Eric van Lustbader - Nindža (SR)

- Želi da vam govorim o veštini nindžucu, koja je vrlo stara,
prava umetnost. Niko nije sasvim siguran odakle vuče svoje korene.
Postoje neka mišljenja da dolazi iz Kine. Japanci su preuzeli
mnoge stvari od Kineza, iz njihove kulture tokom vekova. U svemu
tome ima i nekog sujeverja. Ili magije.

- Magije? – iznenadio se Dirfort. – Mislite ozbiljno?
- U istoriji Japana – reče Nikola – dosta je teško odvojiti
istinite činjenice od legendi. Ono što postižu nindže toliko je
neverovatno da čovek počinje da misli da oni to sve obavljaju
pomoću neke magije.
- Priče za decu – reče Floram. – Svaka zemlja ih ima.
- Da, moguće.
- A otrov koji ste našli?
- To koriste nindže. Aко se proguta, potpuno je bezopasan.
Аli, najomiljeniji način primene je da se pripremi sirup koji se
brzo suši i da se njimo premaže vrh šakena.
- Šta je to? – upita Floram.
- To je deo nindžinog tihog, tajnog oružja, njegov šuriken
kratkog sečiva. A šaken je predmet u obliku zvezde. Bačen kroz
vazduh nindžinom rukom postaje najsmrtonosnije oružje. A još ako
mu je vrh premazan ovim otrovom, ne mora ni da udari u neki
vitalni deo tela, već bilo gde i to će biti dovoljno.
Floram je zarežao.
- Da li Vi to pokušavate da mi kažete da je ovog momka ubio
nindža? Gospode bože, Lajnir, pa Vi ste rekli da su se oni poslednji
put pojavili pre tri stotine godina.
- Ne – ispravi ga Nikola. – Samo sam rekao da su tada
naveliko koristili njihove usluge. Mnoge stvari su se u Japanu
promenile posle 17. veka i Tokugava šogunata. Zemlja u mnogo čemu
nije više onakva kakva je bila. Аli, ima tradicija koje ne mogu da
unište ni vreme ni ljudi.
- Мога da postoji i neko drugo objašnjenje – reče Floram
odmahujući glavom. – Šta bi nindža tražio u Vest Bej Bridžu?
- Bojim se da je to pitanje na koje ne mogu da odgovorim –
reče Nikola. – Аli ono što znam to je da je nindža negde ovde i da

okrutnijeg i opasnijeg ubice nema. Morate da budete vrlo oprezni.
Moderna oružja – pištolji, bombe, suzavac – neće vas zaštititi od
njega jer ih on savršeno poznaje i sve te stvari ne mogu da ga
spreče da nekog ubije i nestane, a da ga niko ne vidi.

- Dobro, pa to je već učinio – reče Floram dižući se. – Hvala
na obaveštenjima. – Pružio je ruku.

- Radujem se što sam vas upoznao, oboje. Klimnuo je
glavom i otišao.

U trenutku kad je čula kucanje na vratima Justina je osetila
kako joj je srce premrlo. Spustila je olovke koje je držala u rukama,
obrisala ruke o meku krpu i digla se od crtaće table. Svetlo je bilo
dobro: volela je da radi po dnevnom svetlu, više joj je to odgovaralo
nego lampa mada je i ona bila tako podešena da savršeno svetli.

Otvorila je vrata Nikoli.
- Zvali su te zbog onog leša? – upitala je.
Prešao je preko sobe i seo na sofu. Zabacio je ruke iznad glave.
- Kojeg leša?
- Znaš. Onog kojeg su izvukli iz vode kad smo se prvi put sreli.
- Da – izgledao je umoran.
- Zašto su te zvali?
- Mislili su da ja mogu da im pomognem da otkriju na koji je
način umro – pogledao ju je.
- Misliš da se nije udavio? Ali, kako bi ti...
- Justina, zašto mi nisi rekla da je tvoj otac Rafael Tomkin?
Ruke su joj klonule sa strane.
- Šta bi bilo da sam ti rekla?
- Misliš da te lovim zbog novca?
- Ne budi lud – nasmejala se ali se videlo da joj je neugodno.
– Ja nemam para.
- Znaš ti šta ja želim da kažem.
- Kakve veze ima ko mi je otac?
- Nema nikakve. Ali me interesuje zašto si promenila
prezime?
- Mislim da te se to zaista ne tiče.

Ustao je i prišao njenom stolu za crtanje. Pogledao je ono na
čemu je upravo radila.

- Lepo – reče. – Dopada mi se. Otišao je u kuhinju i otvorio
frižider. – Taj čovek je bio ubijen – reče joj preko ramena.

- Ubio ga je stručnjak. Ali niko ne zna zašto. Uzeo je bocu
perijea, otvorio je i ispraznio u čašu. Srknuo je. – Pozvali su
Vinsenta u pomoć, a on mene, јеr po svemu sudeći ubica je
Japanac: čovek koji ubija za novac. – Okrenuo se i došao u dnevnu
sobu. Ona je još stajala tamo gde ju je ostavio. Gledala ga je
sjajnim očima.

- Ovaj nije običan ubica, plaćenik, jedan od onih o kojima
možeš da pročitaš u novinarna kad se obračunavaju bande u Nju
Džersiju ili Bruklinu. To je čovek o kakvom nisi nikada čula. Suviše
je pametan da bi dopustio da se o njemu zna i govori, sem u
krugovima njegovih potencijalnih klijenata. Ali, o njima ne znam
previše. – Pogledao ju je dok se spremao da sedne. – Razumeš li
nešto od toga?

Tišina. Čuli su se samo talasi. Krenula je najzad prema
gramofonu i stavila ploču. Ali samo što je ploča počela da se okreće,
sklonila je iglu kao da je muzika nepoželjna u ovom trenutku.

- Pozvao me je kući dok sam bila u onoj odvratnoj školi kod
Smita – rekla je okrenuta leđima. Glas joj je bio ravan i suv, uzdržan.
Poslao je svoj prokleti privatni avion po mene, samo zato da ne bih
izgubila previše vremena. Okrenula se, ali joj je glava bila oborena, a
pogled prikovan za komad papira koji je držala u rukama. Prelamala
ga je na sve načine dok ga nije pocepala. – Bila sam, ne znam ni
sama šta, ali mislim da je preplašena prava reč. Nisam rnogla da
shvatim zbog čega me zove kući tako brzo. Odmah sam pomislila na
majku. Čudno, nisam ni pomislila na Geldu: ona nikada nije bila
bolesna. Nije bila kao rnajka. Kad sam stigla kući, odveli su me u
njegov kabinet. Stajao je pred kaminom i grejao ruke. Zastala sam i
posmatrala ga obučena u loden kaputu prekrivenim snegom. Nisam
čak brinula ni o tome da ga očetkam, Ponudio me je pićem. Podigla
je glavu i ošinula ga pogledom. – Možeš li to da zamisliš? Ponudio mi
je piće tako mirno kao da sam mu ja poslovni partner s kojim treba

da porazgovara o važnom poslu. Čudno, ali sam tačno sve tako bila i
predvidela. »Draga moja«, rekao je. »Imam iznenađenje za tebe. Sreo
sam najneobičnijeg čoveka na svetu. Uskoro će se pojaviti. Mislim
da je malo zakasnio zbog snega. Dođi. Skini kaput i sedi«. Ali ja sam
stajala na istom mestu, bez reči. »I zato si poslao avion po mene«?
Najzad sam progovorila. »Pa da, želeo sam da ga upoznaš. On je
idealan muž za tebe. Porodica mu je dobro situirana i kapital joj je
dobro uložen. Odlično izgleda...« Rekla sam: »Oče, preplašio si me
na smrt ludačkom idejom...« Pogledao me je: »Preplašio sam te?«
»Da«, rekla sam. »Mislila sam da se nešto dogodilo majci ili...« »Ne
budi toliko glupa, Justina! Ne znam šta ću s tobom«. Izletela sam
besno iz sobe, a on jednostavno nije razumeo otkud toliko moje
neraspoloženje. Kasnije mi je rekao da je to učinio sve iz ljubavi.
»Znaš li koliko sam vremena potrošio dok sam odabrao tog čoveka«?
– viknuo je za mnom dok sam izlazila. Uzdahnula je. – Za mog oca,
znaš – vreme je bilo uvek nešto najdragocenije.

- Tako se više ne radi – reče Nikola – ljudi se više ne рrоdaju,
ne upravlja se tuđim sudbinama.

- Misliš? – nasmejala se sarkastično. – To se stalno događa.
U brakovima, gde se od žene očekuje da ispunjava određene
dužnosti, u razvodima gde se deca koriste kao ulog, u poslovima.
Nik, trguje se stalno. Odrasti već jednom, hoćeš li?

Ustao je.
- Ubeđen sam da su to reči tvog oca i da ti je često govorio:
»Justina, odrasti već jednom«!
- Prokletnik si, znaš li to?
- Daj, nemoj opet da počinješ svađu. Rekao sam...
- Prokletniče – bacila se na njega. Njeno telo naletelo je na
njegovo. Ruke su poletele prema njegovom licu, ali ju je on uhvatio
za oba članka i savladao bez napora.
- A sada slušaj – reče – ne nameravam da se nosim s tobom,
ali već sam ti jednom rekao da ja nisam Kris i neću dozvoliti da
svaki put kad želiš da ti se posveti pažnja izazoveš svađu i tuču.
Postoji drugi način da skreneš pažnju na sebe. Pitaj koji su.
- Ne želim ništa da pitam – rekla je.

- A, tako znači. Dobro samo te upozoravam i ja sam čovek i
ne podnosim psihodrame.

- Ali, ja podnosim.
- Ne, ti ni to ne podnosiš – pustio je njene ruke.
- Dokaži.
- Samo ti to možeš da dokažeš.
- Sama ne mogu – gledala ga je pravo u lice. Ruka joj se
podigla. Prsti joj dodirnuše njegov obraz. – Pomozi – šapnula je. –
Pomozi mi.
Poljubio ju je.

Bilo je prilično čudno što je baš Bili Šovtak dobio nadimak
Divlji Bil. On je bio nizak četrdesetogodišnjak, previše snažan. Uvek
je nosio košulje dugih rukava, čak i preko leta, i na plaži, kad nije
bilo ni daška vetra. Ako biste upitali njegove drugare kod Grendela
zašto nosi takve košulje, odgovorili bi vam zato јег ne želi da
pokazuje svoje mišiće. A ako biste ih upitali otkud mu taj čudni
nadimak, ispričali bi vam da ga je dobio zato što se borio s
medvedima, opklade radi i radi duplog viskija s ledom. U svakom
slučaju toplota mu nije smetala.

Bili je radio za Lilko i voleo je da kaže, pošto bi nekoga
pobedio u obaranju ruke kod Grenedela, da je svoje mišiće pošteno
zaradio.

- Ne moram da idem svakodnevno na trening u neku
gimnastičku dvoranu – rekao bi ispijajući svoj dupli viski s ledom u
jednom gutljaju. – Sve to dobijam na svom poslu. Pošten posao na
kome se dobro oznojiš. A onda bi zatresao glavom punom kose boje
peska. – Ja nisam od onih slabića koji sede za stolovima.

U Grendelov restoran su najradije svraćali radnici (pisci su
imali svoj lokal) – a nalazio se nekoliko milja izvan Vest Bej Bridža
na putu za Montok autoput.

Kasno te večeri Bili Šovtak se digao da napusti Grendelov
restoran. Nebo je menjalo boju. Saobraćaj na auto-putu bio je jak i
svetla automobila ličila su na oči divljih životinja.

Na vrhu stepenica Bili snažno opsova pomislivši da ćemo

svi jednog dana biti otrovani izduvnim gasovima.
Nedaleko odatle njegov »Lilko« – kamion je čekao. Ali, Bili

kao da je bio neodlučan te večeri. Kao da mu se nije napuštao bar. Iza
njegovih leđa se čula muzika iz džuboksa. Toni Bent je pevao:
»Izgubio sam srce u San Francisku«.

Bili pomisli da mu nije ni do San Franciska ni do Zapadne
obale. Nek je uzme ako želi. Tamo je služio vojsku i mrzeo je taj
deo. Nasmejao se sam sebi, a onda je opet pomislio da je šteta što je
pristao da uzme ovaj posao tako kasno uveče. Рrеkovremeni rad je
dobrodošao ali ponekad čoveku nije do njega.

Uzdahnuvši sišao je niz stepenice ali pre toga je pokazao
rogove Toniju Benetu i njegovom glupom gradu.

Promenio je raspoloženje kad je krenuo jednim loše
osvetljenim drumom. Čak je počeo da zvižduće, potpuno bez sluha.
Nadao se da se neće dugo zadržati.

Naravno, mislio je na Helen i sve one divne stvari koje joj je
kupio kod Frederika. Nadao se da su već stigle poštom, danas. Bilo
je i vreme.

Zamišljao je duge Helenine noge u toj odeći – odjednom se
nasmejao, ako se to može nazvati odećom... Skrenuo je prema obali
i u svetlosti njegovih farova pojavi se crna figura čoveka.

- Idiot! – Bili stade svom snagom na kočnice i savi volan
udesno. Nagnuvši se kroz prozor, prodera se. – Prokleti idiote,
mogao sam da te ubijem. Koji ti je...

Vrata s njegove strane se otvoriše s treskom i njemu se učini
da se tornado obrušio na njega. Takvom silinom je bio izbačen iz
kabine.

- Hej! – uspeo je da vikne kotrljajući se. – Hej, čoveče...
Podigao se na noge i malo se sagnuvši zauzeo je gard kao
bokseri. Pesnice su mu bile pred grudima.
- Prestani da se glupiraš...
Oči mu se širom otvoriše kad je ugledao bljesak dugog sečiva u
svetlosti farova. Stigao je da pomisli: mač! I još: mač? »Sigurno sam
pijan«!
Čula se pesma cvrčka. Talasi su šuškali, tu blizu kao dadilja

koja smiruje uplakano dete.
Hteo je da udari tu senku pred sobom. Nije nikada završio

udarac.
Gotovo istovremeno osetio je dve stvari. Bila su to najoštrija i

najbolnija osećanja koja je ikada iskusio.
Jednom, u nekoj tuči dok je služio vojsku, protivnik je uspeo

da ga dokači nožem, udarivši ga sa strane. Ali on je uspeo da ga
nokautira udarcem u lice. Naravno, posle toga je došao zatvor ali
nikada nije bio zadovoljniji u životu.

