301 Sa dosta slobodnog vremena pred sobom, Vilu je ova ludorija skrenula misli od posla. Ovaj čovek kog je pratio posedovao je sve simptome šizofrenije uz možda malo umne poremećenosti, a sudeći po njegovom izgledu, reklo bi se da je non-stop bio pod lekovima. Duboko u podrumu biblioteke, našao se u Donijevoj kući igrajući Donijevu igru, ali mu to uopšte nije smetalo. Doni je najzad zastao na sredini reda, pa je posegnuo za velikom knjigom izlizanih korica koja se nalazila iznad njegove glave. Morao je da upotrebi obe znojave ruke kako bi je izvukao i pružio Vilu. Sveto pismo. „Biblija?" reče Vil poprilično iznenađen. „Moram ti priznati, Doni, da nisam baš neki ljubitelj Biblije. Ti voliš da čitaš Bibliju?" Doni je oborio pogled prema svojim cipelama odmahujući glavom: „Ne čitam je." „Ali misliš da bi ja trebalo?" „Trebalo bi da je pročitaš." „Ima još neka knjiga koju bi trebalo da pročitam?" „Da. Ima još jedna knjiga." Ponovo je odjurio, pa je Vil požurio za njim stežući Bibliju od tri i po kilograma pod miškom, naslonjenu uz futrolu sa pištoljem. Majka mu je, kao pokorna baptistkinja koja je trideset sedam godina trpela onog kurvinog sina od njegovog oca, redovno čitala Bibliju, pa se on baš sada prisetio nje pokraj kuhinjskog stola kako čita Bibliju, čuvajući je kao oči u glavi, dok joj se donja usna trese, a za to vreme je njegov otac, pijan u dnevnoj sobi, psuje na sav glas. Za istom tom Biblijom je posegla i u potrazi za ličnim oprostom kada se i sama odala piću kako bi malo olakšala sebi. Neće on sigurno čitati Bibliju u skorije vreme. „Hoće li i druga knjiga biti tako dubokoumna kao ova prethodna?" zapita Vil.
302 „Hoće. Biće to dobra knjiga za tebe." Jedva je čekao da vidi o čemu je reč. Sišli su niz još jedno stepenište do najnižeg nivoa, u deo koji je izgledao kao da baš i nije imao mnogo posetilaca. Doni se najednom zaustavio, te kleknu pred nekom policom koja beše prepuna starih knjiga u kožnim povezima. Pobedonosno je izvukao jednu od njih napolje. „Ova je dobra za tebe." Vil je bio nestrpljiv da je vidi. Šta bi po mišljenju ove uboge duše moglo da se meri sa Biblijom? Spremio se za trenutak otkrovenja. Opštinski pravilnik države Njujork - 1951. Spustio je Bibliju kako bi proučio novu knjigu. Kao što je i naslov govorio, sve stranice behu ispunjene opštinskim pravilnicima sa posebnim naglaskom na dozvoljene oblike korišćenja zemlje. Verovatno je prošlo najmanje pola veka otkad je neko takao tu knjigu. „Pa, ova vala jeste dubokoumna, Doni." „Aha. Dobra je to knjiga." ,,Obe si izabrao nasumice, je l' da?" Živahno je klimnuo: „Nasumice sam ih izabrao, Vile." U pola šest je bio u dubokom snu u čitaonici, glave udobno naslonjene na Bibliju i Opštinski pravilnik. Osetio je kako ga neko vuče za rukav, pa je podigao pogled ugledavši Nensi koja se nadvila nad njim. „Ćao." Gledala je u njegovo štivo za čitanje. „Ma, ne pitaj", reče molećivo. Izašavši napolje, seli su u njena kola da razgovaraju. Zaključio je da ako su već hteli da ga uhvate, to bi se već sigurno dogodilo do sada. Izgleda da niko nije povezao sve tragove. Rekla mu je da je u kancelariji buknuo pravi pakao. Ona nije bila u opasnosti, ali su se novosti brzo proširile. Vilovo ime je dodato na listu osoba kojima je zabranjeno letenje, a njegovo pojavljivanje na Lagvardiji je
303 prouzrokovalo pravu gungulu u više državnih službi. Su Sančez je skroz odlepila - provela je ceo dan zaključana u svojoj kancelariji, izlazeći samo da bi im ljutito izdala naređenja i da bi svima podigla pritisak. Nekoliko puta su i Nensi upitali šta zna o Vilovim planovima i namerama, ali ih je izgleda zadovoljio njen odgovor da ništa ne zna. Su joj se skoro izvinila što ju je naterala da radi sa Vilom na slučaju Sudnjeg dana, neprestano je uveravajući da joj karijera neće biti umrljana zbog njega. Vil duboko uzdahnu: „Pa, skroz su me spucali. Ne mogu da letim, ne mogu da iznajmim kola, ne mogu da koristim kreditnu karticu. Ako probam da se ukrcam na neki voz ili autobus, ima da me uhvate u Bajbok stanici ili Pandur luci." Zagledao se kroz prozor pored suvozačkog sedišta, pa je spustio ruku na njenu butinu i razigrano je pomazio: „Pretpostavljam da ću morati da drpim neka kola." „Potpuno si u pravu. Moraćeš da drpiš neka kola", upalila je motor, pa su napustili parking. Raspravljali su se sve dok nisu stigli do njene kuće. On nije želeo da u sve umešaju i njene roditelje, ali je Nensi bila uporna: „Želim da te upoznaju." Zanimalo ga je zbog čega. „Čuli su sve o tebi. Videli su te na televiziji", zastala je pre nego što će završiti, ,,a i znaju za nas." „Nemoj mi reći da si ispričala roditeljima da si u vezi sa sopstvenim partnerom koji je skoro duplo stariji od tebe." „Veoma sam bliska sa svojom porodicom, a ti nisi duplo stariji od mene." Rezidencija porodice Lipinski beše jedna čvrsta kuća od cigala iz tridesetih godina XX veka, sa oštro iskošenim škriljčanim krovom u jednom kratkom ćorsokaku preko puta Nensine stare srednje škole, sa cvetnim lejama koje behu
304 toliko ispunjene čitavim slapovima narandžastih i crvenih ruža da se činilo kao da čitava građevina gori u plamenu. Džo Lipinski je bio u zadnjem dvorištu, sitan raspojasan čovek, samo u širokom šortsu. Po celom telu su mu štrčale svilenkaste sede dlake - retke na njegovoj osunčanoj glavi, ali guste na njegovim grudima. Njegovi okrugli, vragolasti obrazi behu najzaobljeniji deo njegovog tela. Klečao je na travi, krešući grm ruža, ali je mladalački poskočio na noge viknuvši im: „Hej! Eto nama pilota Pajpera! Dobro došli u dom Lipinskijevih!" „Imate predivnu baštu, gospodine", reče Vil. „Nisam gospodin, nego Džo. Ali hvala vam. Volite ruže?" „Naravno." Džo je uhvatio jedan maleni pupoljak, pa ga je odsekao i pružio mu ga. „Za vaš rever. Stavi mu ga u rever, Nensi." Pocrvenela je, ali ga je poslušala gurnuvši pupoljak u prorez za dugme. „Eto!" uzviknu Džo. „Sada, deco, možete na matursko veče. Haj'mo. Da se sklonimo sa sunca. Mama je skoro završila večeru." „Ne bih da se namećem", usprotivio se Vil. Džo je tu opasku odbacio sa pogledom u fazonu - ma, šta ti je čoveče?, pa je namignuo svojoj ćerki. U kući je bilo toplo jer Džo nije verovao u klima-uređaje. Beše to starinska kuća u kojoj ništa nije menjano još od kada su se uselili 1974. Kuhinja i kupatila behu renovirani tokom šezdesetih, i to je bilo to. Male sobe sa gustim čupavim tepisima i izlizanim čvornatim nameštajem u domu prvog pokoljenja njihove porodice koje je pobeglo u predgrađa. Meri Lipinski je bila u kuhinji koja je mirisala na hranu iz usijanih šerpi. Bila je to lepa žena koja se nije zapustila, mada je Vil zapazio da je bila od onih što se šire u kukovima. Imao je neprijatnu naviku da zamišlja kako bi njegove
305 devojke mogle izgledati za dvadesetak godina, kao da je uopšte imao vezu koja je trajala duže od dvadeset meseci. Ali, ipak je imala zategnuto, mladalačko lice, divnu smeđu kosu do ramena, čvrste grudi i dobre noge. Nije loše za kasne pedesete ili rane šezdesete godine. Džo je bio ovlašćeni računovođa, a Meri je bila knjigovođa. Upoznali su se u Dženeral fudsu, firmi u kojoj je on bio računovođa, desetak godina stariji od nje, a ona je bila sekretarica u poreskom odeljenju. On je na početku putovao na posao iz Kvinsa, a ona je od rođenja živela u Vajt Plejnsu. Kada su se venčali, kupili su kućicu na Entoni roudu na svega kilometar i po od sedišta firme. Mnogo godina kasnije, nakon što je njihovu kompaniju preuzeo Kraft, ispostava u Vajt Plejnsu je zatvorena, a Džo je uzeo otpremninu. Rešio je da otvori svoju poresku firmu, a Meri je prihvatila posao kod prodavca Fordovih vozila gde je vodila knjige. Nensi im je bila jedinica, pa su bili oduševljeni što se vratila u svoju staru sobu. ,,I to smo ti mi, moderni Josif i Marija", reče Džo završivši kratku porodičnu istoriju dok je dodavao Vilu tanjir sa boranijom. Na starom radioprijemniku tiho je svirala neka Verdijeva opera. Vil se osećao uljuljkano u veoma ugodnom raspoloženju uz svu tu hranu, muziku i jednostavan razgovor. To je bilo ono zdravo sranje koje on nikada nije pružio svojoj ćerki, pomislio je sa čežnjom. Dobro bi mu došla čaša vina ili pivce, ali izgleda da se to nije služilo u domu Lipinskijevih. Džo se još jednom uhvatio svoje šale: „Mi smo vam kao pravi, ali ova ovde baš i nije produkt bezgrešnog začeća!" „Tata!" brecnu se Nensi. „Hoćete li još jedno parče piletine, Vile?" upita ga Meri. „Da, gospođo, hoću, hvala vam." „Nensi mi kaže da ste proveli poslepodne u našoj lepoj gradskoj biblioteci", reče Džo. „Jesam. Sreo sam. tamo nekog zanimljivog tipa."
306 Meri se na to iskreveljila. „Donija Goldena", reče. „Poznajete ga?" upita je Vil. „Svi znaju Donija", odgovori mu Nensi. „Ispričaj Vilu odakle ga znaš, Meri", reče Džo podstičući svoju suprugu. „Verovali ili ne, Vile, ali Doni i ja smo zajedno išli u srednju školu." „Bila mu je cura!" viknu Džo veselo. „Nekada smo izlazili! To je jedna tužna priča. Bio je najzgodniji dečko, iz dobre jevrejske porodice. Otišao je na fakultet, normalan i zdrav, ali se gadno razboleo tokom prve godine. Neki pričaju da je to bilo zbog droge, drugi kažu da je baš tada razvio svoje psihičke probleme. Proveo je mnogo godina po kojekakvim ustanovama. Sada živi u nekoj vrsti doma u centru grada, ali vreme provodi u biblioteci. Bezopasan je, ali je mučno videti ga. Ja tamo ne idem." „Nije njemu život baš toliko loš", reče Džo. „Bez pritiska. Nije svestan svih loših strana na ovom svetu." ,,I meni je to sve tužno", reče Nensi čeprkajući po tanjiru. „Videla sam njegove slike iz školskog godišnjaka. Baš je bio sladak." Meri uzdahnu: „Ko je tada znao šta mu sudba sprema? Ko to inače zna?" Džo se najednom uozbiljio: „Pa, Vile, recite nam šta smerate. Čujem da ste se upetljali u neka sumnjiva posla. Ja sam, naravno, zabrinut za vas, ali kao otac sam veoma zabrinut i za svoju ćerku." „Vil ne sme da priča o istrazi koja je u toku, tata." „Ne, slušajte, razumem šta hoćete da kažete, Džo. Postoje neke stvari koje moram da obavim, ali ne želim da se i Nensi upetlja u sve ovo. Pred njom je sjajna karijera." „Više bih volela da se bavi nečim manje opasnim od FBI-a", reče njena majka ubacivši se sa nečim što je zvučalo kao njena stalna pridika.
