Eric van Lustbader - Nindža (SR)

vežbanje, ili neki koledž, ili tako nešto?
- Ne – reče odlučno Nikola – nije ništa od toga.
- Vi svakako znate da nindže više ne postoje. Nestali su pre

jednog veka – reče narednik.
- Imate li dokaza za to?
- Slušajte...
- Molim vas, pošaljite ljude da provere.
- U redu je gospodine Lajnir. Idite u hotel i čekajte moj poziv.

Prepustite sve meni.
Javio se nešto posle 15 časova. – Da?
- Gospodine Lajnir – narednikov glas je bio umoran.
- Jeste li našli znak na vratima?
- Nismo.
- Ali kako, mora da bude.
- Ništa neobičnog nismo zatekli u toj kući.
- Ne razumem – Nikola je bio očajan.
- Možda bi čovek trebalo da dođe i pregleda prtljag vaše

devojke. Možda tu leži ključ kuda je otišla.
- Prtljag? Pa ona je sve odnela, rekao sam vam.
Glas s druge strane žice postao je nekako neljubazan i hladniji.
- Ne, niste mi rekli. Možda ste se posvađali s njom prošle

noći? Da li vas je ostavila?
- Saslušajte me...
- Mladiću možda bi najbolje bilo da pozovem vaše roditelje.

Odakle ste?
Sačekao je da padne noć pre nego što je izišao. Bilo je hladno i

tama je visila u vazduhu kao teška zavesa. Ljudi koji su se u taj kasni
sat zatekli na ulicama žurili su pored njega prema toplini svojih
odredišta.

Obišao je blok da bi se uverio u sve. Nikoga nije video dva
puta. Stajao je u kapiji i pažljivo posmatrao vrata preko puta. Drhtao
je pod udarima vetra. Komad novine podiže se sa zemlje, polete malo
i pade opet na tlo.

Za četiri minuta je ušao u zgradu. Bio je beskrajno obazriv.
Punih desetak minuta stajao je nepokretno. Osluškujući zvukove.

Nije se čulo ništa drugo sem saobraćaja. Onda je krenuo uz stepenice.
Mesto je izgledalo prazno i napušteno ali on nije zaboravljao

da je ovo neprijateljska teritorija. Nije želeo da se o ovome obavesti
njegov otac. Što pukovnik manje zna o njegovim poslovima u
Kumamotou to bolje.

Nekoliko trenutaka bio je sasvim nepokretan. Negde je
pucnulo drvo. Pas je zalajao dva puta i ućutao. Prošao je kamion.

Narednik nije lagao. Na vratima nije bilo nikakvog znaka.
Prišao je bliže i protrljao vrata prstima. Ništa. Da li je uopšte tu
stajao neki znak?
Petnaest minuta kasnije hodao je ulicom. Zaista nije našao
ništa. Pokušao je da razmisli o svemu. Kako je Jukio bila izvanredna
glumica, a on se ponašao kao naivni mali dečak. Kako se samo
upinjala u razgovorima s njim.
Ironija.
Setio se šta je rekla kad su prolazili pored Hirošime i dok su
posmatrali kostur observatorije. »Ja sam takva iznutra«. Drugi deo
njene laži sada se pokazao kao istina.
Počeo je da pada sneg. Tišina je bila savršena. Najzad su
ugasili radio u udaljenom kraju vagona.
Prvi put je tada počeo da razmišlja o Americi kao o drugoj
zemlji u kojoj može da se živi. Da izda svoj ljubljeni Japan? Da, što
da ne, ali najpre će...
Ponovo se čula nesnosna rok muzika sa tranzistora.
Sa stanice nije otišao pravo kući. Ušao je u taksi i rekao mu da
vozi pravo u Kanzacuovu školu.
Sneg je već dugo padao u Tokiju. Videlo se to. Srećom štab za
raščišćavanje je dobro radio i taksi je lako grabio napred. Nikola je
zatvorio oči. Kad su stigli pred školu taksista ga pozva. Nikola mu
reče da ga sačeka dok proveri da li je taj koga traži tu.
Za trenutak se vratio i platio mu vožnju.
Kanzacu ga je poslužio zelenim čajem u sobi iza škole. Dođo
je sada bio napušten i prazan. U školi su bili samo sensei i on.
- Imao si naporan put – reče Kanzacu.
Nikola je mogao da vidi kroz otvoreni šođi kako sneg lagano

veje. U polusvetlosti je bio više plav nego beo. Fudži se sada nije
video.

- Vidim to na tvom licu.
Nikola mu sve ispriča. Kanzacu je dugo ćutao.
- Kanzacu. ..
Ali sensei ga zaustavi.
- Popij svoj čaj Nikola.
Nikola baci svoju porculansku šoljicu daleko od sebe. Čaj se
prosu po tatamiju.
- Dosta mi je da se sa mnom ophodite kao s detetom. Sada
znam šta treba da radim – šta moram da radim!
- Mislim – reče mirno Kanzacu – da sada najpre treba da odeš
kući.
- Da li ste uopšte shvatili šta se dogodilo? Da li ste me slušali?
- Čuo sam svaku reč – reče Kanzacu mirnim tonom. – Potpuno
te shvatam. Potvrdio si ono u šta sam već neko vreme sumnjao. Ne
treba donositi prenagljene odluke. Ti misliš da znaš šta sada treba da
radiš. Ja sumnjam u to. Molim te, poslušaj moj savet i vrati se kući.
Razmisli malo...
- Želim nekoliko odgovora od vas – reče Nikola. – Vi ste me
poslali...
- Ne znam ništa, kao što sam ti već rekao. Osnovno je da
odluke ne treba donositi na brzinu. To moraš da shvatiš.
- Da.
- Dobro – reče Kanzacu i ustade. – Moram da ti kažem da sam
sve ovo činio za tvoje lično dobro.
- Za moje lično...
- Dozvoli da završim misao – Kanzacu pruži ruku prema
njemu. – Rekao sam da ti ovde više ne možeš da napreduješ. To što si
preživeo put u Kumamoto najbolji je dokaz za to – ukoliko želiš da
veruješ mojim rečima.
- Nikada neću...
- Dobro, znam, nećeš – Kanzacu obiđe oko stola i dodirnu
Nikolu. – Ti si bio moj najbolji učenik. Ali došlo je vreme da se
rastanemo. Moraš nastaviti da se razvijaš. Da ostaneš u ovoj školi ne

bi išao napred. Pre nego što odlučiš kuda ćeš, mora to da ti bude
jasno. Ne možeš da kažeš da sada jasno znaš šta želiš?

Nikola je ćutao i razmišljao.
- Uzmi nekoliko dana. Onoliko koliko ti je potrebno, ustvari.
Kad osetiš da si se odlučio dođi kod mene. Biću ovde. Odgovoriću na
sva tvoja pitanja kako najbolje znam. I onda ćemo zajedno da
odlučimo o tvojoj budućnosti.
- Ima nešto što ne smemo da zaboravimo – reče Nikola.
- Šta je to?
- Ja sada imam neprijatelja. Upao sam na njihovu teritoriju,
nisam se obazirao na njihovo upozorenje. Kad dođe moram da
budem spreman.
Kanzacu nikada nije izgledao tako star i umoran kao sada dok
je posmatrao kako pada sneg.
- Bojim se da imam loše vesti da ti saopštim.
Stajao je s prtljagom u ruci na ulazu u kuću. Odmah je
pomislio na Čeong.
- Gde je majka?
- Kod tvoje tetke. Uđi Nikola – pukovnik je bio bled. Kuća je
izgledala nekako drugačija. Bila je prazna.
- Šta se dogodilo?
- Sacugai – reče pukovnik. – Pokušavali smo da te nađemo, ali
bez uspeha. Najzad smo našli Saigoa. Itami je iznenađena što je Jukio
ostala sa njim.
Nikola je osetio kao da mu neko okreće nož u rani. Tišina.
Mogao je da čuje udaranje sata na kaminu u pukovnikovom studiju.
Kao da se sve smrzlo napolju.
- Sacugaija su ubili – reče pukovnik pošto je pročistio grlo. –
Grozna dobrodošlica. Vidim da si imao težak put.
Kako to da su svi to odmah videli na njegovom licu?
- Како se to dogodilo?
- Policija misli da se radi o pljački. Sacugai mora da je
iznenadio lopova.
- Niko drugi ga nije čuo?
- Niko nije bio u kući u to doba. Itami je bila kod njene sestre.

- Koje? Ikure?
- Ne, Teoke.
Nikola nije voleo Teoke.
- Dobro – on ode u svoju sobu. Pukovnik krenu da mu
pomogne i zajedno prođoše kroz kuću. – Tako je tiho. – Reče Nikola.
– Kao da nešto nije u redu.
- Ništa više neće biti kao pre – reče pukovnik. – Sluge su otišle
s majkom i neće se vraćati.
Nikola je počeo da vadi stvari iz kofera.
- Tata – reče posle izvesnog vremena – šta ti znaš o nindžama?
- Ne znam previše. Zašto?
- Kanzacu mi je govorio o njima. Da li si znao da je vatreno
oružje koje su ovde prvi put upotrebili Portugalci 1543. godine
odmah uključeno u nindžicu tehniku? Nisi? Zato je vatreno oružje
odbačeno od većine drugih klasa – naročito ga nisu voleli samuraji –
sve do preokreta Meiđi.
Pukovnik ustade i pređe sobu da bi stao uz svog sina.
- Nikola – reče nežno – šta se dogodilo između tebe i Jukio? –
Kad Nikola ne reče ništa on mu stavi ruku na rame. – Zar se plašiš da
mi se poveriš?
- Volim je – reče Nikola. – I ona je meni rekla da me voli.
Onda se sve raspalo kao da nije nikada ni postojalo. Kako je mogla
da ode sa Saigoom? – Suze su mu zaigrale u uglovima očiju. – Ništa
ne razumem.
Kad je video Nikolu kako stoji pred vratima pukovnik je
poželeo da mu sve kaže: da mu se poveri. Sada je znao da to nikada
neće učiniti. Bilo bi to suviše sebično. Taj teret morao je da nosi sam.
Zašto bi Nikola morao da ga nosi ostatak života? Želeo je da je
Čeong sada tu i odmah se postideo te misli. Pomislio je da se stidi
pred rođenim sinom. Sada je tek shvatio da je uvek zavideo
Sacugaiju što je bio tako blizak sa Saigoom. Nikada nije bio blizak
Nikoli i greška je bila u njemu.
Čulo se zvono na ulaznim vratima.
- Dolazim – reče pukovnik pa on i Nikola pođoše prema
vratima.

Došao je detektiv, narednik iz Gradske policije. Mladi čovek
koji je savršeno dobro znao gde se nalazi. Pozdravio je pukovnika
salutirajući čim je ovaj otvorio vrata.

- Pukovniče Lajnir – rekao je – poručnik Tomomi mi je
naredio da vas obavestim o napretku istrage. Naša poslednja
ispitivanja pokazuju da je vaš zet...

- On nije moj zet.
- Gospodine?
- Nije važno, nastavite.
- Da gospodine. Odbacili smo mogućnost da ga je ubio
provalnik.
- Je li?
- Lekarski izveštaj s autopsije govori o mnogim povredama.
On je udavljen. Udavio ga je profesionalac.
- Mislite da je ubijen?
- Da. Sada hvatamo sumnjive.
- Hvala što ste me obavestili.
- Bilo mi je zadovoljstvo. Do viđenja. – Okrenuo se i otišao.
U nedeljama koje su zatim usledile porodični život se polako
vratio u uobičajenu kolotečinu. Ali kao što je pukovnik primetio ništa
više nije bilo kao ranije.
Sacugaijev pogreb odložen je da bi Saigo stigao kući.
Nikola nije bio tužan zbog Sacugaijeve smrti. Nije mu se išlo
ni na pogreb. Kad je video da dolaze Itami i Saigo srce mu je puklo.
Jukio nije mogla da se vidi u blizini. Saigo nije razgovarao ni sa kim
sem sa majkom.
Nikola je očekivao da će Čeong sada da se vrati kući kad je
došao Saigo. Ali, ona je ostala još nedelju dana sa Itami. Možda bi
ostala još ko zna koliko da Itami nije insistirala da se ipak vrati kući.
Majka je vidno ostarila. Tragedija je više pogodila nju nego
Itami. Sada se retko smejala. Nešto se čak promenilo i u njenom
stavu prema pukovniku. Niko spolja to ne bi primetio, ali Nikola je
video da se nešto događa. Kao da je okrivljavala pukovnika za
Sacugaijevu smrt. Jednom je spasao Sacugaiju život, zar to nije bilo
dovoljno?

Itami je gotovo svakodnevno dolazila na ručak. Nekoliko puta,
kad je bila u gradu dovela je i Saigoa sa sobom. Nikola je uvek
propustio da se sretne sa njim. Ili je bio u školi gde je razgovarao sa
Kanzacuom, ili je bio na predavanjima na Todaiju, Tokijskom
univerzitetu. Kad bi se uveče vratio Čeong bi mu pričala o njima.

Pukovnik je uzeo nedelju dana odmora. Rekao je da je bolestan
i prvi put od kada ga je Čeong upoznala otišao je kod lekara. Bio je
bled.

