Eric van Lustbader - Nindža (SR)

samo šuštanje saobraćaja duž Leksingtona.
Otvorio je vrata i izišao. Jednom rukom otkopča revolver. Od

njega se nije rastajao.
Pažljivo pređe preko trotoara, s lampom u ruci. Svetlost je

razbijala tamu. Video je otvorenu gvozdenu kapiju i nekoliko
stepenika iza nje. Iznad krojačke radionice su bili stanovi. Kroz
prozore je dopirala čudna šarena kaleidoskopska svetlost, od
upaljenih televizora.

Trevin siđe niz nekoliko stepenika iza kapije. Već je pomislio
da je bolje da pozove stanicu ali je onda, ipak, odlučio da je najbolje
da proveri šta je to, pa kad bude imao nešto konkretno u rukama, da
se javi.

Iza kanti za đubre bila je neka senka. To je malopre i privuklo
Trevina i to je želeo da ispita šta je.

Iznad te senke je sada stajao. Skide ruku s revolvera i pruži je
prema tamnoj gomili pokrivenoj starim džakom. Pokaza se lice
prislonjeno jednim obrazom uz zid. Nije ni trebalo da mu prislanja
dva prsta uz žilu kucavicu na vratu: videlo se da je čovek mrtav.

Trevin ustade i ne dodirujući ništa vrati se na ulicu. Pogleda u
oba smera. Prođe jedan par držeći se ispod ruke. Nikakvog drugog
pokreta. Uskoči u kola i pozva stanicu.

- Ne bih želeo da s ovim čekamo do jutra – reče. – Bolje da to
odmah noćas raščistimo.

Tada se vrati da pregleda leš. Ali nije mogao da nađe ništa: ni
novčanik, ni bilo kakav dokument, ništa. A videlo se da čovek nije
skitnica. Dodirnu ponovo leš. Još je bio topao. Ustade. Iz daljine se
čulo kako sirene i svetlost policijskih kola paraju noć.

Uzeće mu otiske prstiju i lako će ustanoviti ko je. Tako je i
bilo. Posle tri časa saznali su ko je ubijeni, a onda su počeli da se
pitaju šta se dogodilo sa njegovim taksijem.

Vinsent iziđe iz »Mičita« restorana i osvrnu se oko sebe
tražeći taksi.

Bio je dobro pijan ali nije se ni najmanje stideo. Osećao se
lagan kao balon uprkos vrlo teškoj i vlažnoj noći. Sve brige i žalost

koje su danima visile na njemu kao da su sada otpale.
Hodao je pomalo nesigurno ali to mu je bilo samo zabavno, čak

je bio srećan zbog toga. Neophodno mu je bilo ovo opuštanje.
Udisao je težak noćni vazduh i nije ni osetio miris koji se

širio iz kafane na uglu. Činilo mu se da hoda Ginzom u Tokiju, da
vidi neonsku džunglu koja reklamira noćne klubove.

Posmatrao je ljude koji su prolazili pored njega i to mu je bilo
veoma zabavno. Borio se sa sobom da ne prsne u smeh, a onda je
pomislio: a što da ne? Nasmejao se glasno. Kao da niko nije
primetio.

Krenuo je na zapad. Saobraćaj iz Šeste avenije pravio je
veliku buku. Mislio je na Uragu gde su se brodovi admirala Perija
usidrili 1853. prekidajući tako 250 godina japanske izolacije.
Tajanstveni talasi koji idu prema kraljevstvu pod morem. Pomislio
je da je bilo bolje da nisu dopustili to otvaranje Tihog okeana.
Mnogo bolje. Stara granica koja je držala Japan u magičnom
zagrljaju bila je iskidana. I to je bio mit, kao sve uostalom u
japanskoj istoriji. I ta priča je bacala senku širu od života preko
sećanja.

Na uglu Šeste avenije se pojavi taksi. Išao je pravo prema
njemu. Pre nego što će ga stići, šofer upali jača svetla. Vinsent je bio
zaslepljen. Još je bio u Japanu.

Pijano je mahnuo vozaču i on poslušno stade blizu njega. Kola
su bila stari »čeker«, velik i prostran. Imala su ugrađene rashladne
uređaje.

Videlo se da je auto dobar i skup. Unutra nije bilo ničeg od
plastike, a prednja sedišta su bila presvučena svetlom kožom.

Vinsent reče vozaču adresu i udobno se zavali na zadnje
sedište. Taksi krenu.

Vinsent je i dalje mislio na Japan: čak i na pretrpanim
ulicama Tokija gde su sada gotovo svi nosili zapadnjačko odelo čovek
je mogao da naleti na starinski šinto žrtvenik izmedu dva oblakodera.
Moglo je da se čuje sablasno zveckanje bronzanih zvončića. Mogao
je da se oseti sladak miris kako se izvija u vazduh. U tim trenucima je
nestajalo zagađenog vazduha i javljao se duh besmrtnog Japana koji

je bio neokaljan zapadnjačkim načinom zivota i koji je još
priznavao stare bogove.

Bilo je tamno u kolima. Posmatrao je svetlosti velegrada.
Nagnuo se.

- Hej – reče vozaču – želeo bih da noćas stignem kući.
Video je kako se vozačev potiljak pomiče i u retrovizoru ugleda
njegove oči. Primeti da je čovek Japanac, potraži njegovo ime pored
taksimetra s desne strane. Svetlost je bila ugašena i nije mogao da
ga pročita. Progovori na japanskom i izvini se vozaču zbog svoje
grubosti.

- U redu je – reče čovek – ovo je bila teška noć za svakoga.
Išli su Četrdeset petom ulicom pravo na zapad. Taksi skrenu
za ugao Osme avenije. Tu je bilo mnogo jevtinih restorana i porno-
bioskopa uz ivice trotoara. Bilo je dosta prostitutki, podvodača,
nekoliko snažnih Portorikanaca: bilo je to podzemlje velikog grada
u svom sjaju.
Taksi se zaustavi na crvenom svetlu.
- Ova noć je kao kod nas kući – reče Vinsent na japanskom.
- Niko to ne želi – odgovori čovek. – Bolje da nikada nije
došla.
Vinsent je opet razmišljao o četiri broda admirala Perija kako
ulaze u zaliv Uraga. Možda je u pravu...
Vozač se okrenuo. Lice mu je bilo plavo i zeleno od svetlosti iz
nekog pokretnog bioskopa. Usta mu se raširiše u osmeh. Oči su mu
bile ledene, iz njih nije zračila ni toplina ni prijateljstvo. Taj kontrast
između osmeha i ledenih očiju bio je zastrašujući. Vinsent se setio
prvog komada koji je gledao u No pozorištu i maske demona koju je
tada video: bar se njemu tako činilo da je svaka maska demon,
imao je samo šest godina.
Bilo je nečeg čudnog na tom licu, ali zbog lošeg svetla, nije
mogao dobro da vidi i otkrije u čemu je stvar. Nagnuo se malo
unapred. Kao da je koža na čovekovom licu bila previše zategnuta i
suviše sjajna...
Bacio se unazad. Njegov um se sledio zbog onoga što je
posumnjao. Ali njegovi refleksi bili su oslabljeni zbog alkohola i čak

i sada kad se bacio unazad na sedište video je da je čovekovo lice
sasvim blizu njegovog. Obrazi su se naduli i usne se saviše kao da će
da izgovore jedno slovo O. Fina maglica pojavi se iz otvora i uhvati
Vinsenta u trenutku kad je udisao. Već je udahnuo nešto spreja pre
nego što je uspeo da zaustavi disanje.

Kroker je sedeo u tatami sobi prekrštenih nogu, glave
podbočene na jednu ruku, pošto je Vinsent otišao. Naručio je još
sakea i razmišljao o povratku kući. Progutao je tečnost. Bila je
hladna i dobra. Strpljivo je čekao da mu donesu novu bocu. Zaista
mu se sviđala ta rakija od pirinča. Jedva da je imala neki ukus ali je
svakako bacala čoveka u dobro raspoloženje.

Nije želeo da ide kući. Ne, ne nikako – mislio je. »Ne, ne želim
da idem kući, ne, u stvari, ne da ne želim da idem kući, nego ne
želim da vidim Elison«. To ga je i iznenadilo, a i smetalo mu je.
Nikada nije razmišljao da će se taj osećaj javiti tako otvoreno, mada
je već dugo bio svestan da će to jednog dana isplivati na površinu.
Nije smeo da dozvoli da stvari odu tako daleko. Bio je nezadovoljan
sam sobom. Čudio se kako to da dvoje ljudi tako dugo žive Zajedno,
da se vole i da onda, posle izvesnog vremena, ne osećaju ništa jedno
za drugo. To je tako u ljudskim odnosima, zaključio je filozofski, ali
to je onaj pakleni deo odnosa.

Sake je stigao i on dozvoli kelneru da mu sipa prvu čašu. Iskapi
je i usu drugu. Želeo je da pozove Matija Usta, ali plašio se da li sme
da poveri tajnu slučaja Didion običnom dostavljaču. Činilo mu se da
je ceo slučaj zavisio samo od jednog: naći ime i adresu jedne kurve.

Nije morao da zatvara oči da bi u mislima ponovo video stan
Anđele Didion. Ali zatvorio ih je i još jednom prošao kroz sve.

Prvo što je osetio kad je ušao u stan bio je miris. Bio je to
neki slatkobolesni miris kombinovan sa nečim. Sa čim? U
zatamnjenoj dnevnoj sobi nisu našli ništa ali u spavaćoj su našli
indijansku lulu od kosti i pomirisavši je on je osetio opijum. Probao
ga je vrhom jezika. Vrlo visok koncentrat. Nije bilo sumnje. Ali,
najzad, bila je to spavaća soba Anđele Didion, najbolje plaćenog
modela na svetu, i trebalo je očekivati da takva žena ima sve

najbolje. Nije dodirnuo lulu, nije ništa dodirivao.
Navukao je hirurške rukavice i prišao velikoj garderobi koja

se nalazila iza kreveta. Cela spavaća soba je bila u tamnoplavom. Sve
je bilo u toj boji, od obloge na zidovima do abažura na noćnim
lampama. Bila je upaljena samo jedna lampa pored kreveta. Ostavio
je sve tako kako je bilo kad je ušao.

Pažljivo je otvorio vrata na povlačenje. Unutra je našao
svilene haljine od Kalvina Klajna i Feragama. Imala je šest bundi.
Ispod su bile poredane cipele od Žurdana i Botičelija.

Na tepihu između kreveta i ormana nalazila se crna svilena
kućna haljina. Sapleo se o nju. Bila je to skupa stvar. Caršavi i
pokrivači su bili tamnoplavi. Bili su savijeni oko članaka Anđele
Didion.

Ležala je napola na krevetu. Glava joj je visila sa strane, a
duga plava kosa je padala na pod. Bila je našminkana. Trepavice su
joj bile namazane maskarom, na obrazima je bilo crvenila, usne su
joj bile namazane ružom. Bila je naga. Imala je samo tanak zlatni
lančić oko struka. Nikakvog drugog nakita. Ležala je na levoj strani
kreveta. Desna strana je bila prazna, ali jastuk je bio izgužvan kao
da je neko spavao na njemu. Bilo je fleka na čaršavima. Još su bile
vlažne. Nisu bile od krvi. Jedan jastuk je bio podmetnut pod leđa
Anđele Didion.

Neko ju je baš dobro udesio. Modrice su tek počele da
tamne. Videle su se na njenom vratu, na grudima, na rebrima,
na stomaku. Leđa su joj bila izvijena kao u ekstazi. Nikakvog izraza
straha nije bilo na njenom licu. Ni straha ni bola – ni strasti.

Sve to bi izgledalo vrlo groteskno da je u pitanju bilo koja
druga žrtva. Kroker je toga već dosta video. Ali ovo nije bio bilo ko,
bila je to Anđela Didion. Mora da je bila izuzetna zena, razmišljao je
tada Kroker, jer njena lepota dobro je podnela čak i – smrt.
Krokeru je bilo žao što je jedna tako lepa ljudska tvorevina uništena
divljački. Bio je tužan zbog toga. To isto je osećao prema većini
leševa koje bi otkrili, čak i onda ako su bili obični kriminalci bez
kojih će ovaj grad lakše živeti i koji su poginuli zbog sopstvenih
grehova.

Odvojio je pogled s kreveta klekao pored svilene haljine na
podu. U polutami sobe nije se videlo da ima još nešto pored nje.

Ispruživši kažiprst polako je podigao tu stvar. Prineo ju je
nosu. Osetio je blag miris parfema. Ustao je, prešao preko sobe i
prišao toaletnom stočiću. Pregledao je set za šešljanje od slonove
kosti, ogledalo s ramom od kornjačine kore, ruževe, maskaru,
ajlajnere, pudere, kremove. Sve što bi dodirnuo vratio bi na mesto.
Pored zida na srebrnom poslužavniku stajale su dve boce s
kolonjskom vodom. Jedna je bila »džoj,« a druga »bal u Versaju«.
Polako je pomirisao jednu, pa drugu. A onda da bi bio siguran vratio
se crnoj svilenoj haljini. Osećao se neki drugi miris. Znači da je te
noći u stanu Anđele Didion bila još neka žena. Koja?

Trebalo je dosta vremena da se to otkrije. Najzad je Mati Usta
otkrio nešto. Kroker je sada nestrpljivo čekao da sazna ime i adresu
te žene. Ona je bila ljubavnica Anđele Didion. Ili tačnije, jedna od
ljubavnica. Ona, naravno, nije mogla da bude i ubica.

Sudeći prema veličini svilene haljine žena je bila niskog rasta i
svakako ne bi mogla da nanese tako teške telesne povrede odrasloj
osobi. »Nije upotrebljeno nikakvo oružje, već pesnice«, rekli su
lekari koji su obavili autopsiju. To znači da je Anđelu Didion ubio
neko krupan i jak: neke povrede bile su zaista velike.

Ne, ta žena nije bila ubica, ali Kroker je bio ubeđen da je ona
bila svedok ubistva. Ona to zna i sada je smrtno preplašena onim što
je videla. Niko je nije našao. Niko je neće naći sem Krokera. On
mora da je pronađe.

U mislima je pozivao Matija da dođe i isporuči robu. Otkrio
je da mu ruke podrhtavaju na stolu. Gledao je u njih kao da pripadaju
nekom drugom. Znao je da svim srcem želi tu potvrdu svojih sumnji.
Ništa toliko nije želeo u karijeri. A najgore u svemu tome bilo je to
što je dobro znao ko je ubio Anđelu Didion. Bio je u to tako ubeđen
kao što je bio ubeđen i da zna kako mu je ime. Ali, bez tog svedoka
nije bilo ničega: sem nagađanje i teorija. Jedino je bilo sigurno da
Mek Kejb ne da neće da traži hapsenje, nego neće ni da razgovara o
toj stvari. Mrzeo je to što mora da se oslanja na nekog drugog. Sedam
godina je gajio Matija Usta i sada je izgledalo da će se to najzad

isplatiti. Ako se samo pojavi. Kad se pojavi, ispravi Kroker sam sebe
u mislima. Odlučio je da razmišlja tako kao da će sve biti rešeno
onako kako on želi.

Ovakvo razmišljanje dovelo ga je opet do nindže. Taj slučaj je
tapkao u mestu, vrteći se oko ose. To je bilo, Kroker je znao iz
gorkog iskustva, krajnje opasno. To je značilo da ne može da
upravlja tim slučajem, odnosno da ne može da kontroliše događaje.

A tu je bio još i Nikola Lajnir. Vinsent je bio u pravu. On je
osećao instinktivno. Lajnir je bio duboko pogođen onim što je
rekao. To je bilo zaista glupo. Znao je da je načinio glupost čim je to
izgovorio. »On zna više o nindži nego bilo ko van Japana ili u
Japanu«, rekao je Vinsent pred kraj večere. »Verujte mu. On zna o
čemu govori«. I sada Lajnir radi za onog prokletnika Tomkina.
Možda će Tomkin, ipak, pasti. Ali, malo je to bilo verovatno. A onda
i ta druga četiri ubistva. Ako nindža želi da ubije Tomkina, zašto je
ubio četiri osobe koje čak nisu ni poznavale Tomkina, niti su imale
bilo kakve veze s njim? Kao da niko nije znao odgovor na ovo teško
pitanje, a nije mogao ni sa kim ni da razgovara o tome. Ponovo se
vratio na Lajnira. Ako je bilo ko imao rešenje zagonetke u rukama,
on je imao.

Kroker pogleda na sat, pomisli da pozove Lajnira telefonom,
ali se onda predomisli. Telefon nije bio prava stvar, a i on je bio
malo pod gasom. Uzdahnu i završi ostatak sakea. Sada je bilo zaista
dosta.

Pa, ipak, još nije mogao da se suoči sa činjenicom da je vreme
da se vrati kući. Poželeo je ženu. Zamislio je kako bi izgledalo
vođenje ljubavi i odmah je bio uzbuđen. Lice žene koju je zamislio
bilo mu je poznato. Gde li ju je samo video? Možda je i nije nikada
video. Možda ju je video negde u prolazu. A možda je već odavno
bila mrtva. Ili možda nikada nije ni postojala.

Vinsent brzo izdahnu pokušavajući da oslobodi pluća otrovnog
isparenja. Njegov um je znao da je to nepotreban i beskoristan gest
pa, ipak, njegovo telo nije htelo da odbije jos tu jednu, poslednju
šansu.

Oči su počele da ga peku i da suze. Naslepo je počeo da traži
ručicu od vrata. Taksi krenu kad se svetlo na semaforu promenilo.
Bacio se na ručicu i uspeo da je otvori u drugom pokušaju. Grad mu
je leteo u susret dok je napola visio iz kola. Noga mu se za trenutak
zakačila u vrata, a onda je najzad bio slobodan, valjao se po
kolovozu dok su sirene automobila urlikale. Čuo je kako cvile
kočnice i kako vozači neobuzdano psuju. Onda se podigao i počeo
nespretno da trči, okliznuo se na pseći izmet kao na koru od banane.
Uspeo je najzad da se nađe na trotoaru.

Iza sebe je osećao kako se stari taksi zaustavlja i kako taksista
iskače i juri za njim.

- Hej, Vi! – vikao je. – Niste mi platili vožnju! Vinsent je
jurio kao lud kroz ulice pune ljudi, sudarao se sa nekima. Gledali
su ga svi izbezumljeno.

»Kakav hladnokrvan tip!«, mislio je dok je jurio. Jedan veliki
Crnac raskopčane košulje ispreči mu se na sred puta. Udari u
njega, Crnac ga uhvati s obe ruke.

- Hej, čoveče! Šta ti je? Smiri se! Gledaj kuda ideš! Upadao
je i ispadao iz gomile i pitao se koliko će još izdržati. Znao je tačno
sta je udahnuo. Tu nije gajio nikakvih iluzija. Čak i bez
karakterističnog mirisa znao je da je to otrov koji napada nervni
sistem.

Okrenuo se ali nije mogao da vidi svog progonitelja. Iskoristio
je to, zamakao za ugao i pokušao da uskoči u prvi taksi. Znao je da će
teško ovde sresti policajca.

Dok je pogledom tražio taksi ugledao je progonitelja. Vinsent
se okrete, saplete se o ivicu plocnika. Nastavio je da trči. Znao je da
će to samo učiniti da se otrov brže proširi kroz krvotok. Njegovo
srce već je ludački tuklo i nije osećao vrhove prstiju: loš znak. Pa
ipak, čovek ga je sledio. To je možda bio i dobar znak, moglo je da
znači da nije udahnuo dovoljno otrova.

Vinsent je znao da mu je smrt sada vrlo blizu. Sada je tek
shvatio koliko želi da živi: želja za životom bila je duboko u njemu.
To saznanje izišlo mu je pred oči kao otkriće i zabavilo ga za trenutak.
Biće mu potrebna sva mudrost i lukavost da savlada tog demona koji

ga sledi. Bio je gotovo savladan ali je odbacio tu misao i nastavio da
trči.

Skrenuo je desno, zašao za ugao, ali čovek ga je već čekao
tamo.

Zakašljao se. Kao da nije imao dovoljno kiseonika. Ruke su
mu bile bez snage i morao je snagom volje da primorava noge da se
pokreću. Čuo je jak povik iza sebe i bat nogu koje trče. Probijao se
kao lud kroz gomilu, a istovremeno je pokušavao da razmišlja.
»Otrov! Izmaglica! Isparenje! Kakva sam budala! Pa on je prošao
kroz moje pore!« To je davno trebalo da shvati zbog pečenja koje je
osećao u očima i plućima. Udisanjem je uneo samo malo trova u telo
što je moglo i da se zanemari.

Odjednom je shvatio kako je potpuno nezašticen u ovom delu
grada gde nije mogao da se nada nikakvoj pomoći. Nije smeo da uđe
ni u jedan restoran. Morao je da nađe neko tamno mesto.

Takvo mesto ukazalo se ispred njega. Poslednjim atomima
snage požurio je prema njemu, osećajući kako mu srce udara jako i
bolno.

Poleteo je prema ulazu u bioskop. Prikazivao se neki porno-
film. Uspeo je da vidi plavušu velikih grudi. Bacio je novčanicu
blagajniku i uzeo kartu. Nije se zaustavio da uzme kusur.

- Gospodine! – viknuo je onaj. – Kusur!
Najzad je bio u tami. Čudni mirisi opkoliše ga sa svih strana.
Videle su se neke slike na platnu i čulo se teško disanje, pojačano
zvučnicima. Čulo se i neko mrmljanje, Vinsent trepnu nekoliko
puta da bi se privikao na slabu svetlost. Potražio je pogledom klozet.
Video je da se nalazi dva sprata više, iznad balkona. Znao je da neće
moći da stigne do tamo.
Počeo je da silazi u salu. Prošao je pored dva čoveka koja su
stajala i gledala film. Prošao je pored mašina koje su prodavale
raznu hranu: kokice, slatkiši, soda.
Potražio je sitninu u džepovima. Ubacio je novčić u automat.
Nestrpljivo je čekao da se pojavi papirnata čaša sa sodom. Brzo je
umočio ruku i izvukao komad leda koji je plivao u čaši. Počeo je da
trlja lice ledom. Žmirkao je i žmirkao, osećajući kako mu ledena

voda ulazi u oči. Možda će to malo zaustaviti širenje otrova. Led je
bio kao melem, smanjivao je bol. Možda je još imao šanse da se
spase. Pokušavao je da razmisli koliko je dugo bio u dodiru s
otrovom, ali onda je digao ruke od toga.

Okrenuo je glavu i pogledao prema ulazu u salu. Neki su
ulazili, drugi izlazili. Iza njega su se kretale senke. Da li je njegov
progonitelj već ušao u salu? Nije mogao to da zna, a znao je dobro
da je tu kraj automata potpuno nezašticen.

Video je ljude kako sede i posmatraju tela koja su se uvijala na
ekranu. Skliznuo je u jedan red i potražio sedište uz zid u
najtamnijem delu sale. Pod je bio prljav. Okrenuo se opet. Ljudi su
ulazili i izlazili. Treperava svetlost sa ekrana igrala je po licima.

Ruke su počele da mu se tresu. Ali, to nije moralo da znači
ništa opasno. Možda je bilo samo zbog straha, zbog povećanog
adrenalina u krvi. Usta su mu bila suva, disao je teško. Inače, osećao
se bolje nego ranije. Očigledno doza koju je dobio nije bila
smrtonosna. Pokušao je da se opusti, disao je duboko, ali sve ga je
bolelo. Zašto? Možda od trčanja? Istovremeno je pokušao da nađe
rešenje. Teško da je moglo da se nađe neko razumno. To što je ušao
u ovu salu značilo je da je upao u klopku. Nindža mora da je tu
negde. Ako se sad pokrene da izađe, biće mrtav pre nego što stigne
na pola puta do izlaza.

Moraće da se bori. To je bilo jedino rešenje. On nije bio ni
sensei ni haragej kao što su bili Nikola ili Teri. Ali, ako je Teri bio
pobeđen...

Ali Teri je bio iznenađen i tu je bila Aj na koju je morao da
misli. Vinsent je bio u prednosti. Trebalo mu je vremena i imao ga
je: svakim časom mu je bilo sve bolje. Naredio je sam sebi da
razmišlja kako da se izbavi odavde.

S njegove leve strane bili su neki ljudi. Neko skliznu u red u
kom je sedeo i sede dalje od njega. Vinsent stisnu oči i pogleda ko
je to – mladi poslovni čovek s tankim neseserom na kolenima.
Model pravog biznismena.

Vrati se razmišljanju. Nešto mu dodirnu ruku i on poskoči u
vis od iznenađenja okrenuvši glavu. Biznismen, sveže izbrijan,

rumenih obraza, koji je verovatno živeo na Džersi Palisejdu sa
ženom i dvoje dece, tapšao ga je po ruci. Nagnuo se dok su njegove
oči tražile Vinsentove. Nešto je šaputao, ali ga Vinsent nije mogao
da čuje jer je buka s ekrana bila sad veća. Biznismen se nagnuo
sasvim preko praznog sedišta i sada se jasno čulo šta govori.

- Što ne sednete pored mene? – u njegovom glasu osećala se
nada.

Vinsent je buljio u njega potpuno paralisan i tek posle minut-
dva uspeo je da besno odmahne glavom odbijajuci takav predlog.

Prevukao je šakom preko čela i prsti su mu bili sasvim vlažni.
Znao je da sada ne može ništa drugo da učini nego da čeka.

Nešto se pokrenulo na prolazu: senka se zaustavila pored reda
u kome je sedeo Vinsent. Okrenuo se lagano, ali mogao je da vidi
samo veliku tamnu masu. Biznismen koji je hteo da mu predloži
nešto držao je ruke ispod svog elegantnog nesesera. Bilo je suviše
toplo da bi nosio kišni mantil, pa je za ovu skrivenu radnju mogao
da posluži i neseser.

Neko je ulazio u Vinsentov red. Srce mu je udaralo kao da će
iskočiti. Da li je to bio nindža? Lik se polako pomerao priblizavajući
se Vinsentu. Pogledao je. Čovek je sada već bio s druge strane
uzbuđenog biznismena. Ugledao je mali odsjaj svetlosti s ekrana
kako je zaigrao u čovekovim očima. Bio je to nindža! Nagnuo se,
rekao nešto biznismenu, koji ukloni noge ne skidajući pogled s
ekrana.

Dolazio je. Vinsent se pripremio za ono što je morao da učini.
Biće mu za to potrebno brzine i snage... Čovek je sad bio na
sedištu pored Vinsentovog. Nije seo.

Sad je bio trenutak. Sad!
Vinsent se pokrenu. Ništa se nije dogodilo. Njegove oči se
izbuljiše od neverice. Bio je paralisan!
Borio se da se podigne, da digne ruke ali one su bile
nepokretne, kao da su mu otkazale poslušnost dok je njegova pažnja
bila usmerena na drugu stranu. Pokušao je da ustane ali noge nisu
odgovarale na zahtev njegovog mozga. Nije osećao ni stopala, ni
gležnjeve, ništa. Tada je shvatio da čovek nije nameravao da ga ubije

onim sprejom već da ga samo parališe.
Senka se nadnese nad njega zaklonivši svaki trag svetlosti.

Čuo je životinjske krike, grozne jecaje: video je da se senka kreće
polako. Posmatrao je mirno kako se nindža naginje nad njega i
nežno mu pritiska levu ključnu kost. Osetio je pritisak i oči mu
zatreptaše. Osetio je drveni naslon sedišta gde mu se ruka oslanjala.
Nije osećao ni strah, ni žaljenje. Video je samo sliku Japana, video
je obalu zaliva Uraga sa malim kućama, bela jedra ribarskih brodića
koja su odlazila prema crveno-žutom nebu u trenutku rađanja sunca.
Video je usamljeni bor na kamenoj litici, osvetljen čudnim svetlom,
bio je to tamni čuvar koji je pazio na njegovu domovinu.

Druga ruka sledila je prvu. Prošla mu je pored lica. Osetio je
kako mu pritiska uvo. Snaga je bila neverovatna. Prva ruka je
držala njegovo telo u potpuno mirnom polozaju. Slika Japana polako
je nestajala pred njegovim očima, polako, polako u – ništa.

Predgrađe Tokija
-----------------------

JESEN 1963.

- OVO JE NAJBOLjE MESTO za posmatranje zalaska sunca
– reče Čeong. Okrenula se prema Taj i pružila joj poslužavnik od
laka. Taj, poklonivši se, uze ga i ostavi ih same u kuhinji.

- Vidiš, nagovorila sam tvog oca da skine šođi i da stavi stakla.
– Malo se nasmejala. – Itami je, naravno, bila iznenađena. Tako
nešto nikada ne bi uradila u svojoj kući. – Uzdahnula je. Sada je
bila savršeno ozbiljna. – Ponekad tvoja tetka može da bude vrlo
čudna. Gotovo me je sramota da to priznam.

- Itami nije naša rođaka po krvi, majko.
Stavila je svoju elegantnu ruku preko njegove i osmehnula se:
- Ponekad je duhovno srodstvo, Nikola, važnije od krvnog.
Sam ćeš to otkriti kad budeš stariji. – Sklonila je ruku. – Da li si
gladan?
- Jesam.
- Odlično. Taj je pripremila ono što najviše voliš.
- Najviše volim dim-sam – reče. – Niko to ne pravi tako
dobro kao ti, čak i ako ti izdaješ naređenja, Taj to ne napravi kao ti.
Čeong se nasmejala, nagnula se i poljubila ga u obraz.
- U redu – reče veselo – krajem ove nedelje ja ću ti napraviti
dim-sam.
- Koliko vrsta?
- Dovoljno – reče.
Gledala je kroz prozor. Nebo blizu horizonta je bilo žuto, a
gore visoko plavo.
- Ne viđa se ovako nešto često, zar ne?
- Nemam vremena za to, majko. Za buđucu je potrebno sve
vreme.
- Znam – oklevala je. – Nadam se da zbog toga ne trpi tvoje
učenje.
- Nisam imao teškoća.
- Znaš, moj otac – ona je So-Penga nazivala ocem baš kao da je

bila njegova prava kćerka – običavao je da kaže da je veoma važno
odakle si. Tvoji preci nastavljaju da žive u tvojoj krvi.

- Ne znam – reče Nikola – imam nekoliko prijatelja
Amerikanaca koji se veoma trude da se oslobode takvih stvari.
Znaš, njihovi roditelji...

- Pa onda, zar možeš da mi kažeš, sine, da njihovi preci
ne utiču na tok njihovih života?

Gledao ju je i mislio da je ona, u stvari, u pravu.
- Sve ono što je bio tvoj deda to sam sada ja – reče Čeong.
– On mi je to zaveštao mnogo pre nego što sam napustila Singapur s
tvojim ocem. U Aziji je to nešto posebno – tražila je pravu reč –
jedinstveno. Sada mogu da učinim istu stvar za tebe.
- Ali, ja znam tako malo o njemu.
- S vremenom ćeš saznati. Još si mlad.
- Ali, ti si bila mnogo mlađa kad si počela...
- To su bila drugačija vremena. Opasna. Veoma sam zahvalna
što si ti pošteđen te bede. Niko ne bi trebalo da toliko pati. Njeno
lice razvuče se u osmeh. – Hajde da razgovaramo o prijatnijim
stvarima.
»Želeo bih da znam«, obraćao joj se u mislima, »veoma bih
želeo da znam šta se dogodilo«. Naravno, to se nije usuđivao da joj
kaže glasno. Ako jednog dana bude spremna da mu se poveri... Ali,
znao je da neće. Sumnjao je da li tu tajnu zna otac. Znali su je
verovatno samo Čeong i So-Peng. A on je odavno mrtav.
- Tetka se raspitivala za tebe, danas – reče majka prekinuvši
lanac njegovih misli. – Uvek pita za tebe kad te ne vidi dugo.
- Ljubazno je od nje što misli na mene.
- Da – reče Čeong osmehnuvši se – treba to da joj kažeš.
Biće srećna da to čuje.
- Mislim da ja nemam šta da razgovaram sa njom.
- Nikola, Itami nas smatra, sve nas, delom porodice. Veoma te
voli.
- Ponekad je to teško otkriti.
- Pa mnogi ljudi su kao ona. Potrebno je vremena da se
otvore. Strpljenje je neophodno. Za tebe je to možda teško. To

je zbog oca. Na njega si. On je i strpljiv i nestrpljiv. Odmahnula je
glavom. – Da vrlo je promenljiv. Na to još ne mogu da se naviknem.
Ti si kao on. On ne sklapa lako prijateljstva kao ostali stranci. Azija
je njegov dom kao što je i moj. Mi smo oboje deca Istoka, ali svako
sa svojom prošlošću.

- Veoma teško za razumevanje.
- Ne bismo drugačije mogli da živimo – osmehnula se.
Sacugai i Itami su počeli češće da im dolaze na večeru.
Itami se u njihovoj kući osećala kao stalni gost – Čeong je
pazila da to uvek bude tako. Sada je i njen muž češće počeo da dolazi
sa njom.
Slušajući Sacugaija kako govori, Nikola je počinjao da shvata
kako je Japan uvučen u taj porazni rat, a uvukli su ga ljudi kao
Sacugai i njemu slični poklonici zaibacua. Sacugai nikada nije
govorio o događajima od pre rata pa čak ni o samom ratu. Što se
njega tiče, rata kao da nije bilo. Kao da je bio slep za još vidljive
ožiljke po gradovima i selima.
Nikola se sećao šta je Sacugai govorio hladne jesenje večeri.
Nebo je postajalo plavo. Vetar je fijukao kroz stabla borova i kedrova
nagoveštavajući dolazak zime. Kiša je sipila povremeno, klizeći niz
velike staklene prozore kao krupne suze. Na paukovoj mreži se
uhvatilo nekoliko suvih listova i sa njih se sad kiša slivala. Oni su
bili kao krov za crvendaća. S vremena na vreme on bi promaljao
glavu iz zaklona i nestrpljivim očicama škiljio u nebo, željan da se
sve to vec jednom završi.
Sacugai i pukovnik su razgovarali o fanaticima. Pukovnik je
smatrao da ih nema previše u Japanu, dok je Sacigai smatrao da nije
važan broj već velika opasnost koju oni predstavljaju. Sacugai je
smatrao da ne treba potcenjivati njihovu snagu.
Pukovnik nije ništa odgovorio, samo je nastavio da odbija
dimove iz svoje starinske lule boje ćilibara. Prošla je sa njim ceo rat
i Nikola je znao da je veoma voli. Bio je to njegov lični simbol i mada
je imao 25 lula u svojoj kolekciji uvek je pušio samo na ovu.
Čovek stiče čudne navike u ratu. Pukovnik je ponekad
razmišljao o tome. To čovek lako može da shvati jer to su dani

ispunjeni smrću, a noći uzdasima džungle kad komandanti nestaju
pod rafalima ili drugari bivaju razneseni minama ili rasporeni od
grla do struka. Ako čovek želi da ostane pri zdravom razumu
neophodno je da stvori te specijalne navike koje će ga štititi.

Tako je pukovnik stekao naviku da misli da je sve u redu dok
ima svoju lulu uza se i dok oseća izbočinu svog automatskog
revolvera ispod dolamice.

Savršeno lepo se sećao jednog ranog letnjeg jutra 1945.
godine kad je njegova jedinica počela napad na obodu Singapura.
Napredovali su prema jugu. Bili su u stalnoj radio-vezi.

Usred džungle pukovnik posegnu za svojom lulom i vide da je
nema. Zaustavio se i zagledao u zemlju oko sebe, ali video je samo
blato i izgaženo lišće. Panika je polako počela da ga obuzima. Nije
dozvolio da ga sasvim uhvati. Pozvao je ljude da se vrate do logora.
Pronašao je lulu napola zakopanu u blato. Očistio ju je i taman je
hteo da izda naređenje da se vrate na prvobitni položaj kad preko
radija začu prve reči poražavajućeg izveštaja. Zemlja se odjednom
zatresla kao da je zahvaćena zemljotresom. A ono mesto sa kojega su
oni upravo došli pretvorilo se u gejzir zemlje i lišća obojen jarko
crvenom bojom.

Tiho pukovnik je poveo svoje ljude u cik-cak liniji ne bi li
našli ostale. Međutim, malo ih je ostalo živih. Oni koji nisu poginuli
na minskom polju, koje je pukovnik izbegao zbog gubitka lule, bili
su žrtve snajperista. Pukovnik je u svom džepu osećao težinu lule.
Bila je topla pod njegovim ogrubelim prstima. Izvuče svoj
automatski revolver i povede ljude sa zapada kroz smrdljive močvare
mangovog drveća, rubom minskog polja. Išli su opet na jug. Usred
noći su se našli u visini japanskog logora. Pohvatali su bez reči
stražare i privezali ih uz drveće da bi bili nemi svedoci onog što će
se dogoditi. Pukovnik posla polovinu svojih ljudi prema jugoistoku.
Tačno u 4 časa ujutru njegovi ljudi otvoriše vatru. Polovina Japanaca
je bila pokošena u tom prvom naletu. Druga pokuša da se povuče i
nalete na drugi deo pukovnikovih ljudi. Uhvaćeni tako u unakrsnu
vatru, plesali su kao marionete sve dok njihova tela nisu bila
razneta mecima.

Na nekom drugom mestu pukovnik bi smatrao da je to puko
trošenje municije ali to je bila prokleta noć, Valpurgijska noć.

- Sacugai – reče mirno pukovnik dok su mu sećanja na rat još
treperila ispred očiju i dok je oduvavao dim iz svoje lule. – rekao bih
da poznaješ istoriju svoje zemlje bolje od bilo koga. Tradicija je vrlo
jaka u njoj. Bilo koji novi pokret da se pojavi i bilo kakvi fanatici da
ga vode, neće imati uspeha. Ljudi nemaju smisla za novo. Mi svi
verujemo u budućnost Japana.

- Nada je dobra za naivne. Moramo da se suočimo sa
stvarnošću. To morate da shvatite.

- Ne shvatam ništa drugo nego da je zemlja razdirana
različitim interesima baš kao i za vreme rata.

Za trenutak pogledi dva čoveka se sretoše.
- Ipak, Amerikanci idu iz rata u rat koji ih se ni najmanje ne
tiče – odjednom reče Sacugai bez nekog naročitog povoda.
- Kako to mislite?
- Pa, to je tako očigledno. I Vi sami borili ste se u džunglama
Azije. Zašto?
Pukovnik se sad napravio da drema. Njegove tamnoplave oči
bile su zatvorene. Zenice su nestale. Njegova ugašena lula visila je
iz usta. Slušao je hipnotičko rominjanje kiše. Njegove misli bile su
ispunjene istorijom. Vetar je sada postao jači i s vremena na vreme u
naletima je bacao kišu na prozorska okna. Pukovnik je mislio na
prijatelje koji su nestali. Vetar uhvati nekoliko suvih listova i zavitla
ih u krug prema nebu. Za 23 godine, koliko je proveo na Dalekom
istoku, pukovnik se nikada nije toliko osetio strancem kao u tom
trenutku. Svi njegovi drugovi su nestali. Terlen je ražalovan.
Mekenzi se vratio u SAD, Robinson je penzionisan pre dve godine.
Samo je on ostao, čovek od gvožđa, uvek isti. Ali, on je bio bolestan
čovek, njegovo srce je bilo načeto i sam je bio gorko razočaran.
Odbijao je da veruje da je uzalud radio sve to što je činio celog
života. Nije hteo da se preda. Nije želeo da razmišlja o takvim
stvarima. Mislio je da je pametniji od ostalih: još je u rukavu imao
keca za kog ostali nisu znali. »Izgleda da sam igrao i izgubio. Lisica
me je nekako nadmudrila. Ali još nije gotovo. Ne može da bude. Ne

mogu to da dozvolim«.
Sacugai je uhapšen 1946. Pukovnik nije mogao mnogo da mu

pomogne. Ili nije hteo. Ni sada nije tačno znao šta je osećao tada.
Sacugaiju je trebalo da bude suđeno kao ratnom zločincu.

Itami je stoički podnosila sramotu koja ih je zadesila, ali
Čeong je postala histericna. Te noći je preklinjala pukovnika da učini
nešto.

- Draga – rekao joj je on – stvari nisu tako jednostavne kako
se tebi čine. Ovo je vrlo opasno vreme. Pored toga, izgleda da je
Sacugai zaista kriv za ono za šta ga optužuju.

Ali, to je samo još više razbesnelo Čeong.
- To nije ni najmanje važno – rekla je jednostavno – on je
član naše porodice.
- Znači, ti misliš da on nije kriminalac?
- Mislim.
- Govoriš gluposti.
- Možda – glas joj je bio ozbiljan i snažan. – Ali, podsetila
bih te da je tvoja dužnost da brineš o svakom članu porodice i ako
postoji način da pomogneš Sacugaiju ti to moraš da učinić. Svako
mora da obavlja svoju dužnost.
Čeong je vrlo inteligentna osoba, razmišljao je tada pukovnik,
ali ponekad je previše tvrdoglava. Znao je da nema načina da je
odvrati od tog što je naumila. A znao je i to da za njega neće biti mira
u kući sve dok joj ne dokaže da je učinio sve što je mogao da spase
Sacugaija.
Probudio se sa već gotovom idejom.
Postojao je način da se oslobodi Sacugai. Ali taj plan je
zahtevao veliki rizik. Nije bilo sumnje da je on mogao da izvuče
Sacugaija. Sumnja je postojala samo u tome da li on to želi da učini.
Na kraju je znao da nema drugog izbora. Znao je dosta o
Sacugaijevoj prošlosti, mnogo više nego što je Sacugai verovao.
Pukovnik je tajno otputovao na Kijušiju i lako je tamo otkrio da je
Sacugai jedan od vođa Genioša pokreta, a taj pokret nikad nije bio
javno zabranjen u Japanu. Bez obzira šta je učinio, Sacugai će biti
pogubljen. Međutim, bilo je istina da njegova smrt ne bi poslužila

nikakvom cilju. Genioša pokret bi našao drugog vođu. To je bilo
suprotno onome što je želeo pukovnik za budućnost Japana. On je
želeo da Genioša nestane. Ukoliko Sacugaija puste, on je mogao da
bude pas na dugoj uzici čiji će jedan kraj držati pukovnik. Pre ili
kasnije Sacugai će odvesti pukovnika do srca Genioše.

Pukovnik skrenu pogled s vlažnih prozora. Pogledao je
mongolske oči svog sagovornika tako dobro izvežbanog da u njima
nije moglo da se vidi ništa drugo sem onoga što je on sam želeo da
se vidi.

Razmišljao je o tome kako je davno bilo to kad je dozvolio tom
čoveku da iziđe na slobodu i da ga odvede – nikuda. Znao je to od
početka. Znao je tačno šta pukovnik želi. Pukovnik je sve učinio da
ga neutrališe kao snagu ali on je njega iskoristio. Osećao je tugu
duboko u sebi. Bila je to Sacugaijeva igra od početka. Pukovnik je
bio budala što je mislio da će biti drugačije.

To da ga Sacugai mrzi nije ni najmanje iznenadilo pukovnika.
Pa zašto bi ga i voleo – bili su sa suprotnih političkih strana.
Pukovnik je bolje od bilo kojeg zapadnjaka u Japanu shvatao
važnost tradicije, nasledstva – znao je da bez toga zemlja može da se
raspadne, ali znao je i to da je tradicionalizam, koji je predstavljao
Sacugai, bio proklet i opasan, i okrenut samo sebi. Japan je zemlja
heroja a ne zločinaca. Bilo ih je samo nekoliko i to davno. Dok je
tako gledao u te oči koje nisu ništa odavale, pukovnik je shvatio da
je negde izgubio jedan deo igre i sada nije mogao da sklopi sliku jer
je taj deo bio ključni. Bio je besan na sebe što je bio tako lako
zaveden i prevaren. Mislio je besno da se Sacugai poigrao sa njim
kao da je dete.

Ipak, Sacugai je sada bio pukovnikov dužnik. Pukovnik je,
pak, bio čovek kojeg je mrzeo. Bila je to zaista nepodnošljiva situacija
za Japanca, naročito za Sacugaija. Pukovnik je grozničavo razmisljao
o tome šta je to bilo godinama skriveno od njega. Odjednom je
shvatio šta treba da radi. Suviše je vremena izgubio. On mora, kao
što je i sam Sacugai rekao, da se suoči sa stvarnošću. Postojao je
samo jedan izlaz.

Pukovnik je znao da je Sacugai neranjiv. Mogao je, na primer,

da vređa Sacugaija, a da ovaj drugi ne može da preduzme nikakve
akcije protiv njega. Sacugai bi morao da reži i da podnosi sve to.

Za trenutak je pukovnik bio ispunjen dubokim žaljenjem.
Nikola je bio još tako mlad. Imao je malo vremena za sve, a toliko
obećanja koja nije mogao da ispuni.

Gledao je u širinu svog imanja, u drveće vlažno od magle koje
se savijalo na vetru.

- Šta si naučio iz »Go Rin No Šoa«? – upita Kanzacu jednog
dana u dođou.

- Mnogo korisnih stvari – reče Nikola.
- Mnogi to smatraju zabavnim radom – ton Kanzacuovog
glasa bio je neutralan tako da Nikola nije mogao da oseti da li to
smatra važnim ili ne. Oči su mu sijale. Iza njega, dugo poslepodne
polako je klizilo u sumrak. Sunce je bilo izgubljeno u magli.
- Gotovo da sam požalio što ste mi dali tu knjigu.
- Objasni mi to malo bolje. Hoćeš li?
- Ima u njoj nečega, ne znam kako bih to nazvao, nečega što
me uznemirava.
Kanzacu ne reče ništa, samo je stajao i čekao. Iza njega se
čulo meko udaranje bokena, snažno disanje.
- Ima u njoj nečeg opasnog. Za mene je sve to monomanija.
- Kako to?
- Ta izuzetnost me zbunjuje.
Kao da je čitavo vreme razmišljao o tome, Kanzacu
spremno reče.
- Znas li nešto o životu Musašija?
- Ne znam.
- Mijamoto Musaši je rođen 1584. godine – reče ozbiljno
Kanzacu – kao što bez sumnje znaš, to nisu bila baš najbolja
vremena za Japan. Sav je bio rastrzan. Musaši je bio ronin, nešto
malo više od zastavnika. Njegova porodica je bila poreklom s juga
Kijušija. Ali, kad je napunio 21. godinu, on je krenuo na sever u
Kjoto i tu je imao svoju prvu borbu. Napao je porodicu koja je pre
mnogo godina bila odgovorna za pad njegovog oca. Ima mnogo priča

u kojima se govori o Musašiju. Čovek mora da bude obazriv kad ih
čita i tumači. Kao što je to slučaj sa svim ličnostima iz naše
feudalne prošlosti i oko Musašijeve ličnosti ispletena je legenda. To
mešanje stvarnosti i mita dobro je za čitaoca koji traži isključivo
zabavu, ali za onoga ko želi ozbiljno da proučava istoriju – a to se
odnosi na sve koji proučavaju buđucu – može da bude ozbiljna i
opasna zamka.

- Ali, mitovi su često održali samuraje – reče Nikola.
- Nije baš tako – usprotivi se Kanzacu. – Pravog ratnika
održava istorija. Istorija i dužnost, Nikola. Ništa više. Mit ne može
da se meša sa tim, jer mit navodi na pogrešne zaključke. U buđucou
mi se bavimo najozbiljnijim stvarima. Odbranom života, ali to nije
sve. Mi se svakodnevno bavimo metodima koji izazivaju umiranje, a
njih je mnogo. Ne možemo da vas naučimo tim stvarima bez
određene doze odgovornosti. Zato učimo bušido jer bez njega ne
bismo bili ništa drugo nego nindže, obični kriminalci s ulica. A tako
je lako skliznuti u mit. Suviše lako.
Ispružio je ruku, pokazavši da Nikola može da sedne.
- Prešao si dug put – nastavio je. – Tvoja tehnika je
izvanredna, a tvoja mogućnost učenja i primanja izgleda da je
neiscrpna. Čini mi se da si ovde uradio sve što si mogao. Ostaje
ti još jedan stepenik, taj je najteži. Mogu da ti kažem još i to da
mnogi studenti, koji su došli dotle dokle si ti sada došao, nikada
ne idu dalje. Nikola, sada je na tebi da nađeš izlaz. Ja ti više ne
mogu ni pomoši, niti te voditi.
- Znači li to da želite da napustim školu? – Nikola izgovori
teško te reči.
Kanzacu odmahnu glavom.
- Nisam to mislio. Možeš da ostaneš ovde onoliko dugo
koliko ti sam želiš.
Nikola je znao da mu je nešto promaklo tokom razgovora i
besno se vraćao u mislima na početak pokušavajući da otkrije šta je
to bilo. Izgleda da Kanzacu nije bio razočaran sa njim. Štaviše,
govorio je sa uzbuđenjem. Mislio je i mislio šta je to propustio.
Kanzacu ustade.

- Voleo bih da danas pokažeš svoju veštinu pred klasom – reče
mu i zagleda se u njega. – Hajde sada.

Stao je nasred podijuma i pljesnuo samo jednom rukom. Svi
pokreti i svi zvukovi su odjednom stali i svi se okrenuse prema
njemu, i studenti i sensei.

Kanzacu odabra četiri studenta. Svi su bili na poslednjoj
godini i izuzetno krupni. I stariji od Nikole.

Kanzacu se okrenu i pokloni Nikoli koji stade pored njega. U
desnoj ruci je držao boken.

- Stanite oko Nikole – reče Kanzacu studentima i oni poslušno
napraviše krug. Kanzacu napravi pokret prema jednom senseiju i
ovaj mu poslušno pruži svoj boken. Kanzacu ga dade Nikoli. – E
sada da vidimo šta si naučio u ovoj školi.

Sklonio se ostavljajući Nikolu sa bokenom u svakoj ruci,
okruženog četvoricom studenata. Svaki je imao boken. Svi su bili u
školi duže od Nikole.

Noć se spustila kao zavesa. Čulo se samo udaranje bosih
stopala o drveni pod. Predstavljali su sliku sunca oko kojeg su
kružila četiri sjajna meseca.

Let zmaja.
Bio je to samo jedan od tai-sabaki, cirkularnih pokreta koji su
se sastojali od klizanja i okretanja.
Video je kako te pokrete Kanzacu uvežbava mnogo puta sa
studentima. Čitao je o njima u tekstovima koje je dobijao od senseija.
Čak je i sam vežbao te pokrete, ali ih nikada nije i probao u borbi.
Morao je da dozvoli da ostali diktiraju njegove prve pokrete.
Morao je da predvidi kako će se kretati njihov napad jer samo tada je
tai-sabaki mogao da bude uspešan i samo tako je mogao da očekuje
da će pobediti u borbi sa četvoricom.
Dvojica krenuše na njega sa svake strane dižući bokene u
tradicionalni kenđucu zahvat sa dve ruke. Viknuvši snažno, baciše
se istovremeno na njega.
Primenio je povlačenje leptira. Skočio je u luku i još u
vazduhu desna ruka mu je krenula prema napadačevim preponama.
Istovremeno se okretao gornjim delom tela, a levom rukom je dizao

boken i zahvatio je drugog studenta isteravši mu vazduh iz pluća.
Oba napadača se srušiše. Njih odmah zameni drugi par. Pomislio je
za trenutak da upotrebi pokret vetrenjače, ali se predomislio. Nagnuo
se unazad dok ga leđa nisu zabolela. Levom rukom je udario u levo,
a desnom prema gore, tako da je napadačev boken s treskom pao na
drveni pod. Bio je to pokret nazvan krst, jedan od najtežih tai-
sabakija.

Smirio se ali njegovi bokeni još su vitlali zviždeći kroz
vazduh kao da su željni borbe.

- Saigo – čuo je kako je pozvao Kanzacu. Četvorica pobeđenih
se skloniše. Saigo stupi u prostoriju. On je sada retko dolazio u
školu. Izgleda da, u stvari, nije pripadao nijednoj školi. Nikola je bar
tako mislio. Ili je išao u neku koja nije bila u oblasti Tokija.

Bez upozorenja Saigo se bacio na Nikolu. Njegov katana je bio
u koricama ali za delić sekunde Saigo ga izvuče i upravi na Nikolu.
Saigo je pored ostalog vežbao i »čvrst potez«. Suština te veštine bila
je u tome da je neprijatelj bio mrtav pre nego što je i mogao da
shvati da je njegov napadač izvukao oružje.

Jednog trenutka Saigo je bio naoružan – a delić kasnije
napadao je nanoseći smrt. Nikola je uspeo da izbegne udarac
povukavši se desnom nogom. Sada je bio samo levom stranom
okrenut Saigou. Udarac koji je Saigo usmerio u Nikolino srce
skliznuo je kroz vazduh, a Nikola poduhvati katanu levim bokenom i
okrenu ga tako da je za trenutak bio leđima okrenut napadaču. A
onda se kao munja okrenuo i desnom rukom u kojoj je držao boken
udario je Saigoa po levoj nezaštićenoj strani. Pokret vetrenjače.

Stajao je dok su ga svi posmatrali s divljenjem. Noge je bio
raširio, oba bokena je spustio, a ispred njega se zgrčio Saigo. Znao je
da će Saigo imati gadan crveni ožiljak tamo gde ga je udario. Nosiće
ga najmanje nedelju dana.

U prostoriji je bila tišina.
Nikola je video samo podignuto lice svog rođaka. Nikada u
životu nije video pogled tako pun mržnje. On je bio uzrok što je
Saigo izgubio obraz pred celom školom: njega diplomca pobedio je
nezavršeni student. Izgledalo je kao da će munja izbiti iz njihovih

pogleda i osvetliti prostoriju.
Tada Kanzacu pljesnu dva puta rukama i svi napustiše salu.
Nikola odjednom shvati da drhti. Mišići su mu skakali ispod

kože. Znao je da je opasnost prošla, ali telu je trebalo mnogo više
vremena da se smiri.

Udisao je i izdisao vazduh veoma snažno.
Kad se te večeri vratio kući, vrata mu je otvorila Jukio. Pitao
se gde su sluge i Čeong.
Nije je video tri godine, a i tada ju je video samo kratko, na
porodičnom pogrebu. Prošlo je, ustvari, više od tri i po godine od
tog njihovog viđenja ali on je nije zaboravio.
Poklonila se.
- Dobro veče, Nikola.
Nosila je svetlo-sivi kimono sa srebrnastim vertikalnim
šarama. Mašna vezana na leđima bila je tamno-plava.
- Dobro veče, Jukio – poklonio se i on njoj.
Stala je u stranu da bi ga propustila da uđe, a pogled je držala
prikovan za pod.
- Iznenađen si što me vidiš.
Spustio je svoju vreću sa stvarima.
- Nisam te video godinama.
- Tetka Itami me je dovela dok si ti bio u dođou. Ja sam,
ustvari, došla kod nje u goste, ali njihova kuća se preuređuje, tako
da nemam gde da spavam.
Poveo ju je kroz kuću sve do šođija sa zadnje strane. Otvorio
ga je i stupili su u noć u Zen vrt.
Nebo je bilo čisto, samo nekoliko malih oblaka vuklo se po
njemu nisko na horizontu. Bio je pun mesec. Posmatrao je kako se
svetlost razliva po njenom profilu dok su joj oči bile u senci. Kao da
je bila statua u Šinto hramu skrivenom između kedrova. Kao da su
se nalazili pod vodom.
Oglasio se slavuj visoko iznad njihovih glava, a zatim se iz
daljine čuo zlokobni huk sove.
- Nikada nisam bio u Kjotu – reče on. Ona je tamo živela.
- Moraš jednom da dođeš – njena glava se malo okrenula

prema njemu. Gledala je kamenje pažljivo raspoređeno. Glas joj je
bio baršunast. Stajali su nepokretni, ne dodirujući se.

- Divno je ovde.
»Ovde je lepo zato što si ti lepa«, mislio je Nikola i osećao kako
mu srce udara.
- Još se sećam šta se dogodilo.
Okrenula se prema njemu i mesec se ogledao u njenim očima.
- Na šta misliš?
Odjednom se osetio kao budala.
- Mislim na onu zabavu. Napravio je malu pauzu. – Kad smo
igrali.
Nasmejala se.
- Ah to, ja sam to zaboravila.
Bio je očajan. Činilo mu se da je došla kod njih delom i zbog
njega. Video je kako je ta njegova primedba bila glupa. Taj mali
događaj zbio se pre tri i po godine. Zašto bi ona morala da ga se seća.
- Da li je Saigo bio danas u dođou?
- Jeste. Nisam ga viđao neko vreme. Izgleda da ide u drugu
školu.
- Zbog toga, valjda, ide tako često u Kiušiju.
- U Kiušiju? – zagledao se u nju.
- To je delo mog ujaka Sacugaija. Sigurna sam. Uvek se nešto
dogovaraju kad su zajedno. Ne mogu da zamislim da se sam Saigo
setio da ide u školu tako daleko. U svakom slučaju, to je tajna.
- Otkuda ti to znaš?
- Jednom sam pitala tetku Itami i ona se napravila kao da
nije čula šta sam rekla.
- Onda to i nije tačno.
Jukio samo slegnu ramenima i prekrsti ruke na prsima.
- Hajde da uđemo. Gladna sam.
Čim su ušli u kuću, Nikola se izvini i iziđe.
Ode pravo u svoju sobu. Skide prljavu odeću i ode u kupatilo.
Pusti mlaz vode i stade pod tuš. Neko ko toliko poštuje tradiciju kao
Itami pre bi se opredelio za kupanje ali Nikoli je bilo svejedno. Nije
imao takvih predubeđenja.

Bilo je prijatno osećati toplu vodu po telu. Počeo je da se
sapuna, a misli mu se vratiše na nedavne događaje u dođou. Želeo je
da razgovara sa Kanzacuom posle borbe sa Saigoom, ali to je bilo
nemoguće. Zašto nije pomenuo Jukio tu borbu? Bila je prilika da joj
to ispriča kad je ona govorila o Saigou. Odbacio je tu misao.

Okrenuo je glavu, radoznao. Kroz zamagljeno staklo videla se
senka. Postajala je sve veća. Neka osoba je dolazila u kupatilo.

Zatvorio je vodu i otvorio vrata.
Stajao je savrćeno miran. Voda je klizila niz njegovo snažno
nago telo i svetlucala.
- Stvarno si lep – reče Jukio. I ona je bila naga. Preko
ruke je držala veliki peškir. Nije mu ga ponudila.
Posmatrao je njeno lice ne bi li s njega pročitao šta misli.
Razmišljao je o njenim rečima. Video je glad u njenim očima.
Imao je samo sedamnaest godina. Ona je bila dve godine
starija. To nije bilo mnogo, ali sada mu se činilo da ih dele svetlosne
godine. Uprkos svim njegovim treninzima, pažljivom vaspitanju i
školovanju, ledenom intelektu, osećao se sasvim izgubljen ovako
pred njom, kao da je ona bila kapija u neki drugi svet za koji je bio
savršeno nepripremljen.
Koraknula je prema njemu. Usne joj se otvoriše i ona nešto
reče. Moglo je to da bude nešto kao: »Želis li to?« Nije ni sam znao
šta da kaže. Jedna noga bila mu je izbačena, kao ranije u dođou kad
je pravio zahvat krsta. Njeni nežni članci, svetla koža, duge butine,
izbačeno koleno...
Nešto u njemu, u njegovom mozgu, kao da se podiže i poče da
leti, kao da je neko presekao poslednje veze koje su ga vezivale za
zemlju. To se udaljavalo od njega tako brzo da je odmah zaboravio da
je bilo kada bilo deo njega.
- Dođi ovamo – reče odlučno i ispruži ruku, zbacivši peškir.
On se razastre po podu dok su se njene ruke dizale prema njemu.
- Jukio – bio je to više uzdah.
Grudi su joj bile visoke i okrugle. Bradavice dugačke i već
tvrde. Uzan struk, stomak kao puter. Venerin breg pokriven tamnom
dlakom.

Njene ruke ga zagrliše i on svojim ustima pokri njena otvorena
usta.

Njeno telo je klizilo niz njegovo, a usnama je brzo prelazila
preko njegovog vrata da bi se zatim brzo vratila opet njegovim
usnama. Dojke su joj se trljale o njegove vlažne grudi, njen Venerin
breg pripijao se uz njega blago se pokrećući. Usne su joj bile na
njegovom uvetuu i on ču kako mu šapnu.

- Pusti vodu.
Okrenuo se napola da dohvati slavine. Topla voda poteče i
preplavi ih i kad se on opet okrenuo prema njoj osetio je da je već
duboko u njoj. Uzdahnuo je. Kakvom magijom je uspela da to
postigne? Snažno uzbuđenje ga je preplavilo.
Kad je počeo da se pokreće u skladu s pokretima njenog tela,
video je kako je zabacila glavu dok joj je kosa padala niz leđa, a lice
bilo pod mlazom vode. Oći su joj bile širom otvorene, a usta kao da
su ispuštala krik. Podigla je butine tako da ih je on čvrsto uhvatio
rukama. Sada ju je držao u vazduhu svojim telom. Njen stomak se
vrteo u krug kao da je želela da što dublje prodre u nju i kao da joj
nikada nije dovoljno. Morao je da stavi ruke iza njenih leđa da
svojim pokretima ne bi prekinula tu njihovu vezu. Telo joj je
iznenada otežalo. Podsetila ga je na divlju životinju u samrtnim
trzajima.
Počela je da vristi i on je odjednom shvatio zašto je želela da
pusti vodu. Zadovoljstvo je bilo uvećano i gotovo nepodnošljivo,
tako da su i njegove noge počele da drhte, a celo telo je htelo da
eksplodira očajnički težeći ka vrhuncu. U tom bunilu postao je
svestan da mu ona nešto govori.
- Udari me – mrmljala je – udari me.
Pomislio je da ju je sigurno pogrešno čuo ali ona je neprestano
ponavljala te dve reči. Dojke su joj drhtale. Voda je curila niz njeno
jedro telo. Bila je izvijena unazad dok su im se tela grčila i trzala.
Ona je mrmljala i uzdisala i on je znao da ne može još dugo
da izdrži. Njeno telo postojalo je sve teže.
- Molim te! – plakala je. – Molim te, molim, molim. Ali, on
nije mogao da podigne ruku na nju.

- Sve znam – disala je teško s usnama na njegovom uvetu dok
su njene tvrde bradavice greble njegovu kožu na grudima. – Znam
sve šta se danas dogodilo u dođou. – Reči su joj bile prekidane
uzdasima. Ipak, jasno ju je čuo. – Znam sve... oooh... udari me!
Udari me dragi, molim te. – A onda je odjednom divljački kriknula.
- Tucala sam se sa Saigoom baš ovako kao sada sa tobom!

Udario ju je tada baš onako kako je želela.
- Oh! – vrisnula je. – Dragi, dragi gotovo...
I u tom trenutku osetio je kako se duboko u njoj steže jedan
mišić i stavlja ga na neizdržive muke i u tom času i on kriknu i
njegove noge najzad popustiše. Pali su na dno kade, a voda je
pljuskala svuda oko njih. Dizala se para. Podigla je ruke i zagrljajem
ga privukla bliže dok su oboje još bili na vrhuncu zadovoljstva.

Oblaci kao da su goreli.
Sunce je klizilo svojom putanjom, slomilo se nad širokim
ramenima Fudžija i nebo je postalo crvenkasto. Isto tako brzo kao
što se to pojavilo tako je i nestalo, i sunce potonu iza planine, ali
ružičasti tragovi su se zadržali na nebu osvetljavajući nekoliko
oblaka. Svetlost je bila ugašena.
- Reci mi – reče najzad Kanzacu – šta si naucio iz »Go
Rin No Šoa«. – Držao je zatvorene oči.
- Postoji dobro i zlo – reče Nikola. – I u knjizi ga ima.
- Čudno.
- Jeste, sensei.
- Misliš?
- Ništa u životu nije sasvim zlo ni sasvim dobro...
Kanzacu otvori oči i klimnu glavom.
- Dobro si naučio Nikola. Odličan si student. Loše je zakačiti
se samo za jednu disciplinu ili samo za jednu strategiju. To uskoro
postaje balast i razmišljanje zaostaje. Upravljaj se prema situaciji.
Ako dozvoliš da strategija rukovodi tobom, bićes poražen. Ponovo je
zatvorio oči. – Bićeš iznenađen, Nikola, koliko dobrih studenata
pravi tu grešku. Čak i poneki sensei.
Za trenutak je vladala tišina izmedu njih. Spolja se čulo

kašljanje i zvuk automobilskog motora. Svetlost farova za trenutak
preseče tamu, a zatim je sve ponovo bilo u mraku. Nikola pročisti
grlo.

- Sve sam pročitao.
- I šta misliš?
- Istinu da kažem, ne znam šta da mislim.
- Da li te nindža interesuje, Nikola.
- Da.
- Zašto onda oklevaš?
- Nisam znao da imam sposobnosti za to.
- Pogledaj duboko u sebe.
- Mislim da je trebalo da kažem da me ne interesuje – reče
Nikola pošto je malo razmislio.
- Kako to?
- Nindžucu je kao zabranjen vrh.
- Zabranjen nije ali je tajanstven. – Kanzacu je netremice
gledao u Nikolu. – Čak i ovde u Japanu pravo je iznenađenje koliko
se malo zna o nindžucu i nindžama. Oni pripadaju onom delu
društva na koji ni jedan Japanac ne sme da bude ponosan. Ali,
nindžucu je stara umetnost. Dolazi iz Kine, tako bar kažu. To ti niko
sa sigurnošću ne bi mogao potvrditi. Nindža nije vezan pravilima
ratničkog puta. Bušido je za njih reč kao i svaka druga. Njihov
uspon je bio brz. Sve više su ih tražili i sve su postajali
bogatiji. A sa njihovim bogatstvom rasla je i prefinjenost njihovih
metoda i raznolikost njihovih tehnika. Došlo je vreme da
samuraji uče od nindži. Zbog toga put ratnika postaje iskvaren.
Postoje mnoge škole u Japanu. Više ih je nego što je zabeleženo
u vladinim knjigama. Dosta disciplina se vežba u njima. I dobre
i zle. Nije morao da pita da li Nikola prati tok njegovih misli.
Sada je već bilo vrlo mračno: oblaci su zaklonili mesec. – Da bi
čovek postao pravi šampion, Nikola, on mora da ispita i tamu.
Te vešeri Čeong povede Nikolu u stranu. Otišli su u
pukovnikovu radnu sobu. Mirisalo je na dim lule i kožu. Pored
kuhinje to je bila jedina prostorija u zapadnjačkom stilu u ovoj,
inače, čisto tradicionalnoj japanskoj kući.

Čeong sede na drvenu stolicu s visokim naslonom, a Nikola na
kožni kauč pored nje.

- Zadovoljan si što je Jukio došla kod nas – Čeong to nije
izgovorila kao pitanje.

- Jesam – reče iskreno. – Ima li nečeg lošeg u tome?
Čeong se osmehnu.
- Ti odrastaš, ali si još moje dete. Mislim da je moje pravo da
te nešto pitam. Naravno, ne moraš da mi odgovoriš ako nećeš.
Oči mu se spustiše na ruke za trenutak.
- Znam – reče tiho.
Ona se nagnu i uhvati ga za obe ruke.
- Mili moj, nemaš čega da se plašiš. Bilo šta da ti i Jukio radite
to je vaša stvar. Tvoj otac se možda ne bi složio sa tim, ali on
posmatra i vidi stvari drugačije. On je još vojnik i zato ne veruje
nikome i ničemu.
- Ne veruje čak ni Jukio? – iznenadio se Nikola.
- To nije važno – odmahnu Čeong glavom. – On ima tu
tamnu mrlju. Nije važno. Verujem da nije u početku čak verovao ni
So-Pengu.
Okrenula se i otvorila ključićem jednu fioku. Izvadila je kutiju
na kojoj su bili naslikani zmaj i tigar koju je nekada davno So-Peng
poklonio njoj i njenom mužu.
- Vidiš – reče šapatom – ima ih 15. – mislila je na smaragde.
– Nekada ih je bilo 16. Jednim smo kupili ovu kuću. – Pogledala ga
je. – Mislim da ti je otac ispričao istoriju ovog poklona. Nikola
klimnu glavom i ona nastavi. – Ono što ti nije rekao, to je šta ovo
znači. Ne verujem da čak i on tačno zna. Slegnula je ramenima. – A
ako i zna on će radije odbaciti tu pomisao. On je pragmatičar. To je
jedna od njegovih grešaka.
Stavila je otvorenu kutiju sa njenim blistavim sadržajem u
Nikolino krilo.
- Možeš da upotrebis šest ovih dragulja. Ukoliko ti bude
potrebno, možeš da ih pretvoris u novac. Ne, ne slušaj me. Želim da
to savršeno dobro razumeš. Mislim da ćes shvatiti ovo što
nameravam da ti kažem. Duboko je udahnula. – U kutiji ne sme da

bude nikada manje od devet smaragda. Nikada. Zato ti smes da
potrošiš samo šest. Ovo je mistična kutija, Nikola. Ona ima svoju
moć. Sačekala je malo. – Vidim da se ne osmehuješ. Odlično. Ja
verujem u to kao što je verovao i moj otac So-Peng. On je bio veliki
čovek i veoma mudar. Nije bio lud. Znao je da na azijskom
kontinentu postoje mnoge stvari koje ne mogu da se smeste u
moderan svet. Ali ja verujem u njih. Ti si sada dovoljno zreo da
možeš da stvoris svoje lično mišljenje o svetu i njegovim tajnama.
Ako veruješ u to, moć će te čekati jednog dana kad ti bude bila
potrebna.

Noć. Nikola je u dnevnoj sobi. Stoji pred prozorom.
Na nebu ni oblačka. Mesec rasipa svetlost po vrhovima drveća
i celom vrtu. Veliki bor stoji kao tamna senka pred prozorom. Vetar
s vremena na vreme uznemiri njegove grane. Senke se ljuljaju kao
brod iz bajke o kome mu je nekada davno, kad je bio dete, pričala
majka pred spavanje. Kao da je to vreme davno prošlo. Pitao se da li
tako svi ljudi osećaju, kao da detinjstvo pripada nekom drugom, kad
su sve odluke manje važne i kad ne povlače velike posledice.
U vremenu koje je prošlo, u besanim noćima ovaj veliki bor
bio je njegov zaštitnik. Znao je svaku njegovu granu. Sada kao da se
izmenio. Video ga je kao starog vojnika, noćnog čuvara, prijatelja i
protivnika. »Da bi postao pravi šampion...«
Haragei, koji je godinama vredno učio, upozori ga na njeno
prisustvo čim je stupila u sobu. Nije se pokrenuo. Čuo ju je kako mu
prilazi. Tiho. Tiho. Iznenađen, osetio je da se uzbuđuje. Pokušao je
da se smiri, ali telo nije htelo da ga sluša.
Sela je i gledala ga. Lice joj je bilo u senci. Kosa joj se blago
presijavala na svetlosti meseca. Činilo mu se da joj se celo telo
zagreva u ritmu sa pulsom. Mišići njenog tela ispuštali su neki miris
koji nije mogao da odgonetne. Neka toplina se širila od nje. Ali bilo
je još nečega u tome, neka snaga koju je gotovo mogao da dodirne.
U kući je bilo tiho.
Ustao je tako naglo da nije stigla da reaguje. Uhvatio ju je za
ruku i povukao prema sebi. Otvorio je šođi i izveo je napolje.

Ne obazirući se na hladnoću noći vodio ju je do ivice očevog
imanja sve do šume kedrova, tražeći poluskrivenu stazu koju mu je
Itami pokazala pre mnogo godina.

Najzad ju je našao i ušao je njom u šumu. Bilo je sasvim
tamno. Čulo se samo šuškanje lišća.

Putovali su stazicom kroz džunglu. Preskakali su ispupčeno
korenje, saginjali se ispod niskih grana i najzad su izišli na čistinu
obasjanu mesečinom. Ispred njih je bila staza koja je išla u krug i
zatvorena vrata hrama.

Povukla ga je na travu pored sebe.
- Hajde, ne mogu više da čekam.
Haljina joj se sama otvorila. Bila je neverovatna. Kao da joj
je telo zračilo nekom skrivenom unutrašnjom svetlošću. Nije mogao
da odvoji ruke od nje. Nagnuo se i raširio je više njenu haljinu.
Milovao ju je sve snažnije dok najzad nije rekla nešto nerazumljivo,
ispružila obe ruke prema njemu i povukla ga na sebe. Njegove usne
se otvoriše i raširiše oko njene bradavice. Obuhvati ga butinama.
Vukla ga je pravo u svoju unutrašnjost. Kao da je bila u šoku.
Osećao se njen miris u hladnoj noći. Klizio je po njoj kao zmija,
ljubio ju je otvorenih usana sve dok nije stigao do najosetljivijeg
dela njenog tela. Milovao ju je polako. Najzad je čuo njen jecaj.
Podigla je butine i raširila ih, očekivala je da je dodirne tamo
gde je najviše želela. Ali on je pažljivo izbegavao to preosetljivo
mesto. Sam je bio toliko uzbuđen da je mislio da ga to nikada neće
proći i da će uvek ostati u torn stanju. Najzad je razdvojio njenu
vlažnu tamnu dlaku i duboko rasparao nežno meso ispod sebe. Šake
joj se zgrčiše u pesnice, a žile na vratu zategoše kao strune. Vriskala
je i jecala. Ništa nije moglo da zaustavi grčenje njenog divnog tela.
- Rođena sam da postanem nešto veliko – rekla je kasnije –
nešto mnogo više nego što sam sada.
Grane kedrova su se ljuljale iznad njihovih glava. Zemlja je
bila mekana ispod njih.
- Ja sada nisam ništa – glas joj je bio tako nežan. – Ja sam
sada samo odsjaj. Nije to razumeo. – Celog života mi niko nije rekao
nijednu reč koja bi mi nešto značila. Sve su bile laži.

- Čak i roditelji su lagali?
- Nemam roditelja.
- Mrtvi su ili...
- Misliš da li su me ostavili? Otac mi je poginuo u ratu. Bio je
Sacugaijev brat. Moj stric nikada nije bio zadovoljan brakom svog
brata.
- Šta se dogodilo s tvojom majkom?
- Ne znam. Možda joj je Sacugai dao novca i naterao je da
ode.
Na nebu je bilo samo nekoliko oblaka. Pa ipak, vazduh je bio
veoma vlažan. Mesec je sada bio nisko, sijao je narandžastom
svetlošću.
- Čudim se što te Sacugai nije usvojio.
- Ja se ne čudim. Itami je to želela, znam. Ali, Sacugai je
našao neki bračni par koji se brinuo o meni u Kjotu. Pitala sam
jednom strinu Itami zašto me nisu usvojili, a ona je rekla da se
Sacugai nadao da će imati mnogo njihove dece i da nije hteo da se
bilo ko meša u njihovu porodicu. Očigledno, želja mu se nije
ispunila.
- Znači, ipak, imaš roditelje.
- Ima nečeg čudnog u toj kući – govorila je još o Itami i
Sacugaiju – ne znam šta je. Ali, to je nešto što se tiče Saigoa i
Sacugaija. Itami nije deo toga mada znam da ona zna šta je događaj.
Mislim da je to u vezi sa mestom na koje je Saigo odlazio.
- U Kiušiju?
- Da.
- To je neka škola.
Okrenula se. Telo joj je bilo toplo.
- Zasto ide čak tamo? Ima toliko škola u Tokiju.
»Ima mnogo škola u Japanu«, setio se Nikola šta je Kanzacu
rekao. Da li je on znao? Dobro i zlo. Belo i crno. Jin i jang. »Mora da
se ispita i tama«.
- To mora da je neka specijalna škola.
- Molim?
Ponovio je ono što je rekao jer je zaista govorio suviše tiho.

- Ali, kakva je to škola? – želela je ona da zna.
- Trebalo bi da znam u koji grad ide.
- Lako ću to da saznam – reče vidno uzbuđena. – On noćas
putuje u Kiušiju. Treba samo da pogledam njegovu voznu kartu.
- Hoćeš li to stvarno učiniti?
Zaverenički mu se osmehnula. Svetlost je zaigrala u njenim
očima.
- Ako ti to želiš?
Posmatrao ju je, a zatim je legao s rukama ispod gjave.
- Želeo bih nešto da znam – grlo mu se steglo. – Želeo bih
da znam da li je ono što si pre, onda... kazala... istina? Da li si
zaista vodila ljubav sa Saigoom?
- Zar je to važno?
- Da, važno je.
- Nikola, nemoj da budeš stalno tako ozbiljan.
- Jesi li?
- Možda se to dogodilo samo jednom.
- Možda? Seo je i zagledao u nju.
- U redu. Dogodilo se.
- Onako kao što se dogodilo između nas.
- Ne, nije tako. On nije kao ti, on je drugačiji.
- Znači da si celu stvar sa mnom planirala? – Njegov glas
nije skrivao razočaranje.
Oči su joj zatreperile.
- Nisam znala šta da mislim kad je strina Itami rekla da me
vodi ovamo. Sećam se da si me još onda strahovito uzbudio one noći
kad smo igrali... želela sam te jos tada...
- Rekla si da se i ne sećaš te igre – njegov ton nije mogao da
sakrije unutrašnje oduševljenje.
Oči su joj zaigrale.
- Lagala sam – nasmejala se i isplazila jezik jednim potpuno
nejapanskim gestom. – Nisam želela da pokvarim iznenađenje.
Onog trenutka kad sam te ponovo ugledala, znala sam šta želim.
- Nisam to slutio kad smo bili u vrtu.
- U meni su dve različite ličnosti. Ti si video obe strane.

- Šta je za tebe bilo odrastanje?
- Zašto pitaš?
- Zato što me interesuješ. Misliš da tragam za nečim?
- Čovek uvek traga za nečim.
- Ne svaki – reče nežno je privukavši. – Ja ne tragam.
Poljubio ju je zatvorenih usta. – Ja brinem o tebi, Jukio.
- Dobro, nisi bar rekao da me voliš – nasmejala se.
- Možda će i to biti – reče on ozbiljno. – Za sad još ne
znam.
- Hajde, ne pretvaraj se. Znaš da meni ne moraš da govoriš
takve stvari. One ne znače ništa. Ti ćeš uvek dobiti šta zaželiš, zar ne
shvataš?
- Zaista ne shvatam.
- Rekla sam ti ranije. Meni te stvari nisu potrebne, te velike
reči. Mi pružamo zadovoljstvo jedno drugom. Meni je to dovoljno.
- Tako je bilo i sa Saigoom? Ja zaista mislim ono što sam
rekao. Ja želim da brinem o tebi. Želim da znam šta ti se događa.
Kako se osećaš. Želim da znam da li si tužna ili srećna.
Gledala ga je dosta dugo i pažljivo, kao da nije mogla da nađe
prave reči koje bi mu uputila. Najzad je ponovo legla na travu.
- Kad sam bila mala – reče tankim glasom – išli smo u toku
leta u jedno malo mesto zalepljeno na strmoj strani planine na kojoj
je bilo šume. Sve kuće su bile na stubovima. Prvi put sada pričam o
tome. Izgledalo je to mesto kao da je isplovilo iz neke bajke. Moji
roditelji, koji su me usvojili, nikada nisu imali dovoljno vremena za
mene mada im je Sacugai davao svakog meseca dosta novca. Oni
nisu nikada želeli decu. Tako sam ja imala vremena da se bavim
sobom. Sećam se da sam u toku dana sedela u visokoj travi,
osluškujući cvrčkove – disala je teško, zagledana u kedrove grane
koje su se njihale. – Poslepodneva su bila beskrajna. Sedela bih na
ivici stene i gledala u dolinu. U šumi su se videla dva tamnosmeđa
ožiljka. Kao da je gnevni div napravio neku zabelešku. Uvek sam se
čudila odakle taj znak tu.
- Možda od rata - reče Nikola.
- Nikada nisam na to mislila. Ako bih se tu suviše zadržala,

tukli bi me mada me, inače, nisu želeli u svojoj blizini. Niko me
nije tešio, ni razumeo. Bila sam za njih stranac, smatrali su me već
za odraslu i pokvarenu. Kao da sami nikada nisu bili deca. Kao da
nisu znali šta to znači biti dete.

- Jukio – šapnuo je nežno, nagnuo se i poljubio je.
- Bambusova šikara je bila nešto niže niz planinu. Slučajno
sam je otkrila kad sam se izgubila jednog poslepodneva. Obično
sam bežala noću iz kuće. Šikara je rasla blizu potoka. Kad je bilo
mesečine, izgledala je kao da je načinjena od srebra. Voda je bila
tako ledena u tom potoku da su usta bolela od nje. Stajala bih tako u
šikari i gledala mesec. Približila mu se. – Bilo je to jedino mesto
koje sam mogla da nazovem svojim.
Moje tajno mesto. Moj prvi ljubavni doživljaj vezan je za
njega. Osetio je kako njeni mišići drhte kao da joj je hladno. –
Jednom sam dovela dečaka u bambusovu šikaru. Živeo je na
obližnjoj farmi. Mislim da je i njemu bilo prvi put. Posmatrao je
samo kako to radi stoka i bio je vrlo nespretan. Loš. Nervozan. Želeo
je da to radimo onako kao konji. Bio je uzbuđen. Svu me je isprljao,
pre vremena.
- Na zapadu kažu »dolazim« a ovde u trenutku krajnjeg
uzbuđenja mi kažemo »odlazim«. Suprotno.
- Tako je i u smrti – šapnu ona. – Čula sam da o tome govore.
Zapadnjaci ne razumeju sepuku, zar ne? Oni skaču sa zgrada...
- Ili ubijaju nekog jadnika umesto da okrenu revolver prema
sebi.
- Čudno zar ne? – nasmejala se veselo. – Ipak, oni mora da su
varvari.
Zadrhtala je ponovo. Zagrlio ju je čvršće.
- Ne želim da sada razgovaramo o smrti.
- Nećemo – šapnula je – zaista nećemo.
Njena mala ruka potražila ga je i počela da ga nežno miluje.
- Samo na to misliš – rekao je slabim glasom.
- Samo to imam – rekla je grcajući.

Četvrti krug
--------------------
KNjIGA VATRE

Vest Bej Bridž / Njujork
---------------------------------------

LETO

- NE, NE, NE, NE – govorila je smejući se. – Hajde da sve
zaboravimo.

Bacila se na njega i uhvatila ga za članke na nogama. Nije
više bežala. Pao je na pesak.

Smejala se dok ga je pokrivala svojim telom. On ispljunu pesak
iz usta i okrenu se na leđa:

- Baš smešno!
Ščepala ga je rukama i nogama i sada su se valjali po tamnom
pesku. Difuzna svetlost širila se sa ulaznih vrata kuće. Noćni vetar
mrsio im je kosu.
Lice joj je bilo sasvim blizu njegovog. Oči širom otvorene.
Mogao je da vidi crvene tačkice kroz svetlost koja bi pala na njih.
Njena duga kosa bila je kao most. Dugi prsti na njegovim obrazima.
Imali su čvrstinu i nežnost vajara.
- Ne želim da budeš tužan, Nikola – rekla je meko. Poljubio
ju je.
- Tu sam.
- Znam da si tu. Za mene je to velika stvar. Zaista mislim
to što kažem. – Bila je sada sasvim ozbiljna. Njena veselost kao da je
nestala. – Imala sam dosta vremena da razmišljam o... stvarima.
- Misliš, razmišljala si u krevetu.
- Ne, u vodi – odmahnula je glavom. – Kažu da pred smrt čitav
život preleti pred čovekom. – Nasmejala se ali nekako čudno. – U
jednom trenutku sam pomislila da nikada više neću izići na površinu.
Dok sam plivala mislila sam na tebe. Znaš, onako, neobavezno. –
Sada mu je bila još bliže. Nije mogao da vidi njene oči. – Tako nisam
mislila kad sam se našla ispod vode. Dole sam mislila kako bi to bilo
kad te nikad više ne bih videla. – Glas joj je bio tako tih da je, uprkos
tome što mu je bila tako blizu, jedva mogao da čuje šta govori. Teško
je progutala kao da joj se reči lepe u grlu. – Preplašena sam. Plašim
se onoga što govorim. Znaš li da je sasvim drugačije kad glasno

iskažeš svoja osećanja nego kad samo razmišljaš o njima? –
Pogledala ga je dugo i ozbiljno. – Volim te – rekla je iznenada. – Ne
mogu da mislim ni o čemu drugom kad sam uz tebe. Obično sam
volela da odlazim na razna mesta, da se družim sa raznim ljudima, ali
sada mi do svega toga nije stalo kad sam s tobom. Znam da to zvuči
nezrelo i veoma romantično...

- Romantično, da – nasmejao se – ali nezrelo nikako. Sem toga
šta je loše u tome ako je neko romantičan? Ja jesam. Možda nas nije
još mnogo ostalo.

Oči su joj bile jasne i radoznale.
- Voliš li me Nik? Želela bih da budeš pošten. Sasvim je u redu
ako me ne voliš. Jedino mi je važno da saznam istinu.
Nije znao šta da kaže. Razum mu je bio preplavljen i bolnim i
prijatnim uspomenama. Znao je da još nije sasvim zaboravio Jukio.
Osećao se kao losos koji se bori da pliva uzvodno. Ali, on nije bio
riba i pitao se otkud mu to osećanje. Zašto se toliko bori? I zašto je to
odjednom postalo tako važno?
Osećao je da se odgovori na ova pitanja nalaze negde duboko u
njemu, trebalo je samo da ih uhvati. Još uvek je mislio na onu glupost
koju mu je Kroker rekao u restoranu i bio je ljut sam na sebe što ga je
to toliko povredilo. A šta ako je Kroker zaista bio u pravu? Koliko ga
je duboko potresla smrt Terija i Aj? Svakako da je nešto osećao.
Morao je. Nije mašina. Samo, nije mogao da plače. Možda su
postojali drugi načini izražavanja bola. Znao je da je u tome sličan
svojoj majci. Bio je suviše istreniran za samokontrolu da bi dopustio
da se neka osećanja pojave na površini. Zbog toga je odbacivao deo
sebe i to je moglo da se pokaže kao vrlo opasno. Bez potpunog
razumevanja sebe nije mogao sasvim da kontroliše situaciju. Mogao
je da bude šampion ničega: ni svetlosti ni tame. Jedna misao rodila se
na ivici njegove svesti i naterala ga da poskoči kao da ga je neko
uštinuo...
- О čemu razmišljaš?
Potrudio se da je bolje pogleda. Na njenom licu videlo se
interesovanje i zabrinutost.
- Ne treba da se žrtvuješ – reče odjednom. – Ni za mene, ni za

bilo koga drugog. To bi moglo da bude opasno.
- Dođavola! Ja se ne žrtvujem! Ne više. Gotovo je sa tim!

Ostaviću sve zbog tebe, ali ne pre nego što budem sasvim sigurna da
je to ono što zaista želim. – Oči su joj sijale u tami kao mali izvori
energije. – Zar je tako strašno što mi je lepo sa tobom i što sam
zadovoljna zbog toga? Da li se jedan deo tebe buni protiv istine?

- Zašto tako misliš? – Srce mu je udaralo od uzbuđenja.
- Zato što je to istina – trudila se da mu vidi oči. – Znam kako
moje telo reaguje na tvoje. To je najprimitivnija veza. Tako se radilo
pre milion godina kad nije bilo knjiga, filmova i drama da o tome
govore. Tako se radilo kad su ljudi imali samo jedni druge. Ne znam
zašto to odbacuješ? Zar ne veruješ svom telu koje govori da je to
jedino pravilno i istinito? Ono bolje od tvog razuma zna šta je dobro
za tebe. – Nasmejala se. – Ne mogu da poverujem da se to baš tebi
desilo. Ti, koji si čitavog života radio na svom telu, sada mu
odjednom ne veruješ.
- Ti ništa ne znaš o tome – reče on odsečno.
- Je li, ne znam? – Sela je. – Onda ćeš mi ti objasniti.
Objasnićeš mi to jednostavnim rečima da bi moj mali ženski mozak
mogao da shvati tu veliku filozofiju.
- Ne budi detinjasta.
- Ja nisam detinljasta, Nik. Slušam samo šta ti govoriš. Plašiš
se da bilo šta o sebi intimno otkriješ drugome.
- Zar nikada nisi pomislila da imam razloga da se tako
ponašam?
- Jesam i sada te pitam koji su razlozi?
- Možda te se to ne tiče.
- U redu, u redu – ljutnula se. – Vidim koliko sam duboko
zabrazdila sa tobom.
- Nisi zabrazdila, Justina. Ti me ne poseduješ.
- Eto šta dobijam zato što sam poštena prema tebi.
- Želiš pošteno ponašanje? U redu – znao je da to ne bi smeo
da uradi ali nije ga bilo briga. – Danas sam u gradu sreo tvog oca.
Podigla je glavu. Gledala ga je s nevericom.
- Sreo si mog oca? Kako?

- Pokupio me je svojom limuzinom ispred stanice. Prvoklasno
se ponašao prema meni.

Ustala je.
- Ne želim ništa da čujem o tome. – Glas joj je odjednom
postao hrapav. Suviše se dobro još sećala San Franciska. Bes se
polako dizao u njoj. Uvek je bila nemoćna pred ocem. Uvek, uvek.
- Mislim da bi ipak trebalo da znaš – rekao je u okrutnoj želji
jednog dela svoga bića da razotkrije njeno bolno lice.
- Ne! – viknula je pokrivajući uši šakama i odmičući se od
njega.
Ustao je i prišao joj preko hladnog peska.
- Želeo je da zna sve o nama. On sve zna o tebi. Šta radiš,
kakva si. Šta si radila i šta nisi.
- Proklet da je! – skočila je prema njemu. Lice joj je bilo belo
od besa. – I ti i on ste barabe. On zbog toga što to radi, a ti zbog toga
što meni sve saopštavaš. Ti si ludak...
Sada više nije mogao da se zaustavi.
- Tvoj otac je možda mislio da sam i ja nešto kao Kris...
- Umukni! Umukni pederu!
- Ponudio mi je posao – nastavio je neumoljivo. - I znaš šta je
najsmešnije? Ja sam posao prihvatio.
- Kako si to mogao da mi učiniš? – vrisnula je. Znao je da ne
govori o poslu. Plačući je krenula prema kući.
Kad je više nije video, nešto se slomilo u Nikoli. Bacio se na
kolena u ledeni pesak i bolno zaridao.

- On će uskoro stići – reče Ah Ma. – Da li je sve spremno?
- Jeste, majko – odgovori Peni sa svog mesta kraj njenih
kolena – Vrba se upravo vratila sa poslednjim... ah... potrepštinama.
– Penino savršeno lice bilo je nagnuto nad kožnom tablom na kojoj je
nešto pisalo kineskim vertikalnim znacima tankom četkicom koju je s
vremena na vreme umakala u flašicu s tušem. Pokreti su joj bili
proračunati i sigurni.
Jako je poštovala ćutanje svoje gospodarice; ipak je odlučila da
ga prekine.

- Mislite li da treba da pustimo tog čoveka ovamo? – Nije
dizala oči sa onoga što je pisala i samo za tren srce joj se sledilo u
grudima na pomisao da bi Ah Ma mogla da se naljuti.

Ali, Ah Ma je samo uzdahnula. Peni je u stvari bila u pravu. U
proteklim danima ona nikada ne bi dozvolila da se tako nešto dogodi.
Ali, šta se može, vremena su se promenila i svako je morao da se tim
promenama prilagodi kako je najbolje mogao. Njen glas, kad je
najzad progovorila, nije odavao njena razmišljanja.

- Peni, divna moja, u sve to je umešana velika svota novca, kao
što znaš. Ja nisam osoba sa predrasudama niti ću bilo kada to biti. –
Znala je da su te reči lažne, ali i da Peni to neće osetiti.

Ah Ma je imala blizu 60 godina i bila poreklom iz dela
priobalne Kine između Hong Konga i Šangaja. Kao jedno od
petnaestoro dece u svojoj porodici bila je uvek drugačija od ostalih.
Možda je to bilo i zbog imena. Jer, u tom kraju postojala je legenda o
siromašnoj devojci istog imena koja je spasila mornare s jedne
džunke. Ona je videla džunku kako se bori s nevremenom, a niko nije
mogao da joj pritekne u pomoć jer je čitavu luku zahvatio strašan
tajfun. Ah Ma nije oklevala već je bezbedno dovela džunku u zaklon.
U zahvalnost za taj hrabri čin podignut joj je hram na ostrvu Makao u
dnu brda Bara.

Ah Ma ustade i ode tiho do prozora. Nagnu se nad usku ulicu
na kojoj je bilo mnogo sveta. Tokom svih ovih godina mogla je da se
preseli bezbroj puta na bilo koje mesto na Menhetnu. Ali, uvek je
mislila da je neophodno da svoj posao obavlja usred Kineske četvrti.
Ceo ovaj kraj, malo pretrpan i zagađen, imao je atmosferu. Na mnogo
načina podsećao je Ah Ma na kuću. A to je bilo baš ono što je želela.
Iako milionerka, nije se dobro osećala među staklom i metalom
Menhetna. Bilo joj je isto tako nelagodno kao kad je prvi put došla u
Njujork i obrela se u Krajslerovoj palati.

»Da« – mislila je Ah Ma, gledajući na tamnu ulicu i misleći na
to kako se njom ujutro širi miris sveže ribe, a uveče dim sa mangala –
»ovde se osećam kao kod kuće. Ovde mi je dobro«.

Ponovo je uzdahnula. Naravno Savet Kineske četvrti ne bi bio
previše srećan kad bi znao pravu prirodu posla kojim se Ah Ma bavi.

Policija je, međutim, bila presrećna sa hiljadu dolara koje je dobijala
svakog meseca. Ona je uvek pazila da im lično servira čaj, jer je to
čitavoj stvari davalo poseban značaj.

Što je postojala starija sve češće je mislila na svoj dom u
Fučou. To što se nastanila u Kineskoj četvrti podgrejalo je iluziju da
je kod kuće. Nije do sada nikada razmišljala o tome da se vrati. Kina
više nije bila ono što je bila nekad. Mogla je da ode u kratku posetu,
ali nije želela čak ni o tome da razmišlja.

Imala je sve što joj je bilo potrebno baš ovde.
Iza ugla palile su se crvene i plave neonske svetlosti japanskog
restorana. Nije volela Japance. Oni se toliko razlikuju od Kineza.
»Naravno to je zbog toga što oni nemaju iza sebe vekove istorije kao
mi iz kojih mogu da uče« – volela je da misli Ah Ma. – »Japanci su
relativno mlada nacija. Dok smo mi već imali mnoge dinastije koje
su znale i za barut, njihova ostrva su još bila nastanjena divljim
plemenima Ainu, glupim divljacima. Ako savremeni Japanci potiču
od tih plemena nije ni čudo što su militaristi.«
Okrenula se od prozora koji je gledao na ulicu Dojers i rekla:
- Želim da ga vidim, sada, Peni. Ne sme da bude nikakve
greške.
Peni klimnu glavom, odloži na stranu tablu presvučenu kožom
i pero, ustade i pređe preko sobe.
- Peni...
Devojka se zaustavila s rukom na okrugloj bravi.
- Da, majko?
- On nije odavde?
- Ne, majko. On je iz grada.
- Ne bih volela da u ovo budu umešani susedi.
Peni nestade iza vrata. Ah Ma je razmišljala o njoj. Dobro je
učinila što se prihvatila odgajanja te devojke. Bila je mudra i vešta.
Ona to ne bi nikada priznala, ali bilo je trenutaka kad se oslanjala na
Penine procene i sada joj je pomalo smetalo to što Peni ima nešto
protiv tog Japanca.
Ime joj je Ah Ma dala kad se prvi put prijavila kod nje za
posao. Novim imenima krstila je sve svoje devojke i otada su sve one

bile poznate samo pod tim imenom. Bilo je to jasno i čisto i savršeno
anonimno kao što je Ah Ma verovala da njen posao treba da bude.
Sem toga bilo je za nju veliko zadovoljstvo da krsti svoju »decu«.
Dopadalo joj se i to što su joj se svi obraćali s poštovanjem
nazivajući je majkom, a ta reč nije tako lako upotrebljavana u njenoj
zemlji.

Ah Ma je razmišljala o tome da će doći vreme kada će ona
morati da se povuče odavde i želela je tada da na njeno mesto dođe
odgovarajuća osoba.

Peni se vratila sa dečakom od oko 11 godina. Zaustavila se kod
vrata sa obema rukama na njegovim ramenima. Stajao je sasvim
mirno. Oči mu nisu bile radoznale. Kroz delimično otvorena vrata Ah
Ma je mogla da čuje užurbano šuškanje koje je označavalo kraj
priprema. Kao što je i planirano noćas su očekivali samo još jednog
ili dva gosta. I to je bilo uključeno u ogromnu cenu koju je odmerila
Japancu.

Dobro je pogledala dečaka. Imao je čistu, tamnu kožu. Nečeg
malo mongolskog u očima i jagodicama liса. Zenice su mu bile kao
komadi uglja. Usta puna, usne senzualne.

- Ovo je Filip Čen – reče Peni.
- Zatvori vrata, divna – reče Ah Ma nežno. Ruke je skrstila u
krilu i preplela prste. Pogledala je dečaka. – Dok si ovde daćemo ti
drugo ime – rekla mu je. – Zvaćeš se Vrabac. Tako će ti se obraćati i
na to ime ćeš se odazivati. Je li ti jasno?
Dečak se osmehnu i klimnu glavom.
- Mene zovi majkom.
- Da, majko.
- Da li ti je sve jasno objašnjeno? Ne bih želela da bude nekih
iznenađenja.
- Da – reče on sav srećan. – Peni mi je sve objasnila. Nema
problema.
- Zaista? – Ah Ma diže obrve. – To ćemo tek da vidimo. U
redu. Ostavi nas sada Vrapče. Nađi Vrbu. Ona će te odvesti u sobu.
Ti znaš šta treba da radiš.
- Da, majko – okrenuo se i otišao.

Pošto je Peni zatvorila vrata za njim Ah Ma reče:
- A roditelji?
Peni odmahnu glavom.
- Živi sa ujakom koji je uvek suviše pijan i koga nije briga da li
je mali kod kuće ili nije.
- Znači sve je sasvim sigurno?
Peni klimnu glavom. Kosa joj je poletela kao griva neke divlje
životinje.
- Vrba se lično u sve uverila. Ah Ma dopusti sebi mali osmeh.
- Dobro si obavila posao, dete moje.
Peni spusti glavu da bi sakrila crvenilo na obrazima. Bilo je
zaista retko da se Ah Ma obraća nekome tako ljubazno.
- Hvala, majko – promrmljala je.
Ah Ma tiho priđe i zaustavi se ispred Peni rukom podižući njen
podbradak.
- A, sada mi reci šta te to muči – reče tiho. Zagledana u te
sveznajuće oči Peni jednostavno nije mogla da progovori grla
stegnutog toliko da ni vazduh kroz njega nije mogao da prolazi.
- Hajde, hajde, dete. Brine te Japanac? Zašto ti se on toliko ne
dopada?
- Stidim se što su moja osećanja tako lako vidljiva – reče tužno
Peni. Oči je spustila prema podu i činilo joj se da će svakog trenutka
početi da jeca.
- Glupost – reče Ah Ma pomalo iznervirana. – Ono što ja
vidim drugi ne vide. Nisi izgubila obraz preda mnom. Reci mi sada
ono što želim da znam.
- Najviše brinem zbog droge – reče Peni. – Mislim da je to
nešto sa čim ne bismo trebali da se bakćemo.
Za trenutak Ah Ma nije ništa rekla. Sećala se »putovanja« koje
je imala u Šangaju kao sasvim mala devojčica. Još uvek je mogla da
oseti u nosnicama miris opijuma koji gori. Na to sećanje njene fine
nozdrve zadrhtaše. Nije volela da misli o proteklim danima ni o mužu
koji je jedne noći nasilno odveden tako da nikada nije saznala da li je
mrtav ili živ. Nadala se za njegovo dobro da je umro brzo. Znala je
da ta rana nikada neće zaceliti.

Naredila je sebi da više o tome ne misli i vratila se u
sadašnjost. Nasmešila se Peni u oči. Bila je tako lepa. Savršena i
divna.

- Dobro je što tako osećaš, mila moja – reče – pravilo je ove
kuće da se nikakve droge ne koriste u njoj. Ovaj čovek je izuzetak. –
Ah Ma je znala zbog čega je izuzetak jer je uvek o svakom sve znala
naročito ako je dolazio pod njen krov.

- Smem li da znam razlog? – Pitala je Peni nežno.
- Ne tiče te se – reče Ah Ma i potapša je po ramenu.
Osmehnula joj se. – Hajde sada, idi pomozi Vrbi, već je gotovo
vreme.
Peni obori glavu gledajući u pod.
- Da, majko, idem odmah.
Ah Ma ju je posmatrala kako odlazi iz sobe.
Japanac je upravo u tom trenutku izlazio na sporedni izlaz
bioskopa. Prešao je 49. ulicu i potrčao nekoliko koraka da bi uhvatio
autobus. U autobusu je bila gužva koja se proredila kada su prošli 34.
ulicu.
Izišao je stanicu pre kraja i ostatak puta do Vilidža prešao je
peške. Kad je stigao do Osme ulice krenuo je na istok sve do Trga
Kuper gde se nalazila skulptura u obliku metalne kocke. Na jednoj
njenoj strani neko je sprejom napisao »Zombi voli Karin R«. To mu
se činilo sasvim dobro.
Na uglu Osme i Treće avenije uhvatio je gradski autobus
prema Siti Holu. Otišao je sve do Kenel strita i tu našao telefonsku
govornicu. Pogledao je u starinski sat iznad juvelirnice na uglu. S
druge strane avenije podizali su se romanski lukovi Menhetn mosta.
Okrenuo je broj da bi saznao tačno vreme. Spustio je slušalicu,
a zatim je čekao tačno jedan minut i 50 sekundi. Onda je pozvao
telefonski broj u Njujorku. Nije voleo tu proceduru ali bio je to
logičan proces, a on se nikada nije suprotstavljao logici.
S druge strane neko podiže slušalicu. Japanac izgovori sedam
brojeva ispisanih na telefonu, a zatim odmah spusti slušalicu. Držao
ju je čvrsto rukom. Žena koja je stajala ispred telefonske govornice s
odvratnošću se okrete i ode da potraži drugu

Četiri minuta i 30 sekundi kasnije telefon zazvoni. Japanac
diže slušalicu. Govorio je japanski.

- Da – čulo se zujanje prekookeanskih linija. – Kako je?
- Napredujemo.
- Recite mi nešto više. Kakvi su rezultati?
- Rezultati? – Bio je iznenađen. – Ja sam na svom mestu, a
posao napreduje.
- Razumem – sagovornik je zaćutao. – Da li je veza sigurna?
- S ove strane sasvim.
Čovek s druge strane kao da je zaboravio lepo ponašanje.
- Želimo da se sve to brzo završi.
- To ste mi rekli još na početku – rekao je, svakih 15 sekundi
proveravajući okolinu, iako nije očekivao ništa sumnjivo.
- Tačno.
- Znate da u ovim stvarima nema žurbe. Ja radim na određeni
način. O tome smo se dogovorili, inače ja nikada ne bih preuzeo
posao.
- Da, svesni smo toga. Ali život se neprestano menja i najnoviji
događaji – koji su se odigrali dok ste vi bili van zemlje – zahtevaju
što brže razrešenje čitave stvari.
- Ja nikada tako ne radim. Ja...
- Sad ćete morati. – Glas je bio mek kao svila. U rečima nije
bilo mržnje ni pretnje. – Neophodno je da obavite posao u roku
sledeća 72 časa.
- Mislim da...
- Dobićete dupli honorar.
Više se ništa nije čulo s druge strane.

- Dobro veče – reče Ah Ma. Na licu joj je bio osmeh dok mu je
pružala ruku. – Počastvovali ste ovu kuću...

- Da li je sve spremno?
Ah Ma je ostala bez glasa zbog tako grubog prekidanja ritualne
ljubaznosti. Ona je bila žena koja se držala reda: nije znala da se
ponaša kad su bili neučtivi prema njoj. Ili grubi. Pomislila je da
izbaci Japanca iz kuće. Njegov novac zaista joj nije bio neophodan.

Ali on je bio poseban čovek. Sem toga već je sve bilo savršeno
pripremljeno. Da ga sad istera napolje bilo bi to nepravedno prema
njenim ljudima koji su utrošili toliko vremena na pripreme.

Ah Ma se najljubaznije osmehnu Japancu.
- Sve je spremno, onako kako smo se dogovorili – njene široko
razmaknute oči, crne i obazrive kao u ptice posmatrale su ga. Bio je
drugačiji od ostalih ljudi. Nije bio opušten, kao da je bio na kraju
živaca. Možda će odavde pravo otići da ubije još nekog. Аli to se nje
nije ticalo.
- Da li biste najpre želeli čaj?
- Ne.
- Pogačice su upravo izvađene iz rerne. – Odmahnuo je
glavom.
Ah Ma diže ramena.
- Kako želite – reče ljupko, a u sebi pomisli: »Divljak! Lepo
vaspitanje njemu ništa ne znači. Misli na vreme kao da je Zapadnjak.
Uostalom, Japanci danas sve više liče na Zapadnjake, jer ih
imitiraju«. – Vrbo! – Pozvala je tiho.
Lice visoke, vitke žene koja kliznu u sobu bilo je koščato,
krupnih očiju i punih usana. Bila je privlačna mada pomalo hladna.
Niko ne bi pomislio da je ona samo jedna – od devojka u ovoj kući.
Odmah se videlo da je ona nešto više mada se nije znalo tačno šta.
Vrba je gledala samo u Ah Ma.
- Povedi gospodina – reče tiho Ah Ma – u Zlatnu sobu. – Sve
prostorije korišćene u profesionalne svrhe bile su nazvane prema boji
zidova.
Vrba se pokloni i povede čoveka kroz slabo osvetljeni hodnik.
Zidovi su bili presvučeni tamnozelenom svilom iz Šan-tunga. Tepih
je bio bež kao i vrata kraj kojih su prolazili.
Stigli su do poslednjih vrata s leve strane i Vrba pruži ruku.
Uhvatila je za bravu.
- Sačekaj trenutak – čovekovi prsti obaviše se oko njenog
nežnog gležnja. Povukao ju je da bi je pogledao u lice. – Zar ćeš ti da
... – govorio je kantonski, ali kad je video bezizražajan pogled, brzo
je okrenuo na mandarinski. Bilo bi zaista previše očekivati da još

ovde govore i japanski... – Zar je matora mislila da ćeš ti biti sa
mnom? Rekao sam joj da ne želim visoku. – Vrba ga je posmatrala
bez reči. – Slušaj, ne želim te. Shvataš? Sigurno je neka greška.

Vrba spusti pogled na njegove prste koji su je stezali.
- Reci matoroj da je pogrešila. Za novac koji sam... – stao je
zaprepašćen. Nije se ni pokrenula da se oslobodi njegovog stiska.
Želeo je da se izvija i bori, čak da viče. Pojačao je stisak svojih
prstiju ali ona nije reagovala. Pustio je njen članak.
Vrba se okrete i tiho otvori vrata. Nije stupila preko praga.
Japanac uđe i okrenu se da je pogleda, ali vrata su se već
zatvorila za njim.
U prostranoj prostoriji zeleni tepih pokrivao je pod, zidovi su
bili ofarbani zlatnom bojom, plafon belom. U sobi je bio širok krevet
za dvoje, prostrana sofa i odgovarajuće fotelje. Sve je bilo
presvučeno tkaninom zlatne boje. Orman od hrastovine stajao je na
levom zidu, pored prozora, a otvorena vrata vodila su u kupatilo.
Prišao je prozoru i pogledao na Pel strit. Celom tom stranom
zgrade spuštale su se metalne, crne vatrogasne stepenice. U kupatilu
nije bilo prozora. Sve je to morao da vidi zbog uobičajene provere
sigurnosti. Okrenuo se.
Video je dečaka a iza njega devojku.
- Kako se zoveš? – obratio se dečaku. Nije pitao za ime
devojke.
- Vrabac.
- Imaš li je?
Dečak klimnu glavom i koraknu prema Japancu.
- Stani – naredi ovaj. – Daj devojci. Dečak se okrenu i pruži joj
nešto.
- Donesi mi.
Devojka klimnu glavom. Na putu prema njemu zaustavi se da
bi nasula čašicu sake.
Očiju upiljenih u njene on naglim pokretom izbaci čašicu iz
njene ispružene ruke. Izmakao joj je jecaj. Prsti su je strahovito
boleli.
- Nemoj da radiš ništa dok ja ne naredim – reče ledenim

glasom. – A i onda budi sigurna da radiš baš ono što sam ti rekao. Je
li ti jasno? – Devojka muklo klimnu glavom. Izgleda da su se ove
primedbe odnosile samo na nju. – Da vidimo šta to imaš.

Otvorila je šaku. Video je dve smeđe tablete i pored njih nešto
crno. Uzeo je prvo crni zamotuljak, pomirisao ga. Klimnuo je
glavom. Ponovo ga je vratio u njenu ruku. Uzeo je tablete i okusio ih
vrhom jezika. Zadovoljan, reče joj da ih pomeša.

Znao je za tu kombinaciju opijuma i sintetičke droge. Pre
nekoliko godina ponudio mu ju je kolega na studijama. U njihovoj
školi dosta se koristila droga. Sake se koristio kao izvor relaksacije.
Ali sake nije bio za njega. Nije mu bio dovoljno jak.

Gledao je staklenih očiju u devojku koja je sada klečeći na
kolenima pripremala mešavinu u kamenom avanu koji je izvadila iz
hrastovog ormana.

Kad je završila, napunila je lulu i ponudila mu je. Naredio joj
je da napuni kadu toplom vodom.

- To mogu ja da uradim – ponudi se Vrabac.
- Ostani gde si! – zalaja Japanac a zatim mu pogled kliznu
prema devojci. – Učini kako ti je naređeno.
Ona sagnu glavu i potrča preko sobe. U trenutku kad je on
zapalio lulu čulo se grgotanje vode.
Japanac povuče tri duga dima iz lule pre nego što je izvadi iz
usta.
- Dođi, Vrapče. Povuci. Nemoj duboko. Tako – vratio je lulu u
svoja usta i završio pušenje. Sada je čuo samo grgotanje udaljene
vode slično zvuku vodopada.
Kad god bi udahnuo činilo mu se da je vazduh sve hladniji, a
kad je izdisao imao je utisak da mu vazduh pali nozdrve. Srce mu je
snažno udaralo pumpajući krv duž vena i arterija. Bilo mu je toplo...
Kao da je bio pod vodom. Osećao je neku čudnu težinu u
nogama, rukama i penisu. Osećao je koliko je pun i težak.
- Dođi – zapovedi dečaku i zajedno uđoše u kupatilo. Kada je
bila puna do tri četvrtine. Devojka je klečala na kolenima i probala
temperaturu vode.
- Svuci dečaka – reče joj. Svaki put kad bi progovorio osećao