijanjem sirena hitne pomoći čiji su se vozači borili da usred saobraćajne gužve odvuku ljudske krntije pravo u Belvi. Za četrnaest meseci nekako će dokučiti gde će mu biti dom, ali je znao da on sigurno neće biti u Njujorku. Samim tim, nije bilo iznenađujuće što nije znao da je Hamilton Hajts postao popularan deo grada. „Sereš", uzvratio je nezainteresovano. „Usred Harlema?" „Da! Usred Harlema", objašnjavala mu je Nensi, „mnogi poslovni ljudi su se preselili u gornji deo grada. Otvorili su čak i kafić Starbaks." Usporeno su se vozili kroz zakrčenje u saobraćaju usred špica, a ona je pričala kao navijena.

64 „Tamo je i univerzitet grada Njujorka", dodade poletno. „Tamo se nalazi gomila studenata i poslovnih ljudi, nekoliko sjajnih restorana, i tome slične stvari, a i mnogo je jeftinije nego na većini mesta na Menhetnu." „Jesi l' bila nekad tamo?" Odmah je izgubila na poletu: „Pa, nisam." „Pa, otkud onda toliko znaš?" „Pa znaš, čitala sam o tome u Njujork magazinu, u Tajmsu." Za razliku od Vila, Nensi je volela ovaj grad. Odrasla je u predgrađu, u Vajt Plejnsu. Deka i baka su joj i dalje živeli u Kvinsu. Oni su poljski doseljenici sa jakim naglaskom i običajima koje su doneli sa sobom iz svoje stare domovine. Vajt Plejns bio je njen dom, ali je sam grad bio njeno igralište, mesto na kojem je naučila mnogo toga o muzici i umetnosti, na kom je popila svoje prvo piće, izgubila nevinost u studentskom domu na Fakultetu krivičnog prava Džon Džej, na kom je položila stručni ispit nakon što je diplomirala kao jedna od najboljih u generaciji na Pravnom fakultetu Fordhem, na kom je nakon Kvantika dobila svoj prvi posao u okviru biroa. Nije imala dovoljno novca i vremena da iskusi Njujork punim plućima, ali se stalno trudila da opipava puls tog grada. Prešli su tamnu reku Harlem probivši se nekako do ugla Zapadne 140. ulice i avenije Nikolas, gde im je znak da su pronašli svoju dvanaestospratnicu na vrlo zgodan način dalo pet-šest patrolnih kola iz Trideset druge policijske stanice sa severnog Menhetna. Avenija Sent Nikolas bila je široka i čista, oivičena sa zapada drvoredima sivkastozelenog parka koji je predstavljao tampon zonu između stambenog dela grada i studentskog kampusa univerziteta grada Njujorka. Ceo kraj delovao je iznenađujuće napredno. Nensin samozadovoljni pogled jasno je govorio: Lepo sam ti rekla. Stan Lucijusa Robertsona bio je na najvišem spratu, okrenut ka parku. Ogromni prozori su vidikom obuhvatali park Sent Nikolas, zbijeni univerzitetski

65 kampus, a u daljini i reku Hadson i gusto pošumljeni Nju Džerzi Palisejds. U daljini je cigla-crvena teretna dereglija, dužine fudbalskog terena, plovila ka jugu iza tegljača ostavljajući oblak pare za sobom. Sunce se odbijalo o starinski mesingani teleskop koji je stajao na tronošcu, privukavši Vila kojeg je odmah obuzeo dečački nagon da baci pogled kroz njegov okular. Odupro se tom nagonu pokazavši svoju značku čime je samo podstakao policijskog poručnika da kaže: „Stigla konjica!" Beše to neki krupni crnac koji je i sam jedva čekao da ode odatle. I uniformisanim policajcima i detektivima je, takođe, laknulo. Smena im se već odužila, a svi su se nadali da će moći da na mnogo bolji način iskoriste to dragoceno letnje veče. Hladno pivo i roštilj bili su im ispred izigravanja dadilje mogućoj žrtvi. Vil je zapitao poručnika. „Gde je naš tip?" ,,U spavaćoj sobi, prilegao je malo. Proverili smo ceo stan. Čak smo i psa doveli. Sve je čisto." „Kod vas je razglednica?" Bila je u plastičnoj kesici sa urednim natpisom. Lucijus Džeferson Robertson, Zapadna 140. ulica broj 384, Njujork, NY 10030. Na drugoj strani je bio mrtvački kovčežić i datum 11. jun 2009. godine. Vil ju je pružio Nensi, te se dao u proveru stana. Nameštaj beše moderan, skupocen, nekoliko lepih orijentalnih komada, bež zidovi prekriveni kvalitetnim uljanim slikama umetnika iz dvadesetog veka. Jedan čitav zid beše pokriven pločama i diskovima. Pored kuhinje je stajao stenvej klavir sa gomilom nota na spuštenom poklopcu. Na posebnu policu za tehničku opremu beše uguran najmoderniji stereo sistem uz stotinu diskova. „Je l' ovaj tip neki muzičar?" zapita Vil. Poručnik klimnu. „Džezer. Nisam nikada čuo za njega, ali Monro kaže da je poznat." Neki žgoljavi beli policajac odazva se čuvši svoje ime: „Jeste, poznat je."

66 Nakon kraćeg razgovora svi se složiše da je situacija sada bila u rukama FBI-a. Policijska stanica će pokrivati prednji i zadnji deo zgrade tokom noći, ali će FBI staviti gospodina Robertsona pod „prismotru" koja će trajati onoliko koliko oni budu želeli. Jedino je preostalo da se upoznaju sa svojim štićenikom. Poručnik ga je pozvao kroz vrata spavaće sobe. „Gospodine Robertsone, možete li izaći? FBI je došao do vas." Kroz vrata se začu. „U redu, dolazim." Robertson je izgledao kao iscrpljeni putnik, mršav i poguren, dovukavši se iz svoje spavaće sobe u papučama, komotnim pantalonama, šambrej košulji5 i tankom žutom džemperu. Izgledao je veoma staro za svojih šezdeset šest. Bore na njegovom licu behu toliko duboke da bi u njima slobodno mogao da sakrije novčić. Put mu beše potpuno crna bez i malo smeđe boje, osim na dlanovima njegovih dugoprstih šaka koji behu boje bele kafe. Kosa i brada mu behu kratko podšišane, više srebrne nego garave. Spazio je nova lica. „Dobar dan", reče Vilu i Nensi. „Izvinjavam se što vam pravim ovolike probleme." Vil i Nensi mu se zvanično predstaviše. „Nemojte me, molim vas, zvati gospodin Robertson", usprotivio se. „Prijatelji me zovu Klajv." Policajci su se ubrzo povukli. Sunce se spustilo nisko nad rekom Hadson, te poče da se širi poprimivši zagasitu boju poput neke velike crvene narandže. Vil je navukao zavese u dnevnoj sobi, pa je spustio roletne u Klajvovoj spavaćoj sobi. Još nisu imali ubistvo snajperskom puškom, ali je ubica Sudnjeg dana voleo da meša od svega pomalo. On i Nensi su još jednom proverili svaki pedalj stana, a onda je Vil, ostavivši nju pokraj Klajva, obišao i hodnik i stepenište. 5 Košulja od fine, tanane melirane tkanine.

67 Zvanični razgovor beše kratak - nije se imalo šta reći. Klajv se vratio u grad sredinom poslepodneva, sa turneje u tri grada, na koju je otišao sa svojim kvintetom. Niko nije imao ključ njegovog stana, a kako mu se činilo ništa nije dirano tokom njegovog odsustva. Nakon leta iz Čikaga tokom kog se ništa neobično nije desilo, uzeo je taksi sa aerodroma direktno do svoje zgrade, gde je pronašao razglednicu zatrpanu među nagomilanom poštom od cele te nedelje. Odmah je prepoznao o čemu je reč, pa je pozvao 92 i to je bilo to. Nensi je prešla sa njim imena i adrese svih žrtava Sudnjeg dana, ali je Klajv samo tužno odmahivao glavom pri njihovom pomenu. Nije znao nikoga od njih. „Zašto bi taj čovek hteo da me povredi?" reče žalosno otegnutim i smrtno ozbiljnim glasom. „Ja sam obični pijanista." Nensi sklopi svoju beležnicu, a Vil slegnu ramenima. Završili su s tim. Bilo je skoro osam sati. Još četiri sata pre nego što istekne Sudnji dan. „Frižider mi je prazan, jer nisam bio u gradu. Inače bih vam ponudio nešto za jelo." „Naručićemo nešto", reče Vil. „Ima li neko dobro mesto u blizini?" A onda brzo dodade: „Država časti." Klajv im je predložio rebarca iz Čarlijevog restorana na bulevaru Frederika Daglasa, pa je uzeo telefon i detaljno izdiktirao vrlo složenu narudžbinu sa pet različitih priloga. „Dajte im moje ime", prošaputa Vil ispisavši ga Klajvu štampanim slovima. Dok su čekali, dogovorili su se šta će dalje. Klajv im se neće sklanjati sa vidika sve do ponoći. Neće se javljati na telefon. Dok bude spavao, oni će ostati budni u dnevnoj sobi, a kada svane proceniće nivo opasnosti, pa će osmisliti novi sigurnosni plan. Sedeli su u tišini dok se Klajv vrpoljio u svojoj omiljenoj fotelji mršteći se i češkajući po bradi. Nije mu bilo prijatno uz goste, pogotovo ne uz stroge agente FBI-a koji su delovali kao da su pali sa Marsa pravo u njegovu dnevnu sobu.