Sa svoje strane Nikola je bio uvučen u događaje na
Univerzitetu. Todai je bio čudesan svet. Kad je prošao kroz stroge
prijemne ispite otkrio je da je postao član Gakubacua, univerzitetske
klinike. Otkrio je da je Todai najekskluzivniji klub na svetu.

Nikola je bio veoma zauzet i zato se malo udaljio od porodice.
Tek posle nekoliko nedelja shvatio je da se nešto strašno promenilo.
Pukovnik bi ustajao rano u jutro i lutao bi kućom dodirujući
predmete kao da se oprašta od njih. Provodio bi duge časove sedeći u
Zen vrtu i proučavajući linije na pesku. Ovakvo ponašanje za čoveka
koji je bio aktivan čitavog života bilo je veoma čudno.

Kad bi dolazila Itami videlo se da je vezana za Čeong. Obično
bi ostajala preko vikenda i tada bi šetale dugo i odlazile sve do Šinto
hrama u šumi gde su nekada davno vodili i Nikolu. Možda su
prolazile čak i onuda gde su on i Jukio nekada vodili ljubav na travi.
Nikola nije znao o čemu su njih dve mogle da razgovaraju sve to
vreme.

Jednoga dana vratio se ranije nego obično sa Univerziteta i
zatekao pukovnika kako još sedi napolju. Bio je ušuškan u svoj sivi
engleski kućni ogrtač, koji kao da mu je sada bio strašno veiik.

Nikola priđe i sede pored njega. Bio je potresen kad je video
koliko je izmršavio.

- Kako si? – upita.
- Dobro, samo sam malo umoran – reče pukovnik. – Umoran
sam to je sve. Ne brini o meni. Razmišljam o tome da odvedem tvoju
majku negde da se odmori. Trebalo bi da ode odavde i zaboravi na
sve. Tvoja tetka se okačila o nju kao o slamku spasa. To nije pošteno.
- Sve će biti u redu, tata.

- Ne znam. Svet se menja. Nikada ga nisam razumeo. Možda
ćeš ti uspeti. Nadam se. Ništa nije kao što je bilo pre. Imao sam
toliko želja kad sam došao ovamo, toliko sam toga želeo da ostvarim.

- I jesi. Dosta si postigao.
- Osećam kao da nisam ništa učinio, samo sam klizio po plimi.
Ne mogu da se oslobodim osećanja da se nisam suviše trudio.
- Kako možeš to da kažeš? Ti si pravi čovek – osećao se glupo,
nije znao šta govori. Stavio je ruku na pukovnikova ramena i
iznenadio se koliko je mršav. Sve više je mršavio uprkos uzimanju
lekova i lekarskoj nezi.
Deset dana posle razgovora u Zen vrtu umro je u snu. Njegov
pogreb bio je pravi događaj.
- Škola Tenšin Šoden Katori je sada odgovor na tvoje želje.
- Nadam se da jeste,
- Želeo bih da ideš i želeo bih da ne ideš. – Kanzacuove oči su
sijale.
- Šta će se tamo sa mnom dogoditi?
- Bojim se da ne mogu da ti kažem jer ne znam.
- Da li ću biti bezbedan?
- Samo ti možeš na to da odgovoriš.
- Hvala što ste došli na sahranu.
- Tvoj otac je bio divan čovek, Nikola. Znao sam ga dobro.
- Nisam to znao.
- Nisi.
- Pa...
- Pripremio sam ti pisma s preporukama. Tu je i diploma ove
škole s najvišom ocenom. Ne zaboravi nikada na sledeću kariku u
lancu, da se lanac ne bi prekinuo u tvojim rukama. Sajonara, Nikola.
- Sajonara sensei – suze su mu se zavrtele u očima. Hteo je da
mu kaže koliko ga voli ali vrata od kedrovine već su lupnula i Nikola
je ostao sam u dođou. I pukovniku je onda hteo da kaže da ga voli.
Nije mu rekao. Znao je da je sada sam u kući.
Ataki više nije dolazio. Pukovnik je bio suviše bolestan da mu
nađe zamenu i tako je prva stvar koju je Nikola primetio posle očeve
smrti bila da vrt umire.

Zeleo je da otrči i kaže Čeong da odlazi. Plašio se njenog
odgovora. Sada mu je bilo žao što je odbio poziv nekih drugova da
večera sa njima.

Hteo je da što pre ode u Kjoto gde je bila škola ali nije mogao
da ode dok ne razgovara sa njom.

Kuća je bila neobično mirna posle njegovog povratka iz
Kumamotoa. Prošao je tananim hodnikom i čudio se zašto nije
upaljena svetlost. U kuhinji nije bilo nikoga. Niko se nije odazvao na
njegov poziv.

Otišao je do sobe svojih roditelja. Šođi je bio povučen ali
svetlost je bila upaljena i videla se neka senka kako se kreće.

Oklevao je da uđe. Nije hteo da smeta Čeong ako je legla da se
odmori. Obećao je sebi da će je sutra povesti na očev grob i da će
zajedno govoriti molitve na engleskem i japanskom.

Senka se ponovo pokrenula i on je tiho pozva. Niko mu ne
odgovori. Ušao je u sobu. Čeong je klečala na tatamiju, leđima
okrenuta ulazu. Kao da se molila. S njene desne strane klečala je
Itami. Obe su bile obučene u lepe raskošne kimone.

Ništa se nije pokretalo u sobi.
Odjednom čuo se jedan zvuk kao najava predstojeće oluje.
Bilo je to udaranje metala o metal.
Čeong pokrenu desnu ruku s neverovatnom brzinom i sledeće
što je Nikola video bila je samo crvena krv na njenom sivom kimonu.
Za trenutak je čuo mali krik, a zatim je njeno rasporeno telo bilo
mirno. S čela joj je kapao znoj.
Nikola je mislio da sanja.
Nije verovao da je Čeong sposobna za tako nešto.
Kad je njeno čelo dodirnulo pod, Itami je ustala kao da je to
bio neki ugovoreni znak. Ispod kimona izvukla je mač katana i
podigla ga iznad glave Čeong. Za trenutak mač je siknuo kroz vazduh
i glava Čeong je bila odsečena od tela. Telo je palo na pod.
- Ne!
Nikola je skočio preko sobe. Itami zagledana u prelepu glavu
na podu nije podigla pogled prema njemu.
- Šta, šta...? – Nikola je mucao. Nije mogao ništa da kaže.

Gledao je u leš svoje majke, u njeno telo i njenu glavu.
- Učinjeno je što je učinjeno, Nikola – reče Itami držeći krvavi

katana. – Ona je dete časti.

Peti krug
------------
NINDžA

Njujork / Vest Bej Bridž
--------------------------------

LETO

NEKO JE POČEO DA VRIŠTI pre nego što je brava popustila
i pre nego što su se vrata s treskom uragana srušila u sobu.

Prostorija je ličila na pravu klanicu.
Počeo je da se tuče s krupnom masom koja je pokušala da
projuri kraj njega prema prozoru.
Znao je da ako sada ne uspe da je savlada kroz nekoliko
časova sve će biti izgubljeno i sve će se ubrzo pokazati fatalnim.
Primetio je ženu vezanu za krevet, kože kao namazane uljem.
Svetlo koje je u dugim trakama padalo na njeno telo malo joj je
posvetlilo boju kože. Ipak, bilo je jasno da je Kineskinja.
Kad su zakucali na vrata Ah Ma odjednom mu je nešto sinulo.
Bio je besan na sebe što se toga ranije nije setio. Hideoši nije bio
nindža.
Žena nije buljila u njega već u nešto što je samo ona videla.
Ona je vrištala. Svilene veze držale su je čvrsto i nije mogla da se
pokreće. Raširila je oči od užasa. Kao da je poludela.
Odmah je video i zašto.
Glavom okrenut nadole Filip mu baci prekoran pogled. Napola
pregrizen jezik visio mu je kroz zube.
Vrisak kao da se pojačavao u kadencama, postajao je snažan
kao sirena.

- Postoji i drugi način - reče Nikola. - Mnogo bolji. Ne bih
želeo da neko od tvojih ljudi nastrada.

Kroker se zagleda ispitivački u njega.
- Čudan si ti svat, znaš li to? Pa mi policajci smo plaćeni da
rizikujemo.
Bili su u jednom vrlo bučnom i pretrpanom restoranu.
- Da, plaćeni ste za razuman rizik. Ali nindža je čarobnjak
smrti. Tvoji ljudi nisu spremni da se sukobe s njim.
- Da nisi malo previše melodramatičan?

- Nisam.
Kroker odgurnu tanjir od sebe. Kelner odmah dotrča da sve
skloni.
- U redu. Šta predlažeš?
- Pusti da ja idem sam.
- Lud si. – Kroker podiže prst. – Da ti kažem nešto, Nik. Ovo
je operacija koju vodi policija. Znaš li šta to znači? Mogli bi da me
suspenduju što sam te uopšte uključio u sve ovo. A ti želiš da te
pustim da kreneš sam protiv njega. Moraš da budeš zadovoljan s
ovim što si do sada postigao.
- Onda da idemo samo ti i ja.
- Nemoguće.
- Onda će biti neprilika.
- Neće, ako ga nađemo kod Ah Ma.

Dok su se penjali stepeništem prema Ah Ma, najviše je brinuo
zbog pogrešne taktike. Istina, imali su na svojoj strani element
iznenađenja, ali samo jedan čovek u čitavoj ovoj stvari poznavao je
dobro ovo mesto. Sve moguće izlaze. Nikoli se to ni najmanje nije
dopadalo.

Na prvom odmorištu zaustavi Krokera:
- Slušaj, ako ga ne uhvatimo u prvih nekoliko sekundi izgubili
smo ga – reče.
- Ti se samo koncentriši na to da zgrabiš prokletnika – reče
ovaj i krenu prema vratima Ah Ma.
Kroker je u jednoj ruci držao revolver kalibra 38, a u drugoj
nalog za pretres. Taj komad papira nije lako dobio. Ah Ma je imala
mnoge uticajne prijatelje.
Negde iza njih čuo se žamor s ulice. Neka kola su prošla
svirnuvši u trubu. Čuo se kratak smeh, a zatim lupkanje nogu koje
trče.
Onda se otvoriše vrata. Kroker odgurnu u stranu visoku
elegantnu Kineskinju. Nalog za pretres polete kroz vazduh kao
ranjena ptica.
Nikola vide sve što je ovome prethodilo. Kao da se film

odvijao pred njima: ubistva jedno za drugim, povezana u lancu.
Jedinstven istorijski lanac čiji je ključ ostavio Teri: Hideoši,
Jodođimi, Micunari. Sad je sve bilo jasno kao da su imena bila
ispisana neonskim cevima: Sacugai, Jukio, Saigo.

Bio je besan na sebe. Kako ranije nije na to mislio. Zašto je
dozvolio sebi da to istisne iz glave.

Neki Amerikanac, očiju raširenih od užasa gurnu sitnu
Kineskinju na pod i jurnu pored njih prema jednoj od dnevnih soba.

Kroker je već bio na pola dugog hodnika. Išao je prema
vratima u dnu. Vrba, koja im je otvorila vrata zvala je Ah Ma. Bila je
mirna čak i u ovom kritičnom trenutku.

Ah Ma se pojavila u trenutku kad je Nikola krenuo za
Krokerom.

- Sta znači sve ovo? – Zgrabila je Nikolu. – Kako se usuđujete
da upadate u moj dom? Imam mnogo prijatelja koji...

- Japanac – reče Nikola na savršenom mandarinskom – njega
tražimo. Gde je? Mi želimo samo njega. – Polako je okrenuo glavu.
Prolazio je pored otvorenih vrata i iza svakih, kao da mu se ruga
zjapila je prazna prostorija. – Jeste li vi Ah Ma?

Čula se buka. Kroker je razbijao zaključana vrata.
- Uništiće mi kuću! – Vrisnu Ah Ma.
- Japanac je vrlo opasan, Ah Ma – reče Nikola. – Mogao bi da
povredi vaše devojke.
Ućutala je jer joj je odmah bilo jasno šta to znači.
- Gde je?
- Tamo, tamo. Uhvatite ga onda. Odvojio se od nje i pojurio
vičući.
- Vrata s leve strane!
Kroker se okrete i ispali hitac u bravu na tim vratima. Baci se
zatim ramenom na vrata i tada se začu onaj strahoviti vrisak.
Osetivši neki pokret Nikola instinktivno prinese ruku očima.
Istog časa bljesnu zaslepljujuća plava svetlost. Osetio se miris
eksploziva.
Kroker se zatetura i Nikola vide jednu nogu u crnoj cipeli kako
nestaje kroz prozor.

