Eric van Lustbader - Nindža (SR)

Više od 3.000 godina ljubav se na Istoku smatra za umetnost. I smrt
isto tako.

Erik van Lustbader – NINDžA
Oličenje ratničke tradicije Japana je u liku samuraja –
plemenitog ratnika. Međutim, ta tradicija ima i svoju tamniju
stranu u kultu Nindži – nemilosrdnih ubica specijalista za tiha i
nevidljiva ali svirepa ubistva. Roman Erika van Lustbadera vodi nas
u taj tajni svet nindžucua – ne samo u Japanu već i u Njujorku
naših dana. Priča počinje u trenutku kad Nikola Lajnir – ličnost u
kojoj su sjedinjene osobine Istoka i Zapada – sreće kćerku bogatog
i moćnog industrijalca i kad njihov slučajni susret preraste u ljubav.
Uskoro u njegovoj blizini počinju da se događaju neuobičajene
stvari – serija zagonetnih ubistava. Odmah mu je jasno da tako
ubija samo nindža i to ga vraća u godine života provedene u
Japanu. Na tom povratku unazad upoznajemo njegovu majku Čeong,
oca, engleskog oficira duboko zainteresovanog za sudbinu Japana i
njegovu prvu ljubav Jukio čije poznavanje ljubavnih veština može
da se poredi samo sa veštinom nindže u ubijanju.
Govoreći o današnjem Njujorku Lustbader nam otkriva
izuzetna mesta, rezervisana samo za povlašćene, kao što je klub
Terija Tanake gde se vežbaju stare ratničke veštine. Tu je i Ah Ma,
gazdarica neverovatnog kineskog bordela u kojem su mladići i
devojke pripremljeni da zadovolje najneverovatnije želje
posetilaca. »Nindža« je roman o čoveku koji želi da prevaziđe svoju
prošlost – erotski triler – snažna i zanimljiva priča o starim
strastima i sadašnjim interesovanjima koje se prepliću i
doživljavaju svoj krešendo u trenutku saznanja i osvete. Erik van
Lustbader je pisac. Živi i radi u Njujorku. Pored pisanja bavio se i
mnogim drugim poslovima. Najpre je bio novinar, zatim producent
i menadžer rok-grupa, grafički dizajner, sam je dao nacrte za
nekoliko veoma uspešnih omota za ploče. Imao je čak svoju
kompaniju za snimanje ploča. Radio je na televiziji kao pisac.
Svojevremeno je bio poznat i kao pisac naučno-fantastičnih
romana od kojih mu je najpoznatija tetralogija »Ratnik zalaska
sunca.«

Erik van Lustbader
NINDžA

U japanskoj ratničkoj tradiciji koja sadrži mnoge elemente
uključujući i budističku i Šanto religiju pet je glavnih znakova:

ZEMLJA, VODA, VETAR, VATRA, PRAZNINA.
Go Rin No Ši Mijamoto Musašija zadržala se do današnjeg dana.

Doslovno prevedeno to označava Knjigu Pet Krugova
I Nindža je Knjiga Pet Krugova.
SIDU
s ljubavlju

U TAMI VREBA SMRT

Bila je to prva stvar koju su ga naučili. To nikada nije
zaboravio. Mogao je da se kreće neprimećen i po danu. Ali, noć je
bila njegov prijatelj.

Prodorni zvuk alarma nadjačao je sve druge zvukove u noći:
cvrčanje cvrčaka, udaranje talasa o sivi pesak i crne stene, krik
uznemirene vrane negde iznad krošnji.

Odjednom, boja pozlati lišće stare sikomore kad se svetlo upali
u kući, ali on je bio već daleko od automobila, duboko stopljen sa
senkama. Nije trebalo baš da traži zaštitu senke jer je bio obučen sav
u crno: niske čizme, platnene pantalone, košulja dugih rukava, kratka
jakna, rukavice i maska s kapom koja je prekrivala celo njegovo lice
sem tankog proreza za oči, a i tu je koža bila namazima finom
ugljenom prašinom da ne bi odbila nijedan zrak svetlosti: bio je tako
odgojen da nijedan cilj nije uzimao olako, pa nije mogао da pogreši u
prosuđivanju što bi moglo da dovedo do omaške u bezbednosti.

Svetlo se upali pred ulazom. Buka alarma bila je suviše jaka
tako da nije čuo otvaranje vrata, ali je brojao sekunde i predvideo je
to...

Bari Bram se pojavi na vratima. Nosio je farmerke i belu
majicu. Otkopčani šlic na pantalonama svedočio je da se obukao na
brzinu. U desnoj ruci je držao baterijsku lampu.

Sa malog uzvišenja na kojem je stajao na pragu on osvetli
prostor oko svog automobila. Svetlost se odbijala o hromirane
delove. Trenutno nije bio raspoložen da ide unaokolo.

Pre manje od pola časa posvađao se sa Endijem, pa je morao
da izleti napolje. Bari je pretpostavljao da se vratio u grad. Tako mu
i treba.

»Bogami«, mislio je Bari besno, »zaista ne znam zašto sam ga
uopšte trpeo do sad«. A onda je odjednom odmahnuo glavom.

Sišao je niz nekoliko stepenika, pazeći dobro da ne zgazi na
prvi jer je bio slomljen. I to je bila jedna od stvari koju je Endi
obećao da će popraviti u toku nedelje.

Uputio se kroz vlažnu travu prema automobilu. Vetar je

zviždao kroz mlade javore s njegove leve strane, malo dalje nazirala
se ivica niske ograde. »Šta li će mi, dođavola, »mercedes«, – pitao
se, a odgovor je ustvari znao: nabavio ga je zbog Endija koji je iznad
svega voleo udobnost. Pogledao je niz drum kao da je očekivao da
primeti Endijev crni »andi«, kako dolazi iza krivine. Ali, znao je da
se noćas neće vratiti. Endiju je trebalo vremena da se odljuti.

Osvetlio je ivicu iza koje su se stene strmo spuštale u okean,
a zatim je brzo prešao preko poklopca kola. Obišao je »mercedes« sa
svih strana.

»Prokleta vrućina«, mislio je, »uvek uključi alarm. Ne želim
noćas da spavam sam. Ali, trebalo je o tome ranije da razmišljam,
pre nego što sam nazvao Endija đubretom«.

Zaustavio se da pogleda još jednom unaokolo a onda je
podigao poklopac haube. Zagledao se ispod zadržavajući snop
svetlosti da bi pregledao akumulator.

Zadovoljan, zalupio je poklopac i obišao oko automobila
proveravajući da li su vrata zaključana. Nigde se nije videlo da je
neko nasilno pokušao da otvori kola. Prišao je automobilu s leve
strane i nagnuvši se uvukao je ključ u bravu i okrenuo. Začulo se
pucketanje i, alarm je ućutao. Ponovo su se oglasili cvrčci i čuo se
šum talasa koji su neprestano napadali obalu.

Bari je već bio na pola puta do kuće kad mu se učini da je čuo
neki neobični zvuk odande gde su se stene spuštale prema okeanu i
gde se njegovo imanje završavalo. Kao da je neko trčao bosonog.
Okrenuo se i osvetlio taj deo. Nije ništa video.

Radoznao, prešao je travnjak i zagazio u duboku travu koju
nikad nije dao da se pokosi. Nagnuo se preko ivice i pogledao levo-
desno. Duboko ispod sebe je video belu penu talasa koji su se s bukom
valjali prema obali. »Plima je«, pomislio je.

Bol u grudima ga spopade iznenada. Bio je odbačen kao da sе
neka ruka ispružila i gurnula ga. Raširio je ruke da bi povratio
ravnotežu. Čuo je kako nešto malo i oštro udara o stene ispod njega.
Usta su mu se otvarala. Pokušao je da vikne, ali je mogao samo da
šišti.

Ruke i noge su mu bile teške kao da su od olova, a u vazduhu

kao da je ponestalo kiseonika, kao da je na nekoj drugoj planeti ali
bez svemirskog odela. Nije mogao da kontroliše svoje pokrete,
ljuljao se na ivici iza niske ograde opasno se naginjući prema
stenama. Pomislio jc za čas da je možda dobio srčani napad i
očajnički je pokušao dn se seti šta bi trebalo da učini, kako da sebi
pomogne. Umro je misleći na to...

Bez ijednog pokreta senka se odlepi od zida niske ograde i tiho
priđe. Čak ni cvrčci, ni noćne ptice nisu bili uznemireni njenim
prolaskom.

Senka kleče pored leša, a crni prsti užurbano počeše da traže
nešto tamno i metalno, što je bilo zabodeno u grudi u visini srca. Ta
stvarčica je najzad bila slobodna.

Proverio je žilu kucavicu na vratu, zatim oči, u koje je gledao
dosta dugo, a onda jabučice prstiju.

Tiho, samo za sebe, senka izgovori Hania-Šin-Kio.
Ustao je. Bez nekog naročitog napora, podiže leš i baci ga
preko ivice, dosta daleko tako da padne u duboku vodu. Jaka struja
odmah ga je ponela.
U trenutku je senka nestala, stopila se sa tamom noći ne
ostavljajući ni traga.

Prvi krug
------------------
KNJIGA ZEMLjE

Vest Bej Bridž
-------------------

LETO

Kad je Nikola Lajnir video da iz vode izvlače nešto
beličastoplavo, okrenuo se i otišao. Bio je već daleko kad je gomila
počela da se skuplja.

Muve su zujale iznad otpadaka koje je ostavila oseka. Talasi su
neprekidno naletali na pesak i pena se sakupljala oko njegovih bosih
nogu.

Zabio je prste u pesak, kao nekada kad je bio mnogo mlađi, ali,
naravno, to mu nije pomoglo. Voda je ovlažila pesak ispod njegovih
stopala.

Sve do sad popodne je bilo tiho. Sredlna nedelje na Đun roudu
je bila mirna, iako su to bili dani posle 4. jula. Mašio se za cigarete
koje više nije nosio. Pre šest meseci je prestao da puši. Dobro se
sećao tog datuma, јer je tog istog dana napustio i posao.

Došao je u agenciju jednog zimskog dana. Zadržao se u
kancelariji samo da ostavi svoj elegantni neseser koji mu je, bez
nekog vidljivog razloga, poklonio Vinsent – rođendan mu je bio pre
nekoliko meseci, a studije je davno završio. Spustio je neseser na
svoj skupi sto od ružinog drveta i zadimljenog stakla, koji je bio
toliko moderan da nije imao ničega što bi makar i podsećalo na
fioke. Onda je izišao, krenuo levo, prošao pored radoznalog Lilinog
lica i uputio se hodnikom prekrivenim svetlim tapisonom i indirektno
osvetljenim neonskim svetlom. Kad je tačno doneo tu odluku? Nije
znao, zaista. Na putu ovamo, u taksiju, nije razmišljao o tome.

Prošao je pored dve žene-čuvara, koje su bile nepokretne kao
dve sfinge pred velikim vratima od mahagonija. Znao je da su brze i
opasne. Zakucao je na vrata i ušao.

Goldman je držao telefonsku slušalicu u ruci – bila je
tamnoplava, znači da je mušterija s kojom je razgovorao vrlo važna,
drugi telefon, drap boje, bio je namenjen ne toliko važnim
razgovorima – Nikola se zato zagleda kroz prozor. Pomislio je kako se
sve kancelarije u današnje vreme uvek nalaze tako visoko. Bilo je

dana kad je boravak na 36. spratu imao svojih prednosti, ali danas
ne. Nebo je bilo prekriveno oblacima. Sigurno će pred noć početi
opet da pada sneg. Nije znao da li je to dobro ili ne.

- Nik, dečko moj! – viknuo je Goldman spuštajući slušalicu. –
Моrа da je nešto važno kad si ti došao. Pogađaš li s kim sam
razgovarao? Ne! – odmahnuo je rukom. – Bolje nemoj da pogađaš,
reći ću ti. Bio je to Kingsli.

Oči su mu postale ogromne. Uvek su bile takve kad je bio
uzbuđen.

- Znaš šta je rekao? Govorio je o tebi i sjajnoj kampanji.
Probio mi je uši. Prvi rezultati su već tu. Briljantni su. To je
njegov izraz.

Mada se približavao šezdesetoj, Sem Goldman je izgledao kao
pedesetogodišnjak. Bio je vitak i pokretan, i preplanuo od sunca.
Nikola je sumnjao da on pazi da uvek održi tamnu boju lica jer je
ona pravila divan kontrast sa njegovom srebrnom i prilično dugom
unazad češljanom kosom. Goldman je bio zaljubljen u kontraste. Lice
mu je bilo dugačko, ponosno, a njime su prevladavale krupne smeđe
oči uprkos dugom nosu i punim usnama. Nosio je plavu košulju na
tanke bele pruge i italijansku kravatu tamnoplave boje od čiste svile.
Zaista je znao kako se treba oblačiti. Pa ipak, rukavi bi mu bili
zavrnuti do lakata.

Posmatrajući ga tako Nikola je shvatio zašto će biti teško
razgovarati sa njim.