68 Nensi je ispružila vrat proučavajući njegove slike sve dok iznenada nije uzdigla obrve viknuvši: „Je li to De Kuning?" Pokazivala je rukom prema velikom platnu sa apstraktnim lokvicama i mrljama osnovnih boja. „Bravo, mlada damo, to je upravo to. Dobro se razumete u umetnost." „Predivna je", izletelo joj je, „mora da košta čitavo bogatstvo." Vil ju je pogledao škiljeći. Po njegovoj proceni ta slika ličila je na nešto što bi dete donelo kući da mama nakači na frižider. „Zaista je veoma vredna", reče Klajv. „Vilijem mi je dao pre mnogo godina. Nazvao sam jedno muzičko delo po njemu tako da smo kvit, ali mi se čini da sam ja bolje prošao." Tu je počela priča između njih dvoje, te počeše da trućaju o savremenoj umetnosti, temi koju je Nensi izgleda prilično dobro poznavala. Vil je olabavio kravatu, pa je bacio pogled na sat osluškujući kako mu stomak krči. Dan se već veoma odužio. Da nije one Mjulerove rupe u srcu, on bi sada bio na svom kauču, pa bi gledao TV pijuckajući viski. Sve ga je više i više mrzeo. Začulo se dobovanje prstiju po ulaznim vratima. Vil je izvukao svoj glok. „Odvedi ga u spavaću sobu." Nensi je obavila ruku oko Klajvovog struka, pa ga je hitro odvela, a Vil je za to vreme provirio kroz špijunku. Beše to jedan od policajaca držeći ogromnu papirnu kesu u ruci. „Stigla su vam rebarca", reče policajac. „Ako ih nećete, ja i momci ćemo ih rado preuzeti." Rebarca su bila dobra. Ne, bila su odlična! Njih troje sedoše kulturno oko Klajvovog malog trpezarijskog stola, te se halapljivo baciše na hranu, grabeći i prilog u vidu pire krompira, makarona sa sirom, kukuruza šećerca, pirinča, pasulja i raštana. Hranu su žvakali i gutali u tišini, jer je bila previše ukusna da bi je kvarili ćaskanjem. Klajv je prvi završio, pa onda i Vil. Bili su siti do guše. Nensi je nastavila još pet minuta, trpajući viljušku za viljuškom u usta. Obojica su je i preko volje posmatrala sa divljenjem, rešivši da učtivo prekrate

69 vreme time što će otvoriti paketiće sa vlažnim maramicama, pa su se bacili na brisanje prstiju od masti sa roštilja. Nensi je u srednjoj školi bila vitka i bavila se sportom. Igrala je na drugoj bazi u softbol timu, a bila je i krilo u fudbalskom timu na fakultetu. Prve godine nakon što je otišla od kuće, počela je da se goji, jer je podlegla uobičajenom brucoškom sindromu. Nakupila je kilograme na koledžu, pa onda još koji tokom studija prava, i tako je postala prilično punačka. Na sredini druge godine na Fordhemu, odlučila je da želi da pristupi FBI-u, ali joj je savetnik iz oblasti zapošljavanja rekao da bi prvo morala da dotera težinu. I, ona se tako uz gotovo sumanutu posvećenost bacila na blic-dijetu i trčanje, te je na kraju spala na svojih 60 kilograma. Premeštaj u njujorško sedište bio je za nju i dobra i loša vest. Dobra vest - Njujork. Loša vest - Njujork. Njen platni razred GS-106 donosio joj je platu od oko 38.000 dolara, a kao detektiv koji u državnoj službi radi puno radno vreme mogla je da računa i na premiju od dodatnih 9.500 dolara. A gde ćeš da živiš u Njujorku sa zaradom manjom od pedeset hiljada? Za nju, odgovor se krio kod kuće, u Vajt Plejnsu, gde je dobila nazad svoju staru sobu zajedno sa maminim kuvanjem i za nju posebno spakovanim užinama. Radni dan joj je dugo trajao i nikada nije ni privirila u teretanu. Težina joj je za tri godine ponovo porasla, zaokruglivši njeno ionako sitno telo. Vil i Klajv su je posmatrali kao da je bila učesnik na takmičenju u jedenju viršli. Sva ponižena, zacrvenela se spustivši svoj pribor za jelo. Počistili su sto i oprali posuđe kao srećna mala porodica. Skoro da je bilo deset sati. Vil je prstom razgrnuo zavese na nekoliko centimetara. Napolju je bio mrkli mrak. Stojeći na vrhovima prstiju, pogledao je dole ugledavši dva patrolna motora pokraj ivičnjaka, gde je i trebalo da budu. Spustio je zavese, proverivši 6 GS — skraćeno od „general schedule" naziv je za sistem platnih razreda po kojima se u Americi određuju plate zaposlenima u državnoj službi.

70 rezu na ulaznim vratima. Koliko je odlučan bio ovaj ubica? Kakav će biti njegov sledeći potez uz čitav kordon policajaca? Hoće li odstupiti, priznati poraz? Na kraju krajeva, već je ubio jednu staricu pre manje od dvadeset četiri sata. Serijske ubice obično nisu bili tipovi prepuni energije, ali je ovaj čovek ubijao po grupama. Hoće li uleteti kroz zid susednog stana? Spustiti se sa krova i uskočiti kroz prozor? Dići celu zgradu u vazduh kako bi sredio svoju žrtvu? Vil još nije skontao ovog zločinca, ali je bio neko ko voli da sve isplanira, pa se zbog neizvesnosti osećao nelagodno. Klajv se vratio u svoju omiljenu fotelju pokušavajući da ubedi samog sebe da je vreme na njegovoj strani. Sprijateljio se sa Nensi koja je delovala omađijano usporenim i ravnomernim tonom njegovog glasa. Razgovarali su o muzici. Vilu se učinilo da je i o toj temi znala dosta. „Šalite se", reče ona, „svirali ste sa Majlsom?" „O, da, svirao sam ja sa svima. Svirao sam sa Herbijem, svirao sam sa Dizijem i Sonijem i Ornetom. Imao sam sreće." „Ko vam je najdraži?" „Pa, to bi verovatno bio Majls, mlada damo. Možda ne baš kao ljudsko biće, ako razumete šta hoću da kažem, ali kao muzičar, to svakako! Ono u njegovim rukama nije truba nego rajski rog poslat sa samih nebesa. To sigurno nije ovozemaljski predmet. On nije proizvodio muziku, on je proizvodio magiju. Kada sam svirao sa njim, mislio sam da će se nebesa otvoriti i da će se na nas spustiti anđeli. Hoćete li da pustim nešto od Majlsa da vam pokažem na šta mislim?" „Radije bih da čujem nešto vaše muzike", odgovorila mu je. „Pokušavate da me šarmirate, mlada gospođice iz FBI-a? Moram priznati da vam to polazi za rukom." Obratio se Vilu: „Jeste li znali da je vaša koleginica prava šarmerka?" „Ovo nam je prvi dan zajedno na poslu."

71 „Ona je u svakom slučaju upečatljiva ličnost." Podigao se iz stolice pa je otišao do klavira, gde je seo za stolicu stegnuvši nekoliko puta pesnice kako bi opustio zglobove na prstima. „Moram da vam sviram tiše, zbog komšija." Počeo je da svira. Sporu, laganu muziku, nežnu na neki prikriveni način, sa upečatljivim nagoveštajima melodije koji su se gubili kao u magli, da bi se zatim iznova vratili u nastavku sviranja. Prilično dugo je svirao zatvorenih očiju, povremeno pevušeći po nekoliko taktova. Nensi je bila omađijana, ali je Vil ostao usredsređen, proveravajući koliko je sati dok je kroz note osluškivao moguća kuckanja, grebuckanja ili sumnjiva lupkanja usred noći. Kada je Klajv završio, kada je poslednji ton nestao u tami, Nensi reče: „Bože, kako je to bilo predivno. Mnogo vam hvala." „Ne, hvala vama što ste me saslušali i što ste me čuvali večeras." Zavalio se u svoju fotelju. „Hvala vam oboma. Pored vas se osećam veoma sigurno. Cenim to. Nego, šefe, kažite mi", reče Vilu, „da li mi je dozvoljeno da trgnem jednu čašicu pred spavanje?" „Šta biste želeli? Doneću vam." ,,U kuhinjskom ormanu sa desne strane sudopere, imam jednu finu flašicu Džeka. Ali, nemojte stavljati led unutra." Vil je pronašao flašu, napola punu. Otvorio ju je, pa je pomirisao piće. Da li je neko mogao da stavi otrov unutra? Da li bi ovo tako trebalo da se završi? A onda mu se javila nadahnjujuća misao: moram da zaštitim ovog čoveka, a i dobro bi mi došlo jedno piće. Sipao je sebi dva prsta, pa je sve hitro sasuo u grlo. Ličilo je na burbon. Odmah je osetio neko fino brujanje. Sačekaću pola minuta da vidim da li ću da umrem, pa ako se to ne desi onda će čovek dobiti svoju čašicu pred spavanje, pomislio je zadivljen sopstvenom logikom. „Jeste li našli, šefe?" Klajv mu doviknu iz druge sobe. „Aha. Evo me."