307 Nensi je napravila grimasu, a Džo je odbacio zabrinutost svoje supruge odmahnuvši rukom: „Čujem da ste bili blizu hapšenja, ali su vas oboje udaljili iz istrage. Kako tako nešto može da se desi u Sjedinjenim Američkim Državama? Dok su moji roditelji živeli u Poljskoj, takve stvari su se sve vreme dešavale. Ali, ovde?" „Upravo to i želim da otkrijem. Nensi i ja smo potrošili mnogo vremena na ovaj slučaj, a ima žrtava koje neko mora da zastupa." „Pa, samo vi uradite ono što morate da uradite. Delujete mi kao dobar čovek. A Nensi je prilično stalo do vas. To znači da ću vas spominjati u svojim molitvama." Opera je završena, a na radio-stanici je krenuo pregled vesti. Niko od njih ne bi ni obratio pažnju na to, da nisu spomenuli i Vilovo ime: ,,A od ostalih novosti izdvajamo vest iz njujorškog ureda Federalnog istražnog biroa odakle je izdat nalog za hapšenje jednog od njihovih agenata. Policija traga za specijalnim agentom Vilom Pajperom radi ispitivanja zbog nepravilnosti i mogućih kriminalnih prekršaja vezanih za istragu o serijskom ubici Sudnjeg dana. Pajper, veteran sa gotovo dvadesetogodišnjim iskustvom u kriminalističkoj službi, javnosti je najpoznatiji kao agent koji je javno najviše istupao tokom novinskih konferencija o nerešenom slučaju Sudnjeg dana. Ne zna se gde se on trenutno nalazi, a pretpostavlja se da je naoružan, a moguće i opasan. Ako građani imaju bilo kakve podatke, mole se da se obrate lokalnoj policiji ili FBI-u." Vil je ustao sav natmuren obukavši sako. Namestio je prstom pupoljak ruže na reveru. „Džo i Meri, hvala vam na večeri i hvala vam na gostoprimstvu. Morao bih da krenem." U ovo doba dana saobraćaj nije bio gust u pravcu grada. Prvo su se zaustavili kod jedne prodavnice na aveniji Rozdejl, gde je Nensi izašla da kupi namirnice, dok se Vil nervozno vrpoljio u njenim kolima. Stavila je dve vreće
308 pune hrane na zadnje sedište, ali mu je rekla nedvosmisleno da mu ona neće kupovati piće. Sada su prolazili ulicom Hač bližeći se mostu Vajtston. Podsetio ju je da nazove njegovu ćerku, a onda se ućutao posmatrajući kako sunce obliva Long Ajlend zagasito narandžastom bojom. Kuća Nensinih deke i bake nalazila se u jednoj tihoj ulici sa sićušnim kućicama u Forest Hilsu. Deda joj je bio u staračkom domu zbog Alchajmera. Baka joj je otišla u posetu nećaki na Floridi kako bi se malo odmorila. Dedin stari ford taurus i dalje je stajao u skučenoj garaži iza kuće, u slučaju da pronađu lek za njegovu bolest, Nensi je posegla za malo crnog humora. Stigli su u sumrak, pa su parkirali kola ispred kuće. Ključevi garaže su bili ispod jedne cigle, a ključevi kola u garaži pod konzervom farbe. Ostalo je bilo na njemu. Nagnuo se da je poljubi, pa su ostali zagrljeni dosta dugo, kao neki par u bioskopu na otvorenom. „Možda bismo mogli da uđemo unutra", Vil je izbacio vazduh iz sebe. Veselo ga je lupnula prstom po čelu: „Nema šanse da ću se ušunjati u bakinu kuću kako bih se seksala sa tobom!" „Loša zamisao?" „Veoma loša. Osim toga, samo ćeš se uspavati." „Da, to ne bi bilo dobro." „Ne, ne bi. Zovi me pre svakog narednog poteza, važi?" „Važi." „Čuvaćeš se?" „Čuvaću se." „Obećavaš?" „Obećavam."
309 „Zaboravila sam da ti kažem za nešto što se danas desilo na poslu", reče poljubivši ga poslednji put. „Džon Mjuler je svratio na nekoliko sati. Spojiće nas da zajedno radimo na onim pljačkama banki u Bruklinu. Malo sam porazgovarala sa njim i, znaš šta?" „Šta?" „Mislim da je šupčina." Nasmejao se, podigao palac, pa je otvorio vrata: „Onda sam ja svoje ovde obavio." Mark se skoro skroz pojeo od brige. Zašto je uopšte pristao da se vrati sa odmora? Nije bio dovoljno brz, a ni dovoljno jak kako bi se zauzeo za sebe - uvek je poput kučenceta trčao do svojih roditelja, nastavnika, šefova - uvek spreman da im udovolji, i suviše preplašen da ih ne razočara. Nije hteo da napušta hotel i tako probuši taj predivni ružičasti mehur od sapunice u koji su se on i Keri zavukli. Ona je otišla u kupatilo da se spremi. Isplanirali su veličanstveno veče: večera u Rubikonu u okviru Em dži ema, pa malo ajnca, pa piće u hotelu Venecija u klubu Tao Bič. Moraće ranije da završe, jer on mora pravo na aerodrom, i verovatno se baš i neće osećati najbolje narednog jutra, ali šta mu je drugo preostalo? Ako se ne pojavi, ima sve redom da ih uzbuni. On se već obukao za izlazak i nikako nije mogao da se smiri, pa se nakačio na Internet koristeći se brzom hotelskom konekcijom. Odmahnuo je glavom: još jedan i-mejl od Eldera. Taj čovek je izgleda rešio da iscedi sve iz njega, ali posao je posao. Možda je sebi odredio i suviše nisku cenu od 5 miliona dolara. Možda bi trebalo da mu zatraži još pet za nekoliko meseci. Šta bi ovom preostalo? Da ga odbije? Proveravajući Elderovu najnoviju listu, Malkom Frejzer je sa svojim ljudima digao Alfa uzbunu: to je značilo da su radili u smenama bez prestanka,
310 spavajući na poljskim ležajevima uz hladnu hranu. Oni su i inače bili vrlo ćudljivi ljudi, a sada su još više poludeli zbog mogućnosti da će morati provesti noć daleko od svojih supruga i devojaka. Frejzer je čak i Rozenbergovu naterao da ostane preko noći. Ona je zbog cele situacije bila van sebe, potpuno pogubljena. Iznervirano joj je pokazao prema ekranu: „Gledaj ga. Opet koristi onaj zaštićeni portal. Zbog čega kog vraga ne možete da mu provalite šifru? Mislim, koliko će vam uopšte vremena trebati da je provalite? Ne znamo čak ni ko se nalazi s druge strane." Rozenbergova ga je prostrelila ledenim pogledom. Ona je preko svog ekrana pratila istu razmenu podataka. „On je jedan od najboljih stručnjaka za bezbednost računarskih podataka u celoj zemlji!" „Pa, ti si mu šefica, provali mu već jednom šifru. Na šta će to ličiti ako budemo morali da prijavimo ovo Agenciji za državnu bezbednost? Trebalo bi da budete najbolji, zar ne?" Prodrala se sva iznervirana nateravši sve ljude u prostoriji da poskoče: „Mark Šeklton je najbolji! Ja mu potpisujem prijavnice i otpusnice svakog dana! Zato, bolje začepi i pusti me da radim!" Mark je skoro završio i-mejl kada je ona malko odškrinula vrata kupatila, te on začu njen prigušeni raspevani glas: „Samo što nisam gotova!" „Tako bih voleo da ne moram sutra da se vratim na posao", reče joj pokušavajući da nadglasa televizor. ,,I ja bih to volela." Isključio je ton: ona je volela da priča pravo iz kupatila. „Možda bismo ponovo mogli da rezervišemo i naredni vikend." „To bi bilo odlično." Česma je nekoliko sekundi radila, pa ju je ona onda zavrnula. „ A znaš šta bi još bilo odlično?"
311 Isključio se sa Interneta gurnuvši kompjuter u torbu. „Šta bi još bilo odlično?" „Da odemo do Los Anđelesa narednog vikenda, samo ti i ja. Mislim, oboje bismo želeli da živimo tamo. A sada kada si došao do ovog novca, mogao bi da napustiš taj svoj bezvezni posao sa vanzemaljcima, pa da se posvetiš pisanju scenarija, a ja bih mogla da napustim svoj bezvezni posao u agenciji za poslovnu pratnju i onaj bezvezni u klinici za vazektomi je, pa da postanem glumica, možda čak i prava glumica. Mogli bismo u potragu za kućom sledećeg vikenda. Šta kažeš? Baš bi bilo zabavno." Lice Vila Pajpera se najednom razvuklo po celom plazma ekranu. Isuse, pomisli Mark, to mu je već drugi put za dva dana! Pojačao je ton. „Jesi li me čuo? Zar to ne bi bilo zabavno?" „Samo sekund, Keri, sačekaj malo!" Odgledao je prilog u vestima, potpuno prestravljen. Osećao se kao da mu se ogromni udav obmotao oko grudi počevši da mu izbacuje sav vazduh iz pluća. Juče ga je video kako se hvali novim tragovima, a danas je već begunac? I njega su kao slučajno pozvali da se vrati sa odmora? Svih onih dvesta koeficijenata njegove inteligencije odmah je došlo do istog zaključka: „Jebiga, jebiga, jebiga, jebiga, jebiga..." „Šta reče, dušo?" „Samo malo!" Ruke su počele da mu drhte kao da ga je uhvatila malarija kada je posegnuo za torbom kako bi uzeo laptop. On ovo nikada nije želeo da uradi. Mnogi ljudi iz Zone 51 bili su u iskušenju - zbog toga su i postojali kontrolori, zbog toga su i postojali algoritmi - ali on nije bio poput drugih. On je bio u fazonu da je svejedno. A sada je osetio očajničku potrebu da sve otkrije. Uneo je svoju lozinku u kopiju američke baze podataka koja se nalazila na njegovom hard disku. Mora biti brz. Bude li zastao da razmisli šta mu je činiti, ima da pukne. Počeo je unos imena.
312 Keri je izašla iz kupatila, obučena veoma zavodljivo u uzanu crvenu haljinu sa novim satom koji joj je blistao oko ruke. „Mark! Šta nije u redu?" Računar mu je bio sklopljen u krilu, ali je on ridao poput bebe, jecajući iz dna duše uz čitavu bujicu suza. Kleknula je pokraj njega zagrlivši ga. „Jesi li dobro, dušo?" Odmahnuo je glavom. „Šta se desilo?" Morao je brzo da razmišlja: „Primio sam i-mejl. Umrla mi je tetka." „O, dragi, tako mi je žao!" Podigao se klecavih nogu - ne, još gore od toga, skoro da se onesvestio. Ustala je zajedno sa njim, pa ga je snažno zagrlila, što mu je pomoglo da se ne sruši. „Umrla je iznenada?" Klimnuo je pokušavajući da obriše lice rukom. Donela mu je papirnu maramicu, žurno se vrativši do njega kako bi mu obrisala suze kao što bi majka učinila sa bespomoćnim detetom. „Slušaj, imam ideju", reče joj poput robota. „Hajdemo u Los Anđeles večeras. Odmah. Idemo kolima. Moj auto se brzo pregreje, pa ćemo tvojim. Sutra ćemo kupiti i kuću, može? U brdima Holivuda. Gomila pisaca i glumaca tamo živi. Može? Možeš li se spakovati?" Zagledala se u njega sva zabrinuta i zbunjena. „Mark, jesi li siguran da hoćeš da baš sada krenemo? Upravo si doživeo šok. Možda bi bilo bolje da sačekamo do jutra." Lupio je nogom o pod, pa dreknu kao razmaženo derište: „Ne! Neću da čekam! Hoću odmah da idem!" Pomerila se jedan korak od njega. „Čemu tolika žurba, dušo?" skroz ju je preplašio. Zamalo da je ponovo počeo sa plakanjem, ali je nekako uspeo da se obuzda. Udahnuvši vazduh duboko kroz nozdrve, spakovao je svoj laptop, te je isključio mobilni telefon. „Zato što je život prekratak, Keri. Jebeno prekratak."