- Milo mi je što to čujem, Seme – reče.
- Pa dobro, sedi onda – pokaza Goldman udobnu fotelju od
žućkastog somota i hroma ispred svog velikog pisaćeg stola. Taj
nameštaj nije možda bio baš ono što bi on odabrao, ali je izgledalo
da se sve to mnogo dopada njegovim mušterijama.
- Neka, dobro mi je i ovde – reče Nikola shvativši odjednom
kako će sve teško biti izvesti. – Napuštam te, Seme.
- Napuštaš? Šta je, hoćeš da se odmoriš? Pa, jedva da si
sastavio šest meseci na mestu direktora.
- Sedam.
- Znači, ipak, hoćeš odmor? U redu, dobio si ga. Kuda ćeš?

- Mislim da me ne razumeš, Seme. Želim da napustim
kompaniju, da se povučem.

Goldman se okrete na stolici i zagleda se kroz prozor.
- Znaš li da će danas padati sneg? – reče. – A na radiju su
rekli da neće. Ali, ja znam bolje. Stari seljak to uvek može da
predvidi. Noge me upozoravaju na to. Svaki put kad igram tenis.
Rekoh Erni, jutros...
- Seme, da li si me čuo? – upita Nikola nežno.
- Taj Kingsli, kakvo đubre! Možda se razume u izdavačku
delatnost, ali o reklami pojma nema. Trebalo mu je dosta vremena
dok nam se nije javio.
Odjednom se hitro okrenuo prema Nikoli:
- Ti, Nik, znaš šta je reklama.
- Seme...
- Povlačiš se, Nik? Čemu to? Ne verujem ti. Imaš ovde sve što
ti je potrebno. Znaš li koliko ćemo samo zaraditi od jedne tvoje
kampanje?
- Nije me briga, Seme.
- Dobićemo dve stotine hiljada dolara, Nik! Zašto bi nas sada
napustio?
- Umoran sam, Seme. Osećam se kao da sam radio ovaj posao
hiljadu godina tako da sam u poslednje vreme, kad se probudim,
počeo da se osećam kao grof Drakula.
Goldman je češkao glavu ne shvatajući.
- Znaš, kao da sam ležao u mrtvačkom sanduku.
- Vraćaš li se u Japan?
- Nisam o tome razmišljao.
Bio je više zadovoljan nego iznenađen što je Goldman sve to
tako primio.
- Ne znam da li bi to pomoglo.
- Naravno da bi! – eksplodirao je Goldman. – Ja sve vreme
sanjam o povratku u Izrael.
- Ali, ti nisi odrastao u Izraelu – odvrati Nikola.
- Da je postojao onda, odrastao bih – frknu Sem. – Ali, to
nije važno. Ponovo mahnu rukom.

- Istorija, najvažnija je istorija. Slušaj, baš me briga šta misli i
šta daje Kingsli, Nik, ti to znaš. Ali, to je znak. Zar to ne shvataš? Ti
si sada tražen. Znao sam da će se to dogoditi još pre godinu dana i bio
sam u pravu. Zar zaista želiš da odeš i sve napustiš?

- Želeti nije prava reč – reče Nikola. – Ja moram sve da
napustim.

Goldman uze cigaru iz drvene kutije i zagleda se u nju.
- Nik, ne bih želeo da ti dosađujem iznoseći podatke koliko bi
sjajnih i pametnih momaka dalo svoju levicu samo da bi dobili
posao koji ti tek tako ostavljaš...
- Hvala – reče Nikola. – Znam to.
- Svako je kovač svoje sreće – reče Goldman i odgrize vrh
cigare.
Stavi je zatim među zube i izvuče veliku drvenu šibicu.
- Voleo bih da je ne zapališ – reče Nikola. – Znaš, ja ne
pušim više. – Goldman ga pogleda držeći upaljenu šibicu u vazduhu.
- To baš liči na tebe – reče tiho. – Sve odjednom. Dunu u
plamen i baci šibicu u pepeljaru. Međutim, kao da nije sasvim
hteo da prizna poraz. Zadržao je cigaru među zubima i žvakao je.
- Nik, znaš, volim da mislim da ti ja nisam samo šef. Prošle su
mnoge godine otkako sam te podigao sa broda...
- S aviona.
Goldman odmahnu rukom.
- Nije važno – izvadi cigaru iz usta. – Kao prijatelju, čini mi se
da mi duguješ neka objašnjenja.
- Pazi, Seme...
Sem podiže obe ruke s dlanovima okrenutim nagore.
- Neću da te zaustavljam. Ti si odrastao čovek. Ne mogu,
međutim, da kažem da nisam razočaran. Zašto bih te do đavola,
lagao? Jedino bih želeo da znam razloge.
Nikola ustade i ode do prozora. Goldman okrenu stolicu da bi
mogao da ga prati pogledom.
- Još ni meni samom razlozi nisu jasni, Seme. – Protrljao je
čelo. – Ne znam šta je, kao da je ovo mesto postalo zatvor. Оkrenuо
se prema Goldmanu. – Ma ne, nema to veze s ovim mestom. Nije

ništa loše, mislim... Možda me posao nervira.
Kао da sam izgubljen. Kao da sam skliznuo u neko drugo

doba, drugo vreme. – Nagnuo se. – Osećam se kao da sam u sred
mora.

Znači da ništa ne može da izmeni tvoju odluku.
- Ništa, Seme.
Goldman je uzdahnuo.
- Edna će biti očajna.
Nekoliko trenutaka posmatrali su se kao da očima vode tihu
borbu. Goldman spusti svoju mršavu šaku na sto.
- Možda bi trebalo da imaš nekoga s kim bi mogao otvoreno
da razgovaraš. Shvataš li me?
- Da, Seme – reče Nikola posle kratke pauze. – Znam tačno
šta želiš da kažeš.
Krici galebova pokrivali su zavijanje sirene bolničkih kola, ali
kako su prilazila bliže, sirena se čula sve jače. Ljudi koji su trčali
bez reči po plaži, ličili su na jato ptica.
Nikola je došao u Vest Bej Bridž rano te sezone. Ništa ga sada
nije interesovalo – ni agencija, ni Kolumbija, baš ništa. Čak ni
otkriće leša nekog utopljenika nije moglo da privuče njegovu pažnju:
i to ga je suviše podsećalo na grad.
Odjednom se setio telefonskog poziva koji je primio nekoliko
dana pošto je napustio agenciju. Upravo je ispijao svoju drugu irsku
kafu i čitao »Tajms« kad je zazvonio telefon.
- Goldman je bio ljubazan da mi da broj Vašeg kućnog
telefona – reče Din Vilson. – Nadam se da ne smetam.
- Ne shvatam zašto me zovete.
- To je jednostavno. U poslednje vreme studenti nisu
zadovoljni onim što možemo da im pružimo na našim kursevima
orijentalistike. Mislim da shvataju da smo zaostali na tom polju.
- Ali ja nisam predavač.
- To nam je jasno – glas je bio suv i oštar, ali se u njemu
osećala iskrenost. – Znamo da niste profesionalni predavač,
gospodine Lajnir, ali ono što smo Vama namenili dopašće Vam se.
Zaista nemam nikakve veze sa tim – reče Nikola. – Ne bih

znao ni odakle da počnem.
- Dragi moj, to je samo komad kolača – reče Din Vulson dok

mu se u glasu osećalo poverenje. – Taj kurs je, u stvari, seminar.
Drže ga četiri profesora, odnosno tri, jer se dr Kinkejd razboleo. Zar
ne shvatate, možete slobodno da govorite o onome što niko bolje od
Vas ne zna na zapadnoj polulopti. Nadam se da se nećete
opterećivati pregledanjem materijala ostalih predavača. Studenti će
biti bez sumnje oduševljeni.

Iz slušalice se sada čulo nekoliko glasova kao da duhovi
raspravljaju u daljini i najzad se opet čuo Din Vulson.

- Možda biste želeli da vidite univerzitet. Naravno, najlepši
je u proleće.

- U redu – reče Nikola.
Ljudi su još trčali pored njega. Za njih je ovo bilo nešto kao
popodnevni spektakl, šansa da kažu prijateljima kad budu zajedno
gledali vesti na televiziji: »Hej, vidiš, ja sam bio tu, video sam kad se
to dogodilo«.
Njegova kuća bila je napravljena od šljunka koji je menjao
boju od svetlo sive do tamno sive, zavisno od vremena i smeđih
cigala. Nije imao ispupčene prozore od pleksiglasa, ni neke čudne
zidove kao ostale kuće na obali. Sa desne strane od kuće dine su
prelazile u ravan pesak.
Kao da su talasi postajali snažniji kako je plima nadolazila.
Osećao je kako mu slana voda sve više prelazi preko članaka. Krajevi
nogavica njegovih džins-pantalona, nekoliko puta zavrnuti, postali su
teški od vlažnog peska. Sagnuo se da ga otrese, kad se neko zalete u
njega. Srušio se na leđa dok se neko prućio preko njega.
- Dođavola zašto ne gledate kuda idete? – viknuo je dok se
oslobađao.
- Ne morate da se derete? Pogrešila sam.
Najpre je video njeno liсе, mada je pre toga osetio parfem koji
je mirisao na zeleni limun. Lice joj je bilo blizu njegovog. Oči su joj
najpre bile boje lešnika, a onda je video da su više zelene nego
smeđe. U levoj dužici plivale su dve tri crvene fleke. Nos malo širi,
ali to joj je davalo neku posebnu notu. Usne su joj bile pune.

Ščepao ju je čvrsto ispod miški i podigao sa peska
istovromeno dok se i sam dizao.

Odmah se odvojila od njega, i prekrstila ruke preko grudi.
- Nemojte to da radite – rekla je dok ga je netremice
posmatrala, ali nije se pokrenula. Prsti su joj se upijali u meso na
nadlakticama.
- Zar se nismo već ranije sreli? – reče on.
Usne joj se izviše u lukavi osmeh.
- Mogli biste da smislite i nešto bolje od toga, zar ne? –
Pogled joj je za trenutak odlutao s njegovog lica. Kad je ponovo
okrenula oči zaustila je da kaže. – Mislim da se...
Odjednom on pucnu prstima.
- U kancelariji Sema Goldmana! Bila je jesen ili zima. –
Odmahnuo je glavom. – Ja ne mogu da se prevarim.
Oči joj zablistaše kao da je pominjanjem imena Sema
Goldmana neka nevidljiva zavesa sklonjena između njih.
- Znam Sema – reče. – Radila sam nešto za njega. – Stavila je
prst na sred svojih punih usana. Nokat joj je bio lakiran i odbijao je
svetlost. Iz daljine se čulu buka gomile. – Vi ste Nikola Lajnir – reče
ona – Sem je neprestano govorio o vama.
- Ali, vi se ne sećate da smo se sreli – nasmejao se on.
- Zaista ne znam – slegla je ramenima. – Kad me okupira moj
posao... – ramena su se opet podigla i spustila.
- Mora da sam neko vrlo važan – nasmejao se Nikola.
- Sudeći prema vašoj reputaciji, jeste. Ali, jednostavno ste sve
napustili. Mislim da je to vrlo čudno.
Stojeći pored njega, bez naočara za sunce, ličila je na
učenicu. Najzad, njen pogled skliznu sa njega.
- Šta se to tamo događa?
- Našli su leš u okeanu.
- Čiji?
- Pojma nemam – slegao je ramenima.
- Pa zar ne dolazite otuda? – Pogled joj se opet izgubi u dalini
preko njegovog levog ramena dodirnuvši njegovo lice. Kao dašak
hladnog povetarca posle zalaska sunca. – Mora da ste videli kad su

ga izvlačili. – Oči su je više štitile od ruku, njima ga je držala na
pristojnoj udaljenosti. Bilo je nečeg dečjeg u tome. Ličila mu je na
povređeno ili preplašeno dete. Želeo je zbog toga da pruži ruke, da je
dodirne i da je uteši.

Otišao sam pre nego što se to dogodilo – reče.
Zar niste ni najmanje radoznali? – Činilo se kao da nije svesna
vetra koji se igrao njenom tamnom kosom. – Možda je neko odavde,
iz susedstva. Znate kako je ovo prokleto mesto, a ini smo svi iz iste
branše.
- Zaista me ne interesuje to.
Stavila je ruke u džepove svojih skraćenih džins-pantalona.
Nosila je majicu bez rukava, zelenkaste boje, koja se savršeno
slagala s njenim očima. Njene pune, čvrste grudi pomerale su se
kako je disala. Jasno su joj se videle bradavice. Struk joj je bio tanak,
a noge duge i elegantne. Kretala se kao igračica.
- Pa ipak, nešto Vas interesuje – reče odjednom. – Kako biste
se osećali da ja Vas posmatram kao što Vi posmatrate mene?
- Bio bih polaskan – odgovori i dodade. – Da, svakako bih
bio polaskan.

Justina je bila dizajner. Živela u kući udaljenoj odatle
tridesetak metara. Smatrala je da je bolje da tu radi nego u gradu.
Preko leta je svakakao bilo udobnije.