- Gospode!
Okrenuo se. Kroker je držao ruku na očima.
- Šta se dogodilo? – upita grubim glasom.
- Zaslepio nas je specijalnom malom bombom – reče Nikola.
Čula se buka iz hodnika.
- Nestao je. Otišao je kroz prozor.
Policajac Toni de Long upravo je primio uputstvo od kapetana
Krokera i polako krenu svojim kolima Pel Stritom.
- Evo to je tu – reče njegov drug u kolima, Sendi Binghemton.
– Stani.
De Long smanji svetla i parkira se poprečno blokirajući ulicu.
Na taj način mogli su odmah da uoče sumnjivca i da radoznale
građane zadrže na pristojnoj udaljenosti.
Binghemton iziđe prvi iz kola. Stavio je ruku na njih i
pogledao prema početku Pel strita. De Long je razgovarao s vozačem
drugih policijskih kola. Ne bi bilo dobro da sada građani navale u
ovu ulicu. Skinuo je kapu i obrisao znojavo čelo o rukav uniforme.
Zatim se okrenuo i posmatrao drugi kraj ulice.
De Long isključi radio, pa i on izađe i oboje se skloniše u
senku kuće preko puta. Kroker im je naredio da budu što tiši i što
nevidljiviji. De Long nije brinuo, imao je poverenja u Krokera, mada
je sve ovo bilo vrlo čudno i neuobičajeno. Radio je već više od
godinu i po dana sa njim. Želeo je da položi ispite i da dobije čin
narednika. Želeo je to svim srcem. Znao je da će mu kapetan u tome
pomoći. Bilo mu je dosta patroliranja po ulicama, želeo je da postane
detektiv.
Osećao je krupnu Binghemtonovu priliku kraj sebe. To mu je
ulivalo sigurnost. Jedino je zbog toga žalio što će napustiti ovaj
posao. Njih dvojica su bili dobro uigran раг. Želeo je da i Sendi pođe
njegovim stopama ali ovaj to nije hteo. Smatrao je da je njegovo
mesto na ulici, da pomaže ljudima. Pitao se kako bi mogao da ga
ubedi...
Binghemton ga dodirnu. I on je već video da se nešto zbiva u
kući preko puta: najpre zaslepljujuća svetlost, a zatim neki mukli
zvuk.

Obojica izvukoše revolvere i pripremiše se u tami.
Gledali su u prozor. Ispred njega senke su skakale kao u
dečjem pozorištu.
- Spremi se – reče Binghemton – krenuo je napolje. De Long
klimnu glavom i oni tiho počeše da prilaze zgradi. Išli su što su tiše
mogli i nikako nisu izlazili iz senke. De Long primeti da nema
sijalica u nekoliko uličnih lampi. To mu se učini čudno jer se o tome
u Njujorku vodilo računa.
Obojica istovremeno videše početak nekog pokreta. De Long
udari drugara po ramenu, pa potrčaše prema sumnjivoj senci s druge
strane ulice. Znali su kuda bi čovek mogao da se spusti s gornjih
spratova: samo starim vatrogasnim stepeništem. Videše neku senku,
međutim, niko se nije spuštao stepeništem. Podigavši pogled prema
vrhu zgrade videše samo isprepletane senke kuća i vatrogasnog
stepeništa.
- Šta li se dogodilo sa njim? – upita De Long.
- Ne znam – reče Binghemton – ali idem da vidim šta je. Počeo
je da se penje stepeništem. Zaustavio se za trenutak kad je čuo sirenu
policijskih kola. Kola nisu išla prema njima.
- Šta je bilo?
De Longov šapat se jedva čuo u opštom metežu Kineske
četvrti. Odmahnu rukom u znak da nema ničega i u tom času ču neko
zujanje. Kao da je neki insekt leteo prema njemu. Nešto se zaleti u
meso na njegovim grudima. Pokušao je da se uhvati čvršće za
stepenište. Revolver mu ispade iz ruke. Nije mogao da diše.
Okrenuo se i video iznad sebe tamnu figuru koja kao da se
pojavila niotkuda. Odjednom je osetio da će da povraća. Iznad sebe
je video bledo lice sa crnim očima u obliku badema. Za čas zrak
svetla pade u te oči i on vide da su zenice neverovatno raširene.
»Drogiran je« – uspeo je da pomisli. Otvorio je usne i viknuo.
- De Long!
Da li je viknuo? Nije bio toga svestan. Da li ga je de Long
čuo? U ušima mu je brujalo kao da je baš došao sa koncerta rok-
muzike.
Tamna figura nagnu se opasno nad njega. Pokušao je da se

odbrani. »Gde mu je revolver?« Misli su mu bile spore. Sam sebi se
činio beskrajno glupim.

Osećao se kao da je težak tonu, kao da se nalazi na dnu mora.
Njegova svest odvoji se od teškog tela i kroz raspuklinu na lobanji
izlete u tamnu noć. Nije bio svestan bledog de Longovog lica koje se
zabrinuto pitalo šta se gore događa. Pitao se da li je moguće da sada
može da leti.

»Kao Ikarus« – pomisli i strmoglavi se u tamu ispod sebe.
Pre nego što je video ogromno telo da pada de Long je osetio
da će se to dogoditi. Telo je palo kao otkačeni lift.
Skočio je u stranu. Nije imao pojma ko pada ni šta pada. Kad
je video da je to Binghemton imao je snage samo da promuca.
- Gospode! Sendi, šta je bilo?
Iako u šoku znao je jedino da mora da krene Sendijevim putem
i vidi ko je to gore. Sendi je imao strahovitu ranu na glavi iz koje je
curila krv po asfaltu. I rame je bilo krvavo.
De Long se podiže i krete prema stepeništu.
Čuo je neki tihi zvuk. Samo mačka može tako tiho da se kreće.
Znao je da je Pel strit smrtonosna zamka za njega. Prvi put je
posumnjao u Krokera. U šta ih je to uvalio?
Video je pokret, ovaj put bez ikakvog zvuka. Dolazio je sa
stepeništa. Podigao je revolver. Opalio je. Udarac metka o metal
rekao mu je da je pogrešio. Opsovao je i ponovo opalio. Da li je
pogodio?
Sumnjivac je trebalo da se spusti niz otkriveni kraj stepeništa i
tu, kad bude skakao na asfalt, biće najranjiviji.
Sam sebe je obuzdavao i prisiljavao na mir i čekanje.
Sendijevo ogromno telo ležalo je kraj njega. Jedva se obuzdavao da
ne isprazni ceo šaržer u svaku senku koja se kretala. Morao je da
sačeka da mu prokletnik priđe bliže.
Senka je klizila niz stepenište. De Long je pažljivo nišanio.
Njegov kažiprst se ukočio na okidaču. Čekao je. Uskladio je disanje.
Nišanio je. I kad je pomislio da je sumnjivac na nišanu, opalio je tri
puta.
Ništa se nije dogodilo.

De Long podiže ponovo revolver. Bio je zbunjen. Kuda je
nestao?

Krajičkom oka video je neki pokret na ulici. Pomislio je da je
to nemoguće. Kako je mogao da siđe sa zgrade ako nije sišao
vatrogasnim stepeništem? I kako je sišao bez ikakve buke?

Raširio je noge i nanišanio u klasičnoj pozi kako su ga učili na
Akademiji. Tišina. Nigde pokreta. Pokušavao je da se seti kuda je
senka klizila ...

Odjednom oseti nečije prisustvo tako blizu da se sledio. Pade
na koleno i brzo opali. I u deliću poslednje sekunde svog života vide
ogromnu figuru kako se naginje nad njim. Leva ruka mu je bila
uzdignuta. U njoj je držao drveni mač. Pomislio je da bi mogao da se
odbrani...

Zaobljeni drveni vrh samo dodirnu njegovu uniformu u
predelu srca. Osetio je užasan bol kao da ga metalni šiljak probada.
Drveni mač raskide mu srce, zahvati komad pluća. Pre nego što je
dodirnuo tle de Long je bio mrtav.

Tamni oblik nagnut nad njim čuo je njegov poslednji uzdah.
De Longu se činilo da je to najjači krik na svetu.

Nikola povede Krokera kroz stan. Poluobučene žene stajale su
na otvorenim vratima i zainteresovano buljile u njih.

Ah Ma koja je od Vrbe uzela nalog za pretres stajala je s licem
kao od kamena. Peni je stajala kraj nje. Vrba je bila u prostoriji koju
je Japanac koristio i trudila se oko povređenog dečaka. Istovremeno
je pokušavala da smiri devojku iskidanih živaca. Vrba je uvek bila
divna u teškim situacijama. Ah Ma je tiho uzdahnula. Vrba veoma
liči na nju. Nije želela da ulazi u tu sobu. Stavila je ruku na ramena
Peni.

- Trebalo je da ga ščepate – reče Ah Ma na mandarinskom
Nikoli. – Možda će se sada vratiti ovamo. Njegova sigurnost je
ugrožena. Sigurno je očajan.

- Neće se vratiti – reče Nikola.
Išli su prema izlazu. Nisu imali radio vezu sa ljudima s druge
strane. Čuli su veoma prigušene pucnje iz revolvera.

Neki pas je lajao u blizini i čuo se televizor. Neko ga je
sigurno pustio veoma glasno da bi isključio buku koja je dolazila
spolja.

- Dođavola – reče Kroker dok su jurili stepeništem – užasno i
nespretno...

Kad su izleteli na ulicu i dok su se kretali prema Pel stritu čuli
su još nekoliko pucnjeva.

Najpre su ugledali parkirana kola. Protrčali su pored njih.
Nikola odmah primeti dva leša. Jedan je ležao ispod
merdevina, a drugi u senci. Zaustavio se i brzo osmotrio okolinu.
Kroker ga očeša dok je prolazio pored njega s revolverom u
ruci. Polako se spustio pored prvog leša. Okrenuo ga je na lice i
prepoznao De Longa. Uzalud je tragao za nekim znakom života.
Pitao se otkuda toliko krvi. Kad se podigao ruke su mu bile vlažne i
lepljive.
Otišao je zatim do Binghemtona i proverio i njegov puls.
Njegov leš se već hladio. Ustao je. Stavio revolver u futrolu. Prošao
je opet pored Nikole bez reči. Seo je za volan policijskog automobila.
Pozvao je centralu. Rekao im je da pošalju mrtvačka kola i još
policajaca.
Nikola se nasloni na vrata.
- Bojim se da je on već veoma daleko odavde – reče. Kroker
odloži mikrofon. Nasloni se unazad i reče zatvorenih očiju.
- Oni su bili moji najbolji ljudi. – Otvorio je oči i kao ludak
udario pesnicama o volan. – Bili su prokleto najbolji. Sada mi je žao
što te nisam ranije poslušao. Ne znam kakav je taj tip ali znam da...
- Lu, smiri se. Želeo bih da ti kažem nešto pre nego što gomila
nagrne – reče Nikola.
Kroker se okrete i pogleda ga dok se spuštao na sedište pored
njega. Iz daljine čula se sirena. Verovatno su dolazila ambulantna
kola...
- Znam ko je taj nindža. – Nikola izbaci vazduh kao da će to
olakšati težinu priznanja koje je upravo izrekao. Osećao se veoma
umornim i tužnim. Sva ta ubistva iz prošlosti i sadašnjosti dala su mu
jasnu sliku. – Ali to sam shvatio nedavno, tek kad smo ušli kod Ah

Ma.
- Razumem – reče Kroker.
I on tada ispriča Krokeru sve što je znao, sve što je tako dugo

pritiskalo njegovu dušu, nadajući se da će taj strašni teret sada najzad
da mu spadne s duše, znajući da ga je nosio predugo.

- Hoćeš li da mi kažeš da Saigo uopšte ne ganja Tomkina nego
da želi da ubije tebe? – upita ga Kroker kad je završio svoju priču.

- I da i ne – reče Nikola. – On će ubiti Tomkina ukoliko ga ne
sprečimo, ali mislm da je taj posao prihvatio samo zbog toga da bi se
i mene dokopao. Jedino tako sva ta ubistva imaju nekog smisla i neke
veze.

- I to mogu da razumem ali mi to liči na krvavu vendetu.
- To je pitanje časti.
- Ali morao si da znaš da to dolazi – sirena se sada jasnije čula.
Kao jecaj u noći. Čuli su se i glasovi uzbuđenih građana. – Zar se nisi
plašio da...?
Nikola se osmehnu i odmahnu glavom.
- Spreman sam za to. Odavno sam spreman za to. – Izišao je iz
kola. Činilo mu se da ga svaki mišić boli i da mu je glava ogromna.
Naslonio se ponovo nad otvorena vrata kola i nagnuo se prema
Krokeru. U opštoj buci Krokeru se samo učinilo da mu Nikola
beskrajno tiho i polako govori. – Vidiš, Lu i ja sam nindža.
- Nik, sačekaj...
Ali Nikola je već prošao pored ljudi koji su dotrčavali sa svih
strana i nestao u prvoj senci.

- Sem.
»Tatice, tatice, tatice« – nikada u životu Nikola nije rekao tu
reč, ali sada ju je stalno prevrtao po mozgu.
- Molim?
- Sem.
- Ko je to?
- Da li si još uvek moj otac?
- Nik! Nik! Da li si to stvarno ti? – Goldmanov glas je bio
veseo.