Ali, taj bol bio je ništavan prema onome što je Bili Šovtak
osetio sada. Siktanje mača preseče i noć i Bilija. Od vrha njegovog
desnog ramena niže preko stomaka sve do karlice. Utroba mu se
prosu i nosnice mu se ispuniše teškim mirisom.

- Isuse, Hri...
U tom času na njegovo levo rame se spusti teško drveno
sečivo. Čuo je oštro pucanje svojih kostiju, ali za divno čudo nije
osećao nikakav bol. Osetio je samo da ga nešto baca na drum.
Prvi put posle toliko godina Bilijeve oči se ispuniše suzama.
»Mama«, pomislio je, »mama, vraćam se kući«.

- Mislim da znam šta je to – rekla je.
Spustila se noć a sa njom je došao i jak vetar koji je udarao o
zidove kuće i povijao drveće. Iz daljine se jednom oglasio brod i
onda je zavladala tišina. Ležali su blizu jedno drugog na krevetu,
uživajući samo u dodirivanju. Ničeg čulnog nije bilo u tome: samo
dva ljudska bića zajedno.
- Nećeš se smejati – reče ona okrećući lice prema njemu. –
Obećaj da se nećeš smejati.
- Obećavam.
- Ako sam fizički povređena, to me priprema za nešto drugo.
- Za šta?
- Za drugu vrstu povrede. Za napuštanje, za ostavljanje, za
rastanak.
- Dosta pesimistički pogled na život.
- Pa jeste.

Zagrlio ju je, a ona zavuče nogu između njegovih. Posle
izvesnog vremena on reče.

- Šta ti, u stvari, želiš?
- Želim da budem srećna – odgovori bez razmišljanja. – To je
sve. A u sebi je nastavila da misli: »Ničeg drugog nema na svetu
sem naših tela i naših ujedinjenih duša«. Osetila je da nikada nikome
nije bila bliže nego Nikoli u tom času. Počela je da mu veruje.
Možda je to bio dobar početak.
Skočila je na zvuk neke užasne lomljave koja kao da je
dolazila sa čela kuće, od kuhinje. Vrisnula je kao da ju je neka
ledena ruka uhvatila za grlo, videla je da Nikola već sedi u krevetu i
da mu noge dohvataju pod.
Ustao je i dok se približavao vratima spavaće sobe činilo joj se
da se na neki čudan način izmenio. Stojeći tako nag, ipak nije
izgledao da je bez odeće. Kao da su ga njegovi snažni mišići i sjajna
koža zaogrtali nekim misterioznim velom.
Kretao se tiho prema kao limun žutoj prugi svetla koja je
dolazila iz hola. Prvo je spuštao svoju levu nogu, lako povijenog
kolena, ali činilo se da mu se noge ne odižu. Išao je već hodnikom.
Nije joj uputio nijednu reč.
Ogrnuvši se krenula je za njim.
Videla je da je pružio šake ispred sebe, a učinilo joj se da
ivice njegovih dlanova podsećaju na opasne oštrice dok su mu prsti
bili čvrsti kao čelik. Ušao je u kuhinju.
Prolazeći pored stola, videla je da je veliko prozorsko staklo
iznad sudopere razbijeno u paramparčad i da komadići srče
zlokobno svetlucaju po podu. Nije se usuđivala dalje da se kreće
bosa. Zavese su vijorile nošene vetrom udarajući o zidove.
Posmatrala je kako se Nikola kreće, a onda kako se zaustavlja
miran kao statua dok je zagledao nešto što je ležalo na podu pored
stola, prema prozoru. Ostao je tako dugo da više nije mogla da
izdrži nego je obazrivo prešla preko poda i stala iza njega.
Uzdahnula je i okrenula glavu. Ali, nešto neodoljivo je privlačilo
ponovo njen pogled.
Na podu je bila crna krznena masa, krupna i nepokretna. Krv

je curila u nekoliko pravaca ispod leša, sijajući tamo gde je naišla
na razbijeno staklo. Čudan miris ispunio joj je nozdrve i ona se
nakašlja. Suze su joj potekle.

- Šta – zamucala je. Šta je to na podu?
- Nisam sasvim siguran – reče on polako. – Suviše je veliko da
bi bilo slepi miš. Sem toga u ovom kraju ih i nema, a siguran sam da
nije leteća veverica.
Telefon je zazvonio. Justina se trgnu. Njene ruke stisnuše
njegovu mišicu.
- Sva sam se naježila – šapnu.
Nikola se nije pomicao s mesta i nije skidao pogled s
tamnog krzna na podu koje je uletelo kroz prozor. – Sigurno je bio
zaslepljen svetlom – najzad reče.
Justina ode do zida i podiže slušalicu, ali Nikola nije obraćao
pažnju na njene pozive. Morala je da se vrati i da ga dodirne.
- Vinsent želi da govori s tobom.
Najzad je pogleda jedva odvojivši oči s poda.
- U redu. Glas mu je bio napukao, a misli daleko. Ne
približavaj se – upozorio ju je dok je prilazio telefonu. – Šta je
bilo? – upita grubo.
- Zvao sam te na tvoj broj – reče Vinsent. – Ali pošto se nisi
javljao, odlučio sam da okušam sreću. Nikola ne reče ništa na to. –
Slušaj, savršeno dobro znam koliko je sati. Glas mu je zvonio pored
Nikolinog uveta i nešto čudno se osećalo u njemu.
- Ali, dogodilo se ponovo. Floram je baš doneo još jedan leš.
Upravo ga snimaju.
Vetar je duvao kroz slomljeno staklo. Nikoli se učini da je
veoma hladan. Čekao je, dok je znoj polako klizio niz njegovo telo.
Pogledao je još jednom na pod prepun srče, crno krzno,
tamnocrvenu krv koja je još tekla kao da traga za nekim ili nečim.
- Nik, telo je presečeno jednim zamahom od ramena do kuka.
Jednim zamahom! Shvataš?

Predgrađe Tokija / Singapur / Predgrađe Tokija
--------------------------------------------------------------

PROLEĆE / LETO 1945. / ZIMA 1951.

ŠINTO HRAM SE NALAZIO u sred najbujnije šume koju je
Nikola ikada video. I to je bilo samo tri stotine metara dalje od
krajnje istočne granice očevog imanja. Do kuće je još bilo sto
pedeset metara. A kuća je bila široka, građena u japanskom stilu.
Ispred nje se nalazio divan vrt, koji je, to je nepotrebno naglašavati,
zahtevao stalnu negu i mnogo ljubavi.

Cela ironija ovog mesta videće se kasnije, kad sa zapadne
strane bude sagrađen vrlo moderan auto-put sa osam traka, da bi se
što pre ušlo odnosno izašlo iz Tokija.

Ali Nikolini časovi istorije trebalo je da počnu u drugoj
zemlji.

Kad mu je bilo deset godina, otac mu je ispričao da je
britanski garnizon predao Singapur Japancima 15. februara 1942.
Oni su držali grad sve do septembra 1945., kad su ga ponovo zauzeli
Britanci. Tu je njegov otac sreo njegovu majku, izbeglicu u ratom
razrovanom gradu. Bila je udata za japanskog komandanta garnizona
kojeg je bomba raznela na komade pred njenim očima.

Prvi redovi britanskih snaga već su upadali u predgrađe,
komandir je prebacio svoj garnizon na istočnu stranu da se
pregrupiše i napadne. Ali, on sam se suviše istakao i odjednom se
našao opkoljen sa svih strana. Uhvaćen u smrtonosnu unakrsnu
vatru, sasekao je šest Engleza svojim katanom pre nego što su ostali
shvatili da treba da se povuku i da ga zaspu ručnim bombama.
Ništa od njega nije ostalo. Čak ni kosti.

Posle mnogo godina, u jednom starom dućanu gde su se
prodavale akio-slike, u jednoj sićušnoj ulici Tokija, Nikola primeti
jednu koja se zvala »Kraj jednog samuraja«. Opisivala je časnu
ratnikovu smrt, njegov veliki katana izleteo mu je iz ruke izbačen
eksplozijom bombe. U toj slici Nikola je našao sličnosti sa prvim
mužem svoje majke, prepoznavši istorijski imperativ neprijatelja.

Njegova majka je oduvek bila apolitična žena. Udala se iz

ljubavi. Ali, posle poraza Japanaca u Singapuru i posle smrti svog
prvog muža činilo joj se da je ceo svet eksplodirao pred njom i da se
našla u divljini koja ju je plašila. To je bilo suviše strašno za nju. Bila
je ubeđena da je život za to da se proživi. Verovala je u sudbinu više
od svega. Nije verovala u predviđanja – nije bila fatalista što bi
mnogi zapadnjaci mogli pogrešno da pomisle o njoj. Znala je kako da
se prikloni neizbežnim događajima u životu. Tako i smrti svog
muža.

Ali to je bilo vreme trenutnih promena i ona je bila uvučena u
to.

Srela je Nikolinog oca, ironijom sudbine u onoj istoj
kancelariji u kojoj je njen prvi muž donosio odluke o svom
potučenom garnizonu. Došla je u tu sobu kao da je neki budistički
hram, nesvesna plamenova rata koji su lizali oko nje. Možda je došla
jer je to sada bilo jedino mesto u Singapuru koje joj je bilo blisko.
Bilo je dosta čudno što nikada nije pomislila da pobegne iz grada.
Umesto toga šetala je ovim gradom smrti ne vodeći računa o sebi.

Grad se toliko izmenio da je bila potpuno zbunjena. Nije više
bila sigurna gde je poslovni deo ili njen stan. Na sve strane su bile
ruševine a po ulicama su hodale gomile dece koja su plakala i
dozivala. To ju je podsetilo na najsrećnije dane njenog života,
proslave Nove godine kad je još bila devojka, a da ni sama nije znala
kakve veze to ima sa svom tom bedom. I to ju je još više zbunjivalo.

I tako je danima hodala tim ulicama na kojima su se pušila
zgarišta, skrivajući se instinktivno u tami kad bi čula odlučan
vojnički korak – nije mogla čak ni da razlikuje jedne od drugih. Na
čudan način je izbegla mnoge neprijatnosti. Kasnije će govoriti da
joj je takva bila sudbina.

Preživela je zahvaljujući sažaljenju nekih Kineza koji su je
čuvali i hranili kao da je beba, sipajući tanku čorbu od pirinča kroz
njena stisnuta usta. Brisali su joj čelo jer čak ni to nije mogla sama.
Dopustila je da rade s njom sve što su hteli jer je gotovo zaboravila
šta to znači – okupati se. U kupatilu bi puštala da joj mlaka voda
teče kroz prste diveći se kao da tako nešto nikada ranije nije videla.
Kad je padala kiša, stajala bi nepomično zagledana u oblake.

Onog jutra kad je ušla u kancelariju garnizona, Nikolin otac je
imao neke nevolje s administracijom. Između ostalog, morao je da
se pobrine i o stalnim sukobima koji su izbijali između kineskog i
malajskog stanovništva. Njegovi ljudi su bili premoreni: imali su
jedva čas i po odmora dnevno. To je bilo neizdržljivo i on se borio
da nađe neki izlaz i da ne posluša naređenja. Sedeo je baš na onoj
drvenoj stolici, koja je prethodne tri godine bila isključivo vlasništvo
mrtvog japanskog komandanta garnizona.

Pukovnik Denis Lajnir nije napuštao to svoje svetilište sem da
bi se malo osvežio u kupatilu. I tada se pojavila ta žena. Kako je
uspela neopaženo da prođe pored tri straže, nikada na svoje
zadovoljstvo nije mogao da shvati. To mu se tek kasnije vratilo kao
pitanje. Tada je bio samo opčinjen njenom pojavom i kad je skočio
iza svog pretrpanog stola, njegovi pomoćnici su bili više
zaprepašćeni njegovim reagovanjem nego pojavom čudne žene na
tom mestu.

- Denverse! – dreknuo je pukovnik na svog ađutanta. –
Nosila, brzo!

Čovek je skočio prema vratima, a pukovnik se bacio prema
ženi koja je upravo klonula. Uspeo je da je dočeka u naručje pre
nego što su joj se oči zatvorile.

- Ser? – poručnik MekGajvers je bio zbunjen. – Što se
tiče...

- Brzo vlažnu krpu, čoveče – izdrao se pukovnik na njega
nestrpljivo. – I neka Grej odmah dođe.

Grej je bio garnizonski lekar, hirurg, visok ćoškast čovek
velikih brkova i preplanule kože. Stigao je u trenutku kad je
Denvers ulazio u kancelariju s nosilima.

- Pomozite mu, MekGajverse, da smesti ovu dobru ženu – reče
pukovnik zanemelom poručniku. I nosila se nađoše u sobi.

Pukovnik podiže ženu, zapazivši njeno divno izvajano
azijatsko telo ispod krpa i prljavštine i nežno je spusti na nosila.

Pustio je onda da se Grej pobrine o njoj, a on je otišao iza
svog stola i nastavio da rešava mnoge probleme, ali jednim okom je
pratio šta se događa na drugom kraju sobe sve dok se hirurg nije

uspravio.
- U redu, poručniče, neka svi iziđu – reče pukovnik. –

Sastaćemo se tačno u osam. Ustao je i provukao svoje duge prste
kroz kosu, a zatim je prešao preko sobe i zaustavio se tamo gde je
Grej još posmatrao svoju pacijentkinju.