- Prezirem Njujork leti – rekla mu je sledećeg popodneva dok
su sedeli i pijuckali. – Znate li da sam jednom provela celo leto u
svom stanu sa uključenim erkondišnom na najjače i nijednom nisam
izišla? Zvala sam D'Agostina i oni su mi slali hranu, a iz direkcije bi
dva ili tri puta slali onu krupnu brinetu – što obrađuje direktora pod
stolom za vreme pauze. Ona bi odnosila moje crteže, a donosila mi
čekove. Ali, ni to nije bilo dovoljno. Bila sam prisiljena da iziđem i
pobegnem. Stavila sam nekoliko stvari u putnu torbu i krenula
prvim avionom do Pariza. Ostala sam tamo dve nedelje, dok u
kancelariji nisu poludeli tražeći me. – Okrenula je malo glavu od
njega i srknula svoj »menhetn«. – U svakom slučaju, kad sam se,
ipak vratila, jedino što se promenilo bio je nestanak krupne

brinete.
Sunce je zalazilo, more je poprimalo crvenu boju. A onda,

odjednom, zavladala je tama. Ni najmanje svetlosti nije se probijalo
iz mora.

Pomislio je da je tako i sa njom. Divne boje, zanimljive priče
na površini, ali šta leži ispod toga, šta krije noć?

- Nećete se vratiti u Kolumbiju na jesen? – pitala je.
- Ne.
Ništa nije rekla. Sedela je na kauču presvučenom pamučnom
tkaninom sa Haitija, duge ruke zabacila je iznad glave: ličile su na
tamna krila neke ptice. Spustila je glavu na jednu stranu.
- Zaljubio sam se u taj mali koledž – reče on, odlučivši da joj
odmah odgovori. – Kad sam ga video, naravno, bio je tek početak
febraara, ali mogu da zamislim kako izgledaju te staze od crvene
opeke oivičene magnolijama i kakva je hladovina pod starim
hrastovima. Sam kurs – izvori orijentalne misli – nije nezanimljiv.
Studenti su radoznali, i začudo ima pametnih – neki su baš mudri.
Čudili su se što sam zainteresovan za njih. Posle kraće pauze
nastavio je.
- Čudilo me je to u početku, ali kako je kurs odmicao neke
stvari su im postale jasnije. Drugi profesori su očigledno imali malo
vremena koje bi mogli da posvete studentima: bili su veoma zauzeti
završavanjem svojih knjiga. A kad su držali predavanja, ponašali su
se prema studentima kao prema nekome ko im samo dosađuje.
Sećam se jednog popodneva kad sam ušao u učionicu. Doktori Eng i
Rojston, koji su bili glavni predavači na kursu, najavili su na početku
da su pismene vežbe pregledane i ko želi može da ih uzme. Rojston
je tada počeo da predaje. Kad se oglasilo zvonce, Eng je zamolio
studente da ostanu na mestima i sa savršenom preciznošću bacio je
četiri gomile hartije na pod. »Studenti čija lična imena počinju sa A i F
naći će svoje vežbe ovde«, rekao je pokazujući gomilu sa desne
strane. I tada su se obojica okrenuli i izašli. Bilo je to ponižavajuće.
Nepoštovanje drugog ljudskog bića je nešto što ja ne mogu da
podnesem.
- Dakle, роsao predavača Vam se dopadao?

Ne baš mnogo – reče. Sipao je u čašu ponovo džin i tonik,
iscedio malo limuna i dodao leda. Zbog drugih profesora na kraju
mi se činilo da semestar suviše dugo traje. Mislim da nisu mnogo
brinuli o meni. Uostalom, sve je tamo prilično zatvoreno. Svako se
prilagođava situaciji. »Objaviti ili propasti«, postao je slogan. To je
stvarnost s kojom se oni susreću svakodnevno. Mislim da su mi
zavideli na mom položaju. Imao sam sve što i oni, a nikakve prave
odgovornosti.

- A Rojston i Eng, kakvi su bili?
Rojston je bio zgodan, bar mislim. Bio je najpre rezervisan.
Ali, Eng je bio prava baraba. Imao je svoje mišljenje o meni i pre
nego što smo se upoznali. Jednog dana smo se sreli u salonu nas
trojica. »Dakle, vi ste rođeni u Singapuru«, reče on. Tako,
odjednom. Stajao je blizu i buljio u mene kroz metalne okvire
svojih naočara. Bio sam fasciniran tim starinskim predmetom
koji je nosio na nosu. Čudno je govorio, reči su mu ispadale kao
da su sleđene, tako da ste lako mogli da ih zamislite kako vise u
vazduhu. »Odvratan grad, ako ćete mi oprostiti što to kažem.
Sazidali su ga Britanci koji nisu imali ni najmanje poštovanja prema
Kinezima kao što ga nisu imali ni prema Indusima«.
- Šta ste Vi rekli?
Bio sam zatečen tako da nisam znao šta da kažem. Prokletnik
jedva da je progovorio tokom semestra dve reči sa mnom. Uhvatio
me je na prepad.
- Niste mogli da mu uzvratite.
- Šta sam mogao da kažem? Da greši? – Spustio je svoju čašu.
– Pitao sam Dina Vulsona o njemu, ali on je jednostavno sve zbrisao
konstatacijom: »Eng je genije. A znate kako se takvi ponašaju
ponekad. Moram da Vam kažem da smo veoma srećni što smo uspeli
da ga se dočepamo. Gotovo da je otišao na Наrvard, ali uspeli smo
da ga zgrabimo u poslednji čas. Ubedili smo ga jer kod nas ima
više mogućnosti da nastavi sa istraživanjima«. Potapšao me je po
plećima kao da sam maskota te katedre. »S Engom se nikad ne zna
šta misli. Možda je mislio da ste Malajac. Moramo biti strpljivi,
Lajnir«.

- Ne razumem to. Vi niste Malajac? – upita Justina.
- Nisam, ali Eng je mislio da jesam i možda je imao razloga da
me ne voli. Kinezi i Malajci su se stalno bacali jedni drugima na
grlo u oblasti Singapura. Tamo nema previše ljubavi.
- Šta ste Vi. – Odjednom mu je bila sasvim blizu, oči su joj
bile velike i sjajne. – Imate nečeg azijatskog u licu, čini mi se. Ima
toga u Vašim očima ili u tim visokim kostima lica.
- Otac mi je bio Englez – reče – Jevrejin , koji je bio prisiljen
da promeni prezime da bi mogao da napreduje na poslu i kasnije, za
vreme rata, u vojsci. Bio je pukovnik.
- Kako se zvao? Mislim, pre nego što je promenio prezime.
- Ne znam. Nije hteo da mi kaže. »Nikola«, rekao mi je jednog
dana, »šta je ime? Čovek koji kaže da ime nosi neki značaj
najobičniji je lažljivac«.
- Ali, zar niste bili radoznali da saznate?
- Jesam. Nekada. Ali, posle izvesnog vremena napustio sam
traganje.
- A Vaša majka?
- E, to sve zavisi s kim o njoj razgovarate. Ona je uvek
isticala da je čistokrvna Kineskinja.
- Аli – zainteresovala se Justina.
- Po svemu sudeći ona jedva da je bila napola Kineskinja.
Druga njena polovina je bila možda japanska. – Slegao je ramenima.
– Nikada u to nisam bio siguran. Činilo mi se, međutim, da ona
uvek misli kao Japanka. – Nasmešio se. – U svakom slučaju ja sam
romantičan i mnogo je uzbudljivije misliti o njoj kao o mešancu.
Neobična mešavina u kojoj se sabralo sve ono što karakteriše dva
naroda. To je veoma tajanstveno.
- A Vi volite tajanstvenost.
Posmatrao je njenu tamnu kosu kako joj zaklanja obraz i
skriva oči u kojima se osećala podrugljivost.
- Da, volim na neki način – reče.
- Vi ste čist belac – reče onа.
- Tačno – reče Nikola. Fizički potpuno podsećam na svog oca,
pukovnika.

Zabacio je glavu tako da mu je tamna kosa dodirnula naslon
kauča i njene prste, koje je odmah povukla i savila u pesnicu.

- Pa ipak, psihički, ja sam sin svoje majke.

Doktor Dirfort se nikada nije radovao letu. I sam se čudio zašto
je tako jer je to bio period godine u kojem je imao najviše posla.
Nikada nije prestajao da se čudi naviranju ljudi iz grada,
migraciji koja je zahvatala sve u tačno određenom trenutku kao
što zahvati divlje guske koje lete na jug bežeći od zime.

Doktor Dirfort nije mnogo znao kako je sada na Menhetnu. Nije
tamo stupio pet godina. A i tada, kad je odlučio da ode u tu ludnicu, bilo
je to da bi posetio dobrog prijatelja Nejta Gromana, šefa odeljenja za
autopsiju.

Bio je zadovoljan svojim životom ovde. Imao je dve kćeri koje
su mu redovno dolazile sa porodicama – njegova žena je umrla deset
godina od leukemije – i posao lekara u Vest Bej Bridžu. A
povremeno je radio i za Flauvera u Hopidžu. I njega su svi voleli, jer
je bio pažljiv: Flauver ga je neprestano pitao zašto ne pređe da radi
za stalno kod njih, ali on je bio zadovoljan onim što je imao. Imao je
prijatelja ovde, svi su bili ljubazni i dobri, ali najviše je voleo da bude
sam. Nikada mu nije bilo dosadno. Pa ipak, s vremena na vreme bi
imao strašne košmare. Budio bi se sav obliven znojem dok su mu se
vlažni čaršavi uvijali oko nogu. Ponekad bi sanjao belu krv ali i
druge stvari. Tada bi se budio i odlazio u kuhinju da sam sebi skuva
topli kakao, a onda bi uzeo da čita neki od sedam romana Rejmonda
Čendlera. I u tom čudnom proznom stilu bi se smirivao. Posle pola
časa obično bi se vraćao da nastavi san.

Doktor Dirfort se protegnu tako da mu kosti zapucketaše.
Sam sebe je izgrdio napomenuvši da se to događa uvek čoveku
njegovih godina koji se suviše udubi u posao. Pa ipak, još jednom se
nagnuo nad ono što je ispitivao. Sve je bilo jasno, crno na belo, reči
su počele da se slažu u rečenice, ali tek sada je počeo da shvata
njihovo pravo značenje, kao da je bio egiptolog koji otkriva prvi put
tajnu kamena iz Rozete.

Najpre je mislio da je reč o još jednom uobičajenom davljenju

kad su ga pozvali na Đun roud. Naravno, nije baš tako pomislio. Reč
»uobičajeno« nije postojala u njegovom rečniku. Život je za njega
bio najdragocenija stvar na svetu. Ali, bez obzira što je bio lekar i da
to nije bio, on bi tako osećao. To što je preživeo rat na Tihom
okeanu bilo je dovoljno da tako razmišlja. Dan za danom, iz svog
logora u džungli za vreme najžešćih borbi na Filipinima, on je
posmatrao kaskade malih aviona s jednim sedištem kojim su
pilotirale kamikaze kako se bacaju sa 5.000 kilograma eksploziva
pravo na američke vojne brodove. Doktor Dirfort je uvek mislio da
kulturni jaz između Istoka i Zapada može da se objasni pomoću ovih
malih aviona. Japansko ime za njih bilo je »oko« – cvet trešnje, ali
Amerikanci su ih nazivali »baka« – bomba ludaka. Zapadnjačkoj
filozofskoj misli bilo je strano ritualno samoubistvo nasleđeno od
japanskih samuraja. Ali, to je bilo to. Samuraji su još bili živi, uprkos
svim preprekama. Doktor Dirfort nikada neće zaboraviti haiku-stih
koji je, kako govori anegdota, napisao dvadeset dvogodišnji
kamikaza neposredno pred smrt; i to je uostalom bila tradicija: »Kad
bismo samo mogli da padnemo, kao latice sa cveta trešnje u proleće,
tako sjajni i čisti«! I to je pokazivalo jedan od načina na koji Japanac
razmišlja o smrti. Samuraj je rođen da umre slavnom smrću u
borbi.

»A ja sam samo želeo da se rat završi i da se izvučem čitave
kože i čistog uma«, mislio je doktor Dirfort.

I sve je prošlo, ali ostali su košmari koji su ga progonili.
Doktor Dirfort ustade od svog stola i krenu prema prozoru.
Iza zavese koju je stvaralo hrastovo lišće sa ove strane kuće videla
se glavna ulica. Nekoliko automobila bilo je parkirano pred kućama.
Neki ljudi su izlazili iz knjižare. Još jedno obično nedeljno popodne.
Ali, taj svet je sada bio daleko od njega, kao da je na drugoj planeti.
Okrenuo se i vratio se u kabinet. Uzeo je koverat, izišao je iz
kuće i uputio se glavnom ulicom prema policijskoj stnici pored
ružne zgrade od crvenih cigala gde je bila vatrogasna četa.
Na pola puta do stanice naleteo je na Nikolu koji je baš izlazio
iz supermarketa pretovaren kesama sa namirnicama.
- Zdravo, Nik.