- Ja sam.
- Kako si?
- Odlično. Kako je Edna?
- Edna? Edna je odlično. Umire od želje da te vidi. Gde si? –
Mala pauza. – Nik, da li si dobro?
- Pošteno govoreći, nisam.
- Samo trenutak, čekaj... Šta...? – Čuo je neko mrmljanje i neke
nerazumljive glasove, kao razgovor iz nekog drugog sveta gde
postoje porodice, brakovi, deca, porezi i možda dvonedeljno
putovanje po Evropi u proleće. Šta je on ovde tražio uopšte? – Slušaj,
jesi li u gradu? Edna kaže da moraš odmah da dođeš kod nas! Danas
je petak. Napravila je pileću čorbu sa knedlama. Ono što ti najviše
voliš. Sećaš se?
- Sećam se – sada se svega sećao.
- Onda dođi. Ješćemo i razgovaraćemo. – Tišina. – Edna će biti
vrlo srećna zbog toga. Mnogo je brinula zbog tebe.
Naslonio je glavu na stakleni zid telefonske kabine.
- Da – reče posle izvesnog vremena – u redu. Dolazim. Okačio
je slušalicu i zaustavio taksi. Goldmanovi su živeli u kući pod
imenom »Dakota« u 72. ulici. Samo što su prošli Brodvej, Nikola
tapnu šofera po ramenu.
- Predomislio sam se. Ovde ću izići. – Platio je i izišao iz kola.
Tokom čitave vožnje gledao je kroz prozor i čitao reklame
bioskopa. Kad je ugledao ime jednog filma stao je.
Posmatrao je duplu reku saobraćaja. Krenuo je prema zapadu
pored niza porno-prodavnica. U ovom delu grada svi bioskopi
prikazivali su porno-filmove. Onaj zbog kojeg se zaustavio bio je
film o kung-fuu. Glavna zvezda bio je Brus Li.
Nikola kupi kartu i uđe u bioskop. Osetio je čudan i težak
miris. Deca su se skupila oko automata za sodu. Mahom crnci i
Portorikanci.
Seo je. Sala je već bila skoro puna. Na ekranu je Brus Li
razgovarao s nekoliko Japanaca zlog izraza lica. Publika je bila
nemirna, nestrpljiva da počnu sekvence borbi. Nikola se zavali u
sedištu i zagleda u Brus Lija. Vreme nije pomračilo njegovu slavu.

Svojevremeno ga je sreo u Hing Kongu kad je došao da nauči nešto
više od ratničkih veština da bi što bolje glumio. Bio je zaprepašćen
kad je čuo da je Brus Li umro. Nikada mu njegova smrt neće biti
jasna.

Izišao je iz bioskopa. Punih 15 minuta je tragao za taksijem
koji ga je najzad odvezao pred »Dakotu«.

Goldman mu otvori vrata u košulji sa svetlo plavim prugama i
u tamno plavim platnenim pantalonama. Osmehnuo se ljubazno kad
je ugledao Nikolu. Pružio mu je ruku.

- Nik, počeli smo da brinemo zbog tebe. – Okrenuo se prema
unutrašnjosti stana. – Edna, stigao je. – Uvukao je Nikolu u stan i
tutnuo mu u ruke čašu sa rumom i kockicama leda. – Drži, izgledaš
baš kao da ti ovo treba.

Edna, tamnokosa žena pojavi se iz kuhinje. Sijajući od sreće
podiže ruke u vis.

- Blagi bože! To si ti! – Poljubila ga je u oba obraza zaista
srećna što ga opet vidi. – Gde si bio toliko dugo da nisi došao da nas
obiđeš?

U njenom glasu osećao se prekor.
- Srećan sam što vas oboje opet vidim – reče tiho.
- Strašno – reče Edna – smršao si. Najpre ćemo jesti. Bilo šta
da je to o čemu želiš da razgovaraš sa Semom može da sačeka.
Jeli su u kuhinji sa belim i žutim cvetovima na tapetima i
starinskim zapadnjačkim nameštajem. Večera je bila ukusna. Kasnije,
dok je Edna prala sudove, Sem tiho klimnu Nikoli i njih dvojica
iziđoše iz kuhinje. Edna ih obojicu poljubi.
- Bez obzira o čemu se radi Sem to može da sredi. Zar nije
tako Sem? Nisam li u pravu?
- Ti si uvek u pravu – Sem povede Nikolu u dnevnu sobu.
Tu su preovladavali svetlo zeleni i bež tonovi. Čovek se osećao
kao da se nalazi u svežoj šumi nekog toplog letnjeg dana.
Seli su na bež otoman i Sem podiže noge na tabure. Jedan
starinski sat je odmereno otkucavao sa mermernog kamina. Ogroman
buket suvog eukaliptusa stajao je u velikoj ružičastoj vazi i širio
prijatan miris po sobi. Na suprotnom zidu nalazila se jedna Utrilova

slika, a na drugom jedna mala, Dalijeva. U njihovoj spavaćoj sobi na
svetlo plavim zidovima bio je jedan Pikaso i jedan Kalder, koga je,
naravno, Edna prezirala. Sve su to bili originali okačeni s dozom
nemarnosti.

- Čitava moja prošlost se vratila – reče Nikola – kao ogroman
talas plime.

Goldman posegnu za kutijom sa cigaretama na stolu. Izvadi
jednu i zapali je.

- Sadašnjost sam negde izgubio. Više ne znam gde sam. – Sem
dunu plavičasti dim prema Nikoli.

- Nikola, Šekspir je divno stavio u Ofelijina usta ove mudre
reči: »Znamo ko smo, ali ne znamo šta možemo da budemo«.

- Seme, nisam došao ovamo da dopunim svoje obrazovanje! –
eksplodirao je Nikola.

- Niti sam ja mislio da ti to pružim – izvadi cigaretu iz usta i
stavi je u kristalnu pepeljaru. – Slušaj, potpuno je glupo očekivati da
ti sve o tebi samom bude savršeno jasno. Ljudsko biće je tako
kompleksna životinja da treba da smo zadovoljni što se kako-tako
nosimo kroz život. Ponekad nam se to čini nedovoljno, a ponekad da
se odlično nalazimo...

- Sve to razumem. Ali ti si stručnjak za istoriju, ja sam samo
delimično Jevrejin, nisam dovoljno poučen...

- To nema nikakve veze sa učenjem. Naučiš da budeš Jevrejin
kao što naučiš da budeš čovek. To se uči živeći, a ne tumačeći Toru.
To dolazi iznutra, a najvažnije je da ne negiraš ono što nosiš u sebi.
Sumnje i strahovi: nesigurnost sadašnjosti i budućnosti – sve polazi
od toga. Tvoje biće mora da bude slobodno da krene kuda želi. Duh
leti, Nikola. Ne možeš ga vezati. To bi bio greh. Život bez duše je
ništavan. Mi samo preživljavamo iz dana u dan. Da li sam bar
delimično odgovorio na tvoje pitanje?

U tišini noći, u kuli na Park aveniji, on je sedeo sa Rafaelom
Tomkinom. Tomkin je razgovarao telefonom. Negde u svetu bio je
dan i posao se odvijao. Odluke je trebalo neprestano donositi. Tri
kontinenta čekala su odluke iz ovakvih telefonskih razgovora.

Dok je Tomkin govorio Nikola je vrteo u rukama sitan metalni
predmet. To je možda bio odgovor na sva pitanja iz рrоšlosti i
budućnosti. Želeo je da se sve već jednom razreši.

Nerviralo ga je to što je Saigo imao prednost nad njim. On je
preuzeo inicijativu. Nikola je bio nag i bez ikakve odbrane pred njim
zato što mu nije bilo jasno šta se događa.

Saigo ga je vukao za nos čitavo vreme i smejao mu se istiha.
Bila je to tehnika »Go Rin No Šoa«. Neprijateljeve korisne akcije
trebalo je onemogućiti, a dozvoliti da se one nekorisne razvijaju.
Voditi neprijatelja unaokolo kao da ima obruč provučen kroz nos dok
sasvim ne izludi.

- Gde ste bili? – upita Tomkin pošto spusti slušalicu. U ovo
doba noći izgledao je malo umorno. Odelo mu više nije bilo
besprekorno ispeglano, a svilena kravata bila je olabavljena. Lice mu
više nije bilo rumeno kao obično i bore oko očiju bile su vidljivije.
Međutim, sada je bio kao i svaki drugi čovek. Nikola se još uvek
pitao koje je njegovo pravo lice?

- Bio sam u Kineskoj četvrti – reče.
Tomkin zaprepašćeno ispusti neki neodređeni zvuk, okrenu se
na svojoj udobnoj fotelji, ruke mu zaigraše preko raznih dugmića i
tastera, kao što grčkom seljaku igraju prsti na brojanicama.
- U Kineskoj četvrti, je li? Mogu da se zakunem da je i onaj
prokleti Kroker bio sa tobom. Gledao je Nikolu pravo u oči, a
njegove oči kao plavi kvarc bile su nemilosrdne. Takve su bile oči
mornara, pomislio je Nikola, oči ljudi koji su navikli na sve trikove
mora i neba. Bile su to i oči preživelih brodolomnika. Da se kojim
slučajem Tomkin zatekao negde na moru posle brodoloma, nema
sumnje da bi isplivao do prve obale i postao novi Robinson. – Bilo bi
bolje da se ne prijateljiš suviše sa tim policajcem. Ja te prijateljski
upozoravam. Samo čekam trenutak da taj kreten napravi najmanju
grešku i da ga onda slomim.
Nikola se seti šta mu je Kroker ispričao o Geldi i morao je da
se nasmeje u sebi. Šta bi Tomkin uradio da zna da se Kroker viđa s
njegovom starijom kćerkom?
- Taj idiot mi se okačio na grbinu, ne znam zašto. Proganja ga

neka luda ideja da sam ja ubio Anđelu Didion samo zato što sam je
tucao.

Nikola je mirno posmatrao kako Tomkin nervozno pali i gasi
razne elektronske uređaje na svom stolu. Najzad frknu kroz nozdrve i
Nikolu neverovatno podseti na konja.

- Ta kurva je sakupljala koga je stigla, jesi li znao? Radila je
svašta s ljudima koje čak nije ni poznavala. Dovodila je momke s
ulice, samo tako. I to ne samo momke. Ona je bila stvarno luda.
Luda. Da sam to znao, da sam znao da je ona klozetska lezbejka ne
bih joj ni prišao. Gadi mi se i kad pomislim.

- Odmahnuo je rukom i njegov zlatni prsten sinu kroz vazduh.
- U svakom slučaju to je stara priča, bar je ja tako smatram. Ali
taj policajac nikako da se smiri. Šta mu je? Ponaša se kao prokleti pas
koji drži svoju prokletu kosku koju niko drugi i neće nego samo on.
- On samo radi svoj posao.
- On ne radi svoj posao! – Tomkin je sad vikao. – U tome je
stvar! – Udario je pesnicom o sto. – Slučaj Anđele Didion je završen
slučaj za sve u njujorškoj policiji sem za Krokera. Šta misli da će
time dobiti? Ja ću ti reći – ništa neće dobiti. Znam takve kao što je
on: obožavaju da vide svoje ime u novinama. – Ljuljao se veoma
jako napred-nazad u svojoj stolici kao da ima višak energije koju
treba da utroši. – Prokleti lovac na slavu. Neću dozvoliti da mu moje
ime obezbeđuje velike naslove na prvim novinskim stranama.
Potrebno je da mu neko održi dobru lekciju, to je sve. – Podigao je
pogled i kao da govori više za sebe rekao. – A šta je sa tim prokletim
nindžom?
- Zbog toga sam i došao da se dogovorimo. Jedina nam je
šansa da uspostavimo kontrolu čitave okoline. Drugim rečima,
moramo da se nađemo na poprištu bitke pre njega.
- Dobro, hajde sredi to. Za to te i plaćam.
- Na žalost, nije sve tako jednostavno.
- Dobro, nije važno kako je i šta je. Želim da mi ga sklonite s
puta. Za stalno.
- U to morate i vi lično da se uključite.
- Pa naravno, on je i poslat da mene ubije.

- Da, ali on je ovde da bi ubio i mene – reče mirno Nikola.
- Kako sad to?
- Poznajem čoveka. Između nas postoji jedan stari nesređeni
račun. To nema nikakve veze s vama.
- Vidim.
- Sem da to može da ga dovede u zamku.
- Kako?
- Preko jednog od njegovih mikrofona. – Nikola podiže
minijaturni disk tako da je Tomkin sada mogao jasno da ga vidi. -
Vidite, ovo sada ne radi, ali ako ga ponovo zalepimo tamo gde ga je
on, stavio, proradiće.
Tomkinove oči sinuše.
- Mislite...
- Da, naravno, reaktiviraćemo ga. Možda će pomisliti da je
došlo do nekog malog poremećaja i da je sad sve u redu...
- A, šta ako je mudriji neko što vi mislite. Taj momak je pravi
stručnjak. Majstor. Znam mnoge priče o nindžama...
- A ja znam jedno: on želi da nas ščepa obojicu i neće hteti da
propusti šansu čak i ako bude sumnjao da postavljamo zamku. To je
u neku ruku izazov i on neće moći da ga ne prihvati, a da ne izgubi
obraz. To on nikada neće dozvoliti.
- To znači da ćemo ga pozvati ovamo – reče Tomkin.
- Da.
Plave oči posmatrale su Nikolu. Nikoli se činilo kao da čuje
male šrafove kako se pokreću u poslovnom mozgu čoveka koji kao
kompjuter donosi odluku. I onda odjednom reče:
- Hajde da ga pozovemo – u glasu mu nije bilo ni najmanje
oklevanja.
Kasnije, pošto je Nikola smestio mikrofon tamo odakle ga je
ranije skinuo Tomkin, reče:
- Dobro, onda možemo sve da dogovorimo za sutra uveče.
- Nema problema.
- Odlično – Tomkin podiže slušalicu, a Nikola krenu prema
vratima. – Hej, nisi mi pričao imaš li problema sa Justinom?
Nikola se sledi. U sebi opsova Tomkina. Da li je opet

špijunirao sopstvenu kćer? Kako bi inače znao?
- I ja imam živaca, zar ne? – nasmeja se Tomkin. – Ti imaš

odlično bezizražajno liсе igrača pokera, ali meni nije potrebno da
vidim izraz lica da bih znao da su problemi tu.