Kad su ostali sami u sobi, pukovnik upita.
- Kako joj je?
Hirurg slegnu ramenima.
- Teško je reći sada kad je u nesvesti. Kad se povrati,
obaviću još neka ispitivanja. Očigledno je da je doživela neki šok i
da je izgladnela. Nekoliko dobrih obroka pomoći će joj, nema
sumnje.
Obrisao je ruke tkaninom kojom je skinuo prljavštinu s
njenog lica. – Slušaj Denise, imam mnogo mladića koje treba da
pregledam. Ako budeš imao briga kad se povrati, neka me Denvers
pronađe. S druge strane ti sam znaš šta je njoj potrebno.
Pukovnik je odmah poslao Denversa da donese tople supe i
nešto malo kuvanog pilećeg mesa. A onda je kleknuo pored nje i
dugo posmatrao kako joj udara puls na dugom vratu.
Prvo što je Čeong ugledala, kad je najzad otvorila oči, bilo je
pukovnikovo lice. Ono što ju je odmah osvojilo, pričala je to kasnije
Nikoli, bile su njegove oči. »Bile su to najnežnije oči koje sam ikada
videla«, rekla je tada pevuckavim glasom. »Bile su plave. Nikada
ranije nisam videla plave oči. Nisam bila u gradu kad su Britanci prvi
put došli. Mislim da su te oči uticale na mene, zbunile me, prikovale.
Odmah sam se setila dana koji su usledili pošto je Cuko ubijen. Kao
da je film događaja počeo da se okreće u mojoj glavi: komadi su se
najzad uklopili jedan u drugi. Više nije bilo tamne zavese pred
mojim očima i pamuka u mojoj glavi. Kao da sam videla slike iz
života neke druge osobe – bili su to tamni poslednji dani rata. Tada
sam shvatila da je tvoj otac deo moje sudbine. Bila sam sigurna u to
od prvog trenutka kad sam ga ugledala. Nisam se sećala da sam ušla
u tu kuću, ni da sam srela bilo koga pre njega«.
Uveče je pukovnik povede svojoj kući. Džip je prolazio čudno
osvetljenim ulicama kojima su se kretali Kinezi i Malajci u svojoj

nacionalnoj odeći. Pukovnik je koristio džip mada je voleo da hoda
jer je kuća u kojoj se sada nalazio bila na drugom kraju grada. Pored
toga, oni u glavnom štabu nisu bili oduševljeni tim njegovim
usamljenim šetnjama i zbog njih je morao da se vozi i da ga prate
dva naoružana stražara. Pukovnik je smatrao da je to nepotrebno i da
samo dokazuje da on nije snažna ličnost.

Najpre mu je bila dodeljena jedna velika vila blizu
zapadnjačkog dela grada ali u blizini je bila močvara i to mu se nije
dopadalo. Zato je našao ovu manju ali udobniju.

Bila je na bregu što se pukovniku naročito dopadalo jer je sa
severne strane mogao da vidi Bukit timah, najvivši granitni vrh
ostrva. Ispod te tamne mase, kao leđa ogromnog kita, ležale su tamne
vode. U danima kad je bilo naročito toplo i vlažno, kad mu se košulja
lepila kao vosak za kožu i kad mu se znoj slivao sa čela u oči, kada
se ceo grad pušio kao tropska šuma, činilo mu se da ga čitava Azija
pritiska i da mu gura glavu pod pokrivač od močvara, komaraca i
ljudi: bol u vratu bi mu se tada vraćao.

Ali, to je sve bilo pre nego što se pojavila Čeong. Pukovniku to
nije bilo ni najmanje čudno što je ona ušla sa ulica Singapura, a ne
bi se čudio ni da je sišla pravo sa oblačnog neba. Te prve večeri,
kad je naredio sićušnoj Pi da je okupa i obuče, dok je stajao pred
svojim stolom pijući prvo piće tog dana, odjednom je osetio kako
nestaje umor iz njegovog tela. Pomislio je, verovatno, da se tako
oseća sigurno zato što se posle dužeg vremena i teškog rada najzad
našao kod kuće. Pa ipak, bilo je tu i nečeg drugog – toga se rado
sećao – kao da mu nisu bila sasvim jasna njegova osećanja. Kasnije,
kad su je ponovo uveli u njegov studio, i kad je ponovo ugledao
njeno lice, prvi put od kada je napustio Englesku 1940. godine da bi
došao na Istok, nije osetio da ga Azija pritiska. Posmatrao ju je kako
mu prilazi, kao da je duh koji je najzad našao praznu kuću u koju će
se useliti. I tada je osetio svoju dušu, najzad bez lanaca kako se
raduje u njemu. Osetio je da se sada pred njim nalazi pravi razlog
zbog čega je tragao za misterijama Azije.

Posmatrao je njeno lice, pre nego što će se potpuno spustiti
tama. Gledao ju je onim pogledom kojim je uspevao da zbuni

neprijatelja. To je bio njegov redak talenat i zbog toga su ga veoma
poštovali i u američkim i u britanskim vojnim krugovima. Često je
bio odlikovan.

Osećao je da njeno lice nije lice čiste Kineskinje. To nije
zaključivao po nekoj specijalnoj crti već po izgledu. Nije bilo ničeg
klasičnog na tom licu. Pukovniku je to bilo očaravajuće i
šarmantno. Lice joj je bilo ovalno, duže. Imala je visoke jabučice,
dosta dugačke oči u obliku badema i spljošten nos. Usne su joj bile
široke i pune. Kasnije, on će po pokretima njenih usana moći da
čita promene njenih raspoloženja.

Pi je zalizala dugu kosu Čeong sa lica i vezala je u konjski rep
crvenom trakom. Vlasi su joj bile tako crne i sjajne da je pukovnik
pomislio da je ona neko biće vaskrslo iz mita. Bila je prava
orijentalka.

- Kako se osećate? – reče na kantonskom, a kad nije dobio
odgovora ponovio je isto pitanje na mandarinskom.

- Sada sam dobro, hvala Vam – reče ona naklonivši se.
Bilo je to da je prvi put čuje kako govori. Bio je na neki način
zbunjen jer nikada ranije nije čuo tako lep i milozvučan glas. Bila je
dosta visoka, gotovo 168 santimetara, nežne figure kao vrba, ali s
mnogo oblina kakve se samo poželeti mogu.
- Velika je sreća što sam srela baš Vas – reče i upravi pogled u
pod. Uzalud je pokušavala da izgovori njegovo prezime. – Stidim se
– reče najzad priznajući poraz. – Pi me je sve vreme učila i meni je
veoma žao.
- Nemojte da se stidite. Zovite me Denis.
S tim je već mogla da se izbori ali je »d« izgovarala tako da
ono nije ličilo ni na jedno slovo iz engleske azbuke. Ponovila je to
ime dva puta i na kraju je rekla.
- To neću zaboraviti, Denise.
Već tada je pukovnik znao da će se sigurno oženiti njome.

Kad je pukovnik primio obaveštenje da treba da se pridruži
američkim vojnim snagama – komandi u Tokiju kao savetnik
generala Daglasa Mek Artura, nije znao kako će to da saopšti Čeong.

Nije uopšte dolazilo u pitanje da odbije tu preporuku. Već je sebe
zamišljao u Tokiju.

Bilo je to u proleće 1946. godine i ovaj deo sveta još se
oporavljao od šoka posle Hirošime i Nagasakija: efekat je bio
neverovatan, štete ogromne, posledice nepredvidive.

Pukovnik je bio oženjen Čeong već četiri meseca. Ona je tri
meseca bila trudna. Nikada nije pomišljao da napusti Singapur јеr
je počeo da ga smatra svojom drugom domovinom i to više nego što
mu je Engleska ikada bila. I sada taj poziv da se priključi
Amerikancima.

Pozvao je Denversa i rekao mu da uzima slobodan dan. Ako
im hitno bude potreban, moći će da ga nađu kod kuće.

Stigao je kući i Čeong je lično počela da se brine o njemu pošto
je prethodno otpustila Pi čim je čula kako se džip zaustavlja.

- Danas si došao rano kući, Denise – rekla je nasmešivši se.
Iskočio je iz džipa i rekao:
- Znači li to da ću morati da nešto radim!
- Ma ne, posluga je u kuhinji. Imaju tamo da rade – išli su
holom pravo u njegov studio gde mu je spremila piće.
- Imaš nevolja sa njima?
- Ni najmanje – pokazala mu je da se smesti u svoju omiljenu
stolicu i kad se zavalio, prekrstivši duge noge na tepihu, ona kleče
sa strane. Nosila je tamnoplavu haljinu od svilenog brokata sa
malom mandarinskom kragnom i širokim zvonastim rukavima. Nije
znao gde je to nabavila i nije se raspitivao o tome.
- Ti ne treba da brineš o posluzi – nastavila je raniji razgovor.
– Ja sam gazdarica. Ovde ja vodim računa o disciplini kao što ti
vodiš računa o redu u gradu. Savršeno brinem o svemu, a pre svega
da bude mir jer je to neophodno za zdravlje duha. – I kad je on
klimnuo glavom, gledajući je pravo u oči, ona je nastavila: – Mir
nečije kuće ne zavisi samo od toga gde je smeštena i kakva je
posluga u njoj, već pre svega od gospodara.
Zaustavila se. Pukovnik koji je srkutao piće ispravi se u stolici
i stavi čašu na stočić pored fotelje. Zapadnjak u njemu je poželeo
da uzme njene fine ruke u svoje snažne šake, da se nagne prema njoj

i da je upita: »Šta ti je, draga? Šta te muči?«. Znao je da to ne sme
da učini da je ne bi postideo. Sigurno se dugo pripremala da se
ovako i s ovim govorom pojavi pred njim. Mora da poštuje taj njen
napor i da je pusti da dođe do onog što je želela da kaže. Ako je
nešto naučio za ovih šest godina, koje je proveo na Dalekom istoku,
bilo je to strpljenje.

- Denise, ti znaš da je mir samo jedan vid životne harmonije.
A svi ljudi žele da to postignu. Harmonija je osnova pravilnog
razmišljanja dobre i snažne karme. Stavila je prste na nadlanicu
njegove ruke koja se odmarala na naslonu fotelje.

- Ti imaš takvu karmu. Vrlo je jaka, kao mreža koju baca
iskusni ribar. Oči joj se spustiše na prekrštene ruke. – Bojim se da
ne učinim nešto i da je ne uništim. Ali, sada treba razmišljati još o
nečemu. Naše karme su se pomešale i možda su postale još
snažnije. – On opet klimnu glavom, a ona zadovoljna što ima
njegovu pažnju i odobravanje reče. – A sada moram nešto da
tražim od tebe.

- Znaš da ću učiniti sve, treba samo da pitaš – reče pukovnik
iskreno. – Od svih ljudi na ovom svetu ti si mi pružila najviše sreće
i možeš da tražiš sve što želiš.

Ali, ovaj srdačni govor kao da je malo uticao na Čeong.
- Ono što želim od tebe veoma je veliko.
Opet je klimnuo glavom.
- Mi moramo da napustimo Singapur – reče ona. A onda, pošto
je on nije prekidao, ona brzo nastavi: – Znam da ti tvoj rad mnogo
znači ali ovo je – tražila je odgovarajuće reči – više nego potreba,
ovo je naredba za sve nas. Za tebe, za mene i za bebu. – Stavila je
jednu šaku na svoj stomak. – Moramo odmah da idemo u Japan, u
Tokio.
Nasmejao se.
- Zar je to smešno? – pitala je pogrešno shvativši njegovo
odavanje oduška. – Loše je za nas da ostanemo ovde. Veoma loše. U
Japanu će naša karma da cveta, da se širi. Tamo leži – kako beše
engleska reč – naša sudbina, je li to ta reč? Da, naša sudbina.
- Nasmejao sam se samo zbog čudne podudarnosti događaja –

reče pukovnik. – Nema veze sa tvojim rečima. – Potapšao ju je po
ruci. – A sada mi reci zašto moramo da idemo u Tokio?

- Zato što je tamo Itami. Ona je Cukova sestra.
- Shvatam. – Ona mu je rekla sve o svom prvom braku.
- Ali kakve veze ona ima s našom karmom?
- To nisam siguma da znam – reče Čeong. – Ali prošle noći
sam usnila čudan san.
Pukovnik je bio dirnut kako ti ljudi veruju u poruke koje
dolaze preko sna. I on sam je donekle verovao. Podsvest, znao је to,
ima više uticaja na životni tok ljudi nego što oni žele da priznaju. U
svakom slučaju, snovi su mnogo povezani s karmom, a karma je
bilo nešto u šta je pukovnik zaista verovao. Proveo je suviše dugo na
Dalekom istoku da bi mu to promaklo.
- Sanjala sam Itami – reče Čeong. – Bila sam u gradu. U
Tokiju. Kupovala sam i krenula jednom tihom ulicom. Svuda su bile
prodavnice napravljene od drveta i hartije kao što su bile nekada
kada se Tokio zvao Edo i kada je šogunatom vladao Tokugava. Prošla
sam pored prodavnice koja je imala lepo okićen izlog i zaustavila se.
U njemu je bila lutka, najlepša koju sam ikada videla. Veoma me je
zainteresovala. Bila je od porculana, elegantno odevena u buši odeću.
Oči su joj buljile u mene i nisam mogla da sklonim pogled. »Kupi
me«, govorile su njene oči. Vlasnik ju je uvio u svilenu tkaninu i ja
sam je ponela kući. Kad sam je odvijala, ona je progovorila. Glas joj
je bio pun naredbe i veoma odlučan. Očigledno je da je bila dama iz
visokog društva. Bila je to Itami. Rekla je da moramo da dođemo kod
nje, da moramo da napustimo Singapur i dođemo u Tokio.
- Da li si nekada srela Itami? – upita je pukovnik.
- Nisam.
- Da li ti je Cuko pokazao njenu sliku?
- Nije.
- Pa ipak, sigurna si da je lutka iz tvog sna Itami.
- Denise, to je bila Itami.
On se najzad nagnu i uhvati je za ruke što je odavno želeo.
Njeni dugi nokti, danas je to primetio, bili su lakirani tamnocrvenom
bojom. Milovao ih je neko vreme a zatim reče:

- Ići ćemo u Japan, Čeong. U Tokio. Srešćemo Itami baš kao
što je tvoj san predvideo.

- Denise, da li je to istina?
- Da.
- Ali, reci mi zašto, mada se mog duha to ne tiče, on je
srećan, ali moj um želi da zna zašto idemo u Tokio?