313 30. JULA 2009. Los ANĐELES Soba im je gledala pravo na Rodeo Drajv. Mark je stajao pored prozora u hotelskom bade-mantilu, pa je odmakavši zavesu tužno posmatrao kako luksuzni automobili skreću sa Vilšira pravo na Rodeo. Sunce još nije izašlo dovoljno visoko kako bi svojom toplotom rasteralo izmaglicu, ali se činilo kao da će biti savršeno lep dan. Apartman na četrnaestom spratu hotela Beverli Vilšir koštao je 2.500 dolara za jednu noć i on ga je platio u gotovini kako bi malo otežao posao kontrolorima. Ali koga on to zamajava? Pogledao je u njenu torbicu da proveri Kerin mobilni telefon. Isključio ga je dok je vozila, i još je bio isključen. Ona se sigurno već našla na njihovom radaru, ali je on pokušavao da kupi malo vremena. Malo drago cenog vremena. Stigli su kasno, nakon duge vožnje kroz pustinju tokom koje nijedno od njih nije mnogo govorilo. Nije imao vremena za planove, ali je želeo da sve bude savršeno. U mislima se vratio u svoju sedmu godinu kada se jednom probudio pre roditelja žureći da im spremi doručak prvi put u životu, tako što je sipao žitarice i naseckao bananu, pa je oprezno, pazeći da nešto ne sruši, poneo tacnu sa činijicama, escajgom i malim čašama sa sokom od narandže i ponosno im je stavio na krevet. Želeo je da tog dana sve ispadne savršeno, a nakon što je uspeo u tome, nedeljama je uživao u njihovim pohvalama. Ako ga posluži pamet, i danas bi isto tako mogao da bude uspešan. Uzeli su šampanjac i odreske kada su stigli. Za kasni doručak će im doneti još šampanjca, uz palačinke sa jagodama. Agent za prodaju nekretnina bi trebalo da ih sačeka u predvorju za sat vremena, pa će poslepodne provesti u potrazi za kućom. Želeo je da je usreći. „Keri?"
314 Promeškoljila se ispod pokrivača, pa je još jednom izgovorio njeno ime, ali ovog puta malo glasnije. „Ćao", odgovorila mu je pravo u jastuk. „Stižu doručak i mimoze." „Zar nismo maločas jeli?" „To je bilo davno. Hoćeš da ustaneš?" „Može. Jesi li im javio da nećeš otići na posao?" „Znaju." „Mark?" „Hm?" „Sinoć si se pomalo čudno ponašao." „Znam." „Danas ćeš se normalno ponašati?" „Hoću." „Hoćemo li danas stvarno ići da kupimo kuću?" „Ako budeš našla neku koja ti se dopadne." Pridigla se otkrivši lice, koje se skroz razvedrilo zbog njenog širokog osmeha: ,,E, pa dan mi je prilično lepo započeo. Dođi 'vamo da ti pomognem da i tvoj lepo započne." Vil je vozio celu noć i sada je prolazio kroz ravnice Ohaja, ne štedeći benzin. Jurio je u susret zori nadajući se da će se provući bez kazne i da će uspeti da izbegne radare i tajne kontrole. Znao je da neće izdržati čitav put bez spavanja. Moraće da odabere određena mesta, male drumske motelčiće, u kojima će plaćati u gotovini provodeći noći četiri sata u jednom, pa šest u nekom drugom - ali ne više od toga. Želeo je da stigne do Vegasa do petka uveče, pa da tom govnaru upropasti vikend. Nije se mogao setiti kada je poslednji put
315 odspavao celu noć, pogotovo u treznom stanju, i zbog toga se nije dobro osećao. Osetio je jak nagon za spavanjem, za cirkom, i za nečim što bi mu umirilo bes i ogorčenost. Ruke su već počele da mu se grče, jer je previše snažno stezao volan, a desni članak mu je utrnuo jer stari taurus nije imao automatsko održavanje brzine. Oči mu behu crvene i suve. Bešika ga je bolela jer je popio ogromnu šolju kafe. Jedina utešna stvar beše pupoljak crvene ruže od Lipinskijevih, svež i zdrav, zaboden u plastičnu bocu sa vodom u držaču za čaše. Malkom Frejzer je usred noći napustio svoj operativni centar pošavši u šetnju da malo razbistri glavu. Poslednja novost je prosto da ne poveruješ, pomislio je. Ma, čovek da ne poveruje, jebote. Ovaj užas se desio u njegovoj smeni. Preživi li sve ovo - prežive li svi oni ovo - moraće da svedoči na zatvorenim saslušanjima u Pentagonu sve do svoje stote. Proglasili su kriznu situaciju istog trena kada je Šeklton isključio mobilni telefon, pa su izgubili signal. Jedan njihov tim je odmah odjurio u Veneciju, ali njega tamo nije bilo, mada mu je korveta još stajala u zasebnoj garaži, a iza sebe je ostavio i neizmiren račun. Potom su usledili veoma mračni trenuci, sve dok nisu uspeli da obrnu situaciju. Bio je sa nekom ženom, zanosnom brinetom koju je vratar prepoznao kao damu iz agencije za poslovnu pratnju, jer je i ranije viđao po hotelu. Uzeli su listu Šekltonovih poziva s mobilnog telefona otkrivši na desetine poziva nekoj Keri Hajtauer, koja se uklapala u opis te žene. Signal njenog telefona je jurio putem 1-15 pravo prema zapadu, sve dok nije nestao na nekih dvadeset pet kilometara zapadno od Barstoa. Izgledalo je kao da bi Los Anđeles mogao biti njihovo odredište. Prosledili su opis njenog automobila i broj registarskih tablica policijskim stanicama i mesnim šerifima, ali nisu ništa saznali, sve dok im kasnija istraga nije pokazala da je njena Tojota bila prodata, a ona je zapravo vozila iznajmljeno vozilo.
316 Rebeka Rozenberg je dovršavala treću čokoladicu otkako je otkucala ponoć, kada se najednom probila kroz Šekltonove šifre gotovo se zagrcnuvši komadićem karamele. Izjurila je iz svoje laboratorije, pa je nespretno otrčala niz hodnik do operativnog centra, uletevši pravo u masu kontrolora dok joj je njena belačka imitacija natapirane afro-frizure iz šezdesetih podrhtavala iznad ramena. „Prosleđivao je podatke jednoj kompaniji!" reče. Frejzer je sedeo za svojim radnim mestom. Okrenuo se prema njoj delujući kao da će se ispovraćati. Gore od ovog ne može. „Uuu, jebote! Jesi li sigurna?" „Stoprocentno." „Kakvoj kompaniji?" Izgleda da može i gore. „Osiguravajućem društvu." Hodnici laboratorije za osnovna istraživanja behu prazni, što je samo pojačavalo efekat eha u njima. Da bi malo popustio napetost, Malkom Frejzer se zakašljao kako bi se poigrao akustičnim odjecima u toj prostoriji. Vikanje ili jodlovanje ipak ne bi bilo kulturno, čak i da ga niko nije slušao. Tokom dana, kao šef operativnog obezbeđenja NTS-51, obično je lutao podzemnim prostorijama samouverenim korakom kojim je plašio zaposlene na svim položajima. Voleo je kada ga se plaše i nije mu uopšte bilo žao što su njegove kontrolore svi mrzeli. To je samo značilo da su obavljali svoj posao kako treba. Kako bi uopšte održavali red bez straha? Svi ti štreberi bili su na prevelikom iskušenju da se koriste službenim materijalom. On je prema njima gajio osećaj prezira i uvek bi u sebi osetio nalet superiornosti kada bi mu došli goli pred skener, onako debeli i zaduvani, ili mršavi i mlitavi, nikada u dobroj formi i mišićavi poput njemu sličnih. Šeldton, prisećao se, beše jedan od tih mršavih i mlitavih, mogao si ga slomiti poput grančice. Otišao je do specijalnog lifta, pa ga je pozvao upotrebivši posebnu lozinku. Uspon je išao toliko glatko da se gotovo nije ni primećivalo da su u pokretu, a
317 kada je izašao, bio je jedina živa duša na spratu sa trezorom. Njegovi pokreti će upaliti kamere i jedan od njegovih ljudi će ga videti, ali njemu je bio dozvoljen pristup tom delu, znao je šifre za pristup i bio je jedan, od svega nekoliko ljudi, koji behu ovlašćeni da ulaze kroz debela čelična vrata. Sila trezora beše sveprožimajuća: Frejzer je primetio kako mu se leđa ispravljaju kao da mu je neko nabio gvozdenu šipku kroz kičmu. Grudi mu se naduše, čula izoštriše, a njegovo duboko opažanje - čak i na tom prigušenom ledenoplavom osvetljenju - beše toliko istančano da je gotovo video stvari trodimenzionalno. Neki ljudi su se osećali sićušno u toj prostranoj odaji, ali se on u trezoru osećao ogromno i moćno. Noćas je, usred najozbiljnijeg proboja sigurnosnog sistema u istoriji Zone 51, Malkom prosto osetio potrebu da siđe ovde. Zakoračio je u hladnu prostoriju sa vazduhom iz kog beše izvučena vlažnost. Pet stopa, pa deset, dvadeset, celih sto. Nije planirao da ode do kraja, nije imao vremena. Zašao je taman toliko koliko mu je bilo potrebno da u celosti oseti veličinu njenog kupolastog svoda i njene stadionske dimenzije. Vrhovima prstiju desne ruke dotakao je jedan povez. Dodirivanje zvanično beše zabranjeno, ali nije da je on sad tu izvlačio knjige sa police - samo je hteo da se uveri da su tamo. Povez na njoj beše gladak i hladan u boji prošarane jelenske kože. U hrbat beše urezana godina: 1863. Bilo je nekoliko redova za 1863. godinu. Građanski rat. A sam bogzna šta se još tada dešavalo u ostatku sveta. Nije on istoričar da zna tako nešto. S jedne strane trezora pružalo se uzano stepenište koje je vodilo ka posebnoj izduženoj pisti, s koje je čovek mogao da obuhvati pogledom celu tu panoramu. Otišao je do njega popevši se do vrha. Na hiljade metalnosivih polica širilo se pred njim u daljinu, gotovo 700.000 debelih knjiga u kožnom povezu, preko 240 milijardi ispisanih imena. Bio je uveren da je jedini način da u
318 pravom smislu shvatite glomaznost takvih cifara bio da stanete tamo i sve sagledate sopstvenim očima. Svi su podaci još odavno bili na diskovima, a ako ste kojim slučajem bili jedan od tih štrebera sigurno biste ostali zapanjeni terabitima podataka ili nekim tome sličnim sranjem, ali ništa nije moglo zameniti pravi boravak u biblioteci. Uhvatio se za ogradu, pa se nagnuo preko nje i krenuo da polagano i duboko udiše vazduh. Nelson Elder je uživao u prilično dobrom jutru. Sedeo je za svojim omiljenim stolom u kantini prionuvši na omlet od belanaca i na jutarnje izdanje novina. Napunio se energijom nakon svog jutarnjeg trčanja i ugodnog tuširanja, ali je energiju crpeo i iz osnažene vere u budućnost. Od svih stvari iz njegovog života koje su mu uticale na raspoloženje, najznačajniji faktor beše stanje njegovog Dezert lajfa na berzi. Proteklog meseca akcije su im skočile za 7,2 procenata, digavši se za punih 1,5 procenata samo tokom prethodnog dana. Bilo je i suviše rano da bi ovaj ludi poduhvat sa Piterom Benediktom uticao na njegov krajnji bilans, ali je, sa gotovo matematičkom sigurnošću, mogao da predvidi da će mu odbijanje da dâ životno osiguranje licima sa skorašnjim datumom smrti i usklađivanje premija sa odgovarajućom stopom rizika kod onih kojima smrt sledi u neko dogledno vreme, pretvoriti njegovu kompaniju u mašinu za pravljenje para. Povrh toga, riskantni posao Berta Majersa sa onim fondom iz Konektikata obrnuo se u njihovu korist, uz dvocifreni porast dobitka u julu. Elder je svoju tvrdoglavost pretvorio u neki novi, mnogo agresivniji pristup ulagačima i analitičarima, što je odmah primećeno i na Volstritu. Njihov stav prema Dezert lajfu polako se menjao. Nije ga zanimalo kako je taj čudak Benedikt obezbedio sebi pristup toj svojoj magičnoj bazi podataka, niti ga je zanimalo odakle su podaci dolazili i kako je sve to uopšte bilo moguće. On svakako nije bio moralni filozof. Njemu
319 je jedino bilo stalo do Dezert lajfa, a sada je imao prednost s kojom nijedan od njegovih takmaca ne bi mogao da se meri. Benediktu je isplatio pet miliona dolara iz sopstvenog džepa kako bi izbegao da revizori nanjuše poslovnu transakciju i počnu da mu postavljaju pitanja. Već je imao dovoljno briga oko Bertovog poduhvata sa onim njegovim osiguravajućim fondom. Međutim, bio je to dobro utrošeni novac. Vrednost deonica u njegovom ličnom vlasništvu porasla je na deset miliona dolara, što beše đavolski dobra zarada od investicija za samo mesec dana! Posao sa Benediktom zadržaće samo za sebe. Niko o tome nije znao, čak ni Bert. Sve je to bilo previše bizarno i previše opasno. Ionako se našao na velikoj muci da šefu njihovog odeljenja za izdavanje osiguranja objasni zbog čega mu je bilo potrebno da mu svakog dana šalju dnevni spisak svih lica u državi koja su tražila životno osiguranje. Bert ga je spazio kako jede sam, pa mu je prišao nasmešen, mašući prstom: „Otkrio sam tvoju tajnu, Nelsone!" To je prepalo starijeg čoveka. „O čemu to pričaš?" upitao ga je ozbiljno. „Hoćeš da nam pobegneš danas posle podne da bi igrao golf." Elder odahnu, nasmešivši se: „Kako si pogodio?" „Znam ja sve što se tu odigrava", pohvalio se njegov finansijski direktor. „Ne baš sve, imam ja nekoliko skrivenih kečeva u rukavu." „Je l' se i moja povišica krije tamo negde?" „Samo ti gledaj da nam prinosi ostanu visoki i za nekoliko godina ćeš moći da kupiš svoje lično ostrvce. Hoćeš da mi se pridružiš za doručkom?" „Ne mogu. Imam neki sastanak oko budžeta. S kim igraš danas?" „Ma, to je neka dobrotvorna igra u Vinu. Ni ne znam s kojom četvoricom su me stavili." „Pa, gledaj da uživaš. Zaslužio si." Elder mu namignu: ,,U pravu si, jesam."