72 Pošto je preživeo, izneo je čašu pruživši je Klajvu koji mu je pomirisao dah primetivši: „Drago mi je što ste se i sami poslužili, dragi prijatelju." Nensi ga ošinu pogledom. „Provera kvaliteta, kao što su u starom Rimu isprobavali hranu", reče Vil, ali je Nensi i dalje delovala zaprepašćeno. Klajv poče da priča pijuckajući: „Znate šta, gospođice FBI, poslaću vam nekoliko diskova moje grupe, Petorke Klajva Robertsona. Mi smo samo šaka matoraca, ali još se ne damo, ako razumete šta hoću da kažem. I dalje pržimo punim gasom, mada moj drugar, Hari Smajli, bubnjar, i ispušta dosta gasova." Gotovo sat vremena kasnije, još je pričao o životu na turneji, vrstama klavijatura, muzičkoj industriji... Ispio je svoje piće. Glas mu je odlutao, oči mu se sklopiše, pa poče tiho da hrče. „Šta ćemo sada?" upita Nensi tiho. „Imamo još sat vremena do ponoći. Neka ostane tu, pa ćemo sačekati", reče i ustade. „Gde si krenuo?" ,,U kupatilo. Nemaš ništa protiv?" Odmahnula mu je, sva namrgođena. Vil prosikta: „Šta? Nisi valjda mislila da ću otići po još jedno piće? Gospode bože, morao sam da proverim da nije otrovano." „Samopožrtvovanost na delu", primetila je, „svaka čast!" Otišao je da mokri, pa se vratio nazad sav ljut. Nije mu bilo lako da snizi ton: „Znaš, partnerko, moraš malo da se spustiš sa tih svojih visina, ako želiš da radiš sa mnom." A onda ju je zapitao strogim glasom: „Koliko imaš godina?" „Trideset."

73 ,,E, pa, luče moje, kada sam ja upao u ovu igru, ti si još bila u prvom srednje, znaš?" „Da me nisi zvao luče!" prosiktala je. ,,U pravu si, to je bilo neumesno. Ti ni za milion jebenih godina ne bi bila moje luče." Uzvratila mu je na to čitavom paljbom prigušenog besa: ,,E, pa to su dobre vesti, jer koliko se sećam poslednji put kada si izlazio sa nekom iz biroa, skoro da si dobio otkaz. Svaka čast, Vile. Podseti me da od tebe nikada ne primam poslovne savete." Klajv frknu, uzvrpoljivši se. Oboje zaćutaše sevajući pogledima jedno prema drugom. Vila nije iznenadilo što je bila upoznata sa usponima i padovima iz njegove prošlosti: nije to baš bila neka državna tajna. Ali se iznenadio što je posegla za tim tako brzo. Obično mu je trebalo mnogo više vremena da izbaci neku ženu iz takta. Imala je muda, to je morao da joj prizna. Bio je premešten u Njujork šest godina pre toga, kada ga je Hal Šeridan konačno izbacio iz svog gnezda ubedivši one iz kadrovskog u Vašingtonu da bi mogao da se nosi sa rukovodećim zadacima. U njujorškom odeljenju su smatrali da je on bio prihvatljivi kandidat za nadzornika Odeljenja ozbiljnih krađa i nasilnih zločina. Poslali su ga nazad na Kvantiko na jedan od upravnih kurseva, gde su mu napunili glavu svim onim što je jedan moderni nadzornik FBI-a trebalo da zna. Naravno da je znao da ne bi trebalo da se tuca sa onima iz administracije, čak ni s onima iz drugih odeljenja, ali u Kvantiku nikada nisu stavili sliku Rite Meder u priručnike za obuku svojih polaznika. Rita je bila toliko zanosna, a navodno i toliko spektakularna u krevetu da on suštinski i nije imao izbora. Mesecima su krili vezu, sve dok joj njen šef sa Odeljenja za korporativni kriminal nije skresao povišicu koju je očekivala, pa je zamolila Vila da interveniše. Kada se usprotivio, ona je pukla odavši ga svima.

74 Digao se pravi haos: saslušanja pred disciplinskom komisijom, advokati mu skočiše na grbaču, pa su onda i oni iz kadrovske uleteli u celu priču. Bio je za dlaku otpuštanju iz službe, ali se Hal Šeridan umešao, te mu je izdejstvovao niži čin bez velike graje kako bi mogao da odradi sve što mu je ostalo do isteka dvadeset godina staža. Su Sančez je u petak svoje izveštaje predavala njemu, a već u ponedeljak on je svoje izveštaje predavao njoj. On je, naravno, razmišljao da dâ otkaz, ali, da, tu je ta njegova penzija - tako blizu, tako srcu draga. Pomirio se sa sudbinom, odslušao je svoj kazneni kurs o seksualnom uznemiravanju, dao se na obavljanje svog novog posla, a odao se, malo-pomalo, i piću. Pre nego što je uspeo da kaže Nensi ono što je hteo, Klajv se promeškoljio otvorivši oči. Nekoliko trenutaka je bio izgubljen, ali se onda prisetio gde se nalazi. Oblizao je sasušene usne, pa je onda nervozno bacio pogled na skupi stari Kartijeov sat na ruci. „Vala, još nisam mrtav. Mogu da odem da piškim bez podrške saveznih agenata, šefe?" „Nema problema." Klajv je video da je Nensi bila ljuta. „Jeste li dobro, gospođice FBI? Delujete mi besno. Da niste besni na mene?" „Naravno da nisam." „Mora da ste onda besni na šefa." Klajv se uskobeljao iz fotelje, bolno ispravivši kolena zahvaćena artritisom. Prešao je dva koraka, pa se onda naglo zaustavio. Na licu mu se očitavala mešavina čuđenja i zbunjenosti. „O, bože!" Vil se naglo osvrnuo oko sebe osmotrivši sobu. Šta se dešava? U deliću sekunde odbacio je mogućnost pucnja. Nije bilo slomljenog stakla, početnog praska, krvoprolića...

75 Nensi je povikala: „Vile!" ugledavši Klajva kako gubi ravnotežu i kako pada ničice na pod. Toliko se snažno stropoštao na pod da su mu nosne koske ostale skroz zdrobljene od udarca, poprskavši tepih apstraktnom mrljom od krvi koja je ličila na sliku Džeksona Poloka. Da je tako nešto završilo na platnu, Klajv bi to vrlo rado dodao svojoj zbirci.

76 SEDAM MESECI RANIJE BEVERLI HILS, KALIFORNIJA Piter Benedikt je ugledao svoj odraz začudivši se kako su konture njegovog tela bile iseckane i skroz zbrčkane zbog prelamanja na staklu. Prednji deo zgrade beše jedna izrazito konkavna površina koja se uzdizala deset spratova uvis na bulevaru Vilšir, skoro vas uvlačeći pravo sa trotoara prema dvospratnom kružnom predvorju. Tu je bilo i vrlo jednostavno unutrašnje dvorište prekriveno sitnim kamenjem, hladno i prazno, osim što je imalo jednu bronzanu statuu Henrija Mura koja je ličila na iskrivljeni prikaz ljudskog obličja gurnuta skroz u stranu. Staklo na zgradi beše u potpunosti poput ogledala, odražavajući atmosferu i boje okoline, a kako je u pitanju bio Beverli Hils, atmosfera je obično bila vesela, a boje raskošne, nebeskoplave. Pošto je konkavnost bila toliko oštra, staklo je odražavalo i slike sa drugih prozora mešajući ih zajedno poput salate - oblake, zgrade, Murovu statuu, pešake i gomilu automobila. Bilo je predivno videti sve to. Ovo je bilo njegovo vreme. Dostigao je vrhunac. Imao je zakazan i potvrđen sastanak sa Bernijem Švarcom, jednim od gazdi u agenciji Artist talent inkorporejted. Piter se sekirao zbog odeće. Nikada nije bio na ovakvom sastanku, a bio je i suviše rasejan pa se nije raspitao o tome šta bi trebalo da obuče. Da li agenti u današnje doba nose odela? Da li pisci to čine? Da li bi trebalo da izgleda konzervativno ili slobodoumno? Sav nalickan ili opušten? Odlučio se za sredinu što je bilo najsigurnije - sive pantalone, belu polo majicu, plavi sportski sako i crne mokasine. Kada se približio kružnom predvorju, ugledao je sebe, skroz izobličenog, u jednom od ogledala, pa je odmah skrenuo pogled osetljiv na koščato, žgoljavo telo i zaliske na čelu koje je obično skrivao pod bejzbol