Dan pre nego što će otputovati, odvela ga je da vidi So-Penga.
Živeo je van grada, na severozapadu u seocetu izgrađenom od
nauljenog papira i bambusa kuda nijedan zapadnjak nije kročio.
Nije se nalazilo ni na jednoj karti tog kraja koju je pukovnik video.
Kad mu je Čeong rekla kuda idu, nasmejao se izjavivši da ih put vodi
u srce močvare. Ipak, pokorio se njenoj želji.
Bila je nedelja i Čeong je zahtevala da ne obuče uniformu.
- To je najvažnije – rekla je i ubedila ga da obuče svoje lako
svetlo laneno odelo.
Bila je vrućina kad su napustili grad. Vetrić je stalno duvao s
njihove leve strane. Dva puta su morali da se zaustave i da ostanu
potpuno nepokretni dok crne i srebrne zmije nisu prešle preko
njihove staze.
Kad se prvi put pojavila zmija, pukovnik se mašio pištolja da
je ubije, ali čvrst stisak njene ruke ga odvrati.
U daljini, na horizontu, počeli su da se opasno gomilaju
oblaci. Iznad njih nebo je bilo žuto: nigde ni tračka plavetnila: tu i
tamo bljesnula bi sjajna munja osvetlivši sivilo. Bilo je teško
poverovati da je ovde sve bilo tiho i mirno.
Singapur su izgubili iz vida, kao da je nekuda otplovio, kao da
je deo drugog sveta iz kojeg su oni iskoračili i prešli neku
nevidljivu granicu. Sada su se našli u sasvim drugačijoj zemlji.
Tako se, bar, činilo pukovniku tog tajanstvenog poslepodneva i tako
mu se uvek vraćalo u snovima pred jutro.
Oznake puta su se sada izgubile i gotovo da se nije videla ni
staza od rastinja. Аli, Čeong se nije ni najmanje zbunjivala i držeći
ga za ruku vodila ga je pravo u seoce So-Penga.
Ono je bilo na početku bazaltne planine. Prišli su kući koja se

nije razlikovala od ostalih. Popeli su se preko tri ili četiri drvena
stepenika pravo iz blata ulice i sada su stajali na verandi širokoj kao
na starim južnoameričkim kućamat Veranda je bila pokrivena da bi
se zaštitila od sunca i kiše. Čeong mu reče da skine cipele.

Ulazna vrata se otvoriše i stara sedokosa žena uvede ih u
kuću. Bila je obučena u lepu pepeljastu haljinu. Stavila je prekrštene
ruke na grudi i poklonila im se. Uzvratili su joj poklonom i dok se
ona podizala i smešila se, pukovnik primeti da nema nijednog zuba.
Lice joj je bilo izborano ali na njemu je još mogao da se vidi trag
nekadašnje lepote. Njene bademaste oči su bile sjajne.

Čeong predstavi pukovnika.
- A ovo je Čia Šeng – reče ona pokazujući na ženu i ne
dodavši ništa više.
Čia Šeng se nasmeja, pogleda pukovnika i zatrese glavom kao
da je htela da kaže: »Današnji mladi ljudi, šta ćemo s njima?« Slegnu
mršavim ramenima i coknu jezikom.
Čeong, pukovnik je to odmah primetio, govorila je samo
mandarinski i znao je da i on mora da se povede za njenim
primerom.
Našli su se u prilično velikoj sobi. Ni u jednoj kući u Singapuru
nije video tako prostranu odaju. Kad se čovek jednom našao u kući,
odmah je zaboravljao kako izgleda spolja.
Čudno je bilo i to što je ta soba bila pokrivena s mnogo
tatamija – japanskim madracima specifične veličine čijim su
brojem, inače, merene veličine soba u tradicionalnim japanskim
kućama. Ali, pukovnika su tek čekala iznenađenja.
Čia Šeng ih bez reči provede kroz prvu sobu u kojoj jedva da
je bilo nešto nameštaja. Išli su dalje kroz slabo osvetljeni hodnik.
Jedan zid je bio od masivnog komada žada tako vešto izrezbarenog
da se činilo kao da je od čipke. U centru tog su se nalazila okrugla
vrata. Pukovnik je znao da je negde čuo da je to Mesečeva kapija.
Takva vrata postojala su u kućama veoma bogatih ljudi u drugoj
polovini XIX veka u centralnoj Kini.
Рreko otvora Mesečeve kapije je visio veliki komad svile
razapete na bambusovu granu, koja je bila sva izvezena kraljevski

plavim ornamentima. To je sve na neki čudan način pukovniku bilo
poznato od ranije. Nekoliko minuta je mučio svoj mozak pitajući se
gde je sve to video, a onda se setio da je video tu istu tkaninu
naslikanu na akio slici Anda Hirošige. Bila je to jedna iz serije koja
se nazivala Pedeset tri stanice Tokaida. Nije mogao da se seti
naslova baš te slike. Bilo kako bilo on je ovu tkaninu već video. Još
jedna misterija. Zadrhtao je kad ih je Čia Šeng povela kroz
Mesečevu kapiju.

Našli su se u nešto manjoj sobi. Na tri strane su visile slike
na svili koje su prošle kroz vreme kao velovi dima.

Mirisi su mu napunili nozdrve. Osetio je miris ugljena,
uljanih boja...

- Molim Vas – reče Čia Šeng i povede ih prema niskom
crveno lakiranom stolu. Sveže odsečeni cvetovi širili su se na
sredini. Vodila ih je dalje iza tamnih zavesa.

- Pazite, stepenice – upozorila ih je.
Počeli su da se penju toliko uskim stepeništem kuda je
mogao da ide samo jedan čovek.
Popeli su se na krov od zelenih crepova koji je bio odignut
drvenim gredama.
Kad su se svi popeli na kulu, pukovnikove oči se zadržaše na
visokoj figuri čoveka koji je kroz brušeno staklo posmatrao oluju
što se približavala. Bio je to So-Peng.
- Dobrodošli, pukovniče Lajnir.
Glas mu je bio bogat i dubok i kao da je vibrirao. Njegov govor
je bio čudno akcentovan: kao da je bio iseckan. Nije se okrenuo: ni
na koji način nije pokazao da je svestan da je tu i Čeong. Čia Šeng,
koja je verovatno obavila svoju misiju, ostavi ih.
- Dođite, molim Vas, ovamo pukovniče i stanite pored mene
– reče So-Peng.
Nosio je starinsku kinesku halju boje biserne školjke. Bila je
satkana od pukovniku potpuno nepoznate materije jer i pri
najmanjem starčevom pokretu tkanina se borala i presijavala.
- Pogledajte, pukovniče – reče starac pružajući mu staklo –
pogledajte oluju i recite mi šta vidite.

Pukovnik uze izbrušeno staklo, zatvori jedno oko i zagleda se.
Sada je tačno video oluju: vetar je bio neverovatno jak.

Mogao je jasno da vidi komešanje oblaka čija je boja sada
bila crveno-crna. A izmenila se i boja neba iza njih. Žuta je
zamenjena nežnozelenom koja nikada ne može da se prikaže na
platnima. Sada je već mogla da se čuje duboka grmljavina što se
valjala preko zemlje kao nevidljivi cunami, talas plime. Pukovnik je
ispričao tačno šta je video.

- I samo ste to videli – reče So-Peng. Nije bilo pitanja u toj
tvrdnji.

Pa, ipak, pukovnik je hteo da kaže da je to sve što je on mogao
da vidi. Ali, uspeo je da se zaustavi u poslednjem trenutku, ubeđen da
je bilo u toj oluji još nečega što je starac želeo da on vidi.

Ponovo je podigao staklo i posmatrao ali nije primetio ništa
novo. Uporno je gledao. Ništa. A onda dole, bliže zemlji, video je
žene u ravnim pirinčanim poljima bez ijednog drveta ili kolibe u
koju bi mogle da se sklone. Žene nisu prekidale posao. Suknje su im
bile zadignute i vezane u velike čvorove između nogu: na leđima su
imale platnene džakove tako da su ličile na natovarene životinje –
voda im je pokrivala bose članke.

- Žene još rade – reče pukovnik – kao da se oluja ne
približava.

- I šta Vam to govori, pukovniče? – upita So-Peng.
Pukovnik skloni staklo, spusti ga na sto i zagleda se u So-
Penga u njegovu ćelavu glavu, sivi čuperak brade koji je visio i
tamne ozbiljne oči što su ga hladno posmatrale kao iz nekog drugog
vremena.
- One znaju nešto što mi ne znamo – reče pukovnik.
So-Peng je samo nešto promrmljao. Bio je ubeđen da je po
onim »mi« pukovnik mislio na zapadnjake. Sada je trebalo da
odluči da li je pukovnik bio ozbiljan ili samo ljubazan. So-Peng je
imao iskustva sa ljudima. Nije lako odbacio pukovnika, mada je
mogao. Nešto ga je privuklo njemu.
Pukovnik je znao da se sada nalazi na prelomnoj tački svojih
odnosa sa Čeong. Blagoslov ovog čoveka bio je za nju veoma važan.

Znao je da So-Peng ima i neke veze sa njihovim odlaskom iz
Singapura.

To što su ta kuća i selo bili toliko izolovani i potpuno nepoznati
zapadnjacima učinilo ga je osetljivijim. Pukovnik je bio svestan da
mnogi Kinezi ne vole zapadnjake – varvare s druge strane okeana.

Pukovnik je zaista voleo ovaj narod, njihov način života,
istoriju, veru, običaje i zato je sada smogao smelosti da kaže:

- Nema sumnje, gospodine da mi ovde imamo mnogo šta da
naučimo. Ja, smatram da je korisno razgovarati. Međutim, pre toga
neophodno je da steknemo poverenje jedni u druge.

So-Peng je sakrio ruke u rukave svoje halje i prekrstio ih
preko slabašnih grudi.

- Poverenje – odmeravao je reč na jeziku kao da joj ne
poznaje ukus. – Pa, pukovniče, poverenje može da znači mnogo.
Možda ste Vi mladiću, mislili na tajne.

- Niste daleko od istine, ser – odgovori pukovnik.
- A zašto smatrate da bi takve intimnosti mogle da budu
poverene Vama?
Pukovnikov pogled je bio čvrst. Nije ga skidao sa čoveka pred
sobom.
- Najpre, postoji poštovanje, ser. Zatim znanje, viđeno i
prihvaćeno. A onda prihvatanje i razumevanje uloge određenog
čoveka. A tu je i radoznalost da se otkrije nepoznato. I najzad –
ljubav.
Kad je to rekao, pukovnik je bio sigurniji, znao je da je
govorio iz srca. Bio je zadovoljan sobom, i znao je da je odao počast
svojoj ženi. Sada više ništa drugo nije mogao da učini.
Ali, kad je So-Peng najzad progovorio, njegove reči nisu bile
upućene njemu već njegovoj ženi.
- Čeong – rekao je – čini mi se da te Čia Šeng zove. Čuo sam
njen glas kroz grmljavinu.
Bez reči Čeong se pokloni i nestade. Pukovnik je ćutke stajao
gde je bio. Oluja je bila sve bliže.
- Čeong mi je rekla da uskoro odlazite u Japan.
Pukovnik klimnu glavom.

- Da. Sutra. Radiću sa generalom Mek Arturom na
obnavljanju Japana.

- Da. Mnoge su prednosti takvog rada. Obezbedićete sebi
mesto u istoriji, zar ne, pukovniče?

- Nisam o tome razmišljao.
- A zar ne mislite da bi najbolje bilo prepustiti Japancima da
sami obnavljaju svoju zemlju?
- To bi, svakako, bilo idealno. Ali, na žalost, neki elementi u
japanskom društvu poveli su ga na pogrešan put i to traje već više
od dve decenije. – Pošto So-Peng nije rekao ništa, pukovnik je
nastavio. – Mislim da Vam je jasno šta rade u Mandžuriji...
- Mandžurija? Kakve veze moj narod ili ja imamo sa
Mandžurijom? To je tako daleko od nas. Neka se Japanci tuku za
nju. Mandžurija neće biti veliki gubitak za Kinu.
- Ali, Japanci smatraju tu oblast kao pogodnu za stvaranje
vojnih baza...
- Da, ta strana njihovog karaktera me je rastuživala kad sam
bio mlad. Japanci uvek misle na rat. Oni su vojnici. I to ne može da
se izmeni. Shvatate li, pukovniče? Nemci odbijaju sada da su
rasisti. Ali, koliko će to trajati? Pukovniče, razumete li vi Bušido?
- Čini mi se da razumem.
- Onda ćete razumeti i mene. Pogledao je u nebo. Sada je bilo
sasvim sivo. Kao da je neki veliki džin pokretao oblake. – Želeo bih
da govorim o prijateljstvu. Da li mislite da ćete me razumeti?»
- Nadam se da hoću.
- Nešto mi govori da hoćete.
- Nasmejao se tiho, ali bez nežnosti:
- Znate li da je jednog dana, potpuno sličnog ovom, Čeong
došla prvi put kod mene. Bila je mala, jedva da je imala tri godine,
čini mi se. Njena porodica je nekada bila mnogo velika. Ne znam šta
im se dogodilo, očigledno niko tačno ne zna. Raspitivao sam se sve
ove godine, ali bez uspeha. Posle izvesnog vremena mi više i nije
bilo važno. To je bila njena porodica i ja ne bih mogao da je volim
više čak i da mi je bila rođena ćerka. Ja imam mnogo dece i mnogo
unučića i praunučića. Toliko da sam im sasvim pobrkao imena. Ali,

treba mi oprostiti. Star sam. Moj um je preopterećen mnogim
stvarima. Uveravam Vas da je među tom decom Čeong imala
specijalno mesto. Ona nije plod mog tela, ali je plod mog uma,
shvatate li? Dolazi otuda i ja bih voleo da Vi shvatite šta to znači рге
nego što odete iz Singapura.

Zaćutao je kao da sanjari o nekoji dalekoji zemlji ili o nekom
davno prošlom vremenu. Vazduh kao da se rastvorio i kiša je linula
iz crnog neba udarajući o mali krov. Zeleno lišće se sjajilo i šuštalo.
Najzad je pred njima bio neprobojni zid od vode. Nije se video kroz
njega čak ni krov obližnje kuće. Magla, kao dim dizala se prema
njima. Svet je ličio na sivozelenu poentilističku sliku iz koje bi tu i
tamo probijala poneka senka.