320 Nensi nije mogla da se usredsredi na dosije o pljački banke. Okrenula je stranicu primetivši da ništa nije registrovala, pa je morala da se vrati i sve iznova pročita. Kasnije tog prepodneva sledio joj je sastanak sa Džonom Mjulerom, a on je od nje očekivao da ga ukratko upozna sa tim slučajem. Na nekoliko minuta bi mahinalno otvarala Internet pretraživač u potrazi za novim tekstovima o Vilu, ali su svi širom sveta uglavnom obrađivali jednu te istu priču Asošijeted presa. Na kraju više nije mogla da se strpi. Su Sančez ju je ugledala u hodniku, pa joj je mahnula iz daljine. Su je bila poslednja osoba koju je Nensi želela da vidi u tom trenutku, ali nije se baš mogla pretvarati kako je nije primetila. Napetost na Suinom licu beše zapanjujuća. Ugao levog oka joj se grčio, a bilo je primetno i podrhtavanje u njenom glasu. „Nensi", reče joj primakavši joj se toliko blizu da joj je bilo neprijatno. „Da li je pokušao da te kontaktira?" Nensi se pre toga postarala da dobro zatvori torbicu i navuče rajsferšlus. „Pitala si me i sinoć. Odgovor je i dalje negativan." „Pa, moram da pitam. Bio ti je partner. Partneri se zbliže." Nensi se unervozila zbog te rečenice, što je Su odmah zapazila, pa se odmah ispravila: „Nisam mislila da se zbliže na taj način, već da se združe, znaš, onako prijateljski." „Nije me zvao, niti mi je slao i-mejlove. Osim toga, da jeste ti bi to odmah znala", izletelo joj je. „Nišani ja izdala ovlašćenje da prisluškuju ni njega, a ni tebe!" reče Su. „Da vas prisluškujemo, ja bih to znala. Pa, ja sam mu šefica!" „Su, ja znam mnogo manje od tebe o svemu što se događa, ali da li bi te zaista iznenadilo da se otkrije kako iza svega ovoga stoje neki drugi odseci?" Su se učinila povređenom, pa je zauzela odbrambeni stav. „Ne znam o čemu to pričaš", Nensi je slegnula ramenima, a Su je uspela da se pribere, ,,i gde si to krenula?"
321 „Do apoteke. Treba ti nešto?" reče Nensi krenuvši prema liftu. „Ne, sve je u redu", nije baš zvučala ubedljivo. Nensi je peške prešla pet ulica pre nego što je otvorila torbu i izvadila telefon sa pripejd brojem. Još jednom je proverila da li je neko prati, pa je ukucala broj. Odgovorio je nakon što je dva puta zazvonilo: „Džoova palačinkarnica." „Zvuči mi primamljivo", reče mu ona. „Drago mi je što si nazvala", zazvučao je strašno umorno. „Počeo sam da se osećam usamljeno." „Gde si?" ,,U nekom mestu koje je ravno poput bilijarskog stola." „Može malo određenije?" „Na znaku piše Indijana." „Nadam se da nisi vozio celu noć?" „Mislim da jesam." „Moraš malo da odspavaš!" „Aha." „Kad ćeš?" „Evo, baš tražim gde bih mogao. Jesi li pričala sa Lorom?" „Htela sam prvo da proverim kako si." „Kaži joj da sam dobro. Kaži joj da ne brine." „Brinuće se. I ja se brinem." „Šta se dešava u kancelariji?" „Su izgleda kao da ju je poplava izbacila. Svi su se posakrivali iza svojih vrata."
322 „Slušao sam o sebi na radiju cele noći. Baš su gadno sve ovo raširili." „Ako su se bacili u poteru za tobom, šta onda rade sa Šekltonom?" „Pretpostavljam da izgledi da ću ga pronaći kako leškari na svojoj verandi baš i nisu nešto veliki." „Pa, šta ćeš onda?" „Iskoristiću svoje višegodišnje iskustvo i svoju snalažljivost." „Šta to tačno znači?" „To znači da ću već nešto smisliti", zaćutao je, pa onda reče: „Nego znaš, razmišljao sam nešto." „O čemu si razmišljao?" „O tebi." „Šta o meni?" Usledila je još jedna dugačka pauza, pa se začu kako pored njega prolazi neki ogromni šleper. „Mislim da sam zaljubljen u tebe." Sklopila je oči, a kada ih je ponovo otvorila, još se nalazila u južnom delu Menhetna. „Ma, daj, Vile, zašto mi govoriš tako nešto? Zbog nedostatka sna?" „Ne. Stvarno to mislim." „Nađi, molim te, neki motel da malo odspavaš." ,,I samo to imaš da mi kažeš?" „Ne. Mislim da sam i ja možda zaljubljena u tebe." Greg Dejvis je čekao da provri voda u čajniku. Njegova veza sa Lorom Pajper je trajala tek godinu i po dana, i upravo su se kao par suočili sa prvom velikom kriznom situacijom. Hteo je da se zaista pokaže i bude sjajan momak i dečko koji pruža podršku, a u njegovoj su se porodici suočavali sa kriznim situacijama tako što bi skuvali čaj.
323 Stan im beše mali, sa jako malo svetla i bez nekog lepog pogleda, ali bi oni radije živeli u nekom potkrovlju u Džordžtaunu, nego na nekom lepšem mestu u predgrađima bez srca i duše. Konačno je uspela da zaspi u dva noću, ali čim se probudila, odmah je ponovo uključila televizor, pa je videla tekst vesti na ekranu u kojima je pisalo da joj je otac i dalje u bekstvu, te je opet počela da plače. „Hoćeš obični ili biljni?" doviknuo joj je. Začuo je njene jecaje. „Biljni." Doneo joj je šolju, pa je seo pokraj nje na krevet. „Ponovo sam pokušala da ga nazovem", reče onemoćalo. „Na kućni ili mobilni?" „Telefonsku poštu." On je i dalje bio samo u boksericama. „Zakasnićeš", reče mu ona. „Otvoriću bolovanje." „Zašto?" „Da bih ostao sa tobom. Neću te ostaviti samu." Zagrlila ga je, nakvasivši mu rame suzama. „Zašto si tako dobar prema meni?" „Kakvo ti je sad to pitanje?" Mobilni telefon je počeo da vibrira pomerajući se po noćnom ormariću. Posegnuo je za njim pre nego što bi pao sa ivice. Na ekranu je pisalo: Nepoznati broj. Neka žena ga je tražila. „Greg je." „Greg, ovde Nensi Lipinski. Upoznali smo se u Vilovom stanu." „Isuse! Nensi! Zdravo!" Šapnuo je Lori: „Partnerka tvog tate", i ona se odmah munjevito uspravila. „Odakle ti moj broj?" „Greg, ja radim za FBI."
324 ,,A, da. Kontam to", reče. „Zoveš zbog Vila?" „Da. Da li je Lora tu?" „Jeste. Zašto si mene zvala?" „Zato što Lorin telefon možda prisluškuju." „Isuse, šta li je to Vil uradio?" „Da li pričam sa momkom njegove ćerke ili sa novinarom?" upitala ga je Nensi. Malo je oklevao, pa je spazio Lorin molećivi pogled: ,,S njenim momkom." „Upao je u gadnu nevolju, ali nije ništa loše uradio. Naišli smo na nešto, a on neće da odstupi. Moraš mi obećati da je ovo strogo poverljivo." ,,U redu", krenuo je da je uverava, „ovo je sve nezvanično." „Daj mi Loru. Hoće da joj kažem da je dobro." Agent za prodaju nekretnina beše neka platinasta plavuša u godinama kada se žene poput nje odlučuju za tretmane botoksom. Pričala je kao navijena i odmah se sprijateljila sa Keri. Njih dve su nešto čavrljale na prednjim sedištima velikog mercedesa, dok je Mark sedeo sav ošamućen, čvrsto stežući aktovku između nogu. Donekle je bio svestan brbljanja oko sebe, kao i činjenice da su prolazili pokraj drugih automobila, ljudi i prodavnica duž bulevara Santa Monika, da je u tim elegantnim kolima bilo prijatno dok je s druge strane zasenčenih prozora bilo vruće i sunčano, a osetio je i dva različita parfema, neki metalni ukus u ustima i bridenje u očima, ali je svaki od tih osećaja postojao u nekoj odvojenoj dimenziji. On se sada pretvorio u samo jedan niz nepovezanih čula. Um mu nije obrađivao i povezivao informacije. Bio je na nekom drugom mestu, izgubljen. Težak veo oko njega probio je tek Kerin piskavi glas: „Mark! Džina te je nešto pitala!"
325 „Izvinite, šta?" Agentica mu reče: „Pitala sam za vremenski rok." „Što pre može", reče tiho. „Pa, to je sjajno! To nam stvarno može biti odlična polazna tačka. A rekoste da želite nešto za gotovinu?" „Tako je." „Joj, narode, vi ste se baš zagrejali za kupovinu!" izlete agentici. „Stalno mi dolaze došljaci koji samo žele da vide Beverli Hils, Bel Er ili Brentvud - čuvena tri mesta na B - ali vi ste, narode, tako pametni i usredsređeni. Mislim, jeste li znali da je Holivud Hils najbolje tržište luksuznih nekretnina u ćelom Los Anđelesu za cenu koju ste pomenuli i sa vašim direktnim pristupom? Divno ćemo se provesti ovog poslepodneva!" Nije ništa odgovorio, a dve žene nastaviše sa razgovorom tamo gde su stale ostavivši ga ponovo na miru. Kada je automobil počeo da se uspinje prema planinama, osetio je kako mu leđa uranjaju u sedište. Zažmurio je našavši se na zadnjem sedištu očevog automobila koji se kretao prema Belim planinama do njihove iznajmljene brvnare u Pinkam Noču. Njegov otac i majka su razglabali o nečemu, ostavivši ga nazad samog sa brojevima koji su mu lebdeli po glavi, pa je pokušavao da ih poslaže u pravilan niz i dokaže određenu teoremu. Kada je u tome uspeo i u glavi mu se javio quod erat demonstrandum, obuzela ga je silna radost kakvu je i sada želeo ponovo da oseti. Mercedes se migoljio strmim krivudavim putevima prolazeći pokraj kuća skrivenih iza visokih kapija i živih ograda. Zaustavio se iza kamiona firme za uređivanje zemljišta nalik mnogim drugim koje su već zaobišli, a čim je Mark otvorio vrata opalila ga je strahovita vrelina uz zujanje mašine za sakupljanje lišća. Keri je odmah odjurila do kapije čvrsto stežući listu kuća u ponudi, poput nekog razdraganog deteta.