77 kačketom. U jedno je bio siguran - što je pisac mladi, to je bolje, pa se zgrozio što je zbog proćelave tintare izgledao previše staro. Zar ceo svet mora da zna da se bližio pedesetoj? Vrata koja su se na ulazu okretala oko svoje ose uvukoše ga unutra gde je vazduh bio svežiji. Pult na recepciji beše izrađen od uglačanog masivnog drveta i savršeno se uklapao sa konkavnim izgledom same zgrade. I podne obloge behu konkavne, napravljene od krivudavih i glatkih bambusovih dasaka. Unutrašnje uređenje odisalo je svetlošću, prostranošću i bogatstvom. Čitav niz zanosnih recepcionerki sa nevidljivim slušalicama na glavama u isti glas je ponavljao: „ATI, izvolite, kome želite da vas prebacimo?" „ATI, kome želite da vas prebacim?" iznova i iznova, pa je na kraju sve ličilo na dobro uvežbanu pesmicu. Ispružio je vrat prema foajeu i gore ka galerijama na kojima je ugledao čitavu vojsku mladih i modernih muškaraca i žena u brzom pokretu. I, da, agenti su nosili odela! To je bila cela Armani-nacija. Prišao je stolu, te se zakašljao kako bi privukao pažnju. Najlepša žena koju je video ikada u životu ga zapita: „Mogu li vam pomoći?" „Imam zakazan sastanak sa gospodinom Švarcom. Ja sam Piter Benedikt." „Koji?" Zatreptao je očima sav zbunjen, pa promuca: ,,J-j-j-ja vas ne razumem. Ja sam Piter Benedikt." Začu se samo hladno: „Koji gospodin Švarc? Imamo ih trojicu." „O, sada vas razumem! Bernard Švarc." „Izvolite sedite. Pozvaću njegovu asistentkinju." Ako niste znali da je Berni Švarc bio jedan od glavnih lovaca na talente u Holivudu, to i dalje ne biste znali nakon posete njegovoj kancelariji u samom

78 uglu osmog sprata. Mogli biste pomisliti da je možda vrsni sakupljač umetničkih dela ili antropolog. Kancelarija beše lišena uobičajenih drangulija - nije bilo filmskih plakata, njegovih slika na kojima je zagrljen sa filmskim zvezdama ili političarima, nije bilo nagrada, kaseta, diskova, plazma ekrana, stručnih časopisa. Nije bilo ničega, osim dela afričke umetnosti, raznoraznih rezbarenih drvenih kipova, ukrasnih saksija, kožnih štitova, kopalja, slika sa geometrijskim šarama i maski. Za jednog niskog, debelog, ostarelog Jevrejina iz Pasadene, on se poprilično ložio na crni kontinent. Doviknuo je kroz vrata jednoj od svoje četiri pomoćnice: „Podseti me zbog čega se sastajem sa ovim tipom?" Začu se ženski glas: „Zbog Viktora Kempa." Mahnuo je levom rukom kao da nešto traži: „Aha, aha, sad sam se setio. Donesi mi fasciklu sa dokumentacijom i prekini nas za najviše deset minuta. Ili za pet." Kada je Piter ušao u agentovu kancelariju, istog trena se osetio nekako nelagodno u Bernijevom društvu, iako je taj niski čovek imao široki osmeh na licu. „Uđite, uđite." Piter je prišao glumeći da je sav radostan, ali se odmah prepao od tih primitivnih afričkih rukotvorina. „Čime bih vas mogao poslužiti? Kafom? Imamo espreso, sa mlekom, šta god želite. Ja sam Berni Švarc. Drago mi je što sam vas upoznao, Pitere." Njegova tanana i lagana šaka našla se prikleštena u Bernijevoj maloj zdepastoj šaci. Nekoliko puta mu je dobro protresao ruku. „Možda malo vode." „Rouz, donesi gospodinu Benediktu jednu vodu, molim te. Izvolite, sedite tamo. Ja ću sesti na kauč." Kroz samo nekoliko sekundi, mlada Kineskinja, još jedna lepotica, pojavila se pravo ni od kuda sa flašom evijana i čašom. Tu je sve izgleda išlo brzo. „Pa, Pitere, jeste li stigli avionom?" upita ga Berni. „Nisam, dovezao sam se kolima."

79 „Mudro, veoma mudro. Kažem ja da više nikada neću leteti, čak ni poslovno. I dalje mi se čini kao da se onaj teroristički napad 11. septembra desio juče. Mogao sam se naći u jednom od tih aviona. Supruga ima sestru u Kejp Kodu. Rouz! Može jedan čaj? Znači, Pitere, vi ste pisac. Koliko dugo se bavite pisanjem scenarija?" „Otprilike pet godina, gospodine Švarc." „Berni, molim vas!" „Otprilike pet godina, Berni." ,,I koliko imate u šteku?" „Mislite, ako računamo one koje sam završio?" „Da, da - završene projekte", reče Berni nestrpljivo. „Taj što sam vam poslao mi je prvi." Berni je čvrsto sklopio oči kao da pokušava da onoj devojci pošalje telepatsku poruku: pet minuta! A ne deset! „Pa, valja li to nešto?" upitao ga je. Piter se zamislio oko tog pitanja. Poslao je svoj scenario još pre dve nedelje. Zar ga Berni nije pročitao? Piteru je njegov scenario bio kao Sveto pismo, tobože obavijen nekom magičnom aurom. Svoju dušu utkao je u njegovu izradu, pa je čak jedan primerak držao na vidnom mestu na svom radnom stolu, izbušen na tri mesta sa blistavom mesinganom spajalicom, svoj prvi dovršeni rad. Svakog jutra bi pri izlasku dotakao njegove korice, kao što bi neko pomilovao amajliju ili Budin stomak. Beše to njegova ulaznica u neki drugačiji život i on je žarko želeo da je iskoristi. Osim toga, i sama tema mu je bila bitna, doživljavao ju je kao odu napisanu u slavu života i sudbine. Još kao studenta duboko ga je takao Most svetoga kralja Luja, roman Torntona Vajldera o pet stranaca koji zajedno nestaju kada se most sruši pod njima. Kada je otpočeo svoj novi posao u Nevadi, bilo je prirodno da počne sa razmišljanjem o pojmu sudbine i predodređenosti. Odlučio se da sastavi moderni prikaz klasične priče u kojoj se, u njegovoj

80 verziji, životi stranaca prepliću u momentu terorističkog napada. Berniju je stigao čaj. „Hvala ti, dušo. Pazi na moj sledeći sastanak, važi?" Rouz se sklonila iz Piterovog vidika namignuvši svom šefu. „Pa, ja mislim da valja", odgovori mu Piter. „Da li ste imali priliku da ga pogledate?" Berni već decenijama nije pročitao ni jedan jedini scenario. Drugi ljudi su čitali scenarije umesto njega praveći mu beleške, takozvane kratke preglede. „Aha, aha, tu su mi beleške", otvorio je fasciklu sa Piterovim izveštajem bacivši pogled na dva lista papira. Slab zaplet. Užasni dijalozi. Loše razvijeni likovi... Preporuka: odbiti. Berni se i dalje držao svoje uloge, široko se smešeći, pa ga zapita: „Nego, recite mi, Pitere, otkud vi znate Viktora Kempa?" Mesec dana ranije, Piter Benedikt je poletnim korakom, pun nade, ušetao u Sazvežđe. Od svih kockarnica u čuvenoj ulici kocke u Las Vegasu, najviše je voleo Sazvežđe. Beše to jedini kazino koji je u sebi imao bar neki dašak intelektualnog, a osim toga, on je kao dečak bio zaluđen astronomijom. Kupola planetarijuma u velikom kazinu imala je pokretni laserski prikaz noćnog neba nad Las Vegasom, upravo onakav kakav biste ugledali ako biste gurnuli glavu kroz prozor dok bi neko ugasio stotine miliona sijalica i više od dvadeset četiri hiljade kilometara neonki koje su zajedno sakrivale nebeski svod. Ako biste pažljivo posmatrali, dolazili dovoljno često, i pri tom proučavali tu oblast, s vremenom biste mogli pronaći svako od osamdeset osam sazvežđa. Veliki

81 Medved, Orion, Andromeda - prosto kao pasulj. Piter je uspeo da pronađe i one mnogo skrivenije: Gavrana, Delfina, Eridan, Sekstant... Štaviše, jedino mu je još nedostajala Berenikina kosa, Coma Berineces, bledunjava skupina na severnom nebu ugurana između sazvežđa Lovačkih pasa i Device. Ali, jednoga dana će i njih pronaći. Igrao je ajnc za stolom sa visokim ulozima, gde je minimum za jednu partiju iznosio 100 dolara, a maksimum 5.000 dolara, sakrivši ćelu pod kačketom Lejkersa. Gotovo da nikada nije prelazio minimum, ali je više voleo takve stolove jer je sam ugođaj bio zanimljiviji. Bio je dobar, disciplinovan igrač koji je veče obično završavao sa nekoliko stotina viška, ali je povremeno znao i da ostane za hiljadu siromašniji ili bogatiji, u zavisnosti od toga kako su ga karte služile. Pravo uzbuđenje mogao je da oseti samo posredno, posmatrajući igrače koji su se kartali u veliki novac kako igraju po tri partije, pa dele karte, udvostručuju svoje opklade, rizikujući po petnaest ili dvadeset hiljada odjednom. On bi voleo da mu telom prostruji takva količina adrenalina, ali to nema šanse da se desi, pogotovo ne sa njegovom platom. Čovek koji je delio karte, neki Mađar koji se zvao Sem, video je da ga nije služila sreća to veče, pa je pokušao da ga oraspoloži: „Ne brinite, Pitere, sreća će vam se nasmešiti. Videćete." On nije tako mislio. U kutiji za deljenje karata bilo je petnaest karata manje, što je išlo u korist kuće. Međutim, to saznanje mu ipak nije promenilo taktiku, mada bi se bilo koji igrač koji broji karte malko povukao, pa bi se vratio kasnije, kada zbir poraste. Piter je bio drugačiji po tom pitanju. On je računao, jer je znao kako se to radi. Mozak mu je toliko brzo radio i sve mu je bilo toliko lagano nakon što je usavršio tehniku, da prosto nije mogao a da ne računa. Velike karte - od desetke do keca, bile su minus jedan, a male karte - od dva do šest, bile su plus jedan. Neko ko je znao dobro da računa samo je dve stvari trebalo da uradi kako valja: da prati čitavi zbir sve dok ne podele karte iz šestog