- Čini mi se da smo ovde veoma usamljeni – reče pukovnik.
So-Peng se nasmešio.
- Čovek nikada nije sasvim sam u Aziji, zar ne?
Bio je nepomičan kao statua, a pukovniku se činilo da je to
tako jer je to bilo u kontrastu s njegovim umom koji je bio veoma
živahan. So-Peng stade bliže ivici tako da se činilo kao da je usred
okeana vode.
- Svet je drugačiji ovde – reče. – Naši ljudi se razlikuju. Mi
smo rođeni, odgojeni i celog života živimo sa mišlju o večnosti. Tu,
nazovimo je intimnošću, oduvek sam smatrao mač sa dve oštrice.
Bez sumnje, to je naša velika životna snaga – a sad ću Vam još nešto
poveriti – ali to je i naša slabost. Bojim se da je to naša Ahilova peta
kada dolazi do sukoba sa Zapadom. Bojim se da mnogi moji
zemljaci potcenjuju zapadnjake zato što misle da su oni divljaci,
nesposobni da shvate istočnjački ideal čoveka, pojam časti i prirodu
vremena. To može da bude smrtonosno. Pogledajte Japance. Glupo
je to što pokušavaju. Oni su dostojanstveni, ali glupi. Znaju da
postoji i plemenitost gubitka. Većina njihovih nacionalnih heroja,
prema zapadnjačkim merilima, bila bi svrstana u kategoriju večitih
gubitnika. Priroda njihovog bića, vrednost misli je ono što oni cene,
dok je za zapadnjaka važno samo delo. Mislim da se to zove
protestantska etika. To je uništilo Japan. Oni su morali da plate
napad na Perl Harbur. Mi shvatamo da je neophodno poštovati i

razumeti vreme. Još smo zagledani u prošlost kad se vodilo računa o
večnosti: sadašnjost nas još nije uhvatila. Nasmejao se. – Ali, treba
nam dati vremena. Mi smo genijalni narod. Samo nam treba
pokazati put. Narod smo koji se lako priklanja i menja. Pazite da vas
ne ščepamo i ne prilagodimo sebi.

Zaneseni pogled izgubio se iz So-Pengovih očiju kad se
okrenuo pukovniku.

- Ali, moja lična filozofija Vas verovatno ne zanima. Reči
razuma – ni ja ne verujem u te fraze. Čovek ne može da uči
mudrost hodajući stopama drugog čoveka. Mora da proživi
sopstveni život, da pravi greške, proživi lična zadovoljstva da bi
naučio pravo značenje postojanja, jer sve se to razlikuje od ličnosti
do ličnosti. Padovi i usponi, sve je drugačije. Iskustvo se računa. I
učenje. To je jedini pravi put. Аli, dosta pridike. Postao sam kao
stara žena. Sigurno sam zbog vremena takav. Veoma sam govorljiv
kad je nevreme: možda to pomaže da se smirim. Monsunski
periodi uvek su me plašili kad sam bio dete. Možda se čudite,
pukovniče, otkuda ja sve to znam i kakvo mi je kulturno poreklo. Otac
mi je bio Kinez, Bio je kulturni, tihi mandarin. Trgovac, ali
zahvaljujući pameti uskoro je postao uspešan poslovni čovek i došao
je u Singapur u 33. godini. Da, ja sam iz centralnog dela zemlje,
nisam odavde. Majka mi je bila Japanka.

Oči su mu se širom otvorile.
- Nemojte da budete toliko iznenađeni. Te stvari se događaju
s vremena na vreme. Naravno, nema u tome nikakvih pravila, ni
reda. Poreklo moje majke su oduvek brižljivo skrivali. Otac je uvek
govorio da ona dolazi iz severne Kine gde ima mnogo mešavine među
narodima. A što se tiče porekla Čeong, ja nemam nekih naročitih
informacija. Možda ni ona sama ne zna ništa. Nikada o tome nismo
razgovarali. Jednog dana će Vam sama govoriti što zna. Što se
mene tiče, mislim da to nije uopšte važno jer svi njeni koreni su
ovde. Tu je odrasla i tu joj je određena sudbina. Ako se nekome
pruži mogućnost da vidi rupu iz koje je izvađen dragulj, lakše će
moći da sudi o njegovoj vrednosti. – Zavrteo je glavom. – Ali, to je
stari primer. Da Vam dam drugi: neko sretne izuzetno lepu ženu, ali

provodeći vreme s njom, otkriva da se ponaša nekako neobično,
jednom rečju neshvatljivo. Onda možda shvati da je ta žena ćerka tri
žene. Možda je to prvi korak ka otkrivanju ženinog čudnog
ponašanja. I što više saznaje njeno ponašanje mu je manje čudno
dok na kraju ne počne potpuno da je shvata.

Omirisao je još jednom vazduh.
- Uskoro će prestati. Hajde da siđemo.

Sedeli su njih troje – pukovnik, So-Peng i Čeong – oko
crveno lakiranog stola u sobi sa svilenim zavesama, dok ih je Čia
Šeng posluživala. Pukovnik više od tri godine nije odjednom video
toliko hrane niti je probao tako ukusna jela. Bilo je tu jelo od pirinča,
zatim riblja čorba, topla i dobro začinjena ali laka za varenje. Potom
pirinač pripremljen na šest načina: od najobičnijeg belog kuvanog
do specijalno dva puta prženog pomešanog sa plodovima mora i
žumancima od jajeta. Bila je tu i salata u kojoj je bilo repe i
krastavaca. A zatim je došlo glavno jelo: pečeni petao, zlatno smeđ,
hrskav, natrljan solju i travama – kuvani rakovi, langust, krabe
crvenih oklopa još tople od vrele vode u kojoj su se kuvale. I na
kraju rashlađene kriške dinje niz koje se slivao sladak sok.

Najzad su završili obrok i So-Peng, odgurnuvši ukrašeni tanjir,
duboko uzdahnu i potapša se po stomaku.

- Pričajte mi o svom poreklu, pukovniče – reče.
Pukovnik je ispričao sve o svom ocu, sve ono što su mu pričali
o majci koja je umrla od fiterije kađ mu je bilo dve godine. Pričao je
i o maćehi koju je mrzeo. Pričao je So-Pengu o tome kako se osećao
zato što je jedinac, činjenica na kojoj su mu ostali zavideli što je on
smatrao čudnim. Govorio je o dečaštvu u Saseksu i putu u školu
koji ga je verovatno odveo u London. Pričao mu je o tome kako se
zainteresovao za Daleki istok, o studijama i željama.
- I sada upravo počinjete novo poglavlje života – reče So-
Peng. – Postaćete političar ili stvaralac istorije. Odlično, bogami.
Uskoro ću i ja morati da napustim Singapur. Potreban sam na
drugom mestu. Ovo je, znači, oproštajni ručak.
Zaustavio se kao da je očekivao da se nešto dogodi. Dugi

trenuci su prošli u tišini dok mu se poslednje kapi kiše slivale niz
lišće.

Najzad se pojavi Čia Šeng noseći nešto stisnuto uz telo. Kad
je prišla stolu, spustila je taj predmet u So-Pengove ruke i ostala
tiho da stoji sa strane.

So-Peng je držao predmet ispred sebe u visini grudi i
pukovnik vide da je to bakarna kutija lepo ukrašena emajlom i
divno lakirana. Na njenom vrhu je bio naslikan zmaj koji vodi bitku
sa tigrom.

Držeći stalno kutiju u rukama, So-Peng se obrati Čeong.
- Moja je dužnost da ti se izvinim, najdraža moja, što nisam bio
u Singapuru kad si se venčala s pukovnikom Lajnirom. Razmišljao
sam o tome dugo, odlučivši da priznam da je sve ono što je moje i
tvoje. Tako je i sa ostalom mojom decom.
Kutija je sada bila spuštena na sto gde se nalazila kao
najdragocenija stvar na svetu.
- Ali, ti mi značiš više od svih njih, Čeong, jer tvoja ljubav
zrači jače i čistije i mnogo je teži put pred tobom. Nijedno moje
dete, sem tebe, nije ništa poželelo od trenutka rođenja. Nema
sumnje da ti to već znaš. Ali, ono čega nisi svesna i ono što ću ti reći
to je da si mi ti svojim umom najbliža. Duboko me je dirnulo jer se
dogodilo spontano. Ti si to samo želela i postigla si. A sada, kad je
došao trenutak našeg poslednjeg oproštaja – jer se bojim da se više
nikada nećemo videti – ovo je za tebe, tvog pukovnika i vaše dete
koje će se roditi i sve oslale koji će doći. Dajem ti ovo drage volje sa
svom svojom ljubavlju. Ovo je od mene, Čia Šeng, naših porodica.
U celom svetu postoji samo jedno jedino i nigde ne može da se nađe
nešto slično. To je moj testament. Koristi ga kako želiš.
Njegovi stari dugi prsti, preko kojih je bila zategnuta koža,
zadrhtali su dok je polako gurao kutiju ka sredini stola. U tom
trenutku kao da su izgubili svaku snagu, prsti se odvojiše od kutije i
povukoše da bi se smirili u krilu starog čoveka.
Pukovnik, koji je držao drhtavu ruku Čeong, zagledao se u So-
Pengove oči. Hteo je nešto da kaže, ali je razum paralisao njegov
jezik. Samo je sedeo kraj stola posmatrajući tog čoveka kao da је

neka misterija i ne znajući zašto je toliko važan ali shvatajući sve
tek sada.

I pukovnik i Čeong su se zaljubili u kuću i imanje oko nje u
predgrađu Tokija. Mek Artur je verovatno zahtevao da pukovnik
dobije odgovarajući smeštaj u gradu da bi bio bliže poslu. Ali nisu
mogli da nađu takvo mesto koje bi zadovoljilo i njega i Čeong.

Tako su izišli van grada i gotovo odmah ugledali tu kuću.
Nalazila se u takvom kraju koji je na čudan način izbegao
rekonstrukciju. Imanje je bilo na istočnoj ivici ogromne šume
japanskih kedrova i borova u čijem centru je nikao Šinto hram i
cvetao kao neki cvet iz drugog sveta. Njegova divna građevina bolje
je nego bilo šta drugo objašnjavala pukovniku beskonačnost i
dostojanstvo japanskog duha. Kad god bi video hram, nije mogao da
se ne seti So-Penga.

Niko nije znao ko je stanovao u ovoj kući. Čak ni Ataki, stari
vrtlar. Stajala je tu, napuštena godinama, rekao je pukovniku, mada
je on dolazio svakog dana da održava vrt. Vreme je izbrisalo njegovo
sećanje. Možda, mislio je pukovnik sa malo ljutnje on jednostavno
ne želi da mu kaže istinu. U svakom slučaju, kuća je sad bila
pukovnikova.

Vrt ispred je bio zaista takav da čoveku stane dah. Bilo je u
njemu i bonsai drveća u cvetu i kameni bazen pun plavookih zlatnih
ribica. Čim su se uselili, pukovnik je kupio veliki akvarijum i smestio
ga u kuhinji, jednoj od retkih prostorija koje su uredili na
zapadnjački – praktičniji način.

Iza kuće se nalazila druga vrsta bašte, takozvani Zen vrt sa
četiri tako postavljene stene na najkritičnijim tačkama. Pukovniku
su one uvek ličile na ostrva koja se pojavljuju iz mirnog mora. Kad
je Nikola počeo da govori, on je rekao da su to vrhovi planina koji se
pojavljuju ispod pokrivača od oblaka: ovaj komentar je oduševio i
pukovnika i Čeong. U svakom slučaju Zen vrt je bio mesto
savršenog mira, mesto za meditiranje u napola mrtvoj zemlji,
posramljenoj i ugljenisanoj koja se sada borila za svoj novi život i
napredak.

Nikola je obožavao kuću i imanje. Sve češće bi ga nešto
privlačilo u Zen vrt i tu ga je često Čeong nalazila zamišljenog.
Sedeo bi s glavom naslonjenom na ruke i gledao u stene. Kasnije je
navikla da ga najpre tu traži kad bi joj bio potreban.

Nikola nije mogao da odluči da li više voli vrt kad je sam u
njemu ili kad bi Ataki dolazio sa vodom i grabuljom – da bi sprečio
zemlju od isušivanja – i da proveri da li je kamenje dobro
raspoređeno. Pa ipak, voleo je tišinu tog mesta (»Čini mi se da tu
možeš da čuješ disanje svoje duše«, rekao je jednom pukovniku).
Ali, voleo je da posmatra starca kako škrtim pokretima namešta
šljunak koji je bio tako izglačan da je Nikola verovao da je donet
odnekud sa obale јег samo neprestano ljuljuškanje mora moglo je
tako da izglača kamen.

Nikoli se činilo da starčevi pokreti ne izazivaju nikakav napor
i da on uopšte ne troši energiju dok radi. Kad mu je bilo otprilike
šest godina, Nikola je pitao Atakija kakav je to čudan način na koji se
on kreće, kao da se ne kreće uopšte. Starac mu je odgovorio samo
jednom rečju – buđucu.

Nikola je odmah otišao do pukovnika i raspitao se šta reč znači.
Nije vredelo da dosađuje Atakiju, jer on je govorio samo ono što je
želeo.

- Buđucu – reče pukovnik spuštajući šolju čaja i savijajući
novine koje je čitao – označava jednom rečju svu ratnu veštinu
Japana.

- Onda – reče Nikola jasno – ja želim da naučim buđucu.
Pukovnik pogleda sina. Odavno je znao da Nikola ništa ne
govori olako i napamet i ako je sada rekao da želi da nauči buđucu
on je i spreman: pukovnik se pitao da li da mu odmah tumači kako
je teško to što je odabrao.
Ustao je i stavio ruku na ramena svog sina, otvorio je šođi –
klizni zid od papira i drveta – i zajedno su išetali napolje.
Stajali su na ivici Zen vrta, ali Nikola, kad je pogledao u oca,
shvatio je da njegov pogled luta daleko van granica vrta, štaviše dalje
od granica njihovog imanja prema zelenim mačevima japanskih
kedrova.

- Znaš li, Nikola – reče odjednom pukovnik – da u okolini
Šinto hrama postoji mali park u kojem ima 40 različitih vrsta
mahovine?