- Dobar dan, doktore. Kako ste?
- Odlično. Idem da vidim Reja Florama. – Sreli su se
svojevremeno kao što se sreću svi stanovnici Vest Bej Bridža na
ovoj istoj glavnoj ulici i upoznali se. Bilo je teško ovde ostati
usamljen i povučen. – Baš sam se vratio iz Hopidža.
- Bili ste tamo zbog leša koji su našli juče?
- Da – doktor Dirfort brzo okrete glavu, nervozno pljucnu
komadić mesa koji mu je zapao za zube. Bio je zadovoljan što je
naišao na Nika. Pomalo se plašio da upozna Florama sa onim što je
otkrio. Sem toga Nikola mu se dopadao. – Možda si ga poznavao.
Živeo je nedaleko od tvoje kuće na Fjun roudu.
- Ne verujem baš u to.
- Zvao se Bram. Bari Bram.
Nikoli se načas zavrte u glavi i seti se Justininih reči sa plaže.
»Ovo je opasno mesto«. Nije znala koliko je bila u pravu.
- Da – zato sad reče polako – poznavao sam ga. – Dok sam se
bavio reklamom, radili smo u istoj agenciji.
- Žao mi je, Nik. Da li si ga dobro poznavao?
Nikola je malo razmišljao o tome. Bram je bio briljantan
analitičar. Poznavao je publiku bolje nego bilo ko u agenciji. Kakav
šok shvatiti da gа više nema.
- Pa dosta dobro – reče zamišljeno.
Polako ju je okretao. Tiho su igrali u noći, velika vrata bila su
širom otvorena, sa ploče je dopirala muzika, zapljuskivala ih kao
plima.
Ruke su joj zadrhtale kad ju je uhvatio i poveo prema
vratima. Ali, to je bila prava, savršena stvar koju je trebalo da uradi.
Volela je da igra. A on je uživao da je drži blizu sebe. Igra je isto što i
vođenje ljubavi. Pa šta onda? Ona voli da igra.

»Ogleda se kao senka u ogledalu,
ne gasi nikada svetlost...«

Prepuštajući se ritmu muzike postajala je senzualna, kao da
joj se kostur rastapao, prepuštala se nekoj vrsti elementarnog besa.

»Neke stvari koje joj kažem,
kao da ne dopiru do nje...«

Kao da su je muzika i reči pesme oslobađali nekih nevidljivih
lanaca i stega, od nekih povreda, od nekog straha, bojala se sama
sebe.

»Reče mi prepusti sve meni,
i sve će biti u redu...«

Dok su im se ramena dodirivala a muzika i reči ispunjavali
svaki kutak, ona poče da govori:

- Odrasla sam čitajući. U prvi mah čitala sam sve do čega
bih došla. Za to vreme moja sestra, koja je uvek znala kako treba da se
ophodi sa ljudima, nije prestajala da izlazi i zakazuje sastanke. A ja
sam samo gutala knjigu za knjigom. Čudno, nije to dugo trajalo.
Mislim, nastavila sam i dalje da čitam ali sam postala vrlo
probirljiva.

Nasmejala se, ispustila je bogat srećan zvuk koji ga je
iznenadio srdačnošću.

- Da, imala sam svoje faze, zaista. Najpre su to bile knjige o
psima, zatim sam obožavala Robina Huda. Jednog dana, kad mi je
bilo negde oko 16 godina, otkrila sam Markiza de Sada. Bilo je to
zabranjeno štivo i tim više uzbudljivo. Tada sam počela da
razmišljam o tome zašto su me roditelji nazvali Justina. Kasnije, kad
sam već bila starija i kad sam upitala majku zašto sam dobila to ime,
rekla je: »Pa znaš, bilo je to ime koje se jednostavno dopalo meni i
tvom ocu«. Sigurno je to imalo neke veze sa njenim naginjanjem
ka Evropi: ona je bila Francuskinja. Ali, kad mi je to rekla, bilo mi je
žao što sam je uopšte pitala. Moje maštarije bile su lepše od
stvarnosti. Šta drugo i da se očekuje od njih? Oboje su bili obični.

- Da li ti je otac Amerikanac?
Pogledala ga je u lice. Primetio je da se zarumenila.
- Da, pravi Amerikanac, sto posto.
- Šta radi?
- Hajdemo unutra – reče i odjednom se odvoji od njega. –
Hladno mi je.

Crno-bela fotografija krupnog čoveka, čvrste vilice i
neumoljivih očiju ispod koje je pisalo: Stenli J. Teler, šef policije

1932-1964. Pored fotografije stajala je uramljena kopija »Bega«
Normana Rokvela.

Kancelarija je bila četvorouglasta sa dva dupla prozora kroz
koje se videlo parkiralište. Nije imalo bog zna šta da se vidi kroz
njih u ovo vreme večeri.

- Zašto odmah ne pređete na stvar, doktore, i objasnite mi o
čemu je reč – reče poručnik Rej Floram. – Šta je to tako neobično
u ovom davljenju?

Iz daljine se čulo neprestano čavrljanje radio-stanice sa dva
kanala, kao da neko razgovara telefonom sa ukrštenim linijama.

- Upravo to pokušavam da Vam objasnim – reče doktor
Dirfort strpljivo. – Taj čovek nije umro zato što se utopio.

Raj Floram sede na drvenu stolicu. Zaškripala je pod njim.
Floram je bio krupan čovek, visok i pun, što je izazivalo različite
šale i komentare među njegovim potčinjenima. Bio je oficir gradske
policije u Vest Bej Bridžu. Imao je krupno lice na kojem se isticao
nos prošaran crvenim kapilarima. Koža mu je bila tamna: proseda
kosa je bila ošišana kratko. Imao je smeđe Dakronovo odelo, ne zato
što bi to voleo da nosi već što je morao da se tako oblači. Najradije
bi dolazio na posao u flanelskim košuljama i starim pantalonama.

- Pa od čega je onda umro? – upita.
- Otrovan je – reče doktor Dirfort.
- Doktore – Floram protrlja obema rukama lice. – Želeo bih
da nešto razjasnimo. Da sve bude jasno, da ne bude nikakve
mogućnosti pogrešnog razumevanja kad budem pisao izveštaj.
Državni detektivi, kojima naravno moram da pošaljem kopiju
izveštaja, dojuriće ovamo i sjatiće se kao vrane na žitno polje,
zahtevajući da uradimo mnoge stvari i obavimo niz ispitivanja. A
onda će dojuriti i Flauver na belom konju i čudiće se šta činimo
tako dugo i pričaće kako su njegovi ljudi premoreni.
Floram lupnu šakom po knjizi »Zločin u SAD 1979«.
- Е, sada će morati da čekaju dok im malo izmaknem. Uđe
narednik i bez reči pruži Floramu nekoliko mašinom otkucanih
strana.
- Ponekad mi zaista krv proključa. Ja nisam političar. A ovaj

posao zahteva takve ljude. Koga briga da li ja znam policijski posao
ili ne.

Ustao je i vratio se ponovo za sto sa fasciklom u ruci koju je
otvorio spuštajući je. Prošao je rukom kroz kosu. Počeo je da
pregleda neke fotografije koje je doktor Dirfort prepoznao kao
snimke davljenika.

- Pre svega – reče doktor – ja sam se pobrinuo za Flauvera.
On nam neće smetati, bar neko vreme.

Floram se zagleda u njega ispitivački a zatim se vrati slikama.
- Kako ste izveli to malo čudo?
- Još mu ništa nisam rekao.
- Hoćete da kažete da niko ne zna o ovome sem nas?
- Da, to želim da kažem – reče doktor mirno.
- Znate, nema ničeg na ovim fotografijama – reče Floram.
Složio je slike kao karte. – Na njima ne vidim ništa nego jedno
obično utapanje.
- Tu i nećete naći ništa.
- Eto, to i ja kažem.
- Ali, to ne znači da ne može da se nađe nešto.
Floram se zavali u stolici, skrsti ruke preko punog trbuha i
reče:
- U redu, doktore, pretvorio sam se u uvo.
- Treba da shvatite da je taj čovek bio mrtav pre nego što je i
dodirnuo površinu vode. To je moglo da promakne i tako dobrom
autopsičaru kao što je Flauver.
Floram zareža ali ne reče ništa.
- Vidite, na čovekovim grudima se nalazi mala ranica, više
levo prema sredini, lako bi se zaključilo da je to povreda,
ogrebotina od stene ali to nije to. Ta ranica me je navela da uzmem
krv i to iz aorte, gde se taj tip otrova obično koncentriše: iz ostalih
delova krvotoka nestaje u roku od dvadeset minuta, na koji način,
pojma nemam. To je dosta neuobičajen kardio-vaskularni otrov.
- I tako – reče Floram – srčani napad!
- Da.
- Sigurni ste?

- Što se tiče otrova, sasvim. Inače ne bih došao da Vam to
kažem. Ali, treba da obavim još neka ispitivanja. Ima nade da se
strelica ili bilo šta čim je uštrcan otrov još nalazi u čovekovom
sternumu.

- Niste našli izlaznu ranu.
- Ne.
- Možda je pad poremetio tu strelicu. Ili ju je voda isprala.
- Ili ju je neko pažljivo izvukao.
- Šta kažete, doktore....
Floram se zaustavi, gurnu fotografije na stranu.
- Taj momak, Bari Bram je bio agent za reklamu u... – on
navede ime firme Sema Goldmana u Njujorku. – Živeo je u zgradi
broj 31 na Istočnoj 63. ulici i Vi kažete da je ubijen. Ali kako?
Zašto? Bio je ovde sam. Nije imao ni ljubomorne žene ni prijatelja.
Nasmejao se. – Ima sestru u Kvinsu s kojom smo već stupili u vezu i
ispitali je. Pretražili smo i njegovu kuću na Đun roudu. Ništa.
Nikakvog znaka nasilnog ulaska i ništa nije odneto. Njegov
automobil nalazi se tamo gde ga je i parkirao, ispred kuće. Ničeg...
- Ali, postoji ovo – reče doktor Dirfort znajući da je najzad
došao trenutak kojem je težio otkako je našao povredu na grudima
utopljenika i od kada je izvukao krv iz njegovog srca. Sve to vreme
je govorio sam sebi da to nije moguće dok su mu oči preletale preko
laboratorijskih nalaza koji su potvrđivali njegovu sumnju. I sada je
došao ovamo i govori o svemu Reju Floramu kao da je neki glumac
u nekom filmu.
Spolja se čuo dečji smeh, jasan i veseo, ali nekom čudnom
magijom koja se osećala u vazduhu, on se pretvarao u podsmešljive
krikove koje je nekada slušao u filipinskim džunglama.
- To je otrov – nastavio je da govori – vrlo specifičan. –
Protrljao je dlanove o pantalone. Odavno mu se ruke nisu tako
znojile. – Susreo sam se sa njim kad sam bio na ratištu preko
okeana.
- U toku rata? – upita Floram. – Ali, dobri čoveče, prošlo je 36
godina od tada. Nećete, valjda, da mi kažete...
- Ne mogu da zaboravim taj otrov, Rej. Patrola je izišla jedne

noći. Bilo je u njoj pet ljudi. Vratio se samo jedan a i taj је jedva
uspeo da zakorači u logor. Nismo čuli nikakvu pucnjavu: čulo se
samo zujanje insekata i poneka ptica. Čudna je bila ta tišina, gotovo
lepljiva: na nas su pucali snajperi svakog dana, više od nedelju dana.
Doktor Dirfort duboko uzdahnu pre nego što je nastavio. – I tako,
doneli su mi čoveka koji se vratio. Bio je dečak. Nije imao više od
19 godina. Pokušao sam da mu pomognem. Učinio sam sve što sam
mogao, sve što je bilo zapisano u knjigama i što nije bilo zapisano u
njima, ali sam bio bespomoćan. Umro mi je doslovce pred očima.

- Umro otrovan?
- Istim ovim otrovom – potvrdi muklo dr Dirfort.

- Hoćeš li da odem? – upita je Nikola.
- Da – reče Justina. – Ne, ne znam. Stajala je ispred kauča, a
prsti su joj gužvali nesvesno pamučnu tkaninu. – Ti me zaista
zbunjuješ.
- Nisam to želeo.
- Reči ne znače ništa.
Bio je zaprepašćen kad je primetio da njeno lice posmatrano iz
profila izgleda sasvim drugačije, kao da je posmatra iz perspektive
nekog drugog doba, nekog drugog života. Na taj način podsećala ga
je na Jukio. Naravno, kad je bio sa Jukio uvek je razmišljao da mu je
sa njom tako zbog raznih mešavina njenog nasleđa što ga je
odvodilo u neki tajanstveni svet kojem nije pripadao i u kojem se
osećao kao biće s druge planete. Bio je to, znao je, zapadnjački način
mišljenja. Možda je zbog vremena koje je prošlo sada bio nemoćan i
nije mogao da vidi kakva je stvarno bila Jukio, odnosno kakva se
činila njemu i onima oko njega. Bio je to njegov način života u
Japanu koji mu je dopuštao da shvati greške koje je počinio.
Justina se baci na drugu stranu kauča, udalji se od njega, kao
da je otišla u drugu državu, mogao je da oseti njeno oklevanje.
- Kasno je – reče ona, ali to je bilo glupo jer nije moglo da je
odbrani od onoga što je trebalo da usledi, što je bilo preteće za nju.
Ta neka unutrašnja napetost bila mu je najzanimljivija kod
nje. Ona je bila zaista lepa: da je prošao pored nje i na pretrpanim

ulicama Menhetna sigurno bi se okrenuo za njom, možda bi je čak i
pratio do Bendela ili Botičelija pre nego što bi je izgubio u masi: šta
se, inače, događa sa takvim susretima? Kad čovek prati ženu, obično
se razočara. I šta bi bilo onda? Mislio bi jedan sat na nju. I šta onda?
Fizička lepota, naučio je to vrlo rano, pokazivala je nešto, mogla je
štaviše da bude opasna i krvava stvar. Njemu je, pre svega, bio
potreban izazov, sa ženama kao i sa svim ostalim u životu. Osećao je
da u životu sve ono do čega se dolazi bez borbe ne vredi mnogo –
čak ni ljubav. I to je naučio u Japanu, gde su žene bile kao cvetovi
koje je čovek trebalo da razvija kao origami figuru, sa beskrajnom
brižljivošću i slobodom, otkrivši najzad da su kad su sasvim
otvorene prepune čudne nežnosti i očaravajućeg besa.