- Šta znate o njima?
- Znam da je Justina u gradu – reče Tomkin – i da se viđa s
nekim drugim momkom. – Spustio je oči na telefonski brojčanik i
počeo da okreće brojeve. – Ne znam ko je, ali ubrzo ću saznati. Želeo
bih da ti i ona ostanete zajedno. Ti si dobar za nju. Plašim se da ne
krene svojim starim stazama.
- Gde je ona?
- Alo? Da...
- Tomkine – Nikolin glas oštro polete kroz vazduh.
- Izvinite za trenutak – Tomkin stavi ruku ргеко slušalice. –
Šta kažeš?
- Gde je Justina?
- U diskoteci u zapadnoj 46. ulici. – Počeo je da pretura
papiriće po stolu. – Znam da sam tu negde zapisao ime te diskoteke.
Znam da sam to imao... aha, evo ga. – Pročitao je ime s papirića, a
zatim ga pružio Nikoli. – Znaš li gde je to?
- Ja obično ne idem u diskoteke – reče Nikola.
- To sam i mislio. Inače bi ranije naleteo na nju. To je njena
stara ljubav. Diskoteke. Možda ćeš ih i ti zavoleti – Tomkin je počeo
da govori u slušalicu.
Za trenutak je govorio nešto nevažno, dok je drugim uvom
osluškivao udaranje vrata lifta i Nikolino udaljavanje. Kad se više
ništa nije čulo, sagnuo se i pogledao u mali mikrofon, tamo gde ga je
Nikola sakrio.
Preznojio se. Uvek se preznojavao kad je trebalo da donese
važnu odluku. Zatim odlučno pruži ruku i stavi mikrofon na ivicu
svog stola. Okrenuo se u fotelji i zagledao u grad koji је svetlucao
ispod njegovih nogu. Pomislio je da je čitava zemlja pred njim, mada,
naravno, nije to mogao da vidi. Zatim je počeo da govori.
- Mislim da sve zavisi od toga koliko vi želite njega da
uhvatite. Šta kažete na to da vam garantujem da ću pružiti Nikolu

Lajnira na tanjiru? Smatram da je to vama veoma važno i da je to za
vas isto toliko vredno koliko jedan život. Šta kažete?

Pružio je zatim ruku i vratio je mikrofon u fijoku tačno tamo
gde ga je Nikola ostavio. Tomkin nije ništa prepuštao slučaju.

Zatim se zavali u fotelju i podiže ruke iznad glave očekujući
telefonski poziv za koji je bio siguran da će uskoro stići. Napunjen
revolver visio mu je ispod miške.

Smatrao je da mu revolver ni najmanje ne smeta. Ko zna,
možda će mu zatrebati.

- Neko želi da vas vidi.
Telefon je zazvonio samo što je Kroker ušao. Gelda podiže
slušalicu.
Došla je u dnevnu sobu da mu otvori vrata i oboje su još stajali
tu u polumraku. Posmatrala ga je dok je slušala glas druge žene kako
joj zvoni u uvetu.
- Geld, jesi li tu?
- Jesam, Pir.
- Za trenutak sam pomislila da si se izgubila. Jesi li nešto pila?
- Ne, večeras nisam.
Kroker je bio umoran. Videlo se to. Nije noćima dobro spavao.
- Samo profesionalno pitanje, ništa drugo – reče Pir. – Mislila
sam da bi...
- Ne, nemoj večeras.
- Dobro, ja sam pogrešila. Trebalo je da te ranije upozorim.
Znaš, senator je u pitanju.
Gelda je znala šta to znači.
- Nađi mu neku drugu.
- Ali Gelda, on želi tebe. Znaš kakav je? On ne želi nikog
drugog.
Kroker je stajao tu u polusvetlu, kao neka mitska životinja koja
je iznenada oživela i koju su greškom obukli u odelo. Kao da je samo
delimično bio svestan njenog prisustva.
- Moj odgovor je još uvek ne.
- A šta će biti kad Dejra ponovo dođe u grad?

- Ni za nju neću biti slobodna. Ti dani su davno prošli. Ja sam
obavila svoj posao kod tebe.

- U redu – reče Pir. U njenom glasu nije bilo ni tuge ni
razočaranja.

Gelda se osećala lako i poletno kao da je popila sama čitavu
flašu »Dom Perinjona«. A bila je i srećnija nego ikada ranije.

- Nedostaješ nam, meni ćeš nedostajati – Pir nije pominjala
mušterije.

- Nikada te neću zaboraviti – šapnu Gelda.
- Nadam se da nećeš, zbogom Gelda.
Gelda spusti slušalicu i krenu prema Krokeru.
- Šta se desilo? – zagrli ga i povede u spavaću sobu. Sada, kad
je bilo malo više svetla, lako je primetila sasušenu krv na njegovim
rukama.
- Hoćeš li mi reći šta je bilo? – upita mirnim glasom, mada nije
bila ni najmanje mirna. – Tako si tužan.
- Upravo sam video dve porodice. Jednu trudnu ženu i jednu
mladu majku troje dece. – Pogledao je očajno u nju. – Da li si nekada
nekome morala da saopštiš da je osoba do koje mu je najviše stalo
mrtva? – Duboko je udahnuo. – E, pa ja sam to radio. Ali nikada
ranije nisam lično bio odgovoran za te smrti.
- Buljio je u svoje prljave ruke.
- Hajde da počnemo od samog početka – reče ona nežno. –
Najpre da uklonimo tu krv sa ruku.

Muzika. I neke čudne reči, nekih čudnih pesama.
Čitava prostorija bila je u hromu, ogledalima i zadimljenim
staklima. Svetlost se palila i gasila. Negde u polutami bio je bar. Svi
su igrali. Nikola je teško napredovao prema baru. Jedan korak
napred, dva unazad. Sada je znao kako se osećala Alisa u zemlji
čuda.
Pored bara bilo je puno praznih stolica. Nikola naruči piće
samo forme radi. Ustvari, nije mu se pilo. Gužva na sve strane.
Uzdignute ruke. Svetlost...
Tražio je Justinu. To mu se činilo isto tako uzaludno kao onda

kad je tražio Jukio u Kumamotou. Vrata su mu se zatvarala pred
licem brže nego što bi se i otvorila.

Odjednom, setio se onoga što mu je Sem rekao. Nije važno šta
je on sada, najvažnije je da zna šta želi da bude, šta je želeo. Više nije
bila 1963. godina, deo jednog drugog života. Znao je da nikada neće
biti zaista slobodan ako ne shvati sve to. Bez razumevanja asimilacija
je bila nemoguća. Duhovi prošlosti stalno će ga proganjati...

- Šta tu radiš? Hajde, igrajmo, igrajmo.
Plavokosa devojka u lepoj plavoj haljini ogromnih očiju
pozivala ga je.
- Hajde, hajde, prepusti se...
- Ne, hvala, imslim...
- Kako si ti tvrd. Mora da si »Jarac«. Oni su tvrdi...
- Nisam došao da igram. Došao sam da nekoga nađem.
- Pa, evo, našao si...
- Ne razumeš. Tu je žena do koje mi je stalo...
- Hajde, igrajmo dok je ne nademo. Istrgao se iz njenog
naručja.
- Tebe zabava baš ne interesuje? – viknula je za njim. Počelo je
već da mu se vrti u glavi od sve te muzike i strahovite igre svetlosti...
kad je odjednom ugleda. Bila je na uzvišenom delu diskoteke do kog
se stizalo zavojitim stepeništem. Morao je da odigra ceo put do tamo.
Jedva je stigao do nje. Igrala je sa nekirn momkom širokih ramena.
- Justina – pozvao ju je.
Njena glava njihala se u ritmu muzike. Posmatrala ga je bez
reči dok je momak širokih ramena kružio oko nje.
- Šta želiš, čoveče? Ne smetaj mojoj curi. Beži!
- Justina, pogledaj me – pružio je ruku prema njoj.
- Sklanjaj se, čoveče, zar ne razumeš da cura ne želi da ima
veze s tobom...
Nikola primeti njegove raširene zenice.
- Što ne odeš do klozeta i udahneš još malo droge? – upita ga
mirno.
- Slušaj, sada više nemamo šta da razgovaramo...
- Justina...

- Ne obraćaj se mojoj curi, momak. – Jedno rame se spustilo. –
Ovo je za tebe.

Bio je zaista brz i jak i znao je kako da koristi snagu. Trenirao
je na ulici gde se ne poštuju pravila, gde je najvažnije preživeti. Ova
vrsta može da bude mnogo opasnija od profesionalaca, jer čovek ne
zna šta može da očekuje od njih. Oštro sečivo moglo je da ga raspori
u trenutku.

Ali, Nikola nije dozvoljavao iznenađenja. Blokirao je levom
rukom napad Justininog partnera. Čovek je samo široko otvorio usta,
kao da vrišti, i zabacio je glavu unazad. Njihovi pokreti bili su u
ritmu s muzikom i niko nije ništa sumnjivo primetio. Sve je ličilo na
scenu iz komične opere, ali Nikoli nije bilo do smeha. Čovek se
srušio na pod bez ikakvog zvuka.

Justina pogleda u njega pa u čoveka na podu.
- Justina...
- Kako si me našao?
- Justina, došao sam da...
- Baš me briga! Nije me više briga ni za šta...
- Justina, došao sam da ti kažem da te volim.
Suze joj grunuše na oči. Posmatrala ga je bez reči. Da li ga je
čula?
- Justina, razumi molim te, volim te... Dodirnuli su se. Nikola
oseti da mora sve da joj kaže.
- ... plakao sam one noći u pesku pred tvojom kućom i nisam
se ni najmanje toga stideo. To mi se nikada nije ranije dogodilo...
Izašli su.
Kasnije, dok je ležao na sofi uz toplo Justinino telo, po-mislio
je: »Krokeru, grješiš. I ja imam osećanja kao svako drugi. Osećam i
patim...«
- Nemoj da se stidiš toga – reče Justina kao da mu je pročitala
misli.
- Ne stidim se. Da se stidim ne bih ti rekao.
- Srećna sam zbog toga – stavila mu je prst na kuk kao da traži
neku tajnu bravicu. – Srećna sam što si mi zahvalan za nešto. I ja sam
tebi zahvalna.

- To je sasvim novo osećanje. Bio sam okrutan prema tebi, ali
samo zato što sam se plašio. Prišla si mi suviše blizu, to me je
podsetilo...

- Na šta? - Njena duga kosa pomilova ga po ramenu.
- Podsetilo me je na devojku koju sam nekad voleo. Problem je
bio u tome što sam mislio da je još uvek volim.
- Gde je ona sada?
- Ne znam. Ko zna gde je. Rekla mi je da me voli, ubedila me
u to, nisam znao da neko može tako dobro da glumi...
Nasmešila se poluskrivena u tami.
- Da si žensko znao bi.
- Ponekad mislim da je seks samo za životinje... Justina je bila
iznenađena tonom njegovog glasa. Osetila je neverovatnu gorčinu u
njemu. Pitala se šta li se to odigralo između njega i te devojke pre
toliko godina?
- Ljubomorna sam – reče – ljubomorna sam kad pomislim
koliko si joj sebe dao. – Ćutao je, sasvim blizu nje. – Obećaj da nećeš
nikada više...?
- Šta da joj obećam?
- Ona me je naterala da osećam...
- Šta?
- Jednostavno, počeo sam da osećam uz nju.
- Pa zar je to tako strašno?
- Da, ali tada me je ostavila. Otišla je sa... i onda joj ispriča ono
što nikada nikome nije ispričao dok je osećao kako ga preplavljuju
talasi stida.
Justina stavi svoje tople usne na njegovo uvo.
- Svuci me, Nikola – šapnu.
Njene teške dojke blesnuše u polutami. Osetio je kako se talas
plime podiže u njemu.
- Užasno si mi nedostajala – reče, a u sebi je mislio: »Ti si mi
nedostajala, ne više Jukio«.
Osetila je da kida te reči iz sebe.
- Da – reče – sada znam šta je to. Bila sam stara i umorna bez
tebe.

- Nemoj da odmah vodimo ljubav...
Njene oči bile su sjajne i sasvim blizu njegovih.
- Reci to još jednom.
- Justina, reči ponekad nisu važne.
- A šta je važno? Zagrlio ju je.
- Važno je da ja grlim tebe i ti mene – šapnu. Njeni prsti
pomilovaše njegovu kožu.

Fukašigi, učitelj kenđucua, probudi se rano s ostatkom sna u
mislima.

Svet, tako rano, bio je još uvek obavijen maglom i poznati
znaci gubili su se u toj ranoj jutarnjoj izmaglici. Sve je ličilo na slike
pointilista.

Nije ga san uznemirio. Fukašigi nije brinuo o snovima u
pravom, stvarnom svetu.