- Nikada nisam bio tamo – reče Nikola. – Hoćeš li me povesti?
- Možda jednog dana – odgovori pukovnik dok ga je srce
bolelo jer je znao da nikada neće imati vremena za to. On je došao
ovamo da bi obavio određeni posao, odvratan posao ali, ipak,
nešto što je moralo da se uradi, a on je želeo da to učini na najbolji
mogući način. Godine koje su protekle slomile bi manje hrabrog
čoveka. Ali, kad god mu se činilo da će da popusti, setio bi se So-
Penga i sina, i nastavio bi da se bori iz dana u dan, iz noći u noć, sve
dok mu kraj nedelje ne bi doneo kratkotrajno smirenje.
- Ni ja još nisam video taj park, Nikola. Samo nekoliko
sveštenika iz Šinto hrama ga je videlo. – Pukovnik je zaćutao da bi
posle izvesnog vreniena ipak progovorio. – Hteo sam samo da ti
kažem da si poželeo da kreneš tamo kuda ne ide mnogo ljudi, a
postoji toliko mnogo puteva.
- Jedino što želim, oče, to je da počnem iz početka. To nije
previše zar ne? – pogledao je oca.
- Nije – odgovori pukovnik i jače steže sinovljevo rame. Nije
previše. Razmišljao je kratko, pa odlučno reče. – Znaš šta,
razgovaraću sa tvojom tetkom o tome.
Nikola klimnu glavom, a lijegov pogled odluta sa očevog lica
prema vrhovima planina.

Osoba koju je pukovnik pomenuo u razgovoru sa sinom bila je,
u stvari, Itami. Nikola, koji je dobro znao sve O njoj, nikad je nije
smatrao tetkom. Možda je to bilo zato što on dugo nije mogao da je
Zavoli, nikada je nije ni voleo, koliko je inogao da se seti.

Na isti način trebalo je da reaguje i na njenog muža Sacugaija.
I zaista dečak koji je od rođenja naučio da vlada sobom nije mogao da
se uzdrži kad se pojavio Sacugai. On ga je preplašio.

I njegova tetka je delovala na njega na isti način. Bila je vrlo
mala i delikatno građena žena, vrlo lepa, mada je Nikola smatrao da
se pravilne crte njenog lica ne mogu ni porediti sa ljupkošću

njegove majke.
Itami je uvek nosila tradicionalnu japansku odeću. Uvek je bila

okružena služavkama. Ona je bila, pukovnik mu je to rekao,
poreklom iz stare japanske porodice koja je pripadala buši klasi. Bila
je dama – samuraj. U braku je sa Sacugaijem punih 11 godina, a on
je bio, koliko je Nikola znao, bogat i veoma uspešan poslovni čovek.

Itami je imala sina Saigoa. Bio je godinu dana stariji od
Nikole, krupan dečak dubokih pretećih očiju i okrutnog držanja.
Najčešće je provodio vreme sa ocem, ali u retkim prilikama, kad su
se porodice sretale, bilo je neizbežno da se Nikola i Saigo nađu
zajedno.

Nikoli se činilo da ga je dečak omrznuo kad ga je prvi put
video. Zašto, nije mogao da otkrije. Otkrio je to tek mnogo kasnije.
Ali, tada se ponašao kao i svaki drugi dečak, vraćao je milo za drago.

Naravno, Sacugai je usmerio Saigoa da se tako ponaša. Kad je
Nikola to saznao, još je samo pojačalo mržnju prema tom čoveku ali
i strah. Međutim, baš Saigo je upoznao Nikolu sa Jukio. Kao što je
davno rečeno, sve stvari i događaji u životu dobro su izbalansirani.

Zar nisu?

Drugi krug
-----------------
KNjIGAVETRA

Njujork / Vest Bej Bridž
------------------------------------------------------------------------------

LETO

KAD SE ČOVEK sa naočarima za sunce pojavio iz dubina
Pensilvanija stanice na Sedmoj aveniji, nije se okrenuo da pogleda
oko sebe: a nije ni otišao do ugla, kao što je većina putnika učinila,
da potraži taksi.

Umesto toga, on je strpljivo čekao da se svetlo na seimaforu
promeni i kad se pojavila zelena, brzo je prešao aveniju, ne
obraćajući pažnju na slabu kišu. Način na koji se kretao i zbog duge
mornarske crne vreće koju je nosio preko svog mišićavog ramena,
čovek bi pomislio da je baletski igrač: kretao se lako i graciozno.

Nosio je tamnoplavu svilenu košulju s kratkim rukavima,
platnene pantalone takođe tamnoplave boje, crne antilopske cipele
bez peta i vrlo tankog đona. Lice mu je bilo prilično široko: duboke
bore bile su urezane s obe strane njegovih usta kao da nikada nije
naučio da se smeje. Crna kosa je bila sjajna i kratko podšišana.

Na istočnoj strani Sedme avenije je prošao pored kitnjaste
fasade »Statler Hilton hotela«, prešao 33. ulicu, prošao ispod
zeleno-bele nadstrešnice Čajnataun ekspresa i ušao u Mek Donald
restoran.

Unutra je brzo prošao pored žutih i narandžastih stolica i
stolova i uputio se telefonskim kabinama poređanim uza zid.
Telefonski imenici su bili dobro pričvršćeni.

Čovek s naočarima za sunce podiže jedan. Korice su mu bile
otkinute a listovi s donje strane zavrnuti i prljavi. Strane u sredini
su bile izgužvane, kao da je neko pokušao da ih pojede. Listao je
knjigu dok nije došao do onoga što ga je interesovalo. Kažiprstom je
vukao po strani. Blizu kraja našao je ono što je tražio. Klimnuo je
glavom. Adresu je već dobro znao, ali zbog dugogodišnje navike
voleo je da sve dva puta proveri.

Ponovo je na ulici. Prešao je aveniju, uputio se na zapad prema
Medison Skver Gardenu. Na osmoj aveniji je uhvatio autobus koji je
išao ka centru. Bio je pretrpan. Stajao je. Teško se disalo jer je bilo

toplo. Mirisalo je neprijatno na znoj.
Na stanici, u 74. ulici, izišao je i krenuo je peške. Prošao je

jedan blok zgrada. Tada se uputio prema zapadnom kraju Central-
parka i dalje na zapad prema reci Hadson. Kiša je prestala, ali je nebo
i dalje bilo tmurno. Vazduh je bio nepomičan. Grad se pušio.

Našao je zgradu koju je tražio na pola puta između Brodveja i
Zapadne avenije na severnoj strani ulice. Nozdrve mu se raširiše za
trenutak dok se penjao kamenim stepeništem. Otvorio je spoljna
drvena vrata i ušao u mali vestibul. Ispred su bila moderna vrata od
čelika i neprobojnog stakla, ali zatvorena. Na zidu je bilo zvonce koje
on bez oklevanja pritisnu. Iznad zvonceta je bila pločica na kojoj je
pisalo »Tohoku No Dođo«, a povrh nje mali mikrofon.

- Da? – čuo se tanak glas iz mikrofona.
Čovek s naočarima lako se nagnu na stranu.
- Želim sastanak.
Čekao je, a ruku je već postavio na bravu unutrašnjih vrata.
- Molim Vas, popnite se. Drugi sprat. Idite nalevo do kraja.
Čulo se tiho zujanje i on gurnu vrata.
Osetio je miris znoja, pomešanog sa pikantnim ukusom borbe i
straha. Prvi put od kada je stigao u ovaj grad osetio se kao kod kuće.
Nije više razmišljao o tome. Išao je lako i tiho po stepeništu
prekrivenom tepihom.

Teri Tanaka je upravo razgovarao telefonom sa Vinsentom kad
Ajlin uđe. Kad je video njen pogled, on zamoli Vinsenta da malo
pričeka, pa stavivši dlan preko slušalice reče:

- Šta je bilo, Aj?
- Došao je čovek koji želi danas da vežba.
- Pa šta onda? Možemo da ga uslužimo. Upiši ga.
- Mislim da je bolje da se o ovome sam pobrineš.
- Zašto? Šta je bilo?
- Pa, zato što on traži baš tebe. A pored toga, primetila sam
kako se taj čovek kreće. On nije student.
Teri se nasmešio:
- Vidiš kako se naša slava širi? Ima još nešto što želiš da mi

kažeš, zar ne?
Odmahnula je glavom.
- Zadrhtala sam kad sam ga ugledala. Njegove oči... Stresla se.

– Ne znam, ali volela bih da dođeš i pobrineš se o njemu.
- Dobro. Slušaj, ponudi ga šoljom čaja ili nečim. Dolazim

odmah.
Klimnula je glavom i malo se osmehnula.
- Šta je bilo? – reče mu Vinsent.
Teri skide šaku sa slušalice.
- Verovatno ništa. Došla je mušterija koja je preplašila Aj.
- Kako je ona?
- Odlično.
- A šta je s vama?
- Znaš. Uvek isto. – Teri se nasmeja.
- Još očekujem da mi kaže »da«. Toliko puta sam bio na

kolenima pred njom da sam izlizao četiri раrа pantalona.
Vinsent se nasmejao.
- Dogovor za večeru važi?
- Da, svakako. Samo da bude ranije. Želim noćas da budem sa

Aj.
- Svakako. Samo nekoliko pitanja bih hteo da ti postavim. I

Nik je trebalo da dođe...
- Hej, kako je on? Pozvao je pre nego što je otišao na Ostrvo.

Zar lenčari celo leto?
- Da, ali sam ga ja otkrio. Ima novu devojku.
- Dobro – reče Teri – bilo je i vreme. Veze su još vrlo jake, a?
- Da – Vinsent je odlično znao na šta Teri misli. – Šalje

najbolje želje tebi i Aj. Uskoro će doći i svratiće.
- Odlično. Slušaj, moja mušterija će odgristi glavu Aj аko ne

požurim. Vidimo se u sedam. Zdravo.
Spustio je slušalicu i požurio je da vidi tog gospodina

čudovište.

Čim se Teri pojavio, Ajlin Okura je osetila olakšanje. Bila je
preplašena zbog dve stvari. Рrvо, nije uošte čula kako se čovek

približio a drugo, neobično se ponašao. Stajao je i sada onako kako
ga je zatekla kad ga je prvi put ugledala. Mornarska vreća mu je bila
zabačena na leđa, naočare za sunce su mu se ljuljale između palca i
kažiprsta. Koža na licu i rukama je bila suviše bela za orijentalca.
Ali, kad je bolje pogledala, videla je da se ta belina zadržava samo na
tim delovima tela. Tamo gde mu je košulja bila otvorena, videlo se da
mu je koža tamnija i da ima prirodniji ton. Kao da je preživeo neku
soabraćajnu nesreću. Neku eksploziju možda. Najviše su je
zbunjivale njegove oči. Izgledale su kao da su mrtve. Tamno kamenje
potopljeno u mirnu vodu. Nisu mogle da odaju ni tračak nekog
osećaja. Te iste oči su je posmatrale kao da je neki skupoceni
primerak nepoznate vrste razapet na sterilnom pokrivaču, spreman za
sekciranje. Ajlin je osetila kako ju je drhtaj obuzeo celu.

- Kako mogu da Vam pomognem? – obrati se Teri čoveku na
japanskom.

- Da li ste Vi gazda dođoa? – upita čovek na istom jeziku.
Teri se pravio da nije primetio nepristojan i direktan način
govora ovog čoveka, a skromno reče: – Da.
- Želeo bih da vežbam.
- Dobro. Koje Vas discipline interesuju?
- Aikido, karate, kenđucu.
- Za aikido i karate možemo da Vas uslužimo, ali za kenđucu
je nemoguće. Instruktor je na odmoru.
- AVi?
- Ja više ne podučavam kenđucu.
- Ja ne tražim časove. Vežbajte samo sa mnom jedan čas.
- Ja...
- To je bolje nego da ispadnete iz kondicije.
- Tako je. Zovem se Teri Tanaka. A Vi?
- Hideoši.
Ime iz prošlosti. Teri klimnu glavom.
- U redu. Gospođica Okura će Vam dati formulare. Platićete 40
dolara za jedan čas.
Čovek klimnu glavom. Teri je očekivao da će sad izvaditi
plastični novčanik pun raznih trevelers čekova, ali umesto toga čovek

izvadi gomilu novčanica.
- Potpišite ovde – reče Teri. Uputi se zatim prema malim

vratima u dnu sobe. – Možete ovde da se presvučete. Imate li svoju
odeću?

- Imam.
- Dobro. Dođo je sprat više. Čime ćete početi?
- Iznenadite me – reče Hideoši uputivši se prema vratima.
Nestao je u tami iza vrata.
Teri se okrete i vide Ajlin kako bulji u vrata na drugoj strani
prostorije. Bila je mršava i nežna. Ličila je na bledu balerinu koja se
priprema da odigra neku tešku tačku.
- Ko je on? – šaputala je.
Teri sleže ramenima. On je bio visok čovek, imao je gotovo
dva metra, široka ramena, uzan struk i kukove. Lice mu je bilo ravno,
oči crne, a jabučne kosti veoma visoke. Rekao je Ajlin šta je stranac
zahtevao.
- Nećeš, valjda, to da učiniš?
- Zašto da ne? To je samo jedan čas vežbe. Ali on je znao čega
se ona boji i njegovo srce je bilo uznemireno a samo se činilo da s
lakoćom izgovara te reči. Pored Nikole, bio je jedan od najvećih
kenđucu majstora koji su živeli van Japana. Imao je 38 godina a tri
četvrtine života je proveo vežbajući kenđucu, staru japansku
umetnost borbe s mačem. Njegovi razlozi, zbog kojih je u toku prošle
godine iznenada sve napustio, teško da bi bili shvatljivi za jednog
zapadnjaka.
Na prvom mestu, nijedna ratnička veština nije isključivo
zavisila od fizičke kondicije. U stvari, najvažnije je bilo ono
psihičko. Davno je pročitao knjigu Mijamoto Musašija »Go Rin No
Šo«. Bila je to najveća rasprava o strategijama na svetu. Mada
napisana za samo nekoliko nedelja koje su prethodile smrti velikog
ratnika, bila je beskonačno mudra. Teri je to znao. Danas, u to je bio
siguran, mnogi japanski biznismeni vuku svoje najuspešnije poslovne
poteze držeći na umu Mijamotove odredbe i principe.
Pre godinu dana ponovo se mašio ove knjige. Ali, kada ju je
sada pročitao, otkrio je mnogo drugačije i tamnije skriveno značenje

stvari. Posvetiti se tome da se dominira drugim ljudima nije trebalo
da bude smisao života. Imao je košmarne snove. Pretila su mu tamna
bića bez lica. Bio je iskreno preplašen tako da je shvatio da mora
odmah da se otrese grozne knjige. Ustao je usred noći i bacio je. Nije
čak ni jutro sačekao.