Čulo se udaranje talasa. Kriknuo je galeb, usamljen i ogorčen
kao da je izgubio put.

Pitao se šta treba da uradi: da li je uopšte želeo da nešto uradi?
Duboko u sebi i on se plašio.

- Da li si bio sa mnogo žena? – upitala je iznenada. Video je
da joj ruke drhte i da je podigla glavu s naporom. Buljila je u njega,
kao da očekuje da je odbrani od sumnje u njega ili u sve muškarce
na svetu.

- Čudno pitanje.
Okrenula je polako glavu. Video je kako joj svetlo stone lampe
osvetljava profil nosa, obraz ispod jednog oka. Desna strana lica
bila joj je u senci.
- Hoćeš li da mi odgovoriš?
- Imao sam neke koje nisu važne, – nasmešio se – a bilo je
nekoliko do kojih mi je bilo stalo.
Posmatrala je njegove oči kao da u njima traži odsjaj
podsmeha. Nije želela da joj se ruga. Nije našla ni najmanje
podrugljivosti u njegovom pogledu.
- Šta je to što želiš da znaš, Justina? – upita nežno. – Zar se
bojiš da ti neću reći?
- Ne – odmahnu glavom. – Bojim se da ćeš mi reći. Njeni
lakirani nokti čupali su lanenu presvlaku. – Želim da mi sve kažeš i
istovremeno da mi ništa ne kažeš.

Najpre je hteo da kaže da to nije ništa ozbiljno, ali je onda
shvatio o čemu govori i da je to vrlo ozbiljna stvar. Prišao joj je s
druge strane.

- Tu sam sada samo ja, Justina, i to je najvažnije. Najvažnije
je da smo sada ovde samo ti i ja.

- Znam – ali to nije bilo dovoljno jer je to rekla preplašenim
glasom devojčice kao da traži neku podršku spolja za ono što je
osećala u sebi.

Prekinula je krug koji se širio oko nje, osećajući neku
privlačnost koja joj je remetila ravnotežu, prešla je preko sobe i
zaustavila se pred prozorom. Spolja se još videla svetlost, talasi su
neprestano udarali o obalu, pesak je sada bio taman kao ugalj.

- Ne znam zašto, ali ovaj pogled na obalu me podseća na San
Francisko.

- Kad si bila tamo? – pitao je sedajući na jedan kraj sofe.
- Pre dve godine, čini mi se. Provela sam samo 18 meseci.
- Zašto si otišla?
- Prekinula sam jednu vezu. Vratila sam se. Izgubljena ćerka
se vratila na Istok, u okrilje porodice. – Zbog nečega joj je to bilo
veoma smešno, ali joj je smeh zamro u grlu.
- Volela si grad?
- Da, veoma.
- Pa zašto si ga ostavila?
- Morala sam – podigla je mršavu ruku, pogledala je i kao da
se iznenadila što ju je zatekla u tom položaju. – Bila sam tada
drugačija. Nisam bila sigurna u sebe. Sklopila je ruke ispred sebe. –
Bila sam tako ranjiva. Osećala sam ili mi se baš tako činilo da ne
mogu tamo da ostanem sama. Kao da je neki vetar duvao kroz mene.
A zatim kao da se toga naknadno setila. – Bila je to glupa situacija.
Ja sam bila glupa. Zatresla je glavom kao da još ne može da veruje
da se tako ponašala.
- Bio sam tamo dva puta – reče Nikola. – Mislim u San
Francisku. Zaljubio sam se u njega. Oduševila me je veličina: pogled
sa Mil valija. Posmatrao je kako se talasi obrušavaju na obalu
neprestano se povlačeći i vraćajući se. – Imao sam običaj da idem na

obalu samo da bih posmatrao Tihi okean. Razmišljao sam: evo ovi
talasi dolaze, dolaze preko celog sveta, čak od Japana.

- Zašto ste otišli? – pitala je. – Zašto ste došli ovamo?
- Teško je odgovoriti na to u nekoliko reči – uzdahnuo je. –
Mislim da je to sticaj okolnosti. Znaš, moj otac je želeo da dođe u
Ameriku. A voleo je Japan. Uvek se zalagao za njega. Mogao je
sam da dođe ovamo, ali izgleda da mu to nije bila sudbina. Žalio je
zbog toga. Ako se bar jedan njegov deo nalazi u meni, onda je i on
ovde i ja sam zbog toga zadovoljan.
- Zar, zaista, veruješ u to? U zagrobni život...
- Kako da ne. U stvari, ne verujem. Ne mogu da kažem tačno.
Istok se u meni sreće sa Zapadom. To su dve jake struje koje se
sudaraju i uvek postoji rat. Ali, što se tiče oca i majke, oni su stalno
tu.
- To je tako čudno...
- Samo zato što smo ovde, u Vest Bej Bridžu. Da smo u
Aziji...
Zaćutao je kao da je već i to što je rekao dovoljno.
- Pored toga, došao sam ovamo da sebi dokažem da mogu
da budem isto tako dobar zapadnjak kao što sam i orijentalac.
Završio sam studije. Lansirao samog sebe u atomsko doba.
Reklama je bila logičan izbor. Kad sam došao bio sam dovoljno
srećan da nađem nekoga ko je želeo da mi pruži priliku da se
pokažem.
Nasmejao se.
- Ispostavilo se da se ponašam prirodno.
Posmatrala ga je. Približila mu se. Njena duga kosa je padala
kao zavesa. Nisu se dodirivali.
- Želiš li da se volimo? – šapnula je.
- Da – reče gledajući njene oči koje su postajale sve tamnije.
Osetio je kako mu se stežu trbušni mišići. Nije više bio tako
siguran u svoje dobre duhove. Osetio je kako ga prožima vatra dok
mu se kičma ledi.
- Želiš li da vodiš ljubav sa mnom?
Nije ništa rekla. Bio je opčinjen njenim očima. Osećao je

kako bije toplina od nje. Njeni prsti ga dodirnuše. Činilo mu se da
nikada ranije nije osetio takav dodir koji je bio nabijen
elektricitetom i nežnošću. Osetio je kako mu drhte mišići na
butinama. Srce mu je sve sporije kucalo.

Nežno ju je uzeo u zagrljaj. Bio je sasvim siguran da je čuo
njen jecaj, nešto kao »oh«, trenutak рге nego što će im se usne
spojiti. Njena usta se odmah poslušno otvoriše i on oseti kako joj se
telo svom dužinom pripija uz njegovo dok je toplina žegla između
njenih grudi, butina i trbuha.

Kako je bila topla dok joj je usnama milovao dugačak vrat.
Ruke mu povukoše njenu majicu. Njene usne su bile na njegovom
uvetu a jezik joj se okretao u njegovoj ušnoj školjci.

- Ne ovde, molim te, ne ovde – šapnula je.
Podigla je ruke. Skinuo joj je majicu. Prsti su milovali njenu
kičmu. Zadrhtala je, zatim zaječala kad je počeo da je ljubi ispod
pazuha polako se približavajući njenim punim grudima čije su
bradavice već bile nabrekle.
Dugim prstima je otkopčala rajsferšlus na njegovoj džins
bluzi. Njeni lakirani nokti se sudariše dok joj je celim ustima
obuhvatao dojku.
- Dođi, molim te – šapnula je.
Bio je već uzbuđen. Nastavio je da ljubi njene bradavice.
Nije se više plašila. Spuštali su se sve niže i niže, uvijajući se i
drhteći dok su svlačili sa sebe delove odeće. Njene ruke se užurbaše
da skinu svilene gaćice ali je on zaustavi. Podigao ju je malo sa
tepiha, jednu ruku je stavio ispod njene zadnjice, a drugu nešto više
na kičmi. Upola ju je podigao na sofu. Uvukao se između njenih
stisnutih butina, nagnuo se, a otvorene usne počeše da se kreću po
svili prema Venerinom brežuljku. Prsti joj pobeleše od napora dok je
stezala jastuke jezik joj ponovo dotače vlažnu svilu, zaječa, leđa joj
se izviše u luk.
Ljubio ju je kroz tanku svilu a njene ruke poleteše prema
njegovoj glavi, mazeći mu uši. Iz otvorenih usta su se otkidali kratki
krici dok je njeno zadovoljstvo dostizalo vrhunac. Tada skloni
vlažnu svilu i zagnjuri lice u nju. Nokti zaparaše kožu na njegovim

leđima a njene duge noge se trgnuvši ispraviše. Gležnjevi se sklopiše
iznad njegovih bedara. Kretao se usnama naviše. Vrisnula je, ali
njegov jezik nije prestajao da se kreće sve dok se nije pribila uz
njega. Vrisnula je ponovo, oslobodila se njegovog zagrljaja, povukla
ga na sebe, potražila ga je prstima. Svoje vrele i vlažne usne pribila je
uz njegove želeći da ga oseti odmah, duboko u sebi. Želela je to.
Htela je samo da se ta razarujuća toplina nastavi u njoj, da mu pruži
isto toliko zadovoljstava koliko je on pružio njoj.

Bila je topla. Pritisnula je donji deo svog trbuha uz njega i
oboje su zaječali od zadovoljstva. Zagrlila ga je tako da je punim
dojkama neprestano dodirivala čvrste mišiće na njegovim grudima.
Osetila je veliko zadovoljstvo zbog tog dodira. Ljubila ga je po vratu
dok ju je on vešto milovao rukama po čitavom telu. Na kraju je
mislila da više ne može da izdrži, da će se onesvestiti. Stegla ga je
nekoliko puta svojim unutrašnjim mišićima.

Čula ga je kako uzdiše, kako mu srce ludački lupa. Šapnula mu
je.

- Hajde, dođi, hajde – viknula je kad je osetila toplinu
koja je navirala iz njega. Izgubila se sasvim dok ju je toplota
žarila kroz celo telo.

Doktor Vinsent Ito sipao je topli čaj u šoljicu bez drške.
uznemireni, nekoliki tamni listići čaja podigoše se sa dna. Vrteći
se u krug zadržaše se na površini. Podsetili su ga na leševe
utopljenika. Sada će početi da dolaze, znao je to. Ta tela koja su
nekada bili živi ljudi skočill su ili su bili gurnuti u Ist river ili
Hadson u toku dugih zimskih meseci. Povučeni na dno ostali su
tu zadržani zimom. Nije ih uznemiravala nijedna struja sve do
početka leta kad je voda počela da se zagreva. Na 30 ili 35
stepeni bakterije počinju da se množe izazivajući pojavu gasa
koji može da iznese leš na površinu. I utopljenik, pošto je nestao
pre nekoliko meseci, najzad će stići do njega u medicinski
istraživački institut.

То mu ni najmanje nije smetalo. Pošto je specijalizovao
autopsiju, to je bio važniji deo njegovog života. Mrtvačnica, u

suterenu velike zgrade, sa podeljcima jednim iznad drugog
zatvorenim metalnim vratima, sivi pod, velika vaga na kojoj su
merili leševe bila je ono mesto gde je on provodio najveći deo dana.
Nije mu ni smetalo što prolazi pored tamnih i belih leševa koji su
bili na metalnim nosilima, bez kapi krvi, sa velikim slovom T. Koža
im je bila tanka a liса kao da su u dubokom snu. To nije ostavljalo na
njega nikakav utisak. Interesovali ga jesu, ali samo s medicinske
tačke gledišta i stoga što je želeo da otkrije uzrok smrti. Nije želeo
da sazna šta je smrt već šta je izaziva. Bio je detektiv koji je svoj
posao obavljao među mrtvima, a njegov posao je često pomagao
živima.

Gledao je kroz prozor dok je srkutao svoj čaj. Još je bilo
mračno. Negde oko 4:25. Uvek se budio u taj rani čas.

Posmatrao je grad, osvetljene prazne ulice Menhetna. Iz
daljine se čulo lupanje kamiona za đubre koji je napredovao
Desetom ulicom. A onda nešto bliže se oglasila sirena policijskih
kola, rascepivši tišinu. Ali, i to je uskoro nestalo. Ničeg više nije
bilo u tami sem njegovih misli koje su proganjale jedna drugu.