326 Agentica reče Marku: „Kako je slatka! Dobro se držite sada narode, jer sam vam zakazala gomilu obilazaka!" Frejzer je crpeo energiju iz crne kafe i adrenalina, a da mu je pošlo za rukom da nekog iz ambulante ubedi da mu daju malo amfetamina i njih bi odmah ubacio na spisak. Unutra je tekao normalni radni dan uz gomilu zaposlenih koji su obavljali svoja uobičajena štreberska posla. On je, s druge strane, obavljao nešto neuobičajeno i potpuno neočekivano vodeći unutrašnju istragu i tri terenske operacije istovremeno, a pored toga je i na nekoliko minuta o svemu obaveštavao svoje gazde u Vašingtonu. Jedan tim je bio na terenu u Njujorku u potrazi za Vilom Pajperom, drugi je bio u Los Anđelesu, spreman da stupi u akciju, ako se i kada se Majki Šeklton najednom stvori u Kaliforniji, a treći je bio u Las Vegasu radeći na slučaju Nelsona Eldera. Svi njegovi ljudi behu bivši pripadnici vojnih snaga. Neki su služili u terenskim operacijama CIA na Bliskom istoku. To sve redom behu vrlo učinkoviti govnari koji su radili smireno uprkos panici onih nesposobnjakovića iz Pentagona. Popravio je i mišljenje o onoj Rebeki Rozenberg, mada se i dalje gadio njenih navika u ishrani koje su mu govorile o nedostatku lične discipline. Posmatrao ju je kako se prežderava nugatom i karamelom cele noći, i čak mu se činilo da je počela da se goji tu pred njegovim očima. Kanta za otpatke joj beše puna omotača od slatkiša, a pri tom je bila i ružna ko crna noć, ali je uz dosta gunđanja i poštovanja zaključio da ona nije bila samo nadzornica štrebera, već je sama po sebi ipak bila jedan vraški dobar štreber. Probijala se kroz Šekltonove zaštitne šifre, korak po korak, polako ga razotkrivajući. „Pogledaj ovo", reče mu kada se okrenuo prema njoj. „Ima još onog o Piteru Benediktu. Imao je račun pod tim imenom u kazinu Sazvežđe, a postoji i viza kartica na ime Pitera Benedikta."
327 „Je l' ima nekih zanimljivih naplata preko nje?" „Jedva da ju je i koristio, ali je imao nekoliko transakcija sa Udruženjem pisaca Amerike. Radi registrovanja scenarija ili tako nešto." „Isuse, jebeni pisac. Možeš da ih se dokopaš?" „Misliš da ih hakujem sa njihovog servera? Da, najverovatnije. Ima još nešto." „Reci." „Pre mesec dana je otvorio račun na Kajmanskim ostrvima. Prva uplata je bila na pet miliona dolara od Nelsona G. Eldera." ,,E, da me jebeš", odmah je morao da pozove Dekorsa, vođu njegovog tima u Las Vegasu. „On je verovatno najbolji programer kojeg je ova laboratorija ikada imala", čudila se. „Vuk ostavljen da čuva piliće." „Kako je izvukao podatke?" „Ne znam još." „Svaki zaposleni će morati na novi pregled", reče, ,,i to forenzički." „Znam." ,,I ti isto." Uputila mu je jedan kiseli pogled, pruživši mu jedan dolar: „Budi srce i donesi mi još jednu čokoladicu." „Nakon što pozovem prokletog ministra." Haris Lester, ministar mornarice, imao je zasebnu kancelariju u C prstenu, duboko zavučen u središtu Pentagona, bez pristupa svežem vazduhu, što je bio slučaj i sa svim drugim vrlo složenim prostorijama u središtu tog kompleksa. Njegov uspon do tog krajnje ispolitizovanog položaja beše prilično uobičajen - bio je u mornaričkoj službi u Vijetnamu, proveo godine i godine u zakonodavnim telima Merilenda, odslužio tri mandata kao kongresmen, bio
328 zamenik predsednika u firmi Nortrop Gruman mišn sistems20, da bi ga na kraju, pre godinu i po dana, novoizabrani predsednik države postavio na mesto ministra mornarice. On je bio precizni birokrata koji se uvek protivio rizikovanju i prezirao iznenađenja kako u ličnom, tako i u profesionalnom životu, pa je reagovao sa mešavinom zaprepašćenja i nervoze kada ga je njegov šef, ministar odbrane, lično obavestio o problemu u Zoni 51. „Je li ovo neka smicalica kao iz studentskih dana, da biste me primili u neko vaše tajno bratstvo, gospodine ministre?" „Je l' ti ja izgledam kao neki balavi student?" dreknu ministar odbrane. „Ovo se stvarno dešava, a po tradiciji spada u rejon mornarice, što znači da spada u tvoj rejon, a neka ti je sam bog u pomoći, ako nešto procuri tokom tvog mandata." Lesterova košulja je bila toliko uštirkana da se začulo pucketanje, kada je seo za svoj radni sto. Izravnao je kravatu na crne i srebrne prugice, pa je prošao rukom kroz ono malo kose što mu je ostalo kako bi sve vlasi usmerio u istom pravcu, pre nego što je dohvatio naočare za čitanje bez okvira. Glas njegovog asistenta začu se preko interfona i pre nego što je uspeo da otvori prvu fasciklu. „Malkom Frejzer vas zove iz Grum Lejka, gospodine ministre. Želite li da primite poziv?" Skoro da je osetio kako mu se kiselina diže u želucu. Ovakvi pozivi su ga ubijah u pojam, ali nije mogao da ih preusmeri nekom drugom. Ovo je bio njegov posao i na njemu je bilo da donese odluke. Bacio je pogled na časovnik: tamo je sada bila noć. Pravo vreme za noćne more. 20 Jedna od najvećih svetskih kompanija za proizvodnju i razvoj vojne opreme, oružja, vojnih vozila, sigurnosnih sistema.
329 Mercedesom su stigli na poslednji zakazani obilazak kasno posle podne, parkiravši se na polukružnom prilaznom puteljku ispred imanja u mediteranskom stilu. „Mislim da će ovo biti ona prava!" uzviknu agentica za prodaju nekretnina pucajući od energije. „Sačuvala sam vam najbolje za kraj." Keri beše sva ošamućena, ali i srećna. Proverila je frizuru u ogledalcetu, pa reče sva u oblacima: „Sve su mi se dopale." Mark se dovukao za njima. Jedan od agenata iz agencije koja je prodavala tu kuću, delujući poput prave cepidlake, čekao ih je lupkajući prekorno po satu. To je podsetilo Marka da i on baci pogled na svoj. Nelson Elder je igrao golf sa zamenikom predsednika marketinškog odeljenja organizacije Vin, načelnikom gradske vatrogasne službe i generalnim direktorom jedne lokalne kompanije za proizvodnju medicinskih pomagala. Bio je prilično dobar igrač golfa, sa hendikepom 14, ali mu je ova runda išla izvanredno dovevši ga na rub ushićenosti. Stigao je do četrdeset jedan, i postigao svoju najbolju devetku u proteklih nekoliko godina. Sveže poprskani tereni u klubu Bermuda po svojoj boji behu poput zagasitog smaragda usred smeđe pustinje. Niska trava odlično se povijala i njemu je, hvala bogu, sve polazilo za rukom. Mada je bilo dosta vode na terenima, njegova je lopta išla pravo, ostavši potpuno suva. Sunčevi zraci su podrhtavali po staklenoj površini hotela Vin koji se uzdizao iznad sportskog kluba, pa se opušten u svojim golf kolima, pijuckajući flašicu ledenog čaja i slušajući žubor veštačkog potoka, osećao zadovoljno i smireno, a tako se nije već stvarno dugo osećao. Keri je potpuno odlepila za mediteranskom vilom na Holiridž roudu. Trčkarala je od jedne zapanjujuće sobe do druge - posebno dizajnirane kuhinje,
330 dnevne sobe na spuštenom nivou, zvanične trpezarije, biblioteke, sobe sa televizijskom i muzičkom opremom, vinskog podruma, ogromne glavne spavaće odaje uz još tri spavaće sobe - sve vreme ponavljajući „O, gospode! O, gospode!", dok ju je agentica pratila u stopu milozvučno govoreći: „Jesam vam rekla! Sve je renovirano. Pogledajte samo te detalje!" Mark nije imao stomak za takve stvari. Praćen podozrivim pogledom agenta čija je agencija prodavala ovu nekretninu, zaputio se ka popločanom delu dvorišta, pa je seo pokraj svetlucave vode bazena čija se udaljena ivica neprimetno stapala sa horizontom. Popločani deo dvorišta beše oivičen žbunjem manzanite oko čijih se nežnih svetloplavih cvetića okupila čitava gomila kolibrija. Ispod njih se prostirao široki kanjon, a u daljini se na poslepodnevnom suncu jedva razaznavala čitava mreža ulica. Preko njegovog ramena, iznad krova kuće, najednom udaljenom grebenu, mogli su se videti vrhovi slova čuvenog holivudskog natpisa. Ovo je upravo ono što sam želeo, pomisli tugaljivo, ono o čemu sam sanjao da ću uraditi kada uspem kao scenarista, da ću sedeti pokraj bazena, u brdima, ispod tog natpisa. Jedino što je mislio da će to trajati duže od pet minuta. Keri je izjurila kroz klizna vrata skoro se rasplakavši pred pogledom koji ju je dočekao napolju: „Mark, ova mi se užasno sviđa. Prosto sam oduševljena. Baš sam oduševljena!" „Ona je oduševljena", dodade agentica prilazeći im s leđa. „Koliko košta?" reče Mark ukočeno. „Traže tri i četiristo, a ja mislim da je to dobra cena. Milion i pet stotina su uložili samo u renoviranje..." „Uzimamo", bio je skroz bezizražajan. „Mark!" vrisnu Keri. Bacila mu se oko vrata, pa ga je poljubila desetak puta.
331 ,,E, pa upravo ste neviđeno usrećili dve žene", reče agentica pohlepno. „Keri mi kaže da se bavite pisanjem. Mislim da ćete napisati gomilu sjajnih scenarija sedeći baš pokraj ovog predivnog bazena! Izložiću im vašu ponudu, pa ću vas nazvati večeras!" Keri je pravila slike kamericom svog mobilnog telefona. Nije mu odmah doprlo do glave, ali kada je Mark shvatio šta se dešava naglo je skočio zgrabivši joj ga iz ruke. „Jesi li već slikala nešto pre ovog?" „Nisam! Zašto?" „Tek si sada uključila telefon?" „Da! U čemu je problem?" Pritisnuo je dugme za isključivanje. „Baterija ti je skoro prazna. Moja se skroz ispraznila. Pokušavam da sačuvam ono što je ostalo, u slučaju da nam zatreba za neki poziv", pružio joj ga je nazad. „Dobro, ludice", pogledala ga je prekorno, kao da hoće da mu kaže: Nemoj opet da mi postaneš uvrnut. „Hajde sa mnom da pogledaš iznutra! Joj, kako sam srećna!" Frejzer je dremao za svojim stolom kada ga je jedan od njegovih ljudi potapšao po ramenu. Naglo se probudio frknuvši. „Imamo signal sa telefona Hajtauerove. Upalio se, pa se ugasio, onako na brzaka." „Gde se nalaze?" ,,U istočnom delu Holivud Hilsa." Frejzer se počeša po neobrijanom obrazu: „Dobro, taj je bio na brzaka. Možda uhvatimo još jedan. Šta je sa Dekorsom?" „Na svom je položaju, čeka ovlašćenje."