Nezgodno osećanje nije ga napuštalo ni u toku dana. Činilo mu
se, ipak, da je u tami noći doneo pogrešnu odluku i da se možda
našao na ivici ambisa. Osećao je iskušenje da se nagne i pogleda u
dubinu ali je znao da će, ako to učini, sigurno izgubiti ravnotežu i
razbiti se u tami. Zbog toga se Teri trgnu unazad i za sva vremena
odloži svoj katana.

I onda, danas, pojavljuje se taj čudni čovek koji sebe naziva
Hideošijem. Teri je zadrhtao ali je imao tuliko samokontrole da nije
dopustio da Ajlin oseti njegova prava osećanja. Nije hteo da je
preplaši.

Na neki način je to bilo predskazanje, jer on ni najmanje nije
sumnjao da čovek dobro poznaje učenje Mijamotoa. A osećao je i to
da je Hideoši haragej. Ova reč je bila sastavljena iz dva pojma: hara –
što znači centralizacija i integracija i ki – što znači zračenje energije,
nešto slično intuiciji ili šestom čulu, ili kao što bi Terijev sensei
rekao »istinski način da se shvati stvarnost«. To je kao da čovek ima
oči pozadi i kao da ima pojačavače u ušima. Haragej može da deluje
na dva načina: da bude superosetljivi prijemnik, ali može da bude i
savršeni odašiljač ukoliko mu se neko nađe na određenoj razdaljini.
Teri je to odmah shvatio.

- Još jedan Japanac iz aviona koji je stigao iz Hanede – reče
nonšalantno Ajlin. Ni po koju cenu ne bi joj rekao šta je, u stvari,
otkrio o čoveku.

- Pa ipak, ima nečeg čudnog – još je bila zagledana u vrata
kroz koja je čovek nestao. – Te oči... – opet je zadrhtala. – Tako su
bezlične, kao objektiv kamere.

Koraknula je prema Teriju: – Šta misliš, šta tako dugo radi
tamo?

- Meditira, bez sumnje – reče Teri. Podigao je slušalicu
interfona, pritisnuo jedno dugme i mirnim glasom govorio s nekim. U

stvari obavestio je one na trećem spratu o novom klijentu. Spustio je
slušalicu i okrenuo se prema Ajlin:

- Zadržaće se još najmanje 20 minuta. – Posmatrao je njenu
sjajnu crnu kosu. Začešljana i nepovezana, spuštala se niz njena
pleća. Ajlin napravi pokret i on brižno reče:

- Šta je bilo?
- Ništa, osetila sam da buljiš u mene.
- Ja to stalno radim – nasmejao se.
- Noću, to je u redu – oči su joj bile ozbiljne a pune usne bez
osmeha. – Ali, nemoj to da radiš ovde, Teri. Znaš šta ja mislim o
tome. Mi radimo zajedno i...
Njene oči se sretoše s njegovima i začas oseti koliko su bliski.
Da li je to bio neki strah koji ih je povezao?
Pružio je ruku i privukao je nežno. Nije se opirala i kao da
traži toplinu dopustila mu je da je zagrli, a i ona je čvrsto obavila
ruke oko njega. Osećala se tu bezbednije, kad je on bio tako blizu.
- Jesi li dobro, Aj?
Klimnula je glavom bez reči. Osetila je kako joj se suze
skupljaju u očima. Grlo joj se stezalo, a da nije znala zašto.
- Volela bih da dođem večeras kod tebe – čula je kako govori i
odmah joj je bilo bolje.
- Zašto samo večeras? Kako bi bilo da i ostaneš?
Nije joj to prvi put predlagao. Činio je to i ranije. Ajlin je
odgovarala uvek isto, negativno mada, u stvari, nije znala zašto.
Međutim, osećala je sada, da ako je večeras opet bude pitao da li želi
da se uda za njega, a pitaće je sigurno, njen odgovor će biti potvrdan.
- Noćas – reče nežno – pitaj me to opet noćas. Kada da
dođem?
- Moram da večeram s Vinsentom. Zašto nam se ne pridružiš?
Nasmešila se.
- Vi momci pričate o stvarima koje mene ne zanimaju.
- Obećavam da ćemo te razgovore noćas skratiti.
- Ne, ne želim da smetam – nasmejala se opet. – Bušido je
veoma važan za vas.
- To je deo našeg nasledstva. Ne bismo bili Japanci, da toga

nema. Ja još nisam toliko obuzet zapadnjačkom kulturom i nikada
neću biti – da bih mogao da zaboravim istoriju svog naroda.

Zaustavio se kad je video da je zadrhtala i da je spustila kapke.
- Мој narod – reči su joj bile kao eho. – Bušido. Umreću za
svog cara i moju ljubljenu domovinu. – Suze se pojaviše ispod njenih
spuštenih kapaka. – Preživeli smo veliku vatrenu oluju kad su
Amerikanci bacili na nas tri četvrt miliona bombi s napalmom. Njen
šapat se pretvorio u krik umirućeg. – Dve stotine hiljada japanskih
civila je tada živo spaljeno. Polovina Tokija je pretvorena u pepeo.
Ujutro posle toga, kad si išao ulicom, mogao si da vidiš kako divlji
vetar podiže ugljenisana tela i raznosi ih kao prašinu...
- Aj, nemoj sada...
- Pobegli smo tada daleko od rata u Hirošimu, na jugu. Ali
ubrzo, moji roditelji preplašeni glasinama, spakovali su me i poslali
kod babe i dede koji su živeli u planinama. – Pogledala ga je u lice
mada ga, u stvari, nije videla. – Nismo imali dovoljno hrane i uskoro
smo počeli da umiremo od gladi. Nije bilo ničeg dramatičnog u tome.
Sedela bih satima pred vratima nesposobna da razmišljam o bilo
čemu. Trebalo mi je mnogo vremena da se očešljam jer su me bolele
ruke kad bi ih dugo držala u vazduhu. Tako je bilo sa mnom. A moj
otac i majka dočekali su da svetlost s neba padne na njih u Hirošimi.
– Gledala ga je ne trepćući. – Osećala sam samo stid i bol. Šta su
nam učraili? Jadna moja zemlja!
- To je sada sve zaboravljeno – rekao je on.
- Nije. Ti bi to bar trebalo da shvatiš. Ti, Nik i Vinsent stalno
razgovarate o duhu naše istorije. Kako možete da slavite nešto a da se
ne stidite ovoga? Sećanja biraju, istorija ne. Mi smo ono što jesmo.
Ne možeš odbaciti zlo praveći se da ga nije nikada bilo. Nik se tako
ne ponaša, znam to. On se seća, on je još povređen. Mislim da ste ti i
Vinsent zaboravili.
Hteo je da joj kaže o čemu je nedavno razmišljao, ali je shvatio
da ne mogu o tome da razgovaraju. Ili bar ne sada. Bilo je pogrešno
mesto, a i vreme za takav razgovor. On je to dobro osećao. Možda će
joj reći noćas. Noćas će sve srediti. Posmatrao je njenu finu kožu,
dugi vrat, mršavo telo. Čovek ne bi verovao da ima već 41 godinu:

nije izgledala ni dan starija od 30. Čak ni na najjačem svetlu.
Prvi put su se sreli pre dve godine, posle godinu dana su

postali tajni ljubavnici – bar što se tiče zaposlenih u dođou: naravno,
svi njihovi prijatelji su znali za to. U to vreme ona nije tražila ništa
više, nije htela ništa da zna o budućnosti. On je kasnije zahtevao
mnogo više. Postao je svestan da je njegov prekid sa kenđucuom, u
stvari, bio početak ljubavi sa Aj. Činilo se da mu ništa nije važnije u
životu nego da bude sa njom. Dođo, koji je otvorio рrе pet godina,
bio je dobro uhodan i mogao je da sada bude i bez njega izvesno
vreme. Imali su dovoljno vremena za venčanje i dugi, dugi medeni
mesec negde daleko. Možda u Parizu. Da, svakako u Parizu. Znao je
da je to najomiljeniji Ajlin grad mada nikada nije bila u njemu.
Trebalo je samo da je zaprosi. Noćas. Da li će reći »da«? Nadao se da
hoće i srce mu je zaigralo.

- Večeras – reče on – vratiću se oko devet, možda oko deset
ako bude gužve u saobraćaju. Ali, ti imaš ključ a i nešto tvoje odeće
je u mojoj kući. Dođi kad hoćeš. Donesi šampanjca.

Ja ću doneti kavijar.
Ajlin je mogla da pita čemu sve to, ali je osećala da bi mu
pokvarila zadovoljstvo. Bilo je dosta vremena da on polako otkrije
ono što je ona već znala u svom srcu.
- U redu – reče široko otvorivši oči.
- Bolje da odem gore i pripremim boken. Hideoši će uskoro
završiti s ostalima i bolje da se pripremim – setio se odjednom.

Justinine oči su bile sasvim suve. Bilo je to nešto sasvim novo
za nju, ali joj nije donosilo ni najmanje olakšanja. Ponovo je osetila
nelagodnost, grč u stomaku, pritisak u grudima tako da je jedva
disala. Sama je sebi govorila da nema ničeg čega se treba bojati.
Zadrhtala je. Bilo joj je zima. Prsti su joj bili ledeni.

Stajala je u mračnoj dnevnoj sobi Nikoline kuće. Gledala je u
maglu i kišu. Bila je nedelja. Negde napolju je bilo more koje se
neprestano bunilo i talasalo. Kiša ga je sakrila od njenog pogleda kao
da je ono igračka koju treba da dobije tek ujutrо na Božić. Pomislila
je da ode tamo, razmakne maglu i pronađe okean sama.

Odjednom se naglo okrenula i zaslepljeno jurnula kroz kuću
tražeći kupatilo u kojem se srušila pored klozetske šolje. Povratila je.

Telo joj se treslo, znoj se skupio na čelu i curio joj je u oči.

Posle dužeg vremena, kad više nije mogla da trpi smrad,
pružila je ruku i povukla vodu. Kao da je to iscrpelo svu njenu snagu.
Ali, posle toga je uspela da ustane i nagne se nad lavabo. Ledena
voda joj je pala na lice kao udarac. Zadrhtala je, otvorila usta da
ispere gadan ukus. Nije mogla da proguta.

Sedeći na ivici porculanske kade, osećala je kako je preseca
ispod butina. Sagnula se i stavila glavu u ruke.

Ljuljala se napred-nazad razmišljajući: »Ne mogu to da
učinim. Ne mogu.«

Razmišljala je o muškarcima koji su prošli kroz njen život.
Timoti, njen prvi, visoki košarkaš. Rekao joj je da će biti nežan, a
onda se bolno zabio u nju uživajući u izrazu bola na njenom licu i u
njenim jecajima u praznoj fiskulturnoj sali. A onda Džodi, tip sa
Harvarda, uvek nasmejan ali okrutne duše. Rekao joj je da želi da
bude hirurg, a to je već bio. Edi, koji je jednu noć provodio s njom, a
drugu sa ženom: želeo je samo obe u isto vreme i ništa drugo. A onda
San Francisko i Kris. Zaleteli su se jedno u drugo kao leptirice na
svetlu. Bili su slepi i gluvi za sve. Ili je to tako bilo samo sa njom?
Nije mogla da podnese istinu, čak ni sada. Izvlačenje tih sećanja bio
je akt okrutnog mazohizma, kao otvaranje tek zarasle rane i traženje
najosetljivijeg mesta.

Tada je koristila ime svog oca i njegov novac. Ko zna koliko
se koristila time. Ona ne zna. Možda je zbog novca postala slaba i
lenja? Najlakše je bilo obratiti se ocu. Kako ga je mrzela zato što joj
je pružao sve to: ime i novac. On nije bio kao ona.

Učinilo joj se da će opet povratiti, ali čvrsto je stegla ruke oko
stomaka i nije to dopustila. Ponovila je: »Ne mogu to da učinim«.

Potrošila je mnogo njegovog novca. Zato što ga je mrzela.
Osećala je da što više uzima njega više ima. Kao da je bokal s vinom
koji se stalno puni. Ono što je njoj bilo važno, njemu je bilo
beznačajno.

Krisu je, međutim, novac bio važan. Uostalom, on ga je i
trošio. Sećala se dobro onog dana kad je njen otac upao sa
detektivima. Stvari koje su se tada otkrile šokirale su je. Pročitala je
izveštaj i nije mogla da izgovori čak ni reč protesta kad je otac
naredio ljudima da pokupe njene stvari i odeću. Pustila ih je da to
učine. Dopustila im je da je odvedu u automobil. Nije ni reč
progovorila u avionu dok su leteli natrag – na istok. Njen otac je bio
suviše zauzet razgledanjem dokumenata. Nije bila ni umorna ni
gladna.

Činilo joj se da je to bilo davno. Godine su ponekad kao život,
ne kao dani. O tome je razmišljala kad se vraćala u Njujork. Videla je
njihovu staru kuću u Konektikatu, onu što je volela sa kamenim
zidovima pokrivenim bršljanom, visoke prozore i kao smaragd zeleni
travnjak. Volela je to mesto. Podsećalo ju je na Englesku. Nije bilo
kao nova kuća na Džin Lejnu na Ostrvu. Justinin otac je prodao staru
kuću posle smrti njene majke i platio je dva i po miliona za vilu u
najčuvenijoj ulici u Americi.