Osećao se kao da je uhvaćen u zamku. Pomislio je da je u
prošlosti verovatno imao lošu sudbinu. Japan mu se činio
neuhvatljiv i nedokučiv, kao da je u nekom drugom dobu. Činilo mu
se da ga više nikada neće naći, u svakom slučaju više nikada neće
naći Japan koji je napustio pre 20 godina. Za njega više nije bilo
Japana: bio je to za njega sasušeni cvet – nešto što ga doziva preko
mora kao glas sirene.

Nikola se probudio pred zoru. Za trenutak je bio ubeđen da je
u nekoj staroj kući na prilazu Tokiju, u Zen vrtu na čijem se zidu od
bambusa ocrtavala senka njegove glave. Čuo je kratak zov kukavice,
buku jutarnjih automobila u gradu.

Okrenuo je glavu, još bunovan, video je žensko telo pored
sebe. Jukio. Vratila se posle svega, pomislio je. Znao je da će se
vratiti. Ali sada, kad je tu uz njega...

Naglo je seo dok mu je srce ludački lupalo. Stari zvuci koji
kao da su doleteli iz daljine preko mora pretvoriše se u udaranje

talasa o obalu što se sada jasno čulo kroz otvoren рrоzor. Čuli su se i
krici galebova. Pa ipak, on je znao melodiju i bili su mu poznati oni
stari zvuci.

Udahnuo je nekoliko puta duboko. Japan ga je obavijao kao
fini veo.

Okrenuo se. Video je vrh Justininog nosa i njene fine
senzualne usne napola otvorene. Samo taj deo nije bio pokriven
plavim pokrivačem. Spavala je dubokim snom.

»Šta je to što me je privuklo njoj kao struja«? – pomislio je.
Posmatrajući je, gledajući kako se meko giba njeno usnulo telo.
Shvatio je zašto su ga misli odvukle nazad – u Japan, u prošlost kada
se nije usuđivao da vodi ljubav.

Prijatan osećaj ga probudi. Otvorio je oči i video je njene
butine blizu svog lica. Udahnuo je njen miris i shvatio da su njene
usne oko njega. Jezik joj je palacao brzo i razdražujuće. Zaječao je.
Hteo je da je dohvati ali joj se butine odmakoše. Umesto toga
posmatrao je, uzbuđen, pokretanje njenog Venerinog brežuljka,
zagledao je njenu sjajnu kovrdžavu dlaku i čvrsto meso.

Zadovoljstvo ga preplavi. Više nije mogao da se kontroliše.
Ali, svaki put kad bi bio na vrhuncu ona bi sklanjala usne i uzimala
bi ga u ruku čvrsto ga stežući oko korena. A tada bi se opet nagnula
i sve je počinjalo iz početka. Radila je tako sve dok noge nisu počele
da mu drhte i srce ludački lupa. Osećala je da gori dok se
zadovoljstvo prelivalo celim njegovim telom.

Osetio je kako mu njene dojke dodiruju trbuh. Pružio je ruke
da ih dohvati. Mazio joj je bradavice sve dok joj se butine ne
razmakoše i dok se nije primakla njegovim usnama.

Svaki dodir sada je bio gotovo bolan tako da je osećao kako
mu se svaki mišić trza. Učinila je nešto na samom vrhu čemu nije
mogao da odoli i on jako viknu pokrenuvši se. Uhvatio ju je za grudi
i ona se spusti niže. Zabio je glavu između njenih butina i prepustio
se sasvim.

Vinsent Ito je stigao u Medicinski istraživački institut na
Prvoj aveniji u četiri minuta do osam časova. Dok je ulazio kroz

staklena vrata, klimnuo je policajcu na službi i veselo pozdravio
sedokosog Tomija, šofera Nejta Graumana. Kad je ulazio u sobu broj
134 znao je da ima samo toliko vremena da popije kafu pre nego što
počne jutarnji sastanak.

Krenuo je nadesno kroz kratak hodnik i ušao pravo u
pretrpanu šefovu sobu.

Nejt Grauman, šef instituta, bio je planina od čoveka. Oči su
mu bile crne i sjajne, napola sakrivene spuštenim očnim kapcima na
kojima je koža bila nešto bleđa nego na ostalom delu lica. Široki nos
bio je jednom slomljen, možda u nekoj noćnoj tuči na ulicama Južnog
Bronksa, gde je rođen i odrastao. Kosa mu je bila proseda ali brkovi
su mu bili crni.

- Dobro jutro, Vinsente – reče.
- Dobro jutro, Nejte – viknu Vinsent i požuri prema automatu
za kafu. Već je mislio kako će staviti šećer u kafu koja mu je sada
bila neophodna, kad ga trže Nejtov glas.
- Sačekaj malo – grmnuo je.
Vinsent sede u zelenu stolicu preko puta zatrpanog stola i
poče da pruža Nejtu izveštaje koje je tražio da vidi.
Van rada oni su bili prijatelji, ali to vreme kao da je prošlo pre
mnogo godina. Grauman nije imao toliko posla kad je Vinsent tek
stigao ovamo i kao da su onda imali više vremena. Ili je možda tada
bilo više novca. Radili su više, a poreske takse su se nadvijale nad
njih kao planina. Grad je imao mnogo više drugih briga nego da
brine o ljudima koji su svakog dana bili zadavljeni, izbodeni,
utopljeni, otrovani, ubijeni. Osamdeset hiljada umire svake godine
u Njujorku, a kod nas stiže 30.000.
- Na čemu sada radiš? – pitao je Grauman.
- Imam onaj slučaj Morvej, zatim ubistvo nožem, očekujem da
me svakog časa pozovu na sud. Sve je gotovo. Analize krvi dobiću
danas posle podne. Ah da, ima još nešto...
- Šta je to?
- Doneli su ga juče posle podne. Mekejbova je rekla da ne
može da čeka, pa sam odmah počeo da radim. To je bilo davljenje u

rezervoaru. Ona misli da su mu možda držali glavu ispod površine
vode. Imaju nekog osumnjičenog...

- Pune ruke posla, a?
- Više nego to.
- Želeo bih da odeš na Ostrvo nekoliko dana.
- Kako?
- Da nije važno, ne bih te molio – reče on strpljivo. – Hoćeš li?
- Ali, zbog čega?
- Ja ću se brinuti o tvojim slučajevima. A ovo, lupnuvši po
dvema fasciklama – daću Majklsonu.
- Majklson je idiot – odgovori Vinsent brzo.
Grauman ga pogleda začuđeno.
- On se drži knjiga doslovce. Marljiv je i uporan.
- Ali je spor.
- Brzina nije sve – podseti ga Grauman.
- Reci to Mekejbovoj. Ona će biti oduševljena. A i oni
grešnici što rade grozni posao ovde.
- Čini mi se da su za to dobro plaćeni.
- Dobro, šta treba da radim na Ostrvu?
- Pol Dirford me je nazvao kasno juče – reče Grauman. –
Sećaš ga se?
- Svakako. Sreli smo se prošle godine kad ti je došao u goste
na nekoliko dana. On je u Vest Bej Bridžu, zar ne?
- Da – reče Grauman i zavali se u stolici. – Očigledno je da
ima brigu koja prevazilazi njegove moći. Radi za Safolk kaunti
medicinski institut.
Pogledao je u svoje nokte pa u Vinsentovo liсе.
- Zahtevao je da ti dođeš.
Ogroman akvarijum se nalazio na jednom zidu od opeke u
Nikolinoj kući. Kako je računao u njega je moglo da stane 50 galona
vode. Vlasnik kuće mu je ostavio mnogo morskih riba da brine o
njima. Bile su prekrasne, a njihove divne boje osvetljavale su celu
prostoriju kao регје retkih ptica.
Posmatrao je Justinu kroz tu vodenu branu kao neki
urođenik koji posmatra svoju memsahib prilikom kupanja.

Imala je na sebi crveni kupaći kostim, duboko isečen na
bokovima što je isticalo njene lepe duge noge. Oko vrata je zabacila
beli peškir kao da je upravo stigla iz vežbaonice. Lizala je poslednje
ostatke žumanca. U drugoj ruci je držala tost s kojeg je odgrizla
komadić. Primetila je da je on posmatra.

- Te ribe nisu tvoje, zar ne?
On ih je upravo nahranio, ali je još stajao pred akvarijumom
opčinjen lepim bojama i neprestanim izlaženjem mehurića iz
specijalnog aparata. Sve je bilo nekako čudesno. Bio je spreman da
kaže da je to puka fantazija.
- Nisu moje – reče iza slaklene ograde. – Pripadaju pravom
vlasniku kuće. Nasmejao se, a da ni sam nije znao zašto. – Srećom ja
mu ne pripadam.
Ustala je i odnela tanjire u kuhinju.
- Pada kiša. Nagnula se iznad sudopere i zagledala se kroz
prozor. – A tako sam želela da danas radim napolju.
Kiša je tiho lupkala o prozore dnevne sobe, o ravan krov,
dolazila je pravo s mora.
- Zašto ne radiš ovde? Donela si sve što ti je potrebno?
Ušla je u dnevnu sobu brišući ruke.
- Aко radim unutra, potreban mi je crtaći sto.
Zbunjivala ga je. On nije voleo oklevanje. Imaš li neke skice?
- Da, ja... Pogledala je prema velikoj platnenoj torbi
naslonjenoj na jednu stranu sofe. – Da, naravno.
- Voleo bih da ih vidim.
Klimnula je glavom i izvukla iz torbe veliki svetloplavi blok
za crtanje.
Šetala je kroz sobu dok je on polako pregledao crtež po crtež.
Čulo se klokotanje vode u akvarijumu, šuštanje talasa.
- Šta je ovo?
Digao je glavu. Stajala je ispred jednog dela zida obloženog
drvetom. Ruke je stavila na leđa. Posmatrala je predmete koje je on
tu bio okačio. Bili su to ukrašeni malo izvijeni mačevi. Onaj gornji
bio je dugačak oko 70 santimetara, a onaj ispod njega oko 50.
Posmatrao je liniju njene kičme za trenutak, poredio ju je sa

crtežom koji je držao u ruci.
- To su stari mačevi japanskih samuraja – reče on. – Onaj

duži je katana, mač za ubijanje: drugi je vakizaši.
- Zašto se upotrebljavaju?
- Za borbu i sepuku – ritualno samoubistvo. U starim

vremenima, samo je pravi samuraj mogao da nosi daišo, mač sa dve
oštrice.

- Otkud tebi ovi mačevi? – nije skidala pogled s njih.
- Moji su – reče.
Okrenula je glavu prema njemu i nasmešila se.
- Hoćeš da kažeš da si ti samuraj?
- Jesam, na neki način – rekao je ozbiljno i ustao s kauča.
Stajao je pored nje i mislio na svoje svakodnevne tročasovne vežbe.
- Smem li da pogledam ovaj veći? – upitala je.
Pažljivo je skinuo mač sa zida.
- Ne bih smeo to da radim – rekao je dok je držao katanu u
rukama. Jednu ruku je stavio na korice a drugu je obavio oko
ukrašene drške.
- Zašto?
Izvukao je vrlo malo mač. Sečivo je blistalo.
- Katana se izvlači samo za borbu. On je posvećen. Dobija se
u ceremoniji kad mladić postaje muškarac. Mač tad dobija svoje
ime, on je srce i duša samuraja. Ovo je dai-katana, duži nego
obični mač. Ne dodiruj ga – rekao je to brzo i oštro i ona je u
strahu povukla ispruženi prst. – Odsekao bi ti prst.
Video je na maču njene širom otvorene oči, malo razdvojene
usne. Mogao je da čuje njeno disanje.
- Daj da vidim malo više sečiva. Sklonila je nervoznim
pokretom kosu s obraza. – Divan je. Kako se zove? Ima li ime?
- Ima – rekao je misleći na Čeong i Itami. – Zove se Iš-hogai,
to znači »za ceo život«.
- Da li si mu ti dao ime?
- Ne, već moj otac.
- Dopada mi se to ime, nekako mu odgovara.
- Ima čudne magije u japanskim obrednim mačevima – reče

vraćajući dai-katanu u korice. – Recimo, ovaj mač je star dve
stotine godina, ali njegova izrada je tako savršena da ne pokazuje to.
Sklonio je mač. – To je najfinije sečivo koje je svet video i koje će
videti.