332 Frejzer je ponovo zatvorio oči: „Probudi me kada me ponovo nazovu iz Pentagona." § Elder je odmeravao udarac na osamnaestoj rupi. U pozadini travnjaka beše vodopad visok više od deset metara, predivno mesto za završetak runde. „Šta misliš", pitao je direktora iz Vina. „Brz i snažan udarac?" „Aha, samo mu ga daj, Nelsone. Danas ceo dan razbijaš." „Je l' znaš da će mi, ako pogodim, ovo biti najbolja runda koju sam ikada odigrao?" Čuvši to, načelnik vatrogasne službe i generalni direktor im se primakoše da provere putanju loptice. „Tako ti boga! Nemoj da urekneš samog sebe!" zavapi tip iz Vina. Elderov zamah beše lagan i besprekoran, a taman kada je visoko uzdigao štap - trenutak pre nego što će mu metak prosvirati lobanju i poprskati četvorku krvlju i moždanom kašom - u glavi će mu se javiti misao kako je život neverovatno lep. Dekorso je proverio da li je mrtav kroz nišan na snajperskoj puški, a onda je vešto rastavio oružje, ubacio ga u torbu za odelo, pa je napustio hotelsku sobu na jedanaestom spratu sa primamljivim pogledom na idilične golf terene. Kada su se vratili u hotelski apartman, Keri je htela da vode ljubav, ali on nije mogao da natera samog sebe. Izvukao se pravdajući se suncem, pa se povukao u kupatilo na tuširanje. Ona je nastavila da brblja kroz vrata, previše uzbuđena da bi prestala sa pričom, a on je pustio da snažni tuš priguši njegovo plakanje.
333 Agent za prodaju nekretnina je rekla Keri da je Kat, restoran u njihovom hotelu, bio toliko sjajan prosto vene da isečeš, što beše opaska na koju se on odmah trgnuo. Preklinjala ga je da odu tamo na večeru, a šta god da je ona želela, on je hteo da joj ispuni, mada mu je prevashodni nagon bio da se sakriju u njihovoj sobi. Izgledala je zapanjujuće u crvenoj haljini, a čim su ušli, mnogi okrenuše glavu prema njima da provere da ona možda nije bila neka poznata ličnost. Mark je sa sobom nosio aktovku, pa su se svi mogli opkladiti da je ona bila neka glumica na sastanku sa svojim agentom ili advokatom. Ovaj žgoljavi tip delovao je previše uobičajeno da bi joj bio dečko, osim, naravno, ako nije bio truli bogataš. Smestili su ih za sto pokraj prozora ispod ogromnog svetlarnika kroz koji će, dok ne dođu do deserta, mesečina pokuljati unutra. Jedino o čemu je htela da pričaju beše kuća. To je za nju bilo ostvarenje sna - ne, još i više od toga, jer nikada nije ni sanjala da takvo mesto uopšte postoji. Nalazilo se toliko visoko u brdima, da je mislila da se nalaze u svemirskom brodu, kao u onom NLO-u koji je ugledala kao devojčica. Postavljala mu je pitanja kao neko dete: kada će napustiti posao, kada će se njih dvoje preseliti, kakav će nameštaj kupiti, šta on misli kada bi ona trebalo da počne sa časovima glume, kada će on ponovo početi sa pisanjem? On bi na to samo slegnuo ramenima ili bi odgovorio jednosložnim rečima zureći kroz prozor, a ona bi već prešla na sledeće što bi joj palo na pamet. Najednom je prestala sa pričom, nateravši ga da podigne pogled prema njoj. „Zašto si tako tužan?" upitala ga je. „Nisam." „Jesi." „Ne, nisam."
334 Nije baš bila ubeđena, ali se manula te teme, pa reče: „Pa, ja jesam srećna. Ovo je najlepši dan u celom mom životu. Da te nisam srela, bila bih... pa, prosto ne bih bila ovde! Hvala ti, Šekltone." Dobacila mu je jedan mazni poljubac koji ga je raskravio nateravši ga da se nasmeši. „Tako je već bolje!" reče mu mačkastim glasom. Iz torbice joj se začu telefon. „Tvoj telefon!" reče on. „Zašto je uključen?" preplašio ju je svojim uspaničenim izrazom lica. „Dina mi je tražila broj u slučaju da nam prihvate ponudu", krenula je da čeprka po torbi. „To je verovatno ona!" „Koliko ti je već uključen?" prostenjao je. „Ne znam. Nekoliko sati. Ne brini, sve je u redu s baterijom", reče. „Halo?" delovala je razočarano i zbunjeno. „Za tebe je!" reče, pružajući mu telefon. Prestao je da diše podigavši ga prema uvetu. Glas beše muški, zapovednički, grub: „Dobro me slušaj, Šeldtone. Ovde Malkom Frejzer. Hoću da izađeš iz restorana, vratiš se u svoju sobu i tamo sačekaš da te kontrolori pokupe. Siguran sam da si već proverio bazu podataka. Danas nije tvoj sudnji dan. Ali je bio Nelsonu Elderu, koga više nema. Ovo je i dan Keri Hajtauer. Ali, nije tvoj dan. No, to ne znači da te ne možemo gadno povrediti, tako da poželiš da ipak jeste. Moraćemo otkriti kako si sve to obavio. Možeš da nam olakšaš." „Ona ništa ne zna", reče Mark molećivim šapatom, okrenuvši se na drugu stranu. „Nije bitno šta ti kažeš. Došao je njen dan. Zato, ustani i idi odatle, smesta. Jesi li me razumeo, Mark?" Srce mu je nekoliko puta otkucalo, a on nije odgovarao. „Mark?" Isključio je telefon, odgurnuvši stolicu.
335 „Šta nije u redu?" zapitala ga je. „Ništa", otežano je disao. Lice mu se skroz iskrivilo. „Javili su ti nešto o tvojoj tetki?" „Da. Moram do kupatila. Odmah se vraćam", teškom mukom je pokušavao da se pribere, ne mogavši da je pogleda u oči. „Sirota moja bebica", reče mu utešno. „Brinem se za tebe. Hoću da budeš srećan poput mene. Brzo se vrati svojoj Kerici-merici, važi?" Uzeo je aktovku, pa je otišao odatle kao čovek koji je krenuo na vešala, vukući noge u kratkim koracima, pognute glave. Stigavši u predvorje, začuo je zvuk lomnjave stakla i potom dve mučne sekunde zatišja, a zatim prodorne ženske vriske i gromke muške povike. Restoran i predvorje se ispuniše masom usplahirenih ljudi, svi su trčali, jurili, gurali se. Mark je nastavio da hoda poput zombija pravo kroz glavni ulaz hotela Vilšir, gde je napolju pokraj ivičnjaka stajao neki automobil čekajući da ga osoblje odveze. Dečko koji je radio na parkingu je poželeo da pogleda šta se to dešavalo u predvorju, pa je pošao prema kružnim vratima. Mark je bez premišljanja seo na vozačko mesto praznog automobila, pa se odvezao pravo kroz toplu noć na Beverli Hilsu, pokušavajući da razazna put kroz suze u očima.
336 31. JULA 2OO9. LOS ANĐELES Merilin Monro je odsedala tamo, kao i Liz Tejlor, Fred Aster, Džek Nikolson, Nikol Kidman, Bred Pit, Džoni Dep i ostali čija je imena zaboravio, jer nije obraćao pažnju na nosača kofera koji je primetio da želi da ga ostavi samog, pa je brzo otišao bez uobičajenog pokazivanja i obilaska apartmana. Gost hotela nosaču je izgledao zbunjeno i razbarušeno. Jedini prtljag mu beše jedna aktovka. Ali, njima su gosti bili sve vrste narkomana i čudaka, a taj mrmljavi tip mu je za napojnicu izvukao stotku iz debelog svežnja, tako da je, što se njega tiče, sve bilo u redu. Mark se probudio izgubljen posle dubokog sna, ali uprkos pravoj pravcatoj grmljavini u glavi, brzo se vratio u realnost ponovo zatvorivši oči, sav očajan. Registrovao je nekoliko različitih zvukova: potmulo zujanje klima-uređaja, cvrkut ptičica s druge strane prozora i trljanje njegove kose o pamučne plahte i uvo. Osetio je hladnu struju vazduha od ventilatora sa plafona. Usta mu behu toliko suva, da mu se činilo da u njima nema ni jednog jedinog molekula tečnosti kako bi navlažio jezik. Bio je to jedan od onih apartmana koji gostima nudi male flašice skupocenih pića. Na stolu je stajala poluprazna boca votke, snažan i delotvoran lek za njegov problem sa memorijom. Pio je čašu za čašom, sve dok se nije obeznanio. Očito se i svukao i ugasio svetla, što znači da su mu neki osnovni refleksi ipak ostali u funkciji. Svetlost koja se probijala kroz vrata dnevne sobe bojila je sobu u pastelne nijanse. Zapazio je čitav spektar boje breskve, sleza i žalfije. Keri bi se ovo mesto silno dopalo, pomislio je zagnjurivši lice u jastuk.
337 Ukradenim autom prevezao se kroz nekoliko ulica shvativši da je bio previše umoran za bežanje. Zaustavio se, parkirao kola u tihoj ulici sa porodičnim kućama u Nort Krešentu, pa je izašao i krenuo besciljno da tumara. Bio je i suviše ošamućen da bi primetio da je na Beverli Hilsu bio upadljiviji kao pešak nego kao vozač ukradenog BMV-a. Tako je i prošlo određeno vreme i on se najednom našao nasred ulice zureći u natpis zelene boje pelinkovca sa ispupčenim trodimenzionalnim belim slovima. Hotel Beverli Hils. Podigao je pogled prema toj kitnjastoj ružičastoj zgradi uvučenoj iza raskošnog zelenog vrta. Mahinalno je krenuo unutra, ušetavši do recepcije, gde je pitao kakve sobe imaju, pa je uzeo najskuplju - raskošni bungalov sa sopstvenom istorijom koju mu je nosač ispričao za šaku gotovine. Iskobeljao se iz kreveta, previše dehidriran da bi otišao da mokri, pa je ispio celu flašu vode i potom seo na krevet da razmisli o svemu. Njegov računarski mozak beše mlitav i pregrejan. Ranije se nije često mučio oko rešavanja nekog svog mentalnog problema. Ovako je glasila derivaciona analiza odluke: svaki potez ima svoje ishode, svaki ishod povlači za sobom nove poteze. Nije to tako teško. Skoncentriši se! Prošao je kroz čitavu skalu mogućih rešenja od bežanja i skrivanja, do življenja na preostaloj gotovini što je duže bilo moguće, pa do toga da se smesta preda Frejzeru. Danas nije bio njegov dan, a nije bio ni sutra: nije im bio na vidiku, pa je znao da ga neće ubiti i da ga neće naterati da izvrši samoubistvo. Međutim, to nije značilo da Frejzer neće ispuniti svoje pretnje i prebiti ga, ili da u najboljem slučaju, neće provesti ostatak svog života u nekoj mračnoj samici. Ponovo je počeo da plače. Da li zbog Keri, ili zato što je sve tako gadno sjebao? Zašto nije mogao biti zadovoljan onim što je imao? Pritisnuo je rukama pulsirajuće slepoočnice, te poče da se njiše. Život mu ranije i nije bio toliko loš, zar ne? Pa, zašto je onda pomislio da su mu potrebni novac i slava? Evo ga u
338 hramu novca i slave, u najboljem bungalovu hotela Beverli Hils, i možeš mislit' - to je samo nekoliko soba sa nešto nameštaja i nekoliko aparata. Sve je to ionako imao. Mark Šeklton nije bio loš momak. Imao je osećaj za umerenost. To ga je onaj govnar, Piter Benedikt, nadobudni grabljivac, uvalio u nevolje. Njega treba kazniti, a ne mene, pomisli Mark, zakoračivši jednom nogom u ludilo. Osetio je potrebu da uključi televizor. Za pet minuta programa, čak tri vesti behu o njemu! Predsednik osiguravajućeg društva ubijen na terenu za golfu Los Anđelesu hicem iz snajperske puške. Vil Pajper, agent FBI-a zadužen za istragu Sudnjeg dana i dalje u bekstvu. Od lokalnih vesti: gošća u restoranu Volfgang Pak upucana u glavu kroz prozor. Nepoznati napadač još na slobodi. Ponovo je počeo da jeca ugledavši Kerino telo koje je jedva uspelo da ispuni kesu medicinskih istražitelja. Znao je da ne sme dopustiti Frejzeru da ga se dočepa. Bio je prestravljen od tog mišićavog čoveka sa nepokretnim očima. Oduvek se plašio kontrolora, a to je bilo mnogo pre nego što je saznao da su bili i hladnokrvne ubice. Zaključio je da bi mu samo jedna osoba mogla pomoći. Morao je da pronađe telefonsku govornicu. Taj ga je zadatak skoro u potpunosti ophrvao, jer na Beverli Hilsu dvadeset prvog veka nije bilo javnih govornica, a on je krenuo pešice. U hotelu je sigurno postojala bar jedna, ali je on morao da pronađe neko mesto sa kog im ne bi odmah odao put do svojih vrata. Hodao je skoro sat vremena i sav se oznojio, pre nego što je konačno pronašao jednu u nekoj prodavnici sendviča u Nort Beverliju. Upao je između doručka i ručka, pa mesto nije bilo krcato. Osećao se kao da ga neka gospoda posmatraju, ali to je samo umislio. Uvukao se u neki polumračni hodnik blizu toaleta i stražnjih vrata. U hotelu je usitnio dvadeseticu, pa je naoružan punim
339 džepom novčića od dvadeset pet centa, okrenuo prvi broj sa spiska, ali je dobio telefonsku poštu. Spustio je slušalicu ne ostavivši poruku. Onda je pozvao drugi - opet telefonska pošta. A onda konačno i poslednji broj. Zadržao je dah. Neka žena je odgovorila kada je zazvonilo drugi put. „Halo?" Oklevao je, pre nego što će progovoriti. „Da li je to Lora Pajper?" upita Mark. „Jeste. Ko je to?" U glasu joj se jasno osetila zebnja. „Zovem se Mark Šeklton. Ja sam čovek kojeg vaš otac traži." „Gospode bože, pa to je ubica!" „Ne, ne, molim vas, nisam ubica! Morate mu reći da ja nikoga nisam ubio." Nensi je vozila Džona Mjulera u Bruklin da ispitaju jednog od upravnika banke koja se našla na meti serijskih pljačkaša koji su nedavno napali taj deo grada. Postojala je ogromna količina snimaka iz sigurnosnih kamera i veliki broj očevidaca koji su ukazivali na to da su ista dva muškarca, koja su izgledala kao da potiču sa Bliskog istoka, bila umešana u svih pet pljački, a ljudi iz Antiterorističke brigade disali su za vrat Odeljenju za ozbiljna krivična dela, želeći da ispitaju da li je u čitav slučaj bio upleten i neki oblik terorizma. Nensi nije bilo prijatno što je morala da iznosi svoje procene o slučaju koji je uveliko bio u toku, ali njenom partneru to nije smetalo. „Ovakve slučajeve ne smeš uzeti olako", reče joj. „Tu lekciju moraš da naučiš na samom početku karijere. Nalazimo se u globalnom ratu protiv terorizma i ja mislim da je potpuno svrsishodno tretirati ovakve prestupnike kao teroriste, sve dok se ne dokaže suprotno." „To su samo neki pljačkaši banaka koji slučajno izgledaju kao muslimani. Ništa ne ukazuje na to da je reč o političkim pobudama", ostala je pri svome.