Sećala se. Bio je Uskrs u Konektikatu. Imala je osam godina.
Geldi su došli neki prijatelji koje ona nije volela ili nije htela da bude
sa njima. Majka je otišla u grad da kupuje. Ona je lunjala velikom
starom kućom. Tu i tamo je nailazila na zaposlenu poslugu koja je
sve pripremala za prijem te večeri. Pogledavši kroz prozor videla je
mnogo automobila na parkiralištu. Sišla je starinskim stepeništem i
čula razgovor iza zatvorenih vrata biblioteke. Ruka joj se našla na
bravi, gurnula je i ušla.

- Tata?
Otac je zaista bio tu. Razgovarao je o nečemu sa grupom ljudi
što nju nije interesovalo.
- Justina – reče on prebacujući joj – zar ne vidiš da imam
posla?
Nije krenuo prema njoj.
- Želela sam da razgovaram sa tobom – osećala se da je veoma
mala u krugu tih ljudi. Jedan od njih se bacio na kauč i koža je
zaškripala ispod njega.
- Nije vreme za razgovor. Da pozovem Kliforda – to nije bilo

pitanje već naredba.
Gledala je bez reči.
Otac povuče konopac sa zvonom. U trenutku se pojavi sluga.
- Zvali ste?
- Kliforde – reče – pripazite na nju dok se gospođa Tomkin ne

vrati, hoćete li? Ne sme da me prekida. Zar Geldi nisu došli prijatelji?
- Jesu, gospodine.,
- Zašto i ona nije sa njima?
- Odvešću je. Dođite, mis Justina.
Ali, ona se već okrenula i otrčala niz široki hodnik zalupivši

ulazna vrata. Mogla je da čuje kako Kliford trči za njom. Volela je
Kliforda. Razgovarala je dosta sa njim. Ali, sada joj nije bio potreban
niko...

Trčala je do ugla kuće, skrenula prema štalama i tu je ostala
bez daha.

Imali su šest konja. Arapskih. Najomiljeniji joj je bio King
Said. Bio je to njen konj. Ali, naravno, deca, mada su već bili dobri
jahači nisu smela da jašu, čak ni da ulaze u štale ako nije bilo
odraslih u blizini.

Justinu nije bilo briga za tu zabranu sada. Našla je štalu King
Saida. Pozvala ga je i on je čuo jer joj je prišao frkćući: bio je željan
jahanja. Izvukao je glavu prema njoj i mahao je gore-dole. Dlaka mu
je bila sjajna. Vrat snažan. Zelela je da ga pomazi ali je bila suviše
mala.

Tada se setila da otvori vrata štale. Baš je podizala rezu kad se
pojavi Kliford.

- Mis Justina, ne smete to da radite. Nikada...
Ali, ona se već bacila u njegov zagrljaj plačući gorko.
Povratak u Njujork je bio porazan. Ispunjena ogorčenjem koje
nije mogla da kontroliše pokušala je sve da analizira. U prvi mah se
činilo da od toga nema koristi. Činilo joj se kao da leži u krevetu i da
ne može da zaspi, da gleda kroz prozor, proverava koliko je sati, zna
da je jutro blizu pa, ipak, nema ni tračka svetlosti.
Nije imala posla, nije znala šta bi i počela je da crta i da se
vraća onome što je nekada volela da radi. Pripremala je bogatu

dokumentaciju i bila spremna da krene.
Nije spavala po dve noći pre razgovora sa eventualnim

poslodavcima. Bila je preplašena, ali je dobila posao u drugoj
agenciji u koju je ušla. Ali to što je radila posao koji je volela, otkrila
je uskoro, nije joj bilo dovoljno.

Tada je otkrila igre. Poveo ju je na igru neki kolega iz
kancelarije. Imala je prilike da istrese suvišnu energiju svog tela.
Obožavala je kontrolisani ritam, smenjivanje napetosti i relaksacije
koju je igra izazvala kod nje.

Ali, nije samo igra već i ono što je njoj prethodilo bilo važno
za nju. Njen učitelj je verovao u disciplinu tai čia kao najpogodniju
za zagrevanje. Justina je s uživanjem otkrila da ona može da se bavi
svačim: od modernih igara do baleta.

Provela je u školi, u koju je odvela prijateljica, više od godinu
dana, a tada joj učitelj reče:

- Justina, da ste počeli da se bavite plesom kao dete, danas
biste bili vrhunska igračica. Kažem to samo da bih Vam rekao gde
ste sada. Vi ste moja najbolja učenica, ne samo što Vaše telo
odgovara igri, već i što se vaš duh predaje.

Bila je ponosna i srećna. Ali, znala je i zašto je tako. Prvi put u
životu je osećala da može da kontroliše sebe kao ličnost: nije više
bila bacana sleva nadesno. Agencije su je tražile. Lako je ispunjavala
obaveze. Sada je mogla da bira poslove koje je želela. Dobro je
zarađivala.

Onda je odlučila da kupi tu kuću u Vest Bej Bridžu.
I srela je Nikolu.
»Ne mogu to da učinim. Ne mogu«.
Ustala je i teturajući se izišla iz kupatila. Išla je hodnikom
ispruživši dlanove kao slepa osoba. Tako je išla kroz kuću. U
dnevnoj sobi je naletela na akvarijum. Osetila je da joj je opet zlo.
Pošla je prema izlaznim vratima.
»Ne mogu da napravim izuzetak. Ne mogu da mu verujem.«
Izišla je na kišu, okliznula se na vlažnom stepeništu i pala na
kolena.
Bauljala je nekoliko koraka a zatim se podigla i uhvativši

ravnotežu trčala je celim putem do svoje kuće.

Ubrzo se Nikola vratio sa obale, s onog dela gde su bili našli
drugi leš. Sada su čekali da on stigne.

»Bio je jedan udarac. Shvataš?« Vinsent mu je to rekao preko
telefona. On je znao šta to znači. To je bio udarac katana.

Telo bele kože je bilo rasečeno od desnog ramena do levog
kuka. Jedan zamah, jedna rasekotina najfinijim sečivom koje je
čovek ikada proizveo. Moglo je lako da preseče, čak, i oklop: meso i
kosti bili su za katanu kao hartija ukoliko se nađe u rukama majstora.
Stara sečiva su pravljena da traju hiljadu godina da bi služila
generacijama ratnika, a da ne izgube ni najmanje od svoje gorke
oštrine: čak i danas niko ne može da se pohvali tako veličanstvenim
oružjem kao što je japanski katana.

Тако је umro drugi čovek. Ležao je vlažan od talasa i peska.
Nije bio dugo u vodi. Nije bilo ni pomena o tome da se udavio.

Sada su već mogli da donesu neke zaključke. Bari Braum nije
bio jedini nindžin cilj. Ništa nije povezivalo ove dve žrtve. Tako se,
bar, činilo u prvi mah. Ovaj čovek je bio radnik kod Lilko kompanije.
Poticao je iz niže srednje klase. Nikakve veze s Braumom.

A nindža je bio tu, spreman da ubija.
Nikola obuče lagane pantalone. Cipele i džins bili su mu
vlažni. Ali, to mu nije mnogo smetalo. Mislio je na Justinu i na ono
što je uletelo kroz veliki prozor njene kuhinje. Nije se ni usuđivao da
razmišlja šta bi to moglo da bude. To nije imalo nikakvog smisla.
Ipak, on je zahtevao od nje da ostane u njegovoj kući i da se ne vraća
svojoj.
Nje nije bilo.
Opsovao je i prošavši kroz dnevnu sobu navuče patike i uputi
se prema izlazu.

Niko mu nije otvorio vrata kad je zakucao. Аli dok se
približavao kući, video je svetlo u spavaćoj sobi.

Ponovo je pokucao i sada već preplašen uhvatio je bravu.
Vrata nisu bila zaključana. Ušao je.

Zastao je, nepomičan, osluškujući i posmatrajući senke. Neko
je bio kod kuće: nije bilo nikog spolja. Te stvari je odmah mogao da
razluči: njegov dugogodišnji trening pomogao mu je u tome.

Pozvao ju je:
- Justina!
Nije ga brinuo samo taj jedan rez. Doktor Dirfort i Vinsent
nisu primetili još nešto. Nisu prepoznali šta je to. Nagnuvši se nad
lešom, on je uspeo da vidi i levo rame. Udarac je taman počeo da
tamni. Dodirnuo je to mesto. Ispod mesa kost je bila slomljena.
Odmah je postao vrlo obazriv: nije hteo da uznemirava ostale, čak ni
Vinsenta. U ono što je poverovao, bio je slučaj...
Postojao je čovek. Mijamoto Musaši. Možda najveći japanski
ratnik. Pored ostalog, on je osnovao i Niten – ili Školu dva neba,
školu kenđucua. Tu se učila umetnost korišćenja dva mača u isto
vreme. Druga vrsta musašija, poznata pod imenom kensei, Sveci
mača, koristila je boken – drveni mač – u svim borbama, izjavljujući
da to čine zato što su nepobedivi.
Jedno je bilo jasno: čovek je dobio dva udarca, ne jedan kao
što je Vinsent verovao. Jedan je bio udarac čeličnim katanom, a drugi
mu se istovremeno sručio na rame i ključnu kost. Taj je nanet
bokenom.
- Justina, ja sam, Nik.
Nešto se pokrenulo u zadnjem delu kuće. Odjednom mu se
učinilo kao da je sav zasut konfetama. Bio je šokiran onim što je
ugledao. Justina je postala vidljiva u svetlosti koja joj je dolazila iza
leđa. Kliznula je kroz vrata.
- Šta radiš ovde?
- Justina? – znao je da je to ona ali nije mogao da prepozna ton
njenog glasa.
- Zašto si došao?
- Rekao sam ti da ostaneš u mojoj kući i da ne dolaziš ovamo.
Pokušavao je da ne misli na crno krzno puno krvi na podu
kuhinje. Pokušavao je da se smiri, da ne misli na tu činjenicu, da
misli da je sve samo koincidencija što je bačena baš ta životinja koju
nindža koristi kao ritualno upozorenje. Nije mu to uspevalo.

- Vratila mi se klaustrofobija. Rekla sam ti da patim od toga.
- Ovde nije sigurno.
- Šta pričaš? Meni je dobro. Ovo je moja kuća, Nik.
Svetlost je stvarala oko nje neki oreol. Nije mogao da vidi
njene gestove, a ni morao.
- Mislim da ne shvataš...
- Ne – reče ona tužno – mislim da si ti taj koji ne shvata.
- Krenula je prema njemu. – Zašto ne odeš? Molim te. – Šta se
dogodilo?
- Nemam šta da kažem.
- Ali, treba nešto reći.
- Ne želim da o tome razgovaram, to je sve.
- Nisi u pitanju samo ti.
- Nik, nije reč ni o kome.
- Znaš, šta ja mislim.
- Da, znam. Zato to i kažem. Nisam spreman na nešto tako.
- Na šta?
- Ne teraj me da to izgovorim.
- Želeo bih da znam šta te je spopalo?
- Ti me ne poznaješ. Ja sam takva. Promenljiva. Molim te, idi.
Ne pravi scene.
- Nema scena – podigao je ruke i dlanove i krenuo prema njoj.
– Želim samo neka objašnjenja.
- Nećeš ih naći ovde. Ne danas – počela je da se okreće oko
njega.
- Justina, čekaj – pružio je ruku i dodirnuo je.
- Beži od mene! – viknula je i gurnula ga. A onda je tiho
šapnula. – Beži od mene. Zaista to mislim, Nik.
Okrenuo se i ostavio je da stoji. Bila je nepomična kao silueta.

Klik. Klik-klik. Pauza. Klik-klak-klik. Hai!
Dok su se kretali napred-nazad po uskoj liniji u određenom
prečniku zamišljenog kruga, Teri je osetio strah, prvi put se uplašio
protivnika u životu.
Strah je bio nepoznato osećanje za njega, majstora u kenđucu.

Sve do sad.
Nije to bio strah od poraza – mada je jednom ili dva puta bio

potučen. Znao je od početka borbe da taj čovek može uvek da ga
nadvlada. Bilo je to nešto mnogo složenije. Bio je to način na koji se
čovek – taj Hideoši – borio. Stil je bio nešto najvažnije u kenđucu:
moglo je mnogo da se sazna o protivniku iz načina na koji se borio.
Ne samo gde je studirao i sa kim, već mnogo šire – kakva je vrsta
čoveka. Stil je, istovremeno, bio i filozofija i religija. Nešto što se
poštovalo i čuvalo.

Teri je osetio da u shvatanju ratničke veštine ovaj čovek ne
poštuje ljudski život. Aj je bila u pravu kad je rekla da su njegove oči
kao kod mrtvaca. Kao da su od stakla. Ništa u njima nije moglo da se
pročita. Naročito ne neko osećanje. I to je zabrinulo Terija. Slušao je
i čitao o samurajima u feudalnom Japanu – tokom 1600. godine pošto
je Tokugava ujedinio zaraćene delove osnovavši šogunat koji će
trajati dve stotine godina – koji su brinuli malo ili nimalo o ljudskom
životu. Oni su bili mašine za ubistvo, poslati da ostvare gospodareve
naredbe. Bili su verni samo njemu i verovali su samo u bušido.
Bušido je sadržavao pravila poštovanja protivnika, ma kako bio
okrutan i nesalomljiv. Međutim, to pravilo je dosta bilo zaboravljeno.
Često se pitao šta je to bilo što ih je tako iskvarilo.

Bilo je dosta čudno što se on baš sada sukobio s takvim
čovekom. Kao da je došao iz drugog doba. Pomislio je da je to
sudbina.

Krenuo je na levu stranu, napadajući, ali je bio odbačen.
Njihovi bokeni zviždali su kroz vazduh, krećući se tako brzo da je
nenaviknuto oko moglo da pomisli da dva borca mašu velikim
lepezama.

Teri kleče na jedno koleno, povukavši svoj boken
horizontalno, ali drugi upotrebi vertikalnu blokadu. Manje iskusan
mačevalac mogao bi sada da pomisli da je trenutak za odsutni udarac
i da upotrebi vertikalni nebo-zemlja potez sa dve ruke. To bi bila
propast. Teriju je bilo potrebno samo nekoliko santimetara prostora
da bi zadao protivniku letalni udarac u stomak.

Ali, čovek stupi unazad, primoravajući Terija da se podigne na