- Zazvonio je telefon. On ode da se javi.
- Nik. Ovde je Vinsent.
- Zdravo. Kako si?
- Odlično. Znaš li da sam na putu prema tebi?
- Dolaziš na Ostrvo?
- Još bolje. Dolazim u Vest Bej Bridž.
- Divno. Nisam te video...
- Od marta, ako te baš interesuje. Moram da se nađem sa
doktorom Dirfortom u gradu. Tamo ću i spavati.
- Nećeš. Ostaćeš ovde. Ima dovoljno mesta. U gradu ne možeš
da ideš na plažu.
- Žao mi je, ali ne dolazim na odmor i рrе nego što otkrijem o
čemu je reč bolje je da ostanem sa doktorom.
- Kako je Nejt?
- Kao i uvek. Imamo svi previše posla.
Nikola baci pogled na Justinu koja je listala svoje skečeve.
Jednu ruku je provlačila kroz gustu kosu. Dok ju je posmatrao, ona se
naže рrema svojoj lorbi, izvadi olovku i poče da radi na nezavršenom
crtežu koji je malopre dugo posmatrala.
- Neko je s tobom?
- Jeste.
- Shvatam. Ja ću doći tek kasno posle podne. Nasmejao se, ali
njegov glas je zazvučao čudno. – To mora da je sada nešto važno.
Grauman mi je dao kola i Tomija, šofera. Ja samo treba da se zavalim
u zadnje sedište i dremam. – Uzdahnuo je. – Jadan јa. Pre nekoliko
godina došao bih u Linkolnu. A sad treba da se zadovoljim
Plimutom boje proliva.
Nikola se nasmejao.
- Pozovi me telefonom kad se smestiš. Doći ću da popijemo
nešto.
- U redu, zdravo.

Spustio je slušalicu i seo blizu Justine. Posmatrao ju je kako
crta, ali njegove misli bile su daleko od nje.

- Mislim da mi je sada jasno zašto ste tražili da baš ja dođem –
reče Vinsent.

- Vi znate kakva je ovo stvar? – upita doktor Dirfort.
Vinsent protrlja oči. Jaka fluorescentna svetlost mu je
smetala. Mašio se rukom za lampu koja je stajala nad pisaćim
stolom i spustio je niže nad papire koje je držao u rukama.
- Ustvari, ne znam tačno šta da mislim, iskreno govoreći –
reče.
- Čovek kojeg smo upravo videli dole nije umro zbog
davljenja.
- U to nema nikakve sumnje – Vinsent klimnu slažući se.
- Kao što vidite – reče doktor Dirfort pokazujući na papire u
Vinsentovim rukama – on se nikada nije žalio na slabo srce ili na
bilo kakve smetnje te vrste: a niko u njegovoj porodici nije bio
srčani bolesnik. On je bio savršeno zdrav 36-godišnji muškarac,
malo van forme, ali...
- Umro je od jakog srčanog udara.
- Srčanog udara koji je bio izazvan tom supstancom – reče
doktor Dirfort.
- Da li ste obradili podatke na kompjuteru?
Doktor Dirfort odmahnu glavom.
- Ne zaboravite da svi ovde misle da je u pitanju slučajna smrt
davljenjem.
- Vi ćete imati teškoća sa izveštajem. Znate da ne smete da
zakasnite.
- Zar Vam nisam rekao šta je bilo? Najpre sam imao nevolja sa
porodicom ovog utopljenika. Doktor Dirfort uze sve papire, stavi
fasciklu ispod miške, ugasi svetlo u laboratoriji i povede Vinsenta ka
izlazu.
Dvadeset pet minuta vožnje do Vest Bej Bridža odjednom im
se učinilo veoma dugačkim.

Justina se sklupčala u jednom uglu kauča, kolena je povukla
do brade, a ruke prekrstila. Njen blok je ležao otvoren na stočiću za
kafu. Preko sobe, kroz prozor još se videlo da pada kiša, samo sada
se pretvorila u izmaglicu.

- Pričaj mi o Japanu – reče ona odjednom, spuštajući lice.
Njene hladne oči posmatrale su ga bez osećanja.

- Nisam tamo dugo bio – reče on.
- Kako је tamo?
- Drugačije, mnogo drugačije.
- Misliš na jezik.
- Da, to je deo te razlike, naravno. Ali u osnovi sve je
drugačije. Možeš da odeš u Francusku ili Španiju i tu ćeš se sresti
s drugim jezikom. Ali, tok misli nije drugačiji nego ovde. A u Japanu
je sve drugačije. Japanci zbunjuju mnoge zapadnjake, štaviše plaše
ih, to je čudno.
- Nije čudno – primeti ona – svako se plaši onoga što ne
razume.
- Ali, ima nekih koji shvataju sve odmah. Moj otac je bio jedan
od tih. Voleo je Istok.
- Kao i ti.
- Da, kao i ja.
- Zašto si došao ovamo?
Posmatrao ju je dok se mrak spuštao, dok je svet napolju
postao tamnoplav, čudeći se kako je mogla toliko da zahteva u
svojim pitanjima dok je svojim odgovorima davala tako malo. U
kući, pored akvarijuma gde su sedeli, svetlost je bila sasvim žuta.
- Nisam više želeo da budem u Japanu – reče on, shvativši
odmah da govori istinu, ali da je to objašnjenje nedovoljno. Аli,
kojim rečima bi to mogao da joj objasni? Nije bio siguran.
- I tako si došao ovamo i počeo da se baviš reklamom?
- Tako je, na neki način.
- I napustio si porodicu?
- Nemam je. Reči su mu izletele sa usana, ledene, tako da se
njoj učinilo da je svaka po jedan metak.
- Posramljena sam što nikada nisam umela da razgovaram sa

svojom sestrom – reče ona okrećući lice kao da za trenutak želi da
sakrije svoju zbunjenost.

- Sigurno je mrziš?
- To je okrutno što kažeš – zabacila je glavu.
- Misliš? Bio je zaista iznenađen. – Ne mislim tako. Pogledao
ju je. – Da li si ravnodušna prema njoj? Ako je tako, onda je to
nešto mnogo gore.
- Ne, nisam. Sestra mi je. Mislim da ti to ne možeš da
shvatiš.
Znao je da je želela da kaže nešto drugo, ali se u poslednjem
trenutku predomislila.
- Zašto ne želiš da razgovaramo o tvom ocu? Zar je mrtav?
Kao da joj je oganj blesnuo u pogledu kad je rekla:
- Da, mrtav je koliko mrtav može da bude.
Ustala je sa sofe, otišla do akvarijuma i zagledala se u njega
kao da je želela da se pretvori u jednu od riba.
- Kakve to veze ima sa tobom? Ja nisam kći svog oca: ne
verujem ni najmanje u sve to đubre.
Međutim, iz njenih reči se čitalo nešto sasvim drugo i Nikola
se pitao šta li joj je to otac učinio kad ga tako odbacuje.
- Pričaj mi o svojoj sestri. Interesuje me taj odnos jer ja sam
bio jedinac.
Okrenula se. Ličila je na neko čudno morsko biće. On je
zamislio da se nalaze na dnu mora i da reči idu od jednog do drugog
kao teniske lopte.
- Gelda – glas joj je odjednom dobio neku čudnu i nepoznatu
boju – moj starija sestra drugačija je od mene. Srećan si što si
jedinac: neke stvari ne mogu nikada da se dele. Ponekad ih je bolje
ostaviti kakve su.
Nije smeo da je optužuje što ne pristaje da mu se poveri. Pa
ipak, osećao je želju da deli sa njom sve tajne: želeo je da zna o
svim njenim poniženjima, o razočarenjima u detinjstvu, o njenim
mržnjama i ljubavima, strahu. Njene tajne su ga privlačile. Ličio je
sam sebi na plivača maratonca koji je prevazišao svoje snage i koji
otkriva sve nove i nove izvore u sebi i van sebe. Želeo je kao i taj

plivač da ide do dalekih i nepoznatih obala.
Ali Nikola je bio drugačiji, bar jednim svojim delom je znao

kakve se sve opasnosti kriju na nepoznatim obalama. Plašio se da se
ponovo suoči sa njima. Jednom davno bio je gotovo uništen.

Izišli su iz kuće. Oblaci su putovali na zapad, nebo je bilo
čisto. Zvezde su sjale, trepćući. Činilo se kao da su umotane u šal
specijalno izatkan za tu priliku.

Šetali su obalom, bila je plima ali niska. Tu i tamo bolno bi
trgli nogu kad bi nagazili na oklop krabe.

Talasi su se valjali i bili su čudno osvetljeni kao da dolaze s
neke druge planete. Bili su sami. U daljini se videlo kako neko
raspaljuje vatru za roštilj.

- Plašiš li me se? – glas mu je bio tih.
- Ne – odgovori ona – tebe se ne plašim.
Gurnula je ruke u džepove farmerki.
- Ali kad sam sama plašim se. Takva sam već više od godinu i
po dana. Taj strah me prati kao senka.
- Svi se nečega plašimo, ovoga ili onoga.
- Nik, ne ponašaj se prema meni kao da si mi dušebrižnik. Ti
nikada nisi osetio tu vrstu straha.
- Zašto? Zato što sam muškarac?
- Zato što si ti ti.
Pogledala ga je, zadržala se na njegovim lepo izvajanim
mišićima. Zadrhtala je.
- Do đavola.
Sagnuo se i podigao kamen. Kako ga je vreme oblikovalo. Bio
je tako lep i gladak pa, ipak, bio je čvrst.
Uzela je kamen i bacila ga daleko u vodu. Pao je, a da se
udarac o površinu nije čuo. Kao da nikada nije ni postajao a Nikola
je još osećao njegovu težinu na svom dlanu.
- Bilo bi tako jednostavno kad bismo mogli da se približimo
ljudima do kojih nam je stalo, a da nas ni najmanje nije briga za
njihovu prošlost. Tada bismo ih videli potpuno u drugoj boji.
Zaustavila se i pogledala ga. Samo kratak trzaj vrata govorio
mu je da je dobro čula njegove reči.

- Ali, ne možemo – nastavio je svoju misao. – Ljudsko sećanje
je suviše jako: možda je ono presudno i pri prvom susretu. Možda
smo se prepoznali? Nešto je bilo između nas? Da li si i ti to osetila?

- Tačno, osetila sam nešto. Palcem je sledila linije kostiju na
njegovom dlanu. – Nešto kao odsjaj plamena. Pogledala je niz svoje
noge, u tamni pesak i vodu. – Plašim se da ti verujem. Hitro je
podigla glavu kao da je donela neku odluku do koje joj je stalo. –
Muškarci koje sam dosad poznavala bili su barabe...

- I sada zašto bih ja bio drugačiji, je l' da?
- Ali ti jesi drugačiji, Nik. Osećam to. – Pa ipak, izvukla je
svoju ruku iz njegove. – Ne mogu ponovo da prolazim kroz sve to.
Jednostavno, ne mogu. Ovo nije film. Ne znam da li će sve ispasti
dobro.
- Nikada tako nešto ne možeš znati unapred.
Nije obratila pažnju na njegove reči i nastavila je da govori.
- Odgojeni smo s dosta romantizma koji nas navodi na
pogrešne staze. Mislimo da je zaljubiti se i venčati nešto što večito
traje. Filmovi, televizija sve nam to govori, naročito reklame. Mi
smo svi elektronske bebe.
- Ali ti neprestano tražiš, pretpostavljam. To je uostalom
život. Život je veliko istraživanje i u njemu moraš sve sam da
otkriješ: ljubav, novac, slavu, poznanstva, sigurnost – sve. Zavisi
samo od llčnosti kojim redom otkriva.
- Za mene to ne važi – reče Justina a u glasu joj se osećala
gorčina. – Ja više ne znam šta želim.
- A šta je bilo to što si želela u San Francisku?
Posmatrao je za trenutak njenu tamnu figuru kao isklesanu od
abonosa. A njen glas, kad mu je odgovorila, bio je kao šapat s druge
strane vremena, leden, nežan, pomalo nezemaljski, tako da je on
zadrhtao celim telom.
- Želela sam da budem nadjačana i vođena.

- Još ne mogu da verujem da sam ti to rekla.
Ležali su nagi na njegovom krevetu. Mesečevi zraci
osvetljavali su sobu i pravili od mora čudesan most prema drugoj

zemlji.
- Zašto? – upita Nikola.
- Zato što se toga stidim. Stidim se što sam uopšte tako nešto

osećala nekada. Ne želim da ponovo postanem takva.
- Zar je to toliko strašno što si želela da neko dominira

tobom?
- Da strašno je na koji sam način to želela. To je neprirodno.
- Kako misliš? Ne razumem.
Okrenula se. Osetio je nežan dodir njenih dojki.
- Ne želim da govorim više o tome. Hajde da zaboravimo da

sam to uopšte rekla.
Uhvatio ju je za ruke i zagledao joj se pravo u lice. – Hajde

da nešto raščistimo. Ja sam ono što sam, ja nisam – kako beše ime
tom momku u San Francisku?

- Kris.
- Ja nisam Kris i nisam bilo ko drugi koga si ranije srela u
životu. Zaustavio se i zagledao joj se u oči. – Shvataš li o čemu
govorim? Ako se plašiš da će ti se ista stvar dogoditi, to znači da ti
misliš da sam ja kao Kris ili bilo ko drugi. Svima nam se to s
vremena na vreme desi, jer svi mi imamo arhitipove. Ali, ti to sada
treba da odbaciš. Ako to ne učiniš sada, nikada nećeš moći. I svaki
čovek kojeg sretneš na neki način će za tebe biti Kris i ti se nikada
nećeš osloboditi svog straha.
Istrgnula se iz njegovih ruku.
- Nemaš prava da mi držiš predavanja. Šta misliš ko si ti, do
đavola? Rekla sam ti jednu stvar i ti odmah misliš da me dobro
poznaješ. – Ustala je s kreveta. – Ne znaš ništa o meni. I nikada
nećeš saznati. Koga briga šta misliš i šta imaš da kažeš?
Video je kako izlazi iz sobe i trenutak kasnije čuo je kako se
zatvaraju vrata kupatila.
Seo je. Želeo je da puši. Ta želja je bila tako jaka da je sam
sebe prisilio da misli na nešto drugo. Provukao je prste kroz kosu.
Čak i sada mu je Japan bio na umu. Bilo je neke po ruke u tome, znao
je to. Ali on je sam sebe prisilio da sva ta se ćanja pokopa duboko i
sada je sve to polako isplivavalo na površinu.