Nešto ga je trglo iz sna. Nozdrve su mu drhtale.
Odmah je pomislio na Nikolu.
Mora da je bilo nešto u vezi s vremenom. I uprkos svoj svojoj
mudrosti, Fukašigi oseti kako ga protrese ledeni drhtaj straha.
Razmišljao je o tome često i dugo za vreme besanih noći,
ponekad, kad mu se činilo da se noć neće nikada završiti i da neće
sačekati svitanje.
I posle sveg tog vremena opet taj isti osećaj. Eto ga opet!
Vreme, znao je to dobro, nije značilo apsolutno ništa.
Uprkos ogromnoj udaljenosti on je osećao taj strahoviti
pritisak, obrušavalo se to na njega kao strahovito nevreme na brod
nasred mora.
Duge godine u Kini i Japanu činile su mu se sada kao daleki
polusan, kao svet koji je video kroz prozor. Znao je da um može
okrutno da se poigra sa čovekom i ovog jutra on se pitao šta je pravi
svet, a šta san. Amerika nikada neće biti tako stvarna kao oni dani i
noći na azijskoj obali puni mirisa i tajni.
Fukašigi sede na svom futonu. Čuo je kako mu kosti puckaju.
Magija – kakva nepoznata reč. Tipično zapadnjačka. Morao je da se
nasmeje.

Pomislio je opet na Nikolu. Nije mu ni najmanje zavideo, ali
zavist je ionako bila nepoznata Fukašigijevom srcu. Ili je to možda
bilo... Fukašigi samo sleže svojim mršavim ramenima.

- Ko to zna? – reče tiho, a uzbuđenje ga ponovo svog prože.

Mislio je da sada može da vidi sve do dna. Ribe su bile
bezbojne i plivale su i živele svoj život među stenjem i peskom.

U ovaj deo zaliva Šimonoseki dolazilo se već punih sedam
vekova, od onda kada je maloletni vladar Antoku Teno nestao ovde u
spektakularnoj pomorskoj bici sa svim muškarcima, ženama i decom
svog Taira klana. Ovde su se viđali čudni rakovi sa oklopima u
obliku ljudskih lica. Govorilo se da u njima stanuju duše starih
ratnika Heikea – drugo ime za Taira pleme.

Legenda kaže da stari ratnici ne mogu da nađu mir svojim
dušama, a ribari se kunu da u vedrim noćima vide čudne vatre iznad
uznemirene vode. U tim noćima, kad su čak i ribe uznemirene, ratnici
Heike ustaju iz dubina, nasrću na brodove i vuku nepažljive plivače
na dno.

Da bi smirili te nesrećne duhove budisti su tu na obali sazidali
hram Amidađiju.

»Ali sada« – mislio je Saigo – »to je prokletije mesto nego
ikada ranije, taj zaliv Danoura, jer jedan deo moje proklete duše leži
tu mrtav i pobeđen. Došao je da se pridruži ratnicima Heike na
njihovom beskrajnom putu: neće biti pogrebnih vatri ni zlatnih lotosa
ni za mene, ni za njih«.

Mogao je da vidi to savršeno lice kako leži na dnu, mirno i
neuznemiravano kao da nije bilo ni talasića oko njega. Bilo je
savršeno mirno kako samo može da bude lice u smrti. Tradicionalna
junakinja, divna kćerka, odana supruga srca punog požrtvovanja. Svi
njeni zemaljski gresi su iskupljeni.

To je bilo pravo, to je bilo dobro, to je bilo ono što je trebalo
učiniti – Saigo je u to ubeđivao samog sebe.

Šta je drugo mogao da učini?
Osetio je da teško diše i da suze pale njegove mrtve oči.
Odmah je počeo da peva stihove iz Hanija-Šin-Kioa: »Oblik je

praznina, a praznina je oblik... Ono što je praznina, to je samo oblik...
Misao, ime, znanje i to je sve praznina... Nema oka ni uva, ni nosa, ni
jezika, ni tela, ni uma...«

U tami je greh – u tami vreba smrt. Greh negira duh. Ubistvo
bića bez duha može da se smatra samo aktom milosrđa.

Ali, kako može da postoji ljubav kad greh postoji? To pitanje
mučilo ga je godinama, i više nego ijedna druga stvar uticalo je na
njegov život. Ponovo je postavljao sebi to nemoguće pitanje, udarao
se pesnicama u čelo i lice, tražeći da uništi to pitanje u sebi. Ono se
uvek vraćalo. Nije mogao da izbaci uspomenu na nju iz sebe kao što
nije mogao da zaboravi svoje ime. Zato se i odao drogi. Sada je
verovao da ona udvostručava njegovu moć i snagu.

Međutim, u ovakvo žalosno stanje doveo ga je niko drugi,
nego Nikola Lajnir. On je bio odgovoran za sve. Da nije bilo njega,
on bi... oni se ne bi... ne bi bilo...

Plamičci su mu zaigrali pred očima dok se tukao pesnicama po
glavi ne uspevajući ni time da iz svojih misli otera savršeno lice koje
je ležalo na dnu ispod vode. O, Amida! Kako je vetar zavijao te noći i
kako je sneg padao kao neprozirna zavesa. A nebo je bilo crno i
sasvim nisko tako da nisu mogli da se vide ni otoci Kiušiju, ni
Honšu. Sami u čamcu koji se ljulja. Da li je urlanje vetra prikrilo pad
tela u vodu? Da li su Heike ratnici znali da u njihove redove stupa još
jedna grešnica?

Video je vatre iznad talasa, baš kao što pričaju ribari.
Izgovorio je mnoge molitve i nije prestajao da ih govori sve dok
čamac nije vrhom dodirnuo drveni kej Šimonosekija i dok nije stajao
na čvrstom tlu mokar od slane vode i znoja uprkos snegu i ledenom
severnom vetru.

Još i danas je mogao da čuje to urlanje vetra kao da ga demoni
dozivaju da se vrati, da završi užas koji je nekako ostao nedovršen.
Vitlali su se oko njegove glave kao crni zmajevi.

Najzad se probudio iz teškog sna. Bio je mokar od znoja kao
da je upravo izišao iz vode. Još uvek nije znao da li je sve to samo
san ili opet sve proživljava iz početka. Bio je pod jakim uticajem
droge.

Nikola je sanjao kraj zemlje. Sa najbliže obale pružao se luk
drvenog mosta veoma sličan onom u Nihonbašiju. Krenuo je preko
mosta da bi otkrio da na drugoj strani nema ničega do magle.
Okrenuo se i pogledao putem od kuda je došao. Bio je iznenađen i
preplašen kad je video da je čudna magla zaklonila zemlju iz koje je
stigao i to tako dobro da je on sasvim zaboravio koja je to zemlja, a
da nije ni znao prema kojoj je zemlji krenuo. Kao da se magla širila i
unutar njegove glave i van nje.

Kad je bio na pola puta učinilo mu se da čuje neki razgovetan
glas kroz maglu. Što je prilazio bliže bio je ubeđeniji da to jeca neka
žena.

Najzad je kroz maglu mogao da nazre i tamnu formu žene, a
kada je prišao sasvim blizu video je da je mlada. Bila je visoka i vitka
i nosila je haljinu od bele svile. Haljina je bila vlažna, kao da je baš
došla iz mora preko kojeg je, pretpostavljao je to, prelazio ovaj most.
Stajala je naslonjena na drvenu ogradu svojim mršavim leđima i
gorko jecala. Nikola je osetio da mora da joj priđe. Bila je strahovito
tužna.

Kad je bio samo nekoliko koraka od nje čuo je njen glas kako
govori:

- Došao si! Najzad! Najzad! Već me je svaka nada napustila!
- Oprostite – njegov glas je odzvanjao u grudima kao da govori
usred prazne katedrale. – Gospo, oprostite, ja vas ne poznajem, mada
vi izgleda znate ko sam ja. Da se niste slučajno zabunili?
Dok je to govorio okretao je glavu levo-desno da bi je bolje
video i ustanovio da li je poznaje ili ne. Međutim nije mogao da je
vidi. Skrivala je svoje lice iza zavese od crne kose pune školjki i algi.
- Ne, nisam pogrešila. Tebe sam čekala sve ove godine.
- Zašto plačete tako gorko, gospo? Šta vam se dogodilo?
- Umrla sam najbednijom smrću. I dok ne budem osvećena
moj duh će lutati.
- Ne znam kako bih ja mogao da vam pomognem. Kad biste mi
dozvolili da vidim vaše lice...
- Ne bi bilo dobro da me vidite – reče tužno.

- Аli ja ne znam ko ste. – Nije rekla ništa.
- Molim vas sklonite ruke s lica, inače ne mogu da vam
pomognem, gospo – reče Nikola.
Polako, njeni dugi prsti ukloniše se s lica i Nikola duboko
udahnu.
Tamo gde je trebalo da bude liсе, oči, nos, usne bila je samo
koža, glatka i bezizražajna kao ljuska na jajetu...
- Nikola, Nikola šta ti je?
Grudi su mu se dizale, disao je teško kao da trči poslednje
metre maratona.
Justinino zabrinuto lice visilo je iznad njega. Njena duga kosa
bila je zabačena na jednu stranu kao neka električna zavesa.
- Šta je bilo?
- Ne znam, vikao si i plakao u snu...
- Šta kažeš?
- Ne znam. Vikao si nešto. Nešto što ne razumem. Kao da nisi
govorio engleski. Nešto kao »minamara no tat«...
- Migavari ni tacu?
- Da, čini mi se.
- Jesi li sigurna? Jesi li stvarno sigurna?
- Da, sasvim. Rekao si to nekoliko puta. Šta to znači?
- Pa doslovce prevedeno to znači »ponašati se kao zamena«...
- Ne shvatam.
- U japanskom predanju postoji legenda da neka osoba može
da žrtvuje svoj život da bi spasila drugu osobu. Čak ne mora da bude
čovek u pitanju, već neko drvo ili bilo šta drugo.
- Šta si to sanjao?
- Nisam siguran.
- Nikola – reče ona ozbiljno – da li je neko žrtvovao svoj život
za tebe? U snu mislim?
Pogledao ju je. Dodirnuo joj je obraz. Ali kao da nije bilo
njeno meso to koje je dodirivao. Mislio je na nešto što se dogodilo
davno.
Mislio je na savršeni kimono svoje majke, na kapljice krvi koje
su bile po njemu kao rubini, na Itami koja je rekla: »Sada oboje

moramo da odemo, Nikola. Ovde više nemamo šta da tražimo«. Pitao
ju je kuda će ona da ode. Odgovorila je: »U Kinu«. Pitao je da li to
znači da namerava da napusti Saigoa. »Nikola da li si se nekada pitao
zašto imam samo jedno dete? Ili, zašto bi se ti to pitao?« – Njene
usne razvukle su se u opaki osmejak od kojeg se sledio. – »To je bio
moj lični izbor, mada je Sacugai verovao da je nešto drugo u pitanju.
Ali ja sam to odlučila. Nisam želela da imam još nekoga kao što je
on. Shvataš li? Nadam se da shvataš«. Pogledala je na svoj krvavi
katana. »Mrziš me? Ne, mislim da me ne mrziš i zbog toga sam
srećna. Volim te, Nikola. Da si moj rođeni sin ne bih mogla više da te
volim. Ali, vreme je kratko, a ja imam još toliko toga da uradim«.

Stajao je ispred nje, bled i skamenjen. Zadrhtao je kao da je
vetar prostrujao sobom.

- Reci mi kakva je čast u svemu tome? – pitao je.
- Ima li uopšte časti na ovom svetu – rekla je Itami tužno. –
Plašim se da je ostalo sasvim malo...
- Moraš mi reći, moraš – njegov glas je već prerastao u jecaj i
već je mogao da oseti suze u uglovima očiju.
- Nikola, te priče se ne govore tako lako. Tražiš da ti otkrijem
dušu Japana. Pre bih zarila mač u sopstveni trbuh. Pitaj me bilo šta
drugo.
- Šta će biti s tobom?
- Idem u Kinu da nađem mesto o kome mi je govorila Čeong.
Neću se tamo dugo zadržati. – Njeni prsti stegoše se oko katane. Još
jedna kapljica krvi pade s vrha na pod.
»Moram da vidim Fukašigija« – mislio je Nikola dok je rešen
da je zaštiti nemo posmatrao Justinu u polutami.

Kad se probudio, Saigo je bio ubeđen da se nalazi u tami smrti.
Smrt nije za njega predstavljala nikakav užas. To je bilo zato što je i
život za njega tako malo značio. Za njega je to bio najbedniji poklon i
ni najmanje se nije plašio trenutka kada će morati da se odvoji od
njega.

Onda se setio da još nije ubio Nikolu i odmah mu je bilo jasno
da je još daleko od smrti i da je ovo bio samo dubok san.

Razmišljao je o novcu koji se gomilao na njegovom računu u
banci, o lancima zemlje koje je kupovao, o četiri male, ali dobre
elektronske firme. I čemu sve to? Novac je bio dobar samo za
sticanje moći i pomagao je pri ispunjavanju želja. A Saigo je sada
imao još samo jednu neispunjenu želju.

Ležeći nag na futonu s divljim uživanjem je mislio kako će se
noćas i ta njegova želja ispuniti.

Nije krio da s uživanjem očekuje i trenutak kad Rafel Tomkin
bude umirao pod oštricom njegovog mača. Zar je on mislio da je tako
lako postići pogodbu sa njim? Pogodbe s njim nije bilo.

Ne, smrt će i njega noćas stići, kao i Nikolu.
Saigo je znao koliko je smrt važna. Način na koji je neko umro
bio je zabeležen u istoriji i o tome se pričalo. Za Saigoa kao i za sve
ostale japanske ratnike bila su samo dva časna načina umiranja: u
boju, ili mirno i ritualno od sopstvene ruke. Umreti na drugi način
značilo bi strahovitu sramotu koja ne bi mogla nikada da bude sprana
i koja bi se prenosila i u novi život, i dalje, do beskonačnosti, u
limbo.
Gotovo da je zažalio što je ubio onog malog Kineza. Bio je
tako dobar. Ali nije imao izbora, stvarno nije imao...
Usred noći bio je pun mržnje. Sedeo je na svom futonu i
proklinjao dan kad je Jukio ušla u njegov život. Tiho je zazivao
Amidu.
Ali, u ovaj rani čas sve mu je bilo kristalno jasno. Razmišljao
je o tome kako će večeras da se zaleti u njih. Kretaće se brzo, brzo, i
ščepati ih obojicu i Nikolu i Tomkina. Jedino pravo rešenje za njega,
shvatio je to u dolini smrti, bila je smrt ta dva čoveka. Jasno je čuo
glasove, koji su urlali u njegovoj glavi kao jesenji vetar. Zadržao je
dah, stisnuo oči i ostao je tako dugo, dugo, sve dok glasovi nisu
nestali.
Ustao je i počeo da se kupa. Razmišljao je šta je naučio tokom
školovanja: naučio je i to da postoje mnogo gore stvari koje mogu da
se učine neprijatelju nego da se samo raspori njegov trbuh.
Znao je da je svet jedan veliki točak na koji je čovek privezan
svojom karmom. Do kraja dana njegov duh i um smiriće se. A tada,

ako mu smrt krene u susret, on će široko raširiti ruke i tako će je
dočekati.

Bio je divan dan, jasan i svež sa nekoliko paperjastih oblaka
koji su dolazili sa zapada. Justina je mislila da je dan suviše lep da bi
ga provela muvajući se po kući.

Plaža je bila izazovna. Izišla je iz kuće i sela u kola koja su bila
parkirana iza nje.

Krenula je prema autoputu bez nekog određenog cilja.
Međutim, nije se iznenadila kad joj se učinilo da se izgubila. Ali,
ovde se čovek teško izgubi i uskoro se našla na plaži Flajing Pointa.
Izišla je iz kola i krenula kroz pesak.

Puna energije želela je da šeta. Plaža je bila prostrana, bez
tragova zagađenja. Pesak neke čudne svetle boje. Talasi su jurišali na
obalu u zelenom luku sa belom penom na vrhu i rasprskavali su se po
pesku u srebrnastim kapljicama. Nije još nikog bilo na plaži. Bilo je
tiho i mirno, čulo se samo udaranje talasa o obalu i po neki krik
galebova.

Odjednom učini joj se da je ovde već bila ranije. Išla je i dalje
napred i sve je bila ubeđenija da je ovde već bila. Podigla je pogled
sa plaže i počela je da zagleda obližnje kuće. A onda joj je odjednom
postalo jasno. Pa tu je u svom svom sjaju stajala njihova porodična
kuća.

Dok je tako buljila iznenađena u poznatu kuću, drvena kapija
širom se otvori i na vratima se pojavi neka prilika.

»Gospode!« – pomisli. – »Pa to je Gelda«.
Najpre je htela da se jednostavno okrene i ode odatle, a onda se
zapitala šta li to dođavola Gelda radi u toj kući?
Gelda se zaustavi na pesku i skide naočare za sunce.
»Izgleda da me je videla« – pomisli u panici Justina – »ne
mogu sad samo da zbrišem«.
Gelda je išla prema Justini. Stajale su jedna prema drugoj kao
dva duelanta spremna za okršaj.
- Justina!
- Pa šta, ja sam.

- Kakvo iznenađenje. – Njene oči postadoše bezizražajne kao
da je zavesu navukla na njih. Razgovarale su kao dva stranca koji su
se slučajno sreli tu na usamljenoj plaži.

- Jesi li ovde sa... nekim?
Vetar je zviždao oko njih kao oko boraca na bojištu.
- Nisam, čekam nekoga.
- I ja.
- Dobro.
- Pa, eto. – Nije htela da prizna sebi koliko se Gelda promenila.
Kako je samo bila lepa sada. Kako je divno hodala. I otkuda joj ta
sigurnost u sebe? Ali, dobro, Gelda je oduvek bila sigurna u sebe.
Uvek je imala zanimljive momke, uvek je nekuda izlazila, klizala je
bolje od ostalih...
Justina je uvek bila premlada za te vrste Geldinih zabava,
suviše mršava da bi je neki momak primetio, suviše nespretna da bi
se bavila nekim sportom. Povlačila se u sebe i postajala sve
izolovanija. Hranila se svojom zavišću kao neki ljudožder.
- Je li otac tu?
Gelda odmahnu glavom.
- Ne, on je u gradu. – Oklevala je za čas. – Izgleda da se uvalio
u neku nepriliku.
- Pa to nije ništa novo.
- Nije, ali mislila sam da će te to interesovati. Ti si uvek bila sa
majkom...
- Šta ja mogu što je majka bila takva – reče Justina. Osetila je
kako bes raste u njoj. Pomisao da kaže sestri sve o Nikoli odjednom
je napusti.
- Ni ja ne mogu ništa što sam ovakva.
- To ti je uvek bilo opravdanje da uradiš ono što želiš. –
Gledale su se bez reči. Justina je bila nesposobna da krene u bilo
kakvu akciju, mada je bila veoma potresena. »Gospode, pa mi se opet
ponašamo kao kad smo bile deca« – mislila je. – »Ne možemo da se
ponašamo i razmišljamo kao odrasle osobe čim se nađemo jedna
pored druge. Samo se trudimo da opet jedna drugu povredimo«.
Gelda žmirnu na suncu.

- Hoćeš li da uđeš na trenutak?
- Ne, ja sam samo...
- Ma hajde Justina, ne budi dete...

- Znači i ti si to osetio?
- Da, u toku noći i pred jutro. Ne znam tačno kada.
- Dobro je što si došao. To je najvažnije.
- Nisam mogao nigde drugde da idem – reče Nikola. Fukašigi
se osmehnu.
Danas nije bilo zakazanih vežbi i dođo je izgledao ogroman i
prazan. Nikola se s tugom setio kako je poslednji put video Kanzacua
u školi van Tokija. Činilo mu se da je od tada veliki deo njegovog
života jednostavno samo protekao. Dani i noći su samo prolazili
uljuljkujući ga na talasima svog prolaženja.
Šta je ustvari postigao u Americi? Šta bi uradio za to vreme da
je ostao u Japanu? Toliko je vremena straćio. A da nije ni počinjao
svoje učenje buđucua? Šta bi bilo onda? Šta bi bio sada? Bez sumnje
bi bio neki visoki vladin funkcioner s debelom platom i divnim
vrtom. Provodio bi dve nedelje u Kjotu ili negde na obali, u dane kad
ne bi bio pretrpan turistima sa zapada, možda čak u Hong Kongu.
Imao bi odanu ženu i porodicu. Imao bi i decu da se sa njima
zabavlja i da ih podučava.
Čovek žali za onim što nema. Justina! Želeo je veoma da
ponovo vidi grobove svojih roditelja, da zapali obredne štapiće, da
kaže nekoliko molitvi za njihove duše.
- Da li si doneo? – upita Fukašigi.
- Jesam, znao sam da to moram da učinim jednog dana.
- Dođi.
Fukašigi ga povede kroz opusteli dođo prepun senki i blede
sunčeve svetlosti Nikola skide cipele. Fukašigi ga povede prema sobi
u kojoj su na uzdignutom podijumu bili razastrti tatami. On gurnu
šođi ustranu i oni uđoše.
Fukašigi sede skrštenih nogu i mahnu mu rukom.
- Molim te stavi to između nas.
Nikola stavi paket koji je nosio na tatami. U njemu je bila

kutija sa tigrom i zmajem koju je nekada davno dao So Peng
njegovim roditeljima.

- Otvori – Fukašigijev glas je malo zadrhtao.
Nikola posluša i podiže težak poklopac da bi otkrio devet
brušenih smaragda u kutiji.
Fukašigi kao da je zaboravio da diše dok se njegov pogled nije
odvajao od devet divnih komada dragog kamenja koji su svetlucali
pri slaboj svetlosti.
- Nisam verovao da ću nekada ovako nešto videti – reče starac.
– I svi su tu, svih devet.
Digao je pogled. Soba je bila prostrana, bez mnogo nameštaja,
veoma prijatna, puna harmonije.
- Vreme menja mnoge stvari. Kad si onda došao k meni u
Kjoto, samo me je pismo mog prijatelja Kanzacua sprečilo da te ne
oteram odmah, još s vrata. Nisi to znao je li? E, pa to je istina. Pa čak
i onda kad sam pročitao pismo pomislio sam da možda pravim
kardinalnu grešku. Neko se rađa da bi učio nindžucu kao što se neko
rađa i podiže da bi služio Amidi Budi. Uprkos onome što je Kanzacu
pisao sumnjao sam da ćeš uspeti. On nije ninđa pa sam mislio da ne
može da zna ono što mi znamo. Sem toga, ti si mi ličio na pravog
zapadnjaka. Nadao sam se jedino da Kanzacu nije sasvim poludeo.
Znao sam da bih pogrešio da sam te vratio. – Milovao je kutiju ispred
sebe. – Vidiš, nisam više onako bistrog uma kako sam nekad bio i
kako su pričali o meni.
- Još uvek tako pričaju o vama. – Starac nagnu glavu.
- Je li? Kao što vidiš to nije istina. Kanzacuova intuicija
pomogla je da ti postaneš prvi student mešane krvi u Tenšin Šo-den
Katori riju. Jedini. Čudna odluka s moje strane. Ipak, ne žalim je.
Škola nije imala boljeg studenta od tebe za sve ove godine od kad
sam ja njome upravljao.
Sad je Nikola morao da sagne glavu.
- Ali ti si imao dobar razlog što si došao kod nas, zar ne?
Izgleda da je došlo vreme da pokažeš šta smo te naučili.
- Žalim što moram da kažem da je to odavno počelo – i on
ispriča starcu sve što je znao o seriji ubistava.

Fukašigi je sedeo nepomično. Kad je Nikola završio, nije
progovorio ni reči. Njegov ledeni pogled okrznu Nikolu.

- Kad si nam se priključio, preuzeo si i neke rizike koje si imao
kasnije na svakom stepenu obuke. Znao si šta se sprema onog
trenutka kad je pronađen delić šakena. Pa ipak nisi preduzeo akciju.
Možda su zato mnogi ljudi – od kojih su troje tvoji prijatelji – mrtvi.
– Oči su mu sinule. – Da nisi i ti mrtav, Nikola?

Nikola je posmatrao svoje šake zaprepašćen rečima starog
čoveka.

- Možda nije trebalo da dolazim na zapad. Mislim da sam
samo pokušavao da promenim svoju karmu.

- Zar ne znaš da će ona biti ista bez obzira gde ideš i gde se
nalaziš.

- Zvuči kao prokletstvo.
- Ako neko izabere da posmatra svoj život tako, onda jeste.
Čudim se da misliš na tako zapadnjački način.
- Možda me je Amerika izmenila kao što je izmenila Vinsenta.
- Naravno, samo ti možeš da znaš pravu istinu – reče Fukašigi.
- Više je ne znam.
- Možda je samo ne razumeš do kraja.
- Neobjašnjivo sam vezan sa Saigoom i još uvek za Jukio...
- Prihvatanje karme ne sme da se pobrka sa fatalizmom. Mi
smo svi velikim delom kovači sopstvene sudbine. Ali, istovremeno
moramo da naučimo da prihvatamo ono što je neizbežno. To je pravo
značenje prihvatanja i samo to donosi harmoniju bez koje ustvari nije
ni vredno živeti.
- Ja to razumem – reče Nikola – ali još nešto mi je
neuhvatljivo.
Fukašigi klimnu glavom i mašivši se ispod kimona izvuče
nekoliko tankih listova hartije od pirinča koji su bili brižljivo
savijeni. Izgledali su vrlo stari. Fukašigi ih pruži Nikoli.
- Ovo je pismo od Kanzacua. Prema njegovoj želji treba da ti
ga sada predam.

Bio je to jednostavan crni »ford sedan«.

Doktor Dirfort se trudio da otkrije ko je u njemu, ali zraci
jutarnjeg sunca tako su se odbijali od stakala da je to bilo nemoguće.

Posmatrao je »sedan« dovoljno dugo da bi se uverio da kola
prate Justinin crveni automobil. Setivši se Nikolinog upozorenja,
požuri i sede za volan svojih kola. Krenu za njima.

Tog jutra trebalo je da obiđe nekog bolesnika na Džun roudu,
pa je bio odlučio da uz put svrati i do Justine. Stigao je taman na
vreme da je ugleda kako odlazi prema istoku u svojim crvenim
kolima. Odmah zatim ugledao je crni automobil kako kreće za njom.

Video je kako se Justina zaustavlja i izlazi iz kola. I crna kola
stala su nedaleko od nje ali, vrlo čudno, iz njih niko nije izišao. Bio je
veoma radoznao. Ipak je čekao izvesno vreme, učinilo mu se vrlo
dugo, a onda izađe iz kola i baš kad je hteo da krene za Justinom niz
plažu motor crnih kola se upali i ona polako krenuše. Pratila su
Justinu.

Doktor Dirfort se brzo vrati za volan svog automobila.
Preznojio se na pomisao da će izgubiti crna kola, ali je odahnuo kad
je ugledao automobil na početku Džin Lejna.

Bio je zahvalan što ga nije izgubio. Saobraćaj nije bio gust i
lako je mogao da pazi na oboje. Sada mu je bilo jasno kuda su
krenuli. Odmah je prepoznao veliku kuću Rafaela Tomkina.

Pesak je zaškripao pod njegovim cipelama kad je izišao iz
kola. Spustio je stakla za sunce na svojim naočarima skoro zaslepljen
neverovatnim bljeskom sunca. Sad je mogao da vidi unutrašnjost
crnog automobila. U njemu nije bilo nikog.

Bilo je veoma tiho. Neka ptičica skakutala je u borovima, ali
nije puštala glasa od sebe. Mogao je jasno da čuje kako se talasi
bacaju na obalu. Taj zvuk mu se činio tako jakim i nepodnošljivim
kao da mu neko baca kamenje u mozak.

Krenuo je prema »fordu«. Ni daška vetra. Dan je bio izuzetno
topao.

Crni »ford« je sada bio sasvim blizu. Dizao se kao neki preteći
zamak usred pustinje. Ko bi to mogao da prati Justinu? Nikola ga je
molio da malo pripazi na nju. Doktor Dirfort je bio iznenađen što
razmišlja o njima dvoma kao da su mu rođena deca. Odmah je sam

sebi objasnio da je to slabost starog čoveka i da mu verovatno
nedostaju njegove dve kćeri.

Košulja mu je bila sasvim mokra i lepila mu se za kožu.
Као nekada u džungli, proleti mu kroz glavu. I odjednom se
zaustavi, kao da je osetio vrtoglavicu. Pomislio je da je bez sumnje
dobio napad malarije. Znao je da je to specijalna vrsta malarije od
koje je samo on patio, koja je napadala leti, a prolazila s prvim
danima jeseni.
Prešao je jednom rukom preko haube »forda«. Onda se malo
sagnuo i zavirio unutra. Ništa.
Još uvek je tako stajao nagnut, ćelav stari čovek koji se znoji
na vrelom suncu, kad se tamna senka ispruži preko njega sa strane
crnog automobila.
Doktor Dirfort je dugo buljio u senku. Setio se baleta koji je
nekada davno video u gradu: ulazak Crnog anđela. Njegove kćeri –
tada su bile još male – vrisnule su od straha kad se ta tamna prilika
pojavila na sceni. Tamna krila zakloniše sunce i njemu je odjednom
bilo hladno.
Hteo je da se okrene, ali krajičkom oka ugledao je nešto
strašno i mahmalno podigao ruku da se zaštiti.
Tada se nešto obavi oko njegovih članaka i on bi bačen na
kolena. Metal se bolno urezivao u njegovo meso. Izvijao se i teško
disao. Osećao se kao riba na udici.
Pogledao je na dole niz svoje noge. Dugi metalni lanac sa
tegom na kraju bio je čvrsto i bolno obavijen oko njegovih gležnjeva.
Pokušao je da sedne. Ispod grla osetio je nož. Podigao je pogled i
ugledao lice iznad sebe, ustvari deo lica, ali i to je bilo dovoljno da
izgubi dah.
Gledao je u te oči koje su bile rnrtve kao kamenje. Oči ludaka.
Razlikovale su|se od onih koje je ugledao pre toliko godina, pa ipak
bile su potpuno iste. Nindža. Njegov um se sledi na tu pomisao.
Činilo mu se da život polako čili iz njega i da to uopšte nije više
važno.
Čuli su se cvrčci. Zujali su insekti. Ponovo je bio na
Filipinima, ponovo je bio u šatoru, vezan za sto. A ljubazan tihi glas

mu je govorio:
- Zašto ste me pratili?
- A zašto ste vi pratili devojku?
U očima nije bilo nikakve promene izraza. Doktor zabaci

glavu i teško udahnu. Krv je počela da mu kaplje iz usana.
- Zašto ste me pratili?
Reči su dolazile polako kao litanija, kao molitva uveče.
- Zašto ste me pratili?
Vreme je prestalo da postoji, a bol je postajao sve jači i rastao

je kao plima, sad je bio brži, sad sporiji. Vilice počeše da mu
cvokoću. Znojio se.

U jednom trenutku doktor Dirfor shvati da je ovaj nindža nešto
drugačiji od onog kojeg je nekada sreo. Ovaj je bio mnogo okrutniji.
Bilo je u njemu neke elementarne moći što ga je naročito preplašilo.
Kao da je sam đavo došao da mu uzme život.

Doktor Dirfort nije ni najmanje sumnjao da mu je čas smrti
došao. Znao je da ga niko neće spasiti u poslednjem trenutku, a on je
bio isuviše slab da izigrava mišićavog heroja. Ali ljudsko biće se bori
i nada do poslednjeg trenutka.

Nindža je klekao na Dirfortove grudi. Nežno, gotovo kao da se
izvinjava podigao je desnu Dirfortovu ruku i samo vrhovima prstiju
slomio mu je palac. Sačekao je malo da šok od strahovitog bola
prođe, a zatim mu je slomio kažiprst. I tako je polako i lako išao
dalje.

Doktor Dirfort je uzdisao, drhtao i ječao. Šaputao je imena
svoje dve kćeri, svoje mrtve supruge. Osetio je više nego što je video
da se nindža naginje nad njegove usne ne bi li čuo taj tihi šapat.
Kletva i ponovo oštar bol. Plamen bola obuze ga kad mu je lomio
desni članak.

»Neko će morati da pozove decu« – pomislio je Dirfort, a onda
mu je bol pomračila svest. Vrisnuvši u agoniji, on se spase time što
se onesvestio.

Plač nekog deteta možda je odlučio sudbinu doktora Dirforta.
Plač se čuo sasvim blizu. Saigo je na brzinu odlučio da baš ništa ne
dobija time što produžava ovu strašnu igru. Uze kijotecu-šoge i

preseče grlo doktora Dirforta duplom oštricom.

»Od samog početka« – čitao je Nikola tajanstveno pismo –
»tvoj otac je sumnjao u Sacugaija. Znao je to od prvog trenutka kad
su se sreli. Bilo mu je jasno da iza Sacugaija stoje neke tamne sile i
zli zaštitnici. Malo ispitivanja pokazalo je da su njegove skrivene
sumnje tačne. Tvoj otac je želeo da slomi tu strašnu bandu. To što je
pomogao Sacugaiju da bude oslobođen optužbe da je ratni kriminalac
trebalo je da posluži velikom cilju. Nadao se da će ga Sacugai odvesti
do srca bande. Bio je to odličan plan. Nije valjalo jedino to što ga je
Sacugai otkrio. To nije mogao da podnese. Sacugai je pripadao
jednoj staroj školi u kojoj se mnogo držalo do dostojanstva. Znao je
da on lično neće smeti ni da takne pukovnika, ali zato je on svog sina
Saigoa pretvorio u emisara smrti. Dao je da se školuje u Kumamotou,
u najstrašnijoj školi Kuđi-kiri. S godinama pukovnik je shvatio svoju
grešku. Kockao se i izgubio. Tvoj otac je bio Englez rođenjem, ali
poneo se kao pravi Japanac. Sam je ubio Sacugaija«.

Zaprepašćen, Nikola diže pogled. I zbog te porodične sramote
Čeong je počinila sepuku.

- Nastavi da čitaš – reče nežno Fukašigi. – Ima još.
»Tvoj otac je bio plemeniti ratnik i niko nije sumnjao u njega.
Kad se Saigo vratio kući nije mu trebalo dugo da otkrije istinu. To
saznanje čuvao je za sebe. U dubini duše krio je plamen mržnje, a
pred svetom je dobro glumio ucveljenog sina. Plan osvete već je
imao na umu. On je u svojoj strašnoj školi postao pravi majstor
hemičar. On može da ubije čoveka da ga i ne dotakne. Bojim se da je
Saigo tako i ubio tvog oca. Trovao ga je polako«.
Nikola oseti kako mu se suze zavrteše u očima i jedva se
sabrao da pročita poslednje rečenice.
»Sada moram da te zamolim za oproštaj. Mada ja nisam
nindža, osećam da sam delimično kriv za smrt tvog oca. On je bio
moj veliki prijatelj. Sada, kad je najveći bol prošao, osećam da sam
mogao da znam šta se sprema. Ti si moja jedina nada. Znam da sada
čitaš ovo pismo, a u tvojoji blizini se nalazi moj prijatelj Fukašigi.
Znam i da ste bili iznenađeni kad ste otkrili da je skupa školarina za

tebe bila plaćena do kraja u školi Tenšin Šoden Katori. Nadam se da
ćeš razumeti što sam sve ovo morao da ti napišem i nadam se i molim
Amidu Budu da ćeš sve oprostiti starom čoveku«.

Kroz veo od suza video je potpis koji je Kenzacu stavio
tankom četkicom na kraj pisma. Plakao je zbog pukovnika koji je na
svoj diskretan način pokušavao da ga upozori. Plakao je zbog Čeong.
Osećao je kao da su godine iščupane iz njega kao zlatno i crveno
jesenje lišće. Plakao je zbog svojih prijatelja koje je voleo i koji su ga
voleli.

Fukašigi je sedeo pored njega, duboko zadubljen u misli o
tome kako se vreme okrutno poigralo s ovim mladićem.

- Jesi li došla ovamo da se osušiš?
- To je prilično direktno pitanje?
- Izvini.
- U redu, u redu. Mislim da sam to zaslužila. Već sam se
ustvari osušila.
Sedele su u ogromnoj dnevnoj sobi. Polovina zida bila je u
staklu. Iznad njih visio je ogroman luster, kao najveći dijamant na
svetu, tako je Justina mislila kad je bila mala. Sedele su na
ogromnom okruglom kauču. S jedne njegove strane bila je neka
kineska slagalica koju je neko nekad dao Justini i koju ona nikada
nije do kraja složila. Sedele su uspravnih leđa i opreznih očiju, kao
dve mačke na tuđoj teritoriji.
Piće u visokim čašama stajalo je ispred njih. Nijedna se nije
mašila rukom za čašom kao da bi to predstavljalo priznanje da je
pobeđena.
- Koliko dugo ćeš ostati? – pitala je Justina, mada nije htela to
da kaže. Htela je da kaže da je srećna što ju je zatekla, ali kad god je
htela nešto ljubazno da kaže kao da joj se jezik lepio za nepce. Čudila
se što je to tako. Osetila je kako ju je pomilovao talas stida kao što su
je nekada milovale duge majčine ruke dok su je sapunale i kupale.
Kad je postala starija sačekala bi da svi odu iz kuće i onda bi
sama otišla u kupatilo. Posle kupanja zavijala bi se u jedan veliki beli
peškir dok bi drugi manji kao turban obavila oko svoje duge kose.

Tako pripremljena, još topla od vode, došla bi i legla na ovaj isti kauč
da sanjari. Posmatrala je prelamanje svetlosti u ovom prekrasnom
lusteru. Tako se ona zabavljala dok bi Gelda bila negde napolju na
nekoj zabavi sa nekim od svojih mladića.

Shvatila je da Gelda nije odgovorila na njeno pitanje.
Uostalom zašto bi joj i odgovorila, ionako je to nije interesovalo.

- Možeš da ostaneš koliko želiš – reče Gelda.
- Nije važno, ionako moram da idem – međutim nije se
pomakla da krene.
- Izvini me – reče Gelda i ustane. – Muvaću se tuda. – Stavila
je ruke na naslon kauča. – Ti si uvek najviše volela ovu sobu, jel da?
- Jesam – reče Justina pomalo iznenađena.
- Uvek sam mislila da bi najradije tu spavala samo kad bi ti
majka dozvolila.
- Da, to sam želela.
- Pa, idem – reče Gelda dok su se njeni dugi prsti zakopavali u
tkaninu. – Javi mi se pre nego što odeš. Hoćeš?
- Svakako.
I tako je ostala sama u kući – personal je otišao na slobodni
vikend. Osećala se isto kao nekada kad je bila dete. Najpre je digla
pogled prema skupom staklenom lusteru. Pitala se kako bi to bilo da
je velika dama u nekom drugom dobu gde nema telefona, ni
automobila, ni struje. Maštala je o tim davnim vremenima kad se sve
odigravalo uz svetlost sveća...
Tako zanesenu u maštanje zatekao ju je Saigo. Nije ni bila
svesna šta joj se dogodilo. Da li je pala u nesvest ili je samo zaspala.
Nije joj bilo jasno šta se sa njom događalo za vreme sna.
Radio je na njoj punih 15 minuta pažljivo osluškujući zvuke sa
strane. Nadao se da ga niko neće omesti jer bi to značilo da će morati
da je odvuče odavde. To nije želeo. Ovde je bila tako opuštena, bilo
je to mesto kome je verovala. I to je umnogome olakšavalo stvari.
Justinine oči su bile otvorene, ali je videla samo njegovo lice.
To više nije bilo samo lice, to je bilo tle po kome je hodala, hrana
koju je jela, vodu koju je žedno pila, vazduh koji je udisala. To lice
postalo je njen svet i na kraju čitav univerzum.