82 špila i da precizno proceni broj nerazdeljenih karata. Ako je zbir mali, kladiš se na minimum ili prosto izađeš iz igre. Kada je zbir visok, daješ visoke opklade. Ako znaš šta radiš, možeš da nadmašiš prosek uz vezane pobede, to jest, bar dok te ne primeti delilac karata, nadzornik u kasinu ili te usnime kroz kontrolne kamere, pa te izbace i daju ti zabranu pristupa. Piter je povremeno donosio odluke brojanjem, ali pošto nikada nije menjao visinu opklade, nikada se i nije obogatio na tom svom saznanju. Voleo je Sazvežđe, uživao je da tamo provede po tri ili četiri sata za stolovima, a i plašio se da ga ne izbace iz njegovog omiljenog svratišta. Već je postao deo njegovog inventara. Te večeri za njegovim stolom bila su samo još dva kockara: neki anesteziolog mutnog pogleda iz Denvera koji je došao na neku medicinsku konvenciju, i neki nalickani menadžer sede kose koji je jedini stavljao ozbiljne svote novca u igru. Piter je uložio 600 dolara, vodeći računa da ne bude primećen, dok je lagano pijuckao svoje besplatno pivo. Na nekoliko krugova, pre nego što će promešati kutiju za deljenje karata, neki krakati mladić, oko dvadeset dve godine, u majici kratkih rukava i pantalonama sa gomilom džepova, zaseo je na jednu od dve prazne stolice ušavši u igru sa hiljadu dolara. Kosa mu je bila do ramena. Imao je vedri zapadnjački šarm. „Hej, kako ide večeras? Je l' dobar ovaj sto?" „Za mene nije", reče menadžer. „Ali si dobrodošao da to promeniš." „Biće mi drago da vam budem od pomoći, ako mogu", reče momče. Bacio je pogled na pločicu sa imenom delioca karata. „Deli i meni, Sem." Opkladivši se u minimum, taj mladić je uspeo da razbije tišinu oko stola počevši svoju priču. Rekao im je da je student na Univerzitetu Las Vegasa, da studira političke nauke, pa je počevši sa lekarom, upitao sve redom odakle su i čime se bave. Nakon što se nabrbljao o problemu koji je imao sa ramenom, okrenuo se ka Piteru.

83 „Odavde sam", reče Piter ne čekajući da ga pita. „Radim sa računarima." Mladić mu uzvrati: „Kul. Kul ti je to, čoveče." Menadžer reče okupljenima oko stola: „Ja se bavim osiguranjem." „Prodaješ osiguranje, brate?" „Pa, i da i ne. Ja vodim jedno osiguravajuće društvo." „Strava! Ti si onda neka žešća faca!" uzviknu mladić. Sem je promešao karte u kutiji za deljenje karata, pa Piter ponovo poče da broji gotovo instinktivno. Nakon pet minuta načeli su drugi špil, a zbir je već postao visok. Piter je počeo da se izvlači, pošlo ga je malo bolje, pa je osvajao više krugova nego što je gubio. „Eto, vidite, rekao sam ja vama", reče mu Sem veselo nakon što je odneo tri kruga zaredom. Lekar je uložio dve hiljade, ali je onaj iz osiguravajućeg društva stavio u igru više od trideset, pa je počeo da se vrpolji. Momak se kladio bez nekog reda, bez bilo kakvog osećaja za igru, ali je uložio samo nekoliko stotina. Naručio je rum i kolu, igrajući se sa slamčicom sve dok mu nije ispala iz usta pravo na pod. ,,Opa", reče tiho. Neka plavuša u kasnim dvadesetim, uskim farmerkama i zelenoj majici bez bretela, prišla je njihovom stolu, zauzevši praznu stolicu. Spustila je svoju skupocenu viton torbicu ispod nogu, na sigurno, pa je naređala 10.000 dolara na četiri uredne hrpe. „Zdravo", reče stidljivo. Nije bila zanosna, ali je imala neverovatno telo i blagi, seksi glas, te svi redom utihnuše. „Nadam se da vam ne upadam u igru nepozvana", reče slažući svoje žetone. „Ma, vraga", reče momak. „Potrebna nam je jedna ruža među svim ovim trnjem."

84 „Zovem se Melinda", i oni joj se odmah druželjubivo i ukratko predstaviše, kako se to već radi u Las Vegasu. Bila je iz Virdžinije. Pokazala im je svoju burmu. Mužić joj je bio na bazenu. Piter ju je posmatrao, dok je odigrala nekoliko krugova. Bila je brza i odvažna, ulagala je 500 dolara po krugu, odnoseći pobede za dlaku, što je počelo prilično dobro da joj se isplaćuje. Momak je izgubio tri kruga zaredom, pa se zavalio u svoju stolicu rekavši: „Čoveče, bije me neki maler!" Maler. Piter je primetio da je zbir bio trinaest u plusu, sa još četrdesetak karata u kutiji za deljenje. Maler. Plavuša gurnu ispred sebe gomilu žetona u vrednosti od 3.500 dolara. Spazivši to, čovek iz osiguravajućeg društva je i sam povećao svoju opkladu do maksimuma. „Ohrabrili ste me", reče joj. Piter se držao svojih 100 dolara, isto kao lekar i momak. Sem im je hitro podelio karte, davši Piteru jakih devetnaest, onom iz osiguravajućeg društva četrnaest, lekaru sedamnaest, momku dvanaest, a plavuši dvadeset žandara. Delilac karata pokazivao je šesticu. Sigurna pobeda za nju, pomisli Piter. Visoki zbir, delilac će se verovatno odlučiti na rizik, pa će izgubiti, a njoj je odlično sa njenih dvadeset. „Razdvojiću svoje karte, Sem", reče ona. Sem trepnu klimnuvši, kada je spustila još 3500 dolara. Jebote, čoveče! Piter beše zapanjen. Ko razdvaja dve desetice? Osim ako... Piter i lekar su ostali pri svome, momak je izvukao šesticu zaustavivši se na osamnaest. Onaj iz osiguravajućeg društva je izgubio sa desetkom, pa viknu sav besan: „Ma, do đavola!"

85 Plavuša je zaustavila dah stegnuvši pesnice, dok joj Sem nije podelio kraljicu u jednom krugu i sedmicu u drugom. Pljesnula je rukama, istovremeno odahnuvši. Delilac je okrenuo svoju kartu otkrivši kralja, pa je potom izvukao devetku. Pukô je. Usred njene cike, Sem je isplatio svima za stolom, gurnuvši sedam hiljada dolara u žetonima prema njoj. Piter im se na brzaka izvinio, pošavši ka muškom toaletu kolebajući se. Mozak mu je radio punom parom. Ma, šta si to umislio? reče sebi. Nisu to tvoja posla! Mani se! Ali, nije mogao. Bio je krajnje zapanjen u moralnom smislu, ako već on sam nije iskoristio tu prednost, zašto bi oni mogli to da učine? Okrenuo se, pa se vratio ka stolovima za ajnc uspostavivši kontakt pogledom sa nadzornikom kazina, koji mu klimnu nasmešivši se. Piter mu je prišao, pa reče: „Zdravo, kako ide?" „Dobro, gospodine, dobro. Mogu li vam nekako pomoći večeras?" „Vidite li onog momka za onim tamo stolom i devojku pored njega?" „Da, gospodine." „Broje karte." Nadzorniku zaigra gornji ugao usne. Nagledao se on mnogo čega, ali nikada nije video da jedan igrač cinkari drugog. U čemu je caka? „Jeste li sigurni?" „Potpuno. Dečko broji i onda njoj daje znak." „Hvala vam, gospodine. Postaraću se oko toga." Nadzornik je svojim voki-tokijem pozvao šefa dvorane, koji je naredio obezbeđenju da pusti snimak poslednjih nekoliko partija koje su odigrane za tim stolom. Tako premotano, plavušine smele opklade zaista su delovale sumnjivo.