Ustao je.
- Justina! – pozvao je.
Vrata kupatila se otvoriše i ona se pojavi obučena u džins-
pantalone i tamnu majicu. Oči su joj bile sjajne.
- Odlazim – reče kratko.
- Tako brzo?
Zabavljalo ga je to njeno ponašanje. Nije joj verovao.
- Životinjo! Isti si kao i svi ostali! – krenula je prema holu.
Zgrabio ju je za članak desne ruke i povukao.
- Kuda ideš?
- Odlazim odavde! Odlazim od tebe, idiote!
- Justina, ti se ponašaš idiotski.
Njena slobodna leva ruka polete kroz vazduh i ošamari ga.
- Nemoj to da mi govoriš! – glas joj je bio pun pretnje, a lice
se pretvorilo u masku besa.
Bez razmišljanja joj uzvrati šamar. Udarac je bio tako jak da
se zanela unazad i naslonila na zid. Srce mu je kucalo brže i on reče
tiho njeno ime. Ona mu polete u zagrljaj, a njene otvorene usne
zaustaviše mu se na vratu.
Podigao ju je u naručje i odneo je na razmešten krevet. Vodili
su ljubav žestoko i dugo.
Kasnije, isprepletenih nogu i obavijenih ruku on reče sasvim
ozbiljno:
- To se više nikada neće dogoditi. Nikada.
- Nikada – šapnu ona.

U snu je čuo kako zvoni telefon. Probudio se. Tek tada je
osetio kako mu se grče trbušni mišići. Uhvatio je slušalicu. Pored
njega Justina se protegnu.

- Halo? – glas mu je bio pun besa.
Justina mu stavi ruku na grudi: čak su joj i nokti bili vreli.
- Zdravo! Vinsent je ovde. Smetam li ti?
- Pa, na neki način.
- Izvini, drugar.
S druge strane žice se čulo samo pevušenje telefonskih linija

i on se sasvim razbudio. Vinsent je bio suviše pravi Japanac da bi
smetao u taj rani jutarnji čas. Nikada ne bi zvao tako rano da nije
bilo nešto ozbiljno. Sada je bio red da Nikola nešto kaže. Znao je da
je rekao Vinsentu da se javi kasnije da bi ovaj spustio slušalicu i da
mu se više nikada ne bi javio. Justinina glava smestila se na
njegovom ramenu.

- Vinsente, reci mi o čemu je reč? Nadam se da ovo nije lični
poziv?

- Ne, nije.
- Šta je onda?
- Čitao si o momku kojeg su izvukli iz vode pre nekoliko dana?
- Jesam. Šta ima u vezi s njim?
- Zato sam ja ovde.
Vinsent se nakašlja da pročisti grlo.
- Tu sam u Hopidžu u Medicinskom institutu. Znaš li gde je
to?
- Znam put ka Hopidžu, ako na to misliš.
- Da na to mislim, Nik.
Činilo se da mu odjednom nedostaje vazduha.
- Šta se događa? Čemu te tajne?
- Mislim da sam treba da dođeš da vidiš šta imamo.
Vinsentov glas je bio čudan.
- Ne bih hteo da utičem na tvoje mišljenje. Zato ne želim ništa
da ti kažem.
- Ali, ti si me već suviše zainteresovao.
Pogledao je brzo na sat. Bilo je 7:15. – Stići ću do tebe za
četrdesetak minuta. U redu?
- Da, svakako. Čekaću te pred zgradom. – Za trenutak je
zavladala tišina.
- Izvini, drugar.
- Da, da dobro.
Kad je spustio slušalicu, shvatio je da mu je dlan sasvim
vlažan.

Nikola ponovo pogleda u mikroskopu komadić metala, koji je

doktor Dirfort otkrio na grudima utopljenika.
- Evo ovde nekih proračuna – reče Vinsent.
Nikola skloni oko s mikroskopa. – Proveravali smo ih tri puta.
Nikola uze listove papira koje mu je Vinsent pružao. Ali, već je

unapred znao šta će tamo naći. Pa ipak, sve je to bilo više nego
neverovatno.

- Ovaj čelik – reče on obazrivo – napravljen je od specijalne
magnetske rude gvožđa i specijalnog peska. Teško je reći gde, jer
je komadić suviše mali. Ali, moja iskustva mi govore...

Vinsent nije skidao pogled s Nikole.
- Svakako nije napravljen u ovoj zemlji?
- Ne – reče Nikola. – To je napravljeno u Japanu.
- Znaš li šta to znači? – upita Vinsent. Sedajući uvuče i
doktora Dirforta u razgovor.
- Ali, šta iz toga možemo da zaključimo? – upita Nikola.
Vinsent uze gomilu papira sa stola i pruži ih Nikoli.
- Pogledaj 3. stranu.
Nikola otvori fasciklu, prelista strane. Oči su mu letele niz
redove otkucane mašinom. Sedeo je nepokretno, ali je mogao da
oseti kako mu krv kola kroz vene. Srce mu je brzo kucalo.
- Ko je pravio hemijske analize?
- Ja – reče doktor Dirfort. – U njima nema grešaka. Za
vreme rata sam bio na Filipinima. Već sam imao prilike da se
sretnem s tom specifičnom supstancom.
- Znate li šta je to? – upita ga Nikola.
- Mogu da pogodim. To je nesintetički otrov koji napada
kardiovaskularni sistem.
- To je doku – reče Nikola – neverovatno jak otrov koji se
dobija destilacijom iz listića hrizanteme. Tehnika njegove
proizvodnje nepoznata je van Japana, a jedva nekoliko Japanaca zna
za nju. Otrov je poreklom iz Kine.
- Onda znamo kako je otrov stigao do žrtve – reče Vinsent.
- Šta želite da kažete? – upita doktor Dirfort.
- On misli – reče Nikola s dosadom – da je čovek ubijen
pomoću šakena – japanske leteće zvezde – dela šurikena, malog

sečiva zamočenog u doku.
- A to će reći da mi znamo i ko ga je ubio – dodade Vinsent.
Nikola klimnu glavom.
- Tako je. Samo jedan čovek je to mogao da učini. Nindža.
Doktor Dirfort ih je izveo iz zgrade. Poneli su sve materijale,

nalaze i analize.
Pošto nijedan nije doručkovao, zaustavili su se na povratku u

Vest Bej Bridž da nešto prezalogaje u restoranu gde se služila
portugalska hrana.

Dok su pili jaku, vrelu kafu, i grickali slane sardine natopljene
u dobar umak od vina, posmatrali su kola kako prolaze autoputem.
Kao da niko nije želeo da počne razgovor. Ali, neko je morao da
počne. Vinsent se odluči.

- Ko je ta nova dama? – upita.
- Molim? – Nikola okrenu pogled prema njemu. – Zove se
Justina Tobin. Živi nedaleko od moje kuće.
- Na Đun roudu? – upita Dirfort a kad Nikola klimnu
glavom, dodade. – Znam je. Lepa cura. Ali, ona se preziva Tomkin.
- Oprostite, doktore – reče Nikola. – Možda grešite. Ja
govorim o Justini Tobin.
- Tamna kosa, zelene oči, u jednom ima crvene fleke,
visoka oko 170 santimetara...
- To je ona.
Doktor Dirfort klimnu glavom.
- Zove se Justina Tomkin, Nik. Tako se bar zvala kad je
rođena. Znaš, ona je od Tomkinovih koji imaju izvore nafte.
- Od tih?
- Da, otac joj je Tomkin.
Svako je čuo za Rafaela Tomkina. Izvori nafte su bili
samo jedan od njegovih mnogobrojnih izvora prihoda. Bio je
milioner. »Njusvik« je pisao o njemu.
- Izgleda da ga ne voli mnogo – reče Nikola.
Doktor Dirfort se nasmeja.
- Da, to bi moglo da se kaže. Očigledno da ne želi ništa od
njega.

Nikola se setio Justininih reči: »On je mrtav koliko god je to
moguće«. Sada je tok shvatio ironiju njene opaske. Ipak, smetalo
mu je što je to otkrio na ovaj način.

- А sada šta možete da mi kažete o nindži? – upita doktor
Dirfort.

Beli »ford« sa crnim prugama zaustavio se na parkiralištu.
Krupan čovek crvenog lica i velikog nosa uđe u restoran i krenu
prema njima.

- Nadam se da vam neće smetati – reče doktor Dirfort. –
Pozvao sam Reja Florama i rekao mu da ćemo biti ovde. On je
komandir policijske stanice u Vest Bej Bridžu. Mislim da ima pravo
da čuje šta se ovde događa.

- U redu? – Vinsent i Nikola klimnuše glavama.
- Da, da u redu je, doktore – odgovori veselo Nikola koliko je
mogao – porazilo me je to što sam čuo za Justinu. Nisam
očekivao...
Ali, umesto du završi misao odmahnuo je rukom.
Floram se zaustavi kraj njihovog stola. Doktor Dirfort ga
predstavi i on sede. Upoznali su ga ukratko o čemu govore. I
Nikola poče svoje izlaganje.
- Sasvim doslovce prevedeno nindža znači u tajnosti –
reče Nikola.
Floram nasu sebi kafu, a Nikola nastavi:
- Van Japana ne zna se gotovo ništa o nindžucu, veštini
nindža. Čak i u Japanu o tome se malo zna jer se sve to dobro i
ljubomorno čuva kao velika tajna. Neko se rađa u nindža-porodici
ili se mnogo nada da će to jednog dana postati. Kao što znate,
japansko društvo je oduvek bilo strogo podeljeno. Postoji jasno
određen društveni red i niko ne sme ni da pomišlja da napusti svoje
životno mesto: to je deo njegove sudbine i njegove duše. To ima i
društvene i religijske korene. Samuraji, na primer, ratnici
feudalnog Japana, bili su plemići iz buši klase: nikome drugom nije
bilo dopušteno da postane samuraj i da nosi dva mača. Nindže
dolaze s druge strane, iz klase hinin. Ta klasa je bila tako niska.
Doslovan prevod reči hinin znači »nije ljudski«. Naravno, oni su

bili veoma daleko od aristokratske buši klase. Ali kako su se
javljale nove potrebe u Japanu, samuraji su otkrili da su im
neophodne specifične usluge koje je samo nindža mogao da im
pruži. Samuraji su bili vezani mnogim odredbama bušido zakonika
koji im je strogo zabranjivao mnoge akcije. Zato su i iznajmljivali
slobodne nindže da za njih ubijaju, truju, uhode, vrše terorističke
akcije, što njima nije bilo dopušteno da rade. Istorija nam kaže da
su se nindže prvi put pojavile u 6. veku. Princ naslednik Šotoku
koristio ih je kao špijune.

Dok su ga ostali zaneseno slušali, Nikola je nastavio: Njihov
broj se veoma povećao u periodima Hajan i Kamakura. Bili su
koncentrisani na jugu. Vladali su Kjotom noću. Poslednji put, kao
važan faktor, javljaju se oko 1637. godine u Šimabara ratu. Tada su
bili korišćeni za ugušenje hrišćanskog pokreta na ostrvu Kijušiju.
Zna se da su bili aktivni za vreme trajanja Tokugava šogunata.

- Koliko je široko polje njihovih moći? – pitao je Dirfort dok
je mogao u nozdrvama da oseti miris filipinske džungle.

- Veoma široko – odgovori Nikola. – Samuraji su od njih
mnogo šta naučili: kako da ratuju u šumama, kako da se kriju, da se
tajno dogovaraju nevidljivim signalima, kako da pripreme bombe i
zaštitne dimne zavese. Ukratko, nećete pogrešiti ako nindže
smatrate ratnim čarobnjacima. Oni su pravi Hudini. Ali svaka škola
ili klan specijalizirani su za određenu borbu, špijunaže i tako dalje.
I tako se prema metodu koji određeni nindža koristi lako može
otkriti kojoj školi pripada. Na primer, škola »Fodo« poznata je po
svom radu sa mnogo malih sečiva, oni iz škole »Gioku« poznati su
po tome što vešto koriste palac i kažiprst u borbama prsa u prsa, u
školi »Koto« uči se sve o lomljenju kostiju, drugi vežbaju hipnozu i
tako dalje. Svaki nindža je vrlo često vešt jogen – što će reći
hemičar.

Zavladala je tišina dok se najzad Vinsent ne nakašlja i reče:
- Nik, mislim da bi trebalo da im sve kažeš.
Nikola je ćutao jedno vreme.
- Šta da kažete? – upita nestrpljivo Floram.
Nikola uzdahnu.