340 „Dovoljno je da jednom pogrešiš i da onda nosiš krv hiljade Amerikanaca na duši. Da sam ostao na slučaju Sudnjeg dana, ja bih i tamo uključio mogućnost terorizma." „Taj se slučaj ne može dovesti u vezu sa terorizmom, Džone." ,,A, ne znaš ti to. Slučaj još nije zaključen, osim ako nisam nešto propustio. Je li već zaključen?" Zaškrgutala je zubima: „Ne, Džone, još nije zaključen." Do sada to nije spominjao, ali je ovde naišao na zgodnu priliku da otvori tu temu: „ A šta, kog vraga, uopšte radi taj Vil?" „Rekla bih da je uveren da radi ono što mu je posao." „Uvek postoji samo jedan ispravan način da obaviš nešto i mnogo pogrešnih načina. Vil se uporno odlučuje za pogrešan način", reče. „Drago mi je što sam tu da tvoju obuku vratim na pravi put." Zakolutala je očima čim je skrenuo pogled na drugu stranu. Već je ionako bila strašno uzrujana, a on joj je samo otežavao stvari. Dan joj je počeo uznemirujućim vestima o tome kako je Nelson Elder upucan snajperskom puškom, što mora da je bila samo puka slučajnost, ali se ona osećala previše bespomoćno da bi to proverila - a ionako je bila skinuta sa tog slučaja. Moguće je da je Vil čuo vesti preko radija ili gledajući televiziju u nekom motelu a, uostalom, ona i onako nije htela sada da ga nazove, pa da ga probudi dok se odmara. Moraće da sačeka da se on javi njoj. Kada je skrenula na parking banke u Fletbušu, zazvonio joj je telefon sa pripejd brojem. Užurbano je otkopčala pojas izjurivši iz službenog vozila kako bi se udaljila što više od Mjulera, pre nego što bude odgovorila. „Vile! Lora je!" zvučala je izbezumljeno. „Lora! Šta je bilo?" „Upravo me je zvao Mark Šeklton. Hoće da se vidi sa tatom."
341 Vil je savladavao uspon na putu, što za njega beše dobar osećaj, jer je konačno osetio neku promenu. Već je izludeo zbog vožnje po hipnotički ravnim krajolicima, pa mu je strma cesta 1-40 koja se pružala kroz Sandijske planine popravila raspoloženje. Ranije je u Plejnfildu u državi Indijani uspeo da uhvati šest sati odmora u motelu Dejz, ali to je bilo pre osamnaest sati. Ne bude li se uskoro odmorio, zadremaće i slupaće se negde. Nazvaće Nensi čim se bude zaustavio. Čuo je za Elderovo ubistvo na radiju, pa je hteo da proveri da li ona zna nešto o tome. Ta vest ga je izluđivala, ali bilo je i mnogo drugih stvari koje su ga živcirale, uključujući i prisilnu apstinenciju. Onako nervozan, počeo je da se podsmeva samom sebi šašavim tonom: ,,E, pa Vili, možda imaš problem sa pićem." „Ma, zajebi ti to, moj jedini problem je to što odavno ništa nisam popio." „Eto, upravo sam dokazao svoju poentu." „Ma, možeš ti da zabiješ tu svoju poentu pravo u guzicu." A živciralo ga je i ono što je prethodnog dana rekao Nensi, ono o ljubavi. Da li je to zaista mislio? Da li su to iz njega progovorile iscrpljenost i usamljenost? Da li je ona zaista mislila ono što je rekla? Sad je pustio tu ljubavnu izjavu na slobodu, pa će tim morati da se pozabavi. I to možda mnogo ranije nego što je mislio - telefon mu je zazvonio. „Hej, drago mi je što si me nazvala." „Gde si sada?" zapita ga Nensi. ,,U državi Nju Meksiko." Sa njene strane se čula saobraćajna buka. „Ti si na ulici?" „Na Brodveju. Znaš kakav je saobraćaj petkom. Imam nešto da ti kažem, Vile."
342 „O Nelsonu Elderu, je l' da? Čuo sam na vestima. To me je totalno izludelo." „Zvao je Loru." Vil beše zbunjen: „Ko ju je zvao?" „Mark Šeklton." Usledio je tajac. „Vile?" „Taj kurvin sin je zvao moju ćerku?" kipeo je od besa. „Rekao je da je pokušao da te dobije na sve tvoje brojeve. Uspeo je jedino preko Lore. Hoće da se vidite." „Može da se preda bilo gde." „Uplašen je. Ti si jedini čovek kome može da veruje." „Imam još manje od hiljadu kilometara do Vegasa. Može slobodno da mi veruje na reč da ću ga sjebati što je nazvao Loru." „Nije u Las Vegasu. U Los Anđelesu je." „Isuse, to je još dodatnih pet stotina kilometara! Šta je još rekao?" „Kaže da nije nikoga ubio." „Neverovatno. Šta još?" „Kaže da mu je žao." „Gde da ga pronađem?" „Hoće da odeš do nekog kafića na Beverli Hilsu sutra pre podne u deset. Imam tačnu adresu." „Biće tamo?" „Tako je rekao." „Pa, dobro, ako nastavim ovim tempom i odspavam negde osam sati, imaću dovoljno vremena da popijem kafiću sa svojim starim druškanom."
343 „Brinem se za tebe." „Staću negde da se odmorim. Dupe mi je utrnulo, ali sam dobro. Kola tvoje babe nisu pravljena da budu udobna i brza." Bilo mu je drago što je uspeo da je nasmeje. „Slušaj, Nensi, u vezi sa onim od juče..." „Hajde da sačekamo dok se sve ne završi", reče mu. „O tome treba da razgovaramo kada opet budemo zajedno." „Važi", spremno se složio. „Drž' svoj telefon napunjen. Ti si mi slamka spasa. Daj mi tu adresu." Frejzer nije išao kući još od kada je otpočela krizna situacija, a ni svojim ljudima nije dopuštao da napuste operacioni centar. Kraj se uopšte nije nazirao: pritisak iz Vašingtona beše snažan, i svi redom behu isfrustrirani. Imali su Šekltona u šaci, grdio je svoje ljude, ali je to neobučeno govance ipak uspelo da umakne najboljim taktičkim operativcima u celoj zemlji. Frejzerovo dupe se našlo u opasnosti i to mu se nikako nije dopadalo. „Treba nam neka teretana ovde", promrmlja jedan od njegovih ljudi. „Nije ti ovo luksuzna banja", izdra se Frejzer. „Možda samo bokserski džak. Mogli bismo ga obesiti tu u ćošku", javio se drugi iza terminala. „Ako ti se nešto udara, dođi ovamo, pa probaj na meni", zaurla Frejzer. „Samo želim da nađemo tog šupka i da idemo kući", reče onaj prvi. Frejzer ga je ispravio: „Imamo dva šupka: našeg tipa i onog nitkova iz FBIa. Obojica su nam potrebni." Veza sa Pentagonom je zazvonila i onaj sa bokserskim džakom se javio, počevši da hvata beleške. Frejzer je po njegovom držanju mogao zaključiti da se nešto dešava.