86 Piter se vratio za sto kada je čitav odred uniformisanih ljudi iz obezbeđenja stigao zgrabivši momka za rame. „Šta se to dešava, kog kurca?" viknu momak. Igrači za stolom zaustaviše se zagledavši se u njih. „Vas dvoje se znate?" upitao ga je nadzornik kazina. „Nikada je nisam video u životu! Govorim istinu, jebote!" zacvile dečko. Plavuša nije ništa rekla. Samo je pokupila svoj novčanik i skupila žetone, dobacivši Semu napojnicu od 500 dolara. „Društvo, vidimo se", reče dok su je odvodili. Nadzornik kazina dao je znak Semu zamenivši ga drugim deliocem karata. Doca i tip iz osiguravajućeg društva zagledaše se u Pitera očiju iskolačenih od čuda. „Šta se tu kog vraga desilo?" zapita tip iz osiguravajućeg društva. „Računali su", reče Piter jednostavno. „Prijavio sam ih." „Nisi valjda!" viknu tip iz osiguravajućeg društva. „Vala, jesam. Iznervirali su me." Doca ga zapita: „Kako si znao?" „Prosto sam znao." Nije mu prijala pažnja koju su mu posvetili. Hteo je da šmugne odatle. „Đavo nek me nosi", reče tip iz osiguravajućeg društva, odmahujući glavom. „Ima da ti platim piće, prijatelju. Đavo nek me nosi." Njegove plave oči su se zacaklile kada je izvadio novčanik, izvukavši svoju vizit-karticu. „Evo ti moja kartica. Posao mi je u računarima. Ako ti zatreba posao, samo me nazovi, važi?" Piter je pogledao karticu: Nelson G. Elder, generalni direktor, Osiguravajuće društvo Dezert lajf.

87 „To je veoma lepo sa vaše strane, ali ja već imam posao", promrmlja Piter jedva čujnim glasom u buci automata za kockanje koji su neprestano zveckali oko njih. „Pa, dobro, ali ako se stvari promene, imaš moj broj." Nadzornik kazina prišao je njihovom stolu. „Slušajte, ljudi, ja vam se izvinjavam na ovome što se upravo desilo. Gospodine Elder, kako ste nam večeras? Večeras svi možete da pijete i jedete na račun kuće, a nabaviću vam i karte za bilo koju predstavu. Važi? Ponavljam vam da mi je jako žao." „Dovoljno žao da mi vratite večerašnje gubitke, Frenki?" zapita ga Elder. „Eh, kada bih samo mogao, gospodine Elder, ali to vam ne mogu ispuniti." „Pa, dobro, ako je tako", reče Elder ljudima oko stola, ,,ko pita ne skita." Nadzornik kazina potapša Pitera po ramenu šapnuvši mu: „Šef želi da se vidi sa vama." Piter ustuknu. „Ne brinite se, nije ništa loše." Džil Flores, šef dvorane u Sazvežđu, beše otmen i uglađen, pa se Piter u njegovom prisustvu osetio razbarušeno i odrpano. Pazusi mu behu skroz vlažni, hteo je da ode odatle. Kancelarija šefa beše svrsishodno nameštena, opremljena mnogobrojnim ravnim ekranima sa kojih su se uživo mogla pratiti dešavanja za stolovima i automatima. Flores je lupao glavu oko celog slučaja, pokušavajući da provali kako i zašto se sve desilo. Kako je jedan običan građanin spazio nešto što njegovi ljudi nisu i zbog čega ih je prijavio? „Recite mi zašto mi sve ovo nije jasno?" Flores zapita uplašenog čoveka ispred sebe. Piter uze gutljaj vode. „Znao sam da računaju", Piter priznade. ,,I vi ste računali?" ,,Jesam."

88 „VI ste od onih što računaju? Priznajete mi da računate?" reče Flores podignutim tonom. „Računam, ali nisam od onih što računaju." Floresovi uglađeni maniri nestadoše istoga trena. „Šta vam to znači, kog đavola?" „Pa, vodim računa, to mi je navika, ali se ne koristim time." „I vi očekujete da poverujem u to?" Piter slegnu ramenima. „Žao mi je, ali to je istina. Dolazim tu već dve godine, i nikada nisam menjao visinu svojih uloga. Malo zaradim, malo izgubim, znate već kako to ide." „Prosto neverovatno. Znači, znali ste da računaju. Šta je taj govnar tačno uradio?" „Rekao je da ga bije maler. Znate, to je šifra za broj trinaest. Ona je prišla stolu kada je zbir bio visok. Mislim da je ispustio slamčicu kako bi joj dao znak." „Znači, on računa i šalje signale, a riba stavlja uloge i diže zaradu?" „Verovatno imaju tajnu reč za svaki zbir, na primer stolica za četiri, slatko za šesnaest." Zazvonio je telefon. Flores je podigao slušalicu, saslušao, pa reče: ,,U redu, gospodine." ,,E, pa Pitere Benedikte, ovo je vaš srećan dan", reče Flores. „Viktor Kemp želi da vas vidi gore u svom penthausu." Pogled iz penthausa beše očaravajuć, čitava ulica se poput zmije krivudavo pružala prema mračnom horizontu poput nekog užarenog repa. Viktor Kemp je ušao pruživši mu ruku, a Piter je odmah osetio njegovo debelo zlatno prstenje kada su im se prsti ispreplitali. Imao je crnu talasastu kosu, zagasit ten i blistave zube - to je bio onaj tipičan doterani, opušteni izgled glavne zverke u najboljem

89 klubu u gradu. Odelo mu je bilo od svetlucave plave tkanine koja je odražavala svetlost presijavajući se, pa je delovala kao da nije sa ove planete. Ponudio je Piteru da sedne u njegovu dnevnu sobu nalik nekoj pećini, pa mu je ponudio piće. Dok mu služavka nije donela pivo, Piter je primetio da je jedan od zidnih ekrana na drugom kraju sobe puštao snimak Džilove kancelarije. Kamere behu svuda. Piter uze pivo, razmišljajući da li da skine kačket, ali ga je ipak ostavio na glavi - crno mu se piše i ako to učini, crno mu se piše i ako to ne učini. „Pošten čovek je najplemenitije božje delo", reče Kemp odjednom. „To je napisao Aleksandar Poup. Živeli!" Kemp je kucnuo svoju vinsku čašu o Piterovu kriglu. „Popravili ste mi raspoloženje, gospodine Benedikt, i ja vam se na tome zahvaljujem." „Nema na čemu", reče Piter obazrivo. „Delujete mi kao pametan čovek. Smem li vas pitati čime se bavite u životu?" „Radim sa računarima." „Ne znam zašto me to ne čudi! Spazili ste nešto što čitava armija obučenih profesionalaca nije, tako da mi je u jednu ruku drago što ste pošten čovek, ali sam sa druge strane nezadovoljan svojim ljudima. Da li ste ikada razmišljali da se zaposlite u obezbeđenju nekog kazina, gospodine Benedikt?" Piter odmahnu glavom, pa reče: „To je već druga poslovna ponuda koju sam primio večeras." „Od koga još?" „Od nekog tipa za mojim stolom, generalnog direktora jednog osiguravajućeg društva." „Seda kosa, vitak čovek u pedesetim?" „Da."

90 „To bi bio Nelson Elder, jako dobar tip. Baš vam dobro ide večeras. Ali, ako ste zadovoljni svojim poslom, moraću da pronađem neki drugi način da vam se zahvalim." „Ooo... Ne, nije potrebno, gospodine." „Nemojte mi persirati! Zovite me Viktor, a ja ću vam uzvratiti time što ću vas zvati Piter. Pa, Pitere, ovo je kao da si naišao na duha iz čarobne lampe, ali pošto ovo nije bajka imaš samo jednu želju, koja, znaš i sam, mora biti realna. Pa, šta ćemo, želiš li devojku, da ti otvorimo povlašćeni račun, možda da se upoznaš sa nekom filmskom zvezdom?" Piterov mozak je bio u stanju da veoma brzo obradi ogromnu količinu podataka. Za samo nekoliko sekundi razmišljanja, on je prešao nekoliko različitih scenarija i ishoda, i najednom mu je u glavi iskočila jedna zamisao koja je, po njemu, bila veoma primamljiva. „Znaš li nekog holivudskog agenta?" zapitao ga je drhtavim glasom. Kemp se nasmeja. „Naravno da znam, svi oni dolaze ovamo! Scenarista si?" „Napisao sam scenario", reče naivno. „Onda ću te povezati sa Bernijem Švarcom koji je jedan od vodećih ljudi u ATI-ju. Je 1' ti to odgovara, Pitere? Da li bi te to usrećilo?" Sav obuzet radošću, Piter uzviknu: „Još kako! To bi bilo prosto neverovatno!" „Dobro, onda. Ne mogu ti obećati da će mu se dopasti tvoj scenario, Pitere, ali ti obećavam da će ga pročitati i da će se sastati sa tobom. Rešena stvar." Ponovo se rukovaše. Dok je izlazio napolje, Kemp je spustio ruku na Piterovo rame na očinski način. ,,I da nisi računao dok se kartaš kod mene, Pitere, jesi li čuo? Ti si na strani pravde."

91 „Baš zanimljivo", reče Berni. „Viktor Kemp je Las Vegas. Pravi je kralj." „Pa, šta ćemo sa mojim scenarijem?" zapita Piter zaustavivši disanje u iščekivanju odgovora. Trenutak odluke. „Zapravo, Pitere, tvoj scenario, iako dobar, mora malko da se dotera pre nego što ga pošaljem dalje. Ali, evo u čemu je najveći problem. Ovo što ti tu imaš je visokobudžetni film. Imaš eksploziju voza i gomilu specijalnih efekata. Ovakva vrsta akcionih filmova je sve teža i teža za izradu, ukoliko za sobom unapred ne povlači ogroman broj publike ili ukoliko nemaju potencijala da prerastu u serijal. A ti tu imaš i terorističku temu, a to je veliki minus. Teroristički napad 11. septembra je sve izmenio, i mogu ti reći da je mali broj mojih projekata koji su bili otkazani 2001. vraćen u razmatranje. Niko više ne želi da napravi film o terorizmu. Ne mogu prodati ovo. Žao mi je, ali svet se promenio." Izdahni. Osetio je vrtoglavicu. Rouz je potom ušla unutra. „Gospodine Švarc, vaš sledeći klijent je stigao." „Ala je vreme proletelo!" Berni skoči na noge, što je i Pitera nateralo da se vine iz stolice. ,,A sada da ste otišli i napisali mi scenario o kockanju sa visokim ulozima i ljudima koji zbrajaju karte, pa ubacite i malo seksa i smeha i ja vam obećavam da ću to pročitati. Strašno mi je drago što smo se videli, Pitere. Pozdravite mi gospodina Kempa. I slušajte, drago mi je što ste se sami dovezli ovamo. Ja lično više nikada ne bih leteo, čak ni poslovno." Kada se te večeri vratio nazad svojoj maloj seoskoj kućici u Spring Veliju, Piter je našao kovertu gurnutu pod otirač. Otvorio ju je, pročitavši rukom pisano pismo pod ulaznim svetlom.

92 DRAGI PITERE, ŽAO MI JE ŠTO NISI IMAO SREĆE KOD BERNIJA ŠVARCA DANAS. HTEO BIH DA TI SE ODUŽIM. DOĐI U SOBU 1834 u HOTELU VEČERAS U DESET. VIKTOR Piter beše umoran i potišten, ali bio je petak, a ispred sebe je imao ceo vikend da se oporavi. Na recepciji Sazvežđa čekao ga je ključ od sobe, pa je odmah otišao gore. Beše to prostrani dvosobni apartman sa odličnim pogledom. Na stočiću u dnevnoj sobi stajali su korpa sa voćem, flaša ohlađenog periježua i još jedna koverta. Unutra su bile dve kartice, jedna beše vaučer od 1000 dolara na robu u prodajnom centru Sazvežđa, a druga beše kupon za kazino od 5000 dolara. Seo je na kauč, zapanjen, bacivši pogled prema gradu osvetljenom neonkama. Začu se kucanje na vratima. „Slobodno!" viknu Piter. Začu se ženski glas: „Nemam ključ!" „O, oprostite", reče Piter potrčavši ka vratima, „mislio sam da ste spremačica." Bila je prelepa. I mlada. Skoro pa devojčurak. Smeđokosa sa svežim licem i zategnutim telom boje slonovače čije su se obline prelivale iz uzane crne koktel haljinice. „Ti si sigurno Piter", reče mu zatvorivši vrata za sobom. „Gospodin Kemp me je poslao da te pozdravim." Kao i mnoge druge u Las Vegasu, i ona je došla odnekud sa strane - naglasak joj je imao seljački prizvuk, nežan i melodičan. Tako je pocrveneo da mu je koža izgledala kao da je napravljena od crvene plastike. „O!"

93 Polako mu je prišla nateravši ga da odstupi nazad ka kauču. „Zovem se Lidija. Da li ti odgovaram?" „Odgovaraš?" ,,U redu je, ako bi radije hteo momka. Nismo bili sigurni", bila je luckasta na neki šarmantan način. Glas mu postade piskav, jer mu se grlo skoro skroz steglo: „Ne volim ja momke! Hoću reći, volim devojke!" „Pa, dobro onda! Jer, ja jesam devojka", reče maznim glasom uz dozu izveštačenosti koja beše dobro uvežbana. „Što ne sedneš, Pitere, a ja ću otvoriti tu flašu šampanjca dok ne otkrijemo kakvih igrica voliš da se igraš." Dohvatio se kauča taman kada ga kolena izdadoše, pa se stropoštao dole. Mozak mu beše natopljen primamljivim sokovima - strah, požuda, stid - nikada nije radio nešto nalik ovom. Sve mu se činilo blesavim, a opet... A onda se začu: „Hej, pa ja sam tebe već videla ranije!" Lidija se iskreno obradovala. „Aha, videla sam te milion puta! Sada sam tek primetila!" „Gde? U kazinu?" „Ne, blesane! Verovatno me ne prepoznaješ jer nisam u onoj šugavoj uniformi. Danju radim za recepcijom na aerodromu Mekeren, na terminalu E.G. i G." Rumenilo mu odmah nestade sa lica. Ovo je bilo već previše za jedan dan. Zaista previše. „Ne zoveš se ti Piter! Već Mark. Mark Šeklton. Dobro pamtim imena." „Pa, znaš kako to već ide sa imenima", reče drhtavim glasom. „Kontam! Sa mnom nemaš problema! Šta se desi u Vegasu, u Vegasu i ostaje, srce. Ako hoćeš istinu, ja se zapravo ne zovem Lidija." Ostao je bez reči dok ju je posmatrao kako svlači crnu haljinu pokazujući mu svu svoju crnu čipakstu opremu ispod nje. Pričala je sto na sat, skidajući se.

94 „To je baš kul! Oduvek sam želela da razgovaram sa jednim od vas! Mislim, koje je to ludilo putovati svaki dan na posao u Zonu 51! Mislim, to je takva jedna državna tajna da se uvek od toga napalim!" Malko se zablenuo. „Mislim, znam da ne smeš da pričaš o tome, ali molim te samo klimni ako stvarno imamo leteće tanjire koje tamo proučavamo, jer svi bruje o tome!" Trudio se da ne pomera glavu. „Je l' to bilo klimanje?" zapitala ga je. „Jesi li klimnuo?" Sabrao se u dovoljnoj meri da joj kaže: „Ne mogu ti reći ništa o onome što se tamo odvija. Nemoj me ništa pitati, molim te!" Činila se razočaranom, ali se onda odmah razvedrila nastavivši tamo gde je stala. „Dobro! Kul. Nego slušaj ovako, Pitere", reče mu njišući kukovima dok mu se polako približavala, „ja ću biti tvoj lični NJO večeras - tvoj neidentifikovani jebeni objekat. Šta kažeš na to?"

95 23. JUNA 2oo9. NJUJORK Vila je mučio stravični mamurluk, pa se osećao kao da mu se neka lasica probudila u lobanji nakon udobnog i toplog sna, pa se uspaničila u tom skučenom prostoru, pokušavajući kandžama i zubima da probije put pravo kroz njegove oči. Veče je počelo prilično bezazleno. Na putu do kuće svratio je do lokalnog bircuza, rupe koja je bazdila na kvasac i koja se zvala Kod Danigana, pa je ispio nekoliko gaziranih pića na prazan stomak. Sledeća stanica bio je restorančić Panteon, gde je zabrundao neobrijanom konobaru u znak pozdrava, a ovaj mu otpozdravio, pa mu je, bez razmenjivanja bilo kakvih prostoproširenih rečenica, izneo isto jelo koje je jeo dva ili tri puta nedeljno - jagnjeće ražnjiće sa pirinčem koje je, naravno, sprao sa nekoliko piva. A onda je, pre nego što će se vratiti u svoju gajbu, teturavim korakom otišao da obiđe svoju omiljenu prodavnicu pića na veliko, gde je kupio pola galona blek lejbela, što manje-više beše jedini luksuz koji je ulepšavao njegov život. Stan mu beše skučen, spartanski uređen, lišen Dženiferinog ženskog dodira, jedna zaista bledunjava i krajnje nezanimljiva nekretnina sa dve skučene, u belo okrečene, sobe sa sjajnim parketom, jadnim pogledom na zgradu preko puta i nekoliko hiljada dolara vrednim najosnovnijim nameštajem i tepisima. Iskreno rečeno, taj stan skoro da je bio premalen za njega. Dnevna soba je bila četiri puta pet i po metara, spavaća tri puta tri i po metra, a kuhinja i kupatilo behu u veličini malo većeg plakara. Neki od kriminalaca koje je strpao na doživotnu robiju ne bi smatrali ovo mesto naročito boljim od njihovog smeštaja. Kako je uopšte izdržao da deli stan sa Dženifer puna četiri meseca? Čija li je to pametna ideja bila?

96 Nije mu bila namera da se napije do besvesti, ali mu se činilo da mu do vrha puna flaša nudi silnu utehu. Odvrnuo je poklopac, slomivši pečat, pa ju je uhvatio namestivši ruku u njen ugrađeni žleb, te je nalio pola crte skoča u svoju omiljenu čašu za viski. Dok je televizor drndao u pozadini, on je pijuckao na kauču, lagano tonući u duboku crnu rupu zanet mislima o šugavom danu, šugavom slučaju, šugavom životu. Ako se izuzme njegovo oklevanje da preuzme slučaj Sudnjeg dana, prvih nekoliko dana je, zapravo, bilo osvežavajuće za njega. Klajv Robertson mu je bio ubijen tačno pred nosom, ali su Vila drskost i složenost tog zločina vratili u život. Sve ga je to podsetilo na njegove krupne slučajeve i na onaj osećaj koji je imao dok je radio na njima, pa su mu snažni naleti adrenalina zapravo odgovarali. Udubio se u gomilu zamršenih činjenica i mada je znao da su trenuci prosvetljenja samo stvar mašte, javio mu se snažan nagon da iskopa i otkrije nešto što je ostalo neprimećeno, neku kariku koju su svi prenebregli, a koja bi mogla da poveže dva ubistva, pa onda i treće, a onda i ostale sve dok ne bi razrešili ceo slučaj. Ta promena u vidu važnog zadatka ublažila mu je bol poput parčeta putera na opekloj koži. Počeo je punom parom, izučavajući dokumentaciju, podstičući Nensi na rad, iscrpljujući oboje u napornom maratonu u kojem se više nije nazirala razlika između dana i noći. Neko vreme je čak uzimao one reči Su Sančez za ozbiljno - u redu, ovo će zaista biti njegov poslednji veliki slučaj. Hajde da iscedimo što više možemo iz ovog sranja, pa da odemo u penziju uz veliku pompu. Krešendo. Dekrešendo. Posle samo nedelju dana bio je skroz istrošen, iznuren i potišten. Robertsonovi autopsijski nalazi i izveštaji sa toksikologije nisu imali nikakvog

97 smisla. Ni onih sedam drugih slučajeva nije imalo neki smisao za njega. Nije mogao da nazre ko bi mogao biti ubica, niti kakvo je to zadovoljstvo izvlačio iz ubistava. Nijedna od njegovih početnih zamisli nije upalila. Jedino što je uspeo da dokuči o zločincu beše da je udarao nasumično, a to beše nešto što nikada nije video kod drugih serijskih ubica. Prvi skoč je uzeo da zaboravi neprijatno poslepodne koje je proveo u Kvinsu ispitujući porodicu žrtve koja je ubijena kolima nasred ulice, neke fine, stabilne ljude koji i dalje behu neutešni. Drugi skoč je uzeo da ublaži frustracije. Treći je uzeo da ispuni osećaj praznine kada mu zbog pića navru uspomene, četvrti je uzeo zbog usamljenosti. A peti... ? Uprkos strašnoj glavobolji i lažnom osećaju mučnine, tvrdoglavo se odvukao na posao oko osam. Po njegovim pravilima, ako stigneš na posao na vreme, nikada ne piješ na radnom mestu i nikada ne uzmeš ni kap pića, ako nije na račun kuće, onda ni nemaš problem sa pijanstvom. Ali, on ipak nije mogao da zanemari bol koji mu je sevao u glavi pa je, vozeći se liftom, stegao ekstraveliku čašu kafe na grudi kao da mu od nje zavisi život. Trgao se, prisetivši se kako se probudio potpuno odeven u šest sati ujutru sa ogromnom flašom praznom za trećinu. Ima on aspirin u kancelariji. Mora da ga se dokopa što pre. Dokumenti vezani za Sudnji dan behu mu poslagani po stolu, kredencu, polici za knjige i po celom podu, kao neki stalagmiti napravljeni od beležaka, izveštaja, istraživanja, odštampanih tekstova i fotografija sa mesta zločina. Napravio je sebi puteljke između gomila i hrpa - od ulaza do stolice, od stolice do police, od stolice do prozora, kako bi mogao da namesti roletne držeći svetlost prepodnevnog sunca što dalje od očiju. Provukao se kroz svoju slalom stazu, pa se bacio u stolicu potraživši analgetike koje je bolno progutao uz gutljaj vrele kafe. Protrljao je oči, a kada ih je ponovo otvorio Nensi je stajala pred njim promatrajući ga kao neki lekar.

98 „Jesi li dobro?" „Dobro sam." „Ne izgledaš tako. Izgledaš bolesno." „Dobro sam". Iščeprkao je neki dosije nasumice, pa ga je otvorio. Još je bila tamo. „Šta je?" „Šta nam je u planu danas?" pitala ga je. ,,U planu piše da ja treba da popijem svoju kafu, a ti treba da se vratiš za sat vremena." Pojavila se posle tačno sat vremena. Bol i mučnina su ga malo popustili, ali mu se u glavi i dalje mutilo. ,,U redu", otpoče, „kakav nam je raspored?" Otvorila je svoju spremnu beležnicu. ,,U deset sati telefonski razgovor sa dr Soferom za Džona Hopkinsa. U dva sata konferencija za štampu naše operativne grupe. U četiri sata pravo u grad, da se vidimo sa Helen Svišer. Izgledaš mi bolje." Odgovorio joj je osorno: „Bio sam dobro pre sat vremena, a dobro sam i sada." Nije delovala baš ubeđeno, pa se zapitao da li je znala da ga muči mamurluk. A onda mu je sinulo - ona je izgledala bolje. Lice joj se malo stanjilo, telo joj je bilo vitkije, suknja joj nije bila tako tesna oko struka. Bili su neprestano jedno uz drugo već deset dana, a on je tek sada shvatio da je jela poput ptičice. „Mogu da te pitam nešto?" „Naravno." „Jesi li ti na nekoj dijeti?" Odmah se zarumenila. „Tako nešto. A i počela sam opet da trčim." „Pa, dobro izgleda. Samo nastavi." Oborila je pogled, sva postiđena. „Hvala ti."

99 Brzo je promenio temu. ,,U redu, hajde da se malo odmaknemo i da probamo da sagledamo slučaj iz šireg plana", reče dok mu se u glavi i dalje mutilo. „Ovi silni detalji nas prosto ubijaju. Hajde da pređemo ove još jednom. Usredsredićemo se na moguće veze." Pridružio joj se za konferencijskim stolom, pa je dokumenta poslagao na druga dokumenta kako bi dobili čistu površinu za rad. Uzeo je prazno blokče na kom je napisao Ključna zapažanja, pa je dva puta podvukao te reči. Naterao je mozak da proradi popustivši kravatu da mu krv lakše teče. Desile su se tri smrti 22. maja, tri 25. maja, dve 11. juna i od tada više nijedna. „Šta nam to sve govori?" upitao je. Odmahnula je glavom, pa je on sam odgovorio na svoje pitanje. „Sve su to radni dani." „Možda tip ima posao vikendom", ponudila je rešenje. ,,U redu. Možda." Upisao je svoje prvo ključno zapažanje: radni dani. „Pronađi Svišerova dokumenta. Mislim da su na polici za knjige." Slučaj br. 1: Dejvid Pol Svišer, tridesetšestogodišnji investicioni bankar u HSBC-u. Park avenija, bogat, školovan na uglednim koledžima. Oženjen, nije imao vezu sa strane. Koliko su oni znali nije imao nikakvih poslovnih skandala. Poveo je porodičnog džukca u šetnju pre svitanja, pronašao ga je neki od trkača nešto posle 5 sati ujutru u lokvi krvi - sat, prstenje i novčanik ukradeni, leva karotida precizno isečena. Telo mu je još bilo toplo, na oko šest metara od najbliže sigurnosne kamere postavljene na krovu zadružne zgrade na južnom delu Osamdeset druge ulice - samo šest jebenih metara i oni bi sada imali ubistvo snimljeno na traci. Međutim, ipak su imali kratki prikaz osobe koja ih je zanimala u trajanju od devet sekundi između 5:02:23 i 5:02:32 na snimku sigurnosne kamere na krovu desetospratne zgrade na zapadnoj strani Park avenije između Osamdeset prve i

100 Osamdeset druge ulice. Na njemu se video neki muškarac kako ulazi u kadar iz Osamdeset ulice krenuvši južno ka Park aveniji, kao da odstupa pre nego što će potrčati putem kojim je došao i onda opet nestati negde niz Osamdeset drugu ulicu. Slika je bila jako loša, ali su tehničari FBI-a uspeli da je uvećaju i poprave. Po boji kože na ruci osumnjičenog ustanovili su da je bio crnac ili čovek latino porekla, a prema proračunima tog prikaza procenili su da je bio visok oko 177 centimetara i da je težio između 72 i 79 kilograma. Kapuljača sive dukserice sakrivala mu je lice. Vreme snimka ulivalo im je nadu, pošto je broj 92 pozvan tačno u 5:07, ali u nedostatku svedoka nisu imali nikakve smernice vezane za njegov identitet. Da nije bilo one razglednice, ovo bi bila ulična krađa, sasvim prosta i uobičajena, ali je Dejvid Svišer primio razglednicu. Dejvid Svišer je bio prva žrtva Sudnjeg dana. Vil je podigao fotografiju čoveka sa kapuljačom mahnuvši prema Nensi. ,,I je l' ovo naš tip?" „Mogao bi biti Dejvidov ubica, ali ga to ne čini ubicom Sudnjeg dana", reče ona. „Serijsko ubistvo uz nečiju pomoć? To bi bio prvi takav slučaj." Pokušala je sa drugim objašnjenjem: „Pa dobro, možda je ovo bilo plaćeno ubistvo." „Moguće je. Investicioni bankari prosto moraju imati neprijatelje", reče Vil. „Svakim sklopljenim poslom neko dobija, a neko gubi. Međutim, Dejvid se razlikuje od ostalih žrtava. On je bio jedini koji je na posao išao u odelu i kravati. Ko bi platio za ubistva svih ostalih?" Vil je krenuo da lista po Svišerovim dokumentima. „Imamo li listu Dejvidovih klijenata?" „Njegova banka nam baš i nije bila od neke pomoći", reče Nensi. „Svaki zahtev za određenim podacima mora prvo da prođe kroz odeljenje za pravna