Gleen Cooper - Biblioteka mrtvih

201 Strahovito mlada, pomisli Nensi ogorčeno, zaslepljena svojom prvobitnom reakcijom na tu strankinju - daškom ljubomore. „O, zdravo", reče ta žena. „Ja sam Lora." „Ja sam Nensi." Usledila je vrlo neprijatna pauza, sve dok nije rekla: „Vil nije tu." „Znam. Zamolio me je da nešto uzmem odavde." „Samo izvoli. Sad ću ja", reče Lora vrativši se nazad u kupatilo. Nensi je pokušala da pronađe račun za kablovsku pre nego što se ta žena ponovo pojavi, ali je bila i suviše spora, a Lora beše i suviše brza. Izašla je bosonoga u farmerkama i majici sa kratkim rukavima, sa kosom zamotanom u peškir. Kuhinjica je bila neprijatno mala za obe. „Račun za kablovsku", reče Nensi tiho. „Grozan je kada su SDO u pitanju", reče Lora, pa onda dodade primetivši da je Nensi nije razumela, „svakodnevne obaveze." „Prilično je zauzet u poslednje vreme", reče Nensi u njegovu odbranu. ,,A odakle se vi znate?" zapita je Lora opipavajući teren. „Radimo zajedno", Nensi se odmah pripremila za objašnjenje da mu nije sekretarica. Ali umesto toga se začu: „Ti si agentica?" „Aha". A onda je odlučila da ponovi njenu rečenicu: ,,A odakle ga ti znaš?" „On mi je tata." Sat vremena kasnije, još su uvek pričale. Lora je pila vino, a Nensi vodu sa česme rashlađenu ledom, dve žene koje je izluđivala ista osoba - Vil Pajper. Čim su ustanovile ko je ko, razvile su obostrane simpatije. Činilo se da je Nensi laknulo što ta žena nije bila Vilova devojka, a isto tako se činilo da je Lori laknulo što je njen otac imao jednu očigledno normalnu ženu za partnerku. Lora je vozom stigla iz Vašingtona tog jutra jer joj je iznenada iskrsao neki sastanak

202 na Menhetnu. Kada nije mogla da dobije oca preko telefona kako bi ga pitala da li može da prenoći kod njega, zaključila je da je sigurno bio švorc, pa je sama ušla u njegov stan upotrebivši svoj ključ. Lora je isprva bila sramežljiva, ali je druga čaša vina otkrila njenu veoma prijatnu pričljivu stranu. Njih dve je delilo samo šest godina razlike, pa su brzo našle zajedničke teme ostavivši Vila po strani. Za razliku od svog oca, Lora je po Nensinom mišljenu bila ljubitelj kulture koja se mogla meriti sa njom u poznavanju umetnosti i muzike. Imale su isti omiljeni muzej, Metropolitan, omiljenu operu, Boeme, omiljenog slikara, Monea. Uvrnuto, složile su se, ali veoma zabavno. Lora je završila fakultet pre dve godine, pa je radila honorarno kao službenica kako bi sama zaradila za život. Živela je u Džordžtaunu sa svojim dečkom, postdiplomcem na studijama žurnalistike na Američkom univerzitetu. Iako još mlada, bila je na ivici da pređe nešto što je ona smatrala izuzetno značajnim pragom. Jedna mala, ali prestižna izdavačka kuća ozbiljno je razmatrala da objavi njen prvi roman. Mada se bavila pisanjem još od puberteta, njen nastavnik engleskog joj je u srednjoj školi strogo prigovorio da ne sme da naziva sebe piscem sve dok ne odštampa neko svoje delo. Očajnički je želela da nazove sebe spisateljicom. Lora nije bila sigurna u sebe, nije imala dovoljno samopouzdanja, ali su je njen dečko i mentori stalno ohrabrivali. Njena knjiga je bila spremna za knjižare, govorili su joj, te je naivno poslala rukopis, bez advokata i agenata, u desetak izdavačkih kuća, pa je onda krenula i sa pisanjem scenarija jer je svoju knjigu videla i kao film. Vreme je prolazilo, i ona se već navikla da joj velike debele koverte stižu pred vrata, njen rukopis koji joj se vraćao nazad poput bumeranga zajedno sa pismom u kojem je odbijaju - i tako devet, deset, pa jedanaest puta - ali joj dvanaesta koverta nikada nije stigla. I onda je najzad, umesto nje primila poziv iz Elevejšn presa u Njujorku, koji behu zainteresovani, pa su se pitali da li

203 bi, bez ikakvih obaveza, unela neke izmene i onda im ponovo poslala knjigu nazad. Ona je to zdušno prihvatila, pa je prepravila tekst u skladu sa njihovim opaskama. Juče je primila i-mejl od urednika, u kojem je on poziva da dođe u njihovu kancelariju, što beše dobar znak, ali je ona ipak bila na ivici živaca. Nensi je Loru doživela kao jednu očaravajuću osobu koja joj je pružila pogled u neki drugačiji način života. Lipinskijevi nikada nisu bili ni pisci ni umetnici, bili su vlasnici prodavnica ili računovođe, zubari ili agenti FBI-a. Strašno ju je zanimalo kojim je to čudom Vilova DNK iznedrila ovakvo jedno šarmantno i potpuno čisto biće. Mora da je za to ipak bila zaslužna njena majka. A zapravo, Lorina majka, Vilova prva supruga Melani, pisala je poeziju i držala časove kreativnog pisanja na otvorenom univerzitetu u Floridi. Lora joj je rekla da je njihov brak trajao taman toliko koliko je bilo potrebno da dođe do njenog začeča, rođenja i njene druge rođendanske proslave, pre nego što je Vil sve razbio u paramparčad. Dok je odrastala, reči „tvoj otac" bile su izgovarane samo kao na epitafu. On je za nju bio samo duh. O njegovom životu slušala je samo od drugih, kada bi tu i tamo načula po nešto od svoje majke ili tetaka. Zamišljala ga je onakvog kakav je bio na slikama sa venčanja - plavook, krupan, nasmejan - zarobljenog u tom trenutku. Napustio je šerifovu kancelariju. Pristupio je FBI-u. Ponovo se oženio. Ponovo se razveo. Bio je pijanac. Bio je ženskaroš. Bio je bilmez koji je jedino imao obraza da plaća izdržavanje za dete. A nikada je nije čak ni nazvao, niti poslao čestitku. Lora ga je jednog dana videla na vestima u intervjuu o nekom groznom serijskom ubici. Ugledala je ime Vil Pajper na televizijskom ekranu, prepoznala je te plave oči i kockastu vilicu, pa je sa svojih petnaest godina proplakala reku suza. Počela je da piše kratke priče o njemu, onako kakvim ga je zamišljala. A na fakultetu je, oslobođena majčinog uticaja, sprovela svoju detektivsku istragu,

204 pa ga je pronašla u Njujorku. Od tada su imali neku vrstu odnosa, prilično površnog i labavog. On je bio njena inspiracija za pisanje romana. Nensi ju je pitala za njegov naslov. „Razbijač", odgovori joj Lora. Nensi se nasmeja. „Pa, rekla bih da mu dobro stoji." „Da, on jeste razbijač, ali isto tako mogu da te razbiju i piće, geni i sudbina. Hoću reći, tatin otac i majka su bili alkoholičari. Možda ni sam nije mogao da pobegne od toga." Sipala je sebi još jednu čašu vina. Govor joj je sada već postao malo otegnut: „ A možda ne mogu ni ja." Nelson Elder je upravo stigao do prilaznog puteljka koji je vodio do njegove kuće, šestosobne vile u otmenom delu Samerlina, kada mu je zazvonio mobilni telefon. Na ekranu je pisalo Nepoznati broj. Javio se zaustavivši svoj ogromni mercedes pred jednom od garaža. „Gospodin Elder?" „Da, ko je to?" Glas te osobe beše veoma visok zbog nervoze, gotovo piskav: „Upoznali smo se pre nekoliko meseci u Sazvežđu. Zovem se Piter Benedikt." „Žao mi je, ali ne sećam se." „Ja sam onaj što je uhvatio one što su brojali na ajncu." „ A, da! Sećam se! Kompjuteraš." Baš čudno, pomisli Elder. „Dao sam ti broj svog mobilnog telefona?" „Jeste", slagao ga je Mark. Nije bilo tog broja mobilnog telefona do kog on nije mogao doći. „Je li to u redu?" „Naravno. Mogu li ti pomoći nekako?" „Pa, gospodine, zapravo bih ja želeo vama da pomognem." „Na koji način?"

205 „Vaša kompanija je u nevolji, gospodine Elder, ali ja vam je mogu spasti." Mark je ubrzano disao. Mobilni telefon mu je stajao na kuhinjskom stolu, još topao od njegovog obraza. Mučio ga je svaki korak njegovog plana, ali ovo beše njegov prvi takav kontakt u kojem je od nekoga nešto tražio, pa mu nije bilo lako da se otarasi napetosti. Nelson Elder će se sastati sa njim. Još jedan šahovski potez i partija je njegova. A onda je neočekivano zvono na vratima preopteretilo njegov sistem baš kao u računaru. Retko su mu dolazili neočekivani posetioci, pa je u strahu skoro odjurio pravo u spavaću sobu. Nekako se smirio, pa je oklevajući otišao do vrata i malko ih odškrinuo. „Vile?" pitao je u neverici. „Šta ti radiš tu?" Vil je stajao ispred njega sa širokim opuštenim osmehom na licu: „Nisi me očekivao, je l' da?" Vil je jasno video da je Mark bio sav uzdrman, poput kule od karata koja jedva uspeva da se ne sruši. „Ne, nisam." „Pazi, bio sam u gradu zbog nekog posla, pa mi je palo na pamet da te potražim. Da nije neki nezgodan trenutak?" „Ne, sve je u redu", reče Mark mahinalno. „Samo nisam nikoga očekivao. Hoćeš da uđeš?" „Svakako. Bar na nekoliko minuta. Imam malo vremena pre nego što krenem na aerodrom." Vil je pošao za njim u dnevnu sobu, očitavajući napetost i nelagodu u ukočenom koraku i piskavom glasu svog starog cimera. Nije mogao, a da mu ne odredi profil. Nije to bio samo neki usputni trik, on je oduvek bio vešt u tome, oduvek je posedovao sposobnost da pročita nečija osećanja, kolebanja i pobude brzinom svetlosti. Kao dete je koristio taj svoj prirodni dar kako bi uspostavio zaštitni, vešto odmereni, prostor između njegovih roditelja alkoholičara,

206 govoreći i čineći prave stvari u pravim trenucima kako bi udovoljio njihovim potrebama i očuvao određen nivo ravnoteže i stabilnosti u njihovom domu. Uvek je baratao tim talentom u svoju korist. U svom životu ga je koristio poput Dejla Karnegija16, da pridobije prijatelje i utiče na ljude. Žene iz njegovog života bi rekle da ga je koristio kako bi žestoko manipulisao njima. A u njegovoj karijeri, taj dar mu je dao neku vrlo opipljivu oštrinu pomoću koje je pobeđivao sve one zločince koji su naseljavali njegov svet. Vil se zapitao šta je to u Marku izazvalo toliku nelagodu - neki fobični, mizantropski tip poremećaja ličnosti ili nešto vezano za samu njegovu posetu? Spustio se na tvrdi kauč, te je pokušao da ga nekako smiri: „Znaš, nakon što smo se poslednji put videli na onom našem okupljanju, nekako sam se osećao loše što se nisam potrudio da te potražim svih ovih godina." Mark je bez reči sedeo nasuprot Vila, čvrsto prekrstivši noge. „Ja inače skoro nikada ne dolazim u Vegas. Ovo je samo na jednu noć, a juče mi je na putu do hotela neko pokazao avion koji prevozi zaposlene do Zone 51, pa se setih tebe." „Stvarno?" zapita Mark hrapavim glasom. „Kako to?" „Pa, ti si na neki način rekao da tamo radiš, zar ne?" „Jesam? Ne sećam se da sam rekao tako nešto." Vil se prisetio Markovog neobičnog ponašanja kada su se dotakli Zone 51 tokom zajedničke večere. Ovo je izgleda bila zabranjena tema. A, zapravo ga je i ovako i onako bilo baš briga. Mark je očito imao pristup izuzetno tajnovitim podacima, pa je sve to shvatao veoma ozbiljno. Tako i treba. „Ma, nije ni bitno. Nije mi bitno gde radiš, to me je samo asociralo na tebe, pa sam rešio da malo skoknem do tebe." 16 Dejl Karnegi je bio američki pisac i profesor, čuven po svojim predavanjima o usavršavanju sopstvene ličnosti, međuljudskim odnosima i poslovnom ophođenju. Napisao je poznatu knjigu Kako steći prijatelje i uticati na ljude.