344 „Malkome, imamo nešto. Prisluškivači obaveštajne službe su presreli poziv ćerki agenta Pajpera." „Od koga?" zapita ga Frejzer. „Od Šekltona." „Uuu, mamicu ti..." „Upravo skidaju snimak. Trebalo bi da ga dobijemo za nekoliko minuta. Šeklton želi da se sretne sa Pajperom u nekom kafiću na Beverli Hilsu sutra pre podne." Frejzer je pobedonosno zapljeskao viknuvši: „Dve muve jednim jebenim udarcem! Hvala ti, bože!" Odmah je počeo da razmišlja: „Je l' bilo odlaznih poziva? Kako će da prosledi informaciju?" „Nema poziva ni sa njenog kućnog broja, a ni sa mobilnog." „Dobro, ona je u Džordžtaunu, zar ne? Uzmi listu svih javnih govornica na tri kilometra od njene kuće i proveri da sa njih nema skorašnjih poziva drugim javnim govornicama ili mobilnim telefonima sa pripejd brojem. I ispitaj da nema cimere ili dečka, pa uzmi i njihove brojeve i listu poziva. Hoću da namaknemo brnjicu preko Pajperove glave." U Los Anđelesu je palo veče i vrelina je polako počela da popušta. Mark je celog dana ostao u svom bungalovu nakačivši natpis Ne uznemiravaj na vrata. Zakleo se da će učiniti pokoru za Keri tako što će postiti, ali mu se zavrtelo u glavi tokom poslepodneva, pa se bacio na gomilu slanih grickalica i keksića u baru. Na kraju krajeva, ubeđivao je sebe, ono što se desilo beše suđeno, pa on u stvari i ne može kriviti sebe za sve, zar ne? Ta pomisao ga je malo oraspoložila, pa je otvorio jedno pivo. Odmah je, jednu za drugom, popio još dve flaše, pa je onda počeo i sa votkom. Njegov bungalov imao je zasebno dvorište skriveno iza zidova sivkastoružičaste boje koji behu ukrašeni imitacijom italijanskih lukova. Odvažio se, pa
345 je izašao sa flašom i seo na ligeštul udobno se zavalivši. Vazduhom su se širili egzotični mirisi tropskog baštenskog cveća. Dopustio je sebi da zaspi napolju, a kada se probudio nebo je bilo skroz crno, a vazduh beše svež. Zadrhtao je u noćnoj tami. Nikada se ranije nije osećao toliko usamljeno. U pustinji Mohave je već u ranim satima subotnjeg jutra bilo 44 stepena, pa je Vil pomislio da bi istog trena mogao da se pretvori u pepeo, kada je zaustavio kola pokraj puta i izašao da piški. Molio se da stari taurus ponovo upali, a tako je i bilo. Stići će do Beverli Hilsa i još će mu ostati malo slobodnog vremena. § U operativnom centru Zone 51, Frejzer je pratio Vilov elektronski signal u obliku male žute tačke na mapi sa satelitskim snimkom. Njegov poslednji telefonski signal došao je sa predajnika u Verizonu, sa puta 1-40, oko osam kilometara zapadno od Nidlsa. Frejzer je voleo jasno da odredi operativne parametre i da na taj način eliminiše iznenađenja - to digitalno oko sokolovo uvek mu je ulivalo osećaj sigurnosti. Posegli su za nešto tradicionalnijim metodama kako bi došli do Vilovog pripejd broja. Tim Obaveštajne službe iz Vašingtona utvrdio je da je Lorin stan iznajmljivao čovek koji se zvao Greg Dejvis. U petak uveče, Dejvisov mobilni telefon je primio i uputio pozive jednom pripejd broju operatera Ti mobajl sa lokacijom u Vajt Plejnsu u Njujorku. Taj Ti mobajlov broj je jedino obavljao i primao razgovore sa još jednim brojem od kada je bio aktiviran i to beše broj koji je odgovarao drugom Ti mobajlovom pripejd broju koji se kroz Arizonu kretao prema zapadu u petak uveče. Tako ih je, na vrlo jednostavan način, trag doveo do Vilove partnerke iz FBI-a, Nensi Lipinski, koja je živela u Vajt Plejnsu. Prisluškivači Obaveštajne
346 službe su odmah stavili oba pripejd broja pod prismotru i Frejzer je sve dobio upakovano na tacni, sa sve mašnicom poput poklona od Deda Mraza. Njegovi ljudi će otići u kafić Kod Sala i Tonija na fin subotnji doručak, a on će u međuvremenu posmatrati Vilovu žutu tačkicu kako se kreće prema zapadu sto trideset kilometara na čas, odbrajajući sate do trenutka kada će skinuti svu tu bedu sa vrata. Vil se dokotrljao do Beverli Hilsa pre sedam ujutru, pa je prošao pokraj onog kafića. U severnom delu Beverli puta nije bilo mnogo saobraćaja - u ovo doba čitav se taj velegrad činio poput nekog uspavanog gradića. Parkirao se u paralelnoj ulici Kenon, pa je namestio budilnik na svom telefonu na devet i trideset i ubrzo nakon toga zaspao. Kada mu se budilnik uključio, ulica je bila ispunjena bukom, a u njegovom automobilu je postalo neprijatno vruće. Prvo na spisku onoga što je morao obaviti bilo je da pronađe javni toalet kako bi se malo oprao. U narednoj ulici je video jednu benzinsku pumpu. Uzeo je svoj neseser i izašao iz kola začuvši neki zvuk - mobilni telefon mu je zveknuo o pločnik. Opsovao je, pa ga je podigao i strpao u džep pantalona. U istom trenutku Vilov signal je najednom nestao sa ekrana u operativnom centru Zone 51. Frejzer se odmah uzbunio, pa je nešto jetko promrmljao, pre nego što se smirio i zaključio: „Sve će biti u redu. Naš je. Ovo će za pola sata biti daleka prošlost." Kafić Kod Sala i Tonija beše popularno mesto. Stolovi i separei behu krcati ljudima iz tog kraja i turistima. Sve je mirisalo na smesu za palačinke, kafu i jeftinu hranu, a čim je ušao unutra, stigavši nekoliko minuta ranije, Vilove uši zapahnu glasna graja.
347 Hostesa ga je dočekala promuklim pušačkim glasom: „Kako si mi, srce? Jesi li sam?" „Treba da se nađem s nekim", osvrnuo se oko sebe. „Čini mi se da još nije stigao." Šeklton je trebalo da bude kod zadnjeg ulaza blizu telefonske govornice tačno u deset. „Neće dugo potrajati, naći ćemo ti mesto za nekoliko minuta." „Moram da upotrebim vaš telefon", reče joj. „Dobro, doći ću po tebe." Vil je iz zadnjeg dela restorančića osmotrio celu prostoriju, prelazeći pogledom sa stola na sto i procenjujući goste. Prvo je video nekog starijeg čoveka sa štapom i njegovu ženu - meštani. Četiri elegantno odevena mladića - komercijalisti. Tri bledunjave otromboljene žene koje su na glavi imale štitnike za sunce sa znakom Rodeo Drajva - turistkinje. Šest Korejki - turistkinje. Neki otac sa šestogodišnjim sinčićem - razveden, došao u posetu. Zagrljeni mladi par u dvadesetim obučeni u pocepane farmerke - meštani. Dva sredovečna muškarca i žena u majicama na kojima je pisalo Verizon - radnici. A onda je ugledao sto sa četvoro gostiju u sredini restorana i dlanovi mu se odmah oznojiše. Četiri muškarca u tridesetim, svi odvaljeni od iste stene. Uredno obrijani, podšišani, zategnutih tela - po izgledu njihovih vratova mogao je zaključiti da su bili dizači tegova. Svi su se redom i suviše trudili da izgledaju opušteno u komotnim košuljama i kaki-pantalonama, usiljeno tražeći jedno od drugog da dodaju tanjir sa prženicama. Jedan od njih je na sto stavio svoju torbicu, jednu od onih što se nose oko pojasa. Niko se od njih nije osvrtao prema njemu, a i on se pravio da ne gleda u njihovom pravcu. Tiho se odvukao do telefona da sačeka, sve vreme ih gledajući krajičkom oka. Momci iz ureda! A kog ureda - e, to već nije znao. Sve mu je govorilo da treba da prekine misiju, da prođe kroz stražnja vrata i nastavi dalje, ali šta posle toga? Morao je da pronađe Šekltona, a ovo je bio jedini način da to
348 uradi. Moraće nekako da se pozabavi dizačima tegova. Osetio je težinu svog pištolja na rebrima svaki put kada bi udahnuo vazduh. Frejzer je osetio kako mu neki električni naboj prolazi kroz telo, kada se Vil Pajper ponovo pojavio na njegovom ekranu. Jedan od njegovih ljudi nosio je onu torbicu kako bi ga lakše pratili, a ekran mu je pokazivao da Vil stoji pored zida, blizu telefonske govornice. „Dobro, Dekorso, sve je u redu", reče Frejzer u mikrofon okačen oko glave. „Imam ga." Stegnuo je vilicu. Hteo je da se na ekranu pojavi i njegova druga meta, hteo je da izda naredbu za pokret i da onda posmatra kako njegovi momci hvataju obojicu spremivši ih za specijalnu dostavu. Vil je razmotrio sve mogućnosti. Dao je sve od sebe kako bi što više ličio na slučajnog prolaznika, pa je otišao do muškog toaleta da proveri situaciju. Unutra nije bilo prozora. Pljusnuo se hladnom vodom po licu i obrisao. Ostalo je još nekoliko minuta do deset. Izašao je iz muškog toaleta zaputivši se pravo prema stražnjim vratima. Hteo je da proveri da li su se oni tipovi pomerili sa svojih pozicija, ali što je još bitnije, hteo je da osmotri celo okruženje. Između puta Beverli i ulice Kenon pružalo se malo sokače koje su lokali iz okolnih zgrada koristili za dopremanje robe. Tu je ugledao stražnje ulaze neke knjižare, apoteke, kozmetičkog salona, prodavnice obuće i neke banke, i svi su bili blizu njega. S njegove leve strane uličica se širila prema parkingu koji su koristili zaposleni iz jedne od poslovnih zgrada u ulici Kenon. Dakle, postojala su četiri puta kojima je mogao da ode pravo na sever, jug, istok ili zapad. Odmah se osetio malo manje zarobljenim, pa se vratio unutra. ,,A, tu si!" doviknu mu hostesa iz prednjeg dela kafića prepavši ga. „Spreman ti je sto."
349 Sto se nalazio pokraj prozora, ali je i odatle imao nesmetan pogled ka telefonu. Bilo je tačno deset sati pre podne. Oni muškarci za srednjim stolom su upravo naručili još kafe. Dekorso, vođa tima, bio je kratko ošišan, debelih crnih obrva i jako maljavih nadlaktica. Frejzer se žalio kroz slušalice koje je Dekorso nosio u ušima: „Vreme je. Gde je taj jebeni Šeklton?" Frejzer je na svom ekranu posmatrao Vila kako sipa sebi kafu iz staklenog bokala i stavlja malo mleka. Prošlo je već pet minuta. Vil je bio gladan, pa je naručio nešto za jelo. Prošlo je deset minuta. Na brzaka je pojeo jaja sa slaninom. Oni tipovi su i dalje odugovlačili za svojim stolom u sredini. U deset i petnaest je već pomislio kako ga je Šeklton izigrao. Tri šolje kafe odnele su svoj danak, pa je ustao da ode do muškog toaleta. Jedina osoba unutra beše neki starac sa štapom koji se kretao poput puža. Kada je završio posao, Vil je izašao primetivši oglasnu tablu pored telefona. Beše to pano sa poslovnim posetnicama, lecima sa stanovima za izdavanje, obaveštenjima o izgubljenim mačkama... Video je tu tablu i ranije, ali je nije registrovao. Stajala mu je bukvalno pred nosom! Kartica od 7,5 x 12 cm, u veličini razglednice. A na njoj rukom nacrtani mrtvački kovčeg, kovčeg Sudnjeg dana i reči: Hotel Bev. Hils, bung. 7. Vil proguta knedlu, predavši se prvom impulsu. Ščepao je karticu i izjurio kroz stražnja vrata pravo u ono sokače. Frejzer je odreagovao pre svojih ljudi koji su se nalazili na licu mesta: „Dao se u beg! Dao se u beg, do đavola!"
350 Njegovi ljudi odmah poskočiše i krenuše u poteru, ali ih je zadržao onaj starac koji im je zaprečio put napuštajući toalet. Frejzer nije mogao da posmatra snimak na svom ekranu, jer je kamera u onoj torbici poskakivala gore-dole, ali je u jednom momentu uspeo da ugleda tog starca, pa je dreknuo: „Ne razvlačite se! Pobeći će vam!" Dekorso je podigao starca medveđim ručerdama, pa ga je spustio nazad u muški toalet dok su njegove kolege pojurile ka vratima. Kada su istrčali u uličicu, ona je bila skroz pusta. Po Dekorsovoj naredbi, dvojica krenuše nadesno, a dvojica nalevo. Grozničavo su sve pretraživali, obilazeći celu uličicu jureći kroz radnje i zgrade na putu Beverli i u ulici Kenon, pa su proverili i ispod parkiranih automobila. Frejzer se toliko dernjao u Dekorsovu slušalicu, da je taj čovek bukvalno morao da ga zamoli: „Malkome, smiri se, molim te. Ne mogu da radim uz svu tu dreku." Vil se zavukao u jednu od kabina u kupatilu frizerskog salona Via Veneto, koji se nalazio ulaz od kafića. Nije se micao odatle više od deset minuta, čučeći na WC šolji sa pištoljem u rukama. Neko je ušao unutra ubrzo nakon što se sakrio, ali je i izašao ne ulazeći u kabine. Odahnuo je, ostavši u tom neudobnom položaju. Nije mogao tamo ostati ceo dan, a ionako bi neko došao da upotrebi toalet, pa je izašao nečujno se uvukavši u salon, u kojem je pet-šest lepih frizerki vredno radilo na svojim mušterijama i čavrljalo. Činilo se da je to bio isključivo ženski salon, pa se Vilova pojava uopšte nije uklapala u takav ambijent. „Ćao!" reče iznenađeno jedna od frizerki. Imala je užasno kratku plavu kosu i mini suknjicu zategnutu preko helanki u boji jagode. „Ne primetih te." „Primate i slučajne mušterije?" zapita je Vil.