207 Mark je i dalje delovao skeptično. „Kako si me pronašao? Adresa mi nije prijavljena." „Vala, to sam i sam otkrio. Moram da priznam da sam pretražio FBI- evu bazu podataka u lokalnoj kancelariji kada mi oni sa 988 nisu pomogli. Nisi im se našao pred radarom, druže. Mora da imaš neki baš zanimljiv posao. I onda sam nazvao Zekendorfa da vidim da li ima tvoj broj. Ali nije ga imao, no mora da si mu dao svoju adresu kako bi njegova supruga mogla da ti pošalje tu sliku", mahnuo je prema slici sa njihovog okupljanja, koja je stajala na stolu. „I ja sam svoju stavio na stočić. Kanda smo nas dvoje sentimentalni tipovi. Nego, imaš li nešto za piće, hm?" Vil je primetio da je Mark sada malo lakše disao. Uspeo je da razbije led. Čovek je verovatno imao jedan od onih poremećaja kada prisustvo drugih ljudi u njima izaziva teskobu, pa mu je samo trebalo malo vremena da se otkravi. „Šta bi želeo?" zapita ga Mark. „Imaš skoč?" „Nažalost ne, samo pivo." „Može, snaći ćemo se nekako i sa pivom." Kada je Mark otišao do kuhinje, Vil je ustao, pa se bacio u razgledanje sobe iz čiste radoznalosti. Dnevna soba bila je oskudno nameštena vrlo bezličnim modernim stvarima koje su se mogle naći i u predvorju neke javne zgrade. Sve je bilo uredno, nije bilo ničega prenatrpanog, ali nije bilo ni ženskog dodira. Taj stil uređenja mu je bio veoma poznat. Osim nekog naprednog modela računara, blistava hromirana polica za knjige beše ispunjena i knjigama o programiranju koje behu vrlo precizno poslagane po visini tako da su im vrhovi stajali u potpuno ravnom nizu. Na belom lakiranom radnom stolu, pokraj zatvorenog laptop računara, stajala su dva tanka rukopisa povezana mesinganim spajalicama. Bacio je pogled na naslovnu stranu onog od gore: Brojači: scenario Pitera Benedikta, UPA #4235567. Ko je Piter Benedikt? Markov pseudonim ili

208 neki drugi tip? Pored scenarija stajaše dva crna penkala. Skoro da se naglas nasmejao. Pentelovi, sa ultratankim vrhovima. Tih drangulija izgleda ima svuda. Već se smestio na kauč kada se Mark vratio sa pivom. „Zar nisi spominjao da si se bavio pisanjem, kada si bio na Kembridžu?" upita ga Vil. ,,I dalje se bavim time." „To su tvoja scenarija?" upita ga pokazujući rukom. Mark klimnu progutavši knedlu. ,,I moja ćerka se pomalo bavi pisanjem. O čemu pišeš?" Mark je počeo dosta plašljivo, ali se polako opustio pričajući o svom poslednjem scenariju. Dok je pijuckao svoje pivo, Vil je čuo sve o kazinima i brojanju karata, Holivudu i lovcima na agente. Za jednog povučenog momka, o ovoj temi se izgleda baš raspričao. Ispijajući svoje drugo pivo, Vil je uspeo da sazna ponešto o Markovom životu posle fakulteta i pre Vegasa, o njegovom jalovom ljubavnom životu i o njegovom radu sa računarima kome izgleda nije bilo kraja. Uz treće pivo, Vil mu je uzvratio detaljima iz sopstvene prošlosti, iz propalih brakova, rasturenih veza i tome slično, a Mark ga je slušao sav opčinjen i zapanjen što je život tog zlatnog dečka, za koji je mislio da beše savršen, bio sve suprotno od toga. Vil se istovremeno osećao nelagodno zbog griže savesti koja ga je čvrsto stegla svojim kandžama. Posle posete toaletu, Vil se vratio u dnevnu sobu najavivši Marku da mora da krene, ali pre nego što je to učinio morao je da skine teret sa srca: „Moram da ti se izvinim." „Zbog čega?" „Kada se prisetim naše prve godine, shvatam da sam bio drkadžija. Trebalo je više da ti pomažem, da nateram Aleksa da te ostavi na miru. Bio sam debil, i žao mi je zbog toga." Nije pomenuo onaj incident sa lepljivom trakom, nije ni morao.

209 Mark je nesvesno zasuzio, delujući krajnje postiđeno. „Ja, ja..." „Ne moraš ništa da kažeš, ne želim da ti bude neprijatno." Mark šmrcnu. „Ne, pazi, cenim sve ovo. Mislim da tada zapravo ni nismo upoznali jedan drugog kako treba." „Istina", Vil gurnu ruku u džep u potrazi za ključevima automobila. „Pa, hvala ti na pivu i razgovoru. Moram da krenem." Mark je duboko udahnuo, te konačno reče: „Mislim da znam zašto si u Vegasu. Video sam te na televiziji." „Aha, onaj slučaj Sudnjeg dana. Vezan je i za Vegas." „Godinama sam te pratio na televiziji. I pročitao sve novinske članke o tebi." „Aha, bilo me je baš dosta u medijima." „Mora da je mnogo uzbudljivo." „Veruj mi da nije." „Kako napreduje? Mislim na istragu." „Pa, moram da ti priznam da mi baš ide na živce. Uopšte nisam želeo da učestvujem u svemu tome. Samo sam hteo da se što lakše provučem do penzije." „I ima li nekog napretka?" „Ti si očigledno čovek koji ume da čuva tajne. Evo ti jedne: nemamo ni jedan jedini jebeni trag." Mark se činio nekako umornim kada mu je rekao: „Mislim da nećete uhvatiti tog tipa." Vil ga je pogledao na neki uvrnuti način: „Zašto to misliš?" „Ne znam. Po onome što sam čitao o njemu, deluje mi prilično prevejano." „Ne, ne, ne. Ima da ga uhvatim. Uvek ti ih ja uhvatim."

210 28. JUNA 2009. LAS VEGAS Telefonski poziv Pitera Benedikta prilično je uzdrmao Eldera. Duboko ga je uznemirilo to što mu je pomoć za njegov Dezert lajf ponudio čovek kojeg je samo jednom sreo u tamo nekom kazinu. A bio je gotovo ubeđen da mu nije dao broj svog mobilnog telefona. Kada se na to doda i da se FBI odjednom zainteresovao za njega i njegovu kompaniju, činilo mu se da će provesti vikend ispunjen brigama. U teškim trenucima više je voleo da bude u svom štabu sa svojim ljudima, kao general okružen svojim odredom. Nije se nikada libio da pozove svoj upravni tim tokom neke krize da rade i subotom i nedeljom, ali je oko ovog morao sam da se pobrine. Čak će i Bert Majers, čovek od najvećeg poverenja i njegova desna ruka, ostati u neznanju sve dok ne otkrije o čemu se ovde tačno radi. Jedino su on i Majers bili upoznati sa opsegom problema u Dezert lajfu, jer su njih dvojica i osmislili šemu po kojoj su planirali da izvuku kompaniju iz finansijske provalije. Najbolja reč da se ta šema opiše nesumnjivo bi bila „prevara", mada bi Elder radije odabrao pridev „agresivno". Njihov plan bio je tek u povoju, ali na njihovu žalost još nije davao rezultate. Štaviše, obio im se o glavu, pa je provalija postajala sve dublja i dublja. Njih dvojica su u očaju rešili da preusmere nešto gotovine iz svojih rezervi, kako bi na veštački način podigli zaradu za poslednji kvartal i tako održali cenu deonica. Našli su se na opasnom terenu, na putu ka Paklu, ili u najmanju ruku, ka zatvoru. Znali su oni sve to, ali držali su se one stare - ko reskira, taj i dobija. A daće Bog, pomisli Elder, pa će se stvari preokrenuti u narednom kvartalu.

211 Mora da bude tako. Izgradio je ovu kompaniju svojim rukama. Ona je bila njegovo životno delo i njegova jedina prava ljubav. Značila mu je više od njegove dosadne, uštogljene žene, od njegovih razuzdanih potomaka, i prosto je morala biti spasena, pa čak i ako je tamo neki Piter Benedikt imao neku ostvarivu ideju, on je onda bio primoran da je sasluša. Osnovna žila u poslovanju Dezert lajfa behu životna osiguranja. Njegova kompanija bila je najveći jemac za polise životnog osiguranja u oblastima zapadno od Misisipija. Elder se izbrusio u poslu baš kao agent za prodaju životnog osiguranja. Ravnomerna statistička predvidljivost mortaliteta oduvek ga je privlačila. Kada pokušavate da predvidite vreme smrti nekog pojedinca i uložite novac u taj biznis, često ćete pogrešiti da bi se od toga mogla napraviti stalna zarada. Kako ne bi samo pokušavali da odrede stopu rizika kod nekog pojedinca, agenti osiguranja oslanjaju se na „zakon velikih brojeva", pa zato upošljavaju čitavu armiju statističara koji obavljaju analize prethodnih učinaka kako bi im pomogli da predvide budućnost. Mada niko ne bi mogao da izračuna koliku premiju treba naplatiti nekom pojedincu kako bi se ostvario profit, ipak se sa velikom sigurnošću može predvideti novčani ishod osiguranja, recimo, tridesetpetogodišnjeg muškarca, nepušača sa negativnim testovima na upotrebu droge i bez srčanih oboljenja u porodičnoj istoriji. Ali i pored svega toga, koeficijent zarade beže veoma ograničen. Na svakih trideset dolara koje bi Dezert lajf uzeo od premija, trideset centi je odlazilo na troškove, najveći deo odlazio je na pokrivanje gubitaka, a ono malo što ostane bila bi njihova zarada. U svetu osiguranja zarade su dolazile sa dve strane: profit od osiguranja i zarada od investicija. Osiguravajuća društva su bila veliki ulagači, obrćući čitave milijarde dolara svakoga dana kroz takve poslove. Zarađeni novac od takvih ulaganja beše kamen temeljac njihovog poslovanja. Neke kompanije su čak davale osiguranja i uz gubitak - uzimajući po dolar od premije i očekujući da će platiti više od

212 dolara kada nastupi gubitak i naplata troškova, ali sa nadom da će sve nadoknaditi zaradom od investicija. Elder je prezirao takvu strategiju, ali su njegovi apetiti prema novcu zarađenom od ulaganja bili ogromni. Problemi Dezert lajfa behu vezani za rast firme. Tokom godina, kako je uvećavao kompaniju i širio svoje carstvo kroz akvizicije, uneo je izmene tako da mu posao više ne zavisi samo od životnih osiguranja. Proširio je posao i na osiguranje domaćinstava i automobila za fizička lica, i osiguranje imovine i osiguranje od povreda i odgovornosti za pravna lica. Posao mu je godinama cvetao, ali se onda sve preokrenulo. „Uragani, prokleti uragani", gunđao bi na glas, čak i kada bi bio sam. Jedan za drugim, obrušili su se na Floridu i obalu oko Meksičkog zaliva i potpuno mu razbili zaradu. Njegove dodatne rezerve (novac ostavljen za isplatu budućih potraživanja) istanjile su se do alarmantnog nivoa. Državni i republički kontrolori su sve to primetili, isto kao i oni sa Volstrita. Deonice su mu krenule strmoglavo, pa mu se život pretvorio u nešto nalik Danteovom Paklu. A onda je u pomoć pritekao Bert Majers, finansijski genije. Majers nije bio čovek iz oblasti osiguranja: imao je iskustvo u investicionom bankarstvu. Elder ga je doveo u firmu nekoliko godina pre toga da im pomogne oko strategije za ostvarivanje profita. Kada bismo ga posmatrali kao stručnjaka za poslovne finansije, on bi bio poput veoma oštrog noža u veoma velikoj fioci, jedan od najpametnijih ljudi u tom poslu. Suočen sa manjkom profita, Majers je skovao plan. On nije mogao da kontroliše majku prirodu i sva ona potraživanja za naplatu štete od njihove kompanije, ali bi mogao da podigne njihovu zaradu od investicija tako što bi malo „prešli preko linije", kako je on to rekao. Državna inspekcija je sa svojim unutrašnjim pravilnikom, nametala stroga ograničenja po pitanju vrste ulaganja koje su mogli da obave, bazirajući se uglavnom na one sa malim povraćajem

213 novca, bezrizične uplive na berzu i konzervativne investicije u hipoteke, potrošačke zajmove i nekretnine. Nisu mogli da uzmu svoje dragocene rezerve, kako bi ih uložili u kocku, u igre na ruletu. Ali, Majers je bacio oko na Osiguravajući fond nekih matematičkih genijalaca iz Konektikata koji su pokupili ogromnu zaradu uspešno ulažući novac u skladu sa kretanjem stranih valuta na berzi. Njihov fond, Internešenal advajzori partners, beše i suviše rizičan za njihovo poslovanje, pa ulaganje u njega nije ni razmatrano u kompanijama poput Dezert lajfa. Međutim, čim je Elder odobrio njegov plan, Majers je osnovao lažnu firmu za izgradnju i trgovinu nekretninama koja je navodno odgovarala visini rizika koju je Dezert lajf mogao da prihvati, pa je prebacio milijardu iz njihovih rezervi u IAP, nadajući se višestrukom povraćaju novca kojim bi onda popravili sopstveni obračun profita. Ali Majers nije dobro procenio pravi trenutak. IAP je uložio gotovinu koja im se slila iz Dezert lajfa misleći da će jen pasti zajedno sa dolarom. Plan bi bio odličan da japanski ministar finansija nije morao sve da im zabrlja, sastavivši sasvim suprotan izveštaj o stanju japanskog monetarnog sistema. Prvi kvartal: pad od četrnaest posto u zaradi od investicija. Oni tipovi iz LAP- a su uporno tvrdili da je to samo anomalija i da je njihova strategija valjana. Majers treba malo da se strpi i sve će ponovo biti ružičasto. I tako su se oni preznojavali po onoj pustinjskoj vrelini i žezi, ali su i dalje nekako uspevali da održe svoj posao. Elder je odlučio da se sa Piterom Benediktom sastane u nedelju pre podne da ne bi previše privlačio pažnju i da bi sve obavio što dalje od svoje kancelarije. Jedna drugorazredna poslastičarnica u severnom delu Las Vegasa učinila mu se kao mesto kakvo njegovi zaposleni i prijatelji ne bi posećivali, pa je, uz miris slatkog javorovog sirupa u nozdrvama, seo da ga sačeka u jednom

214 od separea u unutrašnjem delu lokala, obučen u pantalone za golf od belog poplina i tanani džemper od narandžastog kašmira. Nije bio siguran da li će se setiti tog čoveka, pa je pogledom proučio svakog gospodina koji bi ušao unutra. Mark je stigao sa nekoliko minuta zakašnjenja, kao potpuno neupadljivi čovek u farmerkama, sa onom svojom neizbežnom kapom Lejkersa noseći u ruci kartonsku fasciklu. On je prvi ugledao Eldera, pa je sakupio snagu krenuvši prema separeu. Elder je ustao pruživši mu ruku. „Zdravo, Pitere, drago mi je što se opet vidimo." Mark je bio sramežljiv, bilo mu je neprijatno. Elderova ljubaznost nalagala je da prvo malo pročavrljaju, ali je Marku sve to predstavljalo veliku muku. Ajnc je bio njihova jedina zajednička tema, pa je Elder poveo neobavezan razgovor o kartanju nekoliko minuta, pre nego što je predložio da naruče nešto za doručak. Mark se pomalo pogubio zbog nekog drhtaja u grudima, zabrinut da mu to polako prerasta u patološki problem. Pijuckao je rashlađenu vodu pokušavajući da kontroliše disanje, ali mu je srce ipak tuklo kao sumanuto. A, da možda samo ustane i ode? Sad je već bilo prekasno za to. Njihovo kulturno ćaskanje se završilo i Elder je prešao na stvar. Ostavivši ljubaznost po strani, ton mu sada postade oštar: „Pa, Pitere, reci mi zašto misliš da je moja kompanija u problemima?" Mark nije imao zvaničnog iskustva sa finansijama, ali je sam naučio da tumači finansijske izveštaje iz Silicijumske doline. Isprva je do najsitnijih detalja proučavao finansijske izveštaje svoje kompanije za zaštitu podataka, a onda je prešao na haj-tek kompanije, tragajući za dobrom investicijom. Kada bi naišao na neki izraz iz oblasti računovodstva koji nije razumeo, čitao bi i čitao o njemu sve dok ne bi stekao takvo znanje na kakvom bi mu i ovlašćene knjigovođe pozavidele. Um mu je raspolagao tolikom konjskom snagom da su mu se logičke i matematičke osnove računovodstva činile trivijalnim.

215 Sada je stegnutim glasom krenuo mehanički da govori o svim dubokim anomalijama iz poslednjeg 10-Q dokumenta Dezert lajfa: četvoromesečnog finansijskog izveštaja koji se slao državnim službama. Mark je u njima zapazio gotovo neprimetne tragove prevare koje niko na Volstritu nije uočio. Čak je i sasvim tačno pogodio da je kompanija možda uplovila u zabranjene vode u potrazi za visokim dobitkom. Elder ga je slušao uznemireno, ali je u isto vreme bio fasciniran. Kada je Mark završio, Elder je presekao svoj vafl kolač, pa je stavio malo parče u usta, te poče mirno da žvaće. Progutavši zalogaj, on reče: „Neću se osvrtati na to da li si u pravu ili nisi. Ali, hajde da mi ispričaš kako si to zamislio da pomogneš Dezert lajfu?" Piter uze kartonsku fasciklu koju je držao u krilu, pruživši mu je preko stola. Nije rekao ništa, ali je tom čoveku, starijem od njega, bilo jasno da treba da otvori fasciklu. U njoj se nalazila gomila isečaka iz novina. Svi su bili o ubici Sudnjeg dana. „Šta je ovo kog đavola?" upita ga Elder. „Sa tim ćete spasti svoju kompaniju", reče Mark gotovo šapatom. Kucnuo je taj najvažniji čas i on je sav pretrnuo. A onda je taj ključni momenat prošao sam od sebe. Elder je ustao sav zgađen, spreman da krene. „Jesi li ti neki poremećeni ludak? Ako nisi znao, ja sam poznavao jednu od žrtava!" „Koju?" promuca Mark. „Dejvida Svišera", uhvatio se za novčanik. Mark je sakupio hrabrost, pa reče: „Bolje da sednete. On nije bio žrtva." „Kako to misliš?" „Molim vas sedite, i saslušajte me."

216 Elder ga je poslušao. „Moram ti reći da mi se ne dopada pravac u kom je krenuo ovaj naš razgovor. Imaš minut da sve objasniš, ili ja odoh odavde, je l' ti jasno?" „Pa, pretpostavljam da on jeste bio žrtva. Ali, nije bio žrtva ubice Sudnjeg dana." „Otkud ti to znaš?" „Zato što ubica Sudnjeg dana ne postoji."

217 6. JULA 795. VEKTIS, BRITANIJA Opat Josif ugledao je svoj odraz u jednom od dugačkih prozora u zgradi crkvenog sabora. Napolju je pao mrak, ali sveće još nisu bile pogašene, pa je prozor delovao kao staklo koje odbija svetlost. Imao je vidljivi stomačić i podbradak, i bio je jedini odrasli muškarac u njihovoj zajednici koji nije bio postrižen, niti je mogao biti, s obzirom na to da je bio potpuno ćelav. Jedan mladi monah, Iberijac sa tamnom kosom i bradom gustom poput medveđeg krzna, pokuca na vrata ušavši unutra sa usekačem za sveće. Blago mu se naklonio, pa poče sa svojim poslom. „Dobro veče, oče", naglasak mu beše jak poput vina. „Dobro veče, Hoze." Opat je voleo Hozea više od sve druge mlađe braće zbog njegove pameti, njegove umešnosti u ilustrovanju rukopisa i dobre naravi. Retko je bio natmuren, a kada bi ga nešto razveselilo, njegov smeh je podsećao tog starijeg čoveka na smeh koji je slušao pre mnogo leta sa usana svoga druga Matije, kovača koji je iskovao opatijsko zvono. „Kakav je vazduh ove noći?" zapita ga opat. „Mirisan, oče, ispunjen pesmom cvrčaka." Pošto je ugasio svu svetlost u zgradi crkvenog sabora, Hoze je ostavio dve sveće da gore u opatovoj odaji, jednu na njegovom radnom stolu, a drugu pokraj postelje, pa je svom pretpostavljenom poželeo laku noć. Ostavši sam, Josif kleknu pokraj svog kreveta, pa poče da izgovara molitvu koju je izgovarao još od kada je postao opat. „Mili bože, blagoslovi pokornog slugu tvojega što se trudi da te svakoga dana poštuje i podaj mi snage da budem pastir ovoj opatiji i

218 da služim u tvoje ime. I blagoslovi posrednika svoga, Oktavija, što neumorno radi na ispunjenju misije tvoje nebeske, jer ti upravljaš rukom njegovom, kao što upravljaš srcima i umovima našim. Amin." Josif je potom dunuo u poslednju sveću popevši se u svoj krevet. Kada je biskup iz Dorčestera priupitao svog novog opata koga bi želeo za igumana, Josif je brže-bolje predložio sestru Magdalenu. Jedno je bilo sigurno - niko drugi ne bi bolje odgovarao tom zadatku. Zbog umešnosti u organizovanju ljudi i odanosti službi, ona beše nenadmašna među ostalim sveštenicima. Međutim, Josif je imao i drugi motiv koji ga je stalno činio napetim. Bila mu je potrebna njena saradnja kako bi očuvao i zaštitio misiju koju je, po njegovom mišljenu, Oktavije trebalo da ispuni. Pošto ona beše prva igumanija Vektisa, svesrdno je molila Boga za oprost zbog ponosa koji je u sebi osećala svakoga dana. Josif joj je dopustio da se brine o svim administrativnim detaljima u opatiji, kao što je on to činio umesto Osvina, a on bi strpljivo odslušao njene svakodnevne izveštaje o prekršajima i gresima koje se uvek svojski trudila da iskopa. I sam je priznao da je u Vektisu sada sve bilo mnogo delotvornije i uređenije nego što je bilo tokom njegove igumanske vladavine. Da, istina je da je bilo više gunđanja oko sitnica, ali bi se on umešao jedino kada bi Magdalenine poteze smatrao preteranim ili grubim. I tako je on usmerio pažnju ka molitvama, ka završetku graditeljskih radova na opatiji i, naravno, ka dečaku, Oktaviju. Te njegove zanimacije ukrštale su se u pisarnici. Nakon Osvinove smrti, Josif je obnovio planove za izgradnju nove pisarnice odlučivši da ona mora biti mnogo veća, pošto je bio duboko uveren da su sveti spisi i knjige iz Vektisa igrali ključnu ulogu u borbi za dobrobit čovečanstva. U glavi je zamišljao budućnost u kojoj će mnogo više monaha raditi na još većem broju rukopisa, a

219 njihova opatija, kao i ceo hrišćanski svet napredovali bi zahvaljujući njihovom radu. Pored toga, želeo je da se izgradi i jedna odvojena odaja, malo utočište unutar same zgrade u kome bi Oktavije mogao nesmetano da radi. To bi trebalo da bude posebno zaštićeno mesto na kome bi on mogao da zapisuje imena koja su se rojila u njegovoj glavi izlivajući ih na stranice kao alovinu iz otvorene bačve. Podrum pisarnice beše mračan i prohladan, savršen za odlaganje velikih listova finog pergamenta i tegli mastila, ali je isto tako predstavljao i savršeno mesto za dečaka koji nije imao želje da se igra napolju na suncu ili da se šeta po livadama. Pomoću pregradnog zida, u jednom kraju podruma, sagrađena je zasebna prostorija, u kojoj je, iza zamandaljenih vrata, Oktavije provodio život u stalnoj tami narušenoj jedino svetlošću sveća. Jedini poriv koji je postojao u tom dečaku beše da sedi na svojoj stolici naslonjen o svoj pisaći sto, pa da neobuzdano umače pero ispočetka i ispočetka i tako ukrug piskarajući po pergamentu dok se ne bi srušio od umora, pa bi ga tada odneli u krevet. Zbog revnosti u ispunjavanju svog zadatka, Oktavije je retko spavao više od nekoliko sati dnevno, i uvek se budio bez tuđe pomoći naočigled osvežen i odmoran. Kad god bi Pavle prvi ušao ujutru u pisarnicu, dečak bi već uveliko radio. Neka od mlađih sestara ili neki od novajlija bi mu odneli obroke, disciplinovano izbegavajući kontakt sa njegovim rukotvorinama, pa bi mu ispraznili nokšir i doneli nove lojanice. Pavle bi sakupio sve te dragocene stranice, pa bi ih povezao u debele knjige sa kožnim koricama čim bi ih sakupio u dovoljnom broju. Kada je Oktavije izrastao u momka, telo mu se izdužilo kao kada pekar razvlači sveže testo. Udovi mu behu vretenasti, skoro gumeni, a put mu, poput hlebnog testa, beše bleda, bez trunke boje. Čak mu i usne behu skoro bele sa samo malo ružičaste nijanse. Da Pavle nije zapazio grimizne kapljice kada bi

220 Oktavije posekao prste na ivice pergamenta, mislio bi da to momče uopšte nema krvi u sebi. Za razliku od većine dečaka koji nakon sazrevanja izgube nežne crte lica, Oktavijeva vilica nije postala četvrtasta, niti mu se nos raširio. Zadržao je dečačku fizionomiju koja se nikako nije dala objasniti, ali s druge strane, ni samo se njegovo postojanje nije dalo objasniti. Njegova svilena kosa ostade svetloriđa. Otprilike svakoga meseca, Pavle bi poslao berberina da mu skrati lokne dok bi ovaj pisao, ili još bolje, dok bi spavao, i pramenovi njegove narandžaste kose bi ležali na podu dok ih neka od devojaka, koje su se brinule oko njega, ne bi pomela. Devojke koje su, zaklete na tajnost, smele da ga hrane i odnose smeće za njim, behu opčinjene njegovom lepotom nepomičnom poput kamena i njegovom potpunom usredsređenošću, mada je jedna od nestašnih novih devojaka, petnaestogodišnja Marija, ponekad neuspešno pokušavala da privuče njegov pogled tako što bi ispustila pehar, ili lupala tanjirom. Međutim, Oktavija ništa nije moglo odvratiti od njegovog posla. Imena su se nizala ispod njegovog pera u stotinama, hiljadama, desetinama hiljada. Pavle i Josif su često umeli da se nadviju nad njega, pa bi gotovo omađijani, posmatrali neobuzdano škrabanje njegovog pera. Mada mnoga imena jesu bila napisana latinicom, ali je bilo i onih koja nisu. Pavle je prepoznao arapska, aramejska i hebrejska pisma, ali je bilo i onih koja ni sam nije mogao da rastumači. Dečko je radio žestokom brzinom, bez napetosti ili grčeva i bez menjanja položaja. Kada bi pero zatupelo, Pavle bi ga zamenio drugim, kako bi momak mogao i dalje da piše sitnim uzanim slovima. Toliko je gusto ispunjavao stranice da je završen list uvek bio više crn nego beo. A kada bi ispisao stranicu, okrenuo bi je, pa bi nastavio sa pisanjem, vođen nekim urođenim osećajem za štedljivošću. Tek kada bi obe strane bile ispunjene Oktavije bi dohvatio čist list. Pavle bi sa svojim artritisom i stalnim osećajem težine u stomaku, pregledao

221 svaku završenu stranicu, napeto tragajući za nekim posebno, zanimljivim imenom: Pavle iz Vektisa, recimo. Pavle i Josif bi ponekad razgovarali o tome kako bi bilo divno kada bi mogli pitati momka šta misli o svom životnom delu, pa da im on ponudi neko ubedljivo objašnjenje. No, to bi bilo isto kao da su kravu pitali da im objasni šta njoj znači njeno bivstvovanje. Oktavije ih nikada nije gledao u oči, nikada nije reagovao na njihove reči, nikada nije pokazivao osećanja, nikada nije prozborio. Dva ostarela monaha su tokom godina često razgovarali o svrsi Oktavijeve rabote u biblijskim okvirima. Bog, svemoćan i večan, zna sve iz vremena prošlih i sadašnjih, ali i budućih, složiše se njih dvojica. Sva su zbivanja na ovome svetu zasigurno unapred određena voljom božjeg proviđenja, a Stvoritelj je naš očigledno odabrao Oktavija, momka koji je na tako čudnovat način došao na ovaj svet, da mu bude njegovo živo pero kojim će beležiti sve što tek treba da se desi. Pavle je posedovao kopije trinaest knjiga svetog Avgustina, njegove Ispovesti. Monasi iz Vektisa duboko su cenili te spise, jer je Avgustin bio njihov duhovni uzor, ispred kojeg se nalazio jedino sveti Benedikt. Josif i Pavle dadoše se na proučavanje tih tomova, pa su gotovo mogli čuti kako im se taj prečasni svetac obraća iz daleke prošlosti kroz sledeći odlomak: Bog odlučuje o večnom odredištu svake osobe. Bog bira sudbinu njihovu. Nije li Oktavije bio očigledni dokaz takve tvrdnje? Josif je na početku čuvao knjige u kožnim povezima na stalaži koja je stajala uz zid Oktavijeve odaje. Do svoje osme godine dečak je ispunio već deset debelih knjiga, pa je Josif dao da mu naprave i drugu stalažu. Kako je rastao, i ruka mu je postajala sve brža, pa je proteklih godina ispisivao po desetak knjiga godišnje. Kada je broj svih knjiga premašio cifru od sedamdeset, zapretivši da mu zakrči celu odaju, Josif je zaključio da bi knjige morale imati svoju prostoriju.

222 Opat je povukao radnike sa izgradnje opatije, naredivši im da otpočnu sa iskopavanjima u donjem delu podruma pisarnice, nasuprot Oktavijeve odaje. Prepisivači koji su marljivo radili u glavnoj dvorani iznad njih, počeše da gunđaju zbog potmule tutnjave pijuka i lopata, ali Oktavije nije mario za tu larmu, te je nastavio dalje sa svojim poslom. Posle nekog vremena Josif je dobio biblioteku za Oktavijevu sve veću i veću zbirku, u hladnoj i suvoj riznici sa kamenom oplatom. Ubert je lično nadgledao zidarske radove, svestan da se njegov sin nalazio iza zatvorenih vrata, ali u potpunosti nezainteresovan da vidi dečaka. On je sada pripadao Bogu, a ne njemu. Josif je održavao visok nivo tajnosti oko Oktavija. Jedino su Pavle i Magdalena znali za pravu prirodu njegovog rada, a van tog malog kruga, samo je još nekoliko devojaka koje su se brinule o njemu imalo neposredni kontakt sa njim. Naravno, u tako maloj zajednici poput njihove opatije, širile su se glasine o tajanstvenim zapisima i svetim obredima vezanim za tog mladića kojeg većina njih nije ni videla, još od kada je bio dečak. Ali, Josifa su svi toliko voleli i poštovali, da niko nije dovodio u pitanje njegovu čestitost i ispravnost njegovih poteza. Bilo je mnogo toga na ovome svetu što stanovnici Vektisa nisu razumeli, a ovo beše samo još jedna od takvih stvari. Uzdali su se u Boga i u Josifa da ih čuvaju i da im ukažu na pravi put do večnoga blaženstva. Sedmog jula bio je Oktavijev osamnaesti rođendan. Dan je počeo tako što se prvo olakšao u ćošku, pa je odšpartao pravo do svog pisaćeg stola da prvi put umoči pero u mastilo. Nastavio je sa pisanjem na istom onom mestu na kojem je stao. Nekoliko velikih sveća, koje su gorele čak i dok je spavao, stajaše u teškim stalcima od kovanog gvožđa obasjavajući sto treperavom žućkastom svetlošću. Trepnuo je da ovlaži suve oči, pa je prionuo na posao. Novo ime. Mors. Pa onda drugo ime. Natus. I tako ukrug.

223 U ranu zoru, Marija, jedna od novih devojaka, pokuca na vrata, i ne čekajući na odgovor za koji je znala da neće dobiti, uđe u njegovu odaju. Ona beše meštanka po poreklu iz Normandije, zemlje koja je gledala pravo na južni deo Vektisa. Otac joj beše seljak sa prevelikim brojem gladnih usta koje je trebalo nahraniti, pa se ponadao da će njegova najvrednija kći bolje proći kao sluškinja božja nego kao uboga vršačica žita. Ovo beše njeno četvrto leto u opatiji. Sestra Magdalena ju je smatrala vrednom devojkom, koja je brzo učila svoje molitve, ali je bila malko prevesela za njen ukus. Bila je uvek raspoložena, razigranog duha prema ostalim novajlijama, pa je umela da iz šale sakrije nečiju sandalu ili stavi nekom žir u postelju. Sve dok joj se ponašanje ne bude popravilo, Magdalena nije bila spremna da je zaredi. Marija je donela poslužavnik sa laganim obrokom: malo crnog hleba i režanj slanine. Za razliku od ostalih devojaka koje su se plašile i nikada se nisu obraćale Oktaviju, ona je stalno nešto brbljala kao da je on bio isti kao i svi drugi mladići. Sada je stala ispred njegovog stola pokušavajući da ga natera da je pogleda. Kestenjasta kosa joj još beše dugačka i talasasta rasipajući se ispod vela. Ako postane sestra, kosu će joj ošišati na kratko, što beše nešto što je priželjkivala, ali i nešto čega se užasavala. Bila je visoka i stamena, štrkljasta poput omice i lepa, sa večito rumenim oblim obrazima. „Pa, Oktavije, napolju je baš lepo letnje jutro, zar te ne zanima?" Spustila je poslužavnik na njegov sto. On ponekad ne bi ni takao donetu hranu, ali je ona znala da voli slaninu. Odložio je pero počevši da guta hleb i meso. „Znaš li ti zbog čega si danas dobio slaninu?" upitala ga je. On je jeo proždrljivo, zureći u tanjir. „Zato što ti je rođendan, eto zašto!" viknu ona. „Napunio si osamnaest leta! Ako želiš da se danas dobro odmoriš, da se maneš svoga pera i prošetaš na suncu, ja ću im reći, a sigurna sam da će te pustiti." Završio je sa hranom, pa je odmah nastavio sa pisanjem, razmazujući prstima masnoću po pergamentu. Za ove dve godine, koliko se brinula o njemu,

224 on je sve više i više zaokupljao njenu pažnju. Zamišljala je kako će upravo ona biti ta koja će mu razvezati jezik, i koja će ga naterati da joj oda sve svoje tajne. Isto je tako ubedila sebe da je njegov osamnaesti rođendan zbog nečega bio vrlo važan, kao da će ulazak u zrelo doba raspršiti čaroliju dopustivši ovom neobično lepom momku da postane muškarac. „Nisi čak ni znao da ti je danas rođendan, je l' da?" reče mu sva iznervirana. Krenula je da ga zadirkuje: „Sedmi juli. Svi znaju kada si se rodio, jer si ti veoma poseban, zar ne?" Gurnula je ruku pod svoju lanenu kecelju izvukavši mali zamotuljak koji je sakrila. Bio je veličine jabuke, umotan u parče tkanine i vezan tankom kožnom trakom. „Donela sam ti poklon, Oktavije", reče mu raspevano. Stala je iza njegove stolice nagnuvši se preko njega, te je spustila zamotuljak na vrh njegovog lista nateravši ga da se zaustavi. On je zurio u taj zamotuljak istim ispraznim pogledom kojim je posmatrao sve oko sebe. „Raspakuj ga", reče mu. I dalje je zurio. „Hajde, dobro, ja ću to učiniti umesto tebe!" Nagnula mu se preko leđa obujmivši njegov tanani torzo snažnim rukama, te poče da odvezuje paketić. Beše to okrugli kolačić zlatne boje. Tkanina je bila umazana lepljivom slatkom glazurom. „Vidi! Medenjak! Sama sam ga napravila, samo za tebe!" Skroz se naslonila na njega. Možda je osetio dodir njenih čvrstih malih grudi kroz tanku košulju. Možda je osetio kako mu topla koža njene nadlaktice dodiruje obraz. Možda je nanjušio ženski miris sa njenog raspupelog tela, ili topli dah iz njenih usta dok je govorila.

225 Bacio je svoje pero naglo spustivši ruku u krilo. Sav se zadihao, delujući kao da mu nije dobro. Sva preplašena, Marija je odstupila nekoliko koraka unazad. Nije mogla da vidi šta je to radio, ali se činilo kao da se češe, kao da ga je ubola pčela. Začula je neke tihe, gotovo životinjske zvukove, kako dopiru između njegovih stisnutih zuba. Najednom je ustao okrenuvši se. Zinula je u čudu, osetivši kako joj kolena klecaju. Pantalone su mu bile otkopčane, a u ruci je držao ogromnu, nabreklu kitu, rumeniju od bilo kog drugog dela njegovog tela. Savio se prema njoj spotakavši se o čakšire, te je zgrabio njene dojke dugačkim tankim prstima poput pipaka. Oboje se srušiše na zemljani pod. Bila je daleko snažnija od Oktavija, ali je onako zaprepašćena bila slaba poput mačeta. On joj je instinktivno povukao kecelju nagore, otkrivši njene bele butine. Ušao joj je između nogu, te poče snažno da se nabija. Spustio je glavu preko njenog ramena, čela prilepljenog o zemlju. Ispuštao je neke brze piskave šumove. Ona beše dobro upućena devojka, i znala je šta joj se to upravo dešavalo. „Isuse bože, smiluj mi se!" poče da uzvikuje iznova i iznova. Dok Hoze, iberijski monah, nije začuo njene krike i pojurila niz stepenice od svog prepisivačkog stola u glavnoj dvorani, Marija je već sedela uza zid tiho jecajući, sa keceljom umazanom crvenom krvavom flekom, a Oktavije je sedeo za svojim stolom sa pantalonama oko članaka jureći perom preko lista pergamenta.

226 15. JULA 2009. NJUJORK Poslepodne je bilo vruće i sparno sa visokim stepenom vlažnosti u vazduhu, a vrelina koja se podizala sa betonskih trotoara beše potpuno neumoljiva. Njujorčani su se vukli po usijanim pločnicima koji su topili njihove gumene đonove dok su se umornih nogu provlačili kroz gužvu na nemilosrdnoj omorini. Vilu se majica kratkih rukava skroz prilepila uz telo, dok je teglio nekoliko teških plastičnih vreća prepunih potrepština za zabavu. Otvorio je konzervu piva, uključio ringlu, te poče da secka crni luk čekajući da se tiganj zagreje. Prijao mu je zvuk cvrčanja luka i slatkasta para koja je ispunila njegovu kuhinjicu. Već dugo nije osetio miris domaće hrane, a nije se ni mogao setiti kada je poslednji put koristio šporet. Verovatno još u onoj epohi kada je bio sa Dženifer, ali se svih pojedinosti te veze sada prisećao samo maglovito. Mlevena govedina je taman dobila lepu smeđu boju, kada se začu zvono. Nensi je donela pitu sa jabukama i kutiju otopljenog voćnog jogurta, i delovala je opušteno u zvonastim farmericama i kratkoj bluzici bez rukava. I Vil se osećao opušteno, što je ona i zapazila. Lice mu je delovalo mekše nego obično, vilica mu beše manje stegnuta, a ramena manje stisnuta. Široko joj se nasmešio. „Baš smo nešto veseli danas", reče ona donekle iznenađeno. Uzeo je kesu od nje, te se spontano sagnuo da je poljubi u obraz, čime ih je oboje potpuno iznenadio. Brzo je odstupio, a ona je, sva rumena, odmah izvukla situaciju osetivši miris pikantnog kima i ljute papričice koji se širio od šporeta, te se našalila na

227 račun njegovih skrivenih kulinarskih veština. Dok je on mešao hranu, ona je postavila sto, pa mu reče: „Jesi li joj kupio nešto?" Oklevao je sa odgovorom, razmišljajući o njenom pitanju. „Nisam", reče na kraju. ,,A trebalo je?" „Da!" „Šta?" „Otkud ja da znam! Ti si joj otac." Ućutao se, sav natmuren. ,,Hajd', skoknuću ja da joj kupim neko cveće", reče ona. „Hvala", reče on klimnuvši, više za sebe. „Ona voli cveće." To je samo pretpostavljao - prisetio se detenceta sa buketićem sveže nabranih belih rada u buckastim ručicama. „Siguran sam da voli cveće." Prethodne nedelje su bile zaista naporne. Osnovne pretpostavke na kojima su bazirali širi slučaj protiv Luisa Kamača pokazaše se kao netačne, te su mogli da ga optuže samo za jedno od ubistava. Koliko god da su se trudili, nijedan drugi slučaj Sudnjeg dana nije mogao biti povezan sa njim, štaviše nisu bili ni blizu tome. Načinili su detaljnu kartu njegovog kretanja, rekonstruišući svaki dan njegovog života u protekla tri meseca. Luis je bio marljiv i pouzdan radnik i leteo je do Las Vegasa i nazad dva ili tri puta nedeljno. Uglavnom je bio u svom gradu, provodeći većinu noći u Njujorku, u kući svog partnera. Ali, isto tako je imao i svoje muške nagone, pa je umeo da odluta u klubove i gej barove kada bi njegov dečko bio umoran ili zbog nečega zauzet, što znači da je bio u stalnoj potrazi za novim ljubavnim vezama. Džon Peperdajn beše smireni, monogamni tip, dok je Luis Kamačo posedovao seksualnu energiju koja je umela da bukne poput magnezijuma. Nije bilo nikakvih sumnji da ga je njegova vatrena narav i navela da počini ubistvo, ali se činilo da je Džon bio njegova jedina žrtva.

228 A i serijska ubistva su prekinuta: dobra vest za sve oni koji su još disali svojim plućima, a loša vest za istražitelje koji su sada jedino mogli da prerađuju iste stare tragove. A onda je jednoga dana Vilu nešto sinulo. Šta ako je Džon Peperdajn bio planirana deveta žrtva ubice Sudnjeg dana, ali je Luis Kamačo udario prvi počinivši uobičajeni zločin iz afekta? Možda je ona Luisova povezanost sa Las Vegasom bila samo klasična diverzija. Šta ako je pravi ubica Sudnjeg dana bio tog dana na Siti Ajlendu, sa druge strane policijske trake, začuđeno ih posmatrajući što je neko drugi počinio njegov zločin? Pa je onda, da bi namučio vlasti, napravio pauzu, pustivši ih da se sekiraju nakon što je posejao seme nervoze i zbunjenosti? Vil je izdejstvovao sudske naloge protiv novinskih agencija koje su te tople, ali i krvave, večeri bile na licu mesta na aveniji Miniford, pa su u narednih nekoliko dana on i Nensi pregledali gomile video-kaseta i na stotine digitalnih slika u potrazi za nekim tamnoputim muškarcem srednje visine i građe koji se možda motao po mestu zločina. Nisu ništa našli, ali je Vil smatrao da to i dalje jeste uverljiva hipoteza. Današnja proslava je predstavljala predah od svega toga. Vil je ubacio kesicu ankl ben pirinča u kipuću vodu otvorivši još jedno pivo. Ponovo se oglasilo zvono. Ponadao se da je to bila Nensi sa cvećem, i zaista i jeste bila ona, ali je bila sa Lorom, obe vesele i raspričane poput starih drugarica. Iza njih je stajao neki mladić, visok, tanak kao prut, sa pametnim žustrim očima i smeđom kovrdžavom kosom. Vil je istrgao buket iz ruku svoje partnerke te ga je pružio Lori praveći se lud: „Čestitam, mala." „Nije trebalo da se trošiš", našali se Lora. „Ni nisam", uzvrati joj brzo. „Tata, ovo je Greg."

229 Dva muškarca odmeriše stisak jedan drugome rukujući se. „Drago mi je da što vas upoznajem, gospodine." „I meni. Nisam te očekivao, ali mi je drago što se konačno upoznasmo, Greg." „Došao je kao moralna podrška", reče Lora. „On ti je takav." Poljubila je oca u obraz u prolazu, pa je spustila torbu na kauč otvorivši rajsferšlus na bočnoj pregradi. Pobedonosno im je mahnula ugovorom sa Elevejšn presom. „Zapečaćeno i potpisano!" „Sad te mogu zvati piscem?" zapita je Vil. U oku joj se pojavi suza i ona mu klimnu. Brzo se okrenuo vrativši se u svoju kuhinjicu. „Daj da donesem šampanjac pre nego što mi se svi tu raspekmezite." Lora šapnu Nensi: „Nimalo ne uživa kada neko smekša." „Primetila sam", reče Nensi. Uz tanjire pune vrućeg čilija, Vil je nazdravio po ko zna koji put uživajući u činjenici da su svi redom pijuckali penušavo vino. Doneo je još jednu flašu, nastavivši da im puni čaše. Nensi se blago usprotivila, ali je pustila da nastavi sa točenjem, sve dok pena nije pobegla napolje nakvasivši joj prste. „Ja skoro nikada ne pijem, ali ovo je baš fino", reče. „Svi moraju da piju na ovoj zabavi", reče Vil odlučno. „Ti voliš da piješ, Greg?" „Umereno." „Ja volim umereno da preteram sa pićem", našali se Vil zaradivši oštar pogled svoje ćerke. „Mislio sam da novinari vole da cugaju." „Ima nas raznih." ,,A ti ćeš biti jedan od tih raznih što me prate po konferencijama za štampu?"

230 „Želeo bih da radim u štampanim medijima i da se bavim istraživačkim novinarstvom." Lora se odmah ubacila: „Greg je uveren da je istraživačko novinarstvo najdelotvorniji način da se pozabavimo društvenim i političkim problemima." „Da?" zapita Vil pomalo podrugljivo. Zbog licemerja je uvek znao da se nakostreši. „Da", uzvrati Greg istom oštrinom. ,,U redu, dva da, proglašavam vas mužem i..." reče Lora veselo kako bi izbegli probleme. Vil je ostao pri svome: „Kakvi su izgledi za zaposlenje u istraživačkom novinarstvu?" „Ne baš sjajni. Radim kao pripravnik u Vašington Postu. Voleo bih, naravno, da se uvalim tamo za stalno. Evo vam moja vizitkarta, ako ikada budete imali neku vruću vest za mene", reče napola u šali. Vil je gurnu u džep košulje. „Izlazio sam jednom sa nekom curom iz Vašington Posta", reče pa frknu. „Ne bi ti baš bilo od pomoći, ako mene budeš citirao." Lora je želela da promeni temu: „Pa, je l' hoćeš da ti ispričam kako mi je bilo na sastanku?" „Naravno, daj sve u detalje." Gucnula je malo penušavog šampanjca. „Baš je bilo super", reče sva raspevana. „Moja urednica, Dženifer Rajan, inače prava duša od žene, provela je skoro pola sata objašnjavajući mi koliko su joj se dopale izmene koje sam unela i kako je celoj knjizi bilo potrebno samo nekoliko rezova, i tako dalje, i tako dalje, a onda mi je rekla da idemo gore do četvrtog sprata da se vidimo sa Metjuom Brusom Vilijamsom, glavnim izdavačem. To je stara gradska kuća, sva je predivna, a Metjuova kancelarija je mračna, prepuna antikviteta, kao neki

231 engleski klub, ma znate već, a on je stariji čovek, tatinih godina ili tako nešto, ali mnogo uglađeniji..." ,,'Ej!" viknu Vil. „Pa, šta ću kad jeste!" nastavila je dalje. „Izgleda kao oni uštogljeni Britanci iz više klase u karikaturama, samo što je savremeniji i šarmantniji i - nećete mi poverovati - ali ponudio me je šerijem iz ukrasne kristalne flaše koji je sipao u male kristalne čaše. Sve je bilo skroz savršeno. A onda je krenuo da priča uzduž i popreko koliko mu se dopada moj način pisanja - moj stil ja nazvao štedljivim i uzdržanim sa snagom novog mladog pera, izgovorila je njegove reči ismevajući njegov engleski naglasak. „Je l' mi verujete da je baš to rekao?" „ A je li spominjao koliko ćeš zaraditi?" upita Vil. „Nije! Ne bih sigurno pokvarila takav trenutak nekom prostačkom raspravom o novcu." „Pa, sigurno nećeš moći da odeš u penziju sa ono malo novca što ti budu dali unapred. Je F tako Greg, osim ako se u istraživačkom novinarstvu ne krije gomila para?" Momak se nije upecao. „To ti je mali izdavač, tata! Izdaju svega desetak knjiga godišnje." „Hoćeš li ići na promotivnu turneju?" upita je Nensi. „Ne znam još, ali neće to biti neka hit knjiga. To je književna proza, a ne neki petparački roman." Nensi je zanimalo kada će moći da je pročita. „Prelom će biti gotov za nekoliko meseci. Poslaću ti jedan primerak. Hoćeš i ti da je pročitaš, tata?" Zagledao se u nju: „Ne znam, hoću li?" „Mislim da ćeš je preživeti."

232 „Ne dešava se svaki dan da te neko nazove razbijačem, a pogotovo ne tvoja ćerka", reče ožalošćeno. „To je samo u romanu. Nije reč o tebi. Ti si samo bio inspiracija." Vil podiže čašu: „Da, nazdravimo onda inspirativnim muškarcima." Ponovo se svi kucnuše. „Jesi li je ti pročitao, Greg?" upita Vil. „Jesam. Sjajna je." „Dakle, ti znaš više o meni nego što ja znam o tebi", Vil je postajao sve glasniji i sve slobodniji. „Možda će njena naredna knjiga biti o tebi." Njegova opaska naterala je Loru da mu zajedljivo dobaci: ,,E, da znaš da bi baš trebalo da je pročitaš. Pretvorila sam je u scenario - možda će tako bolje ispuniti tvoja očekivanja. Ostaviću ti jedan primerak. Brzo se čita. Sve će ti biti jasno." Lora i Greg su otišli ubrzo nakon večere kako bi uhvatili voz za Vašington. Nensi je ostala da mu pomogne oko čišćenja. Veče je bilo i suviše lepo da bi ga tako brzo prekinuli, a ni Vil više nije bio nadrndan i činilo se da se smirio i opustio - jedan potpuno drugačiji muškarac od onog ukočenog tipa kojeg je sretala svakoga dana na poslu. Sunce je počelo da bledi zajedno sa saobraćajnom bukom, jedino se još povremeno moglo čuti zavijanje sirene kola hitne pomoći iz Belvjua. Bacili su se na posao jedno pored drugog u njegovoj kuhinjici, perući i brišući posude, oboje pomalo teturavi zbog dejstva šampanjca. Vil je već prešao na svoj skoč. Oboje su bili srećni što rade nešto njima neuobičajeno, a taj vrlo jednostavan zadatak pranja posuđa za njih beše veoma umirujuć. Vil će kasnije razmišljati kako to uopšte nije bilo planirano, ali umesto da dohvati sledeći tanjir, on je dohvatio njeno dupe, te poče da ga masira kružnim

233 pokretima. Razmišljajući kasnije o tome zaključio je da je i tada mogao predvideti da bi se tako nešto moglo desiti. Sada su joj se i jagodice jasno videle, telo joj je dobilo oblik peščanog sata, a da ga neko pita, on bi priznao, pa đavo nek ga nosi, da mu je izgled bio važan. Ali što je još bitnije, njena ličnost se preobličila pod njegovim nadzorom. Bila je smirenija, nije više bila onakva cepidlaka, a na njegovu radost čak je izgubila i ponešto od svog cinizma. Povremeno bi nešto sarkastično izletelo kroz njena usta, ali njemu to sada beše simpatično. U njoj više nije bilo one nepodnošljive požrtvovane mlade pionirke, već se umesto nje pojavila prava žena koja mu više nije išla na živce. Čak naprotiv. Ruke su joj bile u sapunici. Držala ih je pod vodom, sklopivši oči na trenutak, i nije ništa ni rekla ni uradila. Okrenuo ju je prema sebi, pa je morala da smisli gde da spusti ruke. Na kraju ih je spustila onako mokre na njegova ramena, pa mu reče: „Misliš da je ovo dobra zamisao?" „Ne, a ti?" „Ni ja." Poljubio ju je, i odmah mu se dopao dodir njenih usana i način na koji su joj se vilice opustile. Poklopio joj je zadnjicu dlanovima osetivši pod njima glatki džins. Onako nacvrckanom, sve mu se u glavi zamutilo od požude i on se skroz nasloni uz nju. „Spremačica mi je bila danas. Imam čistu posteljinu", prošaputao je. „Ti baš znaš kako da zavedeš devojku." Bilo mu je sasvim jasno da je i ona želela da se ovo dogodi. Uhvatio je njenu vlažnu ruku, pa ju je odveo do spavaće sobe, gde je raširio posteljinu, te ju je digao na krevet. Krenuo je da je ljubi po vratu kroz koji je kuljala vrela krv i da je dodiruje pod bluzom, kada ona najednom reče: „Biće nam žao. Ovo je protivno..."

234 Poklopio joj je usne svojim usnama, pa se potom odmakao rekavši: „Pazi, ako stvarno nećeš, možemo da vratimo sat nekoliko minuta unazad, pa da dovršimo posuđe." Poljubila ga je, i beše to prvi poljubac sa njene strane, pa mu reče: „Mrzim da perem posuđe." Kada su izašli iz spavaće sobe, već je bio mrak, a dnevna soba je bila jezivo tiha. Čulo se samo zujanje klima-uređaja i potmula buka udaljenih automobila sa glavnog puta. Dao joj je čistu belu košulju da se ogrne, što je i ranije radio sa svojim novim devojkama. Izgleda da im se sviđao osećaj uštirkanog materijala na goloj koži uz sve ostale detalje takvog rituala. Ni ona se nije razlikovala. Skroz se izgubila u njegovoj košulji, navukavši je na sebe poput neke smerne devojke. Sela je na kauč privukavši kolena uz grudi. Ono malo njene kože što se moglo videti beše glatko i belo poput alabastera. „Jesi li za piće?" upitao ju je. „Mislim da mi je bilo dosta za večeras." „Žao ti je?" „Trebalo bi da mi bude, ali nije", lice joj je još bilo pomalo rumeno. Pomislio je kako je nikada lepšu nije video, ali ni stariju, ženstveniju. „Na neki način sam i mislila da bi se ovo moglo desiti", reče mu. „Otkad to?" „Od početka." „Stvarno! Kako to?" „Pa, mešavina tvoje i moje reputacije." „Nisam znao da je i ti imaš."

235 „Reč je o drugačijoj vrsti reputacije", uzdahnula je. „Dobra devojka, uvek ide na sigurno, nikada ne bi išla kroz talase. A mislim da sam potajno priželjkivala da talasi prevrnu brod, da vidim kako je to." Nasmešio se. „Od razbijača do brodoloma. Primećuješ neke sličnosti?" „Ti si mangup, Vile Pajpere, a dobre devojke potajno vole mangupe, nisi to znao?" Glava mu se razbistrila, bio je gotovo skroz trezan. „Znaš da ovo moramo sakriti?" „Znam." „Mislim, zbog tvoje karijere i moje penzije." „Znam, Vile! Trebalo bi da pođem." „Ne moraš." „Hvala ti, ali ne verujem da zaista želiš da prespavam kod tebe." Pre nego što je uspeo da joj odgovori, Nensi je dotakla naslovnu stranu Lorinog scenarija koji je stajao na stočiću. „Pročitaćeš ga?" upitala ga je. „Ne znam. Možda", a potom, „verovatno." „Mislim da bi ona to želela." § Ostavši sam, sipao je sebi jedan skoč, pa je seo na kauč upalivši stonu lampu. Oči su ga zapekle, kada svetlost blesnu pred njim. Zurio je u scenario svoje ćerke dok je obris sijalice blistao nad prvom stranom. Kada je to polako izbledelo pred njegovim očima, učinilo mu se kao da je nečije zločesto nasmešeno lice zurilo nazad u njega. Kao da ga je čikalo da uzme scenario u ruke. Prihvatio je izazov promrmljavši: „Ma, jebeni razbijač."

236 Nikada u životu nije pročitao nijedan scenario. Njegove sjajne mesingane spajalice podsetiše ga na poslednji put kada je spazio nešto slično, mesec dana ranije u kući Marka Šekltona. Okrenuo je naslovnu stranu, pa se upustio u čitanje - tekst ga je skroz zbunio zbog gomile njemu nejasnih stručnih izraza. Posle nekoliko stranica morao je da krene ispočetka, ali je onda uspeo da pohvata konce. Lik koji beše njime nadahnut, navodno se zvao Džek, čovek koji se po sažetom opisu potpuno podudarao sa njim samim: krupni muškarac u četrdesetim, južnjak tamne kose slobodnog ponašanja i oštre naravi. Nije bilo nimalo iznenađujuće što je Džek bio čovek na visokom položaju, pijanac i ženskaroš. Otpočeo je novu vezu sa Mari, vajarkom koja je dobro znala da ne treba da pušta čoveka poput njega u svoj život, ali nije mogla da mu odoli. Džek je, izgleda, na svom rušilačkom putu, za sobom ostavljao čitav niz žena, a Vilu nije bilo lako kada je otkrio da je jedna od njih bila njegova ćerka, mlada žena koja se zvala Viki. Džeka su mučila sećanja na Ameliju, emotivno krhku ženu čije je biće skroz smoždio pretvorivši ga u metafizičku kašu, pre nego što se svega oslobodila pomoću votke i ugljen monoksida. Amelija - ispod čijeg se lika kao ispod tananog vela krila Melani, Vilova prva supruga i Lorina majka - beše žena za koju su valovi života bili previsoki i previše složeni da bi po njima plovila. Kroz ceo scenario ona mu se stalno priviđala, crvena poput trešnje nakon trovanja, prebacujući mu zbog njegove okrutnosti prema Mari. Negde na sredini scenarija, Vil je shvatio da je bio i suviše trezan da bi nastavio dalje, pa je sipao sebi još tri prsta. Sačekao je da ga piće omami, pa je onda nastavio do tragičnog kraja, do Marinog samoubistva, u prisustvu ucveljene Amelije, i do Vikine spasonosne odluke da prekine sopstvenu nasilnu vezu i odabere nežnijeg, mada i manje strasnog čoveka. A šta je bilo sa Džekom? On je prešao na Saru, Marinu sestru od strica, koju je upoznao na sahrani - nastavivši sa svojom razbijačkom akcijom. Kada je odložio scenario, začudio se što još nije zaplakao.

237 Znači tako ga je njegova kći posmatrala. Zar je bio baš toliko groteskan? Prisetio se svojih bivših supruga, mnogobrojnih devojaka, čitavog špalira onih sa kojima je proveo samo po jednu noć, a sada i Nensi. Uglavnom to behu dosta dobre cure. Prisetio se svoje ćerke, zdravog jajeta ukaljanog sumpornim smradom mućka, svoga oca. Prisetio se... Najednom se, usred svog tog prisećanja, naglo zaustavio. Zgrabio je scenario otvorivši ga na nekoj nasumičnoj stranici. „Majku mu!" Font kojim se pišu scenarija. Beše to kurijer u veličini 12, isti kao na razglednicama Sudnjeg dana. Već je bio zaboravio na zbunjenost oko fonta na razglednici koji beše klasični izbor iz doba pisaćih mašina, ali mnogo redi izbor u epohi računara i štampača, tajms nju roman, garamond, arijal, helvetika - to behu novi standardni fontovi u svetu elektronskih menija. Odmah se bacio na Internet pronašavši traženi odgovor. Kurijer 12 je bio obavezan font u scenarijima, skoro kao po zakonu. Ako biste predali scenario nekom producentu u drugačijem obliku, ismejao bi vas i najurio iz grada. Još jedan sočan detalj: naširoko su ga koristili i kompjuterski programeri za pisanje svojih šifri. U glavu mu odmah dolete jedan mentalni prizor. Nekoliko scenarija sa potpisom „Pitera Benedikta" i nekoliko crnih Pentelovih penkala na belom stolu pokraj police prepune knjiga o kompjuterskom programiranju. Glas Marka Šekltona upotpunio je taj prizor: „Mislim da nećete uhvatiti tog tipa." Proveo je neko vreme razmišljajući o tim asocijacijama, iako behu potpuno uvrnute, pre nego što je odbacio ideju da bi moglo biti neke veze između slučaja Sudnjeg dana i njegovog cimera sa fakulteta. Šeklton, matori štreber, jurca po Njujorku, nabada nožem, puca, seje strah! Ma, idi, molim te!

238 Ali, font na razglednicama je ipak predstavljao neispitan trag, sada mu to beše posve jasno, a znao je da bi bilo glupavo zanemariti sopstveni predosećaj, pogotovo kada su se i inače našli u potpunom ćorsokaku. Zgrabio je mobilni telefon, te uzbuđeno otkuca poruku Nensi: Nas dvoje ćemo se načitati scenarija. Sudnjiša bi mogao biti scenarista.

239 28. JULA 2009. LAS VEGAS Opipala je glatke, hladne četrnaestokaratne karike od kojih kaiš beše sastavljen, pa je vrhom prsta prešla preko neravnog dijamantskog ruba oko uzanog pravougaonog sata. „Ovaj mi se sviđa", promrmljala je. „To vam je izvrstan izbor, gospođo", reče zlatar. „Ovaj model Henrija Vinstona je veoma popularan. Zove se Dama sa avenije." Nasmejala se zbog tog naziva. „Jesi li čuo kako se zove?" upitala je svog pratioca. „Aha." „Prosto savršeno!" „Koliko košta?" upita on. Zlatar ga je pogledao pravo u oči. Da je taj čovek bio neki Japanac, Korejac ili Arapin, odmah bi znao da je uspeo da obavi prodaju. Ali u ovom slučaju mu se činilo da jednog takvog Amerikanca u kaki-pantalonama, sa bejzbol kačketom na glavi nije bilo tako lako proceniti. „Danas mogu da vam ga prodam, gospodine, za 24.000 dolara." Oči joj se odmah raširiše. Taj model beše najskuplji. Ali, strašno joj se sviđao, i to mu je i dala do znanja nervozno mu dodirujući kožu na podlaktici. „Uzimamo", reče on bez oklevanja. „Odlično, gospodine. A kako biste želeli da platite?" „Stavite na moj hotelski račun. Odseli smo u apartmanu Pjaca." Zlatar je morao da ode u drugu prostoriju kako bi potvrdio prodaju, ali je bio prilično uveren da je sklopio posao. Taj apartman beše najbolji u hotelu,

240 četiristo trideset kvadratnih metara mermera i drugih skupih materijala, sa posebnim banjskim kupatilom za opuštanje i dnevnom sobom čiji pod beše postavljen na malo nižem nivou od ostalih prostorija. Nosila je sat oko ruke kada su izašli iz radnje. Nebo nad trgom Svetog Marka beše savršene svetloplave boje sa savršeno raspoređenim pufnastim kumulusnim oblacima. Pokraj njih je prošla gondola sa nekim uštogljenim, nenasmešenim parom iz Švajcarske. Gondolijer poče da peva kako bi malo razbudio svoje putnike, te njegov glas odjeknu pod kupolom. Sve je savršeno, pomisli njen pratilac. Nije bilo one mediteranske temperature, nije bilo onog gadnog smrada iz pravih kanala, a nije bilo ni golubova. Mrzeo je te prljave ptičurine još od kada su ga kao stidljivog i povučenog dečaka roditelji odveli na pravi trg Svetog Marka, a neki turista bacio šaku mrvica blizu njegovih nogu. Nalet čitavog jata golubova ga je prestrašio kao u nekoj noćnoj mori, pa se sada, čak i kao odrasla osoba, trzao kad god bi čuo lepet njihovih krila. Nosila je sat oko zgloba dok su šetali ruku podruku kroz predvorje hotela Venecija. Nosila je sat i u liftu, nakrivljujući malo ruku kako bi njime privukla pažnju neke tri dame koje su bile unutra zajedno sa njima. A nosila ga je, samo sat i ništa više osim njega, i gore u apartmanu gde mu je priuštila najbolji seks koji je okusio u svom životu. On joj je sada već dopuštao da ga zove Mark, a umesto da je zove Lidija, ona mu je dopustila da koristi njeno pravo ime Keri. Keri Hajtauer. Bila je iz Najtra u Zapadnoj Virdžiniji, gradića pokraj reke osnovanog na prelazu između dva veka blizu fabrike baruta. Beše to prašnjavi mali grad, poznat po malo čemu, osim po činjenici da je Klark Gebl nekad radio tamo kao majstor za telefone. Odrastajući u siromaštvu, gledala je filmove Klarka Gejbla sanjareći kako će jednoga dana postati holivudska glumica.

241 Negde pred kraj osnovne škole otkrila je da njen glumački dar i nije baš bio naročito raskošan, ali je uporno išla na audicije za sve školske predstave i gradske priredbe, dobijajući sporedne uloge samo zato što je bila tako istrajna i privlačna. Ali u srednjoj školi je otkrila da poseduje i neki viši dar. Volela je seks, bila je ekstremno dobra u njemu, a pri tom je bila i potpuno neusiljena što joj je davalo izuzetan šarm. U svetlu tog otkrovenja, posvetila se svom novom pozivu u okviru kog je mogla da objedini sve svoje talente: rešila je da postane porno zvezda. Jedna njena, dve godine starija, drugarica i navijačica se preselila u Las Vegas gde je radila na deljenju karata u kazinu. Keri je Vegas doživljavala kao grad na korak do Kalifornije, gde je, po njenim saznanjima, industrija filmova za odrasle prosto cvetala. Nedelju dana posle mature u srednjoj školi u gradiću Najtro, kupila je kartu u jednom pravcu do Nevade, pa se uselila kod svoje stare drugarice. Život joj tamo nije bio lagan, ali ju je njeno uvek vedro raspoloženje držalo na površini. Vucarala se od jednog loše plaćenog posla do drugog, sve dok konačno nije stala na noge (mada bi bilo bolje reći da je legla na leđa) zahvaljujući poslu u jednoj agenciji za poslovnu pratnju. Kada je upoznala Marka u Sazvežđu, bila je promenila već četvrtu agenciju za tri godine i konačno je uspela da sakupi nešto novca. Radila je samo sa bogatijom klijentelom koja je cenila njeno neizbušeno i neistetovirano telo i njenu narav slatke devojke. Većina muškaraca s kojima je izlazila behu dosta dobri momci - a slučajeve u kojima se osetila poniženom ili zlostavljenom mogla je da nabroji tek na prste jedne ruke. Nikada se nije zagledala ni u jednu svoju mušteriju - na kraju krajeva ipak su to bili kurvari, ali je Mark bio drugačiji. Ona ga je od samog početka smatrala šmokljastim i slatkim muškarcem bez bilo kakvih mačo pretenzija. A bio je i opasno pametan, a zbog njegovog posla u Zoni 51 skroz je poludela od radoznalosti, jer je sa deset godina po sopstvenom

242 uverenju ugledala leteći tanjir jedne letnje noći, kako poput strele juri iznad reke Kanave, svetleći poput tegle pune svitaca koje je tada skupljala na rečnoj obali. A u proteklih nekoliko nedelja, on je odbacio svoj pseudonim zakupivši njeno radno vreme koje je potom trošio obasipajući je poklonima. Počela je da se oseća više kao devojka, a manje kao skupa prostitutka. On je iz dana u dan bio sve sigurniji u sebe i, iako nikada neće biti kao Klark Gebl, počeo je da joj se uvlači pod kožu. Nije imala pojma da je sa pet miliona dolara koji su stajali na sigurnom na njegovom računu u nekoj od banaka u inostranstvu, i njemu raslo samopouzdanje zbog uspeha Marka Šekltona. Piteru Benediktu je odzvonilo. Nije mu više bio potreban. § Čak su se i u kupatilima njihovog apartmana nalazili televizori sa ravnim ekranima. Mark je izašao iz tuš kabine, te poče da se briše peškirom. U kupatilu je bio uključen neki od kablovskih kanala. Nije obraćao pažnju na program, sve dok nije začuo reč Sudnji dan, pa je podigao pogled ugledavši Vila Pajpera na snimku nedeljne konferencije za štampu FBI-a, kako uspravno stoji na podijumu i priča nešto u gomilu mikrofona pred sobom. Srce bi mu ubrzano zakucalo kad god bi ugledao Vila na televiziji. Dohvatio je svoju četkicu za zube ne skidajući pogled sa ekrana, pa poče da pere zube. Poslednji put kada je video Vila prilikom obraćanja medijima, delovao mu je pokunjeno i pokolebano. Prestala su i slanja razglednica i ubistva i više nije bilo potrebe da svaka moguća stanica prenosi vesti o tome. Taj razvučeni, nerešeni slučaj u istoj je meri iscrpeo i javnost, a i ljude iz kriminalističkih službi. Međutim, danas je Vil izgledao nekako poletnije. Vratila mu se ona stara snaga. Mark pritisnu dugme za pojačavanje zvuka.

243 „Jedno vam mogu reći", reče Vil. „Istražujemo neke nove tragove, a ja sam i dalje u potpunosti uveren da ćemo uhvatiti ubicu." Marka je to skroz iznerviralo, pa reče - „Ma, ne seri! Mani se već jednom, čoveče", pre nego što će isključiti televizor. Keri je dremala na krevetu gola, pod tananim čaršavom. Mark je zavezao svoj bade-mantil, pa je otišao da uzme laptop iz aktovke koja je stajala u dnevnoj sobi čiji podovi behu na nižem nivou od drugih prostorija u apartmanu. Uključio se na Internet primetivši da mu je stigao i-mejl od Nelsona Eldera. Elderova lista beše duža nego inače - posao mu je dobro napredovao. Marku je trebalo dobrih pola sata da dovrši posao i da mu odgovori preko svog zaštićenog portala. Vratio se u spavaću sobu. Keri se promeškoljila. Mahnula je rukom koja beše ukrašena satom, pa reče nešto o tome kako bi bilo sjajno kada bi imala i odgovarajuću ogrlicu. Zbacila je čaršav sa sebe, pa mu je zavodljivo dala znak prstom da dođe. U istom tom trenutku, Vil i Nensi su radili nešto potpuno suprotno od seksa. Sedeli su u Vilovoj kancelariji iscrpljeno rovareći po čitavom brdu loših scenarija, bez bilo kakve ideje o tome šta su zapravo tražili. „Zašto si bio toliko siguran u sebe tokom konferencije za medije?" zapitala ga je. „Preterao sam?" pitao ju je pospano. „Još kako. Skroz-naskroz. Mislim, šta mi to uopšte imamo u rukama?" Vil je na to morao da slegne ramenima. ,,I uzaludna potraga je bolja nego da sedimo skrštenih ruku." „To je trebalo i novinarima da kažeš. Šta ćeš im reći naredne nedelje?" „Naredna nedelja je tek za nedelju dana."

244 Ta njihova uzaludna potraga zamalo da i ne počne. Vilov telefonski razgovor sa ljudima iz Udruženja pisaca Amerike beše prava katastrofa. Odmah su ga napali zbog odredbi Patriotskog zakona 17 zaklevši se da će se boriti sve do smaka sveta kako bi sprečili vladu da se dokopa i jednog jedinog scenarija iz njihovog arhiva. „Mi ne tražimo teroriste", usprotivio se odmah, „već samo jednog poremećenog serijskog ubicu." Ali Udruženje nije imalo nameru da se preda bez borbe, pa je Vil naterao svoje šefove da mu potpišu sudski nalog. Vil je ubrzo otkrio da su scenaristi bili plašljivi kao miševi, paranoični prema producentima, studijima, a posebno prema drugim piscima koji bi im mogli pokrasti ideje. Udruženje pisaca Amerike im je pružilo određene pogodnosti i zaštitu registrujući njihova scenarija koja su potom čuvali u elektronskom obliku ili na diskovima u slučaju da im ikada zatreba dokaz o autorstvu. Nije bilo neophodno da budete član udruženja - tamo je bilo koje piskaralo moglo da registruje svoj scenario. Sve što je bilo potrebno jeste da pošaljete uplatu i primerak scenarija i - gotov posao. Udruženje pisaca Amerike imalo je svoje podružnice na zapadnoj i na istočnoj obali. Samo u zapadnoj podružnici Udruženja zavodilo se po petnaest hiljada scenarija godišnje, što beše fin poslić za njihov esnaf. Ministarstvo pravde se našlo na mukama da nađe pravi razlog za izdavanje sudskog naloga. Vilu je rečeno da je cela ideja bila vrlo „imaginarna", ali da će probati na stari način. FBI je na kraju uspeo pred Devetim opštinskim apelacionim sudom, jer je vlada pristala da smanji svoje zahteve, pa je njihovim advokatima olakšan posao. Dobili su samo scenarija iz protekle tri godine iz Las Vegasa, ali su im preko potrebni poštanski brojevi, imena pisaca i njihove adrese ostali tajni. Ako bi uspeli da pronađu bilo kakve tragove u toj beskrajnoj gomili 17 Zakon koji je Džordž Buš potpisao u oktobru 2001. kojim se državnim organima u borbi protiv terorizma olakšava pristup svim mogućim podacima o građanima.

245 materijala, vlada bi ponovo morala da smisli novi, uverljivi razlog za nalog, kako bi došli do identiteta pisca. Scenarija su počela da im pristižu, uglavnom na diskovima, ali i u kutijama punim štampanog materijala. Administrativno osoblje FBI-a u Njujorku gotovo je spržilo svoj štampač, pa je Vilova kancelarija na kraju ličila na karikaturu poštanske sobe u nekoj holivudskoj agenciji za talente, sa filmskim scenarijima na sve strane. Kada su obavili ceo posao, 1621 scenario nevadskog pedigrea našao se na dvadeset trećem spratu zgrade FBI-a. Bez bilo kakvih smernica, Vil i Nensi nisu mogli da pregledaju sve to na brzaka. Ali su ipak dosta brzo odredili neki svoj ritam, pa su bili u stanju da prođu kroz scenario za oko petnaest minuta, pažljivo čitajući prvih nekoliko stranica da steknu opšti uvid, pa bi onda prelistali i proverili i ostatak. Pod pretpostavkom da radna nedelja ima četrdeset radnih časova, za ovaj zadatak bi im trebalo dobrih deset dana, pa su se njih dvoje nadali da će, uz dosta muke, sve završiti za nedelju dana. Strategija im je bila da tragaju za očiglednim: zapleti sa serijskim ubicama, pominjanja razglednica, ali su isto tako morali budno da tragaju i za manje očiglednim stvarima - likovima i situacijama koji su imali zajedničku žicu sa njihovim slučajem. Tempo beše nepodnošljiv. Oboje su dobili glavobolje. Postali su nervozni, pa bi se ceo dan brecali jedno na drugo, a onda bi se povukli u Vilov stan da uveče onako mrzovoljni vode ljubav. Često su morali da izlaze u šetnju da razbistre glave. Ono što ih je najviše izluđivalo beše činjenica da je većina scenarija bilo potpuno i totalno đubre, sve nešto nejasno, smešno ili krajnje dosadno. Trećeg ili četvrtog dana na tom zadatku, Vil se trgnuo kada je uzeo scenario sa naslovom Brojači, pa uzbuđeno reče: „Nećeš mi verovati, ali poznajem tipa koji je ovo napisao." „Odakle?" „Bio mi je cimer na prvoj godini fakulteta."

246 „Baš zanimljivo", reče ona nezainteresovano. Iščitao ga je mnogo temeljnije od ostalih, zbog čega je ostao u zaostatku za nekih sat vremena, a kada ga je spustio iz ruku, pomislio je - E, brale, nemoj ti da ostavljaš svoj redovni posao. U tri posle podne, Vil je u svoju bazu podataka pribeležio i neko sranje o nekim svemircima koji dolaze na Zemlju kako bi opljačkali kockarnice, pa je zgrabio sledeći sa gomile. Nežno je gurnuo Nensino koleno vrhom svoje mokasine. „Hej", reče. „Hej", uzvratila mu je. „Na ivici si samoubistva?" „Već sam mrtva", odgovori mu. Oči joj behu crvene i suve. „Šta da se onda džabe mučim?" Naslov njegovog sledećeg scenarija beše U 7:44 za Čikago. Pročitao je nekoliko stranica, pa promrmlja: „Isuse. Mislim da sam ovaj već pročitao pre nekoliko dana. Teroristi u vozu. Koji je sad to kurac?" „Proveri kada je predat", predložila mu je. ,,I ja sam imala nekoliko koji su više puta predati. Pisac ga malo promeni, pa potroši još dvadeset dolara da ga ponovo registruje." Ukucao je naslov u svoju bazu podataka. „Vala, bila si u pravu. Ovo je dorada. Dao sam mu nulu od mogućih deset za relevantnost. Ne mogu opet da ga čitam." „Kako hoćeš." Taman je krenuo da zatvori scenario, kada se najednom zaustavio. Nešto mu je zapalo za oko, ime nekog lika, i on je izbezumljeno krenuo da lista napred, pa se uspravio, listajući stranice sve brže i brže. Nensi je primetila da se nešto zbiva. „Šta je bilo?" upitala ga je.

247 „Samo sekund, samo sekund." Gledala ga je kako gotovo izbezumljeno nešto beleži, i kad god bi ga prekinula da ga pita šta je to našao, on bi joj uzvratio sa: „Ma, sačekaj samo sekund, molim te!" „Vile, ovo nije fer!" tražila je da joj odgovori. Najzad je spustio scenario. „Moram da pronađem prvu verziju. Zar mi je tako nešto promaklo? Brzo, pomozi mi da je nađem, zove se U 7:44 za Čikago. Proveri gomilu od ponedeljka, a ja ću od utorka." Čučnula je na pod blizu prozora, pa je pronašla scenario nekoliko minuta kasnije, skriven duboko u gomili. „Nije mi jasno zašto mi ne kažeš o čemu je reč", požalila se. Iščupao joj ga je iz ruku. Nakon nekoliko sekundi sav se tresao od uzbuđenja. „Gospode dragi", reče tiho. „Izmenio je imena iz prethodne verzije. Reč je o skupini stranaca koje teroristi dignu u vazduh u vozu iz Čikaga do Los Anđelesa. Pogledaj im prezimena!" Uzela je scenario te poče da čita. Imena stranaca poleteše pravo sa stranice: Drejk, Napolitano, Svišer, Čović, Peperdajn, Santjago, Koler, Lopez, Robertson. Žrtve Sudnjeg dana. Sve redom. Nije znala šta da kaže. „Druga verzija je bila zavedena prvog aprila 2009. sedam nedelja pre prvog ubistva", reče Vil, trljajući ruke jednu o drugu. „Prvi april, ha, ha, jebote. Tip je sve isplanirao i još je sve unapred i najavio u svom šugavom scenariju. Treba nam hitni nalog da mu uzmemo ime." Poželeo je da je zagrli, da je podigne sa zemlje, uhvati za struk i zavrti ukrug, ali se ipak zadovoljio lupivši joj petaka. „Naš si, šupčino", reče. „ A i scenario ti je poprilično sranje."

248 Vil će se naredna dvadeset četiri sata prisećati kao što se ljudi prisećaju tornada - uzburkane emocije u iščekivanju glavnog naleta, pa magloviti i zaglušujući udar i razorni zamah i posle toga sablasno zatišje i beznađe pred izgubljenim. Deveti sud je odobrio državni nalog, pa im je Udruženje pisaca Amerike otkrilo lične podatke o autoru. Bio je za svojim računarom kada mu je u poštansko sanduče stigao i-mejl od zamenika državnog tužioca koji je bio zadužen za izdavanje naloga. U pitanju je bilo pismo prosleđeno iz Udruženja pisaca Amerike sa naslovom: Odgovor Am. vladi od UPA zap. UPA scenario #4277304 Do kraja života će pamtiti kako se osećao kada je pročitao taj i-mejl. U ODGOVOR NA ZAKONSKU OBAVEZU VEZANU ZA GORENAVEDENI SLUČAJ, REGISTROVANI AUTOR SCENARIO UPA #4277304 JE PITER BENEDIKT, P.P. 385, SPRING VELI, NEVADA. Nensi je potom ušla u njegovu kancelariju ugledavši ga pred monitorom skroz ukočenog poput mermerne statue. Približila mu se sve dok nije osetio njen dah na svome vratu. „Šta nije u redu?" „Poznajem ga." „Kako to misliš? Odakle ga poznaješ?" „Moj cimer sa fakulteta." Slike scenarija sa Šekltonovog urednog belog stola nahrliše mu u glavu, zajedno sa njegovim upornim rečima Mislim da nećete uhvatiti tog tipa, njegovom očiglednom nelagodom zbog Vilove nenajavljene posete - i još jednim detaljem! „Jebena penkala."

249 „Molim?" Vil je tužno odmahivao glavom. „Imao je ultratanka Pentelova penkala na stolu. Sve je bilo tamo." „Ma, gde može da bude tvoj cimer? Ovo nema nikakvog smisla, Vile!" „Isuse", zavapio je. „Mislim da je Sudnji dan bio usmeren protiv mene." Vilovi prsti su leteli nad tastaturom dok se gotovo grozničavo prebacivao iz jedne državne ili republičke baze podataka u drugu i tako ukrug. Bacivši se u potragu, po glavi mu se neprestano vrzmalo - Ko si ti, Mark? Ko si ti zaista? Podaci se pojaviše na ekranu - Šekltonov datum rođenja, broj socijalnog osiguranja, neke stare kazne za nepropisno parkiranje iz Kalifornije - ali je svuda bilo izluđujućih praznina, kao da je sve bilo pokriveno nekim velom tajanstvenosti. Njegova slika je bila zatamnjena u registru vozačkih dozvola Nevade, nije bilo izveštaja o kreditima, hipotekama, obrazovanju ili zaposlenju. Protiv njega se nisu vodile nikakve krivične, ni građanske parnice. Nije bilo izveštaja o porezu na imovinu. Nije ga bilo ni u centralnom registru poreske uprave! „Uopšte ga nema nigde u jebenom sistemu", Vil reče Nensi. „Zaštićena vrsta. Video sam ovako nešto jednom ili dva puta ranije, ali se to jako retko dešava." „Koji je naš sledeći potez?" upitala ga je. „Hvatamo avion danas posle podne", nikada ga nije čula toliko uzrujanog. „Uhapsićemo ga lično. Idi smesta kod Su da počnete s papirologijom. Treba nam republički nalog za hapšenje od državnog tužioca iz Nevade." Prošla je prstima kroz kosu na njegovom temenu: „Idem sve da sredim." Nekoliko sati kasnije kola su ih čekala ispred zgrade da ih odvezu do aerodroma. Vil je završio sa pakovanjem svoje aktovke. Bacio je pogled na sat

250 čudeći se što je Nensi kasnila. Iako ju je on u tome stalno podrivao svojim rasporedom, uspela je da očuva svoju tačnost. A onda je začuo visoke potpetice Su Sančez kako mu se brzo približavaju i stomak mu se odmah stegao kao u Pavlovljevom eksperimentu. Podigao je pogled spazivši njeno zategnuto, napeto lice na vratima sa nekim potpuno sumanutim izrazom u očima. Imala je nešto da mu kaže, ali mu se činilo da reči nisu izlazile iz njenih usta dovoljno brzo. „Suzan. Šta je? Moram da uhvatim avion." „Ne moraš." „Molim?" „Bendžamina su upravo zvali iz Vašingtona. Skinut si sa slučaja. I Lipinskijeva takođe." „Šta!" „Trajno. Trajno si skinut", skoro da je ostala bez daha. „Zbog čega, kog jebenog vraga, Suzan?" „Nemam pojma", bilo mu je jasno da govori istinu. Bila je na ivici histerije, mučeći se da sačuva profesionalno držanje. ,,A šta je sa hapšenjem?" „Ništa ne znam, a Ronald mi je rekao da ne postavljam nikakva pitanja. Ovo je daleko iznad mog položaja. Tu se nešto ogromno dešava." „Ma, sranje. Našli smo ubicu!" „Ne znam šta da ti kažem." „Gde je Nensi?" „Poslala sam je kući. Ne žele da vas dvoje ponovo budete partneri." ,,A zbog čega?" „Ne znam, Vile! Takva su naređenja!" ,,I šta bih ja sada trebalo da